Biblioteka

SUPERNOVA

Urednik
Aleksandar Šurbatović

Naslov originala
Thomas Pynchon GRAVITY’S RAINBOW

Copyright © 1973, 2001 by Thomas Pynchon

Serbian translation rights arranged with Melanie Jackson Agency, LLC through
Katai and Bolza Literary Agents
Copyright © ovog izdanja Dereta
 Tomas Pinčon

DUGA
GRAVITACIJE

Prevod sa engleskog
Nina Muždeka

Beograd 2019.
DERETA
Za Ričarda Farinju
Posle nulte tačke

Priroda ne poznaje istrebljenje; poznaje samo

preobražavanje. Sve čemu me je nauka naučila, i čemu me i
dalje uči, samo snažnije učvršćuje moju veru u kontinuitet
našeg duhovnog postojanja nakon smrti.
VERNER FON BRAUN
 □□□□□□□

Vrisak se pronosi vazduhom. Dogodilo se to i ranije, no sada nema

ničega sa čim bi se moglo uporediti.
Prekasno je. Evakuacija se nastavlja, no sve je to samo predstava.
U vagonima nema svetla. Nigde nema svetla. Nad njim se izdižu čelične
grede stare poput gvozdenog kraljevskog kreveta, i negde daleko iznad
staklo koje će propustiti svetlost dana. No sada je noć. Plaši se načina
na koji će staklo pasti – uskoro – biće to pravi spektakl: pad kristalne
palate. No pad u potpunom zamračenju, bez makar i tračka svetlosti,
tek ogromna nevidljiva lomljava.
Unutar kupea, podignutog na nekoliko nivoa, on sedi u baršunastoj
tami, bez ičega što bi mogao pušiti, osećajući kako se metal blizu i metal
daleko trljaju jedan o drugi i međusobno spajaju, osećajući paru što
izbija u oblačićima, podrhtavanje zidova kupea, uspostavljanje
ravnoteže, nelagodu, sve ostale nagurane unaokolo, one nejake, drugo
stado, sve bez sreće i bez vremena: pijance, stare veterane još u šoku
zbog artiljerije od pre dvadeset godina, muljatore u gradskoj odeći,
otpadnike, iscrpljene žene sa više dece nego što se čini da bi iko mogao
imati, naređane okolo, među ostalim stvarima koje valja odneti na
sigurno. Tek najbliža lica se mogu makar razaznati, i to samo kao
polovično posrebreni odrazi u tražilu, zeleno prebojena važna lica koja
pamti iza neprobojnih prozora kako jure kroz grad...
Pokrenuli su se. Idu u koloni, izlaze iz glavne stanice, iz centra
grada, i zalaze u starije i oronulije kvartove. Je li to izlaz? Lica se okreću
ka prozorima, no niko se ne usuđuje da pita, barem ne naglas. Spušta se
kiša. Ne, ovo nije ispetljavanje iz, već progresivno upetljavanje u –
ulaze pod zasvođene prolaze, u tajne ulaze od istrulelog betona koji
samo izgledaju kao petlje podvožnjaka... izvesne skele od pocrnelog
drveta polako su se pomerile nad njima, i pojavili su se mirisi uglja iz
vremena daleko u prošlosti, mirisi petrolejskih zima, mirisi nedelja kad
nije bilo nikakvog saobraćaja, nepojmljivo otpornog rastinja koralima
nalik, oko slepih krivina i iz pojedinačnih stena, kiseo miris iščezlih
železničkih vozila, stare rđe, koji se razvijao u te sve pustije dane
veličanstven i snažan, posebno u zoru, sa plavim senama da zapečate
njegovo prolaženje, da pokušaju da svedu događaje na Apsolutnu
nulu... i sve je bednije što dublje zalaze... ruševni tajanstveni gradovi
sirotinje, mesta čije nazive nikada nije čuo... zidovi se ruše, krovovi su
sve ređi, kao i izgledi da će biti svetla. Put, koji bi trebalo da se širi u
široki auto-put, umesto toga postaje sve uži, sve uništeniji, sve oštrije i
oštrije skreće sve dok se odjednom, potpuno prerano, ne nađu pod
poslednjim lukom: kočnice se mahnito stežu i napinju. Osuda je to bez
prava na žalbu.
Karavan se zaustavio. Došli su do kraja pruge. Svim evakuisanima
naređeno je da izađu. Kreću se polako, no bez otpora. Oni koji ih
razvrstavaju imaju kokarde boje olova i uopšte ne progovaraju. Došli
su do nekog prostranog, veoma starog mračnog hotela, gvozdenog
produžetka pruge i skretnice koja ih je dotle dovela... Loptasta svetla,
ofarbana u tamnozeleno, vise pod kitnjastim gvozdenim strehama,
vekovima nepaljena... gomila se kreće bez žamora i bez kašljanja niz
hodnike prave i funkcionalne poput prolaza u skladištu... baršunaste
crne površine ograničavaju kretanje: miriše na staro drvo, na zabačena
krila sve ovo vreme pusta i tek sad ponovo otvorena da se u njima smesti
najezda duša, na hladne gipsane oplate u kojima su poumirali svi
pacovi, a samo njihovi duhovi, nepomični poput pećinskih crteža, stoje
tvrdoglavo i svetlucavo u zidovima... evakuisane odvode u skupinama,
liftom – pomičnom drvenom skelom otvorenom sa svih strana, koja se
podiže na starim katranisanim konopima i čekrcima od kovanog gvožđa
sa prečagama u obliku slova S. Na svakom smeđem spratu putnici kreću
dalje i nestaju... na hiljade tih prigušenih soba bez svetla...
Neki čekaju sami, neki dele svoje nevidljive sobe sa drugima.
Nevidljive, da; šta znači pokućstvo u ovoj fazi? Pod nogama se kruni
najstarija prašina grada, poslednja kristalizacija svega što je grad
uskratio, čime je zapretio, što je slagao svojoj deci. Svako čuje glas, za
koji misli da se obraća samo njemu, koji kaže: „Nisi zapravo ni verovao
da ćeš biti spasen. Ma daj, svi već znamo ko smo. Niko nikada nije imao
nameru da se pomuči tebe da spase, stari moj...”
 Nema izlaza. Lezi i čekaj, lezi mirno i ćuti. Vrisak visi u vazduhu.
Kad se začuje, hoće li nastupiti u tami, ili će doneti sopstvenu svetlost?
Hoće li svetlost nastupiti pre ili posle?
No već je svetlo. Koliko je već dugo svetlo? Sve ovo vreme svetlost
curi unutra, zajedno sa hladnim jutarnjim vazduhom koji mu sada
prelazi preko bradavica: počela je da otkriva skupinu pijanih lenština,
od kojih su neki u uniformi a neki ne, kako čvrsto drže prazne ili gotovo
prazne boce, tu presamićene preko stolice, tamo sklupčane u hladnom
kaminu, ili izvaljene po raznim divanima, neusisanim sagovima i
polusofama na raznim nivoima ogromne prostorije, kako hrču i šište u
različitom ritmu, kao kakav samoobnavljajući hor, dok londonska
svetlost, zimska i elastična svetlost, jača među staklima prozora sa
višestrukim oknima, jača među slojevima sinoćnjeg dima što i dalje
visi, bledeći sve više, sa voskiranih greda tavanice. Svi ovi ispruženi
ovde, ovi drugovi po oružju, deluju zadovoljno poput gomile
holandskih seljaka koji sanjaju o sopstvenom izvesnom vaskrsnuću u
narednih nekoliko minuta.
On se zove kapetan Džefri („Pirat”) Prentis. Umotan je u debelo
ćebe, karirano, narandžasto, boje rđe i grimiznocrveno. Čini mu se kao
da mu je lobanja od metala.
Tik iznad njega, dvanaest stopa gore, Tedi Blout samo što nije pao
sa trubadurske galerije, budući da je odabrao da se obeznani baš na
mestu gde je neko, u veličanstvenom ludilu, pre nekoliko nedelja, izbio
nogom dva stuba na balustradi od abonosa. Sada, u pijanstvu, Blout mic
po mic prolazi kroz otvor, glavom, rukama, torzom, sve dok jedino što
ga još drži tamo gore ne bude prazna piccolo 1 buteljka šampanjca u
džepu na boku, koja se nekako zakačila –
No sada je Pirat uspeo da se uspravi na svom uskom samačkom
krevetu i da se trepćući obazre oko sebe. Kakav užas. Kakav prokleti
užas... čuje kako se iznad njega cepa tkanina. Odeljenje za specijalne
operacije naučilo ga je da brzo reaguje. Skače sa ležaja i šutira ga tako
da se na točkićima otkotrlja ka Bloutu. Stropoštavši se kroz vazduh,
Blout pada po sred srede, uz glasan odjek opruga. Jedna od nožica se
lomi. „Dobro jutro”, nazdravlja Pirat. Blout se na tren osmehne i potom
ponovo zaspi, lepo se ušuškavši u Piratovo ćebe.
Blout je jedan od stanara ovog mesta, kućice koju je prošlog veka,

1Piccolo buteljka – buteljka šampanjca čija zapremina iznosi 0,18 1, ili četvrtinu
uobičajene zapremine flaše šampanjca. (Sve napomene su prevodiočeve).
nedaleko od Čelzi keja, podigao Koridon Trosp, poznanik Rosetijevih
koji je nosio ogrtače od dlake i voleo da gore na krovu uzgaja
farmaceutske biljke (što je bila tradicija koju je mlađani Ozbi Fil
nedavno oživeo), od kojih je popriličan broj bio dovoljno otporan da
preživi magle i mrazeve, dok se većina vraćala, u vidu sastavnih delova
određenih alkaloida, u zemlju krova, zajedno sa stajskim đubrivom što
ga je dala trojka nagrađivanih veseških domaćih krmača koje je tamo
nastanio Trospov naslednik, i uvelim lišćem otpalim sa silnih
dekorativnih stabala koja su na krov zasadili potonji stanari, i po kojim
nesvarljivim obrokom koji bi tu bacio ili povratio ovaj ili onaj osetljivi
epikurejac – sve su to, naposletku, noževi godišnjih doba spojili u jedan
nanos, stopu debeo, neverovatno crnog površinskog sloja u kojem je
sve moglo da uspeva, pa tako i banane. Pirat je, očajan zbog ratne
nestašice banana, odlučio da na krovu podigne staklenik i ubedi
prijatelja koji je leteo na liniji Rio-Asension-Fort Lami da mu mazne
koju mladicu banane u zamenu za nemački foto-aparat, u slučaju da
Pirat na isti nabasa u narednoj padobranskoj misiji.
Pirat se pročuo po svom „banana doručku”. Drugari iz vojničkih
menzi su nagrnuli iz svih krajeva Engleske, pa čak i neki alergični na
banane ili potpuno neprijateljski nastrojeni prema njima, samo da
gledaju – zahvaljujući delovanju bakterija, zemljinom pletenju alki i
lanaca u mreže čija okca Bog samo može da razazna, plodovi bi često
narasli do stopu i po u dužinu, da, neverovatno ali istinito.
Pirat u kupatilu stoji i piša, bez ijedne misli u glavi. Zatim se uvlači
u vuneni ogrtač koji nosi naopačke da bi mu džep sa cigaretama ostao
sakriven, mada nije da to ima nekog naročitog efekta, i zaobilazeći topla
tela prijatelja probija se do francuskog prozora, klizne napolje, na
hladnoću, zaječi kad mu hladnoća udari na plombe u ustima, uspne se
uz spiralne stepenice do bašte na krovu i neko vreme samo stoji,
posmatrajući reku. Sunce još nije prešlo horizont. Dan sluti na kišu, no
za sada je vazduh neuobičajeno bistar. Velika elektrana i fabrika gasa
iza nje jasno se ocrtavaju: kristali izrasli u jutarnjem vrču, dimnjaci,
izlazni otvori, tornjevi, cevi, vrtlozi pare i dima...
„Hhahh”, izusti Pirat u bezglasnom urliku dok posmatra kako mu
se dah gubi iznad parapeta, „hhaahhh!” Ravni krovovi ujutru plešu.
Njegove džinovske banane grupisane su u grozdove, svetložute,
vlažnozelene. Njegovi drugovi dole u snu bale za „banana doručkom”.
Ne bi trebalo da ovaj dobro oribani dan bude lošiji od bilo kojeg drugog
–
 No hoće li biti? Daleko na istoku, nisko na ružičastom nebu, nešto
je upravo zasvetlucalo, veoma jako. Nova zvezda, ništa manje
primetno. Naslanja se na parapet da posmatra. Sjajna tačka se već
pretvorila u kratku vertikalnu belu liniju. Mora da je tamo negde iznad
Severnog mora... barem toliko daleko... ledena polja ispod nje i hladna
mrlja sunca...
Šta je to? Ovako nešto se nikada ne dešava. No Pirat ipak zna šta je.
Video je to na filmu, baš negde u protekle dve nedelje... to je trag
isparenja. Sad već za širinu prsta iznad. Ali ne od aviona. Avioni ne
poleću vertikalno. Ovo je ona nova, i dalje Veoma Tajna, nemačka
raketna bomba.
„Prispela pošta.” Je li to prošaptao, ili je samo pomislio? Čvršće je
svezao iskrzani pojas ogrtača. E pa, domet tih stvari trebalo bi da je
preko 200 milja. Ne može se trag od isparenja videti 200 milja, zar ne.
Oh. Oh, da: oko krivine Zemlje, dalje na istoku, tamošnje sunce, tek
izronilo nad Holandijom, pada na izduvnu cev rakete, kapljice i kristale,
tako da jasno blješte preko mora...
Bela linija, naglo, prekida uspon. Biće da je to prekid dotoka goriva,
kraj sagorevanja, kako glasi ona njihova reč... Brennschluss. Mi je
nemamo. Ili je to strogo poverljivo. Donji deo linije, ona prvobitna
zvezda, već je počela da nestaje u crvenom svitanju. No raketa će biti
ovde pre nego što Pirat ugleda izlazak sunca.
Trag, razmazan, blago rastrzan u dva ili tri smera, visi u vazduhu.
Raketa se, sada sasvim u slobodnom kretanju, već podigla još više. No
sada je nevidljiva.
Zar ne bi trebalo nešto da uradi... da ode do komandne kancelarije
u Stanmoru, mora da je oni vide na radarima za Engleski kanal – ne:
nema vremena, zapravo. Manje od pet minuta od Haga dovde (koliko
je potrebno da se odšeta do čajdžinice na uglu... da svetlost sunca stigne
do planete ljubavi... uopšte nema vremena). Da istrči na ulicu? Da
upozori ostale?
Da ubere banane. Trupka kroz crni kompost i ulazi u staklenik.
Oseća da će se ukenjati. Mora da je raketa, šezdeset milja visoko, sad
već stigla do najviše tačke svoje putanje... da je počela da se spušta...
sada...
Dnevna svetlost se probija kroz potpornu konstrukciju, mlečna okna
dobronamerno sijaju naniže. Kako uopšte može postojati zima – pa čak
i ova – dovoljno siva da od nje ostari ovo gvožđe koje može da peva na
vetru, ili da pomrači ove prozore što se otvaraju u drugo godišnje doba,
koliko god pogrešno čuvani?
Pirat gleda na sat. Ništa se ne vidi. Pore na licu mu bride. Obrisavši
sve iz uma – trik borbenog vojnika – kročio je u vlažnu vrelinu svog
voćnjaka banana i stao da bere najzrelije i najbolje, držeći podignute
skute ogrtača da ih u njega spusti. Dozvoljavajući sebi da broji samo
banane, krećući se bosonog među visećim grozdovima, među ovim
žutim kandelabrima, kroz ovaj tropski sumrak...
Opet napolje, na zimu. Trag sagorevanja sasvim je iščezao sa neba.
Piratu znoj leži na koži skoro hladan kao led.
Natenane pali cigaretu. Neće čuti kad ta stvar stigne. Kreće se brže
od brzine zvuka. Prvo što ti na nju ukaže jeste eksplozija. A zatim, ako
te još uvek ima, čuješ zvuk, čuješ da stiže.
A šta ako udari tačno – ahh, ne – za delić sekunde morao bi da osetiš
sam njen vrh, sa tom užasnom masom iznad, kako ti udara u vrh
lobanje...
Pirat povija ramena i nosi svoje banane dole niz spiralne stepenice.

□ □ □ □ □ □ □

P reko otvorenog dvorišta popločanog plavim pločicama, pa kroz vrata

u kuhinju. Rutina: uključiti u struju američki blender osvojen od Amera
prošlog leta, na nekakvoj partiji pokera, samo sa ulozima koji su već na
stolu, u oficirskom smeštaju negde na severu, ne seća se više sada. ...
Iseckati nekoliko banana na komadiće. Napraviti kafu u vrču. Uzeti
konzervu mleka iz frižidera. Usitniti nane u mleku. Divno. Obložio bih
ja sve te od pića korodirane stomake Engleske. ... Malo margarina, i
dalje miriše kako valja, istopiti u tiganju. Oljuštiti još banana, iseći po
dužini. Margarin cvrči, unutra se ubacuju duži režnjevi banana.
Uključiti rernu oooopaaaa svi ćemo jednog dana lepo odleteti u vazduh
zbog nje oh, ha, ha, da. Oljuštene cele banane da se stave na roštilj čim
se zagreje. Pronaći slezove kolačiće. ...
Unutra uteturava Tedi Blout sa Piratovim ćebetom preko glave,
oklizne se na koru od banane i padne na dupe. „Ubiću se jednom”,
mrmlja.
 „Nemci će se postarati za to umesto tebe. Pogodi šta sam video sa
krova.”
„Onu V-2 kako dolazi?”
„A4, da.”
„Posmatrao sam je kroz prozor. Pre otprilike deset minuta. Baš je
čudno izgledala, zar ne. Nisam od onda ništa čuo, a ti? Mora da nije
dobacila. Da je pala u more ili tako nešto.”
„Pre deset minuta?” Pokušava da na svom ručnom satu vidi koliko
je sati.
„Najmanje toliko.” Blout sedi na podu i provlači koru od banane
kroz rupicu na reveru pidžame, umesto cveta.
Pirat odlazi do telefona i ipak okreće Stanmor. Mora da prođe kroz
uobičajenu dugačku, dugačku rutinu, no zna da je već i sam prestao da
veruje u raketu koju je video. Bog ju je ubrao sa neba za njega, sa svog
bezvazdušnog neba, kao čeličnu bananu. „Ovde je Prentis, da li ste
malopre na radaru imali nešto iz Holandije. Aha. Aha. Da, videli smo
je.” Ovo bi čoveku moglo pokvariti uživanje u izlascima sunca. Spušta
slušalicu. „Izgubili su je negde nad obalom. Smatraju da je u pitanju
prerani brenšlus.”
„Razvedri se”, Tedi će dok puzi natrag ka razvaljenom poljskom
ležaju. „Biće ih još.”
Dobri stari Blout, uvek reč ohrabrenja. U toku tih nekoliko sekundi,
dok je čekao da razgovara sa Stanmorom, Pirat je mislio: „Opasnost je
prošla, ‘banana doručak’ je spasen.” No to je samo odlaganje. Zar ne.
Zaista će ih biti još, od kojih svaka ima jednake šanse da mu sleti povrh
glave. Niko, ni sa jedne strane fronta, ne zna tačno koliko ih je još.
Hoćemo li morati da prestanemo da posmatramo nebo?
Ozbi Fil stoji na galeriji za orkestar, drži jednu od Piratovih
najvećih banana tako da mu ova viri iz šlica štraftastog donjeg dela
pidžame – dok je drugom rukom gladi u velikom žućkastom luku, ka
tavanici, u tercama u četvoročetvrtinskom taktu, i pozdravlja osvit
novog dana sledećim rečima:

Vreme je da dupe sa poda digneš sad

(pojedi bana-nu)
Zube operi i gubi se u taj tamo rat,
 Zemlji mahni i duboko udahni.
Ostavi snove sa strane,
Jesi mlad, al’ ne možeš sad,
Dok Dan pobede ne osvane,
U Ulici Civila sve će dobro biti,
(pojedi bana-nu)
Devojke usana slatkih i vino za piti,
No još se treba sa Nemcima tući,
Zato se osmehni, nećeš se izvući,
A zatim, rekosmo već, čim stigneš
Vreme je da dupe sa poda digneš!

Postoji i druga strofa, no pre nego što je stigao da se u nju udubi, na

razigranog Ozbija skaču i mahnito ga bubecaju, delom i njegovom
sopstvenom debelom bananom, Bartli Gobič, Dekoverli Poks i Moriš
(„Saksofon”) Rid, između ostalih. U kuhinji, slezovi kolačići sa crnog
tržišta bezvoljno klize u sirup na Piratovom rešou sa dve ringle, gde
ubrzo počinju gusto da ključaju. Kafa je provrila. Na drvenoj firmi paba
što ju je, za vreme jednog dnevnog vazdušnog napada, smelo skinuo
pijani Bartli Gobič, na kojoj se još uvek razaznaje natpis u intarziji
SNAJP & ŠAFT, Tedi Blout sitno secka banane velikim jednakokrakim
nožem, ispod čije nervozne oštrice Pirat jednom rukom ubacuje bledu
kašu u testo za vafle elastično od svežih kokošijih jaja, za koje je Ozbi
Fil u zamenu dao jednak broj loptica za golf, koje su ove zime bile još
ređe nego prava jaja, a drugom rukom meša voće u testo, ne preterano
energično, pomoću žičane mutilice, dok nabusiti Ozbi lično, počesto
natežući iz politre od mleka u kojoj se nalaze „Vat 69” 2 i voda, pazi na
banane u tiganju i na grilu. Nedaleko od izlaza na plavo dvorište
Dekaverli Poks i Žoakin Stik stoje kraj betonskog umanjenog modela
planinskog vrha Jungfrau što ga je neki entuzijasta, još tamo negde
dvadesetih, godinu dana s mukom oblikovao i izlivao pre nego što je
otkrio da je suviše velik da bi ga kroz bilo koja vrata mogli izneti, i
treskaju po padinama čuvene planine termoforima od crvene gume
napunjenim kockicama leda, u nameri da zdrobe led za Piratov frape od
banane. S tim bradama naraslim preko noći, ućebanom kosom,

2 Vat 69 – škotski viski.

zakrvavljenim očima, ogrezli u sopstveni zadah, Dekaverli i Žoakin su
istrošeni bogovi što gone spori glečer.
Unaokolo po kući, ostali drugari po piću ispetljavaju se iz ćebadi
(jedan iz svog ispušta vazduh, budući da sanja padobran), pišaju u
lavaboe u kupatilima, zaprepašteno posmatraju svoje odraze u
konkavnim ogledalima za brijanje, pljuskaju vodu bez ikakvog jasnog
plana na umu po glavama sa proređenom kosom, s mukom se uvlače u
vojničke opasače, mažu cipele protiv kiše koja će kasnije tog dana pasti,
rukama već umornim od toga, pevaju odlomke iz poznatih pesama čije
melodije ne znaju baš uvek, leže, verujući da se greju, na osunčanim
mestima na koja pada svetlost sunca što se probilo kroz prozore, počinju
oprezno da pričaju o poslu kako bi se pripremili na šta god da će raditi
za manje od sat vremena, nanose penu za brijanje na lica i vratove,
zevaju, čačkaju noseve, pretražuju ormare i police sa knjigama u potrazi
za alkoholom da izleče mamurluk nastao od onog pića što ih je, ne bez
provokacije i podosta prethodnog uslovljavanja, sredilo sinoć.
Sada se po svim prostorijama širi, zamenjujući noćni stari vonj
dima, alkohola i znoja, krhki bananasti miris Doručka: cvetan,
prodirući, iznenađujući, više no boja svetlosti zimskog sunca, što
zauzima prostor ne toliko zahvaljujući nekoj surovoj miomirisnosti ili
jačini koliko zbog velike gustine tkanja njegovih molekula, deleći
mađioničarsku tajnu posredstvom koje se – iako ne biva često da se
Smrti tako jasno kaže da odjebe – živući genetski lanci pokazuju kao
dovoljno zapleteni da se u njima sačuva neko ljudsko lice kroz deset ili
dvadeset generacija... tako isto potvrđivanje-kroz-strukturu dozvoljava
mirisu banane ovog ratnog jutra da krivuda, iznova osvaja, nadvladava.
Ima li ijednog razloga da se ne otvori svaki prozor i ne dozvoli tom
nežnom mirisu da prekrije čitav Čelzi? Kao kakva magija, protivu
predmeta što padaju...
Uz klopot stolica, prevrnutih sanduka municije, klupa i otomana,
Piratova se rulja okuplja na obalama velikog trpezarijskog stola, južnog
ostrva dobrih povratnik ili dva u odnosu na prohladne srednjovekovne
fantazije Koridona Trospa, i sada se guraju nad vrtložnom tamnom
teksturom njegovih vizija od oraha sa omletima od banane, sendvičima
sa bananom, đuvečima od banane, pireom od banane oblikovanim u
britanskog lava što se propinje, ulupanim s jajima u testo za francuski
tost, isceđenim kroz mašinu za rezance preko drhturavih kremastih
prostranstava mlečnog krema sa bananom da ispišu reči C’est
magnifique, mais ce n’est pas la guerre 3 (koje se pripisuju nekom
francuskom posmatraču za vreme Juriša lake konjice 4) što ih je Pirat
usvojio za svoj moto... nad visokim karafindlima bledog sirupa od
banane da se polako prelije preko vafla od banane, ogromnom
glaziranom zemljanom posudom u kojoj su se seckane banane kiselile
još od leta sa svežim medom i muskatnim suvim grožđem, iz kojeg,
ovog zimskog jutra, vade zapenušane šolje medovače od banane... nad
kroasanima sa bananom i knedlama sa bananom, i ovsenom kašom sa
bananom i džemom od banane i hlebom od banane, i bananama
flambiranim u prastarom brendiju koji je Pirat prošle godine doneo iz
nekog podruma u Pirinejima u kojem se takođe nalazio i tajni radio-
predajnik...
Zvono telefona, kad se oglasilo, lako se pronelo prostorijom, preko
mamurluka, podgurkivanja, zveketa posuđa, razgovora o poslu,
neveselog kikota, poput nepristojnog metalnog dvostrukog prdeža, i
Pirat zna da mora da je za njega. Blout, koji je najbliži, javlja se na
telefon, s viljuškom punom bananes glacées pomodno zaustavljenom u
vazduhu. Pirat uzima poslednju kutlaču medovače, oseća kako mu klizi
niz grlo kao da to vreme, vreme u svom letnjem spokoju, on zapravo
guta.
„Tvoj poslodavac.”
„Nije fer”, zaječi Pirat, „nisam si još ni jutarnje sklekove uradio.”
Glas, koji je samo jednom ranije čuo – prošle godine na sastanku,
lica i ruku zatamnjenih, anoniman među desetinom ostalih slušalaca –
sada govori Piratu da ga čeka u Griniču poruka naslovljena na njega.
„Stigla je na sasvim božanstven način”, glas će kreštavo i nabusito,
„niko od mojih prijatelja nije toliko pametan. Sva moja pisma stižu
poštom. Budi ljubazan i dođi da je pokupiš, Prentise.” Slušalica silovito
treska na telefon, veza se prekida, i sada Pirat zna gde je sletela jutrošnja
raketa i zašto nije bilo eksplozije. Prispela pošta, baš tako. Zagleda se
kroz podupirače od sunčeve svetlosti, skroz niz trpezariju u ostale, koji
su se davili u mnoštvu banana, dok su se nejasni palatalni glasovi
njihove gladi gubili negde u potezu jutra između njih i njega. Stotinu

3 C’est magnifique, mais ce nest pas la guerre (fr.) – to jeste veličanstveno, ali to nije

rat.
4 Juriš lake konjice – neuspeli juriš konjice Lorda Kardigana u Bici za Balaklavu

1854. godine u Krimskom ratu, a istoimenu pesmu, inspirisanu ovim događajem,

napisao je Tenison.
milja razdaljine, tako iznenada. Usamljenost, čak i u mreži ovog rata,
može kad to poželi da ga zgrabi za utrobu i dotakne, kao sada,
posednički. Pirat je opet s neke druge strane prozora, i posmatra
neznance kako doručkuju.
Odvezao ga je, istočno preko mosta Voksol, u olupanoj zelenoj
„lagondi” njegov posilni, desetar Vejn. Što je sunce više na nebu, to je
jutro hladnije. Oblaci ipak počinju da se navlače. Skupina
Amerikanaca, pripadnika vojne inženjerije, pokuljala je na put, krećući
se da raščisti neku ruševinu u blizini, pevajući:

Sad je...
Hladnije od bradavice na veštičjoj sisi!
Hladnije od govneta što iz pingvina visi!
Hladnije od dlaka na dupetu polarnog medveda!
Hladnije no što ledenog šampanjca čaša izgleda!

Ne, oni se samo pretvaraju da su „narodnik”, ali ja znam, oni su iz

Jašija, od Kodreanua 5, njegovi ljudi, ljudi iz Legije, oni... oni ubijaju za
njega – oni su se zakleli! Pokušavaju da me ubiju... transilvanijski
Mađari, oni znaju čini... po noći oni šapuću. ... E pa, hrramp, heh, heh,
evo opet Piratovog Sindroma kako ga obuzima, kao i obično, kad to
najmanje očekuje – mogli bismo ovde spomenuti da najveći deo onoga
što u dosijeima stoji za Pirata Prentisa jeste neobičan talenat da – pa, da
uđe u tuđe fantazije: to što je u stanju da, zapravo, preuzme teret
upravljanja njima, u ovom slučaju fantazijama rumunskog rojaliste u
izgnanstvu koji će možda biti potreban u skorijoj budućnosti. To je dar
koji Firma smatra neverovatno korisnim: u ova vremena su im mentalno
zdrave vođe i druge istorijske ličnosti od neprocenjivog značaja. Ima li
boljeg načina da im se izvuče krv i time se izleče od preterane nervoze
do da neko drugi preuzme upravljanje njihovim napornim malim
sanjarijama... da živi pod pitomim zelenim svetlima njihovih tropskih
pribežišta, pod povetarcima što duvaju kroz njihove kolibe, da pije
njihove koktele, da menja mesto na kojem sedi kako bi gledao na ulaz
u njihove javne prostore, da ne dopusti da njihova nevinost ispašta ništa
više no što je već ispaštala... da umesto njih doživljava njihove erekcije,

5Corneliu Codreanu (1899-1938) – rumunski političar i vođa nacionalfašističke

Gvozdene garde – Legije arhangela Mihaila.
kad nastupe misli za koje lekari smatraju da su neprikladne... da se plaše
svega, svega čega oni ne smeju da dopuste sebi da se plaše... sećajući
se reči P. M. S. Bleketa 6: „Ne možete voditi rat na osnovu naleta
osećanja”. Samo pevuši tu blesavu melodijicu kojoj su te naučili i trudi
se da ne sjebeš stvar:

Da – ja – sam –
Momak što tuđe fantazije živi,
Trpi ono što drugima pripada –
Čak i ako mi devojka na kolenu sedi,
Ako Krupingam-Džouns kasni, ništa ne vredi,
Ne moram ni da pitam za kim zvono zvoni sada...
[Sad uz mnoštvo tuba i trombona u uskom slogu]
Čini se da nema veze kad opasnost nekog steže,
Jer Opasnost je krov sa kog padoh davno –
Jednog ću dana da odem na konak,
Zaboravi na pivo što duguješ mi, momak,
Popišaj mi se na grob i produži slavno!

Zatim će početi i da poskakuje tamo-ovamo, podižući kolena visoko

i vrteći štapom sa drškom u obliku glave V. C. Fildsa, sa sve nosom,
cilindrom i ostalim, sasvim u stanju da proizvede magiju, dok orkestar
svira drugi refren. Pratiće ga fantazmagorija, stvarna fantazmagorija,
što juri ka ekranu, preko glava publike, na malim tračnicama elegantnog
viktorijanskog preseka što liči na profil šahovske figure konja maštovito
ali ne i vulgarno koncipiranog – a zatim će se ponovo izgubiti, dolaziti
i odlaziti, pri čemu će prizori često menjati veličinu tako naglo, toliko
nepredvidivo da će vam tu i tamo doći i žuč zajedno s medom, što se
kaže. Prizore čine najbolje scene iz Piratove karijere surogat-fantaziste,
i sežu u vreme kad je, svuda gde bi išao, nosio beleg Mladalačke ludosti
što izrasta u očigledno mongoloidno zašiljenje baš na sred njegove
glave. Već neko vreme je znao da određene epizode koje sanja ne mogu
poticati od njega lično. Nije do tog zaključka došao na osnovu nekakve

6Patrick Maynard Stuart Blackett (1897-1974) – britanski eksperimentalni fizičar,

dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1948. godine, koji je dao značajan doprinos
Drugom svetskom ratu kroz razvoj operativnih istraživanja.
pažljive dnevne analize sadržaja, već je jednostavno to znao. No zatim
je nastupio dan kada je, po prvi put, sreo pravog vlasnika sna koji je on,
Pirat, sanjao: bilo je to kraj fontane sa pijaćom vodom u parku, uz
veoma dug, uredan niz klupa, dah mora tik iznad uređenog oboda oko
malih čempresa, sivi lomljeni kamen na stazama delovao je toliko mek
za spavanje poput oboda fedora šešira, i evo ga gde dolazi taj razdrljeni
zabalavljeni otpadnik, onaj čijeg se susretanja neprekidno plašite, da se
zaustavi i posmatra dve izviđačice koje pokušavaju da podese pritisak
vode u fontani. Naginju se, nesvesne, te sočne dušice, fatalnih rubova
belih pamučnih gaćica koje su otkrile, a obline od dečjeg sala na malim
guzovima predstavljaju udar na Genitalni mozak, koliko god ćudljiv.
Skitnica se nasmejao i upro prstom, a zatim se osvrnuo ka Piratu i
izgovorio nešto neverovatno: „Je li? Izviđačice kad počnu da pumpaju
vodu... tvoj će zvuk biti noć što cvrči... je li?” zureći pravo, isključivo u
Pirata, bez ikakvog više prikrivanja. ... E pa, Pirat je sanjao upravo te
reči, dva jutra ranije, tik pre nego što se probudio, bile su deo
uobičajenog spiska nagrada na Takmičenju što je postalo krcato i
opasno, zahvaljujući nekakvoj unutrašnjoj intervenciji ugljenih ulica...
nije se baš dobro sećao... sada izvan sebe od straha, odgovorio je:
„Odlazi, ili zovem policajca.”
To mu je rešilo neposredni problem. No pre ili kasnije nastupiće
trenutak kada će neko drugi otkriti njegov dar, neko kome će to biti
važno – imao je on i svoju dugotrajnu fantaziju, zapravo melodramu po
uzoru na Ežena Sua, u kojoj ga otima nekakva organizacija dakoita 7 ili
Sicilijanaca, da ga iskoristi u neizrecive svrhe.
Godine 1935. imao je svoju prvu epizodu izvan bilo kakve faze
poznatog sna – bilo je to za vreme njegovog kiplingovskog perioda, sa
groznim urođeničkim ratnicima svuda dokle pogled doseže,
drakunkuliazom i orijentalnim čirevima što su harali među vojskom,
radio su mu preotele neke druge Sile koje će vladati onim užasnim
crncima, Bog zna zašto, i sva narodska verovanja su raspršena, nema
ovde Kerija Granta da se šegači unaokolo podmećući lek za slonove u
posude za punč... nema čak ni onog Arapina Sa Velikim Masnim
Nosom kojeg operišu, kao u onom tužnom klasiku koji je svaki vojnik
čuo... nije ni čudo da se, jednog crvljivog poslepodneva u četiri sata,
otvorenih očiju, okružen mirisom kora lubenica što trule, uz
sedamdesetsedmomilionito ponavljanje jedine gramofonske ploče što

7 Dakoiti – burmanski banditi iz XIX veka.

su je u toj ispostavi posedovali, Sendija Makfersona što na svojim
orguljama svira „Smenu straže”, Piratu javila šta drugo nego nakićena
orijentalna epizoda: da se lenjo prebacio preko ograde i odšunjao u
grad, u Zabranjenu četvrt. Tamo si natrapao na orgije koje je priredio
neki Mesija kojeg još niko nije sasvim prepoznao, i znao si, čim su vam
se pogledi ukrstili, da si ti njegov Jovan Krstitelj, njegov Natan iz Gaze,
da si ti taj koji ga mora ubediti u njegovu božansku prirodu, obznaniti
ga drugima, voleti ga i profane i u Ime onoga što on jeste... ta je fantazija
mogla pripadati samo H. A. Loufu. Uvek postoji najmanje jedan Louf
u svakoj kombinaciji, Louf je taj koji neprekidno zaboravlja da
pripadnici muslimanske vere nisu radi da ih neko fotografiše na ulici...
Louf je taj koji pozajmljuje nečiju košulju kojem nestaje cigareta nalazi
jednu nedozvoljenu u vašem džepu i pali je u kantini tačno u podne, gde
se ubrzo vrti okolo sa neodređenim osmejkom, oslovljavajući narednika
koji zapoveda vojnom policijom po ličnom imenu. I tako naravno kad
Pirat učini tu grešku da proveri ovu svoju fantaziju kod Loufa, ne
prolazi uopšte mnogo pre nego što i viši ešaloni doznaju za to. Sve
odlazi u dosije, i naposletku će ga Firma, u svojoj Neumornoj potrazi
za upotrebljivim veštinama, pozvati u Vajthol, da ga posmatra u transu
preko plavih čojanih polja i užasnih papirnih igrarija, očiju izvrnutih ka
pozadini duplji što iščitavaju stare, isklesane stare grafite ispisane po
njima. ...
Prvih nekoliko puta ništa se nije potrefilo. Fantazije su bile u redu,
no nisu pripadale nikome bitnom. Ali Firma je strpljiva, posvećena radu
na duge staze. Naposletku, jedne šerlokholmovske londonske večeri,
Piratu se javio nepogrešivi miris gasa sa mračne ulične svetiljke, i iz
magle pred njim izronilo je ogromno organoliko obličje. Pažljivo, korak
po korak, Pirat je počeo da se približava toj stvari. Ona je počela da klizi
unapred, da se sretne s njim, preko kaldrme, sporo poput puža,
ostavljajući za sobom nekakav sluzavi sjajni trag koji nije mogao
poticati od magle. U prostoru između njih nalazila se tačka ukrštanja,
do koje je, budući malo brži, prvi stigao Pirat. Trgnuo se ka natrag,
užasnut, u pokušaju da se vrati sa tačke ukrštanja – no ovakva
prepoznavanja nisu reverzibilna. Bio je to ogromni ždrelni Krajnik.
Velik barem kao katedrala Svetog Pavla, sve veći iz sata u sat. London
se, a možda i čitava Engleska, nalazio u smrtnoj opasnosti!
Ovo limfno čudovište je nekada zakrčivalo cenjeno ždrelo lorda
Bladerarda Ozma, koji je u to vreme u Forin ofisu bio zadužen za Novi
Pazar, u znak neodređene pokore za prethodno stoleće britanskog stava
prema Istočnom pitanju, jer nekada je od ovog mračnog, neshvatljivog
sandžaka zavisila sudbina čitave Evrope:

Niko ne zna gde se na-mapi-nalazi,

Ko bi rekao ipak da od-njeg’-sve-polazi?
Svaki Crnogorac, i još Srbin svaki,
Nešto da se desi, ipak će čekati – oh dušo
„gledstona” mi spa-kuj i iščetkaj odelo,
I još mi pripali debelu cigaru –
Adresa moja sad će biti O-ri-jent Ekspres što hita
Ka san-dža-ku u No-vom Pa-za-ru!

Plesna trupa sastavljena od sasvim pristalih mladih žena nevaljalo

odevenih u vojničke šubare i visoke čizme neko vreme pleše okolo, dok
u narednoj četvrtini lorda Bladerarda Ozma asimiluje njegov sopstveni
rastući Krajnik, nekakva užasna transformacija ćelijske plazme koju
edvardijanska medicina ne ume da objasni... nedugo potom, cilindri
padaju po trgovima Mejfera, jeftini parfem visi u vazduhu, bez vlasnika,
pod svetlostima paba na Ist Endu, dok Krajnik nastavlja svoj pohod, ne
tako što nasumice guta svoje žrtve, ne, nego taj vražiji Krajnik ima
lukavi plan, on bira samo izvesne karaktere koji će mu biti od koristi –
za Englesku dolaze novi izbori, nova previranja u inostranstvu zbog
čega Ministarstvo unutrašnjih poslova zapada u histerične, bolne
epizode neodlučnosti... niko ne zna šta da radi... čine se neubedljivi
pokušaji da se evakuiše London, crne kočije tandrču u masivnim
mravljim povorkama preko rešetkastih mostova, osmatrački baloni su
postavljeni na nebu, „Našao sam ga u Hempsted Hitu, samo je sedeo i
disao, tako... udah, izdah...” „Je li bilo tamo nekakvog zvuka?” „Da,
užasan je... kao da neki ogroman nos šmrčući uvlači sline... čekaj, sada
evo... počinje da... oh, ne... oh, Bože, ne mogu to opisati, toliko je oga
– „ žica se prekida, prenos se završava, balon se podiže u plavozelenu
zoru. Ekipe dolaze iz Kavendišove laboratorije da Hit premoste
ogromnim magnetima, elektrolučnim terminalima, kontrolnim
konzolama od crnog gvožđa prepunim merača i ručica, pojavljuje se
vojska pod punom ratnom opremom sa bombama punim najnovijeg
smrtonosnog gasa – Krajnik raznose eksplozijom, elektrošokovima,
truju ga, on tu i tamo menja boju i oblik, žute gromuljice tkiva
pojavljuju se visoko nad krošnjama... pred bleskajućim foto-aparatima
štampe, odvratni zeleni pseudepod gamiže ka kordonu vojske i
iznenada ššlop! s lica zemlje uklanja čitavu posmatračku stanicu u
bujici neke ogavne narandžaste sluzi u kojoj nesretni ljudi bivaju
svareni – ne dok vrište, već zapravo dok se smeju, zabavljajući se. ...
Piratov/Ozmoov zadatak je da uspostavi kontakt sa Krajnikom.
Situacija je sada pod kontrolom, Krajnik zauzima čitav kvart Svetog
Jakova, nema više istorijskih građevina, vladine kancelarije su
izmeštene, no toliko su raštrkane okolo da je komunikacija među njima
veoma neizvesna – poštare na njihovim rutama grabe Krajnikovi
fluorescentno-bež pipci čvrstih tačkastih izbočina, telegrafske žice su
podložne prekidima kako se Krajniku ćefne. Svakog jutra lord
Bladerard Ozmo mora da stavi svoj polucilindar, uzme svoju akten-
tašnu i ode do Krajnika, na dnevne pregovore. Ovo mu oduzima toliko
vremena da je počeo da zanemaruje Novi Pazar, te su u Forin Ofisu
zabrinuti. Tridesetih godina je razmišljanje u okvirima ravnoteže moći
i dalje bilo veoma zastupljeno, diplomate su sve patile od balkanoze,
špijuni stranih hibridnih imena vrebali su u svim postajama otomanske
zabiti, šifrovane poruke na desetak slovenskih jezika tetovirale su se
preko ogoljenih gornjih usana preko kojih bi operativci potom pustili
nove brkove, koje bi im obrijali isključivo ovlašćeni dešifranti, nakon
čega bi im, preko poruka, novu kožu presadili Firmini plastični hirurzi...
usne su im bile palimpsesti tajne kože, prepune ožiljaka i neprirodno
bele, po kojima su se međusobno raspoznavali.
Novi Pazar je, u svakom slučaju, i dalje predstavljao croix mystique
na dlanu Evrope, tako da je Forin Ofis konačno odlučio da se obrati
Firmi za pomoć. Firma je imala baš pravog čoveka za taj posao.
Svakog dana, u toku dve i po godine, Pirat je odlazio da poseti
Krajnik svetog Džejmsa. Ovo ga je dovelo do ivice ludila. Premda je
uspeo da razvije pidžin-jezik na kojem su on i Krajnik uspevali da
komuniciraju, na nesreću nije bio dovoljno nazalno obdaren da bi
mogao dobro da artikuliše glasove, te mu je čitav zadatak teško padao.
Dok su njih dvojica razmenjivali unjkanje, psihijatri u crnim odelima
sa sedam dugmadi, obožavaoci dr Frojda koji očigledno Krajniku nisu
bili ni od kakve koristi, stajali su na merdevinama naslonjenim uz
njegove gnusne sivkaste bokove i ubacivali novi čudotvorni kokain –
donosili su čitave zidarske kofe pune te bele supstance, u lancima, uz
merdevine, da je utrljaju u to pulsirajuće žlezdasto stvorenje, u
bakterijske toksine što su gadno bujali u njegovoj unutrašnjosti, bez
ikakvog vidljivog efekta (mada ko zna kako se Krajnik osećao, nije li
tako?).
No lord Bladerard Ozmo je napokon mogao da sve svoje vreme
posveti Novom Pazaru. Početkom 1939. godine pronašli su ga
udavljenog, pod nerazjašnjenim okolnostima, u kadi punoj pudinga od
tapioke, u kući izvesne vikontese. Neki su u ovom činu videli prste
Firme. Prošli su meseci, počeo je Drugi svetski rat, prošle su godine, iz
Novog Pazara nije bilo nikakvih vesti. Pirat Prentis je spasao Evropu
od balkanskog Armagedona o kojem su sanjali starci, omamljeni, u
svojim krevetima, njegovom veličanstvenošću – premda ju nije spasao
od Drugog svetskog rata, razume se. No u to je vreme Firma već
odobravala Piratu tek majušne homeopatske doze mira, dovoljne tek da
mu funkcioniše odbrambeni sistem, no nedovoljne da ga otruju.

□ □ □ □ □ □ □

Tedi Blout je na pauzi za ručak, no današnji ručak će biti, fuj, gnjecavi

sendvič sa bananom umotan u voštani papir, koji on nosi u svojoj
modernoj vojničkoj torbici od kengurove kože, gde se vuče među
neobičnim potrepštinama – patuljastim špijunskim foto-aparatima,
teglom voska za brkove, limenom kutijom „meloids” pastila od sladića,
mentola i paprike za milozvučan glas, dioptrijskim sunčanim naočarima
sa zlatnim okvirom u stilu generala Makartura, dve identične srebrne
četke za kosu, svaka u obliku plamtećeg mača SHAEF-a 8, koje je Majka
naručila za njega kod Gararda 9 i koje smatra izvrsnima.
Cilj mu je, ovog kapajućeg zimskog podneva, gradska kuća od
sivog kamena, ni dovoljno velika ni dovoljno istorijska da bi se pojavila
u bilo kojem vodiču, uvučena u odnosu na trg Grovenor tek toliko da
bude skrivena od pogleda, ponešto skrajnuta sa zvaničnih ratnih staza i
koridora prestonice. Kad pisaće mašine zastanu (u 8:20 i u ostale mitske

8 SHAEF (eng. Supreme Headquarters Allied Expeditionary Forces) – vrhovna

komanda savezničkih ekspedicionih snaga, za vreme Drugog svetskog rata zajednički
saveznički štab u Londonu čiji je cilj bio planiranje i organizacija savezničkog
iskrcavanja u zapadnoj Evropi, osnovan 1943. Vrhovni komandant bio je Dvajt
Ajzenhauer. Na amblemu SHAEF-a nalazio se plamteći mač.
9 Garrard & Co. (eng.) – proizvođači luksuznog nakita i predmeta od dragulja i srebra

još od 1735. Od 1843. do 2007. bili su i zvanični kraljevski draguljari.

sate), i kad nema letova američkih bombardera na nebu, i kad saobraćaj
u Ulici Oksford nije pregust, mogu se čuti zimske ptice kako napolju
pijuču, užurbano se motajući oko hranilica koje su devojke postavile.
Kamene ploče su skliske od izmaglice. Sada je mračna,
nemilosrdna, duvana gladna, glavobolna, stomačnouznemirena sredina
dana, milion birokrata marljivo kuje planove za smrt, a neki od njih su
toga čak i svesni, mnogi su sada već pri drugoj ili trećoj krigli ili
koktelskoj čaši, što ovde stvara izvesnu auru očaja. No Blout, ulazeći
na ulaz zastrt vrećama sa peskom (privremene piramide podignute da
ugode zaista čudnovatom potomku bogova), ne oseća ništa od toga:
suviše je zauzet prebirajući po glavi smislene izgovore za slučaj da ga
uhvate, mada nije da će ga uhvatiti, znate...
Devojka za prijemnim pultom, dobroćudna pripadnica ATS-a 10 sa
naočarima što pravi balone od žvakaće gume, rukom mu daje
dopuštenje da pođe gore. Pomoćnici u vlažnoj vuni koji su krenuli na
sastanke zaposlenih, do toaleta, da sat ili dva provedu pošteno pijući,
klimaju mu glavom, ne videći ga zapravo, poznato je on lice, drugar
onog kako-se-beše-zove, drugari su sa Oksforda, zar ne, onaj poručnik
što radi dole niz hodnik u ACHTUNGU...
Staru kuću su podelili ratni beskućnici. ACHTUNG označava
Allied Clearing House, Technical Units, Northern Germany. To je
jazbina papira puna ustajalog dima, trenutno gotovo sasvim napuštena,
sa crnim pisaćim mašinama koje se uzdižu poput nadgrobnih
spomenika. Pod je od prljavog linoleuma, nema prozora: električno
osvetljene je žuto, jeftino, nemilosrdno. Blout zaviruje u kancelariju
dodeljenu njegovom starom prijatelju iz Isusovog koledža, pukovniku
Oliveru („Tantiviju”) Maker-Mafiku 11. Nema nikoga. Tantivi i Jenki su
obojica na ručku. Dobro je. Onda da vadi stari foto-aparat, da pali lampu
na radnom stolu, a sada da podesi reflektor baš tako...
Mora da ovakve kancelarije postoje svuda po ETO-u 12: svega tri

10 ATS (eng. Auxiliary Territorial Service) – pomoćna teritorijalna služba, ogranak

britanske vojske za vreme Drugog svetskog rata u kojem su služile žene.

11 Na engleskom, „tantivy” označava brz galop, „mucker” označava dangubu ali

predstavlja i prisni naziv za dugogodišnjeg prijatelja, dok „maffick” označava veselu,

razuzdanu javnu proslavu (prvi put upotrebljeno da označi pobedničko slavlje
britanskih trupa nakon odbrane grada Mahikenga u kojem su, za vreme Drugog
burskog rata, pod opsadom proveli 217 dana).
12 ETO (eng. European Theatre of Operations) – evropska ratna scena. Američko

vojno telo zaduženo za upravljanje operacijama američke vojske u Drugom svetskom

ratu (od 1942. do 1945.) na evropskom ratištu.
bedne izguljenokrem medijapan ploče za zidove, bez sopstvene zasebne
tavanice. Tantivi svoju deli sa kolegom iz Amerike, poručnikom
Tajronom Slotropom. Radni stolovi im stoje pod pravim uglom, tako da
ne mogu direktno da se gledaju osim ako se ne okrenu za nekih 90
stepeni. Tantivijev sto je uredan, Slotropov užasno neuredan. Još od
1942. nije raščišćen tako da se pokaže originalna drvena površina.
Stvari padaju u neurednim slojevima, preko osnove od birokratske
smegme koja se postojano prosejava sve do dna, sačinjene od miliona
sićušnih crvenih i smeđih otpadaka gumice za brisanje, zarezača za
olovke, sasušenih mrlja od čaja ili kafe, ostataka šećera i mleka u prahu,
gomile pepela cigareta, veoma finih crnih ostataka što su otpali sa traka
za pisaće mašine, bibliotečke paste u stanju raspadanja, razlomljenih
aspirina smrvljenih u prah. Zatim slede razbacane spajalice, kresiva za
zipo upaljač, gumice, punjenja za heftalicu, opušci i zgužvane prazne
paklice cigareta, rasute šibice, pribadače, ulošci za penkala, istrošene
olovke svih boja uključujući i heliotrop i sirovu umbra boju do kojih je
teško doći, drvene kašičice za kafu, „Tajerove pastile za grlo Klizavi
brest 13„ koje je poslala Slotropova majka, Nalin, čak iz Masačusetsa,
komadići trake, kanapa, krede... iznad toga sloj zaboravljenih dopisa,
istrošenih žućkastih knjižica sa kuponima za sledovanje, brojeva
telefona, neodgovorenih pisama, iscepanih indigo papira, nažvrljanih
akorda za ukulele za desetak pesama među kojima je i ,Johnny
Doughboy Found a Rose in Ireland” 14 („Ima on neke aranžmane što
prilično lako ulaze u uho”, izvestio ga je Tantivi, „on ti je kao američki
Džordž Formbi 15, ako tako nešto možeš da zamisliš”, no Blout je
odlučio da radije ne bi zamišljao), prazna bočica od losiona za kosu
„Kremlj”, izgubljeni delići raznih slagalica na kojima su se videli delovi
levog oka boje ćilibara jednog vajmarskog ptičara, nabori baršunaste
haljine zelene boje, škriljac-plave šare nekog dalekog oblaka,
narandžastog nimbusa nekakve eksplozije (možda zalaska sunca),
zakivaka na površini „Leteće tvrđave” 16, ružičaste unutrašnjosti butine

13 Klizavi brest (lat. Ulmus rubra) – vrsta bresta koji raste u istočnom delu Severne
Amerike, poznat i pod nazivima crveni brest, glatki brest i mrki brest. Unutrašnji deo
kore ovog bresta koristi se u medicini.
14 „Johnny Doughboy Found a Rose in Ireland” – popularna pesma komponovana

1942. za film „Johnny Doughboy”.

15 George Formby ( 1904-1961) – britanski komičar, pevač, tekstopisac i glumac koji

je svirao bendžo ukulele, velika zvezda pozornice i televizije tokom tridesetih i

četrdesetih godina XX veka.
16 Leteća tvrđava – boing B-17, američki bombarder iz perioda Drugog svetskog rata.
napućene pinap devojke... nekoliko starih nedeljnih obaveštajnih
izveštaja G-2 17, prekinuta ufrćkana žica ukulelea, kutijice zvezdica od
gumiranog papira raznih boja, delovi baterijske lampe, zatvarač limene
kutijice kreme za cipele „naget” u kojem bi Slotrop s vremena na vreme
proučavao svoj nejasni mesingani odraz, nepoznat broj priručnika iz
biblioteke ACHTUNG-a dole niz hodnik – nemački rečnik tehničkih
izraza, F.O. Posebni priručnik ili Plan grada – i obično bi negde bio,
osim ako ga neko ne bi maznuo ili bacio, Njuz ov d vorld 18 – Slotrop je
bio verni čitalac.
Rajsneglama prikačena za zid uz Slotropov sto stajala je karta
Londona, na čije se fotografisanje, svojim sićušnim foto-aparatom, sada
bacio Blout. Vojnička torbica mu je otvorena, i kancelarijom počinje da
se širi miris zrelih banana. Da li bi trebalo da zapali cigaru da ubije taj
miris? Nije baš da se vazduh ovde kreće, znaće da je neko bio. Potrebne
su mu samo četiri ekspozicije, klik žmić klik, bože kako se samo
izveštio u ovome – ako bilo ko upadne, samo ispusti foto-aparat u torbu
gde će sendvič sa bananom istovremeno ublažiti pad, prigušiti
izdajnički zvuk i sprečiti štetni gravitacioni pritisak.
Šteta što onaj ko finansira ovaj mali poduhvat neće da se isprsi za
kolor film. Blout se pita ne bi li to predstavljalo veliku razliku, mada ne
zna nikoga koga bi to mogao da pita. Zvezdice nalepljene na
Slotropovoj karti pokrivaju čitav raspoloživi spektar, počevši od
srebrne boje (označene kao „Darlin”) koja deli konstelaciju sa Gledis,
zelenom, i Ketrin, zlatnom, i kako oko dalje luta, Alis, Delores, Širli,
nekoliko Sali – ovde su uglavnom crvene i plave – zatim jedna skupina
u blizini Tauer Hila, ljubičasta gusta gomila oko Kovent Gardena,
maglina koja se rasipa na Mejfer, Soho i dalje ka Vembliju, pa gore do
Hempsted Hita – u svim pravcima se pruža ovaj sjajni, višebojni, tu i
tamo poluoljušteni nebeski svod, devojke po imenu Kerolajn, Marije,
Ane, Suzane, Elizabete.
No možda su boje samo nasumično odabrane, možda nemaju
nikakvo značenje. Možda devojke čak i ne postoje. Od Tantivija je,
tokom nekoliko nedelja spontanog ispitivanja (znamo da ti je to drugar
iz škole, no suviše je rizično dovoditi ga ovamo), Blout mogao da sazna
samo da je Slotrop počeo da radi na ovoj karti prošle jeseni, negde u
vreme kad je počeo da odlazi na teren za ACHTUNG i da posmatra

17 G-2 (eng. ground intelligence) – kopnena vojna obaveštajna služba.

18 News of the World – britanski tabloid poznat po senzacionalističkim vestima koji
izlazi svake nedelje.
štetu koju su napravile raketne bombe – imao je, kako se činilo, na tim
svojim putovanjima po mestima smrti dovoljno vremena i za jurenje
devojaka. Ako je postojao neki razlog da se svakih nekoliko dana
postavljaju nove papirne zvezdice, taj ga čovek još uvek nije dao –
izgleda da nije za javnost, Tantivi je jedini koji uopšte i baci pogled na
kartu, i to više u duhu prijateljski nastrojenog antropologa – „Neka vrsta
bezazlenog jenkijevskog hobija”, rekao je svom prijatelju Bloutu.
„Možda je to da bi mogao da vodi evidenciju o svima njima. Zaista vodi
prilično složen društveni život”, nakon čega se dao u priču o Lorejn i
Džudi, o Čarlsu, pozorniku homoseksualcu i o klaviru u kamionu za
selidbe, ili o bizarnoj maskaradi u koju su bile umešane Glorija i njena
pristala majka, o opkladi u funtu na utakmicu između „Blekpula” i
„Preston Nort Enda” 19 o bezobraznog verziji „Tihe noći” i bogom danoj
magli. No nijedna od ovih priča, kad su u pitanju bili oni kojima je Blout
podnosio izveštaj, nije baš bila posebno informativna...
E pa sad. Završio je. Torba je zakopčana, lampa ugašena i vraćena
natrag na mesto. Možda ima vremena da ode do Tantivija, u „Snajp &
Saft”, vremena za drugarsku kriglu. Vraća se niz lavirint od lesonita, po
slabom žutom svetlu, uz gomilu devojaka u kaljačama, rezervisan Blout
ozbiljnog lica, nema tu vremena za vaćarenje znate, i dalje mora da
obavi svoju dnevnu isporuku...

□ □ □ □ □ □ □

Vetar je počeo da duva sa jugozapada i barometar pada. U rano

poslepodne se, pod kišnim oblacima koji su se skupljali, već smrklo kao
da je veče. Tajrona Slotropa će nevreme zateći napolju. Danas je imao
dugu, idiotsku jurnjavu do nultog stepena geografske dužine,
uobičajeno bez rezultata. Trebalo je da to bude još jedna prerana
eksplozija u vazduhu, gde komadi zapaljene rakete pljušte sa neba u
krugu od nekoliko kilometara, gde ih većina pada u reku, svega jedan
komad u nekakvom prepoznatljivom obliku, i to dobro opkoljen, kad je
Slotrop stigao, najstrožim obezbeđenjem koje je ovaj ikada video, i

19 „Blekpul” i „Preston Nort End” – fudbalske ekipe koje su se nadmetale u okviru

Severne lige Londonske fudbalske asocijacije. Autor misli na jednu od dve uzastopne
utakmice koje su se igrale u oktobru 1944. godine (7. i 14. oktobra).
najmanje prijateljski nastrojenim. Meke, izbledele beretke naspram
škriljac-plavih oblaka, „Sten Mk III” automata 20 podešenih na
automatsku paljbu, brkova širokih koliko i usta, preko čitave ogromne
gornje usne, smrtno ozbiljni – nije bilo šanse da bilo koji američki
poručnik baci pogled, ne danas.
ACHTUNG je, u svakom slučaju, siromašni rođak Savezničke
obaveštajne službe. Ovog puta barem Slotrop nije sam, bilo je neke
slabe utehe u tome što su natrag vratili i njegovog parnjaka iz tehničke
obaveštajne službe i nedugo potom čak i šefa njegovog sektora, koji je
došao na mesto dešavanja dižući uzbunu, u svom „vulsli vospu” iz ‘37.
Ha! Nijedan od njih nije uzvratio Slotropu na prijateljsko klimanje
glavom. Mrka kapa, momci. No lukavi Tajron se vrzma okolo, deleći
„laki strajk”, i to dovoljno dugo da otkrije barem šta se dešava sa tim tu
Nesrećnim pogotkom 21.
U pitanju je grafitni cilindar, oko šest inča dugačak i dva u prečniku,
sa svega nekoliko ljuspica vojnički zelene boje koje su ostale neoprljene
i neoljuštene. Jedini komad koji je preživeo prasak. Očigledno je i
trebalo da ga preživi. Izgleda da su nekakvi papiri pohranjeni unutra.
Narednik-major je opekao ruku kad ga je podizao i čuli su ga kako urla
Oh jebi ga, što je izazvalo smeh među onima iz nižeg platnog razreda.
Svi su čekali na kapetana Prentisa iz O.S.O. (e ti namršteni skotovi ne
žure ni zbog čega), koji se upravo pojavio. Slotrop uspeva da ga vidi na
tren – lice izubijano od vetra, krupan opasan bilmez. Prentis uzima
cilindar, odlazi kolima, i to je to.
U tom slučaju, smatra Slotrop, ACHTUNG može, pomalo zamorno,
da podnese pedesetmilioniti međuodeljenski zahtev tom O.S.O. tražeći
nekakav izveštaj o sadržaju cilindra i, kao i obično, oni će ih ignorisati.
U redu je, ne ljuti se on. O.S.O. ignorišu sve, a svi ignorišu ACHTUNG.
I kakve to uopšte ima veze? To mu je poslednja raketa za neko vreme.
Nadajmo se zauvek.
Tog jutra u njegovom prijemnom sandučetu osvanulo je naređenje
po kojem ga šalju na privremenu dužnost u neku bolnicu čak u Ist Endu.
Bez objašnjenja, izuzev priključene kopije napomene poslate
ACHTUNG-u u kojoj se zahteva njegovo premeštanje „u okviru

20 Sten Mk III – jednostavna verzija britanskih automata „Sten” kalibra 9x19 mm, koje

je britanska vojska koristila tokom Drugog svetskog rata.

21 Igra reči: „laki strajk” (lucky strike) znači „srećni pogodak”.
programa testiranja PWE”. Testiranja? PWE22 znači Uprava za
političko ratovanje, pogledao je. Još malo onog Minesota multifazičnog
sranja 23, nema sumnje. Ali biće to promena u odnosu na uobičajeni lov
na rakete, koji počinje pomalo da ga zamara.
Nekad je Slotropu bilo stalo. Bez zezanja. Barem misli da mu je bilo
stalo. Mnogo toga od pre 1944. mu je sada malo nejasno u sećanju.
Prvog vazdušnog napada se seća samo kao dugačkog perioda u kojem
je imao sreće. Ništa što su ovi iz Luftvafe bacili nije mu ni blizu prišlo.
Ali prošlog leta su počeli sa tim letećim bombama. Čovek mirno šeta
ulicom, ili leži u krevetu, tek što nije pao u san, kad odjednom taj zvuk
kao prdež iznad krovova – ako samo nastavi da se čuje, dižući se do
vrhunca i prelazeći preko njih – e to je bilo u redu, to je onda tuđa
briga... Ali ako se motor isključi, pazi se momak – počela je da pada,
rasipajući gorivo za sobom, dalje od komore za sagorevanje, i imaš
deset sekundi da se sakriješ ispod nečega. Dobro, nije zapravo bilo baš
jako strašno. Nakog nekog vremena se navikneš – zatekneš sebe kako
se kladiš u male sume novca, šiling ili dva, dok Tantivi Maker-Mafik
sedi za susednim stolom, na to gde će sledeća V-l 24 udariti...
Ali onda su, prošlog septembra, došle rakete 25. Te jebene rakete. Na
tu pogan se niste mogli navići. Nema šanse. Iznenađen, prvi put je
otkrio da se zaista plaši. Počeo je više da pije, manje da spava, da ne
vadi cigaretu iz usta, osećajući da su ga na neki način namagarčili.
Isuse, nije trebalo ovako da se nastavi...
„Čuj, Slotrop, već ti je jedna u ustima –”
„Nervoza”, reče Slotrop i ipak zapali.

22 PWE (eng. Political Warfare Executive) – uprava za političko ratovanje. Britanski

tajni organ, osnovan u avgustu 1941, koji su sačinjavali ministarski odbor (isprva
ministar inostranih poslova, ministar informacija i ministar za ekonomsko ratovanje, a
kasnije samo prva dvojica) i izvršno osoblje (iz Ministarstva informacija, specijalnih
operacija i BBC-ja), a koji je bio zadužen za propagandne aktivnosti.
23 MMPI – Minesota multifazični inventar ličnosti. Test sastavljen od velikog broja

tvrdnji koje se označavaju kao tačne i netačne, koji služi za dijagnostikovanje

psiholoških poremećaja i koji se uzima kao najčešća mera psihopatologije u
istraživanjima.
24 V-1 (nem. Vergeltungswaffe 1) – oružje odmazde 1, tehnička oznaka Fieseler Fi-

103. Nemačka leteća bomba sa nepokretnim krilima, pogonjena pulsirajućim mlaznim

motorom. Bombama ovog tipa nemačke snage bombardovale su London i jugoistočnu
Englesku počev od 13. juna 1944. (kada se odigrao napad na London) do septembra
1944. godine.
25 V-2 (nem. Vergeltungsvvaffe 2) – oružje odmazde 2, tehnička oznaka Aggregat-4,

A4. Balistički projektil na tekuće gorivo.

 „E pa nemoj moje”, Tantivi će molećivo.
„Dve istovremeno, vidiš?” reče Slotrop i uperi ih nadole, kao
očnjake iz stripa. Poručnici zure jedan u drugog kroz pivsku sumaglicu,
dok se s druge strane visokih hladnih prozora „Snajp & Safta” dan
vukao a Tantivi spremao da prsne u smeh ili prezrivo frkne „Oh bože”
preko drvenog Atlantika njihovog stola.
Bilo je podosta Atlantika za te tri godine, često burnijih od onog
koji je Vilijam, prvi prekookeanski Slotrop, prešao pre toliko
generacija. Neotesano oblačenje i govor, nedolično ponašanje – jedne
užasne večeri su ih, zahvaljujući pijanom Slotropu, Tantivijevom gostu
u klubu „Džunior Ateneum” 26, obojicu izbacili napolje jer je kljunom
preparirane sove nasrnuo na vratnu venu Dekaverlija Poksa, dok je
Poks, zauzevši uporište na bilijarskom stolu, pokušao da nabije belu
kuglu Slotropu u grlo. Tako nešto se dešavalo uznemirujuće često: ipak,
velikodušnost je dovoljno izdržljiv brod za ove okeane, te je Tantivi
uvek bio tu crveneći se ili smeškajući se, dok se Slotrop čudio kako ga
Tantivi, kad je stvarno bilo važno, nikada nije izneverio.
Zna da može da kaže šta mu je na pameti. Nema to toliko veze sa
današnjim ljubavnim izveštajem o Normi (jamice na obrazima, iz Sidar
Rapidsa, još malo pa debitantkinja, noge), Mardžori (visoka, elegantna,
građena kao plesačica iz prvog reda u „Vetrenjači” 27) i čudnim
dešavanjima od subote uveče u klubu „Frik Frak” u Sohou, lokalu loše
reputacije sa pokretnim svetlima u raznim pastelnim nijansama, sa
natpisima ZABRANJEN ULAZ i ZABRANJEN DŽITERBAG PLES
postavljenim kako bi zadovoljili razne vrste policije, vojne i civilne, šta
god „civilno” danas značilo, koji bi s vremena na vreme svratili, gde je
protivno svim izgledima, zahvaljujući nekakvoj užasnoj tajnoj zaveri,
Slotrop, koji je trebalo da se sastane sa jednom, ušetao i spazio koga bi
drugog nego obe, poređane u vrstu, scena podešena baš za njega, preko
plavog vunenog ramena mašiniste treće klase, pod golim prekrasnim
pazuhom devojke što igra lindi-hop 28, zaustavljene nakon okreta, kože
koju su pokretna svetla obojila u boju lavande, baš tamo, i tada, dok
nadire paranoja, dva lica počinju da se okreću ka njemu...
Obe mlade dame su na Slotropovoj karti slučajno bile srebrne
zvezdice. Mora da se osećao nekako srebrnkasto oba puta – svetlucavo,

26 Junior Athenaeum – klub na Pikadiliju, osnovan 1864.

27 Vetrenjača (eng. Windmill) – jedino londonsko pozorište koje je bilo u funkciji
tokom Drugog svetskog rata; osnovano 1932. godine.
28 Lindi-hop – vrsta svinga, nastao 1920-ih u Harlemu.
zveckavo. Boja zvezdica koje je lepio trebalo je da se slaže samo sa tim
kako se osećao baš tog dana, od plave do zlatne. Nikad da bi nekoga
rangirao – a i kako bi mogao? Niko ne vidi tu kartu osim Tantivija, i
Isuse, sve su tako lepe... olistale i procvetale svuda po njegovom
postepeno zimom zahvaćenom gradu, u čajdžinicama, u redovima
umotane u marame i kapute, uzdišu, kijaju, sve noge u čarapama od
pamučnog konca na ivičnjacima, stopiraju, kucaju na pisaćim
mašinama ili arhiviraju sa pompadur punđama iz kojih niču žute olovke,
on ih pronalazi – dame, komade, devojke velikih grudi – jeste, malo je
to opsesivno ali... „Svestan sam da na svetu postoje divlja ljubav i
radost”, propovedao je Tomas Huker 29, „baš kao što postoje divlji
timijan i vaskoliki drugi začini; no mi biramo vrtnu ljubav, i vrtnu
radost, zasad Boga lično.” I kako samo raste Slotropov vrt. Sve vrvi od
klematisa, od nezaboravka, od vrtne rutvice – i svuda okolo, purpurne i
žute kao ljubavni ugrizi, dan i noć u izobilju.
Voli da im priča o svicima. Engleskinje ne znaju ništa o svicima,
što je otprilike sve što Slotrop zasigurno zna o Engleskinjama.
Tantivi je iskreno zbunjen kartom. To se nije moglo pripisati
uobičajenom glasnom američkom glupiranju, osim ako to nije bio
nekakav refleks momka iz bratstva u vakuumu, refleks protiv kojeg
Slotrop nije mogao, produženo lajanje u praznoj laboratoriji, u spletu
odjekujućih hodnika, još dugo nakon što je potreba za tim nestala a
braća otišla u Drugi svetski rat, u svoju šansu za smrt. Slotrop stvarno
ne voli da priča o svojim devojkama: Tantivi mora diplomatski da ga
usmerava, još i sada. Isprva Slotrop, staromodno džentlmenski
nastrojen, uopšte ništa nije pričao, sve dok nije otkrio koliko je Tantivi
stidljiv. Tada mu je sinulo da je Tantivi hteo da mu ovaj neku namesti.
Negde u isto vreme Tantivi je počeo da uviđa prave razmere Slotropove
izolovanosti. Činilo se da nikoga drugog nije imao u Londonu, osim
mnoštva devojaka koje bi retko ponovo video, s kim bi mogao da
razgovara o bilo čemu.
Slotrop i dalje svakog dana održava svoju kartu, neshvatljivo
savesno. U najboljem slučaju, ona slavi tok, prolaženje iz kojeg –
između iznenadnog uništenja sa neba, tajanstvenih naređenja koja stižu
iz mračnih noćnih akcija a koja su za njega ništa drugo do uzaludna –
može da spase po koji trenutak tu i tamo, dane što ponovo postaju sve

29Tomas Huker (Thomas Hooker) – istaknuti puritanski religiozni i kolonijalni vođa,

osnivač kolonije Konektikat, poznat kao izvanredan govornik.
hladniji, jutarnji mraz, dodir Dženiferinih grudi pod hladnom vunom
džempera ostavljenog da se malo ugreje u hodniku punom dima od
uglja čiji dnevni očaj on nikad neće znati... šolju „bovrila” 30 na korak
od ključanja koja mu je opekla golo koleno dok Ajrin, gola kao i on u
kvadratu staklene sunčeve svetlosti, podiže dragocene najlon čarape
jednu po jednu da pronađe par na kojem nije otišla žica, a svaki pokret
bljesne pod svetlom što dopire kroz zimsku pergolu napolju... nazalni
moderni glasovi Amerikanki što pevaju iz žljebova nekakve ploče, pa
kroz iglu gramofona Alisonine majke... ušuškavanje da se ugreje,
zavese za zamračenje svuda preko prozora, bez ikakve svetlosti osim
od žara njihove poslednje cigarete, engleski svitac, što se ljuljuška na
njen ćef kurzivom koji se malo razvukao, u rečima koje ne može da
pročita...
„Šta se desilo?” Slotrop ćuti. „Tvoje dve dame iz Ženske kraljevske
mornarice 31... kad su te videle...” Onda primećuje da je Slotrop, umesto
da nastavi sa pričom, počeo sav da drhti. Da je drhtao, zapravo, već
neko vreme. Bilo je hladno tamo, ali ne toliko hladno. „Slotrope –”
„Ne znam. Isuse.” Ali bilo je zanimljivo. Najčudniji osećaj. Ne
može da prestane. Podiže kragnu svoje „ajkovke” 32, uvlači ruke u
rukave i neko vreme tako sedi.
Zatim, nakon stanke, s cigaretom u pokretu: „Ne možeš da ih čuješ
kad dolaze.”
Tantivi zna koga. Skreće pogled. Neko vreme samo ćute.
„Naravno da ne možeš, kreću se brže od zvuka.”
„Da, ali – nije to zbog toga”, reči ispadaju iz njega između dva
naleta drhtavice – „onu drugu vrstu, one V-l, njih možeš da čuješ. Je li
tako? Možda imaš šansu da se skloniš s puta. Ali te stvari prvo
eksplodiraju, i-i tek tada čuješ kako dolaze. Samo što ih, ako si mrtav,
onda ne čuješ.”
„Isto je i u pešadiji. Znaš to. Nikada ne čuješ onog što te pogodi.”
„Uh, ali –”

30 Bovril – ekstrakt govedine koji se koristi kao dodatak supama, ili razmućen u

ključaloj vodi kao napitak.

31 WRNS (eng. Womens Royal Naval Service) – ženska pomoćna služba Kraljevske

mornarice Ujedinjenog Kraljevstva.

32 Ajk ili ajzenhauer jakna – kratka vojnička vunena jakna, deo standardne uniforme

američkih vojnih trupa u Drugom svetskom ratu nakon novembra 1944, napravljena
po zamisli generala Dvajta Ajzenhauera da bude kraća, udobnija i prikladnija za
borbena dejstva od dotadašnjih.
 „Misli o tome kao o veoma velikom metku, Slotrope. Sa
zakrilcima.” „Isuse”, govori kroz zube što cvokoću, „baš si me utešio.”
Tantivi, uznemireno se naginjući kroz miris ječma i smeđu tminu,
zabrinutiji sada zbog Slotropove drhtavice nego zbog bilo koje svoje
sablasti, raspolaže samo utvrđenim kanalima za koje slučajno zna a
putem kojih bi mogao da pokuša da učini da sve to nestane. „Zašto ne
bismo videli da li možemo da te odvedemo na mesta gde su neki od njih
udarili...”
„Zbog čega? Ma daj, Tantivi, potpuno su uništeni. Zar ne?”
„Ne znam. Sumnjam da čak i Nemci znaju. Ali to nam je najbolja
šansa koju imamo da budemo za korak ispred onih iz tehničke
obaveštajne službe. Zar ne.”
I tako je Slotrop počeo da istražuje „slučajeve” V-bombe. Ono što
sledi nakon nje. Svakog jutra bi – isprva – neko iz Civilne odbrane
dostavio ACHTUNG-u spisak jučerašnjih pogodaka. Spisak bi na kraju
stigao do Slotropa, ovaj bi sa njega skinuo od olovaka umrljanu
otpremnicu, otišao da izvuče isti stari „hamber” iz garaže i krene u
obilazak, Sveti Đorđe nakon počinjenog dela, koji ide da kopa okolo u
potrazi za izmetom Zveri, delićima nemačke gvožđurije koje nema,
unosi prazne zaključke u svoje beležnice – radna terapija. Kako su
informacije počele brže da stižu do ACHTUNG-a, često bi se pojavio
na vreme da pomogne ekipi za pretraživanje – pratio bi nemirne pse
Kraljevskih vazduhoplovnih snaga do mirisa gipsa, plina koji curi, do
nakrivljenih dugačkih krhotina i ulegnute potporne mreže, do
ispruženih karijatida bez nosa, sa rđom već po ekserima i golim
površinama, praškastog poteza ruke Ništavila preko tapeta po kojima
šapuću paunovi što šire svoje repove po bogatim travnjacima
džordžijanskih kuća iz davnina, do bezbednih žljebova crnike... uz
povike koji zahtevaju tišinu do mesta gde su neka izbačena ruka ili
belasanje kože čekali na njih, kao preživeli ili žrtve. Kad nije mogao da
pomogne držao se podalje, moleći se isprva konvencionalno Bogu, po
prvi put nakon onog drugog vazdušnog napada, da pobedi život. No
previše ih je umiralo i zato je, ne videći smisao, prestao.
Juče je bio dobar dan. Pronašli su dete, živo, malu devojčicu, skoro
ugušenu pod „Morisonovim skloništem” 33. Čekajući nosila, Slotrop ju

33 Morisonovo sklonište – kavezolika struktura sa čeličnom pločom na vrhu, žičanim

stranicama i metalnom rešetkom na dnu, dimenzija 2x12x0,75m, koja je služila kao

sklonište od vazdušnih napada u kućama bez podruma.
je držao za rukicu poplavelu od hladnoće. Psi su lajali na ulici. Kad je
otvorila oči i ugledala ga, prvo što je rekla bilo je: „Imaš li gumu,
drugar?” Zatočena tamo dva dana, bez gume za žvakanje – mogao je da
joj da samo „Tajerov klizavi brest”. Osećao se kao kreten. Pre nego što
su je odneli ipak je prinela njegovu ruku usnama da je poljubi, usana i
obraza pod svetlom signalnih lampi hladnih poput mraza, a grad oko
njih odjednom veliki opustošeni zamrzivač što vonja po ustajalosti i bez
ikakvih iznenađenja u njemu ikada više. Tada se osmehnula, sasvim
blago, i znao je da je to bilo ono na šta je čekao, opa, osmeh kao Širli
Templ, kao da je upravo to poništilo sve usred čega su je pronašli.
Kakva prokleto budalasta stvar. Nalazi se na dnu svoje loze, 300 godina
Jenkija zapadne močvare, i ne može da postigne ništa drugo do nekakvo
nervozno primirje sa njihovim Proviđenjem. Izvesni detant. Ruševine
po kojima svaki dan odlazi da prebira samo su, svaka, propoved o
taštini. To što ne pronalazi, iz nedelje u nedelju, ni najmanji trag
nekakve rakete, propoveda o tome koliko je nedeljiv čin smrti...
Slotropovo putovanje: London, sekularni grad, uči ga: pri svakom
skretanju za ugao može se naći usred parabole.
Postao je opsednut idejom o raketi na kojoj je ispisano njegovo ime
– ako su zaista nameračili da ga srede (to „Oni” uključuje mogućnosti
koje nadaleko prevazilaze nacističku Nemačku), to je najsigurniji način,
ništa ih ne košta da napišu njegovo ime na svakoj svakcatoj, zar ne?
„Da, ovaj, to može biti od koristi”, govori Tantivi dok ga čudno
posmatra, „zar ne, naročito u okršaju, znaš, pretvarati se tako nešto.
Vraški korisno. Nazovimo to ‘operativnom paranojom’, ili tako nekako.
Ali –”
„Ko se pretvara?” govori dok pali cigaretu, odmahujući da skloni
šiške kroz dim, „bokca mu, Tantivi, slušaj. Neću da te nerviram, ali...
Mislim, već sam četiri godine premašio, to je u pitanju, moglo bi da se
desi svakog trenutka, sledeće sekunde, je li tako, iznenada... sranje... tek
nula, tek ništa... i...”
Nije to ništa što on može da vidi, na šta može da položi ruku –
iznenadni gasovi, nasilje u vazduhu i nikakvog traga posle... jedna Reč,
izgovorena bez upozorenja u tvoje uho, a zatim tišina zauvek. Iza
nevidljivosti, iza bata čekića i nastupanja usuda, tu leži stvarni užas,
ismevajući ga, obećavajući mu smrt uz onu nemačku, preciznu
pouzdanost, smehom odbacujući svu Tantivijevu tihu uljudnost... ne,
nije to metak sa zakrilcima, drugar... nije to Reč. Ta jedna Reč što
pocepa dan...
 Bio je petak veče, prošlog septembra, tek što je završio s poslom i
zaputio se ka stanici podzemne u Ulici Bond, okupiran mislima o
vikendu pred sobom i svoje dve dame iz Ženske mornarice, onoj Normi
i onoj Mardžori, koje ne smeju nikako da saznaju jedna za drugu, baš
dok je podizao ruku da pročačka nos, iznenada na nebu, kilometrima
iza njegovih leđa i gore uz reku mementomori oštar zvuk pucanja i teška
eksplozija koja se kotrlja tik za njim, skoro kao zvuk grmljavine. Ali ne
sasvim. Nekoliko sekundi kasnije, ovog puta odnekud ispred njega,
dogodilo se ponovo: jasno i glasno, svuda po gradu. Omeđeni. Nije to
bila leteća bomba, nije to bila Luftvafe. „Nije ni grmljavina”, zbunjeno
je rekao, naglas.
„Nekakav prokleti gasovod”, rekla je dama sa kutijom za ručak,
natečenih očiju nakon celog dana, munuvši ga laktom u leđa dok je
prolazila.
„Ne, to su Nemci” rekla je njena prijateljica sa ukovrdžanim plavim
šiškama pod kariranom maramom, sad usred nekakve čudovišne
predstave, podižući ruke ka Slotropu, „došli da srede njega, posebno
vole te debele, okruglaste Amerikance tren kasnije će već posegnuti da
ga štipne za obraz i prodrmusa ga napred-nazad.
„Ćao, elegantna damo”, reče Slotrop. Zvala se Sintija. Uspeo je da
uzme broj telefona pre nego što mu je mahnula pa-pa i pre nego što ju
je ponovo ponela svetina u špicu dana.
Bilo je to jedno od onih veličanstvenih gvozdenih poslepodneva u
Londonu: žuto sunce rastrzano hiljadama dimnjaka što dišu, što se
šepure naviše bez srama. Ovaj dim je više od daha dana, više od mračne
snage – to je carsko prisustvo što živi i pokreće. Ljudi su prelazili preko
ulica i trgova, idući u svim pravcima. Autobusi su uz škripu polazili, na
stotine njih, niz duge betonske vijadukte obeležene godinama
nemilosrdne upotrebe i nedostatkom zadovoljstva, među kao izmaglica
sivu, kao masnoća crnu, crveno olovo i bledi aluminijum, kroz hrpe
otpada što su se izdizale visoko poput stambenih blokova, niz oštre
krivine do puteva zakrčenih vojnim konvojima, drugim visokim
autobusima i ciradom prekrivenim kamionima, biciklima i kolima, gde
svako ima drugačije odredište i drugačiji početak, a svi se slivaju i teku,
zastajući naglo s vremena na vreme, a nad svim tim ogromna naduvena
ruina sunca među odžacima, baražnim balonima, električnim vodovima
i odžacima smeđim poput starog drveta u kućama, gde smeđa boja
postaje sve tamnija, približavajući se crnoj u jednom trenutku – možda
istinskom trenutku zalaska sunca – to vam je vino, vino i uteha.
 Čas je bio 6:43:16 po Britanskom dvostrukom letnjem vremenu 34:
nebo, izudarano poput doboša Smrti, i dalje potmulo huči, i Slotropova
kita – šta kažete? da, virni samo u njegove vojničke kratke gaće, ta tu
se taj podmukli stojko budi, spreman da poskoči – e pa blagi Bože,
otkud to sad?
Bilo je u njegovoj prošlosti, i vrlo verovatno, Bog mu pomogao, u
njegovom dosijeu, te naročite osetljivosti na ono što se ukazuje na nebu.
(Ali zar stojko?)
Na starom nadgrobnom spomeniku od škriljca na Kongregacionom
groblju kod kuće, u Mindžborou, u Masačusetsu, ruka Božja pojavljuje
se iz oblaka, ivica tu i tamo nagriženih usled 200 godina delovanja dleta
vatre i leda, i natpis koji je glasio:

U znak sećanja na Konstanta

Slotropa, što preminu marta
4.1766, u 29-oj
godini svog života.
Smrt je dug što duguješ prirodi,
Platih ga ja, pa moraš i ti..

Konstant je video, i to ne samo svojim srcem, tu kamenu ruku što

upire iz svetovnog oblaka, što pokazuje ravno na njega, a rubovi su joj
se opisivali pod nepodnošljivom svetlošću, iznad šapata njegove reke i
padina njegovih dugačkih plavih Berkširskih planina, kao što će videti
i njegov sin Varijabl 35 Slotrop, i zapravo svi od Slotropove krvi na ovaj
ili onaj način, tih devet ili deset generacija što se kotrljaju unatrag, što
se granaju ka unutra: svako od njih, izuzev Vilijama koji je bio prvi, što
leži pod palim lišćem, bledozelenim i purpurnim cvetovima potočnjaka,
studenim senkama bresta i vrbe što padaju na to groblje na rubu
močvare gde lagano, postepeno raste stepen truljenja, rastvaranja,
sjedinjenja sa zemljom, dok se na spomeniku vide anđeli okruglih lica

34 BDST (eng. British Double Summer Time) – za vreme Drugog svetskog rata, 1940.

godine, satovi u Britaniji nisu bili pomereni jedan čas unatrag na kraju letnjeg
računanja vremena. Narednih godina, sve do 1945, satovi su se uobičajeno pomerali,
tako da je tokom tih leta Britanija bila dva sata ispred griničkog srednjeg vremena i u
njoj je u te vreme na snazi bilo tzv. Britansko dvostruko letnje vreme.
35 Variable (eng.) – promenljivi, suprotan postojanom (tj. Konstantu).
sa dugim nosevima pasa, zubatih glava smrti upalih očiju, masonskim
obeležjima, cvetnim urnama, paperjastim vrbama uzdignutim i
slomljenim, isteklim peščanim časovnicima, suncima što se spremaju
da izađu ili zađu sa očima što vire poput Kilroja 36 iznad horizonta, dok
se nadgrobni stihovi nastavljaju ravno, tako da čine kvadrat, kao za
Konstanta Slotropa, u poskakujućem ritmu američke himne za gospođu
Elizabet, suprugu poručnika Ajzaje Slotropa (preminulu 1812):

Zbogom prijatelji dragi, u grobu me evo sad

Nezasite Smrti žetva dovede me ovoj kući.
Dok Hrist ne ustane decu Svoju spasiti rad
Ležati tu moram, Njegova me Reč tom’ uči.
Upamti, čitaoče, vapaj moj! Ka nebu usmeri svoj svet,
I usred svega dobroga, znaj da moraš mret’.
Dok veliko Božje Vreteno u tmini nad nama dela,
Iskušenja su naša nitima Ljubavi Njegove prožeta cela.

Sve do dede trenutnog Slotropa, Frederika (preminuo 1933), koji je,

u svom tipičnom sarkazmu i lukavstvu, maznuo epitaf od Emili
Dikinson, ne odavši joj zahvalnost nijednom rečju:

Nisam mogla po Smrt da svratim –

Te Smrt ljubazno svrati kao gost. 37

Svaki je, kad je na njega došao red, platio svoj dug prirodi i ostavio
višak sledećoj kariki u lancu tog prezimena. Počeli su kao trgovci
krznom, obućari, useljavali su i sušili slaninu, prešli su na staklarstvo,
postali zvaničnici gradskih odbora, graditelji štavionica, rudnika
mermera. Zemlja kilometrima unaokolo prešla u nekropolu, siva od
mermerne prašine, prašine što je bio dah, što su bili duhovi, svih onih

36 Kilroy (eng.) – odnosi se na natpis („Kilroj je bio ovde”) i figuru koji se crtaju kao

grafiti, a koji potiču iz američke popularne kulture iz vremena Drugog svetskog rata.
Kilroj se crta kao ćelavi čovek velikog nosa koji proviruje preko zida, držeći se obema
rukama za njegov rub.
37 Ja sam niko! A ti ko si?, Emili Dikinson; Mali vrt, Beograd, 2016, str. 59; prevod

Aleksandar Šurbatović.
lažnoatinskih spomenika što su ih podizali negde drugde, svuda po
Republici. Uvek negde drugde. Novac što je cureći odlazio kroz
portfolije deonica složenije od svakog rodoslova: ono što je ostajalo kod
kuće u Berkširu odlazilo je na površine pod drvenom građom čija su
sve manja zelena prostranstva velikom brzinom pretvarana u papir –
toalet papir, banknote, štampu – medij ili podlogu za govna, novac i
Reč. Nisu oni bili aristokrate, nijedan Slotrop nikada nije dospeo u
Društveni registar ili klub „Samerset” – nastavljali su sa svojim poslom
u tišini, potpuno se za života sjedinjavali sa dinamikom koja ih je
okruživala, kao što će se u smrti sjediniti sa grobljanskom zemljom.
Govna, novac i Reč, tri američke istine, koje daju snagu američkoj
mobilnosti, prisvojili su Slotrope, zauvek ih vezali uz sudbinu zemlje.
No nisu oni prosperirali... otprilike sve što su postigli jeste da istraju
– iako je sve to za njih počelo da se kvari negde u vreme kad je Emili
Dikinson, nikada suviše daleko, pisala

Propast je svečana đavolja rabota –

Neprestana i veoma spora –
Nijedan čovek ne podbaci u trenu –
Da bi se palo, posrnuti se mora. 38

No istrajavali su. Tradicija je, za druge, bila jasna, svi su znali –

kopaj iz majdana, obrađuj, uzmi sve što možeš sve dok ga ima, a zatim
kreni dalje na zapad, tamo toga ima još dosta. No iz neke promišljene
inercije Slotropi su, tvrdoglavi, ostali na istoku u Berkširu – blizu
poplavljenih rudnika i posečenih brežuljaka koje su ostavili poput
potpisanih priznanja svuda po toj trščanosmeđoj, raspadajućoj veštičjoj
zemlji. Dok su prihodi opadali, a porodica se neprestano uvećavala.
Kamata iz raznih fondova bez imena i dalje se vraćala, preko porodičnih
banaka dole u Bostonu, svake druge ili treće generacije, u još jedan
fond, u dugotrajnom usporavajućem rallentando tempu, kvartal po
kvartal, umirući... no nikad sasvim do nule...
Depresija je, kad je konačno nastupila, potvrdila ono što se već
dešavalo. Slotrop je odrastao u uslovima potpune bede zbog firmi koje
su propadale, ograda oko imanja izrazito bogatih, napola mitskih
vlasnika planinskih kuća iz Njujorka koje su sada padale utapajući se u

38 Prevod Aleksandar Šurbatović.

zelenu divljinu ili slamnatu smrt, svih kristalnih prozora potpuno
razlupanih, Harimanovih i Vitnija koji su otišli, zatravelih travnjaka i
jeseni koje više nisu bile doba za fokstrot negde u daljini, za limuzine i
svetiljke, već samo opet za obične cvrčke, opet za jabuke, rane mrazeve
koji će oterati kolibrije, istočni vetar, oktobarsku kišu: jedine zimske
izvesnosti.
Godine 1931, kada se desio Veliki požar u hotelu „Aspinvol”, mladi
Tajron je bio u poseti ujaku i ujni u Lenoksu. Bilo je to u aprilu, no za
tren ili dva, dok se u nepoznatoj sobi budio uz tutnjavu mlađih i starijih
rođaka niz stepenište, pomislio bi na zimu, jer su ga toliko često budili
tako, u tom trenutku sna, Pop, ili Hogan, umotani napolju, i dalje
trepćući kroz koprenu sna u hladnoću, kako bi posmatrali polarnu
svetlost.
Na smrt su ga prestravljivali. Jesu li svetlucave zavese spremale da
se raskrile? Šta bi to duhovi severa, u svom sjaju, imali da mu pokažu?
No ovo je bilo prolećno veče i nebo se bojilo crveno,
toplonarandžasto, sirene su zavijale u dolinama iz pravca Pitsfilda,
Lenoksa i Lija – komšije su stajale na svojim tremovima i zurile naviše,
u pljusak iskrica što su padale niz planinu... „Kao kiša meteora”, rekli
su, „kao varnice za 4. juli...” Bila je 1931. i to su bila poređenja.
Žeravica je neprekidno padala pet sati i deca su zadremala, odrasli ustali
da popiju kafu i pričaju priče o požarima iz ranijih godina.
Ali kakva je ovo Svetlost bila? Koji su duhovi tu zapovedali? I
recimo da se, sledećeg trena, sve to, čitava noć, zaista otme kontroli i
zavese razmaknu da nam otkriju zimu kakvu niko nije mogao da
predvidi...
6:43:16 po Britanskom dvostrukom letnjem računanju vremena –
na nebu trenutno, eto, istog onog dešavanja, samo što se nije sasvim
probilo, lice mu postaje tamnije pod tom svetlošću, sve se sprema da
naglo nestane a on da se izgubi, baš kao što je njegov seoski kraj oduvek
i najavljivao... tanani crkveni zvonici raspoređeni po svim tim jesenjim
brežuljcima, bele rakete koje samo što se nisu zapalile, još samo
nekoliko sekundi odbrojavanja, ružičasti prozori što upijaju nedeljnu
svetlost, uzdižući i ispirajući lica nad predikaonicama gde se određuje
milost, zaklinjući se da se evo ovako to zaista dešava – da velika sjajna
ruka poseže iz oblaka...
 □ □ □ □ □ □ □

Na zidu, unutar kitnjaste lampe od potamnele bronze, gori svetiljka na

gas, slojevito i uz prigušeno zviždanje – podešena na, kako su to
naučnici prošlog stoljeća zvali, „osetljivi plamen”: nevidljiv u osnovi,
dok izlazi iz grla, prelazeći naviše u ujednačenu plavu svetlost koja
lebdi nekoliko centimetara iznad, svetlucava mala kupa koja reaguje na
najsuptilnije promene vazdušnog pritiska u sobi. Registruje posetioce
koji ulaze i izlaze, svaki od njih radoznao i uglađen kao da se na
okruglom stolu nalazila nekakva igra na sreću. Oni što u krugu sede oko
stola nisu ni najmanje pometeni niti im to odvlači pažnju. Nema tu
nikakvih belih ruku niti svetlećih truba.
Kameronovi oficiri u paradnim tartan čakširama, plavim uvojnim
dokolenicama i svečanim kiltovima struje unutra, razgovarajući sa
regrutovanim Amerikancima... ima tu sveštenika, pripadnika
Teritorijalne odbrane ili Vatrogasne brigade koji su tek završili sa
radnim vremenom, sa naborima vunene odeće punim mirisa dima, svi
neradi da se odreknu sat vremena sna, što su jasno i pokazivali... drevne
edvardijanske dame u krep-de-šinu, stanovnici Kariba što meko pletu
vokale oko manje fleksibilnih nizova rusko-jevrejskih konsonanata...
Većina ih se kreće u tangenti oko svetog kruga, neki se zadržavaju, neki
ponovo odlaze u druge prostorije, i niko ne prekida vitkog medijuma
koji sedi najbliže osetljivom plamenu leđima okrenut zidu,
crvenkastosmeđih lokni priljubljenih uz glavu poput kalote 39, visokog
čela nenaboranog, tamnih usana što se pomeraju čas lako, čas bolno:
„Kad je konačno prešao u oblast Dominusa Blicera, Roland je
otkrio da su se svi znaci okrenuli protiv njega... Svetla koja je proučavao
toliko predano kao jedan od vas, njihov položaj i kretanje, sada su se
tamo okupila na suprotnom kraju, sva u plesu... nebitnom plesu. Ništa
od onog Blicerovog tradicionalnog napretka, ničega novog...
nepoznatog... I Roland je postao svestan vetra onako kako mu to
njegova smrtnost nikada ranije nije dopuštala. Otkrio je da je vetar
toliko... toliko radostan, da se strela mora okrenuti pod njim. Vetar je
duvao tokom čitave godine, iz godine u godinu, no Roland je osećao
samo svetovni vetar... hoće da kaže, samo svoj lični vetar. A ipak...

39 Kalota – okrugla kapica koja prianja uz teme.

Selena, taj vetar, taj vetar je svuda...”
Tu medijum prekida, neko vreme ćuti... zastenje... tren tišine i
očaja. „Selena. Selena. Zar si otišla?”
„Nisam, dragi moj”, reče lica išaranog prethodno prolivenim
suzama, „slušam.”
„Kontrola je u pitanju. Sve te stvari proizlaze iz jedne poteškoće:
kontrole. Po prvi put, znaš, bila je unutra. Kontrola je smeštena unutra.
Nema više potrebe da se pasivno trpe ‘spoljašnje sile’ – da se promeni
smer zbog bilo kojeg vetra. Kao da...
Tržištem više nije morala da upravlja Nevidljiva ruka, već je ono
sada moglo samo sebe da stvara – svoju sopstvenu logiku, momentum,
stil, i to iznutra. Stavljanje kontrole unutra zapravo je samo potvrdilo
ono što se defacto već dogodilo – da ste se ostavili Boga. No usvojili
ste jednu mnogo veću, i mnogo opasniju, iluziju. Iluziju kontrole. Da A
može da uradi B. No to je bilo pogrešno. Potpuno. Niko ne može da
uradi. Stvari se jednostavno samo događaju, A i B su nestvarni, imena
za delove koji bi trebalo da su nerazdvojni...”
„Još malo besmislica u stilu Uspenskog 40”, prošaptala je neka dama
u prolazu, oslonjena o ruku lučkog radnika. Mirisi dizel-nafte i „sous le
vent” 41 pomešali su se dok su prolazili. Džesika Svonlejk 42, mlada
rumena devojka u uniformi redova ATS-a, zapažajući predratni parfem,
podiže pogled, hmm, haljina, pretpostavlja ona, košta oko 15 gvineja i
ko zna koliko kupona, verovatno iz „Herodsa” i meni bi mnogo bolje
stajala, sigurna je i u to. Ona dama, iznenada se osvrćući preko ramena,
nasmeši se, oh, ma nemoj? O bože, je li me čula? Na ovom mestu,
sasvim sigurno.
Džesika je stajala kraj stola za seansu i držala punu šaku strelica za
pikado koje je dokono iščupala sa table na zidu, glave povijene, bledog
potiljka i poslednjeg pršljena koji su se videli iznad smeđe vunene
kragne i kroz jedan deo njene svetlije smeđe kose što joj je padala sa
obe strane lica, niz obraze. Mesingana grla i tela greju se do temperature
njene krvi, podrhtavaju joj na dlanu. A ona sama, dok gladi njihova
pera, milujući ih vrhovima prstiju, kao da je zapala u plitak trans...
Napolju, kotrljajući se sa istoka, dopire prigušeno paranje još jedne

40 Pjotr Demjanovič Uspenski (1878-1947) – ruski filozof koji se bavio apstraktnim

matematičkim i metafizičkim teorijama.
41 Sous le vent – parfem kozmetičke kuće Gerlen, lansiran 1933. godine.
42 Swanlake – „labudovo jezero”.
raketne bombe. Prozori zvekeću, pod se trese. Osetljivi plamen zaleže
u zaklon, potamnevši, ka drugoj sobi, nagnavši senke preko stola da
počnu da plešu – potom skače visoko uvis, dok se senke ponovo povlače
ka unutra, skače čak šezdeset centimetara. I sasvim nestaje. Gas
nastavlja da šišti u zamračenoj sobi. Milton Glouming 43, koji je imao
izuzetne rezultate na studijama u Kembridžu deset godina ranije,
prestaje sa stenografisanjem kako bi ustao i otišao da zavrne gas.
Čini se da je sada pravi trenutak da Džesika baci strelicu: jednu
strelicu. Kose što se njiše, grudi što joj se veličanstveno nadimaju ispod
svakog vunenog revera. Šištaj vazduha, tres: pravo u lepljiva vlakna,
pravo u sam centar. Milton Glouming izvija obrvu. Njegov um, koji
uvek sakuplja podudarnosti, mislim da je sada pronašao jednu novu.
Sad već razdražljiv, medijum je počeo polako da izlazi iz transa. Ko
zna šta se dešava na drugoj strani. Za ovu seansu, kao i za svaku drugu,
nisu potrebni samo ovaj odgovarajući krug ovde i svetovna, ali takođe
i osnovna, četvoročlana antanta koja se nije smela raspasti, nijedna
njena karika: Roland Feldspat (duh), Peter Zahsa (kontrola), Kerol
Eventir 44 (medijum), Selena (supruga i preživela). Negde je, usled
iscrpljenosti, preusmerenja, naleta bele buke u etru, ovaj aranžman
počeo da se raspada. Opuštanje, škripa stolica, uzdasi i pročišćavanje
grla... Milton Glouming petlja nešto sa svojom beležnicom, a zatim je
naglo zatvara.
U tom trenutku došetala je Džesika. Nema ni traga Rodžeru i nije
ni sigurna da on želi da ga ona potraži, a Glouming, iako stidljiv, nije
tako nesnosan kao neki od ostalih Rodžerovih prijatelja...
„Rodžer kaže da ćeš sada prebrojati sve te reči koje si zapisao i
napraviti grafik ili tako nešto”, počinje vedro kako bi predupredio svaki
komentar na događaj sa strelicom, koji bi radije da izbegne. „Radiš li to
samo za seanse?”
„Automatski tekstovi”, mršti se nervozan kao devojčica Glouming,
klima glavom, „jedan ili dva slučaja sa daskom za proricanje, da da...
mi – mi pokušavamo da razvijemo vokabular krivih – izvesne
patologije, izvesne karakteristike oblika, znaš –”
„Nisam sigurna da –”
„E pa vidi. Seti se Zifovog principa najmanjeg napora: ako

43 Gloaming (eng.) – suton, sumrak.

44 Eventyr (dan.) – avantura, pustolovina.
posmatramo frekventnost reči P nad n naspram njenog rang-poretka n
na logaritamskim osama”, brbljanjem je tera da ćuti, no čak je i njena
zbunjenost umilna, „trebalo bi, razume se, da dobijemo nešto nalik
pravoj liniji... no imamo podatke koji zasigurno daju krive – uslovi su,
zapravo, sasvim različiti – šizofrenici, na primer, obično u gornjem delu
idu nešto ravnije umesto da idu progresivno naviše – neka vrsta lučnog
oblika... Mislim da smo u slučaju ovog momka, ovog Rolanda, natrčali
na klasičnog paranoika –”
„Ha.” E to je reč koju ona zna. „I učinilo mi se da sam videla kako
si se ozario kad je rekao ‘okrenuli protiv’.”
„‘Protiv’, ‘nasuprot’, da, zapanjila bi te frekventnost toga.”
„Koja je najfrekventnija reč?” pita je Džesika. „Tvoj broj jedan.”
„Ista koja je oduvek bila na ovakvim dešavanjima”, odgovara
statističar, kao da to svako zna: „smrt.”
Postariji stražar civilne odbrane zadužen za vazdušne napade, krut
i krhak poput organdina, stoji na prstima kako bi ponovo zapalio
osetljivi plamen.
„Uzgred budi rečeno, ovaj, kuda je otišao onaj tvoj blesavi mladi
gospodin?”
„Rodžer je sa kapetanom Prentisom.” Neodređeno je mahnula
rukom. „Uobičajena rutina Tajanstvenog mikrofilma.” Koja se odvijala
u nekoj udaljenoj prostoriji, uz igru krune i sidra45 sa kojom sreća nije
imala baš mnogo veze, uz stubove dima i ćaskanje, prigušene zvuke
Fokmana i njegovog benda Apača na BBC-ju, zdepaste krigle i vitke
čaše za šeri, uz zimsku kišu na prozorima. Bilo je vreme za zatvaranje
u prostorije, kamine na gas, šalove koji štite od hladne noći da se
udobno smestite uz vašu mladu damu ili suprugu ili, kao ovde kod
Snoksolsa, uz dobro društvo. Ovo je sklonište – možda pravo stecište
mira među nekoliko razbacanih svuda unaokolo u ovom dugom ratnom
vremenu, gde se okupljaju u svrhe koje nisu sasvim u vojnom interesu.
Pirat Prentis oseća nešto od ovoga, nejasno, zapravo na osnovu
klasne uznemirenosti: nosi široki osmeh među ovim ovde ljudima nalik
falangi.

45 Kruna i sidro (eng. Crown and anchor) – jednostavna igra sa kockicama koju su
tradicionalno kao kockarsku igru igrali mornari britanske ratne mornarice i pripadnici
trgovačkih i ribarskih flota. Kockice koje se koriste umesto brojeva od 1 do 6 imaju
sledeće simbole: kruna, sidro, herc, pik, karo i tref.
 To je pokupio iz filmova – isti onaj nestašni irski široki osmeh s
kojim momak kojeg glumi Denis Morgan 46 ide okolo i posmatra crni
dim što kulja iz svakog svakcijatog malog žutog zubatog pacova kojeg
upuca.
Osmeh mu je bio od koristi koliko je i on bio od koristi za Firmu –
koja će, dobro je poznato, upotrebiti svakoga – izdajice, ubice,
perverznjake, Crnce, pa čak i žene – da dobije ono što želi. Isprva
možda i nisu bili toliko uvereni u Piratovu korisnost, no kasnije, kako
se ona razvijala, postali su zaista veoma uvereni.
„General-majore, nije moguće da ćete zaista ovo podržati.”
„Posmatramo ga non-stop. Sasvim je izvesno da fizički ne napušta
prostorije.”
„Onda ima saučesnika. Nekako – uz pomoć hipnoze, droga, ne
znam – uspevaju da se dočepaju svog čoveka i da ga potpuno umire. Za
ime Boga, još ćete početi horoskop da konsultujete.”
„Hitler to čini.”
„Hitler je nadahnut čovek. No vi i ja smo samo uposlenici,
zapamtite to...”
Nakon tog prvog naleta interesovanja, broj klijenata dodeljenih
Piratu ponešto je ufitiljio. Trenutno ima, kako mu se čini,
zadovoljavajući broj slučajeva. Ali nije to ono što zaista želi. Neće da
shvate, ti otmeno odgojeni manijaci iz O.S.O. ah vrlo dobro, kapetane
uz šuškanje izveštaja, struganje čizama, eho što se odbija o birokratske
naočare vraški dobro i zašto ne biste to i za nas ponekad izveli u klubu...
Pirat želi Njihovo poverenje, onaj miris Njihove grube ljubavi što
se oseti na dobar viski i sušenu „latakiju” 47. Želi da ga shvate njegovi
ljudi, a ne ti knjiški kreteni i razboriti čudaci ovde u Snoksolu, toliko
predani Nauci, toliko ogavno tolerantni da bi ovo moglo biti (žali on
svim svojim srcem) jedino mesto u dometu ratnog carstva gde se ne
oseća toliko strancem...
„Uopšte nije jasno”, govorio je Rodžer Meksiko, „šta to oni imaju
na umu, uopšte nije, Zakon o veštičarenju je preko 200 godina star, to
je ostatak jednog potpuno drugačijeg vremena, drugačijeg načina
46 Dennis Morgan (1908-1994) – američki glumac i pevač, na vrhuncu karijere od

1943. do 1949.
47 Misli se na duvan koji se proizvodio u Siriji i koji je naziv dobio po lučkom gradu

Latakiji. Duvan se prvobitno sušio na suncu, a zatim dimio na vatri od borovine ili
hrastovine.
razmišljanja. Odjednom, evo nas u 1944. i sa svih strana nas zasipaju
osudama. Na našeg gospodina Eventira,” pokazuje na medijuma koji na
drugom kraju prostorije ćaska sa mladim Gavinom Trefoilom48, „mogli
bi se obrušiti svakog časa – mogli bi uleteti kroz prozore, uloviti i
odvući opasnog i žilavog Eventira u Skrabs 49 zbog toga što se
pretvarao-da-upražnjava-ili-koristi-neku-vrstu-prizivanja-duhova-
kako-bi-duhovi-preminulih-osoba-bili-prisutni-na-mestu-gde-se-on-
tada-nalazio-i-da-su-ti-duhovi-komunicirali-sa-živim-ljudima-tada-i-
tamo-prisutnim Bože moj kakva maloumna fašistička besmislica.
„Pazi, Meksiko, opet gubiš dobru staru objektivnost – čovek od
nauke ne bi trebalo to da radi, zar ne. Teško da je to u skladu sa
naukom.”
„Magarče. Ti si na njihovoj strani. Zar nisi mogao to da osetiš
večeras, kako ulazi na vrata? Velika močvara paranoje.”
„To je moj dar, nema sumnje”, Pirat, dok progovara svestan da je
nastupio suviše naglo, pokušava da otupi trenutak dodavši: „Nisam baš
siguran da sam dorastao višestrukom obliku...”
„Ah. Prentise.” Niti jedna obrva, niti jedna usna da se izviju.
Tolerancija. Ah.
„Trebalo bi ovog puta da dođeš pa da naš dr Groust to proveri na
svom EEG-u.”
„Oh, ako budem u gradu”, neodređeno. Tu postoji bezbednosni
problem. Neoprezna priča potapa brodove i on ne može biti siguran, pa
čak ni kad je Meksiko u pitanju. Ima suviše mnogo krugova u trenutnoj
operaciji, što unutrašnjih, što spoljašnjih. Distribucione liste postaju sve
kraće kako se, krug po krug, približavamo samom centru, „Instrukcije
za uništenje” postepeno počinje da obuhvata svako parče papira,
zaostali dopis, traku pisaće mašine.
Najbolje što može da smisli jeste da Meksiko tek tu i tamo podržava
najnoviju maniju Firme, poznatu pod nazivom Operacija „Crno krilo”,
i to u statističkom smislu – analizirajući, na primer, podatke o stranoj
borbenoj spremnosti do kojih mogu doći – no negde na rubu čitavog
poduhvata, gde se zapravo i sam Pirat nalazi večeras, kao posrednik
između Meksika i njegovog sopstvenog cimera, Tedija Blouta.
On zna da Blout odlazi nekuda i snima nešto na mikrofilm, a zatim

48 Trefoil (eng.) – trolist.

49 Skrabs (eng. The Scrubs, Wormwood Scrubs Prison) – zatvor u Londonu.
to predaje, preko Pirata, mladom Meksiku. A odatle, pretpostavlja, to
ide sve do „Belog pohođenja”, gde se nalazi agencija svima poznata
pod nazivom PISCES 50 – Psihološko-obaveštajni sistem za ubrzavanje
predaje. Čija je to predaja, nije baš najjasnije.
Pirat se pita nije li Meksiko deo još jedne od hiljada i hiljada
sumnjivih šema unutar Savezničke obaveštajne službe koje su počele
da niču po Londonu otkako su došli Amerikanci i desetak vlada u
egzilu. U kojoj Nemci, začudo, postaju nebitni. Svi se osvrću preko
ramena, Slobodni Francuzi kuju osvetu namenjenu izdajnicima iz
Višija, lublinski komunisti ciljaju varšavske ministre iz senke, Grci iz
ELAS-a 51 proganjaju rojaliste, sanjari svih jezika koji se ne mogu vratiti
u domovinu nadaju se da će posredstvom volje, pesnica, molitve vratiti
kraljeve, republike, pretendente, letnje anarhizme što su iščezli pre nego
što su dospeli prvi plodovi... od kojih su neki umrli bedno, bezimeno,
pod snegom i ledom pokrivenim površinama punim kratera od bombi u
Ist Endu da ih ne pronađu do proleća, drugi hronično pijani ili drogirani
da bi se izborili sa dnevnim neuspesima, većina nekako gubeći, gubeći
ono malo duše što su imali, sve manje i manje sposobni da veruju,
zahvaćeni metežom bez konca koji diktira ova igra, svakodnevnim
samokritikama, potražnjom potpune pažnje... i kojeg to tačno stranca
Pirat ima na umu ako ne onog bezdomnog laskara 52 s druge strane
njegovog sopstvenog ogledala, tog najbednijeg izgnanika...
E pa dobro: pretpostavlja da su Oni na prevaru uvukli Meksika u
takvu nekakvu podmuklu intrigu, koja verovatno ima neke veze sa
Amerikancima. Možda sa Rusima. U „Belom pohođenju”, budući da su
posvećeni psihološkom ratovanju, imaju od svega po nekoliko – jedan
bihejviorista tu, jedan pristalica Pavlova tamo. To se Pirata ne tiče. No
zapaža da, sa svakom isporukom filma, Rodžerov entuzijazam raste.
Nezdravo, nezdravo: ima osećaj da prisustvuje zavisnosti. Oseća da
njegovog prijatelja, njegovog privremenog ratnog prijatelja, koriste za
nešto ne baš sasvim čestito.
Šta on može da učini? Da Meksiko želi da razgovara o tome, našao
bi način, postojalo pitanje bezbednosti ili ne. Pirat nije kao on nesklon

50 PISCES – Psychological Intelligence Schemes for Expediting Surrender.

51 ELAS (gr. Ελληνικός Λαϊκός Απελευθερωτικός Στρατός) – oslobodilačka vojska
grčkog naroda.
52 Laskar (laškar) – mornar ili vojnik sa indijskog potkontinenta angažovan na

evropskim brodovima od XVI do početka XX veka, kao i indijski sluga u službi

britanskih vojnih zapovednika.
dejstvu Operacije „Crno krilo”. Pre mu deluje da se tu radi o sramu.
Nije li Meksiko večeras, dok je uzimao kovertu, okrenuo glavu? Dok
mu se pogled odbija o uglove prostorije najvećom brzinom, refleks
kupca pornografije... hmm. Znajući Blouta, možda je to u pitanju,
mlada dama opkoračila dobrano stimulisanog mladića, nekoliko poza –
daleko korisnije i zdravije od bilo čega što se u ovom ratu
fotografisalo... barem je život...
Eno Meksikove devojke, baš ulazi u prostoriju. Odmah ju je
primetio, tu bistrinu oko nje, odsustvo dima i buke... zar on sad i aure
vidi? Ugledala je Rodžera i nasmešila se, ogromnih očiju... tamnih
trepavica, bez šminke ili je barem Pirat nije video, kose što joj u
loknama pada na ramena – šta kog vraga ona traži u mešovitoj PA
bateriji 53? Trebalo bi da je u menzi organizacije NAAFI 54 i da puni šolje
kafom. Odjednom ga, matorca i magarca, obuzima nekakav bol u koži,
prosta ljubav za njih oboje koja ne traži ništa drugo do da budu
bezbedni, koju će uvek moći da opiše kao nešto drugo – „briga”, znate,
„privrženost”...
Godine 1936. („jedan april T. S. Eliota”, tako je to ona zvala, mada
je bilo hladnije doba godine), Pirat je bio zaljubljen u suprugu nekog
službenika. Bila je to mršava, žustra i štrkljasta devojka po imenu
Škorpija Mosmun. Njen suprug Klajv bio je stručnjak za plastiku i radio
je u Kembridžu za „Imperijal hemikalije” 55. Pirat, profesionalni vojnik,
na godinu ili dve se bio vratio civilnom životu, da udovolji sebi.
Bio je stekao taj neki osećaj, dok je bio stacioniran istočno od
Sueca, na mestima poput Bahreina, dok je pio pivo razređeno njegovim
sopstvenim znojem usred neprekidnog vonja sirove nafte što je dopirao
iz pravca Mubaraka, osuđen nakon zalaska sunca na vojni stan – i ovako
ih je 98 posto bilo zaraženo veneričnim bolestima – jedna suncem
opaljena, dronjava i zapuštena jedinica čuva šeika i novac od nafte od
svake pretnje iz pravca istočno od Lamanša, napaljen, poludeo od
svraba vaši i osipa zbog vrućine (masturbacija je pod tim uslovima
neverovatno mučenje), sve vreme pijan kao letva – pa čak i u tim

53 Mešovita PA baterija – baterija protivavionske odbrane u koju su, pored muškaraca,

bile uključene i žene iz Pomoćne teritorijalne službe, počev od 1941. godine.
54 NAAFI (Navy, Army and Air Force Institutes) – organizacija koju je 1921. godine

osnovala britanska vlada da upravlja pratećim sadržajima koji su bili potrebni

britanskoj vojsci, poput klubova, barova, prodavnica, supermarketa, restorana, kafea,
itd.
55 Imperial Chemicals (eng.) – svojevremeno jedna od vodećih britanskih kompanija.
okolnostima do Pirata je doprla nejasna sumnja da život prolazi kraj
njega.
Neverovatna crno-bela Škorpija potvrdila je nekoliko piratovskih
fantazija o elegantnom engleskom stvarnom svetu listova zaodenutih u
svilene čarape od kojeg se osećao toliko odsečen. Našli su se dok je
Klajv bio na zadatku da reši problem za kompaniju i to, od svih mesta,
u Bahreinu. Ova simetrija pomogla je Piratu da se malo opusti u vezi s
tim. Odlazili bi na zabave kao neznanci, premda nikada nije naučila da
se pripremi za trenutak kad ga neočekivano ugleda na drugom kraju
prostorije (kako pokušava da pripada, kao da nije bio nečiji zaposleni).
Smatrala je da je dirljiv u svom nepoznavanju svega – zabava, ljubavi,
novca – osećala se tako svetski i očajnički joj je bilo stalo do tog
trenutka dečaštva u njegovom imperijalizovanom i ustanovljenom
načinu života (bilo mu je trideset i tri), do njegovog predasketizma, u
kojem je Škorpija imala ulogu njegove poslednje avanture – premda je
sama bila premlada da bi to znala, da bi znala, kao što je znao Pirat, o
čemu se zapravo radi u pesmi „Ples u tami” 56...
Paziće da joj nikada to ne kaže. No postoje trenuci kad je pravo
mučenje ne baciti joj se pred noge, znajući da neće ostaviti Klajva,
zavapivši ti si mi poslednja šansa... ako to ne možeš biti ti onda nema
više vremena... Nije li želeo, suprotno svim izgledima, da može da
odbaci životni raspored sirotog zapadnjaka... no kako da čovek... odakle
uopšte da krene, sa 33... „Ali upravo o tome se i radi”, nasmejala bi se,
ne toliko iznervirana (zaista bi se nasmejala) koliko zagolicana
nerealnošću problema – sama previše izgubljena na maničnom vršku
njega, uvek na juriš, koji je tako uzima, prodire u nju (jer više nego dok
je drkao u vojnički flanel u Persijskom zalivu nekakav ular od ljubavne
koprive sada je bio na njemu, na njegovoj kiti), suviše neutoljiv da ne
bi popustila pred njegovim ludilom, no suviše lud da bi o njemu mislila
kao o bilo kakvoj izdaji Klajva...
Vraški zgodno za nju, u svakom slučaju. Rodžer Meksiko je sada
prolazio kroz više-manje istu stvar sa Džesikom, pri čemu je Onaj drugi
u ovom slučaju bio poznat kao Dabar. Pirat je posmatrao sa strane, ali
nikada o tome nije razgovarao sa Meksikom. Jeste čekao je, da vidi da
li će se i za Rodžera završiti isto, dok je deo njega, nikad toliko veseo
koliko kad gleda tuđu nesreću, navijao da Dabar i sve što on, poput

56„Dancing in the Dark” (eng.) – tekst čuvene pesme koji je napisao Hauard Dic
(Howard Dietz, 1896-1983), američki publicista, tekstopisac i libretista.
Klajva, predstavlja, pobedi. No drugi deo – drugo ja? – koje ne sme
prebrzo nazvati „pristojnim” – izgleda želi da Rodžer dobije ono što je
Pirat lično izgubio...
„Ti jesi pirat”, prošaptala je poslednjeg dana – nijedno od njih dvoje
nije znalo da je to bio poslednji dan – „došao si i odveo me na svom
piratskom brodu. Devojku iz dobre porodice, okovanu uobičajenim
stegama. Napastvovao si me. I sad sam ja Crvena kučka otvorenog
mora...” Divna igra. Pirat je žalio što je nije ranije smislila. Tucajući se
dok je svetlost poslednjeg (već poslednjeg) dana prelazila preko
poslepodnevne do sumraka, satima, suviše zaljubljeni u to da bi se
odvojili, primetili su kako se pozajmljena soba blago zaljuljala, kako se
tavanica predusretljivo spustila tridesetak centimetara, kako su se
lampe zanjihale u svojim ležištima, jedan delić saobraćaja uz Temzu
doneo slane povike preko vode, i nautička zvona...
No s druge strane spuštenog nivoa neba-mora, Vladini psi goniči
bili su na tragu – približavaju se, dolaze sekači, sekači i slatkorečivi
hermafroditi zakona, agenti koji će se, budući iskusni, zadovoljiti
njenim bezbednim povratkom, koji neće zahtevati njegovo pogubljenje
ili zarobljenje. Njihova logika je čvrsta: zadajte mu dovoljno gadnu
ranu i prizvaće se pameti, prizvaće se pravilima ovog tvrdo kuvanog
starog jajeta što je ovaj svet i rasporedima u kojima se ciklično smenjuju
noći pune kompromisa...
Ostavio ju je na stanici Voterlu. Gala gomila je tamo bila okupljena,
da bi ispratili Skupinu čudnovatih kepeca Preda Ropera na carski vašar
u Johanesburgu, u Južnoj Africi. Kepeci u tamnoj zimskoj odeći,
gizdavim malim košuljama i strukiranim kaputima, trčali su svuda po
stanici, halapljivo jeli čokoladice za srećan put i ređali se da se
fotografišu za novine. Škorpijino talk-bledo lice, kroz poslednji prozor,
kod poslednjeg izlaza na peron, pogodilo ga je u srce. Žamor kikotanja
i najlepših želja potekao je od Čudesnih kepeca i njihovih obožavalaca.
E pa, pomislio je Pirat, pretpostavljam da ću se vratiti u vojsku...
 □ □ □ □ □ □ □

Sada se kreću ka istoku, Rodžer provirujući preko volana, pogrbljen

kao Drakula u svom „berberiju”, Džesika sa milionima blistavih
kapljica što su joj i dalje u vidu nežne mreže prianjale uz ramena i
rukave od sive vune. Žele da budu zajedno, u krevetu, na miru, u
ljubavi, a umesto toga večeras idu ka istoku i južno od Temze na susret
sa izvesnim prvoklasnim vivisekcionistom pre nego što sat na crkvi
Svetog Feliksa otkuca jedan. A kad miševi strče dole, ko zna šta će to
zauvek pregaziti?
Njeno lice naspram od daha zamagljenog prozora pretvorilo se u još
jednu nejasnoću, još jedan trik zimske svetlosti. Iza nje se vidi beli
prelom kiše. „Zašto on lično izlazi da mazne svoje pse? On je
administrator, zar ne? Zar neće da unajmi momka ili tako nešto?”
„Mi ih zovemo ‘osoblje’“, odgovara Rodžer, „i ne znam zašto
Pointsman radi bilo šta što radi, on je pavlovista, ljubavi. On je član
Kraljevskog društva. Šta ja znam o bilo kome od tih ljudi? Teški su kao
i oni u Snoksolu.”
Večeras su oboje zlovoljni, savitljivi poput ploča stakla nepravilno
prekaljenog, spremni da se slome na svaki neodređeni dodir u čvrstom
kalupu pritisaka –
„Siroti Rodžer, siroto jagnje, učestvuje u groznom ratu.”
„U redu”, dok mu se glava trese, a gnevno „p” ili „b” odbija da
eksplodira, „ahh, ti si prava pametnica, zar ne”, besni Rodžer, ruku
podignutih sa volana da pomognu rečima da izađu, dok brisači
ravnomerno klikću, „ti si uspevala da tu i tamo uzvratiš pucnjem na po
koju leteću bombu, ti i dragi ti dečko Nutrija –”
„Dabar”.
„Baš tako, i sav taj veličanstveni borbeni duh po kojem ste toliko
opravdano poznati, ali niste oborili nešto mnogo raketa u poslednje
vreme, zar ne, haha!”, govori uz najpakosniji osmeh skupljenih usana
podignutih ka naboranom nosu i očima, „ništa više nego ja, ništa više
nego Pointsman, e pa, koga to čini poštenijim od koga ovih dana, a,
draga moja?”, sve poskakujući gore-dole na kožnom sedištu.
Sad već njena ruka kreće ka njemu, spremajući se da ga dodirne po
ramenu. Spušta obraz na sopstvenu ruku, rasute kose, pospana, i
posmatra ga. Ne možeš se sa njom ni raspravljati ko čovek. Kako je
samo umoran. Koristi se svojim ćutanjima kao milujućim rukama da ga
omete i umiri uglove njihovih prostorija, krevetske prekrivače, stolove
– slučajne prostore... Čak i u bioskopu dok su gledali onaj užasni film,
Going My Way 57, onog dana kad su se našli, primetio je svako bledo
lutanje njenih ruku bez rukavica, osetio je na svojoj koži svaki brzi
pokret njenih maslinastih, njenih ćilibarskih, njenih kafenih očiju.
Potrošio je galone i galone razređivača farbe paleći svoj verni zipo čiji
se ugljenisani fitilj racionisanjem sveo na kratki patrljak kako je
muževnost ustupala mesto štedljivosti, samo da bi, pri plavom plamenu
svetlucavom po ivicama u mraku, u tim silnim vrstama mraka, video
šta joj se dešava na licu. Sa svakim novim plamenom, novo lice.
A bilo je i trenutaka, i to u poslednje vreme mnogo – trenutaka kad
se ne bi moglo reći, kad se nađu licem u lice, čije je od njih čije. Oboje
bi istovremeno osećali istu sablasnu zbunjenost... nešto kao kad se
slučajno pogledaju u ogledalo, ali... i više od toga, onaj osećaj da su
zaista spojeni... da bi nakon – ko zna? dva minuta, nedelju dana?
shvatili, ponovo razdvojeni, šta se to dešava, da su Rodžer i Džesika
spojeni u jedno jedinstveno stvorenje nesvesno sebe samog... U životu
koji je proklinjao, iznova i iznova, zbog njegove želje da toliko veruje
u transprimetno, evo prve, baš zaista prve prave magije: podataka koje
nije mogao da objasni pa da lepo nestanu.
Bio je to, kako bi se u Holivudu reklo, „simpatičan susret”, u lepom
osamnaestovekovnom srcu centra Tanbridž Velsa; Rodžer je vozio svoj
vintidž „jaguar” na putu za London, dok se Džesika uz drum simpatično
mučila sa neispravnim biciklom, tamne vunene suknje ATS-a
podignute do kormana, crnog kombinezona koji uopšte nije bio po
pravilima i otkrivenih bisernih butina iznad čarapa kaki boje, dakle –
„Vidi, dušo”, koči on uz piskutavu škripu, „nije ti ovo prostor iza
scene u staroj ‘Vodenici’, znaš.”
Znala je. „Hmm”, dok joj je jedna lokna pala da je golica po nosu,
odgovori otrovnije nego obično: „zar male dečake puštaju na takva
mesta, e to nisam znala.”
„E pa,” počeo je, naučivši do tad da živi sa opaskama na račun svog
izgleda, „niko nije zvao ni Mlade izviđačice, zar ne.”
„Meni je dvadeset.”

57GoingMy Way (eng.) – vesela muzička komedija iz 1944. godine, sa Bingom

Krozbi- jem u glavnoj ulozi.
 „Juhu, znači da si kvalifikovana za vožnju, u ovom ovde ‘jaguaru’
vidiš, čak do Londona.”
„Ali ja idem u drugom smeru. Skoro do Betla.”
„Oh, povratna vožnja, razume se.”
Odmahujući glavom da skloni kosu s lica: „Zna li tvoja majka gde
si i šta radiš.”
„Rat je moja majka”, objavljuje Rodžer Meksiko, naginjući se da
otvori vrata.
„Čudno je reći tako nešto”, dok jednom blatnjavom cipelom stoji
na papuči kola.
„Hajde, dušo, zadržavaš misiju, ostavi mašinu tu gde jeste, i pazi na
suknju dok ulaziš, ne bih želeo da počinim neoprostivo delo ovde na
ulicama Tanbridž Velsa –”
I upravo u tom trenutku pada raketa. Simpatično, simpatično. Tup
udarac, šupalj zvuk bubnja. Dovoljno daleko ka gradu da budu
bezbedni, no dovoljno blizu i dovoljno glasno da ona pređe tih stotinu
kilometara do neznanca: u jednom dugom skoku, baletskom, prebacuje
svoju divnu okruglu zadnjicu da se smesti na drugo sedište, kose u
trenutku rasute u lepezu, rukom skupljajući vojničku suknju pod sobom,
graciozno kao krilom, i sve to dok je eksplozija još odjekivala.
Čini mu se da vidi nešto uzvišeno i čvornovato, tamnije ili
pokretljivije od oblaka, kako se podiže na severu. Hoće li se sada
simpatično priviti uz njega, zamoliti ga da je zaštiti? Nije čak ni verovao
da će ući u kola, s raketom ili bez nje, i zato sada greškom ubacuje
Pointsmanov „jaguar” u rikverc umesto u prvu, da, prelazi preko
bicikla, zdrobi ga i tako učini beskorisnim za sve osim za staro gvožđe.
„U tvojoj sam vlasti”, uzviknula je. „Potpuno.”
„Hmm” izustio je Rodžer naposletku pronašavši pravu brzinu,
premeštajući stopalo između papučica, rrrn, mašina je zarežala i
krenuše za London. No Džesika nije u njegovoj vlasti.
A rat, e pa, rat Jeste Rodžeru majka, rat je poput pijavice priljubljen
uz sve blago i nežno, ranjive inkluzije nade i pohvale raštrkane, pod
sjajem liskuna, svuda u Rodžerovom mineralnom biću nalik
nadgrobnom spomeniku, sve je to rat uz jecaj sprao svojim sivim
tokom. Evo već šest godina, uvek tik u vidnom polju, tik tamo gde ga
može videti. Zaboravio je svoj prvi leš, ili kad je prvi put video kako
neko živ umire. Eto toliko to već traje. Najveći deo njegovog života,
kako se činilo. Grad koji posećuje sada je predvorje Smrti: mesto na
kojem se obavlja sva papirologija, gde se potpisuju ugovori, gde se
odbrojavaju dani. Ništa od one veličanstvene, zelene, odvažne
prestonice koju je znao u svom detinjstvu. On sam je postao
Nemilosrdni mladić iz „Belog pohođenja”, pauk koji plete svoju mrežu
brojeva. Javna je tajna da se ne slaže sa ostatkom svog odeljenja. Kako
i da se slaže? Svi oni poseduju paranormalne sposobnosti – vidovnjaci
i ludi magovi, telekinetičari, astralni putnici, skupljači svetlosti. Rodžer
je samo statističar. Nikad nije imao proročanski san, nikad nije poslao
niti primio telepatsku poruku, nikad nije direktno dotakao Onaj svet.
Ako ičega tu ima, pokazaće se u eksperimentalnim podacima, zar ne, u
brojevima... no to je najbliže ili najviše što će se on tome približiti. Zar
je čudno što baš i nema strpljenja sa Odeljenjem psi, gde su svi sasvim
izvesno iz 3-sigma grupe 58, a štrapaciraju svuda po njegovom
podrumskom hodniku? Isuse Hriste, vi biste imali strpljenja?
Ta jedna njihova jasna potreba, tako očigledna, dovodi ga do
ludila... Dobro, i njegova potreba. No kako uopšte ikada da čovek
smesti bilo šta „vidovnjačko” na naučnu osnovu kad te sopstvena
smrtnost uvek podbada, tik izvan hi-kvadrat testova 59, između okretanja
Zenerovih karata 60 i perioda tišine između dve izjave medijuma,
izgovorene grubim glasom, uz mnogo muke? U dobroćudnijem
raspoloženju misli kako ga to što i dalje pokušava čini hrabrim. No
većinu vremena uglavnom proklinje sebe što ne radi u vatrogasnoj
službi, ili što ne crta grafike „Standardizovan stope smrtnosti po toni”
za grupe bombardera... bilo šta drugo do ovo nezahvalno petljanje u
poslove neranjive Smrti. ...
Dovezli su se do sjaja vatre koji se video iznad krovova. Vozila
vatrogasne službe protutnjala su pored njih, krećući se u istom smeru.
Ovo je sumoran kraj ciglama popločanih ulica i nemih zidova.
Rodžer koči pred skupinom vojnih kopača, vatrogasaca, komšija u
tamnim kaputima navučenim preko belih pižama, starica koje u svojim
noćnima mislima čuvaju posebno mesto za vatrogasnu brigadu ne
58 3-sigma grupe – statistički termin. Ovde: drastično odskaču od proseka populacije
kad su paranormalne sposobnosti u pitanju.
59 Hi-kvadrat test ili Pirsonov test saglasnosti – statistička metoda za procenu

značajnosti razlike na osnovu učestalosti. Testira se saglasnost uzorka (empirijska

raspodela) sa pretpostavljenom (teorijskom) raspodelom.
60 Zenerove karte – koriste se u eksperimentima za ispitivanje ekstrasenzorne

percepcije. Na svakoj od dvadeset i pet karata se nalazi po jedan simbol, dok je

zadatak ispitanika da pogode simbole ne okrećući karte.
molim vas nećete to veliko crevo upotrebiti na meni... oh ne... zar nećete
čak ni te ogavne gumene čizme izuti... dada to je –
Vojnici stoje na svakih nekoliko metara, raštrkan kordon,
nepomičan, pomalo natprirodan. Bitka za Britaniju teško da je bila
toliko ceremonijalna. No ove nove robotske bombe povod su za opšti
strah koji još niko nije javno izrekao. Džesika primećuje kao ugalj crn
„pakard” u sporednoj uličici, pun civila u tamnim odelima. Njihove bele
kragne nepomične u tami.
„Ko su oni?”
Slegnuo je ramenima: sasvim je dovoljno reći „oni”. „Prijateljski
nastrojeni nisu.”
„Pazi ko to kaže.” No osmeh im je stari, po navici. Nekada ranije se
oduševljavala, pomalo kao luda, njegovim poslom: divne male
beležnice o letećim bombama, kako je to bilo divno... A on bi
ozlojeđeno uzdahnuo: Džes, nemoj od mene praviti nekog hladnog
fanatičnog čoveka od nauke...
Vrelina im tuče u lice, žuta vrelina od koje peku oči kad mlazevi
poteku u vatru. Merdevine zakačene za ivicu krova mahnito se ljuljaju.
Gore na krovu, naspram neba, figure u kabanicama se pripremaju, mašu
rukama, idu jedni ka drugima da izdaju naređenja. Pola kvarta niže,
signalne lampe osvetljavaju radove spasilačke ekipe u ugljenisanoj
vlažnoj ruševini. Iz priključnih pumpi i krupne mašinerije protežu se
platnena creva nabrekla pod pritiskom, a na brzinu umetnute mlaznice
šalju kapljice hladnog mlaza, kao mraz hladnog, koje zasijaju žuto kad
vatra zaplamsa. Negde se preko radija čuje ženski glas, tihi glas devojke
iz Jorkšira, koja šalje druge jedinice u druge delove grada.
Nekad bi se Rodžer i Džesika zaustavili. No oboje su učesnici bitke
za Britaniju, oboje su ih pozivali u službu u rana crna jutra gde su ljudi
molili za milost, među nemi nepokretni kamen i grede, u izraziti
nedostatak milosti u ono vreme... Kad izvučeš n-tu žrtvu ili deo žrtve iz
n-te gomile krhotina, rekao joj je jednom, ljut, umoran, to više nije
toliko lično... vrednost broja n za svakog od nas može biti različita, ali
žao mi je: pre ili kasnije...
A osim zasićenosti svim tim, tu je i sledeće. Ako i nisu sasvim
istupili iz ratnog stanja, barem su otkrili početak blagog povlačenja...
nikada nije bilo mesta ili vremena da se o tome razgovara, a možda nije
bilo ni potrebe – no oboje su znali, sasvim jasno, da im je bolje bilo
zajedno, privijenima jedno uz drugo, nego tamo napolju među
hartijama, vatrom, kaki odećom, čelikom domaćeg fronta. Da je,
uistinu, domaći front jednim delom izmišljotina i laž, smišljena, i to ne
prefinjeno, da ih rastavi, da ljubav potčini radu, apstrakciji, nužnom
bolu, gorkoj smrti.
Pronašli su kuću u zabranjenoj zoni, ispod baražnih balona južno od
Londona. Gradić, evakuisan ‘40, i dalje je „regulisan” – i dalje je na
spisku Ministarstva. Rodžer i Džesika zauzeli su to mesto nelegalno,
kršeći nešto, ne znajući šta tačno, dok ih ne uhvate. Džesika je donela
staru lutku, morske školjke, tetkin kovčeg pun čipkanih gaćica i svilenih
čarapa. Rodžer je uspeo da nabavi nekoliko kokoši i smestio ih u praznu
garažu. Kad god bi se tu nalazili, jedno od njih bi se uvek setilo da
ponese po koji svež cvetak. Noći su ispunjene eksplozijama i motornim
saobraćajem, i vetrom što im donosi preko visija poslednji tračak mora.
Dan počinje šoljom vrelog čaja i cigaretom za stočićem sa jednom
rasklimanom nogom koju je Rodžer popravio, privremeno, uz pomoć
smeđeg kanapa. Nikada nema mnogo priče već su tu dodiri i pogledi,
zajednički osmesi, proklinjanje rastanka. Tu su skrajnuti, gladni, hladno
im je – uglavnom su suviše paranoični da bi rizikovali da založe vatru
– no to je nešto što žele da sačuvaju, i to toliko da bi, kako bi u tome
uspeli, preduzeli više nego što je propaganda ikada od njih zahtevala.
Oni su zaljubljeni. Jebeš rat.

□ □ □ □ □ □ □

Današnja lovina, koju ćemo nazvati Vladimir (ili Ilja, Sergej, Nikolaj,
u zavisnosti od ćefa lekara), šunja se oprezno ka ulazu u podrum.
Nazubljeni otvor bi trebalo da vodi na neko duboko i bezbedno mesto.
U njemu postoji sećanje na bežanje, ili je to refleks, u sličnu tminu pred
irskim seterom koji miriše na dim uglja i koji će ga napasti čim ga
ugleda... nekada pred čoporom dece, u skorije vreme pred iznenadnim
udarom/eksplozijom bučne svetlosti, padom zidova koji su ga dokačili
po levom butu (i dalje nezalečen, i dalje mu je potrebno lizanje). No
večerašnja pretnja je nešto novo: nije toliko nasilna, već se radi o
sistematskoj potaji na koju nije navikao. Život je ovde daleko
neposredniji.
Pada kiša. Vetar jedva da ćarlija. Donosi miris koji mu je neobičan,
budući da nikada u svom životu nije ni blizu prišao laboratoriji.
Miris je miris etra, i širi se od gospodina Edvarda V. A. Pointsmana,
lekara. Baš kako pas nestaje iza srušenog ostatka zida, baš dok vrh
njegovog repa uz brz pokret iščezava, lekar stupa u belo spremno grlo
toaletne šolje koje, toliko usredsređen na svoj plen, nije primetio.
Saginje se, nespretno, i cima da odvoji toaletnu šolju od ruševina koje
je okružuju, mrmljajući psovke na račun svih nesmotrenih, ne misleći
osobito na sebe već na vlasnike ovog uništenog stana (ako nisu stradali
u eksploziji) ili na onog, ko god to bio, ko nije sklonio ovu šolju koja
je, kako se čini, prilično čvrsto zaglavljena na njegovoj nozi...
Gospodin Pointsman vuče nogu do uništenog stepeništa, i njome
tiho zamahuje, kao da ne želi da uznemiri psa, o donju polovinu
krajnjeg stuba od dimljene hrastovine. Šolja se uz zveket samo odbija o
njega, drvo se zatrese. Ismeva ga – e pa dobro. Seda na stepenice koje
se penju ka otvorenom nebu i pokušava da svuče prokletinju s noge.
Neće da siđe. Čuje kako je nevidljivi pas, uz tiho grebanje noktiju na
šapama, stigao do utočišta u podrumu. Ne može da uvuče ruku u
toaletnu šolju čak ni da bi odvezao jebenu čizmu...
Podešavajući vizir svog balaklava šlema tako da mu bolje naleže i
da ga golica tik ispod nosa, rešen da se ne prepusti panici, gospodin
Pointsman ustaje, mora da sačeka da mu se krv slije, ponovo pokulja
naviše, pa poskoči gore-dole kroz svojih milion grana u toj kišovitoj
noći, a zatim poteče ravnomerno – potom šepajući, zvekećući, kreće
natrag ka kolima da potraži pomoć mladog Meksika, koji se setio, nada
se on, da ponese elektičnu lampu...
Rodžer i Džesika su ga pronašli nešto ranije, kako vreba sakriven
na kraju ulice sa kućama u nizu. V-bomba čije je sakaćenje vrebao
srušila je četiri doma pre neki dan, tačno četiri, precizno kao u hirurgiji.
Oseti se blagi miris građevinskog drveta srušenog pre vremena, pepela
koje je kiša utabala. Konopci su zategnuti, stražar u tišini boravi
naslonjen na ulaz nedirnute kuće odmah uz mesto na kojem počinju
ruševine. Ako su on i lekar uopšte i razgovarali, nijedan sad ne odaje ni
znaka. Džesika vidi dva oka nikakve određene boje kako zure kroz vizir
balaklava šlema, što je podseća na srednjovekovnog viteza sa kaskom 61.
S kakvim je to stvorom došao večeras da se bori za svog kralja?
Ruševine čekaju na njega, uspinjući se do srušenih zadnjih zidova u
naslagama, a otvorena površina letava besmisleno ispreplitana – patos,

61 Casque (fr.) – kaciga sa gvozdenim štitnikom.

nameštaj, staklo, komadi plastike, dugi dronjci tapeta, napukle i
smrskane grede: dugo podizano gnezdo neke žene, rastavljeno do
pojedinačnih slamki, ponovo zavitlano u ovaj vetar i ovu tamu. Unutar
ruševina mesingani stub kreveta svetluca, i obavijen oko njega nečiji
grudnjak, beli, predratni odevni predmet od čipke i satena, prosto
ostavljen upetljan... Za tren, u magnovenju koje ne može da kontroliše,
sve sažaljenje nagomilano u srcu pohrlilo je ka njemu, kao što bi
pohrlilo ka maloj životinji, napuštenoj i zaboravljenoj. Rodžer je
otvorio prtljažnik kola. Dvojica muškaraca preturaju po njemu, izvlače
veliku platnenu vreću, pljosnatu bocu etra, mrežu, pištaljku za psa. Zna
da ne sme da plače: da neodređene oči iza vizira u pletivu neće tragati
za svojom Zveri ništa prilježnije zbog njenih suza. Ali ta sirota
izgubljena mlitava stvar... što čeka po noći i kiši na svog vlasnika, što
čeka da se njegova soba ponovo sastavi oko njega...
Noć puna sitne kiše miriše na mokrog psa. Izgleda da je Pointsman
neko vreme bio odsutan. „Sišla sam sa uma. Trebalo bi da sam upravo
u ovom trenutku negde privijena uz Dabra, da ga gledam kako pali
svoju lulu, a umesto toga ja sam ovde sa ovim lovačkim vodičem ili šta
je već, ovim spiritualistom, statističarem, šta si ti uopšte –”
„Privijena?” Rodžer je sklon vrištanju. „Privijena?”
„Meksiko.” To je lekar koji uzdiše s toaletnom šoljom na nozi i
nakrivljenim pletenim šlemom.
„Hej, zar vam to ne otežava hodanje? Ja bih pomislio da otežava...
evo ovako, prvo je ubacite kroz vrata, ovamo, ah, dobro,” a zatim
zatvara ponovo vrata oko Pointsmanovog gležnja, tako da šolja sada
zauzima Rodžerovo sedište, a Rodžer napola leži u Džesikinom krilu,
„vucite sada, najjače što možete.”
Misleći balavac jedan i podsmešljivi magarac, lekar se ljulja na
slobodnoj nozi, ropćući, dok se šolja valja napred-natrag. Rodžer drži
vrata i usredsređeno pilji u mesto na kojem je iščezlo stopalo. „Kad
bismo imali malo vazelina, mogli bismo – nešto sklisko. Čekajte!
Ostanite tu, Poinstmane, ne mrdajte, rešićemo mi ovo...” Saginje se
ispod kola, nagao momak, u potrazi za čepom kaldera pre nego što je
Pointsman stigao da kaže: „Nemamo vremena, Meksiko, pobeći će,
pobeći će.”
„U pravu ste.” Ponovo se podiže, nespretno izvlačeći iz džepa jakne
baterijsku lampu. „Ja ću ga isterati napolje, a vi čekajte s mrežom. Jeste
li sigurni da možete da se krećete? Gadno bi bilo da padnete ili tako
nešto baš kad on potrči napolje.”
„Za ime sveta”, izusti Pointsman dok trupka za njim natrag u
ruševine. „Nemoj ga preplašiti, Meksiko, nije ovo Kenija ili tako nešto,
potrebno nam je da bude onoliko blizu normativu, znaš, koliko je to
moguće.”
Normativu? Normativu?
„Rodžer 62„, dovikuje Rodžer, dajući mu znak baterijskom lampom,
kratko – dugo – kratko.
„Džesika”, mrmlja Džesika dok se na prstima šunja za njima.
„Hajde, momče”, mami ga Rodžer. „Evo jedne fine boce etra za
tebe”, otvara bocu, maše njome na ulazu u podrum, a zatim uključuje
baterijsku lampu. Pas podiže pogled iz starih zarđalih dečjih kolica,
crne senke trepere, jezik mu visi, krajnje nepoverenje na licu. „Pa to je
gospođa Nusbaum!” uzvikuje Rodžer onako kako je čuo da uzvikuje
Fred Alen 63 sredom uveče na BBC-ju.
„Da nisi možda očekivao Lesija?”, odgovara pas.
Dok počinje oprezno da silazi, Rodžer jasno oseti snažan miris
etarskih isparenja. „Ma hajde, drugar, nećeš se ni okrenuti a već će ovo
proći. Pointsman samo želi da ti prebroji kapi pljuvačke, to je sve. Da
ti napravi malecki urez u obrazu, ubaci finu staklenu epruvetu, ništa
brige vredno, je li tako? Da tu i tamo pozvoni zvoncetom. Uzbudljiv je
svet laboratorije, svideće ti se.” Čini se da etar počinje da deluje na
njega. Pokušava da začepi flašicu: korakne, stopalo mu uranja u rupu.
Zanevši se u stranu, pipa u potrazi za nečim za šta bi se mogao uhvatiti.
Čep ponovo ispada iz flaše i zauvek se gubi među ruševinama na dnu
smrvljene kuće. Iznad njega Pointsman uzvikuje: „Sunđer, Meksiko,
zaboravio si sunđer!”, i pada odgore okrugla bleda zbirka rupa i
poskakujući čas se gubi, čas ponovo pada u krug svetlosti baterijske
lampe. „Šaljiv momak”, izusti Rodžer dok se s obe ruke baca na sunđer,
obilato prosipajući okolo etar. Napokon uz pomoć zraka svetlosti
pronalazi sunđer, a pas ga poprilično zbunjeno posmatra iz dečjih
kolica. „Hah!” izgovara dok sipa etar da natopi sunđer i da mu u
mlazevima hladan curi sa ruku sve dok nije ispraznio flašicu. Uzimajući

62 Igra reči: u radio-komunikaciji vojne i civilne avijacije izraz „rodžer” znači da je

poslednja poruka primljena, što dolazi od prvog slova R engleske reči „received”
(„primljeno”) koje se u radio-alfabetu izgovaralo na ovaj način.
63 Fred Allen (1894-1956) – američki komičar. Gospođa Nusbaum je jedan od likova

u njegovoj radio-emisiji koja se emitovala na BBC radiju.

mokri sunđer s dva prsta zateturao se ka psu, bacajući svetlost od ispod
brade naviše, da osvetli vampirski izraz lica koji misli da je složio.
„Trenutak – istine!” Napada. Pas odskače u stranu i juri kraj Rodžera
ka ulazu, dok Rodžer nastavlja da se kreće noseći sunđer, glavom pravo
u kolica, koja se ruše pod njegovom težinom. Nejasno čuje kako lekar
gore cvili: „Beži nam. Daj požuri, Meksiko.”
„Da požurim.” Rodžer se, grabeći sunđer, izvlači iz dečjih kolica,
skidajući ih sa sebe kao da je u pitanju košulja i to, kako mu se čini,
nimalo neatletskom spretnošću.
„Meksiko-o-o”, plačno.
„Evo.” Rodžer se tumarajući uspinje kroz ruševine u podrumu i
ponovo se nađe napolju, gde ugleda kako se lekar približava psu, držeći
mrežu gore, raširenu. Kiša uporno pada na ovu scenu. Rodžer kruži
kako bi sa lekarom saterao u ćošak životinju koja sada stoji ukopanih
šapa i iskeženih zuba uz komad zida koji se još uvek nije srušio. Džesika
čeka dok se sve to odigrava, s rukama u džepovima, puši i posmatra.
„Pazite”, urla stražar, „vi tamo. Idioti jedni. Držite se dalje od tog
komada zida, ništa ga ne pridržava.”
„Imate li cigarete?” pita Džesika.
„Pobeći će”, vrišti Rodžer.
„Za ime Boga, Meksiko, samo polako.” Oprezno se krećući korak
po korak, idu uzbrdo, preko nesigurne ravnoteže ruševina. To je sistem
najkraćih rastojanja od kraka poluge koja svakog trenutka može da ih
gurne u smrtonosni pad. Približavaju se svojoj lovini, koja posmatra sad
lekara, sad Rodžera, brzo pomerajući glavu s jedne na drugu stranu.
Oprezno reži, a repom lupa u postojanom ritmu o oba zida ćoška u koji
su ga saterali.
Kad se Rodžer, koji nosi baterijsku lampu, pomerio unatrag, pas se,
u nekom strujnom kolu pamćenja, setio jednog drugog svetla koje je
nedavno dopiralo od natrag – svetla koje je pratilo veliku eksploziju
kasnije protkanu bolom i hladnoćom. Svetlost od natrag najavljuje smrt
/ ljudi sa mrežama koji se spremaju da skoče mogu se izbeći –
„Sunđer”, vrišti lekar. Rodžer se baca na psa, koji beži u
Pointsmanovom smeru i dalje na ulicu, dok Pointsman, ječeći, očajnički
zamahuje stopalom zaglavljenim u toaletnoj šolji, promašuje, i moment
sile ga okreće pun krug, s mrežom u vazduhu nalik radarskoj anteni.
Rodžer, njuške pune etra, ne može da zaustavi svoj juriš – dok lekar
nastavlja da se okreće ukrug, Rodžer naleće na njega i šolja mu zadaje
bolan, tup udarac po nozi. Dvojica muškaraca padaju na tle, upetljani u
mrežu koja ih sada prekriva. Slomljene grede škripe, komadi od kiše
mokrog gipsa se ruše. Iznad njih zid bez potpore počinje da se njiše.
„Izlazite odatle”, urla stražar. No svi pokušaji njih dvojice,
uhvaćene ispod mreže, da se udalje samo još više drmaju zid.
„Gotovi smo”, trese se lekar. Rodžer pokušava da mu uhvati pogled
kako bi video misli li zaista tako, no kroz vizir balaklava šlema sada se
primećuje samo jedno belo uho i pramen kose.
„Kotrljajte se” predlaže Rodžer. Uspevaju da se otkotrljaju nekoliko
metara dalje ka ulici, a za to vreme se deo zida srušio na drugu stranu.
Uspevaju da se vrate do Džesike a da ne izazovu nikakvu dodatnu štetu.
„Otrčao je niz ulicu”, rekla je usput, dok im je pomagala da se
ispetljaju iz mreže.
„U redu je”, uzdahnuo je lekar. „Nema veze.”
„Ah, ali noć je tek počela”, govori Rodžer.
„Ne, ne. Zaboravi.”
„Šta ćete sad bez psa.”
Opet su na putu, Rodžer za volanom, Džesika između njih, toaletna
šolja viri kroz napola otvorena vrata, pre nego što je lekar odgovorio.
„Možda je to znak. Možda bi trebalo da proširim posao.”
Rodžer mu uputi jedan hitar pogled. Mir, Meksiko. Pokušaj da ne
razmišljaš šta li to znači. Naposletku, on ti nije nadređeni, obojica
podnosite izveštaj starom brigadnom generalu u „Belom pohođenju” i
to na, koliko je njemu poznato, ravnoj nozi. No ponekad – Rodžer
ponovo baca pogled preko Džesikinog poprsja od tamne vune na
pletivom pokrivenu glavu, otkriveni nos i oči – misli da lekar želi više
od njegove dobre volje, njegove saradnje. Da želi njega. Kao što se želi
dobar primerak psa...
No zašto je onda ovde, i zašto pomaže u još jednoj otmici psa?
Kojeg to neznanca krije u sebi, toliko ludog da –
„Hoćete li se vraćati noćas, doktore? Mladoj dami je potreban
prevoz.”
„Neću, ostajem. Ali ti možeš da vratiš kola. Moram da razgovaram
sa dr Spektrom.”
Sada se približavaju dugačkom improvizovanom objektu od cigle,
viktorijanskoj parafrazi onoga što je, davno, dalo gotske katedrale – no
što je, u svoje vreme, nastalo ne iz nekakve potrebe da se kroz
osmišljavanje prigodnih zbrkanih građevina čovek uspinje ka
nekakvom Bogu na vrhu, već više kao posledica poremećenog osećaja
cilja, iz sumnje u istinsko mesto koje Bog zauzima (ili, za neke, sumnje
u samo njegovo postojanje), iz surove mreže estetskih momenata koji
se nisu mogli prevazići te su tako preusmerili namere graditelja ne ka
nekom zenitu, već natrag ka preplašenosti, ka jednostavnom begu, u
kojem god smeru, od onoga što su industrijski dim, balega na ulicama,
ćumezi bez prozora, kožne šume od prenosnih kaiša, pokretne i strpljive
tajne države pacova i muva, govorili o tome kakvi su izgledi za milosrđe
te godine. Čađavi crni potez je poznat kao bolnica „Svete Verenike” 64
za crevne i respiratorne bolesti, a jedan od lekara zaposlenih u njoj je i
dr Kevin Spektra, neurolog i neformalni pavlovista.
Spektro je jedan od prvobitnih sedam vlasnika Knjige, i ako pitate
gospodina Pointsmana kakve Knjige, samo će vam se podrugljivo
osmehnuti. Ta tajanstvena Knjiga nedeljno kruži među njenim
suvlasnicima, a ove nedelje je, misli Rodžer, red na Spektra da kod
njega upadaju u svako doba dana i noći. Drugi su, kad je bila
Pointsmanova nedelja, isto tako dolazili u „Belo pohođenje” po noći;
Rodžer bi čuo njihovo usrdno, zavereničko šaputanje po hodnicima,
elegantno lupkanje njihovih cipela, nalik plesnim cipelama po
mermeru, što je remetilo čoveku odmor, odbijajući da utihne sa
povećanjem razdaljine, a Pointsmanov glas i korak uvek su bili različiti
od ostalih. Kako li će zvučati sada, sa toaletnom šoljom?
Rodžer i Džesika ostavljaju lekara na sporednom ulazu, s kojim se
on stapa, ostavljajući za sobom ništa drugo do kišu što kaplje sa
zavijutaka i šerifa nečitkog natpisa na gredi nad vratima.
Kreću ka jugu. Svetla na komandnoj tabli toplo sijaju. Reflektori
pretražuju kišno nebo. Tanana mašina drhturi na putu. Džesika tone u
san, kožno sedište škripi dok se namešta na njemu. Brisači sklanjaju
kišu u ritmičnim žustrim zakrivljenim potezima. Prošlo je dva, i vreme
je da se pođe kući.

64 Sveta Verenika – pobožna žena iz Jerusalima koja je srela Isusa na putu ka Golgoti
i, sažalivši se, dala mu svoju maramu da obriše znoj. Kad joj je vratio maramu, na njoj
je volšebno ostao utisnut njegov lik. Bolnica pod ovim imenom nije nikada postojala
u Londonu.
 □ □ □ □ □ □ □

U bolnici Svete Verenike ovakvih uobičajenih večeri sede zajedno, tik

ispred odeljenja za ratnu neurozu. U autoklavu se krčka fina skupina
čeličnih kostiju. Para polako plovi do bljeska stone lampe, tu i tamo
postajući veoma svetla, dok bi sene ljudskih pokreta prolazile kroz nju,
kao nož oštrih ivica, nalećući veoma brzo. No oba lica su obično
rezervisana, drže se podalje, u anulusu 65 noći.
Iz crnila odeljenja, napola otvorene fioke kartoteke bola gde je svaki
krevet jedna fascikla, dopiru krici, pogađaju krici, kao udar hladnog
metala. Kevin Spektro će desetak puta te noći poneti svoj špric i iglu, u
noć, da umiri Lisicu (njegov generički termin za bilo kojeg pacijenta –
optrčite tri puta oko zgrade ne pomislivši na lisicu i možete sve izlečiti).
Pointsman će svaki put sedeti i čekati da se njihov razgovor nastavi,
zadovoljan što u tim trenucima može da se odmori u polutami, uz
izbledela slova od zlatnih listova što svetlucaju sa hrbata knjiga, uz
mirisnu čajnu kuhinju pod opsadom bubašvaba, uz zimsku kišu u oluku
tik s druge strane prozora...
„Ti ne izgledaš ništa bolje.”
„ Ah, to je opet zbog matorog prokletnika, izmorio me je. Ova
borba, Spektro, svakog dana, ja ne...”, mršteći se na naočare koje briše
o košulju, „taj je prokleti Puding više nego što ja mogu da vidim, uvek
me iznenadi svojim... senilnim malim iznenađenjima...”
„To je zbog njegovih godina. Stvarno.”
„Oh, sa tim mogu da se nosim. Ali tako je prokleto – takav je skot,
taj nikad ne spava, taj kuje zaveru –”
„Nije to senilnost, ne, mislio sam na položaj sa kojeg nastupa.
Pointsmane? Ti još nemaš prednosti koje on ima, zar ne? Ne smeš da
rizikuješ kao što on sme. Lečio si ih u tim godinama, mora da znaš to
neobično... samozadovoljstvo.”
Pointsmanova sopstvena Lisica čeka, tamo u gradu, ratna nagrada.
Ovde u bolnici, maleni kancelarijski prostor je pećina proročišta: para
lebdi u naletima, proročanski uzvici dopiru iz tame... Abreakcije

65Annulus (lat.) – prsten, krug; u geometriji, površina između dva koncentrična kruga
u obliku pljosnatog prstena.
Gospodara noći...
„Ne sviđa mi se to, Pointsmane. Kad si me već pitao.”
„Zašto ne?” Tišina. „Neetički?”
„Za ime sveta, zar je ovo etički?” Podiže ruku i pomera je ka ulazu
u odeljenje, gotovo nalik fašističkom pozdravu. „Ne, samo pokušavam
da smislim kako bi se to moglo opravdati, eksperimentalno. I ne
uspevam. U pitanju je samo jedan čovek.”
„U pitanju je Slotrop. Znaš šta je on. Čak i Meksiko misli... oh,
uobičajeno. Prekognicija. Psihokineza. Ta gomila, imaju oni svoje
sopstvene probleme... Ali recimo da ti imaš priliku da proučavaš zaista
klasičan slučaj... neke patologije, savršenog mehanizma...”
Jedne je noći Spektra upitao: „Da on nije jedan od slučajeva Lasla
Jamfa, da li bi bio toliko zainteresovan za njega?”
„Razume se da bih.”
„Hmm.”
Zamislite raketu koju čujete kako se približava tek nakon što
eksplodira. Obrnuto! Delić vremena uredno izrezan... nekoliko desetina
centimetara filma koji se odmotava unatrag... eksplozija rakete, koja je
pala brže od brzine zvuka – a potom iz nje grmljavina njenog
sopstvenog pada, sustiže ono što je već smrt i vatra... duh na nebu...
Pavlov je bio opčinjen „idejama suprotnosti”. Nazovimo to
skupinom ćelija, negde na korteksu mozga. Pomažu nam da
razlikujemo zadovoljstvo od bola, svetlost od tame, dominantnost od
potčinjenosti... Ali kada ih, iz nekog razloga – kad ih izgladnite,
traumirate, šokirate, kastrirate, premestite u neku od transmarginalnih
faza 66, izvan granica njihovog budnog stanja, izvan faza
„ekvivalentnog” i „paradoksalnog” – onda uspevate da oslabite tu ideju
suprotnosti, i eto odjednom tog paranoičnog pacijenta koji bi da bude
gospodar, no sada se oseća kao rob... koji bi da bude voljen, no pati od
ravnodušnosti čitavog sveta i, „Smatram”, napisao je Pavlov Dženet,
„da je upravo ta jfaza ultraparadoksalnog osnov slabljenja ideje
suprotnosti kod naših pacijenata.” Kod naših ludaka, naših paranoika,
naših manijaka, naših šizoida, moralno imbecilnih –
66 Pavlov je identifikovao tri progresivna stanja transmarginalne inhibicije: (1)

ekvivalentna faza, u kojoj mozak daje jednaku reakciju na jak kao i na slab nadražaj;
(2) paradoksalna faza, u kojoj mozak aktivnije reaguje na slab nego na jak nadražaj, i
(3) ultraparadoksalna faza, u kojoj se uslovljene reakcije i obrasci ponašanja
pretvaraju iz pozitivnih u negativne ili obratno.
 Spektro odmahuje glavom. „Stavljaš reakciju pre stimulusa.”
„Uopšte ne. Razmisli o tome. On je tamo, i može da ih oseti kad
stižu, danima unapred. Ali to je refleks. Refleks na nešto što je u
vazduhu upravo sada. Na nešto za šta smo mi suviše grubo satkani da
bismo ga mogli osetiti – ali Slotrop može?
„Ali to ga čini ekstrasenzornim.”
„Bolje da kažemo da je to ‘čulni nagoveštaj na koji mi jednostavno
ne obraćamo pažnju’. Nešto što je tu sve vreme, nešto u šta bismo
možda svi mogli da gledamo ali niko to ne čini. Često u
eksperimentima... Verujem da je M. K. Petrova to prva primetila...
jedna od žena, zapravo prilično rano... sam čin dovođenja psa u
laboratoriju – posebno u slučaju našeg eksperimentalnog rada na
neurozama... prvi pogled na platformu za testiranje, na tehničara, neku
zalutalu senku, malo promaje u vazduhu, neki nagoveštaj koji mi možda
nikada nećemo otkriti bio bi dovoljan da ga podstakne, da postane
transmarginalan.
Dakle, Slotrop. Ostvarljivo. Napolju, u gradu, sam ambijent –
recimo da uzmemo da je sam rat laboratorija, vidiš, kad padne V-2, ide
prvo eksplozija, potom zvuk padanja... uobičajeni redosled stimulusa u
ovom slučaju je obrnut... dakle on bi mogao da skrene za neki ugao, da
uđe u neku ulicu, i odjednom, bez ikakvog jasnog razloga, oseti...”
Nastupa tišina, oblikovana izgovorenim snovima, glasovima bola
bombardovanih kraj njih, dece Gospodara noći, glasovima što vise u
nepomičnom bolničkom vazduhu odeljenja. Moleći se svom
Gospodaru: pre ili kasnije abreakcija, svaki put, svuda po ovom
ledenom i opustošenom gradu...
... dok se pod, ponovo, pretvara u ogromni lift što vas, bez ikakvog
upozorenja, odnosi ka tavanici – iznova pokreće, sada dok zidovi lete
napolje, cigle i malter pljušte dole, vašu iznenadnu paralisanost dok
smrt dolazi da vas obuzme i umrtvi ne znam gazda mora da sam se
onesvestio kad. sam došao k sebi nije je više bilo svuda okolo je gorelo
glava mi puna dima... i pogled na vašu krv kako šiklja iz nemoćne
prekinute arterije, snegom pokrivene crepove popadale po polovini
vašeg kreveta, bioskopski poljubac nikad priveden kraju, bili ste
prikovani i zurili ste u zgužvanu kutiju cigareta dva sata u bolovima,
čuli ste ih kako jecaju iz nizova kuća s obe strane no niste mogli da se
pomerite... iznenada se svetlost širi prostorijom, užasna tišina, sjajnija
od svakog jutra kroz ćebad pretvorenu u gazu bez ikakvih senki, samo
neizreciva zora u dva sata... i...
... ovaj transmarginalni skok, ova predaja. Mesto gde su se ideje
suprotnosti spojile i izgubile svoju suprotnost. (I da li je zaista
eksplozija rakete to na šta se Slotrop usredsređuje, ili je u pitanju upravo
ovo depolarizovanje, ova neurotična „konfuzija” koja je večeras
napunila odeljenje?) Koliko još puta pre nego što se ispere, pre nego što
nestane ovo što nezadrživo ponavlja, ponovo proživljavajući
eksploziju, plašeći se da se prepusti jer je to prepuštanje toliko konačno
kako da znam doktore da ću se ikada vratiti? a odgovor veruj nam,
nakon rakete, toliko je prazan, tek glumatanje – da vam verujem? – i
oboje to znaju. ... Spektro se toliko oseća kao prevarant no nastavlja
dalje... samo zato što je bol i dalje stvaran...
A oni koji se naposletku prepuste: iz svake katarze podižu se nova
deca, lišena bola, lišena ega za jedan titraj onoga Između... tablica
izbrisana, novo ispisivanje samo što nije počelo, ruka i kreda podignute
u zimskoj tmini nad ovim sirotim ljudskim palimpsestima što drhte pod
državnim ćebadima, nakljukani lekovima, gušeći se u suzama i balama
tuge toliko stvarne, istrgnute iz takvih dubina da vas čudi, da se čini
većom nego da je samo njihova...
Kako samo Pointsman čezne za njima, za tom lepom decom. Te
njegove žućkastomrke gaće pune su do pucanja potrebe da neveselo,
privremeno, iskoristi njihovu nevinost, da na njima ispiše nove reči sebe
samog, svoje sopstvene smeđe realpolitičke 67 snove, nekakve duševne
prostate što vazda čezne za ljubavlju obećanom, ah, natuknutom no sve
do sada... kako samo opčinjavajuće leže poređani u svojim gvozdenim
posteljama, sa svojim devičanskim čaršavima, duše drage tako
neizveštačeno erotične...
Centralna autobuska stanica Svete Verenike, njihovo raskršće (tek
pristigli na ovaj lažni parket, kao ugalj crn sa flekama od žvakaćih
guma, klizave površine od noćne povraćke, bledožute, bistre poput
tečnosti bogova, nepotrebne novine ili propagandni leci koje niko nije
čitao, iscepkani na komadiće u obliku kose za košenje, stari slinci, crna
prljavština što slabašno treperi kad se vrata otvore...)
Čekao si na takvim mestima sve do ranih jutara, sinhronizovan sa
nastupajućom belinom unutrašnjosti, red vožnje dolazaka ti je ispisan

67 Realpolitik (nem.) – politika mogućeg, odnosno politika zasnovana prvenstveno na

praktičnim i materijalnim faktorima umesto na ideološkim, etičkim ili moralnim

stavovima.
na srcu, na šupljem srcu. I znaš odakle su pobegla ta deca, i da, u ovom
gradu, nema nikoga da ih dočeka. Ostavljaš na njih utisak svojom
blagošću. Nikako da odrediš mogu li da prozru vakuum u tebi. Još te
neće pogledati u oči, mršave im noge nikad ne miruju, pletene čarape
im se srozavaju (sva guma je otišla na rat), no očaravajuće: male pete
nemirno šutiraju platnene torbe, pohabane kofere pod drvenom klupom.
Zvučnici na plafonu objavljuju polaske i dolaske na engleskom, potom
na drugim, izgnaničkim jezicima. Večerašnje dete je dugo putovalo
dovde, nije spavalo. Oči su joj crvene, haljina izgužvana. Kaput joj je
bio jastuk. Osećaš njenu iscrpljenost, osećaš nemoguću prostranost
sveg uspavanog seoskog pejzaža iza nje, i za trenutak zaista postaješ
nesebičan, aseksualan... razmišljajući samo kako da je zaštitiš, postao
si Udruženje za pomoć putnicima.
Iza tebe se duge, duge kao čitava noć, kolone ljudi u uniformana
polako udaljavaju, nogom gurkajući usput vojničke torbe, uglavnom
bez reči, ka izlaznim vratima ofarbanim u bež, no sa ivicama koje su
generacije i generacije ruku u krivama rastanka tamnije zamazale. Vrata
što se tek tu i tamo otvaraju puštaju unutra hladan vazduh, napolje
postojani tok ljudi, i ponovo se zatvaraju. Vozač, ili službenik, stoji kraj
vrata i pregleda karte, propusnice, rešenja o odsustvu. Jedan po jedan
ljudi zakoračuju u ovaj savršeno crn pravougaonik noći i nestaju.
Odlaze, odnosi ih rat, a sledeći u redu već pruža svoju kartu. Napolju
motori grme: no manje kao prevozno sredstvo nego kao neka vrsta
nepomične mašine, dok veoma niske frekvencije zemljotresa ulaze
pomešane sa hladnoćom – nagoveštavajući nekako da će tamo napolju
tvoje slepilo, nakon ove svetlosti unutra, doći poput iznenadnog
udarca... Vojnici, mornari, marinci, avijatičari. Jedan po jedan odlaze.
Oni koji puše mogli bi potrajati tren duže, nejaki mali žišak što se u
narandžastom luku ljulja jednom, dvaput – i ne više. Sediš, napola
okrenut daih posmatraš, tvoja prljava pospana dušica počinje da se žali,
i ne vredi – kako da tvoja pohota stane unutar istog ovog belog rama
zajedno sa tolikim, sa toliko beskonačnim, odlascima? Na hiljadu dece
polako izlazi na ta vrata večeras, no tek u retke večeri će na njih makar
jedan ući, kući ka tvom zategnutom, spermom umrljanom krevetu, ka
vetru iznad gasovoda, bližim mirisima buđi na vlažnom socu kafe,
mačjeg izmeta, bledih džempera sa rupama nabacanih u uglu, u neki
slučajni gest, kradomični pokret ili zagrljaj. Taj nemi jednosmerni red...
hiljade i hiljade što odlaze... tek neka zalutala ćudljiva čestica, slučajno,
ide suprotno glavnom toku...
 Ipak, unatoč svoj svojoj muci, sve što će Pointsman trenutno
osvojiti je jedan oktopod – da, gigantska hobotnica kao iz horor filmova
po imenu Grigorij: siva, ljigava, nikad mirna, što usporeno drhturi u
svom improvizovanom zabranu dole kraj gata u Ik Ridžisu... užasan
vetar tog dana sa Lamanša, Pointsman sa svojim balaklava šlemom na
glavi, oči mu se smrzavaju, dr Porkjevič podignute kragne kaputa i
šubare natučene na uši, dah im smrdi na nekoliko sati staru ribu, i šta
kog đavola uopšte Pointsman može da radi sa tom životinjom?
Odgovor se već sam rađa, jednog trenutka bezoblična blastosfera, u
sledećem se razvija, počinje da se diferencira...
Jedna od stvari koje je Spektra rekao te noći – mora da je to bilo te
noći – bila je: „Samo se pitam da li biste se isto osećali da nema svih
tih pasa. Da su vam predmet proučavanja sve vreme bili ljudi.”
„Onda bi trebalo da mi ponudite jednog ili dva čoveka, a ne – jeste
li ozbiljni? – ogromne oktopode.” Lekari netremice posmatraju jedan
drugog.
„Pitam se šta ćete uraditi.”
„I ja se to pitam.”
„Uzmite oktopoda.” Misli li „zaboravite Slotropa?” Trenutak
bremenit značenjem.
No tad se Pointsman nasmeje onim dobro poznatim smehom koji
mu je dobro poslužio u profesiji u kojoj je situacija suviše često
neizvesna. „Uvek mi govore da uzmem životinje.” Misli na to što mu
je, pre mnogo godina, kolega – kojeg sada nema – rekao da bi bio veći
čovek, topliji, ako bi imao sopstvenog psa, izvan laboratorije.
Pointsman je pokušao – Bog zna da je pokušao – bio je to springer
španijel po imenu Gloster, sasvim prijatna životinja, rekao bi on, no taj
je pokušaj trajao manje od mesec dana. Ono što je naposletku prevršilo
meru njegove tolerancije bilo je to što pas nije umeo da se ponaša u
suprotnom smeru. Umeo je da otvori vrata da unutra uđu kiša i prolećni
insekti, ali nije umeo da ih zatvori... da prevrne smeće, da se ispovraća
po podu, ali ne i da to počisti – kako da iko živi sa takvim stvorom?
„Oktopodi su”, nagovara ga Spektro, „mirni pri operaciji. Mogu da
prežive odstranjenje ogromnog dela moždanog tkiva. Njihova
neuslovljena reakcija na plen je veoma pouzdana – pokažite im krabu i
TRAS! Izleće dobri stari pipak, uleće otrov i eto večere. I, Pointsmane,
oni ne laju”
„Oh, ali. Ne... akvarijumi, pumpe, filteri, posebna hrana... to je
možda u redu u Kembridžu, kod tih momaka, ali ovde su svi tako
prokleto škrti, to je zbog proklete Rundštetove ofanzive 68, mora da je
zato... PWE sada neće da finansira ništa što nije taktički isplativo, i to
odmah – prošle nedelje, znate, ako ne i ranije. Ne, oktopod je suviše
komplikovan, čak ni Puding to ne bi prihvatio, ne, čak ni staro
otelotvorenje-zabluda-o-sopstvenoj-veličini lično.”
„Nema toga čemu ih ne možeš naučiti.”
„Spektro, ti nisi đavo.” Bliže ga zagledajući: „Zar ne? Znaš da smo
okrenuti čvrstim stimulusima, sav podsticaj u ovoj stvari sa Slotropom
mora biti auditivni, riversal 69 je auditivni... Video sam ja po koji mozak
oktopoda u svoje vreme, drugar, i nemoj misliti da nisam zapazio one
velike razvijene optičke režnjeve. Eh? Pokušavaš da mi uvališ vizuelno
stvorenje. Šta tu ima da se vidi dok prokletinje padaju?”
„Bljesak.”
„Eh?”
„Vatrena crvena lopta. Koja pada kao meteor.”
„Glupost.”
„Gvenhidvi je video jednu pre neku noć, iznad Deptforda.”
„Ono što ja želim”, Pointsman se sada naginje ka središnjem krugu
svetlosti lampe, belog lica ranjivijeg od njegovog glasa, i šapuće preko
vrelog šiljka hipodermičke igle uspravno postavljene na radnom stolu,
„ono što je meni zaista potrebno, nije pas, nije ni oktopod, već jedna od
tvojih prvorazrednih Lisica. Prokletstvo. Jedna mala Lisica!”

□ □ □ □ □ □ □

Nešto se prikrada kroz grad Dima – kupeći vitke devojke, svetle i

glatke poput lutaka, šakom i kapom. Njihovo žalosno zapomaganje...
njihovo lutkoliko i žalosno zapomaganje... lice jedne od njih iznenada

68 Gerd van Rundstedt (1875-1953) – nemački feldmaršal za vreme Drugog svetskog

rata, jedan od zapovednika nemačkih snaga za vreme Ardenske bitke (poznate i pod
nazivima Ardenska ofanziva, Bitka za izbočinu ili Straža na Rajni), koja se dogodila u
decembru 1944.
69 Reversal (eng.) – u psihologiji označava termin za podsvesno stanje autosabotaže.
je jako blizu, i dole! preko razrogačenih očiju spuštaju se krem kapci
ukrućenih trepavica, glasno se zalupivši, a produženo odzvanjanje
olovnih protivtegova kotrlja se Džesiki po glavi u trenutku dok se njeni
sopstveni kapci sada munjevito otvaraju. Izranja na površinu na vreme
da čuje kako poslednji odjeci iščezavaju u poslednjim odjecima
eksplozije, oštri i prodorni, zimski zvuk... I Rodžer se na kratko budi,
mrmlja nešto poput „Prokleto ludilo” i ponovo tone u san.
Ona pruža ruku, nevideću malu ruku koja okrzne sat koji kuca,
stomak od pohabanog pliša svog pande Majkla, praznu flašu od mleka
sa skerletnocrvenim cvetovima mlečike iz bašte kilometar i po niže niz
ulicu: stiže do mesta gde bi trebalo da su joj cigarete, ali nisu. Sad već
na pola puta da se izvuče ispod pokrivača ona visi između dva sveta,
bela, mišićava zategnutost u ovoj hladnoj sobi. Oh, šta sad... ostavlja ga
u njihovoj toploj jazbini, kreće se drhteći uhuhuh u zrnastoj tami preko
na zimu otpornih podnih dasaka, glatkih poput leda pod njenim golim
tabanima.
Cigarete su joj na podu salona, ostale među jastucima ispred
kamina. Rodžerova odeća je razbacana svuda okolo. Povlačeći dim
cigarete i žmirkajući na jedno oko zbog dima, ona počinje da rasprema;
slaže njegove pantalone, kači mu košulju. Zatim odšeta do prozora,
podiže zavesu za zamračenje, pokušava da virne napolje kroz mraz što
se uhvatio na oknima, napolje u sneg po kojem su tragove ispisale lisice,
zečevi, davno izgubljeni psi i zimske ptice, ali ne i ljudi. Prazne brazde
u snegu vode ka drveću i gradu čiji naziv još ne znaju. Sakriva cigarete
u dlanovima, pazeći da se ne vidi svetlost iako je naredba o zamračenju,
povučena još nedeljama ranije, sada već deo nekog drugog vremena i
sveta. Zakasneli kamioni jure ka severu i jugu u noći, a avioni se šire
nebom i zatim iščezavaju ka istoku, u neku vrstu tišine i mira.
Da li su se mogli zadovoljiti hotelima, obrascima za evakuaciju u
slučaju vazdušnog napada, da ih pretresaju u potrazi za foto-aparatima
i dvogledima? Ova kuća, ovaj grad, ukršteni lukovi Rodžera i Džesike
toliko su ranjivi pred nemačkim oružjem i pred britanskim uredbama...
ona ovde nema osećaj opasnosti, no volela bi da su tu i drugi ljudi i da
je to stvarno selo, njeno selo. Reflektori mogu da ostanu, da
osvetljavaju noć, i baražni baloni, debeli i prijateljski nastrojeni, da
nastanjuju dan – sve, pa čak i eksplozije u daljini, može da ostane dokle
god nemaju nikakvu svrhu... dokle god niko ne mora da umre... zar ne
bi moglo da bude tako? Tek uzbuđenje, zvuk i svetlost, oluja što se
približava u leto (živeti u svetu u kojem bi to bilo sve od uzbuđenja tog
dana...), tek blaga grmljavina?
Džesika je odlebdela iz sebe, negde gore, da posmatra sebe kako
posmatra noć, da lebdi u belom širokih nogavica, sa naramenicama, od
satena glatkih površina što je štite od noći. Sve dok nešto ne padne ovde,
dovoljno blizu da bude bitno, oni imaju svoju bezbednost: svoj šiprag
srebrnkastoplavih stabljika što se u mraku pružaju da dotaknu ili zbrišu
oblake, zelenosmeđe skupine u uniformama, na izmaku poslepodneva,
skamenjene, očiju uprtih u daljine, u konvojima određenim za front, za
važnije sudbine koje, začudo, imaju tako malo veze sa njih dvoje tu...
zar ne znaš da je u toku rat, idiote? da, ali – evo Džesike u pižami koju
je nasledila od sestre, i Rodžera koji spava potpuno go, ali gde je rat?
Sve dok ih ne dotakne. Sve dok se nešto ne sruši. V-l će im ostaviti
vremena da dospeju na bezbedno, a raketa će udariti pre nego što je i
čuju da stiže. Biblijski, možda, jezivo kao u nekoj staroj severnjačkoj
bajci, ali nije to Rat, nije to ona veličanstvena borba dobra i zla o kojoj
na radiju izveštavaju iz dana u dan. I nema razloga da se, ovaj,
jednostavno ne nastavi...
Rodžer je pokušao da joj objasni statistiku V-bombi: razliku između
distribucije, gledano sa visine, sa neba, na karti Engleske, i njihovih
sopstvenih izgleda, gledanih odavde, od dole. Skoro da je shvatila:
skoro da razume njegovu Poasonovu jednačinu 70, no ipak ne može to
dvoje da poveže – da stavi svoju sopstvenu nasilno mirnu svakodnevicu
naspram čistih brojeva, i da ih oboje ima u vidu. Delići joj neprestano
beže, pojavljujući se i nestajući.
„Zašto je tvoja jednačina samo za nebo, Rodžere? Zašto mi ne
možemo da uradimo nešto, ovde dole? Zar ne bi mogla da postoji neka
jednačina i za nas, nešto što će nam pomoći da pronađemo bezbednije
mesto?”
„Zašto li sam ja okružen”, danas je pun razumevanja za druge, kao

70 Poasonova jednačina – parcijalna diferencijalna jednačina eliptičnog tipa koja ima

široku primenu. U teoriji verovatnoće i statistici koristi se za izračunavanje Poasono-

ve distribucije verovatnoće, kada su vrednosti slučajne promenljive x broj događaja
koji se dešavaju u različitim regionima vremena i prostora pod sledećim uslovima: (a)
događaji se dešavaju nezavisno jedan od drugog, (b) verovatnoća svih događaja je
ista, (c) nije moguće da se dva događaja dese u tačno istom regionu vremena ili
prostora, i (d) prosečna vrednost broja dešavanja događaja u datom vremenskom
intervalu je konačna i poznata. Za događaje koji ispunjavaju ove uslove kaže se da su
definisani Poasonovim procesom. Naziv procesa, distribucije verovatnoće i jednačine
dobio je po francuskom matematičaru Poasonu (Simeon-Denis Poisson, 1781-1840).
i inače, „statistički nepismenima? Nema šanse, ljubavi, sve dok je
srednja gustina udara konstantna. Pointsman čak ni to ne razume.”
Rakete se zaista raspoređuju po Londonu baš kao što Poasonova
jednačina u udžbenicima predviđa. Dok podaci pristižu, Rodžer sve više
i više ispada prorok. Ljudi iz Odeljenja psi zure za njim po hodnicima.
Nije to prekognicija, želi on da objavi u kantini, ili tako nešto... Jesam
li se ikada pretvarao da sam nešto što nisam? Sve što ja radim jeste to
što ubacujem brojeve u dobro poznatu jednačinu, možete je potražiti u
knjizi i sami to uraditi...
U njegovom malom odeljku glavno mesto sada zauzima svetlucava
karta, prozor u krajolik drugačiji od onog u zimskom Saseksu, sa
ispisanim imenima i paukoliko razgranatim ulicama, duh Londona
sazdan od mastila, podeljen u 576 kvadrata, svaki od po četvrt
kvadratnog kilometra. Udari raketa predstavljeni su crvenim
krugovima. Poasonova jednačina će reći, za određeni broj ukupnih
pogodaka nasumično odabranih, koliko će kvadrata dobiti jedan, dva,
tri pogotka, i tako dalje.
Erlenmajerova tikvica 71 ključa na grejnom telu. Plava svetlost uz
zveket počinje da se kovitla kroz tok unutar staklene posude. Prastari
raskupusani udžbenici i matematičke skripte leže razbacani po radnom
stolu i po podu. Na jednom mestu Džesikina fotografija viri ispod starog
Rodžerovog Vitakera i Votsona 72. Osedeli pavlovista ujutru, odsečnog
koraka, tanak kao prut, na putu do svoje laboratorije, gde psi čekaju
rasečenih obraza, zimski srebrnkastih kapljica što im se nakupljaju u
svakoj čistoj vlažnoj fistuli da napune voštane posude ili graduirane
epruvete, zastaje kraj Meksikovih otvorenih vrata. Vazduh s druge
strane praga plav je od cigareta popušenih i, kasnije u toku jutarnjih
smena u ledena crna jutra ponovo popušenih njihovih opušaka,
zagušljiva je i odvratna atmosfera. No on mora ući, mora se suočiti sa
uobičajenom jutarnjom šoljicom.
Obojica znaju kako neobično mora da deluje njihova veza. Ako je
ikada postojao Antipointsman, to je Rodžer Meksiko. Nije baš, priznaje
doktor, za istraživanje neobjašnjivog. Mladi statističar posvećen je
brojevima i metodi, ne drmusanju stolova i praznim pričama. Ali u
području od nule do jedinice, od ničega do nečega, Pointsman se može
71
Erlenmajerova tikvica – vrsta staklenog laboratorijskog posuđa, konusne baze i
cilindričnog vrata, sa strane obično graduirana.
72 Whittaker & Watson – neformalni naziv za udžbenik Kurs savremene analize (A

Course of Modem Analysis) autora Vitakera i Votsona.

držati samo nule i jedinice. Ne može on, kao Meksiko, preživeti nigde
između toga. Kao njegov učitelj I. P. Pavlov pre njega, on zamišlja koru
mozga kao mozaik sićušnih uključenih i isključenih elemenata. Neki su
uvek u blistavom podsticaju, drugi mračno inhibirani. Njihovi obrisi,
blistavi i mračni, neprestano se menjaju. No svakom elementu su
dopuštena samo dva stanja: budno stanje ili stanje mirovanja. Jedinica
ili nula. „Sabiranje”, „tranzicija”, „iradijacija”, „koncentracija”,
„recipročna indukcija” – sve mehanika mozga po Pavlovu –
podrazumevaju prisustvo ovih bistabilnih elemenata. No Meksiku
pripada područje između nule i jedinice – ona sredina koju je Pointsman
isključio iz svog ubeđenja – područje verovatnoće. Šansa od 0,37 da će,
kad zaustavi svoj račun, određeni kvadrat na karti pretrpeti samo jedan
pogodak, 0,17 da će pretrpeti dva...
„Zar ne možeš da... znaš”, pita Pointsman nudeći Meksiku jednu od
svojih „kiprinos orijent” cigareta, koje čuva u tajnim malim džepovima
ušivenim u svaki od njegovih laboratorijskih mantila, „na osnovu ove
tvoje karte, koja bi mesta bila najbezbednija, najsigurnija od napada?”
„Ne.”
„Ali sigurno –”
„Svaki kvadrat ima potpuno iste šanse da ponovo bude pogođen.
Pogoci se ne koncentrišu u skupine. Srednja gustina je konstantna.”
Na karti nema ničega što bi govorilo suprotno. Tek klasična
Poasonova distribucija, što se mirno i uredno raspoređuje po kvadratim
baš kao što bi trebalo... dobijajući svoj predviđeni oblik...
„Ali kvadrati koji su već dobili nekoliko pogodaka, hoću da kažem
–”
„Žao mi je. To je ‘greška Monte Karla’ 73. Bez obzira na to koliko
je pogodaka palo unutar određenog kvadrata, šanse ostaju iste kao što
su uvek i bile. Svaki pogodak je nezavistan od svih ostalih. Bombe nisu
psi. Nema veze među njima. Nema pamćenja. Nema uslovljavanja.”
Baš lepo, reći tako nešto jednom pavlovisti. Je li to bila uobičajena
Meksikova nadmena neosetljivost ili zaista zna šta govori? Ako zaista
ne postoji ništa što bi moglo povezati udare raketa – ako nema
refleksnog luka, ako nema zakona negativne indukcije... onda... Svakog
jutra ulazi kod Meksika kao da ide na bolnu operaciju. Sve više i više

73Greška Monte Karla – poznata i kao „kockarska greška”, zasnovana na očekivanju

da će se zakonitost u ponašanju slučajnih procesa ispoljiti u kratkom nizu.
prestrašen njegovim izgledom dečka iz hora, fakultetskim šalama. No
to je poseta koju mora obaviti. Kako može Meksiko da se poigrava,
toliko opušten, ovim simbolima nasumičnosti i užasa? Nevin poput
deteta, možda nesvestan – možda – da tom svojom igrom uništava
elegantne prostorije istorije, da predstavlja pretnju samoj ideji uzroka i
posledice. Šta ako je čitava Meksikova generacija ispala ovakva? Hoće
li period posle rata biti samo niz „događaja”, novonastalih, iz trenutka
u trenutak? Bez ikakvih veza? Je li to kraj istorije?
„Rimljani”, Rodžer i velečasni dr Pol de la Nui su se napili jedne
večeri, ili se barem vikar napio, „stari rimski sveštenici bi položili sito
na put i onda čekali da vide koje će se vlati trave probiti kroz rupice.”
Rodžer je istog trenutka uvideo vezu. „Pitam se”, počeo je
preturajući po džepovima, zašto nikad nema prokletog – ah, evo, „da li
bi to moglo s Poasonom... da vidimo...”
„Meksiko.” Naginjući se napred, nesumnjivo neprijateljski
raspoložen. „Koristili su vlati koje bi rasle kroz rupe sita da njima leče
bolesne. Za njih je sito predstavljalo sveti predmet. A šta ćeš ti sa sitom
koje si položio po čitavom Londonu? Kako ćeš ti iskoristiti te stvari što
rastu u tvojoj mreži smrti?”
„Ne razumem vas.” To je samo jednačina...
Rodžer zaista želi da drugi ljudi razumeju o čemu on govori.
Džesika to shvata. Kad ljudi ne shvataju, lice mu često poprimi boju
krede i namrači se, kao iza zamazanog stakla prozora na vagonu voza
kad se spuste blago posrebrene pregrade, kad se prostori primaknu da
ga još više odvoje, razređujući još više njegovu usamljenost. Ona je
znala onog prvog dana, dok se naginjao da joj otvori vrata „jaguara”,
tako uveren da ona nikada neće ući u kola. Videla je njegovu
usamljenost: na njegovom licu, među njegovim crvenim šakama
izgriženih noktiju...
„E pa, to nije pošteno.”
„Izrazito je pošteno”, Rodžer će sada cinično, delujući veoma
mlado, čini joj se. „Svi su jednaki. Iste su šanse da budu pogođeni.
Jednaki u očima rakete.”
Na šta ga ona pogleda onim njenim pogledom a la Fej Rej 74, očiju
razrogačenih koliko je to moguće, crvenih usta spremnih da zinu u

74Fay Wray (1907-2004) – kanadsko-američka glumica rođena u Kanadi, najpoznatija

kao prva kraljica vriska u istoriji filma, tj. po ulozi En Darou u filmu King Kong.
vrisak, sve dok ga ne natera da se nasmeje. „Oh, prestani.”
„Ponekad...” no šta ona to želi da kaže? Da mora uvek da bude drag
i mio, da čezne za njom, a nikad, kao što je sada, taj lebdeći statistički
heruvim koji nikada zapravo nije bio u paklu ali govori kao da je jedan
od najposrnulijih...
„Jeftin nihilizam”, tako to naziva kapetan Prentis. Bilo je to jednog
dana kraj zaleđenog jezerceta blizu „Belog pohođenja”, Rodžer se
odvojio da sisa ledenice, leži na leđima i mlati rukama da napravi anđele
u snegu, blesaveći se.
„Hoćeš da kažeš da nije platio...”, gledajući gore, gore, Piratovo
vetrom šibano lice kao da se završavalo na nebu, njena sopstvena kosa
konačno pred njegovim sivim, rezervisanim očima. Bio je Rodžerov
prijatelj, nije se pretvarao niti želeo da ga potkopa, nije znao ništa,
pretpostavljala je, o takvim salonskim ratovanjima – a nije ni morao, jer
je ona već užasno flertovala... dobro, ništa ozbiljno, ali te oči u koje
nikada zapravo nije uspevala da pronikne bile su tako očaravajuće, tako
krajnje božanstvene, stvarno...
„Što je tamo više V-2 raketa koje čekaju da budu ispaljene ovamo”,
rekao je kapetan Prentis, „očigledno, to su mu bolje šanse da uhvati
neku. Naravno da ne može da se kaže da on ne plaća minimalno. Ali
zar to ne važi za sve nas.”
„E pa”, rekao je Rodžer, klimajući glavom, kad mu je kasnije
ispričala, pogleda uprtog u daljinu, razmišljajući o ovome, „opet ta
prokleta kalvinistička budalaština. Plaćanje. Zašto uvek moraju da se
služe berzanskim terminima? Šta Prentis hoće, još jedan Beveridžov
predlog 75 ili tako nešto? Dodelite svima koeficijent jada! Divno – pravo
pred Evaluacionu komisiju, toliko i toliko bodova na to što si Jevrejin,
na koncentracioni logor, što ti nedostaju udovi ili vitalni organi, što si
izgubio ženu, ljubavnicu, bliskog prijatelja –”
„Znala sam da ćeš biti ljut”, promrmljala je.
„Nisam ljut. Ne. U pravu je. To jeste jeftino. U redu, ali šta on hoće
– „ koračajući po ovom zagušljivom, mračnom malom salonu, po kojem
vise strogi portreti omiljenih lovačkih pasa što poentiraju u poljima koja
nikada nisu postojala izuzev u izvesnim fantazijama o smrti, na kojima

75Beveridžov predlog – neformalni naziv za izveštaj britanskom parlamentu koji je

1942. sačinio britanski ekonomista Vilijam Beveridž (1879-1963), predlažući plan
ekonomske i socijalne zaštite; ovaj je poslužio kao osnova za razvoj posleratne
„države blagostanja” koja je garantovala obrazovanje, zdravstvo i socijalnu zaštitu.
poljane postaju sve zlatnije kako laneno ulje na njima stari, čak i više
jesenje, nekropolitičke, u odnosu na predratne nade – nade za kraj svim
promenama, za dugo mirno poslepodne i jarebice zauvek u nejasnom
poletanju, nišani što vode svoje kuršume ukoso preko purpurnih brda
ka bledom nebu, dobri pas na oprezu zbog večitog mirisa traga,
eksplozija iznad njegove glave uvek tek što nije odjeknula – te su nade
toliko očigledno, toliko nezaštićeno tu da Rodžer čak ni u svom
najjeftinije nihilističkom raspoloženju nije mogao da se natera da skine
te slike, da ih okrene ka tapetama – „šta vi svi očekujete od mene, kad
radim iz dana u dan okružen sve samim ludacima”, na šta Džesika
uzdahuje oh bože, sklupčavajući svoje lepe noge u stolici, „oni veruju
u život nakon smrti, komuniciranje um-na-um, proricanje, vidovitost,
teleportovanje – oni veruju, Džes! i – i – „ nešto mu ne da da nastavi.
Ona zaboravlja na svoju ozlojeđenost, podiže se sa mekane stolice sa
kašmirskom šarom da ga zagrli, i kako samo zna, od suknje toplih
bedara i karlice što se privijaju da mu zagreju i uzbude kitu, dok
razmazuje poslednje tragove karmina po njegovoj košulji, mišići,
dodiri, kože pomešani, napeti, prokrvljeni – kako zna tačno šta je to
Rodžer želeo da kaže?
Um-na-um, noćas dok je budna, kasno, i stoji na prozoru dok on
spava, paleći još jednu dragocenu cigaretu na vatri opuška stare, dok u
njoj raste potreba da plače jer toliko jasno može da vidi sopstvena
ograničenja, jer zna da ga nikada ne može zaštititi onoliko koliko mora
– od onoga što može doći sa neba, od onoga što onog dana nije mogao
da prizna (škriputave staze u snegu, drvoredi ledom okovanog
savijenog drveća... vetar je stresao kristale snega: purpurna i
narandžasta stvorenja cvetaju joj na dugačkim trepavicama), i od
gospodina Pointsmana, i od Pointsmanove... njegove... turobnosti koju
vidi kad god ga sretne. Naučnička neutralnost. Ruke koje – stresla se.
Moguće je da se neprijatelji sada materijalizuju iz snega i spokoja.
Spušta zavesu za zamračenje. Ruke koje mogu mučiti ljude kao i pse a
da nikada ne osete njihov bol...
Skupina lisica, čopor džukela noćašnji su promet što šapuće po
dvorištima i stazama. Neki motocikl tamo na glavnom drumu, što drsko
brunda poput aviona lovca, prolazi kraj sela, krećući se ka Londonu.
Veliki baloni lebde na nebu, jedan za drugim, a vazduh je toliko
nepomičan da jutrošnji sneg što je kratko padao i dalje prianja uz
čelične kablove, belina što se u zavijucima kao na lilihipu spušta niz
hiljade stopa noći. A ljudi što su možda spavali u praznim kućama ovde,
ljudi razneti, neki već zauvek... sanjaju li oni gradove što celi blešte od
svetiljki po noći, Božiće ponovo viđene dečjim očima a ne ovce tako
ranjivo zbijene na svojim ogolelim padinama, toliko izbeljene od
užasnog sjaja Zvezde? Ili pesme toliko zabavne, toliko prekrasne ili
toliko istinite da ih se ne mogu setiti kad se probude... snove mira...
„Kako je to izgledalo? Pre rata?” Zna da je tada bila živa, dete, ali
ne misli na to. Radio, „Varijacije na temu Frenka Bridža” 76 uz statički
šum kao četka za zamršeni mozak na BBC-jevom domaćem programu,
boca „montrašea”, Piratov poklon, što se hladi na kuhinjskom prozoru.
„E pa, dakle”, onim svojim starim napuklim glasom mrzovoljnika,
pružajući drhtavu ruku da joj stegne dojku na najpoganiji način koji zna,
„devojčice, zavisi na koji rat misliš”, i evo ga, uh, uh, bale mu se
skupljaju u uglu donje usne i cure u vidu srebrne niti, tako je pametan,
vežbao je sve te odvratne male –
„Ne blesavi se, ozbiljna sam, Rodžere. Ne sećam se.” Gleda kako
mu se jamice pojavljuju s obe strane usta dok razmišlja o ovome,
osmehujući joj se čudno. Ovako će biti kad mi bude trideset... na
trenutak vidi nekoliko dece, vrt, prozor, glasove Mama, šta je...
krastavce i žuti luk na dasci za sečenje, cvetove divlje šargarepe što su
sjajnom žutom bojom prošarali potez veoma tamnozelenog travnjaka i
njegov glas –
„Sve čega se ja sećam jeste da je bilo besmisleno. Samo potpuno
besmisleno. Ništa se nije dešavalo. Oh, Edvard Vili je abdicirao.
Zaljubio se u –”
„Znam to, umem da čitam časopise. Ali kako je bilo?”
„Samo... samo prokleto besmisleno, ništa više. Brineš se za stvari
koje nisu – Džes, zar stvarno ne možeš da se setiš?”
Igre, kecelje, drugarice, crno mače lutalica sa belim šapicama,
letovanja sa celom porodicom na moru, slana voda, riba koja se peče,
jahanje na magarcu, taft boje kajsije, dečak Robin...
„Ničega što je stvarno nestalo, što nikada više ne mogu da
pronađem.”
„Oh. Dok su moja sećanja –”
„Da?” Oboje se nasmeše.
„Uzima se puno aspirina. Opija se ili se bude pijan većinu vremena.
76„Varijacije na temu Frenka Bridža” – delo engleskog kompozitora Bendžamina
Britna.
Brine se da li će poslovna odela pristajati kako valja. Preziru se viši
slojevi, no očajnički se pokušava ponašati poput njih...”
„I viče se jupi, jupi, jupi, sve vreme – „ Džesika se zacereka kad je
stigao do mesta na njenom boku prekrivenom džemperom za koje zna
da je osetljivo na golicanje. Pogrbila se, migoljeći se, izvukavši se dok
se on kotrlja pored nje, odbijajući se o naslon kauča, ali uspeva da se
povrati, i sad je već svuda golica, može da je uhvati za članak, za lakat
–
No iznenada je udarila raketa. Strahovita eksplozija sasvim blizu
iza sela: čitavo tkanje vazduha, vremena, izmenjeno je – prozorsko
okno uleće unutra, odbijajući se uz škripu drveta da bi se ponovo
zalupilo dok se čitava kuća i dalje trese.
Srca im tuku. Bubne opne zategnute od vazdušnog pritiska udara
bolno odzvanjaju. Nevidljivi voz projuri nisko nad krovom...
Sada sede nepomično kao naslikani psi, bez reči, čudnovato
nesposobni da se dodirnu. Smrt je ušla na vrata ostave: stoji i posmatra
ih, nepopustljiva i strpljiva, pogledom koji kaže usudi se da me golicaš.

□ □ □ □ □ □ □

(1)
Privremena ratna dužnost:
Odeljenje abreakcije
Bolnica „Svete Verenike”
Bounčepel gejt, E1
London, Engleska
Zima, 1944.
Kenoša Kid
Opšta dostava
Kenoša, Viskonsin, S.A.D.

Poštovani gospodine,
Da li vam je dolepotpisani dosađivao, ikada u životu, zbog bilo
 čega?

S poštovanjem,
Poručnik Tajron Slotrop
--------
Opšta dostava
Kenoša, Viskonsin, S.A.D.

nekoliko dana kasnije

Tajron Slotrop, Esk.

Privremena ratna dužnost: Odeljenje abreakcije
Bolnica „Sv. Verenike”
Bounčepel gejt, E1
London, Engleska

Dragi gospodine Slotrop,

Nikada nije.
Kenoša Kid

(2) Prepametni mladić: Au, otplesao sam ja sve te staromodne

plesove, plesao sam čarlston, i – i „veliku jabuku”, isto!
Stari profesionalni plesač, veteran: Kladim se da tu bio nikada nije
„kenoša”, mali 77!

(2.1) P.M.: Bljak, sve sam te plesove otplesao, plesao sam i „kasl
ples”, a plesao sam i „Lindi”!
S.P.P.V.: Kladim se da tu bio nikada nije „kenoša kid”!

(3) Zaposleni nižeg ranga: E pa, on me u poslednje vreme

izbegava, i mislio sam da bi to moglo biti zbog čitave te stvari sa

77 Kid (eng.) – mali, klinac, dete.

Slotropom. Ako iz nekog razloga smatra da sam ja odgovoran –
Nadređeni (sa visine): Ti! Nikada nije Kenoša Kid, nijednog
trenutka, pomislio da bi ti...

(3.1) Nadređeni (u neverici): Ti? Nikada! Nije Kenoša Kid,

nijednog trenutka, pomislio da bi ti...?

(4) I na kraju tog moćnog dana u kojem nam je dao vatrenim

slovima ispisane na nebu sve reči koje će nam ikada biti potrebne,
reči u kojima danas uživamo, i kojima punimo sopstvene rečnike,
krotki glas malog Tajrona Slotropa, zauvek nakon toga slavljen u
predanju i pesmama, usudio se da se probije do Kidove pažnje:
„Određeni član tu nikada nije, Kenoša Kid!”
Ove promene u tekstu „Nikada nije Kenoša Kid” zaokupljaju
Slotropovu svest dok se lekar naginje iz belog prostora iznad njega
da ga probudi i započne seansu. Igla klizi bez bola u venu tik izvan
udubljenja u prevoju njegovog lakta: 10 posto sodijum-amital,
jedan kubni centimetar po dozi, po potrebi.

(5) Možda i jesi folirao Filadelfiju, razulario Ročesterom, džekirao

Džolijet. Ali tu bila nikada nije Kenoša, mali.

(6) (Dan Uspenja i žrtve. Čitava nacija slavi. Masti se prže, krv
kaplje i gori dok ne postane slankasto smeđa...) Završio si sa
šilježetom u Šarlotsvilu, to je gotovo, sa finim ždrebetom u Forest
Hilu, i to je gotovo. (Sada sve slabije...) Lane iz Lareda. I to je
gotovo. Oh-oh. Čekaj malo. Šta je ovo, Slotrope? Tu bio nikada nije
Kenoša mali. Dođi sebi, Slotrope.

Kita mi ko olovo,
Nemoj da bi bolovô,
Prijavi se, ponovo –
Dođi sebi, Slotrope!

Ne marim ništa, to je jasno,

 Samo me otpustite časno!
Dođi sebi, Slotrope!

Niko me ovde neće voleti ni shvatiti,

Samo gledaju kuda će me sad... poslati...

Glavu mi skopčaj, mozak ozvuči,

U venu mi samo iglu tu sruči,
Slotrope, dođi sebi!

PISCES: Želeli bismo još malo da razgovaramo o Bostonu danas,

Slotrope. Sećaš se da smo prošli put razgovarali o crncima, u
Roksberiju. Znamo da ti to nije baš prijatno, ali pokušaj molim
te. A sada – gde si, Slotrope? Vidiš li išta?

Slotrop: Pa ne, nije baš da vidim...

Tutnji izdignutom podzemnom železnicom, to postoji samo u
Bostonu, čelik i ugljenični pokrov preko prastarih cigli –

Ri-tam me je uhvatio,
Oh dušo, sving, sving, sving sad seva!
Da, ritam me je uhvatio
Već od pomisli same da čitav-svet-sad-peva,
Nikad mi to nije zvučalo tako milo,
Čak ni kad je dole u Ulici Bejsin bilo,
I sad kad me ritam ima, pleši Sving, sving, sving,
Hajde... pleši, idemo... sving!

Crna lica, beli stolnjak, blistavi veoma oštri noževi poređani kraj
tanjirića... duvanski dim i dim trave gusto izmešani, peku oči, opori kao
vino, opa bato ‘odemo pušit’ malo ovoga ovde sranja da nji’ bore u
mozgu mi bacimo na posô! ispravimo i’ malo, raz’me se!
PISCES: To je bilo „raz’me se”, Slotrope?
 Slotrop: Ma dajte, momci... Nemojte sad da od toga pravite suviše...
Belci fakultetlije, dovikuju svoje želje bendu na bini. Glasovi
momaka iz pripremnih škola sa istoka, što izgovaraju reč seronja uz
izvesno stiskanje usana tako da ispada seurounja... oni galame, oni
pijanče. Aspidistre, ogromni filadendroni, široko zeleno lišće i palme
nejasno se naziru u tami... dva barmena, jedan veoma svetao
Karibljanin, sitan, sa brkovima, i njegov drugar crn poput ruke u
večernjoj rukavici, neprekidno se kreću ispred dubokog, okeanskog
ogledala koje najveći deo prostorije obavija metalnim senkama... na
stotine boca zadržavaju svoju svetlost tek kratko, pre nego što se ona
izgubi u ogledalu... Čak i kad se neko nagne da zapali cigaretu, plamen
se reflektuje tek kao tamnonarandžasta, boja sutona. Slotrop ne vidi čak
ni sopstveno belo lice. Neka žena što sedi za stolom okreće se da ga
pogleda. Njene oči mu, u trenutku, govore šta je on. Usna harmonika u
njegovom džepu ponovo postaje mesingana nepokretnost. Teret.
Besmisleni asesoar. Ali nosi je gde god da ide.
Gore na spratu, u muškom toaletu „Balske dvorane Rouzland” 78, on
se klečeći ljulja nad toaletnom šoljom i povraća pivo, hamburgere,
prženi krompir, šefovu salatu sa francuskim prelivom, pola boce
„moksija” 79, pepermint bombone koje je uzeo posle večere, jednu
„klark” čokoladicu, pola kile usoljenog kikirikija, i trešnju iz koktela
neke devojke sa Radklifa. Bez upozorenja, dok mu suze klize iz očiju,
upade usna harmonika uz glasno PLOP! u, aagghh, odvratnu šolju!
Odmah se mehurići podižu uz njene sjajne stranice, uz površine od
smeđeg drveta, uz površine ili lakirane ili izlizane od usana, ti fini
srebrni mehurići odvajaju se kako usna harmonika ponire ka kamen-
belom cerviksu i dole u noć... Jednog će ga dana američka vojska
snabdeti košuljama čiji džepovi mogu da se zakopčaju. No u ove
predratne dane može da se osloni samo na to da će štirak u njegovim
kao sneg belim „arou” košuljama držati džepove dovoljno zatvorenim
da iz njih ne ispadaju predmeti... Ali ne, ne, budalo, usna harmonika
jeste ispala, sećaš se? uske rupe ispuštaju zvuk čim instrument udari o
porcelan (negde kiša dobuje o prozor i napolju o metalni poklopac

78 Balska dvorana Rouzland – plesni klub rezervisan isključivo za belce, osnovan

1917. godine u Filadelfiji, 1919. premešten u Njujork, u kojem su nastupali neki od
najznačajnijih muzičara tog vremena, poput Luisa Armstronga, Glena Milera, Kaunta
Bejsija i drugih.
79 Moxie (eng.) – gazirano piče, jedan od prvih masovno proizvedenih sokova u

Sjedinjenim Američkim Državama.

ventilacionog otvora na krovu: hladna bostonska kiša), potom se guši u
vodi prošaranoj poslednjim žuč-smeđim tragovima njegove povraćke.
Nema šanse da je dozove natrag. Ili će pustiti usnu harmoniku da ode, i
sa njom sopstvene blistave izgleda za pesmu, ili mora poći za njom.
Da pođe za njom? Crveni, crnac koji čisti cipele, čeka kraj svog
prašnjavog kožnog sedišta. Svuda po pijanom Roksberiju čekaju crnci.
Da pođe? Sa plesnog podijuma ispod njega žalobno dopire „Čiroki”,
glasnije od činele sa pedalom, od kontrabasa, od hiljade parova nogu
među kojima pokretna ružičasta svetla ne otkrivaju blede harvardske
momke i njihove pratilje, već gomilu uparađenih crvenokožaca. Pesma
koju sviraju još je jedna laž o zločinima belaca. No više je muzičara
posrtalo po kanalu uz „Čiroki” nego što ih je uspelo da se probije od
početka do kraja. Sve te duge, duge note... šta li su to namislili, čemu
sve to vreme da se tokom njega nešto uradi? Je li to nekakva zavera
indijanskog duha? Dole u Njujorku, ako voziš brzo možda i stigneš na
poslednji set – na Sedmoj aveniji, između 139. i 140. ulice, večeras,
„Jardberd” Parker će otkriti kako da upotrebi visoke note na krajevima
baš tih akorda da razbije melodiju u imaj milosti šta je to jebeni
mitraljez ili tako nešto čoveče mora da je sišao s uma tridesetdvojine
nota demisemikvejver 80 izgovori to jako (demisemikvejver) brzo
glasom Žvakača ako možeš kapiraj ono što se čuje iz „Čili hausa Dena
Vola” i dole niz ulicu – sranje, tamo po svakakvim ulicama (njegovo
putovanje je, ‘39-te, već uveliko počelo: u okviru najsigurnijih solo
deonica već se čuje onaj nepovezani, začuđeni dam-di-dam starog
Gospodina jebene Smrti lično), pa preko vazdušnih talasa, na otmenim
nastupima, jednog dana čak do onoga što se probija iz skrivenih
zvučnika u gradskim liftovima i na svim pijacama, njegova ptica peva,
da ospori sve Čovekove uspavanke, da podrije nesigurno zapljuskivanje
slabih žičanih instrumenata slojevito nasnimljenih jednih preko
drugih... Dakle to je proročanstvo, čak i ovde u kišnoj aveniji
Masačusetsa, počelo ovih dana da se javlja u „Čirokiju”, dok saksofoni
dole sada zalaze u neko, oh stvarno čudno sranje...
Ako Slotrop pođe za tom usnom harmonikom niz wc šolju moraće
da pođe glavom napred, što nije toliko dobro, jer će mu onda dupe ostati
bespomoćno u vazduhu, a uz sve te crnce okolo upravo to čovek ne želi,
da mu je lice dole u nekakvoj smrdljivoj tami, a da mu smeđi prsti,
snažni i sigurni, istovremeno otkopčavaju kaiš i šlic, da mu snažne ruke

80 Demisemiquaver (eng.) – tridesetdvojina note.

rašire noge – i oseća hladni vazduh što vonja po sredstvu za čišćenje na
bedrima dok mu se spuštaju i bokserice, sada, sa dezenom šarenih
varalica za soma i mušica za pastrmku. Trudi se da se dublje uvuče u
rupu toalet šolje dok do njega nejasno dopire, kroz smrdljivu vodu, zvuk
čitave bande užasnih crnaca koji su urlajući veselo uleteli u belački
toalet, približavajući se sirotom uzvrpoljenom Slotropu, blesaveći se
okolo kao što im je običaj i pevajući „Baci mi talk, Malkome!” A glas
koji im odgovara glas je nikog drugog do Crvenog, onog čistača cipela
koji je desetak puta uglancao Slotropove crne cipele klečeći na
kolenima i sam’ šiba krpom u ritmu muzike... sad Crveni, taj veoma
visok, mršav crnac ekstravagantne crvene kose, čistač cipela koji je za
sve momke sa Harvarda bio samo „Crveni” – „Kaži Crveni, ima li još
onih šeik’ kondoma u fioci?” „Šta kažeš na još jedan telefonski broj da
se promeni sreća, Crveni?” – taj crnac čije pravo ime sada napokon
dopire do Slotropovih ušiju na pola puta niz wc šolju – dok mu debeli
prst sa masom veoma klizavog gela ili kreme klizi niz procep ka čmaru,
oblikujući mu usput dlake u obliku slova V poput topografskih linija u
dolini reke – pravo ime mu je Malkom, i sve crne kite ga znaju,
Malkoma, znali su ga sve vreme – Crveni Malkom, nezamislivi
nihilista, kaže „Bože moj, on se potpuno pretvorio u čmar, zar ne?”
Bogami Slotrope, našao si se u baš nezgodnom položaju! Iako je sad
uspeo da se progura dovoljno duboko da mu samo noge vire a guzovi
se migolje i koprcaju tik ispod površine vode poput bledih kupola leda.
Voda pljuska, hladna poput kiše napolju, po stranicama bele šolje.
„Zgrabite ga dok ne umakne!” „Opa!” Daleke ruke ga grabe za
potkolenice i gležnjeve, kidaju mu gume koje mu drže čarape i vuku ga
za sokne na rombove koje mu je mama isplela da u njima ide na
Harvard, ali one tako dobro izoluju, ili je toliko duboko zašao u šolju
da jedva da oseća njihove ruke...
A tada ih je otresao sa sebe, ostavio za sobom, tamo gore, i poslednji
crnački dodir, i sad je slobodan, klizav poput ribe, devičanskog dupeta
sačuvanog. E sad, neki bi mogli reći ah dobro je, hvala Bogu na tome,
dok bi drugi malo zakukali, ah dođavola, ali Slotrop ne govori ništa
naročito jer nije osećao ništa naročito. I – i dalje nema ni traga od
njegove izgubljene usne harmonike. Svetlost je ovde dole tamnosiva i
prilično slabašna. Neko vreme je već svestan govana, obilato
nataloženih po stranicama tog keramičkog (ili sad već gvozdenog)
tunela u kojem se on nalazi: govna koje nikakva voda nije mogla da
spere, pomešana sa tvrdim mineralima vode u smišljene smeđe
prepreke na njegovom putu, obrasci bogati značenjem, „burma šejv” 81
reklamne table toaletnog sveta, odvratne i lepljive, kriptične i gliptične,
ti se oblici pojavljuju i glatko prolaze dok on nastavlja kretanje niz
dugačku prugastu otpadnu cev, a zvuci „Čiroki” numere i dalje veoma
nejasno pulsiraju tamo gore, pesmom ga odnoseći do mora. Otkriva da
može precizno da poveže određene tragove govana sa ovim ili onim
momkom sa Harvarda, njegovim poznanikom. Neka od njih, razume se,
mora da su crnačka govna, no sva ona izgledaju isto. Hej, evo ovog
„Gobler” Bidla, mora da je to bilo one večeri kad smo svi jeli čop sui u
„Fuovoj ludosti” u Kembridžu, jer evo tu negde okolo i klica pasulja pa
čak i onog sosa od šljiva u tragovima... pazi, određena čula znači zaista
postaju oštrija... opa... „Fuova ludost”, bogca mu, to je bilo pre nekoliko
meseci. I-i evo Dampstera Vilarda, on je te večeri imao zatvor, zar ne –
upravo crna govna neugledna poput smole jednog će se dana zauvek
prečistiti u tamni ćilibar. U njihovim priprostim, nevoljnim tragovima
po zidovima (koji govore suprotno njihovoj koheziji) on sada,
neverovatno senzibilisan na govna, čita stare muke koje su se odvijale
u sirotom Dampsteru, koji je prošlog semestra pokušao da se ubije:
diferencijalne jednačine koje pred njim odbijaju da zauzmu neki
smislen izraz, majka sa nisko natučenim šeširom i svilenim kolenima
što se naginje preko Slotropovog stola u „Sidnijevom velikom žutom
grilu” da umesto njega dokrajči bocu kanadskog piva, devojke sa
Radklifa koje su ga izbegavale, crnkinje profesionalke što mu ih je
nabacivao Malkom da mu udeljuju erotsku surovost dolar po dolar,
onoliko koliko je mogao da izdrži. Ili, ako je Majčin ček kasnio, koliko
je mogao da priušti. Uzvodno odlazi bareljef Dampstera izgubljen u
sivoj svetlosti dok Slotrop sad prolazi kraj znakova Vila Stoniblouka,
Dž. Pitera Pita, Džeka Kenedija, ambasadorovog sina – pazi, gde li je
kog vraga taj Džek večeras? Ako je iko mogao da spase tu usnu
harmoniku, možete se kladiti da je to Džek. Slotrop mu se divi iz daleka
– atletski je građen, i dobar je, i jedan od najomiljenijih momaka na
Slotropovoj godini. Mada jeste lud za tom istorijom. Džek... da li bi je
Džek uhvatio da ne padne, da li bi nekako izbegao gravitaciju? Ovde, u
ovom prolazu ka Atlantiku, uz mirise soli, morske trave, raspadanja što
dopiru do njega nejasno poput zvukova talasa, da, čini mu se da bi Džek
to mogao. Zarad melodija koje je trebalo odsvirati, miliona mogućih

81 Burma-shave (eng.) – marka kreme za brijanje, poznata i po specifičnom načinu

reklamiranja koji je uključivao postavljanje reklamnih tabli sa humorističnim

stihovima uz auto-puteve.
teških melodija, nota koje je trebalo modifikovati u odnosu na zvaničnu
frekvenciju, za šta Slotrop zapravo nije imao dovoljno daha... još ne, ali
jednog dana... e pa, ako (kada...) pronađe instrument, on će barem biti
dobro natopljen, lakši za sviranje. Optimistična misao za poneti niz wc
šolju.

Dole niz klozet, tečem ko kiša,

Kakva glupa greška je tu,
Valjda niko neće da piša,
Jipi dipi dipi du!

I upravo u tom trenutku dolazi taj užasni talas odnekud uz cev,

grmljavina poput plimnog talasa, talasni front krcat govnima,
povraćkom, toalet papirom i brabonjcima pomešanim u raspamećujući
mozaik, i obrušava se na uspaničenog Slotropa kao voz bostonske
podzemne železnice na svoju zlosrećnu žrtvu. Nigde ne može da
pobegne. Paralisan, zuri preko ramena. Nadirući zid koji za sobom vuče
dugačke vitice papira, taj udarni talas, sustiže ga – GAAHHH! pokušava
da se slabašno odrazi poput žabe u poslednjem trenutku no cilindar
otpada ga je već zbrisao, taman poput hladnog goveđeg želea duž
njegove gornje kičme, papir se kida i obavija mu se oko usta, oko
nosnica, sve je protutnjalo i sad smrdi na govna dok on mora da vadi
uskovitlane mikročestice izmeta iz trepavica, gore je nego kad te
torpediraju Japanci! Smeđa tekućina juri kraj njega, noseći ga
bespomoćnog... čini mu se da se prevrće preko glave – mada se to ne
može sa sigurnošću znati u ovoj mrkoj oluji govana, bez vizuelnih
referentnih tačaka... s vremena na vreme očešaće se o grmlje, ili možda
o mala paperjasta stabla. Pada mu na pamet da nije osetio dodir čvrstog
zida otkako je počeo da se kotrlja, ako je to uopšte ono što radi.
U nekom trenutku smeđi suton oko njega počinje da se rasvetljava.
Poput svitanja. Malo po malo vrtoglavica ga napušta. Poslednji delići
toalet papira, napola rastopljeni, odlaze... bedni, rastvarajući se, u
daljinu. Neka jeziva svetlost sve ga jače obasjava, vodnjikava i
prošarana svetlost za koju se nada da neće trajati dugo zbog onog što,
kako se čini, nagoveštava. No postoje „kontakti” u ovim otpadnim
krajevima. Ljudi koje poznaje. Unutar zidina starih i, kako izgleda,
dobro nastanjenih masonskih ruševina – od jedne do druge raspadnute
ćelije, od kojih su mnoge bez krova. Vatre gore u crnim ognjištima,
voda se kuva u zarđalim konzervama od pasulja, velikim kao za
institucije, i para odlazi u razrušene dimnjake. A oni sede oko izlizanih
kamenih ploča i obavljaju nešto... ne može to sasvim tačno da odredi...
nešto neodređeno religiozno. ... Spavaće sobe su potpuno opremljene,
sa svetlima koja se okreću i sijaju, sa kadifom što visi sa zidova i
tavanice. Složenost ovih prebivališta ga je zapanjila, sve do poslednje
zaboravljene plave perle prekrivene prašinom ispod „kejpharta” 82, do
poslednjeg osušenog pauka i kompleksnog tkanja tepiha. To je mesto
za sklanjanje pred katastrofom. Ne mora to nužno biti povlačenje vode
u WC šolji – to se ovde dešava samo kao neka vrsta posrednog
uznemiravanja, iza ovog drevnog neba sa njegovom zarđalom
ujednačenošću nijanse – no nešto drugo se strahovito obrušilo na ovu
zemlju, nešto što siroti natopljeni Slotrop ne može ni da vidi ni da čuje...
kao da se Perl Harbor dešava svakog jutra, kao da se nevidljivo prolama
sa neba... U kosi mu je toalet papir, a paperjasti debeli brabonjak
uglavljen u desnu nosnicu. Uh, uh. Raspad i propadanje tiho dejstvuju
na ovom terenu. Nema sunca, nema meseca, samo duga ravnomerna
sinusoida svetlosti. To je crnački brabonjak, zna on – tvrdoglav kao
zimska slina dok pokušava da je iščačka napolje. Noktima je došao do
krvi. Stoji napolju, ispred svih zajedničkih prostorija i prostora, napolju
u svom sopstvenom pustinjskom jutru, i crvenkastosmeđi jastreb ili dva
lebde na vazdušnoj struji i posmatraju horizont. Hladno je. Duva vetar.
Oseća samo sopstvenu izolovanost. Oni žele da uđe unutra, no on ne
može da im se pridruži. Nešto ga sprečava: jer kad jednom uđe, bilo bi
to kao neka vrsta krvnog zaveta. Nikada ga ne bi pustili. Ne postoje
garancije da neće od njega tražiti da uradi nešto... nešto toliko...
Sada se svaki slobodni kamen, svaki komad folije, svaka klada
drveta, parče drveta za potpalu ili tkanine kreću gore-dole: podižu se tri
metra a zatim ponovo padaju da uz oštar tresak udare o pločnik. Svetlost
je gusta i vodnjikavozelena. Svuda po ulicama otpaci se podižu i padaju
u istom ritmu, kao da ih pokreće nekakav dubok, pravilan talas. Teško
je kroz ovaj vertikalni ples razaznati daljinu. Dobovanje po pločniku
traje jedanaest taktova, preskače dvanaesti, i počinje ciklus iz početka...
to je ritam neke tradicionalne američke melodije... Na ulicama uopšte
nema ljudi. Ili je zora, ili sumrak. Delovi otpada koji su od metala sijaju
teškom, gotovo nepristojnom upornošću.

82 Kejphart – automatski gramofon.

 Sećaš li se Crvenog Malkoma, tog klinca što nosi
Crvenu đavolju otopinu u sopstvenoj kosi...

Evo sada Kračfilda ili Kraučfilda, zapadnjaka. Nije on „arhetip”

zapadnjaka, ali je jedini. Vidite, postojao je samo jedan. Postojao je
samo jedan Indijanac koji se borio sa njim. Samo jedna bitka, jedna
pobeda, jedan poraz. I samo jedan predsednik, i jedan asasin, i jedni
izbori. Istina. Po jedan od svega. Pomislili ste na solipsizam, i zamislili
da je čitava struktura nastanjena – na vašem nivou – samo jednim,
strahotnim, jedinim. Nema broja ni na jednom drugom nivou. No
ispostavlja se da nije baš tako samotno. Oskudno, da, ali daleko bolje
nego pusto. Po jedan od svega nije tako loše. Bolje polovina Arke nego
ništa. Ovaj ovde Kračfild potamneo je od sunca, vetra i prljavštine – u
poređenju sa tamnosmeđim letvama ambara ili štale, on je drvo
drugačije teksture i premaza. Dobroćudan je, nepomičan naspram
purpurne planinske kosine, napola zagledan u sunce. Senka mu,
istegnuta, grubo pada kroz splet drveta unutar štale – grede, stubovi,
pregrade boksova, nogare korita, krovne grede, drvene letve na tavanici
kroz koje dopire sunce: zaslepljujući nebeski svod čak i u ovo manjkavo
doba dana. Neko svira usnu harmoniku iza pomoćne zgrade – neki
muzički proždrljivac, što isisava ogromne petonotne akorde iz melodije

DOLINE CRVENE REKE

Dole niz klozet kažu da letiš,

Zastani za čas, odmori malo,
Jer klozet neće pobeći nigde,
A govana ima, ako ti je stalo!

Oh, jeste to Crvena reka, nema sumnje, ako ne veruješ, samo pitaj
onog „Crvenog”, gde god da se nalazi (da ti kažem šta znače Crveni,
dragi mali bezvezni prijatelji FDR-a, koji hoće sve da oduzmu, žene sve
imaju dlake na nogama, daj im sve ili će sve dići u vazduh okrugla crna
bomba usred noći krvare po Poljacima sa sivim kapama izbeglicama
crnjama da naročito crnjama...)
E pa, ovde se Kračfildov mali kompanjon upravo pojavio iz ambara.
Njegov trenutni mali kompanjon, u svakom slučaju. Kračfild je ostavio
za sobom niz malih kompanjona slomljenih srca širom ove prostrane
alkalne ravnice. Jednog malog slabića u Južnoj Dakoti,

Jednog malog svodnika u San Berduu,

Jednog malog Kineza uteklog sa pruge,
Što dupe mu je žuto kao Fuu Mančuu!
Jednog sa kapavcem i jednog što je gušav,
Jednog što zbog lepre dani mu se broje,
Ćopavog u desnu nogu, ćopavog u levu nogu,
Ćopavog u obe, i eto ih sad troje!
Jednu lezbu grubu, jednog malog pešu,
Jednog malog crnju, pa čak i jednog Ješu,
Jednog Indijanca što ima tog tu bufala,
I jednog bufalo lovca, iz tog Novog Meksika...

I tako dalje, i tako dalje, po jedan od svega, on je Beli Kuronja terre

mauvais, taj Kračfild, koji to radi sa oba pola i svim životinjama osim
sa zvečarkama (ako ćemo pravo, sa „zvečarkom”, jer postoji samo
jedna), no u poslednje vreme izgleda da ima fantazije i o toj zvečarki!
Očnjaci tek golicaju prepucijum... bleda usta širom otvorena, i užasni
užitak u tim očima oblika polumeseca... Njegov trenutni mali
kompanjon je Vapo, norveški mulat, koji ima fetiš konjskog pribora,
koji voli da ga bičuje kratkim jahačkim bičem u znojem i kožom
ispunjenim prostorijama sa konjskom opremom svuda duž njihovog
putovanja, koje sada traje već tri nedelje, što je prilično dugo za jednog
malog kompanjona. Vapo nosi kožne kaubojske pantalone od uvozne
kože gazele koje mu je Kračfild kupio u Igl Pasu od nekog kartaroša
ovisnog o laudanumu koji je zauvek prelazio veliki Rio i odlazio u
bezizraznu peć divljeg Meksika. Vapo takođe nosi i maramu propisanih
boja, purpurnocrvene i zelene (Kračfild bi trebalo da ima pun ormar tih
svilenih marama kod kuće na „Rančo Paligroso”, i nikad ne odlazi u
kamenjar i isušena rečna korita a da ne ponese tuce ili dva pohranjenih
u bisage. Ovo mora da znači da pravilo po-jedan-od-svega važi samo
za oblike života, kao što su mali kompanjoni, a ne za predmete, kao što
su marame.) Na sve to Vapo je dodao i visoki svetlucavi cilindar od
japanske svile. Vapo, zapravo, ovog poslepodneva, dok ležerno išetava
iz ambara, izgleda kao pravi kicoš.
„Ah, Kračfilde”, mahnuvši rukom, „baš lepo od tebe što si se
pojavio.”
„Znao si da ću se pojaviti, bitango mala”, sranje taj Vapo je baš
neverovatan. Uvek pokušava da razjari svog gospodara u nadi da će
dobiti po koji udarac kožom preko te zagasite afro-skandinavske
zadnjice što kombinuje proporcionalnu okruglastost primećenu kod
naroda Crnog kontinenta sa zategnutom i razvijenom muskulaturom
snažnog Olafa, našeg plavokosog severnjačkog rođaka. No ovog puta
Kračfild se samo vraća posmatranju udaljenih planina. Vapo se duri.
Njegov cilindar odraz je nastupajuće katastrofe. Ono što belac ne mora
da izgovori, koliko god usputno, nešto je poput: „Toro Rojo će ujahati
večeras.” Obojica kompanjona znaju za to. Vetar koji do njih donosi taj
sirovi indijanski miris trebalo bi da je svakome dovoljan. Oh Bože biće
to obračun sa pucnjavom, i to krvavi obračun. Vetar će duvati toliko
snažno da će se krv zalediti na severnoj strani drveća. Crvenokožac će
sa sobom imati psa, jedinog indijanskog psa u čitavoj ovoj pepeljastoj
ravnici – pseto će se sukobiti sa malim Vapom i završiće obešen o kuku
za meso na otvorenoj mesarskoj tezgi na zemljom pokivenom trgu u
Los Madresu, očiju razrogačenih, prljavog krzna i dalje netaknutog, s
crnim buvama što skaču naspram suncem obasjanog maltera i kamena
crkvenog zida s druge strane trga, krvi potamnele i skorele na leziji na
vratu gde su mu Vapovi zubi pregrizli vratnu venu (a možda i po koju
tetivu, jer mu glava visi na jednu stranu). Kuka se zabada na leđima,
između dva pršljena. Meksikanke gurkaju prstom mrtvog psa, i on se
nevoljko ljulja okružen prepodnevnim pijačnim mirisom banana za
prženje, slatkih mini-šargarepa iz doline Crvene reke, sirovog
izgaženog zeleniša raznih vrsta, listova korijandera što miriše poput
životinjskog mošusa, ljutog crnog luka, ananasa što fermentiraju na
suncu, samo što ne eksplodiraju, velikih šarolikih polica sa planinskim
pečurkama. Slotrop se kreće između sanduka i izloženih krpa, nevidljiv,
pored konja i pasa, svinja, milicije u smeđim uniformama, Indijanki sa
bebama u nosiljkama načinjenim od marama, slugu iz pastelnih kuća
dalje uz brdo – na trgu sve vrvi od života i Slotrop je zbunjen. Zar ne bi
trebalo da postoji samo po jedno od svega?
O. Da.
P. Znači jedna Indijanka...
 O. Jedna čistokrvna Indijanka. Jedna mestiza 83 Jedna criolla 84.
Zatim: jedna Jaki Indijanka. Jedna Navaho. Jedna od Apača –
P. Čekaj malo, već je bila jedna Indijanka u početku. Ona koju je
Kračfild ubio.
O. Da.
Gledaj na to kao na problem optimizacije. Država može najbolje da
izdržava samo po jedno od svega.
P. Šta je onda sa svima ostalima? Boston. London. Sa onima koji
živeu gradovima. Jesu li ti ljudi stvarni, ili šta?
O. Neki jesu stvarni, neki nisu.
P. Dobro, jesu li ti stvarni neophodni? Ili nisu neophodni?
O. Zavisi šta imaš na umu.
P. Sranje, nemam ništa na umu.
O. Mi imamo.
Za trenutak, deset hiljada mrtvaca prekrivenih snegom u Ardenima
poprimaju veseli diznijevski izgled numerisanih beba ispod belih
vunenih ćebadi koje čekaju da ih pošalju blaženim roditeljima na
mestima poput Njuton Aper Folsa. To traje tek tren. Zatim se, u
sledećem trenutku, čini da će se sva božićna zvona na svetu zajedno
oglasiti – da će sva njihova pojedinačna zvonjava, po prvi put, biti
koordinisana, harmonična, puna nagoveštaja jasne utehe, ostvarljive
radosti.
No prelazimo na obronke Roksberija. Sneg ulazi u žljebove,
ukrštene linije na njegovim crnim gumenim đonovima. „Artiks” 85
čizme mu zvekeću kad korača. Sneg u ovoj zabitoj tami ima izgled čađi
u negativu... ulazi u noć i izlazi iz nje... Površine od opeke po danu (vidi
ih samo u ranu zoru, dok se patio u kaljačama, tragajući za taksijima
uzbrdo i nizbrdo) plamte od zarđalosti, zbijene, široke, iznova i iznova
meta napada mraza: pretvorene u istoriju onako kako se to u Ulici
Bikon 86 nikada ne primeti...
U senkama, u crno-beloj teritoriji njegovog lica nalik šarama pande,
gde svaki od regiona predstavlja neku izraslinu ili ožiljak, krije se veza
zbog koje je toliko proputovao. Lice je slabo kao u kućnog psa, a njegov

83 Mestiza (šp.) – meleskinja.

84 Criolla (šp.) – Latinoamerikanka španskog porekla.
85 Artiks – duboke gumene čizme sa kopčama.
86 Ulica Bikon – misli se na glavnu saobraćajnicu Bostona.
vlasnik mnogo sleže ramenima.
Slotrop: Gde je on? Zašto se nije pokazao? Ko si ti?
Glas: Kid je uhvaćen. A mene znaš, Slotrope. Sećaš se? Ja sam
Nikad.
Slotrop (piljeći): Ti, Nikad? (Pauza.) Nije Kenoša Kid?

□ □ □ □ □ □ □

„Kriptosam” je zakonom zaštićeni oblik stabilizovanog ti-

rozi-na koji je razvio „IG Farben” 87 u okviru istraživačkog
ugovora sa Vrhovnom komandom Vermahta. Uključen je
aktivacioni agens koji, u prisustvu određene komponente
semene tečnosti do danas (1934) neidentifikovane,
pokreće konverziju tirozina u melanin, ili pigment kože. U
odsustvu semene tečnosti, „Kriptosam” ostaje nevidljiv.
Nijedan drugi poznati reagens, od onih dostupnih
operativcima na terenu, neće dovesti do promene
„Kriptosana” u vidljivi melanin. Predloženo je, u
kriptografskim primenama, da odgovarajući stimulus bude
uključen u poruku, takav koji će pouzdano proizvesti
nabreknuće i ejakulaciju. Detaljno poznavanje
psihoseksualnog profila recipijenta čini se od
neprocenljive pomoći.
Profi dr Laslo Jamf,
„Kriptosam” (reklamna brošura), Agfa, Berlin, 1934.

87IG Farben – nemački konglomerat hemijskih kompanija (npr. BASF, Bajer, Agfa),

osnovan 1925. godine, u čijem su nadzornom odboru bili brojni priznati hemičari i
industrijalci tog vremena. Kompanije konglomerata su u početku proizvodile boje, no
kasnije se okreću i drugim oblastima hemije, održavajući monopol u hemijskoj i
farmaceutskoj proizvodnji. Za vreme Trećeg rajha podržavaju naciste i, između
ostalog, proizvode otrovni gas ciklon B, koji se koristio u gasnim komorama za vreme
Holokausta. „IG Farben” prestaje s radom nakon Drugog svetskog rata zbog
neljudskih uslova rada i saradnje sa nacistima.
 Crtež na teškom bež papiru ispod crnim slovima ispisanog natpisa
GEHEIME KOMMANDOSACHE 88 nacrtan je penkalom i mastilom i
veoma detaljno teksturisan, pomalo u stilu Fon Bajrosa ili Birdslija 89.
Žena je pljunuta Škorpija Mosmun. Prostorija je ona o kojoj su
razgovarali ali koju nikada nisu videli, prostorija u kojoj bi voleli da
žive jednog dana, sa ugrađenim bazenom, sa svilenim šatorom
spuštenim sa plafona – zapravo prizor kao iz De Mila, sa vitkim
nauljenim devojkama što poslužuju, uz nagoveštaj podnevne svetlosti
što se probija od nekud iznad, sa Škorpijom izvaljenom na debelim
jastucima, odevenom upravo u korset od belgijske čipke, u tamne
čarape i cipele o kojima je na javi sanjario dovoljno često ali nikad –
Ne, naravno da joj nikad nije rekao. Nikada nikome nije rekao.
Poput svakog mladića koji je odrastao u Engleskoj bio je uslovljen da
mu se digne u prisustvu određenih fetiša, a potom uslovljen da se stidi
zbog svojih novih refleksa. Da li je moguće da postoji, negde, dosije,
da li je moguće da su Oni (Oni?) nekako uspeli da prate sve što je on
gledao i čitao nakon puberteta... kako bi inače znali?
„Psst”, šapuće mu ona. Prsti joj nežno glade duge maslinaste butine,
gole grudi kipe iz gornjeg dela odeće. Lice joj je okrenuto ka tavanici,
ali oči su joj uprte u Piratove, široke, sužene od pohote, dve tačke
svetlosti što sijaju kroz guste trepavice... „Ostaviću ga. Doći ćemo ovde
da živimo. Nikada nećemo prestati da vodimo ljubav. Pripadam tebi,
znam to već dugo...” Jezikom prelazi preko oštrih malih zuba. Njen
krzneni muf je u središtu svetlosti, i u ustima mu se javlja ukus koji će
ponovo osetiti...
E pa, Pirat gotovo da nije stigao, jedva da je uspeo da izvadi kitu iz
pantalona pre nego što je počeo da prska svuda unaokolo. Međutim,
dovoljno sperme je ostalo da se premaže preko praznog parčeta papira
koji je došao uz sliku. Potom polako, kao otkrovenje kroz sedefasti film
njegovog semena, u crnačkosmeđoj boji, pojavljuje se poruka: u vidu
jednostavne nihilističke transpozicije čije ključne reči gotovo da može
da pogodi. Većinu toga obavlja u glavi. Dato je vreme, mesto, zahtev
za pomoć. Spaljuje poruku koja mu je dospela sa većih visina nego što
je Zemljina atmosfera, spasena sa Zemljinog nultog meridijana,
zadržava sliku, hmm, i pere ruke. Boli ga prostata. Krije se u tome nešto

88 Geheime Kommandosache (nem.) – u nemačkoj ratnoj terminologiji poverljivi

podaci koji se odnose na zapovedanje.
89 Franz von Bayros (1866-1924) i Aubrey Beardsley (1872-1898) – crtači i ilustratori

najpoznatiji po erotskim ilustracijama.

više od onoga što on vidi. Nema pravo na rekurs, na žalbu: mora da ode
tamo i ponovo izvede operativca. Poruka je ravna naređenju sa najviših
nivoa.
Od nekud daleko, kroz kišu, dopire eksplozija još jedne nemačke
rakete. Već treća danas. Haraju nebom kao Odin i njegova mahnita
vojska.
Piratove sopstvene robotske ruke počinju da pretražuju fioke i
fascikle u potrazi za neophodnim garancijama i obrascima. Večeras
nema spavanja. Verovatno nema ni izgleda da će usput imati vremena
za šoljicu ili cigaretu. Zašto?

□ □ □ □ □ □ □

U Nemačkoj, kako nam se približava kraj, na nepreglednim zidovima

može se pročitati: WAS TUST DU FÜR DIE FRONT, FÜR DEN
SEIG? WAS HAST DU HEUTE FÜR DEUTSCHLAND GETAN? 90
U „Belom pohođenju” na zidovima se čita samo led. Grafiti od leda
dana bez sunca prekrivaju nalik glazuri potamnelu krvavocrvenu opeku
i terakotu kao da bi kuću trebalo sačuvati neobeleženu vremenskim
uslovima u nekakvoj opni providne muzejske plastike, kao
arhitektonski dokument, staromodnu napravu čija je upotreba
zaboravljena. Led različite debljine, talasast, mutan, legenda koju će
odgonetnuti gospodari zime, regionalni Ledolozi, i o kojoj će
raspravljati u svojim naučnim časopisima. Uzbrdo, prema moru, sneg
se skuplja poput svetlosti na svim rubovima drevne Opatije izloženim
vetru, krova odavno odnetog u suludom ćefu Henrija VIII 91, zidova
ostavljenih da stoje i prozorskim otvorima bez svetaca što ublažavaju
slani vetar, koji duva dok godišnja doba na travnatom podu sa širokim

90 Was tust du für die front, für den seig? was hast du heute für deutschland getan

(nem.) – Šta činiš za front, za pobedu? Šta si danas učinio za Nemačku?

91 Na osnovu zakona koji je 1534. doneo Parlament, Henri VIII je proglašen vrhovnim

vladarem crkve u Engleskoj, čime je ona oslobođena papske vlasti. Nakon toga je, u
periodu od 1536. do 1541. godine, Henri VIII nizom administrativnih i pravnih
procesa doveo do raspuštanja samostana i manastira u Engleskoj, Irskoj i Velsu, kao i
do prisvajanja njihovih prihoda i imovine, što je proces poznat kao Raspuštanje
samostana ili Suzbijanje samostana.
potezima čuperaka smenjuju zelenu žutom, potom snegom. Iz
paladijanske kuće smeštene u zlosrećnoj i sumračnoj udolini ovo je bio
jedini pogled koji se pružao: Opatija ili blagi, naširoko prošarani potezi
visije. Bez pogleda na more, iako je bilo dana i plima u kojima bi se
ono moglo namirisati; more, svi tvoji pogani preci. Godine 1925. Redž
Le Frojd, zatvorenik u „Belom pohođenju”, pobegao je – projurio je
kroz gornji grad da bi se kolebajući zaustavio na rubu litice, dok su mu
se kosa i bolnička odora kovitlale na vetru, a zatalasani kilometri južne
obale, blede krede, gatova i promenada bledeli levo i desno u slanu
izmaglicu. Za njim je došao pozornik Stagls, predvodeći radoznalu
svetinu. „Ne skači!”, dovikuje pozornik.
„To mi nikad nije ni palo na pamet”, odvraća Le Frojd i dalje zureći
u more.
„Pa šta onda radiš ovde, a?”
„Hteo sam da gledam more”, objašnjava Le Frojd. „Nikada ga
nisam video. Ja sam, znaš, u krvnom srodstvu sa morem.”
„Oh, da”, lukavi Stagl mu se sve vreme prikrada, „došao si da
posetiš rođake, baš je to lepo.”
„Mogu da čujem Gospodara mora” začuđeno uzvikuje Le Frojd.
„O bogo moj, a kako mu je ime?” Obojici su im mokra lica, viču da
nadglasaju vetar.
„Oh, ne znam”, urla Le Frojd, „koje bi bilo zgodno ime?”
„Bert”, predlaže pozornik, pokušavajući da se seti da li ide desna
šaka preko leve ruke iznad lakta ili leva ruka preko...
Le Frojd se okreće i po prvi put vidi čoveka i svetinu. Oči mu se
razrogače i poprime blag izraz. „Bert zvuči dobro”, govori i zakoračuje
unatrag, u ponor.
To je sve što su stanovnici Ik Ridžisa dobili od „Belog pohođenja”
u smislu rasterećenja – od silnih leta provedenih zureći u ružičasti ili od
sunca pegavi preliv iz Brajtona, dok Flotsam i Džetsam 92 svaki dan
radijske istorije pretvaraju u pesmu, od zalazaka sunca na promenadi,
prilagođavanja blende morskoj svetlosti, koja čas žustro, čas mirno
plovi nebom, od aspirina za san – samo Le Frojdov skok, tu jedinu
zabavu, sve dok nije izbio ovaj rat.
Kad je poražena Poljska, odjednom su se kolone ministarskih
92Flotsam i Džetsam (eng. Flotsam and Jetsam) – komična radio-emisija koja je išla
sredom uveče na domaćem programu BBC-ja.
motornih vozila mogle videti u svako doba noći kako se zaustavljaju
ispred „Belog pohođenja”, tiho poput šalupa 93, izduvnih cevi dobro
prigušenih – beshromna crna mašinerija koja bi sijala ako bi bilo
svetlosti zvezda, a u protivnom uživala kamuflažu lica kojeg samo što
se niste setili, no koje bi kroz čin sećanja izmaklo suviše daleko...
Potom je, kad je pao Pariz, radio-odašiljač postavljen na litici, ka
kontinentu uperenih antena na koje su budno motrili i duž čijih su
nadzemnih žica što su volšebno preko valovitih padina vodile do kuće
dan i noć patrolirali psi posebno iznevereni, šibani kaiševima i
izgladnjivanjem uslovljeni da napadnu i ubiju kad se bilo koji čovek
približi. Da li je neko na Veoma Visokom položaju otišao još više –
odnosno, da li je poludeo? Da li su to Naši pokušavali da demorališu
Nemačku Zver tako što su joj emitovali nasumične misli ludaka,
imenujući joj, takođe u skladu sa praksom kojom se onog čuvenog dana
poslužio pozornik Stagls, ono skriveno, retko viđeno? Odgovor je da,
na svako prethodno pitanje, i na više od toga.
Pitajte ih tamo u „Belom pohođenju” o briljantnom planu
elokventnog Majrona Grantona sa BBC-ja, čiji je ugodni glas nalik
otopljenim karamelama godinama pronalazio svoj put od pohabanog
zarđalog buklea radijskih zvučnika do engleskih snova, zbunjenih starih
glava, dece na koju jedva da se obraća pažnja... Morao je neprestano da
odlaže svoj plan, isprva ništa drugo do glas, bez podataka koji su mu
istinski bili potrebni, bez podrške, pokušavajući da dopre do nemačke
duše pomoću svega što bi mu se našlo pri ruci, zapisnika sa ispitivanja
ratnih zarobljenika, priručnika ministarstva za spoljne odnose, braće
Grim, sopstvenih turističkih uspomena (odlomci sećanja iz mlade
besane ere Doza 94, suncem obasjani jarkozeleni vinogradi što opasuju
padine južno od Rajne, po noći u zadimljenim i poraženim kabareima
prestonice dugački nabrani halteri poput redova karanfila, svilene
ženske čarape naglašene svaka po jednom dugom finom šrafurom
svetlosti...). No napokon su stigli Amerikanci, i sporazum poznat kao
SHAEF, i neverovatna količina novca.
Plan je nazvan Operacija „Crno krilo”. Bože kakva pažljiva izrada,
u trajanju od pet godina. Niko nije sve to mogao nazvati svojim, pa čak

93 Šalupa – mali čamac na jedra s jednim jarbolom.

94 Misli se na Čarlsa Doza (Charles Dawes, 1865-1951), američkog bankara,
političara i potpredsednika za vreme mandata predsednika Kulidža, tvorca Dozovog
plana koji se odnosio na ratne reparacije Nemačke nakon poraza u Prvom svetskom
ratu.
ni Granton. General Ajzenhauer je bio taj koji je odredio rukovodeći
princip, ideju o „strategiji istine”. Nešto „stvarno”, insistirao je Ajk:
kuka na ratnom izubijanom zidu za streljanje na koju bi se mogla okačiti
priča. Pirat Prentis iz O.S.O. vratio se sa prvim pouzdanim
informacijama da su u Nemačkoj zaista postojali pravi Afrikanci, iz
naroda Herero, bivši stanovnici kolonija iz jugozapadne Afrike, koji su
imali neku ulogu u programu tajnog naoružanja. Majron Granton je,
nadahnut, jedne večeri na radiju, potpuno po slobodnom nahođenju,
izveo odlomak koji je ušao u prvu direktivu crnog krila: „Nemačka se
nekada prema svojim Afrikancima odnosila poput strogog očuha, no
očuha punog ljubavi, kažnjavajući ih kad je to bilo neophodno, često i
smrću. Sećate se? No to je bilo tamo daleko, u Jugozapadnoj Africi, i
od tada se smenila čitava jedna generacija. Sada takav Herero živi u
kući svog očuha. Možda ste ga videli, vi koji slušate. Sada on ostaje
budan i nakon povečerja, i posmatra svog očuha dok ovaj spava,
nevidljiv, zaštićen u noći koja je njegove boje. Šta li svi oni misle? Gde
su pripadnici naroda Herero večeras? Šta li rade, ovog trenutka, vaša
tamna, tajna deca?” Crno krilo je pronašlo čak i Amerikanca, izvesnog
poručnika Slotropa, koji je bio spreman da se podvrgne blagoj narkozi
da bi pomogao da se rasvetle rasni problemi u njegovoj zemlji. Dodatna
dimenzija od neprocenjivog značaja. Pred kraj, kad je počelo da pristiže
više podataka o stranom borbenom duhu – Jenkiji anketari sa
podlogama za pisanje sa klipsom i škriputavim novim vodootpornim
čizmama ili kaljačama obilazili su od snega smekšale oslobođene
ruševine da iskopaju tartufe istine nastale, kako su pretpostavljali stari,
tokom oluje, u trenutku udara munje – veza u američkom Odeljenju za
psihološko ratovanje uspela je da prokrijumčari kopije i stavi ih na
raspolaganje „Belom pohođenju”. Niko ne zna zasigurno ko je
predložio naziv „Schwarzkommando” 95. Majronu Grantonu se više
sviđalo „Wutende Heer” 96, ta skupina duhova što jašu nebeskim
vresištima u mahnitom lovu, sa velikim Odinom na čelu – no Majron
se složio da je to pre bio severnjački mit. Efektivnost bi u Bavariji
mogla biti manje no optimalna.
Svi su oni govorili o efektivnosti, toj američkoj jeresi, možda i
previše u „Belom pohođenju”. Najglasniji od svih obično je gospodin
Pointsman, kojem je često oružje statistika kojom ga snabdeva Rodžer

95Schwarzkommando (nem.) – crni odred.

96Wutende Heer (nem.) – Odinova mahnita vojska sačinjena od ratnika poginulih u
borbi.
Meksiko. U vreme iskrcavanja u Normandiju Pointsman je uveliko
počeo da očajava. Konačno je shvatio da će plan o velikom
kontinentalnom manevru klješta ipak biti uspešan. Da će ovaj rat, i ova
Država čijim je građaninom počeo da se smatra, biti raspušteni i
preoblikovani u mir – i da će, profesionalno gledano, iz toga teško nešto
izvući. Uz sva ta sredstva namenjena raznoraznim radarima, čarobnim
torpedima, letelicama i raketama, gde se u svemu tome nalazio
Pointsman? Imao je položaj upravitelja na jedan tren, i to je bilo sve:
svoju Laboratoriju za proučavanje abreakcije (LPA), gde je sebi odmah
obezbedio desetak podređenih, dresera pasa iz varijetea, po kojeg
studenta veterine, pa čak i glavni zgoditak, izbeglicu dr Porkjeviča, koji
je na institutu u Koltušiju radio sa Pavlovim lično, u vreme pre čistki.
Zajedničkim snagama tim iz LPA zaprima, numeriše, meri težinu,
klasifikuje prema Hipokratovom temperamentu, smešta u kaveze i
trenutno vrši eksperimente na čak dvanaest novih pasa nedeljno. A tu
su i kolege, suvlasnici nad Knjigom, koji sada svi – svi koji su preostali
od prvobitnih sedmoro – rade u bolnicama sa kontuzovanim
povratnicima iz borbi s druge strane Lamanša, i sa onima lakim na
bombama i raketama s ove strane. Onih dana kada se masovno
bombarduje V-bombama, oni su u prilici da posmatraju više abreakcija
nego što su ranije lekari mogli da vide za nekoliko života, i u prilici su
da predlože stalno nove pravce ispitivanja. Iz PWE-a novac škrto
kaplje, beznadežni papir što šušti niz korporativnu rešetku, dovoljno da
prežive, dovoljno da Laboratorija za proučavanje abreakcije ostane
kolonija prestoničkog rata, no nedovoljno da postane nacija za sebe...
Meksikovi statističari izrađuju tabele za kapljice pljuvačke, telesnu
težinu, voltažu, jačinu zvuka, frekvenciju metronoma, doze bromida,
broj presečenih dovodnih nerava, procenat odstranjenog moždanog
tkiva, datume i sate provedene u otupljivanju, ogluvljivanju,
oslepljivanju, kastriranju. Podrška dolazi čak i od Odeljenja psi, te
kolonije dégagé 97 i pokorne, bez ikakvih sekularnih aspiracija.
Stari brigadni general Puding u stanju je sasvim dobro da podnosi
celu tu spiritualističku ekipu, a i sam naginje u tom smeru. No Ned
Pointsman, koji stalno razvija neke šeme ne bi li se dokopao više novca
– njemu Puding može samo da uzvrati pogled, da se trudi da bude
pristojan. Nije taj visok kao otac mu, još manje pristalog izgleda. Otac
mu je bio lekar u puku Tandera Proda, primio je po koji šrapnel u butinu

97 Dégagé (fr.) – nezainteresovan, rezervisan.

kod Poligon Vuda 98, sedam je sati ćutke ležao pre nego što su, ne
izustivši ni reč, u tom blatu, s tim ogavnim mirisom, u, da, Poligon
Vudu... ili je to bio – ma ko li je bio onaj riđokosi momak koji je spavao
sa šeširom na glavi? Ahhh, vrati se. E sad, Poligon Vud... no sećanje se
gubi. Oborena stabla, mrtvi, glatka siva,
uskovitlanigodovidrvetapoputdimazaustavljenogupokretu... riđokosi...
grmljavina... ne vredi, dovraga ništa ne vredi, gotovo je, ode još jedan,
još jedan, oh bože...
Ne zna se tačno koliko je godina starom brigadnom generalu, mada
mora da mu je blizu 80 – vraćen u službu 1940, obreo se u novom
okruženju ne samo kad je reč o bojnom polju – na kojem se granica
fronta svakog dana ili sata pomerala poput omče, poput zlatno obasjanih
rubova svesti (možda upravo poput njih, mada ne bi sad trebalo biti
suviše zlokoban... bolje je, dakle, reći „poput omče”) – već kad je reč i
o samoj Ratnoj državi, o samoj njenoj strukturi. Puding zatekne sebe
kako se pita, ponekad naglas i u prisustvu podređenih, koji ga je to
neprijatelj dovoljno mrzeo da ga stavi u Ministarstvo političkog
ratovanja. Čovek bi trebalo da deluje u saglasju sa – no prečesto u
neverovatnoj disonanci prema – drugim odeljenjima Rata, kolonijama
onog Majčinskog grada prikazanog na karti gde god je delatnost bila
sistematska smrt: PWE se preklapa sa Ministarstvom informacija,
BBC-jevim servisom za Evropu, Odeljenjem za specijalne operacije,
Ministarstvom ekonomskog ratovanja i Političkom obaveštajnom
službom Forin ofisa u Ficmoris Hausu.
Između ostalog. Kad su došli Amerikanci, trebalo se povezati i sa
njihovom OSS” 99, OWI 100 i Odeljenjem vojnopsihološkog ratovanja.
Trenutno je postojalo udruženo SHAEF Odeljenje psihološkog
ratovanja (OPR), odgovorno direktno Ajzenhaueru, kao i, da sve to
poveže, londonski Savet za koordinaciju propagande koji zapravo nije
imao nikakvu stvarnu moć.
Ko još može da se snađe u tom bujnom lavirintu skraćenica, strela
neisprekidanih i istačkanih, kutija velikih i malih, imena ispisanih i

98 Poligon Vud – značajno bojno polje u Bici kod Pošenđala, u Prvom svetskom ratu.
99 OSS (eng. Office of Strategic Services) – kancelarija za strateške usluge. Ratna
obaveštajna služba Sjedinjenih Američkih Država, osnovana za vreme Drugog
svetskog rata, preteča današnje CIA.
100 OWI (eng. Office of War Information) – Kancelarija za ratne informacije. Vladina

agencija Sjedinjenih Američkih Država, osnovana tokom Drugog svetskog rata, koja
je služila kao spona između ratišta i civilnog stanovništa.
zapamćenih? Ernest Puding svakako ne – to je prepustio Novim
momcima koji su izbacili svoje male zelene antene u potrazi za
korisnim ispoljavanjem moći, verziranim u pogledu američke politike
(budući da su znali razliku između pristalica Nju dila iz OWI i bogatih
republikanaca sa istoka koji su stajali iza OSS), što su u glavi vodili
dosijee latentnosti, slabosti, navika u pogledu pijenja čaja i erogenih
zona svih onih koji bi se jednog dana mogli pokazati kao korisni.
Ernesta Pudinga su vaspitali da veruje u doslovni Lanac komande,
onako kako su sveštenici ranijih vekova verovali u Lanac bića. Ove
novije geometrije su ga zbunjivale. Njegov najveći podvig na bojnom
polju dogodio se 1917. godine, u gasovitoj armagedonskoj prljavštini
bojnog polja Ipra, gde je osvojio jedno ugnuće ničije zemlje koje je u
najširem delu merilo nekih 40 jardi, izgubivši pritom svega 70 posto
svoje jedinice. Penzionisali su ga negde u vreme početka Velike
depresije – otišao je da sedi u radnoj sobi prazne kuće u Devonu,
okružen fotografijama starih saboraca čije poglede nikako nije uspevao
sasvim da uhvati, i da se pomalo bavi kombinatornom analizom, tom
omiljenom zabavom penzionisanih vojnih oficira, s uznemirujuće
velikom predanošću.
Palo mu je na pamet da svoj hobi ograniči na ravnotežu snaga u
Evropi, zahvaljujući čijoj se dugotrajnoj patologiji nekada mučio u toj
noćnoj mori Flandrije, a sva nada u buđenje beše izgubljena. Započeo
je mamutsko delo pod naslovom Stvari koje se mogu dogoditi u
evropskoj politici. Koje, razume se, počinje sa Engleskom. „Kao prvo”,
napisao je, „za početak, da kažemo: Remzi Makdonald101 može da
umre.” Dok je on dovršio sa stranačkim savezima i mogućim izmenama
u kabinetskim funkcijama koje bi mogle uslediti, Remzi Makdonald je
zaista i umro. „Nikad neću uspeti”, zatekao bi sebe kako mrmlja svakog
dana pre nego što započne sa poslom – „sve mi se menja pod nogama.
Oh, prepredeno – jako prepredeno.”
Kad se sve toliko promenilo da su nemačke bombe počele da padaju
na Englesku, brigadni general Puding odustao je od svoje opsesije i
ponovo svojoj zemlji ponudio pomoć. Da je u tom trenutku znao da će
to dovesti do „Belog pohođenja”... mada nije, znate, da je očekivao
borbeni zadatak, no nije li bilo nekog pomena o obaveštajnom radu?
Umesto toga je zatekao napuštenu bolnicu za umobolnike, nekoliko

101Ramsay MacDonald (1866-1937) – britanski državnik koji je služio dva mandata

kao premijer Ujedinjenog Kraljevstva.
istinskih ludaka, ogroman čopor ukradenih pasa, klike spiritualista,
vodviljskih zabavljača, radijskih tehničara, pristalice Kuea 102,
Uspenskog, Skinera 103, zaljubljenike u lobotomiju, obožavaoce Dejla
Karnegija 104, sve izbijanjem rata osujećene u svojim malim projektima
i manijama osuđenim, da je mir potrajao, na neuspeh u različitoj meri –
no sada su se njihove nade usredsredile na brigadnog generala Pudinga
i mogućnosti finansiranja: veće nade nego što ih je Predratno stanje, ta
nerazvijena provincija, ikada nudila. Puding je na to mogao da odgovori
samo tako što je usvojio starozavetni manir ophođenja prema svima,
uključujući i pse, i što je ostao potajno zbunjen i povređen onim što je
video kao izdaju u visokim redovima Osoblja.
Snežna svetlost dopire kroz visoke prozore sa mnogo okana,
sumračan dan, svetlo gori tek tu i tamo u smeđim kancelarijama.
Potčinjeni kodiraju, ispitanici sa povezom preko očiju izgovaraju
simbole na Zenerovim kartama u skrivene mikrofone: „Talasi...
Talasi... Krst... Zvezda...” Dok ih neko iz Odeljenja Psi zapisuje,
slušajući preko zvučnika, dole u hladnom podrumu. Sekretarice s
vunenim šalovima i u gumenim kaljačama podrhtavaju od zimske
hladnoće što ulazi kroz brojne pukotine ove ludnice, a tipke pisaćih
mašina im cvokoću poput bisernobelih zuba. Mod Čilks, koja od nazad
liči na Margo Askvit na fotografiji Sesila Bitona 105, sedi i sanjari o
krofni i šoljici čaja.
U krilu Laboratorije za proučavanje abreakcije ukradeni psi
spavaju, češu se, sećaju se nejasnih mirisa ljudi koji su ih možda voleli,
slušaju bez balavljenja oscilatore i metronome Neda Pointsmana. Kroz
navučene zastore dopiru tek blago primetne promene spoljašnje
svetlosti. Tehničari se kreću iza debelih stakala za posmatranje, no
njihovi ogrtači, kroz staklo zelenkasti i prigušeni, lepršaju sporije i
zagasitije... Zavladala je nekakva obamrlost, ili opipljivo
zatamnjivanje. Metronom podešen na 80 otkucaja u sekundi drveno
odjekuje, a pas Vanja, vezan na postolju za testiranje, počinje da balavi.
Svi drugi zvuci potpuno su prigušeni: grede što podupiru laboratoriju

102 Émile Coué (1857-1926) – francuski psiholog i farmaceut, začetnik psihoterapije

zasnovane na autosugestiji.
103 B. F. Skinner (1904-1990) – američki psiholog bihejviorista.
104 Dale Carnegie (1888-1955) – američki predavač i pisac popularnih priručnika za

samounapređivanje i razvijanje trgovačkih sposobnosti.

105 Cecil Beaton (1904-1980) – engleski modni i ratni fotograf, kostimograf i

scenograf. Jedan od najpoznatijih fotografa časopisa Vog tokom 1920-ih i 1930-ih

godina, kada je i fotografisao suprugu britanskog premijera Herberta Askvita, Margo.
uronjene su u sobama punim peska, vreće sa peskom, slama, uniforme
mrtvih ljudi zauzimaju prostor između zidova bez prozora... tamo gde
su ludaci iz cele zemlje sedeli, pravili grimase, udisali azot-suboksid 106,
cerekali se, plakali na akord u e-duru što prelazi u gis-mol, sada se
nalaze kockaste pustinje, peščane sobe, zbog kojih metronom caruje
ovde u laboratoriji, iza gvozdenih vrata, hermetički zatvorenih.
Kanal submaksilarne žlezde psa Vanje još davno je izvučen kroz
donji deo njegove brade jednim rezom i pričvršćen na mestu tako da
odvodi pljuvačku do kolektorskog levka, fiksiranog uz pomoć
tradicionalnog Pavlovljevog cementa od kolofonijuma, oksida gvožđa
i pčelinjeg voska. Pomoću vakuuma izlučevina se kreće kroz blistave
cevi i pomera stub svetlocrvenog ulja, pomerajući se udesno duž skale
na kojoj su obeležene „kapljice” – proizvoljna jedinica mere, verovatno
različita od kapljica koje su zapravo pale 1905. godine, u Sankt
Peterburgu. No broj kapljica, kad je u pitanju ova laboratorija, pas
Vanja i metronom podešen na 80 otkucaja, svaki je put predvidljiv.
Sad kad je prešao u „ekvivalentnu” fazu, prvu od transmarginalnih
faza, jedna membrana, jedva primetna, rasteže se između psa Vanje i
spoljašnjeg sveta. Unutrašnjost i spoljašnjost ostaju kakve su i bile, ali
međusklop – korteks mozga psa Vanje – menja se, na više načina, i to
je ono što je zaista osobeno u vezi sa transmarginalnim događajima.
Sada više nije bitno koliko glasno metronom otkucava. Jači stimulus
više ne proizvodi jaču reakciju. Isti broj kapljica teče ili pada. Dolazi
čovek i sklanja metronom u najudaljeniji ugao ove prigušene prostorije.
Stavlja ga u kutiju, ispod jastučeta sa mašinski izvezenim natpisom
Uspomena iz Brajtona, no broj kapljica se ne smanjuje... zatim ga
puštaju preko mikrofona i pojačala tako da se svaki otkucaj širi
prostorijom poput uzvika, no broj kapljica se ne povećava. Svaki put
bistra pljuvačka pomera crvenu liniju do istog podeoka, do istog broja
kapljica...
Vebli Silvernejl i Rolo Groust šunjaju se niz hodnike i krišom
zaviruju ljudima u kancelarije da vide nema li iskoristljivih opušaka
koje bi mogli ukrasti. U većini kancelarija trenutno nema nikoga: sve
osoblje koje za to ima strpljenja ili mazohizma prolazi kroz neku vrstu
rituala sa izlapelim brigadnim generalom.
„Taj starac, on uopšte nema srama”, Geza Rožavolđi, još jedan
izbeglica (i pritom žestoko antisovjetski orijentisan, što unutar

106 Azot-suboksid – gas smejavac.

Laboratorije za proučavanje abreakcije stvara izvesnu napetost), u
žovijalnom očajanju odmahuje rukama u pravcu brigadnog generala
Pudinga, a njegov pevajući mađarski ciganski šapat odjekuje poput
daira po prostoriji razdražujući, ovako ili onako, sve prisutne izuzev
samog ostarelog brigadnog generala, koji samo nastavlja da blebeće sa
predikaonice nekadašnje privatne kapele, iz mahnitog perioda 18. veka,
a koja je sada lansirna platforma za „Nedeljni sastanak”, krajnje
neverovatan plotun senilnih zapažanja, kancelarijske paranoje,
ogovaranja Rata sa povredom ili bez povrede bezbednosnih procedura,
uspomena iz Flandrije... kutije za ugalj koje se sa neba uz tutnjavu
obrušavaju pravo na vas... baražna vatra tako bela i blistava u noći
njegovog rođendana... vlažne površine u kraterima od bombi u kojima
se, kilometrima, ogledalo isto sumorno jesenje nebo... šta je Hejg, u
naletu domišljatosti, jednom u menzi rekao o odbijanju poručnika
Sasuna da se bori... artiljerci u proleće, u svojim lepršavim zelenim
ogrtačima... svuda uz put siroti konji u procesu truljenja tik pred osvit
boje kajsije... dvanaest žbica napuštenog topa – blatnjavi časovnik,
blatnjavi zodijak, zapušen i od stajanja na suncu prekriven brojnim
nijansama smeđe boje. Blato Flandrije skupljalo se u zgrudvane, blago
pihtijaste teksture ljudskih govana, kilometri i kilometri nagomilanih,
premošćenih, prošaranih šancima i punih rupa od bombi govana u svim
pravcima, bez makar i bednog nagorelog panja drveta – a to matoro
blebetavo torokalo pokušava da prodrma propovedaonicu od drveta
trešnje, kao da je to bio najgori deo čitavog tog užasa kod Pašendala, to
odsustvo vertikalnog prizora... Nastavlja dalje, brblja i brblja, o
receptima za pripremanje cvekle na stotinu ukusnih načina, ili o takvim
tikvičastim neverovatnostima kao što je „Iznenađenje od tikvice”
Ernesta Pudinga – da, zaista ima nečeg sadističkog u receptima koji u
naslovu imaju reč „iznenađenje”, čovek koji je gladan samo želi da jede,
znate, a ne da ga Iznenade, samo želi da zagrize (uzdah) stari dobri
krompir, i da bude siguran da unutra nema ničega osim krompira, znate,
a sasvim sigurno ne neki duhoviti muskatni oraščić „Iznenađenje!”,
neka kašasta smesa sva purpurnocrvena od nara ili tako nečeg... no to
je baš takva sumnjiva vrsta šale kakve voli brigadni general Puding:
kako se samo kikotao, dok bi gosti na večeri, ne sumnjajući ništa, zarili
noževe u njegove čuvene zapečene kobasice, kroz dobri stari jorkširski
puding u – uh! šta je to? kroket od cvekle? punjeni kroket od cvekle? ili
danas možda malo divnog pirea od caklenjače 107 što vonja po moru (a

107 Caklenjača (lat. Salicornia europaea) – biljka koja raste na muljevitim morskim
koju nabavlja jednom nedeljno od istog debelog sina prodavca ribe što
gura svoj bicikl, puhćući, uz kao kreč belu liticu) – nijedan od tih krajnje
čudnih povrćnih kroketa ne liči na neki običan prilog uz zapečene
kobasice, već pre na ona iskvarena, napola svesna stvorenja sa kojima
Mladi momci iz Kings rouda održavaju Veze u limeriku – Puding ima
na hiljade tih recepata i nimalo se ne stidi da ih podeli sa onima u
PISCES-u, zajedno sa, kasnije u toku nedeljnog monologa, stihom ili
dva, od osam taktova, iz pesmice „Bi li radije bio pukovnik sa orlom na
ramenu ili redov sa piletom na krilu?”, a zatim možda i podugačkim
pregledom svih svojih poteškoća u pronalaženju sredstava za
finansiranje, baš svih, koje sežu unatrag do vremena davno pre nego što
se pojavila čak i grupa iz Elektra Hausa 108... do svađa preko pisama sa
kritičarima Hejga, objavljivanim u Tajmsu...
I svi oni sede tamo, ispred veoma visokih, zatamnjenih prozora
ispresecanih olovom, dopuštajući mu tu njegovu ludost; ljudi zaduženi
za pse, pritajeni u jednom uglu, dodaju jedni drugima ceduljice i naginju
se da šapuću (kuju zavere, o kuju oni zavere, u snu ili na javi nikad ne
odustaju), ljudi iz Odeljenja Psi na drugom kraju prostorije – kao da
imamo nekakav parlament... svako je godinama zauzimao svoje
jedinstveno mesto u klupi i svoj ugao prilikom bulažnjenja rumenkastog
brigadnog generala Pudinga sa staračkim pegama – uz ostale
predstavnike raznih ubeđenja u izgnanstvu, raspoređene između ova
dva krila: ravnoteža moći, ako je ikakva moć postojala u „Belom
pohođenju”.
Dr Rožavolđi smatra da bi mogla postojati, ako momci „odigraju
svoje karte kako valja”. Jedino pitanje sada je preživljavanje –
preživljavanje užasnog međusklopa Dana pobede u Evropi,
preživljavanje do blistave nove ere Posleratnog perioda uz očuvana čula
i uspomene. Ne sme se dozvoliti da PISCES ode pod čekić zajedno sa
ostatkom tog cmizdravog krda. Mora se pojaviti, i to bogami uskoro,
usredsređena tačka svetlosti sposobna da ih sjedini u falangu, neki vođa
ili program dovoljno snažan da im potraje kroz ko zna koliko godina
Posleratnog perioda. Dr Rožavolđi daje prednost snažnom programu
nad snažnim vođom. Možda zato što je ovo 1945. U to su vreme svi
verovali da iza Rata – iza svih tih smrti, okrutnosti i razaranja – stoji

obalama čije se stabljike koriste u ishrani.

108 Elektra Haus – zgrada u Ulici Murgejt, u Londonu, gde se za vreme Drugog

svetskog rata nalazilo sedište britanske državne telekomunikacione kompanije, kao i

kancelarije službe ratne radio-propagande.
ideja o Fireru. No ako se ličnosti mogu zameniti apstrakcijama moći,
ako bi tehnike koje su razvile korporacije mogle biti od uticaja, zar ne
bi nacije mogle da žive razumno? Jedna od najomiljenijih posleratnih
nada: da neće biti mesta strašnoj pošasti poput harizme... da bi trebalo
nastaviti sa njenom racionalizacijom dok još imamo vremena i
sredstava...
Nije li zapravo to ono što dr Rožavolđi rizikuje ovim najnovijim
planom, organizovanim oko figure poručnika Slotropa? Svi psihološki
testovi u subjektovom dosijeu, sve do njegovih studentskih dana,
ukazuju na obolelu ličnost. „Rouzi” je značajno pljesnuo dlanom po
fascikli. Sto oko kojeg su okupljeni zaposleni podrhtava. „Na pri-mer:
njegov Mineso-ta, mul-tifa-zični inventar ličnosti je izu-zetno iskri-
vljen, uvek u ko-rist, psiho-patskog, i, ne-zdravog.”
No velečasni dr Pol de la Nui ne voli MMPI. „Rouzi, postoje li skale
za merenje interpersonalnih osobina?” Orlovskog nosa što ispituje,
ispituje, pogleda oborenog u znak promišljene krotkosti: „Za ljudske
vrednosti? Poverenje, poštenje, ljubav? Postoji li slučajno – oprosti mi
na nametanju izuzetka – religiozna skala?”
Nema šanse, padre: MMPI je osmišljena negde 1943. Usred samog
Rata. Olportova i Vernonova Studija vrednosti, Bernrojterov inventar
onako kako ga je revidirao Flanagan ‘35. godine – testovi od pre Rata
– Polu de la Nuiju čine se humanijim. Sve što mu se čini da MMPI
meri jeste hoće li čovek biti dobar ili loš vojnik.
„Postoji velika potražnja za vojnicima ovih dana, velečasni
doktore”, mrmlja gospodin Pointsman.
„Samo se nadam da nećemo pridati preveliku važnost njegovim
rezultatima na MMPI. Čini mi se da je to veoma ograničeno.
Izostavljaju se krupne oblasti ljudske ličnosti.”
„Upra-vo zato”, skače Rožavolđi, „sada predlažemo, da Slot-ropu,
damo potpu-no dru-gačiji, test. Sada za njega osmišljavamo takozvani
‘projektivni’ test. Najpoznatiji primer te vrste jesu Roršahove mrlje.
Osnovna teorija glasi da će subjekt, kada mu se da nestrukturisani
stimulus, neka bezoblična gromuljica iskustva, težiti da joj pridruži
strukturu. Način na koji će pristupiti strukturiranju ove gromuljice
odraziće njegove potrebe, njegove nade – pružiće nam pokazatelje koji
govore o njegovim snovima, fantazijama, najskrivenijim delovima
njegovog uma.” Obrve mu lete kilometar i po u minuti, pokreti ruku
neverovatno gipki i graciozni, nalik – najverovatnije je to namerno, a i
ko bi mogao prebaciti Rouziju što pokušava da profitira – pokretima
njegovog najpoznatijeg zemljaka, premda ima i neizbežnih nuspojava:
članovi osoblja koji se kunu da su ga videli kako puzi glavom napred
niz severnu fasadu „Belog pohođenja”, na primer. „Dakle, zapravo se,
velečasni doktore, mi slažemo. Test kao što je MMPI, u ovom smislu,
nije dovoljan. U pitanju je strukturirani stimulus. Subjekt može
falsifikovati, svesno, ili potisnuti, podsvesno. No uz primenu
projektivne tehnike, ništa što bi on mogao uraditi, svesno ili ne, ne može
nas sprečiti da saznamo ono što želimo da saznamo. Mi smo ti koji
kontrolišu. On tu ništa ne može.”
„Moram da kažem da mi to ne zvuči kao nešto po vašem ukusu,
Pointsmane”, nasmešio se dr Aron Trouster. „Vaši stimulusi su od
strukturisane sorte, zar ne?”
„Da kažemo da pronalazim u tome izvesnu sramnu draž.”
„Da ne kažemo. Nemojte mi reći da vaša fina pavlovistička ruka
neće imati baš nikakvog udela u ovome.”
„E pa, nije baš tako, Troustere, nije. Kad ste već to pomenuli. I mi
takođe imamo na umu veoma strukturiran sitmulus. Isti onaj, zapravo,
zbog kojeg smo se uopšte i zainteresovali. Želimo da izložimo Slotropa
nemačkoj raketi...”
Iznad njih, na kitnjastoj gipsanoj tavanici, sve vrvi od metodističkih
varijanti Hristovog carstva: lavovi sklupčani uz jagnjad, vode se obilato
i neprekidno sliva u naručja i oko nogu gospode i dama, pastira i
mlekarica. Nijedan izraz nije potrefljen kako valja. Sitnija stvorenja
gledaju zlobno, opasnije zveri deluju kao da su drogirane ili pod
sedativima, a među ljudima se niko ni sa kim ne gleda u oči. No tavanice
„Belog pohođenja” nisu jedino što je čudno u vezi sa ovim mestom. U
pitanju je doslovno klasični arhitektonski „kapric”. Vinski podrum je,
iz razloga koje danas možemo samo da nagađamo, zamišljen kao
minijaturni arapski harem, pun svile, duboreza i malih okana za
posmatranje. Jedna od biblioteka neko vreme je služila kao brlog: pod
je bio spušten za devedeset centimetara i prekriven blatom do nivoa
praga da bi u njemu ogromne glosterširske svinje mogle da se igraju,
grokću i preko leta rashlađuje da zure u police sa knjigama u krutom
platnenom povezu i pitaju se da li bi im prijalo kad bi ih pojele.
Vigovska ekscentričnost u ovoj kući je dovedena do najnezdravijih
krajnosti. Sobe su trouglaste, sferične, zazidane u lavirinte. Portreti,
studije genetskih osobitosti, zure u vas i samozadovoljno se osmehuju
sa svakog mogućeg mesta. U toaletima se nalaze freske na kojima Klajv
i njegovi slonovi gaze Francuze kod Palašija 109, fontane koje prikazuju
Salome sa Jovanovom glavom (iz koje voda šiklja kroz uši, nos i usta),
podni mozaici na kojima su zajedno prikazane različite verzije Homo
Monstruosusa, zanimljivog predmeta interesovanja ovog vremena –
kiklop, žirafa sa ljudskim obličjem, kentaur ponavljali su se i smenjivali
u svim smerovima. Svuda su se videli zasvođeni prolazi, udubljenja
nalik pećinama, cvetni ukrasi od gipsa, zidovi zastrti pohabanom
kadifom ili brokatom. Balkoni su gledali na neočekivana mesta, a iznad
njih su visili gargojli čiji su očnjaci mnogim novopridošlima zadali
gadne posekotine po glavi. Čak i po najgorem pljusku ova čudovišta
jedva da su balavila – oluci koji su do njih vodili vekovima nisu
popravljani, a vodili su, ispucali, preko škriljčanog crepa i ispod
nadstrešnica, uz napukle pilastere, viseće Kupidone, fasadu od terakote
na svakom spratu, pored uzdignutih tornjeva, rustičnih bosaža 110,
pseudoitalijanskih stubova, visokih minareta, nakrivljenih dimnjaka –
u toj orgiji izražavanja sopstvene ličnosti, kojoj je svaki naredni vlasnik
imao šta da doda, sve do momenta trenutne ratne rekvizicije, iz daljine
dva posmatrača, koliko god blizu jedan drugome da stoje, ne mogu
videti identično zdanje. Rastinje oblikovano u topijare 111 oivičava
kolski prilaz pre nego što ga zamene ariš i brest: patke, boce, puževi,
anđeli i preponski jahači iščezavaju niz šljunkovitu stazu i nestaju u
mrtvoj tišini, u senama ispod svoda od uzdišućih stabala. Stražar, ta
tamna figura u beloj uniformi koju obasjavate svojim zatamnjenim
farovima, stoji držeći oružje dijagonalno preko grudi. Pred njim morate
stati. Izvežbani i smrtno opasni, psi vas vrebaju iz šume. U ovom
trenutku, dok se veče spušta, nekoliko oštrih pahuljica snega počinje da
pada.

109 Bitka kod Palašija – Britanska istočnoindijska kompanija, pod vođstvom Roberta

Klajva, porazila je 1757. godine bengalskog vladara i njegove francuske saveznike i

time učvrstila svoje prisustvo u Bengalu.
110 Bossage (fr.) – arhitektonski termin koji označava način tesanja kamena pri čemu

su sastavci jako ispupčeni, a površina grubo otesana da deluje rustično.

111 Topijari – drveće i grmlje orezano tako da formira različite figure i oblike.
 □ □ □ □ □ □ □

Bolje ti je da paziš kako se ponašaš ili ćemo te vratiti kod

dr Jamfa!
Kad je njega Jamf uslovio, bacio je stimulus.
Izgleda da je dr Jamf danas svratio da poseti vašeg malog,
zar ne?
– Knjiga 50.000 uvreda Nila Nosočačkaša,
§ 6,72, „Užasni podmladak”,
Nejland Smit Pres,
Kembridž (Mas.), 1933.

PUDING: Ali nije li –

POINTSMAN: Da, gospodine?
PUDING: Ali nije li to sasvim bedno, Pointsmane? Tako se poigravati
nečijim umom?
POINTSMAN: Brigadni generale, mi samo nastavljamo dugačku istoriju
eksperimenata i ispitivanja. Univerzitet Harvard, američka vojska?
Teško da su to bedne institucije.
PUDING: Ne možemo, Pointsmane, užasno je to.
POINTSMAN: Ali Amerikanci su ga već bili dohvatili! Zar ne shvatate?
Nije to kao da ćemo iskvariti devicu ili tako nešto –
PUDING: Zar moramo to da radimo zato što Amerikanci to rade? Zar
moramo da im dozvolimo da iskvare nas?
Negde oko 1920. godine, dr Laslo Jamf je smatrao da, ako su
Votson i Rejnerova mogli uspešno usloviti svoju „bebu Alberta” 112 da
se refleksno užasava svega krznenog, pa čak i sopstvene Majke s
krznom oko vrata, onda Jamf sasvim izvesno isto može postići i sa
svojom bebom Tajronom i sa bebinim seksualnim refleksom. Jamf je te
godine otišao sa matičnog Darmštata da bi gostovao na Harvardu. Bilo
je to na početku njegove karijere, pre nego što je postepeno prešao na

112 Na Univerzitetu „Džons Hopkins” 1920. godine Džon Votson i Rozali Rejner

izveli su eksperiment na jedanaestomesečnom Alberta kao primer klasičnog

uslovljavanja kod ljudi.
organsku hemiju (što će se pokazati jednako sudbonosnom promenom
polja koliko i Kekuleov 113 čuveni prelazak sa arhitekture na hemiju
stoleće ranije). Za taj je eksperiment dobio neznatna sredstva od
Nacionalnog istraživačkog saveta (u okviru njihovog trajnog programa
psihološkog istraživanja započetog tokom Svetskog rata, kad su bile
potrebne metode za odabir oficira i razvrstavanje regruta). Možda je
upravo zbog bednih sredstava Jamf za svoj ciljni refleks odabrao
erekciju kod malog deteta. Da bi se merilo izlučivanje, kao što je radio
Pavlov, bila je potrebna operacija. Merenje „straha”, refleksa koji je
Votson odabrao, uključilo bi suviše subjektivnosti (Šta je strah? Šta
znači „jak” strah? Ko to odlučuje, kad se radi o odlučivanju na licu
mesta, i kad nema vremena da se prolazi kroz dugačku proceduru
obraćanja Odboru za strah?). U ono vreme jednostavno nije bilo
raspoloživih instrumenata. Najbolje što bi mogao da učini bilo bi da se
posluži Larson-Kilerovim trovarijabilnim „detektorom laži”, no u ono
vreme uređaj je još bio u eksperimentalnoj fazi.
Ali s erekcijom je lako – ili je ima, ili ne. Binarno, elegantno.
Posmatranje može da vrši čak i student.
Neuslovljeni stimulus = glađenje penisa antiseptičnim brisom.
Neuslovljena reakcija = erekcija.
Uslovljeni stimulus = x.
Uslovljena reakcija = erekcija kad god je prisutan x, glađenje više
nije neophodno, sve što je potrebno jeste x.
Ovaj, x? E pa, šta je x? Gle, pa to je onaj čuveni „Tajanstveni
stimulus” što je opčinjavao generacije i generacije studenata
bihejvioralne psihologije, eto šta je. Prosečni studentski humoristički
časopis ovoj temi godišnje posveti kolumnu od 2.67 centimetara, što je
začudo i tačna prosečna dužina erekcije bebe T. koju je zabeležio Jamf.
U uobičajenim okolnostima, u skladu sa praksom prisutnom kad su
ovakve stvari u pitanju, malog vraga bi razuslovili. Jamf bi, da se
poslužimo Pavljovljevim terminima, „ugasio” stvoreni refleks erekcije
pre nego što bi prekinuo rad sa bebom. Najverovatnije je to i uradio. No
kao što je Ivan Petrovič lično rekao, „Ne samo da moramo govoriti o
parcijalnom ili potpunom gašenju uslovnog refleksa već moramo
shvatiti i da gašenje može da se nastavi i iza tačke svođenja refleksa na

113Friedrich August Kekulé von Stradonitz (1829-1896) – nemački hemičar, zaslužan

za postavljanje osnova modernom shvatanju strukture organskih jedinjenja.
nulu. Ne možemo, stoga, procenjivati stepen ugašenosti samo na
osnovu veličine refleksa ili njegovog odsustva, budući da još uvek može
postojati pritajena ugašenost iza nulte tačke.” Kurziv je Pointsmanov.
Može li uslovni refleks preživeti u čoveku, u uspavanom stanju,
preko 20 ili 30 godina? Da li je dr Jamf ugasio refleks samo do nule –
da li je sačekao da se kod bebe javi nula erekcija u prisustvu stimulusa
x, a zatim prestao? Da li je zaboravio – ili zanemario – „pritajenu
ugašenost iza nulte tačke”? Ako ju je zanemario, zašto je to učinio? Da
li je Nacionalni istraživački savet imao nešto da kaže povodom toga?
Kad su iz „Belog pohođenja” otkrili Slotropa, negde pri kraju 1944.
godine – iako je mnogima tamo oduvek bio poznat kao čuvena beba
Tajron – kao što je to bio slučaj i sa Novim svetom, različiti ljudi su
mislili da su otkrili različite stvari.
Rodžer Meksiko smatra da se radi o statističkoj nepravilnosti. No
oseća sada kako osnove te discipline pomalo podrhtavaju, dok potres
kreće sa veće dubine nego što je ona do koje bi jedna nepravilnost
mogla da prodre. Nepravilan, nepravilan, nepravilan – razmislite samo
o toj reči: toliko je čiste konačnosti u završnom udaru jezika. Ona
nagoveštava dalje kretanje, nakon zaustavljanja jezika – iza nulte tačke
– i prelazak u sasvim drugi domen. Naravno da se ne krećete dalje od
toga. No shvatate, u svom umu, da bi tako trebalo da se krećete.
Rolo Groust smatra da se radi o prekogniciji. „Slotrop je u stanju da
predvidi kada će na određeno mesto pasti raketa. To što je preživeo do
dana današnjeg dokaz je da postupa u skladu sa prethodno dobijenim
dodatnim informacijama i izbegava određenu oblast u vreme kad bi
raketa tamo trebalo da udari.” Dr Groust nije siguran kakve veze seks
ima s tim – niti da li uopšte ima ikakve veze.
No Edvin Trikl, taj najveći frojdista među istraživačima
neobjašnjivog, misli da je psihokineza Slotropov dar. Služeći se snagom
svog uma, Slotrop navodi rakete da padnu tamo gde padaju. Možda ih
baš ne bacaka fizički po nebu, ali možda se poigrava električnim
signalima u raketnom sistemu za navođenje. Kako god da to radi, seks
ima ulogu u teoriji dr Trikla. „On oseća podsvesnu potrebu da otkloni
sve tragove seksualnog Drugog, kojeg simbolično prikazuje na svojoj
karti, što je značajno, kao zvezdu, to analno-sadističko obeležje
školskog uspeha toliko prisutno u osnovnom obrazovanju u Americi...”
Karta je ono što ih sve plaši – karta na kojoj Slotrop beleži svoje
devojke. Zvezdice se raspoređuju po Poasonovoj distribuciji baš kao i
udari raketa na karti Robotskog vazdušnog udara Rodžera Meksika.
Ipak, u pitanju je više od puke distribucije. Dva obrasca su, sasvim
slučajno, identična. Poklapaju se iz kvadrata u kvadrat. Snimci
Slotropove karte koje je fotografisao Tedi Blout projektovani su na
Rodžerovu kartu da bi se ispostavilo da se dve slike, zvezdice koje
označavaju devojke i krugovi koji označavaju udare raketa, potpuno
poklapaju.
Na sreću, Slotrop je većini svojih zvezdica pridružio datum.
Zvezdica uvek dolazi pre raketnog udara kojem odgovara. Udar može
uslediti brzo, za svega dva dana, ali i kasno, za deset. Prosečni otklon
iznosi oko 4 ½ dana.
Pretpostavimo, dokazuje Pointsman, da je Jamfov stimulus x bio
nekakav glasan zvuk, kao u slučaju eksperimenta Votsona i Rejnerove.
Pretpostavimo da, u Slotropovom slučaju, refleks erekcije nije potpuno
ugašen. U tom slučaju trebalo bi da mu se erekcija javi na svaki glasan
zvuk kojem prethodi ista vrsta zlosutnog uvoda na kakvu je nailazio u
Jamfovoj laboratoriji – na kakvu psi do dana današnjeg nailaze u
Pointsmanovoj laboratoriji. Sve to ukazuje na V-l: svaka bomba
dovoljno blizu da ga natera da se trgne trebalo bi kod njega da izazove
erekciju: sve glasniji i glasniji zvuk motora, zatim prekid i tišina,
napetost koja raste – a zatim eksplozija. Tras, erekcija. Ali avaj, ne.
Slotrop umesto toga ima erekcije kad je ovaj redosled obrnut. Prvo
eksplozija, a zatim zvuk približavanja: V-2.
Ali stimulus, iz nekog razloga, mora biti raketa, neki njen avetinjski
preteča, neki njen dvojnik kojeg Slotrop vidi u procentu osmeha u
autobusu, u menstrualnim ciklusima kojima upravlja neka tajanstvena
sila – zbog čega li šmizlice to rade za džabe? Postoje li nekakva
kolebanja na seksualnom tržištu, u pornografiji ili među prostitutkama,
možda povezana baš sa cenama na berzi, o kojima mi čistunci ne znamo
ništa? Utiču li vesti sa fronta na svrbež među lepim butinama, raste li
pohota u direktnoj ili obrnutoj proporciji sa stvarnim izgledima za
iznenadnu smrt – prokletstvo, kakav nam je to signal pred očima koji,
otvrdnulog srca, ne vidimo?...
Ali ako je to u vazduhu, upravo ovde, upravo sada, onda rakete
padaju iz toga, 100 posto vremena. Bez izuzetka. Kad to pronađemo,
dokazaćemo opet potpunu određenost svega, svake žive duše. Ostaće
jako malo mesta za bilo kakvu nadu. Vidiš od kakve će važnosti biti
takvo otkriće.
 Prolaze kraj snegom zavejanih boksova za pse, Pointsman u
čizmama od jagnjećeg krzna i svetlosmeđem trenčkotu, Meksiko sa
šalom koji mu je Džesika nedavno isplela, što je palacao na vetru poput
grimiznog zmajevog jezika – dan je bio najhladniji te zime, 39 stepeni
ispod nule. Naniže ka stenama, zaleđenih lica, naniže ka pustoj plaži.
Talasi se izlivaju, potom povlače i za sobom ostavljaju široke
polumesece leda tankog poput kože, bleštavog na slaboj svetlosti sunca.
Čizme dvojice muškaraca krckaju dok propadaju do peska ili šljunka.
Samo dno godine. Danas se čuju pucnjevi iz Flandrije što skroz preko
kanala dopiru sa vetrom. Ruševine Opatije, sive i zaleđene, izdižu se na
litici.
Sinoć je, u kući na rubu zabranjenog grada, Džesika, priljubljena,
pospana, tik pre nego što će utonuti u san, prošaptala: „Rodžere... šta je
sa tim devojkama?” Ništa drugo nije rekla. No bilo je to dovoljno da se
Rodžer potpuno razbudi. I onako mrtav umoran, ležao je zagledan u
tamu još sat vremena, razmišljajući o tim devojkama.
Sada je, znajući da bi trebalo jednostavno to da pusti, upitao:
„Pointsmane, šta ako je Edvin Trikl u pravu? Da je u pitanju PK. Šta
ako ih Slotrop – čak i nesvesno – tera da padnu tu gde padnu?”
„E sad. Onda biste ti i tvoji zaista imali nešto, zar ne.”
„Ali... zašto bi to radio. Ako padaju gde god je on bio –”
„Možda mrzi žene.”
„Ozbiljan sam.”
„Meksiko. Zar si zaista zabrinut?”
„Ne znam. Možda sam se pitao ne bi li se to na bilo koji način moglo
povezati sa tvojom ultraparadoksalnom fazom. Možda... Želim da znam
za čim ti zaista tragaš.”
Iznad njih u tom trenutku bruji grupa boinga B-17 koji su se danas
zaputili u neuobičajenom smeru, dobrano izvan redovnih koridora
letenja. Iza tih „Tvrđava” hladni oblaci su sa donje strane plavi, i njihov
ravan trag dima prošaran je plavim – tek ponegde uz tračak posivele
ružičaste ili purpurne... Senka je ispod krila i stabilizatora tamnosiva i
postepeno prelazi u svetlije sivu gore oko zavojitih linija trupa ili
gondole 114. Spineri 115 izranjaju iz natkrivenog mraka unutar obloge

114 Gondola – deo aviona u kojem mogu biti smešteni motor, gorivo ili dodatna

oprema.
115 Spiner – aerodinamični poklopac na središnjem delu propelera aviona.
motora, rotirajući propeleri su nevidljivi, a svetlost na nebu preliva sve
izložene površine jednoobraznom sumornom sivom. Avioni odlaze
zujeći, dostojanstveno, gore na nultom nebu, rasipajući mraz što se
formira, sejući nebo iza sebe po belim ledenim brazdama, sopstvenom
bojom u skladu sa pojedinim delovima oblaka, svih majušnih prozora i
otvora prekrivenih mekom tminom, perspeksnog nosa zauvek
iskrivljenog što odsijava svetlost i odražava oblake i sunce. Iznutra je
crni opsidijan.
Pointsman je pričao o paranoji i o „ideji suprotnosti”. Upisivao je
uzvičnike u Knjigu i komentare kako je to tačno svuda po marginama
Pavlovljevog otvorenog pisma Žaneu 116 u vezi sa sentiments
d’emprise 117, kao i po marginama Poglavlja LV, pod naslovom
„Pokušaj fiziološke interpretacije opsesija i paranoje” – ne može da se
uzdrži od ovog oblika neuglađenosti, premda je dogovor sedmorice
vlasnika bio da ne obeležavaju Knjigu ni na koji način – bila je suviše
dragocena za tako nešto, morali su da prilože po gvineju svako. Prodata
mu je ispod žita, po mraku, za vreme napada Luftvafe (većina
postojećih primeraka je uništena u njihovom skladištu još na početku
Bitke za Britaniju). Pointsman čak uopšte nije ni video prodavčevo lice
– čovek je iščezao u promukloj zvučnoj zori prestanka opasnosti,
ostavljajući lekara i Knjigu, čiji se hrbat već zagrevao, znojeći mu se u
stisnutoj šaci... da, moglo je to biti neko retko delo erotike, bar je tako
delovalo po tom grubom ručnom slogu... nezgrapnosti izraza, kao da je
čudnovati prevod dr Horslija Ganta 118 bio šifrovan, kao da dešifrovani
tekst nabraja sramne užitke, transport zatvorenika... I koliko od lepe
žrtve koja se otima iz svojih stega vidi Ned Pointsman u svakom psu
koji se nađe na njegovom postolju za testiranje... i nisu li skalpel i sonda
jednako dekorativni, jednako dobri rekviziti koliko i bič i prut?
Mora da mu je tom koji je prethodio Knjizi – prvih Četrdeset i jedno
predavanje – došao, kad mu je bilo dvadeset i osam, kao nalog
planinske Venere119 kojem se nije mogao odupreti: da napusti Ulicu
Harli zarad putovanja što postaje sve devijantnije, sve sladostrasnije, u
lavirint istraživanja uslovnih refleksa u kojem tek sada, nakon trinaest
godina odmotavanja klupka, počinje da se vraća natrag, da korača preko

116 Pjer Žane (Pierre Janet, 1859-1947) – francusku psiholog, filozof i psihoterapeut.
117 Sentiments d’emprise (fr.) – termin kojim je Pavlov označavao osećaj da neko vrši
spoljašnji uticaj na pojedinca, osećaj progonjenosti.
118 Horseley Gantt (1892-1980) – američki psiholog i fiziolog, učenik Ivana Pavlova.
119 Aluzija na legendu o Tanhojzeru na kojoj je i Vagner zasnovao svoju operu.
starih dokaza da je prošao tim putem ranije, da se tu i tamo suočava s
posledicama svog potpunog predavanja iz mlađih dana... No ona ga
jeste upozorila – nije li? da li ju je ikada slušao? – na odloženo plaćanje
u punom iznosu. Venera i Arijadna! Činila se vrednom svake cene, a
lavirint je izgledao, u ono vreme, suviše zamršen za njih – sutonom
osenčene podvodače što su sklopili dogovor između jedne verzije njega,
nekog kripto-Pointsmana, i njegovog usuda... suviše raznolik, mislio je
tada, da ga ikada u njemu pronađu. No sada zna. Sad kad je zašao suviše
duboko, birajući da se još uvek ne suoči sa njima, zna da oni samo
čekaju, kameni i izvesni – ti izaslanici Sindikata kojima i ona mora
platiti – čekaju u glavnoj odaji dok se on približava... Oni poseduju sve:
Arijadnu, Minotaura, pa čak, strahuje Pointsman, i njega samog. Ovih
dana mu se javljaju pred očima, nagi, atletskih tela, stoje i dišu u odaji,
zastrašujućih podignutih penisa, od minerala poput očiju im, što sijaju
od mraza ili čestica liskuna, no ne od želje, ne za njim. To im je samo
posao...
„Pjer Žane – ponekad je taj čovek govorio kao orijentalni mistik.
Nije istinski razumeo suprotnosti. ‘Čin nanošenja povrede i čin
zadobijanja povrede povezani su u postupku povrede kao celine.’
Govornik i onaj o kojem se govori, gospodar i rob, devica i zavodnik,
svaki dvojac zgodno spojen i nerazdvojiv – poslednje pribežište
nepopravljivo lenjih, Meksiko, upravo je ovakvo jang-jin smeće. Čovek
na taj način izbegava sav neprijatan rad u laboratoriji, ali šta je time
čovek rekao?”
„Ne želim da se s tobom upuštam u religiozne rasprave”, odsustvo
sna činilo je danas Meksika džangrizavijim nego obično, „ali se pitam
niste li vi ljudi malo suviše – ovaj, suviše zagriženi za prednosti analize.
Hoću da kažem, čim sve rastavite do kraja, u redu, ja ću prvi aplaudirati
vašoj marljivosti. Ali osim hrpe rasutih delića što leže unaokolo, šta ste
vi rekli?”
Rasprava je to u kojoj ni Pointsman ne uživa, no baca oštar pogled
ka svom mladom anarhisti sa crvenim šalom. „Pavlov je verovao da je
ideal, onaj cilj kojem svi u nauci težimo, istinsko mehaničko
objašnjenje. Bio je dovoljno realan da ga ne očekuje za svog životnog
veka. Niti za još nekoliko narednih. No nadao se dugačkom nizu sve
boljih i boljih aproksimacija. Iznad svega, polagao je veru u čistu
fiziološku osnovu života psihe. Nema efekta bez posledice, i jasnog
sleda poveznica.”
„Meni to, razume se, nije jača strana”, reče Meksiko iskreno, ne
želeći da uvredi čoveka, ali stvarno, „no postoji mišljenje da smo
dogurali s idejom uzroka i posledice dokle smo mogli. Da nauka, da bi
uopšte dalje napredovala, mora tragati za manje uskom, manje...
sterilnom skupinom pretpostavki. Naredni veliki napredak mogao bi
uslediti kad budemo imali hrabrosti da potpuno odbacimo uzrok i
posledicu i pristupimo iz nekog drugog ugla.”
„Ne – ne da ‘pristupimo’. Da se vratimo unatrag. Trideset ti je
godina, čoveče. Ne postoje ‘drugi uglovi’. Postoji samo napred – u
središte – ili natrag.”
Meksiko gleda kako vetar vuče skute Pointsmanovog kaputa. Galeb
kričeći odleće u daljinu, postrance, duž zaleđenog ruba obale. Krečne
litice izdižu se iznad njih, hladne i spokojne poput smrti. Stari evropski
varvari koji su se usudili da priđu dovoljno blizu ovoj obali videli su
kroz izmaglicu ove bele zidove, i spoznali su kuda su odvođeni njihovi
mrtvi.
Pointsman se sada okrenuo i... oh, bože. Smeši se. Ima nečega toliko
drevnog u pretpostavci bratske povezanosti koju je nagoveštavao taj
osmeh da će ga se – ne sada, već za nekoliko meseci, kad prevlada
proleće a rat u Evropi se okonča – Rodžer setiti – proganjaće ga – kao
najzlokobnijeg izraza koji je ikada video na ljudskom licu.
Zastali su. Rodžer zuri u drugog čoveka. U Antimeksika. Oličenje
„ideje suprotnosti”, no na kojoj kori, na kojoj zimskoj hemisferi? Na
kakvom razrušenom mozaiku, gledajući napolje, ka Propasti... napolje
iz utočišta grada... čitljiv samo onima što se kreću spolja... očiju u
daljini... varvarima... jahačima...
„Obojica imamo Slotropa”, to je ono što je Pointsman upravo rekao.
„Pointsmane – šta očekuješ da proistekne iz ovoga? Hoću da kažem,
osim slave.”
„Ništa više nego Pavlov. Fiziološku osnovu onoga što se čini kao
veoma neobično ponašanje. Ne zanima me u koju će se od vaših
kategorija Društva za proučavanje spiritizma ono uklopiti – začudo,
niko od vas čak nije ni predložio telepatiju; možda se telepatski povezao
sa nekim tamo, sa nekim kome je unapred poznat nemački raspored
napada. A? I ne marim ako se radi o nekakvoj ogavnoj frojdovskoj
osveti sopstvenoj majci što je pokušala da ga kastrira ili tako nešto.
Nisam ja grandiozan, Meksiko. Ja sam skroman, metodičan –”
„Ponizan.”
„Postavio sam sebi granice u vezi s ovim. Mogu da pođem samo od
obrnutog redosleda zvukova približavanja rakete... od njegove kliničke
istorije seksualnog uslovljavanja, možda na auditivne stimuluse, i od
onoga što izgleda kao obrnut sled uzroka i posledice. Nisam kao ti
spreman da odbacim ideju uzroka i posledice, ali ako ju je potrebno
modifikovati – neka bude tako.”
„Ali za čim tragaš?”
„Video si njegov MMPI. Njegovu F-skalu 120? Falsifikovanje,
izopačeni misaoni procesi... Podaci to jasno pokazuju: on je
psihopatološki devijantan, opsesivan, pritajeni paranoik – e pa, Pavlov
je verovao da su opsesije i paranoidne zablude posledica izvesnih –
nazovimo ih ćelijama, neuronima, u mozaiku mozga, koje se nadraže
do tačke kada, kroz recipročnu indukciju, čitava okolna oblast postaje
inhibirana. Jedna sjajna, goruća tačka, okružena tamom. Odsečena je,
ta sjajna tačka, možda do kraja života pacijenta, od svih ostalih ideja,
osećaja, samokritičnosti koja bi mogla umiriti njen plam, povratiti ga u
normalu. On je to zvao ‘tačkom patološke inercije’. Upravo radimo sa
jednim psom... Prošao je kroz ‘ekvivalentnu’ fazu, u kojoj svaki
stimulus, snažan ili slab, izaziva tačno isti broj kapi pljuvačke... i kroz
‘paradoksalnu’ fazu – gde snažan stimulus izaziva slabu reakciju i
obratno. Juče smo ga doveli u ultraparadoksalnu. Na drugu stranu. Kad
uključimo metronom koji je označavao hranu – koji je navodio psa
Vanju da balavi kao fontana – on sad okrene glavu na drugu stranu. Kad
isključimo metronom, oh, tada se on okreće ka njemu, njuška, pokušava
da ga poliže, da ga zagrize – traga, u tišini, za stimulusom kojeg tu
nema. Pavlov je smatrao da bi se sve bolesti uma mogle, naposletku,
objasniti ultraparadoksalnom fazom, patološki inertnim tačkama na
korteksu, neraspoznavanjem ideja suprotnosti. Umro je baš pre nego što
je ovome dodao eksperimentalnu osnovu. Ali ja sam živ. Imam
sredstava, i vremena, i volje. Slotrop je izrazito pribran. Neće biti lako
uvesti ga u bilo koju od ove tri faze. Možda ćemo naposletku morati i
da ga izgladnjujemo, da ga mučimo, ne znam... ne mora doći do toga.
No pronaći ću ja njegove tačke inercije, otkriću ja koje su makar morao
da mu otvorim prokletu lobanju, i otkriću kako su izolovane, a možda
ću i otkriti zašto rakete padaju tako kako padaju – mada priznajem da
je to više bio mamac da bih dobio tvoju podršku.”
„Zašto?” Malo nam je nelagodno, Meksiko? „Zašto sam ti ja

F-skala – instrument za merenje osobina ličnosti koncipiran posebno s ciljem

120

merenja predrasuda prema manjinskim grupama.

potreban?”
„Ne znam. Ali jesi.”
„Ti jesi opsednut.”
„Meksiko.” Stoji sasvim nepomično, polovina lica okrenuta ka
moru kao da mu je u trenutku ostarila za pedeset godina, posmatra kako
talas tri puta za redom ostavlja svoj sterilni film leda. „Pomozi mi.”
Ne mogu ja nikome da pomognem, misli Rodžer. Zašto mu je to
toliko primamljivo? Opasno je i izopačeno. Zaista želi da pomogne,
oseća isti onaj neprirodni strah od Slotropa koji oseća i Džesika. Šta je
sa onim devojkama? Možda je to zbog njegove usamljenosti u
Odeljenju Psi, zbog ubeđenja koje u dubini duše ne može da deli, niti
sasvim da napusti... zbog njihove vere, koju deli čak i nikad nasmejani
Glouming, da mora postojati nešto više, nešto što prevazilazi čula, što
prevazilazi smrt, što prevazilazi Verovatnoće koje predstavljaju sve u
šta Rodžer veruje... Oh Džesi, njegovo lice uz njena gola, usnula leđa
zamršene koštane i mišićne strukture, uopšte se ne snalazim u ovome...
Na pola puta između vode i grube morske trave dugačak potez cevi
i bodljikave žice zvoni na vetru. Crna rešetkasta ograda poduprta je
dužim zakošenim letvama vrhova okrenutih ka moru. Pust i
matematički prizor: ogoljena do vektora sile koji je održavaju na mestu,
mestimično udvostručena jednim redom postavljenim iza drugog,
počinje da se kreće kad Pointsman i Meksiko ponovo krenu s mesta,
unatrag, nalik gusto tkanoj moare 121 šari, ponovljene vertikale u
paralaksi naspram ponovljenih dijagonala, dok se delovi žice ispod nje
nasumično upliću. U daljini, gde se gubi u izmaglici, struktura ograde
poprima sivu boju. Nakon sinoćnjeg snega svaka linija crnog obrasca
bila je prekrivena belim. No današnji vetar i pesak ponovo su ogoleli
crno gvožđe, prekrili ga šolju otkrivajući mestimično kratke poteze
rđe... drugde, led i sunce pretvaraju konstrukciju u električnobele
energetske vodove.
Daleko od njih, kad se prođe kraj zatrpanih nagaznih mina i
antitenkovska utvrđenja od korodiranog betona, gore u betonskom
bunkeru prekrivenom mrežom i zemljom sa busenjem trave, na pola
puta uz liticu, dr Blig i njegova medicinska sestra Ajvi odmaraju se
nakon teške lobotomije. Njegovi izribani i rutinski vešti prsti munjevito

121 Moare (fr. moire) – šara koja se dobija kada se preklope dve rešetkaste strukture
čije su rešetke različitih dimenzija, ili kada do preklapanja dođe pod određenim
uglom; u fizici predstavlja obrazac interferencije.
joj se zavlače pod haltere, povlače ih dalje od kože i puštaju da glasno
pljesnu, uz Bligovo ho-ho-ho dok se ona trza i takođe smeje, trudeći se
ne preterano odlučno da se izmigolji. Leže na podlozi od izbledelih
starih nautičkih karti, priručnika za održavanje, pocepanih vreća s
peskom i prosutog peska, izgorelih šibica i odmotanih plutanih krajeva
davno raspadnutih cigareta koje su pružale utehu u noćima ‘41, kad bi
iznenada poskočilo srce na svaki tračak svetlosti na moru. „Ti si lud”,
šapuće ona. ,Ja sam napaljen”, osmehuje se on i ponovo joj trzne halter,
kao dečak s praćkom.
Gore na uzvisini niz cilindričnih blokova namenjenih osujećivanju
tihih „kraljevskih tigrova” 122 koji se sada neće kotrljati zemljom niže se
poput belih pogačica preko sivosmeđeg pašnjaka, među plitkim
nanosima snega i bledim krečnjačkim kamenjem što je tu i tamo
izvirivalo iz zemlje. Dalje na malom jezeru klizao se crnac pristigao iz
Londona, neverovatan poput zuava 123, krećući se na klizaljkama
uspravan i dostojanstven, kao da je rođen za njih i za led, a ne za
pustinju. Mala deca iz grada beže pred njim, nedovoljno daleko da ne
osete kako ih po obrazima bocka zdrobljeni led što je u luku na njih
padao kad god bi čovek zaokrenuo. Ne usuđuju se da progovore sve dok
se on ne osmehne, već samo idu za njim, prate ga, dodvoravaju mu se,
čeznući za osmehom, plašeći ga se, čeznući... Čovekovo je lice
magično, lice koje znaju. Majron Granton i Edvin Trikl, paleći cigaretu
za cigaretom, zamišljeni nad Operacijom „Crno krilo” i
verodostojnošću Schwarzkommand-a, sa obale posmatraju svog
magičnog Crnca, svoj prototip, a da se nijedan od njih nije usudio da
kroči na led i zakliže močvarnim 124 ili bilo kojim drugim stilom pred
ovom decom.
Zima je pritajena – čitavo nebo tmurna je, osvetljena žele masa.
Dole na plaži Pointsman izvlači iz džepa rolnu toalet papira, na čijem
je svakom listiću otisnuto VLASNIŠTVO VLADE NJ. V., kako bi
obrisao nos. Rodžer s vremena na vreme vraća pramenove kose pod

122 Kraljevski tigar – najpoznatiji nadimak nemačkog teškog tenka iz Drugog svetskog
rata, poznatog i kao „Pancer VI Tigar II”.
123 Zuav – naziv za vojnika regrutovanog u francusku pešadiju koja se borila u Africi

od 1831. do 1962. godine, a koji su tokom XIX veka usvojile i druge vojske. Osnovni
znak raspoznavanja ovih vojnika bile su uniforme koje su se sastojale od kratkih
žaketa, širokih vrećastih pantalona i marama ili orijentalnih kapa.
124 Močvarni stil (eng. Fen skating) – tradicionalni oblik klizanja na ledu

karakterističan za močvarni predeo istočne Engleske gde se površine močvara zimi

vrlo brzo zalede.
kapu. Nijedan od njih ne progovara. I tako njih dvojica: teških koraka,
ruku čas u džepovima čas izvan njih, postaju sve manji i manji,
svetlosmeđa i siva figura s plamičkom grimizne, oštrih ivica, otisci što
ih ostavlja dugi zamrznuti niz ugašenih zvezda, oblaci u kojima se
ogledala caklena plaža gotovo sasvim beli... Izgubili smo ih. Niko nije
slušao te rane razgovore – nije nam ostala niti jedna jedina slučajna
fotografija. Koračali su sve dok ih nije sakrila ta zima, i činilo se da će
se i sam okrutni Lamanš zalediti i da niko, niko od nas, nikada više neće
moći sasvim da ih nađe. Njihovi otisci ispuniše se ledom i nešto kasnije
nestadoše u moru.

□ □ □ □ □ □ □

U tišini, skrivena od njenog pogleda, kamera je prati dok se kreće

namerno besciljno, dugonoga, po prostorijama, adolescentski širokih i
povijenih ramena, kose nimalo holandski zagasitoplave već pomodno
podignute i pričvršćene starom, potamnelom srebrnom krunom, veoma
plave kose od jučerašnje sveže trajne sada na vrhu nepomično
učvršćene u stotine vrtloga, što se prosijava kroz tamni filigranski rad.
Ovog poslepodneva ide najšira blenda, upaljeno je dodatno volfram
svetlo ovog u skorije vreme najkišnijeg dana, uz eksplozije raketa
daleko na jugu i istoku što bi tu i tamo doprle do male kuće, od kojih su
podrhtavali ne obliveni prozori već samo vrata, u usporenim
trostepenim i četvorostepenim drhtajima, poput slabašnih duhova,
očajnički u potrazi za društvom, što mole da ih puste unutra, makar
samo na tren, makar samo za dodir...
Sama je u kući, ako se izuzmu kamerman u potaji i Ozbi Fil u
kuhinji, koji tamo nešto tajno radi sa pečurkama ubranim sa krova.
Pečurke imaju sjajne crvenonarandžaste kapice sa mestimično
izdignutom beličastosivom opnom. S vremena na vreme geometrija
njenog nemira omogućava joj da s praga baci pogled na njegovo
dečački predano baratanje Amanita muscariom (jer upravo ovaj osobeni
srodnik otrovnog Anđela uništenja zaokuplja Ozbijevu pažnju, ili
barem ono što se u njegovom slučaju može smatrati pažnjom) – da mu
uputi osmeh koji je zamislila kao prijateljski no koji se Ozbiju čini
užasno znalačkim, iskusnim, poganim. Budući da je bila prva
Holanđanka s kojom je ikada progovorio, iznenađen je što vidi štikle
umesto klompi, zapravo zatečen je njenim tako brižljivo doteranim i
(kako veruje) kontinentalnim stilom, intelektom što se krio iza očiju
svetlih trepavica ili tamnih naočara koje bi nabacila napolju na ulici, iza
tragova dečjeg sala, jamica utisnutih s obe strane usta. (Kad se izbliza
pogleda, vidi se da joj je koža, iako gotovo savršena, blago
napuderisana i narumenjena, trepavice za nijansu pocrnjene, obrve
oblikovane ostavljanjem dva ili tri prazna folikula dlake...)
Šta li je uopšte moglo biti mladom Ozbiju u glavi? Pažljivo struže
unutrašnjost svake narandžaste kapice, dok ostatak secka. Ubogi
vilenjaci trčkaraju po krovu, nerazumljivo brbljajući. Sada je pred njim
sve veća hrpa narandžasto-sivih gljiva, koje potom, šaku po šaku,
dodaje u šerpu sa kipućom vodom. Prethodna tura se takođe krčka na
štednjaku, svedena na gustu kašu prekrivenu žutim slojem, koju Ozbi
sada sklanja i dalje muti u Piratovom blenderu. Potom razmazuje
gljivastu smesu po limenoj tepsiji za kolačiće. Otvara rernu, vadi
pomoću azbestnih rukavica drugu tepsiju prekrivenu mrkom ispečenom
masom, i zamenjuje je tom koju je upravo pripremio. Avanom i tučkom
drobi masu i ubacuje je u staru „hantli & palmers” kutiju za keks,
ostavljajući taman dovoljno smese da je vešto umota u rizlu sa aromom
sladića, zapali i udahne dim.
No ona je bacila pogled baš u trenutku dok je Ozbi otvarao bučnu
rernu. Kamera joj na licu nije zabeležila nikakvu promenu, no zašto sad
tako nepomično stoji na pragu? Kao da je kadar zaustavljen i produžen
baš u takav trenutak zlata svežeg i potamnelog, nevinost pažljivo
maskirana, lakat blago savijen, ruka položena na zid, prsti rašireni na
izbledelom narandžastom papiru kao da dodiruje sopstvenu kožu,
zamišljenim dodirom... Napolju u silikonskom ledenom padu
neprekidna kiša pljušti, utučeno, kiša od koje lagano rđaju
srednjovekovni prozori, i poput dima zaklanja naspramnu obalu reke.
Ovaj grad, svim kilometrima svoje bombama izbušene dužine: ovu
neiscrpno zamršenu žrtvu... kože od blistavih crepova na krovovima,
čađave opeke natopljene visoko oko svakog prozora mračnog ili
osvetljenog, svakog od milion otvora ranjivo izloženih tmini ovog
zimskog dana. Kiša spira, natapa, puni slivnike što huče, grad je prima,
izdiže, u neprekidnom sleganju ramenima... Uz škripu i metalni tresak
rerna je ponovo zatvorena, no za Katje ona se nikad neće zatvoriti.
Danas je suviše često stajala pred ogledalima, zna da su joj kosa i
šminka savršene, divi se haljini koju su joj kupili kod „Harvija
Nikolsa”, prozirnom krepu što joj pada sa ramena sa naramenicama do
duboke tačke među grudima, bogatih nijansi kakao boje koju u ovoj
zemlji zovu „crnačka”, metrima i metrima ove izvrsne svile, tkane i
predene, nežno vezane u struku, blagim naborima što joj padaju do
kolena. Kamerman je zadovoljan neočekivanim efektom koji daje
toliko lepršavog krepa, naročito kad Katje prolazi kraj prozora i kad ga
kišna svetlost za nekoliko kratkih otvaranja blende pretvori u dimljeno
staklo, kao ugalj intenzivno, drevno i pohabano, a haljina, lice, kosa,
ruke, tanani listovi nogu, sve se pretvori u staklo i caklinu, na jedan
celuloidni trenutak zaustavljenu – taj prozirni čuvar kiše kojeg čitavog
dana potresaju eksplozije raketa blizu i daleko, uperene naniže, tamna i
ruševna iza nje podloga koja je, u trajanju tog kadra, definiše.
Katje oseća i kamermanovo zadovoljstvo prizorima koje vidi u
ogledalu, no zna ono što njemu nije poznato: da je iznutra, unutar
soignée 125 površine mrtve tkanine i mrtvih ćelija, ona sama propast i
pepeo, da surovo pripada, na način koji niko od njih ne može naslutiti,
Pećnici... da pripada Der Kinderofen... seća se sada njegovih zuba,
dugih, užasnih, prošaranih sjajnom smeđom truleži, dok izgovara te
reči, seća se žutih zuba kapetana Blicera, ispreplitanih prljavih
napuklina, a u njegovomnoćnom dahu, u mračnoj pećnici njega samog,
uvek onaj izuvijani, vijugavi šapat raspadanja... seća se njegovih zuba
pre nego bilo čega drugog, trebalo je da zubi imaju najviše direktne
koristi od Pećnice: od onoga što je planirano za nju i za Gotfrida. Nikada
to nije jasno izgovorio kao pretnju, niti je to ikada uputio bilo kome od
njih direktno, već preko njenih izvežbanih satenskih bedara večernjim
gostima, ili niz Gotfridovu pokornu kičmu („Osa Berlin-Rim”, tako ju
je nazvao one noći kad je došao Italijan i kad su svi ležali na okruglom
krevetu, kapetan Blicero priključen u Gotfridov izdignuti čmar, a
Italijan u njegova lepa usta), dok je Katje bila pasivna, vezana i sa
krpom u ustima i lažnim trepavicama, služeći večeras kao ljudski jastuk
pod Italijanovim posedelim parfemisanim uvojcima (ruže i mast koja
samo što nije užegla)... svaka izjava poput zatvorenog cveta, sposobnog
za ljuspanje i beskonačno otkrivanje (ona misli na matematičku
funkciju što će se pred njom, poput cveta, razviti u stepeni red bez
konačnog broja sabiraka, beskonačno, zlosutno, premda nikad sasvim
iznenada)... njegove reči Padre Ignacio pretvaraju se u španskog
inkvizitora, crne halje, smeđi povijeni nos, zagušujući miris tamjana +
ispovednik/dželat + Katje i Gotfrid oboje na kolenima, jedno uz drugo

125 Soignée (fr.) – uglačana.

u mračnoj ispovedaonici + deca iz nekakve stare Mӓrchen 126 na
kolenima, kolena im promrzla i bolna, ispred Pećnice, šapuću u nju
tajne koje nikome drugom ne mogu reći + paranoična opsednutost
vešticama kapetana Blicera zbog koje ih oboje sumnjiči, Katje uprkos
njenim preporukama iz NSB-a 127 + Pećnica kao slušalac/osvetitelj +
Katje na kolenima pred Blicerom preodevenim u ženu, u crnoj kadifi i
na kubanskim štiklama, penisa stišnjenog i nevidljivog ispod kožnog
štitnika za genitalije boje mesa, preko kojeg nosi lažnu pičku i muf od
samurovine, i jedno i drugo ručno rađeno u Berlinu kod zloglasne Mme.
Ofir, lažne usmine i jarkocrveni klitoris načinjene od – Madam se
ponizno izvinjavala, pozivajući se na nestašicu – sintetičke gume i
„mipolama”, novog polivinil-hlorida... majušne oštrice od nerđajućeg
čelika strše iz uverljive ružičaste vlažnosti, na stotine njih, o koje Katje,
na kolenima, mora da poseče usne i jezik, a zatim poljupcima iscrta
krvavu apstraktnu sliku po zlatnim leđima, bez slikarske podloge, svog
„brata” Gotfrida. Brata po igri, brata po ropstvu... Nikad ga nije videla
pre nego što je došla u rekviriranu kuću u blizini strelišta, skrivenu u
šumi i gustišu ovog naseljenog jezička malih farmi i imanja koja se
protezala istočno od kraljevskog grada, između dva poteza poldera 128,
ka Vasenaru – no ipak je njegovo lice, taj prvi put, kad ga je ugledala
na jesenjem suncu kroz veliki zapadni prozor salona, dok je klečao nag,
samo sa psećom ogrlicom sa nitnama na sebi, i metronomski
masturbirao na komande koje je izvikivao kapetan Blicero, blede puti
na poslepodnevu, obojene svetlucavom sintetički narandžastom koju
nikada ranije nije povezivala sa kožom, penisa pretvorenog u monolit
od krvi, njegovog duboko dahćućeg otvora čujnog u tišini zastrtoj
tepisima, lica podignutog ne ka nekome od njih, već kao ka nečemu na
tavanici, ili ka nebu koje je u njegovoj viziji zamenjivala tavanica, očiju
oborenih kao što ih je većinu vremena držao – njegovo lice, uzdignuto,
zgrčeno, na vrhuncu, ipak je toliko blisko onome što je čitavog života
posmatrala u ogledalima, njenom sopstvenom nameštenom izrazu
lutke, da je za trenutak zaustavila dah, osetila ubrzano lupanje srca, pre
nego što je okrenula baš takvo lice ka Bliceru. Ovaj je oduševljen.
„Možda ću te ošišati”, govori joj. Osmehuje se Gotfridu. „Možda ću

126 Mӓrchen (nem.) – bajka.

127 NSB (hol.) – nacionalsocijalistički pokret Holandije, holandska fašistička i kasnije
nacionalsocijalistička politička partija.
128 Polder – veštačka hidrološka depresija okružena branama i povezana kanalima s

vodom koja ga okružuje, kao u slučaju poplavnih dolina i močvarnog tla, ili drugih
isušenih vodenih površina.
njemu reći da pusti kosu.” To poniženje bi bilo dobro za momka što je
svakog jutra u kasarni, raspoređen sa svojom baterijom pored
Schußtelle 129 3, gde su konji nekada tutnjali pred mahnitim
zaljubljenicima u trke što su uvek gubili, još u vreme starog mira – gde
iznova i iznova ne bi prolazio smotru, no gde ga njegov Kapetan štiti
od vojne discipline. Umesto toga, između gađanja, danu ili noću,
nenaspavan, u nedoba, trpi kapetanovu ličnu „Hexeszüchtigung” 130. No
je li nju Blicero ošišao? Sada ne može da se seti. Zna da je jednom ili
dvaput nosila Gotfridovu uniformu (uguravši kosu, da, ispod njegove
vojne kape), bez problema sasvim nalik njegovom dvojniku, provodeći
noći „u kavezu”, po pravilima koje je postavio Blicero, dok je Gotfrid
morao da nosi njene svilene čarape, njenu čipkanu kecelju i kapicu, sav
njen saten i nakićeni organdin. No posle je on uvek morao da se vrati u
kavez. Tako stvari stoje. Njihov kapetan nedopušta nikakve nedoumice
u pogledu toga ko je od njih, brat ili sestra, zapravo sluškinja, a ko
kljukana guska.
Koliko ozbiljno ona igra? U poraženoj zemlji, u sopstvenoj
okupiranoj zemlji, bolje je, veruje ona, stupiti u neku uobličenu,
racionalizovanu verziju onoga što se napolju, danju i noću, odvija bez
ikakve forme ili pristojnog ograničenja: nasumična pogubljenja,
odvođenja usred noći, prebijanja, manipulacije, paranoja, sram...
premda oni o tome nikada otvoreno ne razgovaraju, kao da su se Katje,
Gotfrid i kapetan Blicero složili da će ova severnjačka i drevna forma,
svima poznata i bliska – zalutala dečica, šumska vila u jestivoj kućici,
zatočeništvo, kljukanje, Pećnica – biti ono što će ih očuvati, njihovo
skrovište pred onim što napolju nijedno od njih ne može da podnese –
pred Ratom, potpunom vladavinom slučajnosti, njihovom sopstvenom
bednom neizvesnošću ovde, usred svega toga...
Nije bezbedno, čak ni unutra, u kući... gotovo svakog dana poneka
raketa zakaže. Pred kraj oktobra, nedaleko od ovog imanja, jedna se
srušila neposredno nakon poletanja i eksplodirala, ubivši dvanaest
poslužitelja, razbivši prozore stotinama metara unaokolo, uključujući i
zapadni prozor salona u kojem je Katje po prvi put ugledala svog
zlaćanog brata po igri. Zvanične glasine su govorile da su eksplodirali
samo gorivo i oksidacioni agens. No kapetan Blicero, drhtureći od –
morala je da primeti, nihilističkog – zadovoljstva, rekao je da je

129 Schußtelle (nem.) – pozicija za ispaljivanje.

130 Hexeszüchtigung (nem.) – kazna za veštice.
eksplodirao i amatol 131 u bojevoj glavi, zahvaljujući čemu su bili ne
samo mesto lansiranja već i meta... Da su svi osuđeni. Kuća se nalazi
zapadno od trkačke staze Daundiht 132, u sasvim suprotnom smeru od
Londona, ali nijedan pravac nije izuzet – često se rakete, poludele,
nasumice okrenu, jezivo zviždeći na nebu, okrenu se i padnu svaka
prema svom ludilu toliko nedostižnom i, plaše se, neizlečivom. Kad za
to ima vremena, njihovi vlasnici ih unište, posredstvom radija, usred
okreta. Između lansiranja raketa odvijaju se engleski napadi.
„Spitfajeri” doleću tutnjeći nisko nad tamnim morem u vreme večere,
reflektori u gradu posrću nebom, zavijanje sirena još dugo visi u
vazduhu visoko nad vlažnim gvozdenim sedištima u parkovima,
protivvazdušni topovi gruvaju, tragajući za avionima, i bombe padaju
po šumovitom kraju, po polderu, po zaravnima po kojima su, mislilo se,
bile raspoređene raketne trupe.
Sve to igri daje neku nijansu zbog koje se čitav utisak blago menja.
Ona je ta koja mora, u nekom neodređenom trenutku u budućnosti,
gurnuti Vešticu u Pećnicu namenjenu Gotfridu. Dakle, kapetan mora
uzeti u obzir stvarnu mogućnost da je ona britanski špijun, ili pripadnik
holandskog podzemlja. Uprkos svim nemačkim naporima, obaveštajni
podaci i dalje postojano i redovno stižu iz Holandije do Bombarderske
komande Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva i izveštavaju o
rasporedu snaga, rutama za snabdevanje, o tome koja bi tamnozelena
skupina stabala mogla kriti A4 rakete 133 – podaci se menjaju iz sata u
sat, toliko su pokretne rakete i njihova prateća oprema. No „spitfajeri”
se zadovoljavaju trafo-stanicom, rezervom tečnog kiseonika, položajem
zapovednika baterije... to je ono što je zanimljivo. Hoće li Katje smatrati
da je njena dužnost poništena tako što će jednog dana pozvati engleske
lovce da se obruše upravo na ovu kuću, zatvor u kojem se ona igra, iako
to znači smrt? Kapetan Blicero ne može biti siguran. Do određene mere
smatra da je ta agonija prekrasna. Nema sumnje da je njen dosije koji
imaju Musertovi 134 ljudi besprekoran: pripisuje joj se da je nanjušila

131 Amatol – mešavina TNT i amonijum-nitrata koja se koristi kao eksplozivno

punjenje za morske mine, avio- bombe, bojeve glave raketa, torpeda, artiljerijske
granate i tome slično.
132 Duindigt – trkačka staza u Hagu bila je jedno od mesta na kojima su se u Drugom

svetskom ratu nalazile pokretne lansirne rampe za lansiranje nemačkih V-2 raketa.
133 A4 (nem. Aggregat-4) – jedna od prvih balističkih raketa koju je nemačka vojska

koristila u Drugom svetskom ratu, za napade na ciljeve u Velikoj Britaniji i Belgiji;

ovaj tip rakete je u serijskoj proizvodnji dobio naziv V-2 (Fau 2).
134 Anton Mussert (1917-1946) – jedan od osnivača i zvanični vođa Nacional-socijali-
barem tri skrivene jevrejske porodice, predano pohađa sastanke, radi u
ogranku Luftvafe u blizini Ševeningena, a njeni pretpostavljeni je
smatraju efikasnom i veselom osobom koja ne beži od posla. Niti se,
poput tolikih drugih, služi partijskim fanatizmom kako bi prikrila
nedostatak sposobnosti. Možda je to jedina senka upozorenja: njena
posvećenost nije emotivne prirode. Čini se da ima razloge zbog kojih je
u Partiji. Žena sa obrazovanjem u oblasti matematike i još sa
razlozima... „Promenu išti”, rekao je Rilke, „O, nek te plamen
oduševljava!” 135 U lovor, u slavuja, u vetar... želeti to, biti obuzet,
prigrliti, sjuriti se ka plamenu koji se pojačava dok ne ispuni sva čula
i... ne voleti zato što se više ne može delati... već bespomoćno biti u
stanju ljubavi...
Ali ne i Katje: nema tog srljanja kao u leptirice. Morao je da zaključi
da se u potaji plašila Promene, opredelivši se da umesto toga samo
površinski promeni ono najmanje bitno, ukrase i odeću, ne odlazeći
dalje od političkog transvestizma, ne samo kad je u pitanju Gotfridova
odeća već i tradicionalna uniforma mazohiste, garderoba francuske
sobarice toliko neprikladna njenoj visokoj figuri i dugonogom koraku,
njenoj plavoj kosi, ramenima nalik krilima – ona se ovoga samo igra...
igra se igranja.
Ništa on ne može da učini. U tom umirućem Rajhu, gde naređenja
gasnu u papirnatu nemoć, toliko mu je potrebna, potreban mu je
Gotfrid, kaiševi i bičevi kožni, stvarni u njegovim rukama koje i dalje
osećaju, njeni uzvici, crveni tragovi preko mladićeve stražnjice, njihova
usta, njegov penis, prsti na nogama i rukama – u čitavoj toj zimi oni su
ono što je sigurno, ono na šta se može osloniti – ne može vam reći
razlog, ali u dubini duše veruje u formu, u ovaj oblik preuzet iz svih tih
Mӓrchen und Sagen 136, možda sada već samo u to, veruje da će ova
začarana kuća u šumi biti sačuvana, da nikakve bombe nikada ne mogu
ovde pasti slučajno već samo izdajom, samo ako je Katje zaista bila
osmatrač koji radi za Engleze i ako ih ona pozove – a on zna da nije
tako: da je, zahvaljujući nekakvoj magiji, ispod nivoa zvučnosti bilo
kakvih reči, napad Britanaca jedan jedini zabranjeni oblik svih mogućih
nasrtaja od natrag, guranja u gvozdeno i konačno leto Pećnice. Stići će
ga, nema sumnje, njegova Sudba... ali ne na taj način – no stići će ga...

stičkog pokreta Holandije.

135 Rajner Marija Rilke, „Soneti Orfeju”, deo II, sonet XII, (prev. Branimir

Živojinović).
136 Mӓrchen und Sagen (nem.) – bajke i mitovi.
Und nicht einmal sein Schritt klingt aus dem tonlosen Los... Od sve
Rilkeove poezije upravo ovu „Desetu elegiju” najviše voli, oseća kako
gorko pivo Žudnje počinje da ga pecka iza očiju i sinusa kad se seti
nekog njenog dela... tek počivši mladić što je prigrlio svoju Žalopojku,
svoju poslednju sponu, ostavlja sada zauvek čak i njen površno ljudski
dodir, uspinje se sasvim sam, krajnje potpuno sam, sve više i više u brda
iskonskog Jada, a surovo nepoznata sazvežđa nad njim... Čak mu ni
korak ne odzvanja iz sudbe bezvučno 137... On, Blicero, taj je koji se
uspinje u brda, koji se uspinjao gotovo dvadeset godina, još mnogo pre
nego što je prigrlio plam Rajha, još od Jugozapadne Afrike... sam. Nije
bitno koje je telo bilo tu da umiri Vešticu, kanibala i čarobnicu,
baratajući oruđem patnje – sam, sam. On čak i ne poznaje Vešticu, ne
shvata glad koja definiše njega/nju, već ga samo, u trenucima slabosti,
čudi što može naporedo postojati u istom telu kao i on sam. Sportista i
njegovo umeće, odelite svesti... Barem je tako rekao mladi Rauhandel...
koliko ono godina ranije u vreme mira... Blicero je posmatrao svog
mladog prijatelja (već i tada tako očigledno, tako žalosno
predodređenog za neki vid Istočnog fronta) u nekom baru, napolju na
ulici, odevenog u koje god usko ili neprikladno odelo, u kakve god
pohabane cipele, kako dostojanstveno reaguje na fudbalsku loptu koju
bi mu šaljivdžije, prepoznavši ga, šutnule niotkuda – ti večni prizori!
ona jedna čizma spontano podignuta neverovatno visoko, u savršenoj
paraboli, lopta koja leti kilometrima da bi prošla tačno između dve
visoke, falusne bandere UFA 138 – bioskopa u Fridrihštrase... udaranje
lopte glavom, koje je moglo da traje ulicama i blokovima, da traje
satima, stopala uigrana i izražajna kao poezija... No ipak bi samo
odmahnuo glavom, želeći da bude predusretljiv kad ga upitaju, ali
zapravo ne znajući kako da objasni – „To je... dešava se... mišići to rade
– „ a zatim, setivši se reči svog starog trenera – „to je muskulatorno”,
božanstveno se osmehujući i već, samim tim činom, regrutovan, već
topovska hrana, dok mu bleda barska svetlost pada na rešetku glatko
izbrijane lobanje – „to su, znate, refleksi... Nisam ja... Samo refleksi.”
Kad li je za Blicera sve to počelo da se menja, negde u to vreme, da
prelazi iz pohote u prostu tugu, nemuštu kao Rauhandelovo čuđenje nad
sopstvenim talentom? Toliko je takvih Rauhandela video, naročito

137 Rajner Marija Rilke, Devinske elegije, „Deseta elegija”, (prev. Branimir
Živojinović).
138 UFA (Universum-Film Aktiengesellschaft) – nemačka filmska producentska

kompanija, osnovana 1917. godine u Babelsbergu.

nakon ‘39., kako pružaju utočište istim tim tajanstvenim gostima,
neznancima, često ništa čudnijim nego što je dar da se uvek bude tamo
gde bombe nisu... da li iko od njih, tog sirovog materijala, „ište
Promenu”? Znaju li oni uopšte? Sumnja on... Njihovim refleksima se,
stotinama hiljada njih istovremeno, služe samo drugi – mala noćna
paunčad 139 koju je Plamen nadahnuo. Blicero je, godinama ranije,
izgubio svu svoju nevinost po ovom pitanju. I tako je njegova Sudba u
Pećnici: dok će zalutala dečica, vazda neupućena, što ne menjaju ništa
do uniforme i ličnih isprava, preživeti i napredovati dugo nakon
njegovog dima, pepela i ugaraka, njegovog odlaska kroz dimnjak.
Dakle tako. Wandervogel 140 u brdima Jada. Predugo to već traje,
odabrao je tu igru upravo zbog takvog kraja koji će mu doneti, nicht
wahr 141? Suviše je već star, grip duže traje i teže prolazi, stomak
prečesto u celodnevnim mukama, oči znatno više slepe pri svakom
pregledu, suviše „realan” da mu draža bude herojska smrt, pa čak i
vojnička. Sada samo želi da se skloni sa zime, u toplotu Pećnice, u
tminu, čelično sklonište, da se vrata za njim u sve užem pravougaoniku
kuhinjskog svetla uz odjek zatvore, zauvek. Sve ostalo je predigra.
No ipak brine, više nego što bi trebalo, i zbunjen je što je tako, za
decu – za njihove pobude. Misli da je sloboda ono za čim tragaju,
čeznutljivo koliko i on za Pećnicom, i takva izopačenost ne da mu mira
i rastužuje ga... iznova i iznova se vraća beskorisnom i besmislenom
prizoru onoga što je nekad bila kuća u šumi, sada pretvorena u mrvice
i otopljeni šećer, gde je ostala jedino crna neuništiva Pećnica, i dvoje
dece, kad je prošao nalet slatke energije i glad se ponovo javlja, odlaze
u zelenu bezizražajnost drveća... Kuda li će otići, gde li će naći sklonište
u noći? Dečja nesmotrenost... i državni paradoks ove ovde njihove Male
države, čija je osnova upravo ista ta Pećnica koja je mora uništiti...
No svaki istinski bog mora biti kako onaj koji uređuje tako i onaj
koji uništava. Budući da je odrastao u hrišćanskom okruženju, bilo mu
je teško da to uvidi sve do putovanja u Jugozapadnu Afriku: sve do
njegovog sopstvenog afričkog osvajanja. Među gasnućim vatrama
Kalaharija, pod nepreglednim obalskim nebom, vatrom i vodom,

139 Malo noćno paunče (lat. Saturnia pavonia) – vrsta leptirice.

140 Wandervogel (nem.) – „Ptica selica” naziv za popularan patriotski omladinski
pokret osnovan u Nemačkoj početkom XX veka, sa ciljem da okuplja omladinu i da
im kroz povratak prirodi usadi ljubav prema domovini. Bitna okosnica pokreta jeste i
želja mladih da pobegnu od prevaziđenog društvenog i porodičnog poretka starije
generacije.
141 Nicht wahr (nem.) – zar nije tako?
shvatio je. Herero dečak, što su mu misionari dugotrajnim
maltretiranjem usadili strah od hrišćanskih greha, što ga gone šakal-
duhovi, moćne evropske smeđe hijene, u nameri da se njegovom dušom
nahrane, taj dragoceni crv što je živeo uz njegovu kičmu, sada je
pokušao da zauzda svoje stare bogove, da ih uhvati u mrežu reči, da ih
divlje, paralisane, preda ovom belom učenjaku koji je delovao toliko
zaljubljen u jezik. Noseći među svojim priborom primerak Devinskih
elegija, tek izašao iz štampe kad je krenuo put Jugozapadne Afrike,
poklon od Majke kad se ukrcavao na brod, mirisa na svežu štampu od
kojeg mu se mutilo u glavi noćima dok se stari teretnjak probijao kroz
povratnik za povratnikom... sve dok sazvežđa, poput novih zvezda
Zemlje patnji, nisu postala sasvim nepoznata a godišnja doba obrnuta...
a on se iskrcao na obalu u drvenom čamcu visokog pramca što je
dvadeset godina ranije sa sidrišta doneo trupe u plavim čakširama da
uguše veliku pobunu naroda Herero. Da bi pronašao, natrag u zaleđu,
gore u potezu raštrkanih planina između pustinja Namib i Kalahari,
svog sopstvenog vernog urođenika, svoj noćni cvet.
Neprohodno prostranstvo stenja po kojem prži sunce... kilometri i
kilometri kanjona koji vijugaju ka nikuda, na dnu prekriveni nanosima
belog peska što prelazi u hladnu kraljevskoplavu kako poslepodneva
postaju duža... Da napravimo Ndjambi Karungu 142, omuhona 143...
šapat, iznad zapaljenih glogovih grana gde Nemac uz pomoć svoje
tanke knjižice bajanjem otklanja energije prisutne izvan svetlosti vatre.
Prestrašeno podiže pogled. Dečak želi da se jebe, no služi se Herero
nazivom za Boga. Neka čudna jeza podilazi belog čoveka. On veruje,
kao i Rajnsko misionarsko društvo koje je iskvarilo ovog dečaka, u
bogohuljenje. Naročito ovde u pustinji, gde se skupljaju opasnosti koje
ne može da natera sebe da imenuje čak ni u gradovima, čak ni po danu,
sklopljenih krila, guzova što dodiruju hladni pesak, i čekaju... Večeras
oseća moć svake reči: reči su samo trzaj oka udaljene od stvari koje
označavaju. Opasnost trpanja tog momka dok odzvanja sveto Ime
mahnito ga ispunjava pohotom, pohotom što inatno zuri u lice – masku
– trenutne odmazde koja čeka izvan kruga vatre... no za dečaka je
Ndjambi Karunga ono što se dešava kad se oni spoje, ništa drugo: Bog
je stvoritelj i uništitelj, sunce i tama, svi parovi suprotnosti, uključujući
i crno i belo, muško i žensko... i on postaje, u svojoj nevinosti, dete

142 Ndjambi Karunga – u religiji naroda Herero, Tvorac ili Stvoritelj; bog života, ali i

gospodar smrti.
143 Omuhona – poglavar plemena Herero naroda.
Ndjambi Karunge (kao i svi pripadnici njegovog nekadašnjeg klana,
neumitno, gledano unatrag, dalje od njihove sopstvene istorije) ovde
pod znojem, rebrima, stomačnim mišićima, kitom Evropljanina
(dečakovi mišići ostaju snažno napeti, kako se čini, satima, kao da ima
nameru da ubije, no ni reč se ne čuje, samo dugački, spazmički, gusti
odlomci noći što prolazi nad njihovim telima).
Šta sam mislio o njemu? Kapetan Blicero zna da je Afrikanac u
ovom trenutku na drugom kraju Nemačke, duboko u Harcu, i da su,
zatvore li se vrata Pećnice ove zime za njim, već jedan drugome
poslednji put rekli auf Wiedersehen. On sedi, uznemirenog stomaka,
žlezda prepunih bolesti, nagnut nad instrument-tablom u kolima za
kontrolu lansiranja maskirno ofarbanih. Narednici zaduženi za motor i
navođenje izašli su da popuše – on je sam za komandama. Napolju se,
viđena kroz prljavi periskop, čvornovata magla izvija iz svetle zone
mraza što opasuje uspravljene nejasne rakete, na mestu gde se puni
rezervoar sa tečnim kiseonikom. Stabla se zbijaju: gore se vidi jedva
dovoljno neba za uspon rakete. Bodenplatte – betonska ploča preko
čeličnih traka – postavljena je u prostor omeđen s tri drveta, obeležena
tako da precizno formiraju ugao, 260° stepeni, do Londona. Simbol
kojim su se poslužili jednostavna je mandala, crveni krug sa ucrtanim
debelim crnim krstom, koji se može prepoznati kao drevni solarni krst
na osnovu kojeg su, kako kaže predanje, ranohrišćani stvorili svastiku
kako bi prikrili svoj odmetnički simbol. U središtu krsta su dva eksera
ukucana u drvo. Pored jednog od nacrtanih obeležja, najzapadnijeg,
neko je vrhom bajoneta urezao u koru drveta reči IN HOC SIGNO
VINCES 144. Niko u bateriji ne priznaje da je ovo uradio. Možda je to
delo Podzemlja. No nisu naredili da se ukloni. Bledožuti vrhovi panjeva
svetlucaju oko postolja, sveža strugotina i piljevina mešaju se sa ranije
opalim lišćem. Miris, detinjast, snažan, meša se sa mirisom nafte i
alkohola. Preti kiša, danas možda i sneg. Sivozelene ekipe uznemireno
rade. Svetlucavi crni gumeni kablovi zmijoliko se pružaju u šumu da
spoje kopnenu opremu sa 380 volti holandske električne mreže.
Erwartung 145...
Zbog nečega, ovih dana mu je teže da se seća. Ono što je uramljeno,
zamagljeno od prašine i zemlje, prizmama, ritualima, svakodnevnim

144 In hoc signo vinces (lat.) – u ovom ćeš znaku pobediti. Po legendi, poruka koja se
ukazala Konstantinu Velikom pred Bitku na Mulvijskom mostu 312. godine, koja ga
je uverila da se preobrati u hrišćanstvo.
145 Erwartung (nem.) – iščekivanje.
ponavljanjem unutar ovih sveže raskrčenih trouglova u šumama
zamenilo je nekadašnji nasumični tok sećanja, njegovo nevino
sakupljanje prizora. Njegovo slobodno vreme, koje provodi sa Katje i
Gotfridom, postaje sve kraće i dragocenije kako se tempo ispaljivanja
ubrzava. Iako je mladić u Blicerovoj jedinici, kapetan jedva da ga viđa
kad su na dužnosti – blesak zlatne dok pomaže nadzornicima da
premere kilometre koji ih dele od predajnika, izbrazdani sjaj njegove
kose na vetru, što nestaje među drvećem... Kako je to samo čudnovata
suprotnost u odnosu na Afrikanca – negativ, žut i plav. Kapetan je, u
nastupu nekakve sentimentalnosti, nekakve prekognicije, svom
afričkom dečaku dao ime „Encijan”, po Rilkeovoj planinskoj lincuri
nordijskih boja, donetoj u dolinu poput čiste reči:

Bringt doch der Wanderer auch vom Hange des Bergrands

Nicht eine Hand voll Erde ins Tal, die alle unsägliche, sondern
Ein erworbenes Wort, reines, den gelben und blaun
Enzian. 146

„Omuhona... Pogledaj me. Ja sam crven, i smeđ... crn, omuhona...”

„Liebchen 147, ovo je druga polovina planete zemlje. U Nemačkoj bi
bio žut i plav.” Metafizika ogledala. Samozačaran onim što je video kao
prefinjenost, svojim knjiškim simetrijama... A opet, zašto se uzaludno
obraćati neplodnoj planini, jari dana, divljem cvetu iz kojeg se pojio,
toliko beskrajno... zašto traćiti te reči na opsenu, na žuto sunce i
ledenoplave sene po urvinama, osim ako to nije bilo proročanstvo,
mimo sindroma pretkatastrofe, mimo užasa kontempliranja sopstvene
starosti, ma koliko god ovlaš, koliko god nemogući izgledi svakog
„ukoliko” – mimo svega toga ležalo je nešto ustalasano, uskomešano,
zanavek ispod, zanavek ispred njegovih reči, nešto što je još onda
moglo da vidi vreme koje dolazi, užasno, barem onoliko užasno koliko
i zima i oblik do kojeg je Rat sada narastao, oblik zbog kojeg je
neizbežan oblik onog poslednjeg delića slagalice: ova igra Pećnice sa
tim mladićem žute kose i plavih očiju i sa nemom dvojnicom Katje (ko

146 Rajner Marija Rilke, Devinske elegije, „Deveta elegija”: „Pa i putnik ne snosi s
obronka brega u dolju / šaku zemlje, svima neizrecive, nego / stečenu jednu reč, čistu,
žutu i plavu / kičicu” (prev. Branimir Živojinović).
147 Liebchen (nem.) – draga, dušo.
li je bio njen parnjak u jugozapadnoj Africi? Koja li je to bila crna
devojka koju on nikad nije video, uvek skrivena pod zaslepljujućim
suncem, u promuklom i čađavom mimoilaženju vozova u noći, u
konstelaciji tamnih zvezda kojima niko, nikakav anti-Rilke, nije dao
imena...) – no 1944. bilo je prekasno da bi išta od toga još bilo važno.
Te su simetrije predstavljale predratni luksuz. Nije mu ostalo ništa da
prorekne.
Ponajmanje od svega, njeno naglo povlačenje iz igre. Tu jednu
jedinu varijaciju za koju se nije postarao, možda upravo zato što nikada
nije video ni onu crnu devojku. Možda je crna devojka genije
metasolucija – prevrnuti šahovsku tablu, ustreliti sudiju. No nakon tog
čina ranjavanja, loma, šta će biti sa malom državom Pećnice? Zar ju je
nemoguće popraviti? Možda neki novi oblik, koji više odgovara...
strelac i njegov sin, i gađanje jabuke... da, i sam Rat kao kralj tiranin...
još uvek se može spasiti, zar ne, zakrpiti, još uvek se mogu ponovo
dodeliti uloge, nema potrebe da se jurca napolje gde...
Gotfrid je, iz kaveza, posmatra kako se oslobađa stega i odlazi.
Svetao i vitak, dlačica na nogama vidljivih samo na suncu, pa čak i tada
je to tek fina, nezamisliva mreža zlatnih niti, kapaka što mu se već
naboravaju u čudnom mladalačko-staračkom rukopisu, kitnjasto, očiju
plave boje kakva se retko sreće, što je u izvesne dane, u skladu sa
vremenom, previše za te bademaste rubove, te se preliva, curi, krvari
napolje da osvetli čitavo mladićevo lice, devičanskiplava, plava kao u
utopljenika, plava toliko nezasito uvučena u krečnjačke zidove
mediteranskih ulica kroz koje smo u tišini prolazili biciklom u podneva
starog mira... On je ne može zaustaviti. Ako Kapetan pita, reći će šta je
video. Gotfrid ju je i ranije viđao kako se iskrada, a kružile su i glasine
– da je pripadala Podzemlju, da je zaljubljena u nekog pilota „štuke”
kojeg je upoznala u Ševeningenu... No mora da voli i kapetana Blicera.
Gotfrid se postavlja kao pasivni posmatrač. Čekao je da ga sustignu
njegove trenutne godine i regrutacija, čekao je sa nestašnim strahom
kao kad se posmatra približavanje krivine koju nameravate da po prvi
put savladate kontrolisanim zanošenjem, uzmi me, pojačavajući brzinu
do poslednjeg mogućeg trenutka, uz uzmi me kao jedinu molitvu pred
počinak. Opasnost za koju misli da mu je potrebna još uvek je za njega
fiktivna: u njegovoj igri flertovanja i koketiranja smrt nije stvarni ishod,
heroj uvek uspeva da izađe iz središta eksplozije, lica umrljanog od čađi
no sa širokim osmehom – eksplozija predstavlja buku i promenu,
potragu za skloništem. Gotfrid još uvek nije video mrtvaca, barem ne
izbliza. Do njega tu i tamo dopiru vesti od kuće da su neki od prijatelja
poginuli, posmatrao je kako se dugačke, mlitave platnene vreće u daljini
utovaruju u opako sive kamione, kako farovi prosecaju izmaglicu... ali
kad sa raketama nešto pođe naopako, i kad prete da se preture na vas
koji ih ispaljujete, i kad desetak vas zalegne, tela zbijenih jedno uz
drugo u uskim rovovima, čekajući u oznojanim vunenim uniformama i
napeti od suspregnutog smeha, misliš samo – Kakva će to priča biti za
menzu, za pismo Mutti... Te su mu rakete ljubimci, jedva pripitomljeni,
često problematični, pa čak i skloni povratku u prvobitno stanje. Voli
ih kao što bi voleo konje, ili „tigrove” 148, da su ga samo rasporedili
negde drugde.
Ovde se oseća uzetim, istinski lagodno. Da nije Rata, čemu se
mogao nadati? No biti deo ove avanture... Ako ne umeš da pevaš
Sigfrida, možeš barem koplje da nosiš. Na kojem li je planinskom
obronku, od kojeg osunčanog i dragog lica čuo te reči? Jedino čega se
seća su belo prostranstvo iznad, prekrivač prekriven oblacima... Sada
uči zanat, stara se o raketama, a kad se Rat završi, učiće za inženjera.
On shvata da će Blicero umreti ili otići, a da će on sam izaći iz kaveza.
No to povezuje sa završetkom Rata, ne sa Pećnicom. Zna on, kao što
znaju svi, da zatočenu decu uvek oslobode u trenutku najveće opasnosti.
Karanje, slani potez Kapetanovog umornog, često impotentnog penisa
što mu prodire u pokorna usta, bolno batinanje, njegovo sopstveno lice
u odrazu na Kapetanovim čizmama dok mu ih celiva, na čizmama
umrljanog sjaja, umanjenog zbog masnoća, nafte, alkohola prolivenog
prilikom tankovanja, zbog čega mu lice tamni do neprepoznavanja –
sve je to neophodno, zbog svega toga njegovo je zatočeništvo posebno,
dok bi se u suprotnom teško razlikovalo od vojnog mučenja, od vojne
torture. Stidi se što u tome toliko uživa – od reči kučko, sada izgovorene
sigurnim glasom, dobiće erekciju koju ne može voljom da suzbije –
plaši se da je, čak i ako ga ne osuđuju i ne proklinju, poludeo. Čitava
baterija zna za njihov odnos: iako i dalje slušaju Kapetana, to se vidi, to
im je na licima, oseti se u podrhtavanju čeličnih metara, u treskanju
hrane na njegov poslužavnik u menzi, u gurkanju laktom o njegov desni
rukav pri svakom oblačenju njegovog odreda. Ovih dana često sanja
veoma bledu ženu koja ga želi, koja nikad ne progovara – no od te
potpune smelosti u njenim očima... od sopstvene strahotne uverenosti
da ga ona, poznata osoba koju svako odmah prepozna, poznaje i da

Tigar I i II (Pancer VI Tigar i Pancer VI Tigar II) – nemački teški tenkovi u

148

upotrebi u Drugom svetskom ratu.

nema razloga da mu se obrati drugačije no tim pozivanjem što joj se
očituje na licu, noću budan podrhtava, s Kapetanovim iscrpljenim licem
na desetak centimetara udaljenosti preko svile zgužvanog srebra, sa
slabim očima zagledanim u njegove, s brkovima o koje odjednom mora
da protrlja obraz, jecajući, pokušavajući da kaže kako je izgledala, kako
ga je gledala...
Kapetan ju je, razume se, video. Ko nije? Njegovo viđenje tešenja
jeste da tom detetu kaže: „Ona je stvarna. Ti se tu ništa ne pitaš. Moraš
da shvatiš da je odlučila da te ima. Nema svrhe da se budiš s vriskom,
da me tako uznemiravaš.”
„Ali ako se ona vrati –”
„Predaj se, Gotfride. Odustani sasvim. Da vidiš kuda će te odvesti.
Seti se kad sam te prvi put karao. Kako si stisnut bio. Sve dok nisi
shvatio da sam naumio da uđem. Tvoj mali pupoljak je procvetao. Nisi
imao šta da izgubiš, u to vreme čak ni nevinost sopstvenih usta...”
No dečak i dalje plače. Katje neće da mu pomogne. Možda spava.
Nikad to ne zna. Želi da joj bude prijatelj, no jedva da ikad razgovaraju.
Ona je hladna, tajanstvena, ponekad je ljubomoran na nju i na druge –
obično kad želi da je kara i kad zahvaljujući nekoj Kapetanovoj
domišljatosti to ne može – u takvim trenucima misli da je očajnički voli.
Za razliku od Kapetana, nikada na nju nije gledao kao na odanu sestru
koja će ga izbaviti iz kaveza. Sanja o tom izbavljenju, ali kao o
mračnom spoljašnjem Procesu koji će se dogoditi, šta god da bilo ko od
njih želi. Bilo da ona ode ili ostane. I zato, kad Katje zauvek napusti
igru, on ćuti.
Blicero je proklinje. Zavitlao je kalup za čizme u jednog
dragocenog Terborha 149. Bombe padaju na zapadu, u Hagshe Boš 150.
Vetar duva i mreška površinu ukrasnih jezeraca napolju. Službena kola
se režeći udaljavaju niz dugačak prilaz oivičen bukvama. Polumesec
sija među maglovitim oblacima, a tamna mu polovina ima boju starog
mesa. Blicero svima naređuje da siđu u sklonište, podrum pun džina u
smeđim zemljanim sudovima, gajbica sa lukovicama anemona. Ta
kučka je njegovu bateriju pretvorila u britansku metu, napad bi mogao
uslediti svakog trenutka! Svi sede okolo, piju aude henever 151 i ljušte
sireve. Pričaju priče, uglavnom smešne, od pre Rata. Do zore su svi već

149 Gerard. TerBorch (1617-1681) – holandski slikar iz XVII veka.

150 Haagsche Bosch – haška šuma.
151 Oude genever (hol.) – stari džin.
pijani i spavaju. Komadići voska leže razbacani po podu poput lišća.
Nijedan „spitfajer” se nije pojavio. No kasnije tog jutra Schußstelle 3 je
premeštena, a rekvirirana kuća napuštena. A ona je otišla. Prešla preko
engleskih linija, na izbočini gde velika vazdušna avantura leži
zaglibljena za tu zimu, u Gotfridovim čizmama i staroj haljini sa crnim
moareom, dužine do listova, za jedan broj prevelikoj, zastareloj. Njeno
poslednje prerušavanje. Od sada pa nadalje biće Katje. Jedino je još
kapetanu Prentisu dužna. Ostali – Piet, Vim, Dramer, Indijanac – svi su
je napustili. Ostavili je da umre. Ili joj je to upozorenje da –
„Žao mi je, ne, potreban nam je taj metak”, Vimovo lice u senci
koju njeno oko ne može da nadomesti, dok ogorčeno šapće pod
ševeningenskim gatom, uz isprekidane korake svetine po drvetu iznad
njih, „potreban nam je svaki jebeni metak kojeg možemo da se
dočepamo. Potrebna nam je tišina. Nemamo čoveka koji bi se rešio tela.
Već sam potrošio pet minuta s tobom...”, te će njihov poslednji susret
posvetiti tehničkim pitanjima koja je više ne zanimaju. Kad se osvrnula
već ga nije bilo, nečujan poput gerilca, i ona ne zna kako to da poveže
sa onim što je osećao prošle godine, neko vreme, pod hladnom
žanilom 152, u vreme pre nego što je dobio toliko mišića i ožiljke na
ramenu i butini – kasno se probudio, kao neutralan čovek kojem je
naposletku prekipelo, no volela ga je pre toga... mora da jeste...
Ona im sada više ništa ne vredi. Hteli su Schußstelle 3. Dala im je
sve drugo, no stalno je iznalazila razloge da ne otkrije položaj
Kapetanovog lansirnog mesta, a sada je već suviše sumnjala u to koliko
su to dobri razlozi bili. Istina, mesto su često pomerali. No nije mogla
biti bliže postupku donošenja odluka: njeno se bezizražajno lice
služavke nadnosilo nad njihove rakije i cigare, mape sa krugovima od
kafe prostrte preko niskih stočića, bež papire sa purpurnim pečatima
poput izubijanog tkiva. Vim i ostali su uložili vreme i živote – tri
jevrejske porodice poslate na istok – ali čekaj malo, ona je to više nego
izjednačila, zar ne, tokom tih meseci u Ševeningenu? Oni su bili klinci,
neurotični, usamljeni, piloti i posade, svi su voleli da razgovaraju, i ko
zna koliko li je kopija najpoverljivijih dokumenata poslala preko
Severnog mora, zar ne, sa brojevima eskadrila, mestima za tankovanje,
tehnikama izlaska iz spina i radijusima okretanja, snagama motora,
radio-kanalima, sektorima, postupcima kretanja – zar nije? Šta još
hoće? Ovo ona ozbiljno pita, kao da postoji stvarna stopa konverzije

152Žanila – tkanina s gustim, kratkim i uspravnim dlačicama, a sa stražnje strane

glatka.
između informacija i života. E pa, čudno je reći, ali postoji. Zapisana je
u Priručniku, u dokumentima u Ministarstvu rata. Ne zaboravite da je
prava suština Rata kupovina i prodaja. Ubijanje i nasilje su
samoregulatorni i mogu se poveriti neprofesionalcima. Masovna
priroda smrti u ratu korisna je po mnogo čemu. Služi kao spektakl, za
odvraćanje pažnje od stvarnih ratnih poteza. Ona obezbeđuje sirovi
materijal koji će Istorija zabeležiti, kako bi decu mogli učiti da je
Istorija sled nasilja, bitka za bitkom, kako bi ih bolje pripremili za svet
odraslih. Što je najbolje od svega, masovna smrt predstavlja stimulus
običnim ljudima, malom čoveku, da pokuša da zgrabi parče te Pite dok
je još u stanju da je proguta. Pravi rat se odvija u slavu tržišta. Prirodna
tržišta, koja su profesionalci oprezno nazvali „crnim”, niču posvuda.
Tačkice, funte i nemačke marke prelaze iz ruke u ruku, ozbiljno poput
klasičnog baleta, unutar njihovih antiseptičnih mermernih odaja. No
napolju, među ljudima, nastaje stvarnija moneta. Dakle, Jevreji su za
prodaju. Baš kao što su i cigarete, seks ili „herši” čokoladice. Jevreji
nose i element krivice, budućeg ucenjivanja, što, razume se, ide u prilog
profesionalcima. I tako sada Katjine žalbe nailaze na muk, na Severno
more nadanja, a Pirat Prentis, koji je poznaje sa žurnih sastanaka – na
gradskim trgovima koji uspevaju da budu okrenuti kasarnama i
klaustrofobični, pod mračnim stepeništima što prijatno mirišu na drvo,
strmim poput merdevina, na jedrenjaku uz naftom zamazani kej dok
mačje oči boje ćilibara zure u njih, u zgradi sa starim stanovima dok u
dvorištu pada kiša, sa nezgrapnim prastarim „švarclozeom” 153
ogoljenog mehanizma i kanticom za ulje razbacanim po prašnjavoj sobi
– koji ju je svaki put video kao lice koje pripada zajedno sa ostalima
koje bolje poznaje, na margini svakog poduhvata, sada, suočen sa tim
licem izvučenim iz konteksta, sa ogromnim nebom skroz od morskih
oblaka u punom maršu, visokih i tamnoljubičastih, iza nje, oseća
opasnost u njenoj usamljenosti, shvata da nikada nije čuo njeno ime,
sve do susreta kraj vetrenjače poznate kao „Anđeo”...
Govori mu zašto je sama – više ili manje – zašto nikada neće moći
da se vrati natrag, i lice joj je negde drugde, naslikano na platnu,
okačeno zajedno sa ostalim preživelima u onoj kući kraj Duindigta, gde
je nazočno samo igri Pećnice – dok stoleća prolaze poput
poljubičastelih oblaka, zatamnjujući minimalni sloj firnajza između nje
i Pirata, dajući joj štit smirenosti koji joj je potreban, štit klasične

153Schwarzlose (nem.) – teški mitraljez, standardni mitraljez u austrougarskoj vojsci u

Prvom svetskom ratu.
nebitnosti...
„Ali kuda ćeš otići?” Oboma su im ruke u džepovima, šalovi čvrsto
obmotani, sjajno crno kamenje koje je voda za sobom ostavila čeka
poput zapisa u snu, koji samo što nije dobio smisao ispisan ovde duž
plaže, svaki delić tako neverovatno jasan, no opet...
„Ne znam. Koje bi bilo dobro mesto?”
„‘Belo pohođenje’”, predložio je Pirat.
„‘Belo pohođenje’ je u redu”, rekla je i zakoračila u prazninu...
„Ozbi, jesam li ja poludeo?”, snežna noć, pet raketnih bombi od
podneva, drhtureći u kuhinji osvetljenoj svećama, kasno, Ozbi Fil,
kućni učeni idiot koji je večeras toliko zagazio u druženje sa muskatnim
oraščićem da mu se to pitanje čini sasvim na mestu, uz bledi cementni
Jungfrau što čuči, flegmatičan i, čini se, ozlojeđen u mračnom uglu.
„Naravno, naravno”, rekne Ozbi, uz spretan pokret prstiju i ručnog
zgloba po uzoru na onaj kojim je Bela Lugoši pružio izvesnu čašu
začinjenog vina nekoj budali od nedozrelog glavnog glumca u Belom
Zambiju, prvom filmu koji je Ozbi ikada pogledao i, na neki način,
poslednjem, a koji je na njegovoj listi filmova svih vremena stajao rame
uz rame sa Frankenštajnovim sinom, Nakazama, Letom za Rio i možda
Dambom, koji je išao da pogleda sinoć u Ulici Oksford, no negde na
pola primeti, umesto čarobnog pera, neveselo zeleno-crveno lice
gospodina Ernesta Bevina 154 obmotanog debeljuškastom surlom bebe
slona dugačkih trepavica, i odluči da bi bilo mudro odstraniti se. „Ne”,
budući da je u međuvremenu Pirat pogrešno razumeo šta god da je Ozbi
rekao, „ne ‘naravno da si poludeo, Prentise’, nisam uopšte to...”
„Šta onda”, pita Pirat, nakon što je Ozbijeva pauza potrajala duže
od minuta.
„Ah?”, rekne Ozbi.
Pirat se preispituje, eto šta je. Neprekidno se seća kako Katje sada
izbegava svaki pomen kuće u šumi. Bacila je pogled unutra, i napolje,
no kristalni slojevi istine difraktovali su svaku njenu čujnu reč – često
do suza – i on ne može da shvati ništa od izgovorenog, a kamoli da dođe
do samog blistavog kristala. Zaista, zašto je napustila Schußtelle 3?
Nikada nam nije rečeno zašto. No tu i tamo, učesnici igre će se, bilo
zatišje ili kriza, podsetiti kako je sve, naposletku, zapravo igra – i tada
neće moći da nastave u istom duhu... Ne mora to biti nešto iznenadno,

154 Ernest Bevin (1881-1951) – ministar rada u ratnoj vladi Velike Britanije.
spektakularno – može to nastupiti i polako – i bez obzira na rezultat,
broj posmatrača, njihovu zajedničku želju, kazne koje bi oni ili Liga
dali, igrač će, budeći se odlučno, možda sa Katjinim sopstvenim
nepopustljivim sleganjem ramena i odlučnim korakom mlade
izopštenice, reći ma zajebi i napustiti igru, bez razmišljanja je
napustiti...
„U redu”, nastavlja on sam, jer Ozbi, izgubljen u osmehu urađenog
narkosa, pomno posmatra zrelu žensku snežnu kožu Alpa u uglu, on i
zaleđeni vrh iznad i plavičasta noć... „onda je u pitanju kriza karaktera,
kapric. Kao kad nosiš prokletog ‘mendozu’ 155.” Svi ostali u Firmi nose
„stena”, znaš. „Mendoza” je tri puta teži, niko čak nije ni video municiju
za meksički mauzer od 7 milimetara u skorašnje vreme, čak ni u Ulici
Portobelo: on nema onu veličanstvenu Garažnu Jednostavnost niti
brzinu paljbe, pa ipak ga voli (da, najverovatnije je to ljubav ovih dana)
„vidiš, u pitanju je trampa, ne”, nostalgija za njegovim repetirom kao
kod mitraljeza sistema „luis”, i to što može da podigne cev za sekundu
(jeste li probali nekad da podignete cev sa „stena”?), i to što ima
dvostruku udarnu iglu za slučaj da se jedna pokvari... „Zar ću dopustiti
da malo dodatne težine nešto znači? To je moj kapric, težina mi ništa
ne znači, u protivnom ne bih izvukao devojku, zar ne.”
„Ja nisam tvoja odgovornost.” Statua u façonné 156 kadifi boje vina
od vrata do ručnih zglobova i gležnjeva, i koliko li je dugo već,
gospodo, posmatrala iz senki?
„Oh”, Pirat se pokunjio, „jesi, znaš.”
„Srećan par!”, iznenada zagrme Ozbi, uzimajući još jedan prstohvat
muskatnog oraščića kao burmut, prevrćući očnim jabučicama belim
poput minijaturne planine. Dok sad glasno kija po kuhinji, pada mu na
pamet da je neverovatno što su mu oboje u istom vidnom polju. Piratovo
lice sve tamnije od nelagode, Katjino nepromenjeno, napola osvetljeno
svetlošću iz susedne prostorije, napola u škriljčanoj senci.
„Pa da li je onda trebalo da te ostavim?”, a kad ona na to samo stisne
usne, nestrpljivo: „ili misliš da je neko odavde bio dužan da te izvuče?”
„Ne.” To ju je pogodilo. Pirat je to pitao samo zato što je počeo
potajno da sumnjiči nepoznat broj Nekih S Ove Strane. No za Katje dug

155 Mendoza – meksički mitraljez koji je ime dobio po svom izumitelju Rafaelu Men-
dozi, 1934. godine.
156 Façonné (fr.) – dezenirana tkanina u koju je šara utkana i izdignuta u odnosu na

površinu.
je nešto što je trebalo izbrisati. Njen stari, nepovratni greh – ona želi da
pređe mora, da poveže zemlje među kojima nema baš nikakvog kursa
razmene. Njeni su preci pevali, na srednjoholandskom:

ic heb u liever dan en everswin,

al waert van finen goude ghewracht,157

ljubav nesamerljiva sa zlatom, zlatnim teletom, pa čak u ovom

slučaju i sa zlatnom svinjom. No sredinom XVII veka već više nije bilo
svinja od zlata, samo od smrtnog mesa kao što su one Fransa Van der
Grova, još jednog pretka, koji je otišao na Mauricijus sa punim brodom
tih živih krmaka i izgubio trinaest godina tegleći svoj haakbus 158 kroz
šume abonosa, lutajući po močvarama i ohlađenoj lavi, sistematski
istrebljujući domaće dodoe zbog nečega što nije umeo da objasni.
Holandske svinje su se postarale za jaja i mlađe ptice. Frans je pažljivo
nišanio na roditelje sa deset ili dvadeset metara, oružja oslonjenog na
metalni podupirač, polako povlačeći oroz, pogleda uprtog u mitareću
rugobu, dok se bliže njemu, na sporogorećem fitilju, natopljenom
vinom, uhvaćenom u stezaljku, užareno crvenilo spuštalo nadole,
njegova vrelina na Fransovom obrazu poput moje sopstvene male luče,
pisao je kući Hendriku, starijem bratu, vladara mog Znaka... otkrivajući
pripalni barut koji je dotle držao zaklonjen drugom rukom – iznenadni
blesak u tavici za barut, kroz falju 159, i glasni pucanj što odjekuje među
strmim stenama, povratni trzaj treska mu kundak o rame (gde je koža
isprva oderana, prekrivena plikovima, zatim prekrivena krastama,
nakon prvog leta). A ta glupa, čudna ptica, koja nikada nije ni
napravljena da leti ili trči iole brzo – za šta li su bile dobre? – što sada
ne može ni da locira svog ubicu, rastrgana, dok joj krv šiklja na sve
strane, izmučeno i neuredno umire...
Kod kuće, brat letimično čita pisma, neka krta, druga umrljana od
mora ili izbledela, pisana tokom godina, isporučena sva odjednom –
razumevajući vrlo malo, nestrpljiv samo da dan provede, kao i obično,
u vrtu i stakleniku, sa svojim lalama (vladajuće ludilo u to vreme),

157 „Draži si mi i od svinje / pa sve i da je od zlata izlivena.”

158 Haakbus (hol.) – Arkebuza, jedno od prvih primitivnih vrsta ručnog streljačkog
vatrenog oružja, pretežno u upotrebi u periodu od XV do XVII veka, koje se zbog
svoje težine prilikom korišćenja držalo na metalnoj potpori.
159 Falja – rupa za potprašivanje, rupa kroz koju se u starinske puške sipao barut.
naročito sa jednom novom vrstom nazvanom po njegovoj trenutnoj
ljubavnici: krvavocrvenom, tanano prošaranom purpurnom... „Sve
novopridošlice nose novi snaphaan 160... ali ja se držim svoje nezgrapne
stare fitiljače... zar ne zaslužujem nezgrapno oružje za tako nezgrapnu
lovinu?” No Frans nije došao ništa bliže tome da kaže šta ga je zadržalo
među tim zimskim ciklonima, gde je nabijao komade stare uniforme za
olovnim kuglama, suncem opaljen, zarastao u bradu i prljav – osim ako
ne bi padala kiša ili ako nije bio u unutrašnjosti gde se u kraterima starih
vulkana skupljala kišnica plava poput neba, kao žrtva prineta nebesima.
Ostavljao je dodoe da istrunu, nije mogao da podnese da jede
njihovo meso. Obično je u lov odlazio sam. No često bi, nakon meseci
i meseci takvog života, izolacija počinjala da ga menja, da menja i same
njegove opažaje – nazubljene planine pri punoj dnevnoj svetlosti
rasplamsavaju mu se pred očima u čudovišnu jarkožutu, lepršavu
indigoplave nebo mu je staklenik, čitavo ostrvo njegova tulipomanija.
Glasovi – on pati od nesanice, a južnjačke zvezde previše gusto
raspoređene za sazvežđa što formiraju lica i izmišljena stvorenja još
manje verovatna no što je dodo – progovaraju rečima spavača, jedan po
jedan, u dvoje, horski. Ritam i boja glasa su holandski, no na javi
nemaju nikakvog smisla. Osim što je mislio da ga upozoravaju... da ga
prekorevaju, ljutiti što ne uspeva da ih razume. Jednom je čitavog dana
sedeo i zurio u jedno jedino belo jaje dodoa na travnatom brežuljku.
Mesto je bilo suviše zabačeno da bi na njega nabasala neka svinja u
potrazi za hranom. Čekao je na zvuk grebanja, na prvu pukotinu koja
će premrežiti krečnu površinu: na pomaljanje. Kudelja je stajala
stegnuta u čeličnoj vilici držača, spremna da bude upaljena, spremna da
se polako spusti, kao sunce, do mora od crnog baruta, i da uništi
mladunče, jaje svetlosti u jaje tame, u prvom minutu pošto je začuđeno
progledao, vlažnog paperja rashlađenog ovim jugoistočnim pasatima...
Svakog bi sata bacio pogled niz cev. Ako ikada, upravo tada je mogao
videti kako oružje zatvara osu, moćnu poput Zemljine, između njega i
njegove žrtve, još uvek nerazdvojene, unutar jajeta, od lanca predaka,
koja se neće prekinuti na duže od jednog treptaja svetlosti sveta. Stajali
su tako, to nemo jaje i taj ludi Holanđanin, i kremenjača koja ih je
zauvek spajala, uokvireni, veličanstveno nepomični kao na bilo kom
Vermerovom platnu. Samo se sunce kretalo: od zenita napokon naniže
iza nejednakih zubaca planina ka Indijskom okeanu, ka kao katran crnoj
noći. Jaje se, bez ijednog drhtaja, još nije izleglo. Trebalo je da ga

160 Snaphaan (hol.) – puška kremenjača.

raznese tamo na licu mesta: shvatio je da će se ptica izleći pre zore. No
ciklus se završio. Osovio se na noge, bolnih kolena i kukova, dok mu je
u glavi odzvanjalo od uputstava njegovih spavača što bruje, preplićući
se, neodložna, i samo othramao odatle, oružja o desnom ramenu.
Kad bi usamljenost počela da ga nagoni u situacije poput ove, često
bi se vraćao u naseobinu i pridruživao lovačkoj družini. Pijana,
studentska histerija bi ih sve obuzela na noćnim pohodima gde bi ubrzo
pucali na bilo šta, na krošnje, oblake, velike ljiljke što su zaglušujuće
skičali izvan dometa sluha. Uz pasate što su se penjali uzbrdo da im
rashlade noćno znojanje, pod nebom napola grimiznim od vulkana, uz
tutnjavu pod nogama, potmulu koliko je glasanje slepih miševa bilo
piskutavo, svi ti muškarci bili su uhvaćeni u međuspektru, zatočeni
među frekvencijama sopstvenih glasova i reči.
Svi su u toj mahnitoj gomili bili gubitnici koji podražavaju rasu od
Boga izabranih. Kolonija, taj poduhvat, umirala je – poput stabala
abonosa koja su uklanjali sa ostrva, poput sirotih vrsta koje su potpuno
iskorenjivali sa zemlje. Do 1681. godine Didus ineptus će nestati, do
1710. isto će se dogoditi i sa poslednjim doseljenicima sa Mauricijusa.
Taj ostrvski poduhvat će trajati oko jednog ljudskog veka.
Za neke je to imalo smisla. Smatrali su te trapave ptice toliko
nepriličnima kao da se tu sam Sotona umešao, toliko ružnima kao da su
otelovljenje argumenta protiv Božijih stvorenja. Da li je Mauricijus bio
prva pukotina u zaštitnim bedemima Zemlje kroz koju će procuriti
otrov? Hrišćani ga moraju uštaviti ovde, ili stradati u nekom drugom
Potopu, koji će ovog puta na njih pustiti ne Bog, već Neprijatelj. Čin
objašnjavanja ove dužnosti u njihovoj je jedinici za ove ljude postao
pobožan čin, čin čiju su simboliku oni razumeli.
No ako su već bili odabrani da dođu na Mauricijus, zašto su bili
odabrani i da omanu, i potom odu? Da li su bili odabrani, ili
izostavljeni? Jesu li bili Odabrani, ili su bili Preskočeni, i osuđeni na
propast kao ptica dodo?
Frans nije mogao znati da su, osim nekoliko primeraka na ostrvu
Reunion, to bili jedini dodoi na ovom svetu, i da je pomagao da se
istrebi čitava jedna rasa. No povremeno bi do njega doprla svest o
opsegu i mahnitosti tog lova. „Da ta vrsta ne predstavlja toliko
izopačenje”, pisao je, „mogla bi se unosno uskladištiti da hrani naše
potomstvo. Ne mogu da ih mrzim toliko strastveno koliko to mogu neki
ovde. Ali šta bi sada moglo ublažiti ovaj pokolj? Prekasno je... Da im
je možda ljupkiji kljun, gušće perje, sposobnost da lete, koliko god
kratko... detalji Nacrta. Ili nam se, da smo samo zatekli urođenike na
ovom ostrvu, izgled te ptice tada ne bi činio ništa čudnijim od izgleda
divlje ćurke u Severnoj Americi. Avaj, njihova je tragedija u tome što
su preovlađujući oblik života na Mauricijusu, no nesposobni za govor.”
I to je bilo to, baš tako. Odsustvo jezika značilo je odsustvo svake
šanse da budu uključene u ono što su njihovi okruglasti i svetlokosi
osvajači nazivali Spasenjem. No Frans, u praskozorja usamljeniji od
većine, nije mogao a da naposletku ne bude svedok čuda: dara govora...
Preobraćenja dodoa. Poređani, na hiljade njih, na obali, sa svetlucavim
obrisom grebena na vodi iza njih, čija je tutnjava jedini zvuk u jutro,
sad kad se vulkani odmaraju, a vetar stoji, jesenje svitanje razdeljuje
svetlost staklastu i zagasitu po svima njima... došli su iz svojih gnezda
i gnezdišta, iza potoka što kuljaju iz otvora tunela lave, sa manjih ostrva
poput olupina nasukanih duž severne obale, iz iznenadnih vodopada i
opustošenih kišnih šuma po kojima rđaju sekire a grubo perje trune i
kotlja se na vetru, iz svojih vlažnih jutara pod senkama iskrčenih
planina po kojima su se u neveštom hodočašću gegali do ovog skupa:
da budu osveštani, prihvaćeni... Jer koliko god da su Božja stvorenja, i
poseduju dar racionalnog govora, i da priznaju da se večni život samo
u Njegovoj Reči može pronaći... I u očima dodoa blistaju suze
radosnice. Sada su svi braća, oni i ti ljudi koji su ih lovili, braća u Hristu,
maloj bebi uz koju sada sanjaju da sede, da se gnezde u njegovoj štali,
perja u miru, i bdiju nad njim i njegovim dragim lišćem po čitavu noć...
Najčistiji je to oblik evropske odvažnosti. Radi čega je sve to bilo,
ta ubistvena mora, gangrenozne zime i izgladnela proleća, naš
bespoštedni progon bezbožnika, ponoći rvanja sa Zveri, naš znoj
pretvoren u led a suze u blede pahulje snega, ako ne radi trenutaka poput
ovog: ti mali preobraćenici izviru svuda u vidnom polju, tako krotki,
tako puni poverenja – kako da se ijedna guša izmakne u strahu, kako da
se začuje ijedan verolomni krik u prisustvu našeg noža, našeg nužnog
noža? Sada posvećeni, oni će nas hraniti, njihovi posvećeni ostaci i
izmet đubriće naše useve. Jesmo li im rekli „Spasenje”? Jesmo li mislili
na večno prebivalište u Gradu? Večni život? Raj na zemlji ponovo
uspostavljen, njihovo ostrvo, kakvo je nekada bilo, vraćeno njima?
Verovatno. Misleći sve vreme na tu malu braću pobrojanu među našim
blagoslovima. I zaista, ako nas izbave od gladi na ovome svetu, onda
na onom svetu, u carstvu Hristovom, naše spasenje mora biti, u jednakoj
meri, neizbežno. U protivnom bi dodoi bili samo onakvi kakvima se
prikazuju pod varljivim svetlom ovog sveta – tek naša lovina. Bog ne
može biti toliko okrutan.
Frans je u stanju da na obe verzije, na čudo i lov čije trajanje
prevazilazi njegovo pamćenje, gleda kao na stvarne, ravnopravne
mogućnosti. U obe verzije dodoi naposletku umiru. No što se vere tiče
... on je u stanju da veruje samo u jednu jedinu čeličnu realnost vatrenog
oružja koje nosi. „Znao je da bi snaphaan bila lakša, da bi mu njeni
oroz, kremen i čelik obezbedili sigurnije opaljivanje – no osećao je
nostalgiju za arkebuzom... nije mu smetala dodatna težina, bio je to
njegov kapric...”
Pirat i Ozbi Fil oslanjaju se na ispust svog krova, dok sunce
veličanstveno zalazi s druge strane zavojite reke i uzvodno, carska
zmija, skupine fabrika, stanova, parkova, čađavih tornjeva i zabata,
užareno nebo što kilometre i kilometre udaljenih ulica i načičkanih
krovova i krivudave reke Temze presvlači dramatičnom
zagasitonarandžastom da podseti ovdašnjeg posetioca na njegovu
sopstvenu smrtnu prolaznost, da zatvori ili isprazni sva vrata i prozore
pred njegovim očima što tragaju za samo malo društva, za po kojom
rečju na ulici pre nego što se popne do teškog sapunjavog mirisa
iznajmljene sobe i do kvadrata koralnog zalaska sunca na podnim
daskama – drevna svetlost, samoapsorbovana, gorivo sagoreno u
zimskom holokaustu na merenje, udaljeniji obrisi među stubovima ili
slojevima dima sada savršene pepeljaste ruine samih sebe, bliže
prozorima, za trenutak obasjanim suncem, što uopšte ne odražavaju već
zadržavaju isto to uništavajuće svetlo, ovo napregnuto zamiranje u
kojem nema obećanja povratka, svetlost od koje rđaju vladina kola uz
ivičnjake, što boji poslednja lica što hitaju kraj prodavnica po hladnoći
kao da se naposletku oglasila glasna sirena, svetlost što u hladne puste
kanale pretvara silne ulice, i koja se puni londonskim čvorcima što se u
milionima okupljaju oko maglovitih kamenih postolja, na sve praznijim
trgovima i u velikom kolektivnom snu. Kreću se u krugovima,
koncentričnim krugovima, preko radarskih ekrana. Operateri ih
nazivaju „anđelima”.
„Proganja te on”, Ozbi će dok pućka „amanita” cigaretu.
„Da”, odgovara Pirat obilazeći ivice krovne bašte, uznemiren u
sumrak, „ali to je poslednja stvar u koju želim da poverujem. I druga je
bila dovoljno loša...”
„Šta onda misliš o njoj.”
„Nekome će poslužiti, rekao bih”, pošto je to odlučio juče, na stanici
Čering Kros, kad je kretala u „Belo pohođenje”. „Nepredviđena dobit,
za nekoga.”
„Znaš li šta nameravaju, oni tamo?”
Zna samo da smišljaju nešto što uključuje ogromnu hobotnicu. No
niko ovde u Londonu ne zna ništa zasigurno. Čak i u „Belom
pohođenju” svi odjednom silno dolaze i odlaze, i ne zna se zašto je to
tako. Primećeno je kako Majron Granton baca ne baš sasvim prijateljske
poglede ka Rodžeru Meksiku. Zuav se vratio u svoju jedinicu u severnoj
Africi, natrag pod dvostruki krst 161, a sve što bi Nemci mogli smatrati
zlokobnim u njegovom crnilu zabeležio je na filmu i izvukao
slatkorečivošću ili prisilom niko drugi do Gerhard fon Gel, nekada
blizak prijatelj a još uvek po svemu ravan Langu, Pabstu, Lubiču, u
skorije vreme umešan u poslove velikog broja vlada u egzilu, u
nestalnost valuta, uspostavljanje i ukidanje zapanjujuće mreže tržišnih
operacija što se čas pojavljivala čas nestajala širom kontinenta još
zahvaćenog bitkama, čak i dok u oružanim borbama čelik zuji gore-dole
po ulicama, dok vatra guta kiseonik na nebu a mušterije padaju ugušene
od dima poput buba u prisustvu insekticida... no trgovina nije umanjila
veštinu Fon Gela: ovih je dana tananija nego ikad. U tim prvim
napadima Crnac se kreće okolo u SS uniformi, među maketama raketa
i Meillerwagena 162 od letvica i platna (koje se uvek snimaju kroz
borove, kroz sneg, iz udaljenih uglova kako ne bi odali engleske
položaje), dok su ostalima lica uverljivo obojena u crno, čitavoj ekipi
regrutovanoj na jedan dan iz zabave, te gospodin Pointsman, Meksiko,
Edvin Trikl, Rolo Groust i dežurni neurohirurg Laboratorije za
proučavanje abreakcije Aron Trouster, svi igraju crne raketaše
izmišljene Švarckomande – tu je čak i Majron Granton u ulozi bez
teksta, nejasni statista poput svih ostalih. Snimak traje tri minuta
dvadeset pet sekundi i ima dvanaest kadrova. Učiniće ga starijim,
dodaće mu malo gljivica i ferotipije 163, i prebaciti ga u Holandiju, gde
će postati deo „ostataka” lažnog položaja za lansiranje raketa u
Rijkswijksche Bosch. Holandski pokret otpora potom će „napasti” ovaj
položaj i podići veliku prašinu, lažirajući tragove guma na zemlji i

161 Dvostruki krst – naziva se još i lorenskim krstom. Sastoji se od jedne vertikalne

linije koju pri vrhu pod pravim uglom seku dve horizontalne linije, jedna ispod druge,
od kojih je donja obično duža.
162 Meillerwagen (nem.) – prikolica za prenos V-2 raketa na mesto lansiranja.
163 Ferotipija – stari fotografski postupak izrade fotografija direktno na gvozdenoj

ploči.
obilato raspoređujući krš koji prati nagli odlazak. Unutrašnjost vojnog
kamiona će opustošiti molotovljev koktel: među pepelom,
ugljenisanom odećom, pocrnelim i pomalo istopljenim bocama džina
biće pronađeni ostaci brižljivo krivotvorenih dokumenata
Švarckomande, kao i jedna rolna filma, na kojoj će ostati sačuvano
svega tri minuta i dvadeset i pet sekundi materijala. Fon Gel, sasvim
ozbiljnog lica, izjavljuje kako mu je to najveće delo.
„I zaista, s obzirom na to kako će se stvari razvijati”, piše istaknuti
filmski kritičar Mičel Pritiplejs, „njegova procena se ne može ni
osporiti, premda uglavnom iz drugačijih razloga od onih koje bi Fon
Gel naveo, ili koje bi, sa svoje specifične tačke gledišta, predvideo.”
U „Belom pohođenju”, zahvaljujući neredovnim izvorima prihoda,
postoji samo jedan filmski projektor. Svakog dana, oko podneva, nakon
što su ljudi iz Operacije „Crno krilo” odgledali svoje lažne afričke
raketne trupe, Vebli Silvernejl dolazi da ponovo odnese projektor niz
prohladne hodnike s patosom od izguljenog drveta do krila Laboratorije
za proučavanje abreakcije, pa zatim u unutrašnju prostoriju u kojoj
hobotnica Grigori nabusito balavi u svom akvarijumu. U ostalim
prostorijama psi cvile, prodorno laju od bola, zavijaju tražeći stimulus
koji ne dolazi i koji nikad neće doći, a sneg pada u kovitlacu, u vidu
nevidljivih igala za tetoviranje naspram beživotnog prozorskog stakla
iza zelenih zastora. Rolna filma je umetnuta, svetla su ugašena,
Grigorijeva pažnja je usmerena na platno, po kojem već šeta neka
prilika. Kamera je prati dok se kreće namerno besciljno, dugonoga, po
prostorijama, adolescentski širokih i povijenih ramena, kose nimalo
holandski zagasitoplave, već pomodno podignute i pričvršćene starom,
potamnelom srebrnom krunom...

□ □ □ □ □ □ □

B ilo je veoma rano ujutro. Isteturao je napolje, sam, na ulicu od

vlažnih opeka. Ka jugu su se svetlucali baražni baloni, surferi na
jutarnjim talasima, ružičasti i biserni, na prvoj jutarnjoj svetlosti.
Ponovo su pustili Slotropa, ponovo je na ulici, dođavola, poslednja
prilika za „odeljak 8” 164 i on ju je uprskao...
Zašto ga nisu zadržali na onom odeljenju za ludake onoliko dugo
koliko su rekli – nije li to trebalo da traje nedeljama? Bez ikakvog
objašnjenja – tek „Živi bili!” i taj papir ga posla natrag u onaj
ACHTUNG. Kenoša Kid, i onaj Zapadnjak Kraučfild i njegov
pomoćnik Vapo bili su mu sve na svetu poslednjih dana... i dalje je bilo
problema koje je trebalo rešiti, poduhvata koji još nisu privedeni kraju,
prinuda i raznih dogovora koje je trebalo sklopiti onako kako starica
uspeva da natera svoju svinju da pređe preko nogostupa u ogradi. No
sada, surovo, eto ponovo tog Londona.
No nešto je drugačije... nešto se... promenilo... ne bih da kukam,
narode, ali – e pa, na primer, skoro da je mogao da se zakune da ga neko
prati, ili barem nadgleda. Neki od uhoda su prilično vešti, no neke
sasvim jasno uspeva da primeti. Prilikom božićne kupovine juče u
„Vulvortsu” ulovio je pogled jednog para sitnih očiju na odeljenju sa
igračkama, preko gomile aviona-lovaca od balza drveta i pušaka
„enfild” za decu. Neki nagoveštaj konstante u pogledu onoga što vidi u
retrovizoru svog „hambera”, ne neka određena boja ili model kola, već
nešto uvek prisutno unutar tog majušnog okvira navelo ga je da počne
da proverava i ostala vozila kad ujutru odlazi na posao. Stvari na
njegovom radnom stolu u ACHTUNG-u kao da nisu tamo gde su bile.
Devojke iznalaze izgovore da ne dođu na sastanke. Oseća kako ga
lagano odvajaju od života koji je vodio pre nego što je otišao u bolnicu
„Sv. Veronike”. Čak i u bioskopima uvek je iza njega neko ko se
brižljivo trudi da ne progovara, da ne šuška papirom, da se ne smeje
preglasno: Slotrop je dovoljno dugo odlazio u bioskope da smesta
prepoznaje takvu anomaliju.
Ograđeni radni prostor u blizini trga Grovenor sve više i više mu
deluje kao stupica. Provodi vreme, često i po čitave dane, lutajući Ist
Endom, udišući oštar miris okoline Temze, tragajući za mestima na
kojima ga uhode neće pratiti.
Jednog dana, baš dok zamiče u uzanu uličicu sa prastarim zidovima
od opeke, oivičenu tezgama sa špecerajem, čuje kako ga neko zove po
imenu – i gle čuda, šta to vidi, eto nje, plave kose što leprša u
pramenovima, belih platformi što kloparaju po kaldrmi, dražesna
lepojka u uniformi bolničarke, a zove se, ovaj, kako beše, uh – Darlin.

164Odeljak 8 – otpust iz vojske Sjedinjenih Američkih Država zbog mentalne

nepodobnosti.
O bože, to je Darlin. Radi u bolnici Sv. Verenike, živi u blizini u kući
izvesne gospođe Kvod, dame koja je odavno ostala udovica i koja otad
pati od niza zastarelih boljki – hloroze, kožne bolesti, promrzlina,
crvenih mrlja, gnojnih čireva i otečenih limfnih žlezda, dok je najnovija
bila začetak skorbuta. I tako, u potrazi za zelenim limunom za svoju
gazdaricu, dok voće počinje da poskakuje i prosipa se iz njene pletene
korpe i kotrlja žutozeleno niz ulicu, mlađana Darlin dotrčava sve sa
svojom bolničarskom kapicom, grudi kao mekih branika za ovaj susret
na sivom gradskom moru.
„Vratio si se! Ah, Tajrone, vratio si se!”, suza il’ dve, oboje se
saginju da skupljaju limun, uštirkana žutomrka haljina šuška, pa čak i
pokoji neobični šmrcaj Slotropovog ne sasvim nesentimentalnog nosa.
„Ljubavi moja...”
Tragovi guma u blatu pretvorili su se u bisere, meke i plodne bisere.
Galebovi lagano kruže naspram visokih okolnih zidova od opeke, bez
prozora.
Do stana gospođe Kvod dolazi se preko tri poteza mračnih
stepenica; kroz izmaglicu izvesnih poslepodneva kupola udaljene
katedrale Svetog Pavla vidi se sa kuhinjskog prozora, a sama gospođa,
sićušna, u ružičastoj plišanoj fotelji u dnevnoj sobi uz radio sluša „
Akordion bend” Prima Skale. Deluje sasvim zdravo. Na stolu, međutim,
leži njena zgužvana maramica od sifona: razmrljane mrlje krvi vire iz
njenih nabora poput cvetnog dezena.
„Vi ste bili ovde kad sam imala onu užasnu svakodnevnu groznicu”,
seća se ona Slotropa, „onog dana kad smo pravili čaj od pelena”, i eto i
samog ukusa sada, dopire mu kroz đonove, obuhvata ga. Ponovo se
okupljaju... mora da mu je to izvan sećanja... prohladan čist prostor,
devojka i žena, nezavisno od njegove stenografije zvezda... toliko je
mnogo devojaka izbledelih lica, vetrovitih staza uz kanale, bdenja uz
postelju, opraštanja na autobuskim stanicama, kako očekivati od njega
da se seća? No ova prostorija nastavlja da ga podseća: deo onoga što je
unutar nje bio na sreću je zadržan, pohranjen u stanju mirovanja svih
ovih meseci izvan njegove glave, a sada dopire kroz zrnaste senke, od
masnoće neprozirne tegle s lekovitim travama, slatkiše, začine, sve te
romane Komptona Makenzija na policama, staklaste ambrotipije 165
njenog počivšeg supruga Ostina na kojeg je pala fina prašina unutar

165Ambrotipija – fotografski postupak izrade kolodijumskih pozitiva direktno na

staklenoj ploči, naročito popularan za izradu malih portreta.
pozlaćenih ramova na polici iznad kamina odakle su ga prošli put
pozdravljale i zbunjivale lepe kate iz male vaze od „sevr” porcelana
koju su ona i Ostin zajedno pronašli jedne subote, davno, u prodavnici
u Ulici Vordur...
„On je bio moje zdravlje”, često ona govori. „Otkako je preminuo,
morala sam da se pretvorim skoro pa u pravu pravcatu vešticu, iz čiste
samoodbrane.” Iz kuhinje dopire miris zelenog limuna, sveže isečenog
i isceđenog. Darlin ulazi i izlazi iz sobe, tražeći sad ovaj sad onaj biljni
preparat, pitajući kuda li se denula krpa od pamučne gaze, „Tajrone,
pomozi mi da dohvatim to dole – ne, pored toga, tu duboku teglu, hvala
ti ljubavi” – potom natrag u kuhinju uz šuštaj štirka, bljesak ružičaste.
„Ja sam jedina ovde koja se seća”, uzdiše gospođa Kvod. „Pomažemo
jedna drugoj, znate.” Vadi veliku činiju slatkiša ispod prekrivača od
kretona. „A sada”, ozareno gledajući Slotropa, „Izvolite: žele bombone
sa vinom. Od pre rata su.”
„Sad sam vas se setila – vi ste onaj što ima vezu u Ministarstvu za
nabavke!”, no on zna, od prošlog puta, da mu sada nema spasa. Nakon
one posete pisao je Nalini: „Englezi su baš čudni kad se radi o ukusu
koji stvari imaju, mama. Nisu kao mi. Možda je to zbog klime. Oni
obožavaju stvari koje mi ne možemo ni da zamislimo. Ponekad ti se od
toga stomak prevrne, svega mi. Pre neki dan sam probao ono što
nazivaju žele sa vinom’. Tako oni zamišljaju bombone, mama! Daj da
smislimo kako da nešto od toga ubacimo Hitleru u usta i kladim se da
bi rat sutra prestao!” A sada eto ga kako ponovo zuri u te prokletinje od
želatina, klimajući glavom, nada se, prijateljski gospođi Kvod. Na
njima su reljefno ispisani nazivi različitih vina.
„I jedna sa malo mentola”, gospođa Kvod će dok ubacuje bombonu
u usta. „Izvrsno.”
Slotrop naposletku bira bombonu na kojoj piše „lafit rotšild” i trpa
je u usta. „Oh, da. Da. Mmm. Odlična je.”
„Ako stvarno želite nešto posebno, probajte ‘bernkastelerskog
doktora’. Oh! Niste li mi vi doneli one divne američke ljigave
bombonice od bresta, sa ukusom javora uz blagu primesu šafrana –”
„‘Klizavi brest’. Svega mi, baš mi je žao, juče mi ponestalo.”
Ulazi Darlin i nosi čajnik iz kojeg se puši i tri šoljice na
poslužavniku. „Šta je to?”, malo će prebrzo Slotrop.
„Ne želiš da znaš, Tajrone.”
„Tako je”, nakon prvog gutljaja, žaleći što nije stavila još soka od
zelenog limuna ili tako nečega da ubije osnovni ukus, koji je bio ogavno
gorak. Ovi ljudi su stvarno ludi. Bez šećera, bez trunke šećera. Pruža
ruku ka činiji sa bombonama i izvlači jednu crnu izbrazdanu bombonu
od sladića. Deluje bezbedno. No baš kad ju je zagrizao, Darlin ga čudno
pogleda, i njega i bombonu, odličan osećaj za vreme ima ova devojka,
i kaže: „Oh, mislila sam da ste se svih tih” – nestašan izgovor kao u
naivne devojke kod Gilberta & Salivana – „rešili još pre mnogo
godina”, što je trenutak u kojem Slotrop nailazi na tečno središte
bombone, koje ima ukus majoneza i kore od narandže.
„Uzeli ste poslednji ‘pekmez iznenađenja’!”, uzvikuje gospođa
Kvod, nakon što je upravo, brzinom mađioničara, izvadila slatkiš
pastelnozeleno boje u obliku jajeta, po čitavoj površini posut mrvicama
boje lavande. „E sad zbog toga nećete dobiti nimalo ovih divnih
filovanih sa ukusom rabarbare!” I ubacuje čitav slatkiš u usta.
„Tako mi i treba”, Slotrop će, pitajući se šta li je zapravo ovim hteo
da kaže, pijuckajući biljni čaj kako bi sprao ukus bombone od majoneza
– ali avaj, tu je pogrešio, i to sasvim, jer evo opet mu se usta pune
užasnom alkaloidnom čamom, koja se širi sve do mekog nepca gde se
ukopava. Darlin, otelotvorenje saosećanja kao u Najtingejlove, pruža
mu tvrdu crvenu bombonu, oblika stilizovane maline... mm, koja
začudo čak i ima ukus maline, mada ne uspeva da odagna ni mrvu one
gorčine. On nestrpljivo zagriza bombonu i još dok to čini, zna, prokleti
idiot, da su ga ponovo prešli, jer mu na jezik curi najogavnija
kristalizovana koncentracija Bože mora da je u pitanju čista azotna
kiselina, „Oh zaboga to je baš kiselo”, jedva uspeva da izgovori koliko
je namršten, baš tako nešto bi Hop Harigan 166 izveo da bi naterao Tank
Tinkera da prestane sa sviranjem svoje okarine 167, što je bio bedan trik
još u ono vreme, a dvostruko je bedan sada, kad ga izvede starica koja
bi trebalo da je jedan od naših saveznika, dođavola ništa čak ni ne vidi
toliko mu se popelo u nos, i šta god da je neće da se rastopi već mu
samo muči jezik sav skupljen od kiseline i krcka mu među kutnjacima
poput mrvljenog stakla. Gospođa Kvod u međuvremenu uživa, ukusni
zalogaj po zalogaj, u minjončićima s ukusom gorke višnje. Široko se
osmehuje mladom paru preko činije sa slatkišima. Slotrop,
zaboravljajući se, ponovo poseže za čajem. Sada više nema elegantnog
načina da se izvuče iz svega ovoga. Darlin je spustila sa police još

166 Hop Harigan (pilot) i Tank Tinker (avio-mehaničar) – likovi iz američke radio-

emisije koja se emitovala od 1942. do 1950. godine.

167 Okarina – duvački muzički instrument, najčešće od pečene gline ili keramike.
nekoliko tegli sa bombonama, i evo ga sada kako zaranja, kao na putu
do središta neke male, neprijateljske planete, u ogromnu bombonu kroz
preliv od čokolade do punjenja sa oštrim ukusom eukaliptusa, i
naposletku do srži od neke veoma tvrde arapske gume. Delić toga, koji
mu se zaglavio između zuba, uspeva noktom da iščačka i neko vreme
zuri u njega. Purpurne je boje.
„E sad ste shvatili kako valja!” Gospođa Kvod maše u njegovom
smeru slepljenom masom đumbira, karamele i anisa, „vidite, morate
uživati i u izgledu. Zašto su Amerikanci toliko ishitreni?”
„Zato što”, mrmlja on, „znate, obično kod nas ništa nije
komplikovanije od ‘herši’ čokoladica...”
„Oh, probaj ovo”, urla Darlin, držeći se za grlo, zanjihavši se ka
njemu.
„Boga mi, mora da je stvarno nešto”, sumnjičavo uzima tu
smećkastu novinu gadnog izgleda, tačnu repliku ručne bombe tipa
„mils”, svedene na jednu četvrtinu, sa sve kašikom, osiguračem i
ostalim, iz serije patriotskih bombona izbačenih na tržište pre nego što
je šećer postao tolika retkost, a u kojoj su se nalazili, primetio je
zavirujući u teglu, i municija za revolver „vebli” kalibra .455 u obliku
bombone na zelene i ružičaste štrafte, seizmička bomba od šest tona od
nekakvog plavog želatina na srebrne tačkice i bazuka od sladića.
„Hajde, hajde”, govori Darlin uzimajući ga za ruku u kojoj drži
bombonu i pokušavajući da mu je ubaci u usta.
„Samo sam je, znaš, posmatrao, kao što je gospođa Kvod rekla da
treba.”
„I nije fer da je stiskaš, Tajrone.”
Ispostavilo se da je bomba „mils”, ispod glazure od tamarinda,
sočan nugat sa ukusom pepsina, prepun kandiranih bobica javanske
paprike oštrog ukusa, sa žilavim središtem od kamforove gume.
Neopisivo odvratno. Slotropu počinje da se vrti u glavi od kamforovih
isparenja, oči mu suze, jezik mu je beznadežno uništen. Javanska
paprika? Nekada je to pušio. „Otrovan...”, uspeva da prokrklja.
„Pokažite malo kičme”, savetuje ga gospođa Kvod.
„Da”, Darlin će preko slojeva karamele omekšane žvakanjem, „zar
ne znaš da je rat? Hajde sada, ljubavi, zini.”
Ne može baš dobro da vidi kroz suze, no može da čuje kako s druge
strane stola gospođa Kvod govori „Njam, njam, njam”, i kako se Darlin
cereka. Slatkiš je ogroman i mekan, poput kolačića od sleza, ali nekako
– osim ako mu sada nešto ozbiljno nije u redu s mozgom – ima ukus
džina. „Š’a je to?” nerazgovetno pita.
„Kolačić od sleza sa džinom”, kaže gospođa Kvod.
„Auuu...”
„Nije to ništa, probaj jedan od ovih – „ zubi mu, u nekom
izopačenom refleksu, sada progrizaju tvrdu opnu od kiselog ogrozda i
zaranjaju u vlažni mlaz neprijatnog ukusa, nada se on, tapioke, u sitne
lepljive komadiće nečega prezasićenog mlevenim karanfilićem.
„Još čaja?”, nudi Darlin. Slotrop mahnito kašlje pošto je udahnuo
malo tog punjenja od karanfilića.
„Gadan kašalj”, govori gospođa Kvod i nudi mu kutiju „megezona”,
tih engleskih pastila za grlo koje ulivaju najmanje poverenja. „Darlin,
čaj je divan, osetim kako mi skorbut nestaje, stvarno osetim.”
Od „megezona” imate utisak da su vas u glavu tresnuli švajcarski
Alpi. Slotropu istog trenutka sa gornjeg nepca počinju da rastu ledenice
od mentola. Polarni medvedi noktima na nogama pokušavaju da
pronađu oslonac u smrznutim skupinama alveola u njegovim plućima.
Bole ga zubi kad diše, pa čak i ako diše na nos, pa čak i ako, olabavljene
kravate, zarije nos u kragnu svoje maslinasto-mrke majice. Benzoinska
isparenja cure mu u mozak. Glava mu lebdi u oreolu od leda.
Čak i sat vremena kasnije „megezon” je i dalje tu, u vazduhu poput
duha sa ukusom mentola. Slotrop leži kraj Darlin, čitava muka sa
ogavnim engleskim bombonama sada je stvar prošlosti i njegove
slabine sada su priljubljene uz njenu vrelu stražnjicu. Jedna jedina
bombona koju nije probao – ona koju je zadržala gospođa Kvod – bila
je „rajska vatra”, taj čuveni slatkiš visoke cene i neuhvatljivog ukusa –
„posoljena šljiva” po jednima, „veštačka trešnja” po drugima...
„pošećerene ljubičice”... „vuster sos”... „začinjena melasa”... bilo je
koliko hoćete sličnih opisa, pohvalnih, slikovitih – koji nikad nisu
prelazili dužinu od dve reči – nalik opisima otrova i
onesposobljavajućih gasova koji su se mogli pronaći u priručnicima za
obuku, od kojih je „slatko-kiseli patlidžan” verovatno najduži opis do
danas. „Rajska vatra” danas više ne postoji, dok 1945. jedva da se može
pronaći: sasvim je izvesno da se nije mogla pronaći nigde među suncem
obasjanim prodavnicama i uglancanim izlozima Ulice Bond ili puste
Belgrejvije. No tu i tamo poneki primerak bi se pojavio, i to na mestima
koja obično trguju ne slatkišima već drugom robom: ostavljen po strani,
u velikim staklenim teglama pod uticajni vremena, zajedno sa sličnim
predmetima, ponekad svega po jedna bombona u tegli, gotovo skrivena
među okolnim turmalinima u nemačkom zlatu, rezbarenim štitnicima
za prste od abonosa iz prošlog veka, čivijama, ventilima, zavojitim
krupnim delovima nepoznatih muzičkih instrumenata, elektronskim
komponentama od plastike i bakra koje Rat, u svojoj pohlepi, u svom
neprekidnom uzimanju, još nije otkrio i ponovo potisnuo u tamu... Na
mestima gde motori nikada ne prilaze dovoljno blizu da bi bili glasni, i
gde ima drveća napolju, duž ulice. U skrajnutim sobama i među starijim
licima što se ocrtavaju pod svetlom što dopire kroz svetlarnik, žućim, u
poznije doba godine...
Oscilujući oko nulte tačke između jave i sna, napola mlitave kite još
u njoj, dok su im iscrpljene noge savijene pod istim uglom... Spavaća
soba se produbljuje u vodu i hladnoću. Negde zalazi sunce. Taman je
dovoljno svetlosti da vidi tamnije pegice na njenim leđima. U salonu,
gospođa Kvod sanja da je ponovo u vrtovima Bornmuta, među
rododendronima, i odjednom kiša, Ostin uzvikuje Dotaknite joj grlo,
Veličanstvo! Dotaknite!, a Irjo – pretendent ali i istinski kralj, jer je
jedna sumnjiva grana porodice uzurpirala presto 1878. u vreme spletki
oko Besarabije – Irjo u staromodnom salonskom kaputu sa zlatnim
širitima što mu sijaju na rukavima, naginje se ka njoj po kiši da je
zauvek izleči od „kraljevog zla” 168, identičnog izgleda kao na roto-
gravuri, sa svojom prekrasnom Hrisulom što korak ili dva iza njega
ljubazno, ozbiljno čeka, dok oko njih kiša pljušti, a kraljeva bela ruka
bez rukavice savija se poput leptira da dodirne udubljenje na vratu
gospođe Kvod, čarobnim dodirom, nežno... dodirujući...
Munja –
I Slotrop zeva, „Koliko je sati?” i Darlin se plivajući podiže iz sna.
Tad se, bez upozorenja, soba ispuni podnevnim, zaslepljujućim belim
svetlom, svaka dlačica na njenom vratu podiže se jasno kao dan, dok
im se približava udar, potresajući zgradu do sirotih srži, ugibajući zastor
na prozoru, sve pretvoreno u crno-beli obrazac umrlica. Iznad njih,
sustižući svetlost, nadire raketa, kroz vazduh brzo naniže, pravo u tišinu
što odzvanja. Napolju se lomi staklo, dugački, disonantni zvuk činela
odjekuje niz ulicu. Pod se trza poput izlupanog tepiha, zajedno sa njim
i krevet. Slotropov penis se podiže, bolan. Njoj se čini, iznenada
probuđenoj, srca što brzo tuče, dlanova i prstiju stisnutih u bolu straha,

168 Kraljevo zlo – naziv za tuberkulozno oboljenje žlezda.

da je ta erekcija logični deo bele svetlosti, glasne eksplozije. Kad
eksplozija utihne do crvenih snažnih titraja na zastoru, počinje da se
pita... o vezi između te dve pojave... no sada se jebu, i kakve to veze
ima, i zašto za Boga miloga ovaj glupi napad ne bi valjao za nešto?
I ko to, kroz pukotinu u narandžastom zastoru, oprezno diše?
Posmatra? I šta mislite, vlasnici karti, stručnjaci osmatranja, gde li će
naredna pasti?

□ □ □ □ □ □ □

Sasvim prvi dodir: govorio je nešto loše, ono uobičajeno Meksikovo

samoprebacivanje – ah ne znaš ti mene ja sam ti zapravo skot, nešto u
tom stilu – „Ne”, krenula je da mu prisloni prste na usne, „ne govori
to...” Dok je podizala ruku, bez razmišljanja ju je zgrabio za zglob,
sklonio joj ruku, u čistoj samoodbrani – no nastavio je da je drži za
zglob. Gledali su se oči u oči, i nijedno od njih nije htelo da skloni
pogled. Rodžer joj prinese ruku svojim usnama i poljubi je, i dalje je
gledajući u oči. Stanka, dok mu srce oštro udara o prednjicu grudnog
koša... „Ohh...” Zvuk je pohrlio iz nje, i primakla se da ga zagrli,
potpuno se predajući, otvorena, drhtureći dok su stajali zagrljeni.
Kasnije mu je rekla da je, čim ju je te noći uhvatio za zglob, svršila. I
kad ju je prvi put uhvatio za pičku, kad je stegnuo Džesikinu meku
pičku kroz gaćice, ponovo je osetila drhtanje visoko u butinama, kako
se širi, sasvim je obuzimajući. Dvaput je svršila pre nego što je kurac
zvanično stavljen u pičku, i to im je oboma važno iako nijedno od njih
nije zapravo umelo da kaže zbog čega.
No kad god se to dogodi, svetlost za njih uvek postane jarkocrvena.
Jednom su se našli u čajdžinici: nosila je crveni džemper s kratkim
rukavima, i gole su joj ruke svetlele crveno uz telo. Nije bila
našminkana, i to je bilo prvi put da ju je takvu video. Dok su koračali
ka kolima, uzima ga za ruku i stavlja je, za trenutak samo, ovlaš među
svoje noge u pokretu. Rodžerovo srce se podiže i svrši. To je osećaj koji
zapravo ima. Naviše naglo do nivoa kože u obliku slova V oko njegove
simetrale, prelivajući mu se preko bradavica... to je ljubav, to je
neverovatno. Čak i kad ona nije tu, posle sna, na neko lice na ulici koje
bi, uprkos svemu, možda moglo biti Džesikino, Rodžer to nikad ne
može da kontroliše, zahvaćen je time.
O Dabru, iliti o Džeremiju, kako ga majka zove, Rodžer se trudi da
ne razmišlja više nego što mora. Naravno da ga muče tehnička pitanja.
Nije moguće da ona – da li je moguće? – Radi Iste Stvari sa
Džeremijem. Da li joj Džeremi ikada ljubi pičku, na primer? Da li je
moguće da taj naduvenko – da li ona, dok se jebu, poseže iza i uvuče
prst, ona – njegova engleska ruža – u Džeremijevo dupe? Dosta, dosta
s tim (ali da li mu puši kurac? Da li je njegovo uobičajeno oholo lice
ikada bilo između njenih divnih guzova?), ne vredi, na snazi je vreme
mladalačkih ludorija i bolje vam je da ste gore u „Tivoliju” 169 i da
gledate Mariju Montez 170 i Džona Hola 171, ili da tragate za leopardima
ili pekarijima u zoološkom vrtu Ridžents parka, ili da se pitate da li će
pasti kiša pre 4:30.
Vreme koje su Rodžer i Džesika proveli zajedno, ukupno uzevši, i
dalje se meri samo satima. I sve reči koje su razmenili iznose manje od
jednog prosečnog memoranduma SHAEF-a. I nema šanse, po prvi put
u njegovoj karijeri, da statističar učini da ove brojke išta znače.
Zajedno nisu ništa drugo do dugi međusklop kože, znoj koji teče,
stisnuti onoliko koliko se mišići i kosti mogu pribiti, jedva koja reč osim
njenog imena, ili njegovog.
Kad su odvojeni, to je vreme za sve njihove okretne filmske
dijaloge, scenarije koje izmišljaju da ih sami za sebe odigraju u noćima
dok „bofors” udara po vratima njenog neba, dok njemu vetar huči kroz
spirale bodljikave žice dole duž plaže. Hotel „Mejfer”. „Baš jesmo na
mlazni pogon, zar ne, samo pola sata kasnimo.”
„E pa”, dok baca poglede na devojke iz Ženske kraljevske
mornarice i NAAFI-ja, draguljima optočene mlade udovice, „sigurna
sam da ti nisi gubio vreme.”
„Bilo je dovoljno vremena za nekoliko ljubavnih susreta”, odgovara
on, značajno gledajući na sat koji je, po modi Drugog svetskog rata,
nosio okrenut na unutra, „i za, do sada, rekao bih, jednu ili dve
potvrđene trudnoće, ako ne čak i –”

169 Tivoli – londonski bioskop otvoren 1923. godine na mestu nekadašnjeg istoimenog
populatnog varijetea; u funkciji je bio sve do 1957. godine.
170 Mana Montez (1912-1951) – dominikanska filmska glumica koja je stekla slavu

40-ih godina XX veka tumačeći uloge egzotičnih lepotica u holivudskim

avanturističkim filmovima snimljenim u tehnikoloru.
171 John Hali (1915-1979) – američki filmski glumac poznat po ulogama u

avanturističkim filmovima.
 „Ah”, nestašno skače ona (ali uvis, ne na), „to me je podsetilo...”
„Aaaahhhhh”, Rodžer se tetura unatrag da ustukne ka saksiji sa
biljkom, uz vesele zvuke saksofona Rolanda Pičija i njegovog orkestra
koji svira „Eto, opet sam to rekao”.
„Dakle, to je tebi na pameti. Ako je ‘pamet’ prava reč.”
Svi im se čude. Deluju tako nedužno. Ljudi instiktivno žele da ih
zaštite; čuvaju se da ne pričaju o smrti, poslu, prevarama, kad su Rodžer
i Džesika tu. Samo o nestašicama, pesmama i momcima, filmovima i
bluzama...
Kose sklonjene iza ušiju, neizražene brade gledane iz profila,
izgleda kao da joj je tek devet ili deset, dok sama stoji kraj prozora,
trepćući na svetlosti, okrećući glavu dalje od svetlom obasjanog okna,
dok joj suze naviru, a dečje zbrčkano lice samo što nije grunulo u plač,
dok jeca oh, oh...
Jedne noći, u mračnom jorganom i hladnoćom prekrivenom
utočištu njihovog kreveta, dok i sam pada u san i trza se iz njega,
lizanjem je uspavao Džesiku. Kad je osetila kako mu prvi topli dah
dodiruje usmine, zadrhtala je i jeknula poput mačke. Dva ili tri tona,
kako se činilo, koja su se oglasila zajedno, gruba, pohođena, što dopiru
sa pahuljama koje su pale negde kad i mrak. Drveće napolju prosejava
vetar, van njenog vidokruga kamioni neprekidno jure po ulicama i
putevima, iza kuća, preko kanala ili reke, iza jednostavnog parka. Oh,
da, i psi i mačke što su otišli da trupkaju po mekom snegu...
„... slike, zapravo scene, stalno treperavo nadiru, Rodžere. Same od
sebe, hoću da kažem, ne teram ih ja...” Njihovo bleštavo jato promiče
pored, naspram slabašnog izotonskog treperenja tavanice. On i ona leže
i dišu na usta. Mekana kita mu kaplje preko bedra, onog nižeg, bližeg
Džesiki. Soba po noći ispušta uzdah, da Ispušta, Uzdah – staromodna
smešna soba, oh ja, pa nema nade za mene, rođena za šegu nikad se ne
menja, flertuje kroz okvir ogledala presvučen nečim na zelene štrafte,
pantalonasto i naborano – mada, jeste čudno, većina soba danas bruji,
znate, dešavalo se i da „dišu”, da, pa čak i da čekaju suspregnutog daha
i to bi trebalo da je ta prilično zlokobna tradicija ovde, visoka tanka
stvorenja, teški parfem i ogrtači u sobama koje napada ponoć, koje
proburažavaju spiralne stepenice, pergole plavih latica, i ambijent u
kojem niko, koliko god izazvan ili nesvestan, moja draga mlada damo,
nikada ne Ispušta Uzdah. To se ne radi.
Ali ovde. Oh, ova mlada dama. U kockastom. Čupavih, zaraslih
obrva. U crvenoj kadifi. Jednom je, jer su je čikali, skinula bluzu dok
se vozila glavnim putem blizu Louer Bidinga.
„Bože ona je poludela, šta je ovo, zašto sve dođu k meni?”
„E pa, ha, ha”, Džesika će, dok vrti kravatu sa svoje vojničke bluze
poput striptizete, „ti si, oh, rekao da se plašim da to uradim. Zar ne.
Rekao si da sam ‘kukavica, sinja kukavica’ ili tako nešto, ako se dobro
sećam – „ Bez brusa, naravno, nikad ga ne nosi.
„Ma slušaj”, dok gnevno gleda postrance, „znaš li da te mogu
uhapsiti? Hajde tebe”, upravo mu je sinulo, tu, „ali mene će uhapsiti!”
„Za sve ćeš ti biti kriv, la, la.” Donji zubi proviruju u osmehu zle
devojčice. „Ja sam samo nedužno jagnješce, a ovo – „ ispruživši malenu
ruku, tako da joj svetle dlačice na podlaktici odbiju svetlost, a male
grudi slobodno poskoče, „ovo je Razvratnik Rodžer! Ovo je odvratna
zver! Tera me da glumim, tera me na te ponižavajuće...”
U međuvremenu, najogromniji kamion kojeg je Rodžer video u
svom životu prošao je toliko blizu da su se skoro očešali, i sada ne samo
vozač, već i nekoliko – no, kako se čini užasnih... kepeca, zapravo u
čudnim operetskim uniformama, nekakva centralnoevropska vlada-u-
izgnanstvu, svi nekako nagurani u kabinu sa visokim sedištima, svi zure
dole, meškoljeći se poput prasića na krmači da se bolje nameste,
iskolačenih očiju, tamnoputi, dok im iz usta cure bale, da bolje vide
prizor njegove Džesike Svonlejk skandalozno ogoljenih grudi i njega
koji očajnički pokušava da uspori i ostane iza kamiona – osim što se se
sada, iza Rodžera, terajući ga da nastavi, zapravo, brzinom identičnom
brzini kamiona, pojavila, oh sranje, pa zaista jesu, kola vojne policije.
Ne može da uspori, a ako ubrza, stvarno će postati sumnjičavi...
„Ovaj, Džesi, molim te, obuci se, ovaj, hoćeš li, ljubavi?” Upadljivo
tražeći svoj češalj koji je, kao i obično, negde zaturen, optuženi je
poznat kao ozloglašeni htenofil 172...
Vozač ogromnog bučnog kamiona sada pokušava da privuče
Rodžerovu pažnju, dok se ostali kepeci tiskaju na prozore i dovikuju
„Hej!
Hej!” i ispuštaju mastan, grleni smeh. Njihov vođa govori engleski
s nekim tečnim, neizrecivo groznim evropskim akcentom. I uz mnogo
namigivanja i gurkanja s one strane, takođe: „Gospooodine! Ej, vas!
Ček’ maaalo, a?” Još smeha. Rodžer u retrovizoru vidi lica engleskih

172 Htenofil – Pinčonova kovanica, ljubitelj češljeva, „češljoljubac”.

pandura rumena od moralne ispravnosti, crvenog znakovlja što se
naginju, poskakuju, savetuju, okreću naglo tu i tamo a zatim oštro
zagledaju unapred, u taj par u „jaguaru” koji se ponaša tako – „Šta to
oni rade, Prigsberi, možeš li da vidiš?”
„Čini se da su to muškarac i žena, gospodine.”
„Magarče.” I vadi se crni dvogled.

Kroz kišu... potom kroz ogledalo, zeleno od večeri. I ona sama u

stolici, sa staromodnom keceljom, kako gleda ka zapadu, preko palube
Zemlje, pakla crvenog obruba, i dalje ka smeđim i zlatnim oblacima...
Potom, iznenada, noć: prazna stolica za ljuljanje koju jasno
osvetljava hladnoplavom – da li je osvetljava mesec, ili nekakva druga
svetlost sa neba? Samo tvrda stolica, sada prazna, u veoma jasnoj noći,
i ta hladna svetlost što se spušta...
Slike promiču, rascvetavajući se, bljesnu pa nestanu, neke
prekrasne, neke prosto ogavne... no ona je ušuškana ovde sa svojim
jagnjetom, svojim Rodžerom, i kako samo voli liniju njegovog vrata
tako sasvim – da, eto ga baš tu, taj stražnji deo njegove čvornovate glave
kao u desetogodišnjeg dečaka. Ljubi ga svuda po kiselo-slanom
prostranstvu kože koja ju je toliko opčinila, opčinila je noćno obasjana
preko njegovih izraženih tetiva, ljubi ga kao da su poljupci sam dah i da
nikad neće prestati.

Jednog jutra – nije je bio video dve nedelje – probudio se u svojoj

pustinjačkoj ćeliji u „Belom pohođenju” sa erekcijom, kapcima što su
ga svrbeli i dugom svetlosmeđom vlasi upetljanom u ustima. Nije to
bila neka od njegovih vlasi. Koga god da je mogao da se seti, nije bila
njegova, samo Džesikina. No nije mogla biti njena – nije je bio video.
Nekoliko puta je udahnuo vazduh da ga omiriše, potom kinuo. Napolju
se budilo jutro. Boleo ga je desni očnjak. Odmotao je dugačku vlas,
orošenu pljuvačkom, zubnim naslagama, jutarnjim krznom disača na
usta, i zagledao se u nju. Kako li se stvorila tu? Jezivo, srećo. Prilično
je ne sais quoi de sinistre 173, baš. Morao je da piša. Dok se vukao do
klozeta, posivele vladine potkošulje nemarno opasane za pojas pižame,
sinulo mu je: šta ako je to nekakva jeziva priča o osveti duhova s prelaza
dva veka, i ako je ova vlas ovde nekakav Prvi korak... Oh, paranoja?

173 Je ne sais quoi de sinistre (fr.) – zlokobna pojava.

Trebalo je da ga vidite kako prolazi kroz sve kombinacije dok se kretao
okolo obavljajući kupatilske poslove među posrćućim, prdećim,
brijačem-grebućim, kašljućim, kijajućim i slinama umrljanim
stanovnicima Odeljenja psi. Tek kasnije u svemu tome se setio da
pomisli i na Džesiku – na njenu bezbednost. Pažljivi Rodžer. A šta ako
je, ako je umrla u toku noći, neka nesreća u oružarnici... a ova vlas
jedino „zbogom” koje je njena onostrana ljubav uspela da proturi na
ovu stranu, jedinome koji je ikada bio bitan... I to je neki statističar: oči
su mu se zapravo ispunile suzama pre Sledeće ideje – oh. O čoveče.
Zavrni česmu, promeni pesmu, i skontaj ovo. Ustao je, napola sagnut,
nad umivaonikom, paralisan, ostavljajući za trenutak po Strani svoju
brigu za Džesiku, snažno želeći da se osvrne preko ramena, da pogleda
čak i u, u staro ogledalo, znate, da vidi čime li se bave, no suviše
skamenjen da rizikuje makar i to... sada... oh da, najneverovatnija
mogućnost mu se usadila u mozgu, i eto ti ga sad. A šta ako su se svi,
svi ovi čudaci iz Odeljenja psi, urotili protiv njega u tajnosti? O.K.? Da:
pretpostavimo da mogu da mu uđu u um! I-i šta ako – šta ako je to
hipnoza? A? Isuse: onda i čitav niz drugih okultnih stvari kao što su:
astralna projekcija, kontrola uma (nema ničeg okultnog u vezi s tim),
tajne kletve za impotenciju, čirevi, ludilo, aaahhh – napici! (dok se
napokon ispravlja i u svom umu baca pogled ka svojoj kancelariji,
veoma oprezno, ka aparatu za kafu, oh Bože...), mentalno-jedinstvo-sa-
Upravljačkim-Telom takvo da bi Rodžer bio on a on Rodžer, da da čitav
niz tih ideja mu nasumično prolaze kroz um sad, a pritom nijedna
naročito prijatna – posebno u ovom klozetu za osoblje, gde je lice
Gavina Trefoila od jutros svetlomagenta boje, cvet deteline što blesne
na vetru, Ronald Čerikouk iskašljava finim nitima protkanu ćilibarnu
sluz u umivaonik – šta je sve ovo, ko su svi ovi ljudi... Čudaci!
Čuuuuudaaaaaciiii! Opkoljen je! Bili su tu po čitavu noć i dan tokom
celog trajanja rata priključeni na njegov mozak, telepate, veštice,
satanske sluge svih mogućih vrsta koji sve hvataju – čak i dok se on i
Džesika u krevetu jebu –
Pokušaj da se suzdržiš čoveče, paniči ako moraš, ali kasnije, a ne
ovde... Slabašna svetlost sijalica u kupaonici na hiljade starih
nakupljenih mrlja od vode i sapunice na ogledalima produbljuje se u
splet oblaka, kože i dima dok on okreće glavu, limun i bež, kao dim
nafte crnu i suton-smeđu ovde unutra, tek blago naboranu, to je
tekstura...
Krasno jutro, Drugi svetski rat. Sve što mu je na pameti jesu reči
Želim premeštaj, koje nekako monotono, bez melodije zuje u ogledalu,
da, gospodine, moram odmah podneti zahtev. Dobrovoljno ću se javiti
na dužnost u Nemačkoj, eto šta ću uraditi. Dam-di-dam, di-dam. Tako
je, bio je oglas u ovu sredu u odeljku Vesti o nacistima uguran između
ogranka Laburista iz Merzisajda koji traži publicistu i londonske
reklamne agencije sa otvorenim radnim mestima neposredno nakon
demobilizacije, kako su napisali. Ovaj oglas u sredini dao je neki
ogranak buduće G-5, u pokušaju da okupe nekoliko stručnjaka za „re-
edukaciju”. Važna, važna stvar. Podučavajte Nemačku Zver o Magna
karti, sportskim podvizima i tako tome, je li? Tamo unutar mehanizma
nekakvog neurotičnog bavarskog sata sa kukavicom od sela, gde se
vuko-vilenjaci noću dovlače iz šume da ostave subverzivne letke pred
vratima i na prozorima – „Bilo šta!” Rodžer se pipajući naslepo vraća u
svoje uzane odaje, „bilo šta je bolje od ovoga...”
Eto toliko je loše bilo. Znao je da će se odomaćenije osećati u toj
suludoj Nemačkoj sa Neprijateljem nego ovde u Odeljenju psi. Ovo
doba godine stvari čini još gorim. Božić. Bljaaaaaaaaak, hvata se za
stomak. Džesika je bila jedino što ga je činilo ljudskim ili podnošljivim.
Džesika...
Tada ga je obuzelo, na pola minuta, dok je drhtao i zevao u
dugačkom donjem vešu, nejasan, gotovo nevidljiv u zabranu
decembarske zore, među tim silnim oštrim rubovima knjiga, ukoričenih
i neukoričenih, kartama i mapama (a tu je i ona glavna, crvene
boginjave tačke na čistoj beloj koži gospe po imenu London, što motri
na sve... čekaj... bolest na koži... da li ona zaista nosi tu fatalnu infekciju
u sebi? da li su mesta udara predodređena, i da li let rakete zaista sledi
nakon sudbonosne erupcije pritajene u gradu... ali on to ne može da
pojmi, ništa više no što razume Pointsmanovu opsednutost promenom
zvučnog stimulusa i molim vas, molim vas, možemo li za tren da
prestanemo o tome...), pohođen, ne znajući sve dok nije prošlo koliko
je jasno sagledavao onu iskrenu polovinu svog života koju je sada
predstavljala Džesika, koliko je fanatično njegova majka Rat morala ne
odobravati njenu lepotu, njenu drsku ravnodušnost spram institucija
smrti u koje je ne toliko davno verovao – njenu nepokolebljivu nadu
(premda je mrzela da kuje planove), njeno izgnaništvo iz detinjstva
(premda je odbijala da se ikada drži uspomena). ...
Njegov život je bio vezan za prošlost. Video je sebe kao tačku na
pokretnom čelu talasa, kako se prenosi kroz sterilnu istoriju – poznata
prošlost, predvidljiva budućnost. No Džesika je predstavljala
prelamanje talasa. Odjednom je tu bila plaža, ono nepredvidljivo... novi
život. Prošlost i budućnost su prestajali na plaži: tako je to postavio. No
želeo je i da veruje, isto onako kao što ju je voleo, kad prestanu sve reči
– da veruje da, bez obzira koliko loša bila vremena, ništa nije bilo
fiksirano, da je sve moglo da se promeni i da je uvek mogla da porekne
tamno more iza njega, da ga ljubavlju odagna. I da je (sebično) iz te
nevesele mladosti, čvrsto zasnovane na Smrti – povedene na vožnju
Smrti – mogao, sa njom, da pronađe svoj put ka životu i radosti. Nikada
joj nije bio rekao, izbegavao je i sebi samom da kaže, no to je bila mera
njegove vere, dok se ovaj sedmi ratni Božić približavao donoseći još
jedan napad na njegov mršavi, drhteći bok. ...

Ona diže frku po spavaonici, gnjaveći ostale devojke za poneki dim

ustajalih cigareta „vudbajn”, Setove za popravku najlon čarapa, dok
vesele pošalice u vezi s ratom prolaze kao saosećanje. Večeras će biti
sa Džeremijem, svojim poručnikom, ali želi da bude sa Rodžerom.
Osim što, zapravo, ne želi. Zar želi? Ne seća se da je ikada bila tako
zbunjena. Kad je sa Rodžerom, to je sve ljubav, ali sa bilo koje
razdaljine – bukvalno bilo koje, momak – zaključuje da je on
sneveseljuje, pa čak i plaši. Zašto? Povrh njega u divljim noćima dok
se penje i spušta po njegovom kurcu, svojoj osi, pokušavajući da ostane
dovoljno čvrsta da se ne pretvori u kremasti vosak sveće i ne padne
topeći se na prekrivač dok svršava, postoji samo Rodžere, Rodžere, oh
ljubavi dok god ima daha. No van kreveta, dok hoda, govori, njegova
gorčina, njegova sumornost, dublje su od Rata, od zime: on toliko mrzi
Englesku, mrzi „Sistem”, beskrajno se žali, govori da će emigrirati kad
se Rat završi, ostaje u svojoj pećini papirnog cinika mrzeći samog
sebe... i da li ona uopšte želi da ga odatle izvuče? Nije li bezbednije sa
Džeremijem? Trudi se da ne dopusti sebi da suviše često razmišlja o
tome, no ono je tu. Tri godine sa Džeremijem. Kao da su venčani. Tri
godine bi trebalo da se nešto računaju. Svakodnevne, male povrede i
olakšavanja. Nosila je bade-mantile starog Dabra, pravila mu čaj i kafu,
hvatala njegov pogled na drugoj strani parkirališta za kamione, dnevnih
boravaka u kasarnama i kišnih blatnih livada onda kada je sve loše,
nesretne gubitke dana mogao iskupiti taj jedan pogled – poznat, pun
poverenja, u doba kad se reč priziva radi zabave ili laganog kratkog
smeha. I da sve to iščupa? tri godine? Zbog ovog naglog, samoživog –
dečaka, zapravo. Boga mu, trebalo bi da mu je preko trideset, mnogo je
godina stariji od nje. Trebalo bi da je naučio nešto, zar ne? Iskusan
čovek?
Najgore od svega je što nema nikoga s kim bi razgovarala. Politika
ove mešovite baterije, profesionalni incest, opsednutost pitanjem ko je
šta kome rekao u proleće 1942. za Boga miloga, ispred Grafiti Grina u
Kentu, ili tako nekom mestu, i ko bi šta trebalo da je odgovorio ali nije
već je rekao nekom drugom izazivajući time mržnju koja je uspešno
cvetala do dana današnjeg – šest godina opanjkavanja, ambicije i
histerije čine poveravanje bilo čega bilo kome ovde činom čistog
mazohizma.
„Devojka upala u nevolju, Džes, prijatelju?”, Megi Dankirk će u
prolazu, izravnavajući rukavice. Na „tanoj” radiju sving bend sa BBC-
ja preglasno svira žestoko sinkopiranu božićnu muziku.
„Imaš cigaru, Meg, drugaru?”, poprilično automatski ide sada,
pogađate, zar ne?
E pa – „Mislila sam da ovde pomalo liči na neki prokleti film sa
Garbo, a ne ono uobičajeno nikotinsko gladovanje, izvini opet pogreših,
pa-pa...”
Oh, kreni već jednom. „Razmišljam da idem u božićnu kupovinu.”
„Šta uzimaš Dabru.”
Usredsređujući se na popravljanje podvezica na čarapama, nekom
starijem paru, gore-napred-dole-nazad mnemonički joj se u nanosima
pomeraju pod prstima, kao veš bela nabrana guma sada lepo i tangentno
rastegnuta spram blage prednje krivine njene butine, zakačaljke na
podvezicama svetlucaju srebrnkasto pod njenim nalakiranim crvenim
noktima, ili iza njih, krećući se poput dalekih vodoskoka iza crvenih
potkresanih stabala, Džesika odgovara: „Oh. Mm. Lulu, mislim...”

U blizini njene baterije jedne noći, vozeći se Negde u Kentu, Rodžer

i Džesika su naišli na crkvu, na brežuljku na mračnoj visiji, osvetljenu
svetiljkom na gas, kao iz zemlje izniklu. Bila je nedelja uveče, i tik pred
večernju molitvu. Muškarci u zimskim kaputima, u kabanicama, sa
tamnim beretkama koje su skidali na ulazu, američki piloti u kožnim
(aknama sa ovčijim krznom, nekoliko žena u čizmicama što kloparaju i
pomodnim kaputima širokih naramenica, no nije bilo dece, niti jednog
deteta na vidiku, samo odrasli, što se vuku iz svojih bombarderskih
uzletišta, balon hala, bunkera nad plažom, kroz normanski dovratak
čupavo obrastao vinovom lozom što prezimljuje. Džesika reče: „Oh,
sećam se...”, ali nije nastavila. Sećala se drugih adventa, i pogleda sa
svog prozora na zavejane živice bele poput ovaca, i Zvezde spremne za
lepljenje na božićni kalendar 174.
Rodžer je zaustavio kola, i stadoše da posmatraju oronulu i sumornu
vojsku kako ulazi na večernju molitvu. Vetar je mirisao na svež sneg.
„Trebalo bi da se vratimo kući”, rekla je nakon nekog vremena.
„Kasno je.”
„Mogli bismo da uđemo ovde samo na trenutak.”
Dakle, to ju je iznenadilo, ali stvarno, nakon svih tih nedelja
njegovih podrugljivih primedaba? Njegova nevernička ozlojeđenost
ostalima u Odeljenju psi za koje je mislio da su se nameračili da ga
učine benavim kao što su i sami, i njegov tvrdičluk koji je rastao kako
se broj dana za kupovinu pred Božić smanjivao – „Ti ne bi trebalo da si
od te fele”, rekla mu je. Ali želela je da uđe, nostalgija je bila teška pod
večerašnjim snežnim nebom, sopstveni glas spreman da je izda i da
potrči kako bi se pridružila uličnim pevačima čije smo božićne pesme
sada toliko radi da čujemo u daljini, dok dani adventa prolaze jedan po
jedan, glasove što se prenose preko zaleđenih planinskih venaca gde se
postavljene nagazne mine gomilaju zbijene poput šljiva u pudingu...
često glasnije od zvukova snega što se topi, a vetrovi što moraju duvati
ne kroz božićni vazduh već kroz samo tkanje vremena donose joj te
dečje glasove, što pevaju za šest penija, i ako joj srce nije bilo spremno
da se nosi sa baš svim užasima njene smrtnosti i njihove, bar je postojao
strah da je počinjala da ih gubi – da će jedne zime potrčati da ih traži,
napolje na kapiju da ih pronađe, da će trčati sve do drveća, no uzalud,
njihovi glasovi sve su nečujniji. ...
Koračali su tragovima u snegu svih ostalih, ona ozbiljno oslonjena
mu na ruku, dok joj je vetar podizao kosu u kovitlace, a štikle se jednom
okliznule na ledu. „Da čujemo muziku”, objasnio je.
Večerašnji privremeni hor bio je isključivo muški, epoletirana
ramena videla su im se ispod širokih kragni na belim haljama, i mnoga
lica gotovo su jednako bela od iscrpljenosti što je nose natopljena i
blatnjava polja, noćne straže, kablovi što ih udaraju plahovitim
balonima što love sunce među oblacima, šatori čija svetla unutra sijaju
iz središta, u suton, nalik duši, kroz šrafirane zidove, pretvarajući platno
u finu gazu, dok je vetar dobovao tamo. No bilo je tu i jedno crno lice,
kontratenor, neki kaplar Jamajčanin, doveden sa svog toplog ostrva na

Misli se na zvezdice koje deca lepe na božićne kalendare (odbrojavanje do

174

Božića).
ovo – od tamo gde je detinjstvo provodio pevajući po zadimljenim
salunima Ulice Haj Holborn, gde mornari ubacuju džinovske crvene
petarde, četvrt štapa dinamita čoveče, preko pokretnih vrata i cerekajući
se trče na drugu stranu ulice, ili izlaze iz njih sa devojkama kratkih
sukanja, devojkama sa ostrva, sa Kineskinjama i Francuskinjama... kore
limuna zdrobljene u slivnicima ulica davale su miris ranim jutrima kad
bi on pevao O videste li moju dragu Lolu, što joj telo liči na koka-kolu,
gde mornari trče gore-dole u smeđim senama uličica, tapkanjem
popravljajući marame oko vrata i nogavice, a devojke se sašaptavaju i
smeju... svakog bi jutra izbrojao pola džepa kovanica svih nacija. Iz
palmovitog Kingstona zamršene potrebe Angloameričke imperije
(1939-1945) dovele su ga do ove hladne poljske crkve, skoro nadomak
Severnog mora na koje jedva da je bacio pogled tokom prelaska, do
povečerja čiji se program večeras sastojao od napeva na engleskom, sa
povremenim izletima u polifoniju: Tomas Talis, Henri Persel, pa čak i
nemački makaronizam 175 iz petnaestog veka, pripisivan Henrihu
Suzou 176:

In dulci jubilo
Nun singet und seid froh!
Unsers Herzens Wonne
Leit in praesipio,
Leuchtet vor die Sonne
Matris in gremio.
Alpha es et O.

Svojim visokim glasom crnog čoveka koji se izdizao iznad ostalih,

ne falsetom iz glave već punim, iz čestitih grudi, glasom baritona koji
su godine i godine vežbanja dovele do ovog raspona... donosio je smeđe
devojke da se šećkaju među ovim plahovitim protestantima, drevnim
stazama koje je muzika ustanovila, Veliku i Malu Anitu, Stileto Mej,

175 Makaronizam, makaronski jezik (od lat. latino maccheronico – iskvareni,

„kuhinjski” latinski) – jezik sastavljen od elemenata latinskog i bilo kojeg

„varvarskog” jezika, nazvan tako jer podseća na latinski jezik kakvim su govorili
kuvari po samostanima. Kasnije se pojam proširuje i na svaki jezik pomešan sa
elementima pozajmljenim iz nekog drugog jezika.
176 Heinrich Suso (1296-1366) – nemački mistik i filozof.
Plonžet koja to voli među grudi i tako će besplatno uraditi – da ne
pominjemo latinski, nemački? u engleskoj crkvi? Nisu to toliko jeresi
koliko imperijalne posledice, neophodne poput prisustva tog crnog
čoveka, posledice činova manjeg nadrealizma – koji, zajedno uzevši,
predstavljaju čin samoubistva, no koje u svojoj patologiji, u svojoj
snova lišenoj verziji stvarnog, Imperija svakog dana počini na hiljade,
potpuno nesvesna šta čini. ... I tako se taj čisti kontratenor uznosi,
pronalazeći put do Džesike da joj osokoli srce, pa čak i Rodžerovo,
pretpostavlja ona, usudivši se da baca poglede na njegovo lice postrance
i naviše kroz smeđe utvare svoje kose, za vreme recitativa ili prelaza.
Nije delovao nihilistički, pa čak ni jeftino nihilistički. Bio je...
Ne, nikada mu Džesika nije videla lice baš takvo, pod svetlošću
nekoliko visećih uljanih lampi, plamena postojanog i veoma žutog, na
onoj najbližoj njima dva dugačka otiska crkvenjakovih prstiju
ostavljena finim prahom polena u obliku slova V za pobedu, gore oko
trbuha staklene kupole, a Rodžerova koža više dečjeružičasta, oči
sjajnije nego što bi se moglo pripisati samo svetlosti lampe – zar nije?
Ili to samo ona želi da tako bude? Crkva je hladna kao i noć napolju.
Oseti se miris vlažne vune, bitera 177 u dahu tih profesionalaca, dima
sveće i voska što se topi, prigušenog prdeža, tonika za kosu, samog ulja
što gori i što obavija ostale mirise majčinski, bliskije pripadajući
Zemlji, dubokim slojevima, drugim vremenima, i čujte... čujte: ovo je
ratna večernja molitva, ratni kanonski čas, i ta noć je stvarna. Crni
kaputi se zbijaju zajedno, prazne kapuljače pune gustih senki
unutrašnjosti crkve. Tamo na obali devojke iz Ratne mornarice rade do
kasno, dole u hladnim i praznim školjkama, njihove plave svetiljke
novorođene su zvezde u plimnoj večeri. Oplate trupa broda se ljuljaju
na nebu, poput velikih gvozdenih listova, na kablovima što škripe u
iverjima zvuka. Na mestu voljno, u pripravnosti, plamenovi lampi,
prigušeni, ispunjavaju okrugle staklene površine merača kajsija
narandžastom svetlošću. U kolibama postavljača cevi, obloženim
ledenicama, što se tresu kad vetrovi dopiru iz moreuza, ima na hiljade
starih iskorišćenih tuba paste za zube, često natrpanih do tavanice, na
hiljade sumornih jutara muškaraca učinjenih podnošljivim, pretvorenih
u isparenja mente i sumornu pesmu što ostavlja bele fleke na živinim
ogledalima od Haroua do Grejvsenda, na hiljade dece što su usitnjavala
penu koja im se proliva iz mekih avana usta, što su izgubili hiljadu puta
više reči među mekim krečnjačkim mehurićima – žalbe na odlazak u

177 Biter pivo – vrsta engleskog veoma slabog, svetlog, gorkog piva.
krevet, stidljive objave ljubavi, vesti o debelim ili providnim,
paperjastim ili nežnim bićima iz zemlje pod pokrivačem – nebrojeni
trenuci od sapunjavog sladića ispljunuti i sprani u kanalizaciju i
sporoprljajuće sivo ušće, jutarnja usta što tokom dana postaju sve
prljavija od duvana i ribe, suva od straha, pogana od dokolice,
poplavljena na pomisao o nemogućim obrocima, zadovoljavajući se
umesto toga sedmičnim ostacima strpanim u pitu, mlekom u prahu,
izmrvljenim biskvitima za pola od uobičajenog broja tačkica, i nije li
mentol veličanstveno otriće, da se odvoji taman dovoljno svakog jutra,
dole gde se pretvara u prašnjave ogromne mehure što se nižu jedan uz
drugi čvrsti i nepomični među katranastim obalama, složena mustra
ispusnih otvora što ga izbacuju, umnožavaju u more, dok se jedna po
jedna te stare tube od zubnih pasti prazne i vraćaju Ratu, gomilama
nejasno mirisnog metala, fantomi peperminta u zimskim kolibama,
svaka tuba zgužvana ili istisnuta nesvesnim rukama Londona, ispisana
uzorcima interferencije, ruke o ruku, sada čekajući – to je istinski
povratak – da bude istopljena u lem, u lim, pretvorena u leguru za izradu
odlivaka, ležajeva, zaptivki, skrivenih dimnjačkih opšivki koje deca te
druge kućanske inkarnacije nikada neće videti. No ipak je kontinuitet,
građa srodnih metala, dom beskrajnom moru, ono što je opstalo. Ne
razdvaja to smrt te inkarnacije, već papir: papirne specijalizacije,
papirne rutine. Rat, Imperija – oni će ubrzati takve barijere među našim
životima. Rat mora da vrši podelu na taj način, i da vrši potpodelu,
premda će njegova propaganda uvek naglašavati zajedništvo,
savezništvo, udruživanje snaga. Čini se da Rat ne želi narodsku svest,
čak ni onakvu kakvu su Nemci projektovali, ein Volk ein Führer – on
želi mašineriju od mnogo zasebnih delova, ne jedinstvo, već složenost...
No ko može da zna šta Rat želi, toliko je on prostran i dalek... toliko
absentee. Možda Rat čak i nije svesnost – čak ni sam život, zapravo.
Može postojati samo nekakva surova, slučajna sličnost sa životom. U
„Belom pohođenju” postoji jedan stari dugogodišnji šizofrenik, znate,
koji veruje da je on Drugi svetski rat. Ne čita novine, odbija da sluša
radio, no ipak, na dan invazije na Normandiju temperatura mu je nekako
skočila na 104. Dakle, dok klešta levo i desno nastavljaju svoje sporo
refleksno stezanje, on govori o tami što mu napada um, o iscrpljivanju
sopstva. ... Ofanziva „Rundštet” ga je, međutim, oraspoložila, udahnula
mu novi život – „divan božićni poklon”, priznao je žiteljima svog
odeljenja, „ovo je doba rađanja, novih početaka.” Kad god rakete padnu
– one koje se čuju – on se nasmeši, okrene da prošeta po odeljenju, a
suze samo što mu ne poteku iz uglova radosnih očiju, zahvaćen
izrazitim rumenilom koje nužno oraspoloži ostale pacijente. Dani su mu
odbrojani. Umreće na Dan pobede. Ako on i nije Rat, svakako mu je
surogat-dete, što izvesno vreme dobro živi, ali kad dođe dan svečanosti,
pazi se. Pravi kralj umire samo lažnom smrću. Upamtite. Bilo koji broj
mladića može biti odabran da umre umesto njega dok pravi kralj, lukavi
stari skot, živi i dalje. Hoće li se pojaviti pod Zvezdom, lukavo se
klanjajući uz druge kraljeve dok nam se zimski solsticij primiče? Hoće
li u seraj doneti darove u vidu tungstena, kordita, visokooktanskog
goriva? Hoće li dete tada podići pogled sa zemlje posute zlatnom
slamom, zagledati se u oči starog kralja što se naginje dugačak i prostrt
nad njim, naginje da ponudi svoj dar, hoće li se pogledi susresti, i koja
će poruka, koji pozdrav ili sporazum uopšte biti razmenjen između
kralja i bebe princa? Da li se beba smeška, ili su to samo gasovi? Šta
želite da bude?
Advent duva sa mora, koje je večeras u suton sijalo zeleno i glatko
poput gvožđem bogatog stakla: duva na nas svaki dan, a čitavo nebo
iznad prepuno svetaca i truba vitkih vesnika. Još jedna godina
venčanica napuštenih u srcu zime, po koje niko nije došao, što sada vise
u nemim satenskim nizovima, a njihovi beli zgužvani velovi počinju da
žute, blago se mreškajući tek kad vi prođete, posmatraču... posetioče
ovog grada u ćorsokacima svega. ... Ugledavši jednom ili dvaput u
venčanicama sopstveni odraz, napola iz senke, tek nejasne boje kože
preko peau de soie 178, što vas tera da zađete tamo gde možete namirisati
prvi užasni dodir vlage, a to je zapravo i bio cilj – da se prikrije svaki
trag njenog sopstvenog mirisa, znoja buduće mlade iz srednje klase,
građanski sapun i puder. No devica u srcu, u nadanjima. Nema ovde
ničega od tog vašeg sjajnog švajcarskog, kristalno jasnog godišnjeg
doba, već je mračno, vetrovito po danu sa oblacima, a sneg se spušta
poput haljina u unutrašnjosti, haljina zime, a pitomo po noći, uz gotovo
potpuno nepomično disanje oko vas. Na stanicama u gradu zatvorenici
se vraćaju iz Indokine, lutajući sa svojim jadnim vidljivim kostima, laki
poput sanjalica ili ljudi na mesecu, među hromiranim kolicima od crne
kože što odjekuje poput bubnjeva, izbeljenim drvenim stolicama za
hranjenje, ružičastim i plavim sa oguljenim i kašom isprskanim cvetnim
nalepnicama, krevetićima na rasklapanje i medvedićima sa crvenim
filcanim jezicima, dečjim ćebadima što čine vesele pastelne oblačke
među mirisima uglja i pare, metalnim prostorima, među ljudima u
redovima, ljudima što lutaju, što su oprezno zaspali, što su u stotinama

178 Peau de soie (fr.) – vrsta teške svilene tkanine.

došli za praznike, uprkos upozorenjima, ozbiljnosti gospodina
Morisona, podzemne železnice pod vodom koju bi mogla proburaziti
nemačka raketa sada, baš sada dok se ove reči izgovaraju, uprkos
odsustvima koja ih možda čekaju, gradskim adresama koje zasigurno
više ne postoje. Te oči iz Burme, iz Tonkina, posmatraju ove žene dok
istrajno obavljaju na stotine svojih poslova – zure iz poplavelih kugli,
kroz glavobolje koje nikakav aspirin ne može ublažiti. Italijanski ratni
zarobljenici psuju ispod poštanskih vreća što se nadimaju, što uz
odjekujući zveket pristižu sada svakog sata, u zamahu sezone,
zakrčujući zavejani teret vozova poput pečuraka, kao da su vozovi
čitave noći bili pod zemljom i prolazili kroz zemlju mrtvih. Ako ovi
Italijančići i zapevaju tu i tamo, možete se kladiti da to neće biti
„Đovineca” 179 već verovatno nešto iz Rigoleta ili La Boem – zaista,
Pošta razmatra izdavanje spiska Neprihvatljivih pesama, uz ukulele
akorde radi brze identifikacije. Njihova radost i pesma, ove gomile, jesu
iskreni u nekoj meri – no kako se dani gomilaju, kako ova orgija
božićnih pozdrava svakodnevno prevazilazi zdrave granice, bez ikakve
nade da će splasnuti pre drugog dana Božića, zadovoljavaju se time što
su sve više istinski Italijani, prevrćući povremeno očima na žene što se
evakuišu, pronalazeći tehnike balansiranja vreće jednom rukom dok se
druga pravi „mrtva” – cioè 180, uslovno živa – tamo gde su gomile
najgušće ženstvene, izgubljene... dakle, gde najviše obećavaju. Život
mora da se nastavi. Obe vrste zarobljenika to razumeju, no ne postoji
mano morio 181 za Engleze koji se vraćaju sa kinesko-burmansko-
indijskog fronta, nema skoka iz mrtvih u žive na jedno jedino
dopuštenje raspoloženog boka ili bedra – nema igre, za Boga miloga,
okoživota-i-smrti! Ne žele oni nikakve više avanture: tek staru ženu što
se mota oko starog šporeta ili greje stari krevet, kriket u zimu, oni žele
poluodvojenu nedeljnu mrtvolisnu pospanost uvelog vrta. Ako uz to
dođe i taj vrli novi svet, kao nekakav zgoditak, e pa biće sigurno
vremena da se i tome prilagode. ... No ove nedelje žele gotovo
posleratni luksuz kupovanja električnog voza za dete, pokušavajući na
taj način da razvesele svako sopstveni skup glatkih malih lica ovde, što
procenjuju njegovu čudnovatost, svi poznati sa fotografija, sada oživeli,
sve sami uzvici, no još nema, nema ovde na stanici, ničeg od onih
najpotrebnijih pokreta: Rat ih je odvratio, zakopao, te neoprezne

179 Giovinezza (ital.) – italijanska fašistička himna za vreme Drugog svetskog rata.
180 Cioè (ital.) – odnosno, takoreći.
181 Mano morto (ital.) – mrtva ruka.
uništavajuće pokazatelje ljubavi. Deca su odmotala igračke od prošle
godine i otkrila reinkarnirane konzerve, provalili su da bi ovo mogla
biti druga i, ko zna, neizbežna strana te božićne igre. U mesecima što
su protekli između – proleća i leta u unutrašnjosti – igrali su se pravim
konzervama – tenkovi, tenkovi-razarači, bunkeri, bojni brodovi
razmešteni, mesnoružičasti, žuti i plavi, po prašnjavim podovima
spremišta za višak nameštaja ili ostava, ispod krevetaca ili kauča svog
izgnanstva. Sada je ponovo došlo ono vreme. Gipsana beba, lisice
zamrznute u pozlati i ovce sa ljudskim očima ponovo postaju stvarni,
boja se pretvara u ljudsko telo. Verovanje nije cena koju oni plaćaju –
to se dešava samo od sebe. On jeste Nova Beba. U čarobnoj noći koja
prethodi, životinje će govoriti, i nebo će biti mlečno. Bake i deke, koji
su svake nedelje čekali Radio-Lekara da kaže: „Šta su hemoroidi?”,
„Šta je emfizem?”, „Šta je srčani udar?”, sada će ostati budni duže od
nesanice, ponovo motreći na taj godišnji čin što se mora dogoditi, no s
nekim lošim zaostatkom – ovo jeste brežuljak, nebo nam može pokazati
svetlost – poput uzbuđenja, dobrog provoda koji ste previše žarko
želeli, ne baš potpuni gubitak ali ipak suviše daleko od čuda... bdijući
umotani u džempere i šalove, teatralno ogorčeni, no uz taj zaostatak
unutar njih što svake godine prolazi kroz novo zimsko zrenje, svake
godine sve manji, no uvek dobar za oživljavanje u ovo doba godine. ...
Skoro goli sada, jer su im svetlucava odela i večernje haljine iz najboljih
vremena obilazaka pabova davno iscepani na trake da privežu cevi sa
toplom vodom i grejalice gazda, stranaca, da očuvaju identitete kuća
pred zimom. Ratu je potreban ugalj. Preduzeli su pretposlednje korake,
pomno pratili atestiranje poznatih im delova sopstvenog tela od strane
Radio-Lekara, i za Božić su nagi poput gusaka ispod tih vunenih, mrkih,
jeftinih umotavača za stare ljude. Njihovi električni časovnici žure, čak
će i Big Ben žuriti sada dok se nova opruga ne uhoda, svi žure, i kao da
niko drugi to ne shvata ili ne mari. Ratu je potrebna struja. Vesela je to
igra, Električni monopol, koju igraju elektrokompanije, Centralni odbor
za električnu energiju i ostale Ratne agencije, s ciljem da vreme na
strujnoj mreži ostane sinhronizovano sa Grinčkim srednjim vremenom.
Po noći, u najdubljim betonskim bunarima noći, dinama čije su lokacije
poverljive informacije, okreću se brže, pa samim tim i kazaljke
časovnika kraj svih tih starih, besanih očiju – skupljajući im minute uz
škripu što se sve više približava piskutavom zavijanju sirene. To je Ludi
karneval noći. Postoji radost pod senkama koje bacaju kazaljke minuta.
Histerija na bledim površinama satova između brojeva.
Elektrokompanije pričaju o gubicima, ratnim gubicima toliko
ogromnim da će satovi ponovo usporiti osim ako ovaj noćni marš ne
bude zaustavljen, no tovari koji se svakog dana očekuju ne stižu, i
Mreža radi sve brže i brže, i stara lica se okreću ka brojčanicima satova,
misleći zavera, i brojevi se kovitlavo kreću ka Isusovom rođenju,
nasilju, ka zvezdanoj noći srca koja će nas izmeniti, koja će nas zauvek
promeniti i vratiti upravo onim zaboravljenim korenima našeg bića. No
tamo iznad mora magla je večeras i dalje u potaji izvajan biser. Gore u
gradu elektrolučne svetiljke pucketaju, besne, u prigušenom sjaju duž
središnjih linija ulica, suviše boje leda da bi bile sveće, suviše optočene
kapljicama mraza da bi predstavljale smrt od vatre... visoki crveni
autobusi se zanose, svi farovi po propisu sveže odmaskirani sada se
odbijaju, prelaze preko, obasjavaju i zaslepljuju, otkinuti veliki komadi
vlage proleću pored, pusti poput plaža pod sedefastom maglom, čija se
bodljikava žica što nikad nije znala unutrašnji brid struje, koja je samo
pasivno ležala, oksidirajući u noći, sada njiše poput podvodne trave,
upetljana, promrzla, oštra kao škorpion, svi kilometri peska bez otisaka
stopa kraj plovila napuštenih poslednjih leta mira na kojima se nekada
stari svet provodio i odmarao, sa večerima vina i zasadima maslina i
dimovima lule s one druge strane Rata, sada svedenih na zarđale
osovine i podupirače, što unutra mirišu na istu onu slanu vodu kao i ova
plaža po kojoj zapravo ne možete koračati, zbog Rata. Tamo preko
nizina, pored reflektora gde su ptice selice u jesen ispunjavale snopove
svetlosti iz noći u noć, kobno uhvaćene sve dok ne padnu isrcpljene s
neba, pljusak mrtvih ptica, vernici na povečerju sede u negrejanoj crkvi,
drhteći, bezglasno dok hor pita: gde su radosti? Gde drugde nego tamo
gde Anđeli pevaju nove pesme a zvona zvone na dvoru Kralja. Eia –
čudan hiljadugodišnji uzdah – eia, wärn wir da! da smo samo tamo. ...
Umorni ljudi i njihovi crni ovnovi predvodnici koji dosežu dokle mogu,
onoliko daleko iz svoje ovčije odeće koliko im godina dopusti da
odlutaju. Pođite onda. Ostavite svoj rat za neko vreme, papirni ili
gvozdeni rat, benzinski ili telesni, uđite sa svojom ljubavlju, svojim
strahom od gubitka, svojom iscrpljenošću time. Čitavog dana vas
napada, mami, obmanjuje, pozivajući se na vašu veru u toliko toga što
nije istina. Jeste li vi zaista to, to blago zločinačko lice na vašoj ličnoj
karti, duše ugrabljene vladinim foto-aparatom kad je pala blenda-
giljotina – ili ste možda samo ostali po strani sa svojim srcem, u menzi
kraj stražnjeg ulaza, gde prebrojavaju noćni ulov, NAAFI devojke,
devojke po imenu Ajlin, pažljivo sortirajući u odeljke frižidera gumene
smeđecrvene organe sa svojim žutim garnirungom masti – oh Linda,
dođi da pipneš ovo, stavi prst ovde u srčanu komoru, nije li
božanstveno, još uvek radi. ... Svi u koje ne sumnjate su upleteni u ovo,
svi osim vas: kapelan, lekar, vaša majka koja želi da okači tu Zlatnu
zvezdu, onaj dosadni sopran od sinoć na programu Ministarstva
unutrašnjih poslova, da ne zaboravimo ni gospodina Noela Kauarda
koji toliko otmeno i dopadljivo priča o smrti i životu posle smrti,
trpajući ih u „Vojvotkinju” 182 već četvrtu godinu za redom, dok nam
momci iz Holivuda govore kako je veličanstveno sve s ove strane,
kakva zabava, Volt Dizni tera slona Damba da se drži onog pera poput
tolikih silnih leševa pod snegom večeras među u belo ofarbanim
tenkovima, tolikih silnih ruku od kojih je svaka zaleđena oko
čudotvorne medaljice, taličnog komada izlizane kosti, pola dolara sa
nacerenim suncem što proviruje ispod tanane halje Slobode, stežući,
obamrlo, kad je pala topovska granata od 88 mm – šta mislite, da je to
priča za decu? Nema takvih priča. Deca su otišla da sanjaju, no u
Imperiji nema mesta za snove i večeras su ovde Samo Odrasli, ovde u
ovom skloništu gde lampe jasno gore, u prekambrijskom uznosu,
ukusno poput kuvanja hrane, teško poput čađi. A 60 milja gore rakete
za nemerljivi tren vise nad crnim Severnim morem pre pada, sve bržeg,
u narandžasto usijanje, božićnu zvezdu, u bespomoćnom poniranju ka
Zemlji. Niže na nebu tu su i leteće bombe, što grme poput Satane,
tragajući za onim kojeg će prožderati. Daleko je do kuće večeras. Čujte
pesmu ovih lažnih anđela, neka vaša pričest bude makaru slušanju, pa
čak i ako oni nisu glasnogovornici vaših ličnih nadanja, vaših ličnih,
najcrnjih strahova, slušajte. Mora da se ovde služila večernja molitva
dugo pre vesti o Hristu. Bez sumnje, onoliko dugo koliko postoje ovako
strašne noći – nešto da poveća mogućnost još jedne noći koja bi
zapravo, uz ljubav i osvit zore, mogla osvetliti put do kuće, prognati
Neprijatelja, uništiti granice među našim zemljama, našim telima,
našim pričama, sve lažne, o tome ko smo: na tu jednu noć, ostavljajući
samo jasan put kući i uspomenu na novorođenče koje ste videli, gotovo
suviše krhko, suviše je govana na ovim ulicama, kamile i ostale zveri
komešaju se jako napolju, svako kopito je mogućnost da ga zbrišu, da
ga učine samo još jednim Mesijom, i sigurno je već tu neko ko prima
opklade, dok ovde u ovom gradu jevrejski kolaboracionisti prodaju
korisna govorkanja carskoj obaveštajnoj službi, a lokalne kurve se
staraju da neobrezani osvajači budu sretni, naplaćujući koliko god
mogu a da ne ugroze promet, baš kao i gostioničari koji su, razume se,

182Misli se na pozorište „Vojvotkinja” (Duchess Theatre) u Londonu, gde se

prikazivao komad Noela Kauarda Nestašni duh na koji se ovde aludira.
oduševljeni tim poslom sa popisivanjem, a gore u prestonici se pitaju
da li bi trebalo, možda, da svakome dodele broj, da, nešto što bi
pomoglo rimskom knjigovodstvu. ... i Irod ili Hitler, momci (kapelani
u Ardenima su muževni, divljeg izgleda, dobri na piću), kakav li je to
svet („Zaboravili ste Ruzvelta, padre”, čuju se glasovi iz pozadine,
dobri otac ih nikad ne vidi, oni ga progone, ti iskušivači, čak i u
snovima: „Vendel Vilki!” „A šta je sa Čerčilom?” „Ari Politi”) da na
njega dođe beba terajući vagu do 7 funti 8 unci, misleći da će ga on
iskupiti, e pa, trebalo bi da mu neko pregleda glavu. ...
No na putu kući večeras želite da ste ga uzeli u ruke, malo ga držali.
Samo da ste ga držali, sasvim blizu srcu, njegov obraz uz udubljenje
vašeg ramena, onako snenog. Kao da ste vi ti koji mogu da ga, nekako,
spasu. Za trenutak ne mareći kako bi trebalo da ste registrovani. Za
trenutak barem, da niste više onaj ko vladari kažu da jeste.
O Jesu parvule,
Nach dir ist mir so weh... 183
I tako ta pevačka skupina, ti izgnanici i napaljeni klinci, snuždeni
civili regrutovani u srednjem dobu, muškarci što se goje uprkos gladi,
naduveni zbog te gladi, predulcerozni, ogrubeli, nosa što curi, crvenih
očiju, promuklog grla, natekli od mokraće muškarci što pate od stalnog
bola u donjim leđima i celodnevnog mamurluka, što priželjkuju smrt
oficirima koje istinski mrze, muškarci koje ste viđali kako idu gradom
peške, bez osmeha, ali ste to zaboravili, muškarci koji se isto tako ne
sećaju vas, koji znaju da bi trebalo malo da prilegnu, a ne da budu ovde
nastupajući za neznance, daju vam taj napev na večernjoj molitvi,
dostižući vrhunac sada sa tom uzlaznom deonicom neke drevne skale,
uz glasove što se preklapaju trostruko ili četvorostruko, podižući se,
odjekujući, ispunjavajući čitavu unutrašnjost crkve – nema
krivotvorene bebe, nema obznane Kraljevstva, nema čak ni pokušaja da
se ugreje ili osvetli ova užasna noć, samo, prokleti da smo, naš obavezni
bedni mali jecaj, naš maksimalni izraz posezanja ka nečemu – hvaljen
Gospod! – koji možete poneti sa sobom na svoju ratnu adresu, u svoj
ratni identitet, preko snežnih otisaka stopa i guma naposletku do puta
koji morate sami stvoriti, sami u mraku. Želeli to ili ne, koja god mora
da ste prešli, put kući. ...

183O Jesu parvule / Nach dir ist mir so weh... (nem.) – Oh Isuse mali / tako mi te je
žao...
 □ □ □ □ □ □ □

P aradoksalna faza, kada slabi stimulusi daju snažne reakcije. ... Kada
se to dogodilo? Izvesna rana faza sna: niste čuli „moskitoe” 184 i
„lankastere” 185 večeras na putu za Nemačku, njihove motore kako
rastresaju nebo, kako ga drmusaju i cepaju, čitav sat, nekoliko tračaka
zimskog oblaka lebdi ispod čelikom zakovane donje potplate noći,
vibrirajući od konstantnog prisustva, od užasa, tolikog broja
bombardera što odlaze. Vašeg sopstvenog obličja nepomičnog, dok
dišete na usta, sami, lica nagore na uskom ležaju uza zid toliko lišen
slika, karata, mapa: toliko uslovljeno prazan. ... Stopala uperenih ka
visokom uskom prozoru na drugom kraju prostorije. Obasjani svetlošću
zvezda, uz postojani zvuk odlaska bombardera, dok ledeni vazduh curi
u prostoriju. Sto zakrčen knjigama slomljenog hrbata, naškrabanim
stupcima sa naslovima Vreme / Stimulus / Sekrecija (30 sek.) I
Napomene, šoljicama za čaj, tanjirićima, olovkama, penkalima. Spavali
ste, sanjali: hiljadama stopa iznad vašeg lica čelični bombarderi
promicali su, talas za talasom. Bilo je to unutra, na nekakvom
prostranom mestu za skupove. Silni ljudi su se okupili. Poslednjih dana,
u određeno vreme, okruglo belo svetlo, prilično jako, prolazilo bi
vazduhom klizeći popreko i naniže u ravnoj liniji. Ovde se, iznenada,
ono opet pojavljuje, linearne putanje kao i uvek, s desna na levo. No
ovog puta nije ujednačeno – umesto toga, odjednom blesne u kratkim
naletima ili trzajima. Ta se pojava, ovog puta, od strane prisutnih uzima
za upozorenje – nešto nije u redu, nešto jako nije u redu, sa ovim danom.
... Niko nije znao šta je predstavljalo to okruglo svetlo. Sastavljena je
komisija, istraga je bila u toku, odgovor je razdražujuće blizu – no sada
se ponašanje svetla promenilo. ... Skup se raspušta. Kad vidite da svetlo
na ovaj način trza, počinjete da čekate da se dogodi nešto užasno – ne
baš vazdušni napad ali nešto slično. Brzo bacate pogled na sat. Tačno
je šest sati, kazaljke savršeno ispravljene gore i dole, i shvatate da je
šest sati čas buđenja svetlosti. Izlazite napolje, u veče. Na ulici ste

184 Moskito – De Haviland DH.98 Moskito britanski dvomotorni vojni avion,

zamišljen kao dnevni bombarder, avion za navođenje, dnevni i noćni lovac, lovac-
bom- barder, kao i mornarički i izviđački avion.
185 Lankaster – Avro 683 Lankaster, britanski bombarder iz perioda Drugog svetskog

rata, jedan od glavnih nosilaca noćnog bombardovanja Nemačke.

ispred svog doma iz detinjstva: kamenita, izbrazdana i ispucala, voda
svetluca u baricama. Krećete u levo. (Obično vam je u tim snovima o
domu draži krajolik na desno – široki travnjaci po noći, nad kojima se
nadnose prastara stabla oraha, brežuljak, drvena ograda, konji upalih
očiju na livadi, groblje. ... Često je vaš zadatak, u ovim snovima, da
prođete – ispod stabala, kroz senke – pre nego što se nešto dogodi. Često
idete u krčevinu tik ispod groblja, punu jesenjih bobica i zečeva, gde
žive Cigani. Ponekad letite. No nikada ne možete da se izdignete iznad
određene visine. Možda osetite kako vas nešto usporava, kako se
neumoljivo zaustavljate: ne onaj britki užas padanja, već samo zabrana
na koju ne postoji mogućnost žalbe... i dok krajolik počinje da se
zamračuje... znate... ono...). No večeras, u ovih šest sati okruglog svetla,
umesto toga ste krenuli na levo. Sa vama je devojka koja vam je tobože
supruga, iako se nikada niste venčavali, koju nikada ranije niste videli,
no ipak je poznajete godinama. Ona ne progovara. Tek što je stala kiša.
Sve svetluca, obrisi su izrazito jasni, osvetljenost je slaba i veoma
bistra. Male skupine belih cvetova proviruju gde god da pogledate. Sve
je u cvatu. Još jednom za tren ugledate okrugli snop svetlosti, kako prati
svoju putanju naniže, tek kratak treptaj koji se upali i ugasi. Uprkos
navodnoj svežini, skorašnjoj kiši, cveću, taj vas prizor uznemirava.
Pokušavate da uhvatite neki svež miris koji bi odgovarao tome što
vidite, ali ne možete. Sve je tiho, bez mirisa. Zahvaljujući ponašanju
svetla nešto će se dogoditi, i vi možete samo da čekate. Krajolik sija.
Mokrina na pločniku. Nameštajući nekakvu toplu kapuljaču sebi oko
vrata i ramena, spremate se da svojoj supruzi kažete: „Ovo je
najzlokobnije doba večeri.” No postoji bolja reč od „zlokoban”. Tragate
za njom. To je nečije ime. Čeka iza tog sutona, te jasnoće, tih belih
cvetova. Zatim svetlost zakuca na vrata.
Uspravili ste se naglo u krevetu, srce vam tuče od straha. Čekali ste
da se ponovi, i postali svesni velikog broja bombardera u vazduhu. Još
jedno kucanje. To je Tomas Gvenhidvi, koji je došao čak iz Londona,
sa vestima o sirotom Spektru. Prespavali ste glasne eskadrile što su
nezaustavljivo grmele, nesigurno kuckanje vas je probudilo. Nešto
poput onog što se dešava na korteksu Psa tokom „paradoksalne” faze.

Sada se utvare skupljaju pod strehama. Rastegnute među snegom

prekrivenim čađavim dimnjacima, hučeći nad ventilacionim otvorima,
same suviše slabe za bilo kakav zvuk, sada zauvek suve na ovim
vlažnim naletima vetra, rastegnute da se nikada ne slome, nagnane u
beživotnu zakrivljenu jurnjavu preko krovova, duž srebrnih nizija,
poskakujući na mestu gde se more rašljasto i ledeno izliva na obalu.
Skupljaju se, sve zbijenije kako dani odmiču, engleske utvare, toliko
njih što se tiskaju u noći, sećanja što se oslobađaju i puštaju u ovu zimu,
semenje koje se nikada neće primiti, toliko izgubljeni, sada tek po koja
reč tu i tamo, šifra za žive – „Lisice”, uzvikuje Spektro kroz astralne
međuprostore, tu reč namenjenu gospodinu Pointsmanu koji nije
prisutan, kojem neće biti rečeno jer oni članovi Odeljenja psi što su tu
prisutni i mogu da je čuju dobijaju ovakve zagonetne odlomke na
svakom sastanku – ako se uopšte zabeleži dospeće u projekat brojanja
reči Miltona Glouminga – „Lisice”, zujeći odjek tog popodneva, Kerol
Eventir, stalni medijum „Belog pohođenja” lokni gusto stegnutih na
glavi, progovara reč „Lisice” kroz veoma crvene, tanke usne... pola
bolnice „Svete Verenike” ujutru je bez krova kao stara opatija u Ik
Ridžisu, pretvorena u prah poput snega, i siroti Spektro odstreljen,
osvetljen sobičak i mračno odeljenje zahvaćeni eksplozijom a da on nije
ni čuo da se približava, zvuk je došao suviše kasno, nakon eksplozije,
utvara rakete što doziva utvare koje tik što je napravila. Potom tišina.
Još jedan „događaj” za Rodžera Meksika, pribadača okruglaste glave
koju valja zabiti u njegovu kartu, kvadrat koji nastaje iz dva do tri udara,
pomažući da se ispuni predviđanje o udarima u trojkama, koje u
poslednje vreme pomalo izostaje...
Pribadača? pa čak ni to, rupica od pribadače na papiru koji će
jednog dana skinuti, kada rakete prestanu sa tim svojim padanjem, ili
kada mladi statističar odluči da okonča svoje brojanje, papir koji će
spremačice odvući odatle, iscepati, spaliti. ... Pointsman sam,
bespomoćno kijajući u svojoj sve mračnijoj kancelariji, uz lajanje iz
štenara sada ujednačeno i umanjeno zbog hladnoće, odmahujući
glavom ne... unutar mene, u mom sećanju... više od „događaja”... naša
zajednička smrtnost... ovi tragični dani... No sada se već trese,
dopuštajući sebi da se zagleda u drugi kraj kancelarije, u Knjigu, da
podseti sebe kako je od prvobitnih sedam sada ostalo svega dvoje
vlasnika, on i Tomas Gvenhidvi što se stara za svoju sirotinju tamo iza
Stepnija. Tih pet utvara poređano je u jasnoj eskalaciji: Pam u nesreći
sa džipom, Isterling je otišao rano u napadu Luftvafe, Dromonda je
sredila nemačka artiljerija na Šelfajer Korneru186, Lamplajtera leteća
bomba, a sada i Kevin Spektra... kola, bomba, mitraljez, V-l, a sada i

186Shellfire Corner – naziv za Dover i okolna mesta koja su od 12. 8. 1940. bila pod
neprekidnom artiljerijskom paljbom topova smeštenih s druge strane Lamanša.
V-2, i Pointsman ne oseća ništa drugo do užas, cela koža ga boli, od
rastuće složenosti svega ovoga, od dijalektike koju, kako se čini,
nagoveštava. ...
„Ah, da. Prokletstvo mumije, idiote. Isuse, Isuse, pa ja sam spreman
za Krilo D.”
E sad, Krilo D je krinka za „Belo pohođenje”, gde i dalje ima
nekoliko istinskih pacijenata. Retki su oni iz PISCES-a koji mu se
približe. Taj kostur redovnog bolničkog osoblja poseduje sopstvenu
menzu, wc, prostorije za spavanje, kancelarije, i nastavlja sa radom kao
za vreme starog mira, podnoseći One Druge u svom okruženju. Baš kao
što, sa svoje strane, osoblje PISCES-a trpi vrtno ili mirovnjačko ludilo
Krila D, tek retko se našavši u prilici da razmene informacije o
terapijama ili simptomima. Da, očekivao bi čovek veću povezanost
među njima. Histerija je, naposletku, zar ne, histerija. Zapravo, ne, kako
se ispostavilo, nije. Kako se čovek miri, kako opravdava taj prelaz? Od
urota toliko blagih, toliko pitomih, od zmije sklupčane u šoljici čaja,
paralize ruke ili sklanjanja pogleda pri određenim rečima, rečima koje
mogu toliko uplašiti, do onoga što je Spektra zaticao svaki dan na svom
odeljenju, sada uništenom... do onoga što Pointsman nalazi kod Pasa
Pjotra, Nataše, Nikolaja, Sergeja, Katinke – ili Pavela Sergejeviča,
Varvare Nikolajevne, i potom kod njihove dece, i – Kad se to toliko
jasno može pročitati na licima lekara... Gvenhidvi skriven iza svoje
čupave brade, nikad onoliko ravnodušan koliko je možda želeo da bude,
Spektro koji žurno odlazi noseći špric za svoju Lisicu, kad ništa zapravo
ne može zaustaviti Abreakciju Gospodara noći osim ako napadi ne
prestanu, rakete se ne demontiraju, osim ako čitav film ne poteče
unatrag: zakrpljena koža unatrag ka glatkom čeliku unatrag ka svinjama
ka belom usijanju ka rudi, ka Zemlji. No stvarnost nije reverzibilna.
Svaki bljesak vatre, praćen eksplozijom a potom zvukom približavanja,
samo je ismevanje (kako da ne bude namerno?) tog reverzibilnog
procesa: sa svakim sledećim Gospodar dodatno potvrđuje svoju
Državu, i mi koji ne možemo da ga pronađemo, makar samo da vidimo,
ne mislimo o smrti ništa češće, zapravo, nego ranije... i, bez ikakvog
upozorenja o tome kada će doći, i bez načina da budu oborene,
pretvaramo se da idemo dalje kao u vreme pre napada. Kad se,
međutim, desi, zadovoljavamo se time da ga nazovemo „slučajnošću”.
Ili su nas u to ubedili. Ali za zaposlene poput Rodžera Meksika, to je
muzika koja nije lišena svoje veličanstvenosti, ovaj stepeni red Ne-m
(l+m+m2+m3+...+mn-l), gde su sabirci numerisani prema broju udara
rakete po metru kvadratnom, pri čemu Poasonova distribucija određuje
ne samo ta uništenja od kojih nijedan čovek ne može pobeći, već i
konjičke nezgode, krvnu sliku, radioaktivni otpad, broj ratova godišnje.
...

Pointsman stoji kraj prozora, a nejasan odraz lica produvava mu

kovitlac snega napolju gde je dan sve mračniji. Daleko s druge strane
ravnice čuje se zvižduk voza, hrapav kao zakasnela magla: kukurikanje
___, ___, _____, dugi zvižduk, opet kukurikanje, vatra uz prugu, raketa,
još jedna raketa, u šumi ili dolini...
Dakle... A zašto se ne odrekneš Knjige onda Nede, zašto ne
odustaneš od nje, od podataka što zastarevaju, od Majstorovih
sporadičnih poetičnih momenata, ta to je samo papir, nije ti potrebna,
ta Knjiga i njena užasna kletva... pre nego što bude prekasno. ... Da,
javno je se odreci, padni ničice, oh ti veličanstveni – no pred kim? Ko
sluša? No vratio se natrag do stola i zaista položio ruke na nju. ...
„Magarče. Sujeverni magarče? Odlutao u mislima, prazne glave...
takve epizode su sada se sve češće dešavale. Njegova propast, koja mu
se prikrada poput hladnoće. Pam, Isterling, Dromond, Lamplajter,
Spektro... pa šta je onda trebalo da uradi, da ode dole do Odeljenja psi,
da pita Eventira da održi seansu, da pokuša sa barem jednim od njih da
stupi u kontakt... možda... da... Šta ga sprečava? „Zar sam”, šapuće
naslonjen na staklo, aspirovani suglasnik i potonji plozivi zamagljuju
hladno okno naletima daha, toplog i beznadnog daha, „toliko ponosan?”
Ne može čovek, ne može on, samo krenuti tim putem, ne može čak ni
nataknuti, čak ne ni Meksiku, koliko mu nedostaju... premda jedva da
je poznavao Dromonda, ili Isterlinga... ali... nedostaje mu Alen
Lamplajter, koji bi se kladio na bilo šta, znate, na pse, munje, brojeve
tramvaja, na vetar na uglovima ulica i verovatnoću suknje, na koliko
daleko će određena raketa dospeti, možda i... oh Bože... za onu koja je
pala na njega. ... Pamove klavirske aranžmane i pijani bariton, njegove
avanture sa medicinskim sestrama... Spektro... Zašto ne može da pita?
Kad postoji stotinu načina da se to sroči...
Trebalo je da ja... trebalo je da... Postoji, u njegovoj prošlosti, toliko
tih nenapravljenih poteza, toliko tih „trebalo je” – trebalo je da se njome
oženi, da dopusti njenom ocu da ga usmeri, trebalo je da ostane u Ulici
Harli, da bude ljubazniji, da se više osmehuje nepoznatim ljudima, čak
i ovog popodneva da uzvrati osmeh Modi Čilks... zašto nije mogao?
Prokleti glupi osmejak, zašto da ne, šta ga sputava, kakva zapetljanost
mozaika? Lepe oči boje ćilibara iza ovih vladinih naočara... Žene ga
izbegavaju. Zna on zašto je to, uopšteno, tako: jeziv je. Čak je obično
svestan i konkretnih slučajeva kad biva jeziv – radi se o određenom
položaju mišića njegovog lica, sklonosti ka znojenju... no čini se da ne
može da uradi ništa povodom toga, ne može čak ni da se usredsredi
dovoljno dugo, toliko ga ometaju – i sledeće što se desi jeste ponovno
odašiljanje iste stare jezivosti... a njihov je odgovor na to predvidljiv,
pobegnu vrišteći, a taj vrisak jedino one, i on, mogu da čuju. Oh ali kako
bi voleo da im jednog dana pruži nešto zbog čega bi zaista vrištale...
Evo budi se erekcija, večeras će se opet uspavati masturbacijom.
Žalosna konstanta, institucija u njegovom životu. No mameći ga, tik pre
blistavog vrhunca, koji li će mu se prizori zakovitlati u glavi? E pa, kule
i plava voda, jedra i crkveni tornjevi Stokholma – onaj žuti telegram,
lice visoke, mudre i prelepe žene okrenuto da ga posmatra dok prolazi
u ceremonijalnoj limuzini, žene koja će ga kasnije, teško da je to
slučajno, posetiti u njegovom apartmanu u hotelu „Grand”... nisu uvek
posredi samo rubin-crvene bradavice i kombinezoni od crne čipke,
znate. Tu su i prigušeni ulasci u sobe što mirišu na papir, satelitska
glasanja u ovom ili onom Odboru, Predsedavanja, Nagrade... šta bi se s
tim moglo porediti! Kasnije, kad budeš stariji, znaćeš, govorili su. Da i
sve mu je jasnije, sa svakom ratnom godinom što vredi tuce
mirnodopskih, oh Bože, kako su samo bili u pravu.
Kao što je njegova sreća oduvek znala, njegova supkortikalna,
životinjska sreća, njegov dar za preživljavanje dok je druge, bolje ljude
grabila Smrt, tu su vrata, koja je toliko često zamišljao u usamljeničkim
tezejskim micanjima tim uglačanim hodnicima godina: izlaz iz
pravoverno pavlovističkog, koji mu pokazuje prizore Normalma,
Sodermalma, Jurgardena i Starog grada. ...
Jednog po jednog oko njega odstreljuju: u njegovom malom krugu
saradnika ta razmera polako postaje nesrazmerna, sve više utvara, sve
više svake zime, i sve manje živih... i sa svakim novim slučajem čini
mu se da oseća kako šare na njegovom korteksu postaju tamnije,
spremajući se na večni san, da delovi njega, ko god on bio, sada gube
svaki oblik, vraćajući se u stadijum glupe hemije. ...
Kevin Spektro nije pravio razliku između Spolja i Iznutra toliko kao
on. Gledao je na korteks kao na međuvezni organ, koji posreduje
između ta dva domena, no koji je deo oba. „Kad pogledaš kako stvari
zapravo stoje”, jednom je upitao, „kako mi, bilo ko od nas, može da
bude zaseban?” On je moj Pjer Žane, mislio je Pointsman. ...
 Uskoro će, po dijalektici Knjige, Pointsman ostati sam, na crnom
polju, nestajući u izotropiju, ka nuli, čekajući da bude poslednji što
odlazi. ... Hoće li biti vremena? Mora da preživi... da pokuša da osvoji
Nagradu, ne radi sopstvene slave, ne – već da održi obećanje ljudskom
polju od sedmorice ljudi kojem je nekad pripadao, onima koji nisu
preživeli. ... Evo srednjeg plana, on sam u pozadinskom svetlu, sam kraj
visokog prozora hotela „Grand”, čaše za viski podignute ka blistavom
subarktičkom nebu i dakle u vaše zdravlje, momci, sutra ćemo svi mi
biti na toj pozornici, samo je slučajno Ned Pointsman taj koji je
preživeo, ništa drugo... ZA STOKHOLM je njegov steg i poklič, a
nakon Stokholma sve zamagljeno, dugački zlatni suton. ...
Oh da, nekad je, znate, verovao da ga čeka minotaur: sanjao bi kako
uleće u poslednju prostoriju, isukanog uglačanog mača, urlajući poput
komandosa, naposletku sve izbacujući iz sebe – nekakav istinski
veličanstveni vrhunac života u njemu po prvi i poslednji put, dok se to
lice okreće ka njemu, drevno, iznureno, ne videći ništa od
Pointsmanove ljudskosti, spremno da ga samo napadne još jednim
davno uvežbanim udarom roga, treskom kopita (no ovog će puta biti
borbe, Minotaurove krvi, te proklete zveri, uzvika od nekud duboko u
njemu čija ga muževnost i nasilnost čude). ... To je bio san. Okolnosti i
lice su se promenili, malo je toga osim same strukture preživelo prvu
šolju kafe i ravnu bež tabletu benzedrina. Možda je to samo prostrani
parking za kamione u zoru, pločnika sveže opranog crevom, istačkan
masnosmeđim flekama, gde ciradama prekriveni maslinastozeleni
kamioni stoje svaki sa po nekom tajnom, svaki čekajući... no on zna da
u jednom od njih... i naposletku, ispitujući ih jednog po jednog,
pronalazi, tu identifikacionu šifru što prevazilazi glas, penje se pozadi,
ispod cirade, čeka u prašini i smeđoj svetlosti, sve dok kroz zamračeni
duguljasti otvor kabinskog prozora jedno lice, lice koje poznaje ne
počne da se okreće... no dubinska struktura je lice koje se okreće,
susretanje pogleda... proganjanje Rajhszigera fon Tanaca Alpdrikena,
tog najneuhvatljivijeg od svih nacističkih kerova, šampionskog
vajmarskog ptičara za 1941. godinu, što ima broj iz redovne knjige, broj
416832, istetoviran unutar uha, kroz londoniziranu Nemačku, dok
njegovo jetrenosivo obličje izmiče, kaskajući uz sumračne kanale
zasute ratnim ruševinama, dok ih udari raketa svaki put promašuju,
njihova jurnjava opstaje, limena tablica izgravirana mecima, mapa
žrtvenog grada, korteksa ljudskog i psećeg, pseća ušna školjka blago
zanjihana, vrh lobanje mu svetlucavo reflektuje zimske oblake, do
skloništa što leži čelikom okovano kilometrima ispod grada, do opere o
balkanskim spletkama, u čijoj hermetičkoj bezbednosti, među čijim
skupinama plave disonance neritmično naglašene on ne može sasvim
da pobegne zbog toga što Rajhsziger istrajava, predvodeći, miran,
neotkaziv, i on se vraća pravoj poteri za njim, mora da joj se vrati iznova
i iznova u grozničavom rondu, sve dok se napokon na nađu na
nekakvom brežuljku na kraju dugačkog poslepodneva ispunjenog
depešama iz Armagedona, među grimiznim obalama bugenvile,
zlatnim stazama na kojima se podiže prašina, stubovima dima daleko
iznad vretenastog grada kroz koji su prošli, gde nebo nad Njujorkom
sija purpurno od novog svevladajućeg zraka smrti, i tu je napokon
mesto gde sivi pas može da se okrene i te oči boje ćilibara zagledaju se
u oči Neda Pointsmana. ...
Svaki put, pri svakom okretanju, njegova sopstvena krv i srce su
pogođeni, udareni, dovedeni slavljenički do vrhunca, i uslovljeni na
ledenu noćnu svetlost, na bleštavost i zapaljeni eksploziv, dok on
počinje da se širi, nesavladiva svetlost, dok zidovi sobe postaju krvavo
sjajni, narandžasti, potom beli i počinju da klize, da cure poput voska,
a ono što je od lavirinta preostalo ruši se u krugovima ka spolja, junak
i užas, tvorac i Arijadne zahvaćen, istopljen unutar sopstvene svetlosti,
te ludačke eksplozije sebe samog. ...
Pre mnogo godina. Snovi kojih jedva da se i seća. Davno su se
posrednici umešali između njega i njegove poslednje zveri. Lišiće ga
čak i te male izopačenosti, toga što je zaljubljen u sopstvenu smrt. ...
Ali sada kad je u tome i Slotrop – nenadani anđeo, termodinamičko
iznenađenje, šta god da je... hoće li se to sada promeniti? Hoće li
Pointsman ipak dobiti priliku da napadne Minotaura?
Trebalo bi da je Slotrop sada već na Rivijeri, da mu je toplo, da je
nahranjen, dobro pojeban. Ali napolju na ovoj poznoj engleskoj zimi
psi, napušteni, i dalje obilaze zabačene uličice i konjušnice, njuškajući
kante za otpatke, kližući se na tepisima snega, boreći se, bežeći, drhteći
u svojim vlažnim snopovima prusko plave ... pokušavajući da izbegnu
ono što se ne može nanjušiti niti videti, ono što se najavljuje urlikom
predatora toliko bespogovornim da tonu u sneg cvileći i prevrćući se da
Tome ponude svoje mekane i nezaštićene stomačiće. ...
Da li ih se Pointsman odrekao radi jednog neoprobanog ljudskog
podanika? Nemojte misliti da barem nema dvojbe u pogledu valjanosti
ovog plana. Neka vikar De la Nui brine o njegovoj „ispravnosti”, on je
kapelan osoblja. Ali... šta je sa psima? Pointsman ih poznaje. Umešno
je obio brave njihove svesti. Nemaju nikakvih tajni. Može da ih izludi,
i uz bromid u adekvatnim dozama može da ih vrati natrag. No Slotrop...
I tako taj pavlovista nervozno korača po kancelariji, osećajući se
nespokojno i staro. Trebalo bi da spava, ali ne može. Mora da je to bilo
više od pukog uslovljavanja deteta, nekad davno. Kako je moguće da je
toliko dugo bio lekar a da nikada nije razvio reflekse za određene
uslove? On zna bolje od toga: zna da je u pitanju više. Spektro je mrtav,
a Slotrop je (sentiments d’emprise, stari moj, samo polako sad) bio sa
njegovom Darlin, svega nekoliko kvartova od „Svete Verenike”, dva
dana ranije.
Kada se jedan događaj javlja nakon drugog s ovakvom užasnom
redovnošću, razume se da nećete automatski pretpostaviti da se radi o
uzroku i posledici. No potražićete određeni mehanizam koji će tome
dati smisao. Tragate, osmišljavate eksperiment skromnih razmera. ...
Toliko je dugovao Spektru. Čak i ako taj Amerikanac nije, gledano po
zakonu, ubica, sigurno je bolestan. Tu etiologiju bi trebalo proučiti,
oblik lečenja bi trebalo pronaći.
Postoji, u ovom poduhvatu, i Pointsman to zna, opasnost obmane.
Zbog simetrije. ... Povukla ga je, znate, ta simetrija i ranije za nos: pri
određenim rezultatima ispitivanja... tako što bi pretpostavio da određeni
mehanizam mora nužno značiti i postojanje odraza u ogledalu –
„iradijacija”, na primer, i „recipročna indukcija”... a ko je rekao da
ijedno od toga mora da postoji? Možda će i ovoga puta biti tako. Ali
kako ga samo proganja ta simetrija ova dva tajna oružja, Napolju, tamo
gde je Napad, zvuci V-1 i V-2, jedan obrnuta vrednost drugog. ...
Pavlov je pokazao kako je moguće pomešati obrnute slike u
Unutrašnjosti. Predstave o suprotnom. No kakva nova patologija sada
leži Napolju? Kakva bolest događaja – same Istorije – može stvoriti
simetrične suprotnosti kao ova robotizovana oružja?
Znaci i simptomi. Da li je Spektro bio u pravu? Da li je moguće da
su Spoljašnjost i Unutrašnjost deo istog polja? Pa makar kao
olakšavajuća okolnost... olakšavajuća okolnost... Trebalo bi da
Pointsman traga za odgovorom u međusklopu... zar ne... na korteksu
poručnika Slotropa. Čovek će patiti – možda će, u izvesnom kliničkom
smislu, biti uništen – ali koliko drugih večeras pati zbog njega? Za ime
sveta, svakog dana u Vajtholu procenjuju i preduzimaju rizike u
poređenju sa kojima se ovaj njegov, kad je ova stvar u pitanju, čini
gotovo trivijalnim. Gotovo. Ima tu nečeg, suviše providnog i brzog da
bi se uhvatilo – Odeljenje Psi bi moglo govoriti o ektoplazmama – no
on zna da trenutak nikad nije bio bolji, i da odgovarajući
eksperimentalni subjekt jeste u njegovim rukama. Mora ga zgrabiti
sada, ili biti osuđen na te iste kamenite hodnike, kojima zna svršetak.
No mora ostati otvoren – čak i za mogućnost da su ljudi iz Odeljenja
psi u pravu. „Možda smo svi mi u pravu”, piše u svoj dnevnik večeras,
„možda je tačno sve o čemu smo nagađali, čak i više od toga. Šta god
da otkrijemo, ne može biti nikakve sumnje da on jeste, fiziološki,
istorijski, čudovište. Ne smemo nikada izgubiti kontrolu. Pomisao na
njega izgubljenog u svetu ljudi, nakon rata, ispunjava me dubokim
užasom koji ne mogu zatrti.”

□ □ □ □ □ □ □

Sve više i više se, u ove dane anđeoske posete i saopštenja, Kerol
Eventir oseća kao žrtva svog čudovišnog talenta. Kao što je to jednom
Nora Dodson-Trak rekla, njegove „veličanstvene slabosti”. Pokazala se
kasno u životu: bilo mu je trideset i pet kad je sa onog sveta, jednog
jutra na Keju, između dva poteza nanošenja pastelnih boja uličnog
slikara, boje lososa što tamni do svetlosmeđe, i dvadesetak vižljastih
ljudskih figura, otrcano-tužnih u daljini dok se prepliću sa gvozdenim
rešetkama i rečnom izmaglicom, sasvim iznenada neko progovorio kroz
Eventira, toliko tiho da Nora jedva da je išta čula, čak ne ni identitet
duše koja ga je zaposela i koristila. Ne tom prilikom. Nešto od toga bilo
je na nemačkom, nešto od reči koje je upamtila. Pitaće svog supruga, s
kojim je trebalo da se sastane tog poslepodneva, u Sariju – stigavši
kasno međutim, sve senke, muškaraca i žena, pasa, dimnjaka, veoma
dugačke i crne na ogromnom travnjaku, a ona umrljana oker bojom,
jedva primetnom na zalazećem suncu, u obliku lepeze uz kraj njenog
vela – tu je boju ona zgrabila iz kutije uličnog crtača što crta kredom i
hitro, okrećući se vešto, dodirujući tle samo vrhom cipele i tim
kremastim komadom žute što se krunila po površini, ne ispuštajući je,
nacrtala veliku petokraku zvezdu na pločniku, tik uzvodno od one
nenaklone kopije Lojda Džordža ljubičaste i morskozelene boje:
povlačeći Eventira za ruku da stane u središte centralne petokrake, uz
galebove u kričećoj dijademi iznad njih, a zatim i sama zakoračivši,
instinktivno, na onaj majčinski način, kako je postupala sa svima koje
je volela. Nacrtala je svoj pentagram ni napola u šali. Čovek nikad nije
mogao biti suviše oprezan, uvek je vrebalo zlo. ...
 Da li ju je osetio, još i tada, kako počinje da se povlači... da li je
prizvao kontrolora sa druge strane Zida, kako bi je zadržao? Tonula je
iz njegove budnosti, njegovog društvenog oka poput svetla na rubu
večeri kada, u trajanju od možda deset opasnih minuta, ništa ne pomaže:
stavite naočare i upalite svetiljke, sedite kraj zapadnog prozora a ono i
dalje nestaje, i dalje gubite svetlost i možda je to, ovog puta, zauvek...
fino doba dana da se uči predaja, da se uči nestajanje poput svetlosti, ili
poput izvesne muzike. Ova predaja je njegov jedini dar. Kasnije ničeg
ne može da se seti. Ponekad je, retko, bilo uznemirujućih – ne reči, već
oreola značenja oko reči koje su njegova usta, kako se čini, izgovarala,
što su se zadržavali – ako su se zadržavali – svega za tren, poput snova,
ne mogu biti zadržani niti dalje razrađeni, i ubrzo nestaju. Bezbroj je
puta bio na EEG-u kod Roloa Grousta otkako je prvi put došao u „Belo
pohođenje” i sve je bilo normalno za odraslu osobu izuzev, oh jednom
ili dva puta možda neki zalutali prenapon od 50 milivolta sa
temporalnog režnja, čas sa levog čas sa desnog, bez ikakvog šablona
zaista – stvarno, neka vrsta kontroverze slična pitanju kanala na Marsu
vladala je tih godina među različitim posmatračima – Aron Trouster se
kune da je video oblike sporih delta-talasa sa levog frontalnog režnja i
sumnja na tumor, prošlog leta je Edvin Trikl zabeležio „prigušenu
epileptičnu alternaciju prenapona i talasa, začudo znatno sporiju od
uobičajenih tri u sekundi” – premda se mora reći da je Trikl bio u
Londonu čitave prethodne noći bančeći sa Alenom Lamplajterom i
njegovom kockarskom ekipom. Manje od nedelju dana kasnije zujeća
raketa pružila je Lamplajteru njegovu šansu: da pronađe Eventira s one
strane i dokaže da on jeste ono što su drugi tvrdili: međusklop između
svetova, medijum. Lamplajter je nudio kvotu 5 prema 2. No za sada se
nije oglasio: nije bilo ničega u glatkim acetat-metalnim pločama ili
prekucanim transkriptima što ne bi moglo pripadati bilo kojoj od
desetina drugih duša. ...
Dolazili su, u svoje vreme, čak iz instituta u Bristolu da zure, da
mere i sistematično sumnjaju u čudake iz Odeljenja Psi. Tu je Ronald
Čerikouk, priznati psihometričar, kapaka što blago podrhtavaju, ruku
na postojanih nekoliko centimetara dalje od u smeđi papir umotane
kutije u kojoj su bezbedno pohranjene izvesne uspomene s početka
Rata, tamnocrvenkastosmeđa kravata, slomljeno „šefer” penkalo,
potamneli cviker od belog zlata, sve vlasništvo pukovnika „Bašera”
Sejnt-Blejza 187, na položaju daleko severno od Londona... dok ovaj

187 Basher St. Blaise (eng.) – „Bašer” je razbijač, udarač, dok je Sejnt Blejz Sveti
Čerikouk, momak normalnog izgleda, možda malo debeo, sada počinje
da recituje, svojim midlandskim naglaskom i glasom nalik brujanju
struga, intimnu biografiju dotičnog pukovnika, njegovu nesigurnost
zbog kose što počinje da opada, njegovu ushićenost crtanim filmovima
sa Pajom Patkom, nezgodu tokom napada na Libek u kojoj su
učestvovali samo on i njegov pilot-pratilac, sada pokojni, i koju su se
dogovorili da ne prijave – ništa što bi ugrožavalo bezbednost: kasnije
potvrđeno, zapravo, od strane samog Sejnt-Blejza, koji se smeškao
pomalo otvorenih usta, e pa šala je sasvim sigurno na moj račun, a sada
mi recite kako ste to uradili? Zaista, kako to Čerikouk radi? Kako to
radi bilo ko od njih? Kako Margaret Kvoterton proizvodi glasove na
pločama i tonskim zapisima kilometrima daleko a da ne progovori niti
fizički dodirne opremu? I koji to govornici sada počinju da se
okupljaju? Odakle dolaze nizovi od pet cifara koje Velečasni Dr Paul
de la Nuit, kapelan sposoban za automatsko pisanje, već nedeljama
zapisuje, i koje, smatra se zlosutno, niko u Londonu ne zna kako da
dešifruje? Šta znače skorašnji snovi Edvina Trikla o letenju, posebno u
vremenskoj sprezi sa snovima Nore Dodson – Trak o padanju? Šta se
to skuplja među svima njima, čemu svako od njih na svoj čudovišni
način može da posvedoči, ali ne na nekom jeziku, čak ne ni na
univerzalnom jeziku kancelarija? Turbulencije u etru, nespokoj!
napolju na vetrovima karme. Te duše s druge strane međusklopa, oni
koje nazivamo mrtvima, sve su više uznemirene i neuhvatljive. Čak i
kontrolor Kerola Eventira, poslovično hladni i sarkastični Peter Zahsa,
onaj koji ga je pronašao onog dana, davno, na Keju i posle – kad god je
bilo poruka koje je trebalo preneti – čak je i Zahsa postao uznemiren. ...
U poslednje vreme, kao da su svi prikopčani na isti etarski X-ti
kanal, nove vrste čudaka se pojavljuju u „Belom pohođenju”, u svako
doba dana i noći, nemi, zagledani ispred sebe, očekujući da se postaraju
za njih, noseći uređaje od crnog metala i staklene priveske, zapali u
ukočeni trans, hiperkinetički čekajući pravo okidač-pitanje pa da počnu
da trtljaju 200 reči u minuti o svojim posebnim, užasnim talentima.
Najezda. Šta bi trebalo da mislimo o Gavinu Trefoilu, za čiji dar čak još
i ne postoji naziv? (Rolo Groust želi da ga nazove autohromatizam).
Gavin, najmlađi ovde, tek mu je sedamnaest, ume da nekako
metabolizuje snagom volje jednu od svojih aminokiselina, tirozin. Ovo
će proizvesti melanin, smeđe-crni pigment zadužen za boju ljudske
kože. Gavin je takođe u stanju i da inhibira ovaj proces tako što – kako

Vlasije, Vlaho odnosno Blaž.

se čini – menja nivo svog fenil-alanina u krvi. I tako je u stanju da menja
svoju boju od najjezivije albino, preko čitavog spektra sve do veoma
tamne, purpuraste, crne. Ako se usredsredi, u stanju je i da nedeljama
zadrži koju god boju. Obično je rastrojen, ili zaboravi, te se postepeno
vrati u stanje mirovanja, svom bledom pegavom tenu crvenokosih. No
možete zamisliti koliko je bio koristan Gerhardu fon Gelu prilikom
snimanja onog snimka sa Švarckomandom: pomogao im je da uštede
doslovno sate i sate šminkanja i rada na osvetljenju, jer se ponašao kao
promenljivi reflektor. Najbolju teoriju koja objašnjava kako imao je
Rolo, no ona je beznadežno nejasna – znamo da su ćelije kože koje
proizvode melanin – melanociti – nekada bile, u svakom od nas, u
ranom stadijumu embrionskog razvoja, deo centralnog nervnog
sistema. No kako embrion raste, kako tkivo počinje da se diferencira,
neke od tih nervnih ćelija odvajaju se od onoga što će dati centralni
nervni sistem i premeštaju nam se u kožu, da postanu melanociti.
Zadržavaju svoj prvobitni oblik grane drveta, akson i dendrite tipične
nervne ćelije. No dendriti sada služe ne za provođenje električnih
signala, već pigmenata kože. Rolo Groust veruje u postojanje neke
sprege, do sada neotkrivene – u nekakvu preživelu ćelijsku memoriju
koja će, retrokolonijalno, i dalje reagovati na poruke koje šalje centralni
mozak. Poruke kojih, na svesnom nivou, mladi Trefoil nije svestan. „To
je deo”, piše Rolo u pismu kući, starijem Dr Groustu u Lankašir, u znak
razrađene osvete za priče iz detinjstva o Zelenozuboj Dženi koja vreba
na njega u močvari da ga udavi, „deo stare i prikrivene drame u kojoj
ljudsko telo služi samo kao skupina veoma aluzivnih, često zagonetnih
koncertnih programa – kao da je telo koje možemo da izmerimo delić
tog programa pronađenog napolju na ulici, u blizini veličanstvenog
kamenog pozorišta u koje ne možemo da uđemo. Složenost jezika nam
je uskratila pristup! toj velikoj Pozornici, još mračnijoj od uobičajenog
mraka gospodina Tajrona Gatrija 188. ... Pozlata i ogledala, crveni
baršun, redovi loža jedni iznad drugih, takođe u senci, dok negde dole
u tom dubokom proscenijumu, dublje od geometrijskog rasporeda koji
nam je poznat, glasovi izgovaraju tajne koje nam nikad nisu rečene. ...”
– Vidite, sve što izlazi iz centralnog nervnog sistema mi moramo
ovde da zavedemo. Posle nekog vremena baš počinje da smara. Većina
toga je krajnje beskorisna. Ali nikada ne znate kada će vam nešto
zatražiti. Usred noći, ili za vreme najgoreg dela ultravioletnog

Tyrone Guthrie (1900-1971) – engleski pozorišni reditelj, poznat po svojim

188

mračnim, kjaroskuro postavkama Hamleta i Ričarda III.

bombardovanja, znate, njima tamo gore to je sasvim svejedno.
– Izlazite li često do... ovaj, do Spoljašnjeg nivoa?
(Dugačka stanka tokom koje stariji operativac sasvim otvoreno zuri,
tokom koje joj se na licu smenjuje nekoliko promena – zabavljanje,
sažaljenje, briga – sve dok mlađi ponovo ne progovori.) Ja-ja se
izvinjavam, nisam hteo da –
– (Naglo) Trebalo bi da vam kažem, naposletku, to je deo obuke.
– Šta da mi kažete?
– Kao što su meni nekad rekli. Prenosimo s kolena na koleno, jedna
generacija drugoj. (Nema ničega u ovome što joj je dovoljno smisleno
da bi se za to uhvatila. Osećamo da za nju ovo još nije postala rutina. Iz
pristojnosti sada pokušava da govori tiho, ako ne i blago.) Mi svi
izlazimo na Spoljašnji nivo, mladiću. Neki odmah, a neki zadugo ne.
No pre ili kasnije svako odavde mora da ode u Epiderm. Bez izuzetka.
– Mora da –
– Žao mi je.
– Ali nije li to... Mislio sam da je to samo – ovaj, nivo. Mesto koje
biste posetili. Zar nije...?
– Nestvaran prizor, oh da, i ja sam mislila – neobične formacije,
prozor u Spoljašnji sjaj. Ali to smo svi mi, vidite. Milioni nas,
pretvoreni u međusklop, u rog, i nema osećaja, i tišina je.
– Oh, Bože. (Stanka tokom koje pokušava da sve to pojmi – potom,
panično, sve odbacuje:) Ne – kako možete to da govorite – ne osećate
sećanje? Taj trzaj... mi smo u izgnanstvu, mi imamo dom! (S druge
strane tišina.) Tamo gore! Ne gore u međusklopu. Gore u CNS!
– (Tiho) To mišljenje je preovlađivalo. Posrnule iskre. Delići
vodova razbijeni pri Postanju. I jednog dana, nekako, pre kraja,
povratak kući. Izaslanik iz Kraljevstva, koji stiže u poslednji čas. No
kažem vam da takva poruka ne postoji, takav dom ne postoji – samo
milioni i milioni poslednjih trenutaka... ništa više. Naša istorija je
skupina poslednjih trenutaka.
Ona prolazi kroz složenu prostoriju natrpanu mekim kožama,
limunom istrljane tikovine, stubovima mirisa, svetlucavom optičkom
kompjuterskom opremom, izbledelim srednjoazijskim ćilimima zlatne
i grimizne boje, visećim rešetkama od kovanog gvožđa, dugo, dugo
kretanje niz pozornicu, jedući narandžu, jedan kiseli režanj za drugim,
dok korača, haljina od gužvane svile božanstveno leprša, njeni široki
rukavi padaju sa veoma proširenih ramena sve dok ne budu čvrsto
stegnuti u široke manžete sa dugmićima, sve u nekakvoj neimenovanoj
zemljanoj boji – kao živica zelenoj, kao glina smeđoj, uz malo
oksidiranosti, uz dašak jesenje – svetlost sa uličnih svetiljki dopire kroz
stabljike i fronclasto lišće filodendrona zaustavljeno dok se hvata za
poslednji nestajući trag sutona, pada mirno žuto preko čeličnih kopči
oko njenih članaka i pruža se preko strana i dole niz visoke potpetice
njenih lakovanih cipela, toliko uglačanih da se čini da nemaju uopšte
nikakvu boju osim te blage citrusne svetlosti tamo gde pada na njih, a
one je odbijaju, kao da je ona poljubac mazohiste. Za njenim se
koracima tepih opušta i pruža ka tavanici, otisci đonova i potpetica
naočigled nestaju, polako, iz vunenog flora. Jedna jedina eksplozija
rakete tutnji gradom, od nekud daleko istočno odavde, sa istoka,
jugoistoka. Svetlost duž njenih cipela kreće i staje poput
poslepodnevnog saobraćaja. Ona zastaje, setivši se nečega: vojničke
bluze što podrhtava, srebrnog prediva od hiljada i hiljada zgusnutih niti
što se tresu dok hladna svetlost klizi preko i niz i dodiruje ponovo
njihova nezaštićena leđa. Mirisi gorućeg mošusa i sandalovine, kože i
prolivenog viskija sve su jači u prostoriji.
A on – nepomičan kao u transu, dopuštajući njenoj lepoti: da uđe u
njega ili da ga zaobiđe, šta god joj pričinjava zadovoljstvo. Kako da
bude išta drugo do krotki primalac, ispunitelj tišina? Svi poluprečnici
prostorije pripadaju njoj, vodnjikavi celofan, što tangencijalno pucketa
kad se ona okrene oko svoje ose na peti, što puca kad krene natrag istim
putem. Da li je moguće da ju je voleo gotovo čitavu deceniju?
Neverovatno. Ta poznavateljica „veličanstvenih slabosti”, koju pokreće
ne nekakva pohota ili makar pusta želja, već vakuum: odsustvo ljudske
nade. Zastrašujuća je. Neko ju je nazvao erotskim nihilistom... svaki od
njih, Čerikouk, Pol de la Nui, pa čak i, pretpostavlja on, mladi Trefoil,
pa čak i – tako je čuo – Margaret Kvoterton, svako od njih iskorišten
radi ideologije Nule... da bi se Norino veliko odbacivanje učinilo još
strašnijim. Jer... ako ga ona voli: ako su sve njene reči, ova decenija
soba i razgovora, išta značile... ako ga ona voli pa ipak ga odbacuje, ako
na nepovoljnijem kraju šanse 5-prema-2 odbacuje njegov dar, odbacuje
ono što se raspodeljuje u svakoj njegovoj ćeliji... onda...
Ako ga voli. On je suviše pasivan, nema hrabrosti da posegne, kao
što je pokušao Čerikouk. ... Razume se da je Čerikouk čudak. Prečesto
se smeje. I to ne besciljno, već upereno na nešto što misli da i svi drugi
vide. Svi mi gledamo nekakav izvrnuti dnevni žurnal, zrak projektora
pada mlečnobeo, sve gušći od dima lula, cigara i cigareta „abdula” i
„vudbajn”... osvetljeni profili vojnog osoblja i mladih dama na rubu
oblaka: muževna palačinka od prekookeanske šapke hrli u zamračeni
bioskop, svetlucava oblina svilene noge lenjo ubačenih prstiju između
dva sedišta u redu ispred, turbani od baršuna jasnih obrisa i paperjaste
trepavice ispod njih. Među stidljivim i pohotnim parovima ovakvih
noći, Ronald Čerikouk se smeje i podnosi svoju usamljenost, slab, na
rubu ludila, otkrivajući desni, u čudnom kišnom mantilu od
najnepostojanije plastike. ... Od svih njenih veličanstvenih slabića,
upravo je on taj koji preduzima najopasnija putovanja u njeno ništavilo,
tragajući za srcem čiji će ritam on odrediti. Mora da ju je to zapanjilo,
Noru-toliko-okrutnu, to što Čerikouk kleči, okrećući u rukama njene
svilene suknje, među šakama mu stara istorija teče kao vrtložna struja
– ešarpe boje limete, zelenoplave, boje lavande promiču, igle, broševi,
svetlucavi škorpioni (njen horoskopski znak) umetnuti u zlato u
triskelionu 189, kopče sa cipela, slomljene sedefne lepeze i pozorišni
programi, kopče podvezica, tamne, tanane najlon čarape iz vremena pre
nemaštine... na svojim nenaviknutim kolenima, ruku što plivaju,
prevrću, tragajući za njenom prošlošću u molekularnim tragovima tako
ugroženim u toj bujici predmeta, u tom toku što mu promiče kroz šake,
ona oduševljena što će izdati odbijenicu, prikrivajući njegove pogotke
(skoro tačne, često i sasvim) vešto kao da su u salonskoj komediji. ...
Opasnu igru igra Čerikouk. Često mu se čini da će ga sama količina
informacija što mu cure kroz prste prezasititi, da će od njih sagoreti...
čini se da je ona nameračila da ga preplavi svojom prošlošću i njenim
bolom, čija će ivica, uvek tik skinuta sa brusnog kamena, saseći njegove
nade, nade svih njih. On je poštuje: zna da je zapravo vrlo malo od svega
toga žensko glumatanje. Ona jeste okrenula lice, više puta, Spoljašnjem
sjaju i jednostavno ništa nije videla tamo. I tako je svaki put u sebe unela
još malo od Nule. Sve se svodi na hrabrost, u najgorem slučaju na
izvesnu dozu samozavaravanja koja je iščezavajuće mala: mora da se
tome divi, čak i ako ne može da prihvati njene beživotne otpatke, njenu
čežnju za danom ne gneva, već konačne ravnodušnosti. ... Kao što ni
ona ne može da prihvati istinu koju on zna o sebi. On zaista prima
emanacije, utiske... vrisak u kamenu... izmetne poljupce nevidljivo
izvezene duž kragne i ramena stare košulje... izdaju, cinkaroša čija će
se krivica jednog dana slošiti u rak grla, što curi poput dnevne svetlosti
kroz prste izanđale italijanske rukavice... Anđeo Bašera Sejnt-Blejza,

189 Triskelion – simbol koji se sastoji od tri spirale ili bila koja tri simetrična nastavka.
kilometrima dalje od odredišta, što se diže nad Libekom te Cvetne
nedelje s jed-zelenim kupolama pod sobom, složenim ukrštanjem
crvenih opeka što jure uz i niz hiljadu šiljatih krovova dok se
bombarderi naginju i obrušavaju, Baltik već nestao u zastoru od
zapaljivog dima iza njih, evo ga Anđeo: kristali leda šišteći zbrisani sa
zadnjih rubova krila opasno duboko, što se otvaraju dok se premeštaju
u novi beli ambis. ... Na pola minuta radio-tišina je prekinuta. Počeo je
prenos:

Sejnt-Blejz: Frikšou Dva, jesi li video to, prijem.

Pilot-pratilac: Ovde Frikšou Dva – potvrđujem.
Sejnt-Blejz: Dobro je.

Čini se da niko drugi na toj misiji nije komunicirao preko radija.

Nakon napada, Sejnt-Blejz je pregledao opremu onih koji su se vratili
u bazu i nije otkrio ništa čudno: svi kristali bili su na frekvenciji, uređaji
za napajanje besprekorni, kao što se to i očekivalo – no ostali su se
sećali kako je, na nekoliko trenutaka, koliko je trajala poseta, čak i
statika iščezla iz slušalica. Neki su možda čuli pevanje, nalik vetru kroz
jarbole, pokrove, krevetske opruge ili satelitske antene zimskih flota
dole u vojnoj luci... ali samo Bašer i njegov pilot-pratilac su ga videli,
prozujavši ispred plamenih liga lica, očiju, što su se protezale
kilometrima nagore, pomerajući se da isprate njihov let, dužica crvenih
poput ugljevlja što se preko žute spaja s belom, dok su odbacivali sve
svoje bombe bez ikakvog određenog reda, to izbirljivo sredstvo
Nordena, kapljice znoja u vazduhu svuda oko pokretnog sočiva,
zbunjen njihovom nenajavljenom potrebom da se penju, da napuste
napad na zemlju radi napada na nebo. ...
Pukovnik Sejnt-Blejz nije uključio priču o ovom anđelu u svoj
zvanični izveštaj, budući da je službenica Pomoćnih vazduhoplovnih
ženskih snaga koja ga je ispitivala u bazi bila poznata kao najgora sorta
zmaja-bukvaliste (prijavila je Blouita psihijatriji zbog njegovih Valkira
duginih boja nad Penemindeom, a Kriphama zbog bleštavoplavih
gremlina što su se razbežali poput paukova sa krila njegovog „tajfuna”
i lako se prizemljili u šumi kod Haga pomoću malih padobrana iste
boje). No dovraga, ovo nije bio oblak. Nezvanično, u dve nedelje koje
su protekle između paljevine kod Libeka i Hitlerovog naređenja
„terorističkih napada odmazde” – što je značilo V-oružje – vest o
Anđelu se proširila. Iako se pukovnik činio nevoljan, Ronald Čerikouk
je dobio dozvolu da ispita određene predmete koji su bili na tom letu.
Tako je Anđeo otkriven.
Kerol Eventir je potom pokušao da dopre do Terensa Overbejbija,
Sejnt-Blejzovog pilota-pratioca. Iskočio je na nebu punom
„meseršmita” i nije imao šanse. Informacije su bile zbunjujuće. Peter
Zahsa je nataknuo da je zapravo postojalo više mogućih verzija Anđela.
Overbejbijev nije bio toliko raspoloživ koliko su bili izvesni drugi. Ima
problema sa nivoima, i sa Sudom, u tarotskom smislu. ... Ovo je deo
oluje koja sada briše među svima njima, s obe strane Smrti. Neprijatno
je. Sa svoje strane, Eventir je sklon da se oseća sasvim kao žrtva, čak i
pomalo ogorčeno. Peter Zahsa se pak ponaša sasvim neuobičajeno i
zanosi se nostalgijom za životom, za starim mirom, za vajmarskom
dekadencijom koja ga je hranila i terala na kretanje. Uhvaćen na silu
1930. godine, udarcem policijskog pendreka za vreme ulične akcije u
Nojkelnu, seća se sada, razneženo, večeri ispunjenih uglačanom
drvenarijom, dimom cigara, damama u isklesanom žadu, sa satenskim
sjajem, esencijom damask ruže, najnovijim uglastim pastelnim slikama
na zidovima, najnovijim drogama u silnim malim fiokama stola. Više
nego u bilo kom običnom Kreis 190, najčešće su tu oživljavale pune
mandale: svi slojevi društva, sve četvrti prestonice, dlanovi položeni na
taj čuveni krvavocrveni furnir, dodirujući se samo malim prstima.
Zahsin sto bio je nalik dubokom jezeru u šumi. Ispod površine stvari su
se kotrljale, klizile, počinjale da se uspinju. ... Valtera Aša („Bika”)
jedne je noći posetilo nešto toliko neobično da su bila potrebna tri
hieropona (250 mg) da ga povrate, pa čak je i tada bio nerad da zaspi.
Svi su stajali i posmatrali ga, u nepravilnim redovima nalik atletskim
formacijama, Vimpe iz „IG Farbena” koji je držao hieropon motrio je
na Sargnera, civila dodeljenog Opštem osoblju, kojem je uz bok stajao
poručnik Vajsman, nedavno stigao iz jugozapadne Afrike, i pomoćnik
Herero kojeg je doveo sa sobom, zureći, zureći u sve njih, u sve okolo...
dok su se iza njih dame kretale u šuškavim tkaninama, sevajući tokama
i čarapama visokog albeda 191, crno-bele šminke, otmeno unjkavo
prestrašene, razrogačenih očiju, izustivši oh. ... Svako lice koje je
posmatralo Valtera Aša bilo je lutkarska pozornica: svako rad za sebe.
... pokazuje da ima dobre ruke da malaksalost i ručni zglobovi sve

190Kreis (nem.) – krug.

191Albedo – mera refleksivnosti određene površine ili tela, koja se definiše kao odnos
između količine zračenja koju telo odbija i one koju prima.
do gore miorelaksant hipoventilacija...
... isto... isto... moje sopstveno lice bledo u ogledalu tri tri i trideset
četiri stupanje Sati sat otkucava prostorija ne ne mogu da uđem ne nema
dovoljno svetlosti nema dovoljno ne aaahhh –
... pozorište ništa osim Valtera zapravo pogledajte glavu neprirodni
ugao želi da uhvati svetlost dobro dopunsko svetlo dodaj žuti filter...
(Pneumatska žaba-igračka skače na lokvanj drhteći: pod površinom
leži užas... kasno zatočeništvo... no on sada pluta preko vrha onog što
će ga vratiti natrag... nemoguće mu je pročitati pogled. ...)
... mba rara m’eroto ondyoze... mbe mu munine m’oruroto ayo u
n’omuinyo... (dalje od ovoga je uplitanje prediva ili užadi, ogromna
mreža, uvrtanje kože, mišića što čvrsto grabe nešto što dolazi da se bori
kad je noć najcrnja... i osećaj, takođe, prisustva mrtvih, nakon toga
mučan osećaj da nisu onoliko prijateljski nastrojeni koliko se činilo...
probudio se, plakao, tražio objašnjenje, no niko mu nikada nije rekao
ništa u šta bi mogao poverovati. Mrtvi su razgovarali s njim, došli i seli,
delili s njim mleko, pripovedali priče o precima, ili o dušama iz drugih
krajeva visočja – jer vreme i mesto tamo kod njih nemaju značenje, sve
je spojeno).
„Postoje sociologije”, počinje Edvin Trikl, kose što mu štrči na sve
strane, pokušavajući da pripali lulu sa bednim ostacima – jesenjim
lišćem, malo kanapa, opušcima, „kojima još nismo ni počeli da se
bavimo. Na primer, sociologija nas ovakvih. Odeljenje Psi, Društvo za
proučavanje spiritizma, one stare dame u Oltringemu što pokušavaju da
prizovu đavola, svi mi s ove strane, znate, i dalje činimo samo polovinu
priče.”
„Oprezno s tim ‘mi’”, kaže Rodžer Meksiko, a pažnju mu danas
odvlači na stotinu stvari, vrednosti hi kvadrata 192 što se nikako ne slažu,
izgubljeni udžbenici, Džesikino odsustvo. ...
„Nema nikakvog smisla ako ne uzmemo u obzir i one koji su prešli
na drugu stranu. Jer smo u transakciji sa njima, zar ne? Preko
specijalista poput Eventira i njihovih kontrolora tamo preko. No svi
zajedno činimo jedinstvenu supkulturu, recimo vidovnjačku zajednicu,
ako tako želite.”
„Ne želim”, suvo će Meksiko, „ali da, pretpostavljam da bi neko

192Hi kvadrat test – najčešće korišćen statistički test radi procene značajnosti razlike
opaženih (empirijskih) i očekivanih (teorijskih) učestalosti.
trebalo to da prouči.”
„Postoje narodi – onaj Herero narod, na primer – koji svakodnevno
nastavljaju kontakt sa svojim precima. Mrtvi su jednako stvarni kao i
živi. Kako ih možete razumeti ako ne primenite isti naučni pristup na
obe strane koje deli zid smrti?”
No za Eventira se tu ne radi o društvenoj transakciji, kako se Trikl
nada. S njegove strane ne postoji sećanje: nema ličnog dosijea. Mora o
tome da čita u tuđim beleškama, da sluša tonske zapise. Što znači da
mora da veruje drugima. E to je složena društvena postavka. Mora
zasnovati najveći deo svog života na integritetu ljudi zaduženih da
delaju kao međusklop između onoga što bi on trebalo da jeste i njega
samog. Eventir zna koliko je blizu Zahsi s druge strane, ali se ne seća,
a odgojen je kao hrišćanin, Zapadnoevropejac, da veruje u primat
„svesnog” bića i njegovih sećanja, a da sve drugo smatra za abnormalno
ili trivijalno, i stoga ga to muči, duboko ga muči. ...
Transkripti predstavljaju zapis o Peteru Zahsi koliko i o dušama
kojima omogućava da stupe u kontakt. Oni govore, poprilično detaljno,
o njegovoj opsesivnoj ljubavi prema Leni Pekler, koja je bila udata za
mladog hemijskog inženjera i aktivna u KPD-u 193, i koja je trčkarala
između Dvanaestog okruga i Zahsinih seansi. Svake noći kad bi došla
samo što nije plakao na prizor njenog zatočeništva. U zamazanim očima
jasno joj se videla mržnja prema životu koji nije želela da napusti:
prema suprugu kojeg nije volela, prema detetu koje nije volela
dovoljno, zbog čega je osećala krivicu kojoj nije naučila da se otme.
Suprug Franc je imao vezu, suviše nejasnu da bi Zahsa izvestio o
njoj, sa vojnom logistikom, te su stoga postojale i ideološke prepreke
preko kojih nijedno nije imalo snage da pređe. Učestvovala je u uličnim
akcijama, Franc je podnosio izveštaj raketnom postrojenju u
Rajnikendorfu 194 nakon što bi progutao čaj rano ujutru u prostoriji
prepunoj žena za koje je mislio da su natmurene i da samo čekaju da on
ode: donosile su svoje naramke pamfleta, naprtnjače natrpane knjigama
ili političkim novinama, provlačeći se kroz dvorišta sirotinjskih četvrti
Berlina u zoru. ...

193 KPD (nem. Kommunistische Partei Deutschlands) – Komunistička partija

Nemačke, jedna od vodećih partija u Nemačkoj u periodu od 1918. do 1933. godine.

Osnovali su je, nakon Prvog svetskog rata, socijalisti u čijem se vođstvu nalazila Roza
Luksemburg (1870-1919).
194 Reinickendorf (nem.) – dvanaesti okrug Berlina, koji zauzima severozapad grada.
 □ □ □ □ □ □ □

Drhte i gladni su. U Studentenheim-u nema grejanja, nema naročito

mnogo ni svetla, bubašvaba na milione. Miris kupusa, kupus-baka iz
starog Drugog Rajha, miris svinjske masti koji je, tokom godina,
pronašao neki détente 195 sa vazduhom koji se trudi da ga potre, mirisi
duge bolesti i izmaka života dopiru iz zidova što se ruše. Jedan od
zidova ima fleke žute od otpada iz pokidanih cevi gore na spratu. Leni
sedi na podu sa četvoro ili petoro drugih, deleći s njima mrki komad
hleba. U vlažnom gnezdu načinjenom od časopisa Die Faust Hoch 196,
starih brojeva koje niko neće čitati, spava njena kćerka Ilse, dišući
toliko plitko da se jedva vidi. Trepavice joj bacaju ogromne senke na
gornji luk obraza.
Ovog su puta zauvek otišle. Ova soba će im biti dobra još dan,
možda dva... nakon toga Leni ne zna šta će. Uzela je jedan kofer za njih
obe. Zna li on šta za ženu rođenu u znaku Raka, majku, znači imati ceo
svoj dom u jednom koferu? Ima uz sebe nekoliko maraka, a Franc ima
svoje igračke-rakete za odlazak na mesec. Zaista je gotovo.
Kao što je i sanjala, otići će pravo kod Petera Zahse. Ako je on ne
primi, barem će joj pomoći da pronađe posao. No sada kada se zaista
odvojila od Franca... postoji nešto, nekakva ratobornost zemljanog
znaka što se tu i tamo budi u Peteru. ... U poslednje vreme nije sigurna
u pogledu njegovih raspoloženja. Pod pritiskom je koji potiče sa nivoa
za koje pretpostavlja da su viši nego inače, i ne podnosi to naročito
dobro. ...
No Peterovi najgori infantilni ispadi besa i dalje su bolji od
najmirnijih večeri njenog supruga Ribe, koji pliva svojim morima
uobrazilje, želje za smrću, raketnog misticizma – Franc je baš ono što
im je potrebno. To znaju kako da iskoriste. Znaju kako da iskoriste
skoro svakog. Šta će se dogoditi sa onima koje ne mogu da iskoriste?
Rudi, Vanja, Rebeka, evo nas, delić berlinskog života, još jedno
remek-delo „Univerzum Filma”, jedan primerak boemskog studenta,
jedan primerak Slovena, jedan primerak Jevrejke, pogledajte nas:
Revolucija. Razume se da nema nikakve Revolucije, čak ni u

195 Détente (fr.) – popuštanje napetosti između sukobljenih strana, poboljšanje odnosa.
196 Die Faust Hoch (nem.) – „Podignuta pesnica”.
bioskopima, nema nemačkog Oktobra, ne pod ovom „Republikom”.
Revolucija je umrla – iako je Leni bila samo mlada devojka,
nezainteresovana za politiku – zajedno sa Rozom Luksemburg.
Najbolje u šta se sada može verovati bila je Revolucija-u-privremenom-
izgnanstvu, kontinuitet, što preživljava ove vajmarske godine na
sumornom rubu, čekajući svoj trenutak i svoju reinkarniranu Rozu
Luksemburg. ...
ARMIJA LJUBAVNIKA MOŽE BITI PORAŽENA. To se preko
noći pojavljuje na zidovima Crvenih četvrti. Niko ne može da otkrije
autora ili onog ko je ispisao ijedan od tih natpisa, što vas navodi da
sumnjate da je u pitanju jedna osoba. Što je dovoljno da poverujete u
narodnu svest. Nisu to toliko slogani koliko poruke, koje se otkrivaju
redom o kojem valja razmisliti, na koji se valja nadovezati, prevesti u
akciju naroda. ...
„Istina je”, Vanja će sada, „pogledajte oblike kapitalističkog izraza.
Pornografije: pornografije ljubavi, erotske ljubavi, hrišćanske ljubavi,
dečak-i-njegov-pas, pornografije zalazaka sunca, pornografije ubijanja,
i pornografije zaključivanja – ahh, taj uzdah kad pogodimo ko je ubica
– svi ti romani, ti filmovi i pesme kojima nas umiruju, to su, manje ili
više prijatni, prolazi ka toj Apsolutnoj Utehi.” Stanka da dopusti Rudiju
da se brzo i kiselo naceri. „Samoindukovani orgazam.”
„Apsolutnoj’?” Rebeka će, približivši se na golim kolenima da mu
doda hleb, vlažan, što se topi od dodira njenih vlažnih usta, „Dvoje ljudi
„ su –
„Dvoje ljudi su ono što ti je rečeno”, Rudi se osmehuje, ne baš
podrugljivo. Kroz svest joj, nažalost i ne po prvi put ovde, prolazi izraz
muška nadmoć... zašto im je toliko stalo da masturbiraju? „No u prirodi
je to gotovo nepoznato. Većina toga se odvija usamljenički. Znaš to.”
„Znam da postoji zajedništvo, zajedničko svršavanje”, to je sve što
ona kaže. Iako nikad nisu vodili ljubav, želela je da to zvuči kao
prebacivanje. No on se okreće kao što se okrećemo od onih koji tek što
su se, neprijatno, pozvali na veru, te nema smisla dalje u to ulaziti.
Leni, gledano iz perspektive vremena koje je protraćila sa Francom,
dovoljno dobro poznaje usamljeno svršavanje. Isprva ju je njegova
pasivnost sprečavala da uopšte svrši. Potom je shvatila da može
izmisliti doslovno bilo šta da ispuni slobodu koju joj je dopuštao.
Postajalo je sve prijatnije: mogla je da sanja o silnim nežnostima
između njih (ubrzo je sanjarila i o drugim muškarcima) – no postalo je
i usamljenije. Ipak bore nikako da joj se dovoljno brzo prodube, usta
nikako da nauče da otvrdnu i izmene lice kojim samu sebe stalno
iznenađuje, lice deteta koje budno sanja, izdajući je svakome ko bi
pogledao, baš ona vrsta dečje debeljuškaste, neodređene slabosti zbog
koje je muškarcima delovala kao Zavisna Devojčica – čak je i kod
Petera Zahse videla taj pogled – i san je isti onaj koji je otišla da pronađe
dok je Franc ječao unutar sopstvenih mračnih želja za bolom, san o
nežnosti, svetlosti, njenom grešnom srcu iskupljenom, bez potrebe da
se dalje beži, da se bori, o muškarcu mirnom poput nje i snažnom, da
ulica postane daleko sećanje: upravo je to onaj san koji ovde barem
može sebi da dopusti da sanja. Zna čije otelotvorenje mora da postane.
Naročito sad kad je Ilse sve više posmatra. Ilse niko neće iskorištavati.
Rebeka se i dalje raspravljala sa Vanjom, napola flertujući, pri čemu
se Vanja trudio da sve zadrži u intelektualnim okvirima, no Jevrejka se,
neprekidno, vraćala telesnom... toliko je bila putena: unutrašnjost
njenih butina, tik iznad kolena, glatka poput svile, svih mišića
napregnutih, budnog lica, dok Judenschnautze 197 obmanjuje, istura se,
bljesak jezika o pune usne... kako bi to izgledalo, da se spava s njom?
Ne samo da se to uradi sa drugom ženom, već sa Jevrejkom. ... Njihova
životinjska tama... oznojana zadnjica, što se agresivno gura ka njenom
licu, crne dlačice u finom tamnom polumesecu oko svakog guza, iz
otvora... lice okrenuto preko ramena, nasmešeno u grubom užitku... sve
sasvim iznenada, zapravo, za vreme kratkog predaha u bledožutoj
prostoriji, dok muškarci tumaraju hodnicima napolju, sa omamljenim
osmesima na licima... „Ne, ne tako snažno. Budi nežna. Reći ću ti kad
da kreneš jače. ...” Lenina svetla put, njen nedužan izgled, i Jevrejkina
tamnija boja, njena sirovost, nasuprot Lenine delikatne građe i kože,
karličnih kostiju od kojih se glatko niz prepone i oko stomaka širi
paukova mreža, dve žene koje klize, prepliću se, dahću... Znam da
postoji zajedničko svršavanje... i Leni se budi sama – Jevrejka je već
napolju, u nekoj drugoj prostoriji – ne spoznavši onaj trenutak u kojem
je utonula u istinski dečji san, tananu promenu stanja koja se uz Franca
jednostavno nije dešavala. ... I tako je očešljala i vrhovima prstiju
namestila kosu da pokaže nešto od onogašto je mislila o noćašnjoj
klijenteli, i odšetala ka kupatilima, skinula se ne mareći čije je oči
posmatraju i uronila u toplinu tela, u onaj njen uobičajeni miris. ...
Iznenada, kroz viku i vlagu zbog kojih joj je možda bilo teško da se
usredsredi, ugledala je, tamo, gore najednom od ispusta, kako gleda

197 Autor verovatno misli na reč „Judenschnauze”, jevrejsku vilicu.

naniže u nju... Da, bio je to Rihard Hirš, iz Mausigstrasse, od pre toliko
godina... odmah je znala da joj lice nikada nije izgledalo ranjivije –
videla mu je to u očima. ...
Svuda oko njih ljudi su se prskali, vodili ljubav, vodili komične
monologe, možda su mu to bili prijatelji – da, nije li to Zigi što se
odguruje nogama kraj njih, zvali smo ga „Trol”, nije ni centimetar
porastao od onda... od onda kad smo trčali kući duž kanala, spotakli se
i pali na najtvrđu kaldrmu na svetu, i budili se ujutru da vidimo sneg na
žbicama točkova na kolima, paru iz nosa starog konja. ... „Leni. Leni.”
Rihardova kosa zalizana skroz unatrag, telo zlatno, naginje se da je
podigne iz zamagljenog kupatila, da sedne pored njega.
„Zar ti ne bi trebalo da si...”, zbunila se, ne zna kako da to kaže.
„Neko mi je rekao da se nisi vratio iz Francuske. ...” Ona zuri u svoja
kolena.
„Čak me ni Francuskinje nisu mogle zadržati u Francuskoj.” I dalje
je tu: oseća kako pokušava da je pogleda u oči: i govori tako
jednostavno, toliko je živ, mora biti da su Francuskinje ubedljivije od
engleskih mitraljeza... ona zna, ispunjena tugom zbog njegove
nevinosti, da nije moguće da je tamo bio s nekim, da su za njega
Francuskinje i dalje prelepe i nedostižne zastupnice Ljubavi. ...
Na Leni se, sada, ništa od njenog dugotrajnog uposlenja ne vidi, baš
ništa. Ona je dete u koje je gledao preko stazica u parku, koje je sretao
kako trupka kući niz gassen 198 pod zemljanosmeđom svetlošću, lica, u
ono vreme prilično širokog, nagnutog dole, svetlih očiju zabrinutih, sa
školskom torbom na leđima, ruku nabijenih u džepove kecelje. ... neke
od kamenih kocki u zidu bile su bele poput tutkala... možda ga je videla
kako dolazi drugim putem, no bio je stariji, uvek sa drugovima. ...
Sada su svi oko njih manje bučni, obzirniji, čak i stidljivi, srećni
zbog Riharda i Leni. „Bolje ikad nego nikad!”, pišti Zigi svojim
ubrzanim glasom kepeca, podižući se na prste da im svima u čaše sipa
majsko vino 199. Leni odlazi da joj promene frizuru i malo posvetle kosu,
i Rebeka polazi s njom. One razgovaraju, po prvi put, o planovima i
budućnosti. Ne dodirujući se, ona i Rihard su se zaljubili, kao što je
trebalo da su se zaljubili onomad. Podrazumeva se da će je on odvesti
sa sobom. ...

198Gassen (nem.) – uličice.

199Majsko vino (nem. Maitrank, Maiwein, Maibowle) – nemačko piće koje se
tradicionalno služi za prvomajske praznike i ima za osnovu aromatizovano vino.
 Poslednjih su se dana pojavljivali stari drugovi iz gimnazije,
donoseći egzotičnu hranu i vino, nove droge, mnogo lakoće i iskrenosti
u seksualnim pitanjima. Niko se i ne trudi da se odene. Pokazuju jedni
drugima svoja naga tela. Niko se ne oseća uznemireno, ili ugroženo,
zbog veličine njenih grudi ili njegovog penisa. ... Sve je tako divno
opuštajuće, za sve. Leni vežba svoje novo ime, „Leni Hirš”, čak i
ponekad dok sedi sa Rihardom za stolom kafea, ujutru: „Leni Hirš”, i
uistinu on se nasmeši, neugodno mu je, pokuša da odvrati pogled no ne
može da umakne njenom pogledu i naposletku se okreće da je pogleda
u oči, naglas se nasmeje, smehom čiste radosti, i ispruži ruku, ispruži
taj mili dlan, da je dodirne po licu. ...
Jedne višeslojne rane večeri, pune balkona, terasa, publike
grupisane na različitim nivoima, pri čemu svi gledaju naniže, ka
zajedničkom središtu, galerije prepune mladih žena sa zelenim lišćem
do struka, sa visokim zimzelenim drvećem, travnjacima, vodom što teče
i nacionalnom svečanošću, Predsednik se, usred molbe upućene
Bundestagu, onim svojim poznatim unjkavim, nazalnim glasom, u
kojoj traži pozamašnu ratnu dotaciju, iznenada slomio: „Oh, zajebi...”
Fickt es, taj uskoro besmrtni izraz, odzvanja na nebu, odzvanja čitavom
zemljom, Ja, fickt es! „Šaljem sve vojnike kućama. Zatvorićemo
fabrike oružja, sve oružje ćemo baciti u more. Smučio mi se rat.
Smučilo mi se da se budim svakog jutra plašeći se da ću umreti.”
Odjednom je postalo nemoguće mrzeti ga: on je samo čovek, sada
smrtan koliko i svako drugi. Održaće se novi izbori. Levica će
kandidovati ženu čije ime nikada nije obelodanjeno, no svi znaju da je
to Roza Luksemburg. Ostali kandidati će biti tako nesposobni ili
bezbojni da niko za njih neće glasati. Postojaće šansa za Revoluciju.
Predsednik je obećao.
Neverovatna radost u kupatilima, među prijateljima. Istinska
radost: događaji u dijalektičkom procesu ne mogu doneti ovakvu
eksploziju srca. Svi su zaljubljeni. ...
ARMIJU LJUBAVNIKA JE MOGUĆE POBEDITI.
Rudi i Vanja su pribegli uličnoj tehnici raspravljanja. Negde kaplje
voda. Ulica prodire unutra, svuda se oseti. Leni to zna, mrzi to.
Nemogućnost ikakvog odmora... to što mora da veruje neznancima, koji
možda rade za policiju, ako ne baš sada a ono nešto kasnije, kada za
njih ulica postane pustija i očajnija nego što mogu da podnesu... Kad bi
barem znala kako da je zadrži dalje od svog deteta, no možda je i za to
suviše kasno. Franc – Franc nikada nije mnogo vremena provodio na
ulici. Uvek neki izgovor. Zabrinut za bezbednost, da ga ne uhvati u
nekom zalutalom kadru neki od fotografa u kožnim mantilima, koji su
uvek pratili dešavanja. Ili je bilo: „A šta ćemo sa Ilse? Šta ako dođe do
nasilja?” Ako dođe do nasilja, šta ćemo sa Francom?
Pokušala je da mu objasni kakve visine dosegneš, celim svojim
bićem, kad se otarasiš straha, kad se svega otarasiš, kad prodreš u
trenutak, savršeno kliznuvši u njegove tračnice, metalnosiv ali mek
poput lateksa, i sada figure plešu, svaka koreografijom unapred
stavljena baš tu gde jeste, blesak kolena ispod biserne haljine dok se
devojka sa maramom na glavi saginje da podigne kocku kaldrme, nekog
muškarca u crnom sakou i smeđem džemperu bez rukava grabe po jedan
policajac za svaku ruku, dok on pokušava da drži glavu gore,
pokazujući zube, stariji liberal u prljavom bež kaputu, koji je koraknuo
unatrag da izbegne zateturalog protestanta, dobacujući mu preko revera
kako-se-samo-usuđuješ pogled ili pogled pazi-malo-ne-mene, naočara
ispunjenih odsjajem zimskog neba. To je taj trenutak, to su njegove
mogućnosti.
Čak je pokušala, pomoću ono malo poznavanja računa što je
pokupila, da objasni to Francu kao At koje teži ka nuli, zauvek teži,
isečci vremena postaju sve tanji i tanji, niz prostorija sa sve srebrnijim
zidovima, sve prozirnijim, dok se sve više približava čista svetlost nule.
...
No on je odmahnuo glavom. „Nije to isto, Leni. Ono što je važno
jeste dovesti funkciju do njenih granica. At je samo olakšica, kako bi se
to moglo dogoditi.”
To je, to je bio njegov način da pomoću svega nekoliko reči odstrani
sve uzbuđenje iz nečega. Nisu to čak bile ni dobro odabrane reči: on to
radi instinktivno. Kad bi išli u bioskop, on bi zaspao. Zaspao je dok su
gledali Nibelunge. Propustio je da vidi Atilu Biča Božjeg kako nadire
sa Istoka da zbriše Burgunde. Franc je voleo filmove, ali gledao ih je
tako, budeći se i ponovo padajući u san. „Ti si čovek od uzroka-i-
posledice”, vikala je. Kako li je povezivao deliće koje bi video dok su
mu oči bile otvorene?
On jeste bio čovek od uzroka i posledice: nemilosrdno je napadao
njenu astrologiju, govoreći joj u šta bi trebalo da veruje, potom to
poričući. „Plime, radio-smetnje, ništa drugo do to. Nema načina da
promene tamo proizvedu promene ovde.”
„Ne da proizvedu”, pokušala je, „niti da uzrokuju. Sve to ide jedno
s drugim. Paralelno, ne serijski. Metafora. Znaci i simptomi. Mapiranje
na druge koordinatne sisteme, ne znam...” Nije znala, sve što je
pokušavala bilo je da stupi u kontakt.
No on je rekao: „Pokušaj bilo šta da napraviš na taj način i da ga
nateraš da radi.”
Gledali su Die Frau im Mond 200. Franc se zabavljao, snishodljivo.
Hvatao se za tehničke detalje. Poznavao je neke od ljudi koji su radili
na specijalnim efektima. Leni je videla san o begu. Jedan od mnogih
mogućih. Stvaran beg i snovi o begu idu ruku pod ruku. I jedno i drugo
su deo istog kretanja. Ne A pre B, već zajedno. ...
Da li je bilo šta s njim ikada moglo trajati? Da onaj jevrejski vuk
Pflaumbaum nije zapalio sopstvenu fabriku boja uz kanal, Franc bi
radio dan za danom posvećen Jevrejinovoj nemogućoj zamisli da
napravi dezeniranu farbu, strpljivo rastvarajući kristal za kristalom,
opsesivno kontrolišući temperature kako bi se po hlađenju amorfni
kovitlac možda, ovog puta možda, odjednom promenio, zaustavio u
dezenu štraftica, tufnica, kariranom dezenu, dezenu Davidovih zvezda
– umesto što je jednog jutra zatekao zgarište, limenke sa farbom što su
eksplodirale u velikim talasima grimizne i trava-zelene, miris spaljenog
drveta i nafte, Pflaumbauma kako krši ruke oj, oj, oj, taj lukavi licemer.
Sve zarad osiguranja.
Zato su Franc i Leni neko vreme bili jako gladni, a Ilse je u njenom
stomaku rasla iz dana u dan. Poslovi do kojih je dolazio bili su ropski i
jedva da su se išta plaćali. To ga je lomilo. A onda je, jedne noći u
močvarnom predgrađu, sreo svog starog drugara sa minhenskog
Tehničkog fakulteta.
Bio je napolju čitav dan, suprug proleter, i lepio plakate koji su
najavljivali nekakvu veselu filmsku fantastiku Maksa Šlepciga, dok je
Leni ležala trudna, primorana da se okrene kad bol u leđima postane
nesnosan, u njihovoj nameštenoj prčvarnici u poslednjem Hinterhöfe 201
kućeza iznajmljivanje. Mrak se odavno spustio i bilo je ledeno hladno
kad mu se kofa sa lepkom ispraznila i kad su svi plakati polepljeni da
na njih pišaju, da ih cepaju, da na njima iscrtaju svastike. (Moguće da

200 Die Frau Im Mond (nem.) – Žena na mesecu, film Frica Langa (Fritz Lang) iz

1929.
godine, snimljen po naučnofantastičnom romanu istog naslova koji je 1928. godine
napisala Tea fon Harbou (Thea von Harbou, 1888-1954).
201 Hinterhöfe (nem.) – unutrašnje dvorište velikih zgrada sa više dvorišta.
je u pitanju bio film snimljen da se dostigne kvota. Moguće da je bila
štamparska greška. No kad je stigao u bioskop na dan naveden na
plakatu, zatekao je mrak, komade gipsa na podu predvorja i glasan zvuk
razbijanja unutra u bioskopskoj sali, zvuk ekipe za rušenje, samo što
nije bilo glasova, pa čak se nije videlo nikakvo svetlo tamo unutra...
viknuo je, ali se rušenje samo nastavilo, uz glasno škripanje u
unutrašnjosti iza elektronskog panoa iznad ulaza, na kojem, sada je
primetio, ništa nije pisalo. ...) Zabasao je, umoran do bola, kilometrima
na sever u Rajnikendorf, četvrt sa malim fabrikama, zarđalim limom na
krovovima, bordelima, šupama, proširenjima od opeke koja su sezala u
noć i neupotrebljenost, radionicama gde je voda u buradima za
rashlađivanje stajala ustajala i prekrivena skramom. Svetla tek tu i
tamo. Pustoš, korov na placevima, nikoga na ulicama: kraj u kojem se
stakla razbijaju svake noći. Mora da ga je vetar naneo niz prašnjavi put,
kraj starog vojnog garnizona koji je preuzela lokalna policija, između
koliba i alatnica, do žičane ograde sa kapijom. Ogradu je zatekao
otvorenu, te ju je gurnuo. Postao je svestan nekog zvuka, negde ispred
sebe. Jednog leta pre Svetskog rata bio je otišao na letovanje sa
roditeljima u Šafhauzen i odvezli su se električnim tramvajem do
vodopada na Rajni. Spustili su se stepenicama do malog drvenog
paviljona sa šiljastim krovom – svuda oko njih bili su oblaci, duge,
kapljice vatre. I huka vodopada. Držao im se za ruke, viseći u oblaku
od hladnih sitnih kapljica sa Mutti i Papi, jedva u stanju da vidi drveće
što se držalo za rub vodopada u vidu vlažne zelene mrlje gore, ili
turističke brodiće dole, što su dolazili skoro do mesta gde se slap
sjurivao u Rajnu. Ali sada, u zimskom srcu Rajnikendorfa, bio je sam,
praznih ruku, i tumarao posrćući preko smrznutog blata kroz staro
smetlište municije zaraslo u breze i vrbe, što u mraku buja do visine
brda, ponire do močvare. Betonske kasarne i nasipi četrdeset stopa
visoki uzdizali su se na pola puta, dok je zvuk iza njih, zvuk vodopada,
postajao sve glasniji, dozivajući iz njegovog sećanja. Takve su vrste
povratnika iz mrtvih nalazile Franca, ne osobe već oblici energije,
apstrakcije. ...
Tada je, kroz otvor u grudobranu, ugledao sićušno srebrno jaje, sa
plamenom, čistim i postojanim, koji izvire odozdo, osvetljavajući
obličja muškaraca u odelima, džemperima, kaputima, što su posmatrali
sa bunkera ili rovova. Bila je to raketa, na svom postolju: ispitivanje
statike.
Zvuk je počeo da se menja, da se tu i tamo prekida. Francu se, u
njegovom čuđenju, nije činio zlosutnim, samo drugačijim. No svetlo je
postajalo sjajnije, i figure što su posmatrale iznenada počeše da se
bacaju u zaklon dok je raketa sada praskavo zagrmela, ispustila dugački
prasak, glasovi zaurlaše lezi dole i tresnuo je na zemlju baš kad se ta
srebrna stvar razletela u paramparčad, u užasnoj eksploziji, metal je
zviždao kroz vazduh ka mestu na kojem je on stajao, Franc je grlio tle,
dok mu u ušima zvoni, ne osećajući čak ni hladnoću, u tom trenutku ne
znajući ni da li je još uvek u sopstvenom telu. ...
Koraci su mu se približavali trčeći. Podigao je pogled i ugledao
Kurta Mondaugena. Spojio ih je vetar koji je duvao cele noći, možda i
cele godine. U to je naposletku poverovao – da je u pitanju bio vetar.
Najveći deo dečačke debljine sada su zamenili mišići, kosa mu se
proredila, ten mu je bio tamniji od bilo koje nijanse koju je Franc video
na ulici te zime, taman čak i u betonskim naborima senke i pod
plamenom od razletelog raketnog goriva, no nije bilo sumnje da je to
Mondaugen, sedam ili osam godina je prošlo, ali su se prepoznali istog
trenutka. Živeli su ranije na istoj promajnoj mansardi u Liebigstrasse u
Minhenu. (Franc je u ono vreme tu adresu smatrao kao srećni znamen,
jer je Justus fon Libig202 bio jedan od njegovih heroja, heroj hemije.
Kasnije mu je, kao potvrda tog znamena, kurs iz teorije polimera držao
profesor doktor Laslo Jamf, poslednji u istinskom nizu od Libiga preko
Augusta Vilhelma fon Hofmana 203, preko Herberta Ganistera, do Lasla
Jamfa, direktni lanac, uzrok-i-posledica.) Vozili su se istim
rasklimatanim Schnellbahnwagen-om sa tri kontaktne drške krhke
poput nožica insekta, što su škripale po žicama u vazduhu sve do
Tehničkog fakulteta: Mondaugen je studirao elektroinženjerstvo.
Nakon što je diplomirao, otišao je u Jugozapadnu Afriku, na nekakav
radijski istraživački projekat. Neko su se vreme dopisivali, potom su
prestali.
Ovaj ponovni susret trajao je do kasno u noć, u pivnici
Rajnikendorfa: studentsko nadvikivanje sa pijancima iz radničke klase,
razdragana i veličanstvena obdukcija raketnog ispitivanja – švrljali su
po natopljenim papirnim salvetama, govoreći svi uglas za stolom
zatrpanim čašama, dokazujući u dimu i buci termalni fluks, specifični

202 Justus fon Libig (Justus von Liebig, 1803-1873) – nemački hemičar, jedan od

utemeljitelja agrikulturne i fiziološke hemije.

203 August Vilhelm fon Hofman (August Wilhelm von Hofmann, 1818-1982) –

nemački hemičar, značajan po doprinosu organskoj hemiji i osnivanju savremene

industrije anilinskih boja dobijenih iz katrana kamenog uglja.
impuls, pogonski tok. ...
„Bio je to promašaj”, Franc će, njišući se pod električnom sijalicom
u tri ili četiri sata ujutru, neodređenog osmeha na licu, „nije uspelo,
Leni, ali oni pričaju samo o uspehu! Dvadeset kilograma potiska i svega
na nekoliko sekundi, ali niko to nikada ranije nije uradio. Nisam mogao
da verujem, Leni, video sam nešto, nešto što niko nikada ranije nije. ...”
Želeo je da je optuži, pretpostavljala je, da ga je uslovila na
očajanje. Ali ona je samo želela da on odraste. Kakav je to idiotluk u
stilu Wandervogela, trčati okolo cele noći u močvari i nazivati sebe
Društvom za svemirsku navigaciju?
Leni je odrasla u Libeku, u nizu kleinbürger 204 kuća uz reku Trave.
Dugačke grane glatkih stabala, ravnomerno raspoređenih uz reku, duž
ivice njene kaldrmom pokrivene ulice, nadnosile su se nad vodom. Sa
prozora svoje sobe videla je dvostruki crkveni toranj kako se izdiže nad
krovovima zgrada. Njen učmali pozadinski život u Berlinu bio je samo
prevodnica za dekompresiju – mora da je tako. Njen izlaz iz tog
dosadnog, davljeničkog bidermajer života, dug koji je imala da plati
zarad boljih vremena, posle Revolucije.
Franc ju je, u šali, često zvao „Lenjin”. Nikada nije bilo sumnje u
to ko je od njih aktivan a ko pasivan – no ipak se nadala da će on to
prerasti. Razgovarala je sa psihijatrima, zna sve o nemačkim mladićima
u pubertetu. Leže na leđima po poljanama i planinama, posmatraju
nebo, masturbiraju, čeznu. Sudbina čeka, tama skrivena u tkanju letnjeg
vetra. Sudbina će te izdati, smrviti tvoje ideale, svesti te na isti onaj
prezira vredan Bürgerlichkeit 205 kao i tvog oca što pućka lulu u
šetnjama nedeljom, nakon crkve, kraj niza kuća uz reku – odenuti te u
sivu uniformu nekog drugog porodičnog čoveka, i bez pogovora ćeš
odslužiti svoju kaznu, prešavši sa bola na dužnost, sa radosti na posao,
sa posvećenosti na neutralnost. Sve ti to sudbina uradi.
Franc ju je voleo neurotično, mazohistički, pripadao joj je i verovao
da će ga ona nositi na leđima, na neko mesto gde ga Sudbina ne može
dosegnuti. Kao da je to gravitacija. Jedne se noći napola probudio,
zarivši joj lice pod pazuh, mrmljajući: „Tvoja krila... oh, Leni, tvoja
krila...”
No njena krila mogu da izdrže samo njenu sopstvenu težinu, i nada
se Ilsinu, neko vreme. Franc je mrtav teret. Neka traga za begom tamo

204 Kleinbürger (nem.) – sitna buržoazija.

205 Burgerlichkeit (nem.) – način života srednje klase.
na Raketenflugplatzu, kuda odlazi da bi ga koristili vojska i karteli.
Neka odleti na mrtvi Mesec, ako tako želi. ...
Ilse je budna i plače. Bez hrane čitavog dana. Trebalo bi ipak da
pokušaju kod Petera. On sigurno ima mleka. Rebeka pruža ono što je
ostalo od korice koju je jela. „Da li bi htela ovo?”
Nije baš neka Jevrejka. Zašto li su polovina levičara koje poznaje
Jevreji? Odmah podseća samu sebe da je i Marks bio Jevrejin. Rasna
sklonost ka knjigama, teoriji, rabinska ljubav prema glasnoj raspravi...
Daje koricu svom detetu, podiže je.
„Ako on dođe ovamo, kažite mu da me niste videli.”
Stižu kod Petera Zahse dugo nakon što je pao mrak. Otkriva da
seansa samo što nije počela. Odmah postaje svesna svog iznošenog
kaputa i pamučne haljine (suviše visokog poruba), svojih izguljenih
cipela prekrivenih gradskom prašinom, nedostatka nakita. Još refleksa
srednje klase... znakova koji nestaju, nada se ona. No većina žena je
stara. Ostale su suviše očaravajuće. Hmm. Muškarci deluju bogatije
nego inače. Leni primećuje pokoju srebrnu svastiku na reveru tu i tamo.
Vina na stolu su veličanstvena berba dvadesete i dvadeset i prve. „Šlos
Folrads”, „celtinger”, „pisporter” 206 – to je Prilika.
Večerašnji cilj je da se uspostavi kontakt sa pokojnim ministrom
inostranih poslova, Valterom Ratenauom 207. U gimnaziji je Leni,
zajedno sa ostalom decom, pevala onu božanstvenu antisemitsku uličnu
pesmicu iz tog vremena:

Knallt ab den buđen Rathenau,

Die gottverdammte Judensau... 208

Nakon što su ga ubili, nedeljama ništa nije pevala, uverena da je

pevanje, čak i ako nije izazvalo ubistvo, barem bilo predskazanje,
bajalica. ...

206 Schloss Vollrads, Zeltinger, Piesporter (nem.) – vina sorte rizling iz zamka

Folrads, vinarije koja datira sa početka XIII veka, smatraju se najboljim rajnskim
vinima. „Celtinger” se odnosi na vina iz oblasti Celtingen, a „Pisporter” na vina iz
oblasti Pisport u Nemačkoj. Obe vrste spadaju u mozelska vina – vina gajena u dolini
reke Mozel.
207 Walter Rathenau (1867-1922) – nemački industrijalac, pisac i političar jevrejskog

porekla, kratkoročni ministar spoljnih poslova za vreme Vajmarske republike.

208 „Ubij Jevrejina Ratenaua / tu prokletu nemačku krmaču...” (nem.)
 Večeras se čuju sasvim određene poruke. Pitanja za bivšeg ministra.
Odvija se neupadljivi proces sortiranja. Bezbednosni razlozi. Samo je
određenim gostima dozvoljeno da uđu u Peterov salon. Nedostojni
ostaju napolju, tračareći, kezeći se od napetosti, mlatarajući rukama. ...
Veliki skandal oko „IG Farbena” ove nedelje tiče se nesretne
podružnice Spottbilligfilm AG, čije će celokupno rukovodstvo smeniti
jer su poslali odeljenju za nabavku oružja OKW-a 209 predlog nacrta
novog vazdušno-desantnog zraka koji bi čitavo stanovništvo, u krugu
od deset kilometara, potpuno oslepeo. Odbor za procenu IG-a na vreme
je otkrio plan. Jadan Spottbilligfilm. Smetnuli su sa kolektivnog uma šta
bi takvo oružje učinilo tržištu boja nakon narednog rata. Opet onaj
mentalitet iz „Sumraka bogova” 210. Oružje je bilo poznato pod
oznakom L-5227, gde je L označavalo svetlost, još jedan komični
nemački eufemizam, kao A u oznakama raketa koje označava agregat,
ili samo IG, Interessengemeinschaft, interesno udruženje... a šta je sa
slučajem trovanja katalizatorom u Pragu – da li je bilo tačno da su
osoblje VI b grupe u Hemijskom odeljenju za abnormalno hitno
transportovali helikopterom na istok, i da je u pitanju bilo složeno
trovanje, i selenom i telurom... nazivi otrova razgovor čine ozbiljnim,
kao pomen kancera. ...
Elita koja će večeras sedeti na seansi potiče iz industrijskih
nacističkih krugova, među kojima Leni prepoznaje koga drugog do
Generaldirektor Smaragda, iz ogranka IG-a koji se neko vreme
zanimao za njenog supruga. No onda je, odjednom, svaki kontakt
prestao. Bilo bi to tajanstveno, pomalo zlosutno, da se nije, tih dana, za
sve mogla razumno okriviti ekonomija. ...
Njen se pogled, u toj gomili, susreće sa Peterovim. „Napustila sam
ga”, prošaputala je, klimajući glavom, dok se rukuju.
„Možeš staviti Ilse da spava u neku od spavaćih soba. Možemo li
kasnije da razgovaramo?” Večeras su mu oči sasvim izvesno nekako
faunovski zakošene. Hoće li prihvatiti da ona nije njegova, kao što nije
pripadala ni Francu?
„Da, naravno. Šta se dešava?”
On frkće, što znači nisu mi rekli. Koriste ga – kao što su ga koristili,

209 OKW (nem. Oberkommando der Wehrmacht) – vrhovna komanda Vermahta,

organ centralne vojne uprave nacističke Nemačke u periodu 1938-1945. godine.
210 Sumrak bogova (nem. Götterdämmerung) – poslednja opera u tetralogiji „Prsten

Nibelunga” Riharda Vagnera iz 1876. godine.

razni, već deset godina. No on nikad ne zna zašto, osim ako otkrije
sasvim slučajno, ako uhvati neku aluziju, presretne neke osmehe.
Ogledalo koje iskrivljuje, večno zamagljeno, osmesi klijenata. ...
Zašto im je večeras potreban Ratenau? Šta je Cezar zapravo
prošaptao svom štićeniku kad je pao? Et tu 211, Brute, ta zvanična laž,
upravo je ono što biste očekivali od njih da dobijete – ona zapravo ništa
ne govori. Trenutak ubistva je trenutak u kojem se sreću moć i
nesvesnost moći, a Smrt dela kao potvrda. Kad se jedan obraća
drugome, nije to s ciljem da se ubije vreme pomoću „et-tu-Brutes”. Ono
što se razmenjuje jeste istina toliko užasna da je istorija – u najboljem
slučaju zavera, ne uvek skovana među džentlmenima, u cilju prevare –
nikada neće priznati. Istinu će potiskivati ili, u doba posebne
prefinjenosti, prerušiti u nešto drugo. Šta bi Ratenau, sad kad je prošao
taj trenutak, sad kad godinama živi novim, onostranim životom, imao
da kaže o tom starom oslobađanju od dužnosti? Verovatno ništa onoliko
neverovatno koliko bi bilo ono što je mogao izgovoriti tik što mu je šok
zatresao smrtničke nerve, dok je Anđeo doletao. ...
No, videće. Ratenau je – prema istorijama – bio predskazatelj i
začetnik kartelizovane države. Iz onoga što je počelo kao malecni ured
u Ratnoj kancelariji u Berlinu, upravljao je nemačkom ekonomijom za
vreme Svetskog rata, kontrolišući zalihe, kvote i cene, prelazeći preko
barijera tajanstvenosti i imovinskog prava koje su razdvajale kompaniju
od kompanije, uništavajući te barijere – industrijski Bizmark, pred
čijom moći nikakva knjigovodstvena dokumentacija nije bila suviše
poverljiva, nijedan sporazum suviše tajan. Njegov otac, Emil Ratenau,
osnovao je AEG, nemački pandan „Dženeral Elektriku”, no mladi je
Valter bio više od običnog naslednika industrijalca – bio je filozof sa
vizijom posleratne Države. Na rat koji je trajao gledao je kao na svetsku
revoluciju, iz koje se neće izdići ni Crveni komunizam ni nesputana
Desnica, već svrsishodna struktura u kojoj će poslovanje biti istinska,
legitimna vlast – struktura zasnovana, očekivano, na onoj koju je
osmislio u Nemačkoj za potrebe ratovanja u Svetskom ratu.
Tako je glasila zvanična verzija. Dovoljno veličanstveno. No
Generaldirektor Smaragd i kolege mu nisu večeras došli ovde da bi im
bilo rečeno ono u šta su čak i narodne mase verovale. Delovalo je – ako
je čovek bio dovoljno paranoičan – kao da je ovde postojala saradnja
između obe strane razdvojene Zidom, saradnja materije i duha. Šta je to

211 Et tu (fr.) – I ti, zar i ti.

što oni znaju, a što ljudi bez vlasti i moći ne znaju? Kakva užasna
struktura postoji iza privida raznovrsnosti i preduzimljivosti?
Crni humor. Prokleta salonska zabava. Nemoguće je da Smaragd
zaista veruje u bilo šta od ovoga, Smaragd tehničar i upravnik. Možda
samo želi znakove, predskazanja, potvrde onoga što je već postojalo,
nešto oko čega će se cerekati u Herrenklub-u – „Imamo čak i Jevrejinov
blagoslov!” Šta god da večeras čuju preko medijuma, oni će to iskriviti,
izmeniti, u blagoslov. Neviđeno je to nepoštovanje.
Leni pronalazi kauč u tihom kraju prostorije pune kineske
slonovače i svilenih tapiserija, leže na njega jedne potkolenice spuštene
da visi, i pokušava da se opusti. Franc se sada sigurno vratio kući sa
raketnog polja i trepće pod svetlošću sijalice dok mu Frau Zilberšlag iz
susednog stana prenosi Leninu poslednju poruku. Večerašnje poruke,
nošene svetlostima Berlina... neonskim, svetlucavim, zvezdanim...
poruke se upliću u mrežu informacija kojoj niko ne može umaći. ...
„Put je jasan”, glas pokreće Zahsove usne i ukočeno belo grlo. „Vi
se mučite, s te strane, da ga sagledate u vremenu, korak po korak. Ali
odavde je moguće jasno videti čitav oblik odjednom – ne za mene, ja
nisam toliko dugo ovde – no mnogi ga prepoznaju kao jasno prisustvo...
‘oblik’ zapravo nije odgovarajuća reč. ... Biću iskren prema vama. Sve
mi je teže da se stavim u vaš položaj. Problemi koje možda imate, čak
i oni dalekosežnih posledica, mnogima od nas deluju kao trivijalna
skretanja sa puta. Krećete se krivudavim i teškim putem, koji vi poimate
kao širok i prav, kao auto-put kojim možete na miru putovati. Koristi li
išta da vam kažem da je sve za šta verujete da je stvarno zapravo iluzija?
Ne znam da li ćete me saslušati ili ćete se oglušiti. Vas zanima samo
vaš put, vaš auto-put.
U redu. Svetloljubičasta: to je u šablonu. Pronalazak
svetloljubičaste, dolazak svetloljubičaste boje na vaš nivo. Slušate li,
Generaldirektore?”
„Slušam, Her Ribenau”, odgovara Smaragd iz „IG Farbena”.
„Tirijski purpur, alizarin i indigo, ostale boje iz katrana kamenog
uglja su ovde, ali ona koja je bitna jeste svetloljubičasta. Vilijam Perkin
ju je otkrio u Engleskoj, no njega je obučavao Hofman, kojeg je
obučavao Libig. Važan je taj nasledni niz. Ako je on karmički, onda je
karmički u veoma ograničenom smislu... još jedan Englez, Herbert
Ganister, i generacija hemičara koju je on obučio. ... Potom otkriće
‘oneirina. Pitajte svog čoveka Vimpea. On je stručnjak za ciklične
benzilizokinoline. Istražite kliničke efekte leka. Ne znam. Čini mi se da
biste mogli krenuti tim putem. On se spaja sa linijom svetloljubičasta-
Perkins-Ganister. No sve što ja posedujem jeste molekul, skica...
‘Metoneirin, kao sulfat. Ne u Nemačkoj, već u Sjedinjenim Državama.
Postoji veza sa Sjedinjenim Državama. Veza sa Rusijom. Šta mislite,
zašto smo Fon Malcan i ja sproveli Rapalski mir? Bio je neophodan da
bismo krenuli ka istoku. Vimpe vam to može reći. Vimpe, Čovek-za-
vezu, uvek je bio tu. Šta mislite, zašto smo toliko želeli da im Krup
proda poljoprivredne mašine? To je takođe bio deo procesa. U ono
vreme nisam to toliko jasno shvatao kao sada. No znao sam šta moram
da uradim.
Razmislite o uglju i čeliku. Postoji dodirna tačka. Međusklop
između uglja i čelika je katran kamenog uglja. Zamislite ugalj, dole u
zemlji, crn kao noć, bez svetla, sama tvar od koje je smrt načinjena.
Smrt drevna, praistorijska, vrste koje nikada više nećemo videti. Postaje
sve stariji, crnji, dublji, u slojevima večne noći. Gore na površini, čelik
se valja vatren, bleštav. No da biste napravili čelik, iz prvobitnog uglja
se mora izdvojiti katran kamenog uglja, tamniji i teži. Zemljin izmet,
pročišćen zarad oplemenjivanja svetlucavog čelika. Prenebregnut.
Mislili smo da je ovo industrijski proces. Bio je više od toga.
Prenebregli smo katran kamenog uglja. Na hiljade različitih molekula
je čekalo u tom nedostojnom izmetu. To je znak otkrivanja. Razvijanja.
To je jedno značenje svetloljubičaste, prve nove boje na zemlji, što
iskače na svetlost Zemlje iz svog groba kilometrima i eonima duboko u
zemlji. Postoji i drugo značenje... nasledni niz... Još uvek ne mogu
toliko daleko da vidim. ...
No sve je ovo oponašanje života. Pravo kretanje nije od smrti ka
bilo kakvom ponovnom rođenju. Pravo kretanje je od smrti ka
preobraženoj smrti. Najbolje što možete da uradite jeste da
polimerizujete nekoliko mrtvih molekula. No polimerizacija nije
vaskrsenje. Mislim na vaš IG, Generaldirektore.”
„Valjda na naš IG”, odgovara Smaragd ledenije i uštogljenije no
obično.
„To je na vama da otkrijete. Ako vam je draže da ovo nazivate
savezom, samo izvolite. Ja sam ovde onoliko dugo koliko sam vam
potreban. Ne morate da slušate. Mislite da biste radije slušali o onome
što vi nazivate ‘životom’: rastućem, organskom Kartelu. No to je još
jedna iluzija. Veoma pametan robot. Što vam se dinamičnijim čini, to
zapravo postaje sve dublji i sve više mrtav. Pogledajte samo dimnjake
kako se umnožavaju, rasprostirući otpad prvobitnog otpada preko sve
većih i većih prostranstava grada. Strukturno gledano, najsnažniji su u
stanju zbijenosti. Dimnjak može da preživi svaku eksploziju – pa čak i
udarni talas neke od onih novih kosmičkih bombi” – na ovo se čuje
mrmljanje oko stola – „kao što vam je svima sigurno poznato. Istrajnost,
dakle, struktura koje favorizuju smrt. Usavršavanje njihove vladavine,
baš kao što zakopani ugalj postaje gušći, i prekriven dodatnim
slojevima – epoha povrh epohe, grad povrh uništenog grada. To je
znamenje Smrti Oponašatelja.
To znamenje je stvarno. Takođe predstavlja i simptome procesa.
Proces prati isti oblik, istu strukturu. Da biste ga shvatili, pratićete
znake. Sva ona priča o uzroku i posledici jeste svetovna istorija, a
svetovna istorija predstavlja diverzionu taktiku. Vama je od koristi,
gospodo, no nama ovde više nije. Ako želite istinu – znam da trčim pred
rudu – morate sagledati tehnologiju ovih stvari. Čak i samu srž
pojedinih molekula – naposletku, oni su ti koji određuju temperature,
pritiske, stope rasta, troškove, zarade, oblike tornjeva. ...
Morate postaviti dva pitanja. Prvo, koja je prava priroda sinteze? A
zatim: koja je prava priroda kontrole?
Mislite da znate, držite se svojih uverenja. No pre ili kasnije
moraćete da ih se oslobodite. ...”
Muk, koji postaje sve duži. Ima malo meškoljenja na stolicama oko
stola, no mali prsti ostaju spojeni.
„Her Ratenau? Možete li mi odgovoriti na jedno pitanje?” To je
Hajne Ripenstos, neukrotivi nacistički šaljivdžija i spadalo. Učesnici
seanse počinju da se smejulje, a Peter Zahsa da se vraća u svoju sobu.
„Da li je Bog zaista Jevrejin?”

□ □ □ □ □ □ □

P am, Isterling, Dromond, Lamplajter, Spektro predstavljaju zvezde na

doktorovom božićnom drvcetu. Sijaju u ovoj najsvetijoj noći. Svaki
predstavlja bezosećajnu najavu ćorsokaka, sunaca što će odbiti da se
zaustave, već beže ka jugu, stalno ka jugu, prepuštajući nas severu-bez-
kraja. No Kevin Spektro je najsjajnija, najudaljenija zvezda od svih. A
gomile se tiskaju u Najtsbridžu, božićne pesme se razvlače na radiju, u
podzemnoj železnici je krkljanac, no Pointsman je sasvim sam. Kad
dobije svoj božićni poklon, fa la la, neće morati da se zadovolji
nekakvim psom od limenke ove godine, drugari, ima on svoje
sopstveno čudo i detešce, odraslo u čoveka no koje i dalje nosi, sada
negde na slotropovskom korteksu, delić detinjstva Psihologije, da, čista
istorija, neaktivna, zatvorena u cistu, nedirnuta džezom, krizom, ratom
– opstanak, ako želite, delića pokojnog dr Jamfa lično, prevazilaženje
smrti, prevazilaženje proračuna te, te stare centralne komore, znate. ...
Nema nikoga koga bi pitao, kome bi rekao. Moje srce, oseća on,
moje srce sada je preplavljeno takvom muževnošću i nadom. ... Vesti
sa Rivijere su odlične. Eksperimenti ovde, za promenu, počinju glatko
da teku. Zahvaljujući nekakvom nejasnom preklapanju, jednostavnom
prisvajanju ili amortizaciji kapitala negde, brigadni general Puding je
čak uspeo da poveća sredstva koja dobija Laboratorija za proučavanje
abreakcije. Oseća li on i Pointsmanovu moć? Da li on to kupuje
nekakvo osiguranje?
U čudna doba dana Pointsman, opčinjen, zatiče sebe sa penisom u
erekciji. Počinje da zbija šale, engleske pavlovističke šale, koje se
gotovo sve zasnivaju na jednoj nesretnoj slučajnosti: latinska reč
korteks na engleski se prevodi kao „kora”, da ne pominjemo onu
poznatu, šaljivu vezu između pasa i drveća (ove šale su dovoljno loše,
i većina ljudi iz PISCES-a dovoljno je razumna da ih izbegava, no to su
genijalne dosetke u poređenju sa šalama izvan glavnog toka, kao što je
ona izvanredna „Šta je kokni momak doviknuo kauboju iz San
Antonija?”). U nekom trenutku godišnje božićne zabave PISCES-a,
Pointsmana je Modi Čilks odvela do ostave pune beladone, gaze,
levkova za odvajanje i dokapavanje, kao i mirisa hirurške gume, gde se
u sekundi našla na kolenima, počela da mu otkopčava pantalone dok je
on, zbunjen, blagi Bože, gladi po kosi, nespretno joj protresajući i
oslobađajući najveći deo kose koji je na okupu držala traka boje vina –
čekaj, šta je ovo, pravi pravcati, glatki, grimizni, vreo „batak” kao u
ropkinje, u klizavim najlon čarapama, da, baš u ovim zimski bledim
bezličnim hodnicima, uz gramofon što u daljini svira rumbu, basove,
drvene blokove, zamorne duvačke nizove tropskih žičanih kadenci što
se čuju dok svi plešu tamo na nezastrtim patosima, i stara paladijanska
školjka, morska školjka od hiljadu prostorija, prepušta se, odjekuje,
premeštajući pritisak duž zidova i greda... Bestidna Mod, to je
neverovatno, uzima ružičastu pavlovističku kitu u usta koliko god može
da uđe, brade vertikalne u odnosu na ključnu kost poput gutača mačeva,
oslobađajući ga svaki put uz nekakav kratki damski zvuk davljenja, dok
se isparenja skupog skoča podižu poput cveta, a njene ruke grabe
spušteni vuneni tur njegovih pantalona, nabirajući ga, ispravljajući ga –
sve se dešava toliko brzo da se Pointsman samo njiše, trepće malo
pijano, znate, pitajući se da li sanja ili je pronašao savršenu mešavinu,
pokušaj da zapamtiš, amfetamin-sulfat, 5 mg na svakih 6 h, sinoć
amobarbital-sodijum 0,2 Gm. pre odlaska na spavanje, jutros
raznorazne vitaminske kapsule za doručak, alkohola jedna unca na,
recimo, svakih sat, u toku proteklih... koliko je to kubnih centimetara i
oh, Isuse svršavam. Da li? Da... ovaj... i Mod, draga Modi, guta, ne gubi
ni kapi... smešeći se bez reči, napokon odvojena, ona vraća sve
mlitavijeg sokola u njegovo hladno momačko gnezdo, no kleči još neko
vreme u ostavi ovog trenutka, ovog promajnog, belo osvetljenog
trenutka, neka melodija Ernesta Lekvone 212, možda „Siboni”, sada
dopire do njih niz hodnike dugačke poput morskih puteva što vode do
zelenih plićaka, klizavih kamenih grudobrana, i palmovitih večeri na
Kubi... viktorijanska poza, njen obraz uz njegovu nogu, njegova ruka
sa izraženim venama uz njeno lice. No niko ih nije video, ni tada niti
ikada, i tokom zime koja im je predstojala njen će se pogled, tu i tamo,
susresti sa njegovim i obrazi će joj se zarumeneti crvenom bojom njenih
kolena, doći će možda jednom ili dvaput do njegove sobe uz
laboratoriju, no iz nekog razloga ovo se više nikada neće ponoviti, ovi
iznenadni tropi u suspregnutom dahu rata i engleskog decembra, ovaj
trenutak savršenog mira. ...
Nema nikoga kome bi rekao. Mod zna da se nešto dešava, finansije
PISCES-a prolaze kroz njene ruke, ništa joj ne može promaći. No on ne
može da joj kaže... ili barem ne može sve, ne baš tačne okolnosti
njegovih nadanja, nije nikada, čak ni samome sebi... to leži pred njim u
tami, obrnuto definisano, definisano užasom, definisano svim načinima
na koje nadanja još uvek mogu biti izneverena a on pronaći samo svoju
smrt, tu glupu, besmislenu šalu, na kraju ovog Putovanja jednog
pavloviste.
Sada i Tomas Gvenhidvi oseća promenu koja fibrilira na licu i u
koraku njegovog kolege. Debeo, prerano osedele dedamrazovske brade,
pogureni, zgužvani zabavljač koji svakog trenutka glumata,
pokušavajući da govori dvostrukim jezikom, i velškim komično-

212 Ernesta Lecuona (1895-1963) – kubanski kompozitor i pijanista.

provincijskim i jezikom nebrušenog dijamanta što treska istinu, neka
svako čuje ono što hoće. Njegov je glas kad peva neverovatan, u
slobodno vreme odlazi u šetnju duž žičanom ogradom ograđene piste
za avione-lovce, tragajući za većim avionima – jer voli da uvežbava
bas-deonicu „Dijademe” dok „leteće tvrđave” punom snagom poleću, i
pored toga ga možete čuti, glas mu vibrira u kostima i čisto se izdiže
iznad bombardera, sve do Stouk Podžisa, znate. Jednom je neka
gospođa čak pisala Tajmsu iz Luton Hua, u Bedfordširu, da pita ko je
taj čovek divnog dubokog glasa što peva „Dijademu”. Izvesna gospođa
Snejd. Gvenhidvi voli da dobro popije, uglavnom etanol pomešan sa
goveđim bujonom, grenadinom, sirupom za kašalj, gorkim smesama,
što teraju na podrigivanje, od bajkalske kapice, korena valerijane,
srdačice i orhideje po imenu „Venerine papuče”, zapravo sa bilo čime
što bi se našlo pri ruci, tako da se dobiju obilate čudne smeše ludog
naučnika. Njegov stil pijančenja onaj je krepki stil opisan u narodnim
legendama i pesmama. Direktni je potomak onog Velšanina iz Henrija
V koji je trčao okolo i primoravao ljude da jedu njegov praziluk. No nije
vam on od onih sedećih pijanaca. Pointsman nikada nije video
Gvenhidvija da sedi ili mirno stoji – taj neprekidno trčkara tamo-ovamo
diž’te se i bež’te gnjide niz duge redove bolesnih i umirućih lica, i čak
je i Pointsman primetio grubu ljubav u tim malim gestovima,
promenama disanja i glasa. To su crnci, Indijci, Jevreji Aškenazi što
govore narečjima koja se u Ulici Harli nikada nisu čula: bili su
bombardovani, smrznuti, izgladneli, u lošim skloništima, a na njihovim
se licima, pa čak i na dečjim, videlo nekakvo drevno poznavanje bola i
neuspeha što fascinira Pointsmana, koji više naginje katalozima
gospodskih znakova i simptoma, umišljenim anoreksijama i zatvorima
sa Vest Enda, za koje Velšanin ne bi imao nimalo strpljenja. Na
Gvenhidvijevim odeljenjima bazalni metabolizam nekad pada i na -35,
-45. Bele linije se podebljavaju preko rendgenskih duhova kostiju, sive
naslage sa donje strane jezika rascvetavaju se pod njegovim starim
izbrazdano crnim mikroskopom u oblake vinsentovskih osvajača 213,
gadnih malih kljova razjapljenih što pokušavaju da izjedu tkivo
siromašno vitaminima iz kojeg potiču. Sasvim druga oblast, vidite.
„Ne znam. Čoveče – ne, ne znam”, izbacivši usporeno debelu ruku
iz svog ogrtača boje ježa, pokazujući na bolnicu, dok šetaju po snegu
što pada – za Pointsmana to je jasno razdvajanje, monasi ovde a

Misli se na uzročnike Vinsentove bolesti, nekrozirajućeg ulceroznog gingivitisa,

213

odnosno „rovovskih usta”.

katedrala tamo, vojnici i garnizon – no nije tako za Gvenhidvija, jer deo
njega ostaje tamo, kao talac. Na ulicama nema nikog, Božić je, i oni
pešače uzbrdo ka Gvenhidvijevim prostorijama dok bezglasni snežni
zastori padaju i padaju između njih i izbušenih zidova te institucije što
marširajući u kamenitoj paralaksi nestaje u beloj tmini. „Kako samo
odolevaju. Sirotinja, crnci. I Jevreji! Velšani, Velšani su nekada takođe
bili Jevreji? Pripadnici Izgubljenog plemena Izraela, crnačko pleme,
koje je lutalo zemljom, vekovima? Oh, neverovatno putovanje. Sve
dok, znaš, naposletku nisu stigli do Velsa.”
„Do Velsa...”
„I tu ostali, i postali Velšani. Šta ako smo svi mi Jevreji, razumeš?
Svi razbacani okolo poput semena? I dalje odlećemo iz one prvobitne
šake od pre toliko godina. Čoveče, ja verujem u to.”
„Naravno da veruješ, Gvenhidvi.”
„Zar nismo? A šta je s tobom?”
„Ne znam. Ne osećam se kao Jevrejin danas.”
„Mislio sam na ono odletanje.” Misli na to što je sam i zauvek
odvojen: zna Pointsman na šta on misli. I zato je, začudo, nešto u njemu
dirnuto. Oseća taj božićni sneg sada u napuklinama svojih čizama,
oseća kako oštra hladnoća pokušava da prodre unutra. Smeđi vuneni
bok Gvenhidvija kreće mu se na rubu vidokruga, izvor boje, odbrana
od ovog sve beljeg dana. Leti napolje. Leti... Gvenhidvi, uz milione
tačaka mržnjenja što ukoso padaju preko njegove u plašt ogrnute
ogromnosti, izgleda tako nemoguće za istrebiti da sada, s mesta na
kojem je ležao pritajen, isti onaj pijano-teturavi torokavi strah se vraća,
Prokletstvo Knjige, i eto ga neko koga želi, istinski, svim svojim
poganim srcem, da vidi sačuvanog... premda je bio suviše stidljiv, ili
ponosit, da se ikada osmehne Gvenhidviju bez nekakvog pratećeg
govora koji će objasniti ili poništiti osmeh. ...
Psi laju u odgovor na njihovo približavanje. Od Pointsmana
dobijaju Profesionalni Pogled. Gvenhidvi ispod glasa pevuši
„Aberistvit”. Pojavljuje se vratareva kći Estela sa jednim ili dvoje
drhturave dece oko sebe i božićnom bocom nečega reskog od čega se
greje unutrašnjost grudnog koša već oko minut nakon što ga progutate.
Mirisi dima uglja, mokraće, smeća, sinoćnjeg uprženog variva
ispunjavaju hodnike. Gvenhidvi pije iz boce, neprekidno očijukajući sa
Estelom i na brzinu odigravši „kud je nestao aha evo ga” sa Arčijem,
njenim najmlađim detetom, koje se skrivalo oko širokih kukova svoje
majke, opasanih ovčijom kožom, koja pokušava da ga pljesne, no on je
suviše brz.
Gvenhidvi duva na plinomer koji je ceo zaleđen, suviše stegnut da
bi primao novčiće. Užasno vreme. On ide oko njega, psuje, saginje se
poput filmskog ljubavnika, krila njegovog plašta se raskriljuju da ga
obuhvate – Gvenhidvi, što sija poput sunca. ...
Kroz prozore dnevne sobe vidi se niz ogolelih topola vojničke boje,
kanal, zavejani depo, a iza njega dugačka nazubljena gomila otpadaka
ugljevlja, što se i dalje puši od jučerašnje V-bombe. Iskrzani stubovi
dima se ukoso pružaju, kovitlajući se, prelamajući i vraćajući ka tlu sa
snegom što pada.
„Ta nam je dosad najbliža”, Gvenhidvi će obraćajući se čajniku, uz
kiseli miris sumporne šibice u vazduhu. Trenutak kasnije, i dalje
motreći na gasnu ringlu: „Pointsmane, želiš li da čuješ nešto zaista
paranoično?”
„Zar i ti?”
„Jesi li u skorije vreme bacio pogled na mapu Londona? Sva ova
ogromna meteorska kiša V-oružja istovaruje se ovde, vidiš. Ne tamo na
Vajthol, gde bi trebalo da pada, već na mene, i mislim da je to zver-
ski?”
„Kakva užasno nepatriotska primedba.”
„Oh”, Gvenhidvi će, pročistivši grlo i pljunuvši u umivaonik, „ne
želiš da poveruješ u to. A i zašto bi? Ekipa iz Ulice Harli, Isuse moj
bože.”
Stara je to igra koju igra Gvenhidvi, zadirkivanje člana Kraljevskog
društva. Nekakav neobičan vetar ili termoklin duž neba im donosi
potmulo hipnotičko brujanje američkih bombardera: beli Gimanfa
Ganu 214 Smrti. Lokomotiva u preusmeravanju tiho se šunja preko
mreže tračnica ispod njih.
„Padaju po Poasonovoj distribuciji”, kaže Pointsman nesigurnim
glasom, kao da se ta tvrdnja može osporiti.
„Nema sumnje čoveče, nema sumnje – odlično zapažanje. Ali,
vidiš, svuda po jebenom Ist Endu” Arč, ili neko drugi, nacrtao je
smeđeg, narandžastog i plavog Gvenhidvija kako nosi lekarsku torbu
duž ravne linije horizonta, kraj zelene plinare. Torba je puna flaša džina,

214Gymanfa ili Cymanfa Ganu (velš.) – velški festival tokom kojeg se pevaju sveti
napevi, „pevajući festival”.
Gvenhidvi se smeška, crvendać proviruje iz svog gnezda u njegovoj
bradi, a nebo je plavo i sunce je žuto. „Ali jesi li se ikada zapitao zašto
je to tako? Evo Gradskog Paranoika. Svih ovih dugih vekova, raste
svuda po zemlji? kao inteligentno stvorenje. Glumac, neverovatni
mimičar, Pointsmane! Falsi-fikuje sve prave sile? ekonomsku,
demografsku? oh da, vidiš, čak i nasu-mičnu.”
„Kako to misliš, vidim’? Ne vidim.” Naspram prozora, osvetljeno
pozadinskom svetlošću belog poslepodneva, Pointsmanovo lice je
nevidljivo, izuzev majušnog svetlog poluluka što odsijava sa svake
očne jabučice. Da li da potraži krišom iza leđa rezu na prozoru? Zar je
taj vuneni, zbrkani Velšanin sasvim poludeo?
„Ne vidiš njih”, para u vidu gustog brokata počinje da izlazi iz
čeličnosivo-umrljanih labuđih usta, „crnce i Jevreje, u njihovom mraku.
Ne možeš da ih vidiš. Ne čuješ njihovo ćutanje. Suviše si se navikao na
govor, i na svetlost.”
„Na lajanje, u svakom slučaju, da.”
„Kroz moju bolnicu, vidiš, ne prolazi ništa osim neus-peha.” Zureći
uz fiksiran, budalasti alkoholičarski osmeh. „Šta ja mogu da izlečim?
Mogu samo da ih pošaljem natrag, opet tamo napolje? Natrag onome?
Kao da je ovo Evropa, bor-ba, to što ih pričvrstimo udlagama i
nakljukanu) lekovima da dosegnu neki minimum prihvatljivog stanja
da bi nastavili sa ubija-njem?”
„Čuj, zar ne znaš da je rat?” Na to Pointsman dobija, uz šoljicu, i
stravičnu grimasu. Zapravo pokušava, ovakvim blesavim nebitnim
komentarima, da obeshrabri Gvenhidvija da nastavi dalje o svom
Gradskom Paranoiku. Pointsman bi radije razgovarao o žrtvama bombi
koje su danas primili u bolnicu, tamo dole. No ovo je isterivač đavola,
to je pesnik što pevanjem potiskuje muk, zapoveda belim jahačima, i
Gvenhidvi zna, što Pointsman ne može znati, da je deo plana za danas
da sedi u ovoj ubogoj prostoriji i viče kako bi bio dočekan upravo
takvom gluvoćom: da gospodin Pointsman ima glumiti upravo samog
sebe – stilizovanog, razdražljivog, neshvatajućeg. ...
„U nekim gradovima bogati žive na uzvisinama, dok se sirotinja
nalazi ispod. U drugim bogati naseljavaju obalu, dok sirotinja mora
živeti u unutrašnjosti kopna. U Londonu, međutim, postoji stupnje-vita
beda što se povećava paralelno sa proširenjem reke u more. Ja se sad
pi-tam, zašto? Je li to zbog bro-dov-lja? Je li to zbog obrazaca upotrebe
zemljišta, naročito onih što se tiču Industrijskog doba? Je li to zbog
drevnog plemenskog tabua, koji je opstao kroz sve ove generacije
Engleza? Ne. Pravi razlog je, vidiš, Pretnja Sa Istoka. I sa juga: iz čitave
Evrope, razume se. Trebalo je da ovdašnji stanovnici prvi stradaju. Mi
smo potrošni: oni sa Vest Enda, i oni severno od reke, oni nisu. Oh, ne
mislim ja da Pretnja ima ovaj ili onaj određeni oblik. Politički, ne. Ako
Gradski Paranoik sanja, to nama nije dostupno. Možda je Grad sanjao
o drugom, neprijateljskom gradu, što plo-vi preko mora da napadne uš-
će... ili o talasima tame... talasima vatre. ... Možda o tome da će ga opet
progutati taj ogromni, ne-mi Majčinski Kon-tinent? To se mene ne tiče,
to što grad sanja. ... Ali šta ako je Grad rastuća neoplazma, što raste
vekovima, neprestano se menjajući, da poprimi baš onaj promenljivi
oblik svojih najgorih, skrive-nih strahova? Odrpani pešaci, osramoćeni
lovac i skakač kukavica, svi mi prokleti, svi mi nepovratno izgubljeni,
ostavljeni smo ovde, nezaklonjeni, i čeka-mo. Zna se, nemoj poricati –
zna se, Pointsmane! da se front u Evropi jednog dana mora ovako
razvijati? kretati se na istok, učiniti ra-kete neophodnima, i zna se kako
će, i gde, rakete ranije pasti. Pitaj svog prijatelja Meksika? pogledaj
skupine na njegovoj karti? istok, istok, i južno od reke takođe, gde živi
sva gamad, eto ko će naj-više stradati, prijatelju moj.”
„U pravu si, Gvenhidvi”, razumno, pijuckajući čaj, „to je veoma
paranoično.”
„To je istina.” Sada je izvadio slavljeničku bocu „Vat 69” i sprema
se da im sipa, da nazdrave.
„U zdravlje beba.” Cereći se, sasvim lud.
„Beba, Gvenhidvi?”
„Ah. Ja sam pra-vio svoju ličnu mapu? uzima-jući poda-tke iz
porodilišta. Be-be rođene za vreme vazdušnog napada, vidiš, tako-đe
pra-te Poasonovu distribuciju.”
„Pa – onda pijemo u čast neobičnosti svega toga. Siroti mali
đavoli.”
Kasnije, pred suton, nekoliko ogromnih bubašvaba, veoma tamne
crvenkastosmeđe boje, pojavljuju se poput vilenjaka iz zidnih obloga i
kreću se nespretno ka ostavi – među njima i trudne mame bube, sa
sitnim prozirnim bubama-pratilicama što lebde uz njih poput
obezbeđenja konvoja. Noću, u kasnim zatišjima između bombardera,
paljbe protivvazdušne odbrane i padanja raketa, mogu se čuti, glasne
poput miševa, kako žvaću Gvenhidvijeve papirne džakove, ostavljajući
za sobom tragove i otiske od izmeta iste boje kao što su i sami. Čini se
da ih ne zanimaju naročito meke stvari, voće, povrće, i tome slično, više
im prijaju čvrsto sočivo i pasulj, stvari koje mogu da grizu, papir i
gipsane pregrade, tvrdi međusklopovi koje mogu bušiti, jer su oni,
vidite, zagovornici ujedinjenja. Božićne bube. Nalazile su se skrivene
duboko u slami jasli u Vitlejemu, posrtale su, penjale se, padale
svetlucavo crvene u zlatni splet slame koja se, mora da im se činilo,
protezala kilometrima gore i dole – jestivi dom-svet, tu i tamo progrižen
da se poremeti nekakav tajanstveni snop vektora zbog čega bi se
komšijske bube survale dupetom preko antena dole pored vas, dok se
vi držite svim nogama u tom večnom drmusanju zlatnih stabljika. Miran
svet: temperatura i vlažnost ostaju gotovo postojane, dnevni ciklus
prigušen do blagog laganog njihanja svetla, od zlatnog preko boje
starog zlata do boje senki, i ponovo natrag. Do vas dopire plač
novorođenčeta, možda, u vidu naleta energije iz nevidljive daljine,
skoro da ne osetite, često se ne obazirete. Vidite, to je vaš spasitelj. ...

□ □ □ □ □ □ □

Dve zlatne ribice u posudi-akvarijumu prave znak za Ribe, glava uz

rep, i stoje gotovo nepomično. Penelopi sedi i zuri u njihov svet. Tu je
mala potopljena galija, porcelanski ronilac u ronilačkom odelu, lepo
kamenje i školjke koje su ona i njene sestre donele sa mora.
Teta Džesika i čika Rodžer su u kuhinji, grle se i ljube. Elizabet
zadirkuje Kler u hodniku. Majka im je u kupatilu. Mačak Čađavko
spava u fotelji, crni olujni oblak na putu ka nečemu drugom, koji sada
slučajno izgleda kao mačka. Drugi je dan Božića. Veče je veoma mirno.
Poslednja bomba-raketa pala je pre sat vremena, negde na jugu. Kler je
dobila krpenu lutku, Penelopi džemper, Elizabet haljinu koju će
Penelopi naslediti.
Pantomima na koju ih je danas poslepodne sve odveo Rodžer bila
je Ivica i Marica. Kler se odmah spustila ispod sedišta, gde su se drugi
kretali tajnim stazama, tek pokoji blesak pletenice ili bele kragne tu i
tamo među visokim pažljivim čikama u uniformi, kaputima
prekrivenim naslonima sedišta. Na pozornici je Ivica, koji bi trebalo da
je dečak ali je zapravo bio visoka devojčica u hulahopkama i dugačkoj
košulji, sklupčan u kavezu. Smešna stara Veštica penila je od besa i
penjala se po kulisama. A lepa Marica je kraj Pećnice čekala svoju
priliku. ...
Tada su Nemci bacili raketu tik nešto dalje od pozorišta, niz ulicu.
Nekoliko malih beba počelo je da plače. Plašile su se. Marica, koja se
baš spremala da metlom udari Vešticu pravo u guzu, zastala je: spustila
je metlu i u tišini koja je usledila stupila pod svetlost reflektora i
zapevala:

Oh nemoj da te pogodi,
A može to da se dogodi, no ima tu
Nečeg što sigurno ne vidiš ti –
Veliko je i gadno i ide ti ka nosu,
Čeka da ti zarije masne šape u kosu!
Oh, piljar se nada da će videti dugu,
Dok smetlara kravate grebu...
I sve teče ko česma, ista je to pesma,
Sa pepermint-licem na nebu!
„A sad zapevajte svi”, nasmešila se, i zapravo uspela
da navede publiku, pa čak i Rodžera, da zapeva:
Sa pepermint-licem iznad ulica,
I sa snom što je zgasnuo u duši,
Dobićeš pitu posred lica,
I počinje pantomima, sve ti se ruši!
Oh, vojnici će u snegu spavati večeras,
Dok Švabe uče da lete, da se bore,
Možemo na Mesec otići, više se od podneva uzdići,
Na našem polietilenskom nebu gore!

Na našem polietilenskom nebu gore,

Sa lepim iglama od platine u ruci –
Oh majka ti je mitraljez jedan ogromni,
A otac tek bedni mladić sumorni. ...
(Šapatom i stakato):
 Oh, upravnik puši lulu od klipse,
Bankari se bacaju na žene, šta da radiš
Ludi svet ne bira dok orkestar svira,
U džepove posegni da se iznenadiš –

U džepove posegni da se iz-ne-na-diš,

Ipak niko nije došao!
I zamiru svetla na hodniku sada,
Jer bal tek što je prošao!...
Palmi šapat na plaži se čuje
I spasiocu uzdah iz duše tuče,
Glasovi što ih čuješ, dece za primer,
Glasovi su dece što da umru uče...

Na stolici Penelopinog oca, u uglu, uz stočić sa lampom, niko ne

sedi. Sada je ona naspram nje. Ona neverovatno jasno vidi heklani
ogrtač prebačen preko naslona, silne čvoriće u sivoj, bež, crnoj i smeđoj
boji. U mustri pletiva, ili ispred nje, nešto se komeša: isprva tek
prelamanje, kao da se baš ispred prazne fotelje nalazi izvor toplote.
„Ne”, šapuće ona glasno. „Ne želim. Ti nisi on. Ne znam ko si, ali
nisi moj otac. Odlazi.”
Ruke i noge te pojave neme su i ukočene. Ona zuri u nju.
Samo želim da te posetim.
„Želiš da me zaposedneš.”
Demonske zaposednutosti u ovoj kući nisu nepoznate. Da li je to
zaista Kit, njen otac? koji je otišao kad je bila upola mlađa, i koji se
sada vratio ne kao čovek kojeg je znala već samo ljuštura – sa onim
mekim, mesnatim mekušcem od duše što se smeši i voli, što oseća svoju
smrtnost, koja ili polako truli ili je načinju zubata usta smrti-od-strane-
vlade – što je proces kojim žive duše nehotice postaju demoni u
glavnom toku zapadnjačke magije, poznati kao Klipot 215, Ljušture
mrtvih. ... To je i ono što trenutno uređenje često čini čestitim

Klipot – u doslovnom prevodu „ljuske” ili „školjke”, predstavnici zla ili nečistih
215

duhovnih sila u jevrejskom misticizmu.

muškarcima i ženama sasvim s ove strane groba. Ni u jednom procesu
nema nikakvog dostojanstva, nikakve milosti. Majke i očevi su
uslovljeni da svesno umru na određene odabrane načine: tako što
navuku sebi kancer i srčane udare, što im se dese saobraćajne nesreće,
što odu u Rat da se bore – ostavljajući svoju decu samu u šumi. Uvek
će vam reći da su očevi „stradali”, no očevi zapravo samo odlaze –
zapravo je tako. Svi očevi pokrivaju jedni druge, ništa drugo. Možda je
i bolje imati ovo prisustvo, što prostoriju čini suvom kao barut, što se
pojavljuje u staroj fotelji i nestaje iz nje, nego oca koji još uvek nije
umro, čoveka kojeg volite i morate da gledate kako mu se to dešava. ...
U kuhinji voda u čajniku podrhtava, škripuće, spremajući se da
provri, dok napolju duva vetar. Negde, u drugoj ulici, škriljac klizi i
pada sa krova. Rodžer je uzeo Džesikine hladne šake da ih ugreje na
svojim grudima, osećajući ih, ledene, kroz džemper i košulju,
naslonjene jedna preko druge na njega. No ona ipak stoji odvojeno,
drhteći. Želi da je ugreje celu, a ne samo te smešne ekstremitete, želi to
više nego što razumno može da se nada. Srce mu podrhtava poput
čajnika što vri.
Počelo je da se pokazuje: koliko bi lako mogla otići. Po prvi put on
razume zašto je to isto što i smrtnost, i zašto će plakati kad ona ode. Uči
da prepozna one trenutke kad je ništa zapravo ne zadržava osim
njegovih mršavih ruku za dvadeset sklekova. ... Ako ona ode, onda više
nije važno kako rakete padaju. No podudaranje mapa, devojaka i pada
raketa uvuklo se u njega neprimetno, tiho poput leda, i kvislinški
molekuli su se pomerili u rešetkastim strukturama da ga zalede. Kad bi
mogao više vremena provoditi s njom... ako bi se to dogodilo dok su
zajedno – u neko drugo vreme to bi moglo zvučati romantično, ali u
kulturi smrti izvesne situacije jednostavno iziskuju takvo preterivanje
više nego neke druge – ali toliko vremena provode odvojeni. ...
Ako je ne pogode rakete, tu je i dalje njen poručnik. Prokleti Dabar/
Džeremi jeste sam Rat, on je svaka tvrdnja koju je jebeni Rat ikada
izneo – da smo stvoreni za rad i vladu, za oskudicu: i da će oni odneti
primat nad ljubavlju, snovima, duhom, čulima i ostalim
drugorazrednim trivijalnostima koje se pronalaze u dokonim i
nesmotrenim časovima tih dana. ... Prokleti bili, nisu u pravu. Poludeli
su. Džeremi će je odvesti kao sam Anđeo, u svom neveselom
prevrtljivom nastupu, i Rodžer će biti zaboravljen, taj zabavni manijak,
za kojeg nema mesta u racionalizovanom ritualu moći što će biti
nastupajući mir. Ona će primati naređenja svog supruga, postaće kućni
birokrata, mlađi saradnik, i Rodžera će se sećati, ako ga se uopšte bude
sećala, kao greške koju hvala Bogu nije počinila. ... Oh, on oseća kako
ga zahvata napad besnila – kako dođavola on da preživi bez nje? Ona
je ona britanska toplota što štiti njegova pognuta ramena, ona je
prezimeli vrabac kojeg on drži na dlanovima. Ona je njegova najveća
nevinost u zaklonima od grana i sena pre nego što je željama dodeljeno
zasebno ime kako bi se upozorilo da se možda neće ostvariti, i njegova
tanana pariska kći radosti, pod večnim ogledalom, što se odrekla
parfema i navukla ovčiju kožu do pazuha, sve to je previše lako, zarad
njegovog osiromašenja i vrednije ljubavi.
Ideš od sna do sna unutar mene. Imaš prolaz do mog poslednjeg
neuglednog ćoška, i tamo, među ruševinama, pronalaziš život. Nisam
više siguran šta je, od svih tih silnih reči, prizora, snova ili utvara
„tvoje” a šta „moje”. Prevazišli smo tu podelu. Oboje smo sada neko
novi, neko neverovatan. ...

Njegov čin vere. Na ulici, deca pevaju:

Čujte pesmu anđela glasnika kako valja:
Gospođa Simpson nam je ćapila Kralja...

Gore na ispustu kamina Čađavkov sin Kim, zapanjujuće debeo

zrikavi sijamac, vreba čekajući da uradi jedinu stvar koja mu ovih dana
pričinjava radost. Osim jela, spavanja i karanja, glavna opsesija mu je
da skoči, ili da se surva, na svoju majku, i da leži tako smejući se dok
ona vrišteći trči po sobi. Džesikina sestra Nensi izlazi iz kupatila da
prekine sada već zahuktalu svađu između Elizabet i Kler. Džesika se
odmiče od Rodžera da izduva nos. Taj mu je zvuk poznat poput ptičjeg
poja, ip-ip-ipip NGUNNGG, dok se maramica odmiče... „Oh,
božanstveno”, kaže ona, „mislim da dobijam kijavicu.”
Dobijaš Rat. On te je zarazio i ja ne znam kako da ga se otarasim.
Oh, Džes. Džesika. Nemoj me ostaviti. ...
 Un Perm’ au Casino
Hermann Goering216

Imaćete najvišeg, najcrnomanjastijeg glavnog glumca и

Holivudu.
– MERIJAN К. KUPER 217 U razgovoru sa Fej Rej

216 Un Perm’ au Casino Hermann Goering (fr.) – Odsustvo u kazinu „Herman

Gering”.
217 Merijan K. Kuper (Merian C. Cooper, 1893-1973) – američki pilot, avanturista,

scenarista, filmski režiser i producent, tvorac filma „King Kong” (1933).

 □ □ □ □ □ □ □

Ulice ovog jutra već posvuda odzvanjaju od koraka civila na drvenim

potplatama. Gore u vazduhu je jato galebova, klize, polako, jedni uz
druge, krila nepomično raširenih, tu i tamo blago zamahnuvši, tek da
uhvate zalet za ovo zaplitanje, otplitanje, belo i sporo profesionalno
mešanje karata od strane nevidljivih palčeva. ... Jučerašnji prvi pogled,
dok je poslepodne dolazio esplanadom, bio je sumoran: more raznih
nijansi sive ispod sivih oblaka, Kazino „Herman Gering” jednolično
beo i palme crne, testerasto poređane, gotovo nepomične. ... No ovog
jutra drveće je na suncu ponovo zeleno. S leve strane, u daljini, prastari
akvadukt vijuga se ruševan, suv i žut, duž Kapa 218, gde su kuće i vile
ispečene do toplih boja rđe, blage korozije svih zemljanih boja, od
svetloružičaste do duboko zasićene.
Sunce će, još uvek ne suviše visoko na nebu, dodirnuti pticu po rubu
krila, pretvarajući perje u svetlucave uvijene strugotine leda. Slotrop
cvokoće zubima na jato ptica u letu, drhtureći na svom minijaturnom
balkonu, gde mu je električno grejanje daleko u unutrašnjosti sobe jedva
dopiralo do zadnje strane nogu. Smestili su ga visoko na beloj morskoj
fasadi, u zasebnu sobu. Tantivi Maker-Mafik i njegov prijatelj Tedi
Blout dele sobu dole niz hodnik. Ponovo uvlači šake u rebraste ranfle
atletske majice dugih rukava, prekršta ruke, posmatra veličanstveno
strano jutro, sa duhovima svog daha u njemu, osećajući prvu toplinu
sunca,čeznući za prvom cigaretom – i izopačeno čeka iznenadnu buku
da mu otpočne dan, prvu raketu. Svestan sve vreme da kaska za velikim
ratom što je otišao ka severu, i da ovde neće biti drugih eksplozija osim

218 Verovatno Kap Marten, rt prekoputa Monte Karla.

eksplozija pampura šampanjca, motora elegantnih „hispano-suiza” 219,
pokojeg ljubavničkog pljeska, nadajmo se. ... Nema Londona? Nema
vazdušnih napada? Može li se on navići na to? Naravno da može, i onda
će već biti vreme da se vrati natrag.
„Dakle, budan je.” Blout u uniformi, žurno ulazi u sobu grizući lulu
što tinja, Tantivi za njim u štraftastom dnevnom odelu. „Ustao u cik
zore, izviđa plažu u potrazi za pokojom slobodnom devojkom, nema
sumnje...”
„Nisam mogao da spavam”, Slotrop će zevajući u njihovom smeru,
dok ptice na sunčevom svetlu iza njega lebde u vazduhu.
„Ni mi”, kaže Tantivi. „Mora da su potrebne godine da se
prilagodimo.”
„Bože”, Blout od jutros stvarno preteruje sa isforsiranim
entuzijazmom, pokazujući teatralno na ogroman krevet, sručivši se na
njega, skačući po njemu žustro. „Mora da su ih unapred upozorili na
tebe, Slotrope! Luksuz! Nama su, znaš, dali nekakvu nekorišćenu
ostavu.”
„Hej, šta si mu to pričao?” Slotrop pretura okolo u potrazi za
cigaretama. „Da sam ja nekakav Van Džonson 220, ili tako nešto?”
„Samo to da, kad su u pitanju”, Tantivi će sa balkona, dobacujući
mu svoju zelenu paklicu „krejvena”, „devojke, znaš –”
„Budući da su Englezi prilično rezervisani”, objašnjava Blout,
skačući po krevetu radi naglašavanja.
„Oh, ludaci jedni”, mrmlja Slotrop, zaputivši se ka svom privatnom
kupatilu, „napala vas je ona gomila iz Odeljka 8, sigurno. ...” Stoji
zadovoljan, pišajući bez ruku, paleći cigaretu, no pitajući se nešto u vezi
sa tim Bloutom. Trebalo bi da je stari Tantivijev drugar. Prelomio je
šibicu i bacio je u wc šolju, čulo se kratko šuštanje: no nešto u načinu
na koji razgovara sa Slotropom, snishodljivo? možda nervozno...
„Očekujete da vam ja nabacujem devojke?”, viče da nadglasa buku
puštanja vode, „mislio sam da ćete se, tog trenutka kad pređete Lamanš,
čim koraknete u tu Francusku, svi pretvoriti u Valentina.”

219 Hispano-suiza – španska kompanija za proizvodnju automobila i mašina,

najpoznatija po proizvodnji avionskih motora i luksuznih automobila u periodu
između dva svetska rata. Ovde se misli na automobil ovog proizvođača.
220 Van Džonson (Van Johnson, 1916-2008) – američki filmski i televizijski glumac i

plesač, jedna od najvećih zvezda filmova kompanije MGM za vreme i nakon Drugog
svetskog rata.
 „Čuo sam da je postojala neka predratna tradicija”, Tantivi kaže,
sada zamišljeno stojeći u dovratku, „ali Blout i ja smo pripadnici Nove
generacije, moramo da se oslonimo na stručnost Jenkija. ...”
Na to Blout skače sa kreveta u pokušaju da prosvetli Slotropa
pesmicom:

ENGLEZ SE JAKO STIDI (FOKSTROT)

(Blout): Englez se jako stidi,

Nije on Ka-za-no-va,
Kad treba šta da se zgo-di,
Amerikanac tu kolo vodi –

(Tantivi): – Vidite, Englezu to ne godi,

Ta nesmotrenost transatlantična,
Za žene toliko romantična,
Mada razlog ja ne vidim...

(Blout): Britanski švaleri drže se za glave

Dok devojke Jenki osvaja na blic,

(Tantivi): Mada ga ipak u potaji slave

Ko da je erotski Klauzevic 221 . ...

(Zajedno): Kad bi se samo spojiti moglo

Američko znanje u krevetu
Sa britanskom lepotom na ovom svetu
Pa da to svaka lepotica vidi,
Al’ svi znamo da se – Englez jako stidi.

221Karl fon Klauzevic (Carl von Clausewitz, 1780-1831) – pruski general i vojni
teoretičar.
 „E pa, izvesno je da ste se obratili na pravo mesto”, klima glavom
Slotrop, ubeđen. „Samo ne očekujte od mene da ga stavljam umesto
vas.” „Samo inicijalni pristup”, kaže Blout.
„Moi,” u međuvremenu je vikao Tantivi sa balkona, „Moi Tantivi,
znate. Tantivi.”
„Tantivi”, odvraća nejasni devojački hor odnekud napolju, dole.
„J’ai deux amis, aussi, sasvim slučajno. Par un bizarre
coincidence, ili tako nekako, oui!” 222
Slotrop, koji je dotle već počeo da se brije, izlazi napolje sa
sapunjavom četkom od jazavčeve dlake u ruci, da vidi šta se dešava, i
sudara se sa Bloutom, koji juri da preko leve epolete svog sunarodnika
baci pogled na tri lepa devojačka lica, okrenuta naviše, svako sa
oreolom od slame zahvaljujući ogromnim šeširima za sunce, sa
zasenjujućim osmesima, očiju tajanstvenih poput mora iza njih.
„Kažite mi, où 223„, pita Blout, „où, znate, déjeuner 224!”
„Drago mi je da sam vam bio od pomoći”, mrmlja Slotrop,
zamazavši penom Tantivija između lopatica.
„Ali pođite sa nama”, dovikuju devojke da nadjačaju talase, a dve
od njih podižu ogromnu korpu od pruća iz koje se naginju glatke zelene
vinske flaše i vekne grubih kora što se ispod svojih belih plahti još puše
u malim pramenovima dima koji se podižu sa kestenjaste glazure i
bleđih useka među njima, „pođite – sur la plage 225...”
„Ja ću samo”, Blout je već skoro izašao na vrata, „da im pravim
društvo, dok vi...”
„Sur la plage”, Tantivi će, pomalo sanjalački, trepćući na suncu,
smešeći se na ostvarenje njihovih želja za dobro jutro, „oh, to zvuči kao
nekakva slika. Nešto od nekog impresioniste. Nekog foviste. Prepuno
svetlosti. ...”
Slotrop udarcima ruke o ruku pokušava da sa njih skine hamamelis.
Miris u sobi mu vraća sećanje na berkširske subote – boce tonika boje
šljive i ćilibara, muvama istačkane uvrnute papirne trake koje pokreće
ventilator na stropu, oštar bol od tupih makaza. ... Bori se da se izvuče

222 „I ja, sasvim slučajno, imam dva prijatelja. Baš čudna slučajnost, ili tako nekako,
zar ne?”
223 Où (fr.) – gde.
224 Déjeuner (fr.) – ručak.
225 Sur la plage (fr. ) – na plažu.
iz potkošulje, upaljene cigarete u ustima, dim mu izvire kroz otvor za
vrat poput vulkana, „Hej mogu li da pozajmim jednu tvoju –”
„Već si dobio paklicu”, zavapi Tantivi – „Blagi bože, šta bi to
trebalo da predstavlja?”
„Koje to?” Slotropovo lice potpuno nevino dok navlači i počinje da
zakopčava dotični predmet.
„Mora da se šališ. Mlade dame čekaju, Slotrope, molim te, odeni
nešto civilizovano, budi dobar momak –”
„Spreman” Slotrop će prolazeći kraj ogledala, začešljavajući kosu
u svoj uobičajeni sportski pompadur u stilu Binga Krozbija.
„Ne možeš očekivati da nas vide sa –”
„Moj brat Hogan mi ju je poslao”, obaveštava ga Slotrop, „za
rođendan, čak sa Pacifika. Vidiš ovo na leđima? ispod tih momaka u
tom kanuu sa stabilizatorom 226 tamo, levo od tih cvetova hibiskusa, veli
USPOMENA IZ HONOLULUA? Ovo je autentična stvar, Maker-
Mafik, a ne neka jeftina kopija.”
„Bože dragi”, ječi Tantivi, čemerno ga sledeći pri izlasku iz sobe,
zaklanjajući oči od košulje koja pomalo i svetluca u slabo osvetljenom
hodniku. „Barem je upaši i obuci nešto odgore. Evo, čak ću ti pozajmiti
ovaj ‘norfok’ sako 227. ...” Što je zaista žrtva: sako je iz radnje u Savil
Rou čije su kabine ukrašene portretima svih tih čestitih ovaca – neke
otmeno poziraju na vrletima, druge zamišljene, u pomalo mutnom
krupnom kadru – sa kojih je ta originalna tamnosrebrna vuna ostrigana.
„Mora da je satkan od one bodljikave žice”, Slotropovo je mišljenje,
„koja bi devojka želela da se približi nečemu takvom?”
„Ah, ali, ali da li bi ijedna žena pri čistoj svesti želela da se nađe u
krugu od deset milja od te – od te jezive košulje, je li?”
„Čekaj!” Odnekud Slotrop sada vadi gizdavu ukrasnu maramicu
žute, zelene i narandžaste boje, i unatoč Tantivijevom užasnutom
stenjanju, namešta je u džepiću sakoa svog prijatelja tako da viri u
obliku trougla. „Tako!” ozareno će, „e sad je to, što se kaže, baš
otmeno!”
Izranjaju na sunce. Galebovi zakričaše, odevni predmet na Slotropu

226Kanu sa stabilizatorom ili bočnim plovkom, polinezijski kanu.

227Norfok sako – sako sa jednostrukim kopčanjem, pojasom ili polupojasom i
naborima na leđima, a ponekad i na prednjici, koji omogućavaju veću pokretljivost
ruku bez otkopčavanja sakoa. Prvobitno je nastao kao lovački sako.
uz blesak započinje svoj sopstveni blistavi život. Tantivi čvrsto
zažmuri. Kad je otvorio oči, sve devojke su priljubljene uz Slotropa,
glade mu košulju, grickaju vrhove kragne, guguču na francuskom.
„Naravno.” Tantivi podiže korpu. „Razume se.”
Devojke su plesačice. Upravnik kazina „Herman Gering”, izvesni
Sezar Flebotomo, doveo je čitav plesni ansambl čim su stigli
oslobodioci, premda nije još našao vremena da promeni okupacioni
naziv te ustanove. Izgleda da nikome i ne smeta tamo gore, taj ljubak
mozaik od sićušnih i savršenih morskih školjki, na hiljade njih
umetnuto u gips, ljubičastocrvenih, ružičastih i smeđih, što stoji umesto
jednog ogromnog dela krova (stari crepovi još leže na gomili kraj
kazina), postavljen pre dve godine u sklopu rekreacione terapije jednog
„meseršmit” eskadrona na odsustvu, ispisan nemačkim tipografskim
pismom dovoljno velikim i širokim da se vidi iz vazduha, što su i imali
na umu. Sunce je sada još uvek suviše nisko da bi imalo značajnije
izdvojilo reči od njihove pozadine, te tako vise potisnute, bez ikakve
veze sada sa tim ljudima, sa bolom u njihovim rukama, sa žuljevima što
su crneli na suncu od infekcije i krvi – povučene u pozadinu dok
skupina sada prolazi ispod njih, kraj hotelskih čaršava i jastučnica
raširenih da se suše na padini plaže, finih nabora oivičenih plavim što
će iščeznuti sa uspinjanjem sunca, šest pari stopala komešaju
nepokupljene otpatke, jedan stari kockarski čip napola izbledeo od
sunca, prozirne kosti galeba, jednu sivosmeđu atlet majicu, sledovanje
Vermahta, pocepanu i umrljanu mašću za podmazivanje ležajeva. ...
Kreću se plažom, Slotropova veličanstvena košulja, Tantivijeva
maramica, devojačke haljine, zelene flaše, svi oni plešu, svi pričaju
uglas, univerzalnim jezikom između devojaka i mladića, a devojke
mnogo toga jedna drugoj u potaji saopštavaju postrance pogledavajući
svoje pratioce. Trebalo bi da je to dobro za malo, heh, heh, početne
paranoje ovde, kao nekakav podstrek da mu pomogne da se suoči sa
onim što će kasnije sigurno uslediti. Ali nije. Previše je lepo jutro za to.
Mali talasi se kotrljaju, razlivaju u obliku kore od pite preko obline
tamnog škriljca, dok se u daljini pene među crnim stenama što izviruju
duž Kapa. Na otvorenom moru trepere dva identična ivera od brodskih
jedara što ih u sebe uvlače sunce i daljina, tamo prema Antibu, a
kretanje plovila je lagano, kao školjka krhko među niskim talasima čiji
dodir i larmadžijsko šuštanje duž kobilice Slotrop oseća ovog jutra, što
ga podseća na predratne „komete” i „hamptone” 228 koje je gledao sa
plaže na Kejp Kodu, okružen mirisima zemlje, morske trave što se suši,
ulja za pečenješto stoji tu čitavog leta, osećaja peska na opekotinama
od sunca, obalske trave oštrih vrhova pod bosim stopalima. ... Bliže
obali, kreće se jedan pedala pun vojnika i devojaka – oni mlataraju
nogama, prskaju se, izležavaju na zeleno-belim štraftastim ligeštulima
nazad na krmi. Na rubu vode mala deca se jure, podvriskuju, smeju se
onako polupromuklo kako samo deca umeju kad ih neko bez prestanka
golica. Gore na esplanadi neki stariji par sedi na klupi, plavo-beloj, sa
suncobranom krem boje, jutarnja navika, sidro čitavog tog dana. ...
Odlaze čak do prvih stena, gde pronalaze zalivčić delimično
zaklonjen od ostatka plaže, kao i od kazina što se nadnosi nad njima. Za
doručak imaju vino, hleb, osmehe, sunce što se difraktuje kroz finu
rešetku duge kose plesačica, zamahnule, rukom sklonjene s lica, nikad
mirne, bleštavo ljubičaste, crvenkastosmeđe, boje šafrana, smaragda. ...
Za trenutak je moguće osloboditi se sveta, čvrsti oblici počinju da se
rastaču na sastavne delove, toplina unutar hleba čeka na tvoje vrškove
prstiju, cvetno vino u dugom, lakom toku curi naniže oko korena tvog
jezika. ...
Blout se ubacuje. „Svega mi, Slotrope, zar je i ona tvoja
prijateljica?”
Hmm? Šta se događa... je li ona, šta? Tu sedi Blout,
samozadovoljan, i pokazuje ka stenama i bazenčiću vode što se u blizini
napravio od plime. ...
„Dobacuje ti ‘pogled’, stari moj.”
Dakle... mora da je izašla iz mora. Sa ove razdaljine, od nekih
dvadeset metara, predstavlja tek nejasno obličje u crnoj haljini od
bombazina koja joj doseže do kolena, golih nogu dugih i pravih, kratke
kapuljače od sjajne plave kose koja joj lice skriva u senci i u spiralnim
zavijucima joj dopire do obraza. Nema sumnje, gleda u Slotropa. On se
nasmeši, napola mahne. Ona i dalje stoji, dok joj na povetarcu lepršaju
rukavi. On se okreće da izvuče pampur iz flaše, i taj zvuk dolazi kao
kratki predudar za vrisak jedne od plesačica. Tantivi je već skoro skočio
na noge, Blout zuri u devojku, danseuses 229 uhvaćene u odbrambenom
refleksu, kosa leti, haljine se gužvaju, butine sevaju –
Sranje, pa to se pomera – oktopod? Da, to je najveći prokleti

228 Komete i hamptoni – vrste čamaca.

229 Danseuses (fr.) – plesačice, igračice.
oktopod kojeg je Slotrop ikada video a da nije na filmu, momak, i
upravo se podigao iz vode i napola iskobeljao na jednu od crnih stena.
Bacivši zlosutni pogled na devojku, sada se pokreće i obavija joj jedan
usisnim otvorima optočen pipak oko vrata dok svi posmatraju, drugi
oko struka, i počinje da je vuče, dok se ona otima, natrag u more.
Slotrop je ustao, sa flašom u ruci, i trči dole pored Tantivija koji
oklevajući skakuće tamo-ovamo, prepipavajući džepove salonskog
sakoa u potrazi za oružjem kojeg tamo nema, sve veći deo oktopoda
vidi što se više približava, i svega mu baš je velik – klizeći se zaustavlja,
jedne noge u plimnom bazenčiću, i počinje da treska oktopoda u glavu
vinskom bocom. Rakovi-samci mu se u samrtnoj borbi kližu oko
stopala. Devojka, već napola u vodi, pokušava da vikne nešto, no pipak
joj, lelujav i jezivo hladan, jedva dozvoljava da diše. Ona pruža ruku,
dečju ruku mekih zglobova sa muškom čeličnom identifikacionom
narukvicom oko zgloba, i grčevito se hvata za Slotropovu havajsku
košulju, sve jače je stiskajući, i ko je mogao da zna da će joj se među
poslednjim stvarima što vidi naći hula devojke vulgarnih lica, ukulele!
i surfer!, svi u bojama kao iz stripa... oh Bože Bože molim te, boca
iznova i iznova šljapkavo treska o telo oktopoda, nikakve proklete
koristi od toga, oktopod gleda u Slotropa, pobednički, dok on, u
prisustvu izvesne smrti, ne može da prestane da zuri u devojčinu ruku,
u tkaninu što se na njen užas nabira u tangentama, u dugme košulje što
se nategnuto drži o poslednjem končiću – vidi ime na narukvici,
izgrebana srebrna slova, svako za sebe jasno ispisano, ali za njega
nemaju nikakvog smisla pred tim ljigavim sivim klinčom što se sve više
steže, tečan, snažniji od njega i nje zajedno, obuhvatajući tu sirotu ruku
što je njegov surovi mišićni tetanus odvaja od Zemlje –
„Slotrope!” Evo ga Blout na deset stopa od njega, i pruža mu
ogromnu krabu.
„Šta koji kurac...” Možda ako razbije flašu o stenu, i zarije je tom
prokletniku među oči –
„Gladan je, krenuće na krabu. Nemoj ga ubiti, Slotrope. Drži, za
Boga miloga – „ i evo je kraba leti, okrećući se, kroz vazduh, udova
centrifugalno iskrenutih ka spolja: oklevajući, Slotrop ispušta flašu tik
pre nego što će mu kraba tresnuti o drugi dlan. Fino hvatanje. Istog
trenutka, preko njenih prstiju i svoje košulje, oseća refleks
prehranjivanja.
„U redu.” Slotrop, tresući se, maše krabom ispred oktopoda.
„Vreme za klopu, drugar.” Još jedan pipak se približava. Njena
naborana sluz dodiruje mu zglob. Slotrop baca krabu nekoliko stopa
dalje niz plažu, i ko bi rekao, taj oktopod zaista kreće na nju: u trenutku
povukavši za sobom i devojku tako da se Slotrop zateturao, ali je potom
pustivši. Slotrop brzo opet grabi krabu, mašući njome tako da je
oktopod vidi, i počinje da odvlači tu zver korak po korak niz plažu, dok
joj bale cure sa vilice, očiju prikovanih za krabu.
Za to kratko vreme što su ga proveli zajedno Slotrop zaključuje da
ova hobotnica nije dobrog mentalnog zdravlja, ali šta koristi kao osnovu
za poređenje? No ima neke ludačke nesputanosti, kao kod nepokretnih
predmeta koji padaju sa stolova kad smo osetljivi na buku i sopstvenu
nespretnost i ne želimo da padnu, onda sledi bam! ha-ha, čujete li to?
evo ga opet, BAM! u svakom pokretu tog cefalopoda, od kojeg je
Slotrop jedva dočekao da se udalji nakon što je konačno zavitlao krabu
kao disk, svom svojom snagom, daleko u more, i kad je oktopod,
nestrpljivo pljusnuvši i zagrgoljeći, jurnuo za njim, i odmah potom
nestao.
Krhka devojka leži na plaži, duboko udišući vazduh, sada okružena
svima ostalima. Jedna od plesačica je drži u naručju i obraća joj se, i
dalje uz francuski glas „r” i nazale, jezikom koji Slotrop, sad kad im se
približio dovoljno da čuje, ne može baš da prepozna.
Tantivi se osmehuje i kratko salutira. „Odlična predstava!”,
odobrava Tedi Blout. „Ne bih baš lično voleo to da probam!”
„A što da ne? Ti si imao tu krabu. Kad smo već kod toga – odakle
ti kraba?”
„Pronašao sam je”, odgovara Boat sasvim ozbiljno. Slotrop zuri u
tu ptičicu, ali ne uspeva da mu uhvati pogled. Šta se dođavola dešava?
„Bolje da popijem malo tog vina”, smatra Slotrop. Pije iz flaše.
Vazduh pljuska naviše u zakrivljenim sferama unutar zelenog stakla.
Devojka ga posmatra. On se zaustavlja da uhvati dah i nasmeši se.
„Hvala vam, poručniče.” Ni drhtaja u glasu, naglasak germanski.
Sada joj vidi lice, okruglast nos košute, oči iza plavih trepavica pune
otrovno zelene. Jedna od onih evropskih usta sa tankim usnama. „Skoro
sam prestala da dišem.”
„Ovaj – niste Nemica.”
Žustro odrečno odmahuje glavom. „Holanđanka.”
„I jeste li bili ovde –”
Pogled joj odluta, ona pruža ruku, uzima mu bocu. Gleda ka moru,
za oktopodom. „Veoma su obdareni optički, zar ne. Nisam znala. Video
me je. Mene. Ne izgledam kao kraba.”
„Pretpostavljam da ne. Vi ste mlada dama izvrsnog izgleda.” Iza
njih, oduševljeni Blout podgurkuje Tantivija. Taj prekoatlantski
avanturizam. Slotrop je uzima za zglob, i sada mu ne predstavlja
nikakav problem da pročita šta piše na toj identifikacionoj narukvici.
Veli, KATJE BORGEZIJUS. Oseća kako joj udara puls. Da li ga ona
poznaje odnekud? čudno. Mešavina prepoznavanja i iznenadne
lukavosti na njenom licu...
Dakle tu će, dok je na plaži, okružen neznancima, glasovi početi da
poprimaju metalni prizvuk, svaka reč nosi oštri prasak, a svetlost, iako
jednako bleštava kao i ranije, sada je manje u stanju da osvetli... To
polako nadire puritanski refleks traganja za drugim sistemima uređenja
iza ovog vidljivog, poznat i kao paranoja. Blede linije sile kovitlaju se
u morskom vazduhu... paktovi na koje su se zakleli u prostorijama koje
su od onda bombama vraćene u svoj nacrtni izgled, ne baš sasvim
slučajnošću rata, nameću se sami. Oh, nije to bila nikakva „pronađena”
kraba, drugar – nisu to neka nasumična hobotnica ili devojka, a-a.
Struktura i detalji dolaze kasnije, ali zaveru oko sebe sada oseti istog
trenutka, u sopstvenom srcu.
Svi se još neko vreme zadržavaju na plaži, da završe doručak. No
onaj jednostavan dan, sa pticama i svetlošću sunca, devojkama i vinom,
izmakao je Slotropu. Tantivi se opija, sve je opušteniji i duhovitiji kako
se boce prazne. Odvojio je ne samo devojku na koju je prvo bacio oko
već i onu kojoj bi se bez sumnje sada Slotrop udvarao da se nije pojavio
taj oktopod. On je glasnik iz Slotropove nedužne, pred-oktopodske
prošlosti. Blout, s druge strane, sedi savršeno trezan, nerazbarušenih
brkova, u uniformi po propisu, i pomno posmatra Slotropa. Njegova
pratnja, Gislen, sićušna i vitka, sa nogama pin-ap devojke, duge kose
začešljane iza ušiju koja joj pada celom dužinom leđa, pomera svoju
okruglu zadnjicu u pesku, ispisujući marginalne komentare oko teksta-
Blouta. Slotrop, koji veruje da žene, poput Marsovaca, poseduju antene
koje muškarci nemaju, motri na nju. Pogledala ga je samo jednom, i oči
su joj se razrogačile, postale tajanstvene. Zakleo bi se da ona zna nešto.
Na povratku ka kazinu, dok su teglili svoju praznu ambalažu, sa korpom
punom jutrošnjih ostataka, uspeo je da prozbori koju sa njom.
„Baš dobar piknik, nesej pa 230?”

230 Iskrivljeni izgovor francuskog izraza „N’est ce pas”, što znači „Zar ne?”, „Nije li
 Oko usta joj se pojavljuju jamice. „Jesi li sve vreme znao za
oktopoda? Pomislila sam to jer je ličilo na uvežban čin – svi vi.”
„Ne. Časna reč, nisam. Hoćeš da kažeš da si mislila da je sve samo
šala ili tako nešto?”
„Maleni Tajrone”, iznenada je prošaptala, uzimajući ga pod ruku uz
široki lažni osmeh namenjen ostalima. Maleni? Dvaput je veći od nje.
„Molim te – budi veoma oprezan. ...” To je sve. Drugom rukom drži
Katie, dva đavolčića, suprotstavljena, sa svake strane po jedan. Na plaži
sada nema nikog izuzev pedeset sivih galebova koji sede i posmatraju
vodu. Bele gomile kumulusa vise nad morem, čvrstih površina,
pogonjene dahom heruvima – lišće palmi se komeša, čitavom dužinom
esplanade. Gislen zaostaje, dole na plaži, da pokupi smernog Blouta.
Katje steže Slotropa za ruku i govori mu baš ono što sada želi da čuje:
„Možda je, naposletku, trebalo da se sretnemo. ...”

□ □ □ □ □ □ □

Gledano sa mora, kazino je u ovo doba drečavi dragulj na

horizontu: njegova pozadina od palmi već je pretvorena u senke pri
svetlosti što zamire. Sve više tamne žutosmeđe nijanse ovih malih
nazubljenih planina, more obojeno bojom meke unutrašnjosti crne
masline, bele vile, izdignuti zamkovi celi i srušeni, jesenje zelene
nijanse čestara i usamljenih borova, sve tamni u noćni prizor što pritajen
vreba nad njima čitavog dana. Vatre se pale na plaži. Tiho brbljanje
engleskih glasova, pa čak i po koja pesma, dopiru preko vode do mesta
na kojem Dr Porkjevič stoji na palubi. Ispod njega, oktopod Grigorij,
budući da se najeo mesa krabe, zadovoljno poskakuje u svom posebnom
ograđenom prebivalištu. Polukrug svetla svetionika na rtu prolazi pored
njih, dok ribarski brodići isplovljavaju na more. Griša, prijatelju mali,
izveo si svoj poslednji trik i miran si neko vreme. ... Može li se uopšte
nadati daljoj Pointsmanovoj podršci, sada kada su Porkjevič i Njegov
Veličanstveni Oktopod odigrali svoju ulogu?
Davno je prestao da u pitanje dovodi naređenja – pa čak i da u
pitanje dovodi svoje izgnanstvo. Moguće je da su dokazi koji ga

tako?”
povezuju sa zaverom oko Buharina 231, čije pojedinosti nikada nije
saznao, nekako tačni – trockistički blok je možda znao za njega, po
čuvenju, možda su ga iskoristili na neki zauvek neznani način... zauvek
neznani-, postoje oblici nedužnosti, zna on, koji ne mogu ni da pojme
šta to znači, a kamoli da ga prihvate kao on što je prihvatio. Jer možda
je to bila, naposletku, samo još jedna epizoda u nekakvom velikom
Staljinovom patološkom snu. On je barem imao fiziologiju, nešto izvan
partije... oni koji nisu imali ništa osim partije, koji su čitave svoje živote
zasnovali na tome, samo da bi ih se otarasili, mora da prolaze kroz nešto
veoma nalik smrti... i nikada ništa ne znati zasigurno, nikada ne imati
preciznost laboratorije... to je bio njegov zdrav razum, Bog zna, već
dvadeset godina. Oni barem nikad –
Ne, ne bi oni, nikada nije postojao slučaj... osim ako nije bio
zataškan, nikada to ne biste pročitali u naučnim časopisima, razume se
–
Da li bi Pointsman –
Možda bi. Da.
Griša, Griša! Ostvarilo se. Stiglo nam je toliko brzo: strani gradovi,
komedijaši sa pokidanim šeširima, kan-kan plesačice, vatrene fontane,
bučni pozorišni orkestar... Griša, sa zastavama svih naroda obmotanim
tvojim rukama... sveži morski plodovi, topla piroška, vrele šolje čaja
uveče, između predstava... nauči da zaboraviš Rusiju, da se utešiš s ono
malo njenih bednih, krivotvorenih delića na koje usput nabasaš. ...
Nebo se sada proteže da primi jednu jedinu, prvu zvezdu. No
Porkjevič nije zaželeo želju. Pravilo. Znaci dolaska njega ne zanimaju,
pa čak ni znaci odlaska. ... Dok motor broda ide svom snagom napred,
iza njih ostaje trag koji se podiže, ružičast od zalaska sunca, da sakrije
beli kazino na obali.
Večeras je uključena struja, kazino je ponovo priključen na
električnu mrežu Francuske. Lusteri čupavi od kristalnih iglica blešte
sa tavanice, dok slabije lampe sijaju napolju u vrtu. Ulazeći na večeru
sa Tantivijem i plesačicama, Slotrop se ukopava na mestu, iskolačenih
očiju, kad ugleda Katje Borgezijus, kose podignute jednom od onih
smaragdnih tijara, dok je ona sama odevena u dugačku Mediči haljinu

231Nikolaj Buharin (1888-1938) – ruski marksista, trockista i revolucionar, tvorac

Nove ekonomske politike, glavni urednik Pravde (1918-1929) i jedan od autora
Azbuke komunizma (1919). Osuđen i pogubljen za vreme Staljinove Velike čistke
1938. godine.
od morski zelenog baršuna. Njenu pratnju čine general sa dve zvezdice
i jedan brigadni general.
„ČISP 232„, peva Tantivi, sarkastično poskakujući po tepihu, „oh,
baš stvarno ČISP.”
„Pokušavaš da me iznerviraš”, nasmešio se Slotrop, „ali ne ide ti.”
„Vidim.” Osmeh mu se zaledio. „Oh, ne, Slotrope, molim te, ne,
idemo na večeru –”
„Pa znam da idemo na večeru –”
„Ne, ovo je zaista neprijatno, moraš je skinuti.”
„Sviđa ti se? Zaista je ručno oslikana! Vidi! Lepe grudi, ha?”
„To je školska kravata iz Vormvud Skrabsa 233 234.”
U centralnoj trpezariji stapaju se sa masovnim odlaženjem i
dolaženjem konobara, vojnih lica i dama. Slotrop, vodeći mladu
plesačicu za ruku, zahvaćen tokom, napokon uspeva da zajedno s njom
klizne na dve stolice koje su se upravo oslobodile: da bi zatekao, koga
drugog nego Katje, sa svoje leve strane. Naduvava obraze, ukršta
očima, marljivo prstima češlja kosu, i tada već stiže supa, na koju je
prionuo kao da demontira bombu. Katje ne obraća pažnju na njega, već
predano razgovara preko svog generala sa nekim pukovnikom o
njegovom predratnom poslu, na kojem je vodio računa o terenima za
golf u Kornvolu. Rupe i hazardi. Stekne čovek neki osećaj za teren. No
najviše je voleo da tamo bude po noći, kad jazavci izlaze iz svojih
jazbina da zaigraju. ...
Kad je došla i prošla riba, nešto čudno je počelo da se dešava.
Katjino koleno, čini se, trlja se o Slotropovo, baršunasto toplo, ispod
stola.
E pa, daaaakle, promišlja Slotrop, gledaj ovo: primeniću nešto od
one diverzije, ipak sam u toj Evropi, zar ne? Podiže svoju čašu s vinom
i objavljuje: „‘Balada o Tantiviju Maker-Mafiku’.” Čuju se usklici
bodrenja, snebivljivi Tantivi se trudi da se ne nasmeje. To je pesma koju
svi znaju: neki Škotlanđanin juri preko prostorije do koncertnog klavira.
Sezar Flebotomo, uvrćući svoje glatke brkove u kao sablja oštre vrhove,

232 ČISP (eng. RHIP, Rank Hath Its Privileges) – vojna skraćenica, u značenju „Čin

ima svoje privilegije”.

233 Vormvud Skrabs (eng. Wormwood Scrubs) – zatvor u Londonu koji su zatvorenici

izgradili 1874.
234 Maitre d’hotel (fr.) – šef sale.
nestaje iza palme u saksiji da pojača svetlo za jedan stepen, promalja
glavu unatrag namigujući, i sikćući ispod glasa doziva maitre d’hotePč
Vino se grgoće, grla su pročišćena, i veliki deo okupljenih počinje da
peva

BALADU O TANTIVIJU MAKER-MAFIKU

Oh italijanski džin je najveća kletva,

A francusko pivo napitak septičan,
U Španiji burbon piti znači usamljen biti,
Bio ti svetac il’ epileptičan.
Mada su mnoge munje do odra dovele
U planinama gde se brlja peče –
To je piće taman za otrovni kazan
Na kojem se svako opeče!

(Refren): Oh – svuda je pijan Tantivi bio,

Odavde pa sve do kraja sveta,
Ako ikad odbije on piće da popije,
Nek’ mrem odmah, niš’ ne smeta!

Zvuči kao da peva na stotinu Velšana – no zapravo verovatno samo

dva – tenor sa juga i bas sa severa te zemlje, tako da je, vidite, svaki
razgovor sub rosa 235 ili ne sub rosa uspešno prigušen. Upravo ono što
Slotrop želi. Naginje se ka Katje.
„Nađemo se u mojoj sobi”, šapuće ona, „306, posle ponoći.”
„Dogovor.” I Slotrop se uspravlja na vreme da se ponovo pridruži
baš u prvom taktu:

Kalcifikovan je bio u morima groga

Kud se kit klati po ceo dan –
Pola sveta prošao, od Durbana do Dovera došao,

235 Sub rosa (lat.) – doslovno, „ispod ruže”, no koristi se u značenju „u poverenju”.
 Sasvim dobrano baš nacvrckan.
U londonskoj magli il’ na suncu Sahare,
Na stepama Cermata okovanim ledom,
Naliven on loče preko linije bočne
Spreman da opet krene redom!

Da, svuda je pijan Tantivi bio... itd.

Nakon večere Slotrop pokazuje Tantiviju ugovoreni znak

upozorenja. Njihove plesačice odlaze ruku pod ruku ka mermernim
odajama gde su zasebne toaletne kabine opremljene spletom
mesinganih cevi za prenos glasa, akustičnih, kako bi se olakšao
razgovor između kabina. Slotrop i Tantivi kreću ka najbližem baru.
„Čuj”, Slotrop govori u svoju visoku čašu, tako da se reči odbijaju
o kockice leda kako bi bile odgovarajuće hladne, „ili ja dobijam blagi
napad psihoze, ili se dešava nešto čudno, znaš?”
Tantivi, koji glumi opušteno držanje, prestaje sa intoniranjem
melodije pesme „Na obali možeš mnogo toga što ne možeš u gradu”
kako bi zapitao: „Ah, da, zaista to misliš?”
„Ma daj, onaj oktopod.”
„Hobotnice se često nalaze na obalama Mediterana. Premda ne
često baš toliko velike – je li veličina ono što te muči? Zar Amerikanci
ne vole –”
„Tantivi, to nije bila slučajnost. Jesi li čuo onog Blouta? ‘Nemoj ga
ubiti!’ Imao je krabu uz sebe, m-možda u onoj vojnoj torbi, spremnu da
odmami tu spodobu. I kuda je uopšte otišao večeras?”
„Mislim da je napolju, na plaži. Mnogo se pije.”
„On mnogo pije?”
„Ne.”
„Vidi, ti si mu prijatelj –”
Tantivi zaječa. „Bože, Slotrope, ja ne znam. I tvoj sam prijatelj, ali
uvek postoji, znaš, taj element slotropovske paranoje s kojim se treba
nositi. ...”
„Malo sutra paranoja. Nešto se dešava, i-i ti to znaš!”
Tantivi žvaće led, nišani preko staklenog štapića za mešanje, cepka
malu salvetu da napravi snežnu oluju, sve uobičajena barska posla, stara
je on kuka. No naposletku, ispod glasa: „Znaš, on prima šifrovane
poruke.”
„Ha!”
„Video sam danas posle podne jednu takvu, među njegovim
stvarima. Ovlaš. Nisam se ni trudio da bolje pogledam. Na kraju
krajeva, on je u Vrhovnoj komandi – pretpostavljam da se možda o
tome radi.”
„Ne, ne radi se o tome. A šta kažeš na ovo – „ i Slotrop mu ispriča
za svoj ponoćni susret sa Katje. Za trenutak kao da su ponovo u
kancelariji u ACHTUNG-u, i rakete padaju, i čaj je u kartonskim
čašama, i sve je ponovo u redu. ...
„Hoćeš li otići?”
„Misliš da ne bi trebalo? Misliš da je opasna?”
„Mislim da je prekrasna. Da ne moram da brinem o Fransoaz, da ne
pominjem Ivon, trkao bih se s tobom do njenih vrata.”
„Ali?”
Ali zidni sat iznad šanka otkucava samo jednom, potom odmah još
jednom, zatežući oprugu vremena minut po minut ka njihovoj prošlosti.
„Ili je ono što ti imaš zarazno”, počinje Tantivi, „ili su bacili oko i
na mene.”
Gledaju se. Slotrop se seti da je, ako se izuzme Tantivi, ovde sasvim
sam. „Ispričaj mi.”
„Kad bih samo mogao. On se promenio – ali ne mogu da ti pružim
niti jedan jedini dokaz za to. Tako je još od... Ne znam. Od jeseni. Ne
govori više o politici. Bože, imali smo običaj da upadamo u – Ne želi
ni da razgovara o svojim planovima nakon demobilizacije, a to je nešto
što je ranije stalno radio. Mislio sam da su ga vazdušni napadi
poremetili... ali nakon onog juče, mislim da nije samo to. Dođavola,
tužno mi je sve to.”
„Šta se dogodilo?”
„Oh. Nekakva – nije to pretnja. Ili barem ne ozbiljna. Pomenuo sam,
samo u šali, da mi se sviđa tvoja Katje. A Blout je postao jako hladan,
i rekao: ‘Držao bih se podalje od nje, da sam na tvom mestu.’ Pokušao
je to da prikrije smehom, kao da je i on bacio oko na nju. Ali nije to bilo
to. Ja – nisam mu više osoba od poverenja. Samo sam mu – osećam da
sam mu samo od koristi, i to na način koji ne shvatam. Da me podnosi
sve dok može da me iskoristi. Stara veza sa univerziteta. Ne znam da li
si to ikada osetio na Harvardu... s vremena na vreme, dok smo bili u
Oksfordu, osetio bih da postoji određena struktura, što niko nije
priznavao – struktura koja je sezala mnogo dalje od Ulice Turi, dalje od
Kornmarketa, zalazila u sporazume, snabdevanje, dospele račune...
nikad nisi mogao da znaš ko će to biti, niti kada, niti kako će pokušati
to da naplate... ali smatrao sam da je to samo nešto usputno, samo na
margini onoga zbog čega sam stvarno tamo, razumeš. ...”
„Naravno. U Americi je to prvo što ti kažu. Harvard postoji u druge
svrhe. Onaj deo sa ‘obrazovanjem’ samo je neka vrsta paravana.”
„Znaš, mi ovde smo veoma naivni.”
„Neki od vas, možda. Žao mi je zbog Blouta.”
„Ja se i dalje nadam da je nešto drugo u pitanju.”
„Pretpostavljam da jeste. Ali šta ćemo sada?”
„Oh, ako se ja pitam – idi na taj sastanak, budi oprezan. Obaveštavaj
me. Možda ću sutra ja tebi, za promenu, moći da prepričam neku
dogodovštinu. A ako ti bude potrebna pomoć”, uz blesak zuba, lica
blago porumenelog, „e pa, ja ću ti pomoći.”
„Hvala, Tantivi.” Isuse, britanski saveznik. Ivon i Fransoaz
proviruju unutra, mašu im da izađu. Prelaze u „Himmler-Spielsaal”, na
chemin-de-fei 236, sve do ponoći. Slotrop nije ništa izgubio, ali ni dobio,
Tantivi ie izgubio, a devojke su dobile. Od Blouta ni traga, premda na
desetine vojnih lica ulaze i izlaze, smeđi i udaljeni kao roto-gravure,
čitave večeri. Ne pojavljuje se ni njegova devojka, Gislen. Slotrop pita
gde je. Ivon sleže ramenima: „Izašla je sa vašim prijateljem? Ko zna?”
Gislenina duga kosa i osunčane ruke, njeno nasmešeno lice
šestogodišnjakinje. ... Ako se ispostavi da ona zaista nešto zna, da li je
bezbedna?
U 11:59 Slotrop se okreće ka Tantiviju, klima glavom dvema
devojkama, pokušava da se raskalašno zacereka, i kratko, srdačno mune
prijatelja u rame. Jednom davno, dok je bio u srednjoj školi, tik pre nego
što će ga ubaciti u igru, ragbi trener je mladog Slotropa isto tako udario,
dajući mu samopouzdanje u trajanju od barem pedeset sekundi, sve dok
ga nije izgazila i na dupe oborila nekolicina jurišajućih momaka iz
Čouta 237, od kojih je svaki posedovao instinkte i masu jednog nosoroga

236 Chemin-de-fer (fr.) – francuska verzija kartaške igre bakara.

237 Čout (eng. Choate) – škola za dečake u Volingfordu, u Konektikatu.
ubice.
„Srećno”, kaže Tantivi, i zaista to i misli, a ruka mu već kreće ka
Ivoninoj lepoj šifonskoj zadnjici. Minuti sumnje, da da... Slotrop se
penje uz stepenice zastrte crvenim tepihom (Dobrodošli Gospodine
Slotrope Dobrodošli u Našu Strukturu Nadamo Se Da Će Vam Poseta
Prijati), nimfe i satiri od malahita zaustavljeni u jurnjavi, zimzelene
biljke, na tihim odmorištima, teže naviše ka jednoj jedinoj usamljenoj
sijalici na vrhu. ...
Pred njenim se vratima zaustavlja dovoljno dugo da začešlja kosu.
Ona je sada odevena u beli ogrtač, sa tokama svuda po sebi,
naramenicama, nazubljenim belim perima noja oko vrata i zglobova.
Tijaru je skinula: pod električnom svetlošću njena je kosa tek pali sneg.
No unutra gori jedna jedina mirišljava sveća, i apartman je okupan
mesečinom. Ona sipa brendi u stare čaše od flint-stakla, i kad je pružio
ruku, prsti su im se dotakli. „Nisam znao da si toliko luda za tim
golfom!” Umiljati, romantični Slotrop.
„Bio je prijatan. Bila sam prijatna prema njemu”, zaškiljivši nekako
na jedno oko, naboranog čela. Slotrop se pita da li mu je šlic otkopčan.
„A mene si ignorisala. Zašto?” To ti je pametan ulet, Slotrope – no
ona samo ispari pred pitanjem, da bi se ponovo formirala na drugom
kraju prostorije. ...
„Da li te ignorišem?” Ona je kraj prozora, more je ispod i iza nje,
ponoćno more, nemoguće je sa ove razdaljine pratiti svaki njegov talas,
svi su spojeni u nepomičnost nekakve stare slike posmatrane sa
suprotnog kraja napuštene galerije gde čekaš u senci, zaboravljajući
zašto si tu, preplašen stepenom osvetljenosti, koja potiče od istog tog
prebledelog ožiljka meseca koji večeras briše preko mora.
„Ne znam. Ali mnogo se glupiraš okolo.”
„Možda i treba to da radim.”
„Kao ono ‘Možda je i trebalo da se sretnemo’?”
„Oh, ti misliš da sam ja više nego što jesam” reče skliznuvši na
kauč, jedne noge podavijene pod sobom.
„Znam. Ti si samo holandska mlekarica ili tako nešto. Sa ormarom
punim onih uštirkanih kecelja i – i drvenih klompi, je li tako?”
„Idi i pogledaj.” Mirisi sveće se poput nerava šire prostorijom.
„U redu, i hoću!” Otvara njen ormar, i pod mesečinom odbijenom
o ogledalo pronalazi krcati lavirint satena, tafta, batista i eponža, tamnih
krznenih kragni i obruba, dugmadi, ešarpi, gajtana, nežne, zbunjujuće,
ženstvene sisteme tunela koji mora da se protežu miljama unatrag –
mogao bi se tu izgubiti za manje od pola minuta... čipka svetluca, rupice
namiguju, krem ešarpa ga okrznu po licu... Aha! Čekaj malo,
preovlađujući miris ovde jeste miris ugljenik-tetrahlorida, prikane, a
ova ovde garderoba uglavnom predstavlja rekvizite. „Dakle, prilično
gala.”
„Ako je to kompliment, hvala.”
Neka mi Oni zahvale, mala. „Amerikanizam.”
„Ti si prvi Amerikanac kojeg sam upoznala.”
„Hmm. Onda mora da si se izvukla preko Arnhema, je li tako?”
„Bože, baš brzo razmišljaš”, njen ga ton upozorava da ne tera dalje
s tim. Uzdahnuo je, kuckajući noktom po čaši za brendi. U mračnoj
sobi, uz paralizovano i nemo more iza njega, pokušava s pesmom:

JOŠ JE RANO DA SE ZNA (FOKSTROT)

Rano je, nismo žurili,

Nismo se ljubili, još toga nam ostaje,
Ni za mesecom jurili,
Kroz ponoćni muk, dok plesanje zastaje,
Ka zorama sjajnim,
Preko travnjaka tajnih...

Rano je znati
Da l’ su ti razgovori bez daha
Kad se pati
Tek puki flert, što nije uzeo maha,
Osuđen da zamre
Kad siva magla padne...

Kako da znamo
Šta je pred nama?
Ljubav čini baca u potaji, Niš ne vrede naši uzdisaji...
 Ko može reći meni
Da l’ ljubav ova tek poleće
Ili su dani njeni
U noć pretvoreni, dok Zemlja se okreće?
Dušo, kažem ti ja –
Još je RANO DA SE ZNA.

Svesna šta se od nje očekuje, ona čeka praznog pogleda sve dok on
ne završi, topao zvuk duvačkih instrumenata u uskom slogu za tren bruji
u vazduhu, zatim pruža ruku, klizeći ka njemu dok on u usporenom
kretanju pada ka njenim ustima, perje klizi, rukavi se nabiraju, gole ruke
što se podižu fino prošarane mesečinom klize mu oko struka i uz leđa,
njen lepljivi jezik nervozan poput mušice, njegove ruke se grebu o
toke... zatim se njene grudi priljubljuju uz njegove, dok joj podlaktice i
šake odlaze sklapajući joj se iza leđa da pronađu rajsferšlus, da joj ga
raskopčaju, uz zvižduk, niz kičmu. ...
Katjina koža je belja od bele odeće iz koje izranja. Ponovo rođena...
kroz prozor on skoro da može da vidi ono mesto na kojem je oktopod
ispuzao sa stena. Ona korača poput balerine na prstima, dugih i fino
oblikovanih butina, Slotrop otkopčava kaiš, dugmad, pertle, skakućući
na po jednoj nozi, o bože o bože, ali mesečina joj belo osvetljava samo
leđa, i dalje postoji tamna strana, njena ventralna strana, njeno lice, koje
on više ne može da vidi, gde užasna zverolika promena zahvata čeljust
i donju vilicu, crne zenice se uvećavaju da ispune čitavu površinu oka
sve dok beonjače sasvim ne iščeznu i ostaje samo crveni životinjski
odblesak kad na njih padne svetlost ne može se znati kad će svetlost –
Utonula je u duboki krevet, povlačeći ga za sobom, u perje, saten,
anđeoski i cvetni vez, okrećući se istog trenutka da primi njegovu
erekciju u svoj rašireni razrez, u jednu jedinstvenu vibraciju na kojoj se
šteluje noć... dok se jebu, ona se trese, telo joj treperi miljama ispod
njega, krem i noćno plavo, svi zvukovi potisnuti, oči u poluluku iza
zlatnih trepavica, crne naušnice, duge, oktahedralne, lete bez zvuka,
udaraju joj o obraze, crna susnežica, njegovo lice nad njenim
nepomično, koncentrisano na tehniku – je li to namenjeno njoj? ili je
skopčano sa slotropovskim stapanjem o kojem su je informisali –
probudiće ga ona, neće dopustiti da je jaše plastična ljuštura... disanje
joj postaje hrapavo, preko praga zvuka... misleći da je blizu svršavanja,
on joj upliće ruku u kosu, pokušava da joj umiri glavu, želeći da joj vidi
lice: iznenada je to borba, žestoka i stvarna – ona ne želi da preda svoje
lice – i odjednom, niotkuda, ona počinje da svršava, kao i Slotrop.
Iz nekog razloga, sada, ona koja se nikada ne smeje pretvara se u
gornju površinu ogromnog, rastućeg balona smeha. Kasnije, pre nego
što zaspi, prošaptaće: „Smejati se”, ponovo se smejući.
On će poželeti da kaže: „Oh, Oni ti to dopuštaju”, no, s druge strane,
možda ne dopuštaju. Ali Katje s kojom razgovara već je otišla, i uskoro
se i njegove oči sklapaju.
Poput rakete čiji se ventili, pod daljinskim upravljanjem, otvaraju i
zatvaraju u unapred određenim momentima, Slotrop, pri određenom
nivou svog ponovnog tonjenja u san, prestaje da diše na nos i započinje
disanje kroz usta. Ovo se uskoro pretvara u hrkanje od kojeg su umele
da se zatresu žaluzine, roletne da se zaljuljaju i kristalni lusteri žestoko
da zazveckaju, da zaaa-istaaa. ... Pri prvom takvom noćašnjem hrkanju
Katje se budi i jastukom ga udara u glavu.
„Nema toga.”
„Hmm.”
„Imam lak san. Svaki put kad zahrčeš, udariću te ovim” i maše
jastukom.
I nije se šalila. Ustaljena rutina hrkanja, primanja udarca jastukom,
buđenja, ispuštanja zvuka hmm, i ponovnog uspavljivanja nastavila se
do duboko u jutro. „Ma daj”, naposletku, „prekini s tim.”
„Dišeš na usta!”, urla ona. On grabi svoj jastuk i zamahuje ka njoj.
Ona se saginje, kotrlja, izlazi iz kreveta mameći ga jastukom, povlačeći
se ka kredencu na kojem se nalazi piće. On ne shvata šta ona smera sve
dok ne baci svoj jastuk i ne dohvati sifon za sodu.
Šta, sifon za sodu? Kakvo je to sranje sad? Kakve li su se druge
zanimljive rekvizite samo Oni setili da podmetnu, i kakve li druge
američke reflekse još pokušavaju da izazovu? Gde li su one krempite sa
bananom, a?
On mlatara s dva jastuka i posmatra je. „Još samo jedan korak”
cereka se ona. Slotrop se baca da je udari preko guze, na šta ona,
prirodno, aktivira sifon sa sodom. Jastuk se cepa o čvrsti kuk, mesečina
u sobi zatrpana je perjem i paperjem, a ubrzo i sitnim kapljicama iz
mlaza sode. Slotrop i dalje pokušava da zgrabi sifon. Neuhvatljiva
devojka mu se migolji i zamiče za stolicu. Slotrop sa kredenca uzima
flašu sa brendijem, skida čep i prosipa bistri razliveni mlaz boje ćilibara
preko sobe, dvaput, preko mesečine, da je isprska oko vrata, između
grudi sa tamnim bradavicama, niz bedra. „Skote”, dok ga ponovo
pogađa sodom. Perje što se spušta kroz vazduh prianja im uz kožu dok
se jure po spavaćoj sobi, njeno prošarano telo uvek izmiče, često ga je
pod ovom svetlošću, čak i izbliza, nemoguće videti. Slotrop neprestano
pada preko nameštaja. „Bože, kad te se dočepam!” Na šta ona otvara
vrata koja vode u dnevnu sobu, klizne preko praga, i zalupi ih za sobom
tako da Slotrop naleti na njih, odbije se, promrsi „sranje”, otvori vrata i
zatekne je kako maše velikim crvenim stolnjakom od damasta.
„Šta je ovo”, pita Slotrop.
„Čarolija!” uzvikuje ona i baca stolnjak preko njega, precizno
namreškani nabori šire se brzo poput defekta kristalne rešetke, crveno
kroz vazduh. „Pazi dobro, sad ću da učinim da nestane jedan američki
poručnik.”
„Prestani s ludiranjem” Slotrop mlatara rukama pokušavajući da se
probije napolje. „Kako da pazim dobro ako sam ovde unutra.” Ne
uspeva nigde da nađe kraj stolnjaka i pomalo ga hvata panika.
„To je i cilj” odjednom je unutra, kraj njega, usana uz njegove
bradavice, rukama prelazi preko dlačica na njegovom potiljku, polako
ga povlačeći dole, na debeli tepih, „mala moja senice.”
„Hej, gde li si to videla? Sećaš se kad dospe u krevet sa – sa onom
kozom? 238„
„Oh, ne pitaj...” Ovog puta je to dobroćudni usklađeni seks na
brzaka, oboje su nekako pospani, prekriveni lepljivim perjem... nakon
što su svršili, leže priljubljeni jedno uz drugo, suviše rastočeni da bi se
pomerili, mm, damast i vlakna tepiha, tako je prijatno i crveno baš kao
u materici ovde unutra. ... Sklupčani, njena stopala među njegovim, kite
ugneždene u toplom udubljenju među njenim guzovima, dok se Slotrop
svojski trudi da diše kroz nos, tonu u san.
Slotrop se budi i zatiče jutarnju svetlost sunca što se odbija o taj
Mediteran, prosejanu kroz palmu ispred prozora, zatim crvenu dok
prolazi kroz stolnjak, ptice, voda teče negde na spratu iznad. Za trenutak
leži razbuđujući se, nije mamuran, i dalje pripada, lišen Slotropa,
nekakvom beskrajnom ciklusu odlazaka i povrataka. Katje leži, živa i

238 Odnosi se na film Moja mala senica, sa Mej Vest u glavnoj ulozi.
topla, u obliku slova S naspram njegovog slova S, i počinje da se
meškolji.
Iz susedne sobe dopire jasan zvuk kopče na vojnom opasaču. „Mora
da mi neko pljačka pantalone”, primećuje on, brzo rasuđujući. Čuje se
topot koraka po tepihu, blizu njegove glave. Slotrop čuje kako njegova
sitnina zvecka u džepovima. „Lopov!”, urla on, na šta se Katje budi,
okrećući se da ga zagrli. Uspevajući da sada pronađe rub koji nije
pronalazio sinoć, Slotrop se hitro izvlači ispod stolnjaka taman na
vreme da spazi ogromno stopalo u dvobojnoj cipeli, boje kafe i indigo,
kako zamiče za vrata. On trči u spavaću sobu, otkriva da su mu i sve
ostale stvari nestale, uključujući i cipele i donji veš.
„Moja odeća!” trči natrag, pored Katje koja sada izranja iz damasta
i pokušava da ga zgrabi za stopalo. Slotrop širom otvara vrata, istrčava
u hodnik, seti se da stoji tako go, ugleda kolica sa posteljinom i grabi s
njih purpurni satenski čaršav, obavija ga oko sebe kao nekakvu togu.
Sa stepenica dopire podrugljivi cerek i trupkanje gumenih đonova.
„Aha!”, uzvikuje Slotrop, jurnuvši niz hodnik. Klizavi čaršav neće da
se drži na mestu. Landara okolo, klizi s njega, petlja mu se ispod nogu.
Preskačući stepenice po dve odjednom, na vrhu otkriva još jedan
hodnik, jednako napušten. Gde li su svi?
Odnekud daleko niz hodnik majušna glava se pomalja iza ugla,
pojavljuje se majušna ruka i pokazuje Slotropu majušni srednji prst.
Neprijatan smeh dopire do njega svega delić sekunde kasnije, u trenutku
dok on već trči ka njemu. Čuje kako koraci tabanaju niz stepenice,
naniže. Ogromni purpurni zmaj psujući juri niz tri poteza stepenica,
izlazi kroz vrata na malu terasu, baš na vreme da ugleda kako neko
preskače preko kamene balustrade i nestaje u gornjoj polovini guste
krošnje drveta, koje raste odnekud dole. „Napokon sateran uz drvo!”
uzvikuje Slotrop.
Prvo morate da dospete na drvo, potom možete da se penjete uz
njega lako kao uz merdevine. Kad se našao u krošnji, okružen
bodljikavom svetlošću lišća, Slotropu pogled ne seže dalje od svega
nekoliko grana ispred njega. Drvo se, međutim, trese, te on misli da je
lopov tu negde. Marljivo se penje, čaršav se kači za grane i cepa, kožu
mu bockaju iglice, guli je kora. Stopala ga bole. Uskoro ostaje bez daha.
Postepeno se kupa zelene svetlosti sužava, postaje svetlija. Blizu vrha
Slotrop primećuje usek od testere ili nečeg sličnog što deli stablo na
pola, no ne zaustavlja se da razmisli šta bi to moglo da znači sve dok
nije stigao do samog vrha drveta i zastao držeći se i njišući se, uživajući
u divnom pogledu na luku i rt, more plavo kao ofarbano, bele vrhove
talasa, oluju što se sprema na horizontu, vrhove glava ljudi što se kreću
daleko ispod njega. Bože. Odnekud dole dopire zvuk drveta koje
počinje da se cepa, i on oseća potrese ovde u svom krhkom gnezdu.
„Au, hej...” Taj prepredenjak). Pa on je sišao niz drvo, nije se
penjao! Sada je tamo dole i gleda ga! Znali su da će Slotrop odabrati da
se penje, a ne da silazi – računali su na taj prokleti američki refleks, još
kako, loš momak u jurnjavi uvek kreće naviše – zašto naviše? I
pretesterili su stablo skoro sasvim, i- i sada –
Oni? Oni?
„Dakle”, smatra Slotrop, „bolje bi mi bilo da, uh...” Upravo tada vrh
stabla se prelama, i uz bučno šuštanje i šištanje, kovitlac crnih grana i
iglica što ga razbija na nekoliko hiljada oštrih padajućih delića,
stropoštava se Slotrop, odbijajući se o granu za granom, pokušavajući
da purpurni čaršav drži nad glavom kao padobran. Uf. Nnhh. Otprilike
na pola puta do tla, negde u visini terase, slučajno je pogledao naniže, i
ugledao silan broj oficira višeg ranga u uniformi i punačkih dama u
belim haljinama od batista, sa cvetnim šeširima. Igrali su kroket. Čini
se da će se Slotrop prizemljiti baš negde među njih. On zažmuri i pokuša
da zamisli tropsko ostrvo, sigurnu prostoriju, mesto na kojem se ovo ne
može događati. Otvara oči baš kad treba da tresne na zemlju. U tišini,
pre nego što uopšte može da registruje bol, čuje se glasno tok, zvuk
drveta što udara o drvo. Svetložuta štraftasta lopta kotrlja se na inč od
Slotropovog nosa i nastavlja dalje, izvan vidokruga, trenutak kasnije
praćena bujicom čestitki, ushićenih dama, koraka koji idu ka njemu.
Čini se da je, uuuhhh, malo istegao leđa, no svakako mu sada nije baš
do pomeranja. Istog trenutka nebo zaklanjaju lica nekog generala i
Tedija Blouta, ljubopitljivo okrenuta naniže.
„To je Slotrop”, veli Blout, „i odeven je u purpurni čaršav.”
„Šta bi to bilo, momče moj”, raspituje se general, „kostimirana
predstava, je li?” Pridružuju mu se dve dame koje se široko osmehuju
gledajući u Slotropa – ili možda kroz njega.
„Kome se to obraćate, generale?”
„Tom tu prikanu u togi”, odgovara general, „što leži između mene
i mog sledećeg žičanog gola.”
„E pa to je neverovatno, Ronina”, okrećući se svojoj družbenici, „da
li ti vidiš nekakvog ‘prikana u togi’?”
„Bogami ne, Džuel”, odgovara veselo Rouiena. „Meni se čini da je
general malo popio.” Dame počinju da se kikoću.
„Kad bi general sve svoje odluke donosio u ovakvom stanju”, Džuel
će, boreći se da dođe do daha, „e pa onda bismo, onda bismo imali
Švabe u Ulici Strand!” Njih dve ciče od smeha, vrlo glasno, neprijatno
dugo.
„I ti bi se zvala Brunhilde”, dva su im lica sada napregnuto
ružičasta, „a ne – a ne Džuel!” Hvataju se jedna za drugu kao da im
život od toga zavisi. Slotrop sa zemlje posmatra ovaj prizor, sada
uvećan za ekipu od nekoliko desetina ljudi.
„Ovaaaaaj, znate, neko mi je maznuo svu odeću, i baš sam pošao da
se žalim upravi –”
„Ali ste odlučili da umesto toga odenete purpurni čaršav i popnete
se na drvo”, klima glavom general. „E pa, rekao bih da vam možemo
mi nešto pozajmiti. Blout, ti nosiš skoro istu veličinu kao ovaj čovek, je
li?”
„Oh”, malja za kroket prebačenog preko ramena, u položaju kao sa
reklame za Kilgura ili Kertisa239, cereći se na Slotropa, „imam negde
rezervnu uniformu. Hajde, Slotrope, dobro si, zar ne. Ništa nisi slomio.”
„Aaahh.” Obmotan svojim iscepanim čaršavom, nakon što su mu
brižni igrači kroketa pomogli da se osovi na noge, Slotrop šepajući
odlazi za Bloutom, udaljava se sa terena i ulazi u Kazino. Prvo odlaze
u Slotropovu sobu. Otkriva da je sveže spremljena, potpuno prazna,
spremna za nove goste. „Hej...” Izvlači fioke prazne kao bure: svaki
komad odeće koji je imao nestao je, uključujući i havajsku košulju. Šta
se dođavola dešava. Zaječavši, pretura po stolu. Prazan. Ormari prazni.
Rešenja o odsustvu, lične isprave, sve, odneto. Mišići na leđima mu
bolno pulsiraju. „Šta je ovo, momak?”, odlazi da ponovo proveri broj
na vratima, što sada čini samo reda radi. Sve zna. Najviše od svega mu
je krivo zbog Hoganove košulje.
„Prvo da odeneš nešto pristojno”, Bloutov je ton pun prekora kao
da je direktor škole. Dvojica vojnika nižeg ranga upadaju sa svojim
koferima. Ukopavaju se u mestu, razrogačenih očiju gledajući u
Slotropa. „Čuj drugar, na pogrešnom si frontu” uzvikuje jedan. „Pokaži
malo poštovanja”, cereka se drugi, „to je Lorens od Arabije!”
„Sranje”, veli Slotrop. Ne može ni da podigne ruku, a kamoli da
njome zamahne. Odlaze u Bloutovu sobu, gde biraju delove uniforme.

239 Kilgur i Kertis – londonski krojači.

 „Kaži mi”, setio se Slotrop, „gde je od jutros onaj Maker-Mafik?”
„Stvarno nemam pojma. Otišao negde sa svojom devojkom. Ili
devojkama. A gde si ti bio?”
Ali Slotrop gleda oko sebe, dok ga zakasnelo obuzima sve jači
rektalni strah, a znoj mu probija vrat i lice, pokušavajući da u ovoj sobi
koju Tantivi deli sa Bloutom pronađe neki trag svog prijatelja. Bockavi
„norfok” sako, odelo na štrafte, bilo šta. ...
Ničeg nema. „Da li se to Tantivi odselio, ili šta?”
„Možda se uselio kod Fransoaz, ili Kako-se-već-zove. Ili se čak
ranije vratio u London. Ne pratim ga ja u stopu, nisam vam ja odeljenje
za nestala lica.”
„Ti si mu prijatelj. ...” Drsko slegnuvši ramenima, Blout sada po
prvi put od kako su se upoznali gleda Slotropa u oči. „Zar nisi? Šta si
ti?”
Odgovor se krije u Bloutovom pogledu, u mračnoj sobi što je sada
poslovno efikasna, nema u njoj ničega od odmora, samo uniforme iz
Savil Rona, srebrne četke za kosu i brijača poređanih pod pravim
uglom, svetlucavog šiljka na osmougaonoj osnovi sa nabodenih pola
inča pastelnih papirića, tako da im se ivice uredno podudaraju... delić
Vajthola na Rivijeri.
Slotrop obara pogled. „Idem da probam da ga pronađem”, mrmlja,
povlačeći se kroz vrata, uniforme naduvane kao balon na dupetu i
pretesne u struku. Saživi se sa tim osećajem, drugar, neko ćeš vreme
provesti u njoj. ...
Kreće od bara u kojem su sinoć razgovarali. U njemu nema nikog
osim pukovnika sa ogromnim izvijenim brkovima, koji, sa šeširom na
glavi, ukočeno sedi sa nečim velikim, penušavim, neprozirnim,
ukrašenim belom hrizantemom, ispred sebe. „Zar te u Sandherstu 240
nisu učili da salutiraš?”, urla sad taj vojnik. Slotrop salutira, nakon što
je samo za tren oklevao. „Prokleta jedinica za obuku mora da je puna
nacista.” Barmena nema na vidiku. Ne može da se seti šta – „Dakle?”
„Zapravo, ja sam, ovaj, ja sam Amerikanac, samo sam pozajmio
ovu uniformu, i tražim por’čnika, zapravo po-ruč-ni-ka, Maker-Mafika.
...”
„Ti si šta?” urla pukovnik, zubima čupajući lišće sa hrizanteme.
„Kakva je ovo nacistička ludorija, a?”

240 Sandhurst (eng.) – skraćeni naziv za Kraljevsku vojnu akademiju „Sandherst”.

 „Ovaj, hvala vam”, Slotrop će, povlačeći se iz prostorije, ponovo
salutirajući.
„Ovo je nečuveno!”, odjek ga prati niz hodnike, sve do „Himmler-
Spielsaal”. „Nacistički!”
U Sali potpuno praznoj za vreme podnevnog zatišja pružaju se
odjekujuća prostranstva mahagonija, zelene čoje, visećih nabora
smeđecrvene kadife. Drveni štapovi za privlačenje novca sa dugim
drškama leže u vidu lepeze na stolovima. Mala srebrna zvonca sa
drškama od abonosa okrenuta su otvorom naniže i položena na
crvenkasnosmeđem furnira. Svuda oko stolova ampir fotelje poređane
su precizno, bez igrača. No neke su više od drugih. Nisu to više samo
spoljašnja, vidljiva obeležja igre na sreću. Ovde se odvija nešto drugo,
stvarnije od toga, nemilosrdnije, sistematski skrivano od takvih kao što
je Slotrop. Ko sedi na najvišim foteljama? Znaju li se Njihova imena?
Šta li leži na Njihovim glatkim čojanim površinama?
Svetlost boje mesinga dopire od gore. Velika prostorija oivičena je
muralima: dežmekasti bogovi i boginje, pastelni pastiri i pastirice,
mutno lišće, lepršave marame. ... Svuda okolo spuštaju se vijugave
pozlaćene girlande – sa ukrasnih profilacija, kristalnih lustera, stubova,
prozorskih okvira... izgrebani parket presijava se ispod svetlarnika... Sa
tavanice, sve do nekoliko stopa iznad površine stolova, vise dugački
lanci, sa kukama na krajevima. Šta li visi na tim kukama?
Za trenutak je Slotrop, u svojoj engleskoj uniformi, tu sam sa
parafernalijama izvesnog reda čije je prisustvo među uobičajenim
krhotinama jave tek nedavno počeo da naslućuje.
Moguće je da je za trenutak nekakvo zlatno, neodređeno korenoliko
ili pak čovekoliko obličje počelo da se formira među smeđim i
svetlobež senkama i tračcima svetlosti. Ali Slotrop ne dozvoljava da ga
se tako lako reše. Uskoro će mu, neprijatno, sinuti da se sve u ovoj
prostoriji zapravo koristi u neke druge svrhe. Da Njima predstavlja ono
što nama nikad ne predstavlja. Nikada. Dva oblika postojanja, koja
deluju istovetno... ali, ali...

Oh, TAJ SVET SPOLJAŠNJI

Teško može da se objasni!

Kao kad se san u mozgu tvom izgubi!
 Plešeš kao ludak kroz Zabranjeno Krilo,
Čekaš da svane, da bi išta bilo – e pa
Ko kaže da moraš poći na tu stranu,
Ko kaže da nikad pokušati ne smeš?
Ako pritom stekneš poneku ranu,
Uvek možeš natrag, na drugu stranu, jer
Nikad se zapravo pozdraviti nećeš!

Zašto ovde? Zašto bi dugine ivice toga što ga je zamalo ščepalo

najintenzivnije podrhtavale ovde, u ovoj bogato kodiranoj prostoriji?
Dakle, zašto bi ulazak ovde bio gotovo jednak ulasku u samu zonu
Zabranjenog – evo ovde istih dugačkih prostorija, prostorija stare
paralisanosti i destilerije zla, kondenzacija i taloga koje se plašiš da
pomirišeš nastalih pri zaboravljenim raspadanjima, prostorija punih
uspravnih statua sa sivim perjem, raširenih krila, nerazaznatljivih lica u
prašini – prostorija punih prašine koja će skriti obličja žitelja iza uglova
ili dublje unutra, koja će im popadati po crnim formalnim reverima,
koja će meka da prekrije ta bela lica, bele prednjice košulja, dragulje i
haljine, bele ruke što se kreću suviše brzo da bi bile viđene... kakvu to
igru Oni igraju? Kakvi su to potezi, toliko prigušeni, toliko stari i
savršeni?
„Jebite se”, šapuće Slotrop. Jedina je to magija koju on zna, i pritom
sasvim podesna za sve prilike. Njegov se šapat zadržava na hiljadama
sićušnih rokoko površina. Možda će se ušunjati večeras – ne, ne noću –
ali jednom da, sa kofom i četkom, i ispisati JEBITE SE u balončiću što
izlazi iz usta neke od tih tu ružičastih pastirica. ...
On izlazi napolje, unatraške kroz vrata, kao da mu je polovina,
njegova ventralna polovina, obasjana kraljevskim sjajem: kao da se
povlači i dalje sučeljen sa tim Prisustvom kojeg se plaši i koje
priželjkuje.
Kad se našao napolju, zaputio se naniže, ka keju, među one što
tragaju za zabavom, među bele ptice u niskom letu, među neprekidno
prskanje govana galebova. Dok ponosito stupam duž Bua-debulonj 241...
Salutira svakome u uniformi, pretvara to u refleks, ne traži dodatne

241Stih iz pesme „Čovek koji je iscedio kockarnicu u Monte Karlu” Freda Gilberta iz
1892. „Bua-debulonj” je, Slotropovim akcentom izgovorena, Bulonjska šuma u
Parizu.
nevolje, pokušaj da budeš nevidljiv... vraćajući ruku uz telo svaki put
sve nespretnije. Oblaci se sada brzo navlače, tamo daleko iznad mora.
Ni ovde nema ni traga od Tantivija.
Duhovi ribara, staklara, trgovaca krznom, odmetnutih
propovednika, starešina sa visija i političara iz nizije u vidu lavine se
sad obrušavaju na Slotropa, idući sve do 1630. kada je Guverner
Vintrop otišao u Ameriku na Arbeli, admiralskom brodu velike
puritanske flote te godine, na kojem je prvi američki Slotrop bio brodski
kuvar ili tako nešto – eno odlazi ta Arbela i čitava njena flota, plove
unatrag u formaciji, vetar ih opet povlači ka istoku, stvorenja se naginju
sa margina nepoznatog uvlačeći obraze, ukrštajući očima od napora,
uvlačeći ih u crne duboke praznine na milost zubima što nisu više
mlečni molari heruvima, dok stari brodovi munjevito isplovljavaju iz
bostonske luke, natrag preko Atlantika čije struje i gibanja sada obrnuto
teku i nadimaju se... iskupljenje za svakog brodskog kuvara koji se
ikada okliznuo i pao kad je paluba načinila neočekivani pokret, paprikaš
za to veče sam se podiže iz useka između dasaka i sa ozlojeđenih cipela
onih povlaštenijih, u vidu fontane gamiže natrag u kotlić od kalaja dok
se sam sluga, posrćući, ponovo podiže i povraćka na koju se okliznuo
jurca natrag u usta iz kojih je potekla... Abrakadabra! Tajron Slotrop je
ponovo Englez! No čini se da iskupljenje nije baš ono što su ovi Oni
imali na umu. ...
Nalazi se na širokoj kaldrmisanoj esplanadi, oivičenoj palmama što
sada prelaze u krupnozrnastu crnu dok oblaci počinju da zaklanjaju
sunce. Tantivi nije ni na plaži – niti je tamo ijedna od devojaka. Slotrop
seda na niski zid, klati nogama, posmatra more, škriljac,
blatnjavopurpurni, kako nadire iz mora u pločama, u nanosima. Oko
njega se vazduh hladi. On zadrhti. Šta to Oni rade?
Vraća se u Kazino baš kad velike okrugle kapi kiše, guste poput
meda, počnu da udaraju o ogromne asteriske na pločniku, pozivajući ga
da pogleda naniže, na kraj natpisa za taj dan, gde će fusnote sve
objasniti. On nema nameru da pogleda. Niko nikada nije rekao da se
danu mora na silu dati nekakav smisao na njegovom smiraju. Samo je
potrčao. Kiša buja u mokrom krešendu. Od njegovih koraka okolo lete
fini mlazevi vode, i svaki se za trenutak zadržava da visi iza njegovih
koraka u begu. Jer to jeste beg. Ulazi unutra šaren, pegav od kiše, i
započinje mahnitu potragu u tom velikom nepokretnom Kazinu,
ponovo krećući od istog onog zadimljenog, alkoholnim isparenjima
ispunjenog bara, odakle nastavlja kroz malu salu, gde će večeras svirati
skraćenu verziju L’Inutil Precauzione (te izmišljene opere kojom
Rosina pokušava da obmane svog čuvara u Seviljskom berberinu), dalje
u zelenu sobu u kojoj devojke, svilenkasta masa devojaka, ali ne i one
tri koje Slotrop najviše želi da vidi, tapiraju kosu, nameštaju podvezice,
stavljaju lepak na trepavice, osmehuju se Slotropu. Niko nije video
Gislen, Fransoaz, Ivon. Iz druge prostorije čuje se orkestar kako vežba
neku živahnu Rosinijevu tarantelu. Duvački instrumenti su svi za nekih
pola tona niži. Odjednom Slotrop shvata da je okružen ženama koje su
dobar deo svojih života živele u ratu i pod okupacijom, i za koje su ljudi
nestajali svakog dana... da, u jednom ili dva para očiju otkriva staro,
evropsko sažaljenje, pogled koji će dobro upoznati pre nego što izgubi
nevinost i postane jedan od njih. ...
Nastavlja da luta, kroz bleštave krcate sobe za igre, trpezariju i
njene manje privatne ogranke, razdvajajući tête-à-tête 242 susrete,
sudarajući se sa konobarima, zatičući samo neznance gde god da
pogleda. A ako ti je potrebna pomoć, epa, ja ću ti pomoći. ... Glasovi,
muzika, mešanje karata, sve postaje glasnije, više ga pritiska, sve dok
se ponovo ne nađe u „Himmler-Spielsaal”, sada dupke punoj, dragulji
bljeskaju, koža se sija, prečke na ruletu se kovitlavo vrte – upravo tu ga
spopada prezasićenost, sve je to od tih igara, previše toga, previše igara:
nazalni, nametljivi glas krupijea kojeg ne vidi – messieurs, mesdames,
lesjeux sont faits 243 – odjednom progovara iz Zabranjenog krila
obraćajući se direktno njemu, i za šta li je Slotrop igrao protiv nevidljive
Kuće, možda naposletku za svoju dušu, čitavog dana – prestravljen se
okreće, izlazi ponovo na kišu, gde se električna svetla Kazina, u punoj
vatri, odspavaju o glaziranu kaldrmu. Podignute kragne, Bloutove
šapke natučene preko ušiju, govoreći sranje svakih nekoliko minuta,
drhteći, leđa bolnih od onog pada sa drveta, odlazi posrćući u kišu. Misli
da bi možda mogao zaplakati. Kako se sve tako brzo okrenulo protiv
njega? Njegovi prijatelji stari i novi, svaki svakcati papir i komad odeće
koji su ga povezivali sa onim što je bio, jednostavno su, jebeno, iščezli.
Kako da se sa tim iole dostojanstveno suoči? Tek mnogo kasnije će,
iscrpljen, šmrcajući, smrznut i bedan u svom zatvoru od natopljene
vojničke vune, pomisliti na Katje.
Vraća se u Kazino blizu ponoći, u njen sat, penje se na sprat
ostavljajući mokre otiske stopa za sobom, glasno poput veš mašine –
zaustavlja se pred njenim vratima, kiša kaplje na tepih, plaši se čak i da

242 tête-à-tête (fr.) – licem u lice.

243 Messieurs, mesdames, les jeux sont faits (fr.) – dame i gospodo, nema više uloga.
pokuca. Da li su i nju odveli? Ko ga čeka iza tih vrata i kakvu li su
mašineriju Oni doneli sa sobom? No ona ga je čula, i otvara mu sa
jamičastim, prekornim osmehom jer je tako mokar. „Tajrone,
nedostajao si mi.”
On sleže ramenima, zgrčen, bespomoćan, poprskavši ih oboje.
„Ovo je jedino mesto na koje sam mogao da dođem.” Osmeh joj se
polako razvlači. On tada oprezno korakne preko praga, ne sasvim
siguran da li su to vrata ili visoki prozor, u njenu tamnu, duboku sobu.

□ □ □ □ □ □ □

Dobra jutra stare dobre pohote, ranojutarnje žaluzine raskriljene ka

moru, vetar ulazi unutra uz teško češanje lišća palmi, sipljivo izranjanje
na površinu i sunce pliskavica daleko u luci.
„Oh”, ječi Katje, negde pod hrpom batista i brokata, „Slotrope,
svinjo jedna.”
„Grok, grok, grok”, veli Slotrop veselo. Odsjaj mora pleše na
tavanici, dim se kovitlavo izdiže iz cigareta sa crnog tržišta.
Zahvaljujući preciznosti svetlosti u ova jutra, razni vidovi milosti mogu
se pronaći u tom podizanju dima, krivudanju, nabiranju, laganom
prelasku u bistrinu. ...
U izvesne sate plavetnilo luke će se odsijavali na belo okrečenoj
morskoj fasadi, i visoki prozori će ponovo biti skriveni žaluzinama.
Odrazi talasa na njima treperiće u vidu svetlucave mreže. Do tada će
Slotrop već ustati iz kreveta, odenuti britansku uniformu, progutati
kroasane i kafu, i već utonuti u kurs osvežavanja znanja iz nemačkog u
tehničke svrhe, ili će pokušavati da shvati teoriju stabilnih putanja, ili
će pratiti, skoro nosom priljubljen uz stranicu, nekakvu nemačku šemu
strujnog kola na kojoj otpornici izgledaju kao kalemovi, a kalemovi kao
otpornici – „Kakvo bizarno sranje”, kad je konačno uspeo da shvati,
„zašto bi to tako zamenili? Radi kamuflaže, ili šta?”
„Seti se starih nemačkih runa”, predlaže Ser Stiven Dodson-Trak
koji je iz Odeljenja za političke informacije Forin Ofisa i koji govori
trideset i tri jezika, uključujući i engleski sa snažnim oksfordskim
izgovorom.
„Čega?”
 „Oh”, stiska usne, nekakav napad mučnine mozga se tu dešava, „taj
simbol za kalem je slučajno veoma nalik staronordijskoj runi za slovo
‘S’, sôl, što znači ‘sunce’. Starovisokonemačka reč za to je sigil.”
„Čudno im se crta to ‘sunce’, čini se Slotropu.
„Upravo tako. Goti su, mnogo ranije, koristili krug sa tačkicom u
sredini. Ova prekinuta linija navodno datira iz vremena diskontinuiteta,
možda plemenskog fragmentirana, otuđivanja – šta god da je analogno,
u društvenom smislu, razvoju nezavisnog ega kod veoma malog deteta,
znaš. ...”
Ovaj, ne, Slotrop zapravo nije znao. Sluša ovakve stvari od Dodson-
Traka skoro svaki put kad su zajedno. Taj se čovek samo
materijalizovao jednog dana, napolju na plaži, u crnom odelu, ramena
posutih peruti sa proređene kose boje šargarepe, dospevši mu u
vidokrug naspram belog pročelja Kazina, koje je treperilo nad njim dok
se približavao. Slotrop je čitao strip „Plastičar”. Katje je dremala na
suncu, lica okrenutog naviše. No kad su joj njegovi koraci došli do
ušiju, okrenula se na jednom laktu da mu mahne u znak pozdrava.
Plemić je pao ničice koliko je dug i širok, Stav 8.11, Letargija, Student
osnovnih studija. „Dakle ovo je poručnik Slotrop.”
Plastičar u četiri boje cureći nestaje kroz ključaonicu, iza ugla i
naviše kroz cevi što vode do lavaboa u laboratoriji ludog nacističkog
naučnika, iz čije se slavine sada pojavljuje Plastičareva glava,
bezizražajne štitom pokrivene oči i neplastična vilica. „Aha. A ko si ti,
momak?”
Ser Stiven se predstavlja, pegica potamnelih od sunca, radoznalo
posmatrajući strip. „Rekao bih da ovo nije čas za učenje.”
„Da li ovaj ima odobrenje?”
„Ima”, Katje kaže, smešeći se/sležući ramenima na Dodson-Traka.
„Predah od onog ‘telefunkenovog’ radio-upravljača. Onog pod
imenom ‘Havaji I’. Znaš nešto o tome?”
„Tek dovoljno da se zapitam odakle su uzeli naziv.”
„Naziv?”
„Ima neke poezije u tome, inženjerske poezije... podseća na Haverie
– prosek, znaš – i naravno da imaš dva režnja, zar ne, simetrična nad
ugnutim azimutom rakete... hauen, takođe – razbucati nekoga motikom
ili topuzom...” i odlazi tu na sopstveno putovanje, smešeći se
neodređeno, pominjući popularan ratni izraz ab-hauen, tehniku borbe
štapom, seljački humor, falusnu komediju koja datira iz vremena starih
Grka. ... Slotropov prvi nagon je da se vrati onome u šta se upustio
Plastičar, no nešto u vezi s tim čovekom, uprkos tome što očigledno
učestvuje u zaveri, tera ga da i dalje sluša... nekakva nedužnost, možda
pokušaj da bude prijateljski nastrojen na jedini način koji mu je na
raspolaganju, tako što će podeliti ono što ga zanima i što ga pokreće,
ljubav prema Rečima.
„A možda je to samo propaganda Sila Osovine. Nešto u vezi sa
onim Perl Harborom.”
Ser Stiven razmatra ovo, deluje zadovoljno. Jesu li ga Oni odabrali
zbog svih onih bogobojažljivih puritanaca što se klate sa Slotropovog
porodičnog stabla? Jesu li Oni pokušavali sada da mu zavedu i um,
njegovo čitalačko oko? Postoje trenuci kad je Slotrop zapravo u stanju
da otkrije mehanizam spojke između njega i Njihovog gvožđem
optočenog motora daleko napred na pogonskom prenosnom sistemu čiji
oblik i konstrukciju mora da nagađa, spojku koju može da otkvači, i da
oseti tada svu svoju inerciju kretanja, svoju stvarnu bespomoćnost...
nije to baš ni sasvim neprijatno. Čudno razmišljanje. Skoro da je siguran
da šta god Oni želeli, to neće značiti da on mora da rizikuje svoj život,
pa čak ne naročito ni svoj komfor. No ne može ništa od toga da uklopi
u neki obrazac, nema načina da poveže nekoga kao što je Dodson-Trak
sa nekim kao što je Katje. ...
Zavodnica-i-žrtveno jagnje, u redu, nije to tako loša igra. Vrlo je
malo pretvaranja. Ne krivi je: stvarni neprijatelj je negde u onom
Londonu, a ovo je njen posao. Ume ona da bude domišljata, vesela i
nežna, i on bi radije da mu je toplo ovde sa njom nego da se ponovo
smrzava za vreme vazdušnih napada. Ali s vremena na vreme... previše
neodređen da bi se za njega mogao uhvatiti, pojavio bi joj se na licu
nekakav izraz, nešto što ne može da kontroliše, što ga sneveseli, nešto
o čemu je čak i sanjao i u snu preuveličao u istinski strah: ta užasna
mogućnost da su i nju prevarili. Da je i ona žrtva koliko i on – nekakav
nesretan, neobjašnjivo besperspektivan izraz. ...
Jednog sivog poslepodneva u, gde drugde nego „Himmler-
Spielsaali”, iznenadio ju je zatekavši je samu kraj točka za rulet. Ona
stoji, pognute glave, elegantno isturenog kuka, i izigrava krupijea.
Zaposlenika Kuće. Nosi belu seljačku bluzu i dirndl suknju od satena
svih duginih boja, koja svetluca ispod svetlarnika. Šare na loptici,
napram prečki u pokretu, dugotrajno i isprekidano odjekuju ovde u tom
muralima ukrašenom prostoru. Ona se ne okreće sve dok se Slotrop ne
nađe sasvim kraj nje. U disanju joj se čuje ozbiljan, sporotaktni drhtaj:
udara o žaluzine njegovog srca, otvarajući pred njim kratkotrajne
prizore jesenjeg pejzaža koji je samo naslućivao, kojeg se samo plašio,
izvan sebe, unutar nje. ...
„Hej, Katje...” Ispruživši ruku, zakačivši prstom prečku, da zaustavi
točak. Kuglica pada u odeljak čiji broj ne uspevaju da vide. Videti broj,
to bi trebalo da je suština. Ali u toj igri iza igre, to nije suština.
Ona odmahuje glavom. On shvata da se radi o nečemu iz Holandije,
iz vremena pre Arnhema – impedansa 244 trajno ukopčana u električno
kolo njih samih. U koliko je samo ušiju što mirišu na „palmoliv” i
„kamej” pevušio pesme, pesme-za-ispred-kuglane, pesme-za-iza-
„moksi”-bilborda, pesme za subotu uveče i otvori-mi-još-jedan-
četvrtlitar, pesme što sve do jedne govore, srce, nije važno gde si bila,
hajde da ne živimo u prošlosti, sve što postoji upravo je ovo sada. ...
Sasvim dobro za tamo. Ali ne i za ovde, dok je lupka po golom
ramenu, dok proviruje u njenu evropsku tamu, začuđen njome, on sam
ravne kose što jedva da se mogla počešljati i obrijanog lica bez ijedne
bore predstavljao je tako nedužan prodor u „Himmler-Spielsaal” krcatu
nemačko-baroknim metežom oblika (sveti čin ruku koji svaka ruka pri
svakom poslednjem okretu mora načiniti, zbog onoga što je ruka
predstavljala, što je morala da postane, kako bi se sve pokazalo baš na
ovaj način... sva hladnoća, trauma, odlazeće telo što ju je ikada dotaklo.
...) U toj košmarnoj Sali za igre od modelovane pozlate tajni pokreti mu
nešto od toga razjašnjavaju. Verovatnoće na koje su Oni ovde igrali
pripadale su prošlosti, i jedino prošlosti. Njihove verovatnoće nikada
nisu bile izvesnosti, nego već uočene učestalosti. Prošlost je ta koja
ovde postavlja zahteve. Ona šapuće, i pruža ruku, i, podsmehujući se
neprijateljski, od natrag podgurkuje svoje žrtve.
Kad su Oni birali brojeve, crvene, crne, neparne, parne, šta li su time
mislili? Kakav li su Točak pokretali?
Natrag u prostoriji, rano u Slotropovom životu, u prostoriji sada mu
zabranjenoj, nalazi se nešto veoma loše. Nešto mu je bilo učinjeno, i
moguće je da Katje zna šta. Nije li on, u tom njenom „beznadežnom
izrazu lica”, pronašao nekakvu sponu sa sopstvenom prošlošću, nešto
što ih snažno povezuje kao ljubavnike? Vidi je kako stoji na kraju
hodnika njenog života, bez ikakvog narednog koraka koji bi mogla
načiniti – sve uloge je već stavila, sada joj predstoji samo dosada

244 Impedansa, električna impedansa – mera otpora sinusoidalnoj električnoj struji.

prebacivanja iz jedne prostorije u drugu, sled prostorija označenih
brojevima čiji brojevi ništa ne znače, sve dok je inercija ne dovede do
poslednje. I to je sve.
Naivni Slotrop nikada nije mislio da se nečiji život može tako
završiti. Nikako toliko sumorno. No sada mu je to postalo daleko manje
neobično – sve mu je bliža bila, masturbatorskim strahom povećana, ta
neprijatna mogućnost da je upravo pod takvu Kontrolu i on sam već
stavljen.
Zabranjeno krilo. Oh, ruka užasnog krupijea taj je dodir na
rukavima njegovih snova: za sve u njegovom životu što je delovalo kao
slobodno ili nasumično ispostavilo se da je bilo pod nekakvom
Kontrolom, sve vreme, baš kao i namešteni točak za rulet – gde su samo
odredišta bitna, gde se pažnja poklanja dugoročnoj statistici, a ne
pojedincima: i gde Kuća uvek, razume se, ostvaruje dobit. ...
„Bio si u Londonu”, prošaptaće ona sad, okrećući se ponovo ka
svom točku i ponovo ga zavrtevši, lica okrenutog od njega, ženstveno
uplićući pletivo svoje prošlosti protkano noći, „dok su padale. Ja sam
bila u Hagu” – frikativi šuškaju, ime izgovoreno sa izbegličkim
otezanjem
- „dok su poletale. Između tebe i mene ne stoji samo putanja
rakete, već i život. Shvatićeš naposletku da između ta dva kraja, u tih
pet minuta, ona živi čitav život. Nisi još ni saznao podatke o profilu leta
s naše strane, onom vidljivom, ili onom koji se može pratiti. Iza njih
stoji još toliko toga, toliko toga što niko od nas ne zna. ...”
No linija krive je ono što svako od njih oseća, nepogrešivo.
Parabola. Mora da su pogodili, jednom ili dvaput – pogodili i odbili da
poveruju – da se sve, uvek, zbirno, kretalo ka tom prečišćenom obliku
što latentno visi u vazduhu, tom obliku bez iznenađenja, bez drugih
šansi, bez povratka. No ipak se večno kreću pod njim, predodređeni za
njegove sopstvene crno-bele loše vesti baš kao da je u pitanju Duga, a
da su oni njena deca. ...
Kako se ratni front pomera dalje od njih, i Kazino sve više postaje
pozadinska oblast, kako voda postaje sve zagađenija a cene rastu, tako
i osoblje koje ovde dolazi na dopust postaje sve bučnije i sve predanije
čistom glupiranju – nema kod njih onog Tantivijevog stila, one njegove
navike da tiho stepuje kad je pijan, njegovog prividnog kicoštva i
stidljivih, pristojnih nagona da se uroti, koliko god neznatno, kad god
je moguće, protiv moći i ravnodušnosti. ... Od njega nije bilo ni glasa.
Slotropu nedostaje, ne samo kao saveznik, već kao prisustvo, dobrota.
I dalje veruje, ovde na ovom svom francuskom odsustvu, i u svojoj
dokonosti, da je ta smetnja samo privremena, samo stvar papira,
preusmerenih poruka i izdatih naređenja, neprijatnost koja će se
okončati kad se Rat okonča, toliko su Oni dobro uništili te proklete
zemljane prerije njegovog mozga, preorali ih i zasejali, i
subvencionirali ga da ne uzgaja ništa po svojoj volji. ...
Nije bilo pisama iz Londona, čak ni vesti iz ACHTUNG-a. Sve je
nestalo. Tedi Blout je jednog dana samo iščezao: drugi zaverenici,
poput devojaka iz plesne trupe, tu i tamo bi se pojavili iza Katje i Ser
Stivena, plesnim korakom, sve sa istovetnim Poslovnim Osmesima, a
umnoženje njihovih blistavih zuba služi da ga zaseni, misle oni, da ga
odvrati od onoga što mu oduzimaju, njegovih ličnih isprava, njegovog
vojnog dosijea, njegove prošlosti. E pa, jebi ga... znate. On pušta da se
to dogodi. Više ga zanima, a ponekad pomalo i brine, ono što, kako se
čini, dodaju. U nekom trenutku, naizgled nasumično, mada kako
momak da bude siguran, Slotrop odlučuje da pusti brkove. Poslednji je
put brkove imao kad mu je bilo trinaest, naručio je od „Džonson Smita”
čitav set za brkove, dvadeset različitih oblika, od Fua Mančua do
Grauča Marksa. Bili su napravljeni od crnog kartona, sa kukicama koje
se nameste u nos. Nakon nekog vremena slinci bi natopili te kukice i
one bi se oklembesile, a brkovi bi spali.
„Kakvi će biti?” Katje želi da zna, čim brkovi postanu vidljivi.
„U stilu opasnog momka”, veli Slotrop. Što znači, objašnjava on,
potkresani, uski, i zlikovački.
„Ne, to će ti dati loš stav. Zašto ne pustiš umesto toga brkove u stilu
dobrog momka?”
„Ali dobri momci nemaju –”
„Oh, je li tako? A šta je sa Vajatom Erpom?”
Na šta bi se moglo odvratiti primedbom da Vajat i nije bio baš toliko
dobar. No ovo se sve još uvek dešava u doba Stjuarta Lejka, pre nego
što su nastupili revizionisti, i Slotrop veruje u tog Vajata, bez sumnje.
Jednog dana izvesni general Vajvern, iz Tehničkog osoblja SHAEF-a,
ulazi i vidi mu brkove. „Krajevi vise na dole”, primećuje on.
„Tako su i Vajatu”, objašnjava Slotrop.
„Tako su i Džonu Vilks Butu”, odgovara general. „Je li?”
Slotrop razmišlja. „On je bio loš momak.”
 „Upravo tako. Zašto ne zavrneš krajeve naviše?”
„Mislite, u engleskom stilu. E pa, probao sam tako. Mora da je do
vremena ili tako nešto, jer se taj stari brk jednostavno ponovo
oklembesi, i-i ja moram da te krajeve odgrizem. Stvarno je dosadno.”
„Odvratno je”, veli Vajvern. „Sledeći put kad svratim doneću malo
voska za brkove. Prave ga tako da ima gorak ukus kako bi odvratili,
ovaj, one koji žvaću krajeve, znate.”
I tako, dok brkovi rastu, Slotrop voskira brkove. Svakog dana ima
tako nečeg novog. Katje je uvek tu, Oni su je podmetnuli u njegov
krevet kao novčiće pod jastuk za onaj njegov ispadajući američki
običaj, nedužni sekutići i majkoobožavajući kutnjaci jednostavno
ostavljeni u vidu klepetavog traga što vodi unatrag kroz ove dane u
Kazinu. Iz nekog čudnog razloga zatiče sebe sa erekcijom neposredno
nakon studijskih časova. Hm, to je čudno. Nema ničega posebno
erotskog u čitanju priručnika na brzinu prevedenih sa nemačkog –
mestimično nečitkih, umnoženih mimeografom, od kojih su nekolicinu
poljski ilegalci spasili iz klozeta u bazi za obuku u Blizni 245, umrljane
pravim esesovskim govnima i mokraćom... ili u pamćenju faktora
konverzije inča u centimetre, konjskih snaga u Pferdestarke, crtanja po
sećanju šema i izometrijskih projekcija zapetljanog lavirinta linija
goriva, oksidansa, pare, peroksida i permanganata, ventila, izlaznih
otvora, komora za gorivo – šta je seksi u svemu tome? No on ipak sa
svakog časa izlazi sa velikom erekcijom, ogromnim pritiskom unutra...
nešto od onog privremenog ludila, čini mu se, i odlazi da potraži Katje,
rukama se podupire da izvije leđa, a svilene čarape mu se cvileći taru o
karlične kosti...
Za vreme časova često bi skrenuo pogled i uhvatio Ser Stivena
Dodson-Traka kako pogledava na štopericu i pravi beleške. Boga mu.
Pita se o čemu li se tu radi. Nikada mu nije palo na pamet da bi to moglo
biti u vezi sa tim čudnim erekcijama. Sklop ličnosti čoveka je odabran
– ili osmišljen – tako da odvrati sumnje pre nego što dobiju priliku da
se zahuktaju. Dok mu zimsko sunce pogađa polovinu lica poput
migrene, manžetni na pantalonama izgužvanih, vlažnih i skroz od peska
jer svako jutro ustaje u šest da šeta plažom, ser Stiven svoju masku čini
savršeno jasnom, što nije slučaj i sa njegovom ulogom u ovoj zaveri.

245U periodu od 5.11.1943. do početka jula 1944. u blizini Blizne u Poljskoj nalazila
se vojna baza SS snaga iz koje su lansirane rakete V-2 u eksperimentalne svrhe i u
svrhe obuke.
Koliko Slotrop zna, on je agronom, neurohirurg, koncertni oboista – u
tom je Londonu na svakom stupnju komandnog lanca sve vrvelo od
takvih višedimenzionalnih genija. Ali kao i oko Katje, i oko Dodson-
Trakove učenjačke revnosti postojala je nepogrešiva aura uposlenika i
gubitnika. ...
Jednog je dana Slotrop dobio priliku da to i proveri. Dodson-Trak
je, kako se činilo, bio šahovski zaluđenik. Dole u baru se, jednog
poslepodneva, odvažio da pita Slotropa da li i on igra.
„Ne”, laže ovaj, „čak ni mice.”
„Dođavola. Sve do sada jedva da sam imao vremena za poštenu
partiju.”
„Ali znam jednu igru”, da li se nešto od Tantivijeve prirode skrivalo
u njemu sve ovo vreme?, „igru s napijanjem, zove se ‘princ’, možda su
je čak i Englezi izmislili, jer vi imate te prinčeve, je li? a mi ih nemamo,
mada nema ništa lošeg u tome, nemoj me pogrešno razumeti, ali svako
uzima broj, i-i kreće se sa ‘Princ od Velsa čak izgubio je frak’, ništa
lično, i brojevi idu u smeru kazaljke na satu oko stola, i tu je i broj dva,
u smeru kazaljke na satu od tog princa, ili koji već broj on želi da
prozove, on, mislim na princa, šest ili bilo koji, vidiš, prvo odabereš
princa, on sve započinje, zatim ide taj broj dva, ili koga god da je princ
prozvao, ali prvo ide on, taj princ, Vels, frak, gospodine broj dva, nakon
što je rekao to o tome kako je taj princ od Velsa izgubio rep, i broj dva
odgovara, nisam ja, gospodine –”
„Da, da ali – „ pogledavši u Slotropa najčudnije moguće, „hoću da
kažem da nisam sasvim siguran da shvatam, znaš, u čemu je baš poenta.
Kako tu čovek da pobedi?”
На! Upravo to, kako tu čovek da pobedi. „Tu čovek ne može da
pobedi”, polako dolazi na to, misleći na Tantivija, evo jedne male
improvizovane kontrazavere, „čovek gubi. Jedan po jedan. Onaj ko
ostane, taj je pobednik.”
„Zvuči poprilično negativno.”
„Garçon246„ Pića su ovde za Slotropa uvek na račun kuće – Oni će
se za to isprsiti, pretpostavlja. „Donesi malo tog šampanjca! Hoću da
ga stalno donosiš, i kad god nam ponestane, idi i donesi još,
comprendez 247?” Određeni broj potčinjenih, otvorenih usta, čim su

246 Garçon (fr.) – konobar.

247 Comprendez (fr.) – da li razumete?
začuli tu čarobnu reč, polako prilazi i zauzima mesto, dok im Slotrop
objašnjava pravila.
„Nisam siguran – „ zausti Dodson-Trak.
„Gluposti. Hajde, dobro će ti doći da izađeš iz te šahovske
kolotečine.”
„Tako je, tako je”, slažu se i ostali.
Dodson-Trak ostaje na svom mestu, pomalo napet.
„Veće čaše” dovikuje Slotrop konobaru. „Šta kažeš na one pivske
čaše tamo! Da! Te će poslužiti.” Konobar uz prasak otvara jerovoam 248
šampanjca „Veuve Clicquot Brut” i svima puni čaše.
„Dakle, princ od Velsa čak”, započinje Slotrop, „izgubio je frak, a
pronašao ga je broj tri. Vels, frak, tri, gospodine!”
„Nisam ja, gospodine”, odgovara Dodson-Trak, kao da se brani.
„Nego ko, gospodine?”
„Pet, gospodine.”
„Kako, molim?”, pita broj Pet, škotski gorštak u paradnim
pantalonama od tartana, prepredeno ga pogledavši.
„Sjebao si stvar”, proglašava dostojanstveni Slotrop, „i zato moraš
da iskapiš čašu. Hajmo lepo sve do dna, i nema zaustavljanja da se
uhvati dah, ili tako nešto.”
I tako se nastavlja. Slotrop gubi prinčevsku poziciju u korist broja
Četiri, i svi brojevi se menjaju. Prvi ispada Škot, praveći greške isprva
namerno, no ubrzo neminovno. Jerovoami dolaze i odlaze,
debeljuškasti, zeleni, a na poderanoj sivoj foliji na vratu boce odsijava
se električna svetlost bara. Zapušači postaju ravniji, manje nalik
pečurkama, a datumi berbe zalaze sve dalje u ratne godine kako društvo
postaje sve pijanije. Škotlanđanin se, cerekajući se, skotrljao sa stolice,
zadržao se na nogama nekih deset stopa, a zatim je tu zaspao, naslonjen
na palmu u saksiji. Istog trenutka je drugi mlađi oficir s osmehom od
uha do uha uskočio na njegovo mesto. Vest o događanju se putem
osmoze pronela napolje, u Kazino, i evo gomile kibicera okupljenih oko
stola kako vrebaju žrtve. Led se dovlači u vidu ogromnog bloka iznutra
prošaranog dezenom paprati, sa površina mu se vijuga bela para, da bi
ga izručili u ogromno vlažno bure, gde će ga izlomiti, da tu sačeka niz

248Jerovoam (eng. jeroboam) – boca za šampanjac zapremine 31, koja je naziv dobila
po jevrejskom vladaru iz 10. veka p.n.e.
boca koje sada u štafetnoj formaciji donose iz podruma. Uskoro jadni
konobari moraju da naslažu prazne krigle u piramide i da sipaju
šampanjac sa vrha, u vidu fontane, a penušave kaskade svetinu nagone
na klicanje. Neki šaljivdžija će posegnuti za jednom od pivskih čaša u
dnu, na šta će se čitava struktura zanjihati, svi ostali će poskakati da
spasu šta se spasiti da pre nego što se sve sruši, uz lomnjavu, natapajući
uniforme i cipele – da bi se moglo sve ispočetka postaviti. Prešli su na
igru „rotirajućeg princa”, u kojoj svaki prozvani broj istog trenutka
postaje princ, i svi drugi brojevi se prema tome pomeraju. Sada je već
nemoguće reći ko greši a ko ne. Izbijaju svađe. Polovina okupljenih
peva prostačku pesmu:

PROSTAČKA PESMA

Sinoć sam ga gurao u kraljicu Transilvanije,

Večeras ću ga gurati u kraljicu Burgundije –
Nalazim se sad na rubu šizofrenije,
Ali kraljica za drugo neće ni da čuje. ...
Samo šampanjac, za doručak kavijar,
Malo „šatobrijana” dok čaj se pije –
Cigare skupe pušim i pravi su pomak,
Svet je šala, od smeha te zaboli stomak,
Zovite me kako hoćete, al’ paz’te, prolazi momak
Što ga je gurao u slatku malu kraljicu Transilvanijee!

Slotropova glava je balon koji se podiže ne vertikalno već

horizontalno, neprestano, preko čitave prostorije, dok istovremeno
ostaje na jednom mestu. Svaka moždana ćelija mu se pretvorila u
mehurić: preobražen je u crno „eperne” grožđe, prohladne sene, divne
kupaže. Skreće pogled ka Ser Stivenu Dodson-Traku, koji i dalje
začudo sedi uspravno, premda mu se pogled cakli. Aha, tu smo, trebalo
bi da smo u kontrazaveri ovde, da, da, uh, ovaj... učestvuje u
događanjima tako što posmatra još jednu piramidalnu fontanu, ovog
puta od slatkog „tetonžea”, bez datuma na nalepnici. Konobari i krupijei
van dužnosti sede poput ptica duž šanka i zure u njih. Buka je na tom
mestu nesnosna. Neki Velšanin sa harmonikom stoji na stolu i svira
„Gospu od Španije”, u C-duru, razvlačeći instrument kao manijak. Dim
visi u vazduhu, gust i u kovitlacu. Lule svetle u pomračini. U toku su
barem tri borbe pesnicama. Igru „princa” je sad teško i naći. Devojke
se tiskaju na vratima, kikoćući se i upirući prstima. Svetlost u prostoriji
postala je mrkosmeđa od mnoštva uniformi. Slotrop se, grčevito držeći
svoju kriglu, s mukom podiže na noge, okreće oko sebe jednom, i uz
tresak stropoštava u tekuću igru „krune i sidra”. Ljupkost, upozorava
sam sebe: ljupkost. ... Veseli momci ga podižu, hvatajući ga ispod
pazuha i za stražnje džepove, i zavitlaju ga ka Ser Stivenu Dodson-
Traku. On nastavlja dalje ispod stola, dok jedan ili dva poručnika usput
padaju preko njega, kroz pokoju lokvu prolivenog penušavca, pokoju
baru povraćke, sve dok ne pronađe, kako mu se čini, Dodson-Trakove
manžetne pune peska.
„Hej”, govori dok se provlači između nogara stolica, nakrivljujući
glavu da vidi Dodson-Trakovo lice, okruženo oreolom od viseće
svetiljke sa abažurom od resa. „Možeš li da koračaš?”
Oprezno upirući pogled naniže, ka Slotropu: „Zapravo, nisam
siguran da mogu da stojim. ...” Neko vreme provode u naporima da
ispetljaju Slotropa iz stolice, zatim u ustajanju, što ne ide bez poteškoća
– zatim u pronalaženju vrata, kretanju ka njima. ... Posrćući,
pridržavajući jedan drugog, provlače se kroz pijanu, raspojasanu,
urlajuću, prebledelu rulju što mlati flašama i drži se za stomak, i dalje
kroz vitku i naparfemisanu publiku sastavljenu od devojaka na izlazu,
što stoje kao brava za dekompresiju za izlazak u spoljni svet.
„Bog te jebo.” Ovo je zalazak sunca kakav se više skoro ne viđa,
zalazak iz neke divljine u devetnaestom veku, od kojih su nekolicinu,
relativno verno, na platnu, u vidu prizora sa američkog zapada,
ovekovečili umetnici za koje niko nikad čuo nije, onda kada je zemlja
još bila slobodna i pogled nedužan, a prisustvo Tvorca daleko
neposrednije. Evo ga sada kako tutnji preko Mediterana, visoko i
usamljeno, taj anahronizam praiskonski crvene boje, žute čistije nego
što igde danas može da se nađe, čistota na pragu zagađenja... naravno
da se Carstvo zaputilo ka zapadu, koji je drugi put uopšte postojao osim
puta u te devičanske zalaske, da se u njih prodre i da se onečiste?
No daleko, na horizontu, tamo blizu blistavog ruba sveta, ko li su ti
posetioci što stoje... ta obličja u haljama – možda, sa ove razdaljine,
stotinama milja visoka – njihova lica, blaga, slobodna, poput Budinog,
nagnuta nad morem, mirna, zaista, poput Anđela što je stajao nad
Libekom za vreme napada u Cvetnu nedelju, koji je tog dana došao ne
da uništi, niti da zaštiti, već da bude svedok toj igri zavođenja. Bio je to
pretposlednji korak koji je London preduzeo pre potčinjavanja, pre tog
sklapanja saveza koji će ga naposletku dovesti do praska i boginjavih
ožiljaka zabeleženih na karti Rodžera Meksika, pritajen u toj ljubavi
koju deli sa tom noćnom propalicom, Lordom Smrti... jer je taj čin
slanja Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva u teroristički napad na
civilni Libek nepogrešivo predstavljao onaj dugotrajni pogled koji kaže
požuri da me jebeš, koji je doneo rakete čvrste i vrištave, A4 rakete,
koje bi svakako bile ispaljene, samo se to sada dogodilo malo ranije. ...
Za čim li su ti čuvari ruba sveta večeras tragali? Sada sve tamnija,
velelepna bića, postojana, što se kreću ka zguri, ka boji pepela na kojoj
će se noć zadržati, večeras... šta li je tu dovoljno veličanstveno da bi mu
se nazočilo? samo je Slotrop ovde, i Ser Stiven, što nepovezano brblja,
prelaze preko senki nalik dugačkim zatvorskim rešetkama što ih bacaju
visoka stabla palmi na rubu esplanade. Prostori između senki sada su
obojeni veoma toplom suton-crvenom nijansom, svuda preko zrnaste
čokoladne plaže. Činilo se da se ništa ni u jednom trenutku ne dešava.
Nije bilo šapata saobraćaja u zavojitim kolskim prilazima, nije bilo
zalaganja milijardi franaka zbog žene ili saveza nacija za bilo kojim od
stolova unutra. Samo pomalo formalno jecanje Ser Stivena, koji sada
kleči na jednom kolenu u pesku i dalje toplom od topline dana: tihi i
prigušeni jecaji suspregnutog očaja, što svedoče o svom potiskivanju
koje je ikada iskusio a koje čak i Slotrop sada oseti, u sopstvenom grlu,
te saosećajne nalete bola zbog napora koji čovek očito ulaže. ...
„Oh da, da, ti znaš, ja, ja, ja ne mogu. Ne. Pretpostavio sam da znaš
– ali opet, zašto bi ti rekli? Svi Oni znaju. Služim celoj kancelariji za
podsmeh. Čak i ljudi znaju. Nora je godinama miljenica te skupine
vidovnjaka. To uvek može poslužiti za kratku vest u Njuz of d vorld –”
„Oh! Da! Nora – to je ona dama što su je onomad uhvatili sa onim
malim koji – koji može da promeni boju kože, je li tako? Opa! Pa
naravno, ta Nora Dodson-Trak! Znao sam da mi je tvoje prezime
odnekud poznato –”
No Ser Stiven je nastavio: „... imao sina, da da došli smo zajedno
sa osetljivim sinom, momkom tvojih godina. Frenk... mislim da su ga
poslali u Indokinu. Veoma su ljubazni kad ih pitam, veoma ljubazni, ali
ne dopuštaju mi da saznam gde se on nalazi. ... Dobri su to momci u
„Ficmoris Hausu”, Slotrope. Imaju dobre namere. Sve je to, većina
toga, moja krivica. ... Zaista sam voleo Noru. Jesam. No postojale su i
druge stvari. ... Bitne stvari. Verovao sam da su bile bitne. I dalje
verujem. Moram. Kako je starila, znaš... umeju one da postanu takve.
Znaš kakve su, zahtevne, uvek pokušavaju da – da te odvuku u krevet.
Nisam mogao”, odmahujući glavom, kose sada užareno narandžaste u
ovom sutonu, „nisam mogao. Popeo sam se suviše visoko. U drugo
odeljenje. Nisam mogao da se ponovo spustim na njen nivo. Ona – ona
bi možda bila zadovoljna i, makar i samo dodirom s vremena na vreme.
... Čuj Slotrope, tvoja devojka, tvoja Katje, ona – ona je veoma ljupka,
znaš.”
„Znam.”
„O-oni misle da ja ne marim, ne više. ‘Možeš posmatrati bez
strasti.’ Kopilad... Ne, nisam tako mislio. ... Slotrope, svi smo mi takvi
mehanički ljudi. Obavljamo svoje poslove. To je sve što smo mi. Čuj –
šta ti misliš, kako se ja osećam? Kad ti odeš s njom posle svakog časa.
Ja sam impotentan muškarac – sve čemu ja imam da se radujem je
knjiga, Slotrope. Izveštaj koji moram da napišem...”
„Hej, drugar –”
„Nemoj se ljutiti. Ja sam bezopasan. Samo napred, udari me, ja ću
samo pasti i odmah se ponovo uspraviti. Gledaj.” Demonstrira. „Stalo
mi je do tebe, do vas oboje. Zaista mi je stalo, veruj mi, Slotrope.”
„O.K. Reci mi šta se dešava.”
„Stalo mi je!”
„U redu, u redu...”
„Moja ‘funkcija’ je da te posmatram. To je moja funkcija. Sviđa ti
se moja funkcija? Sviđa ti se? Tvoja ‘funkcija... je da naučiš raketu,
centimetar po centimetar. Ja moram... da šaljem dnevni izveštaj o tvom
napretku. I to je sve što ja znam.”
No to nije sve. Nešto mu ne govori, nešto nedokučivo, a budala
Slotrop je suviše pijan da bi se imalo uglađeno bacio na to. „I mene i
Katje? Gledaš li kroz ključaonicu?”
Šmrcajući: „Kakve to ima veze? Ja sam savršen čovek za to.
Savršen. Uglavnom ne mogu ni da masturbiram... nema nikakve ogavne
svršotine svuda po njihovim izveštajima, znaš. Ne bismo želeli tako
nešto. Samo uštrojenik, samo oko koje beleži. ... Oni su strašno okrutni.
Mislim da oni čak ni ne znaju, zapravo. ... Nisu oni čak ni sadisti. ...
Samo su bez ikakve strasti. ...”
Slotrop mu spušta ruku na rame. Naramenica odela se pomera i
sabija preko tople kosti ispod. Ne zna šta da kaže, šta da učini: on lično
se oseća prazno, i želi da spava. ... No Ser Stiven je na kolenima, jedva
se drži, trese se na ivici da ispriča Slotropu neku užasnu tajnu, kobnu
slučajnost koja se odnosi na:

PENIS ZA KOJI JE MISLIO DA JE NJEGOV

(glavni tenor): Za penis je taj mislio, da njegov je –

Alatka krupna vesela, shvatate...
Purpurna jaka poluga,
Što se diže sa kreveta,
Gde se devojke igraju telefona –
(bas)’: Te-le-fona. ...

(unutrašnji glasovi): No kroz rupu su došli pod okriljem mraka

(bas): I na prevaru ga uzeli, to nije žvaka –
(unutrašnji glasovi): Nije žvaka...
(tenor): Sad sedi sam i grca
Slomljenoga srca,
Za penisom što mislio je da njegov je!
(unutrašnji
glasovi): Da, njegov, je!
Obličja tamo na moru bila su nazočna, sada još talasastija i
udaljenija kako svetlost postaje sve hladnija i slabija. ... Tako je teško
posegnuti za njima – teško ih je dohvatiti. Kerol Eventir je, u pokušaju
da potvrdi prisustvo anđela iz kubika, spoznao koliko je to teško –
spoznali su to i on i njegov nadzornik, Peter Zahsa, dok su se batrgali u
močvari između dva sveta. Kasnije, u Londonu, usledila je poseta
najsveprisutnijeg od svih dvostrukih špijuna, Semija Hilbert-Spejsa, za
kojeg su svi mislili da je u Stokholmu, ili to beše Paragvaj?
„E pa, dakle”, to ljubazno skušoliko lice pomno posmatra Eventira,
pomično poput satelitske antene za nadgledanje požara i sa još manje
milosti, „pomislih da bi trebalo da –”
„Pomislio si da bi trebalo da mi se javiš.”
„A još je i telepata, Bože, baš je neverovatan, zar ne.” No ribolike
oči ne odustaju. Prostorija je poprilično prazna, a ta adresa iza Galaho
Mjuza obično je rezervisana za novčane transakcije. Eventira su pozvali
da dođe iz „Belog pohođenja”. Znaju i u Londonu kako da nacrtaju
pentagrame, kako da sroče prizivanje, kako da prizovu baš one koji su
im potrebni. ... Površina stola je zakrčena čašama, umrljanim,
beličastim, ispražnjenim ili ostacima tamnosmeđih i crvenih pića,
pepeljarama i ostacima veštačkog cveća koje je stari dobri Semi čupkao,
ljuštio, uvrtao u misteriozne krive i čvorove. Dim voza dopire kroz
delimično otvoren prozor. Jedan zid prostorije, premda prazan, tokom
godina su nagrizale senke operativaca, kao što su pojedina ogledala u
javnim restoranima nagrizali odrazi mušterija: površina na kojoj se
nakuplja karakter, poput starog lica. ...
„Ali, s druge strane, ne možeš zapravo da razgovaraš s njim”, ah,
Semi je baš dobar u ovome, pristupa polako, „hoću da kažem, nije ti to
neki od tvojih telegrafista koji će usred noći samo malo da proćaska.
...”
„Ne. Ne.” Eventir sada shvata da su oni čitali transkripte svega što
je došlo od Petera Zahse – ono što je Eventir lično dobijao na čitanje
već je bilo cenzurisano. I da je tako moglo biti već izvesno vreme. ...
Dakle opusti se, postani pasivan, čekaj da se nekakvo obličje razvije iz
Semijevog pričanja, obličje koje Eventir zapravo već poznaje, kao što
radimo kad čitamo akrostihove – pozvali su ga u London, ali ne traže
da ih poveže sa nekim, dakle Zahsa je taj koji ih zanima, i svrha ovog
sastanka nije da uposle Eventira, već da ga upozore. Da deo njegovog
sopstvenog skrivenog života stave pod zabranu. Odlomci, ton glasa,
izbor reči sada se sklapaju u sliku: „... mora da mu je bilo šokantno što
se zatekao tamo... imao sam i sam po kojeg Zeksu tu i tamo da mi pravi
probleme... tebe su bar držali podalje od ulice... da vidim kako se držiš,
i stari Zeksa, razume se, moram da filtrirana sklop ličnosti iz podataka,
razumeš, lakše nam je tako. ...”
Podalje od ulice? Svi znaju kako je Zahsa poginuo. No niko ne zna
zašto je tog dana bio tamo, šta je dovelo do toga. I ono što Semi sada
zapravo govori Eventiru je sledeće: Nemoj ni da pitaš.
Da li to znači da će pokušati da dođu i do Nore? Ako ovde postoje
ikakve analogije, ako Eventir, nekako, odgovara Peteru Zahsi, da li
onda Nora Dodson-Trak postaje žena koju je Zahsa voleo, Leni Pekler?
Da li će zabrana obuhvatati i Norin promukli glas i mirne ruke, i da li
će Eventira držati neko vreme, ili možda čitav život, u nekom veoma
sofisticiranom obliku kućnog pritvora, zbog zločina koji mu nikada
neće biti saopšteni?
 Nora i dalje razvija svoju Avanturu, svoju „Ideologiju nule”,
postojana među kamenitom kosom poslednjih belih čuvara na
poslednjem stepeniku što vodi u tamu, u blistavu svetlost. ... No gde li
je Leni sada? Kuda li je odlutala, noseći sa sobom svoje dete, i svoje
snove što neće odrasti? Ili nismo nameravali da je izgubimo iz vida –
ili je to bio propust u našem nadzoru, u onome što će se neki od nas čak
zakleti da je naša ljubav, ili ju je neko odveo, namerno, zbog nečega što
se drži u tajnosti, a Zahsina smrt je takođe deo toga. Zahvatila je svojim
krilima još jedan život – ne život supruga Franca, koji je sanjao, koji se
molio da ga snađe baš takva smrt, ali ga umesto toga čuvaju za nešto
sasvim drugačije – život Petera Zahse, koji je bio pasivan na drugačiji
način... da li je posredi nekakva greška? Zar Oni nikada ne prave greške,
ili... zašto je on ovde, da s njom juri ka njenom sopstvenom kraju (jer
Eventir je zaista povučen mahnitim zamahom što ostaje iza Nore) dok
mu njeno telo zaklanja pogled na sve što leži pred njima, ta vitka
devojka čudnovato pretvorena u grdosiju, široka, majčinskog izgleda...
sve po čemu on može da se ravna jesu ostaci njihovog vremena što se
račvaju sa obe strane iza nje, što se bibaju u dugačkim uvijenim
lancima, odlazeći u maglovitu nevidljivost u kojoj poslednji tračak
sunčeve svetlosti počiva na kaldrmi česte. ... Da: koliko god to bilo
besmisleno, on oživljava fantaziju Franca Peklera umesto njega samog,
ovako sklupčan na njenim leđima, veoma sitan, dok ga ona odnosi: nosi
napred u etarski vetar čiji miris... ne ne taj miris što ga je poslednji put
osetio tik pre sopstvenog rođenja... praznina davno pre nego što bi
trebalo da pamti... što znači, ako je on ponovo tu... onda... onda...
Niz policajaca ih potiskuje unatrag. Peter Zahsa je zaglavljen
unutra, pokušava da zadrži svoju poziciju, bez mogućeg izlaza... Lenino
lice se kreće, nemirno, naspram prozora ekspres voza za Hamburg,
betonski putevi, temelji, industrijski tornjevi Brandenburga odleću od
njih brzinom od preko stotinu milja na sat, savršena pozadina, smeđa,
nerazaznatljiva, i svaka ma i najmanja greška, pri skretnicama, na
površini tračnica, pri ovoj brzini, i gotovi su... njena suknja je pozadi
zadignuta, gola površina njenih butina, crvena od sedišta voza, okreće
se ka njemu... da... pri neminovnoj katastrofi, da, ko god da posmatra,
da... „Leni, gde si?” Bila je kraj njega pre nepunih deset sekundi. Još
ranije su se dogovorili da pokušaju da se drže zajedno. No ovde postoje
dve vrste kretanja – kao što slučajno preraspoređivanje neznanaca, s
druge strane jasno povučene borbene linije u odnosu na vojsku, u
kontakt dovede ljude koji će neko vreme ostati u dodiru, u ljubavi zbog
koje čak i tlačenje može da bude neuspešno, isto tako ljubav, ovde na
ulici, može da se centrifugalno ponovo rastavi na delove: lica po prvi
put ugledana ovde, reči izgovorene u dokonosti, preko ramena, to što
uzima zdravo za gotovo što je ona tu, već poslednje reči – „Hoće li
Valter večeras doneti vino? Zaboravio sam da to je šala između njih
dvoje, to što on zaboravlja, što ide okolo u nekakvoj adolescentskoj
zbunjenosti, sada već beznadežno zaljubljen u tu malu devojčicu, Ilse.
Ona je njegovo utočište od društva, zabava, klijenata... ona je, često,
njegov zdrav razum. Prešlo mu je u običaj da svake večeri malo posedi
kraj njenog kreveta, kasno uveče, i da je posmatra kako spava, guze
podignute naviše, lica zagnjurenog u jastuk... ta čistota, ispravnost
toga... No njena majka, dok spava, često ovih noći škrguće zubima,
mršti se, priča jezikom za koji ne može da kaže da bi ga, nekad ili negde,
mogao znati i tečno govoriti. Samo ove poslednje nedelje... šta on zna
o politici? ali može da vidi da je prešla preko praga, da je pronašla
grananje vremena, kuda on možda ne bi mogao da je sledi –
„Ti si joj majka... šta ako te uhapse, šta će biti s njom?”
„To je ono što oni – Peter, zar ne shvataš, oni i žele ogromnu
nabreklu dojku uz nekakav atrofirani bedni primerak ljudskog bića, da
mekeće okolo, negde u senama. Kako da budem ljudsko biće koje je
njoj potrebno? Ne njena majka. ‘Majka’, to je kategorija građanske
službe, Majke rade za Njihl One su policajci duše...”, lice joj se smrklo,
judaizovano od reči koje izgovara, ne zato što su naglas izgovorene već
zato što to zaista i misli, i u pravu je. Suočen s njenom verom, Zahsa
može jasno da vidi plitkost sopstvenog života, čabarsku ustajalost tih
soarea na kojima se već godinama čak ni lica ne menjaju... previše
mlakih godina. ...
„Ali ja te volim...”, sklanja mu kosu sa oznojanog čela, leže pod
prozorom kroz koji neprekidno dopiru ulična svetla i svetla reklama,
zapljuskujući im kožu, njihove izbočine i senke, spektrom hladnijim od
spektra astrološkog Meseca. ... „Ne moraš da budeš ništa što nisi, Peter.
Ne bih bila ovde da ne volim to što ti jesi. ...”
Da li ga je ona namamila na ulicu, da li mu je ona došla glave? Kako
on to vidi s druge strane, ne. Kad je čovek zaljubljen, reči mogu da se
shvate na mnogo načina, i to je sve. No on smatra da je poslat na drugu
stranu iz nekog određenog razloga. ...
I Ilse, koja ga zavodi tim svojim crnim očima. Ume da kaže njegovo
ime, ali često, da bi se igrala s njim, neće – ili mu kaže Mama.
„Ne-ne, ono je Mama. Ja sam Peter. Sećaš se? Peter.”
 „Mama.”
Leni ih samo gleda, osmeha, mora da kaže, skoro samozadovoljnog,
dopuštajući tu zamenu imena da se desi, da pokrene muška
podrhtavanja kojih mora da je svesna. Ako ga ne želi napolju, na ulici,
zašto u takvim trenucima ništa ne govori?
„Samo mi je bilo drago što mene ne zove Mama”, smatrala je Leni
da mora da objasni. No to je suviše blisko ideologiji, nije to nešto što bi
mu još uvek moglo biti prijatno. Ne zna kako da sluša takav govor a da
u tome ne vidi ništa više do slogane nanizane jedan za drugim: nije
naučio da sluša revolucionarnim srcem, i nikada mu i neće, zapravo,
biti dato dovoljno vremena da iz sumorne ljubavi drugova razvije
revolucionarno srce, ne, nema sada vremena za to, niti za bilo šta drugo
do za još jedan dah, grubi dah čoveka što počinje da se plaši na ulici,
nema čak dovoljno vremena ni da se otarasi tog straha na
opšteprihvaćeni način, ne, jer evo dolazi Schutzmann 249 Joke, već
zamahnuvši palicom, parče komunističke glave izranja mu na vidiku
glupo, tako nesvesno njega i njegove moći... prvi precizan udarac
Schutzmanna za čitav taj dan... oh, savršeno ga je tempirao, oseća to u
ruci i u palici koja mu više ne leži opušteno uz bok već je sada nategnuta
pozadi u mišićavom luku, na vrhu njegovog zamaha, vrhunac
potencijalne energije... daleko dole ta siva vena na slepoočnici čoveka,
krhka poput pergamenta, tako se jasno ističe, već se trzajući svojim
pretposlednjim pulsom... i, DOĐAVOLA! Oh – kako –
Kako je to divno!
U toku noći, ser Stiven je nestao iz Kazina.
Ali ne pre nego što je rekao Slotropu da se za njegove erekcije
izuzetno zanimaju u Ficmoris Hausu.
Potom, ujutro, Katje uleće ljuća od guje da kaže Slotropu da je ser
Stiven otišao. Odjednom Slotropu svi nešto govore, a on jedva da se
probudio. Kiša pljušti po žaluzinama i prozorima. Jutra ponedeljkom,
bolni stomaci, rastanci... trepće ka zamagljenom moru, horizontu
ogrnutom u sivo, palmama što blistaju na kiši teške i mokre i izrazito
zelene. Može biti da je još pod uticajem šampanjca – čitavih deset
izvanrednih sekundi pred njim ne postoji ništa osim jednostavne ljubavi
prema svemu što vidi.
Zatim se, čudnovato svestan toga, ponovo okreće ka prostoriji.

249 Schutzmann (nem.) – policijski narednik.

Vreme je da se igra sa Katje. ...
Lice joj je bledo poput kose. Kišna veštica. Obod šešira joj oko lica
stoji kao elegantni krem-zeleni oreol.
„Znači, otišao je.” Ovakva oštroumnost samo bi je mogla još više
razdražiti. „Baš šteta. S druge strane – možda je to baš dobro.”
„Pusti sad njega. Koliko toga ti znaš, Slotrope?”
„Kako to misliš, pusti sad njega? Kako ti postupaš, samo tako
odbaciš nekoga?”
„Želiš li da saznaš?”
On stoji i uvrće brkove. „Da čujem.”
„Skote jedan. Sabotirao si čitavu stvar sa tom tvojom pametnom
malom studentskom igrom pijančenja.”
„Koju čitavu stvar, Katje?”
„Šta ti je rekao?” Primakla mu se za korak. Slotrop joj posmatra
ruke i razmišlja o vojnim instruktorima džudoa koje je video. Dolazi
mu do svesti da je golišav i da, ovaj, kako se čini, razvija erekciju sad,
pazi se, Slotrope. I nikoga nema da to zabeleži, ili da razmišlja zašto je
to tako. ...
„Pa nisi mi rekla da znaš taj džudo. Mora da su te naučili u toj
Holandiji, je li? Razume se – sitnice”, peva u opadajućim detinjastim
tercama, „sitnice te odaju, znaš. ...”
„Aahh – „ ona razdraženo jurne, ciljajući da ga udari u glavu, što on
uspeva da izbegne – zaleće joj se ispod pazuha, podiže je u stilu
vatrogasca, baca je na krevet i baca se za njom. Ona pokušava da ga
oštrom štiklom šutne u kitu, što je zapravo trebalo odmah da uradi.
Tokom svega ovoga, zapravo, ona ništa ne radi u pravom trenutku, inače
bi ga već bila sredila... moguće je da ona želi da promaši, i uspeva samo
da po nozi ogrebe Slotropa koji se sada izvija, grabi je za kosu i uvija
joj ruku iza leđa, gurajući je, licem nadole, na krevet. Suknja joj je
podignuta preko dupeta, butine joj se migolje pod njim, njegov penis u
strašnoj erekciji.
„Slušaj, kučko, nemoj da izgubim strpljenje s tobom, uopšte mi nije
problem da udarim ženu. Ja sam ti Kegni francuske rivijere, dakle pazi
se.”
„Ubiću te –”
„Kako – pa da sabotiraš čitavu stvar?”
 Katje okreće glavu i zariva mu zube u podlakticu, gore blizu lakta
gde su ranije ulazile igle „pentotala”. „Au, dođavola – „ pušta joj ruku
koju je uvrtao, spušta gaće, hvata je za kuk i prodire u nju od nazad,
posežući ispod nje da joj štipne bradavice, da je lupne po klitorisu, da
ioj zagrebe noktima po unutrašnjosti butina, gospodin Tehničar, mada
nije da je to sad važno, oboje su spremni da svrše – prvo Katje, vrišteći
u jastuk, zatim Slotrop sekund ili dva kasnije. Leži povrh nje, znojeći
se, teško dišući, posmatrajući joj lice za četvrtinu okrenuto, čak ne ni
profil, nego to užasno Lice Koje Nije Nikakvo Lice, koje je postalo
suviše apstraktno, nedosežno: šupljina očne duplje, no nikad
nepostojano oko, samo bezlična krivina obraza, konveksna linija usta,
beznosna maska tog Drugog Reda Bića, Katjinog bića – beživotno ne-
lice koje je jedino njeno lice koje je on ikada zapravo upoznao, kojeg
će se ikada sećati.
„Hej, Katje”, jedino to uspeva da izusti.
„Mm.” No tu je opet samo ona njena stara zaostala gorčina, i neće
oni, naposletku, biti ljubavnici sa padobranima od suncem obasjanog
voala što se lagano spuštaju, držeći se za ruke, u bilo šta poljanasto ili
mirno. Iznenađeni?
Odmakla se od njega, prepuštajući njegovu kitu hladnoj prostoriji.
„Kako je u Londonu, Slotrope? Dok padaju rakete?”
„Molim?” Nakon jebanja on obično voli da leškari, da popuši
cigaretu, da razmišlja o hrani. „Ovaj, ne znaš da je pala sve dok ne
padne.
Zapravo, znaš tek nakon što je pala. Ako te ne udari, bezbedan si
sve do sledeće. Ako čuješ eksploziju, znaš da mora da si živ.”
„Tako znaš da si živ.”
„Tačno.” Ona se uspravlja na krevetu, navlači gaćice i spušta
suknju, odlazi do ogledala, počinje da namešta kosu. „Da čujemo
temperaturu graničnog sloja. Dok se oblačiš.”
„Temperatura graničnog sloja T nad e, ma šta je ovo?
eksponencijalno raste sve do tačke prekida sagorevanja goriva, u
rasponu od oko sedamdeset milja, i-i potom sledi oštar prevoj, 1.200
stepeni, zatim malo pada, najviše do 1.050, sve dok ne izađeš iz
atmosfere, zatim sledi još jedan prevoj na 1.080 stepeni. Ostaje prilično
postojana do ponovnog ulaska,” blablabla. Prateća muzika za prelaz
između scena ovde, vesela sa ksilofonima, zasnovana je na nekom
starom omiljenom hitu što predstavlja komentar, ironičan ali
blagonaklon, na ovo što se upravo dešava – neka melodija poput
„Školski dani, školski dani”, ili „Dovedi Džozefinu u moju leteću
mašinu”, pa čak i „Večeras će biti vrelo u ovom starom gradu!” birajte
– muzika usporava i scena se postepeno menja u zastakljeni trem dole,
Slotrop i Katje okrenuti jedno prema drugom, sami, sa izuzetkom
muzičara u uglu koji stenju i odmahuju glavom, smišljajući kako da
nateraju Sezara Flebotoma da ih, za promenu, plati. Loša tezga, loša
tezga. ... Kiša udara o staklo, napolju se stabla limuna i mirte tresu na
vetru. Dok jedu kroasane, džem od jagoda, pravi puter, i piju pravu
kafu, naterala ga je da prođe kroz profil leta u smislu temperature zida
i Nuseltovih koeficijenta prenosa toplote, računajući u glavi na osnovu
Rejnoldsovih brojeva koje mu ona zadaje... jednačine kretanja,
prigušena, momente povratne sile... metode računanja brenšlusa
pomoću IG i radijske metode... jednačine, transformacije...
„A sada uglovi širenja. Ja ti dam visinu, ti mi kažeš ugao, znaš tu
foru.”
„Katje, a zašto ti meni ne kažeš koja je fora?”
Nekad je volela da razmišlja o paunu koji se udvara, širi svoj rep...
videla ga je u bojama što se javljaju u plamenu dok se podiže sa
platforme, skerletna, narandžasta, zelena što se preliva svim duginim
bojama... neki Nemci, pa čak i SS trupe, zvali su raketu Der Pfau. „Pfau
Zwei.” Podiže se, programirana na ljubavni ritual... kad dostigne
brenšlus, onda je gotovo – raketin čisto ženski parnjak, nulta tačka u
središtu njene mete, predao se. Sve ostalo će se dogoditi prema
zakonima balistike.
Raketa je u svemu tome bespomoćna. Nešto drugo je preuzelo stvar.
Nešto izvan onoga u okviru čega je programirana.
Katje je na veliki bezvazdušni luk gledala kao na jasnu aluziju na
izvesne tajne žudnje koje pokreću Planetu i nju samu, i One koji nju
koriste – preko tačke vrhunca i naniže, ponirući, sagorevajući, ka
krajnjem orgazmu... što sasvim sigurno nije nešto što može da kaže
Slotropu.
Sede i slušaju nalete kiše koja je skoro susnežica. Zima se nakuplja,
dahće, ojačava. Kuglica ruleta klepeće negde u pozadini, u drugoj
prostoriji. Ona beži. Zašto? Zar se opet suviše približio? Pokušava da
se seti da li je uvek morala da priča na taj način, u vidu povratnih
udaraca, prvo se povlačeći pre nego što ponovo bude mogla da ga
dodirne. Baš zgodno vreme da počne sa pitanjima. Kuje kontrazaveru u
mraku, nasumice otvarajući vrata, ne znajući na šta će naići. ...
Tamni bazalt se promalja iz mora. Zastor od pare lebdi nad rtom i
njegovim zamkom, pretvarajući ceo prizor u nejasnu prastaru
razglednicu. Dodiruje joj šaku, prelazi prstima naviše, uz njenu golu
ruku, posežući. ...
„Hm?”
„Idemo gore”, veli Slotrop.
Možda je oklevala, no toliko kratko da nije primetio: „O čemu smo
razgovarali sve ovo vreme?”
„O onoj raketi A4.”
Dugo ga posmatra. Isprva mu se čini da će ga ismejati. Zatim
izgleda da će briznuti u plač. On ništa ne razume. „Oh, Slotrope. Ne.
Ne želiš ti mene. Ono za čim oni tragaju možda, ali ti ne. Ništa više
nego što A4 želi London. Ali čini mi se da oni ne znaju... za ta druga
sopstva... tvoja ili Raketina... ne. Kao što ni ti ne znaš. Ako ne možeš
to sada da razumeš, barem upamti. To je sve što ja mogu da učinim za
tebe.”
Ponovo se penju u njenu sobu: kurac, pička, kiša ponedeljkom na
prozorima. ... Slotrop ostatak prepodneva i rano poslepodne provodi
učeći šta je profesor Šiler rekao o regenerativnom hlađenju, Vagner o
jednačinama sagorevanja, Pauer i Bek o izduvnim gasovima i
efikasnosti sagorevanja. I pornografiji nacrta. U podne kiša staje. Katje
je otišla da obavi sopstvene poslove. Slotrop nekoliko sati provodi dole
u baru, konobari koji mu uhvate pogled smeše se, podižući boce
šampanjca, mašući u znak poziva – „Ne, merci, non. ...” Pokušava da
zapamti strukturu organizacije u onom Penemindeu.
Dok svetlost počinje da čili na oblačnom nebu, on i Katje izlaze
napolje, u šetnju, u šetnju za kraj dana duž esplanade. Ruka bez
rukavice joj je ledena u njegovoj, njen uzani crni kaput čini je višom,
njena dugačka ćutnja pomaže da čili sve dalje od njega, skoro u maglu.
... Zaustavljaju se, naslanjaju na ogradu, on posmatra more usred zime,
ona zastrti i prohladni Kazino što se izdiže iza njih. Bezbojni oblaci
klize, beskonačno, po nebu.
„Razmišljao sam o tome kako sam te zatekao. Onog poslepodneva.”
Ne može da natera sebe da naglas ide u detalje, ali ona zna da on misli
na „Himmler-Spielsaal”.
Naglo se obazrela oko sebe. „I ja sam.”
 Dah im se cepa u fantomske komadiće i odlazi ka moru. Kosa joj je
danas začešljana visoko u pompadur, svetle obrve, očupane u oblik
krila, potamnjene, oči oivičene crnim, svega nekoliko spoljašnjih
trepavica preskočeno i ostavljeno plavo. Svetlost što se pomalja kroz
oblake ukoso joj pada po licu, oduzimajući mu boju, ostavljajući malo
šta do zvaničnu fotografiju, onakvu kakva bi se mogla javiti na pasošu.
...
„I-i bila si toliko daleko tada... nisam mogao da doprem do tebe. ...”
Tada. Nešto nalik sažaljenju pojavljuje joj se na licu, i ponovo
nestaje. No šapat joj je ubojit i oštar poput neočekivane žice: „Možda
ćeš otkriti. Možda će ti, u nekom od njihovih bombardovanih gradova,
kraj neke od njihovih reka ili šuma, jednog dana po kiši, sinuti. Setićeš
se ‘Himmler-Spielsaal’ i suknje koju sam nosila... sećanje će plesati za
tebe, i možda ćeš čak postići da ti moj glas kaže ono što nisam mogla
tada. Ili sada.” Oh šta li je to što mu osmehom sada govori, samo za
sekund? već nestalo. Ponovo maska nekog bez sreće, bez budućnosti –
pravo stanje njenog lica, ono preferirane, najlakše. ...
Stoje među crnim zavojitim skeletima gvozdenih klupa, na zavoju
esplanade gde nema nikog, podignutoj na mnogo većoj visini nego što
će talasi ikada zahtevati: vrtoglavo, kao da pokušava da ih sruči u more
i da se reši svega toga. Dan je postao hladniji. Nijedno od njih dvoje ne
može zadugo da stoji mirno, svakih nekoliko sekundi jedno ili drugo
moraju da nađu novi oslonac. On pruža ruke i podiže joj kragnu kaputa,
potom joj stavlja dlanove na obraze... pokušava li to da povrati
normalnu boju kože? Gleda naniže, pokušavajući da joj se zagleda u
oči, i zbunjen je kad otkrije suze što naviru da ih ispune, što joj natapaju
trepavice, a maskara curi u tankim crnim vodenim brazdama...
svetlucavo drago kamenje, podrhtava u svojim dupljama. ...
Talasi se razbijaju i povlače za sobom kamenje na plaži. Luka je
puna talasa sa belim vrhovima, toliko bleštavih da nije moguće da
svetlost dobijaju od ovog sumornog neba. Evo ga opet, taj Drugi Svet
identičnog izgleda – hoće li o tome sada morati da brine? Šta se –
pogledaj to drveće – svaka dugačka froncla visi, iscrtana, vrtoglavo,
složenom tehnikom suve igle naspram neba, svaka tako savršeno
pozicionirana. ...
Pomerila je butine i kukove tako da ga dodiruju, kroz kaput – možda
je to ipak, naposletku, samo da mu pomogne da se vrati – dah joj je bela
ešarpa, tragovi suza, zimom obasjani, zaleđeni. Topla je. Ali nije
dovoljno. Nikad i nije bilo – ne, jasno mu je, već dugo je nameravala
da ode. Spremni za vetar koji nagoveštavaju zapenušani talasi, ili za
nagib pločnika, drže se jedno za drugo. On joj ljubi oči, oseća kako kita
ponovo počinje da se nadima od one dobre stare, loše stare – u svakom
slučaju, stare – požude.
Daleko iznad mora jedan jedini klarinet počinje da svira veselu
melodiju kojoj se nakon nekoliko taktova pridružuju gitare i mandoline.
Ptice se, svetlucavih očiju, okupljaju na plaži. Katjino srce se
razvedrava, malo, kad čuje taj zvuk. Slotrop još nije stekao te evropske
reflekse na klarinete, i dalje pomišlja na Benija Gudmana a ne na
klovnove ili cirkuse – ali čekaj... zar ne slede i kazui? Da, mnoštvo
kazua! Orkestar kazua!
Kasno te večeri, u svojoj sobi, odevena je u crvenu haljinu od teške
svile. Dve visoke sveće gore na neodređenoj razdaljini iza nje. On oseća
promenu. Nakon vođenja ljubavi ona leži oslonjena na lakat i posmatra
ga, dišući duboko, tamnih bradavica što se uzdižu sa svakim
nadimanjem, kao što se bove uzdižu na penušavom moru. No koprena
joj se formirala na očima: ne može čak ni da vidi njeno uobičajeno
povlačenje, ovaj poslednji put, prigušeno, elegantno, u ugao neke
unutrašnje prostorije. ...
„Katje.”
„Ššš”, dok povlači sanjivim noktima po jutru, preko Azurne obale
ka Italiji. Slotrop želi da zapeva, odlučuje da to uradi, no ne može da se
seti ničega što bi imalo smisla. Podiže ruku i gasi sveće ne liznuvši
prethodno prste. Ona ga ljubi da prođe. Boli ga još više. Zaspao joj je u
naručju.
Kad se probudio, nije je bilo, uopšte, većina njene nikad nošene
odeće i dalje je u ormanu, plikovi i malo voska su mu na prstima, i jedna
cigareta, ugašena pre vremena u očajničkom obliku udice... Ona nikada
nije traćila cigarete. Mora da je sedela, pušila, posmatrala ga kako
spava... sve dok je nešto, nikada je neće pitati šta, nije pokrenulo,
učinilo nemogućim da ostane do kraja cigarete. On je ispravlja, popuši
do kraja, nema smisla bacati cigarete, zar ne, jer rat je. ...

□ □ □ □ □ □ □

„ Obično u našem ponašanju reagujemo ne pojedinačno, već

kompleksno, kako bismo se uklopili u stalno prisutni sadržaj naše
okoline. Kod starih ljudi”, predavao je Pavlov kad mu je bilo 83, „stvari
stoje potpuno drugačije. Usredsređujući se na jedan stimulus,
isključujemo, putem negativne indukcije, druge kolateralne i
istovremene stimuluse jer oni često ne odgovaraju okolnostima, ne
predstavljaju komplementarne reakcije u datim okvirima.”

Stoga [Pointsman nikada ne pokazuje ove svoje izlete

nikome], dok posežem za nekakvim cvetom na svom
stolu,
Znam da hladan mozaik moje sobe
Počinje svoje sporo, inhibitorno rastakanje
Oko cveta, stimulus, potreba
Što sjajnije gori, poput svetlosti, brzo usisana
U predmete svuda okolo, sada se koncentriše
(Ipak ne sasvim zaslepljujuće), usredsređuje se u
plamen.
Dok i dalje, u hipnotičkoj večeri sobe,
Druge stvari vrebaju – knjige, instrumenti,
Starčeva odeća, stari gorodki štap,
Obasjani sada, ali sopstvenim prisustvom. Njihovi
duhovi,
Ili sećanja koja sam sačuvao o tome gde su bili,
Poništeni su, u ovom trenutku, tim plamenom:
Posezanjem ka tom krhkom cvetu što čeka...
I tako, jedna od njih – penkalo, ili prazna čaša –
Oborena je sa svog mesta, možda da se otkotrlja
Izvan neznanih granica sećanja...
No ovo, razumimo, nije nikakva „senilna rasejanost”,
Već usredsređivanje, kakvo mlađi ljudi
Lako i s podsmehom mogu da izbegnu, jer njihov svet
Pruža toliko toga više nego što je jedan običan
gubitak –
 Dok ovde, osamdeset i tri, korteks popušta,
Pokretački procesi pretvoreni u ugljevlje
Štipkajući, čvornovatim prstima Inhibicije,
Svaki put kad moje soba započne svoje zamagljivanje
osećam
Da posmatram vežbu zamračivanja nekakvog grada
(kakvo mora doći, ako Nemačka nastavi
Tim putem ludila). Svaka svetlost, treperavo nestaje...
Izuzev naposletku jednog sjajnog, tvrdoglavog
pupoljka
Koji Čuvari ne mogu zgasnuti. Ili barem ne ovog puta.

Nedeljni sastanci u „Belom pohođenju” skoro su sasvim ukinuti.

Ovih dana jedva da iko uopšte viđa starog Komandanta brigade. Dokazi
budžetske nestabilnosti počeli su da provejavaju u heruvimima oivičene
hodnike i ćoškove ustanove PISCES.
„Matori se preplašio”, uzvikuje Majron Granton, i sam ne previše
stabilan ovih dana. Slotropova grupa okupljena je radi svog redovnog
sastanka u krilu Laboratorije za proučavanje abreakcije. „Ugasiće čitav
poduhvat, sve što mu je potrebno je jedna loša noć. ...”
Izvesna doza uljudne panike primećuje se među prisutnima. U
pozadini se kreću laboratorijski pomoćnici koji čiste pseća govna i
kalibrišu instrumente. Pacovi i miševi, beli i crni i u nekoliko nijansi
sive, kloparajući trče po svojim točkovima u stotinu kaveza.
Pointsman je tu jedini koji je zadržao prisebnost. Deluje
nepotreseno i snažno. Njegovi laboratorijski mantili su u poslednje
vreme čak počeli da poprimaju izvestan spokoj Savil Roua, ustručenost,
zadnji šlic koji se širi, kvalitetniji materijal, reveri koji poprilično
razuzdano idu u špic. U ovom sparušenom i neplodnom vremenu iz
njega izvire bogatstvo. Kad se buka konačno utišala, on progovara
umirujućim tonom: „Nema nikakve opasnosti.”
„Nema opasnosti?”, podvriskuje Aron Trouster, i svi ponovo
mrmljaju i gunđaju.
„Slotrop je u jednom danu izbacio i Dodson-Traka i devojku!”
„Čitava stvar se raspada, Pointsmane!”
 „Otkako se ser Stiven vratio, ovi iz Ficmoris Hausa su napustili
projekat, a Dankan Sendis postavlja neprijatna pitanja –”
„To je premijerov zet, Pointsmane, ne valja to, ne valja!”
„Već smo počeli da zalazimo u deficit –”
„Sredstva su” AKO možete da ostanete pribrani, „na raspolaganju,
i ubrzo će stići... sasvim sigurno pre nego što dospemo u bilo kakve
ozbiljne probleme. Daleko od toga da je ‘izbačen’, ser Stiven sasvim
raspoloženo radi u Ficmoris Hausu, gde se oseća kao Kod Kuće,
ukoliko neko od vas želi da proveri. Gospođica Borgezijus je i dalje
aktivno uključena u program, a gospodin Dankan Sendis dobija
odgovore na sva svoja pitanja. No što je najbolje od svega, naš budžet
će dobaciti dobrano u fiskalnu ‘46-u, pre nego što išta nalik deficitu
počne da pomalja glavu.”
„Opet tvoje Zainteresovane Strane?”, veli Rolo Groust.
„Ah, primetio sam da se Klajv Mosmun iz ‘lmperijal hemikalija
prekjuče zatvorio s tobom u kancelariju”, pominje sada Edvin Trikl.
„Klajv i ja smo zajedno slušali kurs ili dva iz organske hemije onomad
u Mančesteru. Da li je kompanija ‘Imperijal hemikalije jedan od naših,
ovaj, sponzora, Pointsmane?”
„Ne”, vešto, „Mosmun zapravo ovih dana radi u Ulici Malet. Plašim
se da se nismo bavili ničim zlokobnijim nego što je malo rutinske
koordinacije u vezi sa ovim poslom sa Švarckomandom.”
„Đavola je tako. Sasvim slučajno znam da je Klajv u ICI-ju, gde
upravlja nekakvim istraživanjem polimera.”
Zure jedan u drugog. Jedan od njih laže, ili blefira, ili to čine
obojica, ili sve od navedenog. No šta god da je u pitanju, Pointsman je
u maloj prednosti. Time što je pogledao mogućnosti ukidanja svog
programa ravno u oči stekao je veliku Mudrost, koja glasi: ako postoji
nekakva životna sila koja deluje u Prirodi, ništa ravno tome ne postoji
u birokratiji. Ništa toliko mistično. Sve se svodi, nužno, na želje
pojedinih muškaraca. Oh, i žena, razume se, blagoslovene bile njihove
prazne glavice. No za opstanak su neophodne dovoljno snažne želje –
neophodno je poznavati Sistem bolje od bilo kojeg drugog momka, i
znati kako se služiti njime. To je posao, i ništa drugo, i nema mesta za
bilo kakve bojazni o neljudskom faktoru – one samo slabe, feminiziraju
volju: muškarac će im se ili prepustiti, ili će se boriti da pobedi, und so
weiter. „Zaista bih voleo kad bi ICI finansirao deo ovoga”, smeši se
Pointsman.
 „Bedno, bedno”, mrmlja mlađi Dr Groust.
„Kakve ima veze?”, uzvikuje Aron Trouster. „Ako matorog
spopadnu bubice u nezgodno vreme, čitav ovaj šou može da pukne.”
„Komandant brigade Puding neće pogaziti nijedno od svojih
obećanja”, Pointsman će veoma staloženo, mirno, „postigli smo
dogovor s njim. Detalji tog dogovora nisu bitni.”
Nikada i nisu, na ovim njegovim sastancima. Trikla je zgodno
skrenuo na problematiku Mosmuna, zanovetanja Roloa Grousta nikada
se ne pretvaraju u ozbiljno suprotstavljanje i korisna su kad treba postići
privid otvorene diskusije, kao što su korisne i Trousterove epizode
histerije kad treba odvratiti pažnju drugima. ... I tako se skup razilazi,
zaverenici odlaze u potrazi za kafom, suprugama, viskijem, snom,
ravnodušnošću. Vebli Silvernejl ostaje posle svih da se pobrine za svoju
audio-vizuelnu opremu i pohara pepeljare. Psu Vanji, koji je za trenutak
ponovo u uobičajenom stanju uma, ako ne i bubrega (koji su nakon
nekog vremena postali osetljivi na terapiju bromidom), dozvoljen je
kratak predah od pokusnog postolja i on sada njuškajući odlazi do
kaveza u kojem je pacov Ilja. Ilja prislanja njušku uz galvanizovanu
rešetku, i njih dvojica neko vreme ostaju u tom položaju, njuška uz
njušku, život uz život. ... Silvernejl, otpuhujući dim iz opuška u obliku
udice, tegleći svoj šesnaestomilimetarski projektor, odlazi iz krila LPA
uz dugačak niz kaveza, gde točkovi za vežbanje bleskaju pod
fluorescentnim svetlom. Paz’te se momci, evo ide ekipa. A, ovaj je OK.
Paz’vamo, on je običan tip. Ostali se smeju. Š’a onda radi ovde, a?
Dugačka bela svetla zuje iznad njih. Pomoćnici u sivim haljama
ćaskaju, puše, zadržavaju se obavljajući razne rutinske poslove. Pazi se,
Lefti, ovaj put su se nameračili na tebe. Paz’ ovo, cereka se miš Aleksej,
sad kad me podigne ima da se ukenjam, pravo mu u ruku! Bolje nemoj,
ej, znaš š’a se desilo Šlagu, zar ne? Njega su spržili kad im je to uradio,
čoveče, i to po prvi put kad je zeznuo trčanje po tom njibvom lavirintu.
Stotinu volti. Kazali su da je bilo „slučajno”. Baš... kako da ne!
Gledano od gore, iz ugla nemačke kamere, pada na pamet Vebliju,
ova laboratorija ovde takođe izgleda kao lavirint, nije li tako...
bihejvioristi trče kroz te prolaze između stolova i konzola baš kao i
pacovi i miševi. Njihovo potkrepljenje nije kuglica hrane, već uspešan
eksperiment. No ko njih gleda odgore, ko beleži njihove reakcije? Ko
čuje te male životinje u kavezima dok se pare, ili doje, ili komuniciraju
kroz te sive kvadrate, ili, kao što je sada slučaj, dok počinju da pevaju...
sad kad su izašli iz svojih zabrana, dostigavši veličinu Veblija
Silvernejla (iako to niko od ljudi u laboratoriji izgleda ne primećuje) da
zajedno sa njim otplešu niz dugačke hodnike, kraj metalnih aparatura,
uz konga-bubnjeve i živahni tropski orkestar što sad kreće sa veoma
popularnim taktom i melodijom pesme:

PAVLOVIJA (SPORA RUMBA)

Proleće je bilo u Pavloviji,

U lavirintu izgubljen ja...
U vazduhu miris dezinfekcije,
Tražio sam te danima.
Nađoh te u ulici slepoj,
Zbunjenu, sa srcem u peti –
Dotakli smo se nosevima
I odjednom mi srce naučilo da leti!

I tako, zajedno, nađosmo put,

Delismo hranu na pola,
Da ostanem sam bio bih ljut
Jer tebe želim do bola...

Došla je jesen u Pavloviju,

I ja sam ponovo sam –
Tuge ima na milivolte,

Natrag na neurone i san,

I tada mislim na naše dane,
Nisam ti znao ni ime –
U Pavloviji nije ostalo ništa,
Osim lavirinta, igre i zime. ...

Plešu isprepleteno. Pacovi i miševi formiraju krugove, savijaju i

izvijaju repove da načine oblike hrizantema i sunca, naposletku se svi
spadaju u oblik jednog ogromnog miša, na mestu čijeg oka stoji
Silvernejl i smeši se, ruku raširenih u V, izdržavajući poslednju notu
pesme zajedno sa ogromnim horom i orkestrom glodara. Jedan od
klasičnih propagandnih letaka Odeljenja za psihološko ratovanje ovih
dana savetuje Volksgrenadier: SETZT V-2 EIN! uz napomenu koja
objašnjava da „V-2” znači podići obe ruke u znak „časne predaje” – još
malo crnog humora – i upućuje ih kako da izgovore, fonetski, „ei
ssörrender”. Da li Veblijevo „V” sada označava pobedu, ili ssörrender?
Doživeli su svoj trenutak slobode. Vebli je bio tek gostujuća
zvezda. A sada natrag u kaveze i racionalizovane oblike smrti – smrti u
službi jedine vrste proklete spoznajom da će umreti. ... ,Ja bih vas
oslobodio, kad bih samo znao kako. Ali ovde nema slobode. Sve
životinje, biljke, minerali, pa čak i druge vrste ljudi, svakodnevno
bivaju slomljeni i nanovo sastavljeni, kako bi se očuvala odabrana,
elitna nekolicina, oni koji najglasnije teoretišu o slobodi, no koji su
najmanje slobodni od svih. Ne mogu vam čak pružiti ni nadu da će
jednog dana biti drugačije – da će Oni istupiti, i zaboraviti smrt, i
otarasiti se kompleksnog užasa svoje tehnologije, i prestati da se bez
milosti služe svakim drugim oblikom života kako bi ono što progoni
ljude zadržali na podnošljivom nivou – i da će biti umesto toga poput
vas, jednostavno prisutni, jednostavno živi. ...” Gostujuća zvezda se
povlači niz hodnik.
Svetla, veoma retka, upalila su se u „Belom pohođenju”. Nebo je
večeras tamnoplavo, plavo poput mornarskog kaputa, a oblaci na njemu
neverovatno beli. Vetar je oštar i hladan. Stari Komandant brigade
Puding, drhteći, iskrada se iz svojih odaja niz stražnje stepenice, putem
koji je samo njemu znan, kroz napuštenu oranžeriju obasjanu svetlošću
zvezda, duž galerije krcate dendijima odevenim u čipku, konjima,
damama sa tvrdo kuvanim jajima umesto očiju, kroz mali mezanin
(tačku najviše opasnosti...) sve do prostorije za višak nameštaja, čije
zalihe krša i nasumične tame, čak i ovoliko daleko od detinjstva,
garantovano izazivaju jezu, potom ponovo napolje i niz metalne
stepenike, pevajući, nada se u potaji, da se ohrabri:

Operi me u vodi
Kroz koju ti prljava kći hodi,
I belji biću od kreča na zidiću. ...
 Sve dok napokon ne stigne do Krila D, u kojem i dalje obitavaju
ludaci iz tridesetih godina. Noćni dežurni spava ispod Dejli heralda.
Momak je to grubog izgleda, a čitao je uvodni tekst. Da li je to
pokazatelj onoga što će doći, narednih izbora? Oh, bože...
No naređenje glasi da pusti Komandanta brigade da prođe. Starac
na vrhovima prstiju prolazi kraj njega, ubrzano dišući. Šlajm mu žubori
na zadnjoj strani grla. U godinama je kad mu je šlajm svakodnevni
pratilac, to je ta kultura šlajma među starima, šlajm u hiljadu
manifestacija, što se u grudvicama pojavljuje sasvim iznenada na
stolnjacima prijatelja, što mu disajne puteve noću pretvara u čvrstu
Venturijevu cev, dovoljno da mu zamrači obrise snova i trgne ga
najavu, uznemirenog. ...
Glas iz neke od ćelija suviše daleko da bismo ga locirali intonira:
„Ja sam blagosloveni Metatron. Ja sam čuvar Tajne. Ja sam čuvar
Prestola. ...” Ovde su ona strašnija vigovska preterivanja uklonjena
dletom ili prekrečena. Nema smisla uznemiravati štićenike. Sve je u
neutralnim tonovima, u mekim draperijama, sa impresionističkim
printovima na zidovima. Jedino je mermerni pod ostavljen, i svetluca
se ispod sijalica poput vode. Stari Puding mora da prođe kroz pola
tuceta kancelarija ili predsoblja pre nego što stigne do svog odredišta.
Nije još prošlo dve nedelje, a već ima nečega nalik ritualu u svemu
ovome, ima ponavljanja. U svakoj bi se prostoriji nalazilo nešto za
njega neprijatno: iskušenje koje mora savladati. Pita se nije li Pointsman
i za to odgovoran. Razume se, razume se da mora biti... kako li je samo
taj mladi skot saznao? Jesam li pričao u snu? Da li su se ušunjavali u
toku noći sa svojim serumima istine kako bi – i baš na jasnu pojavu ove
misli, evo prvog iskušenja za večeras. U prvoj prostoriji: špric i igla
ostavljeni su da leže na stolu. Veoma su jasni i svetlucavi, dok je ostatak
prostorije pomalo izvan fokusa, nejasan. Da, ujutru bih se osećao
strašno ošamućeno, nisam mogao da se probudim, nakon što bih sanjao
– jesu li to bili snovi? Govorio sam.
No to je sve čega se seća, da je govorio dok je neko drugi bio tamo
i slušao. ... Drhti od straha, a lice mu je bleđe od kreča.
U drugom predsoblju nalazi se prazna crvena limenka od kafe.
Robna marka glasi „savarin”. Shvata da bi trebalo da glasi „severin”.
Oh, taj pogani lupež što mu se ruga. ... No nisu to zloćudne igre reči
uperene protiv odabrane žrtve, koliko samilosna magija, ponavljanje na
svim razinama nekakvog dominantnog oblika (kao što, na primer,
nijedan normalan miner neće uveče dok pere sudove prati kašiku
između dve šolje, pa čak ni između čaše i tanjira, zbog straha od
vibracije koju time simbolizuje... jer to je vibracioni prekidač što on
zapravo drži, postavljen između dva odsudna kraja, prstima što ga bole
od tog iznenadnog podsećanja). ... U trećoj prostoriji, fioka sa
dokumentima ostavljena je otvorena, hrpa slučajeva delimično je
vidljiva, i tu je i otvoren primerak Kraft-Ebingovog dela. U četvrtoj,
ljudska lobanja. Uzbuđenje mu raste. U petoj, štap od ratana. U više
sam ratova za Englesku učestvovao nego što mogu da nabrojim... nisam
li dovoljno platio? Sve sam za njih rizikovao, iznova i iznova. ... Zašto
moraju da muče starog čoveka? U šestoj prostoriji sa plafona visi
dronjavi britanski vojnik iz Mesinske bitke, u borbenoj uniformi sa
rupama mitraljeza „maksim” oivičenih crnim poput očiju Kleo de
Merod 250, čije je levo oko odstreljeno, a leš počinje da se oseća... ne...
ne! Kaput, nečiji stari kaput, to je sve, ostavljen na kukici na zidu... ali
zar ne može da mu oseti miris? Sada nadire iperit, prodire mu u mozak
uz zlokobno zujanje, kao što umeju snovi kad ih ne želimo, ili kad se
gušimo. Mitraljez na nemačkoj strani peva dam didi da da, englesko
oružje odgovara sa dam dam, a noć mu se sve jače obavija oko tela, tik
pred sat u kojem sve počinje. ...
Na vratima sedme ćelije, slabašnih zglobova prstiju naspram tamne
hrastovine, kuca. Brava na daljinsko, električno upravljanje uz tresak se
otvara, a za njim se vuče eho. On ulazi i zatvara vrata za sobom. Ćelija
je u polumraku, i samo mirišljava sveća gori u ćošku koji deluje
kilometrima daleko. Ona ga čeka na visokoj „Adamovoj stolici”, belog
tela, crne noćne uniforme. On pada na kolena.
„Domina Nocturna... svetla majko i poslednja ljubavi... tvoj sluga
Ernest Puding javlja se po naređenju.”
Ovih ratnih godina težište ženinog lica je na njenim ustima. Karmin
među ovim grubim i često plitkim devojkama gospodari crven kao krv.
Oči su prepuštene vremenskim uslovima i suzama: ovih dana, uz toliko
mnogo smrti skrivene na nebu, napolju pod morem, među tufnama i
mrljama na izvidničkim fotografijama, oči većine žena su strogo
funkcionalne. No Puding dolazi iz drugog vremena, i Pointsman je na
umu imao i taj detalj. Dama u pratnji komandanta brigade provela je sat
vremena ispred ogledala sa maskarom, ajlajnerom, senkom i olovkom
za oči, losionima i ruževima, četkicama i pincetom, bacajući pogled s
vremena na vreme na neuvezani album pun fotografija glavnih lepotica

250 Kleo de Merod (Cléo de Mérode, 1875-1966) – francuska plesačica.

od pre trideset i četrdeset godina, kako bi njena vladavina ovih noći
mogla biti autentična ako već ne i – zbog stanja njenog uma, koliko i
njegovog – legitimna. Plava kosa joj je pokupljena i ukosnicama
pričvršćena ispod guste crne perike. Kad sedi oborene glave,
zaboravljajući na vladarsku pozu, kosa joj pada napred, preko ramena,
do ispod grudi. Sada je naga, ako se izuzmu dugi plašt od samurovine i
crne čizme sa niskim potpeticama. Od nakita nosi jedino srebrni prsten
sa lažnim rubinom koji nije isečen u fasete već je i dalje u prvobitnom
obliku, ohola kaplja krvi, sada ispružena, što čeka na njegov poljubac.
Potkresani brk mu, podrhtavajući, očeše njene prste. Nokte je
isturpijala u dugačke šiljke i nalakirala ih istom nijansom crvene kakve
je i njen rubin. Njihov rubin. Pod ovom svetlošću nokti su gotovo crni.
„Dosta. Spremi se.”
Posmatra ga kako se svlači, medalje slabašno zveckaju, uštirkana
košulja šuška. Ona očajnički žudi za cigaretom, no uputstva kažu da ne
puši. Trudi se da joj ruke ostanu mirne. „O čemu razmišljaš, Puding?”
„O onoj noći kad smo se upoznali.” Blato je smrdelo.
Protivavionski topovi tukli su u tami. Njegovi ljudi, njegovo siroto
stado, tog jutra je stradalo od gasa. Bio je sam. Kroz periskop, ispod
osvetljavajuće granate što je visila na nebu, spazio ju je... i premda je
bio sakriven, i ona je spazila Pudinga. Lice joj je bilo bledo, bila je
odevena sva u crno, stajala je na Ničijoj zemlji, mitraljezi su izrešetali
svoje šare svuda oko nje, no njoj zaštita nije bila potrebna. „Prepoznali
su te, Gospodarice. Bili su to tvoji ljudi.”
„A to si bio i ti.”
„Doviknula si mi, rekla si: ‘Nikada te neću napustiti. Ti pripadaš
meni. Bićemo zajedno, iznova i iznova, premda će možda godine proći.
I uvek ćeš biti u mojoj službi.’”
Ponovo je na kolenima, nag poput bebe. Staračko telo, ogrubelo,
puzi pod svetlošću sveće. Stari ožiljci i nove rane tu i tamo mu se
grupišu na koži. Penis mu stoji na gotovs. Ona se smeši. Na njenu
zapovest, on puzi ka njoj da joj celiva čizme. Oseti miris laštila i kože,
i oseti, kroz crnu kožu, kako joj se prsti na nogama grče pod njegovim
jezikom. Krajičkom oka vidi, na stočiću, ostatke njenog ranovečernjeg
obroka, rub tanjira, vrške dve boce, mineralne vode, francuskog vina.
...
„Vreme je za bol, Komandante brigade. Dobićeš dvanaest najboljih,
ako me tvoja večerašnja žrtva zadovolji.”
 Ovo mu je najgori trenutak. Dešavalo se da ga odbije. Njegova
sećanja na Prvu bitku kod Ipra nju ne zanimaju. Čini se da ne mari za
masovni pokolj koliko za mit i lični strah... ali molim te... molim te neka
prihvati. ...
„U Badahozu”, šapuće ponizno, „za vreme rata u Španiji... skupina
vojnika Frankove Legije jurišala je na grad, pevajući svoju pukovsku
himnu. Pevali su o nevesti koju su oteli. Bila si to ti, Gospodarice: oni
– oni su te proglasili za njihovu nevestu. ...”
Neko vreme ona ne progovara, terajući ga da čeka. Naposletku,
očiju prikovanih za njegove, smeši se, a primesa zla u osmehu, za koju
je otkrila da mu je potrebna, po običaju se stara sama za sebe: „Da. ...
Mnogi od njih jesu postali moji ženici tog dana”, prošaputala je,
savijajući blještavi štap. Čini se da prostorijom duva zimski vetar.
Njena slika preti da se rastrese i raspadne u zasebne pahulje snega. Voli
da je sluša kako govori, njen ga je glas pronašao iz razrušenih soba
flamanskih sela, zna on, može da odredi po akcentu, devojke što su
prestarele u Niskim zemljama, čiji su se glasovi iskvarili od mladih u
stare, veselih u ravnodušne, kako se taj rat razvlačio, kako su godišnja
doba prelazila u sve oštrija godišnja doba. ... „Primila sam njihova
smeđa španska tela u svoje. Bili su boje prašine, i sutona, i mesa
ispečenog tako da dobije savršenu teksturu... većina ih je bila toliko
mlada. Letnji dan, dan ljubavi: jedan od za mene najdirljivijih ikada.
Hvala ti. Večeras ćeš dobiti svoj bol.”
Barem je to deo njenog programa u kojem može da uživa. Premda
nikada nije čitala nijedno delo klasične britanske pornografije, oseća,
sasvim pouzdano, da se nalazi u samom lokalnom središtu žanra. Šest
po turu, još šest preko bradavica. Tres gde je sada ta „Tikvica
iznenađenja”? A? Sviđa joj se kako krv lipti i teče preko sinoćnjih rana.
Često mora svim silama da se trudi da i sama ne zaječi pri svakom
njegovom jauku bola, dva glasa u disonanci koja bi bila mnogo manje
nasumična nego što bi zvučalo. ... Nekih bi mu noći zapušila usta
ceremonijalnom ešarpom, vezala ga akselbenderom 251 sa zlatnim
kićankama ili njegovom sopstvenom portepejom. No večeras on leži
zgrčen na podu, pred njenim nogama, sparušenog dupeta izdignutog
prema štapu, vezan ničim drugim do sopstvenom potrebom da oseti bol,
da oseti nešto stvarno, nešto čisto. Toliko su ga daleko odveli od
njegovih jednostavnih oblika hrabrosti. Nagurali su papirne iluzije i

251 Akselbender – ukrasni gajtan, dekorativna oznaka na vojnoj uniformi.

vojne eufemizme između njega i ove istine, ove retke pristojnosti, ovog
trenutka pred njenim principijelnim nogama... ne nije to krivica sada,
ne koliko čuđenje – to što je toliko godina mogao da sluša ministre,
naučnike, lekare, svakog od njih sa njihovim specijalizovanim lažima,
kad je ona sve vreme bila ovde, sigurna u svoje vlasništvo nad njegovim
sve slabijim telom, njegovim istinskim telom: nemaskirnom
uniformom, nezakrčenim lekovima koji bi od njega sakrili njene poruke
u vidu nesvestice, mučnine i bola. ... Bola iznad svega. Najčistija
poezija, milošta najveće vrednosti. ...
S mukom se izdiže na kolena kako bi poljubio instrument. Ona sada
stoji nad njim, raskoračenih nogu, pelvisa isturenog napred, krznenog
plašta raskriljenog na kukovima. Usuđuje se da podigne pogled ka
njenoj pički, tom strašnom vorteksu. Stidne dlačice su joj za ovu priliku
ofarbane u crno. On ispušta uzdah i dopušta da mu se otme kratki sramni
jecaj.
„Ah... da, znam.” Ona se smeje. „Siroti smrtni Komandant brigade,
znam. To mi je poslednja misterija”, dok noktima gladi stidne usne, „ne
možete tražiti od žene da otkrije svoju poslednju misteriju, zar ne?”
„Molim te...”
„Ne. Ne večeras. Klekni ovde i uzmi ono što ti dajem.”
Uprkos samom sebi – to mu je već refleks – on baca jedan brzi
pogled ka flašama na stolu, tanjirima isprljanim od sokova mesa,
holandez sosa, masnih otpadaka i kostiju. ... Njena senka pada mu na
lice i gornji deo tela, njene kožne čizme tiho škripuću pri pomeranju
butnih i stomačnih mišića, a zatim u mlazu počinje da piški. On otvara
usta da uhvati mlaz, zagrcne se, pokušava da nastavi da guta, oseća topli
urin kako mu curi iz uglova usta i niz vrat i ramena, natopljene u toj
šuštećoj oluji. Kad je završila, on oliže poslednjih nekoliko kapi sa
usana. Znatno više ih se, bistrozlatnih, zadržava u svetlucavim dlakama
njenog mufa. Njeno lice, što joj proviruje između golih grudi, glatko je
poput čelika.
Ona se okreće. „Podigni mi krzno.” On je posluša. „Pažljivo. Nemoj
da mi dotakne kožu.” Ranije, na početku ove igre, bila je nervozna,
stisnuta, pitajući se da li je to imalo nalik muškoj impotenciji. No
pažljivi Pointsman joj je, očekujući to, slao pilule laksativa zajedno sa
obrocima. Sada joj creva tiho cvile, i ona oseća kako govna počinju da
joj cure kroz njih, napolje. On kleči sa podignutim rukama u kojima
drži bogati plašt. Tamno govance se pojavljuje iz otvora, iz potpune
tame između njenih belih guzova. On širi kolena, nespretno, sve dok ne
uspe da oseti kožu njenih čizama. Naginje se napred da usnama
obuhvati vrelo govno, nežno ga sisajući, ližući ga po donjoj strani... on
misli, žao mu je, ali ne može protiv toga, on misli na crnački penis, da
zna on da to krši deo postavljenih uslova, ali ne može da mu se otme,
tom prizoru divljeg Afrikanca koji će ga naterati da se ponaša kako
dolikuje. ... Smrad govana ispunjava mu nos, zahvata ga, okružuje ga.
Miris je to Pašendala, miris Ipra. Pomešan sa blatom i truljenjem leševa,
bio je to preovlađujući miris njihovog prvog susreta i njen zaštitni znak.
Govance mu klizi u usta, naniže ka ždrelu, u samo ždrelo. On oseća
nagon za povraćanjem, no hrabro čvrsto steže zube. Hleb koji bi inače
samo negde plutao u porcelanskim vodama, neviđen, nekušan – sada se
izdigao i ispekao u gorkoj intestinalnoj Pećnici u hleb koji nam je znan,
hleb lagan poput udobnosti sopstvenog doma, tajanstven poput smrti u
postelji... I dalje oseća grčeve u grlu. Bol je užasan. Jezikom gnječi
govno o gornje nepce i počinje da žvaće, sada nespretno, što je jedini
zvuk koji se u prostoriji čuje. ...
Slede još dva govanceta, manja, i kad ih je sve pojeo, ostaci govana
koje valja polizati sa njenog anusa. U sebi se moli da će mu dopustiti
da spusti plašt preko sebe, da će mu biti dozvoljeno, u toj svilom
oivičenoj tami, da se malo duže zadrži tako, pokornog jezika ispruženog
naviše ka njenom čmaru. No ona se odmiče. Krzno mu iščeznu iz ruku.
Naređuje mu da masturbira pred njom. Posmatrala je kapetana Blicera
sa Gotfridom i naučila je odgovarajući stil.
Komandant brigade svršava brzo. Snažan miris sperme ispunjava
prostoriju poput dima.
„A sada idi.” Došlo mu je da zaplače. No preklinjao je već ranije,
nudio joj – apsurdno – svoj život. Oči mu se pune suzama i on počinje
da plače. Ne usuđuje se da pogleda u njene oči. „Usta su ti sada sasvim
umazana govnima. Možda da te fotografišem u takvom stanju. Za slučaj
da ti ikada dosadim.”
„Ne. Ne, samo mi je ono dosadilo”, pokazujući glavom unatrag ka
Krilu D da označi ostatak „Belog pohođenja”. „Toliko mi je dosadilo.
...”
„Obuci se. Nemoj zaboraviti da obrišeš usta. Poslaću po tebe kad te
opet budem želela.”
Otpušten. Ponovo u uniformi, zatvara vrata ćelije i vraća se putem
kojim je došao. Noćni dežurni i dalje spava. Hladan vazduh deluje na
Pudinga poput udarca. On jeca, presamićen, sam, obraza za trenutak
naslonjenog na grube kamenite zidove paladijanske kuće. Njegove
uobičajene odaje postale sumu mesto izgnaništva, dok mu je stvarni
dom uz Gospodaricu Noći, uz njene meke čizme i grubi glas strankinje.
Nema čemu drugome da se nada do šolji čorbe kasno uveče, rutinskom
potpisivanju hartija, dozi penicilina koju mu je Pointsman naredio da
primi, kako bi suzbio posledice E. coli. Ali možda će, sutra uveče. ...
možda tada. Ne vidi kako bi mogao duže da izdrži. No možda, u satima
tik pred zoru...

□ □ □ □ □ □ □

V eliki prevoj – zelena ravnodnevica i preobraženje, od usnule ribe u

mladog ovna, iz vodenog sna u vatreno buđenje, nadvijaju se nad nama.
S druge strane zapadnog fronta, gore na planini Harc 252 u Blajherodeu,
Verner fon Braun, nedavno slomljene ruke u gipsu, sprema se da
proslavi svoj trideset i treći rođendan. Artiljerija grmi čitavog
poslepodneva. Ruski tenkovi podižu utvare od prašine daleko nad
nemačkim poljanama. Rode su se vratile kući, a pojavile su se i prve
ljubičice.
U „Belom pohođenju” dani uz krečnjački komad obale sada su lepi
i vedri. Devojke iz kancelarija umotavaju se u sve manje džempera, a
grudi se ponovo pomaljaju na vidiku. Mart je došao poput jagnjeta. Lojd
Džordž umire. Zalutali posetioci se sada primećuju duž i dalje
zabranjene plaže, gde sede među zastarelim mrežama čeličnih šipki i
kablova, nogavica podavrnutih do kolena ili puštene kose, i blago
smrznutim nožnim prstima prebiraju po kamenčićima. Tik uz obalu,
pod vodom, nižu se kilometri tajnog cevovoda, s naftom spremnom da
na okretaj ventila bude puštena da sprži nemačke napadače kojima je
mesto u već zastarelim snovima... gorivo što čeka hipergilično paljenje
do kojeg neće doći ako ne dođe sada u vidu nekakve pošalice mladih
birokrata ili majskog ustanka duha, na živahnu melodiju bavarskog
melodijoklepca Karla Orfa

252 Harc – planina u severnoj Nemačkoj.

 O,O,O,
To-tus flore-o!
Iam amore virginali
Totus ardeo... 253

Čitava ova obala od utvrda sija, od Portsmuta do Dandženesa,

razbuktala od ljubavi prema proleću. Ovakvi se zapleti svakodnevno
rađaju u živahnijim glavama u „Belom pohođenju” – zima pasa, zima
crnih snežnih padavina nesvrsishodnih reči, bliži se kraju. Uskoro ćemo
je ostaviti za nama. No kad se jednom tamo nađe, za nama – hoće li i
dalje nastaviti da odašilje svoju prikrivenu hladnoću, kakve god da vatre
gore na moru?
U Kazinu „Herman Gering” zavladao je novi režim. Jedino poznato
lice sada je general Vajvern, premda se čini da je ražalovan. Slotropova
sopstvena predstava o zaveri protiv njega postala je još složenija. Ranije
ie zavera bila monolitna, svemoćna, ništa čemu bi ikada mogao stati na
put. Sve one igre sa pijančenjem, i one scene sa Katje, i oba iznenadna
odlaska. No sada –
Poslovice za paranoike, 1: Možda nikada nećeš moći da priđeš
Gospodaru, no možeš da dražiš njegove sluge.
A zatim, u poslednje vreme počeo je da zapada u posebno stanje
svesti, izvesno ne baš san, možda pre ono što se zvalo „sanjarenje”,
premda takav u kojem su boje pre osnovne nego pastelne... i u takvim
trenucima činilo se da je stupio u dodir, i izvesno vreme ostao u dodiru,
sa jednom dušom koju znamo, sa glasom koji je više nego jednom
govorio kroz medijuma istraživačke stanice, Kerola Eventira: opet sa
pokojnim Rolandom Feldspatom, davno preotetim stručnjakom za
sisteme upravljanja, jednačine navođenja, povratne informacije u korist
njegove Aeronautičke ustanove i tako to. Čini se da je, iz ličnih razloga,
Roland ostao da lebdi iznad ovog slotropovskog prostora, kroz sunčevu
svetlost čiju energiju jedva da oseća i kroz oluje što mu statičkim
elektricitetom golicaju leđa, šaptao je Roland sa razdaljine od osam
kilometara, te divovske visine, pozicioniran duž jedne od Poslednjih
parabola – putanja leta kojima se nikada ne sme poći – gde sada dela
kao jedan od nevidljivih Branitelja stratosfere, beznadežno

Stihovi su iz dela Karmina Burana: „Oh, oh, oh / procvetah sasvim! /

253

Devičanskom ljubavlju sad / Gorim sasvim...”

birokratizovan s druge strane kao što je bio i sa ove, i drži svoje astralne
pipke onoliko čvrsto zakačene koliko se i moglo očekivati, sklupčan na
„nebu” toliko napet od svih frustracija povezanih sa pokušajima da
stupi u kontakt, od nemoći izvesnih spavača koji pokušavaju da se
probude ili progovore a ne uspevaju, koji se muče protiv tegova i sondi
kranijalnog bola koji se, kako se čini, ne može podneti u budnom stanju,
on čeka, ne nužno na dokone tikvane kao što je ovaj ovde Slotrop –
Roland zadrhti. Je li ovo taj? Ovo? Da bude pramčana figura za taj
poslednji prelazak? Oh, bože, smiluj se: koje će oluje, koja čudovišta
Etra ovaj Slotrop uopšte moći da razveje pred nekim?
E pa, Roland mora to da iskoristi najbolje što može, nema druge.
Ako su već dospeli ovoliko daleko, on mora da im pokaže šta zna o
Nadzoru. To je jedna od tajnih misija njegove smrti. Njegove tajnovite
izjave one noći kod Snoksola o ekonomskim sistemima ovde služe
samo za svakodnevno narodsko pozadinsko brbljanje, dato stanje
postojanja. Pitajte samo Nemce. Oh, baš je to tužna priča, kako su
bedno iskoristili njihov Schwarmerei 254 za Nadzor ljudi na položajima.
Tvrdilo se čak u nekoliko uvodnih članaka Paranoičnih Sistema Istorije
(PSI), periodičnog časopisa kratkog veka iz dvadesetih godina čije su
štamparske ploče tajanstveno iščezle, razume se, da je čitava nemačka
inflacija namerno stvorena, samo da bi mlade pristalice Kibernetske
tradicije naterala na rad u Nadzoru: naposletku, ekonomija se naduvava,
krećući se naviše poput balona, dok se njena sopstvena definicija
Zemljine površine lagano podiže naviše u smislu vrednosti,
nekontrolisana, podižući se kako dani teku, dok je sistem povratne
informacije od kojeg se očekuje da održava vrednost mete konstantnom
sramotno omanuo... Jedinstveni dobitak svuda u petlji, jedinstveni
dobitak, nula promene, i psst, tako zauvek, to su bile tajne pesmice iz
detinjstva Discipline nadzora – tajne i strašne, kao što vele grimizne
istorije. Divergentne oscilacije bilo koje vrste skoro da su bile Najgora
pretnja. Niste mogli naterati ljuljaške ovih dečjih igrališta da se iz
vertikale podignu više od određenog ugla. Svađe bi se brzo rešavale, s
lakoćom na koju se nije dugo čekalo. Kišni dani nikada nisu nosili
mnogo munja ili grmljavine, samo nadmeno stakleno sivilo što se
nakuplja u donjim delovima, izvesni monohromatski pogled na doline
krcate mahovinastim klopkama što korenjem upiru u nebo ne baš
sasvim u zlokobnoj razigranosti (kao nekakvo bezopasno iznenađenje

254 Schwarmerei (nem.) – fanatizam.

za ditiste tamo gore koji ne obraćaju pažnju, ne...), doline prepune
jeseni, a po kiši i smežurane, usedeličke smeđe što se krije iza zlatne
boje... izrazito selektivno uprljana kiša začikava te i mami preko
praznih placeva, u stražnje uličice, koje postaju još tajanstvenije i lošije
popločane i složeniji ispreplitane, pri čemu plac ustupa mesto drugom
nepravilnom placu sedam puta, a često i više, iza uglova živice, preko
mrlja optičke dnevne svetlosti sve dok ne izađemo, grozničavi, nemi, iz
područja samih ulica i ne zađemo u unutrašnjost, među niz tamnih polja
i šume, početka prave šume, gde delić iskušenja koje je pred nama
počinje da se otkriva, a naša srca počinju da se plaše... no baš kao što
nijedna ljuljaška nikada ne može da se gurne više od određene visine,
tako se ni u šumu ne može prodreti dalje od određenog radijusa. Uvek
je postojala granica do koje ćemo biti dovedeni. Bilo je tako lako odrasti
u tom uređenju stvari. Sve je bilo najzdravije moguće. Rubove jedva da
smo ikada mogli da nazremo, a kamoli da ih izazivamo, da sa njima
očijukamo. Uništenje, oh, da, i demoni, uključujući i Maksvelovog, bili
su tu, duboko u šumi, zajedno sa ostalim zverima što iskaču među
utvrdama vaše bezbednosti...
Tako je i užasna putanja Rakete svedena, doslovno, u buržoaske
okvire, okvire jednačine kakva je ta fina mešavina filozofije i opreme,
apstraktne promene i osovina od pravih metala koja opisuje kretanje u
aspektu kontrole rotacije:

Održavajući, posedujući, upravljajući između Scile i Haribde

čitavim putem do brenšlusa. Ako je ijedan od mladih inženjera uviđao
korespondenciju između dubokog konzervativizma Povratne
informacije i onakve vrste života kakve su počinjali da vode još dok su
u procesu njegovog prihvatanja, to bi se izgubilo, ili maskiralo u nešto
drugo – niko od njih nije to povezao, barem ne dok su bili živi: trebalo
je da se desi smrt pa da toshvati Roland Feldspat, smrt sa vrlo dobrim
izgledima da bude Prekasno, kao i mnoštvo drugih duša što osećaju da
su, čak i sada, Raketolike, da kreću ka kamenito plavim svetlima
Vakuuma pod Nadzorom kojem ne mogu baš da odrede ime...
osvetljenost s ove strane iznenađujuće je blaga, blaga poput nebeskih
odora, nekakav osećaj naseljenosti i nevidljive sile, odlomci „glasova”,
kratkotrajni uvidi u drugi poredak postojanja. ...
Slotropu bi, nakon toga, ostao ne toliko neki jasan simbol ili šema
svega toga koliko nekakav alkalni ukus žalopojke, neumitne
čudnovatosti, samodovoljnosti u koju ništa nije moglo prodreti. ...
Da, nekako nemačke, takve su bile te epizode. E pa, ovih dana
Slotrop čak i sanja na tom jeziku. Ljudi su ga podučavali dijalektima,
Plattdeutsch za zonu koju Britanci nameravaju da okupiraju, tiringijski
za slučaj da Rusi ne dospeju do Nordhauzena 255, gde se nalazi centralna
fabrika raketa. Uz nastavnike jezika išli su i stručnjaci za artiljeriju,
elektroniku i aerodinamiku, kao i momak iz Međunarodne naftne
kompanije „Šel”, Hilari Bauns, koji će ga učiti o pogonu.
Ispostavilo se da je, početkom 1941. godine, britansko Ministarstvo
snabdevanja 256 sklopilo sa kompanijom „Šel” istraživački ugovor
vredan deset hiljada funti – da su želeli da „Šel” razvije raketni motor
koji bi bio pogonjen nečim što nije kordit 257, koji se u ono vreme
upotrebljavao da se u vazduh podignu razne vrste ljudi brzinom od
nekoliko gomila tona na sat, i nije se mogao trošiti na rakete. Ekipa koju
je nadgledao izvesni Ajzak Labok pokrenula je postrojenje za statičko
ispitivanje u Langherstu kraj Horšama, i počela da eksperimentiše sa
tečnim kiseonikom i avio-gorivom, izvevši svoj prvi uspešni test u
avgustu 1942. godine. Inženjer Labok imao je diplomu iz
dvopredmetnih studija sa Kembridža i bio je otac britanskog ispitivanja
tečnog kiseonika, te ono što on nije znao o toj kiseloj tvari nije bilo ni
vredno znanja. Njegov glavni asistent ovih dana je gospodin Džefri
Golin, i upravo Golinu Hilari Bauns podnosi izveštaj.
„Bogami, što se mene tiče, ja sam više za eso”‘, smatra Slotrop da
valja pomenuti. „Moja stara kolica su benzin gutala kao luda, ali su
bilagurman. Svaki put kad bih uzeo sel’, morao sam u rezervoar da
sipam i čitavu flašu onog ‘broma 258 samo da bih umirio cevi tog sirotog
prokletog ‘teraplejna’ 259.”
„Zapravo”, obrve kapetana Baunsa, koji je 110 posto kompanijski
čovek, prilježno se podižu i spuštaju kako bi mu pomogle, „mi smo se
tada bavili samo transportom i skladištenjem. U ono vreme, znaš, pre
‘aposa i nacista, za proizvodnju i preradu bio je zadužen holandski

255 Nordhauzen – grad i okrug u nemačkoj pokrajini Tiringiji.

256 Ministarstvo snabdevanja – ogranak vlade Ujedinjenog Kraljevstva, osnovan 1939.
godine, koji je bio zadužen za opskrbljivanje oružanih snaga. Za vreme rata ovo
ministarstvo je bilo smešteno u Šel Meks Hausu u Ulici Strand.
257 Kordit – dvobazno raketno gorivo sa dodatkom dinitrotoluena.
258 Bromo – blagi antacid.
259 Terraplane (eng.) – model automobila koji je „Hadson” proizvodio u periodu od

1932. do 1938.
ogranak, u Hagu.”
Slotrop, siromah, seti se Katje, iščezle Katje, kako izgovara naziv
svog grada, kako na holandskom šapuće reči ljubavi dok su se kretali
kroz morska jutra što sada pripadaju nekom drugom vremenu, drugom
uređenju. ... Ma čekaj malo. „Misliš na Bataafsche Petroleum
Maatschappij, N.V.?”
„Tako je.”
To je takođe ispisano i na negativu izvidničkog snimka grada,
tamnosmeđem, okićenom mrljama od vode, nikad dovoljno vremena da
se snimci sasvim osuše –
„Jeste li vi momci svesni”, pokušavaju da ga nauče i engleskom
engleskom, bog zna zašto, koji u njegovom izgovoru zvuči kao da
govori Keri Grant, „da su Švabe – stare Švabe, znaš – bile u tom tamo
Hagu, i ispaljivale svoje proklete rakete na London, i-i koristile tu...
zgradu sedišta ‘Rojal Dač Šela’, kao i Trg Josefa Israelsa ako se dobro
sećam, da postave odašiljač za radio-navođenje? Kakva je to čudna
zbrka, stari moj?”
Bauns zuri u njega, zveckajući želudačnim draguljima, ne znajući
zapravo šta da misli o Slotropu.
„Hoću da kažem”, i Slotrop sada pada u vatru zbog nečega što samo
njemu smeta, nejasno, nije to nešto zbog čega bi se trebalo svađati, zar
ne?, „ne deluje li vam barem samo malo čudno, to što vi momci iz ‘Šela’
radite na vašem motoru na tečni pogon s vaše strane Kanala, a njihovi
momci, vidiš, ispaljuju svoje prokletinje na vas pomoću vaše
sopstvene... proklete... ‘Šelove’ kule za odašiljanje.”
„Ne, ne vidim kakve to ima – na šta ciljaš? Mora da su jednostavno
odabrali najvišu zgradu koju su mogli da nađu, a koja je u direktnoj
ravni sa njihovim lansirnim mestima ka Londonu.”
„Da, i na odgovarajućoj udaljenosti, nemoj to zaboraviti – tačno na
dvanaest kilometara od lansirnog mesta. Znaš? Upravo na to mislim.”
Čekaj, oh čekaj. Da li on na to misli?
„E pa, nikad nisam o tome na taj način razmišljao.”
Nisam ni ja, prikane. Oh, nisam ni ja, momci. ...
Hilari Bauns i njegov Zbunjeni Osmeh. Još jedan naivčina,
dobroćudni entuzijasta poput Ser Stivena Dodson-Traka. Ali:
Poslovice za paranoike, 2: Nedužnost stvorenja obrnuto je
proporcionalna nemoralnosti Gospodara.
 „Nadam se da nisam nešto pogrešno rekao.”
„Što to?”
„Deluješ – „ Bauns pokušava da se osmehne, kako se njemu čini,
prijateljski, „zabrinuto.”
Zabrinuto, baš. Brinu ga čeljusti i zubi nekog Stvora, nekog
Prisustva toliko velikog da niko drugi ne može da ga vidi – tamo! To je
ono čudovište o kojem sam ti pričao. – Nije to čudovište, glupane, to su
oblaci! – Ne, zar ne vidiš? To su mu stopala – E pa, Slotrop oseti to
čudovište na nebu: njegove vidljive kandže i krljušti pogrešno se
smatraju za oblake i ostale moguće stvari... ili su svi pristali da ih
nazivaju drugim imenima kad Slotrop može da ih čuje. ...
„To je samo ogromna slučajnost’, Slotrope.”
Naučiće da čuje navodnike u onome što drugi govore. To je knjiški
refleks, možda je genetski predodređen – svi ti pređašnji Slotropi što su
teglili Biblije po plavim brdima kao deo svoje opreme, napamet učeći
strukture Arki, Hramova, Vizionarskih tronova – sve materijale i
dimenzije. Podatke iza kojih se uvek, baš svuda, nalazila natprirodna
izvesnost Boga.
E pa, nije bilo prikladnijeg načina da Tajron Shvati jednog hladnog
jutra nego što je ovaj:
U pitanju je bila kopija nemačkog spiska delova, tako bedno
reprodukovana da jedva može da iščita reči – „Vorrichtung fur die
Isolierung, 0011-5565/43”, pazi sad, šta li je to? Zna taj broj napamet,
to je broj originalnog ugovora za rakete A4 u celini. Šta li „izolaciono
sredstvo radi uz broj ugovora za Aggregat? A tu je i oznaka DE, najveći
prioritet za naciste koji postoji? Nije to valjalo. Ili je službenik u
Vrhovnoj komandi Vermahta zajebao stvar, što nije bilo nemoguće, ili
jednostavno nije znao broj pa je ubacio broj rakete kao najbolje čega je
mogao da se seti. Brojevi narudžbe, delova i radni brojevi imaju istu
napomenu, koja Slotropa upućuje na Dokument SG-1. Napomena na
napomeni veli „Geheime Kommandosache! Ovo je državna tajna, pod
definicijom § 35 R5138.”
„Čuj”, pozdravlja generala Vajverna koji je upravo uleteo, „voleo
bih da se dočepam kopije tog Dokumenta SG-1.”
„E pa, baš”, odgovara general. „Voleli bi to i naši momci, rekao
bih.”
„Prestani sa ludiranjem.” Svaki podatak Savezničke obaveštajne
službe u vezi sa raketama A4, koliko god da je poverljiv, gura se u tajni
levak tamo u Londonu i sve izlazi u Slotropovoj otmenoj ćeliji u
Kazinu. Do sada ništa nisu krili.
„Slotrope, ne postoje dokumenti sa oznakom ‘SG’.”
Prvi nagon mu je da počne da maše spiskom delova čoveku u lice,
no danas je lukavi Jenki koji nadmudruje crvene mundire. „Oh. Dobro,
možda sam pogrešno pročitao”, pretvarajući se da traži po prostoriji
zakrčenoj hartijama, „možda je pisalo ‘56’ ili tako nešto, svega mu,
maločas je bio ovde. ...”
General ponovo odlazi. Ostavljajući Slotropa sa zagonetkom,
nekom vrstom, pa ne baš opsesije... ne još... Naspram liste delova, u
koloni „Materijali” stoji „Imipoleks G”. Oh stvarno. Izolaciono
sredstvo načinjeno od Imipoleksa G, je li? Kreće se po prostoriji, tražeći
svoj priručnik nemačkih robnih naziva. U njemu nema ničega čak ni
sličnog tome... potom pronalazi spisak glavnih materijala za A4 i svu
prateću opremu, i razume se da ni tu nema nikakvog Imipoleksa G.
Krljušti i kandže, i koraci koje izgleda niko drugi ne čuje. ...
„Nešto nije u redu?” opet Hilari Bauns, nosa pomoljenog kroz vrata.
„Radi se o tom tečnom kiseoniku, potrebno mi je još podataka o
tom specifičnom impulsu.”
„O specifičnom... misliš na specifični potisak?”
„Ma da, na potisak, potisak”, engleski engleski pritiče mu u pomoć,
Bauns je odvraćen:
„Za tečni kiseonik i alkoloh iznosi oko 200. Šta ti je još potrebno da
znaš?
„Ali zar niste vi momci u Langherstu upotrebljavali benzin?”
„Između ostalog, jesmo.”
„E pa radi se o tim ostalim stvarima. Zar ne znaš da je u toku rat?
Ne možeš zatajivati takve stvari.”
„Ali svi naši kompanijski izveštaji su u Londonu. Možda kad
sledeći put odem tamo –”
„Dođavola i te zabrane. Potrebno mi je to sada, kapetane!” Ide
okolo pretpostavljajući da su mu dodelili neograničenu autorizaciju, i
Bauns to potvrđuje:
„Pretpostavljam da bih mogao zatražiti preko teleprintera. ...”
„To mi kaži!” Preko teleprintera? Da, Hilari Bauns ima svoju
sopstvenu, privatnu, teleprintersku platformu ili stanicu u okviru
međunarodne „Šelove” mreže, baš kao što se Slotrop nadao, baš u
svojoj hotelskoj sobi, natrag u ormaru iza police sa „Olkitovim”
uniformama i uštirkanim košuljama. Slotrop se vešto uvlači unutra uz
pomoć svoje prijateljice Mišel, na koju je, kako je primetio, Bauns
bacio oko. „Pozdrav, lutko”, gore na mračnoj mansardi, među
rasprostrtim hulahopkama, gde spavaju plesačice, „da li bi volela da te
večeras spojim sa velikim naftašem?” Došlo je do jezičkog
nesporazuma, ona misli da će je metalnim spojnicama povezati sa
ogromnim čovekom iz kojeg nekako kaplje sirova nafta, što je
seksualna igra za koju nije sigurna da će joj se dopasti, no to su
razjasnili, i Mišel je nestrpljiva da ode i slatkorečivošću odmami tog
čoveka od njegovog teleprintera na dovoljno dugo da Slotrop može da
se poveže sa Londonom i raspita se o Imipoleksu G. Istina, primetila je
ona tu i tamo kapetana Baunsa među svojim noćnim obožavaocima,
primetila je naročito predmet od mesinga koji je i Slotrop video: zlatni
benzenski prsten sa krstom u središtu – nagrada „IG Farbena” za
izvanredni doprinos istraživanju sintetičkih jedinjenja. Bauns ga je
dobio još ‘32. Veza sa industrijom koju on predstavlja i čučala je negde
u pozadini Slotropovog uma kad se pojavilo pitanje Predajnika za
Raketno Navođenje. Ono ga je čak, na neki način, potaknulo na
trenutnu zamisao sa teleprinterom. Ko bi znao bolje od kompanije kao
što je „Šel”, bez stvarne zemlje porekla, ni na jednoj strani u ratu, bez
određenog predstavnika ili nasleđa, koja je umesto toga priključena na
taj globalni sloj, najdublje postavljen, iz kojeg zapravo potiču svi
pojavni oblici korporativnog vlasništva?
U redu. Večeras se održava zabava preko na Kapu, chez Raul de la
Perlimpinpin, mladog i ludog naslednika vatrometnog magnata iz
Limoža, Žorža („Pudra”) de la Perlimpinpina – ako je „zabava” reč koja
odgovara nečemu što se već odvija, neprekidno, od kad je ovaj komad
Francuske oslobođen. Slotropu je dopušteno – pod uobičajenim
nadzorom – da svrati do Raula kad god je za to raspoložen. Raspojasana
je to i lenja gomila tamo – dolutaju iz svih krajeva Ujedinjene Evrope,
povezani nekom mrežom porodice, ljubavničkih odnosa i prošlosti
.spunjene drugim sličnim zabavama čiju složenost njegov um nikada
nije uspeo da pojmi. Tu i tamo promiču lica, stara američka lica sa
Harvarda ili iz SHAEF-a, imena kojih se ne seća – povratnici su to,
možda slučajni, možda...
Na tu zabavu Mišel je odmamila Hilarija Baunsa, i za tu zabavu
Slotrop, ubrzo nakon što je odgovor iz Londona uz kloparanje pristigao,
nešifrovan, preko Baunsove mašine, sada počinje da se skockava.
Informacije će pročitati kasnije. Pevajući,

Sa licem što sija kao mikrofon opet,

I malo ulja u kosi,
Zgodan sam kao sladoleda kornet,
Jer tako se kicoš nosi. ...

Odeven u zeleno francusko odelo opakog kroja sa neupadljivim

purpurnim kvadratićima, široke cvetne kravate osvojene za stolom gde
su se igrale „tridesetice i četrdesetice”, u smeđe-belim brog cipelama sa
golferskim potplatama, i belim čarapama, Slotrop sada udopunjuje
izgled ponoćnoplavim fedora šeširom ravnog krutog oboda i odlazi,
kloparajući, elegantan, iz predvorja Kazina „Herman Gering”. Dok
izlazi, neki mršavi civil, prerušen u predstavu Tajne službe o Apačima,
polako izlazi iz niše u kolskom ulazu, i sledi Slotropov taksi niz mračni
zavojiti put do Raulove zabave.

□ □ □ □ □ □ □

Ispostavilo se da je neki šaljivdžija ranije ubacio sto grama hašiša u sos

holandez. Vest o tome se pronela unaokolo. Svi su bili nagrnuli na
brokoli. Pečenje se hladi na švedskim stolovima dužinom čitave
prostorije. Trećina društva već spava, uglavnom na podu. Mora se
koračati između tela da bi se došlo do mesta na kojem se nešto događa.
Šta se to događa, nije jasno. Uobičajene male zbijene skupine su
napolju, u vrtu, gde diluju. I nije neki prizor večeras. Homoseksualni
trougao dao se u podbadanja i prebacivanja, i tako zagradio vrata
kupatila. Mladi oficiri su napolju i povraćaju među cinijama 260. Parovi
tumaraju unaokolo. Devojaka je mnogo, sa kadifenim mašnama,
rukavima sa voalima, pothranjene, širokih ramena, sa trajnama, govore
na pola tuceta jezika, ponekad smeđe od ovdašnjeg sunca, druge blede

260 Cinija – vrsta cveta.

kao smrt, iz istočnijih delova Rata. Željni momci, kose nalik crnoj
lakovanoj koži, jurcaju okolo trudeći se da zavedu dame, dok starije
glave sasvim bez kose radije čekaju, ulažući isključivo minimalni
napor, zverajući po prostoriji, u međuvremenu razgovarajući o poslu.
Jedan kraj salona zauzima plesni orkestar sa izgladnelim baladnim
pevačem talasaste kose i veoma crvenih očiju, koji peva:

DŽULIJA (FOKSTROT)

Džu-lija,
Misliš li da lud sam ja,
Da ovo je samo prevara,
Da mi daš – mali poljubac?

Džu-u-lija,
Ljubav je moja najiskrenija,
Obožavao bih te najviše ja,
Kad bi mi dala – mali poljubac!

Ahh Džuu-lijaaaa –
Srce mi se raspada,
Za tobom sad balavim ja,
Da li to patim sad –
Još nečemu sam rad –

Džu-lija,
Vikao bih „Halelu-uja”,
Kad bi mi moja Džu-liii-ja
U zagrljaj pala zauvek sad.

Saksofonasta melodija, kao da je iz Park Lejna, savršena za izvesna

stanja uma. Slotrop ugleda Hilarija Baunsa, očigledno žrtvu
halucinogenog sosa holandez, kako je zapao u trans na velikom tabureu
sa Mišel, koja mu je protekla dva ili tri sata mazila dranguliju poteklu
iz „IG Farbena”. Slotrop maše, ali nijedno od njih ga ne primećuje.
Narkomani i pijanci guraju se međusobno bez stida oko švedskog
stola i u kuhinjama, preturajući po ormarićima, ližući dna šerpi. Kraj
njih prolazi golišava skupina kupača na putu niz stepenice što vode do
plaže. Naš domaćin, taj Raul, tumara unaokolo sa desetgalonskim
šeširom, u košulji po uzoru na Toma Miksa 261, sa parom revolvera, i
vodi za uzde konja rase peršeron. Konj ostavlja izmet po buhara 262
tepihu, kao i po ponekom ležećem gostu. Sve je iskrivljeno, nema
nikakvog fokusa sve dok bend ne odsvira sarkastični fanfare, i evo ga
najopakiji lik kojeg je Slotrop ikada video van filma o Frankenštajnu –
odeven u belo zut-odelo 263 sa razrezima na dnu leđa i dugačkim zlatnim
lancem što se njiše u luku i blešti dok prolazi kroz prostoriju mrko
gledajući svakoga, pomalo u žurbi ali odvajajući vreme da pažljivo
prouči lica i tela, okrećući glavu s jedne na drugu stranu, metodično,
pomalo zlosutno. Naposletku se zaustavlja ispred Slotropa, koji sebi
pripravlja „širli templ”.
„Ti.” Prst veličine klipa kukuruza, na inč od Slotropovog nosa.
„Možeš da se kladiš”, Slotrop će, ispuštajući maraskino trešnju na
tepih, a zatim je zgnječivši kad korakne unatrag, „da sam ja pravi čovek.
Razume se. Šta je u pitanju? Sve može.”
„Hajde.” Odlaze napolje, do zasada eukaliptusa, gde se Žan-Klod
Gong, zloglasni trgovac belim robljem iz Marselja, sav zdao u
belorobljašenje. „Hej ti”, urla ka krošnjama drveća, „želiš li da budeš
belo roblje, a?” „Svega mi, ne”, odgovara neka nevidljiva devojka, „ja
želim da budem zeleno roblje!” „Magenta!”, dovikuje neko iz krošnje
maslinovog drveta. „Cinober!” „Mislim da ću se prihvatiti valjanja
droge”, veli Žan-Klod.
„Pazi”, Slotropov drugar vadi koverat od kraft papira 264 koji je, vidi
Slotrop čak i u pomračini, debeo i sadrži američki okupacioni novac,
„hoću da mi pričuvaš ovo, dok ga ne budem tražio natrag. Čini se da će
Italo stići pre Tamare, a nisam siguran ko od njih dvoje –”

261 Thomas Mix (1840-1940) – američki glumac poznat po kaubojskim filmovima.

262 Buhara – vrsta tepiha koja je naziv dobila po gradu u Uzbekistanu, prepoznatljiva
po dve vrste karakterističnih šara.
263 Zut-suit (eng.) – muško odelo sa širokim nogavicama visokog struka i stegnutih

manžetni i dugim sakoom širokih revera i debelih naramenica.

264 Kraft-papir, ili natron-papir – jednostruko gladak smeđi papir koji se proizvodi iz

natron-celuloze. Zbog svoje otpornosti koristi se za izradu vreća za pakovanje.

 „Ovom brzinom, Tamara će ovde dospeti pre večeri”, ubacuje
Slotrop glasom Grauča Marksa.
„Nemoj pokušavati da narušiš moje poverenje”, savetuje ga Veliki.
„Ti si pravi čovek.”
„Tako je”, Slotrop gura koverat u džep. „Kaži, gde si nabavio to
zut-odelo, to koje je sad na tebi?”
„Koju veličinu nosiš?”
„42, srednju.”
„Dobićeš ga”, i rekavši to odtutnji unutra.
„I-i otmeni lanac!”, dovikuje Slotrop za njim. Šta se kog đavola
događa? Tumara okolo postavljajući po koje pitanje tu i tamo.
Ispostavlja se da je taj momak Bladget Veksving, poznati begunac iz
kasarne Martijer u Parizu, najgoreg vojnog zatvora na evropskom
frontu. Veksvingova specijalnost je lažiranje dokumenata svih vrsta –
vojničkih kartica sledovanja, pasoša, Soldbücher – dok mu je trgovina
vojnom opremom sporedna aktivnost. Bio je odsutan bez dopusta više-
manje još od Bitke kod Ipra, i iako mu nad glavom zbog toga visi smrtna
presuda, i dalje noću odlazi u američke vojne baze, u vojničke kuhinje,
da gleda filmove – pod uslovom da puštaju vesterne, voli on te opasne
momke, od zvuka topota kopita, kroz metalne zvučnike, što topoću
preko stotinu jardi buradi i đavo i po urvina u tom stranom tlu, srce mu
treperi kao da u njemu duva povetarac, neki od njegovih silnih
kontakata uvek ga obavesti o programu za svaki film koji se pušta u
svakom okupiranom gradu u ratnom području, i dešavalo se da on upali
na žice generalski džip samo da bi se odvezao do tog Poatjea na jedno
veče kako bi pogledao dobrog starog Boba Stila ili Džonija Meka
Brauna. Neka njegova slika visi na istaknutom mestu u svim
stražarnicama i neka je ugravirana u umovima hiljada i hiljada
„visibaba” 265, ali on je pogledao Povratak Džeka Slejda dvadeset i
sedam puta.
Večerašnja priča je tipična romantična intriga iz Drugog svetskog
rata, tek još jedno veče kod Raoula, koje uključuje buduću isporuku
opijuma koju Tamara koristi kao polog za pozajmicu od Itala, koji sa
svoje strane duguje Veksvingu za tenk „šerman” 266 koji njegov prijatelj

265 Visibaba (eng. snowdrop) – američki sleng naziv za vojnu policiju u Drugom
svetskom ratu, koji su dobili zbog belih šlemova, pojaseva, rukavica i kamašni.
266 Tenk M4 „šerman” – tenk srednje veličine koji su, u Drugom svetskom ratu,

Sjedinjene Američke Države i saveznici najčešće upotrebljavali.

Teofil pokušava da prokrijumčari u Palestinu, ali mora da prikupi
nekoliko hiljada funti radi podmićivanja s obe strane granice, te je tako
dao tenk kao zalog kako bi pozajmio od Tamare, koja deo svoje
pozajmice od Itala koristi kako bi njemu platila. No u međuvremenu ne
izgleda baš kao da će nešto biti od tog posla sa opijumom, jer od
posrednika ni traga već nekoliko nedelja, kao ni od novca koji mu je
Tamara dala unapred, a koji je dobila od Raula de la Perlimpinpina
preko Waxwinga, kojeg sada Raul pritiska za novac jer se Italo,
odlučivši da tenk sada pripada Tamari, pojavio prošle večeri i odvezao
ga na Nepoznatu Lokaciju kao pokriće za svoju pozajmicu, nagnavši
time Raula u paniku. Tako nekako.
Slotropovom uhodi dvojica homoseksualaca koji su se prepirali u
kupatilu iznose nepristojne ponude. Bauns i Mišel su iščezli sa vidika,
kao i taj Veksving. Roul prilježno razgovara sa svojim konjem. Slotrop
samo što se smestio kraj neke devojke u predratnoj „vort” 267 haljini, sa
licem nalik Tenijelovoj Alisi 268, istog čela, nosa, kose, kad se od spolja
začulo najstrašnije kloparanje, vika, lomljava drveta, i devojke utrčaše
prestravljene da se sklone od stabala eukaliptusa u kuću i tik iza njih šta
se to pojavljuje pod slabašnim svetlima vrta nego – pa upravo tenk
„šerman” lično! farova užarenih poput očiju King Konga, gusenica što
bacaju travu i komade podnih ploča dok tenk manevriše okolo i
zaustavlja se. Njegov top od 75 mm okreće se sve dok ne nanišani kroz
francuske prozore pravo u sobu. „Antoan!”, mlada dama se
usredsređuje na ogromnu cev, „za Boga miloga, ne sada. ...” Poklopac
leti naviše i Tamara – Slotrop nagađa: nije li tenk trebalo da je kod Itala?
– ovaj – se pojavljuje vrišteći da ospe bujicu osuda na Raula,
Veksvinga, Itala,
Teofila, kao i posrednika u poslu sa opijumom. „No sada” vrišti
ona, „imam vas sve! Jedan coup defourde!” Poklopac pada – oh, Isuse
– čuje se zvuk ubacivanja granate od tri inča. Devojke zavrištaše i
potrčaše ka izlazima. Narkomani zveraju okolo, trepću, osmehuju se,
govore „da” na različite načine. Raul pokušava da uzjaše svog konja i
pobegne odatle, ali promašuje sedlo i klizi celom dužinom konja,
padajući u kacu želea sa crnog tržišta, sa ukusom maline i sa umućenim

267 Vort – francuska dizajnerska kuća visoke mode, osnovana 1858. godine, koja je na

tržištu bila prisutna sve do 1956.

268 Sir John Tenniel (1820-1914) – engleski ilustrator, poznat po političkim stripovima

koji su preko pedeset godina izlazili u časopisu Panč, kao i po ilustracijama koje je
uradio za Alisu u zemlji čuda Luisa Kerola.
šlagom odozgo. „O, ne...” Slotrop je taman odlučio da s boka potrči ka
tenku kad BAAANNNGGG! užasan urlik pokulja iz topa, plamen
nahrupi tri stope u prostoriju, udarni talas nabije bubne opne u središte
mozga, odbacivši ih sve na naspramni zid.
Zavesa se zapalila. Saplićući se o goste na zabavi, Slotrop ništa ne
čuje, zna da ga glava boli, nastavlja da trči kroz dim ka tenku – skače
na njega, pokušava da podigne poklopac i skoro ga obara Tamara koja
je promolila glavu da ponovo zaurla na sve njih. Nakon borbe koja nije
bila lišena erotskih momenata, jer Tamara je dovoljno lepa, a fino se i
kreće, Slotrop uspeva da je uhvati u klinč i da je svuče sa tenka. Ali i
pored buke i svega, vidi – izgleda da nema erekciju. Hmm. To je
podatak koji nikada neće stići do Londona, jer niko nije gledao.
Ispostavilo se da je projektil, koji nije eksplodirao, samo izbušio
rupe u nekoliko zidova i uništio veliku alegorijsku sliku Vrline i Poroka
u neprirodnom činu. Vrlina je imala jedan od onih nejasnih zamišljenih
osmeha. Porok se češkao po čupavoj glavi, pomalo zbunjen. Upaljenu
zavesu ugasili su šampanjcem. Raul je u suzama, zahvalan što je živ,
steže Slotropu ruke i ljubi ga po obrazima, ostavljajući tragove želea
gde god da ga dotakne. Tamaru su odveli Raulovi telohranitelji. Slotrop
jedva što je uspeo da se oslobodi Raula i počeo da briše žele sa odela,
kad je osetio nečiju tešku ruku na svom ramenu.
„Bio si u pravu. Ti jesi pravi čovek.”
„Nije to ništa.” Erol Flin mrda brkovima. „Nema tome puno kako
sam spasao jednu damu od oktopoda, šta kažeš na to?”
„Uz jednu razliku”, veli Bladget Veksving. „Ovo večeras se zaista
dogodilo. Ono sa oktopodom nije.”
„Kako ti to znaš?”
„Znam ja mnogo toga. Ne sve, ali znam nekoliko stvari koje ti ne
znaš. Čuj, Slotrope – biće ti potreban prijatelj, i to pre nego što bi i
pomislio. Nemoj dolaziti ovde u vilu – možda će tada već ovde biti
previše opasno – ali ako uspeš da stigneš do Nice – „, pruža mu posetnicu
sa izgraviranom šahovskom figurom skakača i nekom adresom u Ru
Rosini. „Uzeću natrag onu omotnicu. Evo tvog odela. Hvala, brate.” I
otišao je. Njegov talenat je da samo iščezne kad to poželi. Zut-odelo je
u kutiji uvezanoj purpurnom trakom. Tu je i lanac za ključeve. I jedno
i drugo pripadali su nekom malom Rikiju Gutjeresu koji je živeo u
istočnom Los Anđelesu. Za vreme Zutaške pobune 1943. godine
mladog Gutjeresa napali su anglo-osvetnici iz Vitijera, puna kola njih,
i pretukli ga dok je losanđeleska policija posmatrala i tražila upute kako
da postupi, a zatim je uhapšen zbog remećenja mira. Sudija je
dozvoljavao pobunjenicima da biraju između zatvora i vojske. Gutjeres
se pridružio vojsci, bio ranjen na Sajpanu, dobio gangrenu, morali su da
mu amputiraju ruku, . sada je kod kuće, oženjen devojkom koja radi u
kuhinji nekog takos restorana u San Gabrijelu, sam ne može da nađe
nikakav posao, mnogo pije preko dana. ... No njegovo staro odelo, i
odela na hiljade drugih koji su tog leta bili uhapšeni, što su visila
napuštena na zadnjoj strani vrata u svim meksikanskim kućama u Los
Anđelesu, otkupljena su i dospela su ovamo, na tržište, nema ničeg
lošeg u tome da se malo zaradi, je li tako, tamo bi samo visila u gustom
dimu i mirisu beba, u sobama sa roletnama spuštenim da zaštite od
belog sunca što prži, dan za danom, sasušene palme i blatnjave odvodne
kanale, u tim praznim prostorijama prepunim muva. ...

□ □ □ □ □ □ □

Ispostavilo se da Imipoleks G nije ništa više – ni manje – zlokobno

nego nova vrsta plastike, aromatični heterociklični polimer, koji je
1939. godine, godinama pre nego što mu je došlo vreme, napravio
izvesni L. Jamf za „IG Farben”. Postojan je na visokim temperaturama,
čak do nekih 900°C, i predstavlja spoj poprilične snage i niskog faktora
gubitka snage. Strukturno gledano, to je očvrsnuti lanac aromatičnih
prstenova, heksagona, nalik onome zlatnom što klizi i udara iznad
pupka Hilarija Baunsa, tu i tamo kombinovanih sa onim što je poznato
pod nazivom heterociklični prstenovi.
Poreklo Imipoleksa G seže do ranih ispitivanja obavljanih u
„Djupontu”. Plastičnost je imala svoju veliku tradiciju i svoj glavni tok,
koji je sasvim slučajno tekao preko „Djuponta” i njihovog čuvenog
uposlenika, Karadersa, koji je bio poznat kao Veliki Sintetista. Njegova
čuvena studija krupnih molekula obuhvatala je čitavu deceniju
dvadesetih godina i dovela nas je direktno do najlona, što ne samo da je
oduševilo fetišiste i bilo zgodno za naoružane pobunjenike već je
takođe predstavljalo, u to vreme i dobrano u okviru Sistema, proglas
središnjeg kanona Plastičnosti: da hemičari više neće stajati na milost i
nemilost pred Prirodom. Sada su mogli da odluče koja to svojstva žele
da molekul poseduje, i da ga shodno tome lepo i naprave. U „Djupontu”
je sledeći korak nakon najlona predstavljalo uvođenje aromatičnih
prstenova u poliamidski lanac. Uskoro se pojavila čitava familija
„aromatičnih polimera”: aromatični poliamidi, polikarbonat!, polieteri,
polisulfani. Svojstvo na koje se ciljalo najčešće je bila snaga – prva od
uzvišene trijade Plastičnosti koju su činile Snaga, Stabilnost i Belina
(Kraft, Standfestigkeit, Weiße: koliko je samo često ovo uzimano za
nacističke grafite, i zaista koliko se samo često nisu razlikovali od
drugih na od kiše posvetlelim zidovima, dok su autobusi menjali brzine
u sledećoj poprečnoj ulici, a tramvaji metalno škripali, i ljudi uglavnom
ćutali na kiši, dok je suton postajao sve tamniji, dok ne dostigne teksturu
dima iz lule, a ruke mladih prolaznika nisu bile u rukavima njihovih
kaputa nego negde unutra, kao da skrivaju kepece, ili kao da su se
ushićeno udaljili od voznog reda i predali se taktilnoj aferi sa postavama
još privlačnijima čak i od tog novog najlona...). L. Jamf je, među
ostalima, tada predložio, logično, dijalektično, da se uzmu roditeljski
poliamidski delovi novog lanca, i da se oni takođe umotaju u prstenove,
ogromne „heterociklične” prstenove, da se smenjuju sa aromatičnim
prstenovima. Ovaj se princip lako primenjivao i na druge molekule-
prethodnike. Željeni monomer visoke molekularne težine mogao se
sintetisati po želji, saviti u heterocikličan prsten, pričvrstiti i uvezati u
lanac zajedno sa „prirodnijim” benzenom ili aromatičnim prstenovima.
Takvi lanci će biti poznati pod nazivom „aromatični heterociklični
polimeri”. Jedan hipotetični lanac do kojeg je došao Jamf, neposredno
pre rata, kasnije je modifikovan u Imipoleks G.
Jamf je u to vreme radio za švajcarsku kompaniju pod nazivom
„Psihohemija AG”, prvobitno poznatu pod nazivom „Hemijska
korporacija
Grosli”, kćerku-kompaniju firme „Sandoz” (gde je, kao što zna
svaki školarac, legendarni Dr Hofman došao do svog važnog otkrića).
Početkom dvadesetih godina, „Sandoz”, „Siba” i „Gajgi” ujedinili su se
u švajcarski hemijski kartel. Ubrzo potom, pripojili su i Jamfovu
kompaniju. Kako se činilo, svakako je većinu kontakata „Grosli”
ostvarivao upravo sa Sandozom. Već 1926. godine postojali su usmeni
sporazumi između švajcarskog kartela i „IG Farbena”. Kad su Nemci
osnovali svoju paravan-kompaniju u Švajcarskoj, „IG Hemiju”, dve
godine kasnije, većinski deo akcija firme „Grosli” prodat je njima, a
sama kompanija je rekonstituisana pod nazivom „Psihohemija AG”.
Patent za Imipoleks G stoga je zaveden kao da pripada i IG-u i
„Psihohemiji”. Naftna kompanija „Šel” došla je u sve to zahvaljujući
sporazumu sa „Imperijal hemikalijama” iz 1939. godine. Iz nekog
čudnog razloga, otkriće Slotrop, nijedan sporazum između IĆI i IG nije
bio datiran nakon 1939. godine. Po ovom sporazumu u vezi sa
Imipoleksom, IĆI je mogao da stavi na tržište novu vrstu plastike unutar
Komonvelta u zamenu za jednu funtu i uz druge dobre i vredne
pogodnosti. To je baš lepo. „Psihohemija AG” i dalje postoji, i dalje
posluje na istoj staroj adresi u Schokoladestrasse, u Cirihu, u
Švajcarskoj.
Slotrop, pomalo uznemireno, njiše dugački lanac svog odela.
Nekoliko stvari odmah pada u oči. Još ga više toga vreba od spolja nego
što je mislio, čak i tokom njegovih najparanoičnijih napada. Imipoleks
G se pojavljuje na tajanstvenom „izolacionom sredstvu” na raketi koja
se ispaljuje uz pomoć transmitera na krovu sedišta holandskog ogranka
kompanije „Šel” koja je zajednički nosilac dozvole za puštanje u
promet Imipoleksa – rakete čiji pogonski sistem pokazuje neverovatnu
sličnost sa onim koji je razvio britanski ogranak komapnije „Šel” negde
u isto vreme... i oh, oh čoveče, upravo sada je sinulo Slotropu kuda
pristižu sve informacije o raketama – u kancelariju koga drugog do
gospodina Dankana Sendisa, Čerčilovog zeta, koji radi u Ministarstvu
snabdevanja smeštenom gde drugde nego u Šel Meks Hausu, za ime
sveta. ...
Sada Slotrop zamišlja genijalan komando napad, zajedno sa vernim
drugom Bladgetom Veksvingom, na sam Šel Meks Haus – pravo u
središte Raketine sopstvene podružnice u Londonu. Pokosivši silne
vodove teškog obezbeđenja svojim malim sten-mitraljezom, šutajući u
stranu stasale vrišteće sekretarice iz Ženskog kraljevskog vojnog
korpusa (jer kako drugačije reagovati, čak i u igri?), divljački
pljačkajući dokumenta, bacajući molotovljeve koktele, Otkačenjaci u
zut-odelima napokon prodiru u poslednje svetilište, pantalona
podignutih do pazuha, smrdeći na oprljenu kosu, prolivenu krv, gde
zatiču ne gospodina Dankana Sendisa koji uzmiče pred njihovim
pravedničkim gnevom, niti otvoren prozor, iznenadni beg, razbacane
karte za proricanje budućnosti, pa čak ni sukob volje sa velikim
Konzorcijumom lično – već samo jednu prilično neuglednu prostoriju,
kancelarijske uređaje poređane uz zidove što mirno trepću, fascikle sa
probušenim karticama krhkim poput površine kocke šećera, krhkim
poput poslednjih nemačkih zidova što stoje bez potpore nakon bombi
što se sada uvijaju visoko gore, preteći da se stropoštaju sa neba od
siline vetra što je razvejao dim. ... Miris vatrenog oružja visi u vazduhu,
a na vidiku nema nijedne kancelarijske dame. Mašine klepeću i
zvrckaju jedna drugoj. Vreme je da se spusti obod šešira, da se podeli
cigareta nakon nasilja, i da se razmisli o begu... sećaš li se kojim putem
smo ušli, svih tih zavijutaka i zaokreta? Ne. Nisi gledao. Svaka od ovih
vrata mogu te odvesti na bezbedno mesto, ali možda neće biti vremena.
...
No Dankan Sendis je samo ime, samo jedna funkcija u svemu
ovome, „Koliko to visoko seže?” čak nije ni pravo pitanje, jer su sve
organizacione tabele odredili Oni, sva imena i titule su upisali Oni, jer
kaže Poslovica za Paranoike, 3: Ako mogu da te navedu da postaviš
pogrešna pitanja, ne moraju da brinu o odgovorima.
Slotrop otkriva da se zaustavio ispred spiska delova od kojeg je sve
ovo i krenulo. Koliko to visoko seže... ahhh. To prevrtljivo pitanje
naposletku i ne treba da se odnosi na ljude, već na delove! Škiljeći,
vukući prstom pažljivo niz kolone, Slotrop pronalazi taj sledeći viši
sklop u koji ide Vorrichtung fur die Isolierung.
„S-Gerät, 11/00000.”
Ako taj broj predstavlja serijski broj rakete, na šta mu format
ukazuje, mora da je u pitanju poseban model – Slotrop nije još ni čuo
da postoji neki sa četiri nule, a kamoli pet... niti da postoji S-Gerät,
postoji I- i postoji J-Gerät, nalaze se u uputstvu... e pa, mora da
Dokument SG-1, koji ne bi trebalo da postoji, pokriva to. ...
Izlazi iz sobe: nije se zaputio nigde posebno, kreće se u sporom
ritmu bubnjanja svojih stomačnih mišića videćeš šta će biti, budi
spreman. ... U restoranu Kazina nema ni najmanje prepreke da uđe
unutra, nema pada temperature koji na koži može da oseti, i Slotrop
seda za sto na kojem je neko ostavio primerak londonskog Tajmsa od
prošlog utorka. Hmmm. E pa njih neko vreme već nije video. ... Počinje
da lista, dam, dam, di-du, aha, Rat i dalje traje, Saveznici opkoljavaju
Berlin sa istoka i zapada, jaja u prahu su i dalje jednu funtu i tri penija
za tuce, „Pali vojnici”, Mak-Gregor, Maker-Mafik, Vajtstrit, Poslednji
pozdravi... Srešćemo se u Sent Luisu daje se u bioskopu „Empajer”
(seća se da je tamo izveo onaj trik sa penisom-u-kutiji-kokica sa
izvesnom Madlin, koja nije baš bila – )
Tantivi... Oh dođavola ne, ne, čekaj –
„Istinski šarm... skromnost duha... snaga karaktera... istinska
hrišćanska čistota i dobrota... svi smo voleli Olivera... njegova hrabrost,
dobrota srca i postojano dobro raspoloženje bili su nam svima
podstrek... stradao hrabro u borbi, predvodeći junački pokušaj da se
spasu pripadnici njegove jedinice koje je nemačka artiljerija saterala u
tesnac...” I u potpisu, njegov najodaniji drug po oružju, Teodor Blout,
sada major Teodor Blout –
Zuri kroz prozor, zuri ni u šta, steže nož tako čvrsto da će mu se
možda neke kosti šake polomiti. Ponekad se to dešava gubavcima.
Nemogućnost slanja povratne informacije do mozga – ne mogu da
znaju koliko snažno mogu da stisnu pesnicu. Znate te gubavce. E pa –
Deset minuta kasnije, u svojoj sobi, leži na krevetu licem nadole i
oseća se prazno. Ne može da plače. Ne može ništa da učini.
Uradili su to. Poveli su mu prijatelja u nekakvu smrtno opasnu
zamku, verovatno mu dozvolili da odglumi „časnu” smrt... i onda samo
zatvorili njegov dosije. ...
Kasnije će mu sinuti da je možda čitava priča bila laž. Lako su je
mogli podmetnuti u taj londonski Tajms, zar ne? Mogli su ostaviti te
novine da ih Slotrop pronađe? No kad on to konačno shvati, više neće
biti povratka.
U podne ulazi Hilari Bauns, trljajući oči, cereći se kiselo. „Kako ti
je proteklo veče? Moje je bilo izuzetno.”
„Drago mi je da to čujem.” Slotrop se smeška. I ti si mi na spisku,
drugar. Ovaj osmeh od njega izuskuje više truda i dobre volje nego bilo
šta u njegovom dotadašnjem usporenom američkom životu. Dobre
volje za koju je uvek mislio da mu manjka. No sad deluje. Iznenađen
je, i toliko zahvalan da skoro da je istog trenutka zaplakao. Najbolje u
svemu tome nije to što deluje da je Baunsa zavarao osmeh, već što
Slotrop sada zna da će osmeh ponovo delovati. ...
I tako uspeva da stigne u Nicu, nakon hitrog bega niz Korniš kroz
planine, zanoseći se repom kola i tiho škripeći gumama pred suncem
ogrejanim provalijama, zavaravši sve koji su ga pratili dole na plaži gde
je imao dovoljno pameti da drugaru Klodu, pomoćnom kuvaru,
otprilike iste visine i građe, pozajmi svoje potpuno nove
pseudotahićanske kupaće gaće, i dok su svi gledali u tog Kloda, da
pronađe crni „sitroen” sa ključevima u bravi, bez po muke, narode – i
da se otkotrlja u grad u svom belom zut-odelu, sa tamnim naočarima i
panama šeširom širokog oboda u stilu Sidnija Grinstrita. Nije baš
neupadljiv među svetinom sastavljenom od vojske i gospođica već
presvučenih u letnje haljine, ali ostavlja kola kraj Trga Garibaldi, kreće
ka bistrou sa starogradske strane u odnosu na La Port Fos 269 i zaustavlja
se da smaže kiflu i kafu pre nego što se zaputi da pronađe adresu koju
mu je dao Veksving. Ispostavlja se da je to prastari trospratni hotel u
kojem jutarnje pijanice leže po hodnicima, očnih kapaka nalik sitnim
veknama okrznutih poslednjim sjajem zalazećeg sunca, sa letnjom
prašinom što evoluira kroz smeđesivu svetlost, letnjom opuštenoću na
ulicama napolju, sa aprilskim letom kao velikim vrtlogom
preraspoređenih snaga iz Evrope u Aziju, što huči ostavljajući silne
duše svake večeri da se još malo duže grčevito drže ovog ovde mira,
ovoliko blizu slivniku što ga predstavlja Marsej, ta pretposlednja
stanica papirnog ciklona što ih nosi natrag iz Nemačke, niz rečne doline,
što počinje da usisava i neke iz Antverpena i severnih luka sada dok
vrtlog postaje sigurniji, dok se uspostavljaju preferencijalne putanje. ...
Tek na trenutak, ovde u Ru Rosini, Slotropa zahvata najbolji osećaj što
ga suton u stranom gradu može pružiti: baš tu gde se svetlost neba
izjednačava sa električnom svetlošću uličnih svetiljki, tik pre prve
zvezde, nekakvo obećanje nekih događaja bez uzroka, nekih
iznenađenja, smer pod pravim uglom u odnosu na svaki smer koji je
njegov život do tog trenutka uspevao da pronađe.
Suviše nestrpljiv da bi sačekao prvu zvezdu, Slotrop ulazi u hotel.
Tepisi su prašnjavi, čitavo mesto vonja po alkoholu i izbeljivaču.
Mornari i devojke besciljno prolaze, zajedno i odvojeno, dok Slotrop
paranoiše od vrata do vrata tražeći nekog ko bi imao nešto da mu
saopšti. Radio-aparati sviraju u sobama od teškog drveta. Stepenište ne
deluje kao da je vertikalno već ukošeno pod nekim čudnovatim uglom,
a svetlost što se spušta niz zidove postoji samo u dve boje: boje zemlje
i boje lišća. Gore na poslednjem spratu Slotrop naposletku spazi staru
sobaricu majčinskog izgleda kako ulazi u neku od soba noseći čistu
posteljinu, veoma belu u toj pomračini.
„Zašto si otišao”, tužni šapat odjekuje kao da dolazi kroz telefonsku
slušalicu sa nekog udaljenog mesta, „želeli su da ti pomognu. Ne bi
uradili ništa loše. ...” Kosa joj je ukovrdžana, u stilu Džordža
Vašingtona, svuda oko glave. Baca pogled pod uglom od 45° na
Slotropa, strpljiv pogled šahiste sa klupe u parku, veoma velikog,
kukastog nosa i bistrih očiju: snažna je, krupnih kostiju, vrhovi prstiju
na kožnim cipelama malo se savijaju naviše, nosi crveno-bele štraftaste
sokne na ogromnim stopalima zbog čega izgleda kao blagonaklono

269 La Porte Fausse (fr.) – „lažna kapija”, prolaz koji povezuje stari i novi deo Nice i
liči na običan zasvođeni ulaz u kuću.
stvorenje iz nekog od drugih svetova, jedan od onih vilenjaka koji ne
samo što pravi cipele dok vi spavate već i počisti tu i tamo, pristavi
čajnik kad se probudite, a možda i sveže ubrani cvet kraj prozora –
„Molim?”
„Još ima vremena.”
„Ne razumete. Ubili su mi prijatelja.” No to što je video vest na taj
način, u Tajmsu, tako javno... kako bi išta od toga moglo biti stvarno,
dovoljno stvarno da ga ubedi da se Tantivi neće jednostavno pojaviti na
vratima jednog dana, sa vozdraljudi i snebivljivim osmehom... hej,
Tantivi. Gde si bio?
„Gde sam bio, Slotrope? Ta ti je dobra.” Njegov osmeh ponovo
obasjava vreme i čitav svet je slobodan. ...
Izvlači Veksvingovu posetnicu. Starica se osmehnu neverovatnim
osmehom, a ta dva zuba što su joj ostala blešte pod novim sijalicama te
noći. Pokazuje palcem na sprat iznad, a zatim prstima pravi „V” ili u
znak pobede, ili je to nekakva seoska vradžbina protiv urokljivih očiju
od kojih se kvari mleko. Šta god bilo, ona se sarkastično cereka.
Gore je krov i nekakav stan u sredini. Trojica mladića sa zaliscima
u stilu Apača i jedna mlada žena sa pendrekom od upletene kože sede
ispred ulaza i puše tanku cigaretu neodređenog mirisa. „Zalutao si, mon
ami.”
„Uh, ovaj”, ponovo se vadi Veksvingova posetnica.
„Ah, bien.Sklanjaju se u stranu i on ulazi u atmosferu ispunjenu
komešanjem kanarinac-žutih Borsalino šešira, cipela plutanih đonova
sa ogromnim okruglim vrhovima, kao iz stripa, mnoštvom kožnih
poveza za knjige u kontrastnim bojama (na primer, narandžasta sa
plavom, ili ta večno omiljena kombinacija, zelena sa magentom),
svakodnevnim stenjanjem bezbrižne ozlojeđenosti što se obično čuje u
javnim toaletima, telefonskim saobraćajem unutar oblaka od dima
cigara. Veksving nije tu, ali neki njegov kolega prekida nekakvu glasnu
trgovinu čim je spazio posetnicu.
„Šta ti treba?”
„Carte d’identite, prolaz do Ciriha, u Švajcarskoj.”
„Sutra.”
„Negde da prespavam.”
Čovek mu pruža ključ od jedne od soba ispod. „Imaš li para?”
„Ne baš. Ne znam kad bih mogao –”
 Broji, zaškilji, lista, „Evo ti.”
„Uh...”
„U redu je, nije to pozajmica. Odvaja se od troškova. A sada, nemoj
da izlaziš, nemoj da se napiješ, kloni se devojaka koje ovde rade.”
„Au...”
„Vidimo se sutra.” Vraća se poslu.
Slotrop noć provodi teskobno. Nema položaja u kojem uspeva da
odspava duže od deset minuta. Bube nasrću na njegovo telo u
koprcavim skupinama koje nisu nekoordinisane sa stepenom njegove
budnosti. Pijanice dolaze na vrata, pijanice i povratnici iz mrtvih.
„‘Rone, moraš me pustiti, Dampster je, Dampster Vilard.”
„Š’a kažeš –”
„Večeras je stvarno loše. Izvini. Ne bih ti ovako smetao, donosim
više nevolja nego što vredim... čuj... Hladno mi je... Daleko sam bio.
...”
Odsečno kucanje. „Dampstere –”
„Ne, ne, Mari Smajl je, bio sam s tobom na osnovnoj obuci, 84.
četa, sećaš se? Naši serijski brojevi su za svega jedan broj odvojeni.”
„Morao sam da pustim... da pustim Dampstera unutra... kuda bi
inače otišao? Jesam li spavao?”
„Nemoj im reći da sam bio ovde. Došao sam samo da ti kažem da
ne moraš da se vratiš.”
„Stvarno? Jesu li oni rekli da je to u redu?”
„U redu je.”
„Aha, ali jesu li oni rekli da jeste?” Muk. „Hej? Mari?” Muk.
Vetar snažno udara o gvozdene rešetke, i dole na ulici gajbica za
povrće pravi kolutove, drvena, prazna, tamna. Mora da je četiri sata
ujutro. „Moram da se vratim, dođavola, kasnim. ...”
„Ne.” Tek šapat. ... Ali bilo je to njeno „ne” koje je zapamtio.
„Ko j’ to? Dženi? Ti si, Dženi?”
„Da, ja sam. Oh, ljubavi, tako mi je drago što sam te pronašla.”
„Ali moram da...” Da li bi Oni ikada dopustili da ona živi sa njim u
Kazinu...?
„Ne. Ne mogu.” Ali šta joj je to s glasom?
„Dženi, čuo sam da je tvoj kvart bio pogođen, neko mi je rekao, dan
nakon Nove godine... raketa... i hteo sam da se vratim da vidim da li si
dobro, ali... ali jednostavno nisam... i onda su me Oni odveli u taj
Kazino. ...”
„U redu je.”
„Ali nije ako nisam –”
„Samo se nemoj vratiti njima.”
I negde, kao tamne ribe što se kriju iza uglova refrakcije u vodenom
toku večeras, nalaze se Katje i Tantivi, dva posetioca koja najviše želi
da vidi. Pokušava da iskrivi glasove što dolaze na vrata, da ih iskrivi
poput tonova na usnoj harmonici, ali ne ide to. Ono što on želi leži
suviše duboko. ...
Tik pred zoru čuje se veoma glasno kucanje, čvrsto poput čelika.
Ovog puta Slotrop ima dovoljno mozga da ćuti.
„Hajde, otvaraj.”
„Vojna policija, otvaraj.”
Američki glasovi, glasovi iz unutrašnjosti, piskutavi i nemilosrdni.
On leži ukočeno, pita se da li će ga opruge na krevetu odati. Verovatno
prvi put čuje Ameriku onako kako ona sigurno zvuči onima koji nisu
Amerikanci. Kasnije će se setiti da je ono što ga je najviše iznenadilo
bio fanatizam, to oslanjanje ne samo na čistu silu već na ispravnost
onoga što su nameravali da učine... davno mu je bilo rečeno da tako
nešto može da očekuje od Nacista, a naročito od Japanaca – mi smo bili
ti koji uvek igraju pošteno – ali ovo dvoje što sada stoje pred vratima
obeshrabrujući su koliko i Džon Vejn u krupnom kadru (ugao koji ističe
koliko su mu kose oči, čudno kako to nikada ranije nisi primetio) dok
viče „BANZAI!”
„Čekaj malo, Rej, eno ga ode –”
„Hoperu! Prokletniče, vraćaj se ovamo –”
„Nikada me nećete ponovo strpati u ludačku košuljuuuuuuuu. ...”
Hoperov glas se gubi iza ugla dok pripadnici vojne policije kreću u
jurnjavu za njim.
Slotropu sine, doslovno, kroz žutosmeđi zastor na prozoru, da mu
je ovo prvi dan Napolju. Njegovo prvo slobodno jutro. Ne mora da se
vrati. Slobodan? Šta znači slobodan? Napokon uspeva da zaspi. Nedugo
pre podneva mlada devojka ulazi pomoću univerzalnog ključa i ostavlja
mu papire. Sada je engleski ratni dopisnik po imenu Ijan Skafling.
„Ovo je adresa jednog od naših ljudi u Cirihu. Veksving ti želi sreću
i pita što ti je trebalo toliko dugo.”
„Hoćeš da kažeš da želi odgovor?”
„Rekao je da ćeš morati da razmisliš o tome.”
„Da te piiitaaaaam.” Upravo mu je to palo na pamet. „Zašto mi svi
vi ovoliko pomažete? Tako besplatno?”
„Ko to zna? Moramo da postupamo u skladu sa šablonima. Upravo
sada mora da postoji šablon u kojem si ti.”
„Uh...”
No već je otišla. Slotrop gleda oko sebe: na dnevnom svetlu bedno
je i bezlično. Mora da je čak i bubašvabama ovde neudobno. ... Zar je
otišao tako brzo, kao Katje na svom točku, u niz soba nalik ovoj, da se
u svakoj zadrži taman dovoljno da uhvati dovoljno zaleta ili očajanja da
pređe u sledeću, ali bez mogućnosti za povratak, ikada? Nema vremena
čak ni da upozna Ru Rosini, koja lica urlaju sa prozora, gde je dobro
mesto za jelo, kako se zove pesma koju svi zvižduću ovih uranelih
letnjih dana. ...

Nedelju dana kasnije je u Cirihu, nakon dugog putovanja vozom.

Dok ta metalna stvorenja u svojoj usamljenosti, u danima ispunjenim
udobnom i postojanom maglom, provode vreme u oponašanju,
izigravajući molekule, imitirajući industrijsku sintezu dok ih
rastavljaju, ponovo sastavljaju, spajaju i razdvajaju, on naizmenično
tone i izranja iz halucinacije sastavljene od Alpa, magle, ambisa, tunela,
dubokih napora da se uspne uz nemoguće nagibe, od kravljih zvona u
tami, na jutarnjim zelenim obroncima, mirisa vlažnih pašnjaka, uvek
kroz prozor neobrijanih radnika na putu da poprave neku deonicu pruge,
dugih čekanja u otpravnim stanicama gde se tračnice pružaju poput
slojeva crnog luka isečenog po dužini, sivih i pustih mesta, noći
ispunjenih zvižducima, spajanjima, lupom, sporednim kolosecima,
kravama što zure sa planinskih obronaka uveče, vojnih konvoja što
čekaju na prelazima dok voz puhće kraj njih, bez ikakve jasne predstave
o nacionalnosti bilo gde, čak i bez zaraćenih snaga, samo sa Ratom,
jednim jedinstvenim oštećenim krajolikom, u kojem „neutralna
Švajcarska” predstavlja poprilično krutu konvenciju, na koju se gleda
taman sa toliko sarkazma kao i na „oslobođenu Francusku” ili
„totalitarnu Nemačku”, „fašističku Španiju” i druge. ...
Rat je rekonfigurisao vreme i prostor po svom sopstvenom liku.
Pruga se sada pruža u vidu drugačijih mreža. Ono što deluje kao
uništenje zapravo je oblikovanje železničkih prostora za druge namene,
namere čije glavne obrise on, vozeći se tuda po prvi put, može tek da
počne da oseća. ...
Prijavljuje se u hotel „Nimbus”, u nekoj opskurnoj ulici u
Niderdorfu ili kabaretskom kraju Ciriha. Soba mu je u potkrovlju i do
nje se dolazi merdevinama. Merdevine postoje i sa spoljne strane
prozora, te on misli da će sve biti OK. Kad se spustila noć, odlazi da
potraži lokalnog predstavnika Veksvinga, kojeg pronalazi malo dalje uz
Limatski kej, pod mostom, u prostorijama punim švajcarskih ručnih i
zidnih satova i altimetara. To je neki Rus Semjavin. Napolju brodići
trube na reci i jezeru. Neko na spratu iznad vežba na klaviru: trapave,
sladunjave lide. Semjavin sipa rakiju od lincure u šoljice čaja koji je
upravo skuvao. „Prvo što moraš da shvatiš jeste način na koji je sve
ovde specijalizovano. Ako su u pitanju satovi, ideš u jedan kafe. Ako
su žene, ideš u drugi. Krzna se dele na: Samurovinu, Ermelin, Nutriju,
i na Ostalo. Isto je i sa drogom: Stimulanti, Depresivi, Psihomimetici.
... Šta tebi treba?”
„Ovaj, informacije?” Gospode, ovo što pije ima ukus „moksija”. ...
„Oh. Još jedan.” Kiselo pogledava Slotropa. „Život je pre prvog rata
bio jednostavan. Ne sećaš se ti toga. Droga, seks, luksuzna roba. Valuta
je u ono vreme bila tek usputni posao, a za izraz ‘industrijska špijunaža
nije se ni znalo. No gledao sam kako se sve to menja – oh, kako se samo
promenilo. Nemačka inflacija, trebalo je tada da mi sve bude jasno, nule
nanizane jedna iza druge odavde do Berlina. Ozbiljne razgovore sam
vodio sa sobom. ‘Semjavine, to je samo privremeni odmak od realnosti.
Mala nepravilnost, ništa oko čega bi se trebalo brinuti. Ponašaj se kao i
uvek – snaga karaktera, dobro mentalno zdravlje. Hrabro, Semjavine!
Uskoro će se sve vratiti u normalu.’ No, znaš šta?”
„Da pogađam.”
Tragičan uzdah. „Informacije. Šta fali drogi i ženama? Da li je
uopšte čudo što je svet poludeo kad su informacije jedino pravo
sredstvo razmene?”
„Mislio sam da su to cigarete.”
„Samo ti sanjaj.” Vadi spisak ciriških kafea i mesta okupljanja. Pod
stavkom Špijunaža, industrijska, Slotrop nalazi tri mesta. „Ultra”,
„Lihtšpil” i „Strageli”. Nalaze se na obe obale reke Limat i na velikoj
udaljenosti jedno od drugog.
„Biće pešačenja”, kaže dok savija spisak i stavlja ga u preveliki
džep zut-odela.
„Postaće to lakše. Jednog dana će se sve obavljati pomoću mašina.
Informacionih mašina. Vi ste talas budućnosti.”
Počinje period lutanja od jednog do drugog kafea, sedenja i ispijanja
kafe u svakom od njih, obroka jednom dnevno, ciriške salame i
restovanog krompira u narodnim kuhinjama... posmatranja skupina
poslovnih ljudi u plavim odelima, od sunca pocrnelih skijaša koji su se
sve vreme spuštali niz silne kilometre glečera i snega, ne čuvši ništa o
napadima ili politici, čitajući ništa drugo do informacije sa termometara
i vetrokaza, pronalazeći svoje užase u lavinama snega ili odlamanju
vrhova ledenjaka, svoje pobede u nanosima dobrog snega... dronjave
strance u kožnim jaknama sa flekama od nafte i iscepanim vojničkim
radnim uniformama, Južnoamerikance umotane u bunde što drhte na
blještavom suncu, starije hipohondre uhvaćene kako se izležavaju u
nekoj banji kad je Rat počeo i koji su sve od tada ovde, žene u dugačkim
crnim haljinama koje se ne osmehuju, muškarce u uprljanim kaputima
koji se osmehuju... i ludake, pristigle iz svojih otmenih ludnica na
vikend-odsustvo – oh, ti mentalni bolesnici Švajcarske: Slotrop im je
poznat, razume se, među svim smrknutim licima i bojama na ulici
jedino on nosi belo, cipele, odelo i kapu, sve belo poput ovdašnjih
grobljanskih planina. ... On je i Novo meso u gradu. Teško mu je da
odvoji prvi talas korporativnih špijuna od onih koji su

LUDACI NA DOPUSTU!

(Plesačka postava nije podeljena na uobičajen način, na

Momke i Devojke, već na Čuvare i Ludake, bez obzira na
pol, premda su sve četiri mogućnosti predstavljene na
pozornici. Mnogi od njih nose naočare za sunce sa crnim
staklima i belim okvirima, ne toliko da bi bili moderni
koliko da se nagovesti slepilo od snega, antiseptička belina
Klinike, a možda čak i tama uma. No sve deluje veselo,
opušteno, neformalno... nema tragova represiji, nema čak
ni razlike u kostimima tako da je isprva teško razlikovati
Ludake od Čuvara, jer svi uleću na pozornicu sa strane,
plešući i pevajući):

Spremni il’ ne, sada nas čujte,

 Stavite maske i zavere kujte,
Mi ćemo se smejati i balaviti – na tom putovanju,
Kao gomila sretnih kepeca na letovanju!
Oh, mi smo LUDACI NA DOPUSTU i baš nas briga,
Mozak na pašu, duša je šarena ko slika,
Čudaci na odmoru, daleko od bluza,
Blesavi i pametni – čisti ko suza!
Skupljamo sada vaše grimase i suze,
I strahove duže što mislite da nestati neće –
Oh da ti kaže ludak kivan život je mio i divan,
Zato ga grli i ljubi od sreće!
La-da-da, ja-ta ja-ta ta-ta itd... (Nastavljaju da pevuše
melodiju za vreme ovog što sledi):

Prvi ludak (ili možda Čuvar): Imam odličnu ponudu za tebe, jesi li
Amerikanac? Tako sam i mislio, uvek prepoznam lice od kuće, paaazi,
sviđa mi se tvoje odelo, ako se popneš na glečer dovoljno visoko niko
neće moći da te vidi! E pa dakle, da, jasno mi je šta misliš o ovim
uličnim prodavcima što stalno dolaze, to je ono staro šibicarenje na
pločniku [trupka po pozornici neko vreme, napred-nazad, mašući
prstom u vazduhu, pevajući „Ši-bi-ca-re-nje na plo-čni-ku”, iznova i
iznova, istim opsesivnim jednoličnim glasom, što duže može] i odmah
možeš da vidiš da nešto nije u redu, svi ti obećavaju nešto ni za šta, je
li tako? da vidi začudo to je i glavna zamerka koju inženjeri i naučnici
imaju na ideju [snižava glas] beskonačnog kretanja ili, kako mi to
zovemo, Uređenja Entropije – drži, evo ti naša posetnica – dakle,
naravno, ima smisla to što kažu. Barem je imalo smisla. Sve do sada. ...
Drugi Ludak ili Čuvar: E sad, čuo si za karburator od dve stotine
milja po galonu, za oštricu brijača što nikad ne otupi, za večne đonove,
lek za šugu što je dobar i za vaše žlezde, motor koji radi na pesak,
ornitoptere i robobopstere – znaš na šta mislim, imaju bradice od
čelične vune – bogca mu, u redu je sve to, ali evo sad nečega za tvoj
um! Jesi li spreman? To je Munja-ključ, Vrata Koja Otvaraju Tebe!
Slotrop: Mislim da ću sad malo da dremnem. ...
Treći Ludak ili Čuvar: Preinačuje običan vazduh u dijamante
zahvaljujući Kataklizmičkoj Ugljen-dioksidnoj Redukciji-i-i-i-i-i-i-i. ...
 Da je osetljiv na takve stvari, sve bi to bilo prilično uvredljivo, taj
prvi talas. On prolazi, upirući prstom, optužujući, preklinjući. Slotrop
uspeva da ostane pribran. Nastaje stanka – potom nailaze oni pravi,
isprva polako ali potom sve brojniji. Sintetička guma ili benzin,
elektronski kalkulatori, anilinske boje, akrilici, parfemi (ukradene
esencije u bočicama u koferima sa uzorcima), seksualne navike stotinu
odabranih članova odbora, plan fabrika, šifrarnici, veze i isplate, šta god
da tražiš mogu da ti nabave.
Naposletku, jednog dana u kafeu „Strageli”, Slotrop jede kobasicu
i komad hleba koje čitavo prepodne vucara okolo u papirnoj vrećici,
kad se iznenada, niotkuda, pojavljuje izvesni Mario Švajtar u zelenom
prsluku ukrašenom žabicama, tek ispao iz otkucavajućeg sata sa
kukavicom iz ovog Drugog svetskog rata, sa beskrajnim mračnim
hodnicima iza sebe, i donosi promenu sreće za Slotropa. „Pssst,
momak”, počinje on, „hej, gospodine.”
„Nemoj mene”, odgovara Slotrop punih usta.
„Zanima te malo LSD-a?”
„To označava funte, šilinge i penije 270. Pogrešio si kafe, prijatelju.”
„Mislim da sam pogrešio zemlju”, pomalo žalobno će Švajtar. ,Ja
sam iz ‘Sandoza’.”
„Aha, iz ‘Sandoza’!”, uzvikuje Slotrop i izvlači stolicu da momak
sedne.
Ispostavilo se da je Švajtar zaista veoma blizak sa „Psihohemijom
AG”, budući da je bio jedan od onih slobodnih strelaca koji rešavaju
probleme svuda po Kartelu, i da je radio za njih na dnevnoj bazi, dok se
sa strane bavio špijunažom.
„E pa”, veli Slotrop, „meni bi svakako trebalo bilo šta što imaju o
L. Jamfu, i-i o onom Imipoleksu G.”
„Aaaah –”
„Kako, molim?”
„Ta stvar. Zaboravi to. To čak nije ni naša oblast. Jesi li ikad
pokušao da napraviš polimer a da nemaš oko sebe nikoga osim ljude za
indole 271? Kad nam naš veliki roditelj sa severa svaki dan šalje

270 U engleskom jeziku, L je oznaka za funtu, S za šiling, D za peni.

271 Indoli – aromatična heterociklična organska jedinjenja koja se najčešće nalaze u
ultimatume? Imipoleks G je kompanijski albatros, Ameru. Imaju
potpredsednike čiji je jedini posao da poštuju ritual odlaženja na grob
starog Jamfa svake nedelje, da pljuju na njega. Nisi proveo mnogo
vremena sa tom indol-skupinom. Veoma su elitistički nastrojeni. Vide
sebe kao završetak duge evropske dijalektike, na kraju generacija sa
greškom u tkanju, na kraju ergotizma, veštica na metli, kolektivnih
orgija, kantona izgubljenih tamo gore u prevojima planina što nisu imali
nijedan dan bez halucinacija u poslednjih 500 godina – čuvari tradicije,
aristokrate –”
„Čekaj malo. ...” Jamf je mrtav? „Jesi li ti to pomenuo Jamfov
grob?” Trebalo bi da ga je to jače pogodilo, no taj čovek nikada nije ni
bio zapravo živ, te kako je onda mogao biti zapravo –
„Gore u planinama, prema Utlibergu.”
„Jesi li ga ikada –”
„Šta?”
„Jesi li ga ikada upoznao?”
„Bilo je to pre mog vremena. No znam da o njemu ima mnogo
informacija u poverljivim dokumentima u ‘Sandozu’. Bilo bi poprilično
teško nabaviti to što želiš. ...”
„Uh...”
„Pet stotina.”
„Pet stotina čega?”
Švajcarskih franaka. Slotrop nema pet stotina bilo čega, osim ako
ne računamo brige. Novac koji je dobio u Nici skoro je sasvim potrošen.
Zaputio se ka Semjavinu, preko Gemüse-Brücke, odlučivši da će od
sada svuda ići peške, žvaćući svoju belu kobasicu i pitajući se kad će
videti narednu.
„Prvo što treba da uradiš”, savetuje ga Semjavin, „jeste da odeš u
zalagaonicu i dobiješ nekoliko franaka za to, tu”, i pokazuje na njegovo
odelo. Au, ne, ne odelo. Semjavin odlazi u stražnju prostoriju gde neko
vreme pretura, i vraća se sa naramkom radničke odeće. „Trebalo bi da
počneš više da brineš o svojoj vidljivosti. Vrati se sutra, videću šta još
mogu da pronađem.”
Noseći belo zut-odelo smotano pod miškom, jedan manje upadljivi
Ijan Skafling izlazi napolje i stupa u srednjovekovno niderdorfsko

mirisima i lekovima.
poslepodne, gde se kameni zidovi sada razvijaju na čilećem suncu poput
hleba koji se peče, o bože o bože sada može da vidi: pretvoriće se to u
još jednu od onih Tamara/Italo epizoda, a tada će biti već toliko upleten
da nikada neće moći da se izvuče. ...
Na ulazu u njegovu ulicu, u dubinama senki, primećuje parkiran
crni „rols”, sa motorom u leru, zatamnjenih stakala, a poslepodne je
toliko mračno da ne može da vidi unutra. Fina kola. Prva koja je video
posle dugo vremena, ne bi trebalo da je u pitanju ništa više do
zanimljivost, da ne postoji
Poslovica za paranoike, 4: Ti se kriješ, oni traže.
Zunnggg! Didilung, didila-ta-ta-ta, ja-ta-ta-ta uvertira iz „Viljema
Tela”, duboko u senama, nada se da niko nije gledao kroz to
jednosmerno staklo – zum, zum, sakriva se iza ćoškova, juri niz uličice,
nema zvuka potere, ali s druge strane to je najtiši motor na putevima, sa
izuzetkom tenka „kraljevski tigar”. ...
Zaboravi taj hotel „Nimbus”, misli on. Stopala već počinju da ga
muče. Stiže do Luisenstrasse i do zalagaonice tik pred zatvaranje, i
uspeva da dobije nešto malo, dovoljno za salamu za dan ili možda dva,
za svoje zut-odelo. Zbogom, žut.
U ovom gradu se sve baš rano zatvara. Kako će Slotrop večeras za
krevet? Za trenutak ga zahvata optimizam: uleće u restoran i poziva
recepciju hotela „Nimbus”. „Ah, da”, engleski engleski, „možete li mi
možda reći da li je onaj momak Britanac koji je čekao u foajeu i dalje
tamo, znate...”
Trenutak kasnije začuje se prijatan, neobičan glas koji kaže jeste-li-
tu. Oh, tako krasno. Slotrop se prepada, spušta slušalicu, stoji
posmatrajući sve te ljude za večerom koji zure u njega – dođavola,
dođavola, sada Oni znaju da Im je na tragu. Postoji uobičajena
mogućnost da mu se paranoja ponovo otela kontroli, ali slučajnosti su
suviše brojne. Osim toga, prepoznaje on već zvuk Njihove proračunate
nedužnosti, to je deo Njihovog stila. ...
Ponovo je napolju, u gradu: istovetne banke, crkve, gotske kapije
promiču... sada mora da izbegava hotel i ona tri kafea, dobro, dobro. ...
Redovni Cirišani u ranovečernjem plavetnilu šetaju kraj njega.
Plavetnilo poput gradskog sumraka, sve tamnije plavetnilo. ... Špijuni i
trgovci su svi ušli unutra. Semjavinova radnja ne dolazi u obzir, ljudi iz
Veksvingovog kruga su bili ljubazni, nema smisla uvući ih u vatru.
Koliki značaj imaju Posetioci u ovom gradu? Sme li Slotrop da rizikuje
da se prijavi u neki drugi hotel? Verovatno ne. Postaje hladno. Vetar
sada duva sa jezera.
Shvata da je odlutao čak do „Odeona”, jednog od velikih svetskih
kafea, čija specijalnost nigde nije zavedena – zapravo, nikad i nije bila
određena. Lenjin, Trocki, Džejms Džojs, Dr Ajnštajn, svi su oni sedeli
za ovim stolovima. Šta god da je bilo to što su svi oni imali zajedničko:
po šta god da su došli na ovo mesto... možda je to, nekako, imalo neke
veze sa ljudima, sa prozaičnom smrtnošću, neumornim ukrštanjima
potreba ili očajavanja na jednom sudbonosnom komadu ulice...
dijalektike, matrice, arhetipovi moraju svi da se ponovo napoje, s
vremena na vreme, tom proleterskom krvlju, tim telesnim mirisima i
bezumnim vrištanjem preko stola, varanjem i poslednjim nadama, ili je
sve samo prašnjava Drakularnost, drevna kletva Zapada. ...
Slotrop otkriva da ima dovoljno sitnine za kafu. Ulazi unutra,
odabravši mesto naspram ulaza. Petnaest minuta kasnije primećuje da
mu krupni kovrdžavi stranac u zelenom odelu nekoliko stolova dalje
daje špijunski znak. Još jedan koji je okrenut napred. Na stolu mu stoje
stare novine, izgleda na španskom. Otvorene su na stranici sa čudnom
političkom karikaturom koja prikazuje kolonu sredovečnih muškaraca
u haljinama i sa perikama, unutar policijske stanice u kojoj policajac
drži veknu belog... ne to je beba, sa natpisom na pelenama koji veli LA
REVOLUCION... oh, svi oni tvrde da je beba revolucija njihova, svi ti
političari što se prepiru kao gomila navodnih majki, i nekako bi ta tu
karikatura trebalo da predstavlja nekakav test, taj momak u zelenom
odelu, za kojeg se ispostavilo da je izvesni Argentinac Francisko
Skvalidoci, gleda kakva će biti reakcija... ključni deo je na samom kraju
kolone, gde veliki argentinski pesnik Leopoldo Lugones kaže „A sada
ću vam reći, u stihu, kako sam je začeo bez belega Prvobitnog greha.
...” U pitanju je Uriburuova revolucija iz 1930. godine. Novine su stare
petnaest godina. Ne može se znati šta Skvalidoci očekuje od Slotropa,
ali ono što dobija je čisto neznanje. Čini se da je to prihvatljivo, i uskoro
se Argentinac dovoljno opustio da mu poveri da su on i tuce kolega,
među njima i međunarodni ekscentrik Grasijela Imago Portales, oteli
prastaru nemačku podmornicu u Mar de Plati pre nekoliko nedelja, i da
su je sada dovezli natrag preko Atlantika, da traže politički azil u
Nemačkoj, čim se Rat tamo završi. ...
„Kažete Nemačka? Jeste li pobenavili? Tamo je haos, momče!”
„Ni blizu haosu kakav smo ostavili kod kuće”, odgovara tužni
Argentinac. Kraj usta mu se pojaviše duge bore, bore dobijene od života
uz hiljade i hiljade konja, od gledanja previše ždrebadi osuđene na smrt
i sutona južno od Rivadavije, gde počinje pravi Jug. ... „Tamo je haos
otkako su vlast preuzeli pukovnici. Sada, kad je Peron na putu...
poslednja nada nam je bila ‘Acción Argentina’ 272„, o čemu li on to
govori, Isuse baš sam gladan, „...pobedili je mesec dana nakon puča...
i sada svi čekaju. Idu u ulične akcije iz navike. Nema prave nade.
Odlučili smo da delamo pre nego što Peron dobije još jedan resor. Rat,
najverovatnije. On već ima descamisados 273, a ovo će mu obezbediti i
vojsku, znate... samo je pitanje vremena... mogli smo otići u Urugvaj,
da sačekamo da prođe njegovo – to je tradicija. No možda će on dugo
biti tu. U Montevideu sve vrvi od izneverenih azilanata, i izneverenih
nadanja. ...”
„Da, ali Nemačka – to je poslednje mesto na koje treba da idete.”
„Pero ché, no sós argentino 274. ...” Dugačak pogled, skrajnut, preko
promišljeno projektovanih ožiljaka u vidu švajcarskih avenija, tragajući
za Jugom sa kojeg je otišao. Nije to ista Argentina, Slotrope, diljem koje
je onaj Bob Eberli gledao kako se u svakom baru nazdravlja
„Tandžerini” 275. ... Skvalidoci želi da kaže: Svi smo mi magični
talog nastao u stenjućem, zamagljenom alembiku Evrope, mi smo ti koji
su najtananiji, najopasniji, najprikladniji za svetovnu upotrebu. ...
Pokušali smo da istrebimo naše Indijance, kao i vi: želeli smo zatvorenu
belu verziju stvarnosti koju smo dobili – ali čak i u najnepreglednijim
lavirintima, najudaljenijoj dokonosti balkona ili dvorišta i kapije u
podne, zemlja nam nikad nije dopustila da zaboravimo. ... No ono što
naglas pita je ovo: „Čuj – izgleda da si gladan. Jesi li jeo? Baš sam se
spremao da krenem na večeru. Hoćeš li mi učiniti čast?”
U „Kronenhalle” su pronašli jedan sto na spratu. Večernja gužva se
smiruje. Kobasice i fondu: Slotrop umire od gladi.
„U vreme gaučosa, moja zemlja je bila prazan list hartije. Pampe su
se pružale u nedogled, neiscrpne, neograđene. Kud god je gaučo mogao
da odjaše, to mesto je pripadalo njemu. No Buenos Ajres je želeo
hegemoniju nad provincijama. Sve one neuroze oko svojine dobile su
na snazi, i počele su da se prenose na unutrašnjost. Podigle su se ograde

272 Actión Argentina (šp.) – militantna katolička organizacija.

273 Descamisados (šp.) – „beskošuljaši”, naziv koji je argentinska elita skovala za
pristalice Huana Perona iz redova radničke klase.
274 „Ali momak, ti nisi Argentinac.” (šp.)
275 Aluzija na popularnu pesmu „Tandžerina” iz 1941, koju je pevao Bob Eberli.
i gaučosi su postali manje slobodni. To je naša nacionalna tragedija.
Opsednuti smo izgradnjom lavirinata tamo gde su ranije bili otvorena
dolina i nebo. Kako bismo iscrtali još složenije šeme na praznoj hartiji.
Ne možemo da podnesemo tu otvorenost: ona nam je užas. Pogledaj
Borhesa. Pogledaj predgrađa Buenos Ajresa. Tiranin Rosas je mrtav već
čitav vek, no njegov kult cveta. Ispod gradskih ulica, lavirinta prostorija
i hodnika, ograda i mreža čelične pruge, argentinsko srce, u svojoj
izopačenosti i krivici, čezne za povratkom na taj prvobitni spokoj,
nedotaknut črčkanjem... ono anarhično jedinstvo pampi i neba. ...”
„Ali-ali žičana ograda”, Slotrop će usta punih onog fondua,
halapljivo proždirući, „to je napredak – vi, vi ne možete zauvek imati
otvorena prostranstva, ne možete stati na put napretku – „ da, zaista će
narednih pola sata nastaviti tako, citirajući ovom strancu koji će se
isprsiti za njegov obrok subotnje-poslepodnevne vesterne koji su više
nego išta drugo posvećeni Imovini.
Skvalidoci, smatrajući to za blago ludilo a ne za drskost, samo je
jednom ili dvaput trepnuo. „U normalna vremena”, želi on da objasni,
„centar uvek pobeđuje. Njegova moć raste s vremenom, i to se ne može
obrnuti, barem ne uobičajenim sredstvima. Za decentralizaciju,
povratak u anarhizam, potrebna su izuzetna vremena... ovaj Rat – ovaj
neverovatni Rat – samo je za tren izbrisao množenje malih država koje
je preovladavalo u Nemačkoj hiljadu godina. Sve je izbrisao. Otvorio
ju je.”
„Naravno. Na koliko dugo?”
„Neće to potrajati. Naravno da neće. Ali na nekoliko meseci...
možda će do jeseni nastupiti mir – disculpeme 276, do proleća, još se
nisam navikao na vašu hemisferu –možda na jedan trenutak proleća. ...”
„Da ali – šta ćete vi uraditi, preuzeti zemlju i pokušati da je zadržite?
Izjuriće vas s nje, drugar.”
„Ne. Preuzeti zemlju znači podići još ograda. Mi želimo da je
ostavimo otvorenom. Želimo da raste, da se menja. U otvorenosti
Nemačke Zone, naša nada je neograničena.” A zatim, kao da ga je nešto
udarilo posred čela, iznenadni hitar pogled, ne ka vratima, već gore ka
tavanici – „A neograničena je i opasnost u kojoj smo.”
Podmornica trenutno plovi negde uz Španiju, ostajući pod vodom
najvećim delom dana, provodeći noći na površini da se zamene baterije,

276 Disculpeme (šp.) – oprostite, izvinjavam se.

prišunjavši se tu i tamo radi goriva. Skvalidoci ne želi da ulazi u detalje
kad je u pitanju snabdevanje gorivom, no kako se čini postojale su
višegodišnje veze sa republikanskim podzemljem – zajednica vrline,
dar istrajnosti. ... Skvalidoci sada u Cirihu stupa u kontakt sa vladama
koje bi mogle biti spremne, iz bilo kojih razloga, da potpomognu njegov
anarhizam-u-izgnanstvu. Do sutra mora da prenese poruku do Ženeve:
odatle se vesti prenose do Španije i do podmornice. No ovde u Cirihu
ima agenata Peronista. Motre na njega. Ne sme da rizikuje da oda vezu
u Ženevi.
„Mogu ja da ti pomognem” Slotrop liže prste, „ali kratak sam s
lovom i –”
Skvalidoci određuje iznos koji će isplatiti Marija Švajtara i koji će
hraniti Slotropa nekoliko narednih meseci.
„Pola unapred i polazim na put.”
Argentinac mu predaje poruku, adrese, novac, i plaća račun.
Dogovaraju se da se nađu u „Kronenhalle” za tri dana. „Sretno.”
„I tebi.”
Poslednji tužan pogled Skvalidocija, samog za stolom.
Zamahivanje uvojkom sa čela, dok svetlost postaje sve slabija.
Avion je neki izubijani DC-3, odabran zbog svoje sklonosti ka
mesečini, lepom izrazu na njegovoj prozorima pokrivenoj spoljašnjosti,
zbog tame unutra i spolja. Budi se sklupčan među teretom, u metalnom
mraku, dok mu kosti podrhtavaju od motora... crvena svetlost veoma
slabo prosijava kroz pregradu, od gore. Otpuzi do malecnog prozora i
pogleda napolje. Alpi na mesečini. No nekako mali, ne onako
veličanstveni kao što je očekivao. Oh, šta sad. ... Smešta se natrag na
mekani krevet od drvene vune, paleći jednu od Skvalidocijevih cigareta,
misleći, bokca mu, nije loše, momci samo uskoče u avion, i idu gde god
požele... zašto se zaustaviti u Ženevi? Naravno, šta kažeš na – dakle, na
tu Španiju? Ne, čekaj, oni su fašisti. Polinezija! Hmm. Prepuna
Japanaca i američkih vojnika. E pa Afrika je Tamni kontinent, tamo
nema ničega sem urođenika, slonova, i onog Spensera Trejsija. ...
„Nema mesta kuda se može otići, Slotrope, nema.” To obličje je
sklupčano uz neki sanduk i drhti. Slotrop čkilji kroz slabašno crveno
svetlo. Ugleda dobro poznato lice sa frontispisa, lice bezbrižnog
avanturiste Ričarda Halibertona: no nekako čudnovato izmenjeno. Niz
oba obraza spušta mu se užasni osip, palimpsestiran preko starijih
ožiljaka od boginja, u čijoj bi simetričnosti, da je imao medicinsko oko,
Slotrop mogao prepoznati reakciju na lekove. Jahačke pantalone
Ričarda Halibertona iscepane su i umazane, svetla kosa masna i
oklembešena. Izgleda da tiho jeca, savijajući se, propali anđeo, nad
ovim drugorazrednim Alpima, nad svim tim noćnim skijašima daleko
ispod njih, na padinama, što se neumorno krivudavo spuštaju,
pročišćujući i usavršavajući svoj fašistički ideal Akcije, akcije, akcije,
što je nekoć bio i njegov vodeći razlog postojanja. Ne više. Ne više.
Slotrop se naginje, gasi cigaretu na podu. Kako lako ti anđeoski beli
opiljci drveta mogu buknuti. Lezi ovde u ovom klepetavom, izubijanom
avionu, lezi što mirnije možeš, prokleta budalo, jeste, prevarili su te –
opet su te prevarili. Ričard Haliberton, Louel Tomas, „Rover bojs” i
„Motor bojs”, požutele hrpe „Nacionalnih geografija” gore u
Hoganovoj sobi, mora da su mu svi oni lagali, i nikoga nije bilo tada,
pa čak ni kolonijalnog duha na tavanu, da mu kaže drugačije. ...
Odskok, klizanje, zaokret, grubo sletanje, prokleti promašaji iz
škole za puštanje zmajeva, siva švajcarska svetlost svitanja kroz male
prozore i svaki zglob, mišić i kost u Slotropu ga bole. Vreme je da se
ponovo baci na posao.
Iskrcava se iz aviona bez incidenata, stapajući se sa zevajućom,
kiselom grupom ranojutarnjih putnika, dostavljača, aerodromskih
radnika.
Ženevski aerodrom u rano jutro. Zapanjujuća zelena brda s jedne
strane, smeđi grad s druge. Pločnici su klizavi i vlažni. Oblaci se sporo
kreću na nebu. Mon Blan veli „zdravo”, i jezero veli „pozdrav”, Slotrop
kupuje dvadeset cigareta i lokalne novine, pita za pravac, ulazi u
tramvaj koji dolazi i uz hladan vazduh što duva kroz vrata i prozore da
ga razbudi, kotrlja se u Grad mira.
Trebalo bi da se sa svojom argentinskom vezom sretne u „Cafe
l’Eclipse”, dobrano udaljenom od tramvajskih trasa, dole niz
kaldrmisanu ulicu, na malom trgu okruženom tezgama sa povrćem i
voćem ispod bež cirada, prodavnicama, drugim kafeima, izlozima,
čistim, crevom opranim pločnicima. Psi istrčavaju iz uličica i utrčavaju
u njih. Slotrop sedi ispred šoljice kafe, kroasana i novina. Uskoro se
naoblaka razilazi. Sunce baca senke preko trga skoro sasvim do mesta
na kojem se on nalazi, isturenih antena. Čini se da ga niko ne posmatra.
On čeka. Senke se povlače, sunce se penje, potom počinje da se spušta,
naposletku se njegov čovek pojavljuje, baš onako kako je opisan: odelo
crne boje kakva se nosi po Buenos Ajresu danju, sa brkovima,
naočarima sa zlatnim ramom, i zvižduće neki stari tango Huana
D’Arienca 277. Slotrop napadno pretražuje sve svoje džepove, vadi
stranu novčanicu koju mu je Skvalidoci rekao da upotrebi: mršti se na
nju, ustaje, prilazi.
Como no, senor, nema problema da se razmeni novčanica od
pedeset pezoa – nudi mu da sedne, vadi novac, notese, posetnice, i
uskoro je čitav sto zakrčen komadićima papira koji su naposletku
ponovo raspoređeni u džepove tako da je čovek preuzeo Skvalidocijevu
poruku, a Slotrop takođe dobio poruku da je prenese Skvalidociju. I to
je to.
Vraća se u Cirih poslepodnevnim vozom, prespavavši najveći deo
puta. Silazi u Šlirenu, u neko nedoba, po mraku, za svaki slučaj. Oni
nadziru Bahnhof u gradu, on nalazi nekog da ga preveze sve do Sent
Peterhofstata. Tamošnji ogromni sat visi nad njim i nad praznim
prostranstvima ulica u, kako on to sada tumači, nemoj zlokobnosti.
Povezuje se sa unutrašnjim dvorištima prestižnih fakulteta u njegovoj
dalekoj mladosti, kulama sa satom tako slabo osvetljenim da se vreme
nikada nije moglo videti, i iskušenjem, premda nikada toliko snažnim
kao sada, da se prepusti godini što postaje sve mračnija, da prigrli
onoliko koliko može od stvarnog užasa tog časa bez imena (osim ako
to nije... ne... NE...): bila je to sujeta, sujeta kakvu su znali njegovi
puritanski preci,kostiju i srca na oprezu pred Ništavilom, Ništavilom
pod saksofonima koledža što se slatko mešaju, belim blejzerima,
karminom umrljanim oko revera, dimom „fatima” cigareta uzrujano
ispušenih, kastiljanskim sapunom što isparava sa blistave kose, i
poljupcima sa ukusom mentola, i karanfilima rosom orošenih. Bilo je
to kao kad po njega dođu, tik pred zoru, šaljivdžije mlađe od njega,
izvuku ga iz kreveta, sa povezom preko očiju, „Hej, Rajnharde”, izvedu
na jesenju hladnoću, sa senkama i lišćem pod nogama, i onaj trenutak
sumnje tada, stvarne mogućnosti da su oni neko drugi – da ništa od
svega toga nije bilo stvarno pre tog trenutka: tek složena predstava da
te zavara. No sada je zaslon ponovo crn i više nema nimalo vremena.
Agenti su napokon došli po tebe. ...
Ima li boljeg mesta nego što je Cirih da se ponovo pronađe sujeta?
Reformatorska je to zemlja, Cvinglijev278 grad, grad tog čoveka na
kraju enciklopedije, i kameni podsetnici nalaze se svuda okolo. Špijuni
i velike firme, u svom elementu, kreću se neumorno među nadgrobnim

277 Juan d’Arienco (1900-1976) – argentinski tango muzičar, violinista i kompozitor.

278 Ulrich Zwingli (1484-1531) – vođa reformacije u Švajcarskoj.
spomenicima. Budite sigurni da postoje nekada-mladi ljudi, ovde baš u
ovom gradu, lica kraj kojih je Slotrop prolazio u univerzitetskim
dvorištima, koje su na Harvardu inicijacijom uputili u puritanske tajne:
koji su se mrtvi ozbiljni zakleli da će poštovati i uvek delovati u ime
Vanitas, Praznine, njihovog vladara... koji su, u skladu sa životnim
planom takvim-i-takvim, sada došli ovde u Švajcarsku da rade za Alena
Dalsa 279 i njegovu „obaveštajnu” mrežu, koja ovih dana radi pod
nazivom „Kancelarija za strateške usluge”. No za posvećenike OSS
takođe je i tajni akronim: kao mantru za trenutke neposredne opasnosti
naučili su ih da u sebi ponavljaju oss... oss, tu nekadašnju, iskvarenu,
latinsku reč iz Mračnog doba koja znači kost. ...
Narednog dana, Slotrop se susreće sa Mariom Švajtarom u kafeu
„Strageli” kako bi mu dao polovinu honorara unapred, a pita i za tačnu
lokaciju Jamfovog groba. I dogovaraju se da upravo tamo završe ovaj
posao, gore u planinama.
Skvalidoci se ne pojavljuje u „Kronenhalle”, niti u „Odeonu”, niti
na bilo kojem mestu na kojem će se Slotrop setiti da ga potraži narednih
dana. Nestanci, u Cirihu, nisu nepoznata stvar. No Slotrop će nastaviti
da se vraća, za svaki slučaj. Poruka je na španskom, ne može da
razabere više od reči ili dve, no sačuvaće je, možda će mu se ukazati
prilika da je prenese. Osim toga, dobro, malo mu se dopada i ta
anarhistička ideja. U vreme kad se Šejs 280 borio protiv federalnih trupa
širom Masačusetsa, postojali su Slotropi Nadzornici koji su patrolirali
Berkširom u ime pobunjenika, noseći grančice kukute zadenute za
šešire kako bi ih razlikovali od vladinih vojnika. Federalci bi za svoje
zadenuli parče belog papira. Slotropi u ono doba još uvek nisu toliko
marili za papir, niti za uništavanje drveća na veliko. I dalje su bili za
žive biljke, naspram mrtvog belog papira. Kasnije su izgubili, ili
trampili, svest o tome na kojoj su strani bili. Ovde prisutni Tajron
nasledio je najveći deo njihovog blaženog neznanja na tu temu.
Sada, iza njega, vetar duva kroz Jamfovu grobnicu. Slotrop je ovde
kampovao proteklih nekoliko noći, gotovo bez novca, čekajući da mu
se javi Švajtar. Sklonjen od vetra, uvijen u dva švajcarska vojnička
ćebeta koja je uspeo da uzme na prevaru, čak je uspevao i da spava.

279 Allen Dulles (1893-1969) – američki diplomata i advokat, prvi civilni direktor

CIA.
280 Daniel Shays ( 1747-1825) – jedan od predvodnika „Šejsove pobune”, oružane

pobune koja se dogodila 1786. i 1787. u Masačusetsu protiv ekonomske nepravde i

nepravdi u oblasti ljudskih prava.
Direktno povrh Gospodina Imipoleksa. Prve noći se plašio da utone u
san, plašio se da ga ne pohodi Jamf, čiji bi um nemačkog naučnika Smrt
mogla svesti samo na najzverskije reflekse, i ne bi bilo načina da se
umilostivi nemo, nacereno zlo ljušture koja je preostala... glasovi što
cvrkuću na mesečini oko njegovog lika, dok se korak po korak on, Ono,
Potisnuto, približava... mačekajmalo, trgne se iz sna, ogoljenog lica,
okrećući se tom nepoznatom spomeniku, šta? šta je to bilo... ponovo
natrag, skoro dolazi do toga, opet se budi... ustaje, leže, u tom ritmu
najveći deo rane noći.
Nema nikakve posete. Čini se da je Jamf samo mrtav. Slotrop se
sledećeg jutra probudio osećajući se, uprkos praznom stomaku i nosu
što curi, bolje nego što se već mesecima osećao. Izgledao je kao da je
prošao iskušenje, ne iskušenje koje je zadao neko drugi, već sopstveno,
za promenu.
Grad pod njim, sada delimično okupan svetlošću, nekropola je
crkvenih tornjeva i vetrokaza, belih donžon kula 281, širokih zgrada sa
mansardnim krovovima i prozorima što u hiljadama svetlucaju. Ovog
prepodneva planine su svetlucave poput leda. Kasnije tog dana
pretvoriće se u plave hrpe smežuranog satena. Jezero je glatko poput
ogledala, no planine i kuće što se u njemu odražavaju i dalje su
čudnovato nejasne, sa jasnim ivicama, šrafirane poput kiše: san o
Atlantidi, o Zugentalu. Sela-igračke, pusti grad od alabastera u boji. ...
Slotrop se šćućurio u hladnom udubljenju planinske staze, gde je pravio
i bacakao uvis po koju grudvu, ništa se tu naročito ne može raditi osim
popušiti poslednji pikavac onoga što je mogla biti, koliko je njemu
poznato, poslednja cigareta „laki strajka” u Švajcarskoj.
Koraci po stazi. Kloparanje kaljača. To je kurir Marija Švajtara sa
velikom, debelom kovertom. Slotrop mu plaća, grebe se za cigaretu i
nekoliko šibica, i oni se rastaju. Nazad u grobnici Slotrop ponovo pali
gomilicu potpale i borovih grančica, greje ruke i počinje da lista
dokumenta. Odsustvo Jamfa okružuje ga kao miris, miris za koji zna da
ga ne može imenovati, aura koja preti da svake sekunde pređe u
epileptični napad. Informacije su tu – ne onoliko koliko je on želeo (ah,
koliko je to bilo?), no više nego što se nadao, budući da je bio jedan od
onih praktičnih Jenkija. U nedeljama što slede, u tih veoma malo
trenutaka kada će mu biti dozvoljeno da razmišlja o sopstvenoj

281Donžon kula, branič-kula – najjača kula u srednjovekovnoj tvrđavi, mesto

poslednje odbrane.
prošlosti, možda će čak imati i vremena da poželi da nikada ništa od
toga nije ni pročitao. ...

□ □ □ □ □ □ □

Gospodin Pointsman je odlučio da Duhove provede kraj mora.

Osećajući se pomalo megalomanijakalno ovih dana, ništa o čemu bi
zapravo trebalo brinuti, nikada to ne ode dalje od, oh recimo utiska, dok
zuji kroz hodnike „Belog pohođenja”, da izgleda da su svi drugi
zamrznuti u ponašanju nedvojbenog parkinsonizma, dok je on lično
jedini preostali na oprezu, neparalisan. Ponovo je mir sada, nema mesta
za golubove na Trgu Trafalgar za Noć pobede, svi su u ustanovi tog
dana potpuno pijani i grle se i ljube, osim blavacijskog 282 krila
Odeljenja Psi, koji su otišli na hodočašće povodom Dana belog lotosa
do Avenju rouda broj 19, u Sent Džons Vudu.
Sada ponovo ima vremena za praznike. Premda Pointsman zaista
oseća izvesnu obavezu da se odmara, tu je takođe, razume se, i Kriza.
Vođa mora pokazati pribranost, što uključuje i praznično raspoloženje,
usred krize.
Nije bilo nikakvih vesti o Slotropu sada već gotovo mesec dana,
otkako su ga oni trapavi magarci iz vojne obaveštajne izgubili u Cirihu.
Pointsmanu je pomalo dosta Firme. Čini se da je njegova pametna
strategija bila neuspešna. Za vreme onog prvog razgovora sa Klajvom
Mosmanom i ostalima, činilo se da ne može poći po zlu: dopustiti
Slotropu da pobegne iz Kazina „Herman Gering”, a potom se pouzdati
u Tajnu službu da će ga nadzirati oni umesto PISCES-a. Ekonomičan
potez. Račun za nadzor najbolniji je trn u kruni finansijskih problema,
koju se on, kako se čini, zadovoljava da nosi za vreme trajanja ovog
projekta. Proklete finansije će ga upropastiti, ako ga pre toga ne izludi
Slotrop.
Pointsman je zabrljao. Nema čak ni tenisonovsku utehu – da kaže
„neko” je pogrešio. Ne, samo i isključivo on je bio taj koji je ovlastio

282Helena Blavatsky (1831-1891) – osnivačica Teozofskog društva koje je imalo tri

primarna cilja: unapređenje jedinstva čovečanstva, zalaganje za komparativno
proučavanje religije, filozofije i nauke, i proučavanje ljudskih spiritualističkih
sposobnosti. Za simbol ova tri cilja Društvo je uzelo beli lotos.
angloamerički dvojac koji su činili Harvi Spid i Flojd Perdu da istraži
nasumični uzorak slotropovskih seksualnih avantura. Budžet im je bio
na raspolaganju, i kakva je mogla biti šteta? Otišli su praktično
poskakujući, ushićeni kao deca, da izrade tu erotsku Poasonovu. Don
Đovanijeva karta Evrope – 640 u Italiji, 231 u Nemačkoj, 100 u
Francuskoj, 91 u Turskoj ali, ali, ali – u Španiji! U Španiji, 1003! – to
je Slotropova karta Londona, i dvojica istražitelja toliko su se zarazila
vladajućom sklonošću ka sitnim, dokonim zadovoljstvima da trenutno
provode po čitava poslepodneva sedeći u baštama restorana, dangubeći
nad salatama od hrizantema i ovčijim nabujcima, ili se šegačeći kod
piljara – „Hej Spid, vidi, dinje! Nisam video nijednu još od treće ture –
opa, pomiriši ovu, divna je! Šta kažeš da uzmemo dinju, Spid? A?
Hajde.”
„Odlična ideja, Perdu, odlična.”
„Uh... Oh, hajde odaberi neku koju ti želiš, dobro?”
„Jednu?”
„Aha. Ovo je ona”, podižući je da mu je pokaže dok lica tih
devojčica u nevolji grubo okreću grubijani, „koju sam ja odabrao,
vidiš?”
„Ali, ali, mislio sam da ćemo obojica da pokazujući nesigurno na
dinju za koju još ne može sasvim da prihvati da je Perduova, u čijoj
mreži rezbarija se sada, kao među kraterima na bledom mesecu,
pojavljuje jedno lice, lice zatočene žene oborenog pogleda, kapaka
glatkih poput persijskih tavanica. ...
„Pa, ne, ja ih obično, uh ovo je za Perdua neprijatno, to je kao da
od vas neko traži da opravdate to što jedete jabuku, ili čak što ste ubacili
puče grožđa u usta – „samo, ovaj, onako, pojedem... cele, znaš”,
cerekajući se, kako se on nada, prijateljski, da pristojno pokaže
društvenu neprikladnost ove diskusije –
– ali Spid to cerekanje pogrešno shvata: shvata ga kao dokaz
mentalne nestabilnosti kod ovog pomalo zubatog i ćoškastog
Amerikanca, koji sada pleše od jednog do drugog engleskog praga,
vižljast poput ulične marionete na vetru. Odmahujući glavom, on ipak
odabira svoju sopstvenu dinju, shvata da je na njemu ostalo da plati
račun, koji je van svake pameti, i odskakuće za Perduom, hop-hopoću
obojica, tra-la-la tres pravo u još jedan ćorsokak:
„Dženi? Ne – nema ovde nikakve Dženi. ...”
„Možda Dženifer? Dženeviv?”
 „Džini” (možda nije dobro napisano), „Virdžinija?”
„Ako vas dva gospodina tražite provod Njen široki kez, njen crveni,
manijakalni dobro-jutro-i-baš-misli-dobro/ kez, dovoljno je širok da ih
obojicu zadrži tamo, uzdrhtale, nasmešene, a dovoljno je stara da im
bude Majka – njihova zajednička Majka, što objedinjuje najgore
osobine gospođe Perdu i gospođe Spid – i zapravo, i zapravo sada se
pretvara upravo u to, pred njihovim očima. Ova brodolomna mora
prepuna su zavodnica – vodnjikavo je i pohotno ovde. Dok njena aura
usisava ovu dvojicu zablenutih sentimentalnih privatnih istražitelja, dok
trepće ovde na ulici, mesingana od odsjaja kane, sa pasioflorama na
veštačkoj svili – tik pre poslednje nespretne predaje ludilu njenih
purpurnih očiju, oni dozvoljavaju sebi, zarad same grešne
primamljivosti, poslednju pomisao na projekat na kojem bi trebalo da
rade – Kontinuirane Opservacije Slotropovskih Mesta Aktuelnih
Temporalnih Rizičnih Aktivnosti (KO SMATRA) – pomisao koja
dotrčava prerušena u klovna, vulgarnog, nedovršenog klovna
opskrbljenog šalama bez reči o telesnim tečnostima, ćelavog, sa
neverovatnom količinom nosnih dlaka što mu kuljaju iz obe nosnice, a
koje je upleo u pletenice i uvezao jed-zelenim mašnicama – i sada juri
napolje pored vreća sa peskom i zavese što je pala, pokušavajući da
povrati dah, da bi im visokim, neprijatnim piskutom promumlao:
„Nema Dženi. Nema Sali V. Nema Sibel. Nema Andžele. Nema Ketrin.
Nema Lusi. Nema Grečen. Kada ćete to uvideti već jednom? Kada ćete
to uvideti već jednom?”
Nema ni „Darlin”. To je bilo juče. Pratili su trag tog imena sve do
stana izvesne gospođe Kvod. No ta razmetljiva mlada raspuštenica
nikada, izjavila je, nije ni čula da se engleskoj deci daje ime „Darlin”.
Bilo joj je strašno žao. Gospođa Kvod je dane provodila izležavajući se
na svojoj prilično pedikiranoj mejferskoj adresi, i obojici istražitelja je
laknulo kad su se makli iz tog kraja. ...
Kada ćete to uvideti već jednom? Pointsman to uviđa odmah. Ali on
to „uviđa” kao što biste uvideli da uđete u svoju spavaću sobu i na vas
skoči, iz delimične senke na tavanici, ogromna murina 283, zuba
iskeženih u širokom imbecilnom osmehu smrti, ispuštajući, pri padu na
vaše nezaštićeno lice, otegnut ljudski zvuk za koji znate, na svoj užas,
da je seksualni uzdah. ...
Što će reći, Pointsman izbegava ovu temu – onoliko refleksno

283 Murina – vrsta morske jegulje.

koliko bi izbegavao bilo koju noćnu moru. Ako se ispostavi da ovo nije
fantazija nego stvarnost, e pa...
„Podaci su, za sada, nepotpuni.” Trebalo bi ovo jasno istaći u svim
izjavama. „Priznajemo da prvi podaci, kako se čini, ukazuju” zapamti,
deluj iskreno, „na izvestan broj slučajeva u kojima imena na
Slotropovoj karti izgleda nemaju svoj pandan u događajima koje smo
uspeli da utvrdimo na vremenskoj osi njegovog boravka ovde u
Londonu. Da utvrdimo za sada, hoću da kažem. U pitanju su skoro
sasvim lična imena, znate, osobe X bez poznatog Y, činovi bez
položaja. Teško je reći koliko duboko u sve to treba ulaziti.”
„A šta ako se zaista utvrdi, jednog dalekog dana, da mnoge – pa čak
i gotovo sve – slotropovske zvezde predstavljaju seksualne fantazije, a
ne stvarne događaje? Teško da bi to obezvredilo naš pristup, kao što
nije obezvredilo pristup mladog Sigmunda Frojda, davno u starom
Beču, kada se suočio sa sličnim poremećajem verovatnoće – sa svim
onim pričama Papi-me-je-silovao, koje su po dokazima mogle biti laži,
no koje su klinički predstavljale istinu. Morate shvatiti: mi se, u
PISCES-u, bavimo prilično strogo definisanom, kliničkom verzijom
istine. Ne želimo nikakvu širu ulogu u ovome.”
Za sada je to isključivo Pointsmanov teret. Usamljenost Firera:
oseća kako postaje sve jači pod zracima tog mračnog sadruga njegove
javne zvezde sada u usponu... no on ne želi da ga deli, ne, ne još. ...
Sastanci osoblja, njegovog osoblja, postaju više nego beskorisni. Ne
mogu da mrdnu dalje od beskrajnih rasprava o trivijalnostima – da li
preimenovati ili ne preimenovati PISCES sada kada je Predaja Ubrzana,
kakvo zaglavlje pisama odabrati, ako će ga uopšte odabrati. Predstavnik
Šel Meks Hausa, gospodin Denis Džoint, želi da program stavi pod
nadležnost Operacione grupe za specijalne projektile (SPOG 284), u vidu
pridruženog člana britanske akcije prikupljanja raketa, Operacije
„Povratno paljenje”, čije se središte nalazi u Kukshafenu na Severnom
moru. Svaki drugi dan donosi novi pokušaj, sa neke strane, da se
rekonstituiše ili čak raspusti PISCES. Pointsmanu je u poslednje vreme
mnogo lakše da se prepusti razmišljanju u stilu „l’etat c’est moi” 285 –
ko drugi radi bilo šta? zar nije on taj koji sve drži na okupu, često samo
pomoću sopstvene sirove snage volje...?

284
SPOG (eng.) – Special Projectiles Operations Group.
285L’etat c’est moi (fr.) – „Država, to sam ja.” Izjava koja se pripisuje francuskom
kralju Luju XIV (1638-1715).
 U Sel Meks Hausu su, razume se, pomahnitali zbog Slotropovog
nestanka. Eto čoveka koji slobodno trči unaokolo a koji zna sve što se
uopšte može znati – ne samo o A4, već o tome šta Velika Britanija zna
o A4. U Cirihu sve vrvi od sovjetskih agenata. Šta ako su već uhvatili
Slotropa? Peneminde 286 su zauzeli u proleće, a sada se čini da će im
prepustiti glavnu fabriku raketa u Nordhauzenu, što je još jedan od
dogovora sklopljenih u Jalti. ... najmanje tri agencije, VIAM, CAGI i
NISO 287, uz dodatak inženjera koji rade u drugim komesarijatima, i
dalje su u Nemačkoj pod Sovjetima, sa spiskovima osoblja i opreme
koju treba odneti na istok. Unutar zone uticaja SHAEF-a, američka
vojna logistika i mnoštvo suprotstavljenih istraživačkih timova zauzeti
su prikupljanjem svega što im dođe pod ruku. Već su pokupili Fon
Brauna i još pet stotina drugih i zatvorili ih u Garmišu. Šta ako se oni
dočepaju Slotropa?
Ono što je pogoršavalo Krizu bili su i prebezi: Rolo Groust je
ponovo postao deo Društva za proučavanje spiritizma, Trikl je otvorio
sopstvenu ordinaciju, Majron Granton je ponovo postao radijska ličnost
sa punim radnim vremenom. Meksiko je počeo da se udaljava. Ona
Borgezijusova i dalje obavlja svoje noćne dužnosti, ali sada kada je
Komandant brigade bolestan (zar je ta stara luda zaboravljala da popije
antibiotike? Mora li Pointsman sve da uradi?), postaje uznemirena.
Razume se da je Geza Rožavolđi i dalje na projektu. Fanatik. Rožavolđi
neće nikad otići.
I tako. Odmor kraj mora. Iz političkih razloga, skupinu čine
Pointsman, Meksiko, Meksikova devojka, Denis Džoint i Katje
Borgezijus. Pointsman nosi špagerice, svoj predratni polucilindar i
redak osmeh. Vreme nije idealno. Oblačno je, sa vetrom koji će do
sredine poslepodneva postati hladan. Miris ozona dopire od kola sa
autodroma preko sive čelične ograde duž promenade, zajedno sa
mirisom morskih plodova na pokretnim tezgama i mirisom slanog
mora. Na šljunkovitoj plaži tiskaju se porodice: bosonogi očevi u
poslovnim odelima, sa visokim belim kragnama, majke u bluzama i
suknjama, trgnute iz kamfornog sna što je trajao čitavog rata, deca koja
trče unaokolo u kupaćim kostimima, pelenama, jednodelnim odelcima,

286 Peenemünde (nem.) – nemačka opština uz Baltik u kojoj je nemačka avijacija

tokom Drugog svetskog rata testirala raketno oružje poput raketa V-l i V-2.
287 VIAM – Sveruski institut za proučavanje avio-materijala; CAGI – Centralni aero-

hidrodinamički institut (glavni naučnoistraživački centar ruskog vazduhoplovstva);

NISO – Naučnoistraživački institut za vazduhoplovnu opremu.
kratkim pantalonicama, dokolenicama, itonskim šeširima. Tu su
sladoledi, slatkiši, koka-kole, srčanke, ostrige i škampi, posoljeni i sa
prelivom. Fliper-aparati se migolje pod stiskom zanetih vojnika i
njihovih devojaka, koji se bacaju u stranu, psuju, ječe dok svetle loptice
tandrču niz drvene prepreke kroz kapije, blještava svetla, tupo udaranje
zakrilaca. Magarci njaču i seru, deca ugaze u to, njihovi roditelji viču.
Muškarci leškare u stolicama prekrivenim štraftastim platnom i
razgovaraju o poslu, sportu, seksu, a najčešće o politici. Vergl-majstor
svira Rosinijevu uvertiru iz La Gazza Ladra (koja, kao što ćemo videti
kasnije, u Berlinu, predstavlja vrhunac muzike koju su svi zanemarivali,
pretpostavljajući joj Betovena, koji nikada nije dobacio dalje od izjave
o nameri), i ovako bez doboša i bez zvučnosti limenih duvačkih
instrumenata melodija je blaga, puna nade, s obećanjem sutona boje
lavande, paviljona od nerđajućeg čelika, svih ljudi uzdignutih barem u
redove aristokratije i ljubavi bez ikakve cene koju za nju treba platiti.
...
Pointsman je danas nameravao da ne priča o poslu već da pusti da
se razgovor više ili manje organski razvija. Da čeka da se ostali otkriju.
No među njima vlada nekakva stidljivost, ili usiljenost. Jedva da išta
pričaju. Denis Džoint posmatra Katje uz pohotni osmeh, bacajući tu i
tamo podozrivi pogled na Rodžera Meksika. Meksiko, u međuvremenu,
muči muku sa Džesikom – što se sve češće dešava ovih dana – te njih
dvoje trenutno čak ni ne gledaju jedno u drugo. Katje Borgezijus je
upravila pogled daleko ka moru, i ne može se znati šta se sa njom
dešava. Iz nekog nejasnog razloga, iako ne vidi da ona može imati bilo
kakvu moć nad njim, Pointsman je se i dalje plaši. I dalje je mnogo toga
što on ne zna. Možda je ono što ga trenutno najviše muči njena veza,
ako ona uopšte postoji, sa Piratom Prentisom. Prentis je nekoliko puta
dolazio u „Belo pohođenje” i postavljao prilično nezgodna pitanja u
vezi sa njom. Kada je PISCES nedavno otvorio svoju novu kancelariju
u Londonu (koju je neki šaljivdžija, verovatno onaj mladi imbecil Vebli
Silvernejl već nazvao „Dvanaesta kuća”), Prentis je tamo počeo da
provodi dosta vremena, udvarajući se sekretaricama, pokušavajući da
virne u ovaj ili onaj dosije. ... Šta se dešava? Kakav je to zagrobni život
Firma otkrila, nakon Dana pobede u Evropi? Šta to Prentis želi... koja
je njegova cena? Da li je zaljubljen u La Borgesius? Da li je moguće da
ta žena bude zaljubljena? Zaljubljena? Oh, od svega toga mu se vrišti.
Kakva bi bila njena predstava o ljubavi. ...
„Meksiko”, hvata mladog statističara za ruku.
 „Eh?” Rodžer prekida odmeravanje prekrasne lepojke pomalo nalik
Riti Hejvort u jednodelnom cvetnom kostimu sa bretelama ukrštenim
na tananim joj leđima. ...
„Meksiko, čini mi se da haluciniram.”
„Oh, zaista? Čini ti se? Šta to vidiš?”
„Meksiko, vidim... vidim... Kako to misliš, šta to vidim, smlato?
Radi se o tome što čujem?
„Dobro, šta to čuješ, onda.” Prizvuk ozlojeđenosti kod Rodžera
sada.
„Trenutno čujem tebe, koji kažeš ‘Šta to čuješ, onda’. I to mi se ne
sviđa!”
„Zašto ne.”
„Zbog ovog: koliko god ova halucinacija bila neprijatna, ipak mi je
mnogo draža od zvuka tvog glasa.”
Da se bilo ko ovako ponaša, bilo bi to čudno, ali kad se tako ponaša
inače uvek ispravan gospodin Pointsman, to je dovoljno da se ovo
uzajamno paranoično društvance ukopa u mestu. U blizini je točak sreće
sa paklicama „laki strajka”, lutkama i čokoladicama naguranim između
žbica.
„Pogledaj, šta kažeš na to?” Plavokosi, prijateljski nastrojeni Denis
Džoint munu Katje laktom širokim poput kolena. U svojoj profesiji je
naučio da donosi trenutačne procene ljudi sa kojima ima posla. Dobru
staru Katje procenio je kao veselu devojku, spremnu na malo zabave.
Da, materijal za vođu, nema sumnje. „Zar nije on odjednom malo
poludeo?” Trudeći se da ne govori glasno, cereći se neodređeno, znak
fizičke paranoje, u smeru određenog pavloviste – ne direktno njemu,
znate, gledanje oči u oči mogla bi biti samoubilačka ludost kad se u
obzir uzme njegovo stanje uma. ...
U međuvremenu, Džesika je uskočila u svoju ulogu Fej Rej. To je
neka vrsta protektivne paralize, slična vašoj reakciji kad vas murina
zaskoči sa tavanice. No ovo je radi Pesnice Gorile, radi svetala
električnog Njujorka što se blještavo probijaju u sobu za koju ste mislili
da je bezbedna, da se u nju ne može prodreti... za grubu crnu vlas, tetive
potrebe, tragične ljubavi. ...
„E pa”, kao što to kaže filmski kritičar Mičel Pritiplejs u svojoj
iscrpnoj osamnaestotomnoj studiji filma KingKong, „znate, on nju jeste
voleo, narode.” Polazeći od ove teze, izgleda da Pritiplejs ništa nije
izostavio, svaki kadar, uključujući i one izbačene, pročešljan je u
potrazi za svakim delićem simbolike, tu su detaljne biografije svih
povezanih za filmom, statista, tehničara, ljudi u laboratoriji... tu je čak
i intervju sa King Kong Kultistima, koji su morali, da bi bili podesni za
članstvo, pogledati film barem sto puta i biti spremni da polože
osmočasovni prijemni ispit. ... A ipak, a ipak: trebalo bi u obzir uzeti i
Marfijev zakon, tu drsku irsku proletersku redefiniciju Gedelove
teoreme – kada se za sve postarate, kada ništa ne može poći naopako
ili nas iznenaditi... nešto hoće. Tako permutacije i kombinacije
Pudingove Stvari koje se mogu dogoditi u evropskoj politici za 1931.
godinu, što je godina u kojoj je doneta Gedelova teorema, Hitleru ne
daju nikakvu šansu. Dakle, kada se pogledaju zakoni naslednosti, rodiće
se mutanti. Čak i toliko deterministički komad opreme kao što je raketa
A4 počeće spontano da generiše predmete kao što je „S-Gerat” za koji
Slotrop misli da traga za njim kao za gralom. I još, legenda o crnoj
žrtvenoj gorili kojeg bacamo kao Lucifera sa najviše građevine na svetu
naposletku je, nakon određenog vremena, počela da rađa sopstvenu
decu, koja još i sada trče po Nemačkoj – Švarckomandu, što čak ni
Mičel Pritiplejs nije mogao da predvidi.
U PISCES-u vlada mišljenje da su pripadnike Švarckomande
prizvali, onako kako bi se demoni mogli okupljati, da izađu na svetlost
dana i na površinu zemlje pripadnici sada rasformirane Operacije „Crno
krilo”. Možete se kladiti da su se u Odeljenju psi neko vreme cerekali
na ovu temu. Ko bi mogao pretpostaviti da će postojati prave crne
raketne trupe? Da će se ispostaviti da je priča koju su izmislili da uplaše
prošlogodišnjeg neprijatelja doslovno istinita – i da sada nema načina
da ih nateraju da se vrate natrag u bocu ili čak da se bajalica izgovori
unatraške: niko nikada nije znao čitavu bajalicu – različiti ljudi znali su
njene različite delove, to je ono što timski rad znači. ... Kad im je na
pamet palo da pogledaju u Najtajnijoj dokumentaciji u vezi sa
Operacijom „Crno krilo”, da pokušaju da shvate kako se sve ovo moglo
dogoditi, otkriće, začudo, da određeni ključni dokumenti ili nedostaju
ili da su dopunjeni nakon završetka Operacije, te da je nemoguće, ovako
kasno, uopšte rekonstruisati bajalicu, premda postoji uobičajena zgodna
i nepoetska pretpostavka. Čak će i pređašnja nagađanja biti potkresana
i umrtvljena. Ništa neće ostati, na primer, od provizornih zaključaka
frojdovca Edvina Trikla i njegove ekipe, koji su se pred kraj čak
suprotstavili sopstvenoj manjini, psihoanalitičkom ogranku Odeljenja
psi. Počelo je to kao traganje za nekom merljivom osnovom zajedničkog
iskustva proganjanja od strane mrtvih. Nakon nekog vremena kolege su
počele da podnose zahteve za premeštaj. Neprijatnosti tipa „Ovo ovde
počinje da liči na Institut Tavistok” počele su da se mrmljaju ispod glasa
svuda po podrumskim hodnicima. Pobunjenici, od kojih su mnogi
začeti u ornamentalno veličanstvenim nastupima paranoje, masovno su
dovodili bravare i varioce, zbog čega je došlo do neobjašnjivih nestašica
kancelarijskog materijala, pa čak i vode i grejanja... ništa od toga nije
sprečilo Trikla i ekipu da nastave dalje u frojdovskom maniru –
jungovski da ne pominjemo. Vest o stvarnom postojanju Švarckomande
do njih je stigla nedelju dana pre Dana pobede. Pojedinačni događaji,
ko je zapravo šta rekao kome, izgubili su se u mahnitosti uzajamnog
optuživanja, plakanja, nervnih slomova i besprizornog ponašanja koji
su usledili. Neko se seća Gavina Trefoila, lica plavog kao u Krišne,
kako trči između topijarija go golcat, a Trikl ga juri noseći sekiru i
vrišteći: „Ogromna gorila? Pokazaću ja tebi ogromnu gorilu!”
Zapravo pokazao bi ga on mnogima od nas, premda nismo želeli da
gledamo. U svojoj nevinosti nije razumeo zašto saradnici
nakancelarijskom projektu ne bi upražnjavali samokritiku jednako
prilježno kao što to čine pripadnici revolucionarnih ćelija. Nije mu
namera bila da uvredi ničija osećanja, već samo da pokaže drugima, sve
su to fini momci, da su njihova osećanja u vezi sa tamom povezana sa
osećanjima u vezi sa govnima, a da su osećanja u vezi sa govnima
povezana sa osećanjima u vezi sa propadanjem organske materije i
smrću. Njemu je to toliko jasno izgledalo... zašto nisu hteli da slušaju?
Zašto nisu hteli da priznaju da se njihove represije jesu, u smislu koji je
Evropa u poslednjim zamornim fazama sopstvene iskvarenosti magije
izgubila, jesu inkarnirale u stvarne ljude od krvi i mesa, koji su
verovatno (prema najboljim obaveštajcima) posedovali stvarno oružje,
kao što se mrtvi otac koji nikada nije spavao sa tobom, Penelopi, svake
noći iznova vraća u tvoj krevet, pokušavajući da se ugnjezdi iza tebe...
ili kao što tvoje nerođeno dete budi tebe, plačući po noći, i ti osećaš
njegove utvarne usne na svojim grudima... oni su stvarni, oni su živi,
dok se ti pretvaraš da vrištiš u Pesnicu Gorile... no posmatrajući sada
mnogo boljeg kandidata, Katje svetle puti pod Točkom sreće, koja se i
sama sprema da jurne niz plažu, ka relativnom spokoju rolerkostera.
Pointsman halucinira. Izgubio je kontrolu. Trebalo bi da Pointsman ima
apsolutnu kontrolu nad Katje. Šta to znači za nju? Pod kontrolom koja
je van kontrole. Čak ni u kožom i bolom ispunjenom svetu gemütlich 288
Kapetana Blicera nije bila ovoliko prestravljena.

288 Gemütlich (nem.) – dobroćudan.

 Rodžer Meksiko to shvata lično, oh-svega-mi, samo pokušavam da
pomognem. ...
Ono što pomalo odsutni gospodin Pointsman čuje sve ovo vreme
jeste glas, čudnovato poznat, glas za koji je nekada zamišljao da pripada
licu sa dobro poznate novinske fotografije iz Rata:
„Evo šta treba da uradiš. Meksiko ti je sada potrebniji no ikad. Tvoje
zimske strepnje u vezi sa Krajem Istorije sada su lepo odagnane, i sada
su deo tvoje biografije poput bilo koje stare noćne more. No kao što
Lord Akton uvek veli, Istoriju neće isplesti nedužne ruke. Ta
Meksikova devojka predstavlja pretnju čitavom tvom poduhvatu. On će
sve učiniti da je zadrži. Ona će ga, uz grdnju, pa čak i psovanje, ipak
odmamiti od tebe, odvući u civilni magluštinu, u kojoj ćeš ga izgubiti i
nikada ga više nećeš pronaći – osim ako ne delaš sada, Pointsmane.
Operacija „Povratno paljenje” sada šalje devojke iz ATS-a napolje u
Zonu. Raketne devojke: sekretarska, pa čak i manje tehnička zaduženja
na poligonu u Kukshafenu. Potrebno je samo da kažeš neku reč SPOG-
u, preko Denisa Džointa, i Džesika Svonlejk će ti se skloniti s puta.
Možda će se Meksiko neko vreme žaliti, ali to će mu dati još veći razlog,
uz pravo usmerenje, da se Izgubi u Svom Poslu, zar ne? Seti se krasnih
reči ser Denisa Nejlanda Smita upućenih mladom Alanu Sterlingu, čija
je verenica u kandžama podmuklog žutog Neprijatelja: ‘Prošao sam ja
kroz te vatre koje te sada peku, Sterling, i uvek bih zaključio da je rad
najbolji melem za opekotine.’ A oboje znamo šta Nejland Smit
predstavlja, zar ne?”
„Ja znam”, veli Pointsman, naglas, „ali ne mogu baš da tvrdim da ti
znaš, zar ne, ako čak ne znam ni ko si ti.”
Ovaj čudnovati ispad nimalo nije umirio Pointsmanove družbenike.
Počinju da se odmiču od njega, sasvim izvesno uplašeni. „Trebalo bi da
nađemo lekara” mrmlja Denis Džoint, namigujući Katje poput
plavokosog Grauča Marksa sa vojničkom frizurom. Zaboravljajući da
se duri, Džesika hvata Rodžera za ruku.
„Vidiš, vidiš”, ponovo počinje glas, „ona oseća da ga štiti, i to od
tebe. Koliko prilika čovek dobije da bude sinteza, Pointsmane? Istok i
Zapad, zajedno, u istom momku? Ne samo da možeš da budeš Nejland
Smit, koji uplašenom mladom momku daje pametan savet o
prednostima rada, već možeš i da, istovremeno, budeš Fu Manču 289 A?

289Fu Manchu – junak zlikovac u romanu Saksa Romera iz prve polovine XX veka,
arhetip zlog genija i ludog naučnika. Njemu se suprotstavlja ser Denis Nejland Smit,
Onaj u čijoj se vlasti nalazi mlada dama! Šta kažeš na to? Protagonista
i antagonista u jednom. Ja bih to oberučke prihvatio da sam na tvom
mestu.”
Pointsman se sprema da odvrati nešto u stilu: „Ali ti nisi na mom
mestu”, no vidi kako ga ostali posmatraju razrogačenih očiju. „Oh, ha,
ha”, govori on umesto toga. „Pričam sam sa sobom. Mala – kako bih
rekao – ekscentričnost, heh, heh.”
„Jang i jin”, šapuće Glas, „Jang i jin. ...”

britanski detektiv, pripadnik Skotland Jarda i kasnije Tajne obaveštajne službe.

U Zoni

Toto, čini mi se da više nismo u Kanzasu. ...

– DOROTI, PO DOLASKU U OZ
 □ □ □ □ □ □ □

Bezbedno smo za sobom ostavili Eis-Heiligen – Sveti Pankracije,

290

Sveti Servacije, Sveti Bonifacije, die kalte Sophie ... svi oni lebde u
291

oblacima iznad vinograda, sveta bića od leda, spremna da dahom,

namerom, unište berbu mrazom i hladnoćom. Nekih godina, naročito
Ratnih, slabo stoje sa milosrđem, te budu zlovoljni, samozadovoljni u
svojoj moći: ne baš kako dolikuje svecima, pa ni hrišćanima. Molitve
uzgajivača, berača i ljubitelja vina sigurno dopiru do njih, no ne može
se znati kako se ti ledeni sveci osećaju – grubi smeh, paganska
ozlojeđenost, ko da razume ovu odstupnicu što čuva zimu pred majskim
prevratnicima?
Ove su godine prirodu zatekli u miru koji je trajao tek svega
nekoliko dana. Loza već počinje ponovo da raste preko zmajevih
zuba 292, oborenih „štuka” 293, zapaljenih tenkova. Sunce greje brežuljke,
reke postaju blistave poput vina. Sveci su se suzdržali. Noći su bile
blage. Mraza nije bilo. Trajalo je proleće mira. Berba će, ako bog da

290 Eis-Heilingen (nem.) – ledeni sveci: tri, četiri ili pet (u zavisnosti od regiona)
imendana svetaca u maju, nakon kojih se tek, po narodnom verovanju, može smatrati
da je prijatno prolećno vreme stabilno. Narodni (pučki) meteorolozi nadenuli su im
ime „ledeni sveci” zbog iznenadnih hladnoća i mrazeva koji umeju nastupiti u ove
dane, početkom druge dekade maja. Ovde spadaju: Sveti Mamericije (11. maj), Sveti
Pankracije (12. maj), Sveti Servacije (13. maj), Sveti Bonifacije (14. maj) i Sveta
Sofija (15. maj).
291 Die kalte Sophie (nem.) – „hladna Sofija”, Sveta Sofija.
292 Zmajevi zubi – tenkovske prepreke u vidu pravilnih piramidalnih fortifikacija

kvadratne osnove, poznate i kao „grbe” ili „bradavice”.

293 Stuka, Sturzkampfflugzeug (nem.) – Junkers Ju 87, nemački bombarder-dvosed iz

perioda Drugog svetskog rata.

podari barem sto sunčanih dana, biti dobra.
U Nordhauzenu manje veruju u ledene svece nego u vinskim
regionima dalje na jugu, no čak i ovde sezona obećava. Vetar je
raznosio kišu svuda nad gradom kad je Slotrop stigao u rano jutro, bosih
nogu prekrivenih starim i novim žuljevima, rashlađenih ovdašnjom
vlažnom travom. Sunce se pojavilo gore u planinama. Cipele mu je
maznulo neko raseljeno lice prstiju lakših od snova, najednom od
mnogih vozova nakon švajcarske granice, dok se kotrljao Bavarskom u
čvrstom snu. Ko god da je to bio, ostavio je Slotropu crvenu lalu među
nožnim prstima. Razumeo je to kao znak. Podsećanje na Katje.
Znaci će ga pronaći i ovde u Zoni, a preci će potvrditi svoje
prisustvo. Bilo je to kao da odete u onu najtamniju Afriku da proučavate
urođenike, i otkrijete da vas obuzima njihovo čudnovato sujeverje.
Zapravo, evo šta je smešno: Slotrop je baš pre neko veče natrčao na
jednog Afrikanca, prvog u svom životu. Njihov je razgovor, povrh
teretnog vagona pod mesečinom, trajao svega minut ili dva. Ćaskanje
povodom iznenadnog nestanka majora Dvejna Marvija, u pozadini,
preko ruba vagona, odskakujući, kloparajući, niz teret uglja u dolinu –
e pa, siguran je da tada nije bilo ni reči o Herero verovanjima u vezi sa
precima. No ipak oseća svoje pretke, snažnije sada kako granice ostaju
za njim i kako ga Zona okružuje, oseća svoje bele anglosaksonske
protestante u crnim cipelama na kopču, koji su čuli kako im se Bog
gromoglasno obraća pri svakom pokretu lista, u svakom kretanju krave
slobodno puštene u jabučaru u jesen. ...
Znaci Katje, kao i dvojnici. Jedne je večeri sedeo u dečjoj kućici za
igranje na napuštenom imanju i ložio vatru kosom plavokose lutke sa
očima od lapis lazulija. Te je oči sačuvao. Nekoliko dana kasnije
trampio ih je za prevoz i pola kuvanog krompira. Psi su u daljini lajali,
letnji vetar je duvao kroz breze. Nalazio se na jednoj od glavnih arterija
konačnog rastakanja i povlačenja proleća. Negde u blizini jedna od
raketnih jedinica general-majora Kamlera 294 pronašla je zajedničku
smrt, ostavljajući u svom osujećenom vojničkom gnevu delove,
module, delove oplate, baterije da trunu, tajne na papiru da ih kiša spere
u kašu. Slotrop sledi trag. Svaki je trag dovoljno dobar da se radi njega
uskoči u voz. ...

294Hans Kammler (1901-1945) – inženjer i general SS-a, od 1943. zadužen za

masovnu proizvodnju raketa A4. Tokom 1944. i 1945. pod svojom kontrolom imao je
pet bataljona raketnih trupa.
 Lutkina kosa je bila ljudska. Miris joj je, dok gori, užasan. Slotrop
čuje neki pokret s druge strane vatre. Zvuk navijanja – on grabi svoje
ćebe, spreman da iskoči kroz prazan prozorski okvir, očekujući granatu.
Umesto toga jedna od onih malih, veselo obojenih nemačkih igračaka,
orangutan na točkićima, dolazi kloparajući do kruga svetlosti vatre,
trzajući se, mašući glavom, lica idiotski nacerenog, grebući po podu
čeličnim zglobovima šaka. Skoro da se otkotrljao u vatru pre nego što
je mehanizam stao, a klimatajuća glava se zaustavila u samom centru
da zuri u Slotropa.
On stavlja na vatru još jedan pramen zlatne kose. „Dobro veče.”
Smeh, odnekud. Neko dete. Ali mator smeh.
„Izađi, bezopasan sam.”
Za orangutanom sledi mala crna vrana sa crvenim kljunom, takođe
na točkićima, poskakujući, grakćući, mašući metalnim krilima.
„Zašto spaljuješ kosu moje lutke?”
„E pa, to nije baš njena kosa, da znaš.”
„Otac je rekao da je pripadala nekoj ruskoj Jevrejki.”
„Zašto ne priđeš vatri?”
„Smeta mi očima.” Ponovo zvuk navijanja. Ništa se ne pomera. No,
muzička kutija počinje da svira. Melodija je molska, ritmički precizna.
„Pleši sa mnom.”
„Ne vidim te.”
„Ovde sam.” Izvan kruga vatre, sićušni ledeni cvet. Pruža ruku i
jedva uspeva da napipa njenu, da je uhvati oko malog struka. Započinju
svoj otmeni ples. Ne zna čak ni da li on vodi.
Nikada joj nije video lice. Na dodir je bila sva od voala i organdina.
„Lepa haljina.”
„Nosila sam je za svoju prvu pričest.” Vatra se utom ugasila,
ostavljajući svetlost zvezda i slabašan sjaj iznad nekog grada na istoku,
što dopiru kroz prozore čijih okana više nije bilo. Muzička kutija je i
dalje svirala, iako je isteklo vreme, kako se činilo, običnog mehanizma
za navijanje. Stopala su im se kretala po potamnelom, zdrobljenom
starom staklu, iscepanoj svili, kostima mrtvih zečeva i mačića.
Geometrijska putanja odvela ih je među lepršave, iscepane tapiserije,
što mirišu na prašinu i još stariji bestijarij od onog kraj vatre...
jednorozi, himere... i šta je to video da visi nad ulazom prilagođenom
visini deteta? Glavice belog luka? Čekaj malo – nisu li one služile da
oteraju vampire? Slabašni miris belog luka upravo tada dopire do njega,
nasrtaj balkanske krvi na vazduh njegovog severa, dok se okretao
ponovo ka njoj da je upita da li je ona zaista Katje, prekrasna mala
Kraljica Transilvanije. No muzika je prestala. Izvetrila mu je iz ruku.
I tako je on kliznuo u Zonu kao planšeta na tabli za prizivanje
duhova, a ono što se ukazuje unutar praznog kruga u njegovom mozgu
moglo bi se povezati u poruku, a možda i ne, moraće jednostavno da
sačeka i vidi. No može da oseti prste medijuma, kako blago ali sigurno
počivaju na njegovim danima, i misli da pripadaju Katje.
I dalje je Ijan Skafling, ratni (mirnodopski?) dopisnik, premda je
ovih dana ponovo u britanskoj uniformi, i ima mnogo vremena dok se
vozi ovim vozovima da u mislima prevrće informacije koje mu je Mario
Schweitar prokrijumčario još tamo u Cirihu. Tu je debeli dosije o
Imipoleksu G, i činilo se da ukazuje na Nordhauzen. Inženjer koji je po
ugovoru oko Imipoleksa predstavljao korisnike bio je izvesni Franz
Pekler. U Nordhauzen je došao početkom četrdeset i četvrte, kad je
započinjala masovna proizvodnja rakete. Bio je raspoređen u
Mitelverk295, podzemni fabrički kompleks kojim je u najvećoj meri
upravljao SS. Nije bilo vesti o tome kuda je otišao kada su fabriku
evakuisali u februaru i martu. No Ijan Skafling, vrhunski reporter,
postaraće se da pronađe neki trag dole u Mitelverku.
Slotrop je sedeo u kupeu što se njiše, zajedno sa još trideset
smrznutih i dronjavih duša, očiju sasvim pretvorenih u zenice, usana
ispucalih od rana. Pevali su, neki od njih. Mnogi su bili tek deca. Bila
je to Pesma raseljenih, i Slotrop će je često čuti u Zoni, u privremenim
logorima, na otvorenim putevima, u raznim njenim varijacijama:

Ako vidiš voz večeras,

Tam’ daleko, naspram neba,
Lezi umotan u ćebe,
Voz nek’ ide, tako treba.

295 Mitelverk – nemačka fabrika podignuta u Drugom svetskom ratu, u brdu Konštajn

(nekoliko kilometara severozapadno od grada Nordhauzen), ispod zemlje, kako bi se

izbeglo savezničko bombardovanje. Između ostalog, tu su se proizvodile rakete A4, a
radnu snagu su činili zarobljenici iz koncentracionog logora Mitelbati-Dora, odnosno
Nordhauzen-Dora.
 Vozovi nas noću zvali,
Razdaljine sve su veće,
Vozovi kroz pust grad idu,
A da nigde stati neće.

Vozove ne vozi niko

Nit’ o svetlu iko brine,
Ne trebaju ljudi njima,
Njima mračna noć ne gine.

Stanice su napuštene,
Pruge hladne leže tu:
Od nas oni nasleđuju,
Mremo, oni putuju.

Neka plaču ostavljeni,

Nek’ ih čuje vetar tek,
Njima noć i propadanje,
Nama pesma, nama greh.

Lule idu u krug. Dim visi sa vlažnih drvenih prečki, šiba kroz
pukotine u noć što ostaje iza voza. Deca šušte dok dišu u snu, rahitične
bebe plaču... tu i tamo majke razmene po koju reč. Slotrop se sklupčao
unutar sopstvene papirnate nesreće.
U dosijeu te švajcarske firme o L. (od Laslo) Jamfu bile su
nabrojane sve njegove prednosti u vreme kad je došao da radi u Cirihu.
Kako se činilo, bio je član – u svojstvu predstavnika naučnika – odbora
direktora „Hemijske korporacije Grosli” sve do 1924. Među podacima
o akcijama i delovima ove kompanije i one u Nemačkoj – delovima
koje će u toku narednih godinu ili dve okupiti oktopod IG – nalazio se
zapis o transakciji između Jamfa i gospodina Lajla Blanda iz Bostona,
u Masačusetsu.
Na pravom si putu, momak. Poznato mu je ime Lajla Blanda, i te
kako. To je i ime koje se često pojavljuje u privatnoj arhivi koju je Jamf
vodio o sopstvenim poslovima. Izgledalo je da je Bland, tokom ranih
dvadesetih, bio duboko umešan u operaciju koje je Hugo Stines vodio
u Nemačkoj. Stines je, dok je trajao, bio vunderkind evropskih
finansija. Delujući iz Rurske oblasti, gde je njegova porodica
generacijama slovila za barone uglja, mladi Stines je izgradio
poprilično carstvo od čelika, nafte, električne i vodene energije,
tramvaja i prevoza teretnim lađama pre nego što je napunio trideset. Za
vreme Svetskog rata blisko je sarađivao sa Valterom Ratenauom, koji
je tada čvrsto nadzirao čitavu ekonomiju. Nakon rata uspeo je da poveže
horizontalni električni trust „Simens-Šukert” sa izvorom uglja i gvožđa,
„Rajnelbe Unionom”, u superkartel koji je bio i horizontalan i
vertikalan, kao i da investira u gotovo sve ostalo – brodogradilišta,
parobrodske linije, hotele, restorane, šumska dobra, fabrike celuloze,
novine – istovremeno takođe mešetareći valutom, kupujući strane
valute markama pozajmljenim od Rajhsbanke, obarajući vrednost
marke, a zatim otplaćujući kredite za delić prvobitnog iznosa. Njega su
krivili za Inflaciju više nego bilo kojeg drugog kapitalistu. Bilo je to
vreme kada ste marke gurali u građevinskim kolicima kad idete u
dnevnu nabavku i kada ste ih upotrebljavali umesto toalet papira, pod
uslovom da imate bilo šta da iskenjate. Stines je imao međunarodne
veze po čitavom svetu – u Brazilu, jugoistočnoj Aziji, Sjedinjenim
Državama – a poslovni ljudi poput Lajla Blanda nisu mogli da odole
njegovoj stopi rasta. Po teoriji koja je u to vreme kružila, Stines je
skovao zaveru sa Krupom, Tisenom i ostalima da uništi marku i tako
spase Nemačku od plaćanja ratne odštete.
Bilo je nejasno kako je Bland s ovim bio povezan. U Jamfovoj
arhivi pominje se da je pregovarao oko ugovora prema kojem bi Stines
i njegovi saradnici nabavili mnoštvo privatne valute poznate pod
nazivom „notgeld” 296, kao i ugovora za snabdevanje Vajmarske
republike „MEFO novčanicama 297„ – što je bila još jedna od mnogih
knjigovodstvenih mahinacija Hjalmara Šahta kako u zvaničnim
podacima ne bi bilo ni traga nabavci oružja zabranjenoj odredbama
Versajskog sporazuma. Neki od ovih ugovora o snabedevanju
novčanicama prepušteni su izvesnoj fabrici papira iz Masačusetsa, u

296 Notgeld – „novac za slučaj nužde”, odnosi se na novac koji izdaje određena
institucija, koja za to nije zvanično ovlašćena, u trenucima ekonomske ili političke
krize, kada centralna banka ne može da obezbedi dovoljno novca.
297 MEFO novčanice – menice koje su dobile naziv po kompaniji Metallurgische

Forschungsgesellschaji, koja je služila nemačkoj nacističkoj vladi kao paravan za

finansiranje naoružavanja.
čijem odboru je Lajl Bland sasvim slučajno bio.
Naziv ovog poduzimača glasio je „Fabrika papira Slotrop”.
Pročitao je svoje ime ne iznenadivši se mnogo. Mesto mu je tu, kao
što je tu mesto i većini sitnih detalja za vreme epizode već viđenog.
Umesto bilo kakve iznenadne pojave svetlosti (pa čak i u vidu ljudskog
bića: zlatne i upozoravajuće svetlosti), dok zuri u tih osam 298 slova
ispisanih mastilom, doživljava epizodu pokvarenog stomaka, pri čemu
se užas materijalizuje u vidu povraćke – ista je to vrtoglavica koja ga je
obuzela jednog dana, davno, u „Himmler-Spielsaal”. Nekakav balon
mu okružuje glavu, gumeni, prostran, pritiskajući ga sa svih strana, onaj
osećaj koji nam je poznat, da, ali... Takođe dobija i erekciju, bez
ikakvog neposrednog razloga. A tu je opet i onaj miris, miris iz vremena
pre nego što je nastalo njegovo svesno sećanje, blagi, hemijski miris,
preteći, proganjajući, nije to miris koji bi se susreo bilo gde napolju, u
svetu – to je dah Zabranjenog Krila... esencija svih nepomičnih figura
što čekaju na njega unutra, čikajući ga da uđe i otkije tajnu koju ne može
da preživi.
Nekad mu je nešto učinjeno, u nekoj prostoriji, dok je on
bespomoćno ležao. ...
Erekcija mu bruji sa određene razdaljine, kao nekakav instrument
koji su mu u telo instalirali i spojili Oni, kao kolonijalnu ispostavu ovde
u našem sirovom i bučnom svetu, kao još jedna kancelarija što
predstavlja Njihovu daleku belu Metropolu. ...
Baš tužna priča. Slotrop, sada veoma uznemiren, čita dalje. Lajl
Bland, kažete? E pa, razume se, to se uklapa. Nejasno se seća da je
jednom ili dvaput video čika Lajla. Dolazio je u posetu njegovom ocu,
prijatan, svetlokos, prevarant u stilu regionalnog Džima Fiska 299. Bland
bi uvek podigao mladog Tajrona i vrteo ga okolo držeći ga za noge.
Bilo je to u redu – Slotrop u to vreme nije bio nešto posebno posvećen
tome da prava strana treba da je okrenuta nagore.
Sudeći po onome što tu kaže, ili je Bland uvideo da Stinesov krah
sledi ranije nego ostale žrtve, ili je jednostavno bio plahovit po prirodi.

298 U originalu prezime „Slothrop” ima osam slova. Broj osam ima višestruki značaj u

ovom romanu, te je ostavljen i u prevodu na ovom mestu.

299 James Jim Fisk (1835-1872) – američki mešetar i finasijer kojeg je njujorška

radnička klasa obožavala, ali je bio ozloglašen po svojoj ulozi u Crnom petku 1869.
godine, kada je, zajedno sa poslovnim partnerom, Džejem Guldom (Jay Gould),
pokušao nelegalnim trgovanjem da izazove krah na njujorškoj berzi zlata.
Početkom ‘23. počeo je da prodaje svoje udele u Stinesovim
poduhvatima. Jedna od tih prodaja obavljena je preko Lasla Jamfa u
korist „Hemijske korporacije Grosli” (kasnije „Psihohemija AG”).
Jedno od dobara koje je bilo predmet te prodaje bilo je „sva dobit u
poduhvatu Schwarzknabe 300. Prodavac pristaje da nastavi sa
dužnostima nadzora sve dok operativac Schwindel ne bude mogao biti
zamenjen ekvivalentom od strane kupca, pri čemu će prihvatljivost
utvrditi prodavac”.
Jamfbv šifrarnik je, sasvim slučajno, takođe u dosijeu. Ipak je to bio
deo njegove strukture ličnosti. „Schwindel” je bila njegova šifra za
Hugo Stinesa. Pametan smisao za humor imao je taj stari prdonja. Preko
imena „Schwarzknabe” sada stoje inicijali „T.S.”.
E pa, bokca mu, misli Slotrop, to mora da sam ja, zar ne. Osim ako
nije, malo verovatno, Teško Sranje.
Pod stavkom „Schwarzknabe pasiva” stoji opomena za neplaćeni
račun u korist Univerziteta Harvard, u iznosu od oko 5.000 dolara sa
kamatom, „po (usmenom) dogovoru sa Schwarzvater 301„.
„Schwarzvater” je šifra za „B.S.”. Što je, osim ako to, malo
verovatno, nije Baš Sranje, Slotropov rođeni otac, Broderik. Crni otac
Slotrop.
Fini način da otkriješ da je tvoj otac pre dvadeset godina sklopio
dogovor s nekim da se isprsi za tvoje obrazovanje. Kad bolje razmisli,
Slotrop nikada nije mogao da spoji objave o predstojećoj propasti
porodice, za vreme Velike krize, sa udobnošću koju je uživao na
Harvardu. E pa, kakav je to bio dogovor između njegovog oca i Blanda?
Prodat sam, Isuse Hriste, pa ja sam prodat „IG Farbenu” kao da sam
goveđa polutka. Nadzor? Stines je, kao i svaki industrijski magnat, imao
sopstveni sistemposlovne špijunaže. Imao ga je i IG. Da li to znači da
su Slotropa držali na oku – m-možda sve otkako je rođeni Daaaa...
Strah mu se ponovo nadima u mozgu. Neće ga obuzdati jednim
prostim Jebi se. ... Miris, zabranjena soba, na donjem rubu njegovog
sećanja. Ne može da vidi, ne može da razazna. Ne želi. Povezano je sa
Najstrašnijom Stvari.
Zna šta taj miris sigurno predstavlja: premda bi, prema ovim
dokumentima, bilo prerano za to, premda nikada nije naišao ni na šta

300 Schwarzknabe (nem.) – crni sin.

301 Schwarzvater (nem.) – crni otac.
od toga u dnevnim koordinatama svog života, ipak, ovde dole, ovde
ponovo u toploj tami, među ranim obrisima gde satovi i kalendari ne
znače bog zna šta, on zna da će se ispostaviti da je to što ga proganja
miris Imipoleksa G.
A tu je i ovaj skorašnji san za koji se plaši da mu se ne ponovi. Bio
je u svojoj staroj sobi, kod kuće. Letnje poslepodne sa jorgovanima i
pčelama, i toplim vazduhom što dopire kroz otvoren prozor. Slotrop je
pronašao veoma stari tehnički rečnik nemačkog. Otvorio se na
određenoj stranici punoj masnih slova. Iščitavajući stranicu, doći će do
odrednice JAMF. Definicija će glasiti: Ja. Probudio se preklinjući Ga
ne – no čak i nakon buđenja, bio je siguran, ostaće siguran, da ga je Ono
moglo posetiti ponovo, kad god bi to Ono poželelo. Možda i vi znate
taj san. Možda vas je Ono upozorilo da Mu nikada ne pominjete ime.
Ako je tako, znate kako se Slotrop sada oseća.
On skače na noge, zatim tetura ka vratima teretnog vagona, koji se
uspinje uz strminu. Uz trzaj otvara vrata, sklizne napolje – akcija, akcija
– i uspne se merdevinama na krov. Na stopu od njegovog lica dvostruki
niz blistavih zuba visi u vazduhu. Baš ono što mu je potrebno. To je
major Marvi iz američke vojne logistike, predvodnik Marvijevih
prokletnika, najopakije ekipe tehničke špijunaže u celoj ovoj prokletoj
Zoni, gospodine. Slotrop može da ga oslovljava sa „Dveju”, ako to želi.
„Crnje, crnje, crnje! Uvatite sve te zekane iz džungle i ovde i u sledećem
vagonu! Opa-aa!”
„Čekaj malo”, veli Slotrop, „mislim da sam spavao ili tako nešto.”
Hladno mu je stopalima. Ovaj Marvi je stvarno debeo. Pantalone su mu
upasane u izglancane vojničke čizme, pojas sala mu visi preko vojnog
kaiša za koji je zatakao naočare za sunce i pištolj kalibra .45, nosi
naočare sa rožnatim okvirom, kosa mu je zalizana unatrag, oči nalik
bezbednosnim ventilima što iskaču na vas kad god mu pritisak u glavi
postane previsok – kao što je sada bio slučaj.
Marvi je uskočio u P-47 302 da se preveze od Pariza sve do Kasela, a
zatim se stopio s ovim vozom zapadno od Hajligenštata. Zaputio se u
Mitelverk, kao i Ijan Skafling. Mora da se poveže sa nekim ljudima sa
projekta „Hermes” 303, iz Dženeral Elektrika. Te crnje pored, razume se,

302 P-47 tanderbolt – avion-lovac, jedan od najznačajnijih koji su učestvovali u

Drugom svetskom ratu, u operativnoj upotrebi u savezničkim vazduhoplovnim

snagama, poznat i pod nazivom „šolja” (eng. jug).
303 Projekat Hermes – zajednički projekat Dženeral Elektrika i američke vojne

logistike koji je za cilj imao prebacivanje sto razmontiranih raketa A4 iz Nemačke u

čine ga nervoznim. „Hej, trebalo bi da to bude dobra priča za vas
momke. Da upozorite narod kod kuće.”
„Jesu li oni američki vojnici?”
„Ma kakvi. Švabe. Jugozapadni Afrikanci. Tako nešto. Hoćeš da
kažeš da ne znaš za to? Ma daj. Au. Obaveštajci koji rade za Engleščiće
nisu baš najbistriji, hahah, bez uvrede. Mislio sam da čitav svet zna.”
Sledi živopisna priča – koja zvuči kao nešto što su izmislili u SHAEF-
u, budući da Gebelsova ne baš vrtoglava mašta ne doseže dalje od
alpskih utvrđenja i tome sličnog – o Hitlerovoj zamisli da osnuje
nacističko carstvo u crnoj Africi, koja je propala nakon što je Stara krv
i petlja 304 u pustinji isprašio Romelu tur. „‘Evo vam vašeg tura,
generale.’ ‘Ach du lieber! Mein Arsch! AH – hahaha...’” držeći se
komično za tur na svojim sopstvenim velikim čakširama. Dakle, crni
kadar nije više imao budućnost u Africi, te je ostao u Nemačkoj kao
vlada-u-izgnanstvu a da čak zvanično nisu bili ni priznati, nekako su
odlutali do artiljerijskog odeljka nemačke vojske i uskoro naučili kako
da budu raketni tehničari. Sada su samo trčali unaokolo. Divlji. Nisu
bili stavljeni pod nadzor kao ratni zarobljenici, a koliko je Marviju bilo
poznato, nisu čak bili ni razoružani. „Nije nam dosta što moramo da
brinemo o Rujama, Žabarima, Engleščićima – hej, izvini, drugar. A
sada imamo ne samo crnje, znaš, već švapske crnje. Isuse. Na Dan
oslobođenja Evrope, na skoro svakom mestu gde je bilo raketa, imao si
i crnju. Nikada nijedna skroz crnačka baterija, jasno. Čak ni Švabe nisu
bile toliko glupe! Jedna baterija, to je 81 čovek, plus sva podrška,
kontrola lansiranja, napajanje, pogon, nadzor – momče, bila bi to
gomila crnja na jednom mestu. Ali jesu li i dalje skroz raštrkani okolo,
kao što su bili? Ako to otkriješ, imaš vest, prijatelju. Jer ako se sada
povezuju i spajaju, oh, pa to će biti veeelika nevolja! Ima ih barem dva
tuceta u tom vagonu – baš tamo dole, gledaj. I-i zaputili su se u
Nordhauzen, druže!”, uz ubod debelog prsta u grudi pri svakoj reči,
„znaš? Šta misliš, šta li im je na pameti? Znaš li šta ja mislim? Imaju
oni plan. Aha. Mislim da su to rakete. Ne pitaj me kako, to je samo
nešto što osećam ovde, u srcu. I-i znaš, to je strašno opasno. Njima se
ne može verovati – naročito ne kad su rakete u pitanju. To je detinjasta
rasa. Mozgovi su im manji.”

SAD radi daljeg testiranja.

304 Stara krv i petlja (eng. Old Blood ‘n Guts) – nadimak američkog generala Džordža

Patona (1885-1945), koji je dobio zahvaljujući pogrešnom citiranju njegove izjave da

je za pobedu u ratu potrebna ne samo krv već i mozak.
 „Ali naše strpljenje”, progovara sada neki miran glas iz tame, „naše
je strpljenje ogromno, premda možda ne i beskrajno.” Rekavši to, visoki
Afrikanac dugačke veličanstvene brade koraknu ka njima i zgrabi
debelog Amerikanca, koji ima vremena da izusti tek jedan kratki uzvik
pre nego što bude bačen sa vagona. Slotrop i Afrikanac posmatraju kako
major odskakuje niz nasip iza njih, mlatarajući rukama i nogama, i
nestaje iz vida. Brda su prepuna jela. Polumesec se pojavio nad
zupčastim planinskim grebenom.
Čovek se predstavlja na engleskom kao Oberst 305 Encijan, iz
Švarckomande. Izvinjava se što je izgubio strpljenje, primećuje
Slotropovu traku na ruci, odbija intervju pre nego što je Slotrop stigao
bilo šta da zucne. „Nema tu nikakve priče. Mi smo raseljena lica, baš
kao i svi drugi.”
„Izgleda da se major brinuo da ste se zaputili u Nordhauzen.”
„Marvi će biti neprijatan, to vidim. Ipak, on nam ne predstavlja
toliki problem kao Zagleda se u Slotropa. „Hmm. Jeste li zaista ratni
dopisnik?”
„Ne.”
„Slobodni strelac, rekao bih.”
„Ne znam baš da li sam slobodan, Oberst.”
„Ali jeste slobodni. Svi smo slobodni. Videćete. Uskoro.” Spušta se
niz teretni vagon, mahnuvši mu na onaj nemački način, u znak
pozdrava. „Uskoro. ...”
Slotrop sedi na krovu i trlja svoja bosa stopala. Prijatelj? Dobar
znak? Crne raketne trupe? Kakvo je to bizarno sranje?

Dobro jutro, družbe, pa da počnemo

Zdušno, recimo zbogom
Ovom ratu baš groznom!
Više se ne borimo i sad dobro stojimo
I dođoh sad radost vam dati –
Ovaj Herman baš je German, stalno gnevan
I setan,
Kući sad ideš, te ne budi kivan –

305 Oberst (nem.) – vojni čin u nemačkoj vojsci, ekvivalentan rangu pukovnika.
 Ne, nema grimase u Raketnom gradu
Zna se,
Jer svaki je dan divan –
(Ne gunđaj više, Grečen, tiše!)
Idite sad i želim vam dan dii-vaan!

Nordhauzen ujutro: poljana je zelena salata, jedra od kapi kiše. Sve

je sveže, oprano. Harc se grbavo proteže svuda okolo, tamnih
brežuljaka do vrhova načičkanih smrekom, jelom i arišem. Kuće
visokih zabata, lokve vode u kojima se ogleda nebo, blatnjave ulice,
američki i ruski vojnici što u gomilama ulaze i izlaze iz taverni i
improvizovanih vojnih prodavnica, svi nose oružje. Livade i trupcima
ograđeni zabrani gore na padinama planina okupani su mestimičnim
svetlom dok kišni oblaci prelaze preko Tiringije. Zamkovi se nadnose
visoko iznad grada, pojavljujući se tu i tamo iz iscepkanih oblaka. Stari
konji umrljanih čvornovatih kolena, kratkih nogu i širokih grudi, vuku
kola puna buradi, istežući vratove, lancima spojeni u duplim amovima,
dok im sa teških potkovica leti blato pri svakom vlažnom udaru kopita,
od vinograda do taverni.
Slotrop je odlutao u deo grada bez krovova. Starci u crnom lebde
među zidovima. Prodavnice i domove su ovde davno poharali
zarobljenici oslobođeni iz koncentracionog logora „Dora”. Mnogo je
tih pedera i dalje tu, sa korpama i istaknutim značkama na kojima piše
„175” 306, suzno zure sa pragova. Sa kibic-fenstera bez stakla neke
prodavnice haljina, u tami iza gipsane lutke što leži ćelava i izvaljena,
ruku podignutih ka nebu, šaka skvrčenih kao da drži bukete ili koktel
čaše koje više nikada neće držati, Slotrop čuje kako neka devojka peva.
Samu sebe prati na balalajci. Jedna od onih tužnih malih melodija,
pariskog zvuka, u ¾ taktu:

Ljubav ne odlazi,
Nikad ne umire,
Uvek uspomena

306 175 – ovom oznakom su bili obeleženi zatvorenici koji su prekršili paragraf 175

nemačnog kaznenog zakona kojim se određuje kazna za abnormalno seksualno

ponašanje.
 Tužna ostaje.

Otišao ti si,
Ruža je ostala –
U dnevniku mome
Sad sam je pronašla. ...

Godina je nova,
Nova sam sad i ja,
Al’ pod ružom stoji suza,
Ispod lipe drveta. ...

Ljubav ne odlazi,
Ako je bila prava,
Vratiti se može,
Nežna, zelena i zdrava
Kao lišće lipe, ljubav
Što uz tebe spava.

Ispostavilo se da se zove Geli Triping, a balalajka je pripadala

sovjetskom obaveštajcu po imenu Čičerin. Na neki način, i Geli mu
pripada – barem pola radnog vremena. Izgleda da taj Čičerin drži
harem, da ima po jednu devojku u svakom raketnom gradu u Zoni. Da,
još jedan zaluđenik za rakete. Slotrop se oseća kao turista.
Geli priča o svom mladiću. Sede u njenoj sobi bez krova i piju bledo
vino u ovim krajevima poznato pod nazivom Nordhauser Schattensaft.
Iznad njih, crne ptice žutih kljunova premrežavaju nebo, leteći
upetljama pod svetlošću sunca od svojih gnezda u planinskim
zamkovima, sve dole do gradskih ruševina. Negde daleko, možda na
pijaci, motori rade u leru na čitavom konvoju kamiona, a miris izduvnih
gasova lebdi nad lavirintom zidova, gde gmiže mahovina, voda curi,
bubašvabe traže oslonac, zidova što zadržavaju zvuk motora tako da se
čini da on dolazi iz svih smerova.
Ona je mršava, pomalo čudna, veoma mlada. Nigde u očima nema
joj nikakvog znaka korozije, iskvarenosti – kao da je čitav Rat provela
pod krovom, bezbedna, mirna, igrajući se malim šumskim životinjama
u nekoj pozadinskoj oblasti. Njena pesma, priznaje ona, uzdišući,
uglavnom je pusta želja. „Kad ga nema, nema ga. Kad si ti ušao, skoro
da sam pomislila da si Čičerin.”
„Nisam. Ja sam samo vredni novinar, to je sve. Nema raketa, nema
harema.”
„To je nagodba”, govori mu ona. „Ovde je sve jako
neorganizovano. Mora biti nekih nagodbi. Videćeš.” I zaista će videti –
otkriće na hiljade nagodbi, za toplinu, ljubav, hranu, jednostavno
kretanje putevima, prugom i kanalima. Čak je i G-5, koja je
proživljavala svoju fantaziju da je sada jedina vlada u Nemačkoj, tek
nagodba za pobedu, ništa drugo. Nije bila ništa više ili manje stvarna
nego sve one druge, toliko privatne, tajne, izgubljene za Istoriju. Slotrop
je, iako to još uvek ne zna, ispravno konstituisana država kao i bilo koja
druga u Zoni ovih dana. Nije to paranoja. Jednostavno je tako.
Privremeni savezi, uspostavljeni i raskinuti. On i Geli svoju nagodbu
postižu ostacima zidova skriveni od ljudi na ulicama, u starom krevetu
sa baldahinom okrenutom ka tamnom uskom ogledalu između prozora.
Kroz krov kojeg nema on vidi dugačku, drvećem prekrivenu planinu
kako se uspinje. Vino joj je u dahu, gnezda paperja pod pazusima,
butine sa mladicama na vetru. Jedva da je ušao u nju kad je svršila,
tekuća fantazija o Čičerinu, jasno i dirljivo, vidi joj se na licu. Ovo
Slotropu smeta, no ne sprečava ga da i sam svrši.
Nerazumnost počinje odmah po povlačenju erekcije, zanimljiva
pitanja kao kakva se to vest pronela da niko drugi ne bi stigao do Geli
osim mene? Ili, da li je nešto u vezi sa mnom podseća na Čičerina, i ako
je tako, šta? I, recimo, gde li je taj Čičerin ovog trenutka? Zadremao je,
probudile su ga i nadražile njene usne, prsti, orošene noge što klize niz
njegove. Sunce poskakuje preko njihovog parčeta neba, zakloni ga
dojka, dobija odraz u njenim detinjim očima... potom oblaci, kiša pred
kojom ona podiže zelenu ciradu sa kićankama koje je sama našila, u
stilu baldahina... kiša se spušta niz kićanke, hladna i glasna. Noć. Hrani
ga kuvanim kupusom, starom kašikom koja joj je nasledstvo i na kojoj
se vidi grb. Piju još onog vina. Senke su boje verdigrisa. Kiša je
prestala. Negde deca šutiraju praznu kantu benzina po kaldrmi.
Nešto doleće sa neba, lepršajući: kandže grebu po vrhu baldahina.
„Šta je to?”, napola budan, a ona je opet uzela prekrivače, ma daj, Geli.
...
 „Moja sova”, veli Geli. „Verner. Imam čokoladicu u gornjoj fioci
šifonjera, Liebchen, možeš li da ga nahraniš?”
Baš je Liebchen. Isteturavši iz kreveta, uspravljen po prvi put za
čitav dan, Slotrop vadi „bejbi rut” 307 iz omota, pročisti grlo, odluči da
je ne pita kako ga je nabavila jer zna, i baca Verneru čokoladicu na
baldahin. Uskoro, dok ponovo leže zajedno, čuju kako kikiriki krcka i
kljun klikće.
„Čokoladice”, gunđa Slotrop. „Šta nije u redu s njim? Znaš li da bi
trebalo da lovi hranu, žive miševe ili tako neki đavo? Pretvorila si ga u
kućnu sovu.”
„I ti si poprilično lenj.” Mali prsti mu se ponovo šunjaju po rebrima.
„Ovaj – kladim se – prekini – kladim se da Čičerin ne mora da ustaje
i hrani tu sovu.”
Ona se ohladila, ruka joj se ukopala na mestu. „On obožava
Čičerina. Nikada ne dolazi u krevet ako Čičerin nije ovde.”
Sad je na Slotropa red da se ohladi. Tačnije, da se smrzne. „Uh, ali,
ne želiš da kažeš da je Čičerin zapravo, ovaj...”
„Trebalo je da bude”, uzdiše.
„Oh. Kad?”
„Jutros. Kasni. Dešava se.”
Slotrop je odskočio s kreveta do pola sobe, bez erekcije, jedne
čarape navučene a druge u zubima, s glavom provučenom kroz jedan
rukav na potkošulji, šlica zaglavljenog, vičući sranje.
„Hrabri moj Englez”, oteže ona.
„Zašto ovo ranije nisi pomenula, Geli, ha?”
„Oh, vrati se. Noć je, on je negde s nekom ženskom. Ne može da
spava sam.”
„Nadam se da ti možeš.”
„Ćuti. Dođi ovamo. Ne možeš da ideš napolje bos. Daću ti par
njegovih starih čizama i ispričaću ti sve njegove tajne.”
„Tajne?” Pazi se, Slotrope. „Zašto bih ja želeo da znam –”
„Nisi ti ratni dopisnik.”
„Zašto li to svi stalno govore? Niko mi ne veruje. Naravno da jesam

307Bejbi rut – američka čokoladica sa kikirikijem i karamelom, čije je proizvodnja

započela 1921. godine.
ratni dopisnik.” Maše joj trakom na rukavu. „Zar ne umeš da čitaš? Veli
‘Ratni dopisnik’. Imam čak i brkove, vidi, zar nemam? Baš kao onaj
Ernest Hemingvej.”
„Oh. Onda pretpostavljam da ipak ne tragaš za Raketom broj 00000.
Bila je to samo neka moja glupa ideja. Izvini.”
Oh momak, ala ću da nestanem odavde, veli Slotrop sam sebi, ako
je ikada postojala prevara sa ciljem ucene, onda je to ovo, čoveče. Koga
bi drugog zanimala ta jedna raketa od 6000 koja je nosila Imipoleks G?
„I takođe nimalo ne mariš za Schwarzgerat”, nastavlja ona.
Nastavlja ona.
„Za šta?”
„Zovu ga i S-Gerat”
Naredni viši sklop, Slotrope, sećaš se? Verner huči, gore na
baldahinu. Signal Čičerinu, nema sumnje.
Paranoičan nisu paranoičari (Poslovica 5) samo zato što su
paranoični, već zato što stalno dovode sebe, prokleti idioti, namerno u
paranoične situacije.
„A kako bi zaboga” praveći predstavu od skidanja čepa sa nove
boce Nordhauser Schattensafta, ploop, u najboljoj imitaciji Kerija
Granta koju uspeva da izvede dok mu je želudac zavezan u čvor, vešto
puneći čaše, pružajući joj jednu, „jedno tako slatko, mlado stvorenje
kao što si ti znalo bilo šta o raketi, hah-ah?”
„Pročitala sam Vaslavovu poštu”, kao da je to glupo pitanje, što i
jeste.
„Ne bi trebalo da ovako blebećeš sa potpunim strancima. Ako on to
sazna, ubiće te.”
„Sviđaš mi se. Sviđa mi se intriga. Sviđa mi se da se igram.”
„Možda ti se sviđa da dovodiš ljude u nevolju.”
„U redu.” Evo izbacuje donju usnu.
„OK, OK, ispričaj mi sve o tome. No ne znam da li će Gardijan
uopšte biti zainteresovan. Moji urednici su prilično uštogljena ekipa,
znaš.”
Gole male grudi su joj se naježile. „Jednom sam pozirala za amblem
na raketi. Možda si ga video. Zgodna mlada veštica objahuje A4. Svoju
nepotrebnu metlu nosi preko ramena. Izglasali su me za Miljenicu
brigade sa oznakom 3/art.abt. (mot) 485 308.”
„Jesi li ti prava veštica?”
„Mislim da naginjem ka tome. Jesi li već bio na Brokenu 309?”
„Zapravo, tek sam stigao u grad.”
„Išla sam tamo gore za svaku Walpurgisnacht 310 od kako sam
dobila prvu menstruaciju. Vodiću te, ako hoćeš.”
„Pričaj mi o tom, tom ‘Schwarzgerat”‘
„Mislila sam da te ne zanima.”
„Kako da znam da li me zanima ili ne ako ne znam šta je to što bi
trebalo da me zanima ili ne zanima?”
„Mora da jesi dopisnik. Umeš sa rečima.”
Čičerin uleće, urlajući, kroz prozor, a „nagan” 311 mu blješti u šaci.
Čičerin sleće padobranom i obara Slotropa jednim džudo udarcem.
Čičerin prodire IS tenkom 312 pravo u sobu i raznosi Slotropa granatom
od 76 milimetara. Hvala ti što si ga zadržala, Liebchen, bio je špijun, e
pa, vozdra, odoh do Penemindea jednoj pristaloj Poljakinji sa sisama
poput sladoleda od vanile, obiđem te kasnije.
„Moram da idem, čini mi se”, veli Slotrop, „pisaćoj mašini treba
nova traka, moram da zarežem olovke, znaš kako je –”
„Rekoh ti, on se neće večeras vratiti.”
„Zašto? Je li otišao da traži taj Schwarzgerat, eh?”
„Ne. Nije čuo najnovije vesti. Poruka je juče stigla iz Ščećina.”
„Nešifrovana, razume se.”
„Zašto da ne?”
„Onda nije naročito važna.”

308 3/art.abt. (mot.) 485 – skraćenica za 3/Artillerie-Abteilung (motorisiert) 485, treću

motorizovanu brigadu artiljerijskog bataljona u nemačkoj vojsci, zaduženog za
lansiranje raketa A4.
309 Broken – najviši vrh planinskog lanca Harc.
310 Walpurgisnacht (nem.) – Valpurgijska noć, noć 30. aprila uoči dana Svete

Valpurge, koja se naziva još i Noć veštica. Po verovanju, ovo je noć kada se veštice
sastaju na Brokenu.
311 Nagan M1895 – revolver koji je 1895. godine uveden kao standardno oružje

oružanih snaga Ruskog carstva, da bi kasnije služio kao standardno naoružanje

sovjetske Crvene armije.
312 IS tenkovi (IS skraćenica za „Josif Staljin”) – predstavljaju seriju teških tenkova

koje je Rusija razvila u Drugom svetskom ratu.

 „Na prodaju je.”
„Poruka?”
„S-Gerat, namćoru. Neki čovek u Svinoujšću 313 može da ga nabavi.
Pola miliona švajcarskih franaka, ako si kupac. On čeka na Strand-
Promenade, svakog dana do podne. Nosiće belo odelo.”
Oh stvarno? „Bladget Veksving.”
„Nije pisalo ime. Ali ne verujem da je to Bladget. On se drži okoline
Mediterana.”
„Ti si baš aktivna, sve znaš.”
„Veksving je već legenda svuda po Zoni. Isto je i sa Čičerinom.
Koliko ja mogu da znam, i ti si. Kako se ono zoveš?”
„Keri Grant. Ge-li, Ge-li, Ge-li 314. ... Čuj, Svinoujšće, to je u
sovjetskoj zoni, zar ne.”
„Zvučiš kao Nemac. Zaboravi sad na granice. Zaboravi na
potpodele. Nema ih.”
„Ima vojnika.”
„To je tačno.” Zuri u njega. „Ali to je drugačije.”
„Oh.”
„Naučićeš. Sve je obustavljeno. Vaslav to zove ‘interregnum’.
Samo treba da ideš u korak s tim.”
,Ja ću da idem odavde sada, mala. Hvala ti za informacije, i
pozdravljam te podizanjem Skaflingovog šešira –”
„Molim te ostani.” Sklupčana na krevetu, očiju iz kojih samo što ne
poteku suze. Au, sranje, Slotrope naivčino... ali ona je samo dete. ...
„Dođi ovamo. ...”
No čim ga je stavio, ona postaje divlja i pomalo luda, grebući ga po
nogama, ramenima i dupetu izgrickanim noktima oštrim poput testere.
Uviđavni Slotrop pokušava da odloži svršavanje sve dok ona ne bude
spremna, kad mu iznenada nešto teško, pernato, i šiljato tresnu na krsta,
potom odskoči podstaknuvši i njega i kako se ispostavilo Geli
CONNGGG! Eeeee... oh, bogca mu. Krila klepeću i Verner se – jer to
je bio on – podiže u tamu.
„Prokleta ptica”, vrisnu Slotrop, „ako to još jednom pokuša, nabiću
313Svinoujšće – grad i luka na Baltičkom moru, na severozapadu Poljske.
314Aluzija na ulogu Kerija Granta u filmu Hauarda Hoksa Samo anđeli imaju krila
(1939), u kojem je lik Džudi glumila Rita Hejvort.
mu ‘bejbi rut’ direkt u dupe, svega mi – „to je nacrt to je nacrt to je
uslovljavanje po Pavlovu! ili tako nešto, „Čičerin ga je istrenirao da to
radi, je li tako?”
„Nije! Ja sam ga istrenirala da to radi.” Ona mu se osmehuje sretno
kao četvorogodišnjakinja, ne suzdržavajući se, i Slotrop odlučuje da
poveruje u sve što mu je ispričala.
„Ti si veštica.” Paranoičan kao što jeste, sklupčao se pod prekrivač
sa tom dugonogom čarobnicom, zapalio cigaretu i, uprkos beskrajnim
Čičerinima što su uskakali preko zidova bez krova sa ubilačkim
arsenalom u potpunosti namenjenim njemu, uspeva čak i da zaspi,
upravo sada, među njenim golim, raširenim rukama.

□ □ □ □ □ □ □

Z ora je u nedelju, dan za stripove u novinama, sa veoma plavim nebom

i gizdavim ružičastim oblacima na njemu. Blato na kaldrmi toliko je
glatko da se u njemu odsijava svetlost, te tako koračaš ne ulicama već
ovim dugačkim prošaranim odrescima sirovog mesa, kolenicom
vukodlaka, šunkom Zveri. Čičerin ima velika stopala. Geli je morala da
nagura krpe od starog ženskog kombinezona u vrhove čizama kako bi
Slotrop mogao da ih nosi. Neprekidno izbegavajući džipove,
desetotonske kamione i Ruse na konjima, naposletku uspeva da uhvati
prevoz. Vozi ga osamnaestogodišnji Amerikanac, prvi poručnik, u
sivom službenom „mercedesu”, sasvim ulupanom. Slotrop mrda
brkovima, upadljivo pokazuje traku na rukavu, oseća potrebu da se
brani. Sunce već greje. Na planinama mirišu četinari. Ovaj poručnik
koji ga vozi, pripojen tenkovskoj četi što čuva Mitelverk, ne veruje da
će Slotrop imati poteškoća da tamo uđe. Engleska Operaciona grupa za
specijalne projektile stalno je dolazila i odlazila. Trenutno ljudi iz
američke logistike pakuju i šalju delove i opremu za stotinu raketa A4.
Ogroman posao. „Pokušavaju da sve iznesu napolje pre nego što dođu
Rusi da preuzmu.” Interregnum. Civili i birokrate pojavljuju se svakog
dana, turisti na visokom nivou, da zure u njih i da se čude. „Valjda niko
nije video toliko velike ranije. Ne znam šta je u pitanju. Kao gomila u
burleski. Neće ni prstom da mrdnu, došli su samo da gledaju. Većina ih
ponese foto-aparate. Vidim da ga ti nisi poneo. Nudimo ih na
iznajmljivanje na glavnom ulazu, ako si zainteresovan.”
Jedan od mnogih usputnih poslova. Žuti Džejms, kuvar, spremio
mu je odličan mali vagon od sendviča, čuje se u tunelima kako doziva:
„Dođ’ po njih! Topli i hladni i sve cure od zeleniša!” I čaše polovine tih
halapljivih budala biće masne u narednih pet minuta. Nik De Profundis,
kompanijski grebator, sve ih je iznenadio premetnuvši se, unutar
telefonske govornice u krugu fabrike, u energičnog poslovnog čoveka
koji prodaje suvenire vezane za A4: male predmete od kojih se mogu
napraviti privesci za ključeve, štipaljke za novac ili mali broš za tu
jednu posebnu curu kod kuće, poklopci za ringle od mesinga iz komora
za sagorevanje, kuglični ležajevi od servomehanizama, a ove nedelje,
kako se čini, najpopularnije su bile SA 100 žir-cevi, slatki mali ventili
za mešanje povađeni iz „telefunkenovih” uređaja za radio-navođenje,
kao i još ređi kondenzatori SA 102, čija je cena, razume se, veća. A tu
je i „Mikro” Grejam, koji je pustio zaliske da izrastu i sad vreba u
Stollen 315, kuda zalutaju naivni posetioci: „Pssst.”
„Pssst?”
„Zaboravi.”
„E pa sad ste me zainteresovali.”
„Mislio sam da deluješ kao dobar momak. Razgledaš okolo?”
,Ja-ja sam samo za trenutak skrenuo sa puta. Stvarno, evo odmah se
vraćam. ...”
„Malo ti je dosadno sve to?” Masni Mikro kreće u napad na svoju
metu. „Jesi li se ikada zapitao: ‘Šta se to stvarno dešavalo ovde?’“
Posetilac koji je spreman da potroši ogromnu sumu retko se
razočara. Mikro zna tajne ulaze u planinske prolaze koji vode do
„Dore”, koncentracionog logora u blizini Mitelverka. Svaki član
družine dobija svoj sopstveni električni fenjer. Slede užurbane osnovne
upute o tome šta činiti u slučaju susreta sa mrtvima. „Upamtite da su
oni ovde uvek bili na oprezu. Kad su Amerikanci oslobodili ‘Doru’,
zatvorenici koji su još bili živi krenuli su u pohod na materijal –
pljačkali su, jeli i pili dok im nije bilo muka. Za druge, Smrt je došla
poput američke vojske i oslobodila ih u duhovnom smislu. Tako da su
oni sada skloni tome da krenu u duhovni pohod. Pazite na svoje misli.
Koristite se prirodnom ravnotežom svog uma protiv njih. Napašće vas
kad se ne nadate, upamtite to.”

315 Stollen (nem.) – tunel.

 Popularna atrakcija je elegantna zbirka svemirskih odela
„Raumwaffe”, koju je dizajnirao čuveni vojni dizajner Hajni iz Berlina.
Ne samo da tu ima odora dovoljno bleštavih da očaraju čak i mlađane
zvezde svemirske operete, sa sve televizijskim slikama čudnih boja što
im trepere preko noktiju na nogama, već se Hajni setio čak i svile da
zabavi male Svemirske džokeje (Raum-Jockeier) opskrbljene
električnim bičevima, koji će jednog dana zujati okolo tik izvan sjaja
granice Raketen-Stadta 316, jašući „konje” od uglačanih meteorita koji
svi imaju ista stilizovana lica (visokokontrastni imago konja koji ide za
tobom, s naglaskom na njegovim poremećenim očima, zubima, crnilu
ispod butki...), a pogonski gasovi im odjekuju kao prdež iz stražnjeg
dela – mlađane zvezde se kolektivno kikoću na ovaj zločesti, nepristojni
momenat, i polako, a to ovde jedva da je nešto više od uzdaha
gravitacije, odlaze blago poskakujući, svaka od njih očaravajuća dok
paradira u fluorescentnoj plastici, vraćaju se valceru, tom čudnovato
ujedinjujućem Valceru budućnosti, blago, uznemirujuće, nejasno
disonantnom koralu nagoveštenom sada u toj uskovitlanoj tišini lica,
golih lopatica spuštenih na taj svemirsko-bečki način, tako iznurenih
Sutrašnjicom. ...
Zatim slede – Svemirske kacige! Isprva biste se mogli uplašiti, kad
primetite da su, kako se čini, napravljene od lobanja. Barem je gornji
deo te neprijatne opreme za glavu svakako lobanja nekog čovekolikog
stvorenja, samo krupnijeg. ... Možda su pod ovim planinama živeli
Titani, a njihove su lobanje pobrali kao da su ogromne pečurke. ... U
očne duplje su umetnuta kvarcna sočiva. Možda su umetnuli i filtere.
Nosna kost i gornji zubi zamenjeni su metalnim aparatom za disanje,
punim otvora i rešetki. U skladu sa vilicom je i ugrađeni deo, poput
zaliska na čakširama, samo na licu, od gvožđa i ebonita, u kojem se
možda nalazi radio-uređaj, i on štrči napred crno i zlokobno. Za
nekoliko maraka više dozvoljeno vam je da jednu od tih kaciga i
probate. Jednom kad se nađete unutar ovih žutih špilja, i gledate kroz
očne duplje sa neutralnim filterom zvuk sopstvenog disanja što šišti
svuda u ovom ojačanom oklopu, ono za šta ste smatrali da je zdrav
razum od male je pomoći. Na odeljak u kojem je bila smeštena
Švarckomanda više se ne gleda kao na zanimljivi putopis o urođenicima
što prihvataju način života dvadeset i prvog veka. Tikve za mleko samo
deluju kao da su napravljene od nekakve plastike. Na mestu gde je po
predanju Encijan doživeo svoje Prosvetljenje, za vreme vlažnog sna u

316 Raketen-Stadt (nem.) – Raketni grad.

kojem je opštio sa tananom belom raketom, nalazi se tamna mrlja, na
neki nepojmljiv način i dalje vlažna, i shvatate da bi miris trebalo da
bude miris sperme – no zapravo je bliži mirisu sapuna ili izbeljivača.
Slike na zidovima gube svoju prvobitno zamišljenu primitivnu sirovost
i poprimaju primitivnu spacijalnost, dubinu i sjaj – transformišu se,
zapravo, u diorame na temu „Obećanja svemirskog putovanja”. Jasno
osvetljene karbidnom svetlošću koja šišti i miriše kao gadan dah nekoga
vama poznatog, prizor pred vama tera vas da zurite. Nakon nekoliko
minuta postaje moguće razaznati da se tamo dole nešto zapravo pomera,
čak i sa ogromne udaljenosti određene razmerom: da, visimo sada o
poslednjem udovu naše putanje koja vodi u Raketen-Stadt, teška noć
magnetne oluje je za nama, vrtložne struje i dalje svetlucaju na svem
našem čeliku poput kapljica kiše što se zadržavaju na prozorima kola...
da, to jeste Grad: uzvici „Svega mi!” i „Nije li to nešto!” odjekuju okolo
dok se tiskamo oko čeličnog okvira prozora u ovom slanom podzemlju.
... Začudo, ovo nisu simetrije koje smo programirani da očekujemo,
nisu to krilca, pravilni uglovi, piloni, niti uopšte jednostavna
stereometrija zvaničnog viđenja – to je za one činovničiće na Turi
obilaska, u Stollen obeleženim brojevima. Ne, ovaj Raketni grad, tako
blještavo osvetljen nasuprot mirnom sumraku svemira, namerno je
podignut Da Bi Se Izbegla Simetrija, Dopustila Složenost, Uveo Užas
(iz Preambule Članaka o imahinaciji) – no turisti moraju da povežu
njegov izgled sa stvarima kojih se sećaju iz svog vremena i sa svoje
planete – sa vinskom bocom razbijenom u sudoperi, čekinjastim
borovima što vekovima nadigravaju Smrt, asfaltnim putevima pre
mnogo godina napuštenim, frizurama iz kasnih tridesetih, molekulima
indola, naročito polimerizovanih indola, kao u Imipoleksu G –
Čekaj – ko je od njih o tome razmišljao? Monitori, pronađite to,
brzo –
No meta je umakla. „Tamo dole se sami brinu za svoju bezbednost”,
mladi poručnik govori Slotropu, „mi smo ovde samo kao Površinska
straža. Naša nadležnost prestaje kod Stollen broj nula, Napajanje i
osvetljenje. Za nas je to zapravo prilično lagan posao.” Život je dobar i
niko se naročito ne raduje premeštaju. Imaš frajlice za ševu, kuvanje, i
da ti operu veš. Može da uputi Slotropa gde da nađe šampanjac, krzno,
foto-aparate, cigarete. ... Nije moguće da ga zanimaju samo rakete, zar
ne, to je sumanuto. U pravu je.
Jedan od najslađih plodova pobede, posle spavanja i pljačkanja,
mora da je mogućnost da se čovek ne obazire na znakove za zabranu
parkiranja. Znakovi sa precrtanim slovom „P” postavljeni su u
krugovima svuda okolo, prikucani za drveće, žicom privezani uz
ograde, no glavni ulazi u tunel su, kad je ulubljeni „mercedes” stigao,
prilično dobro zakrčeni vozilima. „Sranje”, zavapi mladi tenkista, gasi
svoj motor i ostavlja nemačka kola pod neodređenim uglom na
prostranoj blatnjavoj visoravni. Ostavlja i ključeve u kolima, uči
Slotrop da primećuje takve stvari. ...
Ulaz u tunel ima oblik parabole. Uticaj Alberta Špera. Neko je u
svakom slučaju tridesetih godina voleo parabole, a Albert Šper je bio
zadužen za Novu nemačku arhitekturu u to vreme, i kasnije je postao
ministar naoružanja i nominalno glavni kupac raketa A4. Desilo se da
je ova ovde parabola bila inspiracija Šperovog učenika po imenu Ecel
Olš. On je primetio da ovaj oblik parabole postoji na nadvožnjacima na
auto-putu, sportskim stadionima u.s.w. 317, i mislio da je to
najsavremenija stvar koju je ikada video. Zamislite njegovo
zaprepaštenje kad je otkrio da ta parabola takođe predstavlja i oblik
putanje koju će raketa preći u prostoru. (Ono što je zapravo rekao bilo
je: „Oh, pa to je baš lepo”) Majka je bila ta koja mu je dala ime po Atili
Hunskom, i niko nikada nije saznao zašto. Njegova parabola ima visoku
tavanicu, i železničke šine idu ispod nje, čelik u senke. Daskama
pričvršćeno platno skriva spojeve po rubovima. Planina se spušta nad
ulazom, stene se odlamaju tu i tamo među grmljem i drvećem.
Slotrop pokazuje svoju fantastičnu SHAEF propusnicu, koju je
potpisao Ajk i još vernije pukovnik koji je u Parizu predvodio američku
„Specijalnu misiju V-2”. Veksvingov specijalitet kuće. Četa B, 47.
oklopna pešadijska, 5. oklopna divizija je, kako se činilo, ovde bila
zadužena za još nešto osim bezbednosti. Slotropa propuštaju uz
sleganje ramenima. Unaokolo sve vrvi od ležernog šetkanja, otegnutog
govora i seljačkog humora. Mora da je neko čačkao nos. Nekoliko dana
kasnije Slotrop će pronaći osušeni komadić sline na kartici, kristalno
smeđu vizu za ulazak u Nordhauzen.
Unutra, kraj stražarskih kula belih vrhova. Transformatori zuje kroz
prolećno jutro. Negde zveckaju lanci i pada kapija. Između useka, na
uzvišenjima, brazde blata počinju da se suše na suncu, da svetle i da se
krune. Negde blizu neko se budi uz glasno zevanje, oslobađa se kratak
odlomak pištaljke voza. Unutra, kraj hrpe metalnih sfera svetlucavih na
dnevnom svetlu, sa komičnim natpisom MOLIM NE STISKAŠ

317 U.s.w. (nem.) – skraćenica za „i tako dalje”.

UREĐAJ S KISEONIK, DA? koliko dugo, koliko dugo ćete
sfacimati 318 ovu zemlju. ... Pravo ispod parabole i natpisa, ravno u
planinu, sunčeva svetlost nestaje, u hladnoću, mrak, dugotrajne odjeke
Mitelverka.
Postoji onaj ne tako redak poremećaj ličnosti poznat pod nazivom
„tanhojzerizam”. Neki od nas vole da ih odvedu ispod planina, i to ne
uvek u očekivanju sladostrašća – Venera, Frau Holda 319, njena
seksualna uzbuđenja – ne, mnogi dolaze, zapravo, zbog gnomova, tih
stvorenja manjih od vas, zbog zagrobnog načina na koji se vreme
produžava za vreme vaših skrovitih šetnji ovde dole, tiho kroz dvorišta
što se protežu kilometrima, bez brige da ćete se izgubiti... niko ne zuri,
niko ne čeka da vas osuđuje... izvan pogleda javnosti... čak i minezenger
ima potrebu da bude sam... dugačke šetnje unutra po oblačnom danu...
prijatnost zatvorenog prostora, gde su svi sasvim usklađeni u pogledu
Smrti.
Slotrop zna ovo mesto. Ne toliko iz mapa koje je morao da proučava
u Kazinu koliko ga zna onako kao što znate da je neko tu. ...
Fabrički generatori i dalje obezbeđuju struju. Retko će neka gola
sijalica izdubiti u tami područje svetla. Kao što se mrak vadi i odnosi sa
jednog na drugo mesto poput mermera, tako i sijalica predstavlja dleto
koje ga oslobađa inercije, i postala je jedna od velikih tajnih znamenja
Poniznosti, mnoštva onih koje su prenebregnuli i Bog i Istorija. Kad su
zatvorenici iz „Dore” krenuli u svoj osvetnički pohod, sijalice u fabrici
raketa stradale su prve: pre hrane, pre užitaka koje valja poharati iz
medicinskih ormarića i bolničke apoteke u Stollen broj 1, ta lomljiva
obličja bez utičnica (u Nemačkoj je reč za utičnicu ujedno i reč za
Majku – dakle, takođe i bez majke) bila su ono što su „oslobođeni”
morali da uzmu. ...
Osnovni tlocrt fabrike takođe je bio rezultat nadahnuća Ecela Olša,
nacističkog nadahnuća poput parabole, ali i simbol koji pripada Raketi.
Zamislite slova SS, svako od njih malo rastegnuto po dužini. To su dva
glavna tunela, koja zalaze dobrano preko kilometar i po u unutrašnjost
planine. Ili zamislite merdevine sa jednim jedinim krakom u obliku

318Sfacim (ital. dijal.) – sperma.

319Frau Holle – u nemačkoj narodnoj tradiciji postoje mnogi prikazi lika poznatog
kao Frau Holda ili Hulda, sa korenima u skandinavskoj mitologiji, koja najčešće slovi
za predvodnicu žena i ženskih noćnih duhova; po nekim prikazima ekvivalent je
Venere. Braća Grim su je uključili u svoje bajke kao Frau Hole (u prevodu na srpski,
Baba Hola).
slova S, kako leže oborene: 44 Stollen nalik prečkama, iliti poprečnih
tunela, povezuju dva glavna tunela. Nekoliko stotina stopa stenovite
planine, u najdubljem kraju, nadnose se iznad fabrike.
No oblik predstavlja više od izduženih slova SS. Šegrt Hupla
dotrčava jednog dana da to saopšti arhitekti. „Gospodaru!”, viče on,
„Gospodaru!” Olš se smestio u Mitelverku, izolovan od fabrike pomoću
nekoliko privatnih skretanja puta što se ne pojavljuju ni na jednoj karti
tog mesta. Obuzima ga veličastvena predstava o tome kako bi život
arhitekte trebalo da izgleda ovde dole, te insistira sada da ga svi njegovi
pomoćnici oslovljavaju sa „Gospodaru”. Nije mu to ni jedini ćef.
Poslednja tri projekta koja je predložio Fireru bila su sva vizuelno
savršena, božanstveno novonemačka, samo što nijedna od tih zgrada
neće ostati da stoji. Deluju sasvim normalno, no projektovane su da se
sruše, poput debelih ljudi u operi što zaspe nekome na krilu, nedugo
nakon što je poslednji zakivak zakucan, poslednji kalupi uklonjeni sa
novopostavljene alegorijske statue. To je Olšov problem želje za smrću,
kako to zovu mali pomagači: dosta se o tome tračari u menzi za vreme
obroka, i kraj posuda sa kafom u sumračnim stenovitim stanicama za
utovar. ... Sunce je već davno zašlo, na svakom radnom stolu u ovom
zasvođenom, gotovo vanjskom tesnacu upaljeno je po jedno užareno
svetlo. Gnomovi sede ovde, noću, dok samo njihove sijalice sijaju
uslovno, nesigurno... tako bi lako mogao zavladati mrak, već sledeće
sekunde. ... Svaki gnom radi ispred svoje table za crtanje. Rade do
kasno. Imaju rok – nije jasno da li rade prekovremeno da bi završili pre
roka, ili su već prekoračili rok i tu su po kazni. Ecel Olš se čuje kako
peva u svojoj kancelariji. Neukusne, nepristojne pesme iz pivnice. Sada
pali cigaru. I on i gnom šegrt Hupla koji je upravo utrčao znaju da je to
cigara koja eksplodira, koju su u njegovu kutiju sa cigarama u znak
revolucionarnog čina stavila nepoznata lica, ali lica toliko nemoćna da
to zapravo nema nikakve veze – „Čekajte, Gospodaru, nemojte je
zapaliti – Gospodaru, ugasite je, molim vas, to je cigara koja
eksplodira!”
„Nastavi, Hupla, sa iznošenjem informacija koje su te potakle na
takav poprilično nekulturan ulazak.”
„Ali –”
„Hupla...” Otpuhuje gospodarske oblake cigarskog dima.
„Radi – radi se o obliku tunela ovde, Gospodaru.”
„Nemoj se ustručavati. Taj sam nacrt zasnovao na dvostrukoj munji,
Hupla – na amblemu SS-a.”
„Ali to je takođe i znak za dvojni integral! Jeste li to znali?”
„Ah. Da: Summe, Summe, kao što je govorio Lajbnic. E pa, nije li
to –”
BENG.
U redu. No genij Ecela Olša bio je fatalno prijemčiv za simbole
povezane sa Raketom. U svom statičnom prostoru, arhitekta je možda
tu i tamo upotrebljavao dvostruki integral, na početku svoje karijere,
kako bi pronašao zapremine ispod površina čije su jednačine bile
poznate – mase, momenti, centri gravitacije. No prošle su godine otkako
je morao da se bavi nečim tako bazičnim. Ovih dana većina njegovih
proračuna odnosi se na marke i pfeninge, a ne funkcije idealističnih „r”
ili „9”, naivnih „x” ili „y”. ... No u dinamičkom prostoru žive Rakete
dvostruki integral je imao drugačije značenje. Integrisati je ovde značilo
delovati pri stopi promene tako da se vreme smanjuje, ističe: promena
je zaustavljena. ... „Metri u sekundi” će se integrisati u „metre”.
Pokretno vozilo je zaustavljeno, u prostoru, da postane arhitektura, i da
postane bezvremeno. Nikada nije lansirano. Nikada neće pasti.
Evo šta se dogodilo u navođenju: malo klatno je centrirano pomoću
magnetnog polja. Za vreme lansiranja, zahvaljujući gravitacionoj sili,
klatno bi se zaljuljalo unatrag, skrenuvši sa centra. Za njega je bio
prikačen kalem. Kada bi se kalem kretao kroz magnetno polje, u njemu
bi tekla električna struja. Kad bi klatno bilo gurnuto dalje od centra
zahvaljujući ubrzanju pri lansiranju, struja bi potekla – što je veće
ubrzanje, veći je i tok. Stoga je Raketa, sa svoje strane leta, prvo osećala
ubrzanje. Ljudi koji su je pratili prvo bi osetili poziciju ili distancu. Da
bi stigla do distance od ubrzanja, Raketa je morala dva puta da integriše
– bili su joj potrebni pokretni kalem, transformatori, elektrolitička
ćelija, diodni most, jedna tetroda (dodatna rešetka da zakloni
kapacitivnu spregu unutar cevi), složen sistem nacrtnih mera
predostrožnosti da bi stigla do onoga što ljudske oči prvo ugledaju –
razdaljinu pređenu na putanji leta.
Eto opet te obrnute simetrije, one koja je Pointsmanu promakla, no
nije promakla Katje. „Sopstveni život”, tako je rekla. Slotrop se seća
njenog nevoljnog osmeha, mediteranskog poslepodneva, kore na stablu
eukaliptusa što se ljušti, iste one ružičaste boje, pod svetlom što bledi,
kao što je boja američkih vojnih pantalona koje je Slotrop nosio jednom
davno, i kiselog, oštrog mirisa lišća. ... Struja, koja teče u kalemu, prošla
je kraj Vitstonovog mosta 320 i napojila kondenzator. Napajanje je
predstavljalo vremenski integral strujnog toka koji teče u kalemu i
mosta. Napredne verzije ovog takozvanog „IG” navođenja integrisale
su se dva puta, kako bi se napajanje što se nakuplja na jednoj strani
kondenzatora direktno povećavalo kako se povećava distanca koju je
Raketa prešla. Pre ručka, druga strana ćelije dobila je napajanje do
nivoa koji predstavlja rastojanje do određene tačke u prostoru.
Brennschluss bi tačno na tom mestu naterao Raketu da nastavi dalje i
pogodi mesto na 1000 jardi istočno od stanice Vaterlo. U trenutku kada
naboj (B ) što se akumulira tokom leta bude jednak unapred zadanom
naboju (A.L) na drugoj strani, kondenzator se prazni. Sklopka se
zatvara, prestaje dotok goriva, sagorevanje se prekida. Raketa je
prepuštena sama sebi.
To je jedno značenje oblika tunela ovde dole u Mitelverku. Drugo
bi moglo biti drevna runa koja označava drvo tiše, ili Smrt. Dvostruki
integral je u podsvesti Ecela Olša predstavljao metodu pronalaženja
skrivenih središta, nepoznatih inercija, kao da su za njega ostavljeni
monoliti u sutonu, kao da ih je ostavila nekakva iskvarena predstava o
„Civilizaciji” u kojoj se orlovi izliveni od betona izdižu deset metara
visoko na uglovima stadiona gde se skupljaju ljudi, iskvarena predstava
o „Ljudima”, gde ptice ne lete, u kojima se o imaginarnim središtima
duboko ispod, u kamenoj konačnosti stene, ne misli kao o „srcu”,
„pleksusu”, „svesti” (glas koji govori ovde postaje ironičniji, bliži
suzama koje nisu sasvim deo predstave, dok se spisak nastavlja...),
„Svetilištu”, „snu o kretanju”, „čisti večne sadašnjice”, niti „sivoj
eminenciji Gravitacije među predstavnicima žive stene”. Ne, ništa od
ovoga ne važi, već samo tačka u prostoru, tačka precizno određena kao
tačka na kojoj sagorevanje mora prestati, nikada lansirano, nikada da
padne. I koji je to određeni oblik čije je središte gravitacije tačka
prestanka sagorevanja? Nemojte pomisliti na beskonačan broj mogućih
oblika. Postoji samo jedan. Najverovatnije je to međusklop između
jednog poretka stvari i drugog. Postoji tačka brenšlusa za svako lansirno
mesto. I dalje vise tamo, sve one, konstelacija što čeka da se po njoj
nazove trinaesti znak Zodijaka... no leže toliko blizu Zemlji da se sa
mnogih mesta čak uopšte ne mogu ni videti, a sa različitih mesta unutar
zone u kojoj se mogu videti formiraju potpuno različite obrasce. ...

320 Vitstonov most (eng. wheatstone (eng.) – merni instrument koji se koristi za

merenje električnog otpora izjednačavanjem dve grane mosta, gde se nepoznati otpor
nalazi u jednoj njegovoj grani.
 Dvostruki integral je takođe i oblik ljubavnika sklupčanih u snu, što
je mesto na kojem bi Slotrop želeo da je sada – skroz tamo daleko u
prošlosti sa Katje, pa čak i da se ponovo oseća izgubljeno, čak i ranjiviji
nego što je sada – čak (jer mu ona, iskreno, i dalje nedostaje) očuvan
igrom slučaja, na načine koje ne može da ne vidi, igrom slučaja od čije
sopstvene mnogo surovije iskrenosti svakog od ljubavnika štiti samo
onaj drugi. ... Da li bi mogao da tako živi? Da li bi Oni ikada pristali da
njemu i Katje dopuste da tako žive? Nikome ništa o njoj nije pričao.
Nije to bio džentlmenski refleks, to što ga je teralo da cenzuriše stvari,
menja imena, umeće izmišljotine u priče koje je pričao Tantiviju dok su
bili u kancelariji ACHTUNG-a, koliko primitivni strah da će mu dušu
zarobiti istovetnost prizora ili neko ime. ... Želi da sačuva što više nje
može od Njihovih nekoliko entropija, od Njihovog laskanja i Njihovog
novca: možda veruje da ako to može da učini za nju, onda može i za
sebe... iako je to preblizu Plemenitosti za Slotropa i Penis Za Koji Je
Mislio Da Je Njegov.
U cevovodu od metalnih ploča što vijuga poput kičme duž tavanice
ječi fabrička ventilacija. Tu i tamo bi zazvučala kao glasovi. Saobraćaj
odnekud daleko. Nije da o Slotropu razgovaraju direktno, razumete. No
kad bi samo mogao bolje da ih čuje. ...
Jezera svetlosti, zemljouzi tame. Betonska obloga tunela ustupila je
mesto krečnoj boji na grubim rasednim površinama, što su izgledale
lažno kao da su unutar pećine u luna-parku. Ulazi u poprečne tunele
promiču kraj njega kao izduvne cevi sa vazdušnim strujama na ulazu...
nekad su strugovi zaista škripali, razigrani mašinisti su se prskali malim
mesinganim kanticama sa uljem za podmazivanje... zglobovi su se
povređivali o brusne ploče, kožne pore, nabori i osetljivo meso bi se
ubadali na sitno iverje čelika... cevi od legure i stakla skupljale su se uz
zveckanje na vazduhu koji je bio hladan kao usred zime, a svetlost boje
ćilibara bi zbijeno tekla između malih neonskih sijalica. Nekad se sve
to dešavalo. Teško je, ovde dole u Mitelverku, zadugo živeti u
sadašnjosti. Nostalgija koju osećate ne pripada vama, ali je svejedno
moćna. Svi predmeti su se nepomično zaustavili, otupeli, oslabili pred
sutonom, večnim sutonom, grube pokrivke od oksida, neke svega jedan
molekul debele, prekrivaju metalne površine, prigušuju ljudski odraz.
Pogonski remeni boje slame od polivinil-alkohola vise i ispuštaju
poslednje tragove svog industrijskog mirisa. Premda je pronađen kako
pluta, uklet, pun znakova nedavnog boravka ljudi, ovo nije legendarni
brod Mari-Selest 321 – nije tako uredno omeđen, ove tračnice pod
nogama pružaju se napred i natrag duboko u paralisanu Evropu, i naše
telo se ne znoji i ne ježi ovde zbog domaćih misterija, tavanskog užasa
onoga što se Moglo Dogoditi, koliko zbog našeg znanja o tome šta se
najverovatnije jeste dogodilo... uvek je bilo lako, na prostranim i pustim
mestima, dobiti napad Paničnog straha od divljine, no ovo ovde su
urbane nervoze, koje dolaze da vas napadnu kad ste izgubljeni ili
izolovani unutar načina na koji protiče vreme, kada nema više Istorije;
nema kapsule za putovanje kroz vreme do koje se možete vratiti, već
samo dockanosti i odsustva što ispunjavaju veliku železničku ostavu
nakon što su kapital evakuisali, i gradski rođak kozjeg boga vas čeka na
obodima svetlosti, svirajući melodije koje su uvek svirali, no sada
glasnije, jer je sve drugo nestalo ili utihnulo... lastavičje duše, satkane
od smeđeg sutona, izdižu se ka belim tavanicama... one postoje samo u
Zoni, odgovaraju samo novoj Neizvesnosti. Duhovi su ranije bili ili
nalik mrtvima, ili aveti živih. No ovde u Zoni kategorije su gadno
pomešane. Status imena koje ti nedostaje, koje voliš i za kojim tragaš
sada postaje neodređen i dalek, no ovo je znatno više od birokratije
masovnih nestanaka – neki su još uvek živi, neki su mrtvi, no mnogi,
mnogi su zaboravili šta su. Sličnost neće moći da posluži. Ovde dole su
ostali samo omoti na svetlosti, u mraku: prizori Neizvesnosti. ...
Čovečanstvo u periodu nakon A4 kreće se, kucka i viče u tunelima.
Slotrop će ugledati civile sa značkama u kaki uniformama, sa postavom
na šlemovima na kojoj piše GE, ponekad će mu glimnuti glavom, dok
im naočare bleskaju pod nekom dalekom sijalicom, no najčešće se na
njega neće obazirati. Zaposlene vojne radne grupe idu vojničkim
korakom, gunđajući, ulazeći i izlazeći, noseći sanduke, Slotrop je
gladan, a Žutog Džejmsa nema na vidiku. No ovde dole nema nikoga
ko bi se makar javio slobodnom strelcu Ijanu Skaflingu, a kamoli ko bi
ga nahranio. Ne, čekaj, svega mi, evo dolazi delegacija devojaka u
uskim ružičastim laboratorijskim mantilima što im dosežu tik do vrhova
golih butina, saplićući se po tunelu na modernim zlatnim cipelama sa
debelom petom. „Ah, so reizend isti” 322 suviše ih je da bi ih sve
odjednom zagrlio, „Hubsch, was?’ 323 polako polako dame, jedna po
jedna, one se kikoću i pružaju ruke da mu oko vrata obmotaju bujne

321 Mari Selest (Mary Celeste, Marie Celeste) – američki napušteni trgovački brod
pronađen 1872. godine u Atlantskom okeanu.
322 Ah, so reizend ist! (nem.) – Ah, baš je primamljivo!
323 Hubsch, was? (nem.) – Lepo, ovaj, šta?
girlande srebrnkastih spojnica tipa B i bočnih spojnica,
skerletnocrvenih otpornika i svetložutih kondenzatora nanizanih poput
malih kobasica, delića zaptivaka, kilometara i kilometara
aluminijumskih opiljaka kovrdžavih i elastičnih i svetlucavih kao što su
lokne Širli Templ – hej Hogane mož’ ti zadržati tvoje hula- devojke – i
kuda li ga sada ovde odvode? u neki prazan Stollen, gde svi zajedno
započinju neverovatnu orgiju, koja traje danima, puna maka, igre,
pevanja i provoda.
Kad je prešao u Stollen 20 i tunele nakon toga, saobraćaj je postao
gušći. Ovo je bio deo fabrike koji je pripadao A4, i koji je Raketa delila
sa montažom V-1 i turboelisnih motora. Iz ovih Stollen, sa brojevima
20, 30, i 40 i nešto, komponente Rakete su bile odnošene poprečnim
tunelima do dve glavne proizvodne trake. Dok zalazite dublje, pratite
nastanak Rakete: kompresori, središnji delovi, montaža nosa, agregati,
navođenje, repni delovi... mnogo je tih repnih delova i dalje unaokolo,
poređanih naizmenično krilca gore/krilca dole, red za redom identičnih,
jamičastih namreškani metalnih površina. Slotrop šeta okolo ogledajući
se u njima, posmatrajući kako mu se lice iskrivljuje i klizi, ta ovo je tek
velika podzemna kuća zabave, narode. ... Prazne pokretne platforme na
malim metalnim točkovima lancima su odvučene natrag niz tunel: nosni
četvorokraki vrhovi upereni ka tavanici – oh. Tako je – ti zašiljeni
spremnici mora da su bili smeštani unutar mlaznica potisnih komora, i
evo opet gomile njih, velike prokletinje visoke poput Slotropa, sa
velikim slovom A ispisanim belom bojom u blizini gorionika. ... Na
tavanici vrebaju debele, zavojite belo obložene cevi, a čelične svetiljke
ne šalju svetlost iz svojih oprljenih reflektora u obliku okrugle kapice...
niz sredinu tunela pružaju se čelični potporni stubovi, tanani, sivi,
ogoljenih navoja okovanih rđom od dugog stajanja... plave senke
prelivaju se kroz kaveze sa rezervnim delovima, padaju na daske i
čelične grede što vise sa vlažnih stubova od opeke, veličine dimnjaka...
izolacija od staklene vune leži kraj tračnica, nagomilana u nanose poput
snega. ...
Konačno sklapanje odvijalo se u Stollen 41. Poprečni tunel je dubok
pedeset stopa, kako bi u njega mogla stati završena Raketa. Do njega
dopiru zvuci bančenja, zvuci glasova jasno neuravnoteženih, odjekuju
o beton. Osoblje ševrda vraćajući se glavnim tunelom, sjajnih i rumenih
lica. Slotrop škilji u ovu duboku jamu, i naposletku uspeva da razazna
gomilu Amerikanaca i Rusa okupljenih oko ogromnog hrastovog bureta
za pivo. Neki nemački civil veličine gnoma, crvenih brkova u stilu Fon
Hindenburga 324, deli krigle koje, kako se čini, sadrže uglavnom pivsku
penu. Tragovi ispaljivanja artiljerije svetlucaju na skoro svakom
rukavu. Amerikanci pevaju

RAKETNE LIMERIKE

Bila jednom jedna raketa V-2

Kojom se, svak’ zna, uopšte ne upravlja,
Samo dugme se stisne,
I čitav svet svisne,
Ostanu mrtvaci, rupe i ruševina.

Ova je melodija opšte poznata među američkim momcima iz

bratstva. No, iz nekog je razloga ovde pevaju u maniru nemačkih
udarnih trupa: note oštro odsečene na kraju svakog stiha, potom takt
tišine pre napada na naredni stih.

[Refren:] Ja,ja,ja,ja!
Nema lizanja mace u Pruskoj!
Mačaka nema dovoljno,
Tu je smeće i to je dovoljno,
Zato pleši sa mnom, Rusu!

Paul von Hindenburg (1847-1934) – vojni zapovednik i državnik koji je upravljao

324

nemačkom vojskom u drugoj polovini Prvog svetskog rata.

 Pijanci vise sa čeličnih merdevina i presamićeni preko pasarela.
Pivska isparenja se vuku podugačkoj pećini, među delovima
sivomaslinastozelene rakete, od kojih su neki postavljeni uspravno, a
drugi leže postrance.

Da li ste se znali sa momkom Kraketom

Što je imao aferu sa jednom raketom.
Da ste ih videli tamo,
Zurili biste, znamo,
Al’ tako je sa ovim svetom!

Slotrop je gladan i žedan. Uprkos jasnoj, opipljivoj mijazmi zla u

Stollen 41, on počinje da traži način da se tamo spusti, možda i dobije
malo tog ručka. Ispostavilo se da je jedini način da se spusti pomoću
kabla prebačenog preko čekrka. Neki debeli, siromašni belac, redov
prve klase, lenstvuje za komandama, pijući vino iz flaše. „Samo napred,
prikane, lepo ću te provozati. Naučili su me da upravljam ovim dok sam
bio u Upravi za unapređenje rada 325.” Prilagođavajući izraz lica da
izgleda, kako se nadao, hrabro, Ijan Skafling se uspinje, provlačeći
jednu nogu kroz omču, dok mu druga slobodno visi. Električni motor
zuji, Slotrop pušta poslednju šipku čelične ograde i grčevito se drži za
kabl dok se pedeset stopa slabo osvetljenog prostora pojavljuje pod
njim. Uh...
Dok se kreće iznad Stollen 41, pod njim se komešaju glave, pivska
pena se klati poput baklji u mraku – iznenada se motor gasi i on pada
kao kamen. Oh jebi ga, „Premlad!” vrišti on, glas mu je previše kreštav
pa zvuči kao tinejdžer na radiju, što bi u normalnim okolnostima bilo
baš neprijatno, no evo betonskog poda što hrli ka njemu, jasno vidi
svaki trag oplate, svaki tamni kristal tiringijskog peska preko kojeg će
se prosuti – nema čak nijednog tela u blizini da se provuče samo sa
višestrukim prelomima... Na nekih deset stopa od tla redov prve klase
stiska kočnicu. Manijakalni smeh iznad i iza njega. Kabl, do krajnosti
zategnut, cvili pod Slotropovom rukom sve dok ga ne ispusti, padne, i

325Uprava za unapređenje rada (eng. WPA, Work Progress Administration) –

najveća agencija koju je osnovala Ruzveltova administracija u vreme Nju dila, koja je
upošljavala milione Amerikanaca da izvršavaju poslove od javnog značaja, poput
izgradnje i popravke javnih građevina, pošumljavanja, itd.
nežno ga odnesu, naopačke okrenutog, držeći ga za stopala, u svetinu
što se provodi oko pivskog vrča i koja, dosad navikla na ovakvo
pristizanje, samo nastavlja sa pevanjem:

Bio jednom mladić što Hektar se zvao, Podizač lansirne rampe on

je voleo pravo. No stiskanje i iskakanje I pritiska stradanje
Uništiše Hektoru hidrauliku zapravo.

Svaki mladi Amerikanac se podiže na noge (po želji), podiže svoj

vrč, i peva o raznim načinima da se Opšti sa raketom A4, ili njenom
pratećom opremom. Slotrop ne zna da oni to pevaju njemu, a ne znaju
ni oni. On posmatra ovaj izvrnuti prizor sa izvesnom nelagodom: dok
mu krv juri u mozak do granice izdržljivosti, javlja mu se sasvim
određena spoznaja da ga to Lajl Bland sada drži za članak. Tako ga
odnose dostojanstveno, na obode zabave. „Hej!”, primećuje neki
mladac sa frizurom američkog vojnika, „p-pa to je Tarzan il’ tako neko!
Ha! Ha!” Pola tuceta momaka iz artiljerije, naliveni, veselo glasni,
pokušavaju da zgrabe Slotropa. Nakon mnogo uvijanja i guranja uspeva
da oslobodi stopalo iz žičane omče. Čekrk se, zujeći, vraća odakle je i
došao, onom šaljivdžiji koji njime upravlja i narednoj budali koju će
uspeti da nagovori da se njime provoza.

Bio jednom Morhed što studirao je prava

Njegova ljubav beše bojeva glava.
Žena mu se sutradan
Odseli, ko dlanom o dlan –
A i jeste bila svojeglava.

Rusi piju neumorno i u tišini, stružući čizmama po podu, mršteći se,

možda pokušavajući da prevedu ove limerike. Ne zna se pouzdano da
li Rusi ovde trpe prisustvo Amerikanaca, ili je obrnuto. Neko ka
Slotropu gura čauru granate, ledenu, sa penom što curi sa strane. „Boga
mu, nismo očekivali i Engleze. Baš dobra zabava, zar ne? Nemoj da
ideš – sad će on, uskoro.”
„Ko to.” Na hiljade ovih svetlucavih crva migolje se svuda u
Slotropovom vidokrugu, i oseća trnce u stopalu koje mu se sad vraća u
život.
Oh, ovo pivo je baš hladno, hladno i gorko kao hmelj, nema smisla
prekidati da se uhvati vazduh, gut, sve dok se sve – hahhhh. Nos mu
izranja prekriven penom, brkovi su mu takođe beli i penušavi.
Odjednom se, u isti glas, čuju uzvici sa rubova okupljene svetine. „Evo
ga, evo ga!” „Dajte mu pivo!” „Vozdra, majore, srce, gospodine!”

Da li ste znali onog tehničara Urbana,

Kojem je pamet pomutila turbina.
„Mnogo je lepše”, reče
„Od žene uveče,
A i mnogo je jeftinije od burbona!”

„Šta se dešava”, raspituje se Slotrop kroz penu još jednog piva koje
tek što mu se materijalizovalo u ruci.
„To je major Marvi. Ovo je njegova oproštajna žurka.” Marvijevi
prokletnici sada pevaju u glas „Jer on je strašan momak”. Što niko ne
može da porekne, ako zna šta mu je pametno – utisak je kojem se ne
može oteti. ...
„Uh, kuda odlazi?”
„Odavde.”
„Mislio sam da je ovde zbog onog sa GE.”
„Naravno, šta misliš ko će za ovo da caluje?”
Marvi je ovde pod podzemnim svetlom još manje prijatan nego što
je bio na mesečini, povrh onog teretnog vagona. Naslage sala, izbuljene
oči i svetlucavi zubi ovde su sivlji, grublji. Parče selotejpa sportski
zalepljeno preko hrbata nosa, i purpurni, žuti i zeleni ukras oko jednog
oka svedoče o njegovom hitrom silasku niz železnički nasip pre neku
noć. Rukuje se sa ljudima koji mu čestitaju, tepa redom svim
muškarcima, a posebnu pažnju poklanja Rusima – „E pa, kladim se da
ste to začinili s malo vodke! Hah?” odlazi dalje „Vlad, momče, kako ti
je dupe!” Čini se da ga Rusi ne razumeju, te im preostaje samo da
tumače smisao po tom zubatom osmehu, po tim očima nalik uskršnjim
jajima. Slotrop upravo izduvava penu iz nosa kad ga Marvi ugleda, i oči
mu se sad zaista razrogačiše.
„Eno ga tamo”, glasno urliknuvši, pokazujući na Slotropa
uzdrhtalim prstom, „svega mi, eno tog britanskog skota u’vatite ga,
momci!” U’vatite ga, momci? Slotrop za trenutak nastavlja da zuri u
njegov prst, osvetljenih nabora i uvojaka heruvimskog sala na zglobu
članka.
„Polako, polako, stari moj”, zausti Ijan Skafling, no neprijateljski
raspoložena lica već su počela da mu se približavaju. Hmm... Oh, tačno,
beži – pljusnuo je pivo na najbližu glavu, zavitlao praznu čauru granate
ka drugoj, pronašao procep u gomili, provukao se kroz njega i pobegao,
preko rumenih lica pijanica što spavaju, isturenih trbušina u kaki
uniformi ukrašenoj tragovima povraćke, niz duboki poprečni tunel,
između delova Rakete.
„Ustajanje, tupoglavci!”, vrišti Marvi. „Ne dozvolite da se taj
bednik izvuče!” Neki narednik dečjeg lica i sede kose, što je dremao
zagrlivši „mazalicu” 326, budi se plačući. „Švabe!”, opaljuje zaglušujući
plotun iz svog oružja pravo u pivsko bure, raznosi mu donju polovinu,
te sad ogromni talas mokrog ćilibara i pene nadolazi među Amerikance
što su se dali u poteru, od kojih se polovina smesta okliznula i popadala
na dupe. Slotrop stiže do drugog kraja tunela s velikom prednošću i daje
se u juriš uz stepenice tamo, penjući se po dve prečke odjednom. Pucnji
– užasne eksplozije u ovoj zvučnoj kutiji. Ili su pripadnici Marvijevih
prokletnika previše pijani, ili ga čuva tama. Stiže do vrha bez daha.
Našavši se sada u drugom glavnom tunelu, Slotrop počinje da trči
dužinom te dugačke milje što vodi napolje, trudeći se da se ne pita ima
li dovoljno daha da stigne do tamo. Nije prešao ni 200 stopa kad se
prethodnica potere uspentrala merdevinama iza njega. On se sklanja u,
kako se činilo, farbaru, klizi po barici vlažne vermaht-zelene boje, i
pada dole, nastavljajući kroz velike bare crne, bele i crvene pre nego što
se zaustavio naspram vojničkih čizama nekog starijeg čoveka u odelu
od tvida, belih brkova kao u vodenog bivola: „Gruss Gott” 327.
„Pazi, rekao bih da oni tamo pokušavaju da me ubiju. Postoji li neko
mesto
Starac mu namignu i pokaza na prolaz kroz Stollen, do drugog
glavnog tunela. Slotrop ugleda radnički kombinezon umrljan farbom i
dolazi na ideju da ga uzme. Još četiri tunela, potom oštro skretanje
udesno. Tu je skladište za metal. „Pazi ovo.” Starac odlazi, kikoćući se,

326 M3 „mazalica” (eng. M3 Grease gun) – američki automat kalibra .45, konstruisan

1942. godine.
327 Gruss Gott (nem.) – Pomaže bog.
niz dugačku prodavnicu, među plave police sa hladno valjanim
limovima, gomilama aluminijumskih poluga, snopovima šipki oznaka
3712, 1624, 723. ... „Ovo će biti dobro!’
„Ne na tu stranu, čoveče, tuda oni dolaze.” No ovaj prerasli vilenjak
već je počeo da kači kabl sa dizalice iznad njih za visoku gomilu poluga
od monel metala 328. Slotrop se uvlači u kombinezon, češlja pompadur
preko čela, vadi perorez i odseca delove brkova sa obe strane.
„Ličiš na Hitlera sad. Sada će stvarno želeti da te ubiju!” Nemački
humor. Predstavlja se kao Glimf, profesor matematike sa Technische
Hochschule 329 u Darmštatu, naučni savetnik u Savezničkoj vojnoj vladi,
što sve traje. „A sad – dovešćemo ih ovamo.”
U rukama sam potpunog ludaka – „A što se jednostavno ne
sakrijemo ovde, dok ne zaborave na mene?” No evo sada nejasnih
povika iz tunela. „Sve je čisto u 37 i 38, Čaki srećo!” „OK, matori, vi
momci uzmite neparne, mi ćemo parne.” Neće zaboraviti, nego kreću u
pretragu jednog tunela za drugim. Sada je mir, ne mogu te upucati dok
je mir... ali oni su pijani... oh bože. Slotrop je prestravljen.
„Šta ćemo da radimo?”
„Ti si stručnjak za idiomatski engleski. Reci nešto provokativno.”
Slotrop promoli glavu u dugački tunel i prodere se svojim
najengleskijim naglaskom: „Major Marvi sisa!”
„Ovamo gore!” Zvuci galopa vojničkih čizama, metalni kramponi
treskaju o beton, i još mnogo drugog zlosutnog metala što zvecka...
zvecka...
„Sada”, ceri se nestašni Glimf, pokrenuvši čekrk.
Slotropu je upravo sinula nova ideja. Ponovo promalja glavu u tunel
i urla: „Major Marvi sisa CRNJAMA!”
„Mislim da bi trebalo da požurimo”, veli Glimf.
„Au, upravo sam se setio nečeg dobrog u vezi sa njegovom
majkom.” Mlitavi deo nestaje inč po inč sa poteza kabla između čekrka
i naslage poluga, koju je Glimf podesio tako da se stropošta preko
praga, nadajmo se baš onda kad se Amerikanci pojave.
Slotrop i Glimf brišu kroz drugi izlaz. Baš negde kad su stigli do
prvog zavoja u tunelu, sva svetla su se ugasila. Ventilacija i dalje cvili.

328 Monel – legura nikla i bakra.

329 Technische Hochschule (nem.) – tehnički fakultet.
Fantomski glasovi u njoj crpu samopouzdanje iz mraka.
Gomila poluga od monela stropoštava se uz veliki tresak, Slotrop
pipa kameni zid i služi se njime da ga vodi kroz ovo potpuno crnilo.
Glimf je i dalje negde na sredini tunela, na tračnicama. Ne diše bučno,
ali se kikoće sam za sebe. Tihi zvuk udarca i jedno oštro „Himmel”
začuju se iz smera starog profesora. Uzvici postaju glasniji i evo i prvih
baterijskih lampi, vreme je da se izađe iz kade –
„Šta se dešava? Za boga miloga...”
„Dođi ovamo.” Glimf se sudario sa nekakvim minijaturnim vozom,
čije obrise jedva uspevaju da razaznaju – nekada su ga koristili da
posetioce iz Berlina vode u obilazak fabrike. Penju se na lokomotivu
koja ga vuče i Glimf petlja oko prekidača.
E pa, idemo sad, ukrcavanje, mora da je Marvi isključio samo
svetla, varnice sevaju iza njih i sad se oseti čak i malo vetra. Kretanje
prija.

Svaki mali nacoš igra bilijar il’ školice

U kupeima Mitelverk Ekspresa!
Svi ti smešni fašisti uvrću brkove rutinski,
Kuda to idemo? Koja je adresa?
Idemo niz prugu, do susednog sreza
Gde nema nestašica ni poreza,
Svi će uživati dalje od ćumeza,
Vagonima Miterverk Ekspresa!

Glimf je uključio prednji far. Iz poprečnih tunela kraj kojih tutnjeći

prolaze, u njih zure figure u kaki uniformama. O beonjače im se za
trenutak reflektuje svetlo, pre nego što odu dalje. Nekolicina ih i maše.
Uzvici odjekuju uz dopler efekat Hej-ejjj-j-j-j poput kolskih sirena na
raskrsnicama kad se, u Bostonu ili Mejnu, po noći vraćaš kući. ... Voz
se kotrlja popriličnom brzinom. Vlažni vetar zuji kraj njih. Pod svetlom
što lampa baca iza sebe mogu se videti obrisi bojevih glava, naslagani
na dve male otvorene prikolice koje lokomotiva vuče. Lokalni patuljci
beže i sklanjaju se duž tračnica, skoro sasvim van kruga svetlosti.
Veruju da mali voz pripada njima i povređeni su svaki put kad veliki
ljudi dođu da ga konfiskuju. Neki sede na naslaganim sanducima,
mlatarajući nogama. Neki vežbaju stoj na rukama u mraku. Oči im
sijaju zeleno i crveno. Neki se čak ljuljaju na konopcima pričvršćenim
za tavanicu, pretvarajući se da su kamikaze koje napadaju Glimfa i
Slotropa, uzvikujući: „Banzai, banzai”, pre nego što uz cerek nestanu.
Sve je to samo u igri. Zapravo su to sasvim prijateljski –
Tik iza njih, glasno poput megafona, u višeglasnom koralu:

Odajmo poštu onom momku Slateriju

„Oh, ne”, veli Slotrop

Što se zaljubio u žiroskopsku bateriju,

No pedeset volti udar
U kiti izaziva sudar
Nakon kojeg nije baš za galeriju.

Ja, ja, ja, ja,

Nema lizanja mace u Pruskoj, u.s.w.

„Možeš li da odeš nazad i otkačiš te vagone?”, pita ga Glimf.

„Mislim da mogu. ...” No čini mu se da satima petlja oko toga. U
međuvremenu:

Postojao je momak po imenu Pop,

Što se priključio na osciloskop.
Taj ciklični krug
Čitav zagrljaj dug
Čini gotovo savršen sklop.

„Inženjeri”, gunđa Glimf. Slotrop uspeva da otkači vagone i

lokomotiva ubrzava. Vetar kida sve kanape na unifromama, revere,
manžetne, kopče i pojaseve. Iza njih se čuje glasan udarac i lomljava,
kao i veliki broj uzvika u mraku.
„Misliš da ih je to zaustavilo?”
 Baš njima u dupe, u četvorotaktnoj harmoniji:

Postojao je momak po imenu Juri,

Što je karao baš cev venturi.
Imao je muke neviđene
Od policije namrgođene,
A sad ga i porota juri.

„O. – K., Džoko srećo! Imaš li onu staru fosfornu signalnu raketu?”
„Spremi se, dobri moj!”
I bez ikakvog daljeg upozorenja, uz zaslepljujući potres ledena
noćna svetlost blesnu, preplavivši čitav tunel belom svetlošću. Minut ili
dva niko ništa ne može da vidi. Postoji samo kretanje napred, kroz
veličanstvenu savršenu belinu. Belina bez vreline, i slepa inercija:
Slotrop sad oseća užasnu poznatost, nekakvo središte oko kojeg je
obilazio, koje je izbegavao otkad zna za sebe – nikada nije bio toliko
blizu kao sada istinskom momentu sile svog vremena: licima i
činjenicama što su se tiskala unutar njegove službe Raketi, kamuflaža i
odvraćanje pažnje za jedan beli trenutak nestaju, tašti i slepi ga vuku za
rukave važno je... molim te... pogledaj nas... no već je prekasno, to je
samo vetar, to je samo gravitaciona sila, i krv u njegovim očima počela
je da belinu vraća u slonovaču, u mestimičnu zlatnu i splet ivica
izlomljene stene... i ruka koja ga je podigla ponovo ga vraća u Mitelverk
–
„Uuuu-iiii! Eto te sad, gnjido!”
Iz bleštavila, unutar laganog dometa pištolja, pojavljuje se tutnjeća
dizel-lokomotiva, što pred sobom gura dva vagona koja je Slotrop
otkačio, krcat raščupanim, podbulim Amerikancima zakrvavljenih
očiju, a na samom vrhu, usidren nakrivo na njihovim ramenima, sedi
major Marvi lično, nosi ogromni beli „stetson” i čvrsto steže dva
automatika kalibra .45.
Slotrop zaleže iza nekog cilindričnog predmeta u zadnjem kraju
vučne lokomotive. Marvi počinje da puca, mahnito, podstaknut gadnim
smehom ostalih. Slotrop sada slučajno primećuje da je ono iza čega je
odlučio da se zakloni zapravo još jedna bojeva glava. Ako je amatol i
dalje u njoj – recite mi, profesore, da li bi udarni talas metka kalibra .45
mogao, na ovoj udaljenosti, detonirati ovu ovde bojevu glavu ako bi
pogodio oplatu? Č-čak i ako u njoj nema detonatora? E pa, Tajrone, to
zavisi od mnogo stvari: brzine kretanja cevi, debljine zida i sastava –
Računajući u najboljem slučaju na istegnut mišić ruke i herniju,
Slotrop uspeva da prevrne bojevu glavu na prugu dok Marvijevi meci
odjekuju i zabijaju se svuda po tunelu. Ona odskakuje i zaustavlja se
ukrivo naslonjena na jednu tračnicu. Dobro je.
Signalna raketa počinje da se gasi. Senke ponovo zauzimaju ulaze
u Stollen. Vagoni ispred Marvija udaraju o prepreku uz glasno TRES!
Presamićuju se u vidu obrnutog slova V – kočnice dizela škripe u panici
i-i-i-i-k dok velika lokomotiva izleće iz tračnica, zaokreće, počinje da
se prevrće, Amerikanci se mahnito hvataju za ručke, jedan za drugog,
za vazduh. Zatim Slotrop i Glimf zalaze za poslednju krivinu znaka za
integral i iza njih se čuje još jedan glasan udar, vrištanje koje traje,
odjekuje, dok sada pred sobom vide ulaz, rastuću parabolu zelenih
planinskih padina, i sunčevu svetlost. ...
„Jesi li imao kola kad si došao?”, pita ge Glimf dok trepće.
„Šta?” Slotrop se seća ključeva koji su ostali u onom „mercedesu”.
„Oh. ...”
Glimf popušta pritisak na kočnice dok klize ispod parabole na
dnevnu svetlost i glatko se i dostojanstveno zaustavljaju. Salutiraju
čuvarima iz Čete B i odlaze da ukradu „mercedes”, koji je tačno tamo
gde ga je poručnik i ostavio.
Kad su se našli na putu, Glimf daje znak da krenu ka severu i pomno
nadzire Slotropovu vožnju. Krivudajući, penju se na Harc, izlazeći iz
planinskih senki i ponovo ulazeći u njih, dok ih obavija miris bora i jele,
zanoseći se uz škripu na krivinama i nekoliko puta zamalo izletevši sa
puta. Slotropu je urođeno da odabere pogrešnu brzinu u svakoj prilici,
a osim toga je uznemiren, jednim okom gleda u retrovizor, iza sebe, gde
sve vrvi od modifikovanih vojnih vozila i eskadrila grmećih
„tanderboltova”. Skrećući za nepregledni ugao, služeći se pritom
čitavom širinom kolovoza – što je odličan trik za trkanje kolima koji
mu je slučajno poznat – skoro da su se sudarili sa američkim vojnim
kamionom dvoipotoncem koji se spuštao niz put, reči prokleti idiot
jasno su vidljive na usnama vozača dok jedva uspevaju da se provuku
pored, srce im tuče nisko u grlu, blato sa zadnjih guma kamiona pljeska
po njima u velikom talasu od kojeg vozilo podrhtava i koji im zaklanja
polovinu vetrobrana.
Sunce je dobrano prošlo svoj zenit kad su se naposletku zaustavili
ispod šumovitog brežuljka sa malim oronulim zamkom na vrhu, sa čijih
grudobrana poleće na stotine golubica, belih suza. Zeleni dah šume
postao je oštriji, hladniji.
Penju se strmom zavojitom stazom prepunom krupnog kamenja,
među mračnim jelama, ka zamku osvetljenom suncem, iščapkanom i
potamnelom odozgo kao komad hleba ostavljen da ga kljucaju sve
njegove generacije ptica.
„Ovde si smešten?”
„Ovde sam nekad radio. Mislim da je Cviter možda još uvek tu
negde.” U Mitelverku nije bilo dovoljno mesta za mnoge manje poslove
sklapanja. Uglavnom na sistemima upravljanja. Stoga su ih sklapali po
pivnicama, prodavnicama, školama, zamkovima, farmama svuda po
Nordhauzenu, u svakom zatvorenom laboratorijskom prostoru koji su
ljudi iz navođenja mogli pronaći. Glimfov je kolega Cviter sa
Tehničkog fakulteta u Minhenu. „Poseduje onaj uobičajeni bavarski
pristup elektronici.” Glimf počinje da se mršti. „No podnošljiv je, rekao
bih.” Kakva god da neznana zlodela potiču od bavarskog pristupa
elektronici, ona sada uspevaju da otklone ono svetlucanje iz Glimfovih
očiju i zadrže ga u nabusitoj introspekciji ostatak puta do gore.
Masovno neprekinuto gugutanje, prigušeno belim paperjem,
dočekuje ih kad kliznu kroz sporedni ulaz u zamak. Podovi su prljavi i
zakrčeni flašama i komadićima papira. Na nekima od njih stoji pečat sa
magenta natpisom GEHEIME KOMMANDOSACHE. Ptice uleću i
izleću kroz razbijene prozore. Tanani snopovi svetla dopiru kroz
pukotine i odrone. Prašina koju podižu krila golubica nikada ne prestaje
da leti. Na zidovima vise nejasni portreti plemstva sa visokim belim
frizurama u stilu Fridriha Velikog, gospe glatkih lica sa ovalnim očima
u haljinama dubokog dekoltea čiji se metri svile protežu u prašinu i
lepet krila ovih mračnih prostorija. Ptičji izmet je svuda okolo.
Suprotno tome, Cviterova laboratorija na spratu bleštavo je
osvetljena, uredna, krcata smeđim staklom, radnim stolovima, svetlom
mnogih boja, pegavim kutijama, zelenim registratorima – laboratorija
ludog naciste! Plastičaru, gde si?
Tu je samo Cviter: zdepast, crne kose razdeljene po sredini, stakala
na naočarima debelih poput prozora na batisferi, iza kojih se talasaju
fluorescentne hidre, jegulje, i raže kontrolnih jednačina. ...
No kad su ta stakla ugledala Slotropa, došlo je do trenutačnog
razvedravanja i staklaste barijere su se spustile. Hmm, T.S., šta li je to
sad? Ko su ti ljudi? Šta se dogodilo sa jabučicama u obrazima starog
Glimfa? Šta jedan nacistički stručnjak za navođenje radi s ove strane
ograde u Garmišu, netaknute laboratorije?

OH... gle tu su...

U drvenariji su nacisti,
U zidovima fašisti,
Japosi na-cereni
Za jaja će te držati.
Kad se rat taj završi,
Baš ću se ra-dovati,
Za Ruje ću se spremati,
I treću rundu čekati. ...

□ □ □ □ □ □ □

U vreme kada su se beli inženjeri prepirali oko svojstava sistema

napajanja u nastajanju, jedan od njih je došao k Encijanu iz Blajherodea
i rekao: „Ne možemo da se složimo oko pritiska u komori. Naši
proračuni pokazuju da bi najpoželjniji bio radni pritisak od 40 atu. No
svi podaci koje imamo slažu se u tome da bi vrednost trebalo da bude
negde oko svega 10 atu.”

„Onda zasigurno”, odgovorio je Nguarorerue, „morate

slušati šta kažu podaci.”
„Ali to ne bi bilo najsavršenija niti najefikasnija
vrednost”, pobunio se Nemac.
„Tašti čoveče”, rekao je Nguarorerue. „Šta
predstavljaju ti podaci, ako ne direktno otkrovenje?
Odakle su potekli ako ne od Rakete koja će nastati? Kako
se usuđujete da poredite broj do kojeg ste došli samo na
papiru sa brojem koji pripada samoj Raketi? Ostavite se
taštine i uradite nacrt prema nekoj kompromisnoj
 vrednosti.”
– iz PRIČA O ŠVARCKOMANDI,
koje je prikupio Stiv Edelman

U planinama oko Nordhauzena i Blajherodea, dole u napuštenim

rudarskim oknima, žive pripadnici Švarckomande. Ovih dana to više ne
predstavlja vojno zvanje: oni su sada narod, Zonski Herero narod, već
druga generacija izgnanika iz Jugozapadne Afrike. Prvi rajnski
misionari počeli su da ih dovode natrag u Metropolu, taj veličanstveni
dosadni zoološki vrt, kao primerke potencijalno prokazane rase. Sa
njima su obazrivo eksperimentisali: izlagali su ih katedralama,
vagnerovskim soareima, „jeger” donjem vešu, pokušavajući da ih
zainteresuju za sopstvene duše. Druge su u Nemačku dovodili da budu
sluge vojnicima koji su tamo otišli da uguše veliki Herero ustanak u
periodu od 1904. do 1906. godine. No većina sadašnjih vođa stigla je
tek nakon 1933. godine, kao deo plana – koji Nacistička partija nikada
nije otvoreno priznala – da se osnuju crne hunte, države u senci, za
potrebe eventualnog preuzimanja britanskih i francuskih kolonija u
crnoj Africi, po modelu nemačkog plana za Magreb. Jugozapadna
Afrika je do tada već postala protektorat kojim je upravljala
Južnoafrička Unija, no prava moć je i dalje ležala u rukama starih
nemačkih kolonijalnih porodica, a oni su sarađivali.
Sada postoji nekoliko podzemnih zajednica u području
Nordhauzena/Blajherodea. U ovom su kraju one poznate pod
zajedničkim nazivom Erdschweinhohle. To je herero pošalica, i to
gorka. U plemenu Ovačimba, najsiromašnijem među plemenima
Herero naroda, koji nije posedovao stoku niti sopstvena sela, sveta
životinja je bila Erdschwein ili afrički mravojed. Svoj naziv su uzeli
odatle, nikada nisu jeli njegovo meso, svoju hranu su iskopavali iz
zemlje, baš kao što on čini. Smatrani izopštenicima, živeli su na veldu,
na otvorenom. Na njih ste mogli naići po noći, njihove vatre su hrabro
gorele uprkos vetru, dalje od dometa vatrenog oružja koje bi moglo
zapucati sa železničke pruge: izgledalo je da ne postoji nijedna druga
sila koja bi im mogla odrediti položaj u toj praznini. Znali ste čega se
plaše – ali ne i šta žele, ili šta ih je pokretalo. I imali ste posla gore ka
severu, u rudnicima: i tako bi, istog trenutka, kako za vama nestaju
njihova iskričava svetla, nestala i svaka dalja potreba da o njima
razmišljate. ...
 No dok se okrećete od njih, ko je bila ta žena, sama u zemlji,
zakopana do ramena u rupu afričkog mravojeda, glave prikovane za
pustinjsku ravnicu, sa planinama što se izdižu iza nje, mrke, daleko u
večeri? Ona oseća neverovatan pritisak, kilometre horizontalnog peska
i gline, naspram svog stomaka. Dalje niz put vrebaju svetlucavi duhovi
njene četvoro mrtvorođene dece, debeli crvi leže bez ikakve šanse za
utehu među stabljikama divljeg luka, jedan po jedan, plačući za mlekom
svetijim od onog što se kuša i blagosilja u seoskim tikvama. U
izbrisanoj, preskočenoj liniji usmerili su je ka tom mestu, da bude u
dodiru sa Zemljinim darom stvaranja. Ta žena oseća kako moć nadire
kroz svaku branu: reka između njenih butina, svetlost što joj poigrava
na vrhovima prstiju na rukama i nogama. Postojana je i okrepljujuća
poput sna. To je toplina. Što više dan čili, to se ona dublje prepušta –
mraku, spuštanju vode iz vazduha. Ona je seme u Zemlji. Sveti afrički
mravojed joj je iskopao krevet.
U Jugozapadnoj Africi je Erdschweinhohle predstavljala moćan
simbol plodnosti i života. No ovde u Zoni njen stvarni položaj nije
toliko jasan.
Među pripadnicima Švarckomande trenutno postoje sile koje su
odabrale sterilitet i smrt. Borba se uglavnom odvija u tišini, po noći, u
mučninama i grčevima trudnoća i pobačaja. No to je politička borba.
Nikoga ona ne pogađa više nego Encijana. On ovde predstavlja
Nguarorerue. Sama reč ne znači baš „vođa”, već „onaj koji se dokazao”.
Encijana još nazivaju i Otyikondo, Polutan – premda nikada pred
njim. Otac mu je bio Evropljanin. No to ga ne čini jedinstvenim ovde
među Erdschweinhohlerima: sada je sa njihovom pomešana i nemačka,
slovenska i ciganska krv. U toku nekoliko generacija, potaknuti
ubrzavanjima nepoznatim pre Carstva, izgrađivali su identitet za koji je
malo njih verovalo da će ikada dobiti konačni oblik. Raketa će imati
konačni oblik, ali ne i njen narod. Eanda i oruzo 330 su ovde izgubili
svoju silinu – loze majke i oca ostale su iza njih, u Jugozapadnoj Africi.
Mnogi od prvih emigranata su čak prešli i u veru Rajnskog
misionarskog društva mnogo pre nego što su otišli. U svakom selu, kad
podne čvrsto priveže senke uz njihove vlasnike, u tom trenu užasa i
utočišta, omuhona bi vadio iz svoje svete vreće jednu preobraćenu dušu
za drugom, kožne vrpce koje je tamo držao otkako se pojedinac rodio,
i odvezivao bi čvor vezan na rođenju. Tako odvezana, bila je to još

330 Eanda i oruzo – matrilinearnost i patrilinearnost kod Herero naroda.

jedna duša mrtva za pleme. Zato danas, u zajednici Erdschweinhohle, ti
Prazni nose svaki po jednu kožnu vezicu bez čvora: to je delić stare
simbolike koji im je bio od koristi.
Sebe nazivaju Otukungurua. Da, vi stari poznavaoci Afrike, trebalo
bi da to bude „Omakungurua”, no oni uvek paze – možda je to manje
zdravo nego pažljivo – da napomenu kako se oma- odnosi samo na živa
bića i na ljude. Otu- označava neživa bića i pobunjenike, i upravo tako
oni doživljavaju sebe. Revolucionari Nule, odlučni su da nastave ono
što je započelo među starim pripadnicima Herero naroda nakon što je
pobuna 1904. godine propala. Žele negativnu stopu rođenja. Taj je
program samoubistvo jedne rase. Privešće kraju istrebljenje koje su
Nemci započeli 1904.
Jednu generaciju ranije, smanjenje broja živorođene dece među
Herero narodom bila je tema od medicinskog značaja širom južne
Afrike. Belci su ih posmatrali jednako zabrinuto kao što bi posmatrali
epidemiju goveđe kuge među stokom. Kako je to samo neprijatno,
posmatrati potčinjenu populaciju kako se tako osipa, iz godine u
godinu. Šta je uopšte kolonija bez svojih tamnoputih urođenika? Šta je
tu zabavno ako će svi oni izumreti? Tek veliki komad pustinje, nema
više služavki, nema radnika u polju, nema radnika na građevini ili u
rudnicima – čekaj, čekaj malo, da, to jeste Karl Marks, taj prepredeni
stari rasista što veselo skakuće stisnutih zuba i podignutih obrva,
pokušavajući da se pretvara da se tu ne radi ni o čemu drugom do o
Jeftinoj Radnoj Snazi i Stranom Tržištu... Oh, ne. Kolonije su mnogo,
mnogo više od toga. Kolonije su ispostave evropske duše, gde čovek
može da se opusti, da uživa u mirisu sopstvenih govana. Gde može da
se baci na svoj tanani plen urlajući onoliko glasno koliko mu je milo, i
da mu se uz neskriveni užitak napije krvi. Zar ne? Gde može
jednostavno da trune i propada u mekoj puti, prijemčivoj tami udova,
tami kose ćebaste poput dlaka na njegovim zabranjenim genitalijama.
Gde mak, kanabis i koka rastu bujne i zelene, a ne u bojama i oblicima
smrti, kao ergot i muhara, lisna vaš i gljiva što autohtono rastu u Evropi.
Hrišćanska Evropa oduvek je predstavljala smrt, Karle, smrt i represiju.
Dole u kolonijama u životu se može uživati, u životu i putenosti u svim
njihovim oblicima, a da se nikakva šteta ne nanese Metropoli, bez ičega
što bi uprljalo te katedrale, sa mermernim statuama, uzvišenim mislima.
... Nikakve vesti se nikada ne pronesu. Tišine su ovde dole dovoljno
prostrane da apsorbuju sve oblike ponašanja, koliko god da su prljavi,
koliko god animalni. ...
 Neki od racionalnijih ljudi iz medicinske struke pripisivali su pad
nataliteta kod Herero naroda nedostatku vitamina E u ishrani – drugi su
to pripisivali slabim mogućnostima oplodnje zbog dugačkog i uskog
uterusa Herero žena. No u osnovi svih tih razumnih objašnjenja, tog
naučnog nagađanja, nijedan beli Afrikaner nije umeo da definiše sam
osećaj. ... Nešto zlokobno se kretalo po veldu: počinjao je da zagleda
njihova lica, naročito lica žena, poređana iza bodljikavih ograda, i znao
je iako nije imao logičnog dokaza: tu jeste radio plemenski um, koji je
odabrao da počini samoubistvo. ... Zbunjujuće. Možda nismo bili
onoliko pošteni koliko smo mogli biti, možda im jesmo oduzeli stoku i
zemlju... a zatim su tu bili i radni logori, razume se, bodljikava žica i
ograde od zašiljenog kolja. ... Možda su smatrali da je to svet u kojem
više ne žele da žive. No to je bilo tipično za njih, da tako odustanu, da
otpuze da umru... zašto nisu hteli čak ni da pregovaraju? Mogli smo
iznaći rešenje, nekakvo rešenje. ...
Za Herero narod to je bio jednostavan izbor između dve vrste smrti:
plemenske smrti i hrišćanske smrti. Plemenska smrt je imala smisla.
Hrišćanska nije imala nikakvog. Delovala im je kao bespotrebna vežba.
No za hrišćane, koji su bili zavarani sopstvenom Prevarom o Bebi Isusu,
ono čemu su nazočili među tim pripadnicima Herero naroda
predstavljalo je misteriju moćnu poput misterije groblja slonova, ili
leminga što se survavaju u more.
Premda to neće priznati, za One Prazne koji su sada u izgnanstvu, u
Zoni, evropeizovani u jeziku i misli, odsečeni od starog plemenskog
jedinstva, razlog svega toga jednaka je nepoznanica. No prigrlili su to,
kao što će bolesna žena prigrliti amajliju. Ne proračunavaju cikluse, niti
ponovne dolaske, zaljubljeni su u privlačnost ideje o samoubistvu
čitavog jednog naroda – u stav, stoicizam, hrabrost. Ovi Otukungurua
zagovornici su masturbacije, stručnjaci za abortus i sterilizaciju,
promoteri činova oralnih i analnih, činova nogama i prstima,
sodomističnih i zoofilskih – njihov pristup i njihov cilj jeste
zadovoljstvo: ubeđuju predano i dobro, a Erdschweinhohleri ih slušaju.
Oni Prazni mogu da garantuju da će doći dan kada će umreti
poslednji Herero iz Zone, kada će nastupiti konačna nula u kolektivnoj
istoriji, potpuno proživljenoj. Privlačno je to.
Nema izravne borbe za moći. Sve se svodi na zavođenje i
protivzavođenje, promovisanje i pornografiju: istorija Herero naroda iz
Zone odlučena je u krevetu.
Vektori u noći, u podzemlju, što svi teže ka središtu, ka nekoj sili
koja je, kako se čini, Raketa: neka imahinacija, bilo putovanja ili usuda,
što je u stanju da spoji oštro suprotstavljene političke suprotnosti u
Erdschweinhohle dok spaja gorivo i oksidanse u svojoj potisnoj
komori: odmereno, u stilu predvodnika, zarad svoje proračunate
parabole.
Encijan večeras sedi pod svojom planinom, iza njega je još jedan
dan šema, troškova, novo izmišljene papirologije – formulara koje
uspeva da uništi ili savije, u japanskom stilu, pre isteka dana, u gazele,
orhideje, lovačke sokole. Uz napredovanje Rakete do njenog radnog
oblika i punoće, razvija se i on u novi sklop. Oseća da je tako. To je još
nešto oko čega valja brinuti. Kasno sinoć, okruženi nacrtima, Kristijan
i Mječislav su podigli pogled, naglo se nasmešili, i zaćutali. Očigledno
poštovanje. Proučavaju crteže kao da su njegovi lično i kao da su
otkrovenja. To mu nimalo ne laska.
Ono što Encijan želi da stvori neće imati istoriju. Nikada mu neće
biti potrebna promena nacrta. Vreme, onakvo kakvo je poznato drugim
narodima, uvenuće i nestaće unutar ovog novog. Zajednice
Erdschweinhohlea neće biti vezane, kao Raketa, za vreme. Taj će narod
ponovo pronaći Središte, Središte bez vremena, putovanje bez
histereze, gde je svaki odlazak povratak na isto mesto, jedino mesto. ...
Tako je on pronašao čudno prijateljstvo sa Praznima: naročito sa
Jozefom Ombindijem iz Hanovera. Večno Središte se lako može videti
kao Konačna Nula. Nazivi i metode se razlikuju, no kretanje ka
nepomičnosti je isto. To je dovelo do čudnih razgovora između dvojice
muškaraca. „Znaš”, Ombindijeve oči se okreću na drugu stranu i
posmatraju Encijanov odraz u ogledalu koji samo on može da vidi,
„postoji... ovaj, postoji nešto što inače ne bih smatrao erotičnim – no to
je zapravo najerotičnija stvar koja postoji.”
„Stvarno”, ceri se Encijan, flertujući. „Ne mogu ni da pretpostavim
šta bi to moglo biti. Daj mi neku natuknicu.”
„To je neponovljivi čin.”
„Ispaljivanje rakete?”
„Ne, jer uvek postoji još jedna raketa. Ali ovde nema ničega –
dobro, nije važno.”
„Ha! Nema ničega što bi moglo uslediti posle, to si hteo da kažeš.”
„Hajde da ti dam još jednu natuknicu.”
„U redu.” No Encijan je već pogodio: vidi se to po načinu na koji
drži vilicu i samo što ne prsne u smeh. ...
„To objedinjuje sve Devijacije u jednom jedinom činu.” Encijan
uzdiše, razdražen, no ne napada ga zbog ove upotrebe reči „Devijacije”.
Potezanje prošlosti je deo igre koju Ombindi igra. „Na primer,
homoseksualizam.” Nema podizanja. „Sadizam i mazohizam. Onanija?
Nekrofilija. ...”
„Sve to u istom činu?”
Sve to, i još više od toga. Obojica sada već znaju da je to o čemu
razgovaraju čin samoubistva, koji takođe uključuje i bestijalnost
(„Pomisli samo koliko je lepo” glasi nagovaranje, „pokazati milost,
seksualnu milost, toj povređenoj životinji što ječi”), pedofiliju
(„Naširoko je poznato da baš na rubu postaješ upadljivo mlađi”),
lezbejstvo („Da, jer dok vetar duva kroz sve odeljke što se prazne dve
žene-senke napokon mogu da se išunjaju iz svojih odaja u toj umirućoj
ljusci, na poslednjoj sivoj obali, da se susretnu i zagrle...”), koprofilija
i urolagnija („Poslednji trzaji...”), fetišizam („Širok izbor fetiša u vezi
sa smrću, prirodno...”). Prirodno. Njih dvojica tako sede, dodaju jedan
drugom cigaretu sve dok je ne svedu na veoma mali opušak. Da li je to
samo prazna priča, ili Ombindi zaista pokušava da mu proda tu ideju?
Encijan mora da bude siguran pre nego što bilo šta preduzme. Ako kaže:
„Pokušavaš da mi prodaš tu ideju, zar ne?” i ispostavi se da nije tako, e
pa onda – Ali alternativa je tako čudna, da je Encijan, nekako, došao do
toga da postane

SKLON OVOM SAMOUBISTVU

Za hranu ne marim, ništa ne pitam,

Ne mogu da trpim onaj bugi-vugi ritam –
Ali sam sklon, ovom, samoubistvu!

I onog Krozbija zadrži tu,

I njegovo prokleto „bu-bu-bu-buu”,
Jer sam sklon ovom samoubistvu!

Oh! Markice za hranu bacam od sebe,

Ne marim ni za majke što prenemažu se ko bebe,
 Ali sam sklon, ovom, samoubistvu!

U bejzbolu ne volim ni „Braunovce” ni „Kardinale”,

Mrzim državu, a i grad je za budale,
Ali sam S.O.S.

... i tako se to nastavlja, stih za stihom, poprilično dugo. U svom

punom obliku pesma predstavlja prilično nepristrasno odbacivanje
stvari koje pripadaju ovom svetu. Problem je u tome što, po Gedelovoj
teoremi, mora postojati nešto što je izostavljeno sa spiska, a takvog se
predmeta nije lako setiti ovako naprečac, tako da će onaj ko peva
najverovatnije ponovo proći kroz čitav spisak, u međuvremenu
ispravljajući greške i nužna ponavljanja, i ubacujući nove stvari koje će
mu sigurno pasti na pamet, i – dakle, lako je videti da bi „samoubistvo”
iz naslova možda moralo biti odgođeno na neodređeno!
Razgovori između Ombindija i Encijana ovih dana, stoga,
predstavljaju niz komercijalnih poruka, pri čemu Encijan nije toliko
meta koliko nevoljni saučesnik, koji predstavlja ostatak ciljne publike,
koja možda sluša, a možda i ne.
„Ahh, vidim li ja to da ti kita raste, Nguarorerue? ... ne, ne, možda
samo misliš na nekoga koga si voleo, negde, davno... tamo u
Jugozapadnoj Africi, možda?” Da bi se dopustilo plemenskoj prošlosti
da se raspe i nestane, sve uspomene bi trebalo da budu javna svojina,
nema smisla čuvati istoriju kad se nadaju Konačnoj Nuli... Cinično je
to što je Ombindi ovo propovedao u ime starog Plemenskog Jedinstva,
i to je slaba tačka njegovog ubeđivanja – deluje loše, deluje kao da
Ombindi pokušava da se pretvara da nas hrišćanska bolest nikada nije
dotakla, a svako zna da nas je sve zarazila, neke na smrt. Da, pomalo je
bezvezno od Ombindija što se osvrće na nedužnost o kojoj je zapravo
samo slušao, u koju lično ne može da poveruje – okupljena čistota
suprotnosti, selo izgrađeno kao mandala. ... Ipak, i dalje će obznanjivati
i propovedati, kao prizor grala što promiče kroz prostoriju, blistav,
premda će šaljivdžije oko stola krišom na Opasnu stolicu 331 podmetnuti
jastučiće koji prde, pod stražnjicu tragaoca za gralom što se sprema da
sedne, i premda su i sami gralovi u poslednje vreme izrađeni od

331Opasna stolica – stolica oko Okruglog stola kralja Artura koju je Merlin čuvao za
viteza koji će jednog dana uspeti da pronađe Sveti gral.
plastike, tuce za groš, i dalje Ombindi, ponekad samozavaravajući se
kao i svaki hrišćanin, veliča i zagovara to doba nevinosti koje je za
dlaku izbegao, jedno od poslednjih utočišta predhrišćanskog Jedinstva
na planeti: „Tibet je poseban slučaj. Tibet je Imperija namerno ostavila
po strani kao slobodnu i neutralnu teritoriju, neku vrstu duhovne
Švajcarske u kojoj nema ekstradicije, alpsko-himalajski lanac što dušu
vodi naviše, gde su opasnosti dovoljno retke da bi se mogle tolerisati.
... Švajcarsku i Tibet povezuje jedan od istinskih meridijana Zemlje,
istinski kao meridijani tela što su ih Kinezi crtali. ... Moraćemo da
naučimo te nove mape Zemlje: i kako putovanje u Unutrašnjost postaje
sve češće, kako mape dobijaju drugu dimenziju, tako moramo i mi. ...”
I priča o Gondvani, pre nego što su se kontinenti razdvojili, kada je
Argentina ležela priljubljena uz jugozapadnu Afriku... ljudi slušaju, i
povezuju sa pećinom i krevetom i porodičnom tikvom iz koje se mleko,
neosveštano, guta u vidu hladne beline, hladno poput severa. ...
I tako se između ove dvojice ni svakodnevno pozdravljanje ne
odvija bez nekog pozadinskog značenja i nade da će se izvršiti napad
na um onog drugog. Encijan zna da ga koriste zbog njegovog imena. To
ime nosi nekakvu magiju. No toliko dugo nije bio u stanju da nekoga
dotakne, toliko je dugo bio neutralan... sve je iščilelo osim imena,
Encijan, zvuka pojanja. Nada se da će biti dovoljno magično da
postigne jednu stvar, jednu dobru stvar kad za to dođe vreme, koliko
god da je udaljen od Središta. ... Šta drugo predstavljaju ta istrajavanja
u jednom narodu, te tradicije i zvanja, ako ne zamke? seksualni fetiši
koje hrišćanstvo ume za trenutak da pokaže, da nas namami, trebalo bi
da nas podsete na najraniju detinju ljubav. ... Može li njegovo ime, može
li „Encijan” uništiti njihovu moć? Može li njegovo ime. nadvladati?
Erdschweinhohle se nalazi u jednoj od najgorih zamki do sada, gde
je dijalektika reči otelovljena, a telo se kreće ka nečemu drugom. ...
Encijan tu zamku vidi sasvim jasno, no ne vidi i način da se iz nje izađe.
... Dok sada sedi između dve sveće tek upaljene, sive vojničke jakne
bez kragne, brade što mu se pernato spušta niz tamno grlo do kraćih,
ređih sjajnih crnih dlaka koje se kovrdžavo prostiru, kao opiljci gvožđa,
oko južnog pola njegove Adamove jabučice... pol... osa... stablo
osovine... Stablo... Omumborombanga... Mukuru... prvi predak...
Adam... i dalje se preznojavajući, ruku od celodnevnog rada ogrubelih
i bez osećaja, za trenutak može da odluta i da se seća ovog doba dana
tamo u Jugozapadnoj Africi, iznad zemlje, gde se učestvuje u zalasku
sunca, gde se posmatra nakupljanje izmaglice, delom magle, delom
prašine koju podiže stoka što se vraća u zabrane na mužu i spavanje...
njegovo je pleme davno verovalo da je svaki zalazak sunca bitka. Na
severu, gde sunce zalazi, žive jednoruki ratnici, jednonogi i jednooki,
koji se svake večeri bore sa suncem, koji ga kopljima probadaju do
smrti, sve dok mu krv nepoteče preko horizonta i neba. No ispod zemlje,
u noći, sunce se ponovo rađa, da se vrati svake zore, novo i isto. Ali mi,
Zonski Herero narod, ispod zemlje, koliko ćemo mi dugo čekati na
ovom severu, na ovom lokusu smrti? Da li čekamo da budemo ponovo
rođeni? ili smo zaista poslednji put zakopani, zakopani okrenuti severu
kao i svi naši mrtvi, kao sva sveta stoka ikada žrtvovana precima? Sever
je region smrti. Možda bogovi ne postoje, ali postoji šablon: imena
možda sama po sebi nemaju nikakvu magiju, no sam čin imenovanja,
fizičkog izgovaranja, sledi taj šablon. Nordhauzen znači kuće na severu.
Raketa se morala proizvoditi na mestu koje se zove Nordhauzen.
Susedni grad je nazvan Blajherode u znak validacije, kao višak
informacije kako poruka ne bi promakla. Istorija starih plemena naroda
Herero i jeste istorija poruka koje su promakle. Počelo je to u mitska
vremena, kada je prepredeni zec što svoje gnezdo svija na mesecu među
ljudima raširio smrt a ne istinsku poruku meseca. Istinska poruka nikada
nije dospela do njih. Možda bi Raketa trebalo da nas odvede tamo
jednog dana, a tada će nam mesec napokon saopštiti svoju istinu.
Postoje među pripadnicima Erdschweinhohlea oni mlađi koji ne
poznaju ništa drugo do belu, jeseni sklonu Evropu, koji veruju da je
mesec njihova sudbina. No oni stariji, kao što je Ndjambi Karunga,
sećaju se da je taj mesec istovremeno i donosilac zla i osvetnik. ...
I Encijan smatra da naziv Blajherode liči na Blicker, nadimak koji
su stari Nemci davali Smrti. Videli su je kao belu: izbeljujuću, prazninu.
Ime je kasnije latinizovano u „Dominus Blicero”. Vajsman ga je,
očaran, uzeo za svoje tajno ime u SS. Encijan je u to vreme već bio u
Nemačkoj. Vajsman je svoje novo ime doneo kući, svom ljubimcu, ne
da se njime hvali koliko da Encijanu ukaže na još jedan korak koji valja
preduzeti da se dođe do Rakete, do sudbine koju i dalje ne može da
razazna od ove zlokobne kriptografije imena, oskudan šablon no šablon
koji se nipošto ne može prenebregnuti, koji ga poziva i vuče da posrne
kao i pre dvadeset godina. ...
Nekad nije mogao da zamisli život bez povratka. Pre nego što je
otpočelo njegovo svesno sećanje, nešto ga je dovelo i odvelo iz kružnog
sela njegove majke duboko u Kakau veld, na granici zemlje smrti,
odlazak i povratak. ... Godinama kasnije rekli su mu za to. Nedugo
nakon što je rođen, majka ga je dovela natrag u svoje selo, natrag iz
Svakopmunda. U normalna vremena bi je proterali. Bila je rodila
vanbračno dete, sa nekim ruskim mornarem čije ime nije umela da
izgovori. No za vreme nemačke invazije manje se gledalo na protokol
a više na to da jedni drugima pomažu. Iako su ubice u plavom dolazile
iznova i iznova, svaki bi put, nekako, Encijana preskočili. To je mit o
Herodu koji njegove pristalice i dalje vole da pomenu, iako on
negoduje. Hodao je svega nekoliko meseci kad ga je majka povela da
se pridruže velikom prelasku Samjuela Maherera preko pustinje
Kalahari.
Od svih priča ispričanih o tim godinama, ova je najtragičnija.
Izbeglice su danima bile u pustinji. Kama, kralj naroda Bocvane, poslao
je vodiče, volove, kola i vodu kako bi im pomogao. Oni koji su prvi
stigli bili su upozoreni da vodu uzimaju samo malo po malo. No kad je
stiglo začelje, svi ostali su već spavali. Nije bilo nikoga da ih upozori.
Još jedna poruka koja nije preneta. Pili su sve dok nisu umrli, na stotine
duša. Encijanova majka je bila među njima. On je bio zaspao pod
prostirkom od kravlje kože, iscrpljen od gladi i žeđi. Probudio se među
mrtvima. Priča se da ga je tamo pronašla skupina pripadnika plemena
Ovačimba, da su ga oni prihvatili i brinuli o njemu. Ostavili su ga opet
na rubu majčinog sela, da sam u njega uđe. Oni su bili nomadi, mogli
su poći bilo kojim pravcem u toj pustoj zemlji, no vratili su ga natrag u
mesto iz kojeg je otišao. Tamo jedva da je ikoga još bilo. Mnogi su otišli
u seobu, neke su odveli na obalu i zatvorili u zabrane, ili da rade na
pruzi koju su Nemci gradili kroz pustinju. Mnogi drugi su umrli jer su
jeli stoku što je uginula od goveđe kuge.
Nije bilo povratka. Šezdeset procenata Herero naroda bilo je
istrebljeno. Ostatkom su se služili kao da su životinje. Encijan je
odrastao u svetu koji su belci okupirali. Zatočeništvo, iznenadna smrt,
jednosmerni odlasci bili su obične, svakodnevne pojave. Kada se
zapitao kako je on sam opstao, nije pronalazio nikakav odgovor. Nije
verovao u proces selekcije. Ndjambi Karunga i hrišćanski Bog bili su
predaleko. Nije bilo razlike između ponašanja boga i delovanja čiste
slučajnosti. Vajsman, Evropljanin čiji je štićenik postao, uvek je
verovao da je Encijana oteo od religije. No bogovi su sami bili otišli:
bogovi su napustili narod. ... Dozvolio je da Vajsman misli šta god želi.
Žeđ tog čoveka za krivicom bile je nautaživa poput žeđi pustinje za
vodom.
Sada je već mnogo vremena prošlo od kako su se njih dvojica
poslednji put videli. Poslednji put su razgovarali za vreme prelaska iz
Penemindea ovamo, u Mitelverk. Vajsman je sada verovatno već mrtav.
Još u Jugozapadnoj Africi, pre dvadeset godina, pre nego što je Encijan
uopšte govorio njegovim jezikom, video je kod njega to: ljubav prema
poslednjoj eksploziji – podizanje i vrisak što se nadnosi nad strahom. ...
Zašto bi Vajsman želeo da preživi rat? Sigurno je pronašao nešto
dovoljno veličanstveno da parira njegovoj žeđi. Nije se to po njega
moglo završiti racionalno i pitomo, poput stotina njegovih staklenih
kancelarija svuda po esesovskoj ruti – smeštenih u prostoru i vremenu
uvek tik nadomak veličanstvenosti i sjaja, ali promašujući ih, ostajući
tek u njihovom vakuumu, nakratko povučeni njegovom vazdušnom
strujom, no naposletku ostavljeni da ponovo mirno leže u vidu nekoliko
toka ostalih za njim, iščilelog sjaja. Bürgerlichkeit što se odvija uz
Vagnera, limeni duvački instrumenti slabašni i podsmešljivi, zvukovi
žičanih instrumenata što dopiru u fazama oscilovanja. ...
Noću se ovde dole, u poslednje vreme veoma često, Encijan budi
bez ikakvog razloga. Je li to zaista bio on, probodeni Isus, što je došao
da se nadnese nad tebe? To belo telo iz pederskog sna, tanane noge i
blage zlatne evropske oči... jesi li krajičkom oka video maslinastu kitu
ispod dronjave bedrene marame, jesi li poželeo da se nagneš i poližeš
znoj sa njegovih grubih, odrvenelih zavoja? Gde je on, u kojem delu
Zone, večeras, proklet bio do balčaka tog razdražljivog vladarskog
žezla. ...
Malo je takvih ostrvaca od paperja i baršuna na kojima može da leži
i sanjari, nema ih u ovim mermernim hodnicima moći. Encijanu je
postalo hladno: ne toliko zbog zamiranja vatre koliko zbog nadiranja
hladnoće, gorkog ukusa što se širi preko nepca prvih nadanja ljubavi. ...
Počelo je to kad ga je Vajsman doveo u Evropu: otkriće da je ljubav,
među ovim ljudima, kad se jednom prevaziđu njena jednostavnost
osećaja i orgazmičnost, bila povezana sa muškim tehnologijama, sa
ugovorima, sa pobedama i porazima. Da je zahtevala, u njegovom
slučaju, da stupi u službu Rakete. ... Osim što je predstavljala prostu
čeličnu erekciju, Raketa je bila čitav sistem otet od ženske tame,
suprotstavljen entropijama dopadljive ali rasejane Majke Prirode: to je
bila prva stvar koju je od njega Vajsman zahtevao da nauči, njegov prvi
korak ka državljanstvu Zone. Naveli su ga da veruje da će, ako razume
Raketu, istinski razumeti i svoju muževnost. ...
„Zamišljao sam, na neki naivan način koji je za mene sada
izgubljen, da mi je sve uzbuđenje tih dana dato, nekako, kao dar od
Vajsmana. Preneo me je preko svog praga i uneo u kuću, i to je bio život
u koji je želeo da me dovede, ta muževna interesovanja, odanost Vođi,
političke intrige, tajna naoružavanja u znak prkosa prema ostarelim
plutokratijama svuda oko nas... postajali su nemoćni, a mi smo bili
mladi i snažni... biti tako mlad i snažan, u takvo vreme u životu jedne
nacije! Nisam mogao da verujem da ima toliko lepih mladih muškaraca,
da im tako znoj i prašina leže na telima dok se pružaju duž puteva iz
dana u dan: vozili smo se među vojnim trubačima, sa svilenim
stegovima besprekorno iskrojenim kao da su odela... žene su se kretale
nekako krotko, bezbojno... Zamišljao sam ih u redovima, kako kleče, a
grudi im izmuzavaju u vedra od svetlucavog čelika. ...”
„Da li je on ikada bio ljubomoran na druge mladiće – na to što si
osećao prema njima?”
„Oh. U ono je vreme za mene sve to još uvek imalo veoma fizičku
dimenziju. No on je već bio prevazišao taj deo. Ne. Ne, ne verujem da
mu je smetalo. ... U to vreme sam ga voleo. Nisam mogao da ga
razumem, niti da razumem stvari u koje je verovao, ali sam to želeo.
Ako je Raketa bila njegov život, onda sam ja želeo da pripadam
Raketi.”
„I nikada nisi sumnjao u njega? On baš nije posedovao najuredniju
ličnost –”
„Čuj – ne znam kako to da kažem... jesi li ikada bio hrišćanin?”
„Ovaj... nekad.”
„Jesi li ikada, na ulici, ugledao čoveka za kojeg si znao, istog
trenutka, da mora da je Isus Hrist – ne da si se nadao da jeste, ili da si
primetio neku sličnost – već da si znao. Izbavitelj koji se vratio i hoda
među ljudima, baš kao što su to obećavale stare priče... kako mu se
približavaš, sve si sigurniji – ne vidiš baš ništa što bi bilo u suprotnosti
sa onim prvim oduševljenjem... približavaš mu se i prolaziš kraj njega,
prestravljen da će ti se obratiti... pogledi su vam se susreli... potvrđeno
je. I što je najstrašnije od svega, on je znao. Video je tvoju dušu: sva
tvoja pretvaranja prestala su da budu bitna. ...”
„Dakle... to što se dešavalo, od tvojih prvih dana u Evropi, moglo
bi se opisati, rečima Maksa Vebera, kao ‘rutinizacija harizme.”
„Outase”, veli Encijan, što je jedna od mnogih reči Herero naroda
za sranje, u ovom slučaju veliki, sveže izbačeni kravlji brabonjak.
Andreas Orukambe sedi ispred vojničkizelene radio-stanice,
naborane površine, u stenovitom alkovu prostorije. Par gumenih
slušalica prekriva mu uši. Švarckomando koristi frekvencijski pojas od
50 crn – frekvenciju na kojoj radi Raketino navođenje „Havaji II”. Ko
bi osim zaluđenika za rakete prisluškivao na 53 cm? Oni iz
Švarckomande barem mogu biti sigurni da ih nadziru svi suparnici u
Zoni. Emitovanje iz Erdschweinhohlea počinje oko 3 sata ujutro i traje
do zore. Druge stanice Švarckomande emituju prema sopstvenim
rasporedima. Saobraćaj se odvija na Herero jeziku, uz tu i tamo pokoju
pozajmljenicu iz nemačkog (što je šteta, jer su to obično tehnički izrazi,
i otkrivaju mnogo toga važnog onome ko prisluškuje.)
Andreas je sada na drugoj noćnoj straži, uglavnom sluša i beleži,
odgovara kad mora. Rukovanje bilo kakvim predajnikom pozivnica je
za trenutačnu paranoju. Odmah nastaje šablon u vidu antenskog niza,
hiljade i hiljade kvadratnih kilometara prepunih neprijatelja u svojim
sopstvenim noćnim taborima u Zoni, bezlični, nadziru. Premda su u
kontaktu jedni sa drugima, Švarckomandu pokušavaju da prisluškuju
koliko god mogu – iako nema nikakve dvojbe u pogledu njihovih
planova za Švarckomandu, ipak i dalje oklevaju, čekajući optimalno
vreme da napadnu i unište bez traga. ... Encijan veruje da će čekati da
prva afrička raketa bude potpuno sastavljena i spremna za ispaljivanje:
izgledaće bolje ako budu delovali protiv stvarne pretnje, stvarne
opreme. U međuvremenu Encijan pokušava da drži obezbeđenje na
vrhuncu. Ovde u kućnoj bazi to nije problem: ne bi bilo moguće da
prodre bilo koja formacija manja od puka. No tamo dalje u Zoni, u
raketnim gradovima kao što su Cele, Enshede, Hahenburg – tamo mogu
da nas odstrele jednog po jednog, prvo strategijom iznurivanja, zatim
koordiniranim napadom... nakon čega onda preostaje samo ovaj
metropolis, pod opsadom. ...
Možda je to samo predstava, no izgleda da više nisu Saveznici...
mada nas istorija koju su za sebe izmislili uslovljava da očekujemo
„posleratna rivalstva”, a zapravo sve to može biti jedan ogromni kartel
što uključuje i pobednike i gubitnike, u prijateljskom sporazumu da
podele šta se ima podeliti. ... Ipak, Encijan ih je nahuškao, te zavađene
lešinare, jedne protiv drugih... deluje dovoljno stvarno. ... Mora da je
Marvi sada već sa Rusima, kao i sa „Dženeral Elektrikom” – to što smo
ga pre neku noć bacili sa voza kupilo nam je – koliko? dan ili dva, i
koliko smo dobro iskoristili to vreme?
Sve se svodi na ovo svakodnevno pletenje i paranje, male uspehe,
male poraze. Na hiljade detalja, od kojih svaki može dovesti do fatalne
pogreške. Encijan bi voleo da je više izvan tog procesa no što jeste – da
bude u stanju da vidi kuda ide, da zna, u stvarnom vremenu, pri svakom
račvanju putanje odluke, šta bi bilo ispravno a šta bi bilo pogrešno. No
to je njihovo vreme, njihov prostor, a on i dalje očekuje, naivno, ishode
kojima je beli kontinuum prestao da se nada još pre mnogo vekova.
Detalji – ventili, posebni alati koji možda postoje, a možda i ne,
Erdschweinhohle ljubomore i zavere, izgubljeni priručnici za upotrebu,
tehničari što su pobegli i od Istoka i od Zapada, nestašice hrane, bolesna
deca – sve se to kovitla kao magla, svaki delić sa svojim sopstvenim
nizom sila i smerova... ne može se baviti svima njima u isto vreme, ako
se suviše dugo zadrži na bilo kojem, u opasnosti je da izgubi ostale. ...
Ali ne radi se samo o detaljima. Ima neki čudan osećaj, u trenucima
sanjarenja ili iskrenog očaja, da izgovara rečenice unapred pripremljene
negde daleko (ne daleko u smislu prostora, već u smislu nivoa moći), i
da njegove odluke uopšte nisu njegove, već glumatanje nekog glumca
koji igra vođu. Sanjao je da ga drže u neumoljivom poduhvatu iz kojeg
ne može da se probudi... često je na nekom brodu na širokoj reci,
predvodi pobunu koja mora propasti. Iz političkih razloga, dozvoljeno
je da pobuna neko vreme traje. Progone ga, dani su mu ispunjeni
prilikama u kojima uspeva za dlaku da se izvuče, što smatra
uzbudljivim, fizički elegantnim... a tek sama Zavera! poseduje neku
ozbiljnu, neku izrazitu lepotu, to je muzika, simfonija Severa, putovanja
na Arktik, kraj rtova od veoma zelenog leda, do podnožja ledenih
bregova, što kleče omađijani tom neverovatnom muzikom, zapljusnuti
morima plavim poput plave farbe, beskrajni Sever, prostrana zemlja
naseljena ljudima čije su stara kultura i istorija velikom tišinog
ograđene od ostatka sveta... nazivi njhovih poluostrva i mora, njihovih
dugačkih moćnih reka, nepoznati su dole u umerenom svetu... to je
povratak, ovo putovanje: ostario je unutar sopstvenog imena, ta moćna
muzika putovanja muzika je koju je sam napisao, toliko davno da ju je
potpuno zaboravio... no sada ga ona ponovo pronalazi. ...
„Nevolja u Hamburgu Andreas marljivo beleži, odižući jedan kraj
slušalica šljap vlažan od znoja kako bi istovremeno mogao biti na oba
kraja veze. „Zvuči kao da su opet u pitanju raseljena lica. Loš mi je
signal. Stalno se gubi
Još od predaje je stalno dolazilo do ovih čarki između nemačkih
civila i stranih zarobljenika oslobođenih iz logora. Gradove na severu
preuzeli su raseljeni Poljaci, Česi, Rusi, koji su opljačkali oružnice i
ambare i koji su nameravali da zadrže to što su uzeli. No niko ne zna
šta da misli o lokalnim pripadnicima Švarckomande. Neki vide samo
poderane delove SS uniforme, i na to reaguju ovako ili onako – drugi
ih smatraju Marokancima ili Indijcima koji su nekako dolutali preko
planina iz Italije. Nemci još pamte kako su francuske kolonijalne
jedinice okupirale Rajnsku oblast pre dvadeset godina, a pamte i plakate
koji uzvikuju SCHWARZE BESATZUNG AM RHEIN! Još jedna
nepravilnost u obrascu. Prošle nedelje su u Hamburgu ustrelili dvojicu
pripadnika Švarckomande. Ostale su gadno isprebijali. Britanska vojna
vlada je poslala neke trupe, ali tek nakon što je završeno sa ubijanjem.
Njihov glavni cilj je, kako se činilo, bio da sprovedu povečerje.
„Onguruve je.” Andreas mu pruža slušalice i okreće se na stolici da
se otkotrlja Encijanu s puta.
„... ne znam da li žele nas, ili naftnu rafineriju...” glas se pucketavo
gubi i ponovo javlja, „... stotinu, možda dve... toliko mnogo... – aka,
palica, pištolja –”
Pištanje i šuštanje, zatim preko toga poznati glas. „Mogu da
dovedem tuce ljudi.”
„Hanover odgovara”, mrmlja Encijan, trudeći se da zvuči kao da ga
to zabavlja.
„Mislite, Jozef Ombindi.” Andreasa ne zabavlja.
Onguruve koji traži pomoć neutralan je u pogledu Praznih, ili barem
pokušava da bude. Ali ako Ombindi može da dovede ispomoć u
Hamburg, možda odluči i da ostane. Hanover je, čak i uz
„Folksvagenovu” tamošnju fabriku, za njega samo odskočna daska.
Hanover bi Praznična omogućio veću političku moć, a ovo bi mogla biti
prilika. Sever bi svakako trebalo da je njihov prirodni element...
„Moraću da idem”, vraća slušalice Andreasu. „Šta nije u redu?”
„Možda su to Rusi, možda pokušavaju da vas izmame.”
„U redu je. Nemoj više da brineš o Čičerinu. Ne verujem da je on
tamo gore.”
„Ali vaš Evropljanin je rekao –”
„On? Ne znam koliko mogu da mu verujem. Seti se, čuo sam ga da
razgovara sa Marvijem u vozu. Sada je sa Čičerinovom devojkom u
Nordhauzenu. Hoću da kažem, da li bi mu ti verovao?”
„Ali ako ga Marvi sada juri, to može da znači da nešto vredi.”
„Ako je tako, onda ćemo ga sigurno ponovo sresti.”
 Encijan grabi svoj vojnički ranac, guta dva „pervitina” 332 za usput,
podseća Andreasa na jednu ili dve stvari u vezi sa poslom za sutra, i
uspinje se dugačkim kosinama od soli i kamena ka površini.
Napolju udiše zimzeleni vazduh Harca. U starim selima, ovo bi bilo
vreme za večernju mužu. Prva zvezda se pojavila na nebu, okanumaihi,
mali ispijač slatkog mleka. ...
No ovo mora da je neka druga zvezda, severna zvezda. Nema tu
utehe. Šta nam se dogodilo? Ako izbori nikada nisu bili na nama, ako
je Zonskom Herero narodu namenjeno da živi u nedrima Anđela koji je
pokušao da nas uništi u Jugozapadnoj Africi... onda: jesmo li bili
pošteđeni, ili smo odabrani za nešto još užasnije?
Encijan mora da stigne u Hamburg pre narednog probijanja sunca
kopljima. Obezbeđenje na vozovima je zabrinjavajuće, ali ga stražari
poznaju. Dugačke teretne kompozicije izlaze iz Mitelverka dan i noć,
noseći opremu i delove A4 na zapad Amerikancima, na sever
Englezima... i uskoro, kada na snagu stupi nova mapa okupacije, i na
istok, Rusima. ... Nordhauzen će biti pod ruskom upravom i tada bi
nešto trebalo da počne da se dešava... hoće li mu to pružiti priliku da
sredi Čičerina? Encijan tog čoveka nikada nije video, ali im je suđeno
da se susretnu. Encijan mu je polubrat. Porodica su.
Pulsira mu išijadični živac. Previše sedi. Odlazi hramljući, sam,
glave i dalje pognute zbog malo prostora za glavu u Erdschweinhohle
– ko zna šta ovde čeka onu suviše visoko podignutu? Spuštajući se
putem ka železničkom nadvožnjaku, visok i siv pod sve jačom svetlošću
zvezda, Encijan se zaputio na Sever. ...

□ □ □ □ □ □ □

Tik pred zoru. Stotinu stopa ispod njih samrtno beli sloj oblaka proteže
se ka zapadu dokle god im pogled seže. Evo Slotropa i veštice-
pripravnice Geli Triping, gde stoje povrh Brokena, tog pleksusa
nemačkog zla, na dvadeset milja ka severu-severozapadu od
Mitelverka, i čekaju na izlazak sunca. Iako je prvomajsko veče došlo i

332Pervitin – naziv tableta metamfetamina koje su za vreme Drugog svetskog rata

koristili nemački vojnici. Zvali su ih i „štuka tablete” i „pilule Herman Gering”.
prošlo, i ovaj veseli dvojac kasni gotovo mesec dana, tragovi poslednjeg
veštičjeg sahata i dalje su vidljivi: prazne flaše „krigsbiera”, čipkani
donji veš, istrošene patrone pušaka, barjaci sa svastikama od iscepanog
crvenog satena, igle za tetoviranje i mrlje plavog mastila – „Za šta li im
je to služilo?” pita se Slotrop.
„Za đavolov poljubac, razume se”, Geli mu se gnezdi pod pazuh
kao da želi da kaže oh-ti-stara-ludo, i Slotrop se oseća pomalo
staromodno i neiskusno jer to nije znao. No s druge strane, on ne zna
gotovo ništa o vešticama, iako je postojala među njegovim precima
jedna prava veštica iz Sejlema, koja se među poslednjima pridružila
gomili za vešanje, a bilo ih je nekoliko unazad kroz sprege vekova, što
se klatila sa Slotropovog porodičnog stabla. Zvala se Ejmi Spru,
porodična otpadnica koja je prešla u antinomizam kad su joj bile
dvadeset i tri i trčala mahnita po Berkširu, dve stotine godina pre Lude
Su Danam, i krala bebe, jahala krave u suton, prinosila piliće kao žrtvu
gore na Snodovoj planini. Mnogi su se ozlojedili zbog tih pilića, možete
da zamislite. Krave i bebe bi se nekako uvek vratile kući neozleđene.
Ejmi Spru nije bila zla veštica, za razliku od protivnice, mlade
skakutave Doroti.

Krenula je za Roud Ajland, mir da nađe začas,

Kad pomisli da u Sejlem svrati malo.
Izgled im po volji nije bio, a ni osmeh naročito mio,
Te joj se do Zaliva Naraganset ipak nije dalo. ...

Uhapsili su je zbog veštičarenja i osudili na smrt. Još jedna od

Slotropovih ludih rođaka. Kad bi je uopšte neko i pomenuo naglas, to
bi učinio uvek uz sleganje ramena, suviše je to davno bilo da bi sad
predstavljalo Porodičnu sramotu – pre je to bio kuriozitet. Slotrop je
odrastao ne znajući baš šta da misli o njoj. Veštice tokom tridesetih
godina nisu dobijale fer šansu. Opisivali su ih kao ružne babe koje ti
govore „dušo”, ne sasvim pri zdravoj pameti. Filmovi ga nisu pripremili
za ovu ovde germansku verziju. Švapske veštice su, na primer, imale
po šest prstiju na svakoj nozi i nisu imale dlake u međunožju. Tako su
barem veštice izgledale na muralima iznad stepeništa u nekadašnjoj
nacističkoj predajničkoj kuli ovde na Brokenu, a vladini murali teško
da su mesta na kojima očekujete neodgovorne fantazije, zar ne? No Geli
misli da međunožje bez dlaka potiče od žena koje je crtao Fon Bajros.
„Aaa, pa ti samo ne želiš tvoje da obriješ”, grakće Slotrop. „Ha! Ha! I
ti si mi neka veštica!”
„Pokazaću ja tebi nešto”, veli ona, i zato su sada budni u ovo
nedoba, stoje jedno kraj drugog, držeći se za ruke, nepomični dok se
sunce pomalja i horizont postaje vidljiv. „Gledaj sad”, šapuće Geli:
„tamo.”
Dok im svetlost sunca pada na leđa, nahrupivši gotovo vodoravno,
nešto počinje da se formira na bisernom pojasu oblaka: dve ogromne
senke, što se pružaju miljama daleko, dalje od Klaustal-Celerfelda,
dalje od Žežena i Goslara, preko mesta na kojem bi trebalo da je reka
Lajne, dosežući sve do Vezera. ... „Bokca mu”, Slotrop će malo
nervozno, „to je Utvara.” Postojalo je to i oko Grejloka u planinama
Berkšira. U ovim se krajevima to zove Brockengespenst.
Božije senke. Slotrop podiže ruku. Prsti su mu gradovi, biceps mu
je cela oblast – naravno da podiže i ruku. Zar se to ne očekuje od njega?
Senka ruke iza sebe baca dugine boje dok se kreće ka istoku, da dohvati
Getingen. Nisu to obične senke – već trodimenzionalne, bačene na
nemačku zoru, da, i mora da su Titani živeli u ovim planinama, ili ispod
njih. ... Neverovatno predimenzionirani. Da ih nikada ne odnese reka.
Da nikada ne gledaju ka horizontu i da misle kako se proteže do u
nedogled. Bez drveća na koja se mogu popeti, bez dugačkih putovanja
na koja će krenuti... ostala su samo njihova tamna obličja, svetlošću
okružene ljušture što leže ničice preko izmaglice u kojoj se kreću ljudi.
...
Geli pruža nogu ravno ispred sebe, poput plesačice, i nakrivi glavu
u stranu. Slotrop podiže srednji prst ka zapadu, i senka prsta zatamnjuje
tri milje oblaka u sekundi. Geli hvata Slotropa za kitu. Slotrop se
naginje da ugrize Geli za sisu. Ogromni su i plešu na podijumu od
čitavog neba što se pruža pred njima. Zavlači joj ruku pod haljinu. Ona
se uvija jednom nogom oko njegove. Utvare se prelivaju od crvene do
indigo, poput džinovskog talasa, svuda po rubovima. Dole pod
oblacima sve je nepomično, izgubljeno, kao Atlantida.
No Brockengespenstphanomen je ograničen na kratkotrajno
delovanje zore i uskoro se senke vraćaju, smanjujući se, svojim
vlasnicima.
„Čuj, je li taj Čičerin nekada –”
„Čičerin je prezauzet za ovo.”
„Oh, a ja sam nekakav trut ili tako nešto.”
 „Ti si drugačiji.”
„E paaa... trebalo bi on to da vidi.”
Ona ga posmatra radoznalo, no ne pita zašto – zubi joj zastaju na
donjoj usni, i warum (varam, zvuk iz Plastičara) joj lebdi zatočen u
ustima. Nema veze. Slotrop zapravo ne zna zašto. Nije ni od kakve
pomoći onome ko se sprema za ispitivanje. Sinoć su on i Geli nabasali
na stražu Švarckomande pred jednim od starih ulaza u rudnik. Ljudi iz
Herero naroda su mu čitavih sat vremena postavljali pitanja. Oh, samo
smo šetali okolo, znate, tražili smo nešto zanimljivo, kako mi to
kažemo, „pažnje vredno”, fascinantno, razume se, uvek nas zanima
čime se vi momci bavite. ... Geli se tiho smeje u mraku. Mora da su je
znali. Nju ništa nisu pitali.
Kad je to kasnije pomenuo, nije umela da kaže šta se to tačno
odvijalo između Čičerina i Afrikanaca, ali šta god da je bilo, bilo je
žestoko.
„To je mržnja”, rekla je. „Glupo je to, glupo. Rat je završen. Ne radi
se tu o politici, niti o pokušaju da se nadigra prijatelj, to je neka stara,
čista, lična mržnja.”
„Encijan?”
„Mislim da je tako.”
Otkrili su da su se na Brokenu nalazile i američke i ruske trupe.
Planina je ležala na potezu koji će biti granica sovjetske zone okupacije.
Ruševine od opeke i maltera onoga što je ranije bio radio-predajnik i
turistički hotel videle su se tik izvan kruga svetlosti koji je bacala vatra.
Svega je nekoliko vodova ovde. Nema nikoga višeg ranga od
potporučnika. Viša vojna lica su se nalazila u Bad Harcburgu,
Halberštatu, negde gde je udobno, gde su pijančili ili ševili. Oseća se tu
na Brokenu izvesna atmosfera ozlojeđenosti, no momcima se dopada
Geli i mogu da podnesu Slotropa, i što je najlepše od svega, čini se da
niko nema nikakve veze sa artiljerijom.
No bezbedni su samo na trenutak. Major Marvi besni po Harcu, od
čega hiljadama i hiljadama kanarinaca staje srce i padaju tako žuti i
izvrnuti u gomilama sa drveća dok on tutnji okolo urlajući U’vatite tu
englesku gnjidu ne zanima me koliko je ljudi za to potrebno hoću
jebenu diviziju jesi li me čuo momak? Samo je pitanje vremena kada će
mu opet biti na tragu. Skrenuo je s uma. Slotrop je malo luckast, ali ne
tako – ovo je stvarno nezdravo, ovo Marvijevo gonjenje. Da li je
moguće... da, ta mu je misao već pala na um – da je Marvi povezan sa
onim momcima iz „rols rojsa” što su ga vijali u Cirihu? Možda nema
granica njihovoj povezanosti. Marvi je drugar sa „Dženeral
Elektrikom”, to je Morganov novac, Morganovog novca ima i na
Harvardu, a sasvim sigurno je u svemu tome negde i Lajl Bland... ko su
oni, a? zašto žele Slotropa? Sada zasigurno zna da je Cviter, taj ludi
nacistički naučnik, jedan od njih. A onaj dobronamerni stari Profesor
Glimf samo je čekao dole u Mitelverku da pokupi Slotropa u slučaju da
se ovaj pojavi. Isuse. Da se Slotrop nije po mraku iskrao i vratio u
Nordhauzen, kod Geli, do sada bi ga već zatvorili, možda i pretukli,
možda i ubili.
Pre nego što su se spustili s planine, uspeli su da se ogrebu o stražu
za šest cigareta i nešto dnevnog sledovanja. Geli poznaje prijatelja
nekog prijatelja koji je smešten na farmi u Goldene Aue, nekog
zaluđenika za balone po imenu Šnorp, koji ide u Berlin.
„Ali ja ne želim da idem u Berlin.”
„Želiš da ideš tamo gde nema Marvija, Liebchen”
Šnorp se široko osmehuje, željan društva, tek što se vratio iz lokalne
vojne prodavnice ruku punih pljosnatih belih kutija: roba koju planira
da proda u Berlinu. „Nije problem”, govori Slotropu, „ne brini. Stotinu
puta sam ovo izveo. Niko ne gnjavi balon.”
Odvodi Slotropa napolje, iza kuće, gde usred zatalasanog zelenog
polja stoji korpa od pruća kraj velike gomile svetložute i skerletne svile.
„Baš neupadljivo bekstvo”, mrmlja Slotrop. Grupa dece se
pojavljuje trčeći iz jabučara da im pomogne da odnesu limene kanistere
pune alkohola od žitarica do korpe balona. Poslepodnevno sunce baca
sve senke uzbrdo. Vetar duva sa zapada. Slotrop pomaže Šnorpu da
njegovim zipo upaljačem upali gorionik, dok deca ispravljaju nabore
balona. Šnorp pojačava plamen sve dok ne počne da kulja postrance, uz
postojanu grmljavinu, u otvor velike svilene vreće. Deca koju sada vide
kroz procep rastaču se u lelujave toplotne talase. Balon polako počinje
da se naduvava. „Seti me se”, dovikuje Geli da nadglasa tutnjavu
gorionika. „Dok se ponovo ne sretnemo...” Slotrop se sa Šnorpom penje
u korpu balona. Balon se malo odiže sa zemlje i zahvata ga vetar.
Počinju da se kreću. Geli i deca drže korpu hvatajući se svuda oko
gornje bočne ivice, balon se još nije sasvim podigao, ali dobija na brzini
i vuče ih uzbrdo, dok se cerekaju i dovikuju, toliko brzo da jedva
uspevaju da drže korak. Slotrop se trudi da što manje smeta, da bi Šnorp
mogao da vidi da je plamen usmeren ka balonu i da su konopi koji ga
povezuju sa korpom slobodni. Napokon balon stoji vertikalno,
zaklanjajući sunce, a unutar njega se mahnito kovitla žuta i skerletna
vrelina. Jedan po jedančlan posade ih pušta, mašući im u znak pozdrava.
Poslednja ih pušta Geli, u beloj haljini, kose začešljane preko ušiju u
repiće, male brade i malih usta i krupnih ozbiljnih očiju zagledanih u
Slotropove najduže što može da izdrži pre nego što je primorana da
pusti korpu. Kleknula je na zemlju i šalje mu poljubac. Slotrop oseća
kako mu se srce, neobuzdano, puni ljubavlju i lebdi brzo poput balona.
Da li mu treba sve više vremena, što je duže u Zoni, da se seti da kaže
o prekini da budeš mekušac. Šta li to ovo mesto radi njegovom mozgu?
Lete iznad skupine jela. Geli i deca se smanjuju do veličine senki
na zelenom travnjaku. Brda ostaju za njima, zaravnjena. Uskoro,
gledajući za sobom, Slotrop može da vidi Nordhauzen: katedralu,
Rathaus 333, crkvu svetog Vlasija... četvrt sa kućama bez krovova gde je
pronašao Geli. ...
Šnorp ga munu laktom i pokaza na nešto. Nakon nekog vremena
Slotrop uspeva da razazna konvoj od četiri sivomaslinastozelena vozila
što brzo voze po prašnjavom putu ka farmi. Marvijevi prokletnici, reklo
bi se. A Slotrop visi sa ove gizdave lopte za plažu. E pa, u redu –
„Ja sam ti baksuz”, dovikuje mu Slotrop malo kasnije. Sada su
uhvatili postojan kurs ka severoistoku, uz nagib od sigurno 50 stepeni
između vetra za leđima i toplote ispred njih. „Trebalo je to da pomenem.
Ti me čak i ne poznaješ, a evo nas gde letimo u rusku zonu.”
Šnorp, kose što leti kao slama, ispušta onaj čežnjivi nemački zvuk
pomoću gornje usne: „Nema nikakvih zona”, veli on, što tvrdi i Geli.
„Nema drugih zona do Zone.”
Nije dugo prošlo kad je Slotrop počeo da pregleda kutije koje je
Šnorp poneo. Ima ih tuce, i u svakoj se nalazi po jedna debela, zlatna
krem pita, što će se u Berlinu prodati po neverovatnoj ceni. „Opa”,
uzvikuje Slotrop, „svega mi. Mora da haluciniram”, praćeno mnoštvom
sličnih oduševljenih poštapalica mlađanog pomoćnika.
„Trebalo bi da imaš karticu za vojne prodavnice.” Pravi prodavac.
„Trenutno ne mogu da priuštim ni bon za mravlji suspenzor”,
odgovara Slotrop iskreno.
„E pa, podeliću ovu jednu pitu s tobom”, odlučuje Šnorp malo
kasnije, „jer sam malo ogladneo.”

333 Rathaus (nem.) – gradska kuća.

 „O čoveče, o čoveče.”
I tako Slotrop lepo žvaće tu pitu! uživajući i ližući krem sa ruku,
kad slučajno ugleda, na nebu, natrag ka Nordhauzenu, neki čudni tamni
predmet, veličine tačkice. „Uh –”
Šnorp se osvrće: „Kot 334!”, vadi mesingani teleskop i postavlja ga
na ivicu korpe. „Kot, Kot – bez oznaka.”
„Pitam se...”
U vazduhu toliko plavom da ga možete uzeti među prste, protrljati
i obojiti prste u plavo, oni posmatraju kako tačkica polako raste u
zarđali stari izviđački avion. Uskoro mogu da mu čuju i motor kako reži
i praska. Zatim, dok ga posmatraju, avion se naginje i počinje da ih
prestiže.
Preko vazduha između njih, nejasno, dopire pevanje Furija:

Momak po imenu Makgvajer jednom je bio

Kojem je pojačivač naročito mio.
No spojevi se desiše
Bradavice izazvaše
A i stan mu se ceo dimio.

Ja, ja, ja, ja!

Nema lizanja mace u Pruskoj –

Avion prozuji na metar ili dva od njih, otkrivajući donji deo trupa.
To je čudovište što se sprema da se porodi. Iz malog pristupnog otvora
proviruje neko crveno lice sa kožnom kacigom i pilotskim naočarima.
„Ti engleska gnjido”, čuje se dok prolazi pored, „sad ćemo da te
sredimo”.
Bez prethodnog planiranja, Slotrop uzima pitu. „Jebi se.” Zavitla je,
savršen pogodak, avion polako klizi kraj njih i blop pogađa Marvija
pravo u lice. Tako je. Ruke u rukavicama otiru hranu s lica. Pojavljuje
se majorov ružičasti jezik. Krem kaplje u vetar, žute kapljice padaju ka
zemlji u dugačkim lukovima. Otvor se zatvara dok se izviđački avion
polako udaljava, pravi valjak, potom krug i vraća se ka njima. Šnorp i

334 Kot! (nem.) – dođavola!

Slotrop podižu pite i čekaju.
„Nema obloge oko tog motora”, primetio je Slotrop, „tako da ćemo
u to ciljati.” Sada vide dorzalnu stranu aviona i kabinu dupke punu
pivom nalivenih Amerikanaca koji pevaju:

Riter je ime dobio rođenjem

A posle je spavao s radio-navođenjem.
Kita mu se smežurala,
U čarapu stropoštala,
Što je smatrao gorkim iznenađenjem.

Devedeset metara i brzo se približava. Šnorp grabi Slotropa za ruku

i pokazuje na desnu stranu. Proviđenje je skovale plan da pred njih stavi
veliku belu planinu od oblaka, a vetar ih brzo nosi k njoj: taj penušavi
vrag pušta bele pipke, pozivajući ih da požure... da požure... i evo ih
unutra, unutar njegovog vlažnog i ledenog odmorišta. ...
„Sad će čekati.”
„Ne”, Šnorp rukom obuhvati uho, „ugasili su motor. Ovde su, sa
nama.” Ušuškana tišina se nastavlja nekih minut ili dva, ali se onda
začuje:

Bio jednom momak po imenu Šroder

Što ga je trpao u elisni servo-motor.
Šiljak mu izrastao
Na onu stvar se nastavio,
Te mu je dobro došao promoter.

Šnorp nešto petlja oko plamena, ružičastosivog nimbusa,

pokušavajući da postigne manju vidljivost a da ne izgubi previše na
visini. Lebde u sopstvenom bledom krugu svetlosti, bez koordinata.
Granitne izbočine zabijaju se na slepo, poput pesnica, u oblak,
pokušavajući da pronađu balon. Avion je negde, sa sopstvenim kursom
i brzinom. Nema ničega što balon može preduzeti. Binarne odluke su
ovde unutra izgubile na značenju. Oblak ih pritiska, gušeći ih.
Kondenzuje se u vidu krupnih kapi povrh pita. Iznenada, bučno i
mamurno:

Bio jednom momak iz Dikejtura, prika

Spavao sa generatorom tekućeg kiseonika.
Jaja i kita mu se, ček’,
Smrzoše dok si rekao keks,
A ubrzo i dupe, sva je prilika.

Zavese pare povlače se da otkriju Amerikance što poniru pored njih

na manje od deset metara, i samo malo brže od balona.
„Sada!”, viče Slotrop, zavitlavši pitu na nezaštićeni motor.
Slotropova pita promašuje i razmazuje se svuda po vetrobranskom
staklu ispred pilota. Utom je već Šnorp počeo da baca balast na motor,
uspevši da zaglavi jednu od tih vreća između dva cilindra. Amerikanci,
uhvaćeni na prepad, u opštem metežu posežu za pištoljima, bombama,
mašinkama, šta god da ti likovi iz artiljerije nose okolo kao lako
naoružanje. No već su proleteli kraj njih, a magla se ponovo zgušnjava.
Čuje se nekoliko pucnjeva.
„Sranje, čoveče, ako pogode taj balon –”
„Ššš. Mislim da smo pogodili žicu startnog magneta.” Negde iz
sredine oblaka čuje se otegnuto rzanje motora koji neće da se pokrene.
Spojevi očajnički škripe.
„Oh, dođavola!” Prigušeni vrisak, negde daleko. Isprekidana
kuknjava postaje sve slabije čujna, dok naposletku ne usledi tišina.
Šnorp leži na leđima, srčući pitu, i gorko se smeje. Polovina njegovog
inventara je pobacana, i Slotrop se oseća pomalo krivim zbog toga.
„Ne, ne. Nemoj da brineš. Ovo je nalik najranijim danima
trgovačkog sistema. Ponovo smo se na to vratili. Druga šansa.
Putovanja su duga i opasna. Gubitak u transportu je deo života. Zavirio
si u Ur-Markt 335„.
Kad su se nekoliko minuta kasnije oblaci razišli, otkrili su da mirno
plove pod suncem, vlažnih užadi, balona još svetlucavog od mokrog
oblaka. Ni traga Marvijevom avionu. Šnorp podešava plamen. Počinju

335 Ur-Markt (nem.) – pratržište.

da se uspinju.
Pred zalazak sunca Šnorp postaje zamišljen. „Vidi. Možeš da mu
vidiš ivicu. Na ovoj visini zemljina senka pada preko Nemačke brzinom
od 650 milja na sat, što je brzina mlaznjaka.” Sloj oblaka se razbio na
male komade magle boje kuvanih račića. Balon i dalje lebdi, preko
seoskog kraja čiji zeleni kolaž sumrak sada pretvara u crnu: nit neke
rečice blešti pod kasnim suncem, složena šara još jednog grada bez
krovova.
Zalazak sunca je crven i žut, baš kao balon. Na horizontu se velika
sfera zakrivljeno spušta, breskva na keramičkom tanjiru. „Što dalje na
jug ideš”, nastavlja Šnorp, „to se brže pronosi senka, sve dok ne stigneš
do ekvatora: hiljadu milja na sat. Neverovatno. Probija brzinu zvuka
negde nad južnom Francuskom – negde u geografskoj širini
Karkasona.”
Vetar ih goni dalje, ka severoistoku. „Južna Francuska”, seća se tad
Slotrop. „Da. Tamo sam ja probio brzinu zvuka. ...”

□ □ □ □ □ □ □

Zonu je sasvim zahvatilo leto: ljudi se zatiču nepomični iza delova

zidova, čvrsto zaspali i sklupčani u kraterima od granata, kako se
zadignutih košulja ševe u odvodnim kanalima, kako sanjaju usred njiva.
Kako sanjaju o hrani, zaboravu, alternativnim istorijama. ...
Tišine ovde predstavljaju povlačenje zvuka, nalik povlačenju malog
talasa pre nailaska onog plimnog: zvuk se gubi, nestaje niz padine
zvučnog prolaza, da bi se grupisao, negde drugde, u veliki nalet buke.
Krave – te velike blente crno-belih mrlja, sada upregnute da oru jer su
nemački konji u Zoni skoro sasvim istrebljeni – ozbiljnih lica teraće
pravo u minska polja, zasejana prošle zime. Jezive eksplozije dobošaju
obradivom zemljom, rogovi, koža i hamburgeri pljušte iz vazduha
svuda okolo, a izubijana zvona nemo leže u detelini. Konji bi možda
znali da se paze – ali Nemci su protraćili svoje konje, proćerdali čitavu
rasu, goneći ih u najgore prilike, u najezdu čelika, reumatične močvare,
goneći ih bez pokrivke u zimske hladnoće naših pređašnjih Frontova.
Nekolicina ih je možda pronašla utočište među Rusima, koji i dalje
vode brigu o konjima. Često ih uveče možete čuti. Njihove logorske
vatre kilometrima bacaju zrake svetlosti uvis, iza zasada breza, kroz
gotovo suvu izmaglicu severnih večeri, koje ima jedva dovoljno da
svetlosti vatre pruži obod, na desetine harmonika i koncertina uglas se
oglašavaju zbrkanim akordima s duvačkim prizvukom, a pesme pune
žalobnih stvujeva i žnjijeva najglasnije pevaju devojke iz pomoćne
službe. Konji njište i kreću se po travi što šušti. Muškarci i žene su
ljubazni, domišljati, fanatični – oni su najradosniji među preživelima u
Zoni.
Kroz sva ta ustreptala tela kreće se ludi lešinar Čičerin, više sačinjen
od metala no od bilo čega drugog. Čelični zubi mu svetlucaju dok
govori. Pod pompadur frizurom mu je srebrna ploča. Zlatna žica mu se
proteže u trodimenzionalnoj tetovaži među krhotinama hrskavice i
kostiju unutar zgloba kolena desne noge, čiji oblik uvek oseti, kao pečat
koji je ostavio bol lično i ratno odlikovanje na koje je najviše ponosan
jer je nevidljivo, jer samo on može da ga oseti. Četvorosatna operacija,
i to izvedena u mraku. Bilo je to na Istočnom frontu: nije bilo sulfa
lekova 336, nije bilo anestezije. Naravno da je ponosan.
Domarširao je dovde uz hramanje trajno poput zlata, iz hladnoće,
sa poljana, iz enigme. Zvanično podnosi raport CAGI-ju, što je
Centralni Institut za Aero i Hidrodinamiku u Moskvi. U naređenjima
mu stoji tehnička špijunaža. No njegova prava misija u Zoni privatna
je, opsesivna, i nimalo – kako su mu nadređeni stavili na znanje, na
mnogo finih načina – u interesu naroda. Čičerin pretpostavlja da bi to,
uzeto zdravo za gotovo, moglo biti istina. No nije siguran da to važi i
za interese onih koji su ga upozorili. Mogli su imati sopstvene razloge
što žele da Encijan bude likvidiran, uprkos tome što kažu. Ono oko čega
se sa Čičerinom ne slažu može se odnositi na tajming ili na motive.
Čičerinovi potezi nisu politički. Ta mala Država što ju on osniva u
nemačkom vakuumu zasnovana je na kompulsivnoj potrebi koju se više
ne trudi da shvati, potrebi da se uništi Švarckomanda i njegov mitski
polubrat, Encijan. On potiče od nihilističke loze: ima među njegovim
precima mnogo bombaša i trijumfalnih asasina. Nije ni u kakvom
srodstvu sa onim Čičerinom koji je sa Valterom Ratenauom dogovorio
Rapalski mir. To je bio neko ko dela na duge staze, menjševik koji je
prešao u boljševike, koji je u izgnanstvu i nakon povratka verovao u
Državu koja će ih sve nadživeti, u kojoj bi neko mogao doći da zauzme
njegovo mesto baš kad on pređe na mesto Trockog – oni koji sede na

336Sulfa lekovi – lekovi čiju osnovu čine sulfonamidi. Jedan deo ovih lekova ima anti-
bakterijsko dejstvo.
mestima dolaziće i odlaziti, no mesta ostaju... e pa, dobro. Postoji takva
vrsta Države. No s druge strane, postoji ova druga, Čičerinova vrsta,
smrtna Država koja neće potrajati duže nego što traju pojedinci koji je
čine. Povezan je, ljubavlju i telesnim strahom, sa studentima koji su
stradali pod točkovima kola, sa očima koje su izdale noći bez sna i sa
rukama što se manijakalno šire da prigrle smrt od apsolutne vlasti.
Zavidi njihovoj usamljenosti, njihovoj spremnosti da taj put pređu sami,
čak izvan vojnih struktura, često i bez podrške ili ljubavi od bilo koga.
Njegova odana mreža frajli svuda po Zoni predstavlja kompromis: zna
da u njoj ima suviše utehe, čak i kad su obaveštenja koja dobija dobra.
No osetni rizici ljubavi, rizici povezanosti, i dalje su dovoljno blagi da
može da ih prihvati, kad se odmere naspram onoga što mora da uradi.
Na početku Staljinove vladavine, Čičerina su rasporedili u neku
daleku „medveđu jazbinu” 337 (медвежий уголок) u zemlji Sedam
Reka 338. U leto su se kanali za navodnjavanje spajali u nejasnu rezbariju
preko zelene oaze. U zimu lepljive šoljice za čaj stajale su poređane na
prozorskim daskama, vojnici su igrali preferans i išli napolje samo da
pišaju ili da niz ulicu pucaju na iznenađene vukove iz nedavno
unapređene verzije „moskovke”. Bila je to zemlja pijane nostalgije za
gradovima, tihog kirgiskog jahanja, beskrajnog podrhtavanja zemlje...
zbog zemljotresa niko nije podizao građevine na sprat i stoga je grad
ličio na neki film o Divljem zapadu: ulica od smeđe zemlje, oivičena
veličanstvenim lažnim fasadama na jedan ili dva sprata.
Došao je da urođenicima ovde, ovoliko daleko, donese alfabet:
među njima je postojao samo govor, gest, dodir, čak ne ni arapsko
pismo koja bi valjalo zameniti. Čičerin se povezao sa lokalnim
„Likbez” centrom, jednim iz niza u Moskvi poznatog pod nazivom
„crvene jurte”. Mladi i stari Kirgizi dolazili su sa otvorenih
prostranstava, mirisali na konje, kiselo mleko i dim trave, ulazili unutra
da zure u table sa oznakama ispisanim kredom. Ti kruti latinski simboli
gotovo su jednako nepoznati bili i ruskom kadru – visokoj Galini u
pokraćenim vojničkim čakširama i sivim kozačkim košuljama...
kovrdžavoj Lubi blagog lica, njenoj dragoj prijateljici... Vaslavu

337 Медвежий уголок (rus.) – na ruskom ovo ima dvostruko značenje: medveđa

jazbina (takođe i mesto sa mnogo medveda, dobro mesto za lov), ali i nedođija, mesto
bogu iza nogu.
338 Zemlja Sedam reka – misli se na Semirečje ili Sedmorečje, geografsku oblast u

centralnoj Aziji koju čine porečja sedam reka: Ili, Karatal, Bien, Aksu, Lepsa, Baskan
i Sarkand. Danas je to deo Kazahstana i Kirgistana.
Čičerinu, političkom špijunu... svi ti agenti – premda niko nije o tome
razmišljao na taj način – predstavljali su NTA (novi turski alfabet) u
neobično stranoj zemlji.
Ujutru nakon doručka Čičerin bi obično odšetao do crvene jurte s
namerom da pogleda šta radi ta Galina, stroga učiteljica – koja deluje
na neke ženske vezane gene koji zasigurno postoje u njegovoj ličnosti...
e pa... često bi izašao napolje i zatekao jutarnje nebo prepuno munja od
oblaka do oblaka: vetrovito, bleštavo sjajno. Užasno. Tle se trese tik
ispod praga čujnosti. Mogao je to biti smak sveta, no to je sasvim običan
dan za centralnu Aziju. Potres za potresom, svuda okolo. Oblaci, neki
od njih veoma jasnih ivica, crni i nazubljeni, u armadama plove ka
azijskom Arktiku, preko prostranih desjatina 339 trave, stabljika divizme,
što se talasasto protežu do u nedogled, zelene i sive na vetru. Na
neverovatnom vetru. No on stoji na ulici, napolju na ulici, navlačeći
čakšire, dok mu vrhovi kragne klepeću po grudima, i proklinje Vojsku,
Partiju, Istoriju – šta god da ga je tamo odvelo. Neće uspeti da zavoli
ovo nebo niti ovu ravnicu, ove ljude, njihove životinje. Niti će želeti da
ih se seća, ne, čak ne ni tokom najgorih boravaka u vojničkim poljskim
logorima njegove duše, za vreme otvorenih lenjingradskih susreta sa
izvesnošću sopstvene smrti, smrti drugova, nikada neće sačuvati
nijednu uspomenu na Sedam Reka unutar koje bi se mogao skriti.
Nikakvu muziku koju je čuo, nikakve letnje izlete na koje je išao...
nikakvog konja ocrtanog naspram stepe pod poslednjom svetlošću
dana. ...
A sasvim sigurno neće pamtiti Galinu. Galina čak neće predstavljati
ni pravu „uspomenu”. Već sada je ona tek oblik slova, procedura za
rastavljanje „moskovke” – da, kao kad se seti da treba da kažiprstom
leve ruke drži obarač dok desnom gura zatvarač, kao niz povezanih
mera predostrožnosti, deo procesa koji se odvija između tri izgnanika,
Galina/Luba/Čičerin, koji iznalazi sopstvene promene, svoju malu
dijalektiku, sve dok se ne okonča, i ne ostane ništa da se pamti osim
strukture. ...
Oči joj se kriju u gvozdenim senkama, očnih duplji zatamnjenih kao
od veoma preciznih udaraca. Vilica joj je mala, četvrtasta, isturena, s
donjim zubima koji se pojavljuju kad govori. ... Jedva da se ikada
osmehnula. Kosti lica su joj zaobljene i stopljene. Aura joj je od
krečnjačke prašine, sapuna za rublje, znoja. Praćena je očajnom

339 Десятина (rus.) – nekadašnja ruska mera za površinu zemlje.

Luba/Lubom uvek na rubu njene sobe, na prozoru – lepi soko. Galina
ju je dresirala – no samo je Luba ta koja leti, koja poznaje poniranje od
mnogo vrsta 340, grč kandži i krv, dok njena vitka vlasnica mora ostati
dole, u školskoj učionici, ograđena i zatočena rečima, nanosima i
ledenim šarama belih reči.
Svetlost pulsira iza oblaka. Čičerin unosi blato sa ulice u Centar,
Luba mu se javlja rumenilom obraza, smešni Kinez, pomoćni radnik,
Ču Pjang nekakavim naklonom i mahanjem četkom za pod, od jednog
ili dva poranela učenika dobija pogled koji ne uspeva da pročita.
Putujući „domaći” učitelj Džakip Kulan podiže pogled iza hrpe
pastelnihizviđačkih mapa, crnih teodolita, pertli, dihtunga za traktor,
klinova, masnih krajeva podupirača, čeličnih spremnika za karte,
municije kalibra 7.62 mm, mrvica i komadića lepješke 341, nameravajući
da mu zatraži cigaretu koju je Čičerin već izvadio iz džepa i krenuo da
mu pruži.
Osmehuje se da mu zahvali. Bolje bi mu bilo. Nije siguran kakve
su Čičerinove namere, a još je manje siguran u prijateljstvo tog Rusa.
Oca Džakipa Kulana ubili su za vreme ustanka 1916. godine, dok je
pokušavao da pobegne pred trupama Kuropatkina i pređe preko granice,
u Kinu – bio je jedan od oko stotinu kirgiskih begunaca koje su jedne
večeri masakrirali kraj zamirućeg toka reke koju bi bilo moguće pratiti
na sever, sve do nule na vrhu sveta. Ruski naseljenici, u osvetničkoj
panici, opkolili su i ubili izbeglice tamnije kože služeći se lopatama,
vilama, starim puškama, svakim oružjem koje im je bilo pri ruci. Bila
je to česta pojava u Semirečju u ono vreme, čak i na tolikoj udaljenosti
od pruge. Lovili su Sarte, Kazahe, Kirgize i Dungane tog užasnog leta
kao da su divljač. Vodili su zapis o dnevnim ulovima. Bilo je to
takmičenje, dobronamerno, ali mnogo više od puke igre. Na hiljade
predstavnika nesmirenog domaćeg stanovništva završilo je pod
zemljom. Njihova imena, pa čak i njihovi brojevi, zauvek su izgubljeni.
Boja kože i način odevanja postali su prihvatljiv razlog da se neko strpa
u zatvor, ili prebije i ubije. Čak i glas kojim neko priča – jer su se glasine
o nemačkim i turskim agentima pronele ovim dolinama, ne bez pomoći
Petrograda. Ovaj ustanak lokalaca trebalo bi da je maslo stranaca,
međunarodna zavera sa ciljem da se otvori novi front u ratu. Još jedan

340Misli se na vrstu kao staru rusku jedinicu za dužinu, koja iznosi 1066, 7 metara.
341Лепешка (rus.) – centralnoazijski hleb u obliku lepinje tanje u sredini i deblje po
obodu, poznat i pod nazivom „tandir nan”, po tandirima, odnosno pećima u kojima se
peku.
primer zapadnjačke paranoje, čvrsto zasnovane na evropskoj raspodeli
moći. Kako bi uopšte postojali kazaški, kirgiski – istočnjački – razlozi?
Nisu li te nacionalnosti bile srećne? Nije li im pedeset godina ruske
vladavine donelo napredak? obogaćenje?
E pa, za sada, po odredbama trenutnog izuzeća iz Moskve, Džakip
Kulan je sin narodnog heroja i mučenika. Gruzijac 342 je došao na vlast,
na vlast u Rusiji, drevan i apsolutista, propovedajući Budite Ljubazni
Prema Nacionalnostima. No premda taj dopadljivi stari tiranin radi šta
može, Džakip Kulan je nekako i dalje „urođenik” kao i pre, kojeg izdana
u dan Rusi procenjuju da utvrde njegov nivo nesmirenosti. Njegovo
crvenkastosmeđe lice, široke uske oči i prašnjave čizme, kuda odlazi
kad putuje i šta se zaista odvija unutar usamljeničkih šatora od
životinjske kože Tamo Napolju, među aulima 343, tamo na tom vetru, to
su tajne u koje se ne usuđuju da zađu, koje ne žele da dirnu. Dobacuju
mu cigarete u znak prijateljstva, konstruišu njegovo postojanje na
papiru, koriste ga kao Obrazovanog Domaćeg Govornika. Dozvoljeno
mu je da obavlja svoju funkciju i to je krajnji domet... sa izuzetkom
pokojeg pogleda koji mu uputi Luba, u kojem vidi sokolaštvo – kožne
prstenove za nogu, nebo i zemlju, putovanja... Ili kad mu Galina uputi
ćutnju tamo gde bi bilo mesto rečima. ...
Ona je tu postala poznavalac tišine. Velike tišine Sedam Reka još
nisu bile alfabetizovane, a možda nikad neće ni biti. Spremne su u
svakom trenutku da stupe u prostoriju, u srce, svodeći na kredu i papir
razumne sovjetske alternative koje su ovde doneli agenti „Likbez-a” 344.
Tišine su to koje NTA ne može da ispuni, ne može da likvidira,
ogromne i zastrašujuće kao vremenske prilike u ovoj skrajnutoj
medveđoj jazbini – primerene većoj Zemlji, planeti više divljoj i više
udaljenoj od sunca. ... Vetrovi, gradski snegovi i toplotni talasi
Galininog detinjstva nikada nisu bili toliko prostrani, toliko neumoljivi.
Morala je ovde da dođe da bi spoznala kako izgleda zemljotres, i kako
sačekati da prođe peščana oluja. Kako bi izgledalo kada bi se sada
vratila, natrag u grad? Često bi sanjala nekakav fini kartonski model,
grad urbaniste, savršeno razrađen do detalja, toliko sićušan da bi jednim
korakom, đonovima, mogla da zbriše čitave krajeve grada – no u isto
vreme ona je i stanovnik, dole u tom malom gradu, budi se kasno u noć,
trepće na bolnoj dnevnoj svetlosti, čeka uništenje, udare sa neba, užasno

J42 Misli se na Staljina, koji je bio Gruzijac.

343 Aul – vrsta utvrđenih naseobina na Kavkazu.
344 Ликбез (rus.) – kampanja sovjetske vlasti za likvidaciju nepismenosti.
napeta od čekanja, nesposobna da imenuje to što se približava, znajući
– prestrašno je da bi se izgovorilo – da je to ona sama, njena
centralnoazijska ogromnost, to je ta Bezimena Stvar koje se plaši. ...
Ovi visoki, muslimanski anđeli što zaklanjaju zvezde... O, wie
spurlos zertrate ein Engel den Trostmarkt. 345... On je nepromenljiv i
postojan tamo, ka zapadu, taj afrički polubrat, a njegove knjige poezije
uzorane izasejane germanskim slovima crnim poput ugljevlja – on čeka,
razmazujući stranice jednu po jednu, tamo iza nebrojeno mnogo vrsta
nizije i zonske svetlosti što koso pada s ponovnim dolaskom jeseni
svake godine, što se naginje ka konjskim lopaticama planete poput
starog cirkuskog jahača, pokušava da im privuče pažnju ničim drugim
do svojim licem namenjenim javnosti, i iznova i iznova ne uspeva pri
svakom glatkom, savršenom krugu po cirkuskoj areni.
No nije li Džakip Kulan, tu i tamo – ne često – preko papirima
ispunjene učionice, ili iznenada ispred prozora što gledaju na zelena
otvorena prostranstva, dobacio Čičerinu izvestan pogled? Nije li taj
pogled govorio: „Ništa što činiš, ništa što on čini, neće ti pomoći u
tvojoj smrtnosti?” I: „Vi ste braća. Zajedno, odvojeno, zašto dopustiti
da to bude toliko bitno? Živi. Umri jednog dana, čestito, bedno – ali ne
od ruke onog drugog. ...” Svetlost svake zajedničke jeseni donosi isti
besplatan savet, svaki put sa sve manje nade. No nijedan brat ne može
da posluša. Crnac mora da je pronašao, negde u Nemačkoj, svoju
sopstvenu verziju Džakip Kulana, nekog detinjastog urođenika da ga
pogledom probudi iz nemačkih snova o dolasku anđela iz „Desete
elegije”, lepeta krila već na rubu prelaska na javu, što dolazi da izgazi
bez traga tu belu pijacu sopstvenog izgnanstva, da zametne svaki trag.
... Okrenuto ka istoku, crno lice stražari na nekom zimskom nasipu ili
zidu zemljane boje od glatkog kamena u ravničarskim pustošima
Prusije, Poljske, gde kilometri poljana čekaju, baš dok Čičerin svakog
meseca postaje sve napregnutiji i sve više gladak od vetra na njegovom
zapadnom boku, dok ih Istorija i Geopolitika sasvim izvesno teraju u
sukob, a radio-aparati sve pištavije vrište, nove ustave po noći drhte na
dodir hidroelektričnim gnevom, što raste, preko pustih kanjona i
klanaca, nebo preko dana prepuno je kupola padobrana što kilometrima
i kilometrima padaju, beli kao vizije bogataških nebeskih jurti, što se
sada igraju ali i dalje čudno, no rastu, svaki taj raštrkani obrazac, sve
manje i manje u igri. ...

345Stih iz Rilkeove „Desete elegije”, iz zbirke Devinske elegije: „О, kako bi bez traga
anđeo izgazio njihovu pijacu utehe”, (prev. Branimir Živojinović).
 U središte plavnog područja izjahuju Čičerin i njegov verni pratilac
Džakip Kulan. Čičerinov konj je verzija njega samog – „apaluza” 346 iz
Sjedinjenih Država po imenu Zmija. Zmija je bio neka vrsta
izdržavanog konja. Pretprošle godine je bio u Saudijskoj Arabiji, gde
mu je svakog meseca novac slao neki luckasti (ili, ako volite paranoidne
sisteme, strašno razuman) naftaš iz Midlanda u Teksasu, kako bi ga
držao dalje od američkog rodeo cirkusa, gde je u ono vreme čuveni
divlji konj Ponoć odbacivao mladiće na sve strane, na suncem opaljene
ograde. No ovaj ovde Zmija nije toliko divlji kao Ponoć, već je pre
metodično ubilački nastrojen. Još gore od toga, nepredvidljiv je. Kad
odete da ga jašete, može se ponašati ravnodušno ili krotko poput device.
No zatim bi, bez ikakvog upozorenja, ugrabljene iz poslednjeg
treperenja velikog uzdaha, uspeo da vas ubije jednostavno jednim
udarom kopita, zmijskim saginjanjem glave ka upravo onom trenutku i
upravo onom mestu na tlu gde ćete okončati život. Nije se moglo znati:
mesecima bi mogao da bude sasvim miran. Za sada nije obraćao pažnju
na Čičerina. No tri puta je pokušao da ubije Džakipa Kulana. Dvaput je
Kirgiza sačuvala čista sreća, dok se treći put čvrsto držao i nastavio da
jaše ždrepca sve dok ga nije naterao na popriličnu poslušnost. No svaki
put kad se Čičerin približi Zmijinom zveckavom kočiću na brdu, on
nosi, zajedno sa svojom kožnom opremom i komadom izanđalog platna
za konjska leđa, i sumnju, neporecivu mogućnost da ga Kirgiz nije
zapravo pripitomio taj poslednji put. Zmija samo čeka pravi trenutak.
...
Jašu udaljavajući se od pruge: sve dalje od pitomijih zona Zemlje.
Crne i bele zvezde pružaju se preko konjskih sapi i bedara. U središtu
svake od njih nalazi se jasno ocrtani krug ništavila, bez ikakve boje, u
koje zagledaju Kirgizi što ih u podne sreću uz put, da bi se potom
nacerili, okrenuvši glavu ka horizontu iza njih.
Čudna je, čudna dinamika nafte i čudni su postupci naftaša. Zmija
je video mnogo promena nakon Arabije, na putu do Čičerina, koji je
možda njegova druga polovina – mnogo kradljivaca konja, kandžijala,
zaplene od strane ove ili one vlade, begova u još udaljenije krajeve.
Ovog puta, dok kirgiski fazani beže pred zvukom kopita, ptice velike
poput ćurki, crne i bele sa tragovima kao krv crvene svuda oko očiju,
nespretno i bučno pokušavajući da se dokopaju visije, Zmija odlazi u

346 Appaloosa (eng.) – pasmina konja koja se uzgaja u Sjedinjenim Američkim

Državama, raspoznatljiva po karakterističnim šarama i pegama. Poznat i pod nazivom

„tufnasti konj”.
avanturu koja bi mogla biti poslednja, jedva se sećajući cevi sa vodom
u oazama punim dima, bradatih ljudi, izrezbarenih, sedefom ukrašenih
i lakiranih sedla, uzdi od ispletene kozje kože, žena u ženskim sedlima
što ječe od zadovoljstva gore u kavkasnim podnožjima planina u mraku,
vođene požudom, vođene olujom duž munjama osvetljenim najboljim
stazama... samo tragovi ostaju sada na ovim večnim pašnjacima: senke
što čile i odlaze na počinak među jatom fazana. Momenat sile se
pojačava dok dva jahača teraju napred. Miris šuma u noći polako
nestaje. Tamo na sunčevoj svetlosti koja im još uvek ne pripada, čeka
ih... čeka ih nezamislivo stvorenje, visoko, što plamti...
... čak i sada, u odraslim snovima, uznemirenoj Galini javlja se
krilati jahač, crveni Strelac sa postera Revolucije iz detinjstva. Daleko
od rita, snega, razderanih ulica, ona se šćućurila ovde u azijskoj prašini
guzova izvijenih naviše, čekajući njegov prvi dodir – prvi dodir toga.
... Čelična kopita, zubi, nekakav zviždeći prelazak perja preko njene
kičme... bronza što odzvanja sa statue konjanika na trgu, i njeno lice,
pritisnuto uz seizmičku zemlju. ...
„On je vojnik” Luba misli na Čičerina, „i daleko od kuće.” Izaslan
na divlji Istok, gde istrajava u tišini, bezizražajno, i očigledno pod
nekom zvaničnom kletvom. Glasine su onoliko preterane koliko je ova
zemlja bez žara. U dnevnom boravku kaplari govore o nekoj ženi: o
neverovatnoj sovjetskoj kurtizani što je nosila kombinezone od bele
kože i svakog jutra brijala svoje savršene noge sve do prepona. Katarina
što je opštila sa konjima, obavijena samurovinom, bleštava,
informisana. Ljubavnici su joj se kretali od ministara sve do takvih kao
što je kapetan Čičerin, njena istinska ljubav, razume se. Dok su novi
Potemkini347 prelazili preko širokog Arktika zbog nje, vešti
tehnokratski vukovi podizali naseobine u tundri, čitave urbane
apstrakcije od snega i leda, hrabri Čičerin se vratio u prestonicu i sakrio
u njenu daću, gde su se igrali pecaroša i ribe, teroriste i Države,
istraživača i ruba talasastozelenog sveta. Kada je zvanična pažnja
konačno usmerena na njih, za Čičerina to nije značilo smrt, pa čak ne
ni izgnanstvo – već proređivanje mogućnosti za napredak u karijeri: u
ono vreme, tako su išli vektori. Da bude u centralnoj Aziji dobar deo
svojih najboljih godina, ili ataše na nekom mestu kao što je Kostarika
(e pa – on bi voleo kad bi to mogla da bude Kostarika, jednog dana –
izbavljenje iz ovog čistilišta, odlazak među talase što se smenjuju,
zelene noći – kako mu samo nedostaje more, kako samo sanja o očima
tamnim i vodenim poput njegovih, kolonijalnim očima, što ga gledaju
sa balkona od kamena što truli...). 347
U međuvremenu, druge glasine pominju njegove veze sa
legendarnim Vimpeom, glavnim prodavcem koji je radio za
„Ostarzneikunde GmbH” podružnicu IG-a. Pošto je opšte poznato da
su predstavnici IG-a u inostranstvu zapravo nemački špijuni, koji
izveštaje podnose kancelariji u Berlinu poznatu pod nazivom
„NW7” 348, u ovu priču o Čičerinu nije tako lako poverovati. Kad bi ona
bila sasvim istinita, Čičerin ne bi bio ovde – nema nikakve šanse da bi
mu poštedeli život zarad ovog somnambulizma među istočnim
garnizonskim gradovima.
Naravno, mogao je poznavati Vimpea. Njihovi su životi neko vreme
tekli dovoljno blizu u prostoru i vremenu. Vimpe je bio klasični
Verbindungsmann 349, sa naslednim nizom nezdravih interesovanja:
šarmantan, zgodan tako da se ta njegova privlačnost na vas obrušavala
u nanosima ili slojevima snage: prijateljske sive oči, ravan nos kao od
granita, usta što nikad nisu podrhtavala, brada nesposobna za
ćudljivost... tamna odela, besprekorni kožni kaiševi i srebrne kopče,
cipele od konjske kože što su sijale pod svetlarnicima u Carističkim
foajeima, na sovjetskom betonu, uvek doteran, obično uljudan,
informisan i strastveno zainteresovan za organsku hemiju, svoju
specijalnost i, govorilo se, svoju veru.
„Setite se šaha”, na početku svog boravka u prestonici tragao je za
poređenjem koje bi se Rusima moglo svideti, „tu ekstravagantnu igru
šaha.” Nastavlja dalje da pokaže, ako mu je publika bila prijemčiva
(posedovao je reflekse prodavca, znao je kako da se automatski kreće
linijom manjeg otpora), kako je pred svakim molekulom stajalo toliko
mnogo mogućnosti, mogućnosti za spajanje, za veze različite snage, od
karbonske što je bila najmnogostranija, kraljica, „Katarina Velika
periodnog sistema”, sve do malih hidrogenskih, brojnih, što se kreću za
po jedno polje, kao pešaci... i ta sirova suprotstavljenost šahovske table
ustupa mesto, u ovoj hemijskoj igri, plesnim figurama u tri dimenzije,
„četiri, ako želite”, i radikalno drugačijoj predstavi o pobedama i
porazima. ... Schwarmerei 350, mrmljale su njegove kolege tamo, kod

347 Grigorij Potemkin (1739—1791) – ruski plemić, vojskovođa i omiljeni ljubavnik

Katarine Velike.
348 NW7 (nem.) – šifra za tajnu kancelariju „IG Farbena” čija je funkcija bila

prikupljanje informacija.
349 Verbindungsmann (nem.) – čovek za vezu, posrednik, agent.
350 Schwarmerei (nem.) – fanatizam, idolatrija.
kuće, pronalazeći izgovore da se upuste u druge razgovore. No Čičerin
bi ostajao. Budalast i romantičan, nastavljao bi da sluša, čak bi
podsticao tog Nemca da nastavi dalje.
Kako da ih ne primete? Uskoro će, kako se afera u svom
potisnutom, beskrvnom obliku bude nastavljala, sovjetski zapovedni
lanac, brižan kao i svaka porodica iz devetnaestog veka, početi da
preduzima jednostavne korake da tu dvojicu rastavi. Konzervativna
terapija. Centralna Azija. No u nedeljama nejasnih i neodređenih
informacija, pre nego što su posmatrači tačno shvatili kako stoje stvari...
kakvi su to glave i pisma zveckale unutar mračnih džepova te
neodređenosti? Još od malih nogu, budući da je bio posvećen detaljima,
Vimpeova oblast ekspertize bila je koncentrisana oko cikličnog
benzilizohinolina. Od glavnog interesovanja su mu bili alkaloidi
opijuma i njihove brojne varijacije. Dobro. Unutrašnje prostorije
Vimpeove kancelarije – jednog apartmana u nekom starijem hotelu –
bile su pune uzoraka, nemačkih lekova u neverovatnim količinama,
Vimpe ih je kao duh sa Zapada podizao u vazduh, bočicu po bočicu, da
bi im se divilo lice malog Čičerina: „‘Eumekoh, dvoprocentni rastvor
morima... ‘Dionin (ovde dodajemo jednu etil grupu morfinu, vidiš)...
‘Holopon’ i ‘nealpon’, ‘pantopon’ i ‘omnopon’, sve mešavine alkaloida
opijuma u obliku rastvorivih hidrohlorida... i ‘glikopon’, kao glicero-
fosfati... Evo ga ‘eukodal’ – kodein sa dva hidrogena, hidroksil,
hidrohlorid” – pokazujući u vazduhu oko svoje pesnice koja čini osnovu
– „vise o različitim delovima molekula.” Među ovim patentiranim
lekovima, prespajanja i trgovina su činili polovinu posla – „Kao što to
Francuzi čine sa svojim haljinama, nicht wahr? traka ovde, lepa kopča
tamo, da se proda skromniji model. ... Ah, ovo? Trivalin!” Jedan od
bisera njegove proizvodne linije. „Morfin i kafein, i kokain, sve u
rastvoru, kao valerati. Valerijana, ja – koren i rizom: možda imaš starije
rođake koji su to uzimali pre mnogo godina kao tonik za živce... komad
pozamanterije, moglo bi se reći – malo ukrasnih traka preko ovih golih
molekula.”
Šta je Čičerin imao da kaže na to? Da li je Čičerin uopšte bio tamo?
da li je sedeo u bednoj sobi dok su kablovi lifta udarali i škripali kroz
zidove, a dole niz ulicu, dovoljno retko da ne bude bitno, droške 351
tandrkale uz pucketanje biča po ovoj staroj crnoj kaldrmi? Ili dok je beli
sneg udarao o musave prozore? Koliko je, u očima onih koji će ga

351 Droška – niska fijakerska kočija sa dva ili tri sedala.

poslati u centralnu Aziju, bilo previše: da li bi mu i samo njegovo
prisustvo u tim sobama automatski donelo smrt... ili je i dalje bilo, čak
i u ovoj fazi, dovoljno prostora da mu se dozvoli da odgovori?
„No jednom kad se postaramo za bol... jednostavni bol... iza... ispod
tog nultog nivoa osećanja... čuo sam...” On je čuo. Nije to najsuptilniji
način da se načne tema, a Vimpeu mora da je bio poznat svaki mogući
standardni uvod koji postoji. Neka vojna lica su prosto neotesana, dok
su druga takve nesmotrene krvi da se pitanje „ustručavanja” čak i ne
postavlja – to je pozitivno ludilo, ne samo da će oni nagnati konja protiv
topa već će i sami predvoditi napad. To jeste veličanstveno, ali to nije
rat. Čekajte samo Istočni front. Već svojom prvom akcijom Čičerin će
steći reputaciju suicidalnog manijaka. Nemački feldmaršali od Finske
do Crnog mora razviće prema njemu džentlmensku nenaklonost.
Ozbiljno će se pitati da li taj čovek uopšte poseduje ikakvu predstavu o
vojnoj pristojnosti. Zarobiće ga i pobeći će im, raniće ga, smatraće ga
poginulim u napadu, a on će nastaviti, tvrdoglavo, poludeli snežni
čovek preko zimom okovanih močvara – nikakvo odstupanje zbog
vetra, nikakvo strateško preraspoređivanje u formaciju uskog grla niti
smrtonosna kanonada njihovih „parabeluma” nikada ga neće moći
oboriti. Sviđala mu se, kao i Lenjinu, ona Napoleonova „On s’engage,
et puis, on voit”352, a što se tiče uskakanja u sukob, e pa, hotelska soba
onog čoveka iz „IG Farbena” možda mu je bila i jedna od prvih proba.
Čičerin uspeva da se poveže sa nepoželjnima, sub rosa neprijateljima
poretka, kontrarevolucionarnim svetom s koca i konopca: ne planira on
to, već se to jednostavno dogodi, on je ogromni supermolekul sa toliko
mnogo otvorenih veza koje su raspoložive u svakom trenutku, i u tom
toku stvari... u plesu stvari... kakogod... drugi se prikače, i
farmakologija Čičerina ovako modifikovanog, njene kasnije pokazane
nuspojave, ne može se uvek unapred proračunati. Ču Pjang, ta kineska
Katica-za-sve u crvenom jutri, zna ponešto o tome. Prvog dana kada je
Čičerin došao da se javi na dužnost, Ču Pjang je znao – i sapleo se o
svoju krpu za brisanje poda, ne toliko da odvrati pažnju koliko da
proslavi taj susret. Ču Pjang i sam ima po koju slobodnu sponu. On je
živi spomenik uspehu britanske trgovačke politike za vreme proteklog
veka. Ova klasična prevara je i dalje čuvena, čak i danas, po hladnoj
eleganciji izvođenja: doneseš opijum iz Indije, predstaviš ga Kinezima
– vozdra Fong, ovo ovde ti je opijum, opijume, ovo je Fong – ah, dakle,
ja jesti-i! Ne-he-he, Fong, to se puši-i, puši-i, vidiš? Ubrzo Fong dolazi

352 On s’engage, et puis, on voit. (fr.) – „Uskočimo u sukob, pa onda vidimo dalje.”
po još, i još, i tako stvaraš neelastičnu potražnju za tom robom, onda
navedeš Kinu da opijum proglasi nelegalnim,zatim namagarčiš Kinu da
uđe u nekoliko razornih ratova oko prava tvojih trgovaca da prodaju
opijum, koji sada već opisuješ kao nešto sveto. Ti dobijaš, Kina gubi.
Fantastično. Budući da je Ču Pjang spomenik svemu tome, danas čitavi
karavani turista dolaze da ga gledaju, obično dok je Pod Dejstvom...
„Evo, dame i gospodo, kao što ste možda primetili, tog karakterističnog
čađavosivog tena. ...” Svi stoje i pilje mu u spoljašnje karakteristike dok
je u zanosu, privlačni muškarci sa debelim zaliscima, sa bisernosivim
šeširima u rukama, žene podižu suknje sa mesta gde se nesnosne azijske
živuljke, mikroskopski vidljive, mile preko podnih starih dasaka, dok
im vođa grupe predmete od interesovanja pokazuje metalnim
pokazivačem, predmetom neverovatno tankim, tanjim, zapravo, od
rapira, često ga pomerajući mnogo brže nego što pogled može da prati
– „Njegova Potreba, primetićete, zadržava svoj oblik pod svim oblicima
pritiska. Nikakva telesna bolest, nikakva oskudica zaliha kao da ga
nimalo ne dotiču...” sve njihove blage, plitke oči prate ga uljudno dok
sa klavira odzvanjaju akordi u salonu iz predgrađa... ta neelastična
Potreba obasjava ovaj zagušljivi vazduh: to je ingot neprocenjive
vrednosti, sa kojeg se vladari još uvek mogu izbrisati i na njima lica
velikih upravitelja izrezbariti i masovno štampati. Vredelo je
doputovati tu samo da bi se video taj sjaj, bilo je vredno dugačkog
putovanja sankama, preko smrznute stepe u ogromnim zatvorenim
sankama, velikim poput trajekta, svuda nakićenim viktorijanskim
kolačićima od đumbira – unutra su palube i nivoi za svaku klasu
putnika, baršunasti saloni, dobro opskrbljene kuhinje, neki mladi Dr
Maledeto kojeg dame obožavaju, otmeni jelovnik na kojem se nalazi
sve od „Mille-Feuilles a la Fondue de la Cervelle” do „La Surprise du
Vesuve”, sobe za odmor bogato opremljene projektorima i bibliotekom
slajdova, toaletima u hrastovom drvetu izglancanom do tamnocrvene
boje i ručno izrezbarenom u lica sirena, listova akantusa,
poslepodnevnih i vrtnih prizora da onoga ko tu sedi podsete na dom
onda kada mu je to najpotrebnije, vrele unutrašnjosti tako strašno
nadnete nad vratolomnim putem od kristalnog leda i snega, koji se
takođe može videti i sa palube za osmatranje, prizori horizontalnog
bledila što promiču kraj njih, kotrljajuća snežna polja Azije, pod nebom
od nekog metala daleko manje vrednog no što je ovaj koji smo došli da
gledamo. ...
I Ču Pjang posmatra njih – kako dolaze, i zure, i odlaze. Oni su
obličja u snu. Zabavljaju ga. Pripadaju opijumu: nikada ne dolaze ako
uzimanešto drugo. Zapravo, trudi se da tamo ne puši hašiš ništa više no
što to pristojnost nalaže. Taj krupnosečeni smolasti turkistanski
fantazmagorik je u redu za ruski, kirgiski i ostale varvarske ukuse, ali
Ču će uvek pre odabrati mak. Snovi su bolji, nisu toliko geometrijski,
toliko spremni da sve oko njega – vazduh, nebo – pretvore u persijske
ćilime. Čuu su draže situacije, putovanja, šega. Otkriće iste sklonosti u
Čičerinu, tom zdepastom izaslaniku iz Moskve, latinskih očiju, tom
sovjetskom izdržavanom čoveku, svakog bi navelo da se saplete preko
krpe za pod, a da sapunica šišteći poleti preko poda, kofa se uz zveket
preturi, od zapanjenosti. Od zadovoljstva!
Ubrzo su ta dva žalosna prestupnika počela da se iskradaju na obod
grada kako bi se sastajali. To je lokalni skandal. Ču iz nekakvog
udubljenja među prljavim krpama i ritama što mu vise sa nezdravog
žutog tela vadi ogavnu crnu gromuljicu neke supstance gadnog mirisa,
umotanu u komad hartije otcepljene iz starog broja Enbekši Jazak, od
17. avgusta prošle godine. Čičerin donosi lulu – budući da je sa zapada,
on je zadužen za tehnološku stranu – garavu, gadnu malu napravu na
kojoj se crvena i žuta smenjuju na britanijumu 353, koju je polovnu kupio
za šaku kopejki u Četvrti gubavaca u Buhari, i da, u to vreme ju je već
lepo razbio. Nesmotreni kapetan Čičerin. Dvojica opiomanijaka čuče
iza komada zida koji je poslednji zemljotres srušio i nakrivio.
Povremeno prođe po koji konjanik, neki ih primete, neki ne, no svi
prolaze bez reči. Nebo nad njima prepuno je zvezda. Daleko u divljini
trava se vijori i talasi prolaze kroz nju polako poput ovaca. Vetar je blag
i nosi poslednji dim dana, mirise stada i jasmina, stajaće vode, prašine
što pada... vetar kojeg se Čičerin nikada neće sećati. Kao što ni sada ne
može da poveže ovu sirovu zbrkanu masu četrdeset alkaloida sa
isečenim, fasetiranim, izbrušenim i upakovanim molekulima koje
mu’je trgovac Vimpe pokazao nekad davno, jedan po jedan, i čije mu
je istorije pričao. ...
„‘Oneirin, i ‘metoneirin. Varijacije je izneo Laslo Jamf u Zborniku
američkog društva hemičara, pretprošle godine. Jamf je opet bio
pozajmljen, ovog puta kao hemičar, Amerikancima, čiji je Nacionalni
istraživački savet bio otpočeo sveobuhvatni program istraživanja
molekula morfina i njegovih mogućnosti – Desetogodišnji plan koji se
poklapao, začudo, sa klasičnom studijom krupnih molekula koju je
sprovodio Karaders iz „Djuponta”, Veliki Sintetista. Veza? Naravno da

353 Britanijum – legura kalaja, antimona i bakra.

postoji. Ali o tome ne pričamo. Nacionalni istraživački savet sintetiše
nove molekule svakog dana, i to većinu od delova molekula morfina.
„Djupont” niže zajedno grupe kao što su amidi u dugačke lance. Ta dva
programa su, kako se čini, komplementarna, zar ne? Američki greh
modularnog ponavljanja, udružen sa našom možda najosnovnijom
potragom: potragom za nečim što će ubiti ogroman bol a da ne izazove
zavisnost.”
„Rezultati nisu bili ohrabrujući. Činilo se da smo naišli na dilemu
usađenu u Prirodu, veoma nalik Hajzenbergovoj situaciji. Postoji
gotovo savršen paralelizam između analgezije i zavisnosti. Što više bola
ukloni, to više čeznemo za supstancom. Izgleda da ne možemo imati
jedno svojstvo bez drugog, kao što ni fizičar čestica ne može da
specifična položaj a da ne bude nesiguran u pogledu brzine čestice –”
„To sam ti i ja mogao reći. Ali zašto –”
„Zašto. Dragi moj kapetane. Zašto?”
„Novac, Vimpe. Baciti novac niz vodu radi jedne tako beznadežne
potrage –”
Sledi ruka, od muškarca muškarcu, na njegovoj zakopčanoj epoleti.
Sredovečni osmeh pun veltšmerca. „Trgovina i razmena, Čičerine”,
šapuće trgovac. „Pitanje ravnoteže među prioritetima. Istraživači su
dosta jeftini, a čak i „IG Farbenu” mora biti dopušteno da sanjari, da se
nada uprkos tome što nade nema. ... Pomisli šta bi to značilo kada bi se
takav lek pronašao – kada bi se bol racionalno ukinuo, bez dodatnog
troška zavisnosti. Dodatni trošak – sigurno ima nešto u tome kod
Marksa i Engelsa”, udovoljite mušteriji, „što se odnosi na ovo. Potreba
kao što je zavisnost’, koja nema nikakve veze sa stvarnim bolom,
stvarnom ekonomskom potrebom, nevezana za proizvodnju ili rad...
potrebno nam je manje takvih nepoznanica, razume se, ne više. Znamo
kako da proizvedemo pravi bol. Ratovi, očigledno... mašine u
fabrikama, industrijske nesreće, automobili napravljeni da ne budu
bezbedni, otrovi u hrani, vodi, pa čak i vazduhu – to su vrednosti
direktno povezane sa ekonomijom. Njih znamo i možemo da
kontrolišemo. Ali ‘zavisnost?’ Šta znamo o tome? Magla i fantomi.
Nikad nećeš naići na dva stručnjaka koja će se složiti kako da definišu
tu reč. ‘Opsednutost?’ Ko to nije opsednut? ‘Tolerancija?’ ‘Ovisnost?’
Šta to sve znači? Sve što imamo su teorije, na hiljade nejasnih,
akademskih teorija. Racionalna ekonomija ne može zavisiti od
psiholoških hirova. Ne bismo mogli da. planiramo. ...”
 Kakav je to predosećaj počeo da pulsira u Čičerinovom desnom
kolenu? Kakva je to direktna konverzija između bola i zlata?
„Jesi li ti zaista toliko zao, ili je to samo gluma? Zar zaista trguješ
bolom?”
„Lekari trguju bolom i nikome na pamet ne bi palo da kritikuju
njihov plemeniti poziv. No ako Varbindungsmann makar i posegne za
sklopkom na svom koferu, svi vi počnete da vrištite i trčite. E pa – među
nama nećete naći mnogo ovisnika. Medicinska profesija ih je puna, no
mi trgovci verujemo u stvarni bol, stvarno izbavljenje – mi smo vitezovi
u službi tog Ideala. Sve mora biti stvarno, zbog našeg tržišta. U
suprotnom se moj poslodavac – a naš mali hemijski kartel jeste model
strukture samih nacija – izgubi u iluziji i snu, i jednog dana iščezne u
haos. Takođe i tvoj poslodavac.”
„Moj ‘poslodavac’ je Sovjetska država.”
„Da?” Vimpe je rekao „jeste model”, a ne „biće model”.
Iznenađujuće je što su mogli tako daleko stići, ako su zapravo i stigli
tako daleko – a da su tako drugačijih svetonazora. No Vimpe bi, budući
da je bio daleko ciničniji, mogao biti u stanju da prizna još više toga,
još više istine, pre nego što počne da se oseća nelagodno. Možda je
strpljenje koje je pokazao za Čičerinovu crvenoarmijsku verziju
ekonomije bilo dovoljno veliko. Rastali su se prijateljski. Vimpea su
premestili u Sjedinjene Države („Kemniko” u Njujorku) ubrzo nakon
što je Hitler postao kancelar. Čičerinova veza je, prema garnizonskim
govorkanjima, tada zauvek prestala.
No to su glasine. Ne može se verovati njihovoj hronologiji.
Pojavljuju se protivrečnosti. Savršene su da se prebrodi zima u
centralnoj Aziji, ako niste Čičerin. Ako jeste Čičerin, s druge strane, e
pa, to vas onda dovodi u malo specifičniji položaj. Zar ne. Morate da
prebrodite zimu bez ičega osim paranoičnih sumnji u vezi sa razlozima
zbog kojih ste uopšte tu. ...
To je zbog Encijana, mora da je zbog prokletog Encijana. Čičerin
je bio u Crvenom arhivu, video je dosijee, dnevnike i zapise sa tog
epskog, prokaženog putovanja admirala Roždestvenskog, od kojih su
neki i dalje poverljivi, čak i nakon dvadeset godina. I sada zna. A ako
se sve to nalazi u arhivi, onda i Oni znaju. Stasale mlade dame i nemački
trgovac lekovima dovoljan su razlog da se čovek pošalje na istok u
svakom istorijskom periodu. No Oni ne bi bili to što jesu ili tu gde su
da nemaprimesa Dantea u Njihovim predstavama o kaznenim merama.
Jednostavna odmazda bi mogla biti prikladna u ratu, no politika između
ratova zahteva simetriju i jednu elegantniju ideju pravde, čak do stepena
da se maskira, pomalo dekadentno, u milost. To je složenije od
masovnog pogubljenja, teže i manje zadovoljavajuće, no postoje tu
nagodbe koje Čičerin ne vidi, sveobuhvatne poput Evrope, možda i
poput sveta, koje se ne mogu puno remetiti, između ratova. ...
Čini se da je u decembru 1904. godine admiral Roždestvenski,
zapovedajući flotom od četrdeset i dva ruska ratna broda, uplovio u
jugozapadnu afričku luku Lidericbuht. Bilo je to u jeku rusko-
japanskog rata. Roždestvenski je bio na putu ka Pacifiku, kako bi
izbavio drugu rusku flotu, koju su Japanci mesecima držali zarobljenu
u Port Arturu. Od Baltika, oko Evrope i Afrike, preko čitavog Indijskog
okeana, a potom na sever, duž poslednjeg poteza azijske obale – trebalo
je da se ovo putovanje nađe među najveličanstvenijim morskim
putovanjima u istoriji: sedam meseci i 18.000 milja do jednog
ranoletnjeg dana, u vodama između Japana i Koreje, gde će izvesni
admiral Togo, koji je čekao u postavljenoj stupici, isploviti iza ostrva
Cušima i pre no što padne noć srediti Roždestvenskog. Svega četiri
ruska broda će uspeti da se dokopaju Vladivostoka – gotovo sve ostale
će potopiti taj lukavi Japanac.
Čičerinov otac je bio tobdžija na admiralskom brodu Suvorov. Flota
se u Lidericbuhtu zadržala nedelju dana, pokušavajući da utovari ugalj.
Oluje su šibale malom zakrčenom lukom. Suvorov je neprestano udarao
o brodove što su donosili ugalj tako da su mu se na bočnim stranama
stvarale rupe, a mnogi od topova od dvanaest funti bili uništeni. Vetar
je duvao, lepljiva ugljana prašina kovitlala se u vazduhu i lepila za sve,
za ljude, za čelik. Mornari su radili po ceo dan, noću pod lampama za
pretraživanje mora postavljenim na palubi, teglili su vreće sa ugljem,
napola slepi od bleštavog svetla, lopatali, znojili se, kašljali, psovali.
Neki su poludeli, nekolicina ih je pokušala samoubistvo. Stari Čičerin
je, nakon dva takva dana, otišao na odsustvo bez dozvole da se ne vrati
dok sve ne bude gotovo. Pronašao je neku Herero devojku što je bila
izgubila muža u ustanku protiv Nemaca. Nije to bilo nešto što je
planirao, pa čak ni o čemu je maštao, pre nego što se iskrcao na obalu.
Šta je on uopšte znao o Africi? Imao je suprugu kod kuće u Sankt
Peterburgu, kao i dete koje jedva da je umelo da se samo prevrne na
bok. Najdalje što je ikada pre tog putovanja dospeo bio je Kronštat.
Jedino što je želeo bio je predah od rada u smenama, predah od onoga
kako je sve to izgledalo... od onoga što su se ta crna i bela, boje uglja i
elektrolučnih svetiljki, spremale da kažu... nije bilo drugih boja, i uz to
je išla nestvarnost – no bila je to poznata nestvarnost, ona koja
upozorava da je Sve Ovo Iscenirano Da Bi Videli Šta Ću Ja Uraditi Zato
Ne Smem Da Napravim Nijedan Pogrešan Potez... poslednjeg dana
svog života, dok su ka njemu zviždali japanski projektili sa brodova
suviše daleko u izmaglici da bi ih uopšte mogao videti, misliće o licima
ljudi koja se polako karbonizuju, licima ljudi koje je mislio da poznaje,
ljudi što se pretvaraju u ugalj, drevni ugalj što je svetlucao, svaki kristal
zasebno, pod grubim treperenjem Jabločkovljevih sveća, svaka ljuspica
savršeno osvetljena... zavera ugljenika, iako on nikada nije rekao
„ugljenik”, bila je to sila, to od čega se on sklonio, svest o previše
besmislene sile što teče u pogrešnom smeru... mogao je u njoj namirisati
Smrt. I zato je sačekao da se oružar okrene da zapali cigaretu, i onda
samo odšetao – svi su bili previše crni, veštački crni, da bi se njegov
odlazak lako primetio – i na obali je pronašao iskreno crnilo te ozbiljne
Herero devojke, koja mu se činila kao dašak života nakon dugog
zarobljeništva, i ostao je s njom na rubu ravnog malog bednog grada, u
blizini pruge, u jednosobnoj kući izgrađenoj od mladica, kartonskih
kutija, trske, blata. Kiša je lila u naletima. Vozovi su škripali i puhtali.
Muškarac i žena su bili u krevetu i pili „kari”, koji se pravi od krompira,
graška i šećera, i na Herero jeziku znači „piće smrti”. Bilo je vreme pred
Božić i on joj je poklonio medalju koju je osvojio na nekakvoj
streljačkoj vežbi, davno, na Baltiku. Kad je otišao, znali su jedno
drugom ime i po nekoliko reči na jeziku onog drugog – plašim se, sretan
sam, spavaj, ljubavi... začeci novog jezika, pidžin jezika čiji su, možda,
oni bili jedini govornici na svetu.
No vratio se. Njegova budućnost je bila u Baltičkoj floti, bilo je to
nešto što ni on ni devojka nisu dovodili u pitanje. Oluja je prošla, magla
je prekrila more. Čičerin je isplovio, zatvoren dole na Suvorova u
mračnoj smrdljivoj prostoriji ispod nivoa vode, gde je pio svoju božićnu
votku i ispredao priče o dobrom provodu na mestu koje se nije ljuljalo,
tamo na rubu suvog velda gde mu se nešto drugo toplo i pažljivo, što
nije njegova usamljena šaka, obavijalo oko penisa. Već ju je opisivao
kao pohotnu urođenicu. Najstarija je to morska priča. Dok ju je pričao,
nije više bio Čičerin već gomila mornara jedinstvenog lica pre i nakon
njega, od kojih su svi bili izgubljeni, no ne svi i ukleti. Devojka je
možda stajala na nekom rtu i posmatrala kako se sivi gvožđem ojačani
brodovi gube, jedan po jedan, u izmaglici južnog Atlantika, no čak i ako
biste sad želeli da čujete nekoliko taktova iz Madam Baterflaj, pre će
biti da je devojka tražila mušterije, ili spavala. Neće joj biti lako. Čičerin
ju je ostavio trudnu, s detetom što će se roditi nekoliko meseci nakon
što tobdžija strada nadomak strmih stena i zelenih šuma Cušime, u rano
veče 27. maja.
Nemci su rođenje deteta i ime oca (on joj ga je bio zapisao, kao što
to čine mornari – dao joj je svoje ime) zabeležili u svojoj centralnoj
arhivi u Vindhuku. Ubrzo potom, propusnica je izdata majci i detetu da
mogu da se vrate u njeno plemensko selo. U popisu koji je sprovela
kolonijalna vlada sa ciljem da se utvrdi koliko su domaćeg stanovništva
pobili, tik nakon što su Bušmani vratili Encijana u isto selo, majka se
vodila kao preminula, no njeno ime jeste na spisku. Viza izdata
Encijanu u decembru 1926. da uđe u Nemačku, a kasnije i molba za
nemačko državljanstvo, nalaze se u dosijeu u Berlinu.
Trebalo je dosta šetati da bi se sakupili svi ovi papiri. Čičerin nije
imao ništa od čega bi krenuo, osim poneku reč u papirima Admiraliteta.
No bilo je to u vreme Feodore Aleksandrevne, one koja je nosila donji
veš od jareće kože, i Čičerin je imao dosta bolji pristup podacima nego
sada. Na snazi je bio i Rapalski mir, tako da je dosta kanala ka Berlinu
bilo otvoreno. Taj čudni komad papira... u trenucima najvećeg ludila
sopstvene veličine sasvim mu je jasno da njegov imenjak i ubijeni
Jevrejin u Rapalu zajedno prave složenu predstavu, i da je stvarna i
jedina svrha da se Vaslavu Čičerinu otkrije postojanje Encijana...
garnizonski život na istoku, kao i izvesne droge, ove stvari čini
neverovatno jasnima. ...
No avaj, izgleda da će tom opsesijom sam sebi naneti propast.
Dosije o Encijanu koji je Čičerin sastavio (čak je uspeo i da vidi šta je
sovjetska obaveštajna služba imala o tadašnjem poručniku Vajsmanu i
njegovim političkim avanturama u Jugozapadnoj Africi) kopirao je neki
marljivi aparatčik i pohranio u dosije o samom Čičerinu. I tako se
desilo, svega mesec ili dva kasnije, da je neko jednako anoniman izdao
Čičerinu naređenje da ide u Baku, i on je namrgođeno otišao da
prisustvuje prvom plenarnom zasedanju VCK NTA (Centralni komitet
novog turskog alfabeta), gde su ga brzo rasporedili u °1 komitet.
°1 je, kako se čini, neka vrsta glasa G, zvučnog uvularnog ploziva.
Razlika između njega i običnog G jeste nešto do čega Čičerinu nikada
neće biti stalo. Zapravo, sva Čudna Slova bila su rezervisana za
nespretnjakoviće kao što je on. Šack, zloglasni lenjingradski nosni
fetišista koji nosi crnu satensku maramicu na partijske kongrese i koji,
da, više no jednom nije mogao da se uzdrži a da ne pruži ruku i zaista
pogladi po nosu moćne zvaničnike, takođe je ovde – prognali su ga u
Komitet ϴ, gde stalno zaboravlja da je ϴ, u NTA, zapravo Œ a ne rusko
F, čime usporava napredak i unosi zabunu na svakom radnom sastanku.
Najviše vremena mu odlazi u pokušajima da sebi izdejstvuje
prebacivanje u Komitet Ņ, „Ili još bolje, samo obično N, pa makar i M,
poslužiće. ...” Onaj nagao i labilan šaljivdžija, Radnični, dobio je
Komitet Ə , gde je Ə oznaka za sva ili neutralno uh, u kojem se bacio
na megalomanski projekat da svaki izgovoreni samoglasnik u
centralnoj Aziji – a zašto se tu zaustaviti, zašto ne i poneki suglasnik?
zameni tim glasom sva... što nije čudno ukoliko se u obzir uzme njegova
istorija imitacija i lažnih rezolucija, kao i veličanstvena no na propast
osuđena zavera da se Staljin pogodi u lice voćnom pitom, u koju je bio
umešan taman dovoljno da kao kaznu dobije Baku, a ne nešto gore.
Razume se, Čičerin se priključuje ovoj skupini nepopravljivih.
Ukoliko nije umešan u neki Radničnijev plan da se ubace na naftno
polje i maskiraju dizalicu u ogromni penis, onda se šunja arapskim
četvrtima grada gde čeka zloglasnog ukrajinskog narkosa
Bugnogorkova iz Komiteta za glotalno K (obično K se predstavlja kao
Q, dok se C izgovara kao nekakav zvuk č) da ga poveže sa trgovcem
hašiša, ili se brani od Šackovih nasrtaja na njegov nos. Pada mu na
pamet da je, zapravo, zaključan u nekakvoj vojnoj ludnici natrag u
Moskvi i da samo halucinira o ovom plenarnom zasedanju. Čini se da
niko ovde nije sasvim zdrav u glavu.
Najviše od svega ga uznemirava borba za moć u koju je uspeo da
ga uvuče izvesni Igor Blobađijan, partijski predstavnik u prestižnom
Komitetu G. Blobađijan fanatično pokušava da preotme °l-ove od
Čičerinovog Komiteta i stavi ga u nadležnost Komiteta G, pri čemu se
kao logikom služi pozajmljenicama. U suncem obasjanom sparnom
restoranu dvojica muškaraca se podrugljivo osmehuju jedan drugom
preko poslužavnika sa zapekankama i gruzijskom voćnom supom.
Izbila je kriza oko toga kakvo bi slovo G trebalo upotrebljavati u
reči „stenografija”. Mnogo je ovde emocija skopčanih sa ovom rečju.
Jednog jutra Čičerin otkriva da su sve olovke u njegovoj sali za sastanke
misteriozno nestale. U znak osvete, on i Radnični su se naredne noći
ušunjali u
Blobađijanovu salu za sastanke noseći testere za metal, turpije i
baterijske lampe, i reformisali alfabet na njegovoj pisaćoj mašini. Bilo
je zabavno ujutru. Blobađijan trči okolo u napadu urlanja, koji traje i
traje. Čičerin je na sastanku, koji samo što je počeo, kad TRES! dva
tuceta lingvista i birokrata stropoštavaju se na dupe. Buka odjekuje
puna dva minuta. Čičerin, sedeći na dupetu, primećuje da su delovi
nogu od stolica svuda oko stola pretesterisani, ponovo spojeni voskom
i potom prefarbani. Profesionalno izveden posao, nema sumnje. Da li je
moguće da je Radnični dvostruki agent? Gotovo je sa dobrodušnim
šalama. Čičerin mora da dela sam. Uz mnogo muke, pod svetlošću
svetiljke za noćnu stražu, kad smicalice sa slovima najpre mogu da
dovedu do drugih vrsta prosvetljenja, Čičerin prepisuje uvodnu sura
svetog Kurana predloženim NTA, koja potom kruži među Arabistima
na zasedanju pod imenom Igora Blobađijana.
Sam traži probleme, eto šta je. Ti Arabisti su baš ostrašćena gomila.
Predano su lobirali da se Novi turski alfabet sastavi od arapskih slova.
Po hodnicima se pesniče sa nerekonstruisanim ćiriličarima, a čuju se i
glasine o kampanji da se, širom islamskog sveta, bojkotuje svaka
latinična abeceda. (Zapravo, niko nije baš rad da se napravi ćirilični
NTA. Stari caristički albatrosi i dalje vise oko sovjetskog vrata. U
centralnoj Aziji ovih dana vlada snažan otpor domaćeg stanovništva
prema bilo čemu što bi nalikovalo rusifikaciji, a to važi čak i za izgled
štampanog jezika. Protivljenje arapskom alfabetu ima veze sa
odsustvom simbola za samoglasnike, kao i sa nepostojanjem stroge
povezanosti, po principu jedan-na-jedan, između zvukova i slova. Tako
da im je preostao latinični alfabet. No Arabisti ne odustaju. Nesprestano
predlažu reformisana arapska pisma – uglavnom po modelu onog
ratifikovanog 1923. godine u Buhari, kojim se uspešno služe Uzbeci.
Palatalni i velarni slogotvorni glasovi govornog kazaškog jezika mogu
se zaobići upotrebom dijakritičkih znaka.) A postoji u svemu tome i
snažan religijski aspekt. Upotreba nearapskog alfabeta smatra se
grehom protiv Boga – većina turskih naroda su, naposletku, islamski
narodi, a arapsko pismo je pismo islama, to je pismo na kojem se reč
Alaha javila u Noći snage 354, to je pismo Kurana –
Pismo čega? Da li Čičerin zna šta radi ovim svojim
falsifikovanjem? To je više od svetogrđa, to je poziv u sveti rat.
Blobađijana, zbog toga, kroz crni kraj Bakua juri horda Arabista što
urlaju i vitlaju kratkim sabljama i jezivo se keze. Naftni tornjevi čuvaju
stražu, sasvim prazni, u mraku. Gubavci, leprozni, hebefreničari i sakati
svih mogućih izgleda izronili su iz svojih skrovišta da posmatraju
zabavu. Zavalili su se na zarđale metalne bokove rafinerijskog

354 Lejletul-Kadr, Šab el-Kadr – različito prevedena kao Noć snage, Noć moći, Noć

odredbe ili Noć sudbine; prema islamskom verovanju, noć kada su se prvi ajeti
Kurana javili Muhamedu.
sklopovlja, čitavo njihovo zajedničko nebo teselacija je osnovnih boja.
Zauzimaju odeljke i korpe i džepove administrativne praznine koja je
ostala nakon Revolucije, kada su od izaslanika holandskog „Šela”
tražili da odu, i kada su engleski i švedski inženjeri svi otišli kući. U
Bakuu je sada doba zatišja, doba smanjenja troškova. Sav naftaški
novac koji su Nobeli uzeli sa ovih polja otišao je na Nobelove nagrade.
Nove bušotine se postavljaju na drugim mestima, između Volge i Urala.
Vreme je sad za osvrt unatrag, za preradu novije istorije što se
smrdljivim crnim pumpama izvlači iz drugih slojeva Zemljinog uma. ...
„Ovamo, Blobađijane – brzo.” Sasvim blizu Arabisti nariču, oštro,
nemilosrdno, među crvenonarandžastim zvezdama nad skupinom
dizalica.
Tres. I poslednji kapak je navučen i pričvršćen. „Čekaj – šta je
ovo?”
„Dođi. Vreme je za tvoje putovanje.”
„Ali ja ne želim –”
„Ne želiš da budeš još jedan preklani nevernik. Prekasno je,
Blobađijane. Idemo. ...”
Prvo što će naučiti jeste kako da menja svoj indeks prelamanja.
Može da izabere bilo šta od providnog do neprovidnog. Nakon što ga je
prošlo uzbuđenje eksperimentisanja, odabira bledi, štraftasti oniks
efekat.
„Pristaje ti”, mrmljaju njegovi vodiči. „A sada požuri.”
„Ne. Želim da dam Čičerinu ono što mu sleduje.”
„Prekasno je. Ti ne učestvuješ u onome što mu sleduje. Više ne.”
„Ali on –”
„On je bogohulnik. Islam poseduje sopstvene mehanizme
razračunavanja s tim. Anđeli i kazne, kao i brižljivo ispitivanje. Ostavi
ga. On ide drugim putem.”
Alfabet je sada pitanje prirode molekula. Čovek toga postane
svestan ovde dole: pronalazi Komitete za molekularnu strukturu koji su
veoma slični onima na plenarnom zasedanju povodom NTA. „Vidi:
kako su izdvojeni iz grubog toka – oblikovani, očišćeni, popravljeni,
baš kao što ste i vi nekad izbavili svoja slova od neuređenog, smrtnog
toka ljudskog govora. ... Ovo su naša slova, naše reči: i one mogu biti
podešene, razbijene, ponovo pojene, redefinisane, kopolimerizovane
jedna uz drugu u širokim lancima koji će tu i tamo izroniti na površinu
preko dugih molekularnih tišina, kao viđeni delovi tapiserije.”
Blobađijan uviđa da je Novi turski alfabet tek jedna verzija procesa
zapravo mnogo starijeg – i manje nesvesnog sebe – nego što je ikada
mogao da sanja. Uskoro se mahnita sukobljenost između °1 i G izgubila
među nebitnim uspomenama iz detinjstva. Nejasnim anegdotama.
Prešao je granicu – nekad snuždeni birokrata sa gornjom usnom jasno
ocrtanom kao kod šimpanze, a sada avanturista, dobrano zabasao
sopstvenim putem, podzemnim tokom, nimalo ne hajući kuda bi ga on
mogao voditi. Čak je i izgubio, negde na neodređenoj razdaljini
uzvodno, sopstveni ponos na to što mu je jednom bilo pomalo žao
Vaslava Čičerina, usudom osuđenog da nikada ne vidi stvari koje
Blobađijan sada vidi. ...
A štampanje nastavlja da se odvija bez njega. Prepisivači trče
između stolova vukući zamrljane probne otiske kroz vazduh. Štampare
iz redova domaćeg stanovništva ubrzano obučavaju stručnjaci, koje su
avionom dopremili iz Tiflisa 355, u pogledu toga kako valja uraditi slog
tog NTA. Štampani plakati se lepe po gradovima, u Samarkandu i
Pišpeku 356, Verniju i Taškentu. Na pločnicima i zidovima prvi štampani
slogani počinju da se pojavljuju, prve centralnoazijske parole „jebi se”,
prve parole „ubij načelnika policije” (i neko je to zaista učinio! Ovaj
alfabet je stvarno moćan!) i tako magija za koju su šamani, tamo na
vetrometini, oduvek znali, sada počinje da deluje politički, i Džakip
Kulan čuje duh svog sopstvenog linčovanog oca kako škriputavom
olovkom, po noći, vežba slova A i B. ...

No upravo negde u ovom trenutku evo Čičerina i Džakipa Kulana

kako jašu preko niskih brda i ujahuju u selo koje su tražili. Ljudi su
okupljeni u krugu: čitavog dana se slavilo. Vatre tinjaju. U središtu
gomile raščišćen je mali prostor, i dva mlada glasa se odatle čuju čak i
na ovoj razdaljini.
U pitanju je ajtis – pevački duet. Mladić i devojka stoje pred celim
selom i učestvuju u parodiji igre čija je suština pa-onako-dopadaš-mi-
se-iako-ima-nečeg-malo-čudnog-u-vezi-s-tobom-na-primer, dok se
melodija izvija iz kobiza i dombri po čijim žicama se prebira. Ljudi se
smeju dobrim stihovima. Moraš biti oprezan kod ove igre: razmenjujete
strofe od po četiri stiha, gde prvi, drugi i poslednji moraju da se rimuju

355 Tiflis – stari naziv za Tbilisi (pre 1936. godine).

356 Pišpek – raniji naziv za Biškek.
iako sami stihovi ne moraju biti neke određene dužine, već samo da se
mogu u dahu izgovoriti. Ipak, i dalje je teško. Postaje i uvredljivo. Ima
sela u kojima neki partneri godinama nakon ajtisa jedno s drugim nisu
progovorili. Dok Čičerin i Džakip Kulan ujahuju, devojka ismeva konja
svog takmaca, koji je tek malo – ništa ozbiljno, ali malo punačak... ovaj,
zapravo, debeo. Stvarno debeo. I to mladića pogađa. Nije mu pravo.
Hitro odvraća strofom o tome kako će dovesti sve svoje prijatelje da
unište nju i njenu porodicu. Svi reaguju sa „hram”. Nema smeha.
Devojka se osmehne, neveselo, i zapeva:

Pio si ti dosta kumisa,

Mora da sad čujem reči kumisa –
Gde si bio one noći kad je moj brat
Došao da traži ukradeni mu kumis?

Oh-oh. Brat kojeg je pomenula samo što ne pukne od smeha. Klinac

koji peva nije toliko srećan.
„Ovo bi moglo potrajati.” Džakip Kulan sjahuje i isteže noge. „To
je on, onaj tamo.”
Neki veoma stari „akin” – putujući kazaški pevač – sedi sa čašom
kumisa i drema kraj vatre.
„Jesi li siguran da će –”
„Pevaće o tome. On je jahao kroz tu zemlju. Izdao bi svoju profesiju
da ne peva o tome.”
Seli su i ljudi im dodaju šoljice sa fermentisanim kobiljim mlekom,
kao i komade jagnjetine, lepjoške i nešto jagoda. ... Mladić i devojka
nastavljaju bitku glasovima – i Čičerin odjednom shvata da će uskoro
neko doći i početi da zapisuje neke od tih pesama Novim turskim
alfabetom u čijem sastavljanju je on učestvovao... i tako će se one
izgubiti.
Tu i tamo baca pogled na starog „akina”, koji se samo pravi da
spava. Zapravo isijava neku vrstu vođstva namenjenu pevačima. To je
blagost,
 ljubaznost. Može se osetiti, nepogrešivo, kao i vrelina koja potiče
od žara.
Polako i postepeno uvrede koje par upućuje jedno drugome postaju
blaže, smešnije. Ono što je moglo biti seoska propast sada se pretvorilo
u komičnu saradnju, kao kod para vodviljskih komedijaša. Više se to ne
tiče njih, već pevaju da bi slušaoci mogli da uživaju. Devojci pripada
poslednja reč.

Čujem li to da pominješ brak?

Ovde je postojao jedan brak –
Ovaj prijatni krug pesme,
Bučan, glasan, kao i svaki brak. ...

I dopadaš mi se, iako postoje neke stvari – neko vreme gozba dobija
na zamahu. Pijanci urlaju i žene pričaju, a mala deca tumaraju okolo
ulazeći i izlazeći iz koliba, i vetar postaje jači. Zatim putujući pevač
počinje da štimuje svoju dombru, i ponovo zavlada azijska tišina.
„Hoćeš li uspeti sve da zapišeš?”, pita Džakip Kulan.
„Stenografski”, odgovara Čičerin, a to g mu je pomalo glotalno.

AKINOVA PESMA

Došao sam sa ruba sveta.

Došao sam iz pluća vetra.
Ono što videh toliko je divno
Da ni Džambul o tome pevao ne bi.
U srcu mi vlada strah toliko oštar
Da bi i najjači metal mogao seći.

U starim se pričama priča

U vremenu od Korkuta starijem,
Što uze od drveta Surgaja
Prvi kobiz i pesmu prvu –
Priča se da u dalekoj zemlji
Počiva Kirgiska Svetlost.
Tamo gde reči nikakvih nema,
I gde oči sjaje kao sveće noću,
I gde lice je Božje prisustvo
Što krije se iza maske neba –
Na visokoj crnoj steni u pustinji,
U vreme poslednjih dana.

Da to mesto toliko daleko nije,

Da postoje reči, i da se govore,
Bog bi zlatna ikona biti mogao,
Ili stranica u papirnoj knjizi.
No On se javlja kao Kirgiska Svetlost –
Da se On spozna, drugi način ne postoji.

Grmljavina glasa Njegovog zaglušuje,

Blesak Njegovog svetla oslepljuje.
Pustinjsko tle sada drhti,
A lice Njegovo ne može se podneti.
I čovek isti ne može biti,
Nakon što je video Kirgisku Svetlost.

Jer kažem vam da ja sam Je video

Na mestu od tame starijem,
Kuda ni Alah dosegnuti ne može.
Vidite i sami, brada mi je led,
Hodam sa štapom da me drži,
No svetlost ova u decu nas menja.

I sad daleko hodati ne mogu,

Jer beba mora učiti da hoda.
 I reči moje do ušiju vaših stižu
Besmislene kao zvuci bebe.
Kirgiska Svetlost uzela mi je oči,
I sad svu Zemlju spoznajem kao beba.

Ka severu je, šest dana jahanja,

Kroz strme i smrtonosne kanjone,
Potom preko kamenite pustinje
Do planine čiji je vrh bela jurta.
I ako ste sve to bez opasnosti prošli,
Mesto crne stene pronaći će vas.

No ako rođeni biti ne želite,

Ostanite tada kraj svoje tople crvene vatre,
Ostanite sa ženom u svom šatoru,
I Svetlost vas nikada pronaći neće,
A srce će vam od starosti otežati,
I oči vam se sklopiti samo da spavate.

„Uspeo da zapišem”, veli Čičerin. „Uzjašimo, druže.” Ponovo

odlaze, vatre im zamiru za leđima, zvuci muzike žičanih instrumenata,
seoskog bančenja, sve je istog trenutka sakriveno iza vetra.
Idu napred, u kanjone. Daleko na severu beli planinski vrh treperi
pod poslednjim zracima sunčeve svetlosti. Ovde dole je već senovito
veče.
Čičerin će stići do Kirgiske svetlosti, ali ne i do svog rođenja. Nije
on „akin”, i srce mu nikada nije bilo spremno. Videće To tik pred zoru.
Provešće potom dvanaest sati, ležeći licem naviše u pustinji, dok
praistorijski grad veći od Vavilona leži u zataškanom mineralnom snu
kilometar ispod njegovih leđa, dok senka visoke stene, što se uzdiže do
šiljatog vrha, pleše od zapada ka istoku, a Džakip Kulan se stara o
njemu, brižno kao dete o lutki, a pena što se suši krasi vratove dva
konja. No jednog dana, kao i planina, i mladih izgnanih žena
zaljubljenih u njega, naivnih kad je on u pitanju, i jutarnjih zemljotresa
i vetra što goni oblake, progona, rata, miliona i miliona duša što su
iščezle iza njega, jedva da će i Toga moći da se seti.
No u Zoni, skrivena unutar te letnje Zone, čeka Raketa. Povući će
ga da ponovo krene istim putem. ...

□ □ □ □ □ □ □

P rošle nedelje, negde u britanskom sektoru, budući da je bio toliki

seronja da pije iz ukrasnog jezerceta u Tirgartenu, Slotrop se razboleo.
Svaki Berlinac ovih dana zna da treba da prokuva vodu pre nego što će
je piti, iako je neki od njih potom kuvaju zajedno sa raznim stvarima –
kao što su lukovice lala – kako bi napravili čaj, što nije dobro. Priča se
da je središte lukovice smrtonosni otrov. No oni to i dalje rade. Nekad
je Slotrop – ili Raketaš, kako će ga uskoro prozvati – mislio da treba da
ih upozori na stvari kao što su lukovice lala. Da unese malo američke
prosvećenosti. No bacaju ga u očaj, baca ga u očaj to što dela iza
njihovih velova evropskog bola: jedan za drugim gura u stranu slojeve
talasaste gaze, no uvek ga čeka još jedan, onaj neprobojni. ...
I eto ga tu, pod olistalim drvećem u leto, drvećem u cvetu, od kojih
su mnoga oborena u vodoravan položaj ili razneta u deliće i iverje – fina
prašina sa konjskih staza podiže se sama od sebe pod zracima sunca,
duhovi konja i dalje trče u rano jutro svuda po ovom mirnodopskom
parku. Budući da je bio budan cele noći i žedan, Slotrop leži na stomaku
i srče vodu, kao nekakav stari lutajući kauboj na pojilu. ... Budala.
Povraćanje, grčevi, dijareja, i kome onda on da drži lekcije o
lukovicama lala? Uspeva da dopuzi do nekog praznog podruma, preko
puta ulice u odnosu na razrušenu crkvu, da se sklupča i tu provede
nekoliko narednih dana u groznici, drhteći, dok iz njega cure govna što
peku kao kiselina – izgubljen, sam sa tom moćnom pesnicom
nacističkog filmskog zločinca što mu se steže u crevima ja – ti hoćeš
srati sada, ja? Pitajući se da li će ikada ponovo videti Berkšir. Mamice,
Mamice! Rat je gotov, zašto ne mogu sad da idem kući? Nalin, s
odsjajem njene Zlatne zvezde što joj osvetljava podvaljak kao ljutić,
smeška se kraj prozora i neće da mu odgovori. ...
Užasno vreme. Halucinira o rols-rojsevima i batu potplata u noći,
kako dolaze da ga ulove. Napolju na ulici žene sa maramama bezvoljno
kopaju kanale za crne gvozdene vodovodne cevi naslagane duž
pločnika. Po čitav dan razgovaraju, smenu za smenom, sve do večeri.
Slotrop leži na mestu gde sunčeva svetlost dospeva u njegov podrum na
pola sata pre nego što ode dalje, drugima, odnoseći škrte barice toplote
– žalim, moram da idem, držim se rasporeda, vidimo se sutra ako ne
bude kiše, he, he. ...
Jednom se Slotrop probudio i čuo zvuk američke radne jedinice
kako maršira niz ulicu, a ritam im odbrojava neki crnački glas – drž’
levo, drž’ levo, drž’ levo I desna I leva... pomalo nalik nemačkoj
narodnoj melodiji uz pomeranje naviše na skali kod reči „desna” –
Slotrop zamišlja njegov afektirani pokret rukom i glavom nalevo dok
snažno stupa tom petom, onako kako vas to uče na Osnovnoj... može da
vidi osmeh tog čoveka. Za trenutak mu se javlja sasvim sumanuta ideja
da istrči na ulicu i da ih zamoli da ga prime natrag, da zatraži politički
azil u Americi. No suviše je slab. Slab u stomaku, u srcu. Nastavlja da
leži, osluškujući bat koraka i taj glas kako mu se gube iz dometa
čujnosti, zvuk njegove zemlje što čili i nestaje. ... Čili poput duhova
belih anglosaksonskih protestanata, raseljenih lica iz davnina što se bez
korena sada vuku putevima izvan njegovog sećanja, što se tiskaju na
krovovima teretnih vagona zaboravnosti, ranaca i sirotinjskih
izbegličkih džepova punih traktata koje niko neće čitati, tražeći drugog
domaćina: zauvek digavši ruke od ovog ovde Raketaša. Negde između
gorućeg osećaja u glavi i gorućeg osećaja u dupetu, ako se ta dva uopšte
mogu razdvojiti, u ritmu te zamiruće koračnice, on razvija fantaziju u
kojoj ga Encijan, onaj Afrikanac, ponovo pronalazi – i dolazi da mu
ponudi izlaz.
Jer se čini da su se nedavno ponovo sreli, na trskom obraslom rubu
močvare južno od prestonice. Neobrijani, preznojani, smrdljivi Raketaš
nespokojno tumara kroz predgrađa, među svojim ljudima: preko sunca
se navukla neka sumaglica, a močvarni miris truleži gori je od
Slotropovog mirisa. Svega dva ili tri sata sna u poslednjih nekoliko
dana. Natrapao je na Švarckomandu, koja je zauzeta pretraživanjem
močvare u potrazi za delovima rakete. Skupine crnih ptica krstare
nebom. Afrikanci izgledaju kao partizani: tu i tamo delovi starih
uniformi Vermahta i SS snaga, poderana civilna odeća, i svima im je
zajednička samo jedna oznaka, koju nose gde god da se vidi, nacrtana
čelična naprava crvene, plave i bele boje, ovako:

Urađena je po uzoru na vojno znamenje koje su nemački vojnici

nosili u Jugozapadnoj Africi kad su 1904. godine došli da uguše Herero
ustanak – ona im je pridržavala polovinu ruba mekih šešira širokog
oboda. Za Herero narod iz Zone to je poprimilo duboko značenje,
shvata Slotrop, možda čak i pomalo mistično. Premda prepoznaje slova
– Klar, Enluftung, Zundung, Vorstufe, Hauptstufe, 357 pet položaja
lansirnog prekidača u kontrolnom vozilu rakete A4 – ne pokazuje to
Encijanu.
Sede na padini brega i jedu hleb i kobasice. Deca iz grada prolaze
kraj njih, idući na sve strane. Neko je podigao vojnički šator, neko je
doneo pivo u bačvicama. Neki orkestar sastavljen za tu priliku, tuce
limenih duvača u iznošenim zlatnocrvenim uniformama sa kićankama,
svira odlomke iz Der Meistersinger 358. Miris masti lebdi u vazduhu.
Skupine ljudi koji piju s vremena na vreme u daljini prasnu u smeh ili
otpočnu pesmu. U pitanju je Podizanje Rakete: festival koji je za ovu
zemlju nov. Uskoro će narodnoj pažnji biti predočeno koliko je
rođendan Vernera fon Brauna blizu prolećnoj ravnodnevnici, te će isti
onaj nemački nagon zbog kojeg su nekad kotrljali cvećem okićene
čamce kroz gradove i organizovali iscenirane bitke između mladog
Proleća i smrtno bele stare Zime sada podizati čudne cvetne kule na
proplancima i livadama, a mladi surogati naučnika ići će okolo noseći
staru Gravitaciju ili tako nekog pajaca, i golicati decu koja će se smejati.
...
Pripadnici Svarckomande se muče do kolena stojeći u blatu,
potpuno posvećeni vađenju ostataka, posvećeni trenutku. Raketa A4
koju će izvaditi upotrebljena je u poslednjoj očajničkoj bici za Berlin –
prekinuto ispaljivanje, bojeva glava koja nije eksplodirala. Svuda oko
njenog groba zarivaju daske koje će služiti kao potpora, odnose blato u
kofama i drvenim bačvama preko lanca ljudi kako bi ga istovarili na
obalu, blizu mesta gde su im poslagane puške i oprema.
„Dakle Marvi je bio u pravu. Ipak vas nisu razoružali.”
„Nisu znali gde da nas pronađu. Mi smo bili iznenađenje. Još i sad
postoje moćne frakcije u Parizu koje ne veruju da postojimo. A većinu
vremena ni sam u to nisam siguran.”
„Kako to?”

357 Klar, Enluftung, Zundung, Vorstufe, Hauptstufe (nem.) – spremno za lansiranje,

ventilacija, paljenje, prva faza, glavna faza.
358 Der Meistersinger von Nürnberg – Majstori pevači iz Nirnberga, opera Riharda

Vagnera.
 „E pa, mislim da jesmo ovde, ali samo statistički. Nešto nalik onoj
tamo steni gotovo je 100 % sigurno – ona zna da je tamo, te stoga to
zna i svako drugi. No naši izgledi da smo upravo ovde upravo sada samo
su malo veći od 50 posto – najmanja promena u verovatnoći i odosmo
– šnap! samo tako.”
„Čudne reči, Oberst”
„Ne ako si bio tamo gde smo mi bili. Pre četrdeset godina, u
Jugozapadnoj Africi, gotovo da su nas istrebili. Nije za to bilo razloga.
Možeš li to da shvatiš? Nije bilo razloga. Nismo čak mogli ni da se
utešimo Teorijom o Božjoj volji. Bili su to Nemci koji su imali svoja
imena i vojne dosijee, ljudi u plavim uniformama koji su ubijali
nespretno i ne bez osećaja krivice. Misija pronađi i uništi, svakog dana.
Trajalo je to dve godine. Naređenja su potekla od ljudskog bića,
savesnog mesara po imenu Fon Trota. Prst milosti nikada nije dotakao
njegove terazije.”
„Imamo jednu reč koju šapućemo, mantru za vremena koja prete da
budu loša. Mba-kayere. Možda otkriješ da i tebi pomaže. Mba-kayere.
To znači: ‘Pošteđen sam’. Onima od nas koji su preživeli Fon Trota
takođe znači i da smo naučili da se izmestimo izvan naše istorije i
posmatramo je bez suvišnih osećanja. Pomalo šizoidno. Osećaj za
statistiku našeg postojanja. Jedan od razloga što smo se toliko povezali
sa Raketom bila je, mislim, oštra svest o tome kako bi uslovljen, poput
nas, Agregat 4 mogao biti – kako bi mogao stajati na milost i nemilost
malim stvarima... zavisiti od prašine što dospe u tajmer i prekine
električnu sponu... od naslage masnoće koja se čak i ne vidi, ulja od
dodira ljudskih prstiju, koje je ostalo unutar ventila za tečni kiseonik,
što će buknuti čim se dodirne i naterati čitavu stvar na eksploziju –
video sam da se to događa... od kiše od koje nabujaju čaure u
servomehanizmima ili curenja u prekidač: korozija, kratak spoj,
prekinut signal, prerani brenšlus, i ono što je bilo opet je tek Agregat,
Agregat od delova mrtve tvari, ne više nešto što može da se kreće, ili
što ima Sudbinu određenog oblika – prestani da mrdaš obrve tako,
Skafling. Možda sam postao pomalo nalik urođenicima ovde, ali to je
sve. Ostani dovoljno dugo u Zoni pa će i tebi početi na pamet da padaju
misli o Sudbini.”
Čuje se uzvik iz močvare. Ptice se u vrtlogu podižu u vazduh,
okrugle i crne, zrnca krupno mlevenog bibera na ovom bujabes-nebu 359.

359 Bouillabaisse (fr.) – francuska gusta čorba od više vrsta ribe.

 Mala deca se klizeći zaustavljaju, a limeni orkestar zamuknu usred
takta. Encijan je na nogama i kaska ka mestu na kojem se i ostali
okupljaju.
„Was ist los, meinen Sumpfmenschen?” Smejući se, ljudi grabe
pune šake blata i počinju da njime gađaju svog Nguarorerue, koji se
saginje, eskivira, i sam grabi malo tog blata i počinje da uzvraća. Nemci
na obali stoje i trepću, učtivo zapanjeni ovim nedostatkom discipline.
Dole u daskama ograđenom prostoru nekoliko blatnjavih trimera
proviruje iz močvare, na dvanaest stopa jedan od drugog. Isprskan
blatom koje kaplje, belog širokog osmeha što ide ispred njega na
nekoliko metara, Encijan preskače preko skele i uskače u rupu, grabeći
lopatu. Trenutak je postao grubo ceremonijalan: Andreas i Kristijan
prišli su mu svaki sa po jedne strane da mu pomognu da skida blato i
kopa sve dok nije otkrio otprilike jednu stopu površine jednog krilca.
Determinisanost Broja. Nguarorerue čuči i otire blato, otkrivajući deo
kose crtice, jedan beli broj 2, i jedan broj 7.
„Outase”. I smrknuta lica drugih.
Slotrop predoseća o čemu se radi. „Očekivali ste Der
Funffachnullpunkt”, govori Encijanu malo kasnije, „petostruku nulu, je
li tako? Haa-aaah!” Shvatam, shvatam –
Podiže ruke u vazduh: „To je suludo. Ne verujem da to postoji.”
„Nula verovatnoće?”
„Mislim da to zavisi od broja onih koji tragaju. Da li tvoji ljudi
tragaju za tim?”
„Ne znam. Ja sam za to slučajno čuo. Nemam ja nikakve svoje
ljude.” „Schwarzgerat, Schwarzkommando. Skafling: zamisli da negde
postoji abecedni spisak, nečiji spisak, podaci namenjeni nekom ogranku
obaveštajne službe, recimo. Nekoj zemlji, nema veze. No
pretpostavimo da su se na tom spisku dva imena, Crni instrument i Crna
komanda, našla sasvim slučajno, jukstapozirana. To je sve, samo
abecedna slučajnost. Mi ne bismo morali da stvarno postojimo, a ne bi
ni to drugo, zar ne?”
Močvara je sve nejasnija, istačkana svetlošću pod mlečnom
naoblakom. Senke u negativu trepere bele iza ruba svega. „E pa, sve
ovo ovde je dovoljno jezivo, Oberst”, veli Slotrop. „Ovim nimalo ne
pomažete.”
Encijan zuri Slotropu u lice, a nešto nalik osmehu nazire mu se pod
bradom.
„O.K. Ko onda traga za tim?” Zagonetan je, neće da odgovori – da
li ova ptičica želi da dobije iglu? „Onaj major Marvi”, smatra Slotrop,
„i-i onaj Čičerin, takođe!”
Ha! To je upalilo. Kao da salutira, uz zveket čizama, Encijanovo
lice poprima potpuno neutralan izraz. „Zadužio bi me”, počinje, no
potom se zadovoljava time što će promeniti temu. „Bio si dole u
Mitelverku. Kako ti se činilo da se Marvijevi ljudi slažu sa Rusima?”
„Vrhunski drugari, rekao bih.”
„Imam osećaj da okupacione Snage samo što nisu sklopile
sporazum na nivou narodnog fronta protiv Švarckomande. Ne znam ko
si ti, niti na kojoj si strani. No oni pokušavaju da nas ukinu. Tek što sam
se vratio iz Hamburga. Imali smo problema. Učinili su da to izgleda kao
racija na raseljena lica, ali iza toga stoji britanska vojna vlada, a imali
su i pomoć Rusa.”
„Žao mi je. Mogu li da pomognem?”
„Nemoj biti nesmotren. Hajde da sačekamo i vidimo. Sve što iko
zna o tebi jeste da se neprestano pojavljuješ okolo.”
Negde pred suton, crne ptice se spuštaju, milioni njih, da se smeste
na granama okolnog drveća. Drveće je otežalo od crnih ptica, grane se
poput dendrita nervnog sistema zadebljavaju, mračne u uzrujanom
nervnom sutonu, u znak pripreme za neku važnu poruku. ...
Kasnije u Berlinu, dole u podrumu među grozničavim snovima i
govnima što iz njega cure u galonima na sat, preslab da uputi išta do
simbolične udarce nogom pacovima što su trčali okolo pogleda usrdno
upravljenog ni u šta, pokušavajući da se pretvaraju kako ne zauzimaju
noviji i bolji status među Berlincima, sa minimalnim brojem poena u
tabeli mentalnog zdravlja, kad je sunce nestalo toliko potpuno da je
možda i bolje da tako ostane, Slotropovo glupo dokono srce veli:
Schwarzgerat nije nikakav gral, momak, nije to ono što označava slovo
G u oznaci Imipoleks G. A ti nisi nikakav vitez heroj. U najboljem
slučaju možeš da se uporediš sa Tanhojzerom, tom raspevanom
budalom – bio si pod jednom planinom u Nordhauzenu, dešavalo se da
zapevaš po koju pesmu uz pratnju ukulelea, i ne osećaš li da si ovde na
nesigurnom tlu močvare greha, Slotrope? možda to nije ono na šta je
mislio Vilijam Slotrop, koji je dobar deo 1630. godine proveo
povraćajući preko ograde Arbele, kada je rekao „greh”. ... No ono što si
uradio je sledeće: doveo si sebe na tuđe putovanje – putovanje neke
Frau Holde, neke Venere na nekoj planini – i igraš njenu, njegovu,
igru... znaš da je to, u nekom krajnjem smislu, pogana igra. Igraš je jer
nemaš ništa pametnije da radiš, no to ne znači da je u redu. I gde je papa
čiji će papski štap olistati za tebe 360?
Kako stvari stoje, on samo što nije naleteo na svoju Lisauru 361: na
nekoga s kim će provesti neko vreme, a zatim ponovo otići. Putujući
pevač je svoju sirotu ženu ostavio da bi ona potom izvršila samoubistvo.
Šta će učiniti Greta Erdman kada je Slotrop napusti, nije tako jasno. Na
obali reke Hafel u Nojbabelsbergu ona čeka, ne ličeći baš na svoje slike
koje u nepoznatom broju kopija i dalje postoje tu i tamo po Zoni, pa čak
i preko mora. ... Svaki ljubazni tehničar koji je ikada stavio
crvenoljubičasti filter preko njenog glavnog svetla otišao je u rat ili
smrt, a njoj nije ostalo ništa osim Božije ravnodušne sunčeve svetlosti
sa svom njenom izbeljujućom moći i užasom. ... Obrva počupanih tako
da liče na poteze olovkom, duge kose prošarane sedima, šaka teških od
prstenja svih boja, stepena prozirnosti i ružnoće, odevenu u svoje
predratne „Šanel” kostime, bez šešira, bez ešarpi, uvek sa cvetom,
proganjaju je centralnoevropski noćni šaptači što se vijugaju, poput
kožnatih zastora Berlina, oko njene udebljane, uništene lepote, sve
jezivije što se više ona i Slotrop približavaju. ...
Evo kako su se sreli. Jedne noći Slotrop je izašao da pohara
povrtnjak u parku. Na hiljade ljudi živi na otvorenom. Obilazi oko
njihovih vatri, nevidljiv – sve što želi je pregršt zeleniša ovde, jedna
šargarepa ili stočna repa tamo, tek da preživi. Kad ga ugledaju, bacaju
na njega kamenje, drvnu građu, jednom – ne tako davno – i staru ručnu
bombu koja nije eksplodirala, no od koje se usrao na mestu.
Večeras obilazi neko mesto u blizini Groser Šterna 362. Davno je
prošlo povečerje. Mirisi loženja drveta i mirisi raspadanja nadnose se
nad gradom. Među zdrobljenim glavama kamenih markgrofova i
prinčeva, dok osmatra zasad kupusa koji obećava, Slotrop iznenada
nepogrešivo oseća miris ne ne može biti da jeste to je to je DŽOINT! I-
i gori negde u blizini. Zlatom prošarana zelena boja zakošenog obrisa
džokavca, oblaci isparenja smolasti i letnji, vode mu njušku kao
magijom kroz grmlje i ućebanu travu, ispod raznetog drveća i onoga što
mu sedi na granama, šta god to bilo.

360 Aluzija na Tanhojzera.

361 Lisaura – lik iz legende o Tanhojzeru koja je Vagneru u njegovoj operi poslužila
kao inspiracija za lik princeze Elizabete.
362 Groser Stern – glavni trg parka Groser Tirgarten u Berlinu.
 I zaista, u šupljini nekog oborenog stabla, dok dugačko korenje
obavija rubove tog prizora kao nekakva leprikonska predstraža, Slotrop
zatiče izvesnog Emila („Zaurea”) Bumera, u svoje doba najzloglasnijeg
provalnika Vajmarske republike, kao i dve prelepe devojke sa njim,
kako jedni drugima dodaju veselu malu narandžastu zvezdu. Izopačeni
matorac. Slotrop se bacio na njih pre nego što su ga primetili. Bumer se
smeši, podiže ruku nudeći Slotropu ostatak onoga što su pušili, što ovaj
prihvata dugačkim prljavim noktima. O čoveče. Čučnuo je dole.
„Was ist los?”, veli Zaure. „Imali smo sreću sa kanabisom. Alah
nam se nasmešio, dobro, zapravo se smešio svima, mi smo mu se samo
slučajno našli direktno pred očima. ...” Njegov nadimak, koji na
nemačkom znači „kiselina”, stekao je dvadesetih godina, kada je okolo
nosio bočicu šnapsa i kada je, ako bi se našao u škripcu, ljude navodio
da pomisle da je to zapravo azotna kiselina što se puši. Sada vadi još
jedan debeli marokanski džoint. Pale ga Slotropovim vernim zipo
upaljačem.
Trudi, plavuša, i Magda, zamamna Bavarka, dan su provele
poharavši skladište kostima za vagnerovsku operu. Tu je šiljati šlem sa
rogovima, široki plašt od zelenog baršuna, čakšire od jelenske kože.
„Čuuuuuj”, veli Slotrop, „ta oprema deluje baš opako!”
„To je za tebe”, smeši se Magda.
„Aaa... ne. Bolje bi prošla u Tauschzentrale 363. ...”
No Zaure insistira. „Zar nikad nisi primetio, kad si ovako napušen i
kad želiš da se neko pojavi, da se taj neko uvek pojavi?”
Devojke dodaju džoint okolo, posmatrajući kako njegov odraz na
sjajnom šlemu menja oblik, dubinu, stepen boje... hmm. Slotropu pada
na pamet da bi ovaj šlem, da na njemu nema tih rogova, izgledao
bogami baš kao nosni deo Rakete. I ako bi uspeo da pronađe nekoliko
trouglastih komadića kože, i da smisli način da ih našije na Čičerinove
čizme... aha, i-i da natrag na plašt stavi krupno, veliko skerletno slovo
R – ovo je plodan trenutak koliko i onaj kad je Tonto, nakon legendarne
zasede, pokušao da –
„Raketemensch!”, urla Zaure, zgrabivši šlem i odvrnuvši rogove s
njega. Imena sama po sebi možda ništa ne znače, no čin imenovanja. ...
„I ti si došao na istu ideju?” Oh, čudno. Zaure pažljivo pruža ruku i
stavlja šlem Slotropu na glavu. Devojke mu ceremonijalno obavijaju

363 Tauschzentrale (nem.) – mesto gde se trampi roba, buvlja pijaca, bazar.
plašt oko ramena. Lutajuće izviđačke družine su već poslale glasnike
da obaveste svoj narod.
„Dobro. Slušaj sad, Raketašu, u maloj sam nevolji.”
„Hah?” Slotrop je zamišljao čitavu tu pomamu za Raketašem, pri
čemu mu ljudi prinose hranu, vino i device, kao u nekom stripu, uz
mnogo poskakivanja i pevanja „La, la, la, la”, pri čemu goveđi odresci
rastu na ovim mitraljezima izrešetanim lipama, a pečene ćurke padaju
kao meki grad svuda po Berlinu, a batat i-i topljeni slezovi kolačići niču
iz zemlje. ...
„Imaš li vojne cigarete?” pita ga Trudi. Slotrop, ili Raketaš, pruža
joj polovinu smežuranog pakovanja.
Džoint kruži među njima: žari i gori kroz ovo skrovište od korenja.
Svi zaboravljaju o čemu li su ono razgovarali. Oseti se miris zemlje.
Bube jure između, komešajući vazduh. Magda je Slotropu zapalila
jednu od njegovih cigareta i on oseti ukus ruža od maline. Ruž? Ko još
u ovo doba ima ruž? Čime li se to bave svi ovi ljudi ovde?
U Berlinu je dovoljno mračno da se vide zvezde, zvezde na koje je
navikao ali koje nikada nisu bile tako jasno raspoređene. Moguće je i
sastaviti sopstvena sazvežđa. „Oh” setio se Zaure, „imao sam jedan
problem...”
„Baš sam gladan”, pada na pamet Slotropu.
Trudi priča Magdi o svom momku Gustavu, koji želi da živi unutar
klavira. „Sve što je moglo da se vidi bila su njegova stopala što vire
napolje, i stalno je ponavljao ‘Svi me vi mrzite, mrzite ovaj klavir!’“
Sada se cerekaju.
„Prebira po žicama, zar ne?”, veli Magda. „Tako je paranoičan”
Trudi ima krupne, plave pruske noge. Sićušne plave dlačice
poigravaju pod svetlošću zvezda, gore pod njenom suknjom i po
leđima, svuda po senkama kolena, po udubljenjima iza njih, to
zvezdano treperenje. ... Panj se nadnosi nad njima i sve ih obuhvata,
ogromna nervna ćelija, dendriti se pružaju u grad, u noć. Signali dolaze
iz svih smerova, verovatno i iz vremena što je prošlo, ako ne i iz
vremena što sledi. ...
Zaure, koji nikada ne može sasvim da se okane posla, sada se
prevrće, leti da se osovi na noge, držeći se za koren sve dok mu glava
ne odluči gde da se skrasi. Magda, uha prislonjenog uz otvor, lupa
štapom po Raketaševom šlemu. On odzvanja u akordima. Osim toga,
pojedinačne note nisu odgovarajuće visine: zajedno zvuče veoma
čudno. ...
„Ne znam koliko je sati”, Zaure Bumer se osvrće unaokolo. „Zar
nije trebalo da smo sada u baru ‘Čikago’? Ili je to bilo sinoć?”
„Zaboravila sam”, cereka se Trudi.
„Čuj, momak, stvarno moram da razgovaram sa tim
Amerikancem.” „Dragi Emile”, šapuće Trudi, „ništa ne brini. Biće on u
‘Čikagu’.”
Smišljaju kompleksni sistem prerušavanja. Zaure daje Slotropu
svoju jaknu. Trudi nosi zeleni ogrtač. Magda obuva Slotropove čizme
a on ide u čarapama, noseći njene malene cipele u džepovima. Neko
vreme im odlazi na skupljanje uverljivih predmeta, grančica za potpalu
i svežih grančica, kojima će napuniti šlem u Zaureovim rukama. Magda
i Trudi pomažu Slotropu da se uvuče u čakšire od jelenske kože, tako
što obe devojke kleče na svojim lepim kolenima i rukama mu miluju
noge i stražnjicu. Kao ni plesne dvorane u katedrali Svetog Patrika,
nema mesta ni ovde u ovim pantalonama, te Slotropova erekcija, sve
veća, bolno nadolazi.
„Lako je vama.” Devojke se smeju. Veličanstveni Slotrop šepa za
ostalima, mreža jasnih isprepletenih talasića sada mu poput kiše
preplavljuje vidno polje, ruke mu se pretvaraju u kamen, izlaze iz
Tirgartena, kraj bombama pogođenih stabala limete i kestena, izlaze na
ulice, ili ono što služi umesto ulica. Patrole svih nacija neprestalno
nailaze, i taj bezumni kvartet često mora da se baca na zemlju, trudeći
se da se ne smeju previše. Slotropove čarape su natopljene rosom.
Tenkovi manevrišu na ulici, proždirući usput naspramne rubove asfalta
i prašinu ruševina. Trolovi i šumske vile igraju se na otvorenom
prostoru. Još u maju su ih eksplozijama skinuli sa mostova, sa drveća,
oslobodili ih, i sada su već sasvim poprimili duh grada. „Oh taj davež”,
kažu adolescentski trolovi za one koji nisu toliko u fazonu, „on
jednostavno nije sišao-sa-drveta po pitanju bilo čega” Osakaćene statue
leže ispod mineralnih naslaga: mermerni torzoi birokrata, ogrnuti
plaštovima, bledi, u odvodnim kanalima. Da, hmm, evo nas sad u srcu
centra Berlina, stvarno je, ovaj, malo, Isuse Hriste šta je to –
„Bolje se pazi”, savetuje Zaure, „malo je gumasto ovde.”
„Šta je to?”
E pa, to je – je? Šta je „je”? – to je onaj King Kong, ili neko blisko
mu stvorenje, i čuči, kako se čini, jedva, i sere, baš na ulici! i sve tako!
i-i niko ne obraća pažnju, kamion za kamionom ruskih vojnika sa
kapama pilotkama i omamljenim osmesima klopara pored – „Hej!” želi
Slotrop da im dovikne, „hej, pogledajte ovog ogromnog gorilu’, ili šta
je već. Momci? Hej...” No srećom to ne čini. Kad se malo bolje pogleda,
čudovište koje čuči zapravo je zgrada Rajhstaga, bombardovana,
uništena iz vazduha, uništena u vatri, prekrivena crnim prahom po svim
zavijucima i ispupčenjima nastalim pri eksplozijama, a svuda po njenoj
ugljeničnoj unutrašnjosti što glasno odzvanja kredom ispisani su
ćirilični inicijali i silna imena drugova poginulih u maju.
Ispostavilo se da je Berlin pun ovakvih trikova. Tu je velika
hromolitografija Staljina za koju bi se Slotrop mogao zakleti da je
devojka sa kojom se zabavljao na Harvardu, brkovi i kosa samo su tu
slučajno, kao šminka, dođavola ako to nije ona kako se zvaše... no pre
nego što uspe jasno da razabere nerazgovetni hor glasića – požuri,
požuri, stavi ga na mesto, on je tu, iza ugla – evo ih, poređane jedna
pokraj druge na pločniku, ogromne vekne testa za hleb ostavljene da se
podižu pod čistim belim krpama – čoveče, kako su samo svi gladni: ista
misao pada im svima na pamet istovremeno, opa! Sirovo testo! vekne
hleba za ono čudovište tamo. ... oh, ne, tako je, to je bila zgrada,
Rajhstag, tako da ovo nisu hlebovi... sada je već jasno da su to ljudska
tela, iskopana ispod današnjih ruševina, svako unutar svoje pažljivo
označene vojne vreće. No bilo je to više od optičke greške. Oni se
podižu, oni su preobraženi, i ko zna, sad kad je leto gotovo i nastupa
gladna zima, čime ćemo se hraniti do Božića?
Ono što zloglasna „Femina” predstavlja za krugove Berlina koji
trguju cigaretama to je „Čikago” za narkose. No dok se trgovina u
„Femini” obično odvija oko podneva, „Čikago” živne tek posle
povečerja u 10 sati. Slotrop, Zaure, Trudi i Magda ulaze na stražnji ulaz,
stupajući iz ogromnog masiva ruševina i tame osvetljene tek tu i tamo,
kao na otvorenom prostranstvu. Unutra u baru, vojni lekari i bolničari
trčkaraju tamo-ovamo čvrsto držeći boce sa praškastim belim
kristalnim supstancama, male ružičaste tablete, prozirne ampule
veličine klikera. Sušiti se i mlati okupacionim markama i rajshmarkama
svuda po prostoriji. Za neke trgovce u pitanju je čist hemijski
entuzijazam, za druge čist posao. Preuveličane fotografije Džona
Dilindžera, samog ili dok pozira sa majkom, drugarima, automatom
„tompson”, vise kao ukras na zidovima. Svetla su prigušena, kao i
prepirke, za slučaj da naiđe vojna policija.
Na stolici sa žičanim naslonom sedi neki američki mornar nalik
orangutanu i rukama prekrivenim svetlim dlačicama tiho prebira po
gitari. U tročetvrtinskom taktu i ležernom stilu, mornar peva:

NARKOSOV SAN

Prošle sam noći sanjao da sam

Priključen na tu ogromnu nargilu,
Kad odjednom neki arapski duh
Iskoči u onom poznatom stilu.
„Tu sam da ti ispunim želje”, reče,
Dok su mi se pitanja rojila u mozgu,
„Druže moj”, rekoh, „pomogao bi mi
Kad bi mi lepo nabavio drogu!”
Uz široki osmeh uze me za ruku,
I spustismo se s neba na brzinu,
I u toj zemlji prvo ja spazih
Ogromnu čvrstu hašiša planinu!
Na stablima svim su cvetale tablete,
A „romilara” reka tekla kraj nas,
Magična pečurka kao duga se diže,
I samo što ne zaplakah za čas.
Sve devojke dođoše da nas pozdrave, polako,
Ladoleža cveća upletenog u kosu,
Noseći pune ruke kokaina snežnog
I ne mare da li ide ka tvom nosu.
I tako smo se danima radili i pušili
Dok panamska crvena okolo cveta,
Nezasiti meskalina i oraščića čaja
Koje smo jeli do kraja sveta.
I tako sam mogao živeti zauvek,
Odlična promena, ne tako česta,
No znate šta
 Duh je bio narkoski žaca

I uhapsio me je na licu mesta.

I vratio me natrag, u ovaj hladni svet
I sad sam u zatvoru, ne valja kriti,
I sanjam o danima u Zemlji narkosa
I pitam se, dokle ću ovde biti?

Pevač je mornar prve klase Bodin sa američkog razarača Džon E.

Bedes, i on je veza koju je Zaure došao da vidi. Bedes je usidren u
Kukshafenu i Bodin je napola odsutan bez dozvole. Stigao je u Berlin
preksinoć, po prvi put nakon onih prvih nedelja američke okupacije.
„Stvari loše stoje, čoveče”, negoduje on. „Nisam mogao da verujem
kako je u Potsdamu. Sećaš se kako je nekad bilo na Vilhelmplacu?
Satovi, vino, dragulji, foto-aparati, heroin, bunde, sve na svetu. Nikoga
nije bilo briga, znaš? Trebalo bi da vidiš kako je sada. Rusko
obezbeđenje svuda okolo. Krupne opasne mušterije. Ne možeš ni da se
približiš.”
„Zar ne bi trebalo da se tamo nešto dešava?”, veli Slotrop. Čuo je
neka naklapanja. „Nekakva konferencija ili tako neko sranje?”
„Odlučuju kako da podele Nemačku” veli Zaure. „Sve Sile. Trebalo
bi da pozovu Nemce, momak, mi to radimo vekovima.”
„Sada tamo ne možeš da uvedeš ni mušicu, čoveče”, kaže mornar
prve klase Bodin odmahujući glavom, spretno jednom rukom smotavši
džoint u cigaret-papiru koji je prethodno, ne trepnuvši, precepio na pola.
„Ah”, smeši se Zaure, prebacivši ruku preko Slotropa, „ali šta ako
Raketaš može?”
Bodin ga skeptično posmatra. „To je Raketaš?”
„Više ili manje”, veli Slotrop, „ali nisam siguran da ovog trenutka
želim da idem u taj Potsdam. ...”
„Kad bi samo znao!” uzvikuje Bodin. „Čuj, momak, baš u ovom
trenutku, na svega petnaest milja udaljenosti nalazi se šest kila! čistog,
vrhunskog nepalskog hašiša! Nabavio sam ga od drugara sa Kinesko-
burmansko-indijskog fronta, sa sve vladinim pečatima, lično sam ga
zakopao u maju, tako dobro da ga niko nikada neće pronaći bez mape.
Sve što treba da uradiš jeste da odletiš tamo ili šta god već da radiš, lepo
da uđeš i uzmeš ga.”
„To je sve.”
„Kila ide tebi”, nudi mu Zaure.
„Mogu time da me kremiraju. Svi ti Rusi mogu da stoje oko peći i
da se urade.”
„Možda taj zgodni Amerikanac”, najdekadentnija mlada žena koju
je Slotrop u životu video, sa fluorescentnom indigo senkom za oči i
crnom kožnom mrežicom za kosu, provlači se pored njih, „nije
poklonik zelene ‘herši’ čokoladice, m? ha-ha-ha. ...”
„Milion maraka”, uzdiše Zaure.
„Gde ćeš nabaviti –”
Podižući vilenjački prst, naginjući se ka njemu: „Odštampaću ih.”
I upravo to i radi. Svi su zajedno odmarširali iz „Čikaga”, pola milje
niže niz ulicu, kroz gomile šuta, preko puteva što se ukrštaju u mraku
nevidljivo svima osim Zaureu, dok napokon nisu stigli u podrum bez
kuće u kojem su se nalazili ormari za kartoteku, krevet, uljana lampa,
štamparska presa. Magda se privija uz Slotropa, ruke joj lete preko
njegove erekcije. Trudi je razvila neobjašnjivu privrženost prema
Bodinu. Zaure počinje da okreće ručicu koja klopara, i listovi
Rajhsmarki zaista lete u prihvatnu fioku, hiljadu po hiljadu. „Sve su ovo
originalne ploče i originalni papir. Jedini detalj koji nedostaje je blaga
zatalasanost duž margina. Postojala je specijalna štamparska presa koju
niko nije uspeo da ukrade.”
„Uh”, veli Slotrop.
„Au, ma daj”, veli Bodin. „Raketaš, čoveče. Ti ništa više ne želiš
da radiš.”
Pomažu da se slože i poravnaju listovi dok ih Zaure seče dugačkim
svetlucavim sečivom sekača. Pružajući mu debeli svežanj novčanica od
100 maraka: „Mogao bi sutra da se vratiš. Nijedan zadatak nije pretežak
za Raketaša.”
Dan ili dva kasnije Slotropu će sinuti da je u tom trenutku trebalo
da kaže sledeće: „Ali ja nisam bio Raketaš do pre nekoliko sati.” No
sada je zaslepljen mogućnošću nabavljanja 2,2 funti hašiša i milion
skoro pa pravih maraka. Nije to nešto od čega bi se čovek okrenuo, ili
odleteo ili šta već, zar ne? I tako uzima nekoliko hiljada unapred i
ostatak noći provodi sa okruglastom Magdom, stenjući na Zaureovom
krevetu, dok se Trudi i Bodin šegače u kadi, a Zaure nečujno odlazi u
neku drugu misiju. napolje u pustoš u tri sata po ponoći, pustoš što
pritiska, okeanski, njihov plutajući unutrašnji svet. ...

□ □ □ □ □ □ □

Z aure se kreće tamo-ovamo, zakrvavljenih očiju, zvocajući, noseći

čajnik iz kojeg kulja para. Slotrop je sam u krevetu. Kostim Raketaša
čeka na stolu, zajedno sa mapom sa blagom mornara prve klase Bodina
– oh. Oh, čoveče. Zar će Slotrop stvarno morati to da izvede?
Napolju, uz stepenice, ptice zvižduću arpeđo u ritmu sa jutrom.
Kamioni i džipovi brundaju u daljini. Slotrop sedi, pije čaj i pokušava
da sastruže sasušenu spermu sa pantalona dok mu Zaure objašnjava
plan. Paket je sakriven ispod ukrasnog žbuna ispred vile na broju 2 u
Kajzerštrase, u Nojbabelsbergu, staroj filmskoj prestonici Nemačke. To
je kad se iz Potsdama pređe reka Hafel. Čini se da je mudro držati se
dalje od auto-puta Avus 364. „Pokušaj umesto toga da prođeš kontrolnu
tačku tik posle Celendorfa. Do Nojbabelsberga dođi kanalom.”
„Što to?”
„Civilima nije dozvoljeno da idu VIP putem – vidi, ovaj ovde, taj
vodi preko reke do Potsdama.”
„Ma daj. Onda će mi trebati čamac.”
„На! Očekuješ od Nemca da improvizuje? Ne, ne, to je – to je
Raketašev problem! ha-ha!”
„Unnhh.” Izgleda da vila izlazi na Gribnicze 365. „Zašto ne
napadnem s te strane?”
„Ako tako uradiš, prvo ćeš morati da prođeš ispod nekoliko
mostova. Pomno čuvanih. Da izbegavaš pucnjavu. Možda – možda čak
i merzere 366. Preko puta Potsdama postaje veoma opasno. Nećeš imati
nikakvih izgleda.” Oh, nemački humor je baš lep način da se započne
jutro. Zaure pruža Slotropu karticu zapovednika vojnih snaga, kartu za

364 Avus (nem. Automobil-Verkehrs-und Übungsstraße) – berlinski „put za

automobilski promet i vežbu’, otvoren 1921, najstariji je evropski autoput sa
kontrolisanim pristupom.
365 Gribnicze – jezero između Berlina i Potsdama.
366 Merzer – artiljerijsko oružje kratke cevi, koje je nasledio minobacač.
put i propusnicu na engleskom i ruskom. „Čovek koji je ovo
falsifikovaoje pomoću ovakvih istih desetak puta već ulazio i izlazio iz
Potsdama otkako je počela Konferencija. Eto toliko se pouzdaje u njih.
Dvojezična propusnica je posebna, samo za Konferenciju. Ali ne smeš
da stojiš i zveraš okolo kao turista, da tražiš autograme od poznatih –”
„E pa čuj, Emile, ako već ti imaš jednu od ovih i ako su toliko dobre,
zašto onda ti ne odeš?”
„To nije moja specijalnost. Ja se držim trgovine. Samo uzmem staru
bocu kiseline – a čak i to je kobajagi. Avanture su za Raketaše”
„Dakle, za Bodina.”
„On je već na putu natrag za Kukshafen. Baš mu neće biti po volji
kad se sledeće nedelje vrati i vidi da se, od svih ljudi, baš Raketaš poneo
kao kukavica.”
„Oh.” Dođavola. Slotrop neko vreme zuri u mapu, zatim se trudi da
je nauči napamet. Navlači čizme, stenjući. Umotava šlem u onaj plašt,
i njih dvojica, varalica i prevareni, kreću kroz američki sektor.
Cirusi se kovitlaju preko plavog neba, no ovde dole Berliner Luft 367
visi nepomično, uz neizbežni miris smrti. Na hiljade leševa stradalih još
u proleće i dalje leži pod ovim planinama od ruševina, žutim planinama,
crvenim i žutim i bledim.
Gde je onaj grad koji je Slotrop gledao u vestima i onoj
„Nacionalnoj geografiji”? Nisu parabole bile sve što je odlikovalo Novu
nemačku arhitekturu – bila su tu mesta – nekropolizam crnog alabastera
pod neumitnim suncem koji je trebalo ispuniti žetvom ljudi što se
talasasto protežu do unedogled, koji bez njih nemaju nikakvog smisla.
Ako nešto poput Grada Sakramenta uopšte postoji, grad kao spoljašnji,
vidljivi znak unutrašnje, duhovne bolesti ili zdravlja, onda možda
postoji, čak i ovde, nekakav kontinuitet sakramenta, kroz užasnu
površinu maja. Praznina Berlina ovog jutra predstavlja obrnuto
mapiranje bele, geometrijske prestonice pre uništenja – uzorana i davno
zasuta polja šuta, iste težine kao i previše bezobličnog betona... osim
što je ovde sve izvrnuto naopačke. Ravnolinijski bulevari napravljeni
da bi se njima paradiralo sada su krivudave staze kroz gomile otpada,
njihov je oblik sada organski, u skladu sa zakonima najmanjih smetnji,
poput kozjih staza. Civili su sada napolju, uniforme unutra. Glatke
površine zgrada ustupile su mesto neravnim unutrašnjostima betona

367 Berliner luft (nem.) – berlinski vazduh.

raznetog bombama, svom tom beskrajno pošljunčanom rokokou tik iza
oplata. Ono što je unutra sada je spolja. Prostorije bez tavanica otvaraju
se ka nebu, prostorije bez zidova izbačene napolje, preko mora
ruševina, na pramcima, na osmatračnicama broda. ... Starci što nose
limenke i pretražuju tlo u potrazi za opušcima svoja pluća nose na
grudima. Oglasi za sklonište, odeću, izgubljeno, uzeto, nekada u
novinama, građanski presavijeni da se čitaju u dokolici u lakiranim
otmenim salonima sada su zalepljeni markicama plave, narandžaste i
žute boje sa glavom Hitlera, napolju na vetru, kad vetra ima, zalepljeni
po drveću, dovracima, daskama, delovima zida – beli parčići papira što
blede, ispisani nesigurnim, drhtavim, razmazanim rukopisom, na
hiljade njih neviđeno, na hiljade nepročitano ili oduvano. Prilikom
dobrotvornih nedeljnih ručkova sa samo jednim jelom sedeli ste napolju
za dugačkim stolovima pod zimskim stablima ukrašenim svastikama,
no spoljašnjost je uneta unutra i ta vrsta nedelja sada traje čitave
sedmice. Zima ponovo dolazi. Čitav Berlin obdanicu provodi tako što
se pretvara da to nije tako. Oprljeno drveće je ponovo olistalo, mladunci
ptica su se izlegli i uče da lete, no zima je tu, iza privida leta – Zemlja
se prevrnula u snu i severni i južni povratnik su zamenili mesta. ...
Poput zidova bara „Čikago” iznetih napolje, ogromne fotografije su
izložene u Fridrihštrase – lica viša od čoveka. Slotrop je bez problema
prepoznao Čerčila i Staljina, no nije siguran ko je onaj treći. „Emile, ko
je onaj čovek sa naočarima?”
„Američki predsednik. Gospodin Truman.”
„Ne ludiraj se. Truman je potpredsednik. Ruzvelt je predsednik.”
Zaure izvija obrve. „Ruzvelt je umro još u proleće. Baš pre predaje.”
Upetljali su se u red za hleb. Žene u iznošenim plišanim mantilima,
mala deca što im se drže za iskrzane krajeve, muškarci sa šapkama u
tamnim odelima na dvoredno kopčanje, neobrijana stara lica, čela bela
poput nogu bolničarke. ... Neko pokušava da zgrabi Slotropov plašt i
sledi kratkotrajno natezanje.
„Žao mi je”, govori mu Zaure kad su se oslobodili.
„Zašto mi niko nije rekao?” Slotrop je išao u srednju školu kada je
FDR počinjao u Beloj kući. Broderik Slotrop je tvrdio da mrzi tog
čoveka, no mladi Tajron je smatrao da je hrabar, naročito kad se uzme
u obzir da je imao polio, i sve. Sviđao mu se njegov glas preko radija.
Skoro da ga je jednom i video, u Pitsfildu, no Lojd Nipl, najbrži klinac
u Mindžborou, našao mu se na putu i sve što je Slotrop uspeo da vidi
bilo je par točkova i stopala nekih ljudi u odelima na bočnoj stepenici
kola. Za Huvera je čuo, kao kroz maglu – nešto u vezi sa divljim
naseljima ili usisivačima – no Ruzvelt je bio njegov predsednik, jedini
za kojeg je znao. Činilo se da će ga stalno nanovo birati, mandat za
mandatom, zauvek. No neko je odlučio da to promeni. I tako su ga
uspavali, Slotropovog predsednika, tiho i mirno, dok se klinac koji je
nekada ostavio otisak svog lica na Lojdovim majicom prekrivenim
lopaticama provodio po Rivijeri, ili negde u Švajcarskoj, tek napola
svestan da i samog njega zatiru.
„Rekli su da je moždani udar”, veli Zaure. Glas mu dopire iz nekog
sasvim čudnog položaja, da kažemo odnekud direktno ispod, kao da
široka nekropola sada počinje da se uvlači unutra, da se savija vratom
naniže i proteže do Hodnika, poznat Slotropu, ali ne imenom,
deformitet prostora koji vreba unutar njegovog života, pritajen kao
nasledna bolest. Skupina lekara sa belim maskama što im pokrivaju sve
osim očiju, sumornih očiju odraslih, u korak se kreće niz hodnik ka
mestu gde leži Ruzvelt. Nose svetlucave crne torbe sa priborom. Metal
odzvanja unutar crne kože, odzvanja kao da govori, kao da neki
trbuhozborac izvodi trik, upomoć-pustite-me-odavde. ... Ko god da je
to pozirao, ogrnut crnim ogrtačem, na Jalti sa ostalim vođama, divno je
preneo utisak krila Smrti, bogato nabranih, mekih i crnih poput zimskog
ogrtača, pripremio je naciju posmatrača za Ruzveltovo preminuće, biće
koje su Oni sastavili, biće koje će Oni i rastaviti. ...
Neko ovde pametno dopušta da se paralaksa, razmera, senke kreću
u pravom smeru i produžavaju se kako dan odmiče – ali ne, nije moguće
da je Zaure stvaran, kao što nisu ni ovi u crno odeveni statisti što čekaju
u redovima na nekakav hipotetički tramvaj, dva parčeta kobasice (ma
razume se, razume se), od tuceta polugole dece što utrčavaju i istrčavaju
iz ovog spaljenog doma neverovatno detaljno urađenog – Oni sasvim
sigurno imaju budžet za to. Pogledaj ovo pustošenje, sve izgrađeno a
zatim čekićima izlupano na delove, od komada velikih kao čovek do
praha (molimo naručiti po veličini), dok onaj dobro upamćeni miris,
Podne u Berlinu, miris ljudskog raspadanja, izduvava na scenu neka
ruka, što leži velika poput klonulog konja u nekoj uličici, pritiskajući
ogroman atomizer. ...
(Po Zaureovom crnotržišnom satu, skoro je podne. Od 11 do 12
ujutru vlada Zli čas, kad bela žena sa kolutom ključeva izlazi is svoje
planine i može vam se ukazati. Tada budite oprezni. Ako ne uspete da
je oslobodite kletve za koju nikada neće reći kako tačno glasi, bićete
kažnjeni.
 Ona je prekrasna devica što nudi Čudesni svet, kao i ružna starica
dugih zuba koja vas je pronašla u onom snu i nije rekla ništa. Taj Čas
je njen.)
Crni lovci „P-38” 368 bučno lete u formaciji, pomična rezbarija
naspram bledog neba. Slotrop i Zaure nalaze neki kafe na pločniku, piju
razvodnjeno ružičasto vino, jedu hleb i sir. Taj domišljati stari narkos
vadi „štapić” „čaja” i oni sede na suncu dodajući ga jedan drugome,
ponudišvi malo i konobaru, ko može da zna? tako i vojsku ovih dana
moraš da napušiš. Džipovi, kamioni i bicikli teku kraj njih. Devojke u
čistim letnjim haljinama, narandžastim i zelenim kao kriške voća,
dolaze da sede za stolovima, smešeći se, smešeći se, neprekidno
osmatrajući okolinu u potrazi za ranim mušterijama.
Zaure je nekako naveo Slotropa da priča o Raketi. Nije to uopšte
Zaureova specijalnost, razume se, iako pažljivo sluša. Ako je tražena,
to znači da ima cenu. „Nikada mi nije bila jasna ta fascinacija. Toliko
smo mnogo o tome slušali preko radija. Bio je to naš ekvivalent
programa „Kapetan Ponoći” 369. No razočarali smo se. Želeli smo da
verujemo, no ništa što bismo videli nije nam ulilo veru. Sve manje i
manje kako se kraj približavao. Sve što ja znam jeste da je tržištu
kokaina donela propast, momak.”
„Kako to?”
„Nečemu u toj raketi potreban je kalijum-permanganat, je li tako?”
„Turbopumpi.”
„E pa, bez tog Purporstoffne možeš čestito prodavati kokain.
Zaboravi na čestito’, jednostavno nije bilo realne šanse. Prošle zime
nisi mogao naći kubni centimetar permanganata u celom prokletom
Rajhu, momak. Oh trebalo je da vidiš muku koja je nastala. Među
prijateljima, znaš. No koji to prijatelj nikada nije poželeo – da
upotrebim izraze koje ti razumeš – da ti nabije pitu u lice? eh?”
„Hvala ti.” Čekaj malo. Zar on to priča o nama? Zar se sprema da –
„I tako se”, nastavlja, „nad Berlinom nadvio ogroman film sa
Stanliom i Oliom, nemi, nemi... zbog nestašice permanganata. Ne znam
koje je druge grane ekonomije pogodila raketa A4. Nije ovo bilo samo
bacanje pita, nije to bila samo anarhija na tržištu, bila je to hemijska

368 P-38 „lajtning” (Lockheed P-38 Lightning) – američki lovački avion iz perioda
Drugog svetskog rata.
369 Kapetan Ponoć (Captain Midnight) – američka radio-serija koja se emitovala od

1938. do 1949.
neodgovornost! Glina, talk, cement, pa čak i – toliko je poremećeno
postalo – brašno! Mleko u prahu, oteto od stomaka odojčadi! Slične
stvari koje su vredele još više nego kokain – no cilj je bio da neko
odjednom napuni nos mlekom, hahahahah!”, ovde prekida na trenutak,
„i to je bilo vredno gubitka! Bez permanganata ništa se zasigurno nije
moglo utvrditi. Malo novokaina da utrne jezik, nešto gorko da da ukus,
i mogao si zarađivati ogromne pare na sodi bikarboni. Permanganat je
tester. Pod mikroskopom kapneš malo na dotičnu supstancu, koja se
rastvara – zatim posmatraš kakva će biti nakon rastvaranja, kako se
ponovo kristalizuje: kokain će se pojaviti prvi, na rubovima, zatim
biljno ulje, prokain, laktoza na ostalim dobro poznatim pozicijama –
purpurna meta, gde spoljašnji prsten vredi najviše, a središte ne vredi
ništa. Antimeta. Barem ne meta onakva kako je A4 zamišlja, zar ne,
Raketašu. Ta tvoja mašinerija nija baš bila prijateljski nastrojena prema
narkosima. Zbog čega je želiš? Hoće li je tvoja zemlja upotrebiti protiv
Rusije?”
„Ne želim je. Kako to misliš, moja zemlja ?”
„Izvini. Samo sam hteo da kažem da izgleda da je Rusi baš jako
žele. Svuda po gradu sam imao kontakte koje su odveli. Koje su
ispitivali. Niko od njih ne zna o raketama ništa više no što ja znam. Ali
Čičerin misli da znamo.”
„O čoveče. Opet on.”
„Da, on je sada u Potsdamu. Trebalo bi da je. Formirao je štab u
nekom od starih filmskih studija.”
„Božanstvene vesti, Emile. Kakve sam sreće...”
„Ne izgledaš baš dobro, Raketaš.”
„Misliš da je to strašno? Da vidiš tek ovo!” i Slotrop ga pita da li je
čuo nešto o Schwarzgerat.
Nije baš da je Zaure počeo da vrišti i beži niz ulicu, ali neki ventil
je bez sumnje zaškriiiipao i došlo je do nekakvog preusmeravanja.
„Znam šta ćemo”, klima glavom i meškolji se na stolici, „razgovaraćeš
sa Der Springerom. Ja, vas dvojica ćete se lepo slagati. Ja sam samo
penzionisani provalnik, koji želi da poslednjih nekoliko decenija
provede kao i Plemeniti Rosini: udobno. Samo mene nemoj uopšte
pominjati, OK, momak?”
„A ko je taj Der Springer i gde mogu da ga nađem, Emile?”
„On je skakač koji neprekidno skače –”
 „Opa.”
„Preko šahovske table Zone, eto ko je on. Baš kao što Raketaš danas
leti preko prepreka.” Zlobno se smeje. „Baš ste lep par. Kako ja da znam
gde je on? Mogao bi biti bilo gde. On je svuda.”
„Zoro? Zeleni stršljen?”
„Poslednje što sam čuo, pre nedelju ili dve, jeste da je bio gore na
severu, na hanzeatskom putu. Srešćete se vi. Ne brini.” Zaure naglo
ustaje da pođe, rukuje se, krišom daje Raketašu jedan džoint za kasnije,
ili za sreću. „Moram da se vidim sa lekarima. Sreća hiljadu i hiljadu
mušterija na tvojim je plećima, mladiću. Naći ćemo se kod mene.
Glück.”
I tako je Zli čas obavio svoju magiju. Pogrešna reč je bila
Schwarzgerat. Sada se planina ponovo zatvorila, uz tutnjavu, iza
Slotropa, opasno blizu da mu zdrobi petu, i možda će proći stoleća pre
nego što se Bela Žena ponovo pojavi. Dođavola.
Ime na posebnoj propusnici glasi „Maks Šlepcig”. Osećajući se
osokoljeno, Slotrop odlučuje da izigrava vodviljskog zabavljača.
Iluzioniste Imao je dobru praksu sa Katje, njenim stolnjakom od
damasta i magičnim telom, krevetom u njenom salonu, na stotinu
soirees fantastiques. ...
Do sredine poslepodneva je, u svom kostimu Raketaša i spreman da
pređe na drugu stranu, prošao kroz Celendorf. Ruski stražari stoje pod
drvenim zasvođenim prolazom ofarbanim u crveno, uprtivši
„suomije”370 i „degtjareve” 371, prevelike automatske puške sa dobošem.
Evo ga sad dolazi i IS tenk, prigušeno kloparajući, a vojnik sa šlemom
sa pokrivkama za uši stoji za 76-milimetarskim topom urlajući u voki-
toki... uh, pa dobro. ... Na drugoj strani prolaza nalazi se ruski džip sa
nekoliko vojnika, od kojih jedan usrdno govori u mikrofon svog radio-
aparata, dok se vazduh između zgušnjava od govornog ruskog brzinom
svetlosti isplićući mrežu da se uhvati Slotrop. Ko drugi? On zabacuje
plašt, namignuvši, dodiruje šlem i nasmeši se. U maniru mađioničara
maše karticom, kartom i dvojezičnom propusnicom, ispričavši im neku
priču o tome kako nastupa za komandu u tom tu Potsdamu.
Jedan od stražara uzima njegovu propusnicu i trkne u stražarsku
kućiću da telefonira. Ostali stoje i zure u Čičerinove čizme. Niko ne

370Suomi KP/-31 – finska automatska puška.

371Degtjarev DP-27 – sovjetski laki mitraljez kalibra 7,62 mm, standardno naoružanje
Crvene armije, sa doboš magazinom.
progovara. Telefonski razgovor traje. Oprljena koža, brade od jednog
dana, suncem opaljene jagodične kosti. Slotrop pokušava da se seti
nekolikotrikova s kartama koje zna da izvede, kako bi malo razbio led,
kad je onaj prvi stražar pomolio glavu. „Stiefeln, bitte”
Čizme? Šta će im – aaahhh! Čizme, tako je, da. Sad znamo van
svake sumnje ko mora da je na drugom kraju veze, zar ne. Slotrop može
da čuje kako svi metalni delovi tog čoveka zlurado zveckaju. Pod
zadimljenim berlinskim nebom, negde levo od Funkturma što se vidi u
čelično-drvenoj daljini, pojavljuje se fotografija veličine cele stranice u
časopisu Lajf; to je slika Slotropa, u punoj odori Raketaša sa, kako se
čini, dugačkom, čvrstom kobasicom veoma velikog promera nabijenom
mu u usta, tako snažno da mu je pogled malo ukršten, premda se ruka
ili sila koja zapravo drži golemu kobasicu na fotografiji ne vidi. HAOS
ZA RAKETAŠA glasi tekst ispod slike – „Jedva da je poleteo, a
najnovija slavna ličnost Zone već je sjebala stvar”‘.
Do-o-obro, Slotrop svlači čizme, stražar ih unosi unutra, do telefona
– ostali prislanjaju Slotropa uz lučni prolaz i pretresaju ga, pronalazeći
samo džoint dobijen od Zaurea, koji otuđuju. Slotrop čeka u čarapama,
trudeći se da ne razmišlja unapred. Možda da baci pogled unaokolo i
potraži neki zaklon. Nema ničega. Čisto polje vatre svih 360 stepeni.
Miriše sveži komad asfalta i ulje za puške. Džip, svetlucavo sivozelen,
čeka: put natrag ka Berlinu je, za sada, pust. ... Proviđenje, hej
Proviđenje, gde si, izašlo na pivo ili tako nešto?
Netačno. Čizme se ponovo pojavljuju, sa nasmešenim stražarem
kraj njih. „Stimmt, Herr Schlepzig.” 372 Kako ironija zvuči na ruskom?
Slotrop ne može da pročita ove ptičice. Čičerin bi znao da ne treba da
probudi sumnju time što će tražiti da vidi te čizme. Ne, mora da nije bio
on na telefonu. Ovo je verovatno nekakva rutinska provera zbog
švercovanja, ništa drugo. Slotropa sada zahvata ono što se u Knjizi
promena naziva „Mladalačka ludost”. Još nekoliko puta zamahne
svojim zelenim plaštom, na prevaru uzima jedan automat „tompson” od
zdepastog balkanskog vojnika i odšeta odatle, na jug. Vojnički džip
ostaje na mestu. Tenk je nestao.

Džubili Džim širom sveta trguje,

Damama namiguje od Stokbridža do Lija –

372 Stimmt, Herr Schlepzig. (nem.) – U redu (je), gospodine Šlepcig.

 Devojci broš kupi za lepe halje,
Bičeve za kočiju, za samo dolar manje,
Hej, haj’te svi, kod Džubi-lii-ja!

Dve milje dalje niz put Slotrop stiže do kanala koji je Zaure
pominjao: silazi pešačkom stazom ispod mosta gde je za trenutak
vlažno i hladno. Polazi dalje obalom, tragajući za nekim čamcem koji
bi mogao oteti. Devojke u majicama sa otvorenim leđima i šortsevima
leže i sunčaju se, smeđe i zlatne, svuda duž ove usnule travnate padine.
Oblačno poslepodne je smekšalo do vetrom oslabljenih rubova, deca
kleče kraj vode sa najlonom za pecanje, dve ptice se vrtoglavo jure
preko kanala leteći čas naviše čas naniže u petljama, sve do suspregnute
oluje u zelenoj krošnji, gde se smeštaju i počinje da pevaju. Kako
daljina raste tako svetlost polako zadobija bledosmeđu izmaglicu, tela
devojaka koja sunce u zenitu više ne izbleđuje sada pod blažom
svetlošću ponovo zadobijaju toplije boje, blage senke mišića na
butinama, a istegnute niti ćelija kože govore dodirni... ostani... Slotrop
nastavlja dalje – kraj očiju što se otvaraju, osmeha što se pojavljuju
poput nežnih zora. Šta nije u redu s njim? Ostani, naravno. No šta ga to
tera da nastavi dalje?
Ima nekoliko čamaca privezanih za ogradu, no uvek je tu i neko ko
na njih pazi. Naposletku nailazi na uzani mali čamac ravnog dna, sa
veslima u ležištima, spreman za pokret, a na padini nema ničega osim
jednog ćebeta, para cipela na štiklu, muškog sakoa, zasada drveća. I
tako Slotrop ulazi u čamac i otiskuje se. Zabavite se – sad malo pogano
– ja ne mogu, ali mogu da vam ukradem čamac! Ha!
Vesla do sutona, praveći duže pauze, stvarno nije u kondiciji, plašt
ga davi u kupi znoja toliko jako da naposletku mora da ga skine. Patke
plutaju na opreznoj udaljenosti, voda im kaplje sa svetlonarandžastih
kljunova. Površina kanala se mreška na večernjem vetru, zalazak sunca
što mu tuče u oči vodu boji u crveno i zlatno: kraljevske boje. Olupine
proviruju iz vode, crveno olovo i rđa postaju tamniji na ovom svetlu,
ulubljene sive krmene oplate, zakivci što se ljušte, otpleteni kablovi
upiru histerične niti na sve strane kompasa, vibrirajući ispod praga
čujnosti na povetarcu. Prazne barže plutaju pored, otkačene i
zaboravljene. Jedna roda leti iznad njega, vraćajući se kući, a ispod
njega se iznenada pojavljuje bledi luk nadvožnjaka Avusa pred njim.
Ako imalo dalje ode, vraća se u američki sektor. Skreće preko kanala,
iskrcava se na suprotnoj obali i kreće ka jugu, trudeći se da zaobiđe
sovjetski kontrolni punkt koji se, po mapi, nalazi negde s njegove desne
strane. Veliko kretanje u sumraku: ruski stražari, elita sa zelenim
šapkama, paradiraju, voze se i jašu, bezizražajnih lica, u kamionima, na
konjima. Oseća se impedansa u danu što čili, u zbijenim, treperavim
žičanim petljama, Potsdam upozorava kloni se... kloni se... Što se više
približava, to je gušće polje oko onog prikrivenog međunarodnog skupa
s druge strane reke Hafel. Bodin je u pravu: mušica ne bi mogla da se
uvuče. Slotrop to zna, no i dalje se vuče napred, tragajući za manje
osetljivim osama sumnje, krećući se cik-cak, neupadljivo usmeren ka
jugu.
Nevidljiv je. Što dalje zalazi, sve mu je lakše da u to poveruje. U
neko doba za vreme letnjeg solsticija, između ponoći i jedan sat, seme
paprati upalo mu je u cipele. On je nevidljivi mladić, vilinsko dete u
oklopu. Mali drugar Proviđenja. Oni su preokupirani oblicima
opasnosti kojima ih je Rat naučio – fantomima koje su možda osuđeni,
neki od njih, da nose dokle god su živi. Što Slotropu odgovara – to je
niz pretnji kojima on ne pripada. I dalje su u geografskom prostoru,
određuju krajnje rokove i ovlašćuju osoblje, a jedina bića koja mogu da
im ugroze prostor bezbedno su uhvaćena i paralisana u stripovima.
Misle oni. Ne znaju za ovog ovde Raketaša. Neprestano prolaze kraj
njega a on ostaje sam, baršunom i jelenskom kožom skriven od večeri
– ako ga i vide, njegova slika je istog trenutka prognana na rubove svesti
gde ostaje u izgnanstvu zajedno sa ostalim noćnim stvorovima. ...
Uskoro opet skreće desno, ka zalasku sunca. Još uvek ga čeka onaj
veliki super auto-put preko kojeg treba da pređe. Neki Nemci nisu
uspeli da se vrate kući deset, dvadeset godina jer su se zatekli s pogrešne
strane kad su probijali neki Autobahn. Sada već uznemiren i olovnih
nogu, Slotrop se prikrada nasipu Avusa, osluškujući saobraćaj što tutnji
nad njim. Svaki vozač misli da on upravlja svojim vozilom, svaki misli
da ide na posebno odredište, no Slotrop zna da nije tako. Vozači su
večeras na putu jer Oni žele da tu budu, da formiraju smrtonosnu
barijeru. Amaterski Fricevi fon Opeli svuda unaokolo, obećavaju
Slotropu živahan sprint – prepliću se ka onoj čuvenoj S-krivini gde su
manijaci sa belim kacigama i tamnim naočarima nekada mađijom terali
svoju aerodinamičnu mašineriju oko naslagane opeke, škripeći pri
zanošenju (zadivljeni pogledi pukovnika u paradnim uniformama,
njihove dame sa federa šeširima u stilu Garbo, svi bezbedni gore na
svojim belim kulama, no i dalje deo avanture tog dana, svako čeka
sopstveno izranjanje istog korenskog nasilja iz dubina...).
Slotrop oslobađa ruku iz plašta, pušta da kraj njega fijukne tanani
sivi „porše”, a zatim jurnu dok mu crvena svetlost zadnjih farova kola
bleska po nizvodnoj nozi, a prednji farovi vojničkog kamiona što se
brzo približava sada padaju na onu uzvodnu i osvetljavaju pećinsku
unutrašnjost jedne očne jabučice, pretvarajući je u plavu slagalicu.
Okreće se postrance dok trči, urlajući: „Hauptstufe!”, što je bojni poklič
Raketaša, podiže obe ruke i morski zelenu lepezu svilene postave
plašta, čuje kočnice, trči i dalje, baca se u kolut i stiže do središnjeg
odmorišta, žurno umakavši u žbunje baš kad se kamion zaneo i stao
pored. Neko vreme se čuju glasovi. To daje Slotropu priliku da dođe do
daha i odmota plašt koji mu se upetljao oko vrata. Kamion konačno
ponovo kreće. Polovina Avusa koja vodi na jug večeras je sporija i lako
može da pretrči preko, da se spusti niz nasip i ponovo popne uzbrdo, do
drveća. Hej! Preskače široke auto-puteve u jednom skoku!
E pa, Bodine, tvoja mapa je savršena, sa izuzetkom jednog sitnog
detalja koji si nekako, ovaj, zaboravio da pomeneš, baš se pitam zašto.
... Ispostavilo se da je nekih stotinu i pedeset kuća u Nojbabelsbergu
rekvirirano i zapečaćeno kako bi služile kao smeštaj za Savezničke
delegate na konferenciji u Potsdamu, i Veseli mornar je onu drogu
pohranio baš u samo središte svega toga. Bodljikava žica, reflektori,
sirene, obezbeđenje koje je zaboravilo kako se smeje. Hvala bogu, što
će reći Zaureu Bunkeru, na ovoj posebnoj propusnici. Odštampani znaci
sa strelicama glase ADMIRALITET, F.O., STEJT DEPARTMENT,
ZAPOVEDNICI ORUŽANIH SNAGA. ... Čitav kraj je osvetljen kao
na holivudskoj premijeri. Mnogo civila dolazi i odlazi, u odelima,
večernjim haljinama, smokinzima, ulaze i izlaze iz „bmv” limuzina sa
zastavama svih nacija postavljenim uz šoferšajbne. Umnoženi leci
zakrčili su kaldrmu i slivnike. U stražarskim kućicama nalaze se gomile
konfiskovanih foto-aparata.
Mora da ovde imaju posla sa neobičnom skupinom tih likova iz šou-
biznisa. Niko ne deluje naročito iznenađen što vidi šlem, plašt ili masku.
Dogodi se poneki telefonski razgovor neuhvatljivog značenja uz
sleganje ramenima, i poneko nezainteresovano pitanje, no puštaju
Maksa Šlepciga da prođe. Grupa američkih novinara prolazi u šarabanu,
sa bocama oslobođenog „mozela” u rukama, i nude mu da ga prevezu
deo puta. Uskoro počinju da se svađaju oko toga koja je on slavna
ličnost. Neki misle da je Don Amiči, drugi da je Oliver Hardi. Slavna
ličnost? šta je ovo? „Ma dajte”, veli Slotrop, „samo me ne prepoznajete
u ovom izdanju. Ja sam vam onaj Erol Flin.” Nisu mu svi poverovali,
no ipak je uspeo da podeli nekoliko autograma. Kad su se razišli, lovci
na vesti diskutuju o kandidatkinjama za Mis Rajngold piva 1946.
Najglasniji su zagovornici Doroti Hart, no većina je na strani Džil
Darnli. Slotropu su to sve španska sela – proći će još nekoliko meseci
dok ne naleti na oglase za pivo na kojima se nalazi tih šest lepotica i
zatekne sebe kako navija za devojku po imenu Helen Rukert: plavušu
holandskog prezimena koja će ga nejasno podsećati na nekoga. ...
Kuća u Kajzerštrase broj 2 izgrađena je u visokom prusko-burskom
stilu i okrečena u neku vrstu povraćka-smeđe boje, boje koja ništa lepše
ne izgleda pod ledeno hladnom svetlošću. Bolje je čuvana nego bilo
koja druga kuća u tom ograđenom naselju. Bokca mu, Slotrop se baš
pita zašto. Potom je ugledao natpis na kojem je ispisano alternativno
ime kuće.
„Oh, ne. Ne. Dosta zezanja.” Neko vreme stoji na ulici, drhti i
proklinje tog šeprtlju, zlikovca i izaslanika smrti, mornara prve klase
Bodina. Na znaku piše BELA KUĆA. Bodin ga je doveo pravo do onog
gizdavog neznanca sa naočarima što je gledao naniže na Fridrihštrase
ujutro – do lica koje se bez reči rastopilo da zameni lice koje Slotrop
nikada nije uspeo da vidi, a sada nikada i neće.
Stražari sa puškama na ramenu nepomični su kao i on sam. Nabori
plašta pretvorili su mu se u korodiranu bronzu pod lučnim svetlom. Iza
vile žubori voda. Unutra se začuje muzika i zaguši taj zvuk. Zabava.
Nije ni čudo što je tako lako ušao. Da li očekuju ovog mađioničara,
ovog okasnelog gosta? Glamur, slava. Mogao bi da utrči i baci se
nekome pod noge, da moli za pomilovanje. Da završi sa doživotnim
ugovorom za neku radio-mrežu, i-ili čak filmski studio! To je ono što
„milost” znači, zar ne? Okreće se, trudeći se da deluje ležerno, i lagano
odšeta izvan kruga svetlosti, tražeći način da se spusti do vode.
Obala Gribniczea je mračna, oivičena žicom, i vrvi od stražara što
tumaraju okolo. Svetla Potsdama, nagomilana i raštrkana, svetlucaju
preko crne vode. Slotrop mora nekoliko puta da uđe do dupeta kako bi
zaobišao žicu, i da sačeka da se stražari okupe oko cigarete na jednom
kraju svoje maršrute pa da, natopljen i sa plaštom što leprša za njim,
iurne ka vili. Bodinov hašiš je zakopan duž jedne strane kuće, ispod
izvesnog grma kleke. Slotrop čučnu i poče rukama da kopa po zemlji.
Unutra je baš dobra zabava. Devojke pevaju „Nemoj sedeti pod
drvetom jabuke” i čak i ako to nisu Sestre Endruz, kao da jesu. Prati ih
plesni orkestar sa brojnim duvačkim instrumentima. Smeh, zvuk
staklenih čaša, ćaskanje na raznim jezicima, sasvim prosečno veče
radnog dana ovde na ovoj velikoj Konferenciji. Hašiš je umotan u foliju
i nalazi se u natruloj mornarskoj kesi. Miriše baš dobro. Au, bokca mu
– zašto je zaboravio da ponese lulu?
Zapravo, baš dobro. Iznad Slotropa, u liniji pogleda, nalazi se terasa
sa zasadom stabala breskve, mlečnih cvetova, uza zid. Kad se sagnuo
da podigne vreću, francuski prozor se otvorio i neko je izašao napolje
na terasu, da udahne svež vazduh. Slotrop se ukipio i ponavlja u sebi
nevidljiv, nevidljiv. ... Koraci se približavaju i preko ograde se naginje
– e ovo će možda čudno zvučati, ali naginje se Miki Runi. Slotrop ga
prepoznaje čim ga je spazio, tog pegavog razuzdanog sina sudije
Hardija, trodimenzionalnog, glavom i bradom, u smokingu i sa izrazom
lica koji kao da pita da-li-sam-ja-to-pomerio-pameću. Miki Runi zuri u
Raketaša koji drži vreću sa hašišem, u tu mokru prikazu sa šlemom i
plaštom. Nosa u nivou sjajnih crnih cipela Mikija Runija, Slotrop
podiže pogled ka osvetljenoj prostoriji iza njega – ugleda nekoga ko
malo liči na Čerčila, mnoštvo dama u večernjim haljinama sa tako
dubokim izrezima da čak i iz ovog ugla vidiš više sisa nego „Kod
Minskija” 373... i možda, možda je krajičkom oka ugledao čak i tog
predsednika Trumana. On zna da pred sobom vidi Mikija Runija,
premda će Miki Runi, gde god da bude išao, potisnuti činjenicu da je
ikada ugledao Slotropa. Neverovatan je to trenutak. Slotrop oseća da bi
trebalo nešto da kaže, no centri za govor su ga vrhunski izneverili.
Nekako mu se čini da reči „Hej, ti si Miki Runi” nije dovoljno. I tako
stoje potpuno nepomično, dok oko njih protiče noć pobede, a oni veliki
u prostoriji obasjanoj žutom električnom svetlošću varaju one nesvesne
toga.
Slotrop prvi prekida scenu: prinosi prst ustima i žurno se udalji,
idući natrag putem oko vile i dole do obale, ostavljajući Mikija Runija
laktova oslonjenih na ogradu da ga i dalje posmatra.
Ponovo obilazi žicu, izbegava stražare, držeći se uz rub vode, držeći
mornarsku vreću za vezice za zatezanje, s nekom neodređenom
predstavom u glavi da bi trebalo da pronađe drugi čamac i ponovo
odvesla uz tu reku Hafel – naravno! Zašto da ne? Tek kad je čuo nejasan
razgovor koji dopire iz druge vile palo mu je na pamet da je možda
zalutao u ruski deo naselja.

373Minsky’s (eng.) – čuveni njujorški striptiz klub iz perioda dvadesetih godina XX

veka.
 „Hmm”, smatra Slotrop, „e pa u tom slučaju bi mi bolje bilo da –”
Evo ponovo one kobaje. Neka obličja na svega stopu dalje – kao da
su iznikli iz vode. On se okreće, krajičkom oka spazi široko, glatko
izbrijano lice, kosu začešljanu unatrag kao u lava, svetlucave čelične
zube, oči crne i nežne kao u Karmen Mirande 374 –
„Da”, nema ni traga naglasku u njegovom šapatu na engleskom,
„pratili su te celim putem.” Ostali ga grabe za ruke. Visoko u levoj
oseća nešto oštro, gotovo bezbolno, veoma poznato. Pre nego što je išta
uspeo da izusti, udaljava se, na panoramskom točku, držeći se grčevito,
u strahu, za sve manji beli vrh sebe, u prvom naletu anestezije, dok
snebivljivo lebdi nad ponorom Smrti. ...

□ □ □ □ □ □ □

B laga noć bogato poškropljena zlatnim zvezdama, onakva noć na

pampama o kakvoj Leopoldo Lugones 375 voli da piše. Podmornica se
tiho ljuljuška na površini. Čuju se samo brektanje „jarca” što se tu i
tamo javi ispod palube, dok ispumpava kaljužnu vodu, i El Nato nazad
na krmi sa svojom gitarom dok svira triste i milonge iz Buenos Ajresa.
Belaustegi je dole, popravlja generator. Lus i Felipe spavaju.
Kraj topova od 20 mm Grasijela Imago Portales zamišljeno leškari.
U svoje vreme bila je urbani glupak sa fakultetskom diplomom
društvenih nauka, koji nikome ne preti i ima prijatelje svuda, od
Siprijana Rejesa, koji je jednom urgirao za nju, do pripadnika pokreta
„Accion Argentina”, za koje je radila pre nego što su ih pohapsili.
Naročito su je voleli intelektualci. Pričalo se da joj je Borhes posvetio
pesmu („El laberinto de tu incertidumbre I Me trama eon la disquietante
luna...” 376).
Posada koja je otela ovu podmornicu potekla je iz svih mogućih
argentinskih manija. El Nato ide okolo i govori slengom gauča iz

374 Carmen Miranda (1909-1955) – glumica, pevačica i plesačica poznata po izrazito

crnim očima.
375 Leopoldo Lugones (1874-1938) – argentinski književnik, prevodilac, profesor i

političar.
376 El laberinto de tu incertidumbre / Me trama con la disquietante luna... – „Lavirint

tvoje nesigurnosti / sputava me mesecom uznemirenim.”

devetnaestog veka – cigarete su „pitos”, opušci „puchos”, ne pije
„сапа” već „la tacuara”, a kada je pijan, onda je „mamac”. Ponekad
Felipe mora da prevodi šta ovaj govori. Felipe je jogunast mladi pesnik
sa širokim spektrom nezgodnih ideala, među kojima su i romantične i
nerealne predstave o gaučosima. Uvek se ulizuje El Natou. Belastegui,
vršilac dužnosti brodskog inženjera, potiče iz Entre Riosa i pozitivista
je onako kako regionalna tradicija nalaže. Takođe prilično dobro udara
šakom za jednog pristalicu nauke, što je i razlog što se El Nato još nije
bacio na tog bezbožnog mesopotamskog boljševika. Ovo predstavlja
mrlju na njihovoj uzajamnoj slozi, no nije to jedina mrlja. Lus je
trenutno sa Felipeom, mada bi trebalo da je Skvalidocijeva devojka –
nakon što je Skvalidoci nestao tokom svog putovanja u Cirih ona se
spanđala sa pesnikom zahvaljujući potresnom recitovanju
Lugonesovog „Pavos Reales” jedne blage, mirisne noći uz obalu
Matozinjoša. Za ovu je posadu nostalgija poput morske bolesti: samo
ih nada da će od nje umreti drži u životu.
No Skvalidoci se pojavio ponovo, u Bremerhafenu. Upravo ga je
preko onoga što je od Nemačke ostalo jurila britanska vojna
obaveštajna služba, a da on nije imao pojma zašto.
„Zašto nisi otišao u Ženevu i pokušao da nam se javiš?”
„Nisam želeo da ih odvedem do Ibarguengoitija. Poslao sam nekoga
drugog.”
„Koga?”, želeo je da zna Belaustegi.
„Nikad mu nisam saznao ime.” Skvalidoci se češe po čupavoj glavi.
„Možda je bilo glupo što sam to uradio.”
„Nisi više imao kontakta sa njim?”
„Baš nikakvog.”
„Nadziraće nas, dakle”, Belastegui će natmureno. „Ko god da je on,
predstavlja opasnost. Baš si dobro procenio karakter.”
„Šta misliš da je trebalo da uradim: da ga prvo odvedem kod
psihijatra? Da procenim izglede? Da sedim tamo nekoliko nedelja i
razmislim o tome?”
„U pravu je”, podiže El Nato krupnu pesnicu. „Neka žene
razmišljaju, analiziraju. Muškarac mora uvek da dela, da gleda Životu
ravno u oči.”
„Ogavan si”, kaže Grasijela Imago Portales. „Ti nisi muškarac, ti si
oznojani konj”
 „Hvala ti”, poklonio joj se El Nato sa svim dostojanstvom jednog
gauča.
Niko nije vikao. Razgovor je te noći, u čelikom okovanom prostoru,
obilovao tihim prigušenim glasovima s i palatalnim y, tom čudnom,
nevoljkom oštrinom argentinskog španskog, nastalog kroz godine i
godine osujećenja, autocenzure, dugih okolišnih izbegavanja političke
istine – godine i godine tokom kojih je Država počela da živi u mišićima
tvog jezika, u vlažnoj intimi tik unutar tvojih usana... pero che, no sos
argentino. ...
U Bavarskoj je Skvalidoci bauljao kroz predgrađa sa jedva nekoliko
minuta prednosti u odnosu na „rols rojs” sa zlokobnom kupolom na
krovu od zelenog neprovidnog perspeksa. Tek što je zašlo sunce.
Istovremeno je, odjednom, začuo pucnjeve, topot kopita, nazalne,
metalne glasove što govore na engleskom. Ali činilo se da je taj čudni
mali grad napušten. Kako je to bilo moguće? Stupio je u lavirint od
opeke koji je nekad činio fabriku harmonika. Komadi zvonolikog
metala ležali su a da se nikada nisu oglasili u livničkoj prašini. Po
visokom zidu što je nedavno bio okrečen u belo dobovale su senke
konja i njihovih jahača. Na radnim stolovima i sanducima sedelo je i
sve to posmatralo desetak pojedinaca za koje je Skvalidoci odmah znao
da su gangsteri. Vršci cigareta su im svetleli, a prijateljice su im se
sašaptavale na nemačkom. Muškarci su jeli kobasice, cepajući omotače
belim zubima, o kojima su se dobro starali i koji su im bleskali pod
svetlošću što je dolazila s filma. Nosili su „kaligari” rukavice koje su
ovog leta u modi u Zoni: boje slonovače, sa izuzetkom četiri
tamnoljubičaste linije što su se na svakoj rukavici protezale od zgloba
do članaka prstiju. Svi su nosili odela gotovo jednako svetla kao što su
im bili zubi. Skvalidociju se sve to, nakon Buenos Ajresa i Ciriha, činilo
ekstravagantnim. Žene su često prekrštale noge: bile su napete poput
kobri. U vazduhu se osećao neki travnati miris, miris lišća što gori, koji
je bio čudan tom Argentincu, večno nostalgičnom, koji ga je mogao
povezati samo sa mirisom sveže skuvanog mate-čaja nakon gadnog
dana na trkačkoj stazi. Zasvođeni prozorski okviri gledali su na fabričko
dvorište od opeke u kojem se letnji vazduh blago kretao. Filmska
svetlost plavo je treperila na praznim prozorima kao da je dah koji
pokušava da proizvede notu. Figure su postale zaslepljene odmazdom.
„To!”, povikaše svi u zut-odelima, a bele rukavice im odskočiše gore i
dole. Usta i oči bili su im širom otvoreni, kao u dece.
Rolna je došla do kraja, no i dalje je vladao mrak. Neka ogromna
figura u belom zut-odelu je ustala, protegnula se i odšetala u desnu
stranu, ka mestu na kojem je čučao Skvalidoci, prestravljen.
„Gone te, amigo?”
„Molim vas –”
„Ne, ne. Dođi. Gledaj sa nama. Gledamo Boba Stila. Dobar je on
stari momak. Ovde si bezbedan.” Danima su, kako se ispostavilo,
gangsteri znali da je Skvalidoci tu u kraju: mogli su odgonetnuti
njegovu putanju, iako im je on sam bio nevidljiv, prema kretanju
policije, koja to nije bila. Bladget Veksving – jer to je bio on – poslužio
se poređenjem sa maglenom komorom i tragom isparavanja koji ostaje
iza čestice pri velikoj brzini. ...
„Ne razumem.”
„Nisam siguran ni da ja razumem, drugar. No mi moramo da
pazimo na sve, a trenutno su svi moderni momci poludeli za nečim po
imenu nuklearna fizika’.”
Posle filma Skvalidocija su predstavili Gerhardu fon Gelu, takođe
poznatom i po svom nom de pegre, „Der Springer”. Izgleda da su Fon
Gelovi i Veksvingovi ljudi upravo učestvovali u putujućem poslovnom
sastanku, tutnjeći putevima po Zoni u konvoju, menjajući kamione i
autobuse toliko često da nije bilo vremena za pravi san, tek za dremku
– usred noći, usred livade, kad god, morali biste da se iskrcate,
promenite vozilo i ponovo krenete nekom drugom čestom. Bez
odredišta, bez utvrđenog plana puta. Najveći deo prevoznih sredstava
obezbeđen je zahvaljujući umeću veterana automobilskog mešetarenja
Eduardu Sanktvolkeu, koji je mogao na žice da upali sve što je imalo
točkove ili tenkovske gusenice – čak je nosio sa sobom i po meri izrađen
kofer od abonosa sa razvodnim rukama, svaka postavljena u svoje
baršunasto udubljenje, za svaku poznatu vrstu, model i godište vozila,
za slučaj da je vlasnik ciljane mete prethodno uklonio taj ključni deo.
Skvalidoci i Fon Gel su odmah pronašli zajednički jezik. Ovaj
filmski režiser koji je otišao u trgovce bio je odlučio da sve svoje
buduće filmove finansira iz svoje ogromne zarade. „To je jedini način
da budeš siguran da će konačna verzija biti po tvom, gverdad?. Kaži
mi, Skvalidoci, jesi li suviše čist za ovo? Ili bi tvom anarhističkom
projektu dobro došla mala pomoć?”
„Zavisi od toga šta biste želeli od nas.”
„Film, razume se. Šta biste želeli da uradite? Šta kažeš na Martina
Fiera?”
 Neka mušterija bude zadovoljna. Martin Fiero ne samo da je gaučo
heroj velike argentinske epske poeme. Na podmornici ga smatraju
anarhističkim svecem. Ernandesova poema već godinama ima uticaj na
argentinsku političku misao – svako ima sopstvenu interpretaciju i često
citiraju odlomke iz nje onoliko vatreno koliko su u devetnaestom veku
političari u Italiji citirali I Promessi Sposi. Sve se svodi na staru
osnovnu podelu u Argentini: Buenos Ajres naspram provincije ili, kako
to Felipe vidi, centralna vlast naspram gaučo anarhizma, čiji je on
postao vodeći teoretičar. Nosi jedan od onih šešira okruglog oboda sa
kojeg vise kuglice, usvojio je naviku lenstvovanja po prolazima na
podmornici, dok čeka Gracielu – „Dobro veče, golubice moja. Zar
nećeš dati jedan poljubac ovom gauču Bakunjinu?”
„Više ličiš na Gauča Marksa”, oteže u govoru Grasijela i ostavlja
Felipea da se vrati predlošku scenarija na kojem radi za Fon Gela,
služeći se El Natovim primerkom Martina Fiera, koji se od silnog
listanja već raspao na zasebne stranice i miriše na konje, čija imena,
svako pojedinačno, El Nato, sentimentalno mamao, zna da vam kaže.
...
Senovita ravnica u suton. Ogroman ravan prostor. Ugao kamere je
nizak. Ljudi dolaze, polako, pojedinačno ili u malim grupama, prelaze
preko ravnice sve do naseobine na obodu male reke. Konji, stoka,
logorske vatre naspram sve veće tame. Daleko, na horizontu, pojavljuje
se usamljena figura na konju i dojahuje do naseobine dok počinje špica.
U nekom trenutku vidimo da mu je preko leđa prebačena gitara: on je
payador, lutajući pevač. Napokon sjahuje s konja i odlazi da sedne uz
ljude okupljene oko vatre. Nakon što su jeli i popili po cana on uzima
gitaru i počinje da svira na tri najniže žice, bordonu, pevajući:

Aqui me pongo a cantar

al compas de la vigiiela,
que el hombre que lo desvela
una pena estrodinaria,
como la ave solitaria
eon el cantar se consuela. 377

377 Hoze Ernandes, Martin Fiero.

 Dok gaučo peva, kreće njegova priča – montaža njegovog ranog
života na ranču. Zatim dolazi vojska i regrutuje ga. Odvode ga na
granicu da ubija Indijance. To je period kampanje generala Roke da se
otvore pampe tako što će se istrebiti ljudi koji tamo žive: da se sela
pretvore u radne logore, i da se još veći dao zemlje stavi pod upravu
Buenos Ajresa. Martinu Fieru se ubrzo sve to smučilo. Kosi se sa svim
što zna da je ispravno. On dezertira. Šalju potragu za njim i on uspeva
da narednika koji je predvodi pridobije na svoju stranu. Zajedno beže
preko granice, da žive u divljini, da žive sa Indijancima.
To je Deo prvi. Sedam godina kasnije, Ernandes je napisao
Povratak Martina Fiera, u kojem se gaučo prodaje: ponovo se asimiluje
u hrišćansko društvo, odriče se svoje slobode zarad ustavnog
Gesellschafta 378 koji je Buenos Ajres u to vreme gurao. Moralno
ispravan završetak, no potpuno drugačiji od prvog.
„Koji da uradim?” Fon Gel, čini se, želi da zna. „Oba dela, ili samo
Deo prvi?”
„Dakle”, počinje Skvalidoci.
„Znam šta ti želiš. No možda bih više uspeo da izvučem iz dva
filma, ako se prvi dobro pokaže na blagajnama. Ali hoće li?”
„Naravno da hoće.”
„Nešto toliko antisocijalno?”
„Ali to je sve u šta mi verujemo”, buni se Skvalidoci.
„Ali čak i najslobodniji među gaučosima na kraju izdaju, znaš. Tako
stoje stvari.”
Barem tako stoje stvari sa Gerhartom fon Gelom. Grasijela ga
poznaje: postoje linije povezanosti, zlokobne veze krvnog srodstva i
zimovanja u Punta del Este, preko „Anilinas Alemanas”, podružnice
„IG Farbena” u Buenoj Ajresu, pa dalje preko „Špotbiligfilma AG” u
Berlinu (još jedna ispostava „IG Farbena”) od kojih je Fon Gel dobijao
popust na najveći deo svojih filmskih potrepština, naročito na onu
čudnovatu i sporodelujuću „Emulziju J”, koju je izumeo Laslo Jamf,
koja je nakako mogla, čak i pod običnom dnevnom svetlošću, da
ljudsku kožu učini providnom do dubine od pola milimetra, tako da se
otkrije lice tik ispod površine. Ova emulzija je obilato korišćena u Fon
Gelovom besmrtnom filmu Alpdrucken 379, a možda će imati ulogu i u

378 Gesellschaft (nem.) – društvo, društveno-ekonomska zajednica.

379 Alpdrücken (nem.) – noćna mora.
Martinu Fieru. Jedini deo epa koji je istinski opčinio Fon Gela jeste
pevački duel između belog gauča i tamnog El Morena. Izgleda kao
zanimljiv okvir. Uz pomoć Emulzije J mogao bi zagrebali ispod boja
kože suparnika, postepeno prelazeći sa Emulzije J na običnu smesu i
onda natrag, kao da izoštrava i ponovo zamagljuje prizor, ili da ih
naizmenično smenjuje, na različite načine, tehnikom brisanja – kako
samo voli brisanje! Otkako je otkrio da se pripadnici Švarckomande
zaista nalaze u Zoni, i da vode stvarne, parasinematske živote koji
nemaju nikakve veze sa njim ili sa lažnim snimkom Švarckomande koji
je snimio poslednje zime u Engleskoj za potrebe Operacije „Crno
krilo”, Špringer je tumarao okolo u stanju kontrolisanog
megalomanskog zanosa. Ubeđen je da ih je njegov film nekako oživeo.
„Moja je misija”, obznanjuje on Skvalidociju uz duboku skromnost
kakvu samo nemački filmski režiser može da razvije, „da u Zoni
zasejem seme realnosti. To zahteva istorijski trenutak, i ja mogu samo
da mu stojim na usluzi. Moje su scene, iz nekog razloga, odabrane za
otelovljenje. Ono što mogu da uradim za Švarckomandu mogu da
uradim i za vaš san o pampama i nebu. ... Mogu da srušim vaše ograde
i zidove lavirinta, mogu da vas ponovo povedem k vrtu kojeg jedva da
se sećate. ...”
Njegovo je ludilo očito zarazilo Skvalidocija, koji se, potom,
naposletku vratio na podmornicu i zarazio i ostale. Činilo se da je to
ono što su čekali. „Afrikanci!”, maštao je obično poslovno nastrojeni
Belaustegi na kadrovskom sastanku. „Šta ako je to tačno? Šta ako se
zaista vratimo, ako se vratimo na ono što je bilo pre nego što su se
kontinenti razdvojili?”
„U vreme Gondvane”, prošaptao je Felipe. „Kad se Rio de la Plata
nalazio tik prekoputa jugozapadne Afrike... a izgnanici iz mezozoika
trajektom odlazili ne do Montevidea, već do Ludericbuhta. ...”
Plan im je da se nekako dočepaju Lineburške pustare i podignu mali
ranč. Fon Gel bi trebalo da se tamo sa njima nađe. Grasijela Imago
Portales večeras sanjari kraj topa. Da li Fon Gel predstavlja kompromis
koji mogu da dozvole? Ima i gorih temelja nego što je film. Jesu li lažna
sela kneza Potemkina nadživela Katarinino kraljevsko napredovanje?
Da li će duša gauča nadživeti mehanizme koji ga otelovljuju u svetlost
i zvuk? Ili će naposletku naići neko, Fon Gel ili neko drugi, ko će
napraviti Deo drugi i razmontirati san?
Iznad i iza nje Zodijak se kreće, raspored zvezda severne hemisfere
koji u Argentini nikada nije videla, neometano poput kazaljke što
pokazuje sate. ... Iznenada se čuje dugi zvuk statičkog šuštanja iz
zvučnika i Belaustegi urla: „DerAal! DerAall” Jegulja, čudi se
Grasijela, kakva jegulja? Oh, da, torpedo. Ah, Belaustegi je
nepopravljiv kao i El Nato, smatra za svoju uvrnutu obavezu da se i
dalje služi slengom sa nemačkih podmornica, ovo ovde je precisamente
pomorska Vavilonska kula – torpedo? zašto on vrišti nešto o torpedu?
Iz dobrog razloga, tog što se podmornica upravo pojavila na radaru
USS Džon E. Bedesa (nasmeši se, podmornice!) kao „neidentifikovana
meta” ili neidentifikovani objekat telo, te Bedes, u mišićnom
posleratnom refleksu, sada napada punom brzinom. Večeras je prijem
odličan, zelena izgleda kao „glatka bebina koža”, potvrđuje Spiros
(„Pauk”) Telangiekstazis, operater radara druge klase. Vidi se jasno sve
do Azorskih ostrva. Blago je, fluorescentno letnje veče na moru. Ali šta
je sad ovo na ekranu, što se kreće brzo, iz kruga u krug, kao odlomljeni
delić svetlosnog signala prvobitnog tela, sićušno ali nepogrešivo
prisutno, ka nepomičnom središtu radara, sada još bliže –
„Bakerbakerbakerl” urla neko dole iz Sonara, glasno i preplašeno,
preko slušalica. To znači neprijateljski torpedo se približava. Šolje s
kafom se ruše, paralelni lenjiri i šestari lete po staklenoj površini
uređaja za računsku navigaciju dok se stara kanta okreće da zauzme
putanju za izbegavanje koja je bila zastarela još u vreme Kulidžove
administracije.
Bledi tunel traga koji ostaje iza Der Aal ukrstiće se sa očajničkim
koprcanjem po moru Bedesa negde po sredini broda. No isprečio se lek
„oneirin” u obliku hidrohlorida. Mašina iz koje se pojavio je aparat za
kafu u hodniku menze na Džon E. Bedes. Šaljivdžija mornar prve klase
Bodin – upravo on lično – zasejao je večerašnji talog kafe ogromnom
dozom tog čuvenog intoksikanta Lasla Jamfa, koji je nabavio prilikom
skorašnjeg putovanja u Berlin.
Svojstvo modulacije vremena osobeno za „oneirin” bila je među
prvim karakteristikama koju su istraživači otkrili. „Oseća se”, pisao je
Šeclin u svojoj čuvenoj studiji, „u subjektivnom smislu... ovaj... dakle.
Da kažemo ovako. To vam je kao da furate kriške srebrnog sunđera
pravo u svoj mozak!” I tako su se, u dobroćudnom odbijanju signala o
masu vode večeras, dva sudbonosna smera kretanja ukrstila u prostoru,
ali ne i u vremenu. Ni blizu u vremenu, heh heh. Ono na šta je
Belaustegi ispalio svoj torpedo bila je neka zarđala stara olupina, što su
je pasivnu nosile morske struje i vetrovi, no koja je u tu noć donela
prikazu lobanje: objavu metalne praznine, senke, koja je prestravila i
jače pozitiviste nego što je bio Belaustegi. S druge strane, ispostavilo
se da je mala brza tačka sa radara Bedesa, kad je dostigla stepen
prepoznatljivosti, zapravo bio leš, tamne kože, možda nekog
Severnoafrikanca, koji je posada sa krmenog troinčnog topa razarača
pola sata raznosila u komade dok je sivi ratni brod klizio na bezbednoj
udaljenosti, plašeći se kuge.
Koje je to tačno more preko kojeg ste upravo prešli, i koje je to more
do čijeg ste dna zaronili više puta, preplašeni, puni adrenalina, no
zapravo uhvaćeni, zastrašeni epistemologijama tih pretnji što su vas
nasmrt prestravile, uhvaćeni u ovom čeličnom loncu, da odmeknete i
pretvorite se u devitaminizovanu pulpu unutar bujona od sopstvenih
reči, protraćenog podmorničkog daha? Bila je potrebna Afera Drajfus
da bi Cionisti napokon izašli i pokrenuli se: šta će vas isterati iz vašeg
supenog lonca? Da li se to već dogodilo? Da li je to bio večerašnji napad
i izbavljenje? Hoćete li otići na Lineburšku pustaru i započeti sa svojim
naseljavanjem, i tamo čekati na dolazak svog Režisera?

□ □ □ □ □ □ □

P od visokim stablom vrbe uz kanal, u džipu, u senci, sede Čičerin i

njegov šofer Džabajev, maloletni Kazah, bubuljičav, večito natmuren,
koji češlja kosu kao onaj američki pevac Frenk Sinatra, i koji se, ovog
trenutka, mršti na parče hašiša i govori Čičerinu: „E pa trebalo je da
uzmeš više od ovoga, znaš.”
„Uzeo sam samo onoliko koliko mu je vredela sloboda”, objašnjava
Čičerin. „Gde je ta lula?”
„Otkud ti znaš koliko je njemu vredela sloboda? Znaš šta ja mislim?
Mislim da si malo poblesavio od sreće ovde u Zoni.” Ovaj Džabajev je
zapravo više pomoćnik nego šofer, te stoga uživa imunitet, do određene
mere, kad u pitanje dovodi Čičerinovu mudrost.
„Vidi, bedo, pročitao si zapisnik. Taj čovek je jedan nesretni
usamljenik. Ima probleme. Korisniji nam je dok trči okolo po Zoni
misleći da je slobodan, no njemu bi bolje bilo da je negde pod ključem.
On čak ne zna ni šta je njegova sloboda, a kamoli koliko ona vredi. I
zato sam ju odredio cenu, što zapravo nije ni važno.”
„Prilično diktatorski”, podruguje se mladi Džabajev. „Gde su
šibice?” No tužno je to, zapravo. Čičerinu se Slotrop dopada. Oseća da
bi, u bilo koje normalno doba u istoriji, lako mogli biti prijatelji. Ljudi
koji se odevaju u bizarne kostime poseduju savoir-vivre – da ne
pominjemo onu vrstu poremećaja ličnosti – kojoj se on divi. Kad je bio
mali, još u Lenjingradu, Čičerinova majka mu je ručno sašila kostim za
školsku priredbu. Čičerin je bio vuk. Čim je stavio glavu, pred
ogledalom kraj ikone, spoznao je sebe. Bio je vuk.
Epizoda sa sodijum-amitalom vreba negde na postavi Čičerinovog
mozga kao da je mamurluk lično njegov. Duboko, duboko – dalje nego
politika, seks ili strahovi iz detinjstva... poniranje u atomsko crnilo. ...
Crna boja je svuda u zapisniku: crna boja koja se iznova i iznova vraća.
Slotrop nikada nije Encijana pomenuo po imenu, niti je pomenuo
Švarckomandu. No jeste govorio o Schwarzgeratu. A takođe je spojio
„schwarz-” sa nekim čudnim imenicama u onom fragmentu na
nemačkom koji se video. Crna žena, crna raketa, crni san. ... Te nove
kovanice kao da su nesvesno bile skovane. Postoji li jedinstveni koren,
dublje no što je iko istraživao, iz kojeg se Slotropove Crne reči
pojavljuju da zasebno procvetaju? Ili je preko jezika usvojio i nemačku
maniju za nadevanje imena, za sve užu i užu podelu Sveta, za
analiziranje, za sve beznadežnije odvajanje imenovaoca od
imenovanog, pa čak i za uključivanje matematike kombinacija, za
spajanje postojećih imenica kako bi se dobile nove, za onu ludačku i
beskrajno obmanjujuću igru hemičara čiji su molekuli reči. ...
Taj čovek je, dakle, zagonetka. Kad mu je Geli Triping javila o
njegovom prisustvu u Zoni, Čičerin je bio zainteresovan taman toliko
da ga rutinski drži na oku, kao i toliko mnogo drugih. Jedino čudno u
svemu tome, a što je postajalo sve čudnije što je nadzor dalje odmicao,
bilo je to što se činilo da je sam. Do dana današnjeg Slotrop još nije
snimio, obeležio, otkrio ili oslobodio niti delić opreme ili podataka u
vezi sa A4. Ne podnosi izveštaje ni Operacionoj grupi za specijalne
projektile, ni CIOS-u 380, ni Britanskoj okupacionoj avijaciji, ni
Tehničkoj obaveštajnoj službi, niti bilo kojem njihovom američkom
pandanu – zapravo, niti jednoj poznatoj kancelariji Saveznika. No ipak
je jedan od Posvećenih: jedan od lovaca na blago što sada marljivo prate
povratne putanje raketnih baterija od Huk van Holanda širom Donje
Saksonije. Hodočasnici na putevima čuda, gde je svaki komadić sveta
relikvija, svaki delić priručnika stih iz Svetog pisma.

380CIOS (eng. Combined Intelligence Objectives Subcomittee) – Kombinovani

potkomitet za obaveštajne ciljeve.
 No obična oprema ne zanima Slotropa. On nešto čeka, čuva se za
nešto potpuno jedinstveno. Da li je to Crna raketa? Da li je to 00000?
Encijan je traži, kao što traži i tajanstveni Schwarzgerat. Postoji velika
šansa da će se Slotrop, kojeg pokreće njegov Crni fenomen, i koji
reaguje na njegove potrebe iako su pred njim skrivene, neprekidno
vraćati, ciklus za ciklusom, na Encijana, sve dok misija ne bude
ispunjena, učesnici na bezbednom, oprema pronađena. To je samo
snažan osećaj: nije to nešto što bi Čičerin ikada stavio na papir. U
operativnom smislu on je usamljen kao što je Slotrop usamljen tamo
napolju – izveštaje podnosi, ako ih uopšte podnosi, direktno
specijalnom komitetu Malenkova pod nadzorom Saveta narodnih
komesara (veza sa CAGI mu je više ili manje paravan). No Slotrop je
njegov čovek. Pratiće ga, razume se. Ako ga izgube, onda će ga ponovo
pronaći. Baš šteta što ne može da ga motiviše da lično ode da ulovi
Encijana. Ali Čičerin nije budala da veruje da je sve Amerikance tako
lako eksploatisati kao majora Marvija, sa njegovim refleksima u vezi sa
tamom. ...
Šteta. Čičerin i Slotrop bi mogli zajedno pušiti hašiš, upoređivati
beleške o Geli i ostalim devojkama iz ruševina. Mogao bi pevati uz
američke pesme kojima ga je majka naučila, kijevske uspavanke, o
mesečini, ljubavnicima, belim cvetovima, slavujima. ...
„Kad sledeći put naletimo na tog Engleza”, Džabajev će dok
radoznalo posmatra sopstvene ruke na volanu, „ili Amerikanca, ili šta
god već da je, pitaj ga, molim te, gde je nabavio ovu robu.”
„Zapiši to”, naređuje Čičerin. Počinju da se ludački cerekaju u glas,
tamo pod drvetom.

□ □ □ □ □ □ □

S lotrop dolazi svesti u epizodama što mu se stapaju sa snom iz kojeg

se budi i u koji iznova tone, odmereni i mirni razgovori na ruskom, ruke
što mu opipavaju puls, široka zelena leđa nekoga ko upravo izlazi iz
sobe. ... Soba je bela, savršena kocka, iako neko vreme ne uspeva da
prepozna kocke, zidove, horizontalno ležanje, ništa previše prostorno
orijentisano. Samo izvesnost da su mu ponovo dali injekciju tog
sodijum-amitala. Taj osećaj mu je dobro poznat.
 Leži na vojničkom ležaju, i dalje u kostimu Raketaša, šlem mu je
dole na podu pored prljave mornarske vreće sa hašišom – oh-oh. Iako
mu je potrebna nadljudska hrabrost da se suoči sa nepoznanicom da li
ili ne zapravo može da se pomera, on uspeva da se prevrne i baci pogled
na drogu. Jedan od paketića uvijenih u foliju deluje manje. Sat ili dva
nervozno pokušava da ukloni gornji deo paketića i otkriva, razume se,
sveži trag sečenja, sirovu zelenu naspram blatnjavosmeđe boje velikog
dela. Koraci odzvanjaju niz metalne stepenice napolju, i teška vrata
klize u stranu pri dnu. Dođavola. Leži u beloj kocki, mamuran,
prekrštenih nogu i ruku iza glave, nije mu stalo nigde naročito da ode.
... Zadrema i sanja ptice, zbijeno jato snežnih strnadica, što se spuštaju
u vidu lista koji pada među snegom što gusto veje. Nalazi se u Berkširu.
Slotrop je mali i drži oca za ruku. Skupina ptica se ljulja, gonjena
vetrom, naviše, postrance, kroz oluju, ponovo naniže, tragajući za
hranom. „Sirotani mali”, veli Slotrop i oseća kako mu otac stiska ruku
kroz vunenu rukavicu. Broderik se smeši. „Dobro su oni. Srca im tuku
jako, jako brzo. Njihova krv i perje ih greju. Ne brini, sine. Ne brini. ...”
Slotrop se ponovo budi u beloj sobi. Tišina. Izdiže dupe i radi nekoliko
vežbi vožnje bicikla u vazduhu, potom leži lupajući se po novom salu
koje mora da mu se nakupilo na stomaku dok je bio u nesvesti. To je
nevidljivo kraljevstvo sala, milioni i milioni neobuzdanih ćelija, i svi
oni znaju ko je on – čim izgubi svest počinju, svaka od njih, da pište
užasnim piskutavim glasićima kao u Mikija Mausa, hej momci! hej,
idemo, hajmo svi do Slotropa, ta velika budala ne radi ništa osim što
leži na dupetu, hajmo, momci! „Evo vam ovo”, mrmlja Slotrop, „i-i
ovo!”
Sad kad mu ruke i noge, kako se čini, rade, on ječeći ustaje, stavlja
šlem na glavu, grabi prljavu mornarsku kesu i izlazi kroz vrata, koja
podrhtavaju, zajedno sa zidovima, kad ih je otvorio. Aha! Površine od
platna. To je filmski set. Slotrop se zatiče u oronulom starom studiju,
mračnom svuda osim tamo gde se žuta sunčeva svetlost probija kroz
male rupe na plafonu. Zarđale piste, što škripe pod njegovom težinom,
crna pregorela filmska svetla, fina mreža paučine što prianja uz plakate
pod tankim zrakama sunca. ... Prašina se nakupila u uglovima, kao i na
ostacima ostalih setova: lažno-topla ljubavna gnezda, noćni klubovi
kosih zidova krcati palmama, vagnerovski grudobrani od kartona,
dvorišta zgrada oštro ekspresionistički crno-bela, izgrađeni van
srazmere sa ljudima, svi suženi na vrhu, u perspektivi, zbog krutih
objektiva što su nekada ovde zurili. Svetlije senke su iscrtane svuda po
setu, što deluje uznemirujuće na Slotropa, koji neprestano nailazi na te
krhke žute poteze i naglo podiže pogled, osvrćući se, da pronađe izvore
svetlosti kojih tu nikada i nije bilo, postajući sve uznemireniji dok se
zavlači dublje u toj staroj građevini, a stare grede na pedeset stopa iznad
njega leže gotovo izgubljene u senci, prepadajući se od sopstvenih
odjeka, kijajući od prašine koju podiže. Rusi se jesu povukli, no Slotrop
tu nije sam. Silazi niz metalne stepenice provlačeći se kroz iskidanu
paučinu, ljute pauke i njihov sasušeni plen, dok mu rđa krcka pod
đonovima, i u podnožju oseti kako ga neko iznenada cima za plašt. I
dalje pomalo zbunjen od injekcije, grubo se trza. Drži ga neka ruka u
rukavici, a svetlucava koža zategnuta je preko pravilnih malih
zglobova. Neka žena u crnoj pariskoj haljini, sa purpurnožutim irisom
na grudima. Iako prigušeno baršunom, Slotrop oseća kako joj ruka
drhti. Zuri u oči nežno osenčene kao crnim pepelom, a pojedinačna
zrnca pudera na licu jasno joj se vide poput pora koje je puder promašio
ili na mestima gde su ga suze sprale. Tako je upoznao Margeritu
Erdman, svoje letnje ognjište bez svetlosti, svoj siguran prolaz do
uspomena na Inflationszeit umrljan užasnim strahom – svoje dete i
svoju bespomoćnu Elizabetu.
Ona je u prolazu: još jedan od miliona ljudi bez korena. Traga za
svojom kćerkom, Bjankom, i zaputila se na istok, ka Svinoujšću, ako
joj Rusi i Poljaci dozvole da prođe. U Nojbabelsberg je svratila usput,
iz sentimentalnih razloga – godinama nije videla stari studio. Tokom
dvadesetih i tridesetih radila je kao filmska glumica, radila je i u
Tempelhofu i u Štakenu, no ovo mesto joj je uvek bilo omiljeno. Ovde
joj je, u desetinama blago pornografskih horor filmova, režiser bio
veliki Gerhart fon Gel. „Odmah od početka sam znala da je on genije.
Bila sam samo njegovo zamorče.” Nikad nije bila od onih što postaju
zvezde, otvoreno priznaje, nije bila nikakva Ditrih, niti vamp kao
Brigite Helm. No bila je pomalo od svega što su želeli – oni (Slotrop:
„Oni?” Erdman: „Ne znam...”) su joj dali nadimak Anti-Ditrih: ne
uništiteljka muškaraca, već lutkica – slaba, iscrpljena. ... „Gledala sam
sve naše filmove”, seća se, „neke od njih i po šest ili sedam puta. Činilo
se da se nikada ne pomeram. Čak ni moje lice se nije pomeralo. Ach, ti
dugi, dugi magloviti krupni kadrovi... mogao je to biti jedan isti kadar,
koji se iznova ponavlja. Čak i dok sam bežala – uvek je neko morao da
me juri, čudovišta, ludaci, kriminalci – bila sam tako sevaju narukvice
– „neosetljiva, tako... monumentalna. Kad nisam bežala, obično sam
bila vezana kaišima ili lancima za nešto. Dođi. Pokazaću ti.” Odvodi
Slotropa sada do onoga što je ostalo od sobe za mučenje, drveni zubi
otkinuti sa točka na razapinjaču, gipsani zidovi oljušteni i okrnjeni,
prašina što se podiže, mrtve baklje hladne i iskrivljene u svojim
držačima. Pušta da joj drveni lanci, sa kojih se srebrna farba sada skoro
sasvim oljuštila, uz kloparanje kliznu kroz prste u rukavicama. „Ovo je
bio set za film Alpdrilcken. Gerhart je u ono vreme i dalje bio pristalica
prenaglašenog osvetljenja.” Srebrnosiva joj se nakuplja u finim
naborima rukavica kad je obrisala prašinu sa razapinjača i legla na
njega. „Ovako”, podiže ruke i insistira da joj oko zglobova i gležnjeva
pričvrsti limene okove. „Svetlost je istovremeno dopirala od gore i od
dole, tako da je svako imao dve senke: Kainova i Aveljeva, rekao nam
je Gerhart. Bilo je to na vrhuncu njegovog simbolističkog perioda.
Kasnije je počeo više da se služi prirodnijim svetlom, da više snima na
lokacijama.” Putovali su u Pariz, Beč. U Herenkimze u Bavarskim
Alpima. Fon Gel je sanjao o tome da uradi film o Ludvigu II. Zbog toga
je umalo dospeo na crnu listu. U to je vreme u modi bio Frederik.
Smatralo se nepatriotskim izjaviti da je neki nemački vladar
istovremeno mogao biti i ludak. No zlato, ogledala, kilometri baroknih
ukrasa naveli su Fon Gela da malo pomeri pameću. Naročito oni
dugački hodnici. ... „Metafizika hodnika”, tako Francuzi zovu ovo
stanje. Stari poznavaoci hodnika bi se slatko nasmejali na prizor Fon
Gela kako, dugo nakon što mu je nestalo filma, i dalje s glupavim
osmehom na licu kotrlja kameru niz te zlatne predele. Čak i na
ortohromatskom filmu njihova je toplina opstala na crno-belom
snimku, iako, razume se, film nikada nije prikazan. Daš Wutend Reich,
kako da mirno sede i gledaju tako nešto? Beskonačno pregovaranje,
elegantni mali muškarci sa nacističkim značkama na reverima marširaju
kroz kadar, prekidajući snimanje, nalećući licem direktno na staklene
zidove. Prihvatili bi sve osim „Reich”, pa čak i „Konigreich” no Fon
Gel je bio neumoljiv. Hodao je po ivici noža. Kako bi se iskupio odmah
je počeo snimanje Dobrog društva, koji je, pričalo se, toliko oduševio
Gebelsa da ga je gledao tri puta, cerekajući se i podgurkujući momka
što je sedeo do njega, koji je mogao biti i Adolf Hitler. Margerita je
igrala lezbejku u kafeu, „onu sa monoklom, koju na kraju na smrt bičuje
transvestit, sećaš se?” Okovane noge u svilenim čarapama sada
svetlucaju kao da su čvrste, mehaničke, glatka kolena se trljaju jedno o
drugo dok se seća toga, što je uzbuđuje. Kao i Slotropa. Nasmešila se
kad je ugledala njegovo međunožje od jelenske kože što se sve više
zateže. „Bio je divan. Orijentisan na obe strane, no nije bilo važno.
Malo me podsećaš na njega. Naročito... te čizme. ... Dobro društvo je
bio naš drugi film, no ovaj”, ovaj? „Alpdrucken, to nam je bio prvi.
Mislim da je Bjanka njegovo dete. Začeta je dok smo ovo snimali. On
je igrao Glavnog inkvizitora koji me je mučio. Ah, mi smo ti bili
miljenici Rajha – Greta Erdman i Maks Šlepcig, Božanstveni par
„Maks Šlepcig”, ponavlja Slotrop, razrogačivši oči, „ne ludiraj se.
Maks Šlepcig?”
„Nije mu to bilo pravo ime. Erdman nije bilo moje pravo ime. No
bilo šta što je sadržalo reč Zemlja bilo je bezbedno – Zemlja, Tlo,
Narod... šifra. Koju su oni što su na to pazili umeli da dešifruju. ... Maks
je imao izrazito jevrejsko ime, Nešto-ski, i Gerhart je mislio da je
pametnije da ga nazove drugačije.”
„Greta, neko je takođe smatrao da je pametno da meni da ime Maks
Šlepcig.” Pokazuje joj propusnicu koju je dobio od Zaurea Bumera.
Ona baca pogled na nju, a potom nakratko i na Slotropa. Ponovo je
počela da drhti. Neka mešavima pohote i straha. „Znala sam.”
„Šta si znala?”
Odvraća pogled, krotko. „Znala sam da je mrtav. Nestao je ‘38. Baš
su bili vredni, zar ne?”
Slotrop je, u Zoni, naučio dovoljno o evropskim pasoškim
psihozama da poželi da je uteši. „Ovo je falsifikat. Ime je samo
nasumično odabrano lažno ime. Čovek koji je to napravio verovatno se
sećao Šlepciga iz nekog od njegovih filmova.”
„Nasumično.” Tragičan osmeh glumice, započeci podvaljka, jedno
koleno privučeno grudima onoliko koliko su to dozvoljavali ti gvozdeni
okovi. „Još jedna reč iz bajke. Potpis na tvojoj karti je Maksov. Negde
u Stefanijinoj kući na Vistuli imam čeličnu kutiju punu njegovih
pisama. Zar misliš da ne prepoznajem to latinično z, precrtano
inženjerskim stilom, cvet koji je napravio od slova g na kraju? Mogao
bi svuda po Zoni loviti tog tvog ‘falsifikatora. Ne bi ti dopustili da ga
nađeš. Oni žele da ti budeš baš ovde, baš sada.”
Dakle. Šta se dešava kada paranoik sretne paranoika? Ukrštanje
solipsizama. Jasno. Dva šablona stvaraju treći: moare, novi svet
pomičnih senki, interferencija. ... „‘Žele me ovde? Radi čega?”
„Radi mene.” Šapuće grimiznocrvenim usnama, razmaknutim,
vlažnim. ... Hmm. E pa, evo dakle ove erekcije. On seda na razapinjač,
naginje se, ljubi je, i potom odrešuje vezice na pantalonama da ih svuče
dovoljno da oslobodi kitu što je sad uz blago podrhtavanje ispala na
vazduh u prohladnom studiju. „Stavi šlem.”
„U redu.”
 „Jesi li jako okrutan?”
„Ne znam.”
„Da li bi mogao da budeš? Molim te. Nađi nešto čime ćeš me
bičevati. Samo malo, samo da se zagrejem.” Nostalgija. Bol povratka
kući. Pretura okolo po inkvizicijskim rekvizitima, okovima, spravama
za mučenje, kožnim amovima, i uspeva da pronađe minijaturni bič sa
višestrukim završecima, bič vilenjaka iz Crne šume, sa lakiranom
crnom drškom izrezbarenom bareljefom s prizorom orgija, završetaka
obloženih baršunom kako bi udarci boleli, ali da koža ne krvari. „Da, to
je savršeno. Sada po unutrašnjosti butina. ...”
No neko ga je već podučio. Nešto... što sanja prusko i zimsko među
njihovim livadama, u iskošenim tragovima šibe što čekaju na koži
njihovog neba tako mračnog, tako nesposobnog da pruži ikakav zaklon,
čekaju da budu prizvani. ... Ne. Ne – i dalje govori „njihovo”, ali zna da
nije tako. Sada su to njegove doline, njegovo nebo... njegova sopstvena
okrutnost.
Svi Margeritini lanci i bukagije zveckaju, crna suknja joj je nabrana
oko struka, čarape čvrsto navučene u uobičajene lukove pomoću haltera
čvrstog crnog korseta koji ispod nosi. Kako su samo penisi zapadnjaka
poskakivali, vekovima, kad ugledaju ovu jedinstvenu tačku na vrhu
damskih čarapa, ovaj prelaz od svile do gole kože i haltera! Lako je
nefetišistima da se rugaju pavlovističkom uslovljavanju i da za njih sve
ostane na tome, ali svaki ljubitelj donjeg veša vredan svog nezdravog
cerekanja može vam reći da tu postoji nešto mnogo veće – da postoji
kosmologija: čvorišta i prevoja i tačaka oskulacije, matematičkih
poljubaca... jedinstvenosti! Pomislite na tornjeve katedrala, svete
minarete, krckanje točkova voza preko spojnica dok gledate kako se
gubi pruga kojom niste krenuli... planinske vrhove što se oštro uzdižu
ka nebesima, kao što su oni koji se mogu videti u živopisnom
Berhtesgadenu... ivice čeličnih brijača, što uvek sadrže moćnu tajnu...
trnje ruže što nas iznenada ubode... pa čak i, prema ruskom
matematičaru Fridmanu, na beskonačno zgusnutu tačku iz koje se
proširio sadašnji Svemir. ... U svakom od ovih slučajeva, prelazak od
tačke do ne-tačke nosi blistavost i nepoznanicu pred kojom nešto u
nama mora da poskoči i zapeva, ili da preplašeno ustukne. Dok gledate
raketu A4 uperenu ka nebu – tik pre nego što se zatvori poslednji
prekidač ispaljivanja – dok posmatrate tu jedinstvenu tačku na samom
vrhu Rakete, tamo gde se nalazi fuze. ... Da li sve te tačke nagoveštavaju
uništenje, kao što to nagoveštavaju Raketine? Šta je to što eksplodira na
nebu, iznad katedrale? ispod ivice brijača, ispod ruže?
I šta to čeka Slotropa, kakvo neprijatno iznenađenje iznad vrhova
Gretinih čarapa? iznenada se izvlači nit i bleda linija teče niz butinu,
preko složene površine kolena, gubeći se iz vida. ... Šta ga čeka iza ovog
ječanja i pucanja baršunastih udaraca o njenu kožu, dugih crvenih linija
na beloj podlozi, njenog ječanja, cveta boje modrice što joj kriči na
grudima, zveckanja gvožđurije što je drži okovanu? Trudi se da ne
iscepa čarape svoje žrtve, ili da ne pucne bičem suviše blizu njenoj
raširenoj vulvi, koja podrhtava, nezaštićena, između butina razjapljenih
i napregnutih, usred pokreta mišićne erotike, prigušenih,
„monumentalnih”, kakva je i svaka srebrna uspomena na njeno telo na
filmu. Ona svršava jednom, zatim možda ponovo pre nego što je Slotrop
spustio bič i popeo se na nju, prekrivajući je krilima svog plašta, njen
surogat-Šlepcig, njegovo najnovije podsećanje na Katje... i počinju da
se jebu, stari lažni razapinjač stenje pod njima, Margerita šapuće Bože
kako me povređuješ i Ah, Makse... i baš kad je Slotrop spreman da svrši,
ime svog deteta: proceđeno kroz savršene zube, jasno izbijanje bola koji
nije deo igre, ona jeca: „Bjanka”. ...

□ □ □ □ □ □ □

... da, kučko – da, kučko mala – sirota bespomoćna kučko svršavaš ne
možeš da se obuzdaš sada ponovo ću te bičevati bičevati dok ne poteče
krv. ... Tako je čitava Peklerova prednja površina, od očiju do kolena:
prelivena večerašnjim prizorom prekrasne žrtve okovane na
razapinjaču, što ispunjava celo filmsko platno – krupni kadrovi njenog
lica u agoniji, bradavica ispod svilene haljine neverovatno izdignutih,
što njene uzvike bola pretvaraju u laž – kučko! sviđa joj se to... i Leni
nije više dostojanstvena supruga, ogorčeni izvor snage, već Margerita
Erdman pod njim, za promenu ispod njega, dok se Pekler zariva
ponovo, ponovo u nju, da, kučko, da. ...
Tek kasnije je pokušao da utvrdi vreme. Izopačena radoznalost. Dve
nedelje nakon njene poslednje menstruacije. Te je večeri iz sale
„Univerzum Filma” u Ulici Fridrihštrase izašao sa erekcijom, misleći,
kao i svi ostali, samo o tome kako da što pre stigne kući, pojebe nekoga,
da je jebanjem natera na nekakvu pokornost. ... Bože, Margerita
Erdman je bila prelepa. Koliko je drugih muškaraca što su se ponovo
obreli u Berlinu u periodu krize isti prizor nosilo sa sobom iz
Alpdruckena do neke debele aljkave žene što im izigrava suprugu?
Koliko će se senovite dece te noći začeti na Erdmanovoj?
Pekler nikada nije razmišljao o tome da bi Leni mogla zatrudneti.
No kad se osvrnuo, znao je da mora da je te noći, noći Alpdruckena,
začeta Ilse. Tako su se retko jebali u to vreme. Nije bilo teško tačno
odrediti taj momenat. Tako se to dogodilo. Film. Kako drugačije? Zar
nije to ono što su napravili od mog deteta, film?
Večeras sedi kraj vatre založene od drveta koje je izbacila voda, u
podrumu Nikolaikirche sa kupolastim vrhom, i osluškuje more. Zvezde
vise u prostoru velikog panoramskog točka, za njega neizvesne poput
sveća ili cigarete pred spavanje. Hladnoća se nakuplja duž obale.
Prikaze dece – naglo uvlačenje daha, suze što neće pasti, pronose se
vetrom iza zidova. Izuvijani komadi izbledelog krep-papira lete po tlu,
premećući mu se preko starih cipela. Prašina pod mesecom sveže
odlomljenim svetluca poput snega, dok se Baltik kreće sporo poput
njegove majke glečera. Srce mu sleže unutar svoje skerletne mreže,
elastične, puno očekivanja. Čeka Ilse, svoje filmsko dete, da se vrati u
Cvolfkinder, kao što je to činila svakog leta u ovo vreme.
Rode spavaju među dvonogim i tronogim konjima, zarđalom
opremom i odlomljenim krovom vrteške, glave im podrhtavaju od
vazdušnih struja i žute Afrike, otmene crne zmije na stotinu stopa ispod
krivudaju pod svetlošću sunca preko stena i sasušenih bara. Krupni
kristali soli leže sve sivlji, naneti u pukotine pločnika, u borama psa sa
ogromnim okruglim očima ispred gradske kuće, u bradi koze na mostu,
ustima trola dole. Svinja Frida traži novo mesto na kojem bi mogla da
se ugnjezdi i drema zaklonjena od vetra. Gipsana veštica kojoj žičana
mreža proviruje na grudima i bokovima nagnuta je blizu pećnice, a prst
koji je uprla u korodiranog Ivicu zauvek zaustavljen. Oči Marice
razrogačene su i ukočene, nikad da trepne, a od kristala otežale
trepavice trepere pod naletima gerilskih vetrova sa mora.
Ako postoji muzika koja bi ovo pratila onda su to vetroviti gudački
instrumenti i duvačke sekcije što stoje u bleštavobelim košuljama i sa
crnim kravatama svuda duž plaže, a svečano odeveni orguljaš na
lukobranu – i samom izlomljenom, prekrivenom talasima – čiji se
delovi orguljaških cevi spajaju i formiraju rezonantne utvare, uspomene
nepostojane kao plamen sveće, sazdane od čestica, tragova i talasa, na
onih šezdeset hiljada što su stradali, na spisku za odlazak, jednom ili
dvaput ovako. Jeste li ikada provodili odmor u Cvolfkinderu? Jeste li
držali za ruku oca dok ste se vozili vozom iz Libeka, gledali u svoja
kolena ili u drugu decu što su kao i vi imali pletenice, bili ispeglani,
mirisali na izbeljivač, laštilo za cipele, karamelu? Da li vam je u tašnici
zveckala sitnina dok ste se vrteli na panoramskom točku, jeste li zarivali
lice u njegove vunene revere ili se podizali na kolena na sedištu i gledali
preko vode, pokušavajući da vidite Dansku? Jeste li se preplašili kada
je kepec pokušao da vas zagrli, da li vas je grebala haljina tog
poslepodneva što je postajalo sve toplije, šta ste rekli, šta ste osećali kad
su dečaci trčali pored i jedan drugome otimali kape, prezauzeti da bi na
vas obratili pažnju?
Mora da je ona oduvek bila dete na nečijem spisku. Samo što je on
izbegavao o tome da razmišlja. No sve vreme je nosila svoj nestanak na
tom svom izmučenom licu, u oklevajućem koraku, i da mu nije toliko
očajnički bila potrebna njena zaštita, možda bi na vreme video koliko
je zapravo malo ona u stanju da bilo šta zaštiti, pa čak i njihovo skromno
grezdo. Nije mogao s njom da razgovara – bilo je to kao da se prepire
sa sopstvenim duhom od pre deset godina, sa istim tim idealizmom,
istim adolescentskim gnevom – stvarima koje su ga nekad privlačile –
žena sa duhom! – no koje je sada video kao dokaze njene tvrdoglavosti,
pa čak i, mogao je da se zakune, neke želje da bude čak i uništena. ...
Odlazila je u svoju uličnu borbu svaku put očekujući da se ne vrati,
no on to nikada zapravo nije znao. Levičari i Jevreji na ulicama, svi u
pravu, bučni, neprijatni za gledanje, no policija će ih držati pod
kontrolom, ona nije ni u kakvoj opasnosti osim ako ne želi da bude. ...
Kasnije, nakon što je otišla, jednog se prepodneva malo napio, postao
malo sentimentalan, i naposletku izašao na ulicu, svoj prvi i poslednji
put, nadajući se da će ih nekako pritisci Sudbine ili hidrodinamika
gomile ponovo spojiti. Pronašao je ulicu u kojoj je sve vrvelo od
svetlosmeđih i zelenih uniformi, pendreka, kože, plakata što su
nestabilno podrhtavali u svim položajima osim longitudinalnom,
desetina i desetina civila u panici. Neki policajac se spremio da ga udari,
no Pekler se izmakao i ovaj je pogodio nekog starca, nekog bradatog
neinformisanog starkelju trockistu... video je niti čeličnog kabla ispod
crne gumirane kože, usredsređeni osmejak na licu policajca kad je
zamahnuo, dok se slobodnom rukom držao za suprotni rever na neki
ženskasti način, kožnu rukavicu na ruci sa pendrekom otkopčanu u
zglobu, i pogled koji je odvratio u poslednjem mogućem trenutku, kao
da pendrek i njegove oči dele nerve i kao da bi se oči mogle povrediti o
starčevu lobanju. Pekler je uspeo da se dočepa dovratka, bolestan od
straha. Drugi policajci su dotrčali kao što neki plesači trče, laktova
priljubljenih uz telo, izbacujući podlaktice. Naposletku su se poslužili
vatrogasnim crevima da rasteraju svetinu. Žene klize kao lutke po
glatkoj kaldrmi i tračnicama, široki mlaz ih udara po stomaku i glavi,
njegov surovi beli vektor ih pokorava. Svaka od njih bi mogla biti Leni.
Pekler drhti u dovratku i posmatra sve to. Nije mogao da izađe na ulicu.
Kasnije je razmišljao o teksturi mlaza, o mreži useka između kocaka
kaldrme. Jedina bezbednost tamo bila je srazmere mrava, dole na
ulicama Mravljeg grada, dok đonovi tutnje iznad njih kao crna
grmljavina, a ti i tvoji mileći susedi krećete se sasvim bez glasa,
gurajući se, niz sive ulice što postaju sve tamnije. ... Pekler je znao kako
da pronađe bezbednost među unutrašnjim apscisama i ordinatama
grafa: pronalazeći tačke koje su mu bile potrebne ne tako što bi pratio
krivu, ne gore na visokim kamenim zabatima, u svoj toj ranjivosti, već
umesto toga pažljivo prateći iksove i ipsilone, P (atu), W (m/s), Ti (°K),
krećući se uvek pod bezbednim pravim uglovima duž slabo vidljivih
linija. ...
Kad je učestalo počeo da sanja o Raketi, to nekako uopšte ne bi bila
prava raketa već ulica za koju je znao da se nalazi u određenom kraju
grada, ulica u određenom malom delu koordinatne rešetke u kojoj se
nalazilo nešto što je mislio da mu je potrebno. Koordinate su mu u glavi
bile jasne, no ulica mu je izmicala. Tokom godina, kako se Raketa
približavala svojoj kompletnosti i kako je trebalo da postane operativna,
koordinate su se iz dekartovskog laboratorijskog x i y pretvorile u
polarni azimut i domet oružja onako kako je raspoređeno: jednom je
kleknuo na pod kupatila svoje stare deljene kuće u Minhenu, shvativši
da će, ako se okrene tačno duž određenog pravca na kompasu, njegova
molitva biti uslišena: biće bezbedan. Nosio je ogrtač od zlatnog i
narandžastog brokata. Bila je to jedina svetlost u prostoriji. Posle se
usudio da izađe odatle i krene po kući, svestan da u svim sobama ljudi
spavaju, no osećajući se nekako napušteno. Pružio je ruku da upali
svetlo – no tokom samog čina pritiskanja prekidača znao je da je soba
prethodno već bila osvetljena, i da je sada sve ugasio, sve. ...
Nije ga iznenadilo to što je A4 napokon postajala operativna. To se
ostvaruje bez ikakvog vrhunca. To čak nije bila ni suština.
„Koriste te da bi ubijali ljude”, rekla mu je Leni, onoliko jasno
koliko je mogla. „To im je jedini zadatak, a ti im u tome pomažeš.”
„Svi ćemo je mi jednog dana koristiti, da napustimo ovu zemlju. Da
nadiđemo telo.”
 Nasmejala se. „Da nadiđemo telo”, kaže Pekler?
„Jednog dana”, iskreno se trudio, „neće morati da ubijaju. Granice
ništa neće značiti. Biće nam na raspolaganju čitav svemir. ...”
„Oh ti si slep”, ispljunula je to kao što mu je svakog dana njegovo
slepilo bacala u lice, to i „Kadavergehorsamkeit”, tu predivnu reč što
je više ne može zamisliti izgovorenu drugačije no njenim glasom. ...
No on zaista nije slušao pokorno poput leša. On jeste bio politički
aktivan, do određene mere – bilo je dovoljno politike na raketnom polju.
Odeljenje za vojno naoružanje pokazivalo je sve veće interesovanje za
raketaše-amatere iz Vereinfur Raumschiffahrt 381, dok je VfR nedavno
počela da podatke o svojim eksperimentima stavlja na raspolaganje
Vojsci. Korporacije i univerziteti – govorila je Vojska – nisu želeli da
rizikuju gubitak kapitala ili ljudstva na stvaranje nečeg toliko
fantastičnog kao što je bila raketa. Vojska nije imala kome da se okrene
osim privatnim izumiteljima i udruženjima kakvo je bilo VfR.
„Dođavola”, rekla je Leni. „Oni su svi u tome. Ti to stvarno ne vidiš,
zar ne.”
Unutar Društva granice su jasno bile povučene. VfR se bez novca
gušila – Vojska je imala novac i već ih je finansirala na okolišni način.
Mogli su ili da izgrade to što je Vojska želela – praktičnu napravu – ili
da nastave dalje u hroničnom siromaštvu, sanjajući o ekspedicijama na
Veneru.
„Šta misliš, odakle Vojsci novac?” pitala je Leni.
„Kakve to veze ima? Novac je novac.”
„Ne!”
Major Vajsman je bio jedna od nekoliko sivih eminencija na
raketnom polju, sposoban da razgovara, glumeći saosećanje i
razumnost, kako sa organizovanim misliocima tako i sa maničnim
idealistima. Svakome je bio ono što mu je potrebno, sasvim novi tip
vojnog lica, delom trgovac, delom naučnik. Pekler, svevideći,
nedelajući, morao je znati da je ono što se dešava na sastancima VfR
bila ista igra koja se odvija na Leninim ulicama prepunim nasilja i
lišenim skloništa. Sva obuka koju je imao naučila ga je da zapaža
analogije – u jednačinama, u teorijskim modelima – no i dalje je uporno
mislio da je VfR nešto jedinstveno, sačuvano od vremena. A znao je, iz
prve ruke, i šta se dešava sa snovima kad nema novca da ih podrži. I

381 Vereinfur Raumschiffahrt (nem.) – Društvo za svemirsku navigaciju.

tako je, sada, Pekler otkrio da je, time što je odbio da zauzme stranu,
postao Vajsmanov najbolji saveznik. Majorove su oči uvek menjale
izraz kad bi gledao u Peklera: njegovo pomalo uspijeno lice opustilo bi
se i zadobilo izraz koji je Pekler, u usputnim ogledalima i izlozima,
viđao na sopstvenom licu kad bi bio s Leni. Onaj prazan pogled nekoga
ko drugu osobu uzima zdravo za gotovo. Vajsman je bio miran u
pogledu Peklerove uloge kao što je Pekler bio miran u pogledu Lenine.
No Leni je naposletku otišla. Pekler možda nije za to imao volje.
Mislio je za sebe da je praktičan muškarac. Na raketnom polju su
razgovarali o kontinentima, okruženjima – uviđajući, godinama pre
nego što je to uvideo vojni štab, potrebu za oružjem koje će razvrgnuti
saveze, preskočiti poput šahovskog skakača preko „pancera”, pešadije,
pa čak i Luftvafe. Plutokratski narodi na zapadu, komunisti na istoku.
Prostori, modeli, strategije. Nema tu mnogo strasti, niti ideologije.
Praktični ljudi. Dok je vojska plivala u pobedama koje još nisu osvojili,
raketni inženjeri su morali da razmišljaju nefanatično, o nemačkim
povlačenjima, nemačkom porazu – osipanju Luftvafe i njenom
opadanju moći, povlačenju sa frontova, potrebom za oružjem sa većim
dometom. ... No drugi su imali novac, drugi su izdavali naređenja –
pokušavali da nametnu svoju pohlepu i svoje prepirke nečemu što je
imalo sopstvenu vitalnost, da ih nametnu technologique koju nikada
nisu ni razumeli. Sve dok se Raketa nalazila u fazi istraživanja i razvoja,
nije bilo potrebe da oni u nju veruju. Kasnije će, kad je A4 postajala
operativna, kad su se zatekli u posedu stvarne rakete-što-postoji,
zapravo započeti borbe za moć. Pekler je to mogao da vidi. Bili su to
snažni muškarci bez mozga, bez vizije, bez mašte. No posedovali su
moć, i bilo mu je teško da o njima ne misli kao o nadređenima, iako je
prema njima gajio izvesni prezir.
No Leni nije bila u pravu: njega niko nije iskorištavao. Pekler je bio
produžetak Rakete davno pre nego što je uopšte i napravljena. Ona se
za to postarala. Kad ga je napustila, on se raspao. Delići su se prosuli u
Hinterhof, niz odvodne kanale, odleteli u vazduh. Nije čak mogao ni da
ide u bioskop. Tek ponekad bi posle posla izašao i pokušao da ulovi
komade uglja iz Špreje. Pio je pivo i sedeo u hladnoj sobi, a jesenja
svetlost dosezala je do njega nakon što bi oslabila i izbledela od sivih
oblaka, zidova dvorišta i odvodnih cevi, od prljavštine potamnelih
zavesa, lišena svake nade dok dospe do mesta na kojem je sedeo drhteći
i plačući. Plakao je svakog dana, po nekih sat vremena, mesec dana, sve
dok mu se nije upalio sinus. Legao je u krevet i preznojavanjem izlečio
groznicu. Zatim se preselio u Kumersdorf, kod Berlina, kako bi
pomogao svom prijatelju Mondaugenu na raketnom polju.
Temperature, brzine, pritisci, konfiguracije zaperaca i tela rakete,
stabiliteti i turbulencije počele su da se naseljavaju i zamenjuju ono od
čega je Leni pobegla. Ujutru su se kroz prozore videle šume bora i jele
umesto bednih gradskih dvorišta. Da li je on to dizao ruke od sveta,
stupao u monaški red?
Jedne je noći zapalio dvadeset stranica proračuna. Znaci za
integrale lelujali su poput omađijanih kobri, smešna krivudava slova d
stupala su poput grbavaca kroz ivicu vatre u stubove sitnog pepela. No
to mu je bio ledini posrtaj.
Isprva je pomagao pogonskoj grupi. Niko se u to vreme još nije
specijalizovao. To je došlo kasnije, kad su se pojavile kancelarije i
paranoje, a organizacione tabele postale planski prikaz zatvorskih
ćelija. Kurt Mondaugen, čija je oblast bila radioelektronika, mogao je
iznaći rešenje za probleme hlađenja. Pekler se zatekao kako redizajnira
instrumente za merenje lokalnih pritisaka. To je dobro došlo nakon
Penemindea, kad su često morali da izliju preko stotinu epruveta za
merenje na osnovu modela ne više od četiri ili pet centimetara u
prečniku. Peklerje pomogao da se dođe do rešenja u vidu Halbmo
delte 382: da se model podeli po dužini i njegova ravna strana pričvrsti
uz zid komore za testiranje, i da se na taj način cevi dovedu do
manometara napolju. Berlinski stanovnik bedne četvrti, mislio je on,
umeo je da barata polovinama mere... no bio je to redak momenat
ponosa. Niko zapravo nije mogao da prisvoji stoprocentne zasluge za
bilo koju ideju, bilo je to delo zajedničke inteligencije, specijalizacija
jedva da je išta značila, a još manje klasne razlike. Društveni sprektrum
je išao od Fon Brauna, pruskog aristokrate, pa sve do takvih kao što je
bio Pekler, koji bi pojeo jabuku na ulici – no ipak su svi jednako stajali
na milost Raketi: ne samo zbog opasnosti od eksplozije ili otpadanja
delova, već i zbog njene nemosti, njenog mrtvog tereta, njene
tvrdoglave i osetne tajnovitosti. ...
U to vreme, najveći deo sredstava i pažnje bio je posvećen
pogonskoj grupi. Problem je bio makar podići nešto sa tla a da pritom
ne eksplodira. Dešavale su se manje nezgode – aluminijumske oplate
motora bi progorele, neki modeli brizgaljki bi pokrenuli zvučno
sagorevanje, pri čemu bi upaljeni motor pokušao da se vrišteći raznese

382 Halbmodelle (nem.) – polovina modela, polovični model.

u komadiće – a zatim, ‘34. godine, i jedna krupna. Dr Vamke je odlučio
da pomeša peroksid i alkohol pre ubrizgavanja u potisnoj komori, da
vidi šta će se dogoditi. Plamen paljenja se vratio kroz provodnu cev u
rezervoar. Eksplozija je uništila postolje za ispitivanje i ubila Dr
Vamkea i još dvojicu. Prva krv, prva žrtva.
Kurt Mondaugen je to shvatio kao znak. Kao jedan od onih
nemačkih mistika koji je odrastao čitajući Hesea, Stefana Georgea i
Riharda Vilhelma, spreman da prihvati Hitlera na osnovu Demijanove
metafizike, izgledalo je da na gorivo i oksidant gleda kao na par
suprotnosti, ženski i muški princip sjedinjen u mističnom jajetu komore
za sagorevanje: stvaranje i uništavanje, vatra i voda, hemijski plus i
hemijski minus –
„Valensa”, bunio se Pekler, „stanje spoljašnjih omotača, ništa
drugo.” „Razmisli o tome”, rekao je Mondaugen.
Bio je tu i Fahringer, čovek za aerodinamiku, koji je odlazio u
borovu šumu u Penemindeu noseći svoj zen luk i svitak presovane
slame kako bi vežbao disanje, udah i otpust, iznova i iznova. Delovalo
je to kao nešto prilično drsko u vreme kad su njegove kolege silazile s
uma zbog onoga što su zvali „Folgsamkeitfaktor”, problema da nateraju
dugačku osu Rakete da prati tangentu, u svim tačkama, do njene
trajektorije. Raketa je za ovog Fahringera bila čvrsta japanska strela.
Bilo je nužno na neki način stopiti se sa Raketom, trajektorijom i metom
– „ne da se to želi, već da se preda, da se istupi iz uloge ispaljivača. Taj
je čin nepodeljen. Vi ste i napadač i žrtva, raketa i parabolična putanja
i...” Pekler nikada nije shvatio o čemu je govorio taj čovek. No
Mondaugen je razumeo. Mondaugen je tu bio bodisatva, što se vratio iz
izgnanstva u Kalahariju, od svetlosti što ga je tamo pronašla, kakva god
ona bila, što se vratio u svet ljudi i naroda da nastavi dalje u ulozi koju
je namerno odabrao, no nikada ne objašnjavajući zašto. U Jugozapadnoj
Africi nije vodio dnevnike, nije pisao kući. Tamo se 1922. godine
dogodila pobuna Bondelšvarca i u zemlji je zavladao opšti metež.
Njegovi radio-eksperimenti bili su prekinuti, potražio je utočište,
zajedno sa još četrdesetak drugih belaca, u vili lokalnog
zemljoposednika po imenu Fopl. To je mesto bila utvrda, sa svih strana
okruženo dubokim klisurama. Nakon nekoliko meseci opsade i
razvrata, „progonjen dubokim gađenjem prema svemu evropskom”,
Mondaugen je sam izašao i otišao u divljinu da bi naposletku živeo sa
plemenom Ovačimba, narodom afričkog mravojeda, najsiromašnijima
među Herero narodima. Prihvatili su ga bez ikakvih pitanja. Za sebe je
mislio, i tada i sada, da je nekakav radio-predajnik, i verovao je da šta
god da je u ono vreme emitovao barem nije predstavljalo nikakvu
pretnju za njih. U njegovom elektro-misticizmu trioda je bila
neophodna koliko i krst u hrišćanstvu. Mislite o egu, sopstvu što trpi
ličnu istoriju vezanu za vreme, kao o sistemu. Dublje, istinsko Sopstvo
je tok između katode i oplate. Konstantan, čist tok. Signali – podaci
čula, osećanja, uspomena što se premeštaju – stavljeni su na rešetku, i
moduliraju tok. Živimo živote što su talasi koji se neprekidno menjaju
s vremenom, sada pozitivni, sada negativni. Samo je u trenucima
dubokog mira moguće pronaći ono čisto stanje, stanje bez informacija,
stanje nultog signala.
„U ime katode, anode, i svete rešetke?”, pitao je Pekler.
„Da, to je dobro”, nasmešio se Mondaugen.
Najbliži nuli od svih njih bio je, možda, Afrikanac Encijan, štićenik
majora Vajsmana. U Versuchsanstaltu, iza njegovih leđa, zvali su ga
Vajsmanovo Čudovište, verovatno ne toliko iz rasističkih pobuda
koliko zbog prizora koji su njih dvojica predstavljala kad su zajedno –
Encijan je za stopu nadvisivao Vajsmana, koji je bio proćelav,
učenjački tip i gledao je naviše u Afrikanca kroz stakla naočara debela
kao dno flaše, tu i tamo poskakujući kako bi držao korak dok su
ukočeno koračali preko asfalta i kroz laboratorije i kancelarije, Encijan
je dominirao svakom prostorijom i svakim prizorom tih ranih dana
Rakete. ... Peklerovo najjasnije sećanje na njega je ono prvo, u prostoriji
za testiranje u Kumersdorfu, u okruženju električnih boja – zelene boce
azota, gust splet crvenih, žutih i plavih cevi, Encijanovo bakarno lice sa
istim onim spokojem koji bi se tu i tamo pojavio na Mondaugenovom
licu – posmatra u jednom od ogledala prizor raketnog motora iza
bezbednosne pregrade: u ustajalom vazduhu te prostorije gde je sve
prštalo od nervoze u poslednjem trenutku, želje za nikotinom,
nerazumnih molitvi, Encijan je bio miran. ...
Pekler se premestio u Peneminde 1937. godine, zajedno sa još
devedesetoricom drugih. Napadali su Gravitaciju lično, i morali su da
postave desantnu osnovicu. Nikada u svom životu, čak ni dok je bio
radnik u Berlinu, nije Pekler radio toliko naporno. Prethodnica je čitavo
proleće i leto provela pretvarajući malo ostrvo, Grajfsvalder Oj, u
stanicu za ispitivanje: ponovo su asfaltirali put, postavljali telegrafsku i
telefonsku liniju, podizali stambeni deo, klozete i skladišta, iskopavali
bunkere, mešali beton, beskonačno prenoseći sanduke sa alatom, vreće
cementa, burad sa gorivom. Služili su se starim trajektom za prevoz
tereta između kopna i ostrva. Pekler se seća izanđalog crvenog pliša i
izgrebanog laka u mračnim kabinama, zapuštenih drvenih površina,
astmatičnog piska parne pištaljke, mirisa znoja, dima cigareta i dizel
goriva, podrhtavanja mišića ruku i nogu, umornih šala, iscrpljenosti
pred kraj svakog dana, sopstvenih novonastalih žuljeva zlatno obojenih
na poznom suncu. ...
More je uglavnom bilo mirno i plavo tog leta, no u jesen se vreme
promenilo. Kiša je došla sa severa, temperatura je pala, vetar je nadirao
u šatore za skladištenje, ogromni talasi hučali su po čitavu noć. Voda je
bila bela na čitavih pedeset metara od obale. Kapljice su sa vrhova
velikih talasa prskale na kopno. Smešten u ribarskoj kolibi, Pekler bi se
iz svojih večernjih šetnji vraćao prekriven finom maskom od soli.
Lotova supruga. Na kakav se to užas on usudio da se osvrne? Znao je.
Te se sezone vratio u detinjstvo, vratio se stanju ranjenog psa. Za
tih mokrih, usamljeničkih šetnji razmišljao je o Leni: smišljao je
scenarije u kojima se ponovo sreću, u nekim otmenim ili dramatičnim
okolnostima – ministarstvo, predvorje pozorišta – dve ili tri prekrasne
žene optočene draguljima drže ga pod ruku, generali i industrijalci
skaču da mu pripale američke cigarete, slušaju njegova usputna rešenja
problemakoje bi Leni tek okvirno razumela. Najugodnije od svih ovih
fantazija bile su one koje bi mu se javile dok je bio u wc-u – trupkao bi
nogama i kroz usne bi tiho ispustio fanfare dok bi ga obuzimalo to
prijatno iščekivanje. ...
No teret njegovog sirotog berlinskog sebe i dalje je bio prisutan.
Razgovarao je s njim, slušao, ispitivao, no on nikako da nestane ili
pobegne, istrajavao je, kao prosjak na svim pragovima njegovog života,
što preklinje bez reči, očima samo, ruku sasvim sigurnih u svoj zanat
nabijanja krivice. Težak posao u Penemindeu i dobro društvo u
gostionici Her Haligera na ostrvu Oj – sve s ciljem da se ubije vreme
do povoljnih vremenskih prilika za ispaljivanje – a Pekler je bio ranjiviji
no ikad. Njegove hladne noći bez žene, igranje karata i šaha, isključivo
muške sesije ispijanja piva, noćne more iz kojih je sam morao da
pronađe izlaz jer sada nije bilo tuđe ruke da ga promrda i probudi,
nikoga da ga zagrli kad se na prozorskoj zavesi pojave senke – sve ga
je sustiglo tog novembra, a možda je to i sam dozvolio. Zaštitni refleks.
Jer se dešavalo nešto strašno. Jer je jednom ili dvaput, duboko u
efedrinskim predzorama ispunjenim klimanjem glavom ja, ja, stimmt,
ja na neku ideju koju ste nosili ne u glavi već na njoj, i mogli da osetite
kako se klima, negde izvan granica vašeg perifernog vida, kako se klima
i skoro uravnotežava – postao svestan nekakvog odlutavanja... nekakva
pretpostavka Peklera se gubi u proračunima, nacrtima, grafikonima, pa
čak i u ono malo opreme što je tamo bilo... svaki put kad bi se to
dogodilo, on bi se uspaničio i vratio u utvrđenje budnog Peklera, dok
mu srce tuče, ruke i noge bole, a dah hvata kroz tiho hah – Nešto je
vrebalo da ga uhvati, nešto tu, među papirima. Strah od istrebljenja po
imenu Pekler je znao da je to Raketa, da ga ona priziva. Ako je znao i
da bi se u nečemu nalik tom istrebljenju mogao osloboditi svoje
usamljenosti i svog neuspeha, ipak nije bio ubeđen. ... I tako je lovio,
kao što to čini servo-ventil bučnog usisa, preko Nule, između dve želje,
ličnog identiteta i impersonalnog izbavljenja. Mondaugen je sve to
video. Uspevao je da sagleda šta Pekleru leži u srcu. U svom saosećanju
nije imao nikakav savet za svog prijatelja, što nije iznenađenje. Pekler
će morati da pronađe sopstveni put ka svom nultom signalu, svoju
istinsku putanju.
Do 1938. godine postrojenje Peneminde već je bilo uobličeno, a
Pekler je prešao na kopno. Oslanjajući se na jedva tek nešto više od
Stodinog traktata o parnim turbinama i korisne podatke koji su s
vremenana vreme stizali sa univerziteta u Hanoveru, Darmštatu,
Lajpcigu i Drezdenu, pogonska grupa je testirala raketni motor sa
pogonom od jedne i po tone, pritiskom sagorevanja od 10 atmosfera i
trajanjem od šezdeset sekundi. Dobijali su ispusne brzine od 1800
metara u sekundi, no vrednost na koju su ciljali iznosila je 2000.
Nazivali su to magičnim brojem, što su doslovno mislili. Kao što neki
kockari na berzi znaju kada da zaustave trgovinu, osećajući instinktivno
ne odštampane brojeve već kupovni i prodajni kurs, znajući po prvoj i
drugoj derivaciji funkcije u sopstvenoj koži kada da ulože, čekaju ili se
povuku, tako postoje i inženjerski refleksi podešeni da uvek znaju, u
svakom trenutku, šta se, uz date resurse, može oteloviti u opremu koja
radi – šta je „izvodljivo”. Na dan kad je brzina od 2000 metara u sekundi
postala izvodljiva, odjednom je i sama raketa A4 postala dostižna.
Naredna opasnost je bila da se bude zaveden suviše sofisticiranim
pristupima. Na to niko nije bio imun. Teško da je postojao ijedan
inženjer, uključujući i Peklera, koji nije smislio barem jedan
monstruozni plan, neku Gorgoninu glavu iz koje se kovitlaju cevi, tube,
složene trice za kontrolu pritiska, solenoidi povrh upravljačkih ventila
na pomoćnim ventilima na rezervnim ventilima – stotine i stotine
stranica i nomenklaturi ventila bile su odštampane kao dodaci uz ove
čudne ideje, a svi su obećavali ogromne razlike u pritisku između
unutrašnjosti komore i izlaza mlaznice – što je bilo divno, sve dok vam
nije bilo naročito važno da ti silni milioni pokretnih delova zajedno
funkcionišu naročito pouzdano. No stvarni inženjerski problem koji je
trebalo rešiti, da bi se dobio pouzdan motor koji radi, motor koji je
vojska mogla da koristi na terenu da bi ubijala ljude, bio je kako da
stvari budu što jednostavnije moguće.
Model koji su trenutno ispaljivali bila je A3, koju su veseli tehničari
krstili ne šampanjcem već bocama tečnog kiseonika. Naglasak nije više
bio na pogonu već na navođenju. Telemetrija je na pokusnim letovima
i dalje bila vrlo primitivna. Termometri i barometri su bili zapečaćeni,
zajedno sa filmskom kamerom, u vodootpornoj komori. Za vreme
letova kamera bi fotografisala igle koje se pomeraju na meračima.
Nakon leta vadio se film i snimak se puštao iz početka. Inženjeri su
sedeli okolo i gledali filmove na kojima su bili brojčanici. U
međuvremenu su „hajnkeli” 383 takođe ispuštali gvozdene modele
Rakete sa visine od 20000 stopa. Pad su snimali kineteodolitskom 384
opremom na zemlji. U dnevnim špicevima gledali biste one kadrove
koji su snimljeni negde na 3000 stopa, kada je raketa probijala brzinu
zvuka. Postojala je neka čudna veza između nemačkog uma i brzog
bleskanja uzastopnih pojedinačnih kadrova kako bi se imitiralo
kretanje, koja je trajala već najmanje dva veka – otkako se Lajbnic, u
procesu izumevanju aritmetike, poslužio istim pristupom da razloži
putanju topovskog đuleta kroz vazduh. A sada je Pekler trebalo da
dobije dokaz da su iste tehnike važile i izvan filmskih snimaka, da su
prešle u ljudski život.
Vratio se u svoje odaje negde u smiraj dana, preumoran ili previše
zabrinut da bi ga dotakao vatromet boja u cvetnim vrtovima,
svakodnevne promene obrisa Stanice, pa čak i današnje odsustvo buke
sa pokusnih platformi. Osetio je miris okeana i gotovo da je mogao da
zamisli sebe kao nekog ko preko cele godine živi u nekom morskom
odmaralištu, no retko ide na plažu. Tu i tamo, preko u Peneminde-
Zapadu, avion-lovac bi poleteo ili sleteo, a zvuk motora bio bi prigušen,
zahvaljujući daljini, i pretvoren u mirno predenje. Duvao je zakasneli
morski povetarac. Nije bilo drugog upozorenja osim osmeha kolege
koji je živeo nekoliko prostorija dalje i koji se spuštao stepenicama
kasarne dok se Pekler uspinjao. Ušao je u svoju sobu i ugledao je kako
sedi na krevetu, vrhova stopala spojenih kraj cvetne platnene putne

383 Hajnkel – nemački bombarderi.

384 Kineteodolit – instrument za prikupljanje podataka o trajektoriji, položaju i brzini
letelice.
torbe, suknje navučene preko kolena i očiju zabrinuto, fatalno uperenih
u njegove.
„Herr Pekler? Ja sam vaša –”
„Ilse. Ilse...”
Mora da ju je podigao, poljubio, navukao zavese. Nekakav refleks.
U kosi je nosila traku od smeđeg baršuna. Sećao se da joj je kosa bila
svetlija, kraća – no kosa raste, i postaje tamnija. Iskosa ju je pogledao u
lice, dok je sva njegova praznina odjekivala. Vakuum njegovog života
pretio je da se slomi pred jednim snažnim naletom ljubavi. Pokušao je
da ga održi zaptivcima sumnje, tražeći sličnost sa licem koje je
poslednji put video pre mnogo godina, preko ramena njene majke, očiju
i dalje podbulih od sna što gledaju naniže, niz Lenina leđa u kišnoj
kabanici, kako odlazi kroz vrata za koja je mislio da su se zauvek
zatvorila – pretvarajući se da ne pronalazi sličnosti. Možda se
pretvarajući. Da li je to bilo isto lice? toliki je veliki deo tog lica izgubio
tokom godina, tog debeljuškastog, bezizražajnog dečjeg lica. ... Sada se
plašio makar i da je zagrli, plašio se da će mu srce prepući. Pitao je:
„Koliko dugo čekaš?”
„Od ručka.” Jela je u vojničkoj menzi. Major Vajsman ju je vozom
doveo iz Ščećina, i igrali su šah. Major Vajsman je bio spor igrač i nisu
završili partiju. Major Vajsman joj je kupio slatkiše i zamolio je da mu
prenese pozdrave i da se izvini što nije mogao da ostane dovoljno dugo
da vidi Peklera –
Vajsman? Šta se to dešavalo? Nekakav žmirkavi, nesigurni gnev
rastao je u Pekleru. Mora da su oni sve znali – sve ovo vreme. Njegov
je život bio lišen tajni kao i ova oskudna soba, sa krevetom, komodom
i lampom za čitanje.
I tako je imao ovaj gnev, da se ispreči između njega i ovog
nemogućeg povratka – da ga sačuva od ljubavi koju nije smeo da
rizikuje. Mogao je da se zadovolji ispitivanjem svoje kćerke. Stid koji
je osećao bio je prihvatljiv, stid i hladnoća. No mora da je ona to osetila,
jer sada je sedela veoma mirno, nepomično, sa izuzetkom nervoznih
stopala, glasa toliko tihog da su mu delovi njenih odgovora promakli.
Ovamo su je poslali iz nekog mesta u planinama, gde je bilo hladno
čak i preko leta – okruženog bodljikavom žicom i bleštavim
zasvođenim svetlima koja su gorela po čitavu noć. Nije bilo dečaka –
samo devojčice, majke, stare žene što su živele u kasarnama, naređane
u krevetima na sprat, često i po dve na ležaju. Leni je bila dobro.
Ponekad bi neki čovek u crnoj uniformi došao u kasarnu i Mutti bi otišla
s njim, i ne bi je bilo nekoliko dana. Kad bi se vratila, nije želela da
razgovara, pa čak ni da grli Ilse, kao obično. Ponekad bi plakala i tražila
od Ilse da je ostavi na miru. Ilse bi otišla da se igra sa Johanom i Lili
ispod susedne kasarne. Tamo su sebi iskopale skrovište u zemlji,
opremile ga lutkama, šeširima, haljinama, cipelama, starim bocama,
časopisima sa slikama, svime što su našle napolju, uz bodljikavu žicu,
njihova gomila sa blagom, tako su je zvale, ogromna gomila smeća koja
je stalno tinjala, dan i noć: mogli ste videti njen crveni sjaj kroz prozor
sa kreveta na sprat na kojem je spavala sa Lili, onih noći kad Leni nije
bila tu. ...
No Pekler jedva da ju je slušao, dobio je jedini podatak od ikakvog
značaja: da se ona nalazila na nekom određenom mestu, čija je lokacija
postojala na mapi, a postojale su i vlasti kojima se mogao obratiti. Da li
bi je mogao ponovo pronaći? Budala. Da li bi mogao nekako
izdejstvovati da je oslobode? Neki muškarac, možda Crveni, sigurno ju
je uvalio u to. ...
Kurt Mondaugen je bio jedini kojem je mogao da veruje, iako je
Pekler znao, pre nego što su i razgovarali, da će Mondaugena uloga koju
je za sebe odabrao sprečiti da pomogne. „To nazivaju logorima za
reedukaciju. Vode ih SS. Mogao bih razgovarati sa Vajsmanom, ali
možda ne bude ništa od toga.”
Poznavao je Vajsmana iz Jugozapadne Afrike. Zajedno su mesece
proveli pod opsadom u Foplovoj vili: Vajsman je bio jedan od ljudi koji
su nagnali Mondaugena da naposletku ode da živi u divljini. No ovde
su, među raketama, našli pomirenje, ili zbog nekakvih razloga tog
suncem opaljenog svetog čoveka koje Pekler nije ni trebalo da razume,
ili zbog neke dublje povezanosti koja je oduvek postojala. ...
Stajali su na krovu jedne od zgrada za sastavljanje, Oj s druge strane
vode, šest milja dalje, bio je jasno vidljiv, što je značilo da će se sutra
promeniti vreme. Negde je neko, napolju na suncu, čekićem lupao po
čeliku u kadencama, što je zvučalo čisto poput pesme neke ptice. Plavi
Peneminde podrhtavao je oko njih u svim pravcima, san od masa čelika
i betona po kojem se odsijavala podnevna vrelina. Vazduh se mreškao
poput kamuflaže. Izgledalo je da se iza njega nešto drugo odvija u
potaji. U svakom trenutku iluzija na kojoj su stajali raspašće se i oni će
pasti na zemlju. Pekler je zurio preko močvara, osećajući se
bespomoćno. „Moram nešto da uradim. Zar nije tako?”
„Nije. Moraš da sačekaš.”
 „To nije u redu, Mondaugene.”
„Nije.”
„A šta s Ilse? Hoće li ona morati da se vrati?”
„Ne znam. Ali sada je ovde.”
I tako je, kao i obično, Pekler odabrao da ćuti. Da je bio odabrao
nešto drugo, onomad dok je još bilo vremena, možda bi se svi spasili.
Pa čak i napustili zemlju. Sada, prekasno, kada je napokon želeo da
dela, nije bilo ničega što je mogao da uradi.
Da bude iskren, nije previše razmišljao o pređašnjoj neutralnosti.
Nije ni bio baš siguran da ju je prerastao.
Šetali su, on i Ilse, kraj olujom zahvaćene obale – hranili patke,
istraživali borove šume. Čak su joj dopustili da posmatra lansiranje.
Bila je to poruka namenjena njemu, no tek je kasnije shvatio šta je
značila. Značila je da bezbednost nije bila ugrožena: nije postojao niko
kome bi ona mogla reći, a ko je bio važan. Buka Rakete ih je tresla i
trgala. Tada mu se, po prvi put, primakla blizu i uhvatila se za njega.
Osećao se kao da se on drži za nju. Motor je prerano prestao sa radom
i Raketa je pala negde u Peneminde-Zapadu, na teritoriji Luftvafe. Stub
prljavog dima privukao je pomahnitalu paradu vatrogasnih kola i
kamiona punih radnika. Duboko je udahnula i stisnula mu ruku. „Jesi li
je ti naterao da to uradi, Papi?”
„Ne, nije trebalo to da se desi. Trebalo bi da leti u vidu velike krive”,
pokazivao je rukom parabolu što ide iza širokog postolja za testiranje,
zgrada za sklapanje, držeći ih na okupu kao što krst koji sveštenici prave
u vazduhu čereči i deli pastvu okupljenu iza njih. ...
„Kuda ona ide?”
„Kuda god joj mi kažemo.”
„Hoću i ja moći jednog dana da letim u njoj? Stala bih unutra, zar
ne?”
Postavljala je nemoguća pitanja. „Jednog dana”, rekao je Pekler.
„Možda jednog dana do Meseca.”
„Meseca.” kao da je počeo da joj priča priču. Kad priča nije
usledila, izmislila je sopstvenu. Inženjer iz susedne sobice imao je mapu
Meseca prikačenu za svoj zid od lesonita, i ona ju je satima proučavala,
odlučujući gde bi želela da živi. Prelazeći preko bleštavih zraka
Keplera, surove samotnosti Južnih Visočja, božanstvenih prizora na
Koperniku i Eratostenu, odabrala je lepi mali krater u Moru mira po
imenu Maskelin B. Izgradiće kuću baš na samom obodu, Mutti i ona i
Pekler, zlatne planine videće se kroz jedan prozor, široko more kroz
drugi. A Zemlja zelena i plava na nebu. ...
Da li je trebalo da joj kaže šta zapravo predstavljaju ta „mora” na
Mesecu? Da joj kaže da nema ničega što može da se udiše? Sopstveno
neznanje ga je plašilo, sopstvena nesposobnost u ulozi oca. ... Noćima
bi se u toj sobici, dok je Ilse ležala sklupčana nekoliko stopa dalje na
platnenom vojničkom ležaju, kao mala siva veverica pod ćebetom, pitao
ne bi li joj stvarno bilo bolje kao štićenici Rajha. Čuo je da imaju logore,
no nije u tome video ništa zlo: držao je Vladu za reč, „re-edukacija”.
Tako sam veliku zbrku napravio... tamo imaju stručne ljude... obučeno
osoblje... oni znaju šta je detetu potrebno... zurio je u električne odsjaje
što iz ovog dela Penemindea preko njegovog parčeta tavanice iscrtava
prioritete, napuštene snove, milosti u očima glavnih fantazista u
Berlinu, dok bi mu nekad Ilse šaputala priče za laku noć o Mesecu na
kojem će živeti, sve dok se ne bi bez glasa preselio u svet koji ipak nije
bio ovaj svet: sa mapom na kojoj nema nacionalnih granica, nesigurnih
i uzbuđujućih, u kojem je let prirodan koliko i disanje – no ja ću pasti...
ne, izdižem se, pogledaj dole, nemaš čega da se plašiš, ovog puta je sve
dobro... da, neometano leti, sve radi... da. ...
Pekler je večeras možda samo svedok – a možda je zaista i učesnik.
Nije mu pokazano šta je od toga tačno. Pogledaj ovo. Upravo će se
Fridrihu Augustu Kekuleu fon Štradonicu ubrzano ostvariti njegov san
iz 1865. godine, taj veliki san koji je drastično unapredio hemiju i
omogućio nastanak „IG Farbena”. Kako bi odgovarajući materijal
mogao pronaći svoj put do pravog sanjara, svako i sve što učestvuje u
tome mora se nalaziti tačno na odgovarajućem mestu u obrascu. Bilo je
lepo od Junga što nam je dao ideju o naslednom fondu u kojem svi dele
isti materijal za sanjanje. No kako to da nas, svakog pojedinačno, poseti
baš ono i samo ono što nam je potrebno? Da li to nagoveštava postojanje
nekakve skretnice? birokratije? Zašto da IG ne odlazi na seanse?
Trebalo bi da su na svome sa onostranom birokratijom. Kekuleov san
se sad usmerava dalje od tačaka koje se mogu kretati u putanji krive
kroz tišinu, u svetloj nespremnosti da živi unutar pokretnog trenutka,
kao nesavršena, ljudska svetlost, ovamo gde stupa u kontakt sa
značajnim binarnim odlukama ovih agenata, koji sada dopuštaju
kosmičkoj Zmiji, sa svim njenim ljubičastim sjajem krljušti, što sijaju
sjajem koji definitivno nije ljudski, da prođe – bez osećanja, bez
čuđenja (kad tu provedete neko vreme – šta god to značilo ovde – svi ti
arhetipovi počinju sasvim da liče jedan na drugi, oh da čujete neke od
tih novih uposlenika, gomilu u tankoj pamučnoj odeći što dođe prvog
dana, „Opal Hej – pa to je – to – to je Drvo postanja! A? Nije li! Book-
ca-mu!”, no brzo se smire, otkriju reflekse za Nameru da Zijaju, znate
samokritičnost je neverovatna tehnika, ne bi trebalo da deluje, ali zaista
deluje. ... Pazite, evo preseka Kekuleovog problema. Počeo je s
namerom da postane arhitekta, no ispostavilo se da je postao jedan od
Atlasa hemije, pri čemu je najveći deo organskog krila tog korisnog
zdanja zauvek počivalo na njegovoj glavi – ne samo u okvirima IG-a,
već Sveta, ako uzmemo da tu uopšte pravite razliku, heh, heh. ... Ponovo
je to bio uticaj Libiga, velikog profesora hemije po kojem je nazvana
ulica u Minhenu u kojoj je Pekler živeo dok je pohađao T.H.
Libig je bio na Univerzitetu u Gisenu kad se Kekule upisao na
studije. Inspirisao je tog mladog čoveka da promeni svoju oblast. I tako
je Kekule doneo duhovno oko arhitekte u hemiju. Bila je to ključna
promena. Čini se da je sam Libig imao ulogu kapije, ili sortirajućeg
demona, kakvu je jednom predložio njegov mlađi savremenik Klerk
Maksvel 385, i da je pomogao da se koncentriše energija u jedan
preferirani odeljak Postanja na račun svega ostalog (kasnije su svedoci
govorili da je Klerk Maksvel osmislio svog Demona ne toliko kao
sredstvo u diskusiji o ideji termodinamike koliko kao parabolu o
stvarnom postojanju osoblja kao što je Libig... možemo steći neku
predstavu o tome koliko daleko je odmakla represija u to vreme, ako
pogledamo meru u kojoj se Maksvel osećao obaveznim da šifruje svoja
upozorenja... i zaista neki teoretičari, obično oni koji pronalaze
zlokobna tumačenja čak i u onoj zloglasnoj rečenici gospođe Klerka
Maksvela: „Vreme je da se pođe kući, Džejmse, počinješ da se
zabavljaš”, izneli su ekstremne pretpostavke da i same jednačine polja
sadrže zlosutno upozorenje – kao dokaz navode uznemirujuću sličnost
jednačina polja sa ponašanjem dvostruko integrišućeg kola u sistemu za
navođenje rakete A4, isto ono dvostruko sabiranje gustina struje koje je
navelo arhitektu Ecela Olša da za arhitektu Alberta Špera projektuje
podzemnu fabriku u Nordhauzenu sa upravo tim simboličkim
oblikom...). Mladi bivši arhitekta Kekule okrenuo se molekulima tog
vremena u potrazi za skrivenim oblicima za koje je znao da se tu nalaze,
oblicima o kojima nije želeo da misli kao o stvarnim fizičkim
strukturama već kao o „racionalnim formulama” što pokazuju veze koje

385James Clerk Maxwell (1831-1879) – škotski naučnik u oblasti matematičke fizike

koji je formulisao teoriju elektromagnetnog zračenja.
su se odvijale u „metamorfozama”, a što je bio njegov elegantni
devetnaestovekovni način da kaže „hemijske reakcije”. No umeo je da
vizualizuje. Video je četiri veze ugljenika kako leže u tetrahedronu –
pokazao je kako atomi ugljenika mogu da se vežu, jedan za drugi, u
dugačke lance. ... No kad je došao do benzena, nije umeo dalje. Znao je
da postoji šest atoma ugljenika sa vodonikom prikačenim za svaki od
njih – ali nije mogao da vidi oblik. Nije ga video sve dok nije sanjao:
sve dok ga nisu naveli da vidi, kako bi druge mogla zavesti njegova
fizička lepota, i počeo je da o tome razmišlja kao o nacrtu, osnovi za
nova jedinjenja, nove spojeve, kako bi nastalo polje aromatične hemije
koje bi se povezalo sa svetovnom moći, i pronašao nove metode sinteze,
kako bi nastala nemačka industrija boja koja će postati IG. ...
Kekule sanja o Velikoj Zmiji koja u ustima drži sopstveni rep,
usnuloj Zmiji koja okružuje ceo Svet. Ali kako će pogano, cinično biti
upotrebljen ovaj san. Zmija koja obznanjuje: „Svet je zatvorena stvar,
cikličan, sazvučan, što se večno obrće”, uključena je u sistem čiji je
jedini cilj da naruši taj Ciklus. Uzimajući a da ništa ne daje, zahtevajući
da se „produktivnost” i „zarada” vremenom neprekidno povećavaju,
Sistem od ostatka Sveta uzima ogromne količine energije kako bi
omogućio da jedna njegova majušna očajna frakcija neprekidno
ostvaruje profit: i ne samo najveći deo čovečanstva već i najveći deo
Sveta, životinjskog, biljnog i mineralnog, u tom je procesu odbačen kao
škart. Sistem možda razume, a možda i ne, da time samo kupuje vreme.
A to vreme je od samog početka veštački resurs koji nema nikakvu
vrednost ni za koga i ni za šta osim za Sistem koji se, pre ili kasnije,
mora survati u smrt kad njegova ovisnost o energiji bude zahtevala više
nego što ostatak Sveta može da obezbedi, povlačeći za sobom nedužne
duše svuda duž lanca života. Živeti unutar Sistema bilo je kao kad se
vozi kroz unutrašnjost autobusom kojim upravlja manijak što je rešio
da se ubije... premda je prijateljski nastrojen i neprekidno prosipa šale
preko mikrofona: „Dobro jutro, narode, evo upravo dolazimo u
Hajdelberg, znate onaj stari refren, ‘U Hajdelbergu sam srce ostavio’, e
pa ja imam prijatelja koji je ovde ostavio oba svoja uha! Nemojte me
pogrešno shvatiti, fini je to grad stvarno, ljudi su topli i divni – kad ne
idu u dvoboje. No ozbiljno sad, lepo će se ponašati prema vama, ne
samo da će vam uručiti ključeve grada, već će vam dati i malj da izbijete
čep sa bačve!” u.s.w. Idete dalje, kroz unutrašnjost u kojoj se svetlost
neprestalno menja – zamkovi, gomile kamenja, meseci različitih oblika
i boja dolaze i odlaze. Stajete na stanice u čudne sate ujutru, iz razloga
koji se ne objavljuju: protežete se u krečno osvetljenim dvorištima gde
starci sede za stolom ispod ogromnih stabala eukaliptusa čiji miris
osećate u noći, i mešaju prastare špilove umašćene i izlizane, bacajući
špade i kupe i jake karte pod svetlošću što podrhtava dok iza njih
autobus radi u leru, čekajući – mole se putnici da zauzmu svoja mesta i
koliko god da biste želeli da ostanete, baš tu, da naučite tu igru što je
igraju, da svoju starost dočekate za tim tihim stolom, ne vredi: on čeka
kraj ulaza u autobus u svojoj ispeglanoj uniformi, Gospodar noći,
proverava vam kartu, lične isprave i pasoš, i to što vlada tom noći je
žezlo preduzimljivosti... dok vam klima glavom da možete da prođete,
krajičkom oka mu vidite lice, ludačke, usredsređene oči, i setite se tada,
u trajanju od nekoliko jezivih otkucaja srca, da će se, naravno, sve to za
vas završiti u krvi, u šoku, bez dostojanstva – no u međuvremenu je to
ovo putovanje na koje ste pošli... iznad vašeg sedišta, tamo gde ste
mislili da se nalazi reklamni slogan, zapravo stoji citat iz Rilkea,
„Jednom, samo jednom...” Jedan od Njihovih omiljenih slogana. Bez
povratka, bez izbavljenja, bez Ciklusa – nije to ono što su Oni, niti
Njihov genijalni zaposleni Kekule, shvatili da Zmija predstavlja. Ne:
ono što Zmija znači – šta kažete na ovo – jeste da je šest ugljeničnih
atoma benzena zapravo spojeno u zatvoreni prsten, baš kao ta zmija što
u ustima drži svoj rep, SHVATATE? „Aromatični Prsten kakav nam je
danas poznat”, Peklerov stari profa, Laslo Jamf, u tom trenutku
uvežbanog govora skidajući sa džepića sakoa zlatni heksagon sa
nemačkim krstom u središtu, orden časti „IG Farbena”, šali se, u svom
maniru dopadljivog starkelje, kako voli da misli da krst nije toliko
nemački koliko da predstavlja tetravalentnost ugljenika – „ali ko”,
podižući otvorene šake pri svakom taktu, kao vođa orkestra, „ko, je,
poslao, taj, San?” Nikada nije sasvim jasno u kojoj su meri Jamfova
pitanja zapravo retorička. „Ko je poslao ovu novu zmiju u naš porušeni
vrt, već previše oskrnavljen, suviše zakrčen da bi se mogao voditi kao
mesto nevinosti – osim ako nevinost nije neutralno stanje našeg doba,
naš tihi prelazak u mašineriju ravnodušnosti – nešto što je Kekuleova
Zmija došla – ne da uništi, već da nam definiše gubitak toga... dati su
nam određeni molekuli, određene kombinacije, ali ne i neke druge...
iskoristili smo ono što smo pronašli u Prirodi, ne ispitujući, možda
sramno – no Zmija je šaputala: ‘Oni se mogu promeniti, i novi molekuli
se mogu sastaviti od otpadaka datog. ...’ ‘Može li mi neko reći šta nam
je još šaputala? Hajde – ko zna? Ti. Reci mi, Pekleru –”
Sopstveno ime pogodilo ga je kao grom, i razume se da to uopšte
nije bio profi dr Jamf, već kolega iz sobe niže u hodniku koji je tog jutra
vršio dužnost jutarnjeg buđenja. Ilse se čašljala i smešila mu se.
 Dnevni posao je počeo bolje da mu protiče. Ostali nisu bili tako
daleki, i sada bi ga češće gledali u oči. Upoznali su Ilse, koja ih je
očarala. Ako im je bilo šta drugo video na licu, nije se obazirao.
Zatim se jedne večeri vratio sa ostrva Oj, pomalo pripit, pomalo
uzbuđen zbog sutrašnjeg lansiranja, i zatekao praznu sobu. Ilse, njena
cvetna torba, odeća koju je obično ostavljala razbacanu na ležaju – sve
je nestalo. Nije ostalo ništa osim bednog komada milimetarskog papira
(koji je Pekleru bio toliko koristan kad je trebalo zauzdati užas
eksponencijalnih krivih u linearno, bezbedno), istog onog na kojem je
crtala svoje kućice na Mesecu. „Papi, žele da se vratim. Možda će mi
dozvoliti da te opet posetim. Nadam se da hoće. Volim te. Ilse.”
Kurt Mondaugen je zatekao Peklera kako leži na njenom ležaju i
udiše, kako je zamišljao, miris njene kose na jastuku. Neko vreme
nakon toga je malo poludeo, pričao kako će ubiti Vajsmana, sabotirati
raketni program, napustiti posao i zatražiti azil u Engleskoj. ...
Mondaugen je sedeo i sve to slušao, jednom ili dvaput dotakao Peklera,
pušio njegovu lulu, sve dok naposletku, u dva ili tri po ponoći, Pekler
nije iscrpeo nerealne mogućnosti, plakao, psovao, probušio rupu u zidu
do sobe svog komšije, kroz koju se čulo kako čovek hrče u blaženom
neznanju. Tada već smiren do stepena ozlojeđenog inženjerskog
elitizma – „Oni su budale, oni čak ne znaju ni šta su sinus i kosinus a
pokušavaju meni da kažu” – složio se da, tako je, mora da čeka, i da im
dozvoli da urade to što nameravaju da urade. ...
„Dogovoriću sastanak sa Vajsmanom”, predložio je, istina,
Mondaugen, „da li ćeš moći da budeš dostojanstven? miran?”
„Ne. Ne sa njim. ... Ne još.”
„Kad budeš mislio da si spreman, reci mi. Kada budeš spreman,
znaćeš kako da se nosiš s tim.” Da li je dozvolio sebi zapovedni ton?
Mora da je video koliko je Pekleru trebalo da mu neko zapoveda. Penije
naučila da potčini supruga samo pomoću izraza lica, znala je u kakve je
surove linije očekivao da joj se pretvore usne, kakav ton glasa mu je bio
potreban... kada ga je ostavila, ostavila je nezaposlenog slugu koji će
poći za prvim gospodarom što ga pozove, Nekoga ko je bio tek

ŽRTVA U VAKUUMU!

Nur... ein... Op-fer!

 Sehr ins Vakuum,
(„Zar niko da iskoristi mene?”)
Wird niemand ausnut-zen mich, auch?
(„Samo rob bez ikoga kome će da robuje”)
Nur ein Sklave, ohne Her-rin (ta-da ta-ta)
(„I-i ko dođavola želi slobodan biti”)
Wer zum Teufel die Freiheit, braucht?
(A sad svi zajedno, svi vi mazohisti, naročito
oni među vama koji su večeras sami, sami sa
tim fantazijama koje ne deluju kao da će se
ikada ostvariti – želim da se samo pridružite sada,
svojoj braći i sestrama, da jedni drugima kažete da ste
živi i iskreni, da pokušate da prekinete ćutanje,
da pokušate da se povežete. ...)
Natrijumsko svetlo u Berlinu samo je sena,
U barove idem no tamo nikoga nema!
Oh, radije bih bio ceo
Tragedije grčke deo,
No da budem ŽRTVA U VAKUUMU veče-ras!

Dani su prolazili, a Pekleru su svi bili isti. Identična jutarnja

predavanja rutini sada sumornoj poput zime. Barem je naučio kako da
sačuva spoljašnju mirnoću. Naučio je da oseća nakupljanje, kretanje ka
ratu koje je jedinstvena karakteristika programa naoružanja. Isprva ono
simulira depresiju ili nespecifičnu uznemirenost. Možda dolazi do grča
ezofagusa i snova od kojih je teško oporaviti se. Zatekneš sebe kako
sam sebi pišeš poruke, odmah ujutru: mirna, razumna uveravanja
namenjena tom ludaku što vrišti unutra – 1. U pitanju je kombinacija.
1.1 U pitanju je skalarna veličina. 1.2 Njeni negativni aspekti su
izotropski distribuirani. 2. Nije u pitanju zavera. 2.1 Nije u pitanju
vektor. 2.11 Nije upereno protiv svih. 2.12 Nije upereno protiv mene...
u.s.w. Kafa sve više i više ima metalni ukus. Svaki krajnji rok sada
predstavlja krizu, svaki je naporniji od prethodnog. Čini se da iza tog
posla-poput-svakog-drugog-posla leži nešto pusto, nešto konačno,
nešto što se sve više približava, svakog dana, sve bliže manifestaciji. ...
(„Nova planeta Pluton”, davno je prošaptala, ležeći u smrdljivom
mraku, s tom svojom dugačkom gornjom usnom kao u Aste Nilsen,
nalik Mesecu na kraju prve četvrti, Mesecu što je njome upravljao,
„Pluton je sada u mom znaku, čvrsto stegnut njegovim kandžama.
Kreće se polako, tako polako i tako daleko... no uspeće da se probije.
On je mrgodni feniks što stvara sopstveni holokaust... namerno
uskrsnuće. Namešteno. Pod kontrolom.
Bez lepote, bez upliva od strane Boga. Neki ga nazivaju planetom
Nacional-socijalizma, Brunhubner i ta ekipa 386, što sada pokušavaju da
se dodvore Hitleru. Ne znaju oni da zapravo govore doslovnu istinu. ...
Jesi li budan? Franc. ...”)
Što se rat više približava, igra prioriteta i moći postaje usrdnija,
Vojska protiv Luftvafe, Odeljenje za oružje protiv Ministarstva
naoružanja, SS, s obzirom na njihova stremljenja, protiv svih ostalih, a
tu je čak i tinjajuće nezadovoljstvo što će tokom narednih nekoliko
godina prerasti u pobunu protiv Fon Brauna, zbog njegove mladosti i
niza pokusnih neuspeha – premda, nebo zna, toga je uvek bilo dosta,
bio je to sirovi materijal svake politike u okvirima stanica za testiranje.
... No uopšteno gledano, rezultati ispitivanja su ulivali sve više nade.
Nije bilo moguće misliti o Raketi a da se ne misli i o Schicksal 387 o rastu
ka obliku što je bio predodređen, a možda i malo onostran. Posade su
lansirale nekontrolisanu seriju modela A5, od kojih su neke spuštali
pomoću padobrana, što su dosezale visinu od pet milja i umalo dostizale
brzinu zvuka. Iako su momci iz navođenja još imali mnogo posla, u to
su se vreme već prebacili na propelere od grafita, oscilaciju skretanja
su spustili na pet stepeni ili tako nešto, a postali su i osetno zadovoljniji
stabilnošću Rakete.
U nekom trenutku tokom zime Pekler je počeo da oseća da bi mogao
podneti sastanak sa Vajsmanom. Otkrio je da je esesovac na oprezu iza
tih naočara nalik vagnerovskim štitovima, spreman na neprihvatljivu
najvišu vrednost – gnev, optužbe, trenutak kancelarijskog nasilja. Bilo
je to kao da se susreće sa strancem. Nisu razgovarali još od onih dana u
Kumersdorfu, na starom Raketenflugplatzu. Za ovih četvrt sata u
Penemindeu Pekler se smešio više nego čitave protekle godine: govorio
je o svom divljenju prema Pelmanovom radu na osmišljavanju sistema
hlađenja pogonskog goriva.

386 Fritz Brunhubner (1894-1965) – astrolog koji je radio za nacističku Nemačku.

387 Schicksal (nem.) – sudbina, usud.
 „A šta je sa mestima visoke temperature?”, pitao je Vajsman. Bilo
je to pitanje na mestu, ali i znak bliskosti.
Pekleru je sinulo da taj čovek nimalo nije mario za probleme
zagrevanja. Bila je to igra, kao što ga je Mondaugen upozorio – puna
rituala kao džiu-džicu. „Imamo gustine toplotnog fluksa”, rekao je
Pekler osećajući se onako kako se obično osećao kad peva, „reda
veličine tri miliona kcal/m2h°C. Regenerativno hlađenje je trenutno
najbolje prelazno rešenje, no Pelman ima novi pristup” – pokazujući
mu pomoću krede i table, trudeći se da deluje profesionalno – „on
smatra da, ako upotrebimo sloj alkohola sa unutrašnje strane komore,
možemo u znatnoj meri smanjiti prenos toplote.”
„Vi biste ga ubrizgavali.”
„Tačno.”
„Koliko će to goriva preusmeriti? Kako će to uticati na efikasnost
motora?”
Pekler je imao cifre. „Trenutno, ubrizgavanje predstavlja
instalatersku noćnu moru, ali uz raspored isporuke takav kakav je –”
„A šta je sa dvofaznim procesom sagorevanja?”
„Omogućava nam veću zapreminu, bolju turbulenciju, no takođe
postoji i neizotopski pad pritiska, što nam smanjuje efikasnost. ...
Pokušavamo s raznim pristupima. Ako bismo se mogli osloniti na veća
sredstva –”
„Ah. To nije moje zaduženje. I nama bi dobro došao veći budžet.”
Na to su se obojica nasmejala, gospoda naučnici pod kontrolom škrte
birokratije zajedno pate.
Pekler je razumeo da pregovara za svoje dete i za Leni: da pitanja i
odgovori nisu predstavljali šifru za nešto drugo, već neku vrstu procene
Peklera lično. Od njega se očekivalo da se ponaša na određeni način –
ne samo da igra ulogu, već da je živi. Svako zastranjivanje u ljubomoru,
metafiziku, nejasnost odmah bi se registrovalo: ili bi ga ispravili i vratili
na pravi put, ili bi mu bilo dozvoljeno da padne. Tokom zime i proleća
te sesije sa Vajsmanom postale su rutina. Pekler je srastao sa svojom
novom krinkom – Prerano Ostareli Adolescentski Genije – i često je
otkrivao da ga je ona zaista celog zahvatala, da je duže sedeo nad
priručnicima i podacima o ispaljivanju, da je umesto njega izgovarala
rečenice koje nikada ne bi unapred mogao smisliti: blagim, učenjačkim,
raketom opsednutim jezikom koji ga je iznenađivao.
 Krajem avgusta je usledila nova poseta. Trebalo je da to bude
„povratak Ilse”, no Pekler nije bio siguran. Kao i prošli put, pojavila se
sama, nenajavljena – potrčala je ka njemu, poljubila ga, zvala ga Papi.
Ali...
Ali kosa joj je, na primer, sada definitivno bila tamnosmeđa i
drugačije ošišana. Oči su joj bile šire, drugačije postavljene, ten manje
svetao. Činilo se da je porasla za stopu. No u tom uzrastu rastu preko
noći, zar ne? Ako to jeste bio „taj uzrast. ...” Još dok ju je Pekler grlio
počelo je ono izopačeno šaputanje. Da li je to ista devojčica? Jesu li ti
poslali drugo dete? Zašto je nisi pomnije posmatrao prošli put, Pekleru?
Ovog puta je pitao koliko će joj dugo dozvoliti da ostane.
„Reći će mi. A ja ću pokušati da tebi javim.” I da li će imati dovoljno
vremena da se rekalibriše sa svoje male veverice koja je sanjala o životu
na Mesecu na ovo tamnokoso, dugonogo, južnjačko stvorenje, čija su
nespretnost i potreba za ocem bili toliko dirljivi, toliko očigledni čak i
Pekleru, pri ovom njihovom drugom (ili je to bio prvi, ili treći?)
susretu?
O Leni jedva da je bilo ikakvih vesti. Razdvojili su ih, rekla je Ilse,
tokom zime. Čula je glasine da su joj majku premestili u drugi logor.
Dakle, tako. Pružite pešaka, povucite kraljicu: Vajsman, da vidi kako
će Pekler reagovati. Ovog puta je preterao: Pekler je ušnirao cipele i
sasvim smireno otišao da potraži esesovca, saterao ga u ćošak u
njegovoj kancelariji, optužio ga javno, pred panelom ljubaznih,
nejasnih vladinih ljudi, govorom koji je rečito dostigao vrhunac kad je
bacio šahovsku tablu i figure Vajsmanu u to arogantno trepćuće lice. ...
Pekler je nagao, da, buntovnik – ali Generaldirektore to je ono što ga
pokreće i iskreno potreban nam je –
Dete mu se odjednom bacilo u zagrljaj, da ga ponovo poljubi.
Besplatno. Pekler je zaboravio na svoje nevolje i dugo je držao
privijenu uz srce, ne progovarajući. ...
No te noći u sobici, sa njenog ležaja se čulo samo disanje – ove
godine nije bilo želja da se ide na Mesec – on je ležao budan pitajući se
je li to jedna kćerka, jedna varalica? ista kćerka dva puta? dve varalice?
Počeo je da smišlja kombinacije za treću posetu, pa za četvrtu. ...
Vajsman, i oni iza njega, imali su na hiljade ovakve dece na
raspolaganju. Kako godine budu prolazile, kako one budu stasavale,
hoće li se Pekler čak zaljubiti u neku od njih – hoće li ona na taj način
dospeti do kraljevog reda i postati zamena za kraljicu, za izgubljenu,
zaboravljenu Leni? Protivnik je znao da će Peklerovo podozrenje uvek
biti jače od svake bojazni da će počiniti stvarni incest. ... Izmisliće oni
nova pravila kako bi beskrajno zakomplikovali igru. Kako bi bilo koji
čovek, prazan kao što se Pekler osećao te noći, ikada bio dovoljno
fleksibilan za tako nešto?
Kot – bilo je to besmisleno – zar je nije iz svakog ugla gledao kako
prolazi kraj njega u njihovom starom stanu u gradu? Kako je nose, kako
spava, plače, kako puzi, kako se smeje, dok je gladna. Često bi se kući
vratio previše umoran da se dovuče do kreveta, i tada bi legao na pod,
gurnuo glavu ispod onog jednog drvenog stola, sklupčao se, iscrpljen,
pitajući se da li će ikada moći zaspati. Kad je Ilse to prvi put primetila,
dopuzala je do njega i dugo sedela i posmatrala ga. Nikada ga nije videla
nepomičnog, horizontalno ispruženog, zatvorenih očiju. ... Utonuo je u
san. Ilse se nagnula nad njega i ugrizla ga za nogu, kao što je grickala
koricu hleba, cigarete, cipele, sve što bi mogla biti hrana. – Ja sam tvoj
otac. – Ti si nepomičan i jestiv. Pekler je vrisnuo i otkotrljao se. Ilse je
počela da plače. Bio je preumoran da razmišlja o vaspitanju. Leni je bila
ta koja ju je naposletku umirila.
Znao je svaki Ilsin plač, njene prve pokušaje da izgovori reči, boju
njene kake, zvuke i oblike koji su je smirivali. Trebalo bi da zna da li je
ovo dete bilo njegovo ili ne. No nije znao. Previše toga se desilo u
međuvremenu. Previše istorije i snova. ...
Narednog jutra mu je vođa grupe uručio rešenje o odsustvu i ček sa
bonusom za odmor. Bez ikakvih ograničenja u smislu putovanja, no sa
vremenskim ograničenjem od dve nedelje. U prevodu: hoćeš li se
vratiti? Spakovao je nešto stvari i uhvatili su voz za Ščećin. Kolibe i
zgrade za sklapanje, betonski monoliti i čelična postolja koji su činili
mapu njegovog života širili su se iza njega, u senci se pretvarajući u
velike purpurne komade, izolovane na močvarnom tlu jedan od drugog,
u paralaksi. Hoće li se usuditi da se ne vrati? Da li je mogao da razmišlja
toliko unapred?
Odredište je prepustio Ilse. Odabrala je Cvolfkinder. Bio je kraj leta,
gotovo kraj mira. Deca su znala šta sledi. Igrajući se izbeglica, gurali su
se u kupeima voza, tiši, ozbiljniji nego što bi Pekler ikada očekivao.
Trudio se iz petnih žila da ne počne da brblja svaki put kad bi Ilse
odvratila pogled od prozora i uperila ga ka njemu. U svim njihovim
očima video je isto: bio im je nepoznat, njoj je bio nepoznat, i postajao
je sve nepoznati, i nije znao kako da to zaustavi. ...
U kolektivnoj Državi se mora napraviti mesta za nevinost i njene
mnoge primene. U nastajanju zvanične verzije nevinosti
neprocenljivom se pokazala kultura detinjstva. Igre, bajke, legende iz
istorije, sve parafernalije privida i pretvaranja mogu se adaptirati pa čak
i otelotvoriti u fizičkom prostoru kao što je Cvolfkinder. Tokom godina
se ovo mesto pretvorilo u dečje odmaralište, gotovo banju. Ako ste bili
odrasla osoba, niste mogli ući u grad ukoliko niste u pratnji deteta. Dete
je bilo gradonačelnik, dečja gradska skupština je imala dvanaest
članova. Deca su kupila papiriće, kore voća i boce koje biste ostavljali
po ulici, deca su vas vodila u obilazak Tirparka, blaga Nibelunga,
upozoravala vas da ćutite za vreme upečatljive izvedbe Bizmarkovog
uzdignuća, za vreme prolećne ravnodnevnice 1871. godine, na položaj
kneza i carskog kancelara... dečja policija bi vas ukorila ukoliko bi vas
zatekli same, bez vašeg deteta koje vas je pratilo. Ko god da je stvarno
vodio posao u ovom gradu – nisu to mogla biti deca – bio je dobro
skriven.
Kasno leto, kasno, retrospektivno cvetanje. ... Ptice su letele svuda
unaokolo, more je otopljavale, sunce je sijalo do kasno uveče.
Nepoznata deca hvatala bi vam se greškom za ivicu rukava i trupkala
kraj vas nekoliko minuta dok ne bi shvatili da vi niste njihova odrasla
osoba, a zatim bi se udaljili, osvrćući se sa osmehom. Staklena Planina
je svetlucala ružičasta i bela na vrelom suncu, vilenjački kralj i njegova
kraljica stupali su svakog podneva u kraljevskoj povorci praćeni
veličanstvenom svitom patuljaka i vilenjaka, deleći kolačiće, sladolede
i slatkiše. Na svakoj raskrsnici i trgu svirali su orkestri – koračnice,
narodne plesne pesme, diksilend džez, muziku Huga Volfa 388. Deca su
se kretala okolo kao konfete. Pred pijaćim fontanama, gde je gazirana
voda svetlucala duboko unutar usta zmajeva sa velikim očnjacima,
divljih lavova i tigrova, čekali su redovi dece, svako je čekalo svoj
trenutak opasnosti, dok se naginje polovinom tela u senku, u miris
vlažnog cementa i stare vode, u usta zveri, kako bi pilo. Na nebu se
okretao visoki panoramski točak. Od Penemindea su prevalili 280
kilometara, što je, sticajem okolnosti, i operativni domet rakete A4.
Među svim stvarima koje je mogla da bira, točka, mitova, životinja
iz džungle, klovnova, Ilse se zaputila ka Antarktičkoj panorami. Dva ili
tri dečaka jedva nešto starija od nje lutali su kroz imitaciju divljine,
umotani u kože foke, pravili obeležja od kamenja i zabadali zastave u
toj avgustovskoj vlazi. Od samog posmatranja Pekler se preznojao.

388 Hugo Wolf( 1860-1903) – austrijski kompozitor.

Nekoliko „pasa za saonice” ležalo je bezvoljno u senci prljavog
snežnog smeta od kartona, na gipsanom snegu koji je počeo da puca.
Skriveni projektor je bacao prizore aurore na belo platno. Pola tuceta
prepariranih pingvina takođe je krasilo krajolik.
„Dakle – želela bi da živiš na Južnom polu. Zar si tako lako odustala
od” – Kot – idiote, to je bila greška – „od Meseca?” Sve do tog trenutka
se klonio unakrsnog ispitivanja. Nije smeo da dozvoli da sazna ko je
ona bila. Na tom lažnom Antarktiku, ne znajući šta ju je tamo privuklo,
osećajući se nelagodno, dok je sa njega kapao znoj, čekao je na njen
odgovor.
Ona, ili Oni, dopustili su mu da prođe nekažnjeno. „Oh”, slegnuvši
ramenima, „ko još želi da živi na Mesecu?” Nikada to više nisu
pomenuli.
Kad su se vratili u hotel, ključ im je dao osmogodišnji recepcioner,
popeli su se liftom što cvili kojim je upravljalo livrejisano dete, do sobe
još tople od dnevne vreline. Zatvorila je vrata, skinula šešir i bacila ga
na svoj krevet. Pekler se sručio na svoj. Prišla je da mu izuje cipele.
„Papi”, dok je odrešivala cipele ozbiljnog lica, „mogu li da večeras
spavam pored tebe?” Jedna ruka joj se blago spustila na početak
njegovog golog gležnja. Pogledi su im se za trenutak susreli. Niz
nepoznanica se tada pokrenuo i za Peklera dobio smisao. Na svoju
sramotu, prvo što je osetio bio je ponos. Nije znao da je od tako
presudne važnosti za program. Čak i u ovom prvom momentu, sve je
sagledavao iz Njihove perspektive – svaka nastranost ide u dosije,
kockar, fetišista stopala, ljubitelj fudbala, sve je važno, sve se može
upotrebiti. Trenutno moramo da se postaramo da budu sretni, ili barem
da neutrališemo fokus njihove nesreće. Možda nećeš razumeti u čemu
se tačno sastoji njihov rad, barem ne na nivou podataka, ali ti si ipak
administrator, vođa, tvoj posao je da obezbediš rezultate... Pekler je,
dakle, pomenuo „kćerku”. Da, da, znamo da je odvratno, nikad čovek
ne zna šta im se nalazi tamo gore zajedno sa tim jednačinama, no
moramo svi za sada ostaviti po strani naše osude, biće vremena posle
rata da se obračunamo sa Pekarima i njihovim prljavim malim tajnama.
...
Udario ju je otvorenom šakom po glavi, bio je to glasan i strašan
udarac. Time se postarao za svoj gnev. Potom, pre nego što je stigla da
zaplače ili da progovori, odvukao ju je na krevet kraj svog, njene
zbunjene male ruke već su mu bile na dugmićima pantalona, njena bela
haljina već zadignuta iznad struka. Ispod nije nosila baš ništa, ništa
čitavog dana... kako sam te samo želela, prošaptala je dok je očinski
plug nalazio svoj put do kćerinske brazde... i nakon nekoliko sati
neverovatnog incesta odenuli su se u tišini i išunjali u sam početak tek
zarudele zore, spakovavši sve što bi im ikada bilo potrebno u njenu
cvetnu torbu, kraj usnule dece osuđene na kraj leta, kraj nadzornika i
čuvara pruge, spustivši se naposletku do vode i ribarskih čamaca, do
starog morskog vuka očinskog izgleda sa kapetanskom kapom
ukrašenom pletenicom, koji ih je primio na brod i sakrio u potpalublju,
gde se smestila na ležaj kad su krenuli i gde mu je satima pušila dok je
motor brujao, sve dok Kapetan nije doviknuo: „Dođite gore da vidite
svoj novi dom!” Siva i zelena, kroz izmaglicu, bila je to Danska. „Da,
oni su ovde slobodni ljudi. Sretno vam bilo oboma!” Njih troje su, tamo
na palubi, stajali i grlili se. ...
Ne. Pekler je odabrao da veruje da joj je te noći bila potrebna uteha,
da nije želela da bude sama. Uprkos Njihovoj igri, Njihovom osetnom
zlu, premda nije imao ništa više razloga da veruje „Ilse” nego što je
verovao Njima, tim činom ne vere, niti hrabrosti, već održanja, odabrao
je da u to poveruje. Čak i u doba mira, sa neograničenim mogućnostima,
ne bi mogao da dokaže njen identitet, ne preko granice nulte tolerancije
koja je bila potrebna njegovom preciznom oku. Godine koje je Ilse
sigurno provela između Berlina i Penemindea bile su tako beznadežno
zamršene, za čitavu Nemačku, da nikakav istinski lanac događaja nije
mogao sa sigurnošću biti utvrđen, kao što nije mogao biti potvrđen ni
Peklerov osećaj da mu je negde, u prevelikom papirnom mozgu Države,
pripisana i predano zavedena određena izopačenost. Nacistička partija
je napravila duplikat svake vladine agencije. Odbori su se raščlanjivali,
spajali, spontano nastajali, nestajali. Niko ne bi čoveku pokazao njegov
dosije –
Njemu, zapravo, čak nije ni bilo jasno da je napravio neki izbor. No
u ovakvim radosnim trenucima u sobi što je mirisala na letnji dan, čije
svetlo još niko nije upalio, sa njenim okruglim slamenim šeširom poput
krhkog meseca na krevetskom prekrivaču, dok svetla panoramskog
točka polako prosipaju crvenu i zelenu iznova i iznova napolju u mraku,
a grupa školaraca peva na ulici refren od pre njigovog vremena,
njihovog vremena koje su rasprodali, kojim su surovo rukovali – Juch-
heierasassa! o tempo-tempo-ra! – tada bi mu se barem jasno ukazali ta
tabla i delovi i obrasci, i Pekler bi znao da sve dok igra, ovo će morati
da bude Ilse – zaistinski njegovo dete, onoliko istinski koliko uspe da
je natera da bude. Bio je to istinski trenutak spoznaje, u kojem je, mnogo
godina prekasno, postao njen otac.
Ostatak dopušta su proveli šetajući po Cvolfkinderu, uvek se držeći
za ruke. Svetiljke što su se njihale sa surli slonovskih glava na vrhu
visokih stubova osvetljavale su im put... preko tananih mostova što su
gledali na snežne leoparde, čovekolike majmune, hijene... duž
minijaturne pruge, između rebrastih cevi što su predstavljale noge
dinosaurusa od čelične mreže, dole do komada afričke pustinje gde su
na tačno svaka dva sata prevrtljivi urođenici napadali logor hrabrih ljudi
generala Fon Trote u plavom, gde su sve uloge igrali vitalni i
raspoloženi dečaci, veoma patriotski popularno među decom svih
uzrasta... gore na divovski panoramski točak toliko ogoleo i toliko lišen
lepote, postavljen isključivo radi jedne jasne misije: da podiže i plaši.
...
Poslednje večeri su – iako to nije znao, jer će je odvesti naglo i
nevidljivo kao i ranije – stajali i ponovo posmatrali preparirane
pingvine i lažni sneg, a oko njih je treperila lažna aurora.
„Sledeće godine”, stežući joj ruku, „vratićemo se ovde, ako želiš.”
„Oh da. Svake godine, Papi’.’
Narednog dana je otišla, ponovo vraćena u rat što je dolazio,
ostavljajući Peklera samog u zemlji dece, da se nakon svega vrati u
Peneminde, sam. ...
I tako se to odvijalo šest narednih godina. Po jedna kćerka godišnje,
svaka za oko godinu dana starija, svaki put kretanje gotovo iz početka.
Jedini kontinuitet predstavljalo je njeno ime, i Cvolfkinder, i Pekarova
ljubav – ljubav pomalo nalik istrajnosti vizije, jer time su se Oni služili
da za njega stvore tu pokretnu sliku kćeri, prikazujući mu samo ove
njene letnje kadrove, prepuštajući njemu da izgradi iluziju jedinstvenog
deteta... zašto bi bio važan vremenski raspon, dvadeset i četvrti deo
sekunde ili godine (ništa više no, mislio je inženjer, u aerotunelu, ili
oscilografu čiji biste bubanj mogli ubrzati ili usporiti po želji...)?
Izvan aerotunela u Penemindeu, Pekler je imao običaj da stoji
uveče, kraj velike sfere, četrdeset stopa visoke, i da osluškuje vredne
pumpe što izvlače vazduh iz bele sfere, pet minuta rastuće praznine –
zatim jedan užasan uzdah: dvadeset sekundi supersoničnog toka...
zatim spuštanje kapka, i pumpe ponovo počinju... osluškivao je, i
smatrao je da to nagoveštava njegov sopstveni ciklus ljubavi
isprekidane spuštanjem kapka, ljubavi što se preko godine sve više
prazni zarad te dve nedelje u avgustu, jednako pažljivo osmišljen.
Smešio se, i ispijao zdravice, i razmenjivao kasarnske pošalice sa
majorom Vajsmanom, dok je sve vreme, iza sve te muzike i cerekanja,
mogao čuti težinu figura što se u tami i po zimi pomeraju preko močvara
i planinskih lanaca table... posmatrao je, iz ciklusa u ciklus, rezultate
Halbmodella iz aerotunela, što pokazuju kako bi se rezultantna
normalna sila distribuirala duž Rakete, za stotine i stotine različitih
Mahovih brojeva – video je kako se istinski profil Rakete iskrivljuje i
kvari, kako se raketa od voska, grbava poput delfina negde oko prečnika
2, savija ka repu koji je potom istegnut naviše, na neki nemoguć način,
u vršak, sa donjom lopaticom spuštenom iza njega – i video je kako bi
njegovo sopstveno lice moglo biti obeleženo, ne svetlom već
rezultantnim silama što na njega deluju iz toka Rajha i prisile i ljubavi
kroz koju se kretalo... i znao je da ono mora istrpeti isto uniženje, jer će
smrt izopačiti lice u lobanju. ...
Godine ‘43 je, zahvaljujući tome što je bio u Cvolfkinderu, Pekler
propustio britanski vazdušni napad na Peneminde. Dok se vraćao u
stanicu, čim je video da su odaje „stranih radnika” u Trazenhajdeu
razorene i razrušene, i da tela i dalje iskopavaju ispod ruševina, počela
je užasna sumnja koju nije uspevao da umiri. Vajsman ga je čuvao za
nešto: za nekakvu jedinstvenu sudbinu. Taj je čovek nekako znao da će
Britanci te noći bombardovati, znao je to još ‘39, i shodno tome je
uredio tradiciju avgustovskog odsustva, iz godine u godinu, no sve s
ciljem da se Pekler zaštiti od te jedne loše noći. Nije to baš
uravnoteženo... pomalo paranoično, da, da... no ta mu je misao i dalje
prela u mozgu i osećao je kako se pretvara u kamen.
Dim je curio iz tla, ugljenisana stabla su padala, dok je posmatrao,
na makar i sam dašak vetra iz pravca mora. U prah pretvorena prašina
podizala se pri svakom koraku, pretvarala odeću u belo, lica u maske
od prašine. Što se dalje išlo uz poluostrvo, to je bilo manje štete. Čudna
uzlazna linija smrti i uništenja, od juga ka severu, pri čemu su oni
najsiromašniji i najbespomoćniji najgore prošli – kao što će biti slučaj i
sa uzlaznom linijom od istoka ka zapadu, u Londonu naredne godine,
kad rakete počnu da padaju. Većina stradalih bila je iz redova „stranih
radnika”, što je bio eufemizam za civilne zarobljenike dovedene iz
zemalja pod nemačkom okupacijom. Aero tunel i paviljon za merenje
ostali su netaknuti, pretproizvodno postrojenje tek malo oštećeno.
Peklerove kolege su se nalazile ispred Smeštaja za naučnike, koji je bio
pogođen – utvare koje se kreću u jutarnjoj magli što se i dalje nije
razvejala i peru iz kofa sa pivom jer vode još nije bilo. Zure u Peklera,
ne uspevajući, u dovoljno velikom broju, da sakriju optuživački pogled.
„Da sam barem ja mogao ovo da izbegnem.”
„Dr Tiel je poginuo.”
„Kako je bilo u zemlji bajki, Pekleru?”
„Žao mi je”, rekao je. Nije to bila njegova krivica. Ostali su ćutali:
neki su ga posmatrali, drugi i dalje bili u šoku od sinoć.
Tada se pojavio Mondaugen. „Iscrpljeni smo. Možeš li da pođeš sa
mnom u pretproizvodnju? Ima mnogo toga što treba srediti, potrebna
nam je pomoć.” Vuku se jedan kraj drugog, svaki u sopstvenom oblaku
prašine. „Bilo je užasno”, rekao je Mondaugen. „Svi smo pod nekakvim
pritiskom.”
„Govorili su kao da sam ja to uradio.”
„Osećaš se krivim što nisi bio tu?”
„Pitam se što nisam bio tu. Ništa drugo.”
„Zato što si bio u Cvolfkinderu”, odgovorio je prosvećeni. „Nemoj
izmišljati komplikacije.”
Pokušao je da ih ne izmišlja. To je bio Vajsmanov posao, zar ne,
Vajsman je bio sadista, na njemu je bila odgovornost da smisli nove
varijacije u igri, da se kreće ka surovosti u kojoj će Pekler biti ogoljen
do nerava i žila, a svaka svakcijata moždana vijuga ispravljena pod
svetlošću crnih sveća, bez ikakvog zaklona, potpuno u vlasti svog
gospodara... trenutak u kojem je napokon sam sebi definisan. ... To je
ono što Pekler sad oseća da ga čeka, prostorija koju nikada nije video,
ceremonija koju nije mogao unapred naučiti napamet. ...
Bilo je lažnih uzbuna. Pekler gotovo da je bio siguran jednom,
tokom zime, za vreme serije testiranja u Blizni. Premestili su se na istok,
u Poljsku, da ispaljuju nad kopnom. Ispaljivanja iz Penemindea su sva
išla iznad mora, i nije bilo moguće posmatrati ponovni ulazak rakete
A4 u atmosferu. Blizna je gotovo isključivo predstavljala esesovski
projekat: deo carstva general-majora Kamlera. Raketu je u to vreme
mučio problem eksplozije u vazduhu u završnoj fazi – telo rakete bi se
raspalo pre nego što dospe do mete. Svako je imao neku zamisao.
Možda je to bilo zbog natpritiska 389 u komori za tečni kiseonik. Možda
je, budući da je Raketa dok se spuštala bila za deset tona goriva i
oksidanta lakša, zbog promene u težištu gravitacije postajala nestabilna.

389 Natpritisak – pritisak iznad vrednosti atmosferskog pritiska.

Ili je, možda, postojala greška u izolaciji spremnika za alkohol,
zahvaljujući kojoj bi se nekako preostalo gorivo zapalilo pri ponovnom
ulasku. To je bio razlog što je Pekler doveden. U to vreme već više nije
bio deo grupe za pogon, pa čak nije radio ni kao konstruktor – bio je u
kancelariji za materijale, gde se bavio nabavkom raznih plastika za
izolaciju, apsorpciju potresa, zaptivke – uzbudljiv posao. Naređenje da
se ide u bliznu bilo je dovoljno čudno da bi moglo biti Vajsmanovo
delo: onog dana kad je Pekler otišao tamo da sedi na poljskoj livadi
tačno na mestu gde bi Raketa trebalo da padne, bio je siguran.
Zelena raž i niski brežuljci kilometrima unaokolo: Pekler je bio kraj
malog rova, u ciljnoj oblasti Sarnaki, dvogleda uperenog ka jugu, ka
Blizni, poput svih drugih: čekali su. Erwartung u vizirnim linijama, uz
tek izniklu raž što leprša, a njene osetljivije, tanje dlačice vetar
razduvava... pogledaj ovu prirodu, raketne milje ovog jutarnjeg
prostora: te silne nijanse šumskezelene, poljske farme bele i smeđe,
reke tamne jegulje što hvataju sunce na krivinama... i u samom središtu
tamo dole, u tom svetom X, Pekler, razapet, isprva nevidljiv, no za koji
tren... sada počinje da se ukazuje dok pad dobija na ubrzanju –
No kako da poveruje u realnost toga, tamo gore? Insekti zuje, sunce
je skoro pa toplo, pogled može da mu odluta na crvenu zemlju i milione
stabljika što se krive na vetru, i skoro da padne u blagi trans: samo u
košulji, koščatih kolena upravljenih naviše, sivog sakoa izgužvanog,
godinama neispeglanog, raširenog ispod dupeta da upije rosu. Ostali sa
kojima je došao raštrkani su tu, po nultoj tački, bezbrižni nacistički
ljutići – dvogledi im se njišu o vratnim remenima od konjske kože boje
škriljca, ekipa zadužena za kineteodolit nešto petlja oko svoje opreme,
a jedan od esesovaca zadužen za vezu (Vajsman nije tu) neprestano
gleda na sat, potom u nebo, potom na sat, a staklo na satu postaje, u tim
kratkim bljeskovima, sedefasti krug što spaja vreme i runasto nebo.
Pekler se češe po prosedoj bradi od dva dana, gricka usne veoma
ispucale, kao da je najveći deo protekle zime proveo napolju: ima taj
zimski izgled. Oko očiju mu je, tokom godina, iznikao oronuo splet
ispucalih kapilara, podočnjaka, nabora, bora, tle što je do sada već
sasvim zahvatilo jednostavne, iskrene oči iz njegovih mlađih i bednijih
dana... ne. Bilo je nečega u njima, još i tada, nečega što su drugi videli
i znali da mogu da iskoriste, i što su otkrili kako da iskoriste. Nešto što
je Pekleru promaklo. Dovoljno je vremena u svom životu proveo
posmatrajući se u ogledalima. Stvarno bi trebalo da se seća. ...
Eksplozija u vazduhu će se, kako se ispostavilo, dogoditi u vidnom
polju. Apstrakcije, matematika, modeli, sve je to u redu, ali kad dođete
do suštine i svi urlaju da nađete rešenje, evo šta uradite: odete i sednete
direktno na metu, gde vam samo ravnodušni plitki rovovi služe
kaozaklon, i posmatrate je u njenom tihom vatrenom rascvetavanju u
tih nekoliko poslednjih njenih sekundi, da vidite šta ima da se vidi.
Izgledi u ogromnoj meri ukazuju da neće doći do savršenog pogotka,
razume se, zato je čovek najbezbedniji u samom središtu ciljne oblasti.
Rakete bi trebalo da su kao artiljerijske granate, raznose se u širokoj
elipsi negde oko tačke koja se gađa – Elipsa Neodređenosti. No iako
kao i svaki naučnik ima poverenja u neodređenost, Pekler se ovde ne
oseća naročito bezbedno. Naposletku, u pitanju je njegovo sopstveno
dupe čiji je drhtavi sfinkter centriran upravo na Ground Zero. I ne radi
se tu samo o balistici. Radi se tu o Vajsmanu. Svaki hemičar i čovek
zadužen za materijal zna o izolaciji koliko i Pekler... zašto bi on bio
odabran, osim ako... sada se negde u njegovom mozgu spajaju dve tačke
fokusa i postaju jedna... nulta elipsa... jedna jedinstvena tačka... živa
bojeva glava, u tajnosti napunjena, a za sve druge posebni bunkeri... da,
to je ono što on želi... sva opuštena odstupanja pri navođenju sarađuju
da se postigne savršeni pogodak, baš na vrhu samog Peklera... ah,
Vajsmane, tvojoj krajnjoj zamisli nedostaje prefinjenosti – no nikada za
sve ovo vreme nije bilo posmatrača i sudija, a i ko je ikada rekao da kraj
ne sme biti ovoliko surov? Paranoja je zahvatila Peklera, preplavila ga
do slepoočnica i vlasišta. Možda se i usrao, nije siguran. Bilo mu tuče
na vratu. Šake i stopala ga bole. U crno odeveni plavokosi izvršitelji i
dalje posmatraju. Njihove metalne oznake svetlucaju. Niski brežuljci
obasjani su ranim suncem. Svi terenski dvogledi zure ka jugu. A4 je već
na putu, ništa se ne može promeniti. Niko drugi tu ne mari za
najskrovitija utočišta trenutka, ili poslednje tajne: bilo je previše
racionalnih godina. Papir se naslagao suviše visoko i široko. Pekler ne
može da pomiri, ne zapravo, svoj san o savršeno žrtvovanom sa
urođenom potrebom da se postara za posao – niti je u stanju da vidi
kako bi to mogla biti jedna te ista stvar. Raketa A4 mora, naposletku,
uskoro otići na teren, ova stopa neuspeha mora biti snižena, i stoga su
oni koji su došli sada ovde, i ako je na poljskoj livadi ovog jutra došlo
do ogromnih problema sa vidom, ako niko, pa čak ni oni
najparanoičniji, ne uspeva da vidi baš ništa što prevazilazi navedene
Uslove, onda to sasvim sigurno nije isključiva karakteristika ovog
vremena, ovog mesta, gde oči priljubljene uz crne dvoglede čekaju
samo da se jutrošnja „nevoljka devica” – kako su duhoviti raketaši
nazvali svoje problematične rakete – obznani na nebu... da primete gde
bi se, od vrha do dna, mogao nalaziti problem, da primete oblik traga
isparenja, zvuk eksplozije, bilo šta što bi moglo pomoći. ...
U Sarnakiju je, prema zapisima, tog dana raketa pala uz uobičajenu
dvostruku eksploziju, ostavljajući trag bele kondenzacije na plavom
nebu: još jedna prerana eksplozija u vazduhu. Čelični delovi su pali, na
stotinu stopa od Nulte tačke, udarajući po raži kao grad. Pekler je video
eksploziju, kao i svako drugi. Nikada ga više nisu slali tamo. Ljudi iz
SS-a su ga gledali kako se podiže na noge i isteže, a zatim polako
udaljava zajedno sa ostalima. Vajsman će dobiti svoj izveštaj. Novi
oblici mučenja će uslediti.
No unutar Peklerovog života, nezabeleženo nigde drugde do na
njegovoj duši, njegovoj sirotoj mučenoj nemačkoj duši, vremenska
baza se produžila i usporila: Savršena Raketa je i dalje tamo gore, i dalje
se spušta. On i dalje čeka – još i sada, dok sam u Cvollkinderu čeka
„Ilse”, povratak ovog leta, i sa njim eksploziju koja će ga zateći
nespremnog. ...
U proleće je, kad su se vetrovi u Penemindeu okrenuli na
severozapad i kad su se vratile prve ptice, Pekler premešten u podzemnu
fabriku u Nordhauzenu, u planini Harc. Posao je u Penemindeu, nakon
britanskog napada, počeo da se osipa. Plan je – opet Kamlerov – sada
bio da se testiranja i proizvodnja raštrkaju širom Nemačke kako bi se
sprečio ponovni, možda fatalni, saveznički napad. Peklerove dužnosti
u Mitelverku bile su rutinske: materijali, nabavka. Spavao je na krevetu
na sprat kraj zida od dinamitom raznete stene okrečene u belo, a sijalica
iznad glave mu je sijala po čitavu noć. Sanjao je da je sijalica
predstavljala Vajsmana, stvorenje čije je bleštavo vlakno bila njegova
duša. Vodili su duge dijaloge u snu čije se suštine Pekler nikada nije
mogao setiti. Sijalica mu je detaljno razjašnjavala zaveru – bila je
veličanstvenija i sveobuhvatnija no što bi Pekler ikada mogao zamisliti,
mnogih se noći činilo da je samo muzika, njegova svest se oprezno
kretala kroz zvučni krajolik, posmatrajući, popustljiva, i dalje na rubu
bezbednog, no ne zadugo.
U to su vreme kružile glasine o sve većoj otuđenosti između
Vajsmana i njegovog „čudovišta”, Encijana. Švarckomanda se tada već
odelila od strukture SS snaga, baš kao što su se i same SS snage odvojile
od nemačke vojske. Njihova moć sada nije počivala na apsolutnom
naoružanju, koliko na informacijama i stručnosti. Pekler je sa radošću
primio vest o Vajsmanovim nevoljama, no nije imao predstavu kako da
to iskoristi u sopstvenu korist. Kada je dobio naređenje o premeštaju u
Nordhauzen, na trenutak ga je obuzeo očaj. Je li to igra bila
obustavljena? Možda nikada više ne vidi Ilse. No stigao je dopis koji
mu je nalagao da se javi Vajsmanu, u njegovoj kancelariji.
Kosa na Vajsmanovim slepoočnicama posedela je i štrčala na sve
strane. Pekler je primetio da se jedan krak njegovih naočara drži
pomoću spajalice. Radni sto mu je bio zakrčen dokumentima,
izveštajima, priručnicima. Bilo je čudno videti ga tako, ne dijaboličnog
već iznurenog, kao i svakog činovnika pod pritiskom. Oči su mu bile
uperene ka Pekleru, no stakla na naočarima su ih izobličavala.
„Jasno ti je da je ovaj premeštaj u Nordhauzen na dobrovoljnoj
osnovi.”
Pekler je shvatio, uz olakšanje i dve sekunde istinske ljubavi prema
svom zaštitniku, da je igra i dalje trajala. „Biće to nešto novo.”
„Da?” Delom izazov, no delom i istinsko interesovanje.
„Proizvodnja. Ovde smo se toliko mnogo bavili istraživanjem i
razvojem. Za nas to nije toliko oružje koliko ‘leteća laboratorija, kao
što je jednom rekao Dr Til
„Da li ti nedostaje Dr Til?”
„Da. Nije bio u mom sektoru. Nisam ga dobro poznavao.”
„Šteta što ga je uhvatio napad. Svi se mi krećemo u Elipsi
neizvesnosti, zar ne?”
Pekler dopusti sebi jedan pogled na zatrpani sto, dovoljno brz da
može biti shvaćen kao nervoza, ali i kao odgovor na pitanje – Vajsmane,
izgleda da ti baš imaš sopstvenu Elipsu – „Oh, obično nemam vremena
da brinem. Mitelverk je bar pod zemljom.”
„Tereni za taktičko ispitivanje neće biti.”
„Misliš li da bi me mogli poslati –”
Vajsman je slegnuo ramenima i počastio Peklera širokim
neiskrenim osmehom. „Dragi moj Pekleru, kako iko može predvideti
kuda će te poslati? Videćemo kako će se sve to odvijati.”
Kasnije, u Zoni, kad mu je krivica postala stvar čula, kad mu je
štipala oči i membrane poput alergije, Pekleru će se činiti da nije
moguće da je, čak i tog dana u Vajsmanovoj kancelariji, bio nesvestan
istine. Da je bio spoznao istinu svojim čulima, no da je dopustio svim
dokazima da budu pohranjeni tamo gde ga neće uznemiravati. Da je sve
znao, no da se ustručavao od jedinog čina koji ga je mogao iskupiti.
Trebalo je da udavi Vajsmana tamo na licu mesta, da mu nabori
njegovog mršavog vrata i Adamove jabučice promiču pod dlanovima,
naočare debelih stakala skliznu a slabašne male oči ostanu bespomoćno
zagledane za onim ko im je naposletku navukao koprenu. ...
Pekler je doprineo sopstvenom slepilu. Znao je za Nordhauzen, i za
logor „Dora”: mogao je da vidi – izgladnela tela, oči stranih
zarobljenika koje sprovode na rad u četiri sata ujutro po jezivoj hladnoći
i mraku, te hiljade ljudi što vuku noge u štraftastim uniformama. Znao
je, sve vreme, i da Ilse živi u logoru za reedukaciju. No tek u avgustu,
kad je rešenje o dopustu stiglo kao i obično u neobeleženoj omotnici od
natron hartije, i kad se odvezao na sever, preko sivih kilometara i
kilometara Nemačke koju više nije prepoznavao, bombardovane i
spaljene, sa ratnim selima i kišovitim purpurnim vresištima, i kad ju je
naposletku zatekao kako ga čeka u predvorju hotela u Cvolfkinderu sa
istom onom tamom u očima kako mu je promicala sve do sada? takve
ustalasane orbite bola) – tek tada je povezao te dve informacije.
Mesecima je, dok joj je otac s druge strane žice ili zidova poslušno
obavljao svoj rutinski posao, bila zatvorenik na svega nekoliko metara
od njega, prebijana, možda i napastvovana. ... Ako proklinje Vajsmana,
onda bi trebalo da proklinje i sebe. Vajsmanova okrutnost nije bila ništa
domišljatija od Peklerovih vlastitih inženjerskih veština, tog
Dedalusovog dara što mu je omogućio da između sebe i neugodnosti
brige o nekome podigne onoliko složen lavirint koliko mu je bio
potreban. Prodali su mu ugodnost, toliko mnogo ugodnosti, i to na
kredit, i sada su došli da uberu prihod.
Pokušavajući, malo prekasno, da se izloži bolu koji bi trebalo da je
osećao, sada ju je ispitivao. Da li je znala kako se zove logor u kojem
je bila? Da, Ilse je potvrdila – ili joj je rečeno da odgovori – da je to bila
„Dora”. Veče pre nego što je krenula da bi došla u Cvolfkinder
prisustvovala je vešanju. Veče je bilo doba za vešanje. Da li je želeo da
sluša o tome? Da li je želeo da sluša o tome. ...
Bila je jako gladna. Prvih nekoliko dana su proveli jedući šta god je
bilo u Cvolfkinderu. Bilo je manje toga nego prethodne godine, i sve je
bilo mnogo skuplje. No ta je enklava nevinosti i dalje uživala prioritet,
te je ipak bilo nečega.
No ove godine nije bilo toliko dece. Inženjer i devojčica gotovo da
su mogli sami da uživaju u mestu. Točak i većina drugih vrteški stajali
su nepomično. Nestašica goriva, obavestilo ih je dete čuvar. Avioni
Luftvafe tutnjali su u vazduhu iznad njih. Gotovo svake noći sirene su
zavijale, i gledali su kako se u Vismaru i Libeku uključuju reflektori, a
ponekad bi čuli i bombe. Šta je Pekler radio u ovom svetu iz snova, u
ovoj laži? Njegovu zemlju samo što nisu uništili napadači sa istoka i
zapada: u Nordhauzenu se histerija popela na neviđen nivo dok su se
prve rakete spremale da izađu na teren, da ispune inženjerska
proročanstva još iz vremena mira. Zašto li su, u tom ključnom trenutku,
pustili Peklera da ode? Ko je još ovih dana dobijao dopust? I šta li je
„Ilse” radila ovde, zar ne bi trebalo da je sada prestara za bajke?
novonaraslih grudi sada jasno vidljivih pod haljinom, pogleda što
gotovo potpuno prazan luta bez stvarnog interesovanja ka nepoznatim
dečacima predodređenih za Folksšturm 390, starijim dečacima, ništa više
zainteresovanim za nju. Sanjali su o svojim naređenjima, o kolosalnim
eksplozijama i smrti – ako bi je uopšte primetili, bilo je to postrance,
ispod oka... Otac će je ukrotiti... zubi će joj zagristi stub... jednog ću
dana imati tuce takvih samo za sebe... no prvo moram da nađem svog
kapetana... negde tamo, u Ratu... prvo me moraju izbaviti iz ovog malog
mesta. ...
Ko je to bio, taj što je maločas prošao kraj njih – ko je bio taj vitki
dečak što joj je za tren prešao preko puta, tako plav, tako beo da je bio
gotovo nevidljiv u vreloj izmaglici što se spustila nad Cvolfkinderom?
Da li ga je zaista ugledala, da li je mogla da ga razluči od sopstvene
druge senke? Bila je začeta jer joj je otac jedne večeri gledao film koji
se zvao Albdrucken i jer mu se digao. Pekleru je, u tom uspaljenom
zurenju, promakao režiserov domišljati gnostički simbolizam
osvetljenja koje je davalo dve senke, Kainovu i Aveljevu. No Ilse, neka
Ilse, istrajala je duže od svoje filmske majke, duže od završetka filma,
a istrajale su i senke senki. U Zoni će se sve odvijati pod Starom
vladavinom, unutar kadrovskog svetla i prostora: ne iz nekakve
dragocene golovštine, već stoga što je Dvostruka svetlost uvek bila tu,
izvan filma, a taj nikogović i varalica filmadžija u to je vreme bio jedini
koji je to primetio i iskoristio, premda duboko nesvestan, i tada i sada,
onoga što je zapravo prikazivao toj posmatračkoj naciji. ... I tako je tog
leta Ilse prošla kraj same sebe, previše usredsređena na nekakav
podnevni enterijer bez senki da bi primetila mimoilaženje – ili da bi za
njega marila.
Ona i Pekler jedva da su razgovarali ovog puta: bio im je to raspust
sa najmanje reči. Koračala je zamišljena, pognute glave, kose što joj je
skrivala lice, smeđih nogu što su šutale otpatke koje smećarska ekipa sa

390Volkssturm (nem.) – nemačka narodna milicija za vreme poslednjih meseci Drugog

svetskog rata.
premalo osoblja nije pokupila. Da li se lepo provodila, ili je mrzela što
je dobila naređenje da provodi vreme sa dosadnim ostarelim inženjerom
na mestu koje je prerasla još pre nekoliko godina?
„Ti zapravo ne želiš da budeš ovde, je li tako?” Sedeli su kraj
zagađenog potoka i bacali patkama parčiće hleba. Peklera je mučio
stomak od zamene za kafu i pokvarenog mesa. Bolela ga je glava.
„Mogu da biram, da budem ovde ili u logoru”, lica tvrdoglavo
okrenutog u stranu. „Ne želim zapravo nigde da budem. Svejedno mi
je.”
„Ilse.”
„Da li se tebi sviđa ovde? Želiš li da se vratiš pod svoju planinu?
Da li razgovaraš sa vilenjacima, Franc?”
„Ne, ne uživam tu gde sam” – Franc? – „ali imam, imam svoj posao.
...”
„Da. Kao i ja. Moj posao je da budem zarobljenik. Ja sam
profesionalni zatvorenik. Znam kako da dođem do ustupaka, od koga
da kradem, kome da cinkarim, kako da
Samo što to nije izgovorila... „Molim te – prestani, Ilse ovog je puta
Peklera zahvatila histerija i ošamario ju je. Iznenađene oštrim zvukom,
patke su se okrenule i odgegale se dalje. Ilse je zurila u njega, bez suza,
očima u kojima je video sobu za sobom, nanizane u senke stare
predratne kuće po kojoj bi godinama mogao lutati, osluškujući glasove
i otkrivajući vrata, loveći samog sebe, svoj život onakakv kakav je
mogao biti. ... Nije mogao podneti da bude ravnodušna. Na rubu da
izgubi kontrolu, Pekler je tad izveo svoj čin hrabrosti. Napustio je igru.
„Ako ne želiš da ponovo dođeš sledeće godine”, premda je to
„sledeće godine” tada tako malo značilo u Nemačkoj, „ne moraš. Bilo
bi bolje da ne dođeš.”
Odmah je znala šta je uradio. Privukla je jedno koleno, na njega
spustila čelo, i razmislila. „Vratiću se”, rekla je jako tiho.
„Ti?”
„Da. Stvarno.”
Tada je digao ruke od svega, od svake kontrole. Promenio je pravac
na vetru sopstvene duge izolovanosti, užasno drhteći. Zaplakao je.
Uzela ga je za ruke. Patke su plutale i posmatrale ih. More se hladilo
pod magličastim suncem. Negde u gradu iza njih svirala je harmonika.
Iza statua mitskih bića što su propadale, deca na odsluženju kazne su se
dovikivala. Leto se okončalo.
Kad se vratio u Mitelverk, pokušao je, iznova i iznova, da uđe u
logor „Dora” i pronađe Ilse. Vajsman više nije bio bitan. Esesovski
stražari su svaki put bili ljubazni, puni razumevanja, no nije se moglo
proći kraj njih.
Obim posla je sada bio neverovatan. Pekler je spavao manje od dva
sata na dan. Vesti o ratu dopirale su pod planinu samo u vidu glasina i
nestašica. Filozofija nabavke je bila „trougla” – tri moguća snabdevača
za isti deo, za slučaj da jedan bude uništen. U zavisnosti od toga šta nije
došlo odnekud, ili od toga koliko je kasnilo, znali ste koje su fabrike
bile bombardovane, koje su pruge bile raznete. Pred kraj ste morali sami
da probate da proizvedete mnoge delove na licu mesta.
Kad je imao vremena da razmišlja, Pekler bi se suočio sa sve većom
zagonetkom Vajsmanovog ćutanja. Kako bi ga izazvao, ili izazvao
uspomenu na njega, Pekler se svojski potrudio da razgovara sa
vojnicima iz obezbeđenja majora Foršnera, tragajući za nekakvim
vestima. Svaki je od njih reagovao na Peklera kao na nekakvog daveža,
nikako drugačije. Čuli su glasine da Vajsman više nije bio tamo nego u
Holandiji, da je zapovedao sopstvenom raketnom baterijom. Encijan se
izgubio iz vida, zajedno sa mnogim drugim ključnim figurama
Švarckomande. Pekler je sve više bio uveren da je ovog puta igra
stvarno bila gotova, da ih je rat sve zahvatio, da je odredio nove
prioritete u smislu života i smrti i da nije više bilo slobode i dokolice da
se tlače nebitni inženjeri. Mogao je malo da se opusti, da prolazi kroz
rutinu dana, da čeka kraj, pa čak i da dozvoli sebi da se nada da će
hiljade zatvorenika iz logora „Dora” uskoro biti na slobodi, među njima
i Ilse, neka prihvatljiva Ilse. ...
No u proleće je ponovo video Vajsmana. Probudio se iz sna o
prijatnom Cvolfkinderu koji je istovremeno bio i Nordhauzen, grad
vilenjaka što proizvode igračke rakete za mesec, i zatekao Vajsmanovo
lice uz rub ležaja, odakle ga je posmatralo. Činilo se da je deset godina
stariji i Pekler ga je jedva prepoznao.
„Nema mnogo vremena”, prošaptao je Vajsman. „Pođi sa mnom.”
Kretali su se kroz belu, besanu vrevu tunela, Vajsman je koračao
sporo i ukočeno, obojica su ćutala. U jednoj od kancelarija čekala ih je
šestorica drugih, kao i nekoliko pripadnika SS i SD391 snaga. „Već smo
dobili dozvole vaših grupa”, rekao je Vajsman, „da vas oslobodimo radi
391 SD (nem. Sicherheitsdienst) – ziherhajtsdinst, obaveštajna služba SS-a.
rada na specijalnim projektima. Ovo će biti pod najstrožim mogućim
obezbeđenjem. Bićete smešteni odvojeno, branićete se odvojeno, i
nećete razgovarati ni sa kim ko nije u ovoj prostoriji.” Svi se zgledaše
da vide ko bi to mogao biti. Niko koga su poznavali. Ponovo pogledaše
Vajsmana.
Želeo je da se u jednu raketu unesu izmene – samo u jednu. Njen
serijski broj je uklonjen i ubeleženo je pet nula. Pekler je istog trenutka
znao da ga je Vajsman radi toga čuvao: ovo će biti njegova „posebna
sudbina”. Nije shvatao smisao: morao je da napravi plastičnu oplatu,
određene veličine, određenih izolacionih svojstava, namenjenu
pogonskom delu rakete. Pogonski inženjer je bio najzaposleniji od svih
na projektu i preusmeravao je tokove pare i goriva, premeštao delove.
Kakav god da je bio taj novi uređaj, niko ga nije video. Kako su govorile
glasine, pravio se negde drugde, i dobio je nadimak Schwarzgerat zbog
velike tajnovitosti koja ga je okruživala. Čak je i težina bila poverljiva.
Završili su za manje od dve nedelje i „Vorrichtungfur die Isolierung” 392
bio je na putu ka terenu. Pekler se javio na dužnost svom uobičajenom
nadređenom, i rutina se nastavila kao i pre. Nikada više nije video
Vajsmana.
Prve nedelje aprila, kad američke trupe samo što nisu stigle, većina
inženjera se pakovala, prikupljala adrese kolega, ispijala zdravice u
znak pozdrava, lutala kroz odeljke što su se praznili. U vazduhu se
osećala atmosfera diplomiranja. Bilo je teško ne zviždukati
„Gaudeamus igitur”. Odjednom je taj samotni život trebalo da se
okonča.
Mladi stražar esesovac, jedan od poslednjih koji će otići, pronašao
je Peklera u prašnjavoj menzi, pružio mu omotnicu i otišao bez reči. Bio
je to uobičajeni obrazac za dopust, sada nadomešten predstojećom
smrću Vlade – i propusnica za putovanje u Cvolfkinder. Tamo gde je
trebalo da stoje datumi neko je napisao, gotovo nečitko, „nakon
završetka neprijateljskih dejstava”. Na poleđini, istim rukopisom
(Vajsmanovim?), poruka za Peklera. Oslobođena je. Naći ćete se tamo.
Razumeo je da je to isplata za modifikaciju koju je uneo u raketu 00000.
Koliko dugo ga je Vajsman namerno držao na ledu, a sve samo da bi
imao plastičara na kojeg može da se osloni, kada za to dođe vreme?
Poslednjeg dana Pekler je izašao na južnom kraju glavnih tunela.
Svuda okolo su bili kamioni, svi motori su radili u leru, opraštanje u

392 Vorrichtungfur die Isolierung (nem.) – izolaciono sredstvo.

prolećnom vazduhu, visoka stabla suncem obasjana, zelena, na
planinskim strminama. Obersturmbannfuhrer nije bio na svom mestu
kada je Pekler ušao u logor „Dora”. Nije tražio Ilse, ili barem ne svesno.
Možda je osećao da bi trebalo da baci pogled, konačno. Nije bio
pripremljen. Nije znao. Imao je podatke, da, ali nije znao, posredstvom
čula, srcem. ...
Mirisi govana, smrti, znoja, bolesti, vlage, pišaćke, dah „Dore”,
obavili su ga kad se ušunjao unutra, zureći u gole leševe koje su iznosili
napolje, sada kad je Amerika bila toliko blizu, da ih naslažu ispred
krematorijuma, penisi muškaraca su visili, nožni prsti im se zbijali, beli
i okrugli poput bisera... svako lice toliko savršeno, toliko osobeno, usne
izvijene u samrtno cerenje, čitava ta nema publika iznenađena
završnom rečenicom vica... a oni živi, naređani po deset na slamnatim
dušecima, slabašno plaču, kašlju, gubitnici. ... Svi njegovi vakuumi, svi
njegovi lavirinti bili su preko puta ovoga. Dok je on živeo, i crtao
oznake po papiru, ovo nevidljivo kraljevstvo je postojalo i trajalo, u
tami napolju... sve ovo vreme. ... Pekler je povratio. Malo je i plakao.
Zidovi se nisu raspali – nijedan zatvorski zid se nikada nije srušio, ne
od suza, ne zbog ovog otkrića, da su na svakom ležaju, u svakoj ćeliji,
lica koja naposletku poznaje, i koja su mu draga kao i on sam, i kojima
ne može, stoga, da dozvoli da se vrate u taj muk. ... No šta on uopšte
može da uradi povodom toga? Kako da ih ikada zadrži? Nemoć, obrnuti
odraz tuge, deluje užasno na njega i donosi mu nekontrolisano lupanje
srca, ostavljajući ga bez ikakvih izgleda za dobar gnev, ili za okretanje.
...
Tamo gde je bilo najmračnije i gde je najodvratnije smrdelo, Pekler
je zatekao neku ženu kako leži, neku nepoznatu ženu. Pola sata je sedeo
i držao je za koščatu ruku. Disala je. Pre nego što je otišao, skinuo je
svoju zlatnu burmu i navukao je na ženin tanki prst, stisnuvši joj šaku
da prsten ne sklizne. Ako preživi, prsten će joj obezbediti nekoliko
obroka, ili ćebe, ili noć pod krovom, ili prevoz do kuće. ...

□ □ □ □ □ □ □

Natrag u Berlin, dok nad gradom briše užasna oluja. Margerita je

dovela Slotropa u trošnu drvenu kuću blizu reke Špreje, u ruskom
sektoru. Spaljeni tenk „kraljevski tigar” čuva ulaz, spržene farbe,
gusenica osakaćenih i raznetih sa lančanika, mrtvog čudovišnog
osamdesetosmomilimetarskog topa uperenog naniže u sivu reku koja
šušti pod oštricama kiše.
Unutra su slepi miševi što se gnezde pod krovnim gredama, ostaci
kreveta buđavog mirisa, razbijeno staklo i govna slepih miševa na
golom drvenom podu, prozori prekriveni daskama osim na mestu gde
je sulundar šporeta jer je dimnjak srušen. Na stolici za ljuljanje leži
kaput od veštačke kože, smeđesivi oblak. Slikarska boja nekog
davnašnjeg umetnika i dalje se vidi na podu u vidu naboranih mrlja stare
magente, šafrana, čeličnoplave, povratne deformacije slika kojima se
ne zna trag. U stražnjem uglu visi potamnelo ogledalo, sa pticama i
cvećem naslikanim belom bojom svuda po ramu, u kojem se vidi odraz
Margerite i Slotropa i kiše napolju, kroz otvorena vrata. Deo tavanice,
što je odleteo kad je „kraljevski tigar” umro, sada je prekriven
natopljenim umrljanim kartonskim posterima na kojima je stalno ista
figura sa plaštom i šeširom širokog oboda, i natpisom DER FEIND
HÖRT ZU. Krov prokišnjava na nekoliko mesta.
Greta pali kerozinsku svetiljku. Ona baca šaku žute na kišnu
svetlost. Slotrop u šporetu slaže potpalu dok Margerita odlazi ispod
kuće, gde se, kako se ispostavilo, nalazi velika zaliha krompira. Bokca
mu, Slotrop mesecima nije video krompir. U vreći ima i luka, pa čak i
vina. Ona kuva, a zatim oboje sede tamo prežderavajući se tog
krompira. Kasnije, bez ikakvih rekvizita i razgovora, jebanjem jedno
drugo uspavljuju. No nekoliko sati kasnije Slotrop se budi i ostaje da
leži, pitajući se kuda se zaputio.
E pa, da pronađe onog Zaurea Bumera, čim ova kiša popusti, da
odnese tom čoveku njegov hašiš. No šta potom? Slotrop i S-Gerat i
misterija Jamfa/Imipoleksa nekako su se otuđili. Neko vreme zapravo
nije ni pomislio na njih. Hmm, kada je to bilo? Onog dana kada je sedeo
sa Zaureom u kafeu, i pušio onaj džoint... oh, bilo je to prekjuče, je li
tako? Kiša kaplje, natapajući pod, i Slotrop shvata da gubi razum. Ako
postoji nešto utešno – religiozno, ako tako želite – u vezi sa paranojom,
postoji takođe i antiparanoja, u kojoj ništa nije povezano ni sa čim,
stanje koje malobrojni među nama mogu da podnesu na duže staze. E
pa upravo sada Slotrop oseća kako klizi u antiparanoičan deo ciklusa,
oseća kako čitav grad oko njega ponovo postaje beskrovan, ranjiv,
necentriran kao što je i on sam, i sada samo kartonske slike Neprijatelja
koji prisluškuje leže između njega i mokrog neba.
 Ili su ga Oni ovde doveli s nekim razlogom, ili se prosto tu nalazi
samo tako. Nije siguran, zapravo, da mu ne bi bilo draže da ima neki
razlog. ...
Kiša popušta u ponoć. Ostavlja Margeritu i iskrada se napolje, u
hladan grad, noseći tih pet kila, ostavivši za sebe onu kilu od koje je
malo poharao Čičerin. Ruske trupe pevaju u svojim smeštajima.
Prizemna tuga muzike na harmonici odzvanja iz njih. Pijanci se
materijalizuju, veseli, pišaju u središnje useke popločanih uličica. Blato
je okupiralo neke ulice kao ljudi. Krateri granata pune se kišnicom,
sijaju pod svetlom noćnih ekipa što raščišćavaju ruševine. Razneta
bidermajer fotelja, jedna čizma bez parnjaka, čelični okvir naočara,
pseća ogrlica (oči na rubovim izuvijane staze tragaju za nekim znakom,
bleštavim), zapušač vinske flaše, rascepljena metla, bicikl na kojem
nedostaje jedan točak, odbačeni primerci „Taglihe rundšau” 393, kvaka
od kalcedona davno prefarbana pigmentom „prusko plavo”, raštrkane
dirke klavira (sve bele, oktava B da budemo precizni – ili H, po
nemačkoj nomenklaturi – note odbačenog lokrijskog modusa), crno-
ćilibarno oko neke preparirane životinje. ... Razbacana noć. Psi,
preplašeni i uzdrhtali, trče iza zidova čiji su vrhovi odlomljeni, nalik
grafikonu temperature. Negde se curenje gasa na minut meša sa
mirisima smrti i mirisima posle kiše. Nizovi pocrnelih prozorskih
otvora uzdižu se visoko uz stranice opustošenih stambenih zgrada.
Komade betona u vazduhu drži šipka gvozdene armature što se vijuga
poput crne špagete, a čitave ogromne gomile se zlosutno njišu nad
glavom ako ih i najblaže okrznute u prolazu. ... Noćni čuvar glatkog lica
lebdi iza neutralnog pogleda i osmeha, sklupčan i bled nad gradom,
intonirajući svoje grube uspavanke. Mladi su ljudi period Inflacije
proveli na taj način, sami na ulicama, bez mesta na koje bi se sklonili
pred crnim zimama. Devojke su do kasno ostajale na tremovima ili
sedele na klupama osvetljenim uličnim svetiljkama uz reke, čekale
mušterije, no mladići su morali da produže dalje, ignorisani, pogrbljeni,
utonuvši u prevelike naramenice, s novcem koji nije imao nikakve veze
s bilo čime što je mogao kupiti, te se nadimao, rastao, papirni kancer u
njihovim novčanicima. ...
Bar „Čikago” napolju čuvaju dvojica njihovih potomaka, klinci u
odelima u stilu Džordža Rafta 394, nekoliko brojeva prevelikim, previše

393 Taglihe rundšau (nem. Tagliche Rundschau) – berlinske dnevne novine.

394 George Raft (1901-1980) – američki filmski glumac, poznat po ulogama gangstera
u filmovima iz 1930-ih i 1940-ih godina.
brojeva da bi ikada narasli da ih ispune. Jedan neprekidno kašlje, u
nekontrolisanim samrtnim grčevima. Drugi oblizuje usne i zuri u
Slotropa. Revolveraši. Kad je pomenuo ime Zaurea Bumera, zajedno
stupaju pred ulaz, odmahujući glavama. „Vidi, trebalo bi da mu
isporučim paket.”
„Ne poznajemo ga.”
„Mogu li da mu ostavim poruku?”
„Nije ovde.” Kašljač kreće na njega. Slotrop se pomera u stranu, na
brzinu ga kao bika mami svojim plaštom, isturi nogu i saplete klinca,
koji sada leži na zemlji i psuje, sasvim zapleten u svoj dugački lanac za
ključeve, dok njegov partner nespretno pretura po unutrašnjosti svog
lepršavog sakoa u potrazi za, pretpostavlja Slotrop, pištoljem, te stoga
njega Slotrop šuta u jaja i urla: „Fickt nicht mit dem Raketemensch!” 395
kako bi ga zapamtili, što sad pomalo liči na povik „Napred, Silver!” 396,
i beži u senku, među hrpe drvne građe, kamena i zemlje.
Kreće putem za koji veruje da je onaj kojim ih je poveo Zaure one
noći – put mu neprekidno izmiče, on zalutava u lavirinte bez prozora,
spletove bodljikave žice koje su nanele oluje smrti prošlog maja, a
potom na izrešetani i izbušeni parking za kamione iz kojeg ne uspeva
da se iskobelja narednih pola sata, neravno područje gume, masti, čelika
i prosutog benzina, delova vozila uperenih ka nebu ili zemlji, nimalo
drugačiji od mirnodopskog američkog otpada, sjedinjeno sa pokojim
smeđim licem iz „Satrdej ivning posta” 397, samo što ona nisu toliko
narodska koliko zlokobna... da, zaista je u pitanju „Satrdej ivning post”:
to su lica glasnika sa trorogim šeširima što pristižu iz visokih planina,
dole kraj brestova, berkširske legende, putnici izgubljeni na rubu
Večeri. Dolaze s porukom. Ali ako nastavite da posmatrate, bore im se
ispravljaju. Izglade se u bezvremene maske koje nose svoje puno
značenje, svoje potpuno značenje baš tu na površini.
Trebalo mu je sat vremena da pronađe Zaureov podrum. No tamo
je mrak i nema nikog. Slotrop ulazi, pali svetlo. Izgleda ili kao hapšenje
ili okršaj bandi: štamparska presa nestala, odeća razbacana unaokolo, i
pritom je to vrlo neobična odeća, tu je, na primer, odelo od pruća,

395 Fickt nicht mit dem Raketemensch! (nem.) – ne zajebavaj se sa Raketašem!

396 Napred, Silver! – povik Usamljenog osvetnika upućen njegovom konju, Silveru.
397 Saturday Evening Post – ove novine su tokom četrdesetih godina XX veka bile

poznate po naslovnim stranama koje su prikazivale „narodsku Ameriku”, ljude iz

gomile, svetinu na ulicama, itd.
zapravo žuto odelo od pruća, što se spajalo oko pazuha, lakta, kolena i
prepona... oh, hmm, dobro, Slotrop sad sprovodi sopstvenu pretragu,
zagleda u cipele, što nisu zapravo cipele, neke od njih, već rukavice za
stopala sa pojedinačnim nožnim prstima, ne, međutim, šivenim već
izlivenim od nekakve neprijatne šarene smole od koje se prave kugle za
kuglanje... iza napola oljuštenih komada tapeta, gore u namotanim
prozorskim zastorima, među otiscima jedne ili dve lažne novčanice
Rajhsmarki koje su pljačkaši rasuli – petnaest minuta pretrage, nije
pronašao ništa... a beli predmet na stolu posmatra ga iz svojih
netremičnih senki sve to vreme. Oseća njegov uporni pogled pre nego
što ga je konačno primetio: šahovska figura visoka dva inča. Beli
skakač, izliven od plastike – i-i čekaj samo da Slotrop otkrije od koje
vrste plastike, momak!
U pitanju je lobanja konja: očne duplje su šuplje sve do podnožja.
Unutar jedne od njih nalazi se čvrsto umotani cigaret-papir sa porukom
od Zaurea: „Raketemensch! Der Springer me je zamolio da ti dam ovo,
ovaj simbol. Čuvaj ga – po njemu će te on poznati. Ja sam u Jakobištrase
12, 3. Hof, broj 7. Kao i pre, Ja lično. Ja?” E sad, „Kao i pre” je bio stari
potpis Džona Dilindžera. Svi u Zoni ga ovog leta upotrebljavaju. On
ljudima stavlja na znanje šta mislite o određenim stvarima. ...
Zaure je dodao i kartu koja pokazuje kako da se dođe do njega.
Nema sumnje, nalazi se u britanskom sektoru. Zaječavši, Slotrop se
ponovo otiskuje u blato i rano jutro. Negde oko Brandenburške kapije
kiša ponovo počinje da sipi. Delovi Kapije i dalje leže okolo, na ulici –
naginjući se, granatama iscepana, ka kišnom nebu, njen muk je
kolosalan, izmučen, dok trupka kraj nje zaobilazeći je s boka, Kočije
svetlucaju poput uglja, vožene i nepomične, sada je trideseti vek i
avanturista Raketaš je upravo sleteo ovde da obiđe ruševine, te
pustinjske tragove drevnog evropskog poretka. ...
Jakobištrase i najveći deo njenih dvorišta, sirotinjskih naseobina,
preživeo je ulične borbe u netaknutom stanju, zajedno sa njenom
unutrašnjom tamom, kamenim senkama što će opstati bilo da je sunce
izašlo ili zašlo. Broj 12 je čitav blok stanova koja datiraju iz vremena
pre Inflacije, pet ili šest spratova i mansarda, pet ili šest Hinterhofe
ugneždenih jedan u drugi – kutije poklona nekog šaljivdžije, bez ičega
u središtu osim poslednjeg šupljeg dvorišta što vonja po istom kuvaniju
i smeću i pišaćki decenijama starim. Ha, ha!
Slotrop se polako zaputio ka prvom nadsvođenom prolazu. Ulična
svetlost mu baca senku ogrnutu plaštom unapred, na niz takvih lukova,
od kojih je svaki označen natpisom od izbledele farbe, Ester-Hof
Zweiter-Hof Dritter-Hof 398 u.s.w., oblikovanih poput ulaza u Mitelverk,
u obliku parabole, no više nalik otvorenim ustima i ždrelu, gde se
spojevi od hrskavice pružaju unatrag čekajući, čekajući da progutaju...
nad ustima dva kvadratna oka, prozirnih beonjača, dužica crnih kao noć,
netremice zure u njega... smeje se kao što se smejao četiri godine
neprekidno, klokotavim i udaračkim smehom, kao da se teški porcelan
kotrlja ili sudara pod vodom u sudoperi. Glupavi smeh, ta to sam samo
veliki stari geometrijski ja, ništa čega b’ se trebalo plašiti hajd’ unutra.
... No bol, dvadeset, dvadeset i pet godina bola paralizovanog u tom
dubokom grlu... stari izgnanik, pasivni, sada navučen na opstanak, što
čeka da prođu godine, čeka ranjive budale poput ovog ovde Slotropa da
im se prikaže, smejući se i plačući i sve to u tišini... farba se ljušti sa
Lica, spaljenog, bolesnog, što već dugo umire i kako da Slotrop samo
ušeta u to šizoidno grlo? E pa, zato što je to ono što taj zaštitnički
nastrojen, moćni Studio želi od njega, natürlich: Slotrop večeras igra
malodobnika: ono što ga je čitave noći teralo da se kreće, njega i ostale,
usamljene Berlince koji izlaze samo u ove evakuisane sate, nigde ne
pripadajući i nigde se ne zaputivši, jeste Njihova neobjašnjena potreba
da očuvaju neku minimalnu naseljenost u ovim iznurenim i počivšim
mestima, iz ekonomskih naravno, no ko zna, možda i iz emotivnih
razloga. ...
Zaure je takođe u pokretu, premda unutra, krstari svojim snovima.
Izgleda kao jedna velika soba, mračna, puna duvanskog dima i dima
marihuane, smrvljenih rubova gipsa tamo gde su izbijeni zidovi,
slamnatih kreveta svuda po podu, na jednom od njih par deli kasnu
cigaretu u tišini, na drugom neko hrče... svetlucavi koncertni klavir
„bozendorfer imperija!” nad kojim se naginje Trudi, odevena samo u
vojničku košulju, očajna muza, golih nogu dugačkih, ispruženih,
„Molim te dođi u krevet, Gustave, uskoro će svanuti”. Jedini odgovor
je osorno drndanje po nižim žicama. Zaure leži na boku, sasvim miran,
umanjeno dete, lica na kojem su već dugo trag ostavljali skokovi sa
prozora na drugom spratu, „prve masaže” pod ženskastim pesnicama u
rukavicama narednika u policijskim stanicama, zlatna svetlost
poslepodneva na trkalištu u Karlshorstu, crna svetlost sa pločnika
bulevara po noći fino naboranoj poput kože nategnute preko kamena,
bela svetlost satenskih haljina, čaša svetlucavih i naslaganih ispred
ogledala u barovima, slovima U bez šerifa na ulazima u podzemne

398 Ester, Zweiter, Dritter (nem.) – prvi, drugi, treći.

stanice što u glatkom magnetizmu upiru u nebo da obore čelične anđele
uznesenja, bezvoljne predaje – lica što je u snu veličanstveno staro,
prepušteno istoriji svog grada. ...
Oči mu se otvaraju – za trenutak je Slotrop ništa drugo do zeleni
nabori u senci, osvetljeni šlem, vrednosti svetlosti što ih treba sastaviti.
Zatim sledi umilni osmeh i klimanje glavom, sve je u redu, ja, pozdrav
Raketaš, was ist los? No taj stari neotpadnički narkos nije baš dovoljno
poverljiv da se uzdrži i ne otvori odmah mornarsku vrećicu, i zaviri u
nju, očiju nalik dvema rupama od pišanja u snegu, da proveri šta je
dobio.
„Mislio sam da si u ćorci, ili tako nešto.”
Vadi se mala marokanska lula i Zaure se daje na izravnjavanje
debele mrve tog hašiša, pevušeći popularnu rumbu
Nešto malo iz Maro-ka
Uz malo odličnog so-ka,
„Oh. E pa, Špringer je otkucao našu operaciju falsifikovanja. Mali
privremeni zastoj, shvataš.”
„Ne shvatam. Trebalo bi da ste vas dvojica odlični drugari.”
„Ni blizu. A i on se kreće u višim krugovima.” U pitanju je nešto
veoma komplikovano, povezano sa time što američki okupacioni novac
sa žutim pečatom na mediteranskom ratištu više nije u opticaju, uz
nespremnost Saveznika ovde da primaju Rajhsmarke. Špringer ima i
problem sa platnim bilansom, a naveliko je špekulisao i funtama, i...
„Ali”, veli Slotrop, „ali, uh, gde je onda mojih milion maraka,
Emile?”
Zaure usisava žuti dim što kulja preko ruba posude. „Otišle su tamo
kuda se puzavica penje.” Baš ono što je Džubili Džim Fisk rekao
Kongresnoj komisiji koja je istraživala šemu u kojoj su učestvovali on
i Džej Guld u pokušaju da izazovu krah berze zlata 1869. godine. Te ga
reči podsećaju na Berkšir. Nemajući ništa drugo na šta je mogao da se
osloni, Slotropu pada na pamet da nije moguće da je Zaure na strani
Loših momaka. Ko god da su Oni, Njihova je igra za cilj imala da uništi
i ukine, a ne da podseti.
„E pa, mogu na uncu da prodam ono što imam”, misli Slotrop. „Za
okupacioni novac. Taj je stabilan, zar ne?”
„Nisi ljut. Stvarno nisi ljut.”
„Raketaš je iznad sveg tog sranja, Emile.”
 „Imam iznenađenje za tebe. Mogu da ti nabavim onaj Schwarzgerat
o kojem si se raspitivao.”
„Ti?”
„Špringer. Pitao sam ga zbog tebe.”
„Ne ludiraj se. Stvarno? Bokca mu, to je božanstveno s tvoje strane!
Kako da –”
„Deset hiljada funti.”
Slotropu izmiče dim dovoljan da napuni cela pluća. „Hvala,
Emile...” Priča Zaureu o susretu sa Čičerinom, kao i o tome što je sreo
onog Mikija Runija.
„Raketaš! Svemirac! Dobrodošao na našu devičansku planetu. Mi
ovde samo želimo da nas se malko ostavi na miru, u redu? Ako nas
ubiješ, nemoj nas pojesti. Ako nas pojedeš, nemoj nas svariti. Dopusti
nam da ponovo izađemo na drugom kraju, poput dijamanata u govnima
krijumčara. ...”
„Čuj” – setivši se sada saveta koji mu je Geli dala još davno u
Nordhauzenu – „da li je tvoj drugar Špringer pominjao da ovih dana
visi u Svinoujšću, ili tako nekom mestu?”
„Samo je rekao cenu tvoje robe, momak. Pola novca unapred.
Rekao je da će njega barem toliko koštati da pronađe tu stvar.”
„Dakle on ne zna gde je to. Dođavola, mogao bi sve da nas ima na
udici, da se nadmećemo, i da se nada da je neko dovoljno velika budala
da mu unapred da nešto love.”
„On obično isporuči robu. Nisi imao nikakvih problema, jelda, sa
onom propusnicom koju je krivotvorio?”
„Aaaahaaaaa Oh. Oh, opa, da, baš sam hteo da te pitam o toj
maleckoj stvari sa Maksom Šlepcigom – „Dakle.” No u međuvremenu
je Trudi ostavila Gustava u klaviru i sada je došla da sedne s njima i da
se trlja o meki materijal Slotropovih čakšira, drage nage noge se
sašaptavaju, kosa se rasipa, košulja napola otkopčana, a Zaure se u
nekom trenutku prevrnuo na drugu stranu i ječeći vratio snu. Trudi i
Slotrop se povlače na madrac dovoljno daleko od „bozendorfera”.
Slotrop se zavaljuje unatrag i uzdiše, skida šlem i dozvoljava da mu
krupna divna i saftig Trudi radi šta god želi. Zglobovi ga bole od kiše i
lutanja gradom, napola je napušen, Trudi mu poljupcima donosi
neverovatno zadovoljstvo, sve je na izvol’te, nema omiljenih čula ili
organa, sva jednako učestvuju u igri... po možda prvi put u životu
Slotrop se ne oseća obaveznim da ima erekciju, što je baš dobro jer se
to, kako se čini, ne dešava sa njegovim penisom koliko sa... oh bože,
ovo je neprijatno, ali... e pa njegov nos je taj koji se podiže, sekret
počinje da teče, da, evo nazalne erekcije i Trudi je bez sumnje primetila,
kako da ne primeti... dok usnama klizi preko njuške što pulsira i gura
mu metar vrelog jezika u jednu nosnica... on oseća svaku ružičastu
gustativnu kvržicu dok ona prodire još dalje, sklanjajući u stranu zidove
nosnog predvorja i nosne dlake sada kako bi mogla da smesti glavu,
potom i ramena i... dakle ušla do pola, mogla bi i da – privlačeći kolena,
puzeći, služeći se dlakama kao osloncima za ruke i noge, naposletku je
uspela da se uspravi unutar velike crvene dvorane koja je sasvim
prijatno osvetljena, nema tu nekih zidova ili tavanice koje zapravo
uspeva da razazna, već samo iščezavanje u nijanse ružičaste proleća i
morskih školjki, u svim pravcima. ...
Utonuli su u san u prostoriji punoj hrkanja, uz prigušeno zvečanje
što je dopiralo iz klavira i užurbani topot milion nogu kiše u dvorištu
napolju. Kad se Slotrop probudio, bilo je to baš usred Zlog Časa, Trudi
je u nekoj drugoj prostoriji sa Gustavom i zveckaju šoljicama za kafu,
neka šarena mačka juri muve kraj prljavog prozora. Tamo kraj Špreje
Bela Žena čeka Slotropa. Nije naročito sklon tome da ode. Trudi i
Gustav ulaze noseći kafu i pola džointa, i svi sede okolo i ćaskaju.
Gustav je kompozitor. Mesecima je vodio rasplamsalu debatu sa
Zaureom oko toga ko je bolji, Betoven ili Rosini. Zaure je za Rosinija.
„Ja nisam toliko za Betovena kao Betovena”, slaže se Gustav, „koliko
za njega kao predstavnika nemačke dijalektike, uključivanja više nota
u skalu, što kulminira u vidu dodekafonske demokratije, u kojoj sve
note mogu jednako da se čuju. Betoven je bio jedan od tvoraca muzičke
slobode – potčinio se zahtevima istorije, uprkos svojoj gluvoći. Dok se
Rosini povukao kad mu je bilo 36, da se švalera i goji, Betoven je živeo
život ispunjen tragedijom i veličinom.”
„Pa?” to je Zaureov uobičajeni odgovor na ovo. „Šta bi ti radije
učinio? Poenta je u tome”, prekidajući Gustavov obično ozlojeđeni
uzvik, „što se čovek oseća dobro dok sluša Rosinija. Sve što želiš da
uradiš dok slušaš Betovena jeste da odeš i okupiraš Poljsku. Oda
radosti, baš. Taj čovek čak nije posedovao ni smisao za humor. Kažem
vam”, preteći mršavom starom pesnicom, „ima više Uzvišenog u
dobošarskoj deonici iz La Gazza Ladra nego u čitavoj Devetoj
simfoniji. Kod Rosinija je čitava suština u tome da ljubavnici uvek
završe zajedno, izolacija se prevaziđe, i svidelo se to tebi ili ne, to je to
ključno veliko centripetalno kretanje Sveta. Kroz mašinerije pohlepe,
sitničavosti, i zloupotrebe moći, dešava se ljubav. Sva govna su
pretočena u zlato. Zidovi se preskaču, penje se na balkone – slušaj!”
Bila je to noć početkom maja i u toku je bilo finalno bombardovanje
Berlina. Zaure je morao da viče iz petnih žila. „Ta Italijanka je u Alžiru,
Berberin je među posuđem, svraka krade sve što je na vidiku! Svet se
nezaustavljivo spaja. ...”
Ovog kišnog jutra, u tišini, izgledalo je da je Gustavova Nemačka
Dijalektika dostigla svoj kraj. Upravo mu je stigla vest, čak iz Beča, iz
nekih muzičkih izvora, da je Anton Vebern 399 mrtav. „Ubili su ga u
maju, Amerikanci. Besmisleno, slučajno, ako verujete u slučajnosti –
nekakav vojni kuvar iz Severne Karoline, nekakav kasni regrutant sa
kalibrom .45 kojim jedva da je znao da se služi, stigao prekasno za
Drugi svetski rat, no ne i za Veberna. Izgovor da se izvrši racija u kući
bilo je to što je Vebernov brat trgovao na crnom tržištu. Ko nije? Znaš
li kakav će to mit dati za hiljadu godina? Mladi varvari dolaze da ubiju
Poslednjeg Evropejca, što stoji na drugom kraju onoga što se odvijalo
još od Baha, širenja polimorfne razvratnosti muzike sve dok naposletku
sve note ne postanu jednake. ... Kuda se moglo ići nakon Veberna? Bio
je to trenutak najveće slobode. Sve je moralo da se sruši. Još jedan
Götterdämmerung 400 –”
„Budalo mlada”, ulazi sada Zaure, izvana, iz Berlina, cerekajući se
i vukući za sobom jastučnicu punu procvetalih vršaka tek pristiglih iz
severne Afrike. Izgleda kao čudo – krvlju podlivene oči, ruke kao u
debele bebe sasvim bez dlaka, šlic otkopčan, bez polovine dugmadi,
seda kosa i plava košulja poprskane nekakvom ogavnom zelenom
zgurom. „Upao sam u rupu od granate. Drži, brzo, srolaj malo ovoga.”
„Kako to misliš, ‘budalo mlada’”, pita ga Gustav.
„Mislim, ti i tvoji glavni muzičari”, zavapi Zaure. „Je li konačno
gotovo? Ili možda moramo da počnemo da capo401, od Karla Orfa?”
„Nikad mi to nije palo na pamet”, veli Gustav, i za trenutak je jasno
da je i Zaure čuo za Veberna, i da je na svoj prikriveni način pokušavao
da razveseli Gustava.
„Šta fali Rosiniju?”, urla Zaure, pripalivši. „A?”

399 Anton Vebern (Anton Webern, 1883-1945) – austrijski kompozitor, jedan od

najznačajnijih predstavnika bečke atonalne škole.
400 Sumrak bogova – poslednja opera u tetralogiji Prsten Nibelunga Riharda Vagnera.
401 Da capo (ital.) – od početka, sa vrha.
 „Uh” zavapi Gustav, „uh, uh, Rosini”, i evo ih opet, „ti prokleti
drevni čoveče. Zašto više niko ne ide na koncerte? Misliš da je to zbog
rata? Oh ne, ja ću ti reći zašto, starče – zato što su dvorane pune ljudi
poput tebe! Dupke pune! Napola utonuli u san, klimaju glavama i
osmehuju se, prde kroz zubne proteze, iskašljavaju i pljuju u papirne
vreće, smišljajući sve genijalnije zavere protiv svoje dece – ne samo
sopstvene, već i dece drugih ljudi’., samo sede okolo, na koncertu sa
svim tim ostalim sedokosim starim đavolima, baš fini pozadinski
mrmor šištanja, podrigivanja, krčanja creva, češanja, cvrčanja,
kreštanja, čitava opera krcata takvim ljudima da ima mesta samo za
stajanje, oni drhture u redovima za sedenje, vise sa vrhova najviših
balkona, i znaš li šta svi oni slušaju, Zaure? a? Svi oni slušaju Rosinija!
Sede tamo i balave na nekakav splet predvidljivih malih melodija,
naginju se napred, laktova na kolenima, mrmljajući: ‘Hajde, hajde
Rosini, da završimo sa tim pretencioznim fanfareom, da pređemo na
stvarno dobre melodije!’ Ponašanje bestidno kao kad se pojede čitava
tegla putera od kikirikija u jednom cugu. Sledi živahna Tancredi
tarantela i svi oduševljeno dobuju nogama, štekću zubima i lupaju
štapovima – ‘Ah, AH! E to je već bolje!”‘
„To je divna melodija”, uzvraća Zaure urlajući. „Popuši još jednu
od ovih i odsviraću ti je ovde na ovom ‘bozendorferu’.”
Praćena tarantelom, koja zaista jeste dobra melodija, Magda je
ušetala sa jutarnje kiše i sada mota džointe zajedno sa ostalima. Pruža
jedan Zaureu, da ga zapali. On prekida sviranje i dugo zuri u njega.
Klimajući glavom tu i tamo, smešeći se ili se mršteći.
Gustav ima običaj da se ruga, no ispostavilo se da Zaureu zaista ide
od ruke ta teška veština papiromantije, sposobnosti da izrekne
proročanstva zahvaljujući tome što posmatra način na koji ljudi motaju
džointe – oblik, obrazac lizanja, useci i nabori ili odsustvo istih na
papiru. „Uskoro ćeš se zaljubiti”, veli Zaure, „vidiš, ova linija ovde.”
„Dugačka je, zar ne? Da li to znači –”
„Dužina obično označava intenzitet. Ne vreme.”
„Kratko ali slatko”, uzdiše Magda. „Fabelhaft, was 402?” Trudi
prilazi da je zagrli. Liče na Muta i Džefa 403, Trudi je na štiklama
otprilike za stopu viša. Znaju kako to izgleda i idu po gradu zajedno kad

Fabelhaft, was? (nem.) – božanstveno, zar ne?

402

Mutt & Jeff (eng.) – strip Bada Fišera (Bud Fisher) koji je počeo da se objavljuje
403

1907. godine, kod nas preveden kao „Rile i Gile”.

god mogu, kako bi ljudima skrenule misli, makar i za tren.
„Kako ti se sviđa ova stvar?”, pita Zaure.
„Hubsch”, priznaje Gustav. „Pomalo stahlig, uz možda majušni
prizvuk Bodengeschmack iza Körper, što je svakako suffig 404„
„Ja bih pre rekao spritzig 405„, ne slaže se Zaure, ako je to zaista
neslaganje. „Svakako više bukettreich 406 u odnosu na prošlogodišnju
žetvu, ne misliš li?”
„Oh, za bilje sa Visokog Atlasa, zaista poseduje Art. Svakako se
može opisati kao kernig, pa čak i – što se često može reći za ono sauber
svojstvo što dominira u oblasti reke Oued Nfis – autentično pikant 407 „
„Zapravo bih bio sklon da kažem da potiče odnekud duž južne
padine Atlasa”, veli Zaure – „primeti Spiel, prilično glatt i blumig, pa
čak i nagoveštaj Fulle u njegovoj würzig 408 smelosti –”
„Ne ne ne, reći Fulle, to je zaista preterivanje, onaj ‘el abid emerald’
koji smo dobili prošlog meseca imao je Fülle. No ovo je očigledno više
zart 409 od toga.”
Istina je da su obojica toliko napušena da nijedan ne zna o čemu
govori, što je i dobro jer se u tom trenutku začulo užasno lupanje na
vratima i mnogo uzvika achtung s druge strane. Slotrop vrisnu i potrči
ka prozoru, pa napolje na krov i preko njega, s mukom se spustivši niz
galvanizovanu cev u naredno dvorište okrenuto ka ulici. Gore u
Zaureovoj sobi upada murija. Berlinska policija pojačana američkom
vojnom policijom u ulozi savetnika.
„Pokazaćete mi svoje papire!”, urla vođa racije.
Zaure se smeši i podiže pakovanje rizle, upravo pristiglo iz Pariza.
Dvadeset minuta kasnije, negde u američkom sektoru, Slotrop
ležerno prolazi pored kabarea ispred i unutar kojeg „visibabe”
bezizražajnihlica leškare, a radio ili gramofon negde svira miks pesama
Irvinga Berlina. Slotrop odlazi niz ulicu paranoično se zgurivši, evo sad

404 Hubsch (nem.) – lepo, fino; stahlig (nem.) – metalno, čelično; Bodengeschmack
(nem.) – ukus zemlje; Körper (nem.) – telo; suffig (nem.) – ukusno.
405 Spritzig (nem.) – sočno.
406 Bukettreich (nem.) – aromatično.
487 Art (nem.) – umešnost; kernig (nem.) – orašasto; sauber (nem.) – čisto; pikant

(nem.) – pikantno.
408 Spiel (nem.) – igra; glatt (nem.) – glatko; blumig (nem.) – mirisno; Fülle (nem.) –

punoća; würzig (nem.) – nalik začinu.

409 Zart (nem.) – delikatno.
„Bože blagoslovi Ameriku”, i-i „Ovo je vojska, gospodine Džouns”, što
su ekvivalenti Pesme Horsta Vesela 410 u varijanti njegove zemlje,
premda je Gustav, tamo u Jakobištrase, taj koji besni (niko njemu neće
poturiti taj trik kao Antenu Vebernu) na zbunjenog američkog
komandanta: „Parabola! Zamka! Niste vi nikada tamo preko bili imuni
na jednostavni nemački simfonijski luk, tonska do dominante, pa natrag
do tonske. Uzvišenost? Gesellschaft!”
„Teutonske?” veli komandant. „Dominante? Rat je završen, drugar.
Kakav je to rečnik?”
Sa natopljenih poljana Brandenburga vetar donosi nalete hladne
sitne kiše. Ruska konjica prelazi preko Kurfirstendama, goneći stado
krava da ih pokolju mučuće i blatnjave, trepavica orošenih finom
kišom. U sovjetskom sektoru devojke sa puškama prebačenim preko
poskakujućih vunom prekrivenih grudi usmeravaju saobraćaj mašući
jarkonarandžastim zastavicama. Buldožeri reže, kamioni s mukom
obaraju nakrivljene zidove, a mala deca navijaju pri svakom novom
vlažnom sudaru. Srebrni servisi za čaj zveckaju na palmama ukrašenim
terasama gde kaplje voda, konobari u uskim crnim dugačkim sakoima
okreću i naginju glave ukoso. Otvorena kočija prskajući prolazi, dva
ruska oficira optočena medaljama sede sa svojim damama u svilenim
haljinama i velikim šeširima mekanog oboda sa kojih se vijore trake na
povetarcu. Na reci, patke zelenih glava svetlucajući plutaju među
talasastim tragovima koje svaka ostavlja iza sebe. Dim založenog
drveta rasipa se iz ulubljene cevi na Margeritinoj kući. Prvo što Slotrop
vidi unutra jeste cipela na štiklu koja mu leti pravo u glavu. Uspeva na
vreme da utekne s puta. Margerita kleči na krevetu, ubrzano diše i
netremice ga posmatra. „Ostavio si me.”
„Imao sam neka posla.” On pretura po konzervama na polici iznad
šporeta, pronalazi osušene cvetove deteline za čaj.
„Ali ostavio si me samu.” Kosa joj leti u sivocrnom oblaku oko lica.
Njome upravljaju unutrašnji vetrovi koje on nikada nije osetio.
„Samo na kratko. Želiš li čaj?” Kreće napolje sa praznom
konzervom.
„Šta znači na kratko? Za ime sveta, zar nisi bio sam?”
„Naravno da jesam.” Zahvata vodu iz bureta za kišnicu pred

Pesma Horsta Vesela, poznata i kao „Podignite zastave visoko”, bila je himna
410

nemačke Nacional-socijalističke partije.

vratima. Ona leži, trese se, lice joj je uznemireno, bespomoćno.
Slotrop stavlja konzervu da provri. „Prilično si čvrsto spavala. Zar
ovde nije bezbedno? Jesi li na to mislila?”
„Bezbedno.” Užasan smeh. Kad bi barem prestala. Voda je počela
da pucketa. „Znaš li šta su mi radili? Šta su mi trpali na grudi? Kojim
su me imenima nazivali?”
„Ko, Greta?”
„Kad si otišao, ja sam se probudila. Dozivala sam te, ali se nisi
vratio. Kad su bili sigurni da si otišao, došli su unutra. ...”
„Zašto nisi pokušala da ostaneš budna?”
„Bila sam budna!” Sunčeva svetlost, uključena, probija se unutra.
Pred tim jakim osvetljenjem ona okreće glavu.
Dok on pravi čaj, ona sedi na krevetu, psuje ga na nemačkom i
italijanskom, glasom koji samo što se ne raspukne. Pruža joj šolju. Ona
mu je izbija iz ruke.
„Vidi, hajde malo lakše, može?” Seda kraj nje i duva u svoj čaj.
Šolja koju je odbila leži prevrnuta, tamo gde je pala. Tamna mrlja se
puši i natapa drvene daske. Detelina se negde daleko podiže, rasprši:
utvara. ... Nakon nekog vremena ona ga uzima za ruku.
„Žao mi je što sam te ostavio samu.”
Ona počinje da plače.
I plače čitavog dana. Slotrop tone u san, neprekidno se budeći na
njene jecaje, budeći se da je dotakne, uvek u dodiru, sa nekim delom
nje, nekim delom njega. ... U jednom snu iz ovog vremena došao mu je
otac. Slotrop je u suton lutao kraj Mangahanoka, blizu stare natrule
fabrike hartije, napuštene još devedesetih. Silueta čaplje se izdiže
naspram blistave narandžaste što gasne. „Sine”, padajuća kula reči što
se same preko sebe stropoštavaju, „predsednik je umro pre tri meseca.”
Slotrop stoji i psuje ga. „Zašto mi nisi rekao? Ćale, voleo sam ga. Ti si
samo želeo da me prodaš ‘IG Farbenu’. Prodao si me.” Starčeve se oči
pune suzama. „Oh sine...”, pokušava da ga uhvati za ruku. No nebo je
mračno, čaplja ie nestala, sablasni skelet fabrike i mračno bujanje reke
govore vreme je da se pođe... zatim nema ni njegovog oca, nije bilo
vremena da se oprosti, prema se njegovo lice zadržava, lice Broderika
koji ga je prodao, još dugo po buđenju, i tuga na njemu koju mu je
uzrokovao Slotrop, budalasto nesmotreno dete. Margerita se naginje
nad njim, vrhovima noktiju
 mu otire suze sa lica. Nokti su joj veoma oštri i često se zaustavljaju
kad mu se približe očima.
„Plašim se”, šapuće ona. „Svega. Svog lica u ogledalu – kad sam
bila dete, govorili su mi da se ne gledam često u ogledalu jer ću ugledati
Đavola iza stakla... i...” osvrćući se na ogledalo sa belim cvetovima iza
njih, „moramo da ga prekrijemo, molim te, zar ne možemo da ga
prekrijemo... tamo se oni... naročito noću –”
„Polako.” Pomera se da dotakne njeno telo što većom površinom
sopstvenog. Grli je. Drhtanje je snažno, i možda nesmirljivo: nakon
nekog vremena i Slotrop počinje da drhti, istom fazom oscilovanja.
„Molim te, smiri se.” Šta god da ju je zaposelo potrebuje dodir,
potrebno mu je da se neutaživo poji dodirom.
Dubina toga ga plaši. Oseća se odgovornim za njenu bezbednost, a
često i uhvaćeno u zamku. Isprva ostaju zajedno danima u cugu, sve
dok on ne mora da izađe da proda drogu, ili da traži hranu. On ne spava
mnogo. Zatiče sebe kako refleksno izgovara laži – „U redu je”, „Ne
treba da brineš ni oko čega.” Ponekad uspeva da bude sam kraj reke, da
peca pomoću komada uzice i jedne njene ukosnice. Uspevaju da pojedu
jednu ribu dnevno, ponekad i dve, kad je sretan dan. U pitanju su neke
čudne ribe, bilo šta što ovih dana pliva berlinskim vodama dolazi u
obzir samo u krajnjem slučaju. Kad Greta u snu plače duže no što on
može da podnese, mora da je probudi. Tada pokušavaju da razgovaraju,
ili da se ševe, mada je on sve manje i manje raspoložen, zbog čega ona
postaje još gora jer oseća da je on odbacuje, što on zaista i čini. Čini se
da je umiruje bičevanje, što njega oslobađa odgovornosti. No ponekad
je preumoran čak i za to. Ona ga neprekidno izaziva. Jedne večeri pred
nju stavlja pečenu ribu, nezdravu žutu šaranku oštećenog mozga. Ona
ne može da je jede, razboleće se.
„Moraš da jedeš.”
Ona pomera glavu u stranu, prvo na jednu, potom na drugu.
„Oh bože, kakva tužna priča, slušaj kučko, nisi ti jedina koja je
ikada patila – jesi li skoro bila tamo napolju?”
„Naravno. Stalno zaboravljam koliko ti mora da si patio.”
„Dođavola, vi Nemci ste ludi, vi svi mislite da je čitav svet protiv
vas.” „Ja nisam Nemica”, kao da se upravo setila, „ja sam od
Langobarda.” „Dovoljno slično, srce.”
Sikćući, raširenih nosnica, ona grabi stočić i baca ga u stranu,
tanjiri, escajg, riba leti pljus o zid gde počinje da klizi ka drvenariji, i
dalje, čak i u smrti, prošavši bolje od svih. Njih dvoje sede na svoje dve
stolice ravnih naslona, sa metar i po opasno praznog prostora između.
Toplo je, romantično leto ‘45. godine, i bez obzira na predaju, kultura
smrti i dalje vlada: ono što je baka nazivala „zločinom iz strasti” postalo
je, u nedostatku strasti prema bilo čemu tih dana, preferirana tehnika
rešavanja interpersonalnih svađa.
„Počisti to.”
Ona pljucnu bledi odgriženi nokat sa jednog od gornjih zuba i
nasmeje se, onim divnim smehom Erdmanove. Tresući se, Slotrop samo
što ne kaže: „Ne znaš koliko si blizu Zatim, sasvim slučajno, primećuje
izraz njenog lica. Naravno da zna koliko je blizu. „O.K., O.K.”
Razbacuje njen veš svuda po sobi sve dok ne pronađe crni steznik koji
je tražio. Metalne kopče haltera ostavljaju joj izdignute tamne male
krivudave ožiljke preko izbledelih pređašnjih modrica na stražnjici i
butinama. Mora da poteče krv da bi pristala da počisti ribu. Kad je
završila, kleknula je ispred njega i poljubila mu čizme. Nije to baš
scenario koji je želela, no dovoljno je blizu, srce.
Svakog dana se sve više približavaju, i on se plaši. Nikada tako
nešto nije video. Kad odlazi u grad, ona ga preklinje da je veže njenim
najlon-čarapama, u obliku zvezde, za okvir kreveta. Ponekad bi ona
otišla iz kuće, ne bi je bilo danima, a onda bi se vratila sa pričama o
crnačkim pripadnicima vojne policije koji su je tukli pendrecima, jebali
je u dupe, koliko je uživala u tome, nadajući se da će izazvati nekakvu
rasnu/seksualnu reakciju, nešto pomalo bizarno, nešto malo drugačije.
...
Šta god da je bilo u pitanju kod nje, prelazilo je i na njega. Napolju,
među ruševinama, sada zapaža tamu na rubovima svih izlomljenih
oblika, kako se pokazuje iza njih. Svetlost se gnezdi u Margeritinoj kosi
nalik crnim gugutkama. Spustio bi pogled na svoje krečnobele ruke i
duž rubova svakog prsta tama bi se nakupila i pokuljala. Na nebu iznad
Aleksanderplaca ugledao je KEZVH mandalu Obersta Encijana, a
Čičerinovo lice na nekoliko nepoznatih „visibaba”. Preko fasade
„Titanija-palasta” jedne je noći, kroz izmaglicu ugledao, crvenim
neonskim svetlima ispisano, UMRI, SLOTROPE. Jedne nedelje, na
Vanzeu, armada jedara se nagnula na istu stranu, strpljivo, snoliko u
vetar, prolazeći zauvek kraj druge obale, skupina male dece sa
vojničkim kapama napravljenim od starih vojnih mapa kovala je zaveru
da ga udavi i žrtvuje. Pobegao je samo zahvaljujući tome što je tri puta
promrmljao Hauptstufe.
Kuća kraj reke je zabran koji deluje kao sistem vešanja namenjen
danu i vremenskim prilikama, dopuštajući tek blago kruženje svetlosti
i toplote, spuštanje uveče, ponovno podizanje ujutro sve do podnevnog
vrhunca, no sve je prigušeno, blago zanjihano zbog potresa dana što
protiče napolju.
Kad Greta čuje pucnjeve napolju, na sve udaljenijim ulicama,
pomisliće na zvučnu fazu svoje rane karijere, i shvatiće eksplozije kao
znak da divovska poprišta njenih snova imaju biti blago zakrčena
hiljadama statista: pokornih, uteklih pred pucnjevima pušaka, što se
uspinju i spuštaju, poređanih u obrasce koji će odgovarati režiserovoj
predstavi o slikovitom – reka lica, našminkana žuto sa belim usnama
zbog ograničenja filmske trake u ono vreme, oznojani žuti zbegovi
iznova i iznova uhvaćeni, što ne beže ni od čega, što nikuda neće uteći.
...
Sada je rano jutro. Slotropov dah beo je u vazduhu. Samo što se
probudio iz sna. Deo prvi neke poeme, sa drvorezima što prate tekst –
neka žena prisustvuje izložbi pasa koja je istovremeno, na neki način, i
servis za oplodnju. Povela je svog pekinezera, ženku sa strašno slatkim
imenom, Mimzi ili Gu-gu ili tako nešto, da je opsluže. Ubija vreme u
vrtu, zajedno sa nekim drugim ženama srednje klase, nalik njoj, kad iz
nekog boksa u blizini čuje zvuk svoje kuje koja svršava. Zvuk se
nastavlja mnogo duže nego što je prikladno, i ona odjednom shvata da
je taj zvuk njen sopstveni glas, taj beskonačni uzvik psećeg užitka.
Ostali se, pristojno, pretvaraju da ne primećuju. Ona oseća stid, no
bespomoćna je, sada gonjena potrebom da izađe i pronađe druge
životinjske vrste za jebanje. Sisa penis nekog šarenog mešanca koji je
pokušao da naskoči na nju na ulici. Na pustopoljini kraj ograde od
bodljikave žice, sa zimskim vatrama preko oblaka, neki visoki konj je
primorava da klekne, pasivno, i da mu ljubi kopita. Mačke i kanadske
kune, hijene i zečevi, jebu je u automobilima, izgubljenu po noći u
šumama, napolju kraj napajališta u pustinji.
Na početku Dela drugog otkriva da je trudna. Njen suprug, neki
glupi bezbrižni prodavac vrata s mrežom, sklapa dogovor s njom: ono
što je ona obećala nikada se ne sazna, no za uzvrat, za devet meseci od
tada, on će je odvesti tamo gde želi da ode. Sada, skoro pred njen
porođaj, on je na reci, nekoj američkoj reci, u čamcu, vesla i vodi je na
putovanje. Ključna boja ovog odeljka je ljubičasta.
Deo treći je zatiče na dnu reke. Udavila se. No svakakvi oblici
života joj naseljavaju matericu. „Koristeći je kao sirenu” (stih 7),
pronose je kroz ove zelene rečne dubine. „Spušta se dole, i napolje opet
vadi. / Stari Skvalidoci, što ore po dubinama, / na kraju svog dana setve
/ ugleda njen zeleni stomak među travama” (stihovi 10 – 13), i vadi je
napolje. On predstavlja uobičajeno bradatu figuru Neptuna sa starim,
mirnim licem. Iz njenog tela pokulja niz sada drugačijih stvorenja,
oktopoda, irvasa, kengura, „Ko može da pobroji sve / što izašlo je iz nje
tog dana?” Skvalidoci uspeva tek krajičkom oka da vidi to neverovatno
izlivanje dok je nosi ka površini. Napolju je mirno i suncem obasjano
zeleno jezero ili bara, obraslo travom po obodima, u senci vrba. Insekti
zuje i lebde. Ključna boja je sada zelena. „I tamo kad na sunce izađe /
Njen leš u vodi nađe san / i u dubinama leta / stvorenja odoše svojim
putem / svako svojoj pravoj ljubavi / na vrhuncu poslepodneva / dok je
mirna reka tekla. ...”
Taj će ga san proganjati. Stavlja mamac na udicu, čuči na obali,
zabacuje u reku Spreju. Potom pali vojničku cigaretu i ostaje tako,
nepomičan, dugo, dok se magla beličasto kreće između kuća na obali,
gore na nebu ratni avioni zuje negde skriveni od pogleda, a psi trče i
laju po ulicama u zaleđini.

□ □ □ □ □ □ □

Kad u njemu nema ljudi, enterijer je čeličnosiv. Kad je napunjen, onda

je zelen, ugodno kiselozelen. Sunčeva svetlost dopire kroz brodske
prozore u višim poprečnim pregradama (Riicksichtslos 411 postiže stalan
ugao od 23° 27’), dok čelični umivaonici stoje duž donjih pregrada. Na
kraju svakog od podtoaleta nalaze se kafeterije i voajerske predstave na
vergl. Primetićete da se starije, manje otmene žene negermanskog
izgleda nalaze u uređajima namenjenim vojnicima. Prave, rasno
odgovarajuće zlatne cure bujnog poprsja idu višim činovima, natürlich.
To vam je primer onog nacističkog fanatizma.
Sam Rücksichtslos je proizvod druge vrste fanatizma: fanatizma
specijalista. Ovo ovde plovilo je Toaletbrod, vrhunac nemačke
manijakalne predanosti potpodelama. „Ako je kuća organska”,
obrazlagali su domišljati rani zagovornici Toaletbroda, „porodica živi

411 Rücksichtslos (nem.) – nepromišljen, bezobziran.

u toj kući, porodica je organska, kuća je spoljašnji i vidljivi znak,
shvatate”, iza svojih zatamnjenih naočara i ispod svojih sivih vojničkih
frizura ne verujući niti u jednu jedinu reč toga, makijavelistički i
mladalački, ne još sasvim zreli za paranoju, „i ako je kupatilo deo kuće
– kuća-je-organska! ha-hah” pevajući, prekorevajući, pokazujući na
krupnog inženjera bledog lica, kose razdeljene po sredini i zalizane
unatrag, koji je zapravo pocrveneo i zagledao se u svoja kolena među
svim tim dobrodušnim iskeženim zubima svojih nasmejanih kolega
tehnologa jer bi bio sasvim zaboravio na tu stvar (Albert Šper, lično, u
sivom odelu sa mrljom od krede na rukavu, skroz natrag, podbočen i
naslonjen na zid, neverovatno nalik onom američkom glumcu što glumi
kauboje, Henriju Fondi, već je zaboravio na kuću koja je organska, i
niko ne pokazuje na njega, čin nosi svoje privilegije). „Onda je Toaletni
brod za Kriegsmarine 412 isto što i kupatilo za kuću. Jer je mornarica
organska, to svi znamo, ha-hah!” [Generalni, a možda i admiralni,
smeh.] Rücksichtslos je trebalo da bude glavni brod u čitavoj
Geschwader 413 Toaletbrodova. No kvota za nabavku čelika je
prebačena sa mornarice u korist programa proizvodnje raketa A4. Da,
to se čini neobičnim, no setite se da se u to vreme već na čelu Raketnog
komiteta nalazio Degenkolb, i da je imao i moć i volju da se meša u sve
grane službi. I tako je Rücksichtslos jedini svoje vrste, stari kolekcionari
ratnih brodova, i ako tragate za jednim takvim, bolje da požurite jer je
GE već svratio da baci pogled. Sreća da ga se boljševici nisu dočepali,
je li, Čarls? Čarls, u međuvremenu, kako se čini, u svoje papire unosi
opsežne beleške, no zapravo beleži zapažanja vezana za proteklu scenu,
kao na primer Svi oni gledaju u mene, ili Poručnik Rinso kuje zaveru da
me ubije, kao i, razume se, uvek pouzdanu primedbu I on je jedan od
njih ijedne večeri ću ga uhvatiti, i sada je već Čarlsov kolega, Stiv, već
sasvim zaboravio na Ruse i prekinuo ispitivanje ventila vodokotlića
kako bi se dobro zagledao u tog Čarlsa, ne možeš da biraš svoju ekipu
za ispitivanje, ne ako si tek završio školu i evo me ovde, u šupku ničega,
tek potrčko ovome – šta je on, peder? Šta sam ju? Šta GE želi daja
budem? Je li ovo nekakav poremećeni oblik kompanijskog kažnjavanja,
pa čak i, blagi Bože, trajno izgnanstvo! Ja sam čovek od karijere, a oni
mogu ovde da me drže dvadeset godina ako tako žele, i niko nikada
neće znati, samo će to pripisati troškovima. Šila! Kako ću da kažem
Šili? Vereni smo. Ovo je njena fotografija (kosa ukovrdžana poput

412 Kriegsmarine (nem.) – ratna mornarica.

413 Geschwader (nem.) – deo flote, grupa.
ustalasanog mora pada joj u stilu Rite Hejvort, oči koje bi, da je ovo
slika u boji, imale žute kapke sa ružičastim ivicama, i usta kao kifla za
hot dog na bilbordu). Izveo ju je u Ba-fa-lo Baju,

Da potraže zabave malo,

Veliki stari močvarni komarcu moj očajni
A njemu da li je stalo?
Turio glavu kroz haljinu veselo
Nacerio se, i šta se sad desilo,
Stvari se oteše kontroli u Bafalo Bajuu
Komarcu, veseli dečarcu, uspori,
Sad – smo -tu!
Ja ta, ta-ta, ja-ta-ta, ta-ta
Zabava gde je, govori,
A sad svi!

Oh znate, kad ste mladi i zdravi [„Svi zajedno”, u ovom slučaju pun
Toaletbrod finih mladih momaka sa naočarima sa rožnatim okvirom i u
nepropusnim čizmama, iz Skenektadija, sada pevaju u pozadini ovog
ovde rečitativa] i kad ste dobro dete koje ide u crkvu, baš je žalosna
stvar kad se na vama iznenada izređa čopor tih teksaških komaraca, to
vas može unazaditi za dvadeset godina. Pa da, postoje momci baš kao
vi koji idu okolo, možda ste danas na ulici videli takvog jednog a da
niste ni znali, sa umom deteta, samo zato što su ga se dočepali ti komarci
i počinili svoje neizrecive stvari. I mi smo postavili insekticide, i-i
bombardovali rečne rukavce uljem citronele, i ništa ne vredi, narode.
Razmnožavaju se brže no što mi možemo da ih poubijamo, i hoćemo li
samo podviti rep i pustiti ih na miru tamo u Bafalo Baju gde je moja
cura Šila morala da vidi ogavno ponašanje tih – stvari, hoćemo li im
uopšte dozvoliti da postoje!

– I kaže
Stvari se oteše kontroli u Bafalo Bajuu
Komarcu, veseli dečarcu, uspori,
Mljac mljac –
 Komarcu, veseli dečarcu, uspori!

E pa, ne možete a da se ne zapitate ko je zapravo paranoičniji od

njih dvojice. Stiv je bez sumnje strašno drzak kad tako olajava Čarlsa.
Među presmešnim grafitima matematičara u poseti,

tako nešto, sada idu i zaviruju svuda po uskom klozetu u obliku

kobasice, dvojica mladih/starih ljudi, noge im se vuku kroz vodu i ne
odzvanjaju više po zakošenoj čeličnoj palubi, obličja im postaju sve
providnija sa povećanjem razdaljine da ih više nije moguće razaznati.
Samo prazan odeljak ovde, žbice u obliku slova S na uređajima za
voajerske predstave, nizovi ogledala okrenutih jedna prema drugima,
odražavajući jedna druga, okvir za okvirom, u krivulji veoma velikog
prečnika. Sve do kraja ovog dela krivulje smatra se delom prostora
Rücksichtslosa. Što ga čini poprilično debelim brodom. Što za sobom
povlači njegovo pravo prvenstva prolaza. „Moral posade”, šapuću oni
lisci na sastancima ministarstva, „mornarsko sujeverje. Ogledala tačno
u ponoć. Mi znamo, zar ne?”
Oficirski klozeti su, za razliku od vojničkih, obloženi crvenim
baršunom. Dekoracije su iz Priručnika za bezbednost iz 1930-ih godina.
Što će reći, svuda po zidovima, kao fotografiti, nalaze se slike Užasnih
Nesreća iz Nemačke Pomorske Istorije. Sudari, eksplozije oružarnica,
potapanja podmornica, baš prava stvar ako ste oficir koji pokušava da
kenja. Lisci su bili marljivi. Zapovednici dobijaju čitave apartmane,
privatnu tuš-kabinu ili ugrađenu kadu, manikirku (uglavnom volonterke
iz BDM 414), saunu, sto za masažu. Za uzvrat, međutim, sve poprečne
pregrade, kao i tavanica, zauzimaju ogromne fotografije Hitlera u
različitim pozama pri poslu. Toalet papir! Toalet papir je iscrtan,
kvadrat za kvadratom, karikaturama Čerčila, Ajzenhauera, Ruzvelta,
Čang Kaj Šeka, a postojao je čak i karikaturista među osobljem, uvek
na dužnosti, da po želji ilustruje neiscrtan papir za one poznavaoce koji
su vazda u potrazi za neobičnim. Vagner i Hugo Volf prikopčani su na
zvučnike gore u radijskoj kabini. Cigarete su bile besplatne. Bio je to

BDM (nem. Bund Deutscher Mädel) – Liga nemačkih devojaka, ženski ogranak
414

omladinskog pokreta Nacističke partije, Hitlerove omladine.

dobar život na Toaletbrodu Rücksichtslos, dok se ovaj probijao od
Svinoujšća do Helgolanda, svuda gde je bio potreban, kamufliran u
tonove sive, u stilu sa prelaza dva veka, sa pramcima oštrih senki što se
obrušavaju na vas sa krme tako da niste mogli utvrditi na koju se stranu
brod zaputio. Brodska posada je zapravo živela tu, svaki čovek u svojoj
kabini wc-a, od kojih je svaka imala sopstveni katanac i ključ, a slike
pinap devojaka i police sa knjigama ukrašavale su pregradne zidove...
a postojala su čak i jednosmerna ogledala kako biste mogli opušteno
sedeti, dok vam penis visi nad ledeno hladnom morskom vodom u šolji,
slušati Narodni radio-prijemnik 415 VE-301, i posmatrati poslepodnevnu
gužvu, to užurbano odzvanjanje nogu i razgovora, partije karata unutar
zajedničkih toaleta, trgovce na prestolima od pravog porcelana što
primaju posetioce, od kojih su neki u koloni što se proteže daleko izvan
samog odeljka (tihi redovi, sasvim poslovni, nešto nalik redovima u
bankama), toaletne advokate što dele savete, sve moguće posetioce što
dolaze i odlaze, posade iz podmornica što ulaze pogrbljene, trzajući
pogled unezvereno ka tavanici svakih sekund ili dva, mornare sa
razarača što se šegače oko korita (gigantskih korita! što se protežu
čitavom dužinom potporne grede palube, pa čak i, kaže legenda, i dalje
u prostor ogledala, dovoljno velikih da se na njima smesti 40 ili 50
bolnih šupaka jedan kraj drugog, dok ispod grmi postojana reka slane
tekuće vode), paleći čitave svitke toalet papira, e to je ono što su
posebno voleli da rade, da ih pale da sagorevaju žutim plamenom u vodi
uzvodno i da se zlurado cerekaju dok jedan za drugim oni koji sede
nizvodno đipaju sa rupa vrišteći i držeći se za dupeta puna plikova, i da
udišu miris oprljenih stidnih dlaka. Ni posada Toaletbroda nije bila
iznad toga da upriliči poneku smicalicu tu i tamo. Ko može da zaboravi
ono kad su brodski mehaničari Hopman i Krojs, na vrhuncu Epidemije
ptomaina 1943. godine, preusmerili otpadne kanale u ventilacioni
sistem brodske kabine zamenika komandanta broda. Zamenik
komandanta se, budući stara toaletbrodska kuka, dobroćudno nasmejao
na tu domišljatu šalu i premestio Hopmana i Krojsa na ledolomac, da bi
ta dvojica skatotehničara 416 potom podizali monolite približnog oblika
govanceta od leda i snega svuda po Arktiku. S vremena na vreme se
poneki pojavi na santi leda koja pluta ka jugu u svom utvarnom sjaju,
izazivajući opšte divljenje.

415 Narodni radio-prijemnik – serija radio-prijemnika izrađena na zahtev nacističkog

ministra propagande Jozefa Gebelsa.

416 Skato – prefiks koji označava sve u vezi sa izmetom.
 Dobar brod, dobra posada, Srećan Božić i da se bacimo na posao.
Horst Ahtfaden, donedavno zaposlen u Elektromechanische Werke, u
Karlshagenu (još jedna šifra za stanicu za testiranje u Penemindeu),
zaista nema vremenu za pomorsku nostalgiju. Budući da ga jure
tehnički špijuni tri ili četiri nacije, imao je užasnu sreću da ga pokupi
Švarckomanda, koja, koliko je njemu poznato, sada možda predstavlja
i zasebnu naciju. Zatvorili su ga u kupatilo za brodske inženjere. Otkako
je ovde, gledao je kako zamamna Gerda i njena Krznena Boa ponavljaju
istu tačku 178 puta (obio je kutiju sa novčićima i smislio kako da je
izbegne), i čar se izgubila. Šta oni žele? Zašto zauzimaju ovu olupinu
usred Kilskog kanala? Zašto Britanci nešto ne urade povodom toga?
Gledaj na to ovako, Ahtfadene. Ovaj ovde Toaletbrod je aerotunel,
ništa drugo. Ako je tenzorska analiza dovoljno dobra za turbulenciju,
trebalo bi da je dovoljno dobra i za istoriju. Trebalo bi da postoje
čvorovi, kritične tačke... trebalo bi da postoje superizvodi tog zgusnutog
i nezasitog toka koji se može podesiti na nulu da se pronađu te kritične
tačke. ... 1904. je bila jedna od njih – 1904. je bila godina kada je
admiral Roždestvenski otplovio svojom flotom oko pola sveta kako bi
oslobodio Port Artur, zahvaljujući čemu se tvoj trenutni zatočilac
Encijan obreo na ovoj planeti, bila je to godina kada su Nemci gotovo
sasvim istrebili Herero narod, što je Encijanu dalo neke prilično čudne
predstave o opstanku, bila je to godina kada su ljudi iz američke Uprave
za hranu i lekove izvukli kokain iz „koka-kole”, što nam je dalo
alkoholičarsko i pogibeljno orijentisanu generaciju Amera idealno
pripremljenu za borbu u Drugom svetskom ratu, i bila je to godina kada
je Ludvig Prantl otkrio granični sloj, što je zaista pokrenulo
aerodinamiku i dovelo te upravo ovde, upravo sada. 1904. godina,
Ahtfadene. Ha, ha! To je bolja šala na tvoj račun nego bilo koji oprljeni
šupak. Mnogo ti imaš od toga. Ne možeš da plivaš uzvodno, barem ne
pod trenutnim okolnostima, sve što možeš jeste da tome pridružiš broj
i da trpiš, Horst, momče. Ili, ako možeš da se odvojiš od Gerde i njene
Krznene Boe, evo ideje – pronađi bezdimenzionalni koeficijent samoga
sebe. Nalaziš se u aero tunelu, sećaš se? Ti si čovek od aerodinamike.
Dakle –
Koeficijenti, ja, ja. ... Ahtfaden se neutešno baca na grimizni toalet
za obolele od veneričnih bolesti skroz dole na samom kraju niza.
Razume se on u koeficijente. U Ahenu su nekada, neko vreme, on i
njegove kolege stajali u prednjoj stražarskoj kuli: posmatrali su tu
zemlju Varvara kroz majušno okno Hermana i Vajzelbergera. Strašne
kompresije, dijamantne senke što se uvijaju poput zmija. Često bi
stimulus bio veći od samog modela – sama potreba da se meri uticala je
na opservacije. Trebalo bi da im je to bio pokazatelj. Niko u to vreme
nije pisao o strujnom polju u supersoničnim aerotunelima. Bio je
okružen mitom, kao i čistim, primitivnim strahom. Profesor Vagner iz
Darmštata je predvideo da bi vazduh pri brzini većoj od 5 maha prešao
u tečno stanje. Ako bi ugaona i prostorna frekvencija bile jednake,
resonanca bi bacila projektil u snažne oscilacije. Uvrtao bi se do
uništenja. „Lunarno kretanje”, tako smo to zvali. „Bingen-olovkama”
bismo nazivali spiralne kondenzacijske tragove na nebu. Užasnuti.
Šliren-senke 417 su plesale. U Penemindeu je test sekcija iznosila 40 x
40 crn, što je otprilike bila veličina stranice tabloida. „Mole se ne samo
za svoj svakodnevni hleb”, Štrezeman je rekao, „već i za svoju dnevnu
iluziju.” Mi smo, zureći kroz debelo staklo, imali svoj Dnevni šok –
jedine novine koje su mnogi od nas uopšte čitali.
Dolaziš ovamo – upravo pristigao u grad, ovde u samo središte
centra Penemindea, hej, kako se ovde zabavljate? tegliš svoj
provincijski kofer sa nekoliko košulja, primerkom Handbuch, možda i
Krancovim Lehrbuch der Ballistik. Napamet si naučio Akereta,
Buzemana, Fon Karmana i Mura, nekoliko radova sa Konferencije
Volta 418. No užas te ne napušta. Ovo je brže od zvuka, od reči koje je
izgovorila s druge strane prostorije toliko ispunjene svetlošću, od
muzike džez orkestra sa radija kad nisi mogao da zaspiš, grubih uzvika
Heil među bledim generatorima i sa galerija krcatim rukovodiocima...
Gomerijanci su zviždukali sa visokih klisura (užasni padovi, strmina,
zvižduk što se pronosi niz liticu sve do sela-igračke što leži vekovima,
kilometrima ispod...) dok si sedeo na krmi KdF 419 broda sam, odvojen
od plesanja oko majskog drveta na beloj palubi, preplanulih tela punih
piva i pesme, stomačina u šortsevima i majicama, i dok si slušao pra-
španski, zviždukan, ne izgovoren, sa planina oko Čipude... Gomera je
bila poslednji komad zemlje koji je Kolumbo dotakao pre Amerike. Je
li ih i on čuo, te poslednje noći? Jesu li imali poruku za njega?

417 Šliren – odnosi se na optičku nehomogenost transparentnih materijala koja nije

nužno vidljiva golim okom.
418 Konferencija Volta – međunarodne naučne konferencije koje su se održavale u

Italiji u organizaciji Kraljevske akademije nauka u Rimu i Fondacije „Alesandro

Volta”. Tema Pete konferencije, održane 1935. godine, bile su velike brzine u
avijaciji. Svi navedeni naučnici su učestvovali na ovoj konferenciji.
419 KdF (nem. Kraft dutch Freude) – „snaga kroz radost”, jedan od mnogih nacističkih

slogana, sa ciljem da se poveća industrijska proizvodnja.

Upozorenje? Da li je mogao da razume vidovite kozare u tmini, gore
među grmljem kanarske božikovine i faje, sasvim zelene pod
poslednjim zalaskom sunca Evrope?
U aerodinamici se, budući da isprva imaš samo to što je na papiru,
služiš bezdimenzionalnim koeficijentima: odnosima ovoga prema
onome – centimetrima, gramima, sekundama što se sve uredno potiru
na sve strane. Ovo ti omogućava da se služiš modelima, da podesiš
protok vazduha kako bi merio ono što tebe zanima, i da podesiš razmeru
rezultata iz aerotunela tako da odgovaraju stvarnom stanju, a da ne
naletiš na previše nepoznatih, jer ovi koeficijenti važe za sve dimenzije.
Obično su nazive dobijali prema ljudima – Renoldsov, Prandtlov,
Pekleov, Nuseltov, Mahov broj – i pitanje koje se postavlja je, šta kažete
na Ahtfadenov broj? Kakvi su izgledi za to?
Ne baš dobri. Parametri se razmnožavaju poput komaraca u
močvari, brže nego što uspeva da ih se reši. Glad, kompromis, novac,
paranoja, uspomene, uteha, krivica. Krivica kod Ahtfadena, međutim,
dobija negativan predznak, iako je u Zoni postala veoma tražena roba.
Izdržavani ljudi iz svih krajeva sveta uskoro će dolaziti u Hajdelberg da
steknu diplomu iz krivice. Postojaće barovi i noćni klubovi posebno
orijentisani ka uživaocima krivice. Logori smrti će se pretvoriti u
turističke atrakcije, stranci sa foto-aparatima će dolaziti u krdima,
zagolicani krivicom, zadrhtali pred krivicom. Žalim slučaj – nije to za
ovog ovde Ahtfadena, koji sleže ramenima na sve svoje umnožene
odraze u nizu ogledala što se nižu do levog i desnog boka – uzeo ju je
u obzir samo do trenutka kad se vazduh suviše razredio da bi imalo
ikakvog značaja. Šta je ona radila nakon toga, to više nije bila njegova
odgovornost. Pitajte Vajhenstelera, pitajte Flauma i Fibela – oni su bili
ljudi za ponovni ulazak. Pitajte grupu za navođenje, oni su je usmerili
tamo kuda je išla. ...
„Smatrate li da je malo šizoidno”, sada glasno pita sve prednjice i
sva leđa Ahtfadena, „raščlanjivati profil leta na segmente
odgovornosti? Bilo je to pola metka, pola strele. To je zahtevalo ovo, a
ne mi. Dakle. Možda ste upotrebili pušku, radio, pisaću mašinu. Neke
su pisaće mašine u Vajholu, u Pentagonu, ubile više civila nego što bi
naše male A4 ikada mogle da se nadaju. Ili ste apsolutno sami, sami sa
svojom sopstvenom smrću, ili ste deo krupnijeg poduhvata, i
učestvujete u smrtima drugih. Nismo li svi mi jedno? Šta je vaš izbor”,
sada pita Fahringer, zujeći bezizražajno kroz filtere uspomena, „mala
kola, ili velika?” ludi Fahringer, jedini iz kluba u Penemindeu koji je
odbio da nosi ekskluzivnu značku sa perom fazana na traci kape jer nije
mogao da se natera da ubije, kojeg bi uveče viđali na plaži kako sedi u
položaju lotosa i zuri u zalazeće sunce, i koji je prvi u Penemindeu
postao plen esesovaca, odveden jednog podneva u maglu,
laboratorijskog mantila kao zastave predaje, ubrzo nevidljiv od crnih
uniformi, kože i metala njegove pratnje. Ostavio je za sobom nekoliko
mirišljavih štapića, primerak Chinesische Blatter fur Wissenschaft und
Kunst 420, fotografije supruge i dece za koje niko nije znao... da li je
Peneminde bila njegova planina, njegova ćelija i post? Da li je on
pronašao svoj put lišen krivice, pomodne krivice?
„Atmen... otmen... ne samo disati, već i duša, dah Boga...” jedna od
onih nekoliko prilika kada se Ahtfaden seća da je razgovarao sa njim
nasamo, direktno, „atmen je zapravo arijevski glagol. A sada mi pričaj
o brzini izduvnog mlaza.”
„Šta želiš da znaš? 6.500 stopa u sekundi.”
„Reci mi kako se menja.”
„Ostaje gotovo konstantna tokom sagorevanja.”
„A ipak se relativna brzina vazduha drastično menja, zar ne? Od
nule sve do 6 maha. Zar ne vidiš šta se dešava?”
„Ne, Fahringeru.”
„Raketa stvara svoj sopstveni veliki vetar... nema vetra bez oboje,
Rakete i atmosfere... no unutar venturi, daha – ljutitog, vatrenog daha –
uvek teče istom nepromenljivom brzinom... zar zaista ne shvataš?”
Gluposti. Ili je to koan koji Ahtfaden ne ume da savlada,
transcendentna zagonetka koja bi ga mogla odvesti do nekog trenutka
prosvetljenja... gotovo jednako dobra kao i:
- Šta je to što leti?
- Sudbina!
Podižući se sa Vaserkupe 421, nad rekama Ulster i Haune što se krive
u oblike na karti, zelenim dolinama i planinama, četvoricom koju je
ostavio dole da skupljaju belu elastičnu užad, samo jedan podiže
pogled, zaklanjajući rukom oči – Bert Fibel? no šta sad ime znači, sa
ove tačke gledišta? Ahtfaden odlazi da traga za olujom – pravo, kroz

420 Chinesische Blatter fur Wissenschaft und Kunst (nem.) – Kineski zbornik za nauku
i umetnost.
421 Vaserkupe – planina u Nemačkoj sa aerodromom pri vrhu, značajna za razvoj

vazduhoplovnog jedriličarstva u periodu između dva svetska rata.

grmljavinu bravo mu svira u glavi na neku borbenu melodiju – uskoro
se stisnuvši uz sive litice s desne strane, dok udarci munja planine boje
u plavo, a pilotska kabina jedva da je ispunjena svetlošću... baš na
samom rubu. Upravo ovde, u međusklopu, vazduh će se podizati.
Pratite rub oluje, sa drugom idejom – idejom o letu, smeštenom nigde
posebno, što vam okupira sve nerve... sve dok se uvek držite tačno na
ivici između svetlih nizija i ludosti Tora, neće vas izneveriti, šta god da
je to što leti, taj nagon da se ide napred – da li je to sloboda? Zar niko
ne prepoznaje šta je gravitacija ropstva dok ne stigne do međusklopa
oluje?
Nema vremena da se rešavaju zagonetke. Dolazi Švarckomanda.
Ahtfaden je suviše vremena izgubio na slasnu Gerdu, na uspomene. Evo
ih gde topoću niz merdevine, brzi uga-buga govor koji ne može ni da
pretpostavi šta znači, ovde vlada lingvistička divljina, i on se plaši. Šta
li žele? Zašto ga ne ostave na miru – dobili su svoju pobedu, šta sada
žele od sirotog Ahtfadena?
Žele Schwarzgerat. U trenutku kad je Encijan zapravo glasno
izgovorio samu reč, ona je već postala suvišna. Bila je već u njegovom
držanju, u obliku njegovih usana. Ostali su mu pratnja, pušaka
prebačenih preko ramena, pola tuceta afričkih lica, napadaju ogledala
svojim crnilom, svojim venama optočenim crvenim-belim-i-plavim
očima.
,Ja sam samo učestvovao u delu toga. Bilo je beznačajno. Zaista.”
„Aerodinamika nije beznačajna”, Encijan će mirno, bez osmeha.
„Bili su tu drugi iz Gesnerove grupe. Mehaničko inženjerstvo. Ja
sam uvek bio u radionici profesora doktora Kurcvega.”
„Ko su bili ostali?”
„Ne sećam se.”
„Tako dakle.”
„Nemojte me udarati. Zašto bih bilo šta krio? To je istina. Nas su
držali po strani. Nisam znao nikoga u Nordhauzenu. Samo nekolicinu u
mojoj sopstvenoj radnoj grupi. Kunem se. Ljudi zaduženi za S-Gerat su
mi svi bili nepoznati. Do onog prvog dana kad smo svi upoznali majora
Vajsmana, nikada nikoga od njih nisam video. Niko se nije služio
pravim imenom. Dah su nam pseudonime. Likove iz filma, rekao je
neko. Drugi ljudi zaduženi za aerodinamiku su bili ‘Špori’ i ‘Havaš’. Ja
sam se zvao ‘Venk’.”
„Šta je bio tvoj posao?”
 „Kontrola težine. Sve što su od mene želeli bila je promena u centru
gravitacije za uređaj određene težine. Težina je bila strogo poverljiva.
Četrdeset i nešto kila. 45? 46?”
„Vrednosti rastojanja.”
„Ne sećam se. Ja sam bio u repnom delu. Sećam se da je teret bio
asimetričan po longitudinalnoj osi. Ka Lopatici III. To je bila lopatica
koja se koristila za upravljanje po pravcu –”
„Znamo to.”
„Morali biste da razgovarate sa ‘Šporijem’ ili ‘Havašom’. Oni su
sigurno ti koji su se bavili tim problemom. Razgovarajte sa
Navođenjem.” Zašto sam rekao –
„Zašto si to rekao?”
„Ne, ne, mislio sam nije to bio moj posao, ništa drugo, navođenje,
bojeva glava, pogon... njih pitajte. Pitajte druge.”
„Mislio si na nešto drugo. Ko je radio na navođenju?”
„Rekao sam vam, nisam im znao imena.” Prašinom prekrivena
kafeterija iz poslednjih dana. Mašinerija u susednim prostorijama, što
je nekada nemilosrdno tukla po bubnim opnama dan i noć, kao dleto,
sada je utihnula. Rimski brojevi na časovnicima zure sa zidova
prostorija, između staklenih prozorskih okana. Telefonski utikači na
crnim gumenim kablovima klate se sa podupirača na tavanici, svaki
priključak visi nad sopstvenim radnim stolom, svi radni stolovi potpuno
raščišćeni, prekriveni slanom prašinom što se prosejava sa tavanice,
nema telefona koje bi priključili, nema više reči koje je trebalo reći. ...
Lice njegovog prijatelja s druge strane stola, to izobličeno i besano lice
sada suviše šiljato, suviše bez usana, koje je jednom povraćalo pivo na
Ahtfadenove planinarske čizme, sada šapuće: „Nisam mogao da odem
sa Fon Braunom... ne kod Amerikanaca, sve bi ostalo isto... Samo želim
da sve zaista bude okončano, to je sve... zbogom, ‘Venk’.”
„Gurnite ga niz otpadnu cev”, predlaže Andreas. Tako su svi crni,
tako odlučni. ...
Mora da sam ja poslednji... neko ga je sigurno do sada već uhvatio...
šta mogu ovi Afrikanci samo sa imenom... mogli su ga čuti od bilo koga.
...
„Bio je prijatelj. Znali smo se od pre rata, iz Darmštata.”
„Nećemo ga povrediti. Nećemo povrediti ni tebe. Želimo S-Gerat.”
„Nariš. Klaus Nariš.” Eto novog parametra za njegov
samokoeficijent: izdaja.
Dok napušta Rücksichtslos, Ahtfaden iza sebe čuje metalni glas, što
se emituje iz nekog drugog sveta, pocepan statičkim šumom, glas sa
radija. „Oberst Encijan. Mbkamanga. Mbkamanga. Mbkamanga.” Ta
reč nosi notu hitnosti i ozbiljnosti. On stoji kraj kanala, među čeličnim
otpadom i starcima u sutonu, čekajući pravac kojim bi mogao da krene.
No gde je sada taj električni glas koji će njega pozvati?

□ □ □ □ □ □ □

Krenuli su baržom duž kanala Špreja-Odra, napokon ka Svinoujšću,

Slotrop da vidi kuda će ga u pogledu Schwarzgerata odvesti klupko Geli
Triping, a Margerita da se susretne sa punom jahtom izbeglica pred
lublinskim režimom, među kojima bi trebalo da je i njena kćerka
Bjanka. Neki potezi kanala su i dalje blokirani – noću se mogu čuti
ruske ekipe za rušenje kako TNTom raznose ruševine – no Slotrop i
Greta umeju da prizovu, poput sanjara, dovoljno plitak gaz da izbegnu
šta god da im je Rat ostavio na putu. S vremena na vreme pada kiša. Na
nebu će početi da se navlače oblaci negde oko podneva, bojeći ga u
nijansu vlažnog cementa – zatim vetar, sve oštriji, hladniji, zatim kiša
koja često samo što ne pređe u susnežicu, što im je vetar nanosi sa
kanala, pravo u lice. Sklanjaju se pod cirade, među bale i burad, mirise
katrana, drveta i slame. Kad su noći bez oblaka, noći pune žaba, odsjaji
zvezda i senke uz kanal teraju putnike da neprestano skreću pogled ka
njima. Obale su oivičene vrbama. U ponoć se kovitlaci magle podižu
da priguše čak i svetlucanje lule kapetana barže, daleko napred, ili
nazad, na kraju uspavanog konvoja. Ove su noći, mirisne, teksture dima
lule, mirne i dobre za spavanje. Sad kad je berlinska ludost iza njih,
Greta kao da se manje plaši, možda im je samo trebalo da budu u
pokretu. ...
No jednog poslepodneva, dok su klizili niz dugački blagi pad reke
Odre ka Baltičkom moru, ugledali su malo crveno i belo odmaralište,
umrljano širokim potezima Rata, i ona se obisnula Slotropu oko ruke.
„Bila sam ovde...”
Jesi?”
„Tik pred poljsku invaziju... Bila sam ovde sa Zigmundom... u
banji. ...”
Na obali, iza dizalica i čeličnih ograda, izdižu se fasade onoga što
su nekada bili restorani, male fabrike, hoteli, sada spaljeni, bez prozora,
posuti svojim sopstvenim sastavom. Grad se zove Bad Karma 422. Kiša
koja je padala ranije tog dana ostavila je tragove po zidovima, vrhovima
hrpa otpada i ulicama sa krupnom kaldrmom. Deca i starci stoje na obali
i čekaju da prihvate užad i privuku barže. Crne knedle dima lebde
naviše iz dimnjaka belog rečnog parobroda. Brodski inženjeri nešto
lupaju u trupu broda. Greta zuri u sve to. Na vratu joj jasno pulsira vena.
Odmahuje glavom. „Mislila sam da je to Bjankin brod, ali nije.”
Kad su prišli keju, prebacili su se na obalu, držeći se za gvozdene
merdevine koje su se u starom kamenu držale na zarđalim vijcima,
svaki od njih mrlja na zidu što se širila naniže kao vlažna crvenosmeđa
lepeza. Ružičasta gardenija na Margeritinoj jakni počela je da se trese.
Nije to zbog vetra. Ona ponavlja: „Moram da vidim. ...”
Starci se naslanjaju na ogradu, puše lule, posmatraju Gretu ili
gledaju u reku. Odeveni su u sivu odeću, pantalone širokih nogavica,
nose šešire širokog oboda sa okruglim temenom. Pijačni trg je užurban
i uredan: vozne šine sijaju, oseća se miris svežeg pranja crevom. Među
ruševinama jorgovani krvare svoju boju, svoj višak života preko
razbijenog kamena i cigle.
Sa izuzetkom nekoliko figura u crnom koje sede na suncu, banja je
napuštena. Margerita je sada već onoliko preplašena koliko je bila i u
Berlinu. Slotrop ide kraj nje, u svom kostimu Raketaša, osećajući se
opterećeno. Sprudelhof je s jedne strane ograničen nadsvođenim
prolazom boje peska: peščani stubovi i smeđe senke. Potez terena tik
ispred zasađen je čempresima. Fontane u masivnim kamenim bazenima
poskakuju: mlazevi visoki dvadeset stopa, čije su senke preko glatkih
ploča dvorišta široke i plahovite.
No ko je to, ko to tako nepomično stoji kraj središnjeg izvora? I
zašto se Margerita skamenila? Sunce sija, tu su i drugi ljudi, no čak i
Slotropa sada podilaze žmarci duž leđa i bokova, jeza koja nadire u
talasima što se smenjuju, ispod svake strane vilice... žena je odevena u
crni kaput, krep marama joj prekriva kosu, koža debelih listova kroz
crne čarape deluje gotovo purpurna, naginje se nad vodu izrazito
ukočeno i posmatra ih dok pokušavaju da priđu... no njen osmeh... na
razdaljini od deset metara pometenog dvorišta, taj osmeh postaje sve

422 Bad Karma – na nemačkom, Banja Karma; na engleskom, igra reči: loša karma.
sigurniji na tom jako belom licu, sve bolesti Evrope mrtve i nestale
skupljaju se ovde u očima crnim poput njene odeće, crnim i tmurnim.
Ona ih poznaje. Greta se okrenula i pokušava da sakrije lice u
Slotropovom ramenu. „Kraj izvora”, da li ona to šapuće? „u suton, ta
žena u crnom. ...”
„Hajde. U redu je.” Ponovo berlinski govor. „Ona je samo neki
ovdašnji pacijent.” Idiote, idiote – pre nego što je uspeo da je zaustavi
ona se odmakla, nekakav tihi, užasni krik odnekud duboko u grlu,
okrenula se i potrčala, očajnička tetovaža štikli po kamenu, u senovite
zasvođene prolaze Kurhausa 423.
„Hej”, Slotrop, osećajući se nelagodno, prilazi ženi u crnom. „U
čemu je stvar, gospođo?”
No lice joj je sada promenjeno, to je tek lice još jedne žene iz
ruševina, lice na koje ne bi obratio pažnju, kraj kojeg bi prošao. Ona se
smeši, tako je, no na usiljen i poslovni način koji mu je poznat.
„Zigaretten, bitte?” Daje joj dugački opušak koji je bio čuvao i odlazi
da pronađe Margeritu.
U zasvođenom prolazu nema nikoga. Sva vrata Kurhausa su
zaključana. Iznad se nalazi svetlarnik sa žutim oknima od kojih su
mnoga poispadala. Niz hodnik, nejasni odlomci poslepodnevnog sunca
teturaju prepuni prašine maltera. Uspinje se razrušenim nizom
stepenica koje se završavaju na nebu. Poneki komad kamena nalazi mu
se na putu. Posmatrano sa odmorišta na vrhu, banja se proteže daleko u
unutrašnjost; lepa stabla, grobljanski oblaci, plava reka. Grete nema
nigde na vidiku. Kasnije će shvatiti kuda je to bila otišla. Tada će već
oboje biti na Anubisu, i zbog toga će se osećati još bespomoćnije.
Traži je sve dok ne padne mrak, kada se ponovo vraća do reke. Sedi
u kafeu na otvorenom, obasjanom visećim žutim svetlima, pije pivo,
jede špecle 424 i supu, čeka. Kad se materijalizovala, bilo je to stidljivo
postepeno pojavljivanje, kao što Gerhard fon Gel mora da je učinio da
se ona pojavi na platnu neki put, i nije se ona toliko kretala koliko se
Slotropova sopstvena tačka gledišta približavala njenom nemom
krupnom planu tog trenutka stabilizovanom preko puta njega, dok je
završavao pivo, žicao cigaretu. Ne samo da izbegava temu žene kraj
izvora, već kao da je potpuno izgubila pamćenje.
„Otišla sam gore u opservatoriju”, to je ono što naposletku ima da

423 Kurhaus (nem.) – doslovno, lečilište. Ovde, paviljon sa mineralnim kupatilima.

424 Špecle – testenina nalik tarani.
kaže, „da posmatram reku. Ona dolazi. Videla sam brod na kojem se
nalazi. Udaljen je svega kilometar.”
„Šta kažeš?”
„Bjanka, moje dete, i moji prijatelji. Mislila sam da su već davno
stigli u Svinoujšće. No niko se više ne drži rasporeda. ...”
I tačno tako, nakon još dve šoljice gorke kafe od žira i još jedne
cigarete, evo veselog niza svetala, crvena, zelena i bela, dole na reci, uz
nejasno soptanje harmonike, tup odjek kontrabasa i zvuke ženskog
smeha. Slotrop i Greta odlaze do keja i kroz maglu što sada počinje da
se cedi sa reke uspevaju da razaznaju okeansku jahtu, gotovo iste boje
kao magla, sa pozlaćenim krilatim šakalom ispod pramčane grede,
otvorenih paluba krcatih bogatim brbljivcima u večernjim toaletama.
Nekoliko ljudi je spazilo Margeritu. Ona maše, a oni upiru prstom u nju
ili joj odmahuju, dozivajući je po imenu. U pitanju je pokretno selo:
čitavog leta su plovili ovom nizijom baš kao i vikinški brodovi pre
hiljadu godina, premda pasivno, bez pljačkanja: tražeći izlaz koji još
nisu jasno definisali.
Brod pristaje uz kej, posada spušta pristupne merdevine. Nasmejani
putnici na pola puta ka kopnu već pružaju ruke u rukavicama, sa
prstenjem, ka Margeriti.
„Ideš li?”
„Uh... ovaj, da li bi trebalo?”
Ona sleže ramenima i okreće leđa, oprezno silazi sa pristaništa na
brod, suknje zategnute i svetlucave na trenutak pod žutom svetlošću iz
kafea. Slotrop se koleba, potom polazi za njom – u poslednjem trenutku
neki šaljivdžija podiže lestve i brod kreće, Slotrop vrisnu, gubi
ravnotežu i upada u reku. I to glavom: šlem Raketaša vuče ga pravo ka
dnu.
Uspeva da ga strgne i isplivava na površinu, sinusi mu gore a vid
mu je zamagljen, beli brod polako plovi, mada se uskovitlani propeleri
kreću u njegovom smeru, počinju da mu uvlače plašt, te mora i njega
da se otarasi. Otplivava leđno dalje, a zatim pažljivo oko krme, na kojoj
je crnim slovima ispisano ANUBIS Svinoujšće, trudeći se da se drži
dalje od onih propelera. Na drugoj strani primećuje parče kanapa koji
visi i uspeva da otpliva do njega i da se uhvati. Orkestar gore na palubi
svira polke. Tri pijane dame sa tijarama i bisernim ogrlicama leškare na
konopima za spasavanje, i posmatraju kako se Slotrop muči da se popne
uz kanap. „Hajde da ga presečemo”, viče jedan od njih, „i da gledamo
kako ponovo upada!” „Da, hajde!” saglasne su njene družbenice. Isuse
Hriste. Jedna od njih je isukala ogromnu mesarsku sataru i evo je
zamahuje, praćena silnim živahnim smehom, kad baš u tom trenutku
neko grabi Slotropa za članak. On obara pogled, primećuje da iz
brodskog prozorčeta vire dva mršava gležnja optočena srebrom i
safirima, osvetljenim iznutra poput leda, i masnu reku što juri ispod.
„Ovamo.” Devojački glas. On klizi naniže dok ga ona vuče za
stopala sve dok ne uspe da sedne na prozorče. Od gore se čuje težak
udarac, uže pada a dame padaju u histerični smeh. Slotrop uspeva da se
umigolji unutra, dok se sa njega ceeedi voda, pada na gornji ležaj kraj
devojke od možda osamnaest u dugačkoj šljokičastoj haljini, kose plave
toliko da je gotovo bela, i prvih jagodica na koje se Slotropu ikada
digao. Nešto se ovde bez sumnje dešavalo sa njegovim mozgom. ...
„Uh –”
„Mmm.” Gledaju jedno u drugo dok sa njega i dalje svuda okolo
kaplje voda. Ona se zove, kako se ispostavilo, Stefanija Procalovska.
Njen suprug Antoni vlasnik je ovog ovde Anubisa.
Dakle, suprug, lepo. „Pogledaj ovo”, veli Slotrop, „natopljen sam.”
„Primetila sam. Trebalo bi da ti odgovara nečija večernja odeća.
Obriši se, a ja idem da vidim šta mogu da pronađem. Možeš se poslužiti
kupatilom ako želiš, sve ti je tamo.”
On svlači ostatak Raketaševog kostima, tušira se, upotrebljava
sapun od limunovca na kojem pronalazi nekoliko Stefanijinih belih
stidnih dlaka, i brije se u trenutku kad se ona vraća sa suvom odećom.
„Dakle ti si sa Margeritom.”
„Nisam siguran u vezi s tim sa. Je li pronašla ono svoje dete?”
„Oh da – već su se bacila na posao sa Karelom. On se, ovog meseca,
izdaje za filmskog producenta. Znaš Karela. I razume se ona želi više
od svega da ubaci Bjanku u filmsku industriju.”
„Uh...”
Stefanija često sleže ramenima i svaka toka pleše. „Margerita želi
da ona ima pravu karijeru. To je zbog krivice. Nikada nije smatrala da
je njena karijera bila išta drugo do niz nepristojnih filmova.
Pretpostavljam da si čuo kako je zatrudnela sa Bjankom.”
„Maks Šlepcig, ili tako nešto.”
„Ili tako nešto, tačno. Nikada nisi gledao Alpdrucken? U toj jednoj
sceni, nakon što Veliki Inkvizitor završi, šakal-ljudi dolaze da siluju i
raščereče zatočenu baronesu. For Gol je pustio kamere da snimaju sve
vreme. Snimak je isečen iz konačne verzije za publiku, razume se, no
dospeo je do Gebelsove privatne zbirke. Videla sam ga – zastrašujući
je. Svaki čovek u toj sceni nosi crnu kapuljaču, ili životinjsku masku...
u Bidgošču je to postala zanimljiva igra za zabave – pogađati ko je otac
deteta. Čovek mora nekako da ubije vreme. Pustili bi film i postavljali
Bjanki pitanja, a ona bi morala da odgovara sa da ili ne.”
„Aha.” Slotrop ćapka lice kolonjskom vodom.
„Oh, Margerita ju je iskvarila davno pre nego što je došla da živi sa
nama. Ne bi me čudilo da mala Bjanka večeras ode da spava sa
Karelom. To je deo ulaska u branšu, zar ne? Naravno da će sve morati
da bude strogo poslovno – to je najmanje što majka može da uradi.
Margeritin problem je bio to što je oduvek suviše uživala u svemu tome,
okovana lancima u onim sobama za mučenje. Nije mogla da uživa ni na
jedan drugi način. Videćeš. Ona i Tanac. I šta god da je Tanac doneo u
svom koferu.”
„Tanac.
„Ah, nije ti rekla.” Smeje se. „Mikloš Tanac, njen suprug. Budu oni
zajedno s vremena na vreme. Pred kraj rata su išli na malu turu sa
predstavom za momke na frontu – lezbejski par, pas, kovčeg sa kožnim
kostimima i pomagalima, mali orkestar. Zabavljali su SS trupe.
Koncentracioni logori... krug bodljikave žice, znaš. A zatim kasnije, u
Holandiji, išli su po mestima za ispaljivanje raketa. Ovo je prvi put od
predaje da su zajedno, tako da na tvom mestu ne bih baš očekivala
mnogo da je viđam. ...”
„Oh, da, ovaj, nisam to znao.” Mesta za ispaljivanje raketa? Ruka
Proviđenja šunja se među zvezdama i Slotropu pokazuje srednji prst.
„Dok su oni bili odsutni, Bjanku su ostavili sa nama, u Bidgošču.
Ima ona svoje osorne momente, no zapravo je divno dete. Nisam nikada
igrala tu igru oca s njom. Sumnjam da je ona i imala oca. Bila je to
partenogeneza, ona je čista Margerita, ako je ‘čista’ prava reč.”
Večernje odelo mu savršeno pristaje. Stefanija vodi Slotropa uz
stepenice i napolje na palubu. Anubis se sada kreće kroz zvezdama
osvetljenu prirodu, a liniju horizonta tu i tamo prekidaju obrisi poneke
vetrenjače, stogova sena, niza svinjaca, ponekog reda stabala zasađenih
na niskom bregu radi vetra. ... Postoje brodovi koje možemo u snu da
nagonimo preko strašnih brzaka, nasuprot strujama... naša želja je vetar
i motor. ...
 „Anteni.” Dovela je Slotropa do neke ogromne figure u uniformi
poljske konjice, sa mnogo manijakalnih zuba.
„Amerikanac?” pita dok trese Slotropu ruku. „Bravo. Skoro da ste
nam kompletirali set. Sada smo brod svih nacija. Imamo čak i Japanca.
Bivši čovek za vezu iz Berlina koji nije baš uspeo da pobegne preko
Rusije. Bar ćete pronaći na narednoj palubi. Sve što luta okolo” –
privlačeći Stefaniju k sebi – „osim nje, jeste slobodna lovina.”
Slotrop salutira, shvata da bi želeli da budu nasamo, i pronalazi
lestve koje vode do bara. Bar je okićen svečanim girlandama od sveća
i sijalica i pun je elegantno odevenih gostiju, koji su upravo sada,
praćeni orkestrom, zapevali ovu živahnu pesmu:

DOBRO DOŠAO NA BROD!

Dobro došao, tu sam ja, odlična je orgi-ja,

Na koju ti upravo dođe, druže moj –
Ne sećamo se kako je počela,
Al’ samo jedan kraj može sad biti njoj!
Ponašanje grozno jest’, ma kakva Meri Selest,
No ti ćeš se lepo uklopiti, jasno,
Ako u more sve probleme baciš,
I pevaš s nama histerično glasno!

Tu su maj-ke, rado-dajke,
Kradu muš-ke ćerkama ispred njuš-ke.
Velike erek-cije, sve te prefe-rencije
Verovao ne bi, zato pozor,
Mozak slobodno baci kroz prozor,
I ukrcaj se –
na Titanik, ne boli, stvari se oteše kontroli,
Ljudi će dići dreku čim u santu udarimo,
Bestidno i bučno, sasvim valpurgijski
Tako će zabavi doći kraj,
I zato – dobro došao, druže moj, znaj!
 E pa evo parova koji ječe uglas u čamcima za spasavanje, neki
pijanac je zaspao na tendi iznad Slotropove glave, debeli muškarci sa
belim rukavicama i ružičastim magnolijama u kosi plešu stomak na
stomak i nešto mrmljaju uglas na vendskom jeziku. Ruke se zavlače
pod satenske haljine. Konobari smeđe kože i očiju kao u srne kruže
noseći poslužavnike na kojima možete pronaći svakakve supstance i
prateću opremu. Orkestar svira miks američkih fokstrota. Baron de
Malakastra prosejava beli prah zlokobnog izgleda u viski s vodom
Mme. Stup. Isto je to ono staro sranje što se odvijalo kod Raula de la
Perlimpinpina, i što se Slotropa tiče, mogla bi to biti i ista zabava.
Spazio je Margeritu i njenu kćerku, no oko njih je toliko zbijena
gomila orgijaša da ga drže na odstojanju. Zna da je osetljiv, više nego
što bi trebalo da bude, na zgodne mlade devojke, te misli da je baš dobro
što je tako, jer je ta Bjanka prava lepotica: 11 ili 12, tamnokosa i
prelepa, odevena u crvenu šifonsku haljinu, svilene čarape i papuče na
štiklu, kose podignute u neku složenu, besprekornu frizuru uvezanu
niskom perli da se vide viseće naušnice od kristala što joj svetlucaju sa
majušnih ušnih resica... upomoć, upomoć. Zašto li te stvari moraju da
mu se dešavaju? Može već da vidi čitulju u Tajmu – Preminuo, Raketaš,
skoro 30, u Zoni, od pohote.
Žena koja je pokušala da Slotropa saseče satarom sada sedi na bitvi,
drži pola litre nekakve tekućine koja je već natopila orhideju što služi
kao ukras i koja je već počela da tamni. Svima priča priču o Margeriti.
Kosa joj je začešljana ili frizirana tako da liči na nekakav odrezak mesa.
Slotropovo piće, navodno irski viski sa vodom, stiže i on prilazi da čuje.
„... njen Neptun je pogođen. Čiji nije? pitaće neki. Ah. No pitate
kao stanovnici ove planete, najčešće. Greta je živela, većinu vremena,
na Neptunu – njena pogođenost je bila direktnija, čistija, jasnija nego
što smo je mi ovde doživeli.”
„Otkrila je ‘oneirin onog dana kada je njena ispostava u Engleskoj,
uobičajena veza za ‘hlordin, omanula. Kraj Temze, dok su geranijumi
svetlosti plutali po nebu presporo da bi se razaznalo – mesingana
svetlost, osunčana koža i blaga svetlost boje kajsije, stilizovani cvetovi
što plove iznova i iznova među oblacima, da izblede ovde, da se ponovo
stvore tamo – dok se to dešavalo sa dnevnom svetlošću, on je pao. Pad
je trajao satima, manje ekstravagantan od Luciferovog, no na isti način
deo promišljenog obrasca. Greta je bila predodređena da pronađe
‘oneirin’. Svaka zavera nosi svoj potpis. Neke su Božije, drugi se
pretvaraju da su Božije. Ovo je veoma napredan oblik krivotvorenja.
No ipak, postoji tu ista ona jeftinost i kratkotrajnost kao i kod lažnog
čeka. Samo što je ovo složenije. Članovi imaju imena, poput Arhanđela.
Više ili manje česta, od ljudi data imena u koja se može provaliti i koja
se mogu naučiti. No ta imena nisu čarobna. U tome je ključ, u tome je
razlika. Naglas izgovorena, čak i uz najčistiju magičnu nameru, ona ne
deluju.”
„I tako je on pao iz milosti. I tako nije bilo ‘hlordina. I tako je ona
slučajno srela Vimpea, Čoveka-za-vezu, na ulici, u Berlinu, pod
svetlećom reklamom pozorišta čije su opažajne sijalice možda sve to
posmatrale, slikoviti niz statista, svedoka ozbiljnih istorijskih susreta. I
tako je došla do ‘oneirina, i lice njene pogođene domaće planete je istog
trenutka preinačeno.”
„Oneirin” Jamf Imipoleks A4. ...
„Glupa kučka”, primećuje neki glas uz Slotropov lakat, „svaki put
to sve lošije priča.”
„Šta kažete?”
Slotrop se obazire oko sebe i otkriva Mikloša Tanaca, sa punom
bradom, obrva raštrkanih poput razvučenih ivica jastrebovih krila, kako
pije apsint iz suvenir krigle na kojoj se, u bojama što su pod
karnevalskim svetlima na palubi sada jezive, koščata i nacerena Smrt
sprema da iznenadi dvoje ljubavnika u krevetu.
Nije uopšte teško navesti ga na temu Rakete – „O A4 mislim”, veli
on, „kao o bebi Isusu, a silne komisije Iroda su se nameračile da je
unište u povoju – Prusi, od kojih neki u dubini duše i dalje smatraju da
je artiljerija opasna novotarija. Da ste samo bili tamo... već u prvom
minutu biste videli, postali biste krotki pod njenom... zaista je
posedovala neku harizmu Maksa Vebera... nekakvu radosnu – i duboko
iracionalnu – snagu koju Državna birokratija nikada nije mogla da
pretvori u rutinu, protiv koje nikada nije mogla da pobedi... jesu joj se
opirali, no takođe su i dopustili da se dogodi. Ne možemo da zamislimo
da je neko odabrao takvu ulogu. No svake godine, nekako, njihov broj
raste.”
No tura kod raketaša generala Kamlera ono je o čemu Slotrop želi
– želi? – da čuje. „Jeste, bio sam u tom Nordhauzenu, razume se, video
sam delove tu i tamo. No nikada potpuno sastavljenu A4. To mora da
je stvarno bilo nešto, ha?”
Tanac pruža kriglu da mu se ponovo napuni. Konopar, mrtav
hladan, kapa vodu niz kašičicu da apsint dobije mlečnobelu boju dok
mu Tanac ljubi guzove, a zatim se udaljava. Nije jasno da li je Tanac
smišljao šta da odgovori. „Da, napunjena gorivom, živa, spremna za
ispaljivanje... pedeset stopa visoka, uzdrhtala... a zatim onaj fantastični,
potentni urlik. Skoro da vam probije bubne opne. Surovo, čvrsto, zariva
se u devičanskiplave halje neba, prijatelju moj. Oh, tako falusno. Zar ne
mislite tako?”
„Uh...”
„Hmm, ja, vi biste se lepo slagali sa onima tamo u baterijama, oni
su bili staloženi, poput vas. Studiozniji od onih iz pešadije ili sa
‘pancera’, pribrani do tačke fanatizma. Oh, uz određene izuzetke,
razume se. ... Bio je tamo neki dečko.” Pijano prisećanje? Da li on ovo
folira? „Zvao se Gotfrid. Božiji mir, a verujem i da ga je našao. Za nas
ne gajim takve nade. Mi smo izmereni u kritičnom trenutku i ocenjeni
kao manjkavi, a Mesar je držao Svoj prst na terazijama... mislite da sam
otupeo. I ja sam to mislio, sve do te užasne sedmice. Bilo je to doba
raspuštanja, povlačenja po naftnim poljima Donje Saksonije. Tada sam
shvatio da sam samo naivno sentimentalno dete. Zapovednik baterije se
pretvorio u vrištećeg manijaka. Sebe je nazivao ‘Blicero’.” Počeo je da
priča onako kako kapetan u Voceku peva, glas bi mu iznenada prešao u
više registre histerije. Stvari su se raspadale, i on se vratio nekakvoj
drevnoj verziji sebe, urlao je na nebo, satima sedeo nepomično, u
transu, očiju okrenutih na unutra. Grunuo bi, bez upozorenja, u tu
užasnu koloraturu. Beli bezizražajni ovali, oči statue, sa sivom kišom
iza njih. Otišao je 1945. godine, povezavši se ponovo sa
prethrišćanskom zemljom preko koje smo bežali, u Urstoff 425
prvobitnog Germana, najjadnijeg i najuplašenijeg Božjeg stvorenja. Vi
i ja smo možda, kroz generacije unatrag, postali toliko pohrišćanjeni,
toliko oslabljeni zahvaljujući Gesellschaftu i našom obavezom prema
tom slavljenom ‘Ugovoru, koji zapravo nikada nije ni postojao, da smo,
čak i mi, zgroženi takvom reverzijom. No odnekud duboko, iz
sopstvene tišine, Urstoff se budi i peva... i poslednjeg dana... sramotno
je to... čitavog tog užasnog dana, imao sam erekciju... nemojte me
osuđivati... bilo je to van moje kontrole... sve je bilo van kontrole
Ovde ih prekidaju Margerita i Bjanka u ulozi pozorišne majke i
nevoljnog deteta. Šapat upućen vođi orkestra, radoznalci se žurno
okupljaju oko raščišćenog prostora na kojem sada Bjanka stoji i duri se,

425 Urstoff (nem.) – prasupstanca.

male crvene haljine zadignute do polovine vitkih butina, sa crnom
čipkanom podsuknjom što proviruje ispod ruba, sigurno će to biti nešto
prefinjeno, velegradsko i duhovito, no šta to ona radi prsta tako
prislonjenog uz obraz sa jamicom – u tom trenutku orkestar svira
uvodnu melodiju, i pljuvačka pred povraćanje Slotropu ispunjava usta,
praćena užasnom sumnjom u mozgu da neće moći da izdrži narednih
nekoliko minuta.
Ne samo da je njena pesma „Na dobrom brodu Lilihipu”, već sada
počinje, bez trunke srama, da grokće tekst, savršeno podražavajući Širli
Templ – svaku izdržanu praseću intonaciju, svako zabacivanje lokni,
lenji osmeh, i posrnuli korak... njene nežne gole ruke počele su da se
zadebljavaju, haljina da se skraćuje – da li se to neko ludira sa svetlima?
No nadiranje aseksualnog dečjeg sala nije joj izmenilo oči: ostaju kakve
su i bile, podrugljive, tamne, istinski njene. ...
Silan aplauz i alkoholisano uzvikivanje „Bravo!” kad je konačno
bilo gotovo. Lanac se uzdržava, odmahujući očinskom glavom,
namrštenih gustih obrva. „Nikada neće postati žena ako se ovo nastavi.
...”
„A sada, liebling” Margareta će uz redak, pomalo izveštačen
osmeh, „da čujemo ‘Životinje od testa u mojoj supi’!”
„‘Super životinje u mojoj rupi”‘, urla neki dovitljivac iz gomile.
„Ne”, ječi dete.
„Bjanka –”
„Kučko jedna”, šiljata štikla odzvanja po čeličnoj palubi. Sve je to
predstava. „Zar me nisi dovoljno ponizila?”
„Ni blizu”, skače na svoju kćerku, grabi je za kosu i grubo je
drmusa. Devojčica pada na kolena, migoljeći se, pokušavajući da
utekne.
„Oh, prekrasno”, uzvikuje dama sa satarom, „Greta će je kazniti.”
„Kako bih ja to volela”, mrmlja prelepa mulatkinja u haljini bez
bretela, gurajući se napred da posmatra, dodirnuvši Slotropa po obrazu
muštiklom optočenom draguljima kad joj satenska bedra šapuću uz
njegovu butinu. Neko je Margeriti doturio čelični lenjir i ampir fotelju
od abonosa. Ona dovlači Bjanku sebi na krilo, zadiže joj haljinu i
podsuknju, jednim potezom strgne bele čipkane gaćice. Lepi guzovi
devojčice izdižu se poput meseca. Nežni rascep se stiska i opušta, trake
haltera se pomeraju i rastežu dok Bjanka mlatara nogama, svilene
čarape skiče jedna o drugu, erotično i čujno sada kad je okupljena
gomila utihnula i pronašla posrednika u dodiru, ruke idu ka grudima i
preponama, Adamove jabučice se dižu i spuštaju, jezici oblizuju usne...
gde je onaj stari mazohista i kip kojeg je Slotrop poznavao u Berlinu?
Kao da Greta sada otpušta sav bol koji je pohranjivala proteklih nedelja
na golu stražnjicu svog deteta, kožu tako fine teksture da bele oznake
za centimetre i brojeve ostaju u obrnutom odrazu naspram crvenih
štrafti pri svakom udarcu, preplićući se, gradeći iskrivljenu matricu bola
na Bjankinom telu. Suze joj klize naopačke niz crveno lice, mešaju se
sa maskarom, kaplju na blede gušterolike površine majčinih cipela...
kosa joj se raspliće i rasipa na palubu, tamna, posoljena niskom malih
bisera. Mulatkinja se leđima prislonila uz Slotropa, pruživši ruku
unatrag da mu dotakne erekciju, između koje i spoljašnjeg sveta nema
ničega osim nečijih pantalona večernjeg odela na široke falte. Svi su
nekako uzbuđeni, Tanac sedi za barom gde mu isukani penis u ustima
drži jedan od Venda u belim rukavicama. Dvojica konobara kleče na
palubi i ližu sočne genitalije plavuše u baršunastoj haljini boje vina,
koja zauzvrat marljivo liže visoke i sjajne francuske štikle neke starije
dame u organzi 426 boje limuna koja je zauzeta pričvršćivanjem filcom
postavljenih srebrnih lisica na gležnjeve svog pratioca, majora
jugoslovenske artiljerije u paradnoj uniformi, koji kleči nosa i jezika
zabijenog između modricama prekrivenih guzova dugonoge balerine iz
Pariza, koja je poslušnim prstima pred njim zadigla svoju svilenu
suknju dok njena družbenica, visoka razvedena Švajcarkinja u čvrsto
ušniranom kožnom korsetu i crnim ruskim čizmama otkopčava gornji
deo haljine svoje prijateljice i vešto počinje da joj bičuje ogoljene grudi
stabljikama pola tuceta ruža, crvenih poput kapljica krvi koje se
pojavljuju i uskoro se stresaju sa vrhova njenih ukrućenih bradavica da
prsnu u spremna usta drugog Venda kojem drka penzionisani holandski
bankar što sedi na palubi, bez cipela i čarapa koje su mu upravo izule
dve preslatke školarke, zapravo bliznakinje, u identičnim haljinama od
cvetnog voala, a svaki od bankarovih nožnih palčeva sada je umetnut u
po jednu paperjastu malu brazdu dok mu leže duž nogu ljubeći mu
dlakavi stomak, lepih blizanačkih stražnjica lučno izvijenih da prime u
analne otvore kite dvojice konobara koji su sve do nedavno, ako se
sećate, lizali onu sočnu plavušu u onoj baršunastoj haljini nešto niže niz
reku Odru. ...

426Organza – vrsta materijala sačinjenog od svile, a u poslednje vreme i od poliestera

i najlona.
 Što se Slotropa tiče, on je naposletku svršio među okruglim
uzdrhtalim sisama neke devojke iz Beča kose boje kože lavice i
smaragdnih očiju trepavica gustih kao krzno, a sperma mu se u talasu
izlila u ulegnuće njenog izvijenog grla i među sve dijamante njene
ogrlice, što bezvremenski sjaje kroz njegovo seme – i ima osećaj kao
da su svi istovremeno svršili, no kako to može biti? No primećuje da
jedina osoba koja nije povezana, izuzev Antonija i Stefanije, jeste, kako
se čini, onaj japanski čovek za vezu, koji je sedeo sam, jednu palubu
iznad, i posmatrao. Nije masturbirao, niti išta slično, samo je posmatrao,
posmatrao reku, noć... e pa, oni su prilično nedokučivi, znate, ti Japanci.
Nakon nekog vremena nastupa opšte povlačenje iz otvora i šupljina,
pijančenje, drogiranje i blebetanje se nastavljaju, i mnogi počinju da se
udaljavaju kako bi se malo naspavali. Tu i tamo ostaju poneki par ili
trojka. Tenor saksofonista je levak svog instrumenta ugnjezdio među
raširene butine zgodne nadzornice sa sunčanim naočarima, da, sunčane
naočare po noći, baš je to neko izopačeno društvo u koje je upao
Slotrop, nema sumnje – saksofonista svira „Čatanuga Ču Ču” i od tih
vibracija ona podivlja. Neka devojka sa ogromnim staklenim dildom u
kojem male pirane plivaju u nekakvoj dekadentnoj tekućini boje
lavande zabavlja se među guzovima krupnog transvestita u čipkanim
čarapama i bundi od farbane samurovine. Crnogorsku groficu
istovremeno jebu u šinjon i pupak dvojica osamdesetogodišnjaka
odevenih samo u visoke vojničke čizme, koji vode nekakvu tehničku
diskusiju na, kako se čini, crkvenom latinskom.
Ima još nekoliko sati do izlaska sunca, tamo iza prostrane
tajanstvene krivine Rusije. Magla se zgušnjava i motori usporavaju.
Olupine promiču ispod kobilice belog broda. Prolećni leševi upetljani u
olupine uvijaju se i plove dok nad njima prolazi Anubis. Ispod kosnika,
zlatni šakal, jedino biće na brodu koje je u stanju da prozre maglu, zuri
pravo pred sebe, niz reku, ka Svinoujšću.

□ □ □ □ □ □ □

S lotrop je sanjao o Landidnu, gde je jednom proveo kišno odsustvo

ispijajući biter u krevetu sa kćerkom nekog kapetana remorkera. A tamo
je i Luis Kerol napisao onu Alisu u zemlji čuda. I tako su u Landidnu
podigli statuu Belog zeca. Beli zec se obraćao Slotropu, bio je to
ozbiljan razgovor od velike važnosti, no na putu ka budnom stanju
negde ga je, po običaju, celog izgubio. Leži zagledan u cevi i
provodničke obloge na tavanici, azbestom prekrivene kolenaste cevi,
vodove, merače, rezervoare, razvodne ploče, ugaone prirubnice, ravne
prirubnice, ventile i sve njihove gustiše senki. Do zla boga je bučno.
Sunčeva svetlost se probija kroz vrata, što sigurno znači da je jutro.
Krajičkom oka je spazio neki titraj crvene.
„Ne smeš reći Margeriti. Molim te.” Ta Bjanka. Kose što joj je
dosezala do kukova, umrljanih obraza, užarenih očiju. „Ubiće me.”
„Koliko je sati?”
„Sunce je već satima na nebu. Zašto te to zanima?”
Zašto ga to zanima. Hmm. Možda će se vratiti snu, eto. „Je li majka
ljuta na tebe, ili tako nešto?”
„Oh, sasvim je sišla s uma, upravo me je optužila da sam se
švalerala sa Tanacom. Ludilo, naravno da smo dobri prijatelji, no to je
sve... da je imalo obratila pažnju na mene, znala bi to.”
„Bez sumnje je obraćala pažnju na tvoje dupe tamo gore, mala.”
„Oh, bože”, zadižući haljinu, okrećući se da može i Slotropa da
posmatra preko ramena. „To i dalje osetim. Jesu li ostali tragovi?”
„E pa, moraćeš bliže da priđeš.”
Pomera se ka njemu, nasmešena, pružajući nožne prste pri svakom
koraku. „Posmatrala sam te kako spavaš. Jako si lep, znaš. Majka je
rekla i da si okrutan.”
„Gledaj ovo.” Naginje se da je nežno ugrize za jedan guz. Ona se
koprca, no ne odmiče se.
„Mm. Tu je rajsferšlus, da li bi mogao...” Ona sleže ramenima,
okreće se dok je on otkopčava, crveni taft klizi s nje i eto modrice ili
dve, boje lavande, što su počele da joj se pojavljuju na stražnjici,
savršeno oblikovanoj, glatkoj poput svile. Iako je sitna, dodatno je
stegnuta malenim crnim korsetom koji joj sad steže struk do prečnika
boce brendija i gura adolescentske grudi naviše, u male bele
polumesece. Satenske trake, ukrašene složenim pornografskim vezom,
spuštaju joj se niz butine da pridrže čarape sa gornjim rubovima od
tamne alansonske čipke. Goli stražnji delovi nogu nežno su joj se
očešali o Slotropovo lice. On sad počinje da pravi ogromne,
dupeentuzijastične ugrize, istovremeno pružajući ruku napred da joj se
igra sa usminama i klitorisom, dok se Bjankina mala stopala nervozno
premeštaju a grimizni se nokti zarivaju duboko, kao igle, ispod vrhova
čarapa, u noge, dok joj on ostavlja ljubavne modrice, crvene magline
po osetljivim mestima. Miriše na sapun, cveće, znoj, pičku. Duga kosa
pada joj do nivoa Slotropovih očiju, fina i crna, rascvetani krajevi lebde
po donjem delu njenih belih leđa, sad vidljivi, sad ne, poput kiše...
okrenula se i spušta se na kolena da mu otkopča pantalone na falte.
Naginjući se, sklanjajući kosu iza ušiju, devojčica uzima vršak
Slotropove kite u svoja nakarminisana usta. Oči joj svetlucaju kroz
trepavice nalik paprati, ruke kao u mladunčeta glodara klize mu po telu,
otkopčavajući ga, milujući ga. Tako tanano dete: ona guta, naterana na
jecaj kad ju je zgrabio za kosu, uvrnuo je... potpuno ga je pročitala.
Tačno zna kada da odvoji usta i da se uspravi, opkoračujući ga pariskim
papučicama na štiklu, njišući se, dok joj kosa u mekom talasu pada
unapred, da joj uokviri lice, a isto čini i korset što joj tamno uokviruje
Venerin breg i stomak. Podižući gole ruke, mala Bjanka podiže svoju
dugu kosu, zabacuje malu glavu kako bi joj se griva rasula po leđima, a
prsti sa noktima poput iglica spuštaju joj se zatim polako naniže,
terajući ga da čeka, dole preko satena, preko svih tih sjajnih petlji i
pertli, sve do butina. Zatim joj se lice, okruglo od dečjeg sala, sa
ogromnim očima sa noćnom senkom, naglo spušta naniže kad je
kleknula, uvodeći mu penis u sebe i sedajući polako, mučeći ga, sve dok
je ne ispuni, dok je ne ispuni sasvim. ...
A sada se nešto, ovaj, čudno dešava ovde. Nije da je Slotrop toga
svestan u tom trenutku, dok se dešava – no kasnije će mu sinuti da je
bio – ovo će možda zvučati čudno, no nekako je bio, zapravo, ovaj, u
svojoj sopstvenoj kiti. Ako tako nešto možete da zamislite. Da, sasvim
unutar tog organa metropole, dok je sve ostalo kolonijalno tkivo
zaboravljeno i ostavljeno da se samo stara o sebi, ruke i noge mu se čine
isprepletene među krvnim sudovima i vodovima, sperma mu tutnji sve
glasnije i glasnije, spremajući se da pokulja, negde pod njegovim
nogama... crvenosmeđa svetlost pičke dolazi do njega u vidu jednog
jedinog zraka kroz otvor na vrhu, prelomljena kroz bistre sokove što
teku oko njega. Opkoljen je. Sve se sprema da svrši, da svrši
veličanstveno, i on je tu nemoćan, u ovom eksplodirajućem
poduhvatu... crveno meso odjekuje... izvanredan osećaj čekanja na
podizanje. ...
Ona se namešta, njegova zgodna jahačica, lica okrenutog naviše,
podrhtavajući celim telom, butnih mišića napetih kao strune, dečjih
grudi što izviruju na vrhu korseta... Slotrop privlači Bjanku ka sebi
držeći je za bradavice i snažno ugriza svaku. Obujmivši ga rukama oko
vrata, grleći ga, ona počinje da svršava, kao i on, njihova zajednička
bujica ga zahvata i podiže iz njegovog stanja čekanja, kroz majušni
otvor na vrhu kule, i nosi ga u nju jedinstvenom detonacijom na dodir.
To što obznanjuje prazninu, što bi to drugo moglo biti nego
veličanstveni glas samog Agregata?
Negde u njihovom nepomičnom ležanju nalaze se njeno srce što
tuče, kao senica u snegu, njena kosa što im prekriva i skriva oba lica,
mali jezik neprekidno na njegovim slepoočnicama i očima, svilene noge
što mu se trljaju o bedra, dodir hladne kože njenih cipela po njegovim
nogama i člancima, lopatice što se uzdižu poput krila kad god ga zagrli.
Šta se to tamo dogodilo? Slotrop misli da bi mogao zaplakati.
Grlili su jedno drugo. Pričala je o tome kako će se kriti.
„Naravno. Ali negde ćemo morati da se iskrcamo, u Svinoujšću,
negde.”
„Ne. Možemo da pobegnemo. Ja sam dete, znam kako da se
sakrijem. Mogu i tebe da sakrijem.”
On zna da može. Zna to. Upravo ovde, upravo sada, ispod te šminke
i otmenog veša, ona postoji, ljubav, nevidljivost. ... Za Slotropa to
predstavlja otkrovenje.
No ruke joj se, oko njegovog vrata, sada oprezno pomeraju. S
dobrim razlogom. Razume se da će on ostati neko vreme, no naposletku
će otići, i zbog toga se ipak mora ubrojati među one izgubljene u Zoni.
Papski štap će zauvek ostati jalov, kao i Slotropova sopstvena
neprocvetana kita.
I zato je, kad se izvukao iz njenog zagrljaja, to učinio prenaglašeno,
preterano složeno. Stvorio je birokratiju odlaska, imunizaciju protiv
zaborava, izlazne vize sa štambiljima u vidu ljubavnih ugriza... no
povratak je nešto na šta je već zaboravio. Popravljajući leptir-mašnu,
otirući prašinu sa satenskih revera sakoa, zakopčavajući pantalone,
ponovo u dnevnoj uniformi, okreće joj leđa i odlazi uz merdevine. Onaj
poslednji trenutak kad su im se pogledi sreli već je ostao za njim. ...
Sama, dok kleči na ofarbanom čeliku, poput svoje majke zna da će
užas nastupiti kad poslepodne bude u punom sjaju. I poput Margerite,
najgore joj vizije dolaze crno-bele. Svakog dana oseća da je sve bliže
rubu nečega. Često sanja isto putovanje: putovanje vozom, između dva
dobro poznata grada, osvetljena istim onim sedefastim treperenjem
kojim u filmovima predstavljaju kišu što se vidi kroz prozor. U
spavaćim kolima diktira svoju priču. Oseća da je konačno u stanju da
govori o ličnom užasu, da govori jasno, da i drugi mogu da ga podele.
To će je možda sprečiti da ode preko ruba, u srebrnoslanu tamu što joj
se dovoljno sporo nakuplja na rubovima uma... kad je puštala šiške, u
mračnim sobama bi je sopstvena kosa na koju se nije bila navikla, tu
kraj očiju, vrebala kao prikaza. ... U njenim razrušenim kulama zvona
sada odjekuju klateći se na vetru. Iskrzani konopi klate se ili udaraju
tamo gde njene smeđe halje više ne klize nad kamenom. Njen vetar
razvejava čak i prašinu. Stara je dnevna svetlost: kasno je, i hladno.
Užas u najsvetlijem času poslepodneva... jedra na moru premala i
previše udaljena da bi išta značila... voda suviše čelična i hladna. ...
Njen pogled – to sve snažnije zadržavanje – već je slomio
Slotropovo videće srce: slamao ga je i slomio, taj isti pogled išao je za
njim dok je prolazio pored, prodirao u sutone od mahovine i mravinjaka
što se ruše, od mršuljavih benzinskih pumpi mutnih cilindara, od
limenih reklama za „moksi” encijanskih i gorkoslatkih kao i ukus koji
su tu nametali po oronulim zidovima ambara, na koje se po ko zna koji
put baca Poslednji Pogled u retrovizoru, a sve je to suviše daleko unutar
metala i sagorevanja, dopuštajući dnevnim metama više realnosti nego
bilo šta što bi se moglo pojaviti kao iznenađenje, usled Marfijevog
zakona, gde bi moglo ležati spasenje. ... Izgubljen, iznova i iznova, kraj
sirotog poplavljenog grada Beketa, razvaljene brane, uz i niz
blatnjavosmeđe brežuljke, grablje za seno rđaju na svetlosti
poslepodneva, nebo je purpurnosivo, tamno kao ižvakana guma,
izmaglica počinje da ostavlja bele poteze u vazduhu, što se spuštaju ka
zemlji za četvrt, za pola inča... pogledala ga je jednom, naravno da još
pamti, od dole, sa kraja šanka vagona za ručavanje, dim grila uspinjao
se uz prozore uporan kao laštilo za cipele naspram kiše zarad karirane,
zgrbljene, brbljive gomilice unutra, sa džuboksa se začula kratka pauza
u vapaju trombona, duvačke sekcije, što umeće note svinga tačno u
prostor između nemog središta i narednog takta, treskajući ga pah (hm)
pah (hm) pah tako precizno da ste znali da tek predstoji iako ste osećali
da je već iza, oboje, na oba kraja šanka, mogli ste to osetiti, osetiti vaše
doba isporučeno u vidu neke nove vrste vremena koja bi vam mogla
dozvoliti da propustite ostatak, besramna očekivanja staraca koji su
posmatrali, u bifokalnoj i šlajmastoj ravnodušnosti, posmatrali kako
svingujete u jamu, milioni vas, koliko god miliona da je potrebno. ...
Naravno da ju je Slotrop izgubio, da ju je neprestano gubio – bila je to
američka nužnost – posmatrajući kroz prozore autobusa, zalazeći među
zakošene spomenike, zelene i brestovima okružene, i dalje u slabost
percepcije, ili, u zlokobnijem smislu, slabost volje (nekada ste znali šta
te reči znače), ona je otišla dalje, spokojna, previše Njihova, nema šanse
da bež leto mračno vreba iz prikrajka njenog puta. ...
Odlazi Slotrop sa njegovim gradskim refleksima i harvardskim
čarapama – pri čemu su i jedno i drugo, kako se ispostavilo, bili lisičine
od crvenih prstenova, okovi za ruke kao iz stripa (premda taj strip
gotovo da nije bio u opticaju, slučajno ga je pronašao negde pred noć
neki skakavac na berkširskom peščanom nasipu. Junak – ili stvorenje –
zvao se Sunčani časovnik. Nikada se nije dovoljno dugo zadržavao – ili
zadržavalo – u kadrovima da bi se sa sigurnošću znalo. Sunčani
časovnik je, pojavljujući se munjevito, munjevito ponovo nestajući,
došao „s druge strane vetra”, pod čim su čitaoci podrazumevali „s druge
strane nekakvog toka, više ili manje pločastog i vertikalnog: zida u
konstantnom kretanju” – tamo je bio sasvim drugačiji svet, u kojem se
Sunčani časovnik starao o stvarima koje oni nikada ne bi razumeli.)
Udaljeni, da, prilično su udaljeni. Naravno da jesu. Da su bliži,
počelo bi sve da ga boli od želje da je vrati. No postoji tu ta opsesija
Euridikom, to vraćanje iz... no koliko je samo lakše ostaviti je tamo, u
smrdljivim karbidskim i mrtvokanarinskim supama daha i samo izaći i
zadovoljiti se tek razumnom kopijom – „Zašto je vratiti? Zašto i
pokušati? U pitanju je samo razlika između stvarnog dokaza kupovine
i onog koji iscrtavaš za Njih.” Ne. Kako da poveruje u to? To je ono u
šta Oni žele da on poveruje, no kako može? Nema razlike između
dokaza kupovine i njegove slike, razume se, čitava njihova ekonomija
zasnovana je na tome... no ona mora da je više od slike, proizvoda,
obećanja da će platiti.
Od svih svojih potencijalnih očeva – Maks Šlepcig i maskirani
statisti s jedne strane tekućeg filma, Franc Pekler i sasvim sigurno još
nekoliko pari ruku što se bave kroz tkaninu pantalona, te noći
Alpdruckena, s druge strane – Bjanka je najbliža, ovog poslednjeg
trenutka ovde u potpalublju iza nezasitog šakala, najbliža tebi koji si
svršio zaslepljen bojama, što sediš sam i izvaljen u svom sedištu, kojeg
nisu terali da se kreće preko redova, kao top, ili dijagonala čitave noći,
tebi čija je uskraćenost za vodenobelu ljubav njene majke apsolutna,
tebi, jedino tebi, koji kažeš naravno znam ih, izostavljen, uz cerek
računajte i na mene, nesposoban, što misliš verovatno neka kurva...
Tebe najviše voli, više od svih. Nikada nećeš moći da je vidiš. I zato
neko mora to da ti kaže.
 □ □ □ □ □ □ □

Na pola puta uz merdevine, Slotropa prepada bleštavi niz zuba što

sijaju iz mračnog prolaza. „Gledao sam. Nadam se da nemate ništa
protiv.” Izgleda da je to opet onaj Japos, koji se sada predstavlja kao
zastavnik Morituri iz Carske japanske mornarice.
„Daa, ja...”, zašto li Slotrop ovako razvlači? „video sam da ste
gledali... i sinoć takođe, druškane. ...”
„Mislite da sam voajer. Da, mislite. Ali ne radi se o tome. Nema tu
uzbuđenja, to mislim. Ali kad posmatram ljude, osećam se manje
usamljeno.”
„E pa, dođavola, zastavniče... zašto se jednostavno... ne pridružiš?
Oni uvek traže... društvo.”
„Oh, svega mi” cereći se jednim od onih širokih poliedarskih
japanskih osmeha, kao što im je to običaj, „onda bih se osećao još
usamljenije.”
Stolovi i stolice su postavljeni pod narandžasto-crvenom
štraftastom tendom na krmenoj palubi. Slotrop i Morituri su ovde
gotovo sasvim sami, sa izuzetkom nekih devojaka u dvodelnim
kupaćim kostimima što su naumile da uhvate malo sunca pre nego što
nestane. Kumulonimbusi se nakupljaju pred njima. Iz daljine dopire
grmljavina. Vazduh se budi.
Stjuard donosi kafu, slatku pavlaku, zobenu kašu i sveže narandže.
Slotrop sumnjičavo gleda u zobenu kašu. „Ja čuje uzeti”, zastavnik
Morituri otima činiju.
„Oh, naravno.” Slotrop sada primećuje da taj Japos ima te široke
brkove nalik kormanu. „Aha, aha. Provalio sam te. Ljubitelj zobene
kaše! Sramota. Pritajeni anglofil – aha, pocrveneo si.” Upire prstom u
njega i podvriskuje ha, ha, ha.
„Razotkrio si me. Da, da. Šest godina sam bio na pogrešnoj strani.”
„Jesi li ikada pokušao da pređeš?”
„Pa da otkrijem kakvi ste vi, ljudi, zapravo? Oh, bogo moj. Šta ako
-fil tada pređe u -fob? Gde bih onda bio?” Kikoće se, pljucka košticu
narandže preko palube. Izgleda da je imao nekoliko nedelja obuke na
onoj Formozi, u školi za kamikaze, no izbacili su ga. Niko mu nikada
nije rekao zapravo zbog čega. Imalo je neke veze sa njegovim držanjem.
„Jednostavno nisam imao pravi stav”, uzdiše. „I tako su me ponovo
poslali ovamo, preko Rusije i Švajcarske. Ovog puta sa Ministarstvom
propagande.” Najveći deo dana provodio je sedeći i gledajući
savezničke snimke u potrazi za nečim što bi se moglo iseći i ubaciti u
vesti tako da Sile osovine deluju dobro, a druga strana loše. „Sve što
sam znao o Velikoj Britaniji potiče iz tog nemontiranog materijala.”
„Izgleda da su i nemački filmovi uticali na ovdašnji pogled na svet.”
„Na Margeritin, misliš. Tako smo se mi i upoznali, jesi li znao to!
Preko zajedničkog prijatelja iz ‘Univerzum Filma. Ja sam bio na
letovanju u Bad Karmi – tik pred invaziju na Poljsku. U tom gradiću
gde ste nam se pridružili. Bila je to banja. Gledao sam kako si upao u
vodu. Zatim si se popeo na brod. Gledao sam i kako te je Margerita
gledala. Molim te nemoj se uvrediti, Slotrope, ali možda bi ti bilo bolje
da je se kloniš sada.”
„Ne vređam se. Znam da se dešava nešto jezivo.” Ispričao je
Morituriju o onom incidentu u Sprudelhofu, i o tome kako je Margerita
pobegla od žene u crnom.
Zastavnik klima glavom, uvrćući jedan brk tako da sada kao sablja
upire u jedno oko. „Nije ti ispričala šta se tamo dogodilo? Bokca mu,
momak, bolje je da znaš. ...”

PRIČA ZASTAVNIKA MORITURIJA

Ratovi umeju da zasene dane neposredno pre njih. Kad se osvrneš,

vidiš svu tu buku i ozbiljnost. No uslovljeni smo da zaboravimo. Kako
bi rat bio od veće važnosti, da, no ipak... nije li lakše videti skrivenu
mašineriju u danima što prethode samom događaju? Tu su dogovori,
stvari koje treba obaviti... i često se rubovi zadižu, na kratko, i mi
vidimo stvari koje nije trebalo da vidimo. ...
Pokušali su da odgovore Margeritu od odlaska u Holivud. Ipak je
otišla i propala. Kad se vratila, Rolo je bio tu da spreči ono najgore.
Mesec dana je sklanjao sve oštre predmete, držao je u prizemlju, dalje
od hemikalija, što je značilo da nije mnogo spavala. Utonula bi u san i
probudila se histerična. Plašila se da zaspi. Plašila se da neće umeti da
se vrati.
Rolo nije baš bio oštrog uma. Imao je dobre namere, no nakon
mesec dana s njom otkrio je da ne može više da izdrži. Zapravo, svi su
bili iznenađeni što je i toliko izdržao. Greta je predata Zigmundu, teško
da joj je bilo bolje, ali nije joj bilo ni gore.
Problem u vezi sa Zigmundom bilo je mesto na kojem je živeo,
nekakva promajna rugoba od utvrde što gleda na hladno malo jezero u
bavarskim Alpima. Neki njeni delovi mora da su bili još iz vremena
pada Rima. Tamo ju je Zigmund odveo.
Nekako je sebi utuvila u glavu da je delom Jevrejka. Stvari su u
Nemačkoj, kao što svako zna, tada već loše stajale. Margerita je bila
prestravljena da će je „razotkriti”. Čula je Gestapo u svakom dašku
vetra koji bi se uvukao unutra, u hiljadu vazdušnih kanala razrušene
kuće. Zigmund je po čitavu noć pokušavao da je razgovorom ubedi u
suprotno. Nije mu išlo nimalo bolje nego Rolou. Negde u ovo vreme su
se javili njeni simptomi.
Koliko god psihogeni bili ti bolovi, tikovi, osipi i mučnine, njena je
patnja bila istinska. Akupunkturisti su dolazili cepelinom iz Berlina,
pojavljujući se usred noći sa malim plišanim futrolama punim zlatnih
igala. Bečki psihijatri, indijski fakiri, baptisti iz Amerike defilovali su
Zigmundovim zamkom, hipnotizeri i kolumbijski curanderos spavali
su na sagu ispred kamina. Ništa nije delovalo. Zigmund je bio sve
uplašeniji i uskoro je bio koliko i Margerita sklon da halucinira.
Verovatno je ona bila ta koja je predložila Bad Karmu. Tog je leta bila
čuvena zbog svog blata, vrelog i masnog blata sa primesama radijuma,
kao noć crnog, blago uzavrelog. Ah. Svako ko je bio od toga bolestan
može da zamisli koliko se ponadala. To bi blato sve izlečilo.
Gde su svi bili tog leta pre Rata? Sanjarili. Banje su tog leta, tog leta
kad je zastavnik Morituri došao u Bad Karmu, bile krcate ljudima koji
su hodali u snu. Za njega nije bilo nikakvog posla u ambasadi. Predložili
su mu da ode na odmor do septembra. Trebalo je da zna da se nešto
spremalo, no samo je otišao na letovanje u Bad Karmu – dane je
provodio ispijajući „pilzner urkvel” u kafeu kraj jezera u Paviljonskom
parku. Bio je stranac, polovinu vremena pijan, blesavo pijan od piva, i
jedva da je govorio njihov jezik. No ono što je video mora da se odvijalo
širom Nemačke. Bezumlje sa predumišljajem.
Margerita i Zigmund su se šetali istim stazama u senci magnolija,
sedeli na stolicama na točkiće i slušali koncerte patriotske muzike... kad
bi padala kiša, vrpoljili bi se za kartaškim stolovima nekog od
zajedničkih salona svog Kurhausa. Noću bi posmatrali vatromete –
fontane, rakete koje prosipaju varnice, žute zvezde što se rascvetavaju
visoko nad Poljskom. Te oniričke sezone. ... Nije bilo nikoga u svim
tim banjama ko bi bilo šta video u šarama koje su pravili vatrometi. Bila
su to samo vesela svetla, plahovita poput fantazija što su bljeskale od
oka do oka, što su igrala po koži poput lepeza od nojevog perja od pre
pedeset godina.
Kad je Zigmund prvi put primetio njena odsustva, odnosno kad su
ona za njega postala više od rutine? Uvek bi mu pričala uverljive priče:
lekarski pregled, slučajni susret sa starim prijateljem, pospanost u
blatnim kupatilima, dok je vreme letelo. Možda je zbog tog
neuobičajenog spavanja naposletku i postao sumnjičav, zbog onoga
kroz šta je prošao zahvaljujući njenom budnom stanju, tamo na Jugu.
Priče o deci u lokalnim novinama verovatno nisu ostavile nikakav
utisak, ne tada. Zigmund je čitao samo naslove, i to retko, kad je trebalo
da nekako ubije vreme.
Morituri ih je često viđao. Susreli bi se i naklonili, razmenili
pozdrave „Hajl Hitler”, i zastavniku bi bilo dopušteno da nekoliko
trenutaka vežba svoj nemački. Ako se izuzmu konobari i barmeni, oni
su bili jedini sa kojima je razgovarao. Na teniskim terenima, dok su
čekali u redu za točionicu u svežoj senci kolonade, na korzu uz vodu,
na cvetnoj paradi, venecijanskom festivalu, Zigmund i Margerita se
nimalo nisu menjali, on sa svojim – Morituri je to nazivao Američkim
Osmehom, oko ćilibarne drške njegove ugašene lule... glave nalik
novogodišnjem ukrasu od krvi i mesa... koliko je to davno bilo... ona sa
svojim žutim naočarima za sunce i šeširima u stilu Garbo. Jedino se
cveće na njoj menjalo iz dana u dan: ladolež, cvet badema, naprstak.
Morituri je počeo da se izrazito veseli ovim svakodnevnim susretima.
Supruga i deca na drugom kraju sveta, a on sam prognan u zemlji koja
ga je čudila i gušila. Bila mu je potrebna ta usputna učtivost posetilaca
zoološkog vrta, te reči iz turističkog vodiča. Zna da je i on zurio u ljude,
jednako radoznalo. Svi su ga oni, u svojoj evropskoj uglađenosti,
fascinirali: starice u belom perju na ligeštulima napolju, veterani iz
Svetskog rata nalik mirnim nilskim konjima što se natapaju u čeličnim
kadama, a njihovi ženskasti sekretari brbljaju kreštavo poput majmuna
svuda po Sprudelštrase, dok je odnekud daleko niz lučni prolaz od lipa
i kestena dopirala beskrajna huka ugljen-dioksida sa uzavrelih izvora,
što je izlazio iz rastvora u vidu krupnih drhtavih balona... no najviše od
svega su ga fascinirali Zigmund i Margerita. „Delovali su tamo jednako
strano kao i ja. Svako od nas ima antene, zar ne, naštelovane da
prepoznajemo sebi slične. ...”
 Jednog prepodneva, slučajno, susreo je Zigmunda, samog, statua u
tvidu naslonjena na svoj štap ispred Inhalatorijuma, izgledao je kao da
se izgubio, kao da nigde zapravo ne treba da ide, kao da nema nikakvu
želju. Ne razmišljajući, počeli su da razgovaraju. Bio je pravi trenutak.
Uskoro su se udaljili odatle, šetajući kroz skupine bolesnih stranaca,
dok mu je Zigmund pričao o svojim nevoljama sa Gretom, o njenoj
jevrejskoj uobrazilji, o njenim odsustvima. Prethodnog dana ju je
uhvatio u laži. Došla je veoma kasno. Ruke joj je zahvatilo blago
drhtanje koje nikako da prestane. Počeo je da zapaža stvari. Njene
cipele, isprskane crnim blatom što se suši. Porub na haljini proširen,
gotovo pocepan, iako je gubila na težini. No nije imao hrabrosti da to
istera na čistac s njom.
Morituri, koji je čitao novine, pred kojim je veza izronila kao
čudovište iz pripitomljenih vrenja Trinkhalle 427, no kojem je
nedostajalo reči, nemačkih ili bilo kojih, da kaže Zigmundu, taj
Morituri, pivski zastavnik, tada je počeo da je prati. Nikada se nije
osvrtala, no znala je da je on tamo. Na nedeljnom balu u Kursaali po
prvi put je osetio da među svima njima vlada nekakva uzdržanost.
Margerita, očiju koje je navikao da vidi sakrivene sunčanim naočarima
sada ogoljenih, mahnito užarenih, nije skidala pogled s njega. Kur-
orkestar je svirao muziku iz Vesele udovice i Suzaninih tajni,
staromodnu muziku, no ipak, kad bi njihovi odlomci godinama kasnije,
sa radija, pronašli Moriturija na ulici, uvek bi mu doneli nepisani ukus
te noći, njih troje na ivici ponora koji niko rečima nije mogao da opiše...
poslednja epizoda evropskih tridesetih koje nikada nije znao... koje za
njega predstavljaju posebnu prostoriju, salon jednog poslepodneva:
vitke devojke u haljinama, sa maskarom svuda oko očiju, muškarci
glatko izbrijanih lica, uglačanih kao u filmske zvezde... ne čuje se
opereta već plesna muzika, sofisticirana, umirujuća, pomalo
„moderna”, što elegantno uranja u osavremenjene melodijske linije...
prostorija na spratu, koju obasjava kasna svetlost sunca, debeli tepisi,
glasovi što ne govore ništa teško niti složeno, osmesi znalački i
snishodljivi. Tog se jutra probudio u mekom krevetu, raduje se
predstojećoj večeri kabaretskog plesa na popularne ljubavne pesme
svirane baš takvim umerenim i uglađenim stilom. Njegov
poslepodnevni salon sa svojim zadržanim suzama, svojim dimom,
svojim opreznim strastima ležao je na pola puta između ugodnog jutra
i ugodne večeri: to je bila Evropa, to je bio taj zadimljeni, gradski strah

427 Trinkhalle (nem.) – prostorija u banji u kojoj se toči lekovita voda.

od smrti, i najopasnije od svega, bile su to Margeritine pronicljive oči,
taj izgubljeni susret u Kursaali, crne oči među svim tim okupljenim
draguljima i starim generalima koji klimaju glavom, u tutnjavi sa
Brodelbrunnen 428 napolju, što ispunjava prostore tišine u muzici kao što
će mašinerija uskoro ispuniti nebo.
Naredne večeri, Morituri ju je pratio poslednji put. Utabanim
stazama, ispod uobičajenih stabala, kraj jezerceta sa nemačkim zlatnim
ribicama koje su ga podsećale na kuću, preko terena za golf, gde su se
poslednji muškarci belih brkova za taj dan mučili da savladaju zamke i
prepreke, a njihovi kediji stajali u alegorijskom stavu mirno u sjaju
zalazećeg sunca, s naramcima palica u fašističkoj silueti. ... Sumrak se
te večeri spustio na Bad Karmu samrtnički bled i zlokoban: horizont je
ličio na nekakvu biblijsku katastrofu. Greta se odenula skroz u crno,
šešir sa velom joj je prekrivao najveći deo kose, tašnica joj je na dugom
kaišu visila preko jednog ramena. Kako su se mogućnosti odredišta
svodile na samo jedno, kako je Morituri uletao u zamke koje je noć
počela da postavlja za njega, predskazanje ga je obuzelo poput vetra na
reci: kuda je to bila za svojih odsustava, kako su deca iz onih naslova
mogla –
Stigli su do ruba crnog bazena sa blatom: tog podzemnog prisustva,
starog koliko i Zemlja, delom ograđenog tamo u banji, sa nadenutim
imenom. ... Ova žrtva je trebalo da bude dečak koji se zadržao kad su
svi drugi otišli. Kosa mu je bila hladni sneg. Morituri je čuo samo
odlomke onog što su izgovorili. Dečak je se isprva nije plašio. Možda
je nije prepoznao iz svojih snova. Bila bi mu to jedina nada. No oni su
učinili da to ne bude moguće, ti njegovi nemački nadzornici. Morituri
je stajao pored u svojoj uniformi i čekao, otkopčavši sako kako bi
mogao da se pokrene, premda to nije želeo. Mora da svi oni ponavljaju
ovaj nedovršeni čin iz nekog ranijeg vremena. ...
Glas joj je počeo da se pojačava, kao i dečakovo drhtanje. „Predugo
si bio u izgnanstvu.” Začuo se glasni udarac u sumraku. „Pođi kući,
pođi sa mnom”, povikala je, „natrag k svome narodu.” Sada je
pokušavao da pobegne, no njena ruka, njena ruka u rukavici, njena
kandža izletela je i zgrabila ga za mišicu. „Malo govno jevrejsko.
Nemoj ni da pokušavaš da pobegneš od mene.”
„Ne...”, no na samom kraju glas se podiže u provokativno pitanje.
„Znaš ti dobro ko sam ja. Moj je dom oblik Svetlosti”, sada sve

428 Brodelbrunnen (nem.) – izvorište lekovitog blata.

pretvara u burlesku, govori teškim jidiš akcentom, glumački i
izveštačeno, „ja lutam širom dijaspore i tražim zalutalu decu. Ja sam
Izrael. Ja sam Šekina, kraljica, kćer, nevesta, i majka Božija. I ja ću te
odvesti natrag, tebe, komadić razbijenog suda, pa čak i ako budem
morala da te odvučem za taj tvoj gadni mali obrezani penis
„Ne...”
I tada je zastavnik Morituri počinio jedino znano mu herojsko delo
u svojoj karijeri. Ne nalazi se to čak ni u njegovom dosijeu. Podigla je
dečaka koji se koprcao, zgrabivši ga jednom rukom u rukavici između
nogu. Morituri je jurnuo napred. Za trenutak se njih troje klatilo tako,
uhvaćeni u istoj sceni. Siva nacistička grupa skulptura: mogla se zvati
„Porodica”. Nema tu one grčke ukočenosti: ne, oni su se pomerali. Nije
se tu radilo o besmrtnosti. To je ono po čemu su se razlikovali. Nije bilo
opstanka, ničega izvan dometa čula – nije bilo prenošenja na pokolenja.
Osuđeni na propast poput D’Anunciovog pohoda na Rijeku, kao i sam
Rajh, kao i sirota stvorenja od kojih se dečak sada otrgao i otrčao u veče.
Margerita se sručila na zemlju na rubu velikog bazena bez svetlosti.
Morituri je klečao kraj nje dok je plakala. Bilo je užasno. Ono što ga je
dovelo dotle, ono što je sve shvatilo i delovalo tako automatski sada je
ponovo utonulo u san. Njegova uslovljenost, njegovo verbalno,
rangirano i uniformisano sopstvo ponovo je zavladalo. Klečao je
drhteći, preplašeniji no ikada u svom životu. Ona je bila ta koja ih je
odvela natrag u banju.
Ona i Zigmund su te večeri otišli iz Bad Karme. Možda je dečak bio
suviše uplašen, svetlost preslaba, možda je i sam Morituri imao moćne
zaštitnike, jer sam Bog zna da je bio sasvim vidljiv tamo – no policija
nije došla. „Nikada mi nije palo na pamet da ja odem k njima. U srcu
sam znao da je ubila. Možete me osuđivati zbog toga. No video sam
čemu bih je prepustio, i svodilo se to na isto, bila ona u zvaničnom
pritvoru ili ne, razumete.” Naredni dan je bio 1. septembar. Više nije
postojala mogućnost da deca tajanstveno nestanu.

Jutro se smračilo. Kiša u kapljicama dopire i ispod tende. Činija

zobene kaše je, naposletku, ipak ostala netaknuta pred Moriturijem.
Slotrop se znoji i zuri u svetle ostatke narandže. „Čuj”, palo je na pamet
njegovom okretnom mozgu, „a šta je onda s Bjankom? Hoće li ona biti
bezbedna sa Gretom, šta misliš?”
Šaljivo namigujući brkom: „Na šta misliš? Da li me pitaš, Može li
se ona spasiti?”‘
„Oh, krasno, krasno, stari Japosu, mani se toga –”
„Čuj, od čega to ti možeš da je spaseš?” Od ispitivačkog mu se
pogleda Slotrop oseća neugodno. Kiša sada dobuje po nadstrešnici,
prolivajući se sa rubova kao bistra čipka.
„Ali čekaj malo. Oh, dođavola, ona žena juče, u onom Sprudelhofu
–”
„Da. Seti se da te je i Greta videla kako se penješ iz reke. A sad
pomisli na sve narodske priče o radioaktivnosti što kruže među ovim
svetom – tim putnicima od banje do banje, iz sezone u sezonu. To je
milost. To su svete vode Lurda. Ta tajanstvena radijacija koja toliko
toga može da izleči – da li bi to mogao biti konačni lek?”
„Uh...”
„Posmatrao sam joj lice kad si se popeo. Bio sam s njom na rubu
jedne radioaktivne noći. Znam šta je ovog puta videla. Jedno od te dece
– očuvano, negovano i nahranjeno blatom, radijumom, kako raste sve
više i snažnije dok ga polako žitke i spore struje nose kroz podzemlje,
iz godine u godinu, sve dok naposletku, kad je odrastao u čoveka, nije
došao do reke i izdigao se iz crnog zračenja nje same, da je ponovo
pronađe, nju, Šekinu, nevestu, kraljicu, kćer. I Majku. Majčinsku kao
što je blato što štiti i uraninit što sija –”
Gotovo ravno iznad njih grmljavina se iznenada raspuknu kao
zaslepljujuće jaje zvuka. Negde unutar eksplozije, Slotrop je
promrmljao: „Dosta ludiranja.”
„Hoćeš li rizikovati da saznaš?”
Ko je to, oh naravno to je taj japanski zastavnik, što me ovako
posmatra. No gde su Bjankine ruke, njena bespomoćna usta. ... „E pa,
za dan ili dva ćemo biti u Svinoujšću, je li tako?” priča da bi sprečio
sebe da – ustani od stola, hajde već jednom, seronjo –
„Svi ćemo i dalje nastaviti da se krećemo. Naposletku, potpuno je
svejedno.”
„Čuj, ti imaš decu, kako možeš to da kažeš? Je li to sve što želiš,
samo da ‘nastaviš da se krećeš’?”
„Želim da dočekam kraj rata u Pacifiku kako bih mogao da odem
kući. Kad već pitaš. Sada je sezona kiša, balu, kad sve šljive zriju. Samo
želim da budem sa Mičiko i našim kćerkama, i kad jednom budem
tamo, nikada više da ne odem iz Hirošime. Mislim da bi ti se svidelo
tamo. To je grad na ostrvu Honšu, na Unutrašnjem moru, veoma lep,
savršene veličine, dovoljno velik da ima gradskih uzbuđenja, a dovoljno
mali da ima spokoja koji je čoveku potreban. No ovi ljudi se ne vraćaju,
oni ostavljaju svoje domove, znaš –”
Ali jedan od čvorova kojim je od kiše otežala tenda bila privezana
za svoj ram sada je popustio, beli kanapi su se brzo odrešivali,
palacajući okolo na kiši. Tenda se ugiba i u mlazu izliva vodu na
Slotropa i Moriturija, koji beže u potpalublje.
Razdvojila ih je gomila sveže probuđenih galamdžija. Slotropu sada
u glavi nije ništa drugo do misao kako da dospe do Bjanke. Na kraju
hodnika, iza dvadesetak bezizražajnih lica, primećuje Stefaniju u belom
kardiganu i širokim pantalonama kako mu maše da priđe. Treba mu pet
minuta da se probije do nje, pokupivši usput „brendi aleksander”, šešir
za zabave, ceduljicu nalepljenu mu na leđa koja upućuje svakog ko je
pročita, na donjepomeranskom, da šutne Slotropa, mrlje od ruža u tri
nijanse magente, kao i crnu italijansku „maduro” cigaretu koju mu je
neko predusretljivo već pripalio.
„Možda izgledaš kako oličenje druželjubivosti”, dočekuje ga
Stefanija, „no mene ne možeš prevariti. Ispod te vesele maske krije se
lice Jone.”
„Hoćeš da kažeš, ovaj, uh –”
„Mislim na Margeritu. Zaključala se u kupatilu. Histerična je. Niko
je ne može izvući napolje.”
„I hoćeš da ja to učinim. A šta je sa Tanacom?”
„Tanac je nestao, a nestala je i Bjanka.”
„Oh, dođavola.”
„Margerita misli da si je ti sredio.”
„Nisam ja.” On joj na brzinu ispriča priču zastavnika Moriturija.
Deo onog njenog elana, njene živosti, nestaje. Gricka nokat.
„Da, kružile su glasine. Zigmund je, baš pre nego što je nestao,
ispričao dovoljno da zagolica ljude, no nikada nije zalazio u detalje. To
mu je bio stil. Čuj, Slotrope. Misliš li da je Bjanka u ikakvoj opasnosti?”
„Pokušaću da je pronađem.” Ovde ga prekida hitri šut u dupe.
„Baš loše po tebe”, krešti neki glas iza njih. „Ja sam jedini na brodu
ko ume da pročita donjepomoranski.”
„Baš loše po tebe”, klima glavom Stefanija.
 „Ja sam samo hteo besplatnu vožnju do Svinoujšća.”
No kao što Stefanija veli, „Postoji samo jedan besplatna vožnja. U
međuvremenu, počni da odrađuješ cenu karte za ovu. Idi da vidiš
Margeritu.”
„Ti želiš da ja – ma daj.”
„Ne želimo da se išta dogodi.”
To je bilo jedno od Opštih Naređenja koja su važila na brodu. Ništa
se neće dogoditi. I tako Slotrop ljubazno gura ostatak svoje cigare Mme.
Procalovskoj među zube i ostavlja je da otpuhuje, pesnica nabijenih u
džepove džempera.
Bjanka nije u strojarnici. On se kreće okolo pod pulsirajućom
svetlošću sijalice, među azbestom obloženim hrpama, opekavši se
jednom ili dva puta na mestima gde je nedostajala izolacija, zavirujući
u bledo osvetljena udubljenja, senke, pitajući se kakva li je njegova
izolacija. Ničega osim mašinerije, buke. Kreće ka merdevinama. Neki
komad crvene čeka na njega... ne, samo njena haljina, sa vlažnim
tragom njegove sperme i dalje na šavu... ova bučna vlaga ju je tamo
zadržala. On čučnu, držeći komad odeće, udišući njen miris. Ja sam
dete, znam kako da se sakrijem, i mogu i tebe da sakrijem. „Bjanka”,
doziva je, „Bjanka, izađi.”
Oko vrata kupatila zatiče plejadu zgubidana i pijanaca iz više klase
što su zakrčili prolaz zajedno sa kršem od flaša i čaša, kao i redovne
uživaoce kokaina što sede u krugu, dok ptice od kristala lete naviše ka
šumama od nosnih dlaka sa vrhova bodeža od zlata i rubina. Slotrop se
probija, naslanja se na vrata i zove Margeritu po imenu.
„Odlazi.”
„Ne moraš da izađeš. Samo me pusti unutra.”
„Znam ko si.”
„Molim te.”
„Bilo je to veoma pametno od njih, to što su te poslali kao sirotog
Maksa. No sada im neće upaliti.”
„Završio sam s Njima. Kunem se. Potrebna si mi, Greta.” Ne seri.
Za šta tačno?
„Onda će te ubiti. Odlazi.”
„Znam gde je Bjanka.”
„Šta si joj uradio?”
 „Samo sam – hoćeš li me pustiti unutra?” Nakon tišine koja je
trajala ceo minut pušta ga unutra. Poneki radoznalac pokušava da se
ugura, no on zalupi vrata i ponovo ih zaključa. Greta na sebi nema ništa
osim crnog kombinezona. Potezi crnih dlačica kovrdžaju joj se visoko
na butinama. Lice joj je belo, staro, izmučeno.
„Gde je ona?”
„Krije se.”
„Od mene?”
„Od Njih.”
Hitar pogled ka njemu. Suviše ogledala, brijača, makaza, svetala.
Suviše je belo. „Ali ti si jedan od Njih.”
„Prestani s tim, znaš da nisam.”
„Jesi. Popeo si se iz reke.”
„E pa, to je zato što sam upao unutra, Greta.”
„Onda su te oni gurnuli.”
Gleda je kako se poigrava, nervozno, uvojcima kose. Anubis je
počeo malo da se ljulja, no mučnina koja se u njemu javlja namenjena
je njegovoj glavi, a ne njegovom stomaku. Kad ona počne da priča,
mučnina počinje da ga ispunjava: svetlucavo crno blato mučnine. ...

□ □ □ □ □ □ □

Muškarcima je uvek bilo lako da joj priđu i da joj kažu ko da bude.

Ostale devojke iz njene generacije stasavale su pitajući se: „Ko sam ja?”
Za njih je to bilo pitanje puno bola i muke. Gretel to jedva da se ikada
zapitala. Imala je toliko identiteta da nije znala kud će s njima. Neke od
tih Gretel bile su tek površinske skice – druge su bile dublje. Mnoge
poseduju neverovatne talente, antigravitacijski dar, proročke snove...
komatske slike im okružuju lica, svetlucajući u vazduhu: sama svetlost
zapravo isplakuje suze, jecajući ovako stilizovano, dok je pronose kroz
mehaničke gradove, meteoritskih zidova opasanih u vazduhu, svakog
ulegnuća i duplje šuplje poput kosti, uz sve slabiju senku što crno sija
okolo... ili stoji zagledana, u dugim haljinama, ukras i alhemijski
simbol, velova što lepršaju sa kožnih kapica koncentrično postavljenih
kao u biciklističkim kacigama, sa pucketavom kulom i spiralom od
opsidijana, sa prenosnicima i cilindrima, sa čudnim prolazima za
cepeline što idu ispod lukova, svečano, kraj otvora za vazduh i
ogromnih zakrilaca u gradskoj izmaglici. ...

U Weisse Sandwuste von Neumexiko429 igrala je kaubojku. Prvo što

su je pitali bilo je: „Umeš li da jašeš?” „Naravno”, odgovorila je.
Najbliže što je u životu prišla konju bilo je kad je stajala uz šanac kraj
puta, za vreme rata, no bio joj je potreban taj posao. Kad je došao
trenutak da se baci u sedlo, nije joj palo na pamet da se plaši te zveri što
ju pritiska butinama. Bio je to američki konj po imenu Zmija. Dresiran
ili ne, mogao je da je odnese kud je hteo, pa čak i da je ubije. No šepurili
su se propinjući se po platnu prepunom vatre Strelca, Gretel i taj
ždrebac, a da nije skinula osmeh s lica.

Evo jednog od velova koji je odbacila, tanke bele zgure, jetke

zaostavštine jedne skorašnje noći u Berlinu. „Dok si ti spavao, otišla
sam iz kuće. Izašla sam na ulicu bosa. Pronašla sam neki leš. Nekog
čoveka. Siva brada od nedelju dana i staro sivo odelo. ...” Ležao je
nepomičan i veoma beo iza zida. Legla je kraj njega i obujmila ga
rukama. Bio je mraz. Telo se zakotrljalo ka njoj, a nabori odeće su ostali
zamrznuti. Osetila je kako mu se bockavo lice trlja o njen obraz. Nije
mirisao ništa gore no hladno meso iz zamrzivača. Ležala je i grlila ga
sve do jutra.
„Pričaj mi kako je u tvojoj zemlji.” Šta ju je probudilo? Čizme na
ulici, uraneli parni bager. Jedva da čuje svoj umorni šapat.
Leš odgovara: „Živimo veoma daleko, pod crnim blatom. Danima
se putuje.” Premda mu nije mogla pomerati udove lako kao lutkine,
mogla je da ga natera da kaže i misli baš ono što je želela.
Za trenutak se upitala – ne baš rečima – da li bi se tako osećao njen
podatni um pod prstima Onih koji...
„Mm, udobno je ovde dole. Tu i tamo Oni se čuju – udaljena
tutnjava, nagovešteni obrisi neke eksplozije, što se prenose do nas kroz
zemlju nad nama... no ništa, nikada, preblizu. Toliko je mračno da stvari

429 Weisse Sandwuste von Neumexiko (nem.) – u doslovnom prevodu, „Bela peščana

pustinja Novog Meksika”, no zapravo se odnosi na Vajt Sends u Novom Meksiku,

vojnu bazu u kojoj je 1945. godine eksperimentalno detonirana prva atomska bomba i
u koju je 1946. godine u potaji dopremljeno stotinu zarobljenih nemačkih raketa V-2,
zajedno sa nemačkim tehničarima.
sijaju. Imamo dar letenja. Nema seksa. No postoje fantazije, čak i
mnoge od onih koje smo povezivali sa seksom – uz pomoć kojih smo
nekada menjali njegovu energiju. ...”

Kao zbunjena debitantkinja Lote Lustig, zatekla se kako za vreme

potopa, prerušena u sluškinju, plovi niz reku u kadi zajedno sa bogatim
plejbojem Maksom Šlepcigom. San svake devojke. Film se zvao
Jugend. Herauf. (vesela igra reči, razume se, potaknuta tada popularnim
izrazom, „Juden haraus!” 430). Zapravo, sve scene u kadi su bile
dvostruki filmovi 431 – nikada nije zapravo otišla da plovi rekom u kadi
sa Maksom, sve je to snimljeno pomoću dvojnika, i u konačnoj verziji
postoji kao veoma mutan opšti plan. Figure su tamne i izobličene, liče
na gorile, dok je kvalitet osvetljenja veoma neobičan, kao da je čitava
scena ugravirana na nekom tamnom metalu poput olova. Gretina
dvojnica je zapravo bio italijanski kaskader po imenu Blaco, samo sa
dugom plavom perikom. Neko su vreme bili u vezi. No Greta nije htela
da ide u krevet s njim, osim ako bi nosio tu periku!
Napolju, na reci, šiba kiša: sada se čuje približavanje brzaka koji se
još ne mogu videti, no koji su stvarni i neizbežni. I dvojnici sada osećaju
neki čudan golicavi strah, strah da su možda zaista izgubljeni, i da nema
tu zapravo kamere, na obali, iza finog sivog gustiša vrba... svi iz ekipe,
tonci, filmski tehničari, svetlooperateri, otišli su... ili nisu nikada ni
došli... i šta je bilo to što je struja upravo donela da udari o našu kao
sneg belu školjku? i kakav je bio taj udarac, tako uzdržan i prigušen?

Bjanka je obično srebrna, ili bez ikakve boje: snimljena hiljadu

puta, proceđena kroz staklo, izuvijana kroz ljubičasto krvareće
međusklopove dvostrukih i trostrukih „protara”, „šnajder angulona”,
„foktlender kolineara”, „štejngel ortostigmata”, „gundlah tarner-
rajhova” 432 iz 1895. godine. Greta u tome svaki put vidi dušu svoje
kćerke, tu neiscrpnu dušu. ... Ova ešarpa od jedinog deteta, upasana u
visini struka, uvek ranjiva na vetru. Nazvati je produžetkom ega njene
majke značilo je, razume se, izazvati najoštriji sarkazam. No Greta je u

430 Jugend Herauf! (nem.) – Ustaj, omladino!, propagandni nacional-socijalistički

slogan, sličan izrazu „Juden heraus!”, koji znači „Jevreji, napolje!”

431 Dvostruki film – filmska tehnika snimanja u studiju ispred ekrana sa već

snimljenim filmom.
432 Svi nazivi se odnose na vrste objektiva i kamera.
stanju, tu i tamo, da vidi Bjanku u drugoj deci, avetinjski kao u
dvostrukoj ekspoziciji... jasno, da, sasvim jasno u Gotfridu, tom
mladom ljubimcu i štićeniku kapetana Blicera.

„Spusti mi bretele na trenutak. Je li dovoljno mračno? Pogledaj.

Tanac kaže da svetle. Da je svaku naučio napamet. Danas su baš bele,
zar ne? Hmm. Dugačke i bele, kao paučina. Imam ih i na dupetu. Svuda
po unutrašnjoj strani butina. ...” Mnogo bi puta, posle, kad se krvarenje
zaustavilo i kad ih je prebrisao alkoholom, Tanac ostao da sedi dok mu
ona leži preko kolena, i da tumači ožiljke što joj se spuštaju niz leđa kao
što Ciganka gleda u dlan. Ožiljak života, ožiljak srca. Croix mystique.
Kakve sudbine i fantazije! Bio bi toliko ushićen nakon bičevanja.
Toliko oduševljen idejom da će oni uspeti da se izvuku, da pobegnu.
Zaspao bi pre nego što ga mahnitost i nada sasvim napuste. U takvim
ga je trenucima najviše volela, neposredno pre sna, dok joj leđa gore,
njegova mala glava teško joj leži na grudima, dok se na njoj nemo
formira belo tkivo ožiljaka, ćelija po ćelija, u noći. Osećala se gotovo
bezbedno. ...

Svaki put kad bi bič ošinuo, pri svakom udaru, u njenoj

bespomoćnosti i nemogućnosti da pobegne, javila bi joj se po jedna
vizija, samo jedna za svaki vrhunac bola. Oko na vrhu piramide. Žrtveni
grad sa figurama u haljama boje rđe. Crna žena što čeka na kraju ulice.
Zakrabuljeno lice ožalošćene Danske što se pruža ka Nemačkoj. Kao
trešnja crveno ugljevlje što pada kroz noć. Bjanka u kostimu španske
plesačice, kako gladi cev pištolja. ...
Tamo kraj jednog od mesta za lansiranje raketa, u borovoj šumi,
Tanac i Gretel su pronašli stari put kojim se više niko nije služio. Delići
trotoara su tu i tamo provirivali među zelenim rastinjem. Činilo se da
će, ako budu išli tim putem, doći do nekog grada, stanice ili ispostave...
no nije uopšte bilo jasno šta će tamo zateći. Ali mesto bi bilo davno
napušteno.
Držali su se za ruke. Tanac je nosio staru jaknu od zelenog antilopa
sa zakrpama na rukavima. Gretel je nosila svoj kaput od kamelhara i
belu maramu. Mestimično su borove iglice napadale na stari put u toliko
debelom nanosu da su im koraci bili prigušeni.
Došli su do klizišta na kojem se, godinama ranije, put odronio.
Šljunak se u finom crnobelom sloju prosuo niz brdo, ka reci koju su čuli
ali je nisu videli. Neki stari automobil, „hanomag storm”, visio je tamo
nosem nadole, jednih vrata polomljenih i otvorenih. Lavanda siva
metalna šasija obrštena je poput skeleta jelena. Negde u ovoj šumi
nalazilo se prisustvo koje je to učinilo. Obišli su oko olupine, plašeći se
da se suviše približe naprslom staklu, očvrsnuloj smrtnosti u senkama
prednjeg sedišta.
U pozadini, među drvećem, videli su se ostaci kuća. Svetlost se sada
povlačila iako još nije bilo podne, i iako šuma tu nije bila ništa gušća.
Na sredini puta pojavili su se ogromni brabonjci, sveži, uvijeni poput
namotaja kanapa – tamni i čvornovati. Šta li ih je moglo ostaviti?
U istom momentu su ona i Tanac shvatili da su se sigurno već
satima kretali kroz ruševine nekog velikog grada, ne kroz dnevne
ruševine, no neke nastale za njihovog života. Pred njima je put zavijao
i zalazio među stabla. No nešto je sada stajalo između njih i onoga što
se nalazilo iza krivine, šta god to bilo: nevidljivo, neosetno... neki
posmatrač. Što govori: „Ni koraka dalje. To je sve. Niti jednog jedinog.
Vratite se sada.”
Bilo je nemoguće koraknuti dalje napred. Oboje su bili
prestravljeni. Okrenuli su se, osećajući ga iza leđa, i žurno se udaljili.
Kad su se vratili u Schufistelle, Blicera su zatekli u konačnom
stadijumu ludila. Sa stabala na hladnom malom proplanku bila je
oguljena kora i krvarile su kaplje smole zbog udara raketa.

„Mogao nas je proterati. Blicero je bio lokalno božanstvo. Ne bi mu

bilo potrebno ni parče papira. Ali želeo je da svi ostanemo. Pružio nam
je sve najbolje što je imao, krevete, hranu, piće, droge. Nešto je
planirao, što je uključivalo dečaka Gotfrida, to je bilo očigledno koliko
i miris smole, prvo što se osetilo u ta plava maglovita jutra. No Blicero
ništa nije želeo da nam kaže.”
„Prešli smo u Lineburšku pustaru. Tamo su bile naftne bušotine i
pocrnela zemlja. Jabos 433 je leteo iznad u putanjama oblika dijamanta,
loveći nas. Blicero je prešao u drugi oblik, drugu životinju...
vukodlaka... no u očima mu nije više bilo ničega ljudskog: to je čilelo,
iz dana u dan, da bi bilo zamenjeno sivim brazdama, crvenim venama
raspoređenim u šare koje nisu bile ljudske. Ostrva: zgrušana ostrva u
moru. Ponekad čak i topografske linije, ugneždene u zajedničkoj tački.

433 Jabos, Jagdbomer (nem.) – lovac-bombarder.

‘To je karta mog Ur-Heimat’, zamislite vrisak toliko tih da je gotovo
šapat, ‘Kraljevstva lorda Blicera. Bele zemlje.’ Iznenada mi je sinulo:
sada je svet posmatrao u vidu mitskih regiona: imali su svoje mape,
prave planine, reke i boje. Nije to bila ona Nemačka kroz koju se kretao.
Bio je to njegov sopstveni prostor. No nas je vodio sa sobom! Pička mi
je bila nabrekla od krvi na naznaku opasnosti, mogućnosti našeg
uništenja, te izvrsne nepoznanice oko toga kada će ono uslediti jer su
prostor i vreme pripadali Bliceru. ... On nije zaostajao po putevima, nije
prelazio preko mostova ili nizija. Plovili smo po Donjoj Saksoniji, od
ostrva do ostrva. Svako lansirno mesto bilo je novo ostrvo u belom
moru. Svako je ostrvo imalo svoj vrh u središtu... da li je to bila pozicija
same Rakete? trenutak paljenja? Nemačka Odiseja. Koje li će biti
poslednje, ostrvo na kojem je dom?”
„Stalno zaboravljam da pitam Tanaca šta se dogodilo sa Gotfridom.
Tanacu je bilo dopušteno da ostane sa baterijom. No mene su odveli:
lično me je u ‘hispano-suizi’ odvezao Blicero, kroz sivo vreme, do
petrohemijskog postrojenja koje nas je danima proganjalo na našem
horizontu, crnih i razrušenih tornjeva u daljini, zbijenih jedan uz drugi,
plamena što je uvek goreo na vrhu jednog od njih. Bio je to Zamak:
Blicero me pogleda, spremajući se da progovori, i ja rekoh: ‘Zamak’.
Usta mu se nasmešiše hitro, ali odsutno: naborane vučje oči su mu
prevazišle čak i ovakve trenutke domaće, pitome telepatije i povukle se
na svoj životinjski sever, na istrajavanje na oštroj ivici smrti kakvo ne
mogu ni da zamislim, grube ćelije sa najtananijim mogućim plamenom
unutra, što izdržava ni na čemu drugom do na ledu, pa čak ni na tome.
Zvao me je Katje. ‘Videćeš da onaj tvoj mali trik neće ponovo upaliti.
Ne ovog puta, Katje.’ Nisam se plašila. Bila je to ili ludost koju nisam
mogla da shvatim, ili haluciniranje veoma starog čoveka. Srebrna roda
letela je spuštenih krila u našem vetru, niskog čela i ispruženih nogu,
pruskog zatiljačnog čvora iza: na njenoj sjajnoj površini sada su se
pojavili crni kolutovi limuzina i službenih kola na prilaznom putu
glavnoj kancelariji. Videla sam laki avion, dvosed, na rubu parkinga.
Lica ljudi u njemu delovala su poznato. Znala sam ih sa filmova,
posedovali su moć i ozbiljnost – bili su to važni ljudi, no samo jednog
sam prepoznala: General-direktora Smaragda iz Leverkuzena. Stariji
čovek koji je išao pomoću štapa, zloglasni spiritualista pre Rata i, kako
se činilo, čak i sada. ‘Greta, nasmešio se, hvatajući me za ruku. ‘Ah, svi
smo ovde.’ No njegov zanos niko od ostalih nije delio. Svi su čekali
Blicera. Sastanak plemstva u Zamku. Ušli su u salu za sastanke. Ostala
sam sa pomoćnikom po imenu Drone, visokog čela, prosede kose, što
je uvek nervozno nameštao kravatu. Gledao je sve moje filmove.
Premestili smo se do mašina. Kroz prozor sale za sastanke videla sam
ih za okruglim konferencijskim stolom, u čijem se središtu nešto
nalazilo. Bilo je sivo, plastično, svetlucavo, a svetlost mu se premeštala
po površinama. ‘Šta je to?’ pitala sam, šarmirajući Dronea. Odveo me
je gde niko nije mogao da nas čuje. ‘Mislim da je to za F-Gerat’,
prošaptao je.”
„F?”, veli Slotrop. „F-Gerat, sigurna si u to?”
„Neko slovo.”
„S?”
„Dobro, S. Oni su kao deca koja tek što su progovorila, s tim svojim
izmišljanjem reči. Meni je izgledalo kao ektoplazma – nešto što su
primorali, udruženom snagom volje, da se materijalizuje tu na stolu.
Nijedne usne se nisu pomerale. Bila je to seansa. Tada sam shvatila da
me je Blicero poveo preko granice. Da me je napokon ubrizgao u svoje
prirodno stanište bez i najmanjeg drhtaja bola. Bila sam slobodna.
Muškarci su se tiskali iza mene u hodniku, zakrčujući put natrag.
Droneova ruka mi se znojila na rukavu. Razumeo se u plastiku. Kuckao
bi prstom po velikoj providnoj afričkoj maski, naćulivši uši – ‘Čuješ li
to? Pravi zvuk polistirena...’ i padao u zanos preda mnom na prizor
teškog putira od metil-metakrilata, repliku Sangraala. ... Nalazili smo
se kraj reaktora. U vazduhu se osetio snažan miris razređivača.
Providne šipke od nekakve plastike šušteći su izlazile kroz ekstruder pri
dnu tornja, i ulazile u rashladne kanale ili u seckalicu. Vrućina je
ispunjavala prostoriju težinom. Pomislila sam na nešto veoma duboko,
crno i žitko, kako hrani ovo postrojenje. Od spolja su se čuli motori. Zar
su svi odlazili? Zašto sam ja bila ovde? Plastične zmije beskrajno su
gmizale svuda okolo. Erekcije mojih pratilaca pokušavale su da ispuze
iz otvora na njihovoj odeći. Mogla sam da radim šta god da sam htela.
Crno, blistavo i duboko. Kleknula sam i počela da otkopčavam
Droneove pantalone. No druga dvojica me uhvatiše pod ruke i odvukoše
u skladište. Ostali su pošli za nama, ili su ulazili kroz druga vrata.
Velike zavese od stirena i vinila, svih boja, neprozirne i prozirne, visile
su sa tavanice, red za redom. Bleštale su poput severnog svetla. Osećala
sam da se negde iza njih nalazi publika koja čeka da nešto počne. Drone
i muškarci su me položili na plastični dušek na naduvavanje. Gledala
sam providno gužvanje vazduha, ili svetla, svuda unaokolo. Neko je
rekao ‘butadien, a ja sam čula lepota umire 434. ... Plastika je šuštala i
pucala svuda oko nas, obavijajući nas utvarno belom. Skinuli su mi
odeću i odenuli me u egzotični kostim od nekog crnog polimera, veoma
uzan u struku, otvoren u međunožju. Na meni je delovao živo.
‘Zaboravi na kožu, zaboravi na saten, drhtao je Drone. ‘Ovo je
Imipoleks, materijal budućnosti.’ Ne mogu opisati njegov miris, niti
kakav je bio na dodir – luksuz. Čim su ga dotakle, bradavice su mi
nabrekle, preklinjući da budu ugrižene. Želela sam da ga osetim uz
svoju pičku. Ništa što sam ikada nosila, ni pre ni posle, nije me toliko
uzbudilo koliko Imipoleks. Obećali su mi grudnjake, kombinezone,
čarape, haljine od istog materijala. Drone je, preko svog, pričvrstio
ogroman penis od Imipoleksa. Trljala sam lice o njega, bio je izvrstan.
... Među stopalima mi je bio ambis. Stvari, uspomene, više se nisu mogli
razlikovati, stropoštavale su mi se kroz glavu. Bujica.
Sve sam ih evakuisala, sklanjala u nekakvu prazninu... sa temena su
mi pokuljale isprepletene halucinacije jarkih boja... trice, zanimljivi
dijalozi, umetnički predmeti... Sve sam ih otpuštala. Ništa nisam
zadržavala. Da li je to, dakle, bilo ‘prepuštanje – otpuštanje svega
toga?”
„Ne znam koliko su me dugo tamo držali. Spavala sam, budila se.
Muškarci su se pojavljivali i nestajali. Vreme više ništa nije značilo.
Jednog jutra sam bila pred fabrikom, gola, na kiši. Tamo ništa nije raslo.
Nešto je bilo stavljeno u veliki raspršivač koji je dosezao kilometrima
daleko. Nekakav katranast otpad. Natrag sam morala da idem peške,
skroz do lansirnog mesta. Svi su bili otišli. Tanac mi je ostavio poruku
u kojoj me je zamolio da pokušam da dođem do Svinoujšća. Mora da
se nešto dogodilo na lansirnom mestu. Na tom proplanku je vladala
tišina kakvu sam osetila samo jednom pre toga. Jednom, u Meksiku.
One godine kad sam bila u Americi. Bili smo duboko u džungli. Naišli
smo na kamene stepenice, prekrivene puzavicama, gljivama, vekovima
propadanja. Ostali su se popeli na vrh, no ja nisam mogla. Bilo je isto
kao onog dana sa Tanacom, u borovoj šumi. Osetila sam da me tamo
čeka nekakva tišina. Namenjena ne njima, već samo meni... moja
sopstvena, lična tišina. ...”

434 Butadien (industrijska hemikalija) i Beauty dying (eng. lepota umire) – igra reči.
 □ □ □ □ □ □ □

Gore na mostu Anubisa oluja glasno treska po staklu, velika mokra

peraja nasumice udaraju iz noći pljus! živući oblik vidljiv tek na rubu
zvuka duginih boja – treba biti nekakav manijak, ili barem poljski
konjički oficir, pa da stojite u tom položaju iza tako krhke, tanke
pregrade, i da zurite svakom udarcu netremice u njegovu mišićavost.
Iza Procalovskog igla na inklinomeru ide levo-desno, prateći klaćenje
broda: klatno u snu. Pod svetlošću oluje crte lica su mu crne, crne poput
njegovih očiju, crne poput vunene mornarske kape nakrivljene tako
čvrsto i slano ukoso preko brazdi mu na čelu. Svetlost se nakuplja, čista,
duboka, na radio-opremi... blago se širi sa brojčanika pelorusa... izliva
kroz brodske prozore na belu reku. Poslepodne je, neobjašnjivo, trajalo
duže nego što bi trebalo. Dnevna svetlost je slabila već previše sati.
Električno pražnjenje sada poče da treperi među snastima. Oluja trza
užad ikablove, oblačna noć postaje bela i glasna, zahvaćena ogromnim
grčevima. Procalovski puši cigaru i proučava mape Ščećinskog zaliva.
Sva ova svetlost. Da li ruske izvidnice posmatraju sa obale, čekajući
na kiši? Da li se ova etapa putovanja prati voštanom olovkom,
marljivim beleženjem X sa X, preko nekog polja ruske plastike, tamo
unutra gde su od paučine pobeleli nemački prozori na kojima niko ne
treba da stoji, gde se fosforna trava mreška preko radarskog ekrana a
trzaj koji osetiš kroz ručicu u nevidljivom otporu predstavlja tu razliku
između pogotka i promašaja. ... Vaslave – da li je ta tačka koju vidiš
uopšte brod? U Zoni, ovih dana, vlada beskrajno simuliranje – stojeći
talasi u vodi, krupne mehaničke ptice, toliko dobro poznate da su im
operateri nadenuli nadimke, zalutali baloni, naplavine dospele sa drugih
ratnih frontova (brazilska burad za naftu, sanduci viskija namenjeni
Fort Lamiju), posmatrači iz drugih galaksija, naleti dima, trenuci
visokog albeda – teško je probiti se do stvarnih meta. Suviše je ovde
zbrke za većinu zamenskog osoblja i za one kasno regrutovane. Samo
su još stariji optičari u stanju da odrede šta je podesno: nadneti nad
brojčanicima svojih Trajanja, električne zelene koja podrhtavala, kako
se isprva moralo činiti, zauvek, oni su uspeli da shvate raspodelu... oni
su se naučili vizuelnoj milosti.
Koliko je verovatan Anubis u ovom ušću večeras? Njegov red
plovidbe je okasneo, onoliko koliko je moderno, koliko je neizbežno:
trebalo je da prođe kroz Svinoujšće još pre nekoliko nedelja, no za taj
beli brod je Visla bila pod zabranom Sovjeta. Rusi su čak i stražara
postavili na brod, na neko vreme, sve dok ih dame sa Anubisa nisu
dovoljno šarmirale da dobiju dozvolu za plovidbu – i tako je počela
poslednja dugačka epizoda poljske domovine na ovim vodenim
dolinama severa, sa radio-porukama što su ih pratile nešifrovane jednog
dana a šifrovane narednog, početna i bezoblična situacija što se koleba
između ćutanja dželata i Uspeha. Trenutno postoje međunarodni razlozi
za Aferu Anubis, kao i razlozi protiv nje, a prepirka i dalje traje, suviše
udaljena da bi se razaznala, i naređenja se menjaju iz sata u sat.
Kotrljajući se i njišući mahnito, Anubis se kreće ka severu. Munje
trepere svuda po horizontu, a grmljavina ukrcane vojnike podseća na
neprekidnu vatru što obznanjuje bitke za koje sada nisu sigurni da li su
ih preživeli ili i dalje sanjaju, u koje i dalje mogu da se probude i poginu.
... Otvorene palube se sjaje, skliske i gole. Smeće ostalo nakon zabave
začepilo je odvode. Ustajali dim prženja curi iz prozorčeta brodske
kuhinje na kišu. U trpezariji je postavljeno za bakaru, dok se u kotlarnici
prikazuju nepristojni filmovi. Samo što nije počela druga noćna straža.
Ustaljuje se večernja rutina belog broda, kao žiža kerozinske lampe
upravo upaljene.
Učesnici u zabavi teturaju napred-nazad, večernjih odela ukrašenih
sunčevim zrakama povraćke. Dame leže napolju, na kiši, bradavica
ukrućenih što se podižu i spuštaju pod natopljenom svilom. Stjuardi se
kližu po palubama noseći poslužavnike sa „dramaminom” i sodom
bikarbonom. Aristokratija što povraća leži klonulo svuda po užadima
za spasavanje. Evo opet Slotropa, silazi niz stepenice do glavne palube,
odbija se zbog valjanja broda o naspramnu užad na stepenicama, ne
osećajući se baš najbolje. Izgubio je Bjanku. Pretražio je čitav brod,
neprekidno počinjući potragu iz početka čim bi je završio, no nije u
stanju da je pronađe baš kao što ne može da pronađe ni razlog što ju je
jutros uopšte ostavio.
Važno je, ali koliko? Sada kad mu je Margerita plakala, kraj lire bez
žica i neveselog ponora brodskog toaleta, o svojim poslednjim danima
sa Blicerom, siguran je, koliko mora da bude, da naposletku jeste S-
Gerat to što ga prati, on i bleda plastična sveprisutnost Lasla Jamfa. I
da je, ako je bio tragalac i traženi, takođe i mamljeni, i mamac. Pitanje
Imipoleksa mu je usadio neko, tamo u Kazinu „Herman Gering”, u nadi
da će procvetati u punu, nezavisno moćnu, Imipolectique u Zoni – no
Oni su znali da će je Slotrop prigrliti. Čini se da postoje subslotropovske
potrebe koje su Njima poznate, a njemu nisu: ovo je naočigled
ponižavajuće, no sad je tu i još neugodnije pitanje, Šta li mi je toliko
očajnički potrebno?
Još pre mesec dana, da je imao dan ili dva mira, možda bi uspeo da
se vrati do onog septembarskog poslepodneva, do ukrućene kite u
pantalonama što je poskočila fino kao rašljarev štap što pokušava da
svima pokaže šta to visi tamo na nebu. Rašljarenje Rakete je dar, i on
ga je posedovao, patio je od njega, pokušavao da sopstveno telo do
krajnjih granica pora i folikula ispuni odzvanjajućom pohotom... da
uđe, da bude ispunjen... da ode da lovi... da mu bude pokazano... da
počne da vrišti... da raširi ruke noge usta dupe oči nosnice bez ikakvih
izgleda za milost pred tom namerom što čeka na nebu bleđa od nejasnog
komercijalnog Isusa. ...
No ovih dana, neka vrsta prostora protiv kojeg ne može ukazala se
iza Slotropa, mostovi koji bi ga možda mogli odvesti natrag sada su
zauvek srušeni. Sve mu manje smeta da izda one koji mu veruju. Oseća
da ga dužnosti manje obavezuju. Vlada, zapravo, uopšteni gubitak
emocija, otupelost zbog koje bi trebalo da je uznemiren, no ne može
baš...
Ne može...
Iz brodskog radija pucketaju objave na ruskom, a statički šum
navire poput naleta kiše. Na obali su počela da se pojavljuju svetla.
Procalovski spušta glavni prekidač i gasi sva svatla na Anubisu. Vatra
svetog Elma će se videti na momente dok navire sa jarbola, sa oštrih
vrhova, titrajući bela i odajući antene i podupirače.
Beli brod će, kamufliran u oluji, u tišini kliznuti kraj velikih
ruševina Ščećina. Kiša će za trenutak popustiti ka luci i otkriti nekoliko
poslednjih srušenih dizalica i ogaravljenih skladišta toliko mokrih i
svetlucavih da skoro da su se mogli namirisati, kao i početak močvare
koja se mogla namirisati, u kojoj niko ne živi. A potom će obala ponovo
postati nevidljiva kao na otvorenom moru. Ščećinski zaliv će se oko
Anubisa proširiti. Večeras neće biti patrolnih čamaca. Talasi belih
vrhova će se prolamati iz mraka i razbijati visoko nad pramcem, a
slanica isparavali iz usta zlatnog šakala... Grof Vafna će se zateturati sa
krme odeven samo u belu leptir mašnu, ruku prepunih crvenih, belih i
plavih žetona što se prosipaju i tandrču po palubi, i nikada ih neće
unovčiti... grofica Bibesku što sanjari kraj kabina za posadu o
Bukureštu od pre četiri godine, o januarskom užasu, o Gvozdenoj gardi
što preko radija viče Živela smrt, i o telima Jevreja i levičara okačenim
o kuke gradske klanice, što kaplju po daskama koje mirišu na meso i
životinjsku kožu, o tome kako joj grudi sisa dečak od šest ili sedam u
kadifenom fontlerojskom odelu, a vlažna im kosa leprša sada
neodvojiva, kao i njihovo stenjanje, nestaće zahvaćena iznenadnom
belinom što će eksplodirati nad pramcem... i čarape se paraju, a svilene
haljine nad kombinezonima od veštačke svile prave kovitlac moare
šara... erekcije će bez upozorenja splasnuti, koštana dugmad se trese od
straha... svetla će se ponovo upaliti i paluba pretvoriti u zaslepljujuće
ogledalo... i nedugo potom, Slotropu će se učiniti da je vidi, pomisliće
da je ponovo pronašao Bjanku – crne trepavice čvrsto slepljene i lice s
kojeg se sliva kiša, videće je kako gubi oslonac na sluzavoj palubi, baš
u trenutku kad Anubis započne sa kotrljanjem ka luci, i čak i u ovoj fazi
događaja – čak i u svojoj udaljenosti – baciće se za njom bez previše
razmišljanja, i sam će se okliznuti dok ona bude nestajala pod
krečnjačkim užadima za spasavanje, posrtaće pokušavajući da se
uspravi, ali biće prerano pogođen u bubrege i lako prebačen preko
ograde, i eto ga zbogom Anubisu i svom njegovom vrištećem
fašističkom tovaru, i već nema više broda, nema čak ni crnog neba dok
mu kiša sada udara po oborenim očima u vidu brzih udara igle, i on
grunu, ne zavikavši upomoć, samo sa krotkim plačnim oh jebi ga, u
suze koje ništa neće doprineti toj uskovitlanoj beloj pustoši što se noćas
izdaje za Ščećinski zaliv. ...

□ □ □ □ □ □ □

Glasovi su nemački. Liči na ribarsku barku, no iz nekog razloga nema

mreža i držača. Tovar je nagomilan na palubi. Neki mladić ružičastog
lica sa sredine broda proviruje na Slotropa, naginjući se, povlačeći se.
„Nosi večernje odelo”, dovikuje ka kabini. ,Je li to dobro ili loše? Nisi
iz vojne vlade, zar ne?”
„Isuse, klinac, ja se ovde davim. Potpisaću ti [formular ako želiš.”
E pa, to vam je Pozdrav, Gospon na nemačkom. Mladić mu pruža
ružičastu ruku, dlana prekrivenog prilepcima, i izvlači ga gore,
zaleđenih ušiju, sa slanim slincima što mu liju iz nosa, da se sruči na
drvenu palubu što vonja po generacijama ribe, sa svetlim ogrebotinama
što ih je ostavio masivniji i čvršći teret. Brod ponovo kreće napred u
velikom talasu ubrzanja. Slotrop se, mokar, kotrlja ka krmi. Iza njih se,
napram kiše, podižu velike fontane pene. Manijački smeh iz kabine
pronosi se do krme. „Hej, ko, ili šta, upravlja ovim ovde plovilom?”
„Moja majka”, ružičasti momak kleknu kraj njega, izvinjavajućeg i
bespomoćnog izraza na licu. „Strah i trepet otvorenog mora.”
Ta gospođa izraženih jabučica je Frau Gnab, a klinac joj se zove
Oto. Kad joj je do tepanja, zove ga „Tihi Oto”, što joj se čini veoma
smešnim, no što govori i o njenim godinama. Kad se Slotrop izvukao iz
večernjeg odela i okačio ga unutra da se suši, umotavši se u neko staro
vojničko ćebe, majka i sin su mu ispričali kako prevoze stvari za crno
tržište svuda duž baltičke obale. Ko bi drugi večeras bio na moru, po
oluji? Ima on lice od poverenja, taj Slotrop, sve će mu ljudi ispričati.
Čini se da su se upravo sada nalazili na putu ka Svinjoujšću, da preuzmu
tovar koji sutra treba prevesti uz obalu Usedoma.
„Da li poznajete nekog čoveka u belom odelu”, citira on Geli
Triping iz vremena pre nekoliko era, „koji bi trebalo da se svakog dana
oko podne nalazi na Strand-Promenade u tom Svinjoujšću?”
Frau Gnab uzima prstohvat burmuta i široko se osmehuje. „Svi ga
znaju. On je beli vitez crnog tržišta, a ja sam kraljica obalske trgovine.”
„Der Springer, je li tako?”
„Niko drugi do on.”
Niko drugi do on. U džepu pantalona Slotrop i dalje nosi unaokolo
onu šahovsku figuru koju mu je dao stari Zaure Bumer. Po njoj će je
Špringer poznati. U kabini Slotrop pada u san i uspeva da odspava dva
ili tri sata, tokom kojih Bjanka dolazi da se ušuška uz njega, ispod
njegovog ćebeta. „Sad si stvarno u toj Evropi”, široko se osmehuje ona,
grleći ga. „Oh bogo moj”, neprekidno ponavlja Slotrop, glasa sasvim
kao u Širli Templ, izvan njegove kontrole. Naravno da mu je neprijatno.
Budi se i zatiče sunčevu svetlost, galebove što kriće, miris goriva broj
2, tutnjavu vinskih buradi niz rasklimane daske do obale. Pristali su u
Svinjoujšće, kraj uleglih širokih pepeljavih ostataka skladišta. Frau
Gnab nadgleda neki istovar. Oto je pristavio limenku prave dobre stare
Bohnenkaffee da provri. „Prva u dugo vremena”, Slotrop će, isprživši
usta.
„Crno tržište” prede Tihi Oto. „Dobar je to posao.”
„Bavio sam se njime neko vreme. ...” Oh da, a ostavio je preostali
deo onog Bodinovog hašiša, zar ne, nekoliko prokletih unci zapravo,
tamo na Anubisu, nije li to bilo mudro. Vidi kako posuda za šećer pravi
„tutsi rol” sa tom velikom, zlom đavoljom tortom435 –
„Lepo jutro”, primećuje Oto.
Slotrop ponovo oblači smoking, izgužvan i skupljen i gotovo suv, i
iskrcava se zajedno sa Otom da pronađe Der Springera. Izgleda da je
upravo Špringer ugovorio današnje putovanje uz obalu. Slotrop se
osvrće ne bi li ugledao Anubis, no nema ga na vidiku. U daljini se
postolja za dizalice zbijaju jedna uz druga, utvarna, nadnoseći se nad
otpadom što je toliko iznenada ovladao ovom lukom. Ruski napad u
proleće uticao je na plan luke. Beli brod se mogao kriti iza bilo koje
hrpe ovog krša brodogradilišta. Izađi, izađi. ...
Oluja je prošla, danas je povetarac blag a nebo leži nad njima u
savršenoj interferencionoj šari, kao skuša sivo i plavo. Negde se čuju
vojne mašine kako kopaju i zvekeću. Muškarci i žene svuda okolo viču
na ruskom. Oto i Slotrop ih izbegavaju, krećući se uličicama oivičenim
ostacima kuća delom podbočenih drvetom, postavljanim sprat po sprat,
da se susretne na vrhu nakon toliko vekova neprimetnog rušenja.
Muškarci sa kapama crnih štitnika sede na stepenicama i motre na ruke
u potrazi za cigaretama. Na malom trgu postavljene su pijačne tezge,
drvene konstrukcije sa starim, umazanim platnom što podrhtava kad
zaduva povetarac. Ruski vojnici stoje oslonjeni na stubove ili klupe i
razgovaraju sa devojkama u dirndl nošnji i belim dokolenicama, i svi
su gotovo nepomični kao da su statue. Pijačne zaprege stoje
raspregnute, sa pobočnim daskama nakrivljenim ka zemlji i podlogama
prekrivenim jutom, slamom i ostacima robe. Psi njuškaju po blatnim
negativima tragova tenkova. Dvojica ljudi u potamnelim starim plavim
uniformama kreću se sa crevom i metlom, raščišćavajući smeće i
prašinu od ruševina pomoću slane vode ispumpavane iz luke. Dve male
devojčice se vijaju u krug oko gizdavog crvenog kioska oblepljenog
hromolitografijama Staljina. Radnici sa kožnim kačketima, žmirkajući,
jutarnjih lica, pedalaju do dokova, noseći kutije sa ručkom okačene o
kormane. Golubovi i galebovi otimaju se o mrvice u slivnicima. Na
nekoj usamljenoj mladići na ulici peva skupina ptica koje se ne vide.
Baš kao što je Geli rekla, na čelikom zakrčenoj promenadi,
šutirajući kamenje, posmatrajući vodu, očiju što dokono pretražuju
plažu u potrazi za nekim satom ili zlatnim okvirom za naočare, čekajući
da se neko pojavi, nalazi se Taj Čovek. Ima oko 50, sumorne i bezbojne

435Stihovi iz pesme „Na dobrom brodu Lilihipu” koju je pevala Širli Templ u filmu
Sjajne oči.
oči, kosu što mu gusto raste sa strane, začešljanu unatrag.
Slotrop vadi plastičnog skakača. Der Špringer se nasmeši i nakloni.
„Gerhard fon Tol, vama na usluzi.” Rukuju se, premda Slotrop
oseća neprijatne trnce u ruci.
Galebovi kriće, talasi se prolivaju i izravnavaju po plaži. „Uh”, veli
Slotrop, „malo me uši izdaju, moraćete da – rekli ste Gerhard fon šta?”
Ovo skušno nebo sada sve manje liči na moare a sve više na šahovsku
tablu. „Rekao bih da imamo zajedničku prijateljicu. Ovaj, onu
Margeritu Erdman. Sinoć sam je video. Aha. ...”
„Ona bi trebalo da je mrtva.” Uzima Slotropa pod ruku i sad svi
počinju da šetaju duž promenade.
„E-e pa vi bi trebalo da ste filmski režiser.”
„Isti đavo”, pripaljuje američke cigarete za svakog. „Isti problemi
sa kontrolom. No ozbiljniji. Kao što za neke muzikalne uši disonanca
zapravo predstavlja viši oblik konsonance. Čuli ste za Antona Veberna?
Baš tužno.”
„Bila je to greška. Bio je nedužan.”
„На. Razume se da je bio. No i greške su deo toga – sve se uklapa.
Čovek vidi kako se to uklapa, ja? uči obrasce, prilagođava se ritmovima,
jednog dana više niste glumac već ste sada slobodni, prešli ste s druge
strane kamere. Nema tu dramatičnog poziva upućenog upravi – već se
jednostavno probudite jednog dana, i znate da su kraljica, lovac i kralj
samo raskošni bogalji, a da su pešaci, pa čak i oni koji dospeju do
poslednjeg reda, osuđeni da gmižu u dve dimenzije, i da se nikakav top
nikada neće uzdići ili spustiti – ne: mogućnost bega data je samo
Skakaču!”
„Tako je, Skakaču,” veli Slotrop.
Četiri ruska redova pojavljuju se iza niza uništenih hotelskih fasada,
smejući se duž promenade, da se spuste preko zida dole do vode gde
stoje i bacaju glatke kamenčiće, šutiraju talase i pevaju jedan drugom.
I nije baš neki oslobođeni grad, taj Svinjoujšće. Slotrop upućuje Fon
Gela u situaciju sa Margeritom, trudeći se da ne zalazi u lične detalje.
No mora da nešto od njegove zabrinutosti u vezi sa Bjankom izlazi na
videlo. Fon Gel ga blago protrese za ruku, dobronamerni ujka. „Hajde,
hajde. Ne bih ja brinuo. Bjanka je pametno dete, a njena majka teško da
je neka boginja uništenja.”
„Umete da utešite, Špringeru.”
 Baltik, nemirno vermaht-siv, šapuće duž plaže. Fon Gel pozdravlja
nevidljivim tirolskim šeširom stare dame u crnom što su u parovima
izašle da uhvate malo sunca. Oto odlazi da juri galebove, ruku
ispruženih pred sobom u stilu iz nemih filmova, kao da želi da udavi,
no uvek promašujući svoju pticu. Uskoro im se pridružuje osoba
baburastog nosa, pogrbljena, sa nedelju dana starim narandžastosivim
brkovima, u prevelikom kožnom trenčkotu ispod kojeg nije nosio
pantalone. Zove se Nariš – isti onaj Klaus Nariš, onaj aerodinamičar
kojeg je Horst Ahtfaden potkazao Schwarzkommandi, lično on. Nosi
neošurenu mrtvu ćurku, držeći je za vrat. Dok se kreću među ostacima
Svinoujšća, krupnim i sitnim, i bitke za njega od prošlog proleća,
stanovnici grada počinju da se pojavljuju iz ruševina i da zastaju uz Fon
Gelov kopnu okrenut bok,posmatrajući mrtvu pticu. Špringer poseže u
sako svog belog odela, vadi kalibar .45 američke vojske, ležerno
proverava kako funkcioniše. Pratnja mu se istog trenutka upola osipa.
„Danas su gladniji”, primećuje Nariš.
„Tačno”, odgovara Špringer, „no danas ih je i manje.”
„0pa”, javlja se Slotropu, „grozno je reći tako nešto.”
Špringer sleže ramenima. „Budi saosećajan. No nemoj izmišljati
fantazije u vezi s njima. Preziri mene, uzdiži njih, no upamti, mi
određujemo jedni druge. Elita i bednici, krećemo se kroz kosmičku
postavku svetlosti i tame, i to ponizno. Ja sam jedan od malobrojnih
koji to može da pojmi in toto. Stoga iskreno razmisli, mladiću, na kojoj
bi strani radije bio. Dok oni pate u večnim senama, uvek... vladaju –”

SJAJNI DANI (FOKSTROT)

Sjajni dani za tržište crno

Što od srebra i zlata se sja!
Od Koralnog mora do Baltika plavog,
Novac je opruga što pokreće sve – kao
Svetionik što trepće etiketa zve-keće
Sa dekoltea svakog ko dlanom o dlan –
Zelena il’ crvena, ni Mati nije poštena, takav je
Izgleda dobrog boga plan...
I-i dobri su dani za ovo tržište crno.
 Jer od srebra i zlata ono se sjaaa!

Nariš i Oto se ovde ubacuju u trodelnoj harmoniji, dok dokoni i

gladni stanovnici Svinoujšća posmatraju, lica belih kao u trpeljive
domaće marve. No tela su im samo ovlaš nagoveštena: žičane vešalice
za predratna odela i haljine, previše stare, previše svetlucave od prašine,
od kretanja.
Otišavši sa promenade, zastali su na uglu ulice dok je odred ruske
pešadije i konjanika promarširao kraj njih. „Bože, sve ih je više”,
primećuje Oto. „Gde je cirkus?”
„Gore uz obalu, mali”, veli Nariš.
„Šta je gore uz obalu” raspituje se Slotrop.
„Pazi se”, upozorava ga Nariš, „on je špijun.”
„Nemoj me zvati ‘mali’”, reži Oto.
„Đavola špijun” veli Slotrop.
„U redu je on”, Špringer ih sve tapše po ramenu, kao kakav Her
Gemutlih, „obaveštenje o njemu kruži već neko vreme. Nije čak ni
naoružan.” Zatim Slotropu: „Dobrodošao si da pođeš sa nama, gore uz
obalu. Možda će te to zanimati.” No Slotrop nije glupan. Primećuje
kako mu sada svi dobacuju čudne poglede, uključujući i tog Špringera.
Među tovarom koji se zaputio uz obalu nalazi se i šest plesačica,
koje nose perje i šljokice ispod starih čojanih kaputa kako bi uštedele
prostor u koferima, mali orkestar u različitim stadijumima alkoholnog
dremeža, mnogomnogo sanduka vodke, kao i trupa dresiranih šimpanzi.
Otova nautičko-piratska majka jednu je od tih šimpanzi saterala u ćošak
u brodskoj kabini, gde su se žestoko sukobili, Frau sa svojim uvredama,
a šimpanza tu i tamo pokušavajući da je ošamari svojom klonulom
korom od banane. Ulcerozni impresario G. M. B. Haftung pokušava da
privuče Otovu pažnju. Poznat je po tome što svoje molbe uvek upućuje
pogrešnom članu osoblja. „Ono je Volfgang, tamo unutra! On će je
ubiti!” Volfgang je njegova najbolja šimpanza, pomalo nestabilna, što
prilično dobro imitira Hitlera, no raspon pažnje mu je kratak.
„E pa”, neodređeno, „bolje bi mu bilo da se pazi moje Mame.”
Dok je uokvirena ovako tim svojim rombom od brodskog prolaza,
mnogo je jasnije koliko je zapravo ova žena prevejana: naginje se,
ritmično, sa ljubaznim osmehom koji ne može biti širi, pravo ka
Volfganga gugučući mu: „Deine Mutter.”
 „Čuj, ona nikada ranije nije videla neko od tih stvorenja,” Slotrop
se okreće ka Otu, iznenadivši mladića izrazom nazovite ga prijateljski
ubistvenim, „zar ne –”
„Ah, ona je sjajna. Instinktivno zna – tačno kako da uvredi bilo
koga. Nije bitno da li je to životinja, biljka – jednom sam čak video
kako je izvređala kamen.”
„Au, pa ovaj –”
„Stvarno! Ja. Neki ogromni grummmen felsitske stene, prošle
godine, uz obalu Danske, kritikovala je njegovu”, samo što nije prsnuo
u onakav neveseli smeh kakvog se klonimo, „njegovu kristalnu
strukturu, i to dvadeset minuta. Neverovatno.”
Plesačice su već na silu otvorile sanduk votke. Haftung, češljajući
kosu koja mu samo u sećanju raste povrh glave, juri da viče na njih.
Dečaci i devojčice, svih uzrasta, dronjavi i mršavi, vuku se preko daske
za utovar, noseći teret. Šimpanze se, ocrtani naspram vedrog neba,
ljuljaju sa jarbola i antena, iznad njih galebovi klizeći lete i zure. Vetar
se podiže, uskoro će po koji talas belog vrha tu i tamo početi da nestaje
ka luci. Svako dete nosi zavežljaj ili kutiju drugačijeg oblika, boje i
veličine. Špringer stoji pored, cvikera nataknutog na ahatne oči, i
štriklira inventar u knjizi u povezu od zelenog safijana, puževi u sosu
od belog luka, jedan groš... tri sanduka konjaka... teniske loptice, dva
tuceta... jedna „viktrola”... film, Sretni Pjer sišao s uma, tri rolne...
dvogledi, šezdeset... ručni časovnici... u.s.w„ po jedna štrikla za svako
dete.
Uskoro je sve to pohranjeno pod palubom, šimpanze su zaspale,
muzičari se probudili, devojke okružile Haftunga i nazivaju ga
pogrdnim imenima, štipkajući ga za obraze. Oto se kreće duž boka i
povlači užad čim ih deca odvežu. Kad je i poslednje bačeno, omče i
dalje u vazduhu što uokviruje pogled na Svinoujšće u obliku suze, Frau
Gnab se, osećajući u nogama otpuštanje od kopna, baca na posao na
uobičajeni način, skoro oborivši šimpanzu preko krmene palube i
srušivši pola tuceta Haftungovih lepojki koje se stropoštaše u ljupku
hrpu nogu, stražnjica i grudi.
Kovitlac struja vuče brod dok izlazi kroz sve širi levak reke Svine
ka moru. Tik unutar lukobrana, gde se voda peni kroz podvodne useke
nastale bombardovanjem u proleće pazi, Frau Gnab, ne trepnuvši,
okreće kormilo sasvim u stranu i juri pravo na trajekt iz Zasnica vuuuuš
skrenuvši u poslednjem trenutku, cerekajući se na putnike što teturaju
dalje od ograde, gledajući otvorenih usta za njom. „Molim te, Majko”,
tihi Oto, molećivo, izgovara u prozor brodske kabine. U odgovor, ta
dobra žena počinje da urla krvožednu

MORNARSKU PESMU

Piratska sam kraljica baltičke staze, od mene sad svi beže,

A oni što probaše sada su kosturi, pod morem eno ih leže.
I malim ribama što ko kuriri plivaju oni su sad plen,
Kažu: „Ne petljajte se sa Opakom Gnab, očajnički je
poduhvat njen!”

Bojni brod ću ja napasti, šalupa nek’ me se čuva,

Stotinu duša u pakao šaljem dok vetar na moru duva –
Videh Letećeg Holanđanina i kad me sretne nije nem,
Kaže: „Bez te sad od Opake Gnab, očajnički je
poduhvat njen!”

Na to čvrsto steže kormilo i ubrzava. Sada su poskočili ka boku

napola potopljenog trgovačkog broda: crno konkavno gvožđe isprskano
crvenim olovom, svaki skoreli zavrtanj i ulubljena oplata sve su bliži,
sve jasniji – ta je žena očito poremećena. Slotrop zažmuri i hvata se za
plesačicu. Uz povik iz pravca kabine mali brod naglo skreće ulevo,
izbegavši sudar za možda svega nekoliko slojeva farbe. Uhvaćen u
sanjarenju o smrti, Oto nespretno posrće ka boku broda. „To je njen
smisao za humor”, ističe usput. Slotrop pruža ruku i grabi ga za
džemper, dok devojka hvata Slotropa za donji rub njegovog smokinga.
„Čim se upetlja u nešto iole ilegalno”, govori Oto trenutak kasnije,
čim je došao do daha, „vidiš šta se dešava. Ne znam šta da radim s
njom.”
„Siroti mali”, osmehuje se devojka.
„Au”, veli Slotrop.
Slotrop ih ostavlja, uvek mu je drago kad vidi da se omladina
upoznaje, i pridružuje se Fon Gelu i Narišu na krmenoj palubi. Frau
Gnab je skrenula, zanoseći se, ka severozapadu. Sada su se zaputili uz
obalu, kroz belo prošarani Baltik što miriše na so.
„Dakle. Kuda to idemo, momci?”, pita raspoloženi Slotrop.
Nariš zuri u njega. „Ono je ostrvo Usedom”, objašnjava mu
ljubazno Fon Gel. „S jedne strane je ograničeno Baltičkim morem.
Takođe je omeđen i dvema rekama. One se zovu Svina i Pene. Malopre
smo bili na reci Svini. Bili smo u Svinoujšću, Swinemündeu.
‘Swinemünde’ znači ušće reke Svine’.”
„U redu, u redu.”
„Mi smo se zaputili oko ostrva Usedom, ka mestu koje se nalazi na
ušću reke Pene.”
„Da vidimo, dakle, to bi se zvalo... čekaj... Peneminde, je li tako?”
„Vrlo dobro.”
„Pa?” Stanka. „Oh. Oh, taj Peneminde.”
Nariš je, kako se ispostavilo, tamo radio. Sklon je sumornom
razmišljanju o tome kako su Rusi okupirali ovo mesto.
„Postojala je tamo i neka fabrika tečnog kiseonika na koju sam ja
bio bacio oko”, Špringer je i sam pokunjen zbog toga, „želeo sam da
osnujem lanac – i dalje lovimo onu u Folkenrodeu, u starom
Geringovom institutu.”
„Imate gomilu tih generatora za tečni kiseonik dole ispod
Nordhauzena”, Slotrop pokušava da bude od pomoči.
„Hvala. Rusi su i to uzeli, ako se sećaš. U tome je problem: da se to
ne kosi sa Prirodom, rekao bih da oni ne znaju šta žele. Putevi ka istoku
su dan i noć zakrčeni ruskim kamionima prepunim materijala. Sve
moguće vrste plena. No nema u tome još nikakvog jasnog obrasca, ništa
drugo do skidaj-to-i-pakuj-kući.”
„Bokca mu”, pametan je Slotrop, „mislite li da su već pronašli onaj
S-Gerat, a, gospodine Fon Gel?”
„Ah, simpatično”, široko se osmehuje Špringer.
„On je iz OSS”, gunđa Nariš, „kažem ti, trebalo bi da ga
likvidiramo.”
„S-Gerat se ovih dana kreće po ceni od 10.000 funti, pola unapred.
Zanima te?”
„Ne. Ali sam u Nordhauzenu čuo da ga vi već imate.”
„Pogrešno.”
„Gerharde –”
 „ U redu je on, Klaus.” Viđao je već Slotrop takav pogled, kad
prodavci kola svojim partnerima žele da kažu imam pravog idiota ovde,
Lenarde, molim te nemoj ga preplašiti. „Tu smo priču namerno
podmetnuli u Sčećinu. Hteli smo da vidimo kako će reagovati pukovnik
Čičerin.”
„Jebi ga. Opet on? Taj će reagovati, nema sumnje.”
„E pa, zato idemo danas u Peneminde – da to vidimo.”
„Oh, čoveče.” Slotrop im dalje priča o onom sukobu u Potsdamu, i
o tome kako je Geli mislila da Čičerina ne zanimaju toliko delovi za
Raketu koliko želi da smisli nekakvu zaveru protiv onog Obersta
Encijana. Ako su dvojica trgovaca i zainteresovana, ne pokazuju to.
Razgovor je zapao u onu vrstu lenjog prepričavanja, filovanog
raznim imenima, u kakvo je Slotropova majka Nalin volela da utone
poslepodne – Helen Trent, Stela Dalas, Meri Nobl Supruga Iza
Scene 436. ...
„Čičerin je složen čovek. Deluje skoro kao da... o Encijanu misli
kao o... drugom delu sebe – o crnoj verziji nečega unutar njega samog.
Kao o nečemu što mora da... likvidira.”
Nariš: Misliš li da bi tu mogao postojati neki... neki politički razlog?
Fon Gel (odmahujući glavom): Jednostavno ne znam, Klaus. Još
otkako se ono dogodilo u centralnoj Aziji –
Nariš: Misliš –
Fon Gel: Da... Kirgiska Svetlost. Znaš, smešno je to – on nikada
nije želeo da ga smatraju za imperijalistu –
Nariš: Niko od njih to ne želi. No tu je ta devojka. ...
Fon Gel: Mala Geli Triping. Ona koja misli da je veštica.
Nariš: Ali zar stvarno misliš da je naumila da sprovede to do kraja
– taj svoj plan, da pronađe Čičerina?
Fon Gel: Mislim da... Oni... to nameravaju. ...
Nariš: Ali Gerharte, ona jeste zaljubljena u njega –
Fon Gel: Ali on se nije zabavljao s njom, zar ne?
Nariš: Nije moguće da hoćeš da kažeš –
„Čujte” ubacuje se Slotrop, „o čemu vi to, dođavola, pričate?”
„O paranoji”, prekorno se breca Špringer (kao što se čovek breca

436 Likovi iz američkih radijskih sapunskih opera iz ovog perioda.

kad ga prekinu u igri u kojoj uživa). „Ne možeš ti to da razumeš.”
„E pa, izvinite me, idem sad da povratim”, klasična replika među
ispisanima iz škole šarma kao što je ovaj ovde Taktični Tajron, i
prilično napredna stvar na kopnu, ali ne i ovde, gde se Baltik pobrinuo
da je nemoguće da vam ne bude muka. Šimpanze svoje povraćanje
obavljaju zbijeni jedni uz druge ispod cirade. Slotrop se pridružuje
jadnoj skupini muzičara i devojaka kraj ograde. Upućuju ga u finese,
kao na primer da ne povraća uz vetar, i da tempira povraćanje kad brod
ide na talas, budući da je Frau Gnab izrazila nadu da niko neće povraćati
na njen brod s istim onim ledenim osmehom kakav je Dr Mabuze 437
viđao, naročito kad mu dan dobro ide. Sada se čula kako u kabini iz
petnih žila peva svoju mornarsku pesmu. „Öööööö”, Slotrop će, preko
ograde.
I tako se njihov očajnički poduhvat veselo kotrlja uz obalu
Usedoma, pod mutnim letnjim nebom. Na obali se zelene livade
talasaju u dva blaga nivoa: nad njima je lanac brda gusto obrastao
borovima i hrastovima. Mala odmarališta sa belim plažama i
zaboravljenim molovima nižu se sa strane reumatično sporo. Tu i tamo
bi ugledali neko plovilo vojničkog izgleda, verovatno ruske patrolne
torpedne čamce, kako nepomično stoje u vodi. Nijedan ne ometa
prolazak Frau Gnab. Sunce se pojavljuje i nestaje, bojeći palube oko
svačije senke na jedan upečatljiv trenutak u žuto. Postoji jedan
momenat, kasno u danu, kada sve senke padaju pod istim istočno-
severoistočnim uglom pod kojim su ispaljivane probne rakete iz
Penemindea ka moru. Tačno vreme na časovniku, koje varira tokom
godine, poznato je kao Raketno podne... a zvuk koji u tom trenutku
ispunjava vazduh za sve svoje verne može se porediti samo sa
podnevnom sirenom u koju čitav grad veruje... i utrobe odjekuju, čvrste
poput kamena. ...
Pre nego što ga ugledate, mesto možete da osetite. Čak i ako ste
presamićeni preko gornje bočne ivice broda, obraza prislonjenog uz
bokobran što miriše na katran, dok vam oči suze a unutrašnjost pljuska
poput mora. Čak i ogoljeno i sprženo, kakvim su ga Rosokovski i
Beloruska armija u proleće ostavili. To je lice. Na mapama je to lobanja
ili korodirano lice iz profila, okrenuto ka jugozapadu: malo močvarno
jezero umesto očne duplje, nosna šupljina i usta usecaju se u ulaz u reku

437Lik iz romana Doktor Mabuze, kockar Norberta Žaka pretočen u tri filma u režiji
Priča Langa. Ledeni osmeh je značio da je tu žrtvu doktor Mabuze hipnotisao.
Pene, tik ispod elektrane... nacrtano je pomalo kao neko lice iz stripa
Vilhelma Buša 438, nekakva stara budala na kojoj nestašni dečaci mogu
vežbati svoje smicalice. Da izvlače etanol iz njegovih rezervoara,
upisuju krupne pogane reči preko njegovog svežeg cementa, pa čak i da
se ušunjaju unutra da ispale raketu usred noći. ...
Niske, spaljene zgrade, pepeljave kopije kamuflažnih mreža
prenetih na beton (mogle su da svetle svega jedan minut, poput
građanskog svilenog plašta – da osvetle ovu priobalnu unutrašnjost,
ovaj inženjerski salon pun dosadnih oblika i neutralnih tonova... nije li
samo blesnuo? Nema potrebe da se ispravi, nije to nikakva opomena,
nema novih nivoa koje bi trebalo dosegnuti... no ko bi to mogao biti što
tako kulturno i blago gleda preko vrha makete lica svog u tim bojama
hromatografskih sutona, očiju iza naočara sa crnim ramom koje su, vidi
se sada, poput mreža, služile kao kamuflaža za koga drugog do
Biciklistu na nebu, tu crnu zlosutnu edvardijansku siluetu na
svetlucavim grudima neba, današnjeg Raketnog podneva, dve kružne
eksplozije u špicu dana, u prizoru smrti nebeskog svetla. Kako samo
biciklista brzo mota tamo gore, zlosutan i spokojan. U tarotu je poznat
kao Luda, no ovde u Zoni ga zovu Slik. Godina je 1945. Još je rano, još
nedužno. Barem nešto od svega toga.)
Oprljena bespomoćna rezbarija: ono što je bilo drveno sada je
klonulo, izgubilo čvrstinu. Zelena ljudska obličja bleskaju među
ruševinama. Razmera je ovde veoma zbunjujuća. Trupe deluju veće
nego što bi trebalo. Zoološki vrt? streljana? E pa, ponešto od oboje. Frau
Gnab prilazi bliže kopnu i nastavlja uz močvarnu obalu u pola brzine.
Znaci naseljenosti su učestaliji: parkinzi za kamione, šatori, koral
prepun konja pegavih, dorata, snežnobelih, crvenih kao krv. Divlje
letnje patke poleću uz eksploziju, vlažnu i prskajuću, iz zelene trske –
vise nad krmom, iznad broda, i sleću na trag koji ostavlja za sobom, gde
se kvačući ljuljuškaju na talasima od dve stope. Visoko u svetlosti sunca
leti belorepi orao. Plava morska voda se zadržava u kraterima od bombi
i granata, glatkih rubova. Sa kasarna su odleteli krovovi: kičmene i
rebrene i od sunca pobelele su kosti ovih stvorova što u svoje vreme
mora da su sadržali polovinu svih Jona propadajuće Evrope. No drveće
je, breze i borovi, ponovo počelo da raste na raskrčenim mestima,
poravnatim za podizanje stambenih objekata ili kancelarija – kroz
pukotine u pločniku, svuda gde je život mogao da pronađe oslonac,

438 Vilhelm Buš (Wilhelm Busch, 1832-1908) – nemački slikar i karikaturista.

naviše juri zeleno leto ‘45-e, a šume još gusto rastu na visijama.
Prolaze sada kraj krupnih pocrnelih ostataka Razvojnog
postrojenja, čiji se najveći deo prostire na nivou prizemlja. U serijama,
od kojih su neke iskidane i slomljene, druge najvećim delom skrivene
dinama, Nariš im, jednom po jednom, pun poštovanja, govori, dolaze
betonske mase poligona, stanice na putu krsta, VI, V, III, IV, II, IX,
Vili, I, konačno i Raketine sopstvene, sa kojih se naposletku uspravila
i poletela, VII i X. Stabla koja su ih nekad zaklanjala od pogleda sa
mora sada su samo stabljike uglja.
Dok skreću za severnu krivinu poluostrva, zid i nasipi poligona
polako nestaju – sada se kreću pored Peneminde Zapada, starog
područja Luftvafe. Daleko s desne strane broda litice ostrva
Grajfsvalder Oj svetlucaju kroz plavičastu izmaglicu. Betonske lansirne
rampe na kojima su se testirale rakete V-l ili zujeće bombe usmerene su
ka moru. Piste istačkane kraterima, sa gomilama šuta i uništenim
„meseršmitima” promiču kraj njih, svuda duž poluostrva: preko luka
lobanje, pa ponovo na jug, ka reci Pene, tamo – iznad talasastih brda,
kilometrima levo od broda, iznad kula od crvene opeke katedrale u
Volgastu, a nešto bližepola tuceta dimnjaka elektrane što se bezdimno
izdižu iznad Penemindea, opstao je smrtonosni pritisak tereta iz marta.
... Beli labudovi plove među trskom, a fazani preleću preko visokih
borova u unutrašnjosti kopna. Negde je motor kamiona režeći oživeo.
Frau Gnab dovodi svoj brod u oštrom zavoju, kroz vodeni rukavac,
do doka. Letnji mir se spustio na sve: pružna vozila nepomična na
šinama, jedan vojnik sedi naslonjen na bure nafte sa narandžastim
poklopcem i pokušava da svira harmoniku. Možda se samo ludira. Oto
pušta ruku svoje plesačice. Njegova majka gasi motor i on u širokom
luku stupa na dok i trči uz brod, privezujući ga. Zatim nastaje kratka
stanka: isparenja dizel-motora, močvarne ptice, tiha dokonost. ...
Nečije službeno vozilo, što je larmalo iza ugla teretnog hangara,
polako se zaustavlja, i sa zadnjeg sedišta iskače neki major još deblji od
Dvejna Marvija, no blažeg, nejasno orijentalnog lica. Siva kosa nalik
ovčijoj vuni kovrdžavo mu se spušta svuda oko glave. „Ah! Fon Gel!”,
pruža ruke, naborane oči sjaje mu se od – jesu li to prave suze? „Fon
Gel, dragi moj prijatelju!”
„Majore Ždajev”, klima glavom Špringer ležerno se krećući preko
daske za utovar, dok sada iza majora pristaje kamion pun vojnika u
radnim uniformama, i baš je nekako čudno što tegle te automate i
karabine kad su došli da malo istovaruju teret. ...
 Dobro. Pre nego što je iko stigao da se pomeri, iskočili su napolje i
napravili kordon oko Ždajeva i Špringera, pušaka na gotovs. „Nemojte
se plašiti” Ždajev odmahuje rukom i široko se osmehuje, odšetavši
natrag do kola ruke prebačene Špringeru preko ramena, „malo ćemo
zadržati vašeg prijatelja. Vi možete nastaviti sa svojim poslom i onda
otići. Mi ćemo se postarati da se on bezbedno vrati u Svinoujšće.”
„Šta, kog vraga”, izleće režeći Frau Gnab iz brodske kabine.
Pojavljuje se i Haftung, trzajući se, gurajući šake u razne džepove i
ponovo ih vadeći: „Koga to hapse? Šta je sa mojim ugovorom? Hoće li
se nama nešto dogoditi?” Službeno vozilo odlazi. Vojnici počinju da se
u koloni penju na brod.
„Dođavola”, smatra Nariš.
„Misliš da je racija?”
„Mislim da je Čičerin odgovorio da je zainteresovan. Baš kao što si
rekao.”
„Au, pa sad –”
„Ne, ne”, spušta mu ruku na rukav, „u pravu je on. Bezopasan si.”
„Hvala.”
,Ja sam ga upozorio, no on se samo nasmejao. ‘Još jedan skok,
Nariš. Moram da nastavim da skačem, zar ne?’”
„E pa šta želiš sad da uradiš, da ga oslobodiš?”
Na brodu vlada izvesno uzbuđenje. Rusi su zadigli ciradu i otkrili
šimpanze, koje su prekrivene povraćkom, a takođe su provalile i u
sanduke sa vodtkom. Haftung trepće i drhti. Volfgang leži na leđima i
pije iz boce u kojoj tečnost klokoće, a koju čvrsto drži stopalima. Neke
šimpanze su krotke, druge traže kavgu.
„Iz nekog razloga mu...”, Slotrop žarko želi da taj čovek prestane
ovako da priča, „dugujem – toliko”.
„E pa, ja ne”, Slotrop izbegava iznenadni mlaz žute povraćke
šimpanze. „Trebalo bi da je u stanju da se brine o sebi.”
„Na priči je grandiozan. No nije paranoičan u srcu – a u ovom poslu
to je katastrofa.”
Jedan od šimpanzi sada ujeda sovjetskog kaplara za nogu. Kaplar
vrisnu, otkoči „tokarev” i ispali sa kuka, no šimpanza je do tada već
skočila na uže. Još tuce tih stvorova, od kojih mnogi nose flaše votke,
zaputilo se zajedno ka brodskom mostiću. „Ne dajte im da pobegnu”,
urla Haftung. Trombonista pospano protura glavu iz otvora na palubi
da priupita šta se to događa i preko lica mu gazi tri para nogu sa
ružičastim tabanima pre nego što je uspeo da shvati situaciju. Devojke
kojima šljokice blešte na poslepodnevnom suncu a perje podrhtava
napred-nazad po brodu juri zabalavljeni kadar Crvene armije. Frau
Gnab povlači parnu pištaljku, preplašivši time ostatak šimpanzi, koje se
pridružuju stampedu ka obali. „Uhvatite ih”, preklinje Haftung, „neka
ih neko uhvati.” Slotrop se zatiče između Ota i Nariša dok ga na obalu
preko daske za utovar potiskuju vojnici što jure za šimpanzama ili
devojkama, ili što pokušavaju da odvuku teret na obalu. Iz zvukova
pljuskova, psovanja i devojačkog podvriskivanja na drugoj strani broda
neprekidno izranjaju plesačice i muzičari, koji tumaraju tamo-ovamo.
Teško je shvatiti šta se tačno koji kurac tu dešava.
„Čuj.” Frau Gnab se naginje preko ograde.
Slotrop zapaža lukavo škiljenje. „Imate plan.”
„Treba da izvedeš diverziju.”
„Šta? Šta?”
„Šimpanze, muzičari, plesačice. Zamke na sve strane. Dok se vas
trojica ušunjate unutra i zgrabite Der Springera”
„Možemo da se sakrijemo”, Nariš se obazire oko sebe gangsterskim
pogledom. „Niko neče primetiti. Ja, ja! Brod može da isplovi, kao da
smo mi na njemu!”
„Ja neću”, veli Slotrop.
„Ha! Ha!” veli Frau Gnab.
„Ha! Ha!” veli Nariš.
„Ja ću se pritajiti na severoistočnom kraju”, nastavlja ova ludakinja,
„u kanalu između ostrvceta i onog trouglastog dela što je izgrađen na
žalu.”
„Poligon X.”
„Pamtljiv naziv. Mislim da će tada već biti dovoljno plime. Zapalite
vatru. Oto! Otisni me sad.”
„Zu Befehl, Mutti!”
Slotrop i Nariš jurnuše iza teretnog hangara, gde su pronašli teretni
vagon u kojem su se sakrili. Niko ih nije primetio. Šimpanze trče kraj
njih u svim pravcima. Vojnici koji ih jure sada deluju zaista ljuto.
Negde se čuje klarinetista kako svira skale na svom instrumentu.
Brodski motor se zaukava do režanja, zavrtnji kloparaju. Nešto kasnije,
Oto i njegova devojka se, ostavši bez daha, penju u teretni vagon.
 „E pa, Nariš”, mogao bi Slotrop baš i da priupita, „šta misliš, kuda
su ga odveli? Eh?”
„Sudeći po onome što sam ja video, Blok Četiri i čitav taj kompleks
ka jugu su bili napušteni. Ja bih rekao, u zgradu za montažu pored
Poligona VII. Ispod one velike elipse. Tamo postoje podzemni tuneli i
prostorije – idealno za štab. Izgleda da je najveći deo toga sasvim dobro
opstao, iako je Rosokovski naredio da se sravni sa zemljom.”
„Imaš oružje?” Nariš odmahuje glavom. „Ni ja. Kakav si ti to
uopšte trgovac crnog tržišta? Bez oružja.”
„Nekada sam bio u inercijalnoj navigaciji. Očekuješ da
nazadujem?”
„P-pa šta onda da upotrebimo? Naš um?”
Kroz proreze na vagonu nebo postaje tamnije, oblaci postaju
narandžasti, boje mandarine, tropski. Oto i njegova devojka ćućore u
jednom uglu. „Onog otpiši”, Nariš će kiselo. „Makne na pet minuta od
majke i odmah je Kazanova.”
Oto usrdno objašnjava svoje poglede na Majčinsku Zaveru. Ne
događa se često da ga sluša devojka puna razumevanja. Majke se
okupljaju jednom godišnje, u potaji, na tim ogromnim skupovima, i
razmenjuju informacije. Recepte, igre, ključne fraze koje valja
upotrebiti na svojoj deci. „Šta bi tvoja govorila kad bi želela da te natera
da se osećaš krivom?”
„‘Prste sam do kosti ogulila radeći za tebe!’”, veli devojka.
„Tačno! I imala je običaj da pravi te užasne nabujke, s-sa
krompirom, i lukom –”
„I šunkom! Komadićima šunke –”
„Vidiš, vidiš? To ne može biti slučajno! One imaju takmičenje, za
Majku godine, dojenje, menjanje pelena, mere im vreme, takmičenje u
pripremanju nabujaka, ja – zatim, pred kraj, zapravo počinju i da koriste
decu. Državni tužilac izlazi na pozornicu. ‘Za koji trenutak, Albrehte,
dovešćemo tvoju majku. Evo ti ‘luger’ sasvim napunjen. Država će ti
jamčiti potpuno izuzeće od sudskog gonjenja. Uradi šta god želiš da
uradiš – doslovno bilo šta. Sretno ti bilo, momče moj.’ Pištolji su
napunjeni ćorcima, natürlich, no nesretno dete to ne zna. Samo one
majke u koje deca pucaju kvalifikuju se za finale. Tu dovode psihijatre,
a sudije sede sa štopericama da bi videli koliko će brzo deca pući. ‘A
sad, Olga, nije li bilo lepo od Mutti što je prekinula tvoju vezu sa onim
dugokosim pesnikom?’ ‘Kako smo shvatili, ti i tvoja majka ste, ah,
veoma bliski, Hermane. Sećaš se kad te je uhvatila kako joj masturbiraš
u rukavicu? Eh?’ Bolničari stoje u blizini kako bi odvukli decu sa
pozornice dok balave, vrište, trpe kloničke konvulzije. Konačno na
pozornici ostaje samo jedna Majka. Na glavu joj polažu tradicionalni
cvetni šešir i predaju joj kraljevsku jabuku i žezlo, odnosno u ovom
slučaju pozlaćeno goveđe pečenje i bič, dok orkestar svira Tristan und
Isolde.”

□ □ □ □ □ □ □

Izašli su u sam kraj sutona. Obično pospano letnje veče u Penemindeu.

Jato gusaka proleće iznad, zaputivši se na zapad. Nema Rusa na vidiku.
Jedna jedina sijalica sija nad ulazom u teretni hangar. Oto i njegova
devojka, držeći se za ruke, šetaju besciljno po doku. Neki majmun
dotrčava i hvata Ota za slobodnu ruku. Na severu i jugu Baltik
neprekidno premeće plitke bele talase. „Šta se dešava”, pita klarinetista.
„Uzmi bananu”, tubista punih usta je poveliku gomilu sakrio u cev svog
instrumenta.
Kad su krenuli, noć se već spustila. Zaputili su se ka unutrašnjosti
kopna, ta Špringerova ekipa za oslobođenje iz zatočeništva, duž
tračnica. Stabla borova nadnose se sa obe strane čađavog nasipa. Pred
njima beže debeli šareni zečevi, no vide im se samo bele šare, nema
razloga da se pretpostavi da su to zapravo zečevi. Otova prijateljica
Hilde se elegantno pojavljuje iz šume, noseći njegovu kapu koju je do
vrha napunila okruglim bobicama, prašnjavoplavim, slatkim. Muzičari
trpaju flaše votke u svaki slobodni džep. To im je večerašnji obrok, i
Hilde koja je sama klečala pred grmovima bobica šapatom se pomolila
za sve njih. U močvari se sada čuju prve male žabe, kao i
visokofrekventno skričanje slepog miša što je izašao u lov, kao i blagi
vetar u gornjim slojevima drveća. Takođe, odnekud iz daljine, jedan ili
dva pucnja.
„Da li to oni pucaju u moje majmune?” cvokoće Haftung. „To je
2.000 maraka po komadu. Kako ću to ikada uspeti da povratim?”
Skupina miševa jurnu preko pruge, i to pravo preko Slotropovih
stopala. „Očekivao sam tek veliko groblje. No izgleda da nije tako.”
 „Kad smo došli ovde, raskrčili smo samo ono što smo morali” seća
se Nariš. „Najveći deo je ostao – šuma, životinje... tamo negde unutra
verovatno još ima jelena. Krupnih momaka sa tamnim rogovima. A
ptice – barske šljuke, crne Uske, divlje guske – buka od ispaljivanja
raketa terala ih je na more, no uvek bi se vratile kad ponovo zavlada
tišina.”
Čak i pre nego što su uspeli da stignu makar do aerodroma, morali
su dva puta da se razbeže u šumu, prvi put zbog stražarske patrole, a
potom jer je naišla zapuhtala parna lokomotiva iz Peneminde Istoka,
farovima prosecajući finu noćnu izmaglicu, dok su neki vojnici sa
automatima visili po stepenicama i merdevinama. Čelik je škripao i
strugao u noći, muškarci su pucali u povetarac u prolazu, baš nikakve
tenzije u svemu tome. „Možda nas svakako traže”, prošaptao je Nariš.
„Idemo.”
Kroz komad šume, a zatim oprezno na otvoreno prostranstvo
uzletišta. Oštri srp meseca se podigao. Majmuni trčkaraju uz njih pod
mesečinom, dok im se ruke klataraju. Nespokojno je to putovanje.
Svako je savršena meta, nema nikakvog zaklona izuzev aviona
rešetanjem pretvorenih u relikte tu na licu mesta – zarđale uzdužnice,
izgorela farba, vrata koja se otvaraju naviše uronjena u zemlju. Svetla
starog kompleksa Luftvafe sijaju južno odatle. Kamioni tu i tamo predu
po putu na drugom kraju piste. Iz kasarne dopire pesma, sa nekog mesta
se čuje radio. Odnekud se čuju večernje vesti. Predaleko da bi se
razaznale reči, pa čak i jezik, već samo postojani monotoni zvuk: vesti,
Slotrope, koje idu dalje i bez tebe. ...
Uspeli su da pređu preko piste i stignu do puta, i sad čuče u jendeku
i osluškuju saobraćaj. Iznenada, s njihove leve strane, pale se žuta svetla
na pisti, dvostruki niz svetala što se lančano niže sve do mora, svetlost
poskakuje okolo nekoliko puta pre nego što se ustali. „Neko dolazi”,
nagađa Slotrop.
„Pre će biti da odlazi”, brecne se Nariš. „Bolje da požurimo.”
Kad su se ponovo našli u borovoj šumi, krećući se putem od utabane
zemlje ka Poligonu VII, počinju da skupljaju zalutale devojke i
šimpanze. Mirisi borova ih obavijaju: stare iglice počivaju na rubovima
puta. Nizbrdo počinju da se pojavljuju svetla kad stabla počnu da se
proređuju, a zatim se na vidiku pojavljuje područje poligona. Zgrada za
montažu je nekih stotinu stopa visoka – toliko da zaklanja zvezde. Vidi
se visoka sjajna traka na mestu gde su klizna vrata otvorena i svetlost
se prosipa napolje. Nariš grabi Slotropa za ruku. „Izgleda da su ono
majorova kola. A motor radi.” Ima tu i mnogo reflektora, postavljenih
na ogradi sa gornje strane oivičenoj bodljikavom žicom – a tu je i, kako
se čini, čitava divizija straže koja se šetka okolo.
„Rekao bih da je to to”, Slotrop će, pomalo nervozno.
„Ššš.” Zvuk aviona, jednomotornog lovca, koji kruži da se spusti
nisko nad borovima. „Nema mnogo vremena.” Nariš okuplja ostale i
izdaje im naređenja. Devojke će da nastupe od napred, pevajući,
plešući, šarmirajući te varvare željne žena. Oto će pokušati da
onesposobi auto, Haftung će ih sve okupiti i spremiti da se nađu sa
brodom.
„Sise i dupeta” mrmljaju devojke, „sise i dupeta. To je sve što mi
ovde predstavljamo.”
„Ah, ćut”, reži G. M. B. Haftung, što je njegov uobičajeni način
ophođenja sa poslugom.
„U međuvremenu”, nastavlja Nariš, „Slotrop i ja idemo da nađemo
Špringera. Kad ga nađemo, pokušaćemo da ih nateramo da pucaju. To
će vama biti znak da trčite koliko vas noge nose.”
„Oh, definitivno će biti neke pucnjave”, veli Slotrop, „i-i šta kažete
na ovo?” Upravo mu je sinula genijalna ideja: lažni Molotovljevi
kokteli, varijanta onog starog trika Zaurea Bumera. Podiže flašu votke,
pokazuje na nju i ceri se.
„Ali to jedva da će imalo goreti.”
„Ali oni će misliti da je to benzin” dok počinje da čupka nojevo
perje sa kostima najbliže devojke. „I pomislite samo koliko ćemo se mi
bezbedno osećati zbog toga.”
„Felikse”, pita klarinetista tubistu, „gde smo se mi to obreli?” Feliks
jede bananu i živi za ovaj trenutak. Uskoro je odlutao u šumu zajedno
sa ostatkom orkestra, gde ih čuju kako se kreću u krug, trubeći i trešteći
jedni na druge. Hilde i Slotrop prave Veštačke vatrobombe, dok su
ostale devojke krenule niz padinu, Zitz und Arsch.
„Da bismo predstavljali uverljivu pretnju”, šapuće Nariš, „biće nam
potrebne šibice. Ko ima šibice?”
„Ja nemam.”
„Ni ja.”
„Svega mu, moj upaljač nema više kremena.”
„Kot”, Nariš diže ruke u vazduh, „Kot” odlazi među drveće, gde se
sudara sa Feliksom i njegovom tubom. „Ni ti nemaš šibice.”
 „Imam zipo”, odgovara Feliks, „i dve cigarete ‘korona korona’ iz
američkog oficirskog kluba u –”
Minut kasnije, Nariš i Slotrop, po jedne ruke obavijene oko žara
svake od havanskih cigara, idu na prstima poput dve mačke u stripu ka
Poligonu VII, noseći flaše votke zadenute za pojas i perike od nojevog
perja što su lepršale za njima na morskom povetarcu. Plan im je da se
uspnu uz borovima obrastao peščano-šipražni nasip oko poligona, i da
zgradi za montažu priđu sa stražnje strane.
Ovaj Nariš je navigator, navigator on je pravi. I svakog dana u
Raketno podne biće smrti i biće da se slavi. ... No Nariš je uspeo, u svoje
doba, da izbegne gotovo sve od toga.
Zapravo, nije bilo dva čoveka toliko nepodesna za pristup svetom
Središtu još od dana Čičerina i Džakip Kulana, što su se vukli preko
stepe, ka severu, da pronađu svoju Kirgisku svetlost. To je otprilike
razmak od deset godina. Što ovoj razonodi daje gotovo istu podložnost
obaranju rekorda kao u slučaju bejzbola, sporta takođe dobro prožetog
belim nagoveštajima zlokobnosti.
Pristupanje svetom Središtu ubrzo će postati glavna razonoda u
Zoni. Njegov šašavi vrhunac samo što nije nastupio. Uskoro će nagrnuti
više šampiona, poznavalaca, mađioničara svih vrsta no ikada ranije u
istoriji ove igre. Sunce će ocenjivati sve pokušaje, da li su pošteni i
sportski. Gausova kriva će naginjati ka savršenstvu. A tenkiste poput
Nariša i Slotropa dotle će već istrebiti.
Slotrop je, kao što je rečeno, najkasnije još tokom ere Anubisa
počeo da mršavi, da se osipa. „Lična gustina”, Kurt Mondaugen u
svojoj kancelariji u Penemindeu, ne mnogo koraka dalje odavde,
izgovara Zakon koji će jednog dana nositi njegovo ime, „jeste direktno
proporcionalna vremenskom opsegu.”
„Vremenski opseg” je opseg vaše sadašnjosti, vašeg sada. To je ono
poznato „At” koje se smatra za zavisnu promenljivu. Što se više bavite
razmišljanjem o prošlosti ili budućnosti, to je širi vaš opseg, to je čvršća
i postojanija vaša ličnost. No što vam je uža predstava o Sadašnjosti, to
ste tananiji, proređeniji. Može doći do toga da vam je teško da se setite
šta ste radili pre pet minuta, pa čak i – kao što je slučaj sa Slotropom
sada – da se zapitate šta radite ovde, u podnožju ovog veličanstvenog
zakrivljenog nasipa. ...
„Uh”, okreće se on otromboljenih usta ka Narišu, „šta mi to...”
„Šta mi to šta?”
 „Šta?”
„Pitao si, ‘Šta mi to...’, a zatim si zastao.”
„Oh. Bokca mu, baš je čudno što sam to rekao.”
Što se tiče Nariša, on je potpuno posvećen zadatku. Nikada nije
gledao na tu veličanstvenu Elipsu nikako drugačije no onako kako je
trebalo. Greta Erdman je, s druge strane, videla kako se velikodostojnici
boje rđe ovde klanjaju, baš kao što su to činili nekada, u očekivanju,
zakrabuljenih lica, glatkih obloga Ništavila... svaki put kad bi Tanac
spustio bič na njenu kožu ona bi bila odvedena, otišla bi u još jedno
prodiranje ka Središtu: svaki udarac korbačem, još malo dublje unutra...
sve dok ga lednog dana, zna ona, ne ugleda po prvi put, a nakon toga
će to postati krajnja potreba, glavna meta... t-t-t-tres koštanim ugljenom
premazana potpora vodotornjeva iznad, povijenih ka velikom rubu,
vidljivih iznad drveća pod svetlošću što je mračna i modroljubičasta
poput zalasaka sunca u Penemindeu u prohladno vreme sporog
ispaljivanja... dugačak pogled, sa vrha nekakvog znanog nasipa u
Niskim Zemljama, u nebo koje plovi tako jednolično i požutelosmeđe
da se sunce moglo kriti bilo gde iza njega, a krstovi vetrenjača što se
okreću mogli bi biti žbice samog užasnog Jahača, Slotropovog Jahača,
njegove dve eksplozije tamo gore, njegov nebeski biciklista –
Ne, no čak i To sada samo kratko zatreperi na parčetu slotropovskog
područja režnja, i stapa se sa njegovom površinom, nestajući. I tako za
njega prolazi još jedna nesmotrenost... i shodno tome raste njegova
Isključenost, zasigurno. ... Nema razloga nadati se bilo kakvom
preokretu, nekakvom iznenadnom Vidim-ga, ne od Slotropa. Evo ga
ovde, vere se preko zidova čestitog ceremonijalnog pleksusa, siguran u
dovoljno dobru predstavu o tome šta je podne bez senki, a šta ne. Ali
oh, Jaje iz kojeg se leteća Raketa izlegla, pupak pedesetmetarskog
radijskog neba, sve prave utvare mesta – oprostite mu njegovu
otupelost, njegovu laskajuću neutralnost. Oprostite pesnicu što mu se
ne steže u grudima, srce koje se ne može stegnuti pri bilo kakvom
pozdravu. ... Oprostite mu kao što ste oprostili Čičerinu pri Kirgiskoj
svetlosti. ... Dolaze bolji dani.
Slotrop sluša kako se sada u daljini tubi i klarinetu u pokretu
pridružuju trombon i saksofon, pokušavajući da uhvate melodiju... i
provale smeha vojnika i devojaka... zvuči kao da se tamo dole odvija
zabava... možda ima i nekih slobodnih dama... „Čuj, zašto ne bismo mi,
uh... šta je bila tvoja Nariš, strašilo od kože, pokušavajući da se ne
obazire na Slotropovo ponašanje, odlučio je da razmontira svoju
bombu: odvrnuo je čep sa flaše votke i maše njome ispred svog nosa
pre nego što je otpio gutljaj. Široko se osmehuje, cinično, u maniru
trgovca, gledajući naviše u Slotropa. „Drži.” Muk ispod belog zida.
„Oh, da, ja sam mislio da je to benzin, ali zapravo je lažni benzin,
tako da je zapravo votka, je li tako?”
No tik s druge strane nasipa, dole u areni, šta li je to moglo biti,
upravo sada, što čeka pod ovom razlomljenom mesečinom, kamuflažne
farbe od zaperaka do vrha ispucale kao na slagalici... da li te, zaista,
nikada više neće pronaći? Čak ni u najgorim tvojim momentima po
noći, kad su ti olovkom ispisane reči na stranici svega za Δt udaljene od
stvari koje označavaju? A unutra se žrtva trza, premeće brojanicu kroz
prste, kuca u drvo, izbegava svaku Operativnu reč. Zar zaista nikada
neće doći po tebe, da te odvede?
U blizini vodotornjeva počeli su da se penju, gore ka rubu. Pesak
im curi u cipele i spušta se, šušteći, niz nagib. Gore na vrhu, osvrćući
se kroz krošnje drveća, uspevaju da na brzinu vide osvetljenu pistu,
lovac je sada sleteo, okružen senkama zemaljskog osoblja što toče
gorivo, servisiraju, okreću avion. Niz poluostrvo svetla sijaju u
skupinama, krivama, cik-cak linijama, no ovde, na ovoj strani, od starog
Razvojnog postrojenja ka jugu, crno je kao u čabru.
Probijaju se kroz grane borova i ponovo se spuštaju, ulazeći u Jaje,
lišeno svoje nemačke opreme, davno pretvoreno u ruski vozni park.
Kad su se spustili, jedan ugao ogromne zgrade za montažu izdiže se da
se sučeli sa njima preko stotinu jardi džipova i kamiona. S desne strane
se nalazi okvir za ispitivanje na tri ili četiri nivoa, okruglog vrha od
talasastog gvožđa, dok je ispod okvira dugačka jama u obliku plitkog
slova V. „Rashladni kanal”, prema Narišu. „Oni su verovatno tamo
dole. Moramo da uđemo ovuda.”
Spustili su se niz pola padine, sve do pumpne stanice ukopane u
zemlju zarad hladne vode koja je odvodila ogromnu vrelinu tokom
probnih ispaljivanja. Sada je ogolela, šuplja i hladna unutra. Slotrop nije
ni dva koraka napravio preko praga kad je natrapao na nekoga.
„Izvinjavam se”, mada nije baš smireno zvučalo.
„Oh, u redu je”, ruski akcenat. „Uopšte mi ne smeta.” Tera Slotropa
da se povuče napolje, oh, mlađi vodnik opakog izgleda sa svojih 8 ili 9
stopa visine.
„E pa, sada i u tom trenutku Nariš natrčava na njih.
„Oh.” Nariš trepće u pravcu stražara. „Vodniče, zar ne čujete tu
muziku? Zašto niste u zgradi za montažu, sa svojim drugovima? Tamo
se nalazi, kako sam shvatio, izvestan broj raspoloženih gospođica koje
ih zabavljaju”, podgurkuje ga, „i to u božanstvenom stanju delimične
golotinje.”
„Pretpostavljam da je to savršeno krasno”, odgovara stražar, „za
neke ljude.”
„Kot...” Toliko o taktici.
„A osim toga, ovo je zabranjeno područje, glupsoni jedni.”
Uzdišući, Nariš podiže svoju flašu i potom je spušta, ili možda
podiže, tup na potiljak stražara, izbacivši mu uložak iz šlema, ništa
drugo. „Nevaljalo”, Rus se, pomalo ozlojeđen, saginje da podigne
pokrivalo za glavu. „Stvarno bi trebalo da vas obojicu lišim slobode.”
„Dosta ćeretanja”, zareža Slotrop, vitlajući upaljenom cigarom i
„Molotovljevim koktelom”. „Predaj to oružje, Ivane, ili ću te pretvoriti
u čoveka-buktinju!”
„Ti si zločest”, duri se stražar, skidajući malo prebrzo mitraljez
„degtjarev” s ramena – Slotrop se sklanja u stranu, cilja svoj uobičajeni
brzi udarac u prepone, koji promašuje, no uspeva da mu izbije oružje,
na koje se baca pribrani Nariš. „Zveri”, cvili Rus, „oh, gadni, užasni...”
dok beži u noć.
„Dva minuta.” Nariš je već u pumpnoj stanici. Slotrop uzima
mitraljez i prati ga trčeći, ubrzavajući niz hodnik koji se spušta. Koraci
im odjekuju brže, oštrije, po betonu, sve dole do metalnih vrata: iza njih
čuju kako Špringer peva i brblja kao pijanac. Slotrop otkoči pušku i
Nariš provaljuje unutra. Neka zgodna plavuša u crnim čizmama, sa
naočarima čeličnog okvira, sedi tu i hvata stenografske beleške svega
što čuje od Špringera, koji se, raspoložen i krupan, naslanja na cev sa
hladnom vodom četiri stope visoku koja se pruža čitavom dužinom
prostorije.
„Spusti tu olovku”, naređuje Slotrop. „U redu, gde je onaj major
Ždajev?”
„Na sastanku je. Ako biste ostavili svoje ime
„Droga”, vrišti Nariš, „dali su mu nekakvu drogul Gerharde,
Gerharde, reci mi nešto!”
Slotrop prepoznaje simptome. „To je sodijum-amital. U redu je.
Hajdemo.”
„Očekujem da će se major vratiti svakog momenta. Gore su u
stražarnici, puše. Imate li broj na koji vas može dobiti?”
Slotrop se uvukao Špringeru pod jednu mišku, Nariš pod drugu, kad
se začulo glasno lupanje po vratima.
„Puše? Puše šta?”
„Ovuda, Slotrope.”
„Oh.” Probijaju se sa Špringerom kroz druga vrata, na koja je
Slotrop potom navukao rezu i nagurao teški ormarić za spise, a zatim
vuku Špringera uz stepenice do dugačkog, pravog hodnika, osvetljenog
pomoću šest ili sedam sijalica, između kojih je prostor veoma mračan.
Duž oba zida, od poda do plafona, pružaju se debeli snopovi mernih
kablova.
„Gotovi smo”, sopće Nariš. Ima 150 jardi do mernog bunkera, bez
ikakvog zaklona osim senovitih područja između sijalica. Te ptičice
samo treba da otvore vatru.
„Ona ništa ne udara, ta heterobrzina”, zavapi Gerhard fon Gel.
„Pokušaj da hodaš”, Slotrop je nasmrt preplašen, „hajde, čoveče, u
pitanju je naše dupel” Zvuk razbijanja odjekuje za njima niz tunel.
Prigušena tutnjava mitraljeske vatre. I još jedna. Odjednom se, na dva
slabašna kruga svetlosti pred njima, materijalizuje Ždajev koji se vraća
u svoju kancelariju. Sa njim je prijatelj koji se nasmeši kad ugleda
Slotropa 40 jardi dalje, širokim čeličnim osmehom. Slotrop ostavlja
Špringera i otrčava do sledećeg svetla, oružja spremnog za upotrebu.
Rusi zbunjeno trepću na njega. „Čičerine! Hej.”
Stoje jedan naspram drugog, svaki u svom osvetljenom krugu.
Slotrop se opseti da je on u prednosti. Nasmeši se napola izvinjavajuće,
podigne cev ka njima, približi se bliže. Ždajev i Čičerin, nakon diskusije
koja se čini nepotrebno dugačkom, odlučuju da će podići ruke uvis.
„Raketašu!”
„Pozdrav.”
„Šta radiš u toj fašističkoj uniformi?”
„U pravu si. Mislim da ću se radije pridružiti Crvenoj armiji.” Nariš
ostavlja Špringera otromboljenog naspram niza kablova od glatke gume
i srebrne mreže, i prilazi da mu pomogne da razoruža dvojicu Rusa.
Vojnici iza njih, niže u hodniku, i dalje su zauzeti pokušajima da sruše
vrata.
„Momci, ne marite da se skinete ovde? Uzgred budi rečeno,
Čičerine, kako ti se dopao onaj hašiš?”
 „E pa”, dok skida pantalone, „baš smo upravo svi bili gore, u
budki 439, i pušili smo to... Raketašu, savršeno si pogodio trenutak.
Ždajev, nije li Raketaš neviđen?”
Slotrop se izvlači iz svog večernjeg odela. „Samo se potrudi da ne
dobiješ erekciju, momak.”
„Ozbiljan sam. To je zbog tvog Schvvarzphänomena.”
„Ne ludiraj se.”
„Ti čak i ne znaš za to. To ti određuje koreografiju. Moj uvek
pokušava da me uništi. Trebalo bi njih da zamenimo, a ne uniforme.”
Čitava ta stvar sa prerušavanjem postaje složena. Ždajevov sako na
kojem su погони 440 sa zlatnim zvezdicama na ramenima prebacuju
preko Špringera, koji sada svima mumla splet melodija pesama Kurta
Vajla 441. Ždajev oblači Špringerovo belo odelo, a zatim njega i Čičerina
vezuju njihovim sopstvenim kaišima, i-i kravatama. „Ovako – ideja je”,
objašnjava Slotrop, „da ćeš ti, Čičerine, predstavljati mene, a ovaj ovde
major U tom trenutku se vrata dole niz tunel uz eksploziju otvaraju i
dve prilike sa opakim „suomi” automatima, doboša ogromnih kao u
Džina Krupe 442, izleću kroz njih. Slotrop stoji pod svetlom u
Čičerinovoj uniformi, i dramatično maše rukama, pokazujući na dva
oficira zajedno sputana. „Neka bude uverljivo”, mrmlja on Čičerinu.
„Imam poverenja u tebe, ali pazi se, vladam velikim pasivnim
vokabularom, znaću šta govoriš.”
Čičerinu to zvuči dobro, mada zbunjujuće. „Ja bi trebalo da sam –
ko?”
„Oh, dođavola... čuj, samo im reci da odu da provere pumpnu
stanicu tamo gore, hitno je.” Slotrop gestikulira i mrda usnama dok
Čičerin govori. Čini se da je upalilo. Ova dvojica salutiraju i odlaze kroz
vrata koja su upravo pucnjevima razvalila.
„Ti majmuni”, odmahuje Čičerin glavom. „Ti crni majmuni! Kako
si samo znao, Raketašu? Naravno da ti nisi, ali je Schwarzphänomen
znao. Dobro si to izveo. Njih dvojica, koji me gledaju kroz prozor. A ja
sam mislio – e pa, znaš: ja sam mislio samo o tome šta ti misliš da ću ja
misliti. ...”

439 Budka (rus.) – stražarska kućica.

440 Погони (rus.) – epolete.
441 Kurt Weill (1900-1950) – nemački pozorišni kompozitor jevrejskog porekla,

naročito poznat po svojoj saradnji sa Bertoldom Brehtom.

442 Gene Krupa (1909-1973) – američki džez bubnjar.
 No u tom trenutku je Slotrop već toliko daleko da ne može da ga
čuje. Špringer je sada u stanju da, posrćući, brzo korača. Stižu do
mernog bunkera a da nisu naleteli ni na koga. Kroz vrata od stakla
otpornog na metke, iza njihovih sopstvenih odraza, nalazi se stari okvir
za ispitivanje, izbijenih prozora, kamuflažnog dezena iscrtanog u
nemačkim ekspresionističkim talasima što teku sivi i crni svuda po
njemu. Dvojica vojnika su bez sumnje tamo gore i njuškaju oko pumpne
stanice, ne pronalazeći ništa. Uskoro opet nestaju unutra i Nariš otvara
vrata. „Požurite.” Iskradaju se napolje, u arenu.
Potrajaće im malo duže da se ponovo popnu uz nasip i zamaknu u
šumu. Pojavljuju se Oto i Hilde. Na prevaru su sredili Ždajevova kola i
vozača, skinuvši razvodnu ruku. I tako ih sada ima četvoro i mogu da
pokušaju zajedno da podignu ovaj ćurlikajući tovar u vidu Gerharda fon
Gela uz ovih nekoliko bednih stopa peščanog nasipa, mora da je to
najgore osmišljen pogonski sistem koji je ovo postolje za testiranje za
duže vreme videlo. Oto i Hilde vuku Špringera za ruke, Nariš i Slotrop
guraju sa kraja dupeta. Negde na pola puta do gore Špringer izbacuje
ogromni prdež koji nekoliko minuta odjekuje duž istorijske elipse, u
stilu a sad da vidite, narode, moju analnu izvedbu rakete A4. ...
„Oh, jebi se”, zareži Slotrop.
„Propeti zeleni ždrebac od male planete i kosti”, klima Špringer
glavom u znak odgovora.
Muzika i larma u zgradi za montažu sada su već utihnule i zamenila
ih je neprijatna tišina. Gore preko vrha, napokon, i u šumu, gde Špringer
naslanja čelo na stablo i počinje divljački da povraća.
„Nariš, mi to stavljamo svoje dupe u procep zbog ove sirovine?”
Ali Nariš je zauzet pomaganjem prijatelju tako što mu pritiska
stomak. „Gerharde, jesi li dobro? Šta mogu da uradim?”
„Divno”, zagrcnu se Špringer dok mu povraćka curi niz bradu.
„Ahh. Odličan osećaj!”
Sada dolaze šimpanze, muzičari, plesačice. Svi se okupljaju. Preko
poslednje dine i dole ka utabanom čađavom trouglu Poligona X, zatim
ka moru. Muzičari neko vreme sviraju nekakav marš. Na obali im je
plima ostavila tanak pojas peska. No Frau Gnab nema nigde na vidiku.
Haftung se drži za ruke sa jednim majmunom. Feliks istresa pljuvačku
iz svoje tube. Neka plesačica kose boje meda, čije ime nikada nije čuo,
obujmi rukama Slotropa. „Plašim se.”
„I ja.” On je grli.
 Odjednom nastaje opšti haos – sirene zavijaju, reflektori počinju da
pretražuju šumu iznad njih, čuju se motori kamiona i uzvikivanje
naređenja. Odred za izbavljenje sklanja se sa pepela i čuči u močvarnoj
travi.
„Pokupili smo jedan automatik i dva pištolja”, šapuće Nariš.
„Napašće nas s juga. Biće dovoljno da se samo jedan od nas vrati tamo
gore i da ih zadrži.” Klima glavom i počinje da proverava oružje.
„Ti si poludeo”, sikće Slotrop, „ubiće te.” Sada je neka gužva kod
Poligona VII. Pojavljuju se farovi, jedan za drugim, svuda duž puta što
vodi ka njemu.
Nariš potapše Špringera po bradi. Nije baš jasno da li Špringer
uopšte zna ko je on. „Lebe wohl”, u svakom slučaju, Špringeru. ...
Turivši „nagane” u džepove kaputa, držeći automatik u rukama, Nariš
odlazi u pognutom trku duž plaže, ni ne osvrnuvši se.
„Gde je brod?” Haftung je u potpunoj panici. Patke, preplašene,
kvaču jedna na drugu. Vetar se kreće kroz travu. Kad svetlost reflektora
prođe kraj njih, stabla borova na brdu zasijaju dubokim sjajem,
užasnim... a iza leđa svima njima, Baltik se komeša i podrhtava.
Pucnjevi odnekud uz brdo – zatim, možda, Narišov odgovor u vidu
automatske vatre. Oto je čvrsto privio uz sebe svoju Hilde. „Ume li
neko da tumači Morzeovu azbuku?”, pita devojka kraj Slotropa, „jer se
tamo, već nekoliko minuta, pali nekakvo svetlo, vidite, na vrhu onog
ostrvceta?” Tri tačkice, tačka, još tri tačkice. Iznova i iznova.
„Hmm, SES”, mozga Feliks.
„Možda to nisu tačkice”, veli tenor saksofonista, „možda su to
crtice”
„Baš čudno”, veli Oto, „onda bi to značilo OTO.”
„Tako se ti zoveš”, veli Hilde.
„Majka!”, uzviknu Oto, potrčavši u vodu, mašući ka trepćućem
svetlu. Feliks počinje da svira tonove na tubi, usmerivši ih ka vodi, i
uskoro mu se pridružuje i ostatak orkestra. Kad se svetlost reflektora
spustila naniže, senke trske padaju po pesku poput bodeža. Brodski
motor zatutnji. „Evo je, dolazi”, poskakuje Oto gore-dole po močvari.
„Hej, Nariš”, škilji Slotrop, pokušavajući da ga spazi tamo gore pod
svetlom što je uvek bilo preslabo, „dođi. Vrati se.” Nema odgovora.
Samo još pucnjave.
Ugašenih svetala, brod juri ka njima punom brzinom, je li to Frau
Gnab naumila da sruši Peneminde? ne, sada prebacuje u rikverc –
ležajevi škripe, pena leti kao gejzir, brod se zanosi i zaustavlja.
„Ukrcavajte se”, urla ona.
Slotrop viče da dozove Nariša. Frau Gnab naleže na parnu pištaljku.
No nema odgovora. „Dođavola, moram da idem po njega Feliks i Oto
grabe Slotropa od natrag i vuku ga na brod dok se ovaj otima i psuje.
„Oni će ga ubiti, seronje, pustite me Tamne prilike sada počinju da mile
preko dine između plaže i Poligona VII, narandžastih varnica negde pri
sredini tela, dok zvuk puščane vatre sledi sekund kasnije.
„Ubiće nas.” Oto podiže Slotropa preko ograde i nespretno uskače
za njim. Reflektori ih pronalaze i prikivaju. Pucnjava je sada glasnija –
mehurići i prskanje u vodi, meci se zakivaju u brod.
„Jesu li svi tu?”, očnjaci Frau Gnab ogoljeni su u širokom kezu.
„Dobro, dobro!” Poslednji majmun skače naviše, Haftung ga hvata za
ruku i on visi, nogama u vodi, nekoliko metara dok brod kreće, punom
brzinom napred, izvan dometa oružja, i konačno izvan dometa sluha.
„Hej Feliks”, veli tenor saksofonista, „šta misliš, ima li kakva tezga
u Svinoujšću?”

Džon Dilindžer je, na kraju, pronašao nekoliko sekundi

neočekivane milosti u filmskim prizorima što mu nisu sasvim iščileli sa
očnih jabučica – Klerk Gejbl tvrdoglavo odlazi da bude spržen na
električnoj stolici, nežni glasovi posmatrača odjekuju Zbogom, Bleki...
odbivši pomilovanje svog dugogodišnjeg prijatelja, sada guvernera
Njujorka, Vilijama Panela, tog žgoljavog bezbradog snishodljivog
kretena, Gejbl je samo hteo to već jednom da okonča, „Umri kao što si
i živeo – odjednom, nemoj to razvlačiti dok je podmukli mali Melvin
Pervis, na položaju ispred bioskopa „Biograf”, palio zlosutnu cigaru i
već osećao među usnama penis zvanične pohvale – a federalne
kukavice na taj znak oborile Dilindžera svojom pederskom
preciznošću... ipak je taj osuđenik na smrt doživeo izvesnu promenu
ličnosti – kao kad biste osećali još neko vreme posle u pravim mišićima
svog lica i u glasu, da vi jeste Gejbl, sa onim ironičnim obrvama, onom
gordom, svetlucavom, zmijolikom glavom – koja mu je pomogla da
podnese tu zasedu i da malo lakše ode u smrt.
Nariš, s druge strane, zguren unutar nekoliko metara razbijene
betonske odvodne cevi, nakon što je promenio smer ispod zida Poligona
VII, sklupčan u tom mirisu stare olujne vode, trudeći se da ne diše
glasno kako ga odjek ne bi odao – Nariš nije bio u bioskopu još od Der
Mude Tod. To je bilo toliko davno da je zaboravio kako se film završio,
zaboravio je onaj poslednji elegični kao kod Rilkea prizor umorne Smrti
što odvodi dvoje ljubavnika, koji se drže za ruke, kroz polje
nezaboravka. Nikakve pomoći s te strane. Večeras je Nariš stigao do
poslednjeg mitraljeza u svojoj karijeri, stranog i pregrejanog... i do
žuljeva na rukama o kojima sutra neće morati da brine. Nikakvog izvora
milosti na raspolaganju osim tog čvrstog oružja, prstiju što gore –
surovo umiranje za tog dobrog čoveka iz navođenja koji je uvek pošteno
radio za poštenu platu... Imao je on i druge ponude... nije mogao da ode
na istok sa Institutom Rabe 443, niti na zapad u Ameriku i šest dolara na
dan – ali Gerhard fon Gel mu je bio obećao glamur, dobar dobitak,
zamamnu damu pod rukom, pa čujte, što da ne i pod obe ruke? – nakon
onog bednog dosadnog Penemindea, ko bi mogao da mu prebaci?
Nikada nije bilo lako spoznati čitav Plan... stvarno, bilo je previše
tražiti tako nešto od bilo koga... nije tako? Ova strategija za S-Gerat,
zbog koje se toliko potrudio da večeras umre, šta on uopšte zna o celim
namerama Špringera u tom poslu? Da li je Narišu prihvatljivo da on,
budući da je sitniji, bude žrtvovan, ako će to pomoći Špringeru da
preživi, pa makar još jedan dan... ratno razmišljanje, ja, ja... no suviše
je kasno da se promeni. ...
Da li je program proizvodnje S-Gerata u Nordhauzenu u svoje
vreme ikada nagovestio da će toliko pojedinaca, nacija, firmi,
zainteresovanih društava uslediti kasnije? Razume se da mu je tada
laskalo što je odabran da radi na modifikaciji sistema navođenja, koliko
god ona bila sitna... jedva da je zavređivala poseban tretman... ipak, bio
je to njegov prvi bitan istorijski trenutak i kiselo je mislio da će mu biti
i poslednji, sve dok se nije sastao sa Špringerovim regrutnim timom,
još tokom kišnijeg dela juna. ... Razgovori u kafeima i na kapijama
crkvenih dvorišta svuda po Braunšvajgu (štukaturni lukovi, vina što
kaplju po majušnim kragnama) bez kišobrana, ali sa onom svetlom,
odjekujućom nadom u sebi – polje, prepuno linija sile, za proširivanje,
za ispunjavanje, da ga očuva u dobrom zdravlju i raspoloženju... Berlin!
Kabare u „Čikagu”! „Kokain – ili karte?” (replika iz nekog starog filma
koju su revolveraši voleli da koriste tog leta)... Uspeh!
No to zvonko i sjajno u njemu ga je i dovelo ovde: ovde, dole u tu

443Institut Rabe – osnovali su ga Rusi u julu 1945. s ciljem regrutovanja nemačkih

raketnih naučnika i konstrukcije sopstvenog sistema za navođenje rakete A4.
cev, do svega još šačice minuta. ...
Zamisao je oduvek bila da se prenosi određena količina, količina A.
Ponekad bi se služili Vinovim mostom, podešenim na određenu
frekvenciju A, što zviždi, prenapregnut znamenjem, unutar električnih
prolaza... dok se napolju, u skladu sa tradicijom ovih stvari, negde
skuplja količina B, nakupljajući se, dok Raketa razvija brzinu. Tako,
sve dozadate vrednosti brzine brenšlusa, „v”, električnim šokovima
naučen, kao i svaki pacov, da prati taj uzani lavirint čistine – da, radio-
signali sa zemlje bi ušli u telo Rakete, i refleksno – doslovno preko
električnog signala koji putuje refleksnim lukom – kontrolne površine
se trzaju, da vas vrate natrag na putanju onog trenutka kad počnete da
se udaljavate (kako da se uzdržite da ne upadnete, ovde gore, u tu
blistavu nepažljivost, toliko zahvaćeni vazduhom, samom visinom...
nepojmljive vatre pod nogama?)... dakle, radi te čvrsto navođene
putanje sve se odvijalo u najoštrijem, najbolnijem iščekivanju, dok B
neprekidno raste, osetno se nadimajući poput naleta plimnog talasa koji
umiruje svako malo stvorenje a vazduh brusi do hladnog komešanja. ...
Vaša količina A – blistavo, konstantno A, nošeno kao što mora da su
nekada daleko na kopnu nosili gral, u svojoj starovremenskoj vojnoj
sumornosti raspoloženja... i jednog jutra široka gornja usna čelično siva
od jednodnevnih brkova, zlokobni užasni znak, glatko se izbrijavao
svakog jutra, značilo je to da ovo jeste bio Poslednji Dan – i, takođe,
samo posredstvom sumornog šestog čula, što je bila stvar vere koliko i
jasnog opažanja, da je ono B sa silnim donjim indeksima tik iznad
električnog horizonta zaista sve bliže i bliže, možda ovog puta kao
„B.w”ugao precesije žiroskopa, što se kreće nevidljivo ali se to kretanje
oseti, strašno uzbudljivo, preko metalne rešetke ka uglu A.w (što je
način na koji su vam postavljeni spojevi: kako biste ih sklopili, morate
videti, pod tačno određenim uglom). Ili kao „B „ još jedno integrisanje,
ne brzine žiroskopa već samog sirovog toka struje, što je iskrvario iz
pokretnog kalema unutar polova, „sputano” klatno... tako su oni
razmišljali, grupa za projektovanje, u smislu zatečenosti, zabrane...
postojao je stav prema opremi brutalniji i hrabriji nego što je većina
inženjera imala priliku da bude. ... Osećali su se kao divljačka elita,
Driveling i Šmajl, uz fluorescentna svetla što su mu sijala na
nepokriveno čelo iz noći u noć. ... U svojim su mozgovima imali isti
stari, stari elektrodekor – promenljive kondenzatore od stakla, kerozin
za dielektrik, mesingane ploče i oplate od ebonita, „cajsove”
galvanometre sa hiljadama vijaka za podešavanje sa finim navojima,
„simensove” ampermetre postavljene na škriljčanim površinama,
kleme obeležene rimskim brojevima, standardni omovi sa žicom
mangana u ulju, staru Gulherovu termospregu što je radila na grejni gas,
i proizvodila 4 volta, nikl i antimon, azbestne levkove na vrhu, cevi od
liskuna. ...
Nije li takav život bio pristojniji nego gangsterski? Čistija vrsta
prijateljstva... u svakom slučaju, manje nepoštena. ... Tamo smo videli
kako moramo da se uklopimo... sama mašinerija je to zahtevala... sve je
tada bilo toliko jasno, paranoja je bila sva rezervisana za neprijatelja, a
nikad za naše ljude. ...
– Šta je sa SS?
– Oh, oni su bili neprijatelji, rekao bih. ... [Smeh.]
Ne, Klaus, nemoj sad odlutati, molim te, ne u snove o ljubaznom
sovjetskom ispitivanju koje će se završiti u nekom krevetu sa
hermelinom, u nekoj omami mirisa votke, znaš da je to budalasto. ...
B, B-nad-N-što-znači-Nariš, skoro da je stiglo – samo što nije
progorelo i poslednji šuštavi veo da se izjednači sa „A” – da se izjednači
sa jedinim fragmentom njega koji su mu ostavili da prođe kroz ovaj
trenutak, tom nesvedivom lutkom od nemačkog stirena, otrcanijom,
manje autentičnom od bilo kojeg ranijeg njega... zanemarljiva količina
pod ovom poslednjom svetlošću... ovom tetovažom vojničkih čizama, i
zasuna puške u podmazanim žlebovima. ...

□ □ □ □ □ □ □

Evo Encijana, Andreasa i Kristijana, nastupaju kao Smit, Klajn i

Frenč 444, upadaju u prostoriju u podrumu – vojnički zelena uniforma,
cipele od starih novina, podavrnute nogavice, šake i gole podlaktice
sijaju se od motornog ulja i masti za podmazivanje, tegle karabine u
znak upozorenja. No ovde nema onih Praznih da ih vide. Prekasno je.
Samo nemi krevet, i ta smeđa elipsa koju je njena krv ostavila na
pocepanoj žimi. I plavilo za rublje u vidu zrnastih mrlja u uglovima,
pod krevetom... njihov potpis, njihov izazov.
„Gde je ona Kristijan samo što nije skrenuo s uma. Jedna pogrešna

444Smith, Kline & French (eng.) – aluzija na čuvenu farmaceutsku kuću iz Filadelfije
poznatu po proizvodnji i prodaji sredstva za smirenje „torazina”.
reč i ode on da ubije prvog od Praznih na kojeg naiđe. Marija, njegova
sestra, jeste, bila je, možda je –
„Bolje nam je da”, Encijan je već izašao kroz vrata, „gde je, uh...
njen suprug, znaš. ...”
„Pavel.” Kristijan želi da mu vidi oči, no Encijan ne želi da se
okrene.
Trebalo je da Pavel i Marija dobiju dete. Zatim su Jozef Ombindi i
njegovi ljudi počeli sa posetama. Svom su se lešinarenju naučili od
hrišćanskih misionara. Pravili su spiskove svih žena u dobi za rađanje
dece. Svaka trudnoća bila je poziv da se obigrava, motri, napada na
prepad. Služiće se pretnjama, kazuistikom, fizičkim zavođenjem –
postoji čitav arsenal tehnika. Plavilo za rublje im je omiljeni abortiv
kojem su pribegavali.
„Rafinerija”, predlaže Andreas Orukambe.
„Stvarno? Mislio sam da se zakleo da tamo neće kročiti.”
„Možda to ne važi sada.” Devojčin brat zuri u njega nepokolebljivo
poput pesnice. Encijane, lupežu stari, stvarno nisi u toku. ...
Ponovo uzjahuju svoje motorcikle i odlaze. Razneti suvi vezovi,
ugljenisana rebra skladišta, cilindrični komadi podmornice koja nikada
nije sastavljena, u tami šiljato promiču kraj njih. U okolini se vidi
britansko obezbeđenje, no to je posve drugi, zatvoreni svet.
Britanska služba G-5 ima sopstveni prostor i sopstvenu Zonu,
podudarnu ali ne i identičnu prostoru kroz koji ovi ozbiljni pripadnici
Schwarzkommanda večeras tutnje na motorima bez auspuha.
Razdvajanja se nastavljaju. Svaka alternativna Zona velikom se
brzinom udaljava od ostalih, sudbonosnim ubrzanjem, u crvenom
pomaku 445, bežeći od Središta. Svakog se dana onaj mitski povratak o
kojem je sanjao Encijan čini sve manje mogućim. Nekad su se morale
poznavati uniforme, vojna obeležja, oznake na avionima, kako bi se
uočile granice. No sada je već načinjeno previše izbora. Onaj
jedinstveni koren je izgubljen, još davno, u vreme majskih pustošenja.
Sada svaka ptica ima sopstvenu granu i svaka grana je Zona za sebe.
Skupina raseljenih lica mota se oko ruševina ukrasne fontane,
dvadesetak njih, pepeljastih očiju utrljanih u lica bela poput soli. Momci
iz Herero naroda ih zaobilaze, na pola puta uz niski potez dugačkih

445 Crveni pomak – porast talasne dužine elektromagnetnog zračenja uzrokovan

širenjem svemira.
plitkih stepenika što se spajaju sa nagibom ulice, gornja vilica im udara
o donju, ramovi motocikla prodorno škripe, gore-dole po stepenicama
kraj bezglasnog praskanja slovenskog daha. Pepeo i so. Razglasni
kamion se pojavljuje iza zida, na oko stotinu metara odatle: glas,
univerzitetski školovan i odavno umoran od poruka, recituje: „Raziđite
se sa ulica. Idite u svoje domove.” Raziđite se sa – idite kuda? Mora da
je došlo do nekakve greške, mora da se to odnosi na neki drugi grad. ...
Fijuk ispod naftne cevi gore na potpornim skelama što se s leve
strane spuštaju ka vodi, ogromnih vijcima spojenih prirubnica s gornje
strane sada prigušenih rđom i masnom naftnom prljavštinom. Daleko
napred, u luci, plovi naftni tanker, ljuljuškajući se mirno poput mreže
zvezda. ... Zum uzbrdo i ukoso ka bedemu od istrošenih, čvornovatih,
miniranih i oprljenih greda, ispusta, cevi, cevovoda, kalema, oplata,
izolatora rekonfigurisanih usled silnog bombardovanja, dok se mašću
uprljani šljunak na tlu sjuruje kilometar i po u minuti i čekaj, čekaj, šta
reče, jel’ to beše „rekonfigurisanih”?
Tamo zapravo ne sviće, ne, nego se prolama, kao ona svetlost za
koju se plašiš da će se neke noći u suviše sitni sat prolomiti da sve
objasni – i tu se na Encijana obrušava provala onoga što mu se čini kao
izuzetna spoznaja. Ova zavojita gomila zgure u koju sada samo što ne
uleti, ova nekadašnja rafinerija, „Jamf Olfabriken Verke AG”, uopšte
nije nikakva ruševina. Ona savršeno dobro radi. Samo čeka da se
uspostave prave veze, da se uključi... modifikivana je, precizno,
namerno zahvaljujući bombardovanju koje nikada i nije bilo
neprijateljsko, već deo plana oko kojeg su se obe strane – „strane?” –
usaglasile... da, i sad, šta ako mi – u redu, recimo da bi trebalo da smo
mi ovde Kabalisti, recimo da nam je to prava Sudbina, da budemo
učenjaci-mađioničari ove Zone, pri čemu negde u njoj postoji Tekst,
koji treba raščlaniti na sastavne delove, anotirati, objasniti, i na njemu
masturbirati sve dok ga ne iscedimo do poslednje kapi... e pa
pretpostavljali smo – naturlich! – da je taj sveti Tekst morala biti
Raketa, orururumo orunene visoka, uspinjuća, mrtva, bleštava,
veličanstvena (ovo „orunene” deca Ženskog Herero naroda već počinju
da menjaju u „omunene”, najstariji brat)... naša Tora. Šta drugo? Njene
simetrije, njene latentnosti, dopadljivost svega toga očarala nas je i
zavela dok je pravi Tekst opstajao, negde drugde, u sopstvenoj tami, u
našoj tami... čak i ovoliko daleko od Jugozapadne Afrike nećemo biti
pošteđeni one drevne tragedije izgubljenih poruka, kletve koja nas
nikada neće napustiti. ...
 Ali, ako se ja vozim kroz njega, kroz Pravi tekst, upravo sada, ako
je to to... ili ako sam prošao kraj njega danas negde u ruševinama
Hamburga, udišući prašinu pepela, potpuno ga promašivši... ako to što
je IG izgradio na ovom mestu uopšte nije njegov konačni oblik, već
samo predstavlja posložene fetiše, mamce da se prizovu specijalne
alatke u vidu bombardera Osme vazduhoplovne armije 446, da
„savezničke” avione je onda sve napravio IG, preko direktora Krupa,
preko njegovih engleskih veza – onda je bombardovanje upravo
predstavljalo sam industrijski postupak konverzije, pri čemu je svako
oslobađanje energije precizno pozicionirano u prostoru i vremenu,
svaki udarni talas unapred osmišljen da proizvede baš večerašnju štetu
i time dešifruje Tekst, čime se šifruje, prešifruje, ponovo dešifruje čitav
Tekst... Ako je fabrika funkcionalna, šta bi trebalo da radi? Inženjeri
koji su je sagradili kao rafineriju nisu ni znali da su postojali dalji koraci
koje je trebalo preduzeti. Njihov projekat je bio „završen”, i mogli su
sasvim da zaborave na njega.
To znači da ovaj Rat nikada i nije bio politički, da je politika bila
samo predstava, tek nešto da zamaje ljude... u potaji, svime su zapravo
upravljale tehnološke potrebe... zavera između ljudskih bića i tehnika,
nešto čemu je bila potrebna provala energije rata, što uzvikuje
„Dođavola s novcem, život [ubaciti ime Nacije] je u pitanju”, no što
misli, najverovatnije, samo što nije svanulo, potrebna mi je moja noćna
krv, moja potpora, potpora, ahhjoš,još. ... Stvarne krize bile su krize
dodele sredstava i prioriteta, ne među kompanijama – samo je
namešteno da tako izgleda – već među različitim Tehnologijama,
Plastikama, Elektronikom, Letelicama, i njihovim potrebama koje
shvata samo vladajuća elita...
Da, ali Tehnologija samo odgovara (koliko li je samo puta
ponavljana ova rasprava, dosadna i nevesela poput Gausove metode
eliminacije, naročito među mlađim pripadnicima Schwarzkommanda’):
„Lepo je pričati o tome kako ćete uhvatiti čudovište za rep, no mislite
li da bismo uopšte imali Raketu da neko, sasvim određeni neko sa
imenom i prezimenom i penisom, nije želeo da sruči tonu ‘amatola’ tri
stotine milja dalje i raznese četvrt punu civila? Samo napred, stavljajte
veliko slovo T u reč ‘tehnologija’, pravite od nje božanstvo ako će vam
to pomoći da se osećate manje odgovornima – no to vas svrstava među
uštrojene, brate, među evnuhe što čuvaju harem naše ukradene planete

Osma vazduhoplovna armija – jedinica američkog vazduhoplovstva koja je

446

bombardovala nemačke fabrike u kojima su se pravili delovi za rakete.

Zemlje za potrebe otupelih i neveselih erekcija ljudskih sultana, ljudske
elite koja nema apsolutno nikakvo pravo da bude tu gde jeste –”
Moramo, u svemu ovome, gledati gde su izvori moći, kao i
distributivne mreže kojima nas nikada nisu učili, putevi moći koje naši
učitelji nisu mogli ni da zamisle, ili koje su podsticani da izbegavaju...
moramo da pronađemo merače čije su skale nepoznate na ovom svetu,
da iscrtamo sopstvene šeme, dobijajući povratne informacije,
povezujući stvari, smanjujući greške, pokušavajući da otkrijemo pravu
funkciju... približavajući se sve više nekakvoj neizračunljivoj zaveri, no
kakvoj? Ovde gore, na površini, katran, hidrogenacija, sinteza oduvek
su bili lažne, fiktivne funkcije čiji je cilj bio da sakriju stvarnu,
planetarnu misiju, da, koja se možda vekovima odvijala... ovo ruševno
postrojenje, što čeka da njegovi Kabalisti i novi alhemičari otkriju
Ključ, da i druge podučavaju tajnama...
A šta ako nije u pitanju baš „Jamf Olfabriken Verke”? Šta ako je to
Krupova fabrika u Esenu, šta ako je to fabrika „Biom & Fos” upravo
ovde, u Hamburgu, ili neka druga prividna „ruina” u nekom drugom
gradu? U nekoj drugoj državi! AAAAHHHHHHH!
E pa, baš je podsticajna ova priča, da, Encijan se ovih dana kljukao
nacističkim viškom zaliha „pervitina” gutajući ih kao kokice u
bioskopu, i sada je najveći deo rafinerije – nazvane, usput budi rečeno,
po čuvenom izumitelju „oneirina” – već iza njih, a Encijan je prešao na
neku drugu užasnu paranoju, pričajući, pričajući, iako ga vetar i zvukovi
drugih motora isključuju iz razgovora.

[Nešto nalik Ja sam vragolan, „dezoksi-efedrinski” car

klaviru Hougija
Džepovi mi puni radosti ove,
Karmajkla čuje se u
pozadini ovoga Krstarim kroz Zonu gde divlji psi tonu
ovde] I delim sve svoje snove...
Izvadio sam cevi iz radija svog
Neću više da ga diram –
Na Zvezde i štrafte ni novčić ne dajem
Jer ja svoje bolje sviram. ...
 Usta ne prestaju, ne sluša niko,
Cvrkuću brzo kao ptica,
Ah lukava si, znam, аl’ te ja ostavljam,
Sa drskim mi osmehom na licu!
Nemoj ti meni „efedrin”, dušo,
A gledaš me tako bistro –
U pritvoru kad sva svetla ugase,

Sve će biti baš isto

(Samo upali sveće)
Sve će biti baš isto. ...

Sinoć je Encijan u svoj dnevnik zapisao: „Usta su u poslednje vreme

previše radila. Premalo je onoga što izađe od ikakve koristi ikome.
Odbrana. Oh Bože, oh Bože. Znači da me stvarno pogađaju. Molim te,
ne želim da ovako pridikujem... Znam kako mi zvuči glas – čuo sam ga
još pre nekoliko godina u Penemindeu, na Vajsmanovom diktafonu...
hrom i bakelit... previše piskutav, iritantan, Berliner Schnauze 447... kako
mora da se štrecnu u sebi kad god otvorim usta. ...”
„Mogao bih sutra da odem. Umem da budem sam. Ne plaši me to
toliko koliko me oni plaše. Oni uzimaju bez kraja i konca – no nikada
ne upotrebljavaju ono što uzmu. Šta misle, šta je to što mogu uzeti od
mene? Ne žele oni moje predvodništvo, ne žele moju ljubav, ne žele
moje informacije, niti moj rad, ili moju energiju, niti ono što
posedujem... Ne posedujem ja ništa. Nema više novca – niko ovde već
mesecima nije video novac, ne, ne može to biti novac... cigarete?
Nikada ja nemam dovoljno cigareta. ...”
„Ako ih napustim, kuda bih mogao da odem?”
Sada je ponovo među rezervoarima goriva, na večernjem vetru,
kliže se po ovom sintetičkom otpadu, sve je to neklasirano crnilo...
Kristijanov motor kao da tu i tamo štekće, drhtavo se približavajući

447Berliner Schnauze (nem.) – berlinska njuška; odnosi se na kolokvijalni govor ili

dijalekat stanovnika Berlina.
gašenju. Odluka na licu mesta: ako mu se pokvari motor, pustimo ga da
pešači. Tako će biti manje nevolje ako je Pavel tamo, a ako nije,
pokupimo Kristijana u povratku i sredimo da pošaljemo kamion da ga
popravi... samo neka bude jednostavno, to je obeležje velikog vođe,
Encijane.
No Kristijanov motor se nije pokvario i ispostavilo se da Pavel jeste
tamo, na neki način. Odnosno, ne baš „tamo” onako kako bi Encijanu,
u njegovom trenutnom stanju uma, baš zadugo odgovaralo. No jeste bio
prisutan, zajedno sa neverovatnim skupom prijatelja koji su se, kako se
činilo, uvek pojavljivali kad god bi udisao „lojna benzin” 448, kao na
primer, oh, ovo ovde Mahovinasto čudovište, najdrečavije zelene boje
koju možete da zamislite, još sjajnije od fluorescentne, što večeras
vreba na samom kraju poljane, stidljivo, meškoljeći se tu i tamo poput
deteta... ili, na primer, Vodeni div, milju visok posetilac sav sačinjen od
tekuće vode. koji voli da pleše, uvijajući se iz struka, mlatarajući
rukama spram neba. Kad su Ombindijevi ljudi odveli Mariju kod svog
lekara u Hamburgu, glasovi su počeli da zovu – glasovi Gljivičastih
Pigmeja što se razmnožavaju u rezervoarima u međusklopu goriva i
vodenog dna počeli su da ga zovu. „Pavele! Omunene! Zašto se ne
vratiš, nas da vidiš? Nedostaješ nam. Zašto si otišao od nas?” Nije im
baš zabavno ovde dole u Međusklopu, gde se nadmeću sa bakterijama
što krstare okolo u svojoj zemlji svetlosti, tom ćelijskom aristokratijom,
što dolaze k zidu od ugljovodonika da uzmu svaki svoj deo Božjeg
izobilja – ostavljajući svoj otpad, zeleno romorenje, divergentno
nestabilno brbljanje, glib što je svakim danom sve deblji, sve otrovniji.
Zaista je sneveseljujuće biti pigmej načičkan uz hiljade i hiljade drugih,
stotine hiljada, i biti primoran da živiš s druge strane svega ovoga.
Kažeš, s druge strane? Kako to misliš? S koje druge strane? Misliš, u
benzinu? (Načičkani Pigmeji, šaljivo i uz pratnju nekog dobro poznatog
sving-rifa:) Ne-ne, ne, ne! – Onda misliš, u vodi? (N.P.:) Ne-ne, ne, ne!
– E pa, reći mi moraš već, pre no što skinem donji svoj veš! Mislimo,
objašnjavaju Pigmeji, zbijajući svoje sitne glavice u simetrični obrazac
karfiola, upustivši se u tihu, žalobnu a cappella pesmu, poput dece
okupljene oko logorske vatre, uz Binga Krozbija sa kačketom za
bejzbol (tako je, ove Leunahalluziationen umeju da postanu baš
uvrnute, uvrnutije čak i od kulturološkog šoka, ovo ovde je metašok,
eto šta je, neobična bela lica što učestvuju u ritualu zagonetnijem od

448Lojna benzin – vrsta benzina koja se proizvodila u „Lojna Verkeu”, jednom od

najvećih hemijskoindustrijskih kompleksa u Nemačkoj.
pojave severne svetlosti nad pustinjom Kalahari...), mislimo na drugu
stranu čitave te stvari, čitavog tog ciklusa bakterija-ugljovodonika-
otpada. Odavde možemo da vidimo Međusklop. U pitanju je dugačka
duga, uglavnom indigo boje, ako je to od ikakve pomoći – indigo i
irskozelena (Bing, dirigujući, podiže sva ova mala irska lica ispranih
mozgova u dirljivi vatrom obasjani krešendo) zelena... benzinska...
brzinska... podvodna... i gube se, jer je tada Pavel već na putu do
rafinerije, zaboravi na ove dve i po nedelje samonametnutog mučenja,
na Ombindijeve ljude što ga jure niz cevi grejnih kotlova od staklene
vune, muškarce i žene što pokušavaju da ga miluju, pritisak sa obe
strane Plemenskog Samoubilačkog Pitanja, Encijana koji se žali,
previše upetljan u stvar sa Raketom, suviše zažaren u svojoj zavadi sa
Rusima, da bi naročito mario za bilo koga osim sebe samog... i tu je
Pavel pokušavao da se drži podalje od svega ovoga, od daha Mukurua,
pokušavao samo da bude dobar čovek –
Mahovinasto čudovište se meškolji. Dopuzalo je zastrašujuće blizu
otkako je Pavel poslednji put gledao. Iznenadan preliv glatke trešnja-
crvene niz padine planina s njegove desne strane (da li je tamo bilo
planina? Odakle su se te planine stvorile?) i istog trenutka zna, a da se
ne zavarava i ne nada, da je zašao na Sever, da ga je udisanje daha prvog
pretka prenelo u tu strašnu zemlju, kao što je morao znati da će se desiti,
korak po korak tokom ovih poslednjih nekoliko godina, bez mogućnosti
zaokreta (šta je zaokret? Ne znaš u kom smeru da počneš da se krećeš...
ne znaš kako da se krećeš...) prekasno, mnogo milja i mnogo promena
prekasno.
I sada mu je glava uhvaćena u čeličnom useku Kristijanovog oružja
na 300 jardi. Iznenada, evo užasnog grananja: dve mogućnosti što već
počinju da se munjevito razilaze, brzinom misli – u svakom slučaju
nova Zona, sada, bilo da Kristijan puca ili da se uzdrži – skoči, odaberi
–
Encijan daje sve od sebe – šuta neko bure u stranu, upućuje nekoliko
neprijatnih reči mladom osvetniku. No obojica muškaraca su uvidela te
nove grane. Zona se, ponovo, upravo promenila, i već su prešli u
narednu, novu. ...
Odvezli su se do mesta na kojem je Pavel udisao sintetički benzin,
na padini brda bež boje, bez lampi, ispod rezervoara što se beli pužu ka
nebesima, i evo ga, jedna od najsretnijih mušterija IG-a. ...
Da li Pavel zna nešto što mi ostali ne znamo? Ako je IG želeo da
ovo bude paravan za nešto drugo, zašto ne za dah Mukurua?
 Encijan može da se u mislima prebaci natrag u Erdschweinhohle i
vidi sebe kako otvara novi dosije za IG – vidi ga da postaje sve deblji i
deblji kako se međupoveznice razvijaju, kako se računovodstvene
knjige pregledaju, kako svedoci istupaju – ne da se prebaci unapred, već
barem postrance, uvek u senci. ... A ako se ispostavi da nije u pitanju
Raketa, da nije u pitanju IG? E pa onda će morati da nastavi dalje, zar
ne, da pređe na nešto drugo – na „Folksvagenovo” postrojenje,
farmaceutske kuće... a ako to čak nije ni u Nemačkoj, onda će morati
da počne iz početka, u Americi, ili Rusiji, a ako umre pre nego što
otkriju Istinski tekst koji valja proučavati, onda će morati da postoji
mašinerija koja će omogućiti drugima da nastave sa zadatkom. ... Svega
mi, pa to je božanstvena ideja – okupiti čitav Erdschweinhohle, istupiti
pred njih i reči: „Narode moj, imao sam viziju...” Ne, ne, ali biće im
potrebno više osoblja, ako će to biti tako opsežno traganje, neprimetno
da se prebace sredstva sa Rakete, da se diverzifikuje, no da sve deluje
kao logičan, organski razvoj... a koga uključiti u to? Kristijana – može
li da upotrebi tog momka sad, Kristijanov gnev, hoće li Ono iskoristiti
Kristijana bez obzira na sve, da pomogne da se potisne Ombindi... jer
ako je misija Schwarzkommanda u Zoni tek sada zapravo otkrivena,
onda će se morati nešto učiniti u vezi sa Ombindijem, Praznima,
doktrinom Poslednje nule. Više osoblja će značiti i više pripadnika
Herero naroda u Zoni, a ne manje – više informacija će pristizati o
neprijatelju, više uspostavljenih veza će značiti veću pretnju narodu,
značiće da će plemenska cifra morati da raste. Postoji li alternativa?
Ne... on bi radije zanemario Ombindija, no potrebe ove nove Potrage
sada mu neće omogućiti taj luksuz... potraga će zapovedati. ...
Negde, među otpadom Sveta, nalazi se ključ koji će nas vratiti
natrag, koji će nas ponovo spojiti sa našom Zemljom i sa našom
slobodom.
Andreas je razgovarao sa Pavelom, koji je i dalje u društvu svojih
čudnovato osvetljenih drugara upleten u razne stvari. Ubrzo, posluživši
se ljubavlju i prevarom, uspeva da sazna adresu Ombindijevog kontakta
za medicinu.
Encijan zna ko je to. „U Zankt Pauliju. Idemo. Motor ti malo pravi
probleme, Kristijane?”
„Nemoj mi se dodvoravati”, planu Kristijan. „Ne mariš ni za mene
ni za moju sestru, ona tamo negde umire a ti je i dalje tretiraš kao deo
svojih jednačina – glumataš tu ulogu svetog oca, a unutar tog ega nas
čak ni ne mrziš, nije ti stalo, nisi više čak ni povezan Zamahuje
pesnicom ka Encijanovom licu. Plače.
Encijan stoji u mestu i dopušta mu da ga udari. Boli ga. Dopušta da
ga boli. Njegova krotkost ne potiče sasvim iz političkih pobuda. Oseća
da u tome što je Kristijan rekao ima dovoljno suštinske istine – možda
nije sve tačno, ne sve odjednom, ali dovoljno toga jeste.
„Upravo si se povezao. Možemo li sad da krenemo u potragu za
njom?”

□ □ □ □ □ □ □

Evo te dobre Frau, naginje se nad Slotropom skroz sa mesta u

podnožju kreveta: oko joj je svetlucavo i iskolačeno kao u papagaja,
ogromno belo veličanstveno oko nasađeno na stare bockave ruke i noge,
crne marame na smotuljku pompadur punđe u znak žalosti za svim
njenim hanseatskim mrtvima, ispod gvozdenih flota što se njišu, pod
talasima Baltika izbrazdanog kobilicama i sivog, mrtvima pod flotama
talasa, prerijama mora. ...
Sledeće što zna je da ga stopalo Gerharda fon Gela ne baš nežno
podgurkuje. Sunce je visoko, i sve devojke su otišle. Oto se mrzovoljno
kreće po palubi opskrbljen metlom i krpom i uklanja jučerašnja govna
šimpanzi. Svinoujšće.
Špringer je uobičajeno dobro raspoložen: „Sveže skuvana jaja i kafa
u kapetanskoj kabini – pohitajte. Moramo da se izgubimo odavde za 15
minuta.”
„E pa, zanemari to ‘mi’, drugar.”
„Ali potrebna mi je tvoja pomoć.” Špringer je ovog jutra odeven u
odelo od mekog tvida, skroz u stilu Savil Roua, savršeno mu pristaje –
„Narišu je bila potrebna tvoja pomoć.”
„Ne znaš šta govoriš.” Oči su mu čelični klikeri što nikad ne
promašuju. Smeh, sa podnaslovom Udovoljavanje budalama, sasvim je
Mitteleuropäisch i neveseo. „U redu, u redu. Koliko tražiš?”
„Sve ima svoju cenu, zar ne?” No ne govori to jer želi da deluje
pompezno, ne, nego se radi o tome da mu je upravo sinulo koja je
njegova cena, i mora sada da preusmeri razgovor, da mu da koji sekund
da diše i razvije se.
 „Sve.”
„O čemu se radi?”
„Manja piraterija. Da pokupiš za mene jedan paket dok te ja
pokrivam.” Gleda na sat, glumatajući.
„U redu, sredi mi otpust i idem s tobom.”
„Da ti sredim šta? Otpust? Za tebe? На! На! На!”
„Trebalo bi više da se smeješ, Špringeru. Stvarno deluješ slatko.”
„Kakvu vrstu otpusta, Slotrope? Da nećeš možda častan7 Ah, ah-
ha! На! На!” Poput Adolfa Hitlera, i Špringera lako razveseli ono što
Nemci nazivaju Schadenfreude, osećanje radosti zbog tuđe nesreće.
„Prestani s ludiranjem, ja sam ozbiljan.”
„Naravno da jesi, Slotrope!” Još cerekanja.
Slotrop čeka, posmatra, zagnjuren u jaje, premda se ovog jutra
oseća svakako samo ne prepredeno.
„Znaš, trebalo je da Nariš danas ide sa mnom. A sada sam spao na
tebe. Ha! Ha! Gde želiš da se dostavi, taj – ha – taj otpust?”
„U Kukshafen.” U poslednje je vreme Slotrop gajio neku nejasnu
fantaziju o tome kako će pokušati da stupi u kontakt sa ljudima iz
Operacije „Povratno paljenje” u Kukshafenu, da vidi da li će mu
pomoći da se skine. Izgleda da su oni jedina preostala engleska veza sa
Raketom. Unapred zna da to neće uspeti. No ipak on i Špringer
određuju datum.
„Budi na mestu koje zovu ‘Kod Pucija. To je dole niz put ka
Dorumu. Lokalni trgovci će umeti da ti kažu gde je to.”
I tako ponovo isplovljavaju – kraj vlažnog zagrljaja lukobrana,
napolje na Baltik, talas za talasom, ravno u nimbuse što se slažu sloj za
slojem, poskakuje vesela piratska barka, odlazeći u dan već olujni i
gorak, što će postati samo još gori. Špringer stoji napolju, kraj
kapetanske kućice, i urla da nadglasa zvuk uskomešanog mora što se uz
pljusak preliva preko pramca i niz palube. „Šta mislite, gde je?”
„Ako su se zaputili za Kopenhagen”, suncem opaljeno lice Frau
Gnab, sa stalnim borama od osmeha svuda oko očiju i usta, sija se
radosno poput sunca, „ne mogu biti za više od sat vremena ispred nas.
...”
Vidljivost je ovog jutra preslaba da bi se videla obala Usedoma.
Špringer se pridružuje Slotropu koji stoji kraj ograde, zagledan u ništa,
i udiše zagušujući miris sivog vremena.
„U redu je on, Slotrope. Prošao je on i gore od toga. Pre dva meseca
su nas, u Berlinu, saterali u stupicu, baš ispred ‘Čikaga’. Prošao je peške
kroz unakrsnu paljbu tri ‘šmajsera da našim takmacima ponudi
dogovor. Ni ogrebotine.”
„Špringeru, tamo se vijao u krug sa pola ruske vojske.”
„Oni ga neće ubiti. Znaju oni ko je on. Radio je u navođenju, bio je
Šilingov najsposobniji čovek, zna o integrišućim kolima više nego bilo
ko drugi koga bi sada mogli naći izvan Garmiša. Rusi nude fantastične
plate – bolje od Amerikanaca – i dopustiće mu da ostane u Nemačkoj,
da radi u Penemindeu ili u Mitelverku, baš kao što je ranije radio. Može
čak i da pobegne, ako je to ono što želi, imamo jako dobre veze za to –
”
„Ali šta ako ga jesu ubili?”
„Ne. Nije trebalo da ga ubiju.”
„Špringeru, nije ovo neki prokletijim, zaboga.”
„Još ne. Možda još uvek nije. Bolje da uživaš dok još možeš. Jednog
dana, kad film bude dovoljno brz, oprema džepne veličine laka i kad
bude koštala toliko da običan narod može da je kupi, kad svetla i
kranovi više ne budu potrebni, tada... tada...” Sada se približavamo
mitskom Rigenu, koji možete videti sa naše desne strane pramca.
Njegove krečnjačke litice svetlije su od neba. U uzanim zalivima i među
zelenim hrastovima vlada izmaglica. Duž plaža lelujaju biserni slojevi
magle.
Naš kapetan, Frau Gnab, cilja na Grajfsvaldski zaliv, kako bi
pročešljala dugačke morske uvale u potrazi za svojim plenom. Nakon
sat vremena (komične solo deonice fagota za vreme krupnih kadrova u
kojima ta stara izdajnica loče nekakvu ogavnu fermentisanu pire-
lobotomiju iz kanistera, brišući usta rukavom, podrigujući) uzaludne
potrage, naši savremeni pirati ponovo se otiskuju na more, krećući se
duž istočne obale ostrva.
Padala je lagana kiša. Oto vadi kabanice i termos sa vrelom supom.
Oblaci u desetinama nijansi sive jure nebom. Krupne maglovite hrpe
stena, strmih litica, potočića u dubokim klancima, sivi i zeleni i tornjevi
bele krede na kiši, promiču pored – Štubenkamer, Kraljeva stolica, i
trenutno, na putu ka luci, Rt Arkona gde se talasi lome o podnožja litica,
a na vrhovima se gajevi drveća belih stabala povijaju na vetru. ... Stari
Sloveni su ovde podigli hram, posvećen Svetovidu, njihovom bogu
plodnosti i rata. Stari Svetovid je svoj posao vršio pod popriličnim
brojem pseudonima! Troglavi Triglav, petoglavi Porevit, SEDMO-lični
Rugevit! Recite to vašem šefu kad sledeći put bude pričao o
„dvoličnosti”! A sada, dok Arkona iščezava duž leve strane naše krme
–
„Eno je”, dovikuje Oto sa vrha kapetanske kućice. Daleko, daleko
ispred, menjajući pravac ka moru, iza Visover Klinkena (bledi
krečnjački ključ uz pomoć kojeg Proviđenje danas pretura po odeljcima
Slotropovog srca), jedva vidljiv na kiši, nagiba se sićušni beli duh
broda. ...
„Zauzmite položaj”, Frau Gnab grabi kormilo i staje u raskorak.
„Idemo na sudar!” Oto čučnu kraj pelorusa, drhteći.
„Drži, Slotrope.”
„Luger”? Kutija municije? „Šta...”
„Stiglo jutros, sa isporukom jaja.”
„Nisi pomenuo –”
„On možda malo preteruje. Ali jeste realističan. Tvoja prijateljica
Greta i ja smo ga poznavali u Varšavi, u staro vreme.”
„Špringeru – reci mi, Špringeru, koji je to brod?” Špringer mu pruža
dvogled. Lepim zlatnim slovima, iza zlatnog šakala na avetinjski belom
pramcu, stoji ime koje već zna. „O. ... K” dok pokušava da se kroz kišu
zagleda Špringeru u oči, „znao si da sam bio na tom brodu. Sada mi
smeštaš, zar ne?”
„Kad si ti bio na brodu?”
„Ma daj
„Čuj – trebalo je da Nariš danas ide po paket, a ne ti. Tebe čak nismo
ni poznavali. Moraš li da u svemu pronalaziš neku zaveru? Ne
kontrolišem ja Ruse i nisam ga ja isporučio
„Danas baš teraš tu nedužnost, zar ne?”
„Prestanite s prepucavanjem, idioti”, urla Frau Gnab, „i spremite se
– za akciju!”
Lenjo i utvarno podiže se i spušta Anubis, ne postajući ništa jasniji
dok mu se približavaju. Špringer donosi megafon iz kapetanske kabine
i dere se: „Dobar dan, Procalovski – molimo za dozvolu da se
ukrcamo.”
U znak odgovora stiže pucanj. Špringer zaleže na palubu, kabanice
u šuškavoj žutoj bujici, i leži na leđima dok mu se niz megafon kao niz
levak kiša sliva u usta: „Onda ćemo morati bez dozvole Daje znak
Slotropu da mu se primakne: „Spremi se da se ukrcamo.” Obraćajući se
Frau Gnab: „Treba da krenemo.”
„Dobro, ali”, jedan pogled na zloban osmeh što sada obasjava lice
Otove majke jasno govori da danas nije pošla zbog novca, „kad ću moći
da, da se zabijem u njih?”
Sam na moru sa Anubisom. Slotrop je počeo da se neprijatno
preznojava. Zelena stenovita obala Rigena stoji iza njih kao pozadina,
podižući se i spuštajući kroz buru. Zveeeek još jedan pucanj čegrtavo se
odbija o poprečnu gredu. „Zabijaj se”, naređuje Špringer. Oluja se
spušta svom silinom. Razdragana Frau Gnab, pevušeći kroz zube,
okreće kormilo, žbice se stapaju, pramac se okreće i cilja u sredinu
broda. Neispisani bok Anubisa munjevito se približava – hoće li Frau
Gnab proleteti kroz njega kao kroz papirni obruč? Lica iza brodskih
prozora, kuvar ljušti kropmir ispred brodske kuhinje, neki pijanac u
večernjem sakou spava na kišom natopljenoj palubi i klizi po njoj
prateći ljuljanje broda... ah – ja, ja, ogromne činije sa plavim cvetovima
pune iseckanog krompira kraj lakta, prozor, cveće od livenog gvožđa
na spiralnoj puzavici, sve ofarbano u belo, blagi miris kupusa i krpa
ispod sudopere, pantljike kecelje lepo i čvrsto svezane iznad bubrega i
sa jaganjcima oko nogu, i ja, evo malog – ah – evo sad-ide MALI –
AHH –
OTO! Zariva svoj brod u Anubis, uz najužasnije „Oto” što para uši.
...
„Budite u pripravnosti.” Špringer je na nogama. Procalovski se
okreće i povećava brzinu motora. Frau Gnab ponovo kreće ka desnoj
strani krme, odskačući na talasima što su ostajali iza jahte. Oto deli
povlačna sidra, već dugo u hanseatskoj službi, gvozdena, izbrazdana,
funkcionalnog izgleda, dok Mutti kreće punom snagom napred. Parovi
su išetali ispod nastrešnica na Anubisu da posmatraju zabavu, upirući
prstom, smejući se, veselo mašući. Golih grudi orošenih kišom, devojke
šalju poljupce dok orkestar svira „Trčeći među kapima kiše” u
aranžmanu Gaja Lombarda.
Uz klizave merdevine penje se slani pirat Slotrop, tegleći sa sobom
svoje povlačno sidro, otpuštajući uže, držeći na oku tog Ota – namotaj,
zavrti kao laso, iiiiii – tres. Špringer i Oto na pramcu i krmi istovremeno
privlače brod, povlačeći dok se plovila sudaraju, odbijaju, sudaraju... no
Anubis je, mat beo, usporio, ispružio se, dopustio... Oto obavija uže oko
prednjih priveznih klinova i gore oko izrezbarene ograde jahte – a zatim
juri na stražnji deo, pljuskajući patikama, ostavljajući iza sebe rebraste
otiske koje spira kiša, da tamo ponovi privezivanje. Novonastala reka
grmi, zapenušana i žestoka, unatrag između dva broda. Špringer je već
na glavnoj palubi jahte. Slotrop zadenu „luger” za pojas i pođe za njim.
Špringer mu klasičnim gangsterskim pokretom glave daje znak da
se popne na most. Slotrop se kreće između ruku koje ga hvataju i miluju,
pozdrave na lošem ruskom, oblačiće alkoholnog daha, sve do
merdevina na levoj strani – penje se, primičući se tiho mostu. No
Procalovski samo sedi u kapetanskoj stolici i puši jednu od
Špringerovih cigareta, šapke nakrivljene unatrag, a Špringer je baš
stigao do poente jedne pošalice iz njegovog ogromnog repertoara
nemačkih klozetskih pošalica.
„Šta se dođavola dešava, Gerharde”, Procalovski će, pokazujući
palcem. „Crvena armija radi i za tebe?”
„Opet se srećemo, Antoni.” Tri srebrne zvezde na svakoj od
njegovih epoleta trepere da kažu „pozdrav”, ali ne vredi.
„Ja te ne poznajem.” Potom Špringeru: „U redu. Nalazi se u
strojarnici. Desna strana, iza generatora”, što je Slotropov znak da pođe.
U podnožju merdevina sreo je Stefaniju koja dolazi niz prolaz.
„Zdravo. Žao mi je što smo ovako morali ponovo da se sretnemo.”
„Zdravo, ja sam Stefanija”, dobacuje mu brzinski osmeh u prolazu,
„na narednoj palubi gore ima alkohola, uživaj”, i već je otišla, napolje
na kišu. Šta?
Slotrop zakorači kroz grotlašce i počne da silazi ka inženjerskom
prostoru. Odnekud iznad njega dopiru tri odjeka zvona, polako, pomalo
šuplje, uz blagi eho. Kasno je... kasno. Setio se gde se nalazi.
Baš u trenutku kad se spustio na palubu sva svetla se gase.
Ventilatori se zujeći zaustavljaju. Strojarnica je još jednu palubu niže.
Hoće li ovo morati da obavi po mraku?
„Ne mogu”, naglas govori.
„Možeš”, odgovara neki glas blizu njegovog uha. Oseća njegov
dah. Neko ga vešto tresnu u koren vrata. Svetlo se kovitla kroz mrkli
mrak. Leva ruka mu je obamrla. „Drugu ću ti ostaviti”, šapuće glas, „da
možeš da se spustiš do stroj arnice.”
„Čekaj Kao da oseća zašiljeni vrh plesne cipele, koji se pojavio
niotkuda da za trenutak lebdi u vazduhu a potom ga pomiluje po mekoj
donjoj strani brade – pa se naglo podiže i treska mu zube jedne o druge
i to preko jezika.
Bol je užasan. Oseća ukus krvi. Znoj mu se nakuplja oko očiju.
„A sad polazi.” Kad nastavi da okleva, oseća štipanje po vratu. Oh,
to boli... drži se za merdevine, ništa ne videći u mraku, i počinje da
plače... zatim se seti „lugera”, no pre nego što je stigao da ga se dočepa
dobija divljački šut između kuka i prepone. Pištolj pada na čeličnu
palubu. Slotrop pada na jedno koleno, pipa u mraku, i cipela mu se
blago spušta na prste. „Ova ruka će ti trebati da se držiš za merdevine,
zar si zaboravio? Zar si zaboravio?” Zatim se cipela podiže, ali samo
da bi ga šutnula pod pazuh. „Diži se, diži se.”
Slotrop pipa naslepo u potrazi za narednom prečkom, i ukočeno se
i jednoruko spušta na nju. Oseća kako se čelično grotlo podiže oko
njega. „Nemoj ni pokušati da se vratiš gore dok ne uradiš to što moraš
da uradiš.”
„Tanace?” Slotropa boli jezik. Ime izgovara nespretno. Muk.
„Morituri?” Nema odgovora. Slotrop podiže jedno stopalo na gornju
prečku. „Ne, ne. Još sam ovde.”
Dok se polako kreće nadole, drhteći, prečku po prečku, ponovo
počinje da oseća ruku, uz trnce. Kako da se spusti dole? Kako da se
popne gore? Pokušava da se usredsredi na bol. Stopala mu naposletku
udaraju o čeličnu ploču. Slepilo. Kreće se ka desnoj strani, sudarajući
se pri svakom koraku sa ivicama stvari u nivou potkolenice, oštrim
izbočinama... Ne želim... kako bih mogao... da posegnem dole iza...
golim rukama... šta ako...
Iznenadno zavijanje s njegove desne strane – nešto mehaničko – on
poskoči, uvukavši veoma hladan vazduh kroz zube, nervi u leđima i
rukama trepere, zatim požuri... stiže do cilindrične prepreke... možda je
to generator... saginje se i počinje da – ruka mu se steže oko ukrućenog
tafta. Trza ruku k sebi, pokuša da se uspravi, treska glavom o nešto
oštro... želi da otpuzi natrag, ka merdevinama, no sada je već izgubio
svaki osećaj za prostor... čučne, okrećući se ukrug, polako... samo neka
se završi samonekasezavrši... No ruke mu se, dok pipa po palubi,
vraćaju na skliski saten.
„Ne.” Da: očice i rupe. Lomi nokat dok pokušava da ih se otarasi,
no one ga prate... vrpca što se kreće, sigurna poput zmije, obavijajući,
zaslepljujući svaki prst. ...
„Ne. ...” Podiže se u polučučanj, kreće napred i naleće na nešto što
visi sa plafona. Ledene male butine u vlažnoj svili njišu se i udaraju mu
u lice. Mirišu na more. Okreće se, ali preko obraza ga udara dugačka
vlažna kosa. Isto je na koju god stranu sada pokuša da se pomeri...
hladne bradavice... duboki usek između njenih guzova, parfem i miris
govana i miris morske slane vode... i miris... miris...
Kad su se svetla ponovo upalila, Slotrop je na kolenima i pažljivo
udiše. Zna da će morati da otvori oči. Čitava prostorija sada vonja po
potisnutoj svetlosti – po smrtnoj verovatnoći svetlosti – kao što će telo,
u trenucima ogromne tuge, osetiti svoje stvarne izglede za bol: stvaran
i užasan i tik ispod praga. ... Svežanj u smeđem papiru je na dva inča
od njegovog kolena, uglavljen iza generatora. No radi se o onome što
pleše mrtvački belo i grimizno na rubu njegovog vidokruga... i jesu li
merdevine što vode naviše i napolje zaista tako puste kao što izgledaju?

Kad se ponovo našao na brodu Frau Gnab, Špringer izlazi noseći

bocu šampanjca, poklon sa Anubisa, raspliće svetle žice i ispaljuje čep
kao počasnu paljbu u znak pozdrava. Slotropu se ruke tresu i on prosipa
najveći deo svog pića. Anteni i Stefanija ih gledaju sa mosta dok se dva
broda udaljavaju, a baltičko nebo vidi im se kroz zadnju stranu očiju.
Njena bela kosa od vlati pene, njeni obrazi od izvajane magle...
oblakočovek, maglenožena, nestaju u daljini, uzvišeni, nemi, gubeći se
ka srcu oluje.
Frau Gnab kreće na jug, duž druge obale Rigena, u moreuz, idući
uz poluostrvo Bug. Oluja drži korak dok se noć spušta. „Pristaćemo u
Štralzundu”, po načrčkanom joj licu teku kao mazivo zelene sene, žuta
svetlost, dok se uljana svetiljka njiše u kapetanskoj kabini.
Slotrop misli da će se tamo iskrcati. Zaputiće se ka Kukshafenu.
„Špringeru, misliš li da ćeš mi nabaviti one papire na vreme?”
„Ništa ne mogu da garantujem”, veli Gerhard fon Gel.
Opraštaju se u Štralzundu, na pristaništu, na svetlu svetiljki i na kiši.
Frau Gnab ljubi Slotropa, a Oto mu daje paklicu „laki strajka”. Špringer
podiže pogled sa svoje zelene beležnice i klima mu auf Wiedersehen
preko ruba cvikera. Slotrop se udaljava, preko mostića, ka vlažnom
Hafenplacu, pokušavajući nogama naviknutim na more da nadomesti
ljuljanje koje je ostavio za sobom, pored kranova i jarbola i žičanih
sistema čekrka dizalica, pored posade u noćnoj smeni što istovaruje
škriputave teglenice u drvena teretna kola, dok sivi konji pognutih glava
ljube kamen bez trave... pozdravi u džepovima greju mu prazne šake.
...

□ □ □ □ □ □ □

Gde li je Papa čiji će štap procvat! za mene?

Njena me planina vabi, svilama i mirisima,
Nauljenim, atletskim robovima, natuknicama
Mučenja u nebo preobraženih,
U čistotu svetla – spona što poju,
I bičeva što utvare tvore pri padu svom.
Na milost vremenu sada, njen nalazim zov
Na koraku svakom, na noći okupu.

Za sobom ostavio nisam bolne Lisaure sudbu.

Poslednju ispovest dadoh kad klekoh, tad
Agnostik, pod sjajem dragulja njegovog...
Ovde, pod poslednjim vetrom što cepa,
Nema pesme, pohote, nema sećanja, pokore:
Nema novčića, pehara, nema Lude svete. ...

Brigadni general Puding je umro još sredinom juna, od jake

infekcije ešerihijom koli, cvileći, na kraju: „Boli me mala Meri 449...”,
iznova i iznova. Bilo je to baš pred zoru, kao što je i želeo. Katje je neko
vreme ostala u „Belom pohođenju”, lutajući demobilisanim hodnicima,
zadimljenim i bez ikoga na otvorima svih ispražnjenih rešetkastih
kaveza u laboratoriji, i sama deo mreže boje pepela, sve gušće prašine
i muvama umrljanih prozora.
Jednog je dana pronašla kutije sa filmovima, koje je Vebli Silvernejl
nemarno pohranio u ono što je nekad bila soba za muziku, a u kojoj je

449 Mala Meri – po nekim izvorima, britanski dečji naziv za stomak.

sada obitavalo samo „vitmajer” čembalo u fazi raspada na kojem niko
nije svirao, pera i pedala sramno slomljenih, žica ostavljenih da postanu
povišene, snižene ili da zarđaju pod marljivim noževima vremenskih
prilika što su nemilosrdno prodirale u sve prostorije. Slučajno je
Pointsman tog dana bio u Londonu, radio je iz kancelarije u Dvanaestoj
kući, i zadržavao se na ručkovima sa obiljem alkohola sa raznim svojim
industrijalcima. Da li je zaboravljao na nju? Hoće li je osloboditi? Da li
je već bila slobodna?
U, kako se činilo, ničemu drugome do pustoši „Belog pohođenja”,
pronašla je projektor, umetnula rolnu filma i usmerila sliku na zid sa
mrljama od vode, tik kraj pejzaža neke severne doline, po kojoj su se
šegačile tupave aristokrate. Ugledala je neku devojku bele kose u stanu
Pirata Prentisa u Čelziju, lica toliko čudnog da je pre prepoznala
srednjovekovne prostorije nego sebe.
Kad su to – ah, da, onog dana kad je Ozbi Fil obrađivao „amanita”
pečurke. ... Opčinjeno je zurila u dvadeset minuta snimka sebe u
pretpiscesovskoj fugi. Za šta li su ga, za ime sveta, koristili? Odgovor
na ovo pitanje takođe se nalazi u kutiji sa filmovima, i uskoro ga
pronalazi – oktopod Grigorij u svom akvarijumu, gleda snimak Katje.
Snimak za snimkom: treperavi ekran i prelazak na oktopoda G. koji zuri
– svaki sa datumom ispisanim pisaćom mašinom, pokazuju napredak u
uslovljenom refleksu tog stvorenja.
Nakalemljen na sve to, na samom kraju, neobjašnjivo, nalazi se,
kako se čini, probni snimak Ozbija Fila, od svih ljudi baš njegov. Postoji
i zvučni zapis. Ozbi improvizuje neki scenario za film koji je napisao,
pod naslovom:

NARKOSOVA POHLEPA

„Počinjemo scenom Nelsona Edija koji u pozadini peva:

Narkosova pohlepa,
Oh, narkosova pohlepa!
Najogavnija je to stvar koju ikad videh ja!
Kad si dobro, matori,
U svinju te tad pretvori,
 Ako ikad samo osetiš dašak NARKOSOVE POHLEPE!

A sad u grad ujahuju dva umorna kauboja, Bazil Ratbon i S. Z.

(‘Kadls’) Sakoi. Na ulazu u grad, na putu im se isprečio Kepec koji je
glumio glavnu ulogu u filmu Nakaze 450. Onaj sa nemačkim akcentom.
On je šerif tog grada. Nosi ogromnu zlatnu zvezdu koja mu prekriva
skoro čitave grudi. Ratbon i Sakol zauzdavaju konje, nelagodnih
osmeha na licima.
Ratbon: Nije moguće da je ovo stvarno, zar ne?
Sakoi: Ho, ho! Naravno da je stvarno, ti prokleti ovisnika, sažvako
si malo previše tog čudnoga kaktusa, tamo dole niz stazu. Treb’o si
popušiti onu finu travu što sam imô, reko sam ti ja –
Ratbon (uz onaj plahoviti Osmeh bolesnika): Molim te – nije mi
potrebna tipična jevrejska majka. Znam ja šta je stvarno, a šta nije.
(Kepec, u međuvremenu, zauzima razne poze opakog momka, i
pritom mlatara parom ogromnih ‘koltova.)
Sakol: Kad si na putu – i znaš ti dobro na kom putu, zar ne,
cmizdrava propalice – ovoliko dugo ko ja, znadeš dobro razliku između
kepeca šerifa i haluciniranog šerifa.
Ratbon: Nisam znao da bilo koja od tih kategorija postoji. Ti mora
da si viđao kepece šerife svuda po ovoj Teritoriji, ne verujem da bi inače
izmislio tu kategoriju. I-ili bi? Znaš, ti si dovoljno prepreden da bilo šta
pokušaš.
Sakoi: Zaboravio si da kažeš ‘ti stara propalice’.
Ratbon: Ti stara propalice.
Smeju se, vade pištolje i u igri razmenjuju nekoliko pucnjeva.
Kepec trči tamo-ovamo, ljutit, nemačkim akcentom ispaljujući kreštave
vesternizme kao što je: „Ovaj grad nije dovoljno velik za nas obojicu!”
Sakoi: E pa, nas dva ga oba vidimo. To znači da je stvaran.
Ratbon: Zajednička halucinacija u našem svetu nije nepoznata
stvar, momak.
Sakoi: Ko veli da je to zajednička halucinacija? Ho, ho! Da je to
bilo kak’a halucinacija – pazi, ne velim da jeste – bila bi od meskalina.
Ili tatule, mož’ bit’. ...

450Freaks (eng.) – horor film Toda Brauninga iz 1932, sa Harijem Erlsom u glavnoj
ulozi.
 Ovaj zanimljivi razgovor traje sat i po vremena. Nema promene
kadra. Kepec je sve vreme aktivan i reaguje na mnoge suptilne i tu i
tamo sjajne argumente koji su izneti. Konji s vremena na vreme kenjaju
u prašinu. Nije jasno da li Kepec zna da raspravljaju o tome da li je
stvaran ili ne. Još jedna od umetničkih dvosmislenosti ovog filma.
Naposletku, Ratbon i Sakoi se slažu da je jedini način da reše raspravu
taj da ubiju Kepeca, koji uspeva da prozre njihovu nakanu te otrčava,
vrišteći, dalje niz ulicu. Sakoi se smeje toliko jako da pada sa konja u
konjski valov s vodom, i vidimo poslednji krupni kadar u kojem se
Ratbon smeška na onaj svoj neodređeni način. Završna pesma:

Kad si dobro, matori,

U svinju te tad pretvori,
Ako ikad samo osetiš dašak NARKOSOVE POHLEPE!”

Tu je i kratki epilog svemu ovome, u kojem Ozbi pokušava da

istakne da se, razume se, element Pohlepe nekako mora ubaciti u zaplet,
kako bi se opravdao naslov, ali usred dela gde govori „uh...” ponestaje
filma.
Katje je sada potpuno zbunjena, no ume da prepozna poruku kad je
vidi. Neko je, neki skriveni prijatelj u „Belom pohođenju” – možda sam
Silvernejl, koji nije baš bio fanatično odan Pointsmanu i njegovoj ekipi
– namerno ovde podmetnuo ovaj probni snimak Ozbija Fila, jer je znao
da će ga ona tu pronaći. Katje premotava i ponovo pušta film. Ozbi
gleda ravno u kameru: pravo u nju, nema tu nimalo onog izmotavanja
dokonog narkosa, on tu glumi. Nema sumnje. To jeste poruka,
šifrovana, koju nedugo potom ona ovako raskrinkava. Uzmimo da Bazil
Ratbon predstavlja mladog Ozbija lično. S. Z. Sakol je možda gospodin
Pointsman, dok je šerif Kepec čitava ta mračna grandiozna Šema,
upakovana u jedan mali paket, umanjena, kao jasna meta. Pointsman
tvrdi da je to stvarno, no Ozbi zna da nije tako. Pointsman završava u
koritu sa ustajalom vodom, dok zaplet/Kepec nestaje, preplašen,
izgubivši se u oblaku prašine. Proročanstvo. Čin dobrote. Ona se vraća
u svoju otvorenu ćeliju, stavlja nekoliko ličnih stvari u torbu i odlazi iz
„Belog pohođenja”, prolazeći pored neorezanih ukrasnih živica, koje
ponovo zadobijaju svoj stvarni izgled, pored ludaka-povratnika iz
mirnodopskih dana koji mirno sede na suncu. Jednom je, ispred
Ševeningena, koračala po dinama, pored fabrike vode, pored zgrada sa
novim stanovima koje su zamenile srušene straćare, sa betonom još
vlažnim unutar drvenih oplata, sa istom tom nadom u srcu – nadom da
će pobeći – kretala se, ranjiva senka, toliko davno, ka susretu sa Piratom
kraj vetrenjače koja se zvala „Anđeo”. Gde li je on sada? Da li i dalje
živi u Čelziju? Da li je uopšte živ?
U svakom slučaju, Ozbi je kod kuće, gde žvaće začine, puši
džokavce i ubrizgava kokain. Poslednji ostaci njegove ratne zalihe.
Jedna ogromna erupcija. Budan je već tri dana. Široko joj se osmehuje,
sunčevi zraci osnovnih boja mu se u šiljcima šire iz glave, maše iglom
koju tek što je izvadio iz vene, steže zubima lulu veliku kao saksofon i
stavlja na glavu lovački šešir, što nimalo ne utiče na sunčeve zrake.
„Šerlok Holms. Bazil Ratbon. Bila sam u pravu”, bez daha,
puštajući da joj torba uz tresak padne na zemlju.
Aura pulsira, skromno se klanja. On je takođe i čelik, on je
neštavljena koža i znoj. „Dobro, dobro. Ima tu i Frankeštajnovog sina,
u svemu tome. Voleo bih da smo mogli da budemo direktniji, ali
„Gde je Prentis?”
„Napolju, vija nekakav prevoz.” Vodi je do stražnje sobe
opremljene telefonima, plutanom tablom po kojoj su svuda prikačene
ceduljice, radnim stolovima zakrčenim mapama, rasporedima, Uvodom
u savremeni Herero narod, poslovnim istorijama, kalemima sa žicom
za snimanje. „Ovde još nije naročito dobro organizovano. No
napredujemo, srećo, napredujemo.”
Da li je to ono što ona misli da jeste? Iz čega je toliko puta
probuđena i odgurnuta jer ne valja se nadati, ne ovoliko? Dijalektički
gledano, pre ili kasnije, nekakva protivsila se morala javiti... mora da
ona sama nije bila dovoljno politički nastrojena: nikada dovoljno da
zadrži veru da će se pojaviti... čak i kad je sva moć bila na suprotnoj
strani, da će se zaista pojaviti. ...
Ozbi je privukao stolice na rasklapanje: sada joj pruža svezak
dokumenata umnoženih na duplikatoru, poprilično debeo svezak,
„Jedna ili dve stvari, evo ovde, koje bi trebalo da znaš. Ne bismo da te
požurujemo. No valov za konje čeka.”
I uskoro, nakon što su njegove modulacije protekle kroz prostorije
u vidu veličanstvene (i neko vreme ometajuće) izložbe
bugenvilijacrvene i boje breskve, činilo se da se barem za neko vreme
stabilizovao u liku ne-sasvim-svetovnog junaka iz neke izgubljene
viktorijanske dečje knjige, jer odgovara, nakon njene već stote verzije
istog pitanja: „U Parlamentu života, jednostavno, nastupi doba za
podelu. Mi smo sada u hodnicima koje smo odabrali, krećemo se ka
Podijumu. ...”

□ □ □ □ □ □ □

Drama mama, danas sam nekoliko ljudi poslao u Pakao. ...

– Fragment, za koji se veruje da potiče iz
Jevanđelja po Torni
(Broj papirusa iz Oksirinhusa poverljiv)

Ko bi pomislio da će ih se toliko okupiti ovde? Neprekidno se

pojavljuju, svuda po ovoj uznemirujućoj strukturi, okupljeni u skupine,
koračaju sami zadubljeni u meditaciju, ili proučavaju slike, knjige,
izložene predmete. Čini se da je u pitanju nekakav veoma obuhvatan
muzej, mesto na mnogo nivoa i sa novim krilima koja se stvaraju poput
živog tkiva – premda, ako to sve zaista raste kako bi poprimilo nekakav
krajnji oblik, oni koji su tu unutra ne mogu da ga vide. U neke od sala
se ulazi na sopstvenu odgovornost, i na svim prilaznim putevima nalaze
se upozorenja, da ne bude zabune. Kretanje ovim hodnicima je bez
trenja, lako i brzo, često ravnolinijsko, kao na savršenim rolšuama.
Delovi dugačkih galerija otvoreni su ka moru. Tu su kafei u kojima se
može sedeti i posmatrati zalazak sunca – ili izlazak, u zavisnosti od
doba dana u kojem vam je smena ili simpozijum. Kolica sa fantastičnim
pecivom prolaze kraj vas, velika poput kamiona za selidbu: morate ući
unutra, pretražiti bezbroj polica, od kojih se na svakoj narednoj nalaze
poslastice lepljivije i slađe nego na prethodnoj... pored stoje poslastičari
sa spremnim kašikama za sladoled, čekajući na samo jednu reč
saharomanijakalne mušterije da na brzinu oblikuju Aljaske bilo koje
željene veličine i ukusa i dopreme ih do pećnica... tu su čitave bačve
baklava punjenih bavarskim kremom, prelivenih zavijucima
gorkoslatke čokolade, lomljenim bademima, trešnjama velikim poput
ping-pong loptica, i kokice u topljenom belom slezu i puteru, kao i
hiljade vrsta kolačića, od onih sa ukusom sladića do puslica, rasprostrtih
po ravnim kamenim stolovima, i tegljene karamele, skroz ručno, koje
su se ponekad protezale iza ćoškova, kroz prozore, u druge hodnike –
ovaj, izvinite, gospodine, da li biste mogli pridržati ovo za trenutak? e
baš vam hvala – i šaljivdžija odlazi, ostavljajući Pirata Prentisa,
novopridošlog i još uvek pomalo zbunjenog svim tim, da drži jedan kraj
klupka slatkiša čiji bi se drugi kraj mogao nalaziti bukvalno bilo gde...
e pa, mogao bi baš i da pođe kuda ga nit vodi... i tako se pažljivo kreće
dalje, prilično sarkastično, i namotava karamelu na metar, tu i tamo
trpajući malo i u usta – mm, puter od kikirikija i melasa – e, ispostavlja
se da je to staza lavirinta, kao auto-put broj jedan kad prolazi kroz
središte Providensa, namerno smišljen tako da neznancu omogući
turistički obilazak grada. Ovaj trik sa karamelom je, kako se čini, ovde
standardno sredstvo orijentacije, jer se Piratov put s vremena na vreme
ukršta sa putanjom nekog drugog novajlije... često će neko vreme
provesti raspetljavajući svoje niti karamele, što je takođe osmišljeno
kao dobar, spontani način da se novopridošlice upoznaju. Tura obilaska
Pirata sada odvodi u otvoreno dvorište, gde se mala gomila okupila oko
jednog od delegata Erdschweinhohle-a koji se upustio u žučnu raspravu
sa jednim višim reklamnim agentom oko čega drugog do Pitanja jeresi,
što je već postalo seme razdora na ovoj Konvenciji, a možda postane i
jabuka kojom će se zagrcnuti. Ulični zabavljači prolaze kraj njih:
samouke akrobate koji se premeću na rukama na pločniku što deluje
opasno tvrdo i klizavo, horovi kazua koji sviraju spletove melodija
Gilberta i Salivana, momak i devojka koji plešu ne na nivou ulice već
gore i dole, obično na vrhu dugačkog poteza stepenica, gde god postoji
neki red za čekanje. ...
Namotavajući svoje klupko karamele, koje je sada postalo prilično
kabasto, Pirat prolazi pored onoga što se naziva Lesonitni red: mesta na
kojem se nalaze sve kancelarije svih Komiteta, sa imenom svakog od
njih ispisanim iznad vrata – A4... IG... NAFTNE KOMPANIJE...
LOBOTOMIJA... SAMOODBRANA... JERES...
„Razume se, vi sve ovo posmatrate očima vojnika”, ona je veoma
mlada, nonšalantna, nosi smešni mali devojački šešir tog vremena, lice
joj je čisto i dovoljno ravnodušno da odgovara tom izgledu obeleženom
širokim ramenima, visokim strukom i nedostatkom vrata na koji svi
ciljaju ovih dana. Kreće se kraj njega dugačkim, gracioznim koracima,
njiše rukama, zabacuje glavu – poseže da uzme malo njegove karamele,
i dodiruje ga po ruci dok to čini.
„Za tebe je sve to samo vrt”, natuknuo je on.
„Da. Možda ti i nisi takav dosadnjaković.”
Ah, zaista mu idu na živce, ove slobodne žene, još tinejdžerke,
njihovo je raspoloženje tako zarazno,

Stanje je vrlo ne-jasno Odakle se stvorio

Raspoloženje je sas-vim za-razno sving orkestar?
Koliko su stare, ne zna-mo... Ona poskakuje gore-
dole, ona
Kroz košnice meda i-demo želi da pleše
Novac okolo ba-camo, džiterbag, vidi da
Smejemo se, pre-smešno želi da se otarasi svoje
Raspoloženje za-hvata te! gravitacije

Nije ni bit-no šta iz kola ču-ješ

Koliko su ra-de, lako zaklju-ču-ješ
Više u kalen-da-ru ni-je stvar,
Danas je svako devet meseci star,

Stranice se okreću, jas-no

Za kaveze sada je kas-no,
Raspoloženje je sasvim za-razno
Samo pusti da raspoloženje za-hvati te!

Jedina kancelarija koja se ne dodiruje sa drugima u Lesonitnom

redu, namerno odvojena, jeste neka mala valovita koliba, kroz čiji krov
izlazi sulundar, oko koje delovi automobila leže okolo zarđali po
dvorištu, hrpe drveta pod ciradama boje kiše što padaju, kamp kućica
iskrivljenih guma i jednog točka prepuštena rešetanju hladne kiše po
njenoj vremenom izjedenoj spoljašnjosti... ĐAVOLOV ADVOKAT,
tako veli pločica, da, i unutra je neki Jezuita koji je došao da dela u tom
svojstvu, došao da propoveda, kao i njegov kolega Tejar de Šarden451,
protiv povratka. Došao da kaže da se kritična masa ne sme
prenebregnuti. Jednom kad tehnička sredstva kontrole dostignu
određenu veličinu, određeni stepen povezanosti jednih s drugima,

451 Tejar de Šarden (Teilhard de Chardin, 1881-1955) – francuski paleontolog i teolog

jezuitskog reda, poznat po spajanju iskustva moderne nauke i teologije, koje je dalo
njegovu religiju evolucije..
izgledi za slobodu su zanavek izgubljeni. Ta reč više ništa ne znači.
Snažan je argument koji otac Rapije ovde iznosi, ne bez sjajnih
trenutaka elokvencije, trenutaka u kojima je on lično očigledno veoma
dirnut... nema potrebe ni da bude tu, u kancelariji, jer posetioci mogu
da se uključe sa bilo kog mesta na ovoj Konvenciji u njegova strastvena
izlaganja, koja često dolaze usred slavljenja onoga što napredni
humoristi ovde već nazivaju „Kritičnom masom” (kapirate? Nije ih bilo
mnogo koji su kapirali 1945, Kosmička bomba 452 je još podrhtavala u
svojoj ranoj fazi, još uvek neotkrivena Narodu, tako da ste taj izraz
mogli čuti samo u razgovoru između onih supermodernih i modernih).
„Smatram da sada postoji jedna užasna mogućnost, svuda u Svetu. Ne
smemo je gurnuti u stranu, moramo je sagledati. Moguće je da Oni neće
umreti. Da sada poseduju sposobnost da večno nastave da žive –
premda ćemo mi, razume se, nastaviti da umiremo kao što smo uvek
umirali. Smrt je bila izvor Njihove moći. Lako smo to mogli da vidimo.
Ako smo ovde jednom, samo jednom, onda smo, razume se, ovde s
ciljem da uzmemo što više možemo, dok možemo. Ako su Oni uzeli
mnogo više, i to uzeli ne samo od Zemlje već i od nas – pa zašto im
zamerati, kad su jednako osuđeni na umiranje kao i mi? Svi smo u istom
čamcu, svi smo pod istom senkom... da... da. No da li je to stvarno
istina? Ilije to najbolje, najsvesrdnije propagirana od svih Njihovih laži,
znanih i neznanih?”
„Moramo da nastavimo sa svešću o mogućnosti da mi umiremo
samo zato što Oni žele da mi umremo: jer Im je potreban naš strah radi
Njihovog preživljavanja. Mi smo njihove žetve. ...”
„Ovo mora drastično promeniti prirodu naše vere. Tražiti da i dalje
verujemo u Njihovu smrtnost, da verujemo da i Oni plaču, i da se plaše,
i da osećaju bol, da verujemo da se Oni samo pretvaraju da je Smrt
Njihov sluga – da verujemo da je Smrt gospodar svih nas – znači tražiti
stepen hrabrosti za koji znam da prevazilazi moju sopstvenu ljudskost,
premda ne mogu govoriti u ime ostalih. ... No umesto da načinimo taj
čin vere, možda ćemo odabrati da se okrenemo, da se borimo: da
zahtevamo, od onih za koje umiremo, našu sopstvenu besmrtnost.
Možda oni ne umiru više u posteljama, no možda Oni i dalje mogu
umreti od nasilja. Ako ne, barem možemo naučiti da Im uskratimo naš
strah od Smrti. Za svaku vrstu vampira postoji odgovarajuća vrsta krsta.
A barem fizičke stvari koje su Oni uzeli, od Zemlje i od nas, mogu biti

452Kosmička bomba – naziv koji se 1945. i 1946. godine koristio za atomsku bombu i
koji se pojavljuje i u novinskim izveštajima o bombi bačenoj na Hirošimu.
razmontirane, uništene – vraćene tamo odakle je sve poteklo.”
„Verovati da će svako od Njih lično umreti isto je što i verovati da
će Njihov sistem umreti – da nekakva šansa za obnovu, nekakva
dijalektika i dalje deluje u Istoriji. Ustvrditi Njihovu smrtnost znači
ustvrditi Povratak. Ukazao sam na određene prepreke koje stoje na putu
ustvrđivanja Povratka. ...” Ovo zvuči kao izjava o odricanju
odgovornosti, a sveštenik zvuči kao da se plaši. Pirat i devojka ga
slušaju dok se zadržavaju ispred sale u koju će Pirat ući. Nije jasno da
li će ona ući zajedno s njim. Ne, on misli da neće. U pitanju je baš
onakva prostorija kakva se plašio da će biti. Rupe iskrzanih ivica u
zidovima, očigledno na mestima gde su svetiljke iščupane, grubo su
zagipsane. Ostali, koji kako se čini čekaju na njega, vreme ubijaju
igrama u kojima je očigledno da je bol roba, kao što su Čarli-Čarli 453,
izvlačenje slamke i kamen-papir-makaze. Iz susedne prostorije dopire
zvuk pljuskanja vode i isključivo muškog kikotanja koje neko vreme
odjekuje odbijajući se o pločice. „A sada”, čuje se živahni voditelj,
„vreme je za? Ispusti – Sapun!” Aplauz i podvriskivanje od smeha, što
traje neprijatno dugo.
„Ispusti sapun?” Šemi Hilbert-Spejs prilazi tankom pregradnom
zidu i promoli nos iza ugla, da baci pogled.
„Radoznale komšije”, primećuje nemački filmski režiser Gerhard
fon Gel. „Zar takvo ponašanje nikada ne prestaje?”
„Zdravo, Prentise”, klima glavom neki crnac kojeg Pirat ne
prepoznaje, „mislim da smo išli u istu školu.” Šta je ovo, ko su svi ovi
– on se zove Sent Džast Grosaut. „Tokom najvećeg dela Rata, Firma je
tražila od mene da pokušavam da se infiltriram u Schwarzkommando.
Nikada nisam video da je neko drugi to pokušao. Zvuči malo
paranoično, ali mislim da sam ja bio jedini. ...” Ovo izravno kršenje
bezbednosnih mera, ako je to u pitanju, pomalo zatiče Pirata.
„Misliš li da bi mogao da mi – pa, da mi podneseš izveštaj o situaciji
u vezi sa svime ovim?”
„Oh, Džefri. Oh, svega mi.” Evo Semija Hilbert-Spejsa, vraća se sa
posmatranja igrarija pod tušem, odmahujući glavom, naduvenih
levantinskih očiju i dalje zagledanih ravno pred sebe, „Džefri, dok ti
čuješ bilo kakav sažetak, čitava stvar će već drugačije stajati. Možemo
skratiti izveštaj radi tebe koliko god želiš, no ti bi izgubio toliko toga iz
vida da ne bi vredelo, zaista ne bi. Jednostavno pogledaj oko sebe,
453 Čarli-Čarli – dečja igra slična igri „đavo na lopati”.
Džefri. Dobro pogledaj i vidi ko je sve ovde.”
Pirat sa iznenađenjem otkriva da je ser Stiven Dodson-Trak u boljoj
kondiciji nego što je ikada bio u svom životu. Taj je čovek aktivno
miran, onako kako je to svojstveno dobrom samuraju – svaki put stupa
u borbi sa Njima izvesno očekujući da će umreti, bez zadrške ili kajanja.
Ovo je neverovatna promena. Pirat počinje da gaji nađu i za sebe
samog. „Kad si se prebacio?” Zna da se ser Stiven neće uvrediti što ga
to pita. „Kako se to desilo?”
„Oh, ne, nemoj da te ovaj ovde prevari.” Ko je, za ime sveta, sad
ovaj, sa tom nauljenom pompadur frizurom uredno začešljanom
onoliko visoko koliko mu je visoko i lice, na kojem se ogleda
prekaljena, smekšala duša borca koji ne samo da je ponirao, već je i
duboko razmišljao o poniranjima čitavim putem do dole. To je
Džeremaja („Milosrdni”) Evans, poznati politički doušnik iz Pembruka.
„Ne, naš mali Stivi još nije sasvim spreman da postane svetac, nije li
tako, dobri momče moj?” Pljuska ga, vragolast, prilepljuje mu pljuske
po obrazima: „Je li? Je li? Je li?”
„Ne ako će me staviti zajedno sa takvima kao fto fi ti”, odvraća
plemić nabusito. No teško je zapravo reći ko tu koga provocira, jer
Milosrdni Evans sada grunu u pesmu, i budući užasno loš pevač, ne čini
na čast svojim ljudima, zapravo –

Pomoli se za doušnika prostog,

Kao i ti, iz mufa je izašao lakooo –
Pazi kad likuješ u nekoj prilici
Jer uhode su isto samo smrtnici,
Od Kilkenija do Kjua, kao i svako...

I sledeći put kad bezbrižno uzdahneš

Zapitaj se kako li je njemu danas –
Je li gore kad te prodaju
Šaku zlata za te da dobiju,
No uzdasima odreći se života začas?

„Nisam siguran da će mi se ovde dopasti”, misli Pirat, dok ga

obuzima neprijatna sumnja, obazirući se oko sebe uznemireno.
 „Najgore od svega ostalog je sramota”, govori mu ser Stiven.
„Pobediti sramotu. Zatim ide sledeći korak – e sad, govorim kao stara
kuka, ali zapravo sam samo dotle dogurao, kroz sramotu. Trenutno
prolazim kroz vežbu po imenu ‘Priroda slobode’, znaš, i pitam se da li
je bilo koji moj postupak istinski moj, ili zapravo uvek činim samo ono
što Oni žele da činim... bez obzira na to šta ja verujem, znaš... Dali su
mi da mozgam o onom starom problemu Radio-Navođenja-Ugrađenog-
u-Glavu-Na-Rođenju – neka vrsta koana, pretpostavljam. Dovodi me
do pravog, kliničkog ludila. No pretpostavljam da mu je to i svrha. I ko
zna šta je sledeće? Blagi Bože. Neću to saznati, razume se, sve dok se
ne probijem kroz ovo sada. ... Ne želim da te obeshrabrim ovako rano
„Ne, ne, nego nešto drugo sam se pitao – da li ste svi vi momci u
mojoj Grupi, ili šta? Jesam li ja ovde raspoređen7”
„Da. Počinješ li da uviđaš zašto?”
„Plašim se da je tako.” Uz sve ostalo, ovo su, naposletku, ljudi koji
se međusobno ubijaju: a Pirat je oduvek bio jedan od njih. „Nadao sam
se – oh, besmisleno je, ali nadao sam se nekakvoj milosti... ali bio sam
u bioskopu koji radi čitavu noć, iza ugla u odnosu na Galaho Mjuz, na
raskrsnici sa onom dodatnom ulicom, onom koju ne vidiš uvek jer se
pruža pod tako čudnim uglom... trebalo je da preguram neko loše
vreme, otrovno, metalno vreme... smrdelo je na kiselo, kao izgoreli
lonac... sve što sam želeo bilo je neko mesto na kojem ću neko vreme
moći da sedim, a njima nije zapravo bitno ko si, šta jedeš ili koliko ćeš
dugo da spavaš ili s kim – s kim se nalaziš. ...”
„Prentise, stvarno, u redu je”, to kaže Sent Džast Grosaut, kojeg
ostali zovu „Sem Džust 454„ kad žele da ga nadglasaju, za vreme onih
trenutaka kad ništa drugo ne pomaže osim malo neotesanosti.
„Ja... jednostavno ne mogu... hoću da kažem, ako je to tačno, onda”,
smeh koji ga, dok pokušava da se smeje, duboko u dušniku boli, „onda
sam dezertirao ni zbog čega, zar ne? Hoću da kažem, ako zapravo nisam
uopšte dezertirao. ...”
Vest o tome je do njega došla za vreme vladinog informativnog
programa. OD TAJNE OPERACIJE DO TRAJNE NEZGODACIJE,
svetlucavi naslov je treperio na putu do svih rekonvalescentskih duša
okupljenih da provedu još jednu dugačku noć u bioskopu bez programa
– snimak male ulične gomile što zuri u prašnjavi izlog, negde toliko
daleko na Ist Endu da niko za to mesto nikada nije čuo, osim ljudi koji
454 Juiced (eng.) – pijan.
su tamo živeli... od bombardovanja nakrivljeni podijum plesne dvorane
neke ruševine što klizi kao brdo u pozadini poput planinskog proplanka,
no nesiguran za hodanje kao trambolina, sa kao školjka izuvijanim
stubovima od štukature iskrivljenim na unutra, sa mesinganom
rešetkastom kabinom lifta što visi od gore. Baš ispred toga nalazilo se
napola golo, ogavno i dlakavo stvorenje, približno ljudsko, užasno
bledo, koje se uvijalo iza slomljenih ostataka staklene ploče, grebući
rane na svom licu i stomaku, raskrvarujući ih, češući ih i kidajući
noktima pocrnelim od prljavštine. „Svakog dana na Smitfild Marketu,
Lucifer Amp pravi scenu. Što ne predstavlja neko naročito iznenađenje.
Mnogi demobilisani vojnici i mornari okrenuli su se javnoj službi u
pokušaju da sačuvaju, ako ništa drugo, a ono barem telo i dušu. Ono što
je neobično jeste to što je gospodin Amp ranije radio za Odeljenje za
specijalne operacije.
„Zapravo je ovo baš zabavno”, dok se kamera pomera da prikaže
ovu individuu u krupnom planu, „trebalo mi je samo nedelju dana da
uđem u štos. ...”
„Imate li sada osećaj pripadnosti, koji niste imali kad ste došli, ili –
ili vas ovde još nisu prihvatili?”
„Oni – oh, mislite na ljude, ljudi su stvarno divni. Baš veličanstveni.
Ne, tu nema baš nikakvih problema.”
U tom trenutku, sa sedišta u smeru kretanja lovca, iza Pirata, dopire
miris alkohola, topao dah, i tapšanje po ramenu. „Čuješ to? ‘Ranije
radio’. Baš smešno. Niko nikada još nije živ napustio Firmu, niko u
istoriji – niti će iko ikada.” Bio je to naglasak nekoga iz više klase,
naglasak kojem bi Pirat nekad, u svojoj nedozreloj mladosti, možda
težio. No kad je odlučio da se osvrne, njegov je posetilac već bio nestao.
„Misli o tome kao o hendikepu, Prentise, kao o bilo kojem
hendikepu, kao da ti nedostaje neki ud ili da imaš malariju... čovek i
dalje može da živi s tim... čovek se pomiri s tim, to postaje svakodnevna
stvar –”
„Da se bude d –”
„U redu je. ‘Da se bude – ?”‘
„Da se bude dvostruki špijun? ‘Pomiri se s tim?’” Gleda u ostale i
računa. Čini se da je svako od njih barem dvostruki špijun.
„Da... sada si ovde dole, ovde dole sa nama”, šapuće Šemi. „Ukloni
s puta svoj stid i svoje cmizdrenje, momče mlado, jer nam nije običaj
da tako nešto dugo tolerišemo.”
 „Radi se o senci”, zavapi Pirat, „o tome da se radi pod senkom,
zauvek.”
„Ali pomisli samo na slo-bodu?” veli Milosrdni Evans. ,Ja ni
samome sebi ne mogu da verujem, zar ne? Koliko slobodniji čovek
može biti? Ako će ga prodati bilo ko? pa čak i on sam, znaš.”
„Ja to ne želim –”
„Nemaš ti izbora”, odgovara Dodson-Trak. „Firma savršeno dobro
zna da si došao ovamo. Sada će od tebe očekivati detaljan izveštaj. Ili
dobrovoljno, ili na neki drugi način.”
„Ali ja ne bih... Nikada im ne bih rekao Osmesi kojima se sada zbog
njega osmehuju namerno su surovi, da mu barem malo pomognu da se
nosi s tim. „Vi mi, vi mi stvarno ne verujete?”
„Naravno da ne”, veli Semi. „Da li bi ti – izistinski – verovao ikome
od nas?”
„Oh, ne”, šapuće Pirat. U toku je jedno od njegovih sopstvenih
putovanja. Ničijih do njegovih. No ipak je to putovanje u koje se Oni
mogu uplesti lako kao i u bilo čije. Ne očekujući to, izgleda da je Pirat
zaplakao. Baš čudno. Nikada nije ovako plakao u javnosti. No sada
shvata gde se nalazi. Biće moguće, ipak, umreti neznan, da nikada
nikome nisi pomogao: bez ljubavi, prezren, da ti niko nikada ne veruje,
da te niko nikada ne osveti – ostati dole, među Uniženima, sirote časti
izgubljene, časti koja se ne može pronaći ili iskupiti.
Plače za osobama, mestima i stvarima koje je ostavio za sobom: za
Škorpijom Mosmun, životom u Sent Džons Vudu među partiturama,
novim receptima, malom štenarom vajmarskih ptičara zarad očuvanja
čije rasne čistote će se nezamislivo potruditi, i suprugom Klajvom koji
se tu i tamo pojavi, za Škorpijom koja živi na svega nekoliko minuta
vožnje podzemnom železnicom, no sada je za Pirata zauvek izgubljena,
bez ikakvih izgleda da će se ijedno od njih dvoje ikada vratiti... za
ljudima koje je morao da izda dok je obavljao poslove za Firmu,
Englezima i strancima, za Ajonom tako naivnim, za Gongilakisom, za
Majmunicom i svodnicima iz Rima, za Brusom koji je izgoreo... za
noćima gore u partizanskim planinama gde se stopio sa mirisom živog
drveća, u potpunoj ljubavi sa napokon neporecivom lepotom noći... za
devojkom u Midlandsu po imenu Virdžinija, i za njihovim detetom koje
se nikad nije rodilo... za svojom mrtvom majkom, i svojim umirućim
ocem, za nedužnima i ludama koji će mu verovati, sirotim licima
osuđenim na propast poput pasa koji su nas tako prijateljski posmatrali
iza žičanih ograda u gradskim kafilerijama... plače za budućnošću koju
može da vidi, jer se zbog toga oseća tako očajno i bezosećajno. Predstoji
mu da ide od jednog do drugog bitnog trenutka, da prisustvuje
sastancima Odabranih, da prisustvuje testiranju nove Kosmičke bombe
– „E pa”, neko mudro staro lice pruža mu naočare zatamnjenih stakala,
„eto tvoje Bombe...” da bi se potom okrenuo i ugledao njenu gustu žutu
eksploziju dole niz plažu, preko silnih liga pacifičkih talasa... da
dodiruje čuvene asasine, da, zaista da ih dodiruje po njihovim ljudskim
rukama i licima... da jednog dana otkrije koliko je davno, koliko rano
na početku ove igre određena cena za njegov život. Niko ne zna kada
će tačno uslediti hitac – svakog jutra, pre nego što se tržnice otvore, pre
mlekadžija, Oni prave Svoj novi raspored i odlučuju šta će biti dosta
tom danu. Svakog jutra će se Piratovo ime naći na spisku, i jednog jutra
će biti blizu vrha. Pokušava da se suoči s tim, premda ga to ispunjava
užasom toliko čistim, toliko hladnim, da za trenutak misli da će se
onesvestiti. Kasnije, kad se malo primirio, skupljajući snagu za naredni
juriš, čini mu se da je završio sa sramom, baš kao što je ser Stiven rekao,
da, da je prevazišao taj stari sram i da se sada plaši, da je ispunjen
brigom ni za šta drugo do za sopstveno dupe, svoje dragoceno,
prokažene, lično dupe. ...
„Ima li ovde mesta za mrtve?” Čuje to pitanje pre nego što ju je
ugledao kako ga postavlja. Nije siguran kako je ušla u ovu prostoriju.
Od svih ostalih sada dopiru vibracije muške ljubomore, osorne
hladnoće u stilu žene-na-brodu-donose-nesreću, i povlačenja. I eto ga
Pirat, ostavljen nasamo s njom i njenim pitanjem. Pruža joj klupko
karamele koje je nosio sa sobom, prostodušno poput mladog Gice
Prasića koji pruža anarhisti njegovu sopstvenu bombu što otkucava. No
neće biti nikakveslatkoće u svemu tome. Ovde su da bi razmenili malo
bola i nekoliko istina, no sve to u onom rasejanom stilu tog perioda:
„Ma daj”, u kakvoj to idiotskoj nevolji umišlja ona da se sada
nalazi? „nisi ti mrtva. Kladio bih se da nisi ni figurativno mrtva.”
„Mislila sam, da li bi mi bilo dozvoljeno da sa sobom dovedem
moje mrtve”, objašnjava Katje. „Oni jesu moje preporuke, na kraju
krajeva.”
„Baš mi se dopadao Frans van der Gruv. Tvoj predak. Momak koji
je sredio dodoe.”
Nije to baš ono na šta je mislila kada je pomenula svoje mrtve.
„Mislim na one koji svoje mrtvilo duguju upravo meni. Osim toga, ako
bi Frans ikada ušetao ovde, vi biste samo stajali unaokolo, svi vi,
starajući se da on shvati koliko je zapravo kriv. Svet tog sirotog čoveka
posedovao je nepresušnu zalihu dodoa – zašto ga učiti šta je genocid?”
„Ti bi mu mogla ponešto reći o tome, zar ne, mala?”, ruga se Evans,
taj bezosećajni velški cinkaroš.
Pirat kreće ka Evansu, podignutih podlaktica u stilu salunskog
kavgadžije, kad se umešao ser Stiven: „Uvek će biti ovakvih reči,
Prentise, mi smo prekaljena gomila. Bolje bi ti bilo da počneš da učiš
kako da to preokreneš u svoju korist. Ne možemo znati koliko ćemo
dugo biti ovde, zar ne? Mlada dama je sebe opskrbila svom zaštitom
koja joj je potrebna, kako se meni čini. Ne želi ona da se ti tučeš zbog
nje.”
I u pravu je. Spustila je toplu šaku na Piratovu ruku i dva puta
odmahnula glavom, smejuljeći se kao da joj je neprijatno: „U svakom
slučaju mi je drago da te vidim, kapetane Prentise.”
„Nikome drugome nije. Misli o tome.”
Ona samo izvija obrve. Bilo je grozno reći tako nešto. Kajanje, ili
neka zakasnela želja da bude pošten, jurnu mu u krv poput droge.
„Ali –”, zapanjen što oseća kako počinje da se ruši, kao stog pušaka,
oko njenih stopa, zahvaćen njenom gravitacijom, razdaljina poništenih,
oblika talasa nemerljivih, „Katje... ako tebe nikad ne bih mogao da
izdam
Pao je: izgubila je svoju površinu. Ona začuđeno zuri u njega.
„Čak i ako bi cena za to bila... izdati ostale, povrediti... ili ubiti
druge – onda ne bi bilo važno koga, niti koliko njih, ne, ne ako bih ja
mogao biti tvoja bezbednost, Katje, tvoja savršena
„Ali to, to su gresi koji se možda nikada neće desiti.” Evo ih kako
se cenjkaju kao dvojica svodnika. Imaju li ikakvu predstavu o tome
kako zvuče? „Lako je zakleti se na tako nešto, to te ništa ne košta.”
„Onda čak i grehe koje jesam počinio”, buni se on, „da, njih bih
ponovio –”
„Ali ni to ne možeš – dakle prolaziš jednako jeftino. Hm?”
„Mogu da ponovim obrasce”, sumorniji je no što ona želi da on
bude.
„Oh, pomisli...”, prsti joj se blago provlače kroz njegovu kosu,
„pomisli samo na stvari koje si uradio. Pomisli na sve svoje
‘preporuke’, i na sve moje
„Ali to je jedini medijum koji sada posedujcrno”, zavapi on, „naš
dar za lošu veru. Sve čemo morati pomoću toga da izgradimo... da ga
udelimo, kao što ti tužioci udeljuju tvoju slobodu.”
„Filozofe.” Ona se smeši. „Nikada nisi bio takav.”
„Mora da je to poteklo od toga što sam uvek u pokretu. Nikada
nisam osetio ovakvu nepomičnost...” Sada se dodiruju, bez hitnje,
nepomično, nijedno od njih zapravo još nije prešlo preko iznenađenja...
„Moj mali brat je” (Pirat shvata vezu koja ju je dotle dovela) „otišao od
kuće kad mu je bilo osamnaest. Volela sam da ga posmatram kako noću
spava. Njegove dugačke trepavice... tako nevine... Satima bih ga
posmatrala... Stigao je do Antverpena. Ubrzo je počeo da se mota oko
parohijskih crkava zajedno sa ostalima. Znaš li na šta mislim? Mladi
muškarci, katolici. Verni sledbenici. Postali su zavisni od alkohola,
mnogi od njih, još kao vrlo mladi. Odabrali bi određenog sveštenika i
postali njegovo verno pseto – doslovno bi čekali po celu noć na
njegovom pragu kako bi razgovarali s njim čim ujutru ustane iz kreveta,
iz posteljine, iz intimnih mirisa koji još nisu iščileli iz nabora njegove
odeće... bezumne ljubomore, svakodnevno trvenje oko položaja, oko
naklonosti ovog ili onog Oca. Lui je počeo da odlazi na sastanke
Reksističkog pokreta 455. Otišao je na fudbalski teren i čuo Degrela kako
govori svetini da moraju dopustiti da ih zahvati bujica, da moraju delati,
delati, i pustiti da se ostalo pobrine samo za sebe. Uskoro je moj brat
bio na ulici sa metlom, kao i drugi krivi sarkastični mladići sa svojim
metlama u šakama... a zatim se pridružio Reksu, carstvu potpunih duša,
i poslednje što sam čula bilo je da je u Antverpenu, gde živi sa starijim
čovekom po imenu Filip. Tu sam mu izgubila trag. Nekad smo bili
veoma bliski. Ljudi su mislili da smo blizanci. Kad su počeli ozbiljni
raketni napadi na Antverpen, znala sam da to ne može biti slučajnost.
...”
Da, ovaj, Pirat jeste Kapela lično. „Nego, razmišljao sam o
solidarnosti tvoje Crkve... ti klekneš, i ona se pobrine za tebe... kad
deluješ politički, da imaš taj uobičajeni zamah, što te odnosi naviše
„Ti nikada ni to nisi imao, zar ne.” Gledala je zaista u njega –
„nijedno od tih veličanstvenih izgovora. Mi smo sve sami uradili.”
Ne, naposletku ipak nema bega od srama – barem ne ovde dole –
mora se to progutati sve tako oštih ivica i ružno, i živeti s tim u bolu,

455 Reksistički pokret – pokret koji je osnovao Leon Degrel (Leon Degrelle, 1906-
1994) 1930. godine u Belgiji da bi se promovisale konzervativne katoličke vrednosti,
ali koji je prerastao u fašistički pokret.
svakog dana.
Ne razmišljajući, našao joj se u zagrljaju. Nije to radi utehe. No ako
će već da se neprekidno vuče uz zupčasti točak, jedan po jedan zubac,
potrebno mu je da se na neko vreme zaustavi radi dodira drugog
ljudskog bića. „Kako je to izgledalo tamo, Katje? Video sam
organizovan skup. Neko drugi je to video kao vrt. ...” No zna šta će ona
reći.
„Ničega nije bilo tamo. Bilo je to pusto mesto. Najveći deo dana
sam provela tragajući za nekakvim znakom života. Zatim sam vas sve
napokon čula, ovde unutra.” I tako su odšetali do balkona, do elegantne
ograde, niko ih ne može videti ni iznutra, ni od spolja: a ispod njih, na
ulicama, ulicama koje su za oboje sada izgubljene, nalaze se Ljudi. Tu
se za Pirata i Katje odigrava kratak segment mnogo duže hronike,
anonimne hronike Kako sam počeo da volim ljude. „Zvala se Brenda,
lice joj je bilo ptica pod zaštitničkim osmehom kola na kiši tog jutra,
kleknula je i pružila mi felacio, i svršio sam joj po grudima. Zvala se
Lili, napunila je šezdeset sedam prošlog avgusta, čita šta piše na
nalepnicama na pivskim flašama sama sebi, naglas, spojili smo se u
standardnoj engleskoj pozi, i potapšala me je po ramenu i prošaptala:
‘Dobar prijatelj’. Zvao se Frenk, kosa mu se u kovrdžama sklanjala s
lica, oči su mu bile dosta oštre ali prijatne, krao je iz skladišta američke
vojske, jebao me je u dupe i kad je svršio u mene, svrših i ja. Zvala se
Franžibela, bila je crna, lice joj je bilo osuto, želela je novac za drogu,
njena otvorenost je bila guja što mi se uvija u srcu, pružio sam joj
kunilingus. Zvao se Alan, guzovi su mu bili osunčani, rekoh, gde li si
samo našao sunce, odgovorio je, sunce je odmah iza ugla, presamitio
sam ga preko jastuka i karao ga i ječao je od ljubavi sve dok nisam,
klipa oporo podmazanog, napokon eksplodirao. Zvala se Nensi, imala
je šest godina, otišli smo iza zida u blizini kratera prepunog ruševina,
trljala se i trljala o mene, mlečne male butine približavale su se i
odaljavale od mojih, oči su joj bile zatvorene, svetle male nosnice
pomerale su joj se naviše, unatrag neprestano, kosina ruševina sjurila se
naniže, strmoglavo, tik iza nas, balansirali smo na ivici, neprekinuto,
izvrsno. Zvala se dakle, sve ovo i još mnogo toga odvija se među našim
mladim parom, dovoljno da ih natera da shvate da namere tog
napaljenog Anonimnog nisu ništa manje no megalomanijakalna
zamisao o seksualnoj ljubavi sa svakim svakcatim Čovekom na Svetu –
i da će, kad svaki od njih, nekim čudom, naposletku bude na broju, to
biti gruba definicija „ljubavi prema Ljudima”.
 „Eto vam, vi prevaranti tamo u Ograncima”, želi Pirat da svemu da
notu humora, ali ne uspeva. Sada drži Katje kao da će, svakog trenutka,
početi muzika, a oni zaplesati.
„Ali Ljudi nikada neće voleti tebe”, šapuće ona, „ili mene. Kako
god da su zlo i dobro postavljeni za njih, mi ćemo uvek biti zlo. Znaš li
gde nas to smešta?”
On se nasmeši, iskrivljenim osmehom, kao čovek po prvi put
teatralan u vezi s nečim. Znajući da je u pitanju potez posle kojeg nema
povratka, u istoj kategoriji konačnosti kao i posezanje za pištoljem, on
okreće lice naviše, i podiže pogled kroz sve nejasno superponirane
nivoe iznad, miljee svake moguće vrste kriminalne duše, svake
neprijatne komercijalne boje od akvamarin do bež, opustošujuće kao
svetlost sunca u danu kad biste radije kišu, a sve bučne aktivnosti i
užurbanost svih tih nivoa sežu dalje no što Pirat ili Katje trenutno mogu
da vide, on podiže svoje dugo, svoje krivo, svoje trajno porobljeno lice
ka prividu neba, ka realnosti pritiska i težine od gore, ka njegovoj
tvrdoći i potpunoj surovosti, dok ona utiskuje svoje lice u udobnu niziju
između njegovog ramena i grudi, izraza lica što govori o primirju, o
užasu s kojim se postigao detant, i kako nastupa zalazak sunca, ona
vrsta zalaska što na neko vreme lica zgrada boji u sivo, u pepeljasti mat
otpadak svetla što blešti po njihovim spoljašnjim obrisima, pod
čudnovato kovačkim sjajem na zapadu, uz uznemirenost pešaka što
zure u majušni izlog radnje, u nejasnog zlatara za svojom vatrom i u
svom poslu, koji na njih ne obraća nikakvu pažnju, uplašen jer svetlost
izgleda kao da će ovog puta zauvek iščeznuti, i još uplašeniji jer taj
neuspeh svetlosti nije lična stvar, svi ostali na ulici su to takođe videli...
kako se sve više smrkava, orkestar u ovoj prostoriji zapravo započinje
melodiju, strogu i oporu... naposletku i kandelabri su upaljeni... tu je
teletina na firentinski način što zri u pećnicama večeras, tu su pića na
račun Kuće, kao i pijanci u mrežama za ležanje,

I čitav svet je ovim zauzet su-to-nom!

Ko zna koje su jutarnje ulice naši koraci znali?
Ko zna koliko prijatelja bez nas su zaplakali?
Imamo tren da budemo skupa,
Pevušićemo melodiju ovu samo jedan dan...
Svi plešu u su-to-nu o-vom,
 Plesom da odagnaju ružan san. ...

I zaista plešu: iako Pirat nikada ranije nije umeo da pleše, ne

naročito dobro... osećaju da su povezani sa ostalima dok se kreću, i
premda nikada neće biti potpuno opušteni i mirni, barem to više nije
paradni odmor... i tako se sada mešaju i stapaju sa kretanjem i rojenjem
ove plešuće Uniženosti, a njihova lica, ta draga, smešna lica koja su
nabacili za ovaj bal čile, kao što nevinost čili, sumorno koketna,
upinjući se da budu dobrohotna. ...

□ □ □ □ □ □ □

M agla se zgušnjava niz grla uskih gassen. U vazduhu visi miris slane
vode. Popločane ulice su vlažne od sinoćnje kiše. Slotrop se budi u
spaljenoj bravarskoj radnji, ispod polica sa čađavim ključevima čije su
brave sve izgubljene. Teturajući se, izlazi napolje, pronalazi pumpu u
dvorištu između zidova od opeke i prozora kroz koje niko ne zuri, gura
glavu pod cev i pumpa pumpu, natapajući glavu onoliko dugo koliko
misli da je potrebno. Neka narandžasta mačka, što mjauče da dobije
doručak, prikrada se vrebajući ga, od dovratka do dovratka. „Izvini,
momak.” Izgleda da nema doručka za bilo koga od njih dvoje.
On povuče naviše Čičerinove pantalone i zaputi se van grada,
ostavljajući za sobom tupe tornjeve, kupole od bakra korodiranog u
zelenu boju što se pomaljaju u izmaglici, visoke zabate i crvene
crepove, i poveze ga neka žena koja je terala prazna zaprežna kola.
Dlaka na čelu konja, boje peska, poskakuje i leprša, dok se magla spušta
iza njih.
Ovog jutra je prizor onakav kakav Vikinzi mora da su gledali dok
su plovili ovom prostranom vodenom dolinom na jug, ravno do
Vizantije, a sva je istočna Evropa bila njihovo otvoreno more: obradiva
zemlja njiše se siva i zelena poput talasa... jezerca i jezera kao da
nemaju jasne granice... prizor drugih ljudi naspram ovog okeanskog
neba, pa čak i vojske, dobrodošao je poput jedara nakon dugih dana
putovanja. ...
Narodi su u pokretu. Sve je ovde pretvoreno u veliki bezgranični
tok. Folksdojčeri sa druge strane Odre, koje su proterali Poljaci i koji
su se zaputili ka taboru u Rostoku, Poljaci što beže pred lublinskim
režimom, drugi što se vraćaju kući, a oči obe strane, kad se susretnu,
zasvođene su iza jagodičnih kostiju, oči znatno starije od onog što ih je
nagnalo na kretanje, Estonci, Letonci i Litvanci što se ponovo kreću ka
severu, noseći svu svoju zimsku vunu u tamnim zavežljajima,
poderanih cipela, pesama suviše teških za pevanje, besmislenih
razgovora, Sudetski Nemci i Istočni Prusi što se kreću između Berlina
i logora za raseljena lica u Meklenburgu, Česi i Slovaci, Hrvati i Srbi,
Toske i Gege, Makedonci, Mađari, Vlasi, Čerkezi, Aškenazi, Bugari
uskomešani, u strujanju preko površine tog imperijalnog kazana,
sudarajući se, mičući se kilometrima paralelno jedni s drugima,
udaljavajući se, otupeli, ravnodušni spram svih podstreka izuzev onih
najdubljih, s nestabilnošću suviše duboko pod nemirnim nogama im da
bi joj odredili neki oblik, belih gležnjeva i članaka neverovatno mršavih
što proviruju iz štraftastih pižama zatvorskih logora, koraka laganih kao
u ptica močvarica po ovoj kopnenoj prašini, karavani Cigana, s kojih
otpadaju osovine ili čivije, konji umiru, porodice napuštaju kola kraj
drumova, gde će se u njih useliti neko drugi da provede noć, dan, preko
usijanih auto-puteva, dok vozovi puni njihovih sunarodnika što vise sa
vagona tutnje iznad, zbijajući se u stranu da prođu vojnički konvoji,
Belorusi razdražljivi od bola što su se zaputili na zapad, bivši ratni
zarobljenici Kazasi što marširaju na istok, veterani Vermahta iz drugih
delova stare Nemačke što su u Pruskoj stranci kao i bilo koji Ciganin,
što nose sa sobom svoju staru opremu umotanu u vojničku ćebad koju
su zadržali, bledozelenih farmerskih trouglova našivenih na grudima
svake bluze što se nadima, lelujajući, u određeni čas sutona, poput
plamena sveće u religijskoj procesiji – trebalo bi da su danas krenuli za
Hanover, trebalo bi da usput vade krompir, tragaju za tim nepostojećim
njivama krompira evo već mesec dana – „Poharane”, nekadašnji trubač
se kreće šepajući, služeći se dugačkim železničkim pragom kao štapom,
dok mu se instrument, nepojmljivo neoštećen i sjajan, njiše sa jednog
ramena, „opljačkali su ih esesovci, Bruder,ja, svaku jebenu njivu
krompira, a zarad čega? Zarad alkohola. Ne da ga piju, ne, već zarad
alkohola za rakete. Krompir koji smo mogli jesti, alkohol koji smo
mogli piti. To je neverovatno.” „Šta, rakete?” „Ne! Esesovci koji vade
krompir!” osvrćući se na ostale, da se pridruže smehu. No nema ovde
nikoga ko bi pratio limenu muziku i uzlet njegovog ne toliko uzvišenog
srca. Bili su to pešadinci, i znaju kako da odremaju između dva koraka
– u neko doba jutra ostaće uz put, trenutni talog putne hemurgije tih
dinamičih noći, dok se nevidljivo ključanje nastavlja i dalje, u dubokim
prljavim kovitlacima – štraftasta odela sa krstovima iscrtanim na
leđima, odrpane mornarske i vojničke uniforme, beli turbani, rasparene
čarape, ili potpuno bez čarapa, karirane haljine, gusto tkane marame u
kojima su bebe, žene u vojničkim čakširama poderanim na kolenima,
buvljivi psi što laju i trče u čoporima, dečja kolica prenatrpana manjim
komadima nameštaja sa iskidanim furnirom, ručno deljanim fiokama
koje se nikada više ni u šta neće uklopiti, ukradenim pilićima živim i
mrtvim, hornama i violinama u pohabanim crnim kutijama, krevetskim
prekrivačima, harmonijumima, stojećim časovnicima, kutijama punim
alata za drvodeljstvo, časovničarstvo, kožarstvo, hirurgiju, slikama
ružičastih kćeri u belim haljinama, slikama svetaca što krvare, lososa i
purpurnih zalazaka sunca nad morem, zavežljajima punim udava sa
očima od perlica, lutaka što se smeše jarkocrvenim usnama,
Algajerovih limenih vojnika od po inč i četvrt, ofarbanih u krem, zlatnu
i plavu, uz pregršt stogodišnjih klikera od agata umočenih u med kojim
su se sladili pradedovski jezici davno pretvoreni u prah, potom u
sumpornu kiselinu kako bi se šećer ugljenizovao u vidu traka, od smeđe
do crne, preko kamena, besmrtnih klavirskih snimaka na „Forzecer”
rolnama, crnog veša sa trakama, srebrnog escajga sa motivima cveća i
loze, brušenih bokala od stakla sa olovom, „jugendstil” šoljica u obliku
lale, niski perli od ćilibara... i tako se narodi kreću, preko široke doline,
hramajući, marširajući, hodajući, nošeni, tegleći stvari preko ostataka
jednog reda, evropskog i buržoaskog reda za koji još ne znaju da je
zanavek uništen.
Kad Slotrop ima cigarete, lak je plen, kad neko ima hranu, dele je –
ponekad i votku ako je u blizini vojni tabor, vojničke porcije se mogu
poharati u potrazi za raznim korisnim proizvodima, korama krompira,
korama lubenica, komadićima čokoladica koje daju šećer, ne zna se šta
će se sve ubaciti u ove pokretne destilerije, i ono što naposletku piješ
zapravo je delić otpadaka neke okupacione sile. Slotrop je stupao i
povlačio se iz desetina takvih tihih, izgladnelih, krcatih migracija, svaki
put iskusivši snažne benzendrinske trzaje zbog tih lica – nema lica koje
je zapravo u stanju da ignoriše, u tome je problem, sva su suviše jaka,
poput lica svetina na trkama, gde svako navaljuje Ne, u mene – gledaj
u mene, budi dirnut, posegni zafoto-aparatom, oružjem, kitom. ...
Skinuo je sva vojna obeležja sa Čičerinove uniforme, zarad manje
upadljivosti, no veoma je malo onih koji naročito mare za vojna
obeležja. ...
Najveći deo vremena je sam. Nailazi na farme, napuštene u noći, i
spava u slami, ili ako ima madraca (što nije često), onda u krevetu. Budi
se i zatiče sunce što se cakli na nekom jezercetu okruženom zelenilom
poškropljenim cvetovima timijana ili slačice, salatnim brežuljkom što
se izdiže do borova u sumaglici. Pritke za paradajz od mladica i
purpurni naprstak u dvorištima, ogromna ptičja gnezda napravljena pod
strehama slamnatih krovova, ptičji horovi ujutru, i uskoro, jednog dana,
kako se leto premeće, tromo u vazduhu, jato ždralova u pokretu.
Na jednoj farmi u rečnoj dolini daleko na jugu od Rostoka pronašao
je sklonište pred podnevnom kišom, zaspao u stolici za ljuljanje na
tremu, i sanjao o Tantiviju Maker-Mafiku, svom davnašnjem prijatelju.
Vratio se, posle svega, uprkos svemu. Nalazi se negde u unutrašnjosti,
u engleskoj unutrašnjosti, prekrivenoj tamnozelenom i neverovatno
sjajnom slama-žutom, sa veoma starim stenama na uzvisinama, sa
ranom svesti o smrti i porezu, sa seoskim devojkama koje noću izlaze
da nage stoje na stenama i pevaju. Članovi Tantivijeve porodice i mnogi
prijatelji su se okupili, svi raspoloženi za mirnu proslavu zbog
Tantivijevog povratka. Svima je jasno da je u pitanju samo poseta: da
će on biti „ovde” samo uslovno. U nekom trenutku sve će se raspasti od
preteranog promišljanja. Postoji prostor na travnjaku raščišćen za ples,
sa seoskim orkestrom i velikim delom žena odevenim u belo. Nakon
kratkotrajne zabune oko dnevnog reda događaja, održava se sastanak –
izgleda da se odvija pod zemljom, ne baš u grobnici ili kripti, nema tu
ničega zlokobnog, i sve je puno rođaka i prijatelja okupljenih oko
Tantivija koji deluje toliko stvarno, toliko nedotaknuto vremenom,
veoma jasno i prepuno boje... „Dakle, Slotrope.”
„Oh – pa gde li si ti bio, džezeru?”
„‘Ovde.’”
„‘„Ovde”‘?”
„Da, baš tako, shvatio si – jednu ili dve dimenzije odvojen, ali
koračao sam istim ulicama kao i ti, čitao iste vesti, bio ograničen na isti
spektar boja. ...”
„E pa onda, nisi li ti –”
„Ja nisam ništa radio. To je bila razlika.”
Ovdašnje boje – kamene obloge, cvetovi koje gosti nose, čudnovati
putiri po stolovima – nose primesu krvi što se prolila i pocrnela, primesu
blagog karbonizovanja u pustim delovima grada u četiri sata popodne,
u nedelju... zbog toga su obrisi Tantivijevog odela oštriji, pretvaraju ga
u odelo žigola neizrecivo stranog kroja, nije to nipošto nešto što bi mu
ikada palo na pamet da obuče. ...
„Pretpostavljam da nemamo mnogo vremena... Znam da je ovo bez
veze i baš sebično, ali tako sam sam sada, i... Čuo sam da se, neposredno
nakon što se to dogodi, ponekad zadržiš tako neko vreme u okolini, da
na neki način paziš na prijatelja koji je ‘ovde’. ...”
„Ponekad.” Osmehuje se: no njegova smirenost i udaljenost su za
jedan nemoćan vapaj izvan Slotropovog domašaja.
„Da li to na mene paziš?”
„Ne, Slotrope. Ne na tebe. ...”
Slotrop sedi u staroj izanđaloj stolici za ljuljanje i posmatra
talasastu liniju brda, a sunce tek što se spustilo izašavši iz poslednjeg
kišnog oblaka, pretvarajući vlažne njive i plastove sena u zlato. Ko je
to prošao i video ga kako spava, lica belog i izmučenog, spuštenog na
grudi njegove blatnjave uniforme?
Kad je krenuo dalje, otkrio je da su ove farme uklete, ali prijateljski
uklete. Hrastovina škripi po noći, iskreno i drveno. Nepomužene krave
bolno leže po udaljenim poljima, druge dolaze i opijaju se od
fermentisane silaže te naleću na ograde i gomile sena na kojima Slotrop
sanja, mučući pijanim umlaut glasovima. Gore na krovovima crne i bele
rode, dugačkih vratova iskrivljenih ka nebu, glava izvrnutih naopačke i
zagledanih unatrag, klepeću kljunovima u znak pozdrava i ljubavi.
Zečevi se žurno prikradaju po noći da pojedu šta god da valja u
dvorištima. A drveće – Slotrop je izuzetno svestan drveća, konačno.
Kad zađe među drveće, vreme provodi dodirujući ih, proučavajući ih,
sedeći veoma tiho i mirno kraj njih i razumevajući da je svako drvo
stvorenje, što nastavlja sa sopstvenim životom, svesno onoga što se
dešava oko njega, a ne tek neki komad drveta koji treba poseći.
Slotropova porodica je svoj novac zaradila upravo ubijajući drveće,
amputirajući ih sa njihovog korenja, komadajući ih, meljući ih u drvnu
pulpu, izbeljujući tu pulpu u papir, da bi za sve to bili plaćeni papirom,
još više papira. „To je stvarno suludo.” Odmahuje glavom. „Postoji
ludilo u mojoj porodici.” Podiže pogled. Drveće je nepomično. Ono zna
da je on tu. Verovatno zna i o čemu on razmišlja. „Žao mi je”, govori
on drveću. „Ništa ne mogu da uradim povodom tih ljudi, svi su oni
izvan mog domašaja. Šta mogu da uradim?” Obližnji bor srednje
veličine klima vrškom i predlaže: „Kad sledeći put ovde naiđeš na seču
drveća, pronađi neki od njihovih traktora ostavljen bez nadzora, izvadi
mu filter za benzin i ponesi ga sa sobom. Eto šta možeš da uradiš.”
 Delimični spisak želja za večernje zvezde ovog perioda:

Da pronađem onaj kokošinjac o kojem mi je pričala

starica.
Da Tantivi stvarno bude živ.
Da ova prokleta bubuljica nestane s mojih leđa.
Da odem u Holivud kad sve ovo bude gotovo kako
bi Rita Hejvort mogla da me vidi i zaljubi se u mene.
Da mir današnjeg dana bude i dalje tu kad se sutra
probudim.
Da me onaj otpust čeka u Kukshafenu.
Da je Bjanka dobro, i-i –
Da uskoro mogu da kenjam.
Da to što pada bude samo meteor.
Da ove čizme izdrže barem do Libeka.
Da onaj Ludvig pronađe svog leminga i bude sretan i mene
ostavi na miru.

Dakle, Ludvig. Slotrop ga je jednog jutra zatekao na obali nekog

plavog neznanog jezera, tog iznenađujuće debelog dečaka od osam ili
devet godina, zagledanog u vodu, uplakanog, što se trese celim telom u
talasima sala. Njegov se leming zvao Ursula i pobegao je od kuće.
Ludvig ju je vijao čitavim putem na sever, od Pricvalka. Prilično je
siguran da se zaputila ka Baltiku, no plaši se da će greškom od nekog
od ovih kopnenih jezera pomisliti da je more i uskočiti u njega –
„Jedan leming, dečko?”
„Imam je već dve godine”, jeca on, „bila je dobro, nikada nije
pokušala da – ne znam. Nešto ju je jednostavno spopalo.”
„Dosta izmotavanja. Leminzi nikada ništa ne rade sami. Potrebna
im je gomila. Postane zarazno. Vidiš, Ludviže, oni se preterano
razmnože, to se dešava u ciklusima, i kad ih bude previše uspaniče se i
trče okolo u potrazi za hranom. To sam naučio na fakultetu, tako da
znam o čemu govorim. Na Harvardu. Možda je ta tvoja Ursula
jednostavno pošla za momkom ili tako nešto.”
 „Obavestila bi me.”
„Žao mi je.”
„Rusima nije žao ni zbog čega.”
„Ja nisam Rus.”
„Jesi li zato skinuo sve svoje vojne oznake?”
Gledaju jedan u drugog. „Uh, ovaj, treba li ti pomoć da pronađeš
tog leminga?”
Ovaj ovde Ludvig, dakle, možda nije sasvim Zdrav u Glavu. Sklon
je tome da trgne Slotropa iz sna usred noći, probudivši pritom pola
logora raseljenih lica, preplašivši pse i bebe, potpuno uveren da je
Ursula tamo negde, tik izvan kruga vatre, i da ga posmatra, da ga vidi,
ali ne onako kao ranije. Vodi Slotropa među odrede sovjetskih tenkista,
u gomile ruševina visoke poput morskih talasa, koje se obrušavaju oko
vas i, ako bude prilike, na vas istog trenutka kad zakoračite među njih,
kao i u usisavajuće močvare u kojima vam se trska otima iz prstiju kad
pokušate da je zgrabite, i gde miriše na proteinsku katastrofu. Ovo je ili
manijakalna vera ili nešto malo zlokobnije: naposletku je Slotropu
sinulo da, ako tu postoji ikakav nagon za samoubistvom, on ne pripada
Ursuli, već Ludvigu – pa svega mu, taj leming možda uopšte i ne
postoji!
Ipak... nije li Slotrop, jednom ili dvaput, nešto ugledao? kako beži
pred njima niz sive uske uličice oivičene simboličnim mladicama u
nekom od ovih pruskih garnizonskih gradova, u mestima čija cela
industrija i čitav značaj počivaju na vojnikovanju, a čije su kasarne i
kameni zidovi sada napušteni – ili-ili kako čuči uz ivicu nekog
jezerceta, posmatra oblake, bela jedra jedrenjaka naspram naspramne
obale, tako zelene, maglovite, i daleke, da dobija tajna uputstva od vode
čije je kretanje po vremenu leminga okeansko, neodoljivo, i dovoljno
sporo, vode koja deluje dovoljno čvrsto da se na nju može bezbedno
barem zakoračiti. ...
„Na to je Isus mislio”, šapće duh Slotropovog prvog američkog
pretka Vilijama, „kad se zaputio na Galilejsko jezero. Posmatrao ga je
sa tačke gledišta leminga. Da nije bilo miliona onih koji su se bacili i
udavili, ne bi moglo biti ni čuda. Uspešni usamljenik je tek drugi deo
svega toga: poslednji delić slagalice čiji su oblik već odredili Uniženi,
poput poslednjeg praznog mesta na stolu.”
„Ma čekaj malo. U vaše vreme nije bilo slagalica.”
 „Ah, dođavola.”
Vilijam Slotrop je bio čudna sorta. Krenuo je iz Bostona i zaputio
se na zapad u pravom imperijalnom stilu, godine 1634. ili 1635, nakon
što mu se smučila Vintropova mašina, ubeđen da ume da propoveda
jednako dobro koliko i svako u toj hijerarhiji, pa čak i ako nije bio
zvanično zaređen. Berkširski bedemi su u ono vreme mogli da zaustave
sve druge, ali ne i Vilijama. Jednostavno je počeo da se penje. Bio je
jedan od prvih Evropljana koji su došli tamo. Nakon što su se naselili u
Berkširu, on i njegov sin Džon pokrenuli su posao sa svinjama – terali
su ih niz veliki nasip, preko duge staze u Boston, gonili su ih baš kao
ovce ili krave. Kad su došli na pijacu ove su svinje bile toliko mršave
da čitav poduhvat jedva da je bio vredan toga, no Vilijam nije u tome
učestvovao toliko zbog novca koliko zbog samog putovanja. Uživao je
na drumu, u pokretljivosti, u slučajnim dnevnim susretima – sa
Indijancima, traperima, devojkama, brđanima – a najviše od svega je
uživao da provodi vreme sa svinjama. One su bile dobro društvo.
Uprkos narodnom predanju i zabranama iz njegove sopstvene Biblije,
Vilijam je zavoleo njihovu plemenitost i ličnu slobodu, njihov dar da u
blatu pronađu olakšanje u vrele dane – svinje na putu, u grupi, bile su
sve ono što Boston nije bio, i možete zamisliti šta je kraj putovanja,
merenje, klanje i mučan povratak bez svinja natrag u brda morao
predstavljati za Vilijama. Razume se da je to shvatio kao parabolu –
znao je da je ječeći krvavi užas na kraju puta stajao u ravnoteži sa svim
njihovim zvucima zadovoljstva, njihovim radosnim ružičastim
trepavicama i blagim očima, njihovim osmesima, njihovom
elegancijom u kretanju kroz prirodu. Bilo je malo rano za Isaka Njutna,
no svest o akciji i reakciji visila je u vazduhu. Mora da je Vilijam čekao
na onu jednu svinju koja neće umreti, koja će iskupiti sve one koje su
morale da umru, sve njegove gadarinske svinje456 što su pohrlile u
istrebljenje poput leminga, zaposednute ne demonima već poverenjem
u čoveka, koje je čovek iznova i iznova izdavao... zaposednute
nevinošću koju nisu mogle izgubiti... verom u Vilijama kao u još jednu
vrstu svinje, odomaćene na zemlji, koja poseduje isti dar života. ...
Ubrzo je napisao dugačak traktat o tome, pod naslovom O
uniženost!.. Morao je biti objavljen u Engleskoj, i nalazi se među prvim
knjigama koje ne samo da su zabranjene u Bostonu već su i

456U Jevanđelju po Marku (5: 1-17) i Luki (8: 26-33) javlja se priča o tome kako je
Isus isterao nečiste duhove iz nekog čoveka u Gadari i poslao ih u krdo svinja, koje su
se potom, tako zaposednute, survale sa brega u more, gde su se utopile.
ceremonijalno spaljene. Niko nije želeo da sluša o svim Uniženima, o
silnima koje je Bog prenebregnuo kada je odabrao manjinu da bude
spasena. Vilijam je zastupao ideju svetosti tog „drugog stada”, bez
kojeg ne bi bilo ni odabranih. Možete se kladiti da su Odabrani u
Bostonu bili ozlojeđeni zbog toga. A postalo je još gore. Vilijam je
smatrao da je Juda Iskariotski za Unižene bio ono što je Isus bio za
odabrane. Za sve na ovom svetu postoji jednaki, sučeljeni parnjak.
Kako bi Isus mogao biti izuzetak? da li bismo mogli za njega osećati
išta drugo do užas pred nečim neprirodnim, izrođenim? Dakle, ako je
on sin čovekov, i ako ono što osećamo nije užas već ljubav, onda
moramo voleti i Judu. Je li tako? Kako je Vilijam izbegao spaljivanje
zbog jeresi, nikome nije poznato. Mora da je imao veze. Naposletku su
ga prognali iz kolonije u Masačusets Beju – neko je vreme razmišljao
da ode na Roud Ajlend, no odlučio je da mu se ni antinomisti ne mile
naročito. I tako je konačno otplovio natrag u Staru Englesku, ne toliko
osramoćen koliko malodušan, i tamo je i umro, među uspomenama na
plavičasta brda, zelena polja kukuruza, okupljanja sa Indijancima na
kojima su se pušili konoplja i duvan, mlade žene u sobama na spratu sa
zadignutim keceljama, lepih lica, kose što se rasipa po drvenim
podovima dok se ispod u štalama konji ritaju a pijanci urlaju, na odlaske
u veoma rana jutra kad bi se leđa njegovog krda sijala poput bisera, na
dug, kamenit i iznenađenja pun put ka Bostonu, kišu nad rekom
Konektikat, unjkave pozdrave za laku noć stotine svinja među novim
zvezdama i dugom travom i dalje toplom od sunca, odlazak na počinak.
...
Da li je moguće da je on bio ono račvanje na putu kojim Amerika
nikada nije pošla, ona jedinstvena tačka od koje je krenula na pogrešnu
stranu? Šta bi bilo da je slotropovskoj jeresi bilo dato vreme da se
učvrsti i uznapreduje? Da li bi bilo manje zločina počinjenih u ime
Isusa, više milosrđa u ime Jude Iskariotskog? Tajronu Slotropu se činilo
da možda postoji put povratka – možda je onaj anarhista kojeg je
upoznao u Cirihu bio u pravu, možda su za neko kratko vreme sve
ograde spuštene, možda je jedan put jednako dobar kao i drugi, čitav
prostor Zone raščišćen, depolarizovan, i negde unutar te pustoši nalazi
se jedan jedini skup koordinata od kojeg valja krenuti, bez odabranih,
bez uniženih, čak i bez nacionalnosti, koje će sve to sjebati. ... Takvi su
prizori misli što se prikazuju u Slotropovoj glavi dok ide za Ludvigom.
Da li luta, ili ga vode? Jedini faktor kontrole u čitavoj toj slici trenutno
je prokleti leming. Ako uopšte postoji. Klinac je Slotropu pokazao
fotografije koje nosi u novčaniku: Ursula, očiju svetlucavih i stidljivih,
proviruje ispod hrpe lišća kupusa. ... Ursula u kavezu ukrašenom
ogromnom mašnom i pečatom sa kukastim krstom, prva nagrada na
izložbi kućnih ljubimaca Hitlerove omladine... Ursula i porodična
mačka, kako se oprezno posmatraju preko čistine poda prekrivenog
pločicama... Ursula, prednjih šapa otromboljenih i pospanih očiju, visi
iz džepa Ludvigove nacističke uniforme mladih izviđača. Neki deo nje
je uvek zamagljen, previše brz za blendu. Čak i ako je znao, dokje još
bila beba, šta ih jednog dana čeka, Ludvig ju je uvek voleo. Možda misli
da ljubav može to da spreči.
Slotrop nikada neće to saznati. Izgubio je tog debelog mladog
fanatika u nekom selu blizu mora. Devojke u suknjama krojenim u pun
krug, sa cvetnim maramama, nalaze se u šumi i beru pečurke, a crvene
veverice munjevito jure između stabala bukve. Ulice krivudavo vode
do grada, prerano se skraćujući – prostor je ovde širokougaoni,
provincijski. Svetiljke su načičkane na stubovima. Kaldrma na ulici je
teška i boje peska. Konji za vuču stoje na suncu i mlataraju repovima.
Dole niz uličicu u blizini Crkve Svetog Mihaila devojčica se
pojavljuje teturajući se ispod ogromne hrpe švercovanih bundi, samo
joj se smeđe noge vide. Ludvig vrisnu, pokazujući na bundu na vrhu.
Nešto malo i sivo je umetnuto u kragnu. Veštačke žute oči sijaju
nezdravim sjajem. Ludvig trči urlajući: „Ursula, Ursula”, grabeći
bundu. Devojčica izgovara bujicu psovki.
„Ubila si mog leminga!”
„Pusti to, idiote.” Igra natezanja konopca između mutnih površina
sunca i senke u uličici. „To nije leming, već siva lisica.”
Ludvig prestaje sa urlanjem dovoljno dugo da bi mogao da pogleda.
„Ona je u pravu”, potvrđuje Slotrop.
„Izvini”, cmizdri Ludvig. „Malo sam uznemiren.”
„E pa, da li biste mogli da mi pomognete da ovo odnesem do
crkve?”
„Naravno.”
Svako od njih uzima po naramak bundi i idu za njom kroz neravne
gassen gradića, kroz sporedni ulaz, niz stepenice do drugog nivoa
podruma Crkve Svetog Mihaila. Tamo je, pod svetlošću svetiljke, prvo
lice koje je Slotrop ugledao, nagnuto nad vatrom od konzerviranog
goriva na kojoj se krčka nešto u loncu, bilo lice majora Dvejna Marvija.
 □ □ □ □ □ □ □

AAAHHHHHHHHH – Slotrop podiže uvis svoj naramak bundi, spreman

da ih baci i beži, no major je sušta ljubaznost. „Pa zdravo, zdravo, druže.
Stigao si baš na vreme da probaš malo ovog Atomskog čilija Dvejna
Marvija! Što ne privučeš klupu i ne sedneš? Aaah-ha-haha! Ova Mala
Kako-se-zvaše”, kikoće se i pipa je dok ona spušta svoju isporuku te
ogromne zalihe bundi koja zauzima najveći deo prostorije, „ume ona da
bude indiskretna ponekad. Nadam se da ne misliš da radimo nešto
nelegalno, hoću reći ovde u vašoj zoni i tako to.”
„Ni govora, majore”, pokušava da nabaci ruski akcenat, što zvuči
kao da govori Bela Lugoši. Major ipak vadi svoju propusnicu, čiji je
najveći deo ispisan rukom, sa tu i tamo lupljenim pečatom. Slotrop
žmirka na ćirilični rukopis na dnu i uspeva da razazna Čičerinov potpis.
„Ah. Sarađivao sam nekoliko puta sa pukovnikom Čičerinom.”
„Hej, jeste l’ čuli šta s’ dogodilo gore u Penimindeu? Gomila
mamlaza lepo ušetala i maznula Der Springera baš pukovniku ispred
nosa. Aha. Znate Der Springera? Opasan igrač, druže. Taj mamlaz igra
na toliko strana da niš’ ne ostaje za slobodne strelce ko što smo ja i stari
Bladi Čiklic.”
Stari Bladi Čiklic, kojem je majka, gospođa Čiklic, nadenula ime
Klejton, šunjao se iza hrpe ogrtača od nutrije držeći kalibar .45 uperen
Slotropu u stomak. „Reko bih da je ovaj OK, druškane”, dovikuje
Marvi. „Bi li nam dorio još malo onog šampanjca, hoćeš?” Čiklic je
otprilike debeo koliko i Marvi i nosi naočare sa rožnatim okvirom, a
vrh glave mu se sija kao i lice. Njih dvojica stoje tako, prebacivši jedan
drugom ruku preko ramena, dvojica nasmešenih debelića. „Ivane, ovde
imaš 10.000 kalorija dnevno”, pokazujući palcem na dve trbušine i
namigujući. „Ovaj će Čiklic biti Kraljevska beba”, i obojica se
presamićuju od smeha. No to je istina. Čiklic je uspeo da smisli kako
da zaradi na preraspodeli. Sprema se da od Specijalne službe izvuče
ekskluzivni ugovor za organizovanje proslava povodom prelaženja
ekvatora za svaki vojni brod koji pređe iz jedne u drugu hemisferu. I
Čiklic lično glumiće Kraljevsku bebu na što više tih proslava, tako stoji
u ugovoru. Sanja o generacijama topovske hrane što se vuku unapred
na kolenima, jedan po jedan, da mu poljube stomak dok on proždire
ćureće batake i kornete sladoleda, a prste briše o kosu tih punoglavaca.
Zvanično je on jedan od američkih industrijalaca koji su došli sa
Tehničkom jedinicom, da izvide nemačku tehniku, naročito tajno
oružje. Kod kuće je vlasnik fabrike igračaka u Natliju, u Nju Džerziju.
Ko može da zaboravi izvanredno uspešnog Sočnog Japosa, lutku koju
napunite kečapom a potom probijete bajonetom kroz neki od nekoliko
pristupnih otvora, na šta se igračka razleti na komadiće, 82 komadića,
realistično gnjecave plastike, svuda po sobi? ili-ili Prevrtljivog Šema,
igru u kojoj vežbate spretnost i u kojoj treba ustreliti Crnju pre nego što
uspe da pobegne preko ograde dok nosi lubenicu, što je izazov za
reflekse dečaka i devojčica svih uzrasta? Trenutno se posao stara sam
za sebe, no Čiklic misli na budućnost. Zbog toga se bavi ovom
trgovinom bundama, pri čemu mu Crkva Svetog Mihaila služi kao
stovarište za čitav region. „Smanjenje troškova. Moram da zaradim,
dovoljno da se pokrijem”, nemarno sipa šampanjac u zlatne putire za
pričest, „dok ne vidimo kako će sve to ići. Lično smatram da ova V-
oružja imaju svetlu budućnost. To će biti baš velika stvar.”
Stara crkva miriše na proliveno vino, američki znoj, i nedavno
upaljeni kordit, no sve su to sirove, novije invazije koje nisu potisnule
onaj katolički miris koji preovlađuje – tamjan, vosak, vekovi blagog
meketa sa usana pastve. Deca ulaze i izlaze, donoseći krzna i odnoseći
ih, ćaskajući sa Ludvigom, i uskoro ga pozivaju da pođe sa njima da
vidi teretne vagone dole u ranžirnoj stanici.
Oko trideset klinaca je na Čiklicovom platnom spisku. „Moj san”,
priznaje on, „jeste da svu ovu decu odvedem u Ameriku, u Holivud.
Mislim da imaju budućnost na filmu. Jesi li čuo za Sesila B. De Mila,
producenta? Moj zet je prilično blizak s njim. Mislim da ih mogu naučiti
da pevaju ili tako nešto, dečji hor, da izdejstvujem neki kolektivni
ugovor sa De Milom. Mogu mu poslužiti za stvarno masovne tačke,
religiozne scene, prizore orgija
„Ha!”, uzviknu Marvi, prolivši šampanjac, iskolačivši oči. „Sanjaš,
drugar! Ako prodaš tu decu Sesilu B. De Milu, mos se kladiš da ona
neće pevati. Iskoristiće te klince kao robove na galiji! Aaah-ha-ha – da,
vezaće ih za ona vesla, kao tegleću marvu, da odvedu starog Henrija
Vilkoksona u suton, da se bori protiv onih Grka ili Persijanaca ili tako
već nekog 457.”
„Robovi na galiji?” urla Čiklic. „Nikada, svega mi. Što se De Mila

457Sesil B. De Mil je engleskog glumca Henrija Vilkoksona doveo u Holivud da u

filmu Kleopatra glumi Marka Antonija.
tiče, mladi krzneni sledbenici ne mogu veslati!458„
Na obodu grada nalazi se ono što je ostalo iza baterije za
opsluživanje rakete A4, ono što su vojne trupe ostavile tu gde jeste kad
su bežale na jug u pokušaju da izbegnu britanska i ruska klješta. Marvi
i Čiklic se spremaju da odu i bace pogled, a Slotrop je dobrodošao da
im se pridruži. No prvo se valjalo pozabaviti Atomskim čilijem Dvejna
Marvija, koji je, kako se ispostavilo, test muškosti. Boca šampanjca je
tu, na dohvat ruke, no ako biste potegnuli iz nje, to bi se shvatilo kao
znak slabosti. Nekada bi Slotrop dopustio da ga navuku, no sada ne
mora ni da razmisli o tome. Dok dvojica Amerikanaca, obnevideli,
zažarenih nosnica iz kojih cure neverovatne količine slina, prolaze kroz
ono što se u merodavnom Vodiču kroz Zonu za škrtice prigodno opisuje
kao „Gotterdammerung sluznica”, Slotrop sedi i loče šampanjac kao da
je gazirani sok, klimajući glavom, smeškajući se i tu i tamo na ruskom,
radi autentičnosti, mrmljajući da, da.
Na teren su se odvezli zelenim, nacerenim „fordom”, službenim
vojnim vozilom. Čim se našao za volanom, Marvi se pretvorio u
razgnevljenog dipsomanijaka – škriiiiiiiip ostavlja iza sebe dovoljno
gume da se kondomima opskrbi čitava divizija, stiže od 0 do 70 pre
nego što je odjek zamro, pokušava da obori bicikliste na sve strane, tera
stoku u stampedo, dok ga Bladi Čiklic, podvriskujući od sreće, sa po
jednom bocom šampanjca u svakoj ruci, bodri bez zadrške – Marvi
urlajući peva „Ružu San Antonija”, svoju om’ljenu pesmu, Čiklic kroz
prozor uzvikuje upozorenja tipa: „Ne zajebavajte se sa Malim, kako ne
biste od drkadžije postali drkam”, što poprilično traje i u odgovor dobija
svega nekoliko zbunjenih fašističkih pozdrava koje im upućuju starice
i mala deca kraj puta.
Poprište je spaljeni komad zemlje koji nova trava boji u zeleno,
unutar gaja bukve i nekoliko jova. Kamuflirani metal počiva nem preko
utvarne skupine precvalih maslačaka, čije sive glavice klimaju jedna uz
drugu, čekajući na svetlucavi vetar što će ih raspršiti ka moru, preko ka
Danskoj, ka svim krajevima Zone. Sve je ogoljeno i očerupano. Vozila
su ponovo zadobila oblik šupljih ljuštura koje su imale po najranijim
inženjerskim nacrtima, premda se i dalje oseti slabi miris benzina i ulja.

458U orginalu, „For De Mille, young fur-henchmen can’t be rowing!” osmišljeno tako
da asocira na rečenicu: „Četrdeset miliona Francuza ne može biti u krivu”, koju je
izgovorila glumica i pevačica Teksas Ginan po povratku iz Francuske u SAD, nakon
što joj francuske vlasti nisu dopustile da se iskrca i otvori noćni klub, uprkos podršci
(muškog) lokalnog stanovništva.
Nezaboravci rastu bleštavo plavi bleštavo žuti među zapetljanim
kablovima i crevima. Laste su svile gnezdo u kontrolnom vozilu, dok je
neki pauk počeo da ispunjava mrežu dizalice na „majlervagenu” 459
svojom sopstvenom. „Dođavola”, veli major Marvi. „Proklete Raje su
svega pokrale, bez uvrede, druže.” Idu kroz zeleni i purpurni korov i
šutiraju okolo zarđale konzerve hrane, staru piljevinu i parčiće drveta.
Geodetski kočići, od kojih svaki ima belu krpicu prikucanu na vrhu, i
dalje se lančano protežu do odašiljača signala za navođenje dvanaest
kilometara odatle. Ka istoku. Dakle mora da su Rusi bili ti koje su
pokušavali da zaustave. ...
Crvena, bela i plava trepere sa prašnjave komandne table
kontrolnog vozila. Slotrop kleknu na jedno koleno. Mandala
Schwarzkommanda: KEZVH. Podiže pogled i ugleda Marvija koji mu
se lukavo i široko osmehuje.
„E pa, dabome. Trebb sam da znam. Nemaš vojna obeležja.
Ahaaaa... ti-ti si iz one, kao, sovjetske kontraobaveštajne službe! Mora
biti.” Slotrop zuri u njega. „Hej. Hej, koga to pokušavaš da uloviš? A?”
Osmeh nestaje. „Ka-a-a-ži, nadam se da to nije pukovnik Čičerin, je li.
On je dobar Ruja, znaš.”
„Uveravam te”, podiže mandalu kao krst prema vampiru, „jedino
što mene zanima jeste da rešim problem ovih crnih đavola.”
Osmeh se vraća, praćen debelom rukom spuštenom na Slotropovo
rame. „Spreman si da se vijaš ukrug s njima, kad ti tvoji drugovi
pristignu ovde?”
„Da se vijam ukrug? Nisam siguran da
„Ma znaš ti. Ma daj. Pa sve te crnje su utaborene pred gradom! Hej,
Ivane, bokca mu, baš će to biti provod. Čitav sam dan danas čistio svoj
‘kolt’”, govori dok miluje oružje u futroli. „Sebi ću napraviti ‘dejvi
kroket’ kapu od jednog od ti’ prokletnika, a ne moram ti reći koji deo
ima da visi tamo pozadi, zar ne? Ha?” Što je toliko razdragale Bladija
Čiklica da sve grca od smeha.
„Zapravo”, izmišlja Slotrop priču usput, „moj zadatak je da
koordiniram obaveštajne podatke”, šta god to značilo, „u operacijama
kao što je ova. Zapravo sam i došao ovde da izvidim neprijateljske
položaje.”
„I jesu neprijatelji”, klima glavom Čiklic. „Imaju pištolje i sve.

459 Majlervagen – prikolica za transport raketa V-2 do lansirnog mesta.

Jedino što bi crnja trebalo da drži u rukama jeste metlal”
Marvi se mršti. „Ti, ti sigurno ne očekuješ od nas da idemo tamo s
tobom, je li? Možemo ti reći kako da stigneš tamo, druže, ali lud si ako
odeš tamo sam. Što ne bi sačekao do večeras? Predviđeno je da počne
u ponoć, nije li? Možeš dotle da sačekaš.”
„Neophodno je da određene informacije prikupim unapred”,
pokeraško lice, pokeraško lice, dobro je, dobro... „Ne moram da vam
objašnjavam koliko je ovo važno...” značajna stanka u stilu Lugošija,
„za sve nas.”
E pa, to mu je obezbedilo uputstva kako da stigne do
Schwarzkommanda, kao i vožnju natrag do grada, gde su ovi poslovni
ljudi pokupili dve od tih Raspoloženih frajli i otišli u suton, da se
provode. Slotrop stoji u oblaku njihovih izduvnih gasova i gunđa.
Sledećeg puta neće to biti nikakva pita, seronjo jedan. ...
Trebalo mu je sat vremena da peške stigne do tabora, preko široke
livade čija boja sada postaje sve tamnija, kao da zelena farba teče i uliva
se u nju... svestan je senke svake pojedinačne vlati trave što se proteže
do senke istočno od sebe... čista mlečna svetlost proteže se u pravilnoj
krivoj iznad sunca koje je skoro sasvim zašlo, prozirnobelo telo, što
bledi kroz silne plave nijanse, od pastelne do boje tamnog čelika u
zenitu... zašto li je on ovde, zašto ovo radi? Da li je i leming Ursula bila
došla na istu ideju, da se petlja u privatne razmirice drugih ljudi kad bi
trebalo da... šta god ono bilo... uh. ...
Aha! Aha, šta se desilo sa Imipoleksom G, sve to oko Jamfa i-i tog
S-Gerata, trebalo bi da sam ja tu nekakav tvrdokorni privatni istražitelj,
da sasvim sam delam protivno svim izgledima i osvetim svog prijatelja
kojeg su Oni ubili, da povratim svoje lične isprave i pronađem taj
komad tajanstvene opreme, no sada sve izgleda NEKAKO KAO
TRA-GA-NJE ZA IGLOM U PLASTU SEEEENA!
Ttttt-ragatizanečim punim mese-čine,
(Nečim) što moraš imati tiiiii!

Stopala šapuću kroz korov i livadsku travu, pevušeći usput baš

onako zadihano, podignute brade kao Fred Aster dok je prosuđivao
sopstvene izglede da ikada ponovo pronađe Džindžer Rodžers s ove
strane njihove elegantne smrtnosti. ...
Zatim, trgnuvši se – ne, ne, čekaj, trebalo bi da sada trezveno
planiraš, da procenjuješ mogućnosti koje su pred tobom, da postavljaš
sebi ciljeve na ovoj ključnoj prekretnici u svom...
Ja-ta-ta, TRAGATI ZA IGLOM U –
Nenene ma daj, momče, dosta izmotavanja, moraš se usredsrediti.
... Taj S-Gerat, dakle – u redu, ako uspem da pronađem taj S-Gerat i
otkrijem kako je Jamf bio upleten, ako to uspem da otkrijem, aha aha
dakle Imipoleks onda...
– Tragati za (hmm) podrumom punim šafrana...
Au...
Negde baš u tom trenutku, kao da ju je prizvala samo nečija želja,
pojavljuje se jedan jedini ubod igle kroz nebo: prva zvezda.
Daj da uspem da ih na vreme upozorim.
One pomažu Slotropu da skače između drveća, vitkih, bradatih,
crnih – dovode ga do vatri oko kojih neko svira kalimbu čija je zvučna
kutija izdeljana od komada nemačkog bora, čiji su jezičci isečeni od
opruga uništenog „folksvagena”. Žene u belim pamučnim suknjama na
tamnoplave cvetove, u belim bluzama, tkanim keceljama i sa crnim
maramama motaju se oko lonaca i posuđa od kalaja. Neke od njih nose
ogrlice od ljuski nojevih jaja, nožem izrezbarenih, crvene i plave boje.
Veliki odrezak govedine kaplje sa drvenog ražnja nad vatrom.
Encijan nije tu, ali jeste Andreas Orukambe, nervozan kao osa,
odeven u mornaričkoplavi pulover i vojničke radne čakšire. Seća se
Slotropa. „ Was ist los?”
Slotrop mu govori. „Trebalo bi da ovde budu u ponoć. Ne znam
koliko ih ima, ali možda bi bilo bolje da se izgubite.”
„Možda.” Andreas se smeška. „Jesi li jeo?”
Rasprava o tome da li ostati ili otići nastavlja se za vreme večere.
Nije to taktičko odlučivanje kojem su Slotropa učili u oficirskoj školi.
Čini se da postoje i druge stvari koje bi trebalo uzeti u obzir, nešto što
je poznato Herero narodu u Zoni, ali ne i Slotropu.
„Moramo da idemo tamo gde idemo”, kasnije mu objašnjava
Andreas. „Kuda Mukuru želi da idemo.”
„Oh. Oh, ja sam mislio da ste vi ovde jer tražite nešto, kao i svi
drugi. Onaj 00000, šta je s tim?”
„To je Mukuruovo. On ga sakrije tamo gde želi da mi tražimo.”
„Čuj, imam informaciju o tom S-Geratu.” Priča im priču Grete
Erdman – Pustara, rafinerija, ime Blicero –
To im zvuči poznato. Zapravo, veoma poznato. Svi se međusobno
zgledaju. „Dakle”, Andreas će veoma oprezno, „tako se zvao onaj
Nemac koji je komandovao odredom koji se služio S-Geratom?”
„Ne znam da li su se služili time. Blicero je odveo tu ženu u fabriku
gde se S-Gerat ili sklapao ili se tamo pravio jedan njegov deo, od
nekakve plastike pod nazivom Imipoleks G.”
„A ona nije rekla gde.”
„Rekla je samo ‘Pustara’. Probajte da pronađete njenog supruga.
Mikloša lanaca. Možda je on video samo ispaljivanje, ako je do njega
došlo. Nešto neuobičajeno se dešavalo u to vreme, ali nisam otkrio šta.”
„Hvala ti.”
„U redu je. Možda sada vi meni možete nešto da kažete.” Vadi
mandatu koju je pronašao. „Šta ovo znači?”
Andreas je spušta na tlo i okreće je tako da K pokazuje na
severozapad. „Klar”, govori dok dodiruje svako slovo, „Entlüftung, to
su ženska slova. Severna slova. U našim selima su žene živele u
kolibama na severnoj polovini kruga, a muškarci na južnoj. Samo selo
je bilo mandala. Klar je oplođenje i rođenje, Entlüftung je dah, duša.
Zündung i Vorstufe su muški znaci, aktivnosti, vatra i priprema ili
građenje. A ovde u središtu je Hauptstufe. To je obor u kojem smo
držali našu svetu stoku. Duše predaka. Ovde je sve to isto. Rođenje,
duša, vatra, građenje. Muško i žensko, zajedno.”
„Četiri zaperka Rakete davala su krst, još jednu mandalu. Broj jedan
je pokazivao smer u kojem će leteti. Dva je označavao propinjanje, tri
skretanje i nagib, četiri propinjanje. Svaki naspramni par lopatica delao
je zajedno i kretao se u suprotnim smerovima. Suprotnosti koje delaju
zajedno. Možeš da razumeš zašto smo mislili da Raketa stoji u nekakvoj
vezi sa nama, iako je ne postavljamo na zaperke i ne obožavamo je. No
ona nas je čekala kad smo, toliko davno, došli na sever, u Nemačku...
čak i onoliko zbunjeni i iščupani iz korena, koliko smo bili tada, znali
smo da je naša sudbina spojena sa sudbinom Rakete. Da nas je vojska
Fon Trote poštedela kako bismo pronašli Agregat.”
Slotrop mu daje mandalu. Nada se da će ona delovati poput mantre
koju je nekad čuo od Encijana, mba-kayere (Pošteđen sam), mba-
kayere... večeras je to bajalica protiv Marvija, protiv Čičerina. Mezuza.
Bezbedan prolaz kroz lošu noć. ...
 □ □ □ □ □ □ □

Schwarzkommando se dočepao Ahtfadena, ali Čičerin je imao Nariša.

Koštalo ga je to Der Springera i trojice vojnika, koji su sada ležali u
vojnoj bolnici sa dubokim ugrizima. I jednom prerezanom arterijom.
Nariš je pokušao da skonča u stilu Odija Marfija 460. Skakač za lovca –
Nariš pod narkohipnozom bunca o Svetom krugu i Krstu od raketnih
zaperaka. No crnci ne znaju šta je još Nariš znao:
(a) Postojala je radio-veza od zemlje do S-Gerata, ali ne i obratno,
(b) Došlo je do problema interferencije između servo-pokretača i
zasebnog toka kiseonika koji je išao od glavnog rezervoara do stražnjeg
dela uređaja,
(c) Vajsman ne samo da je upravljao projektom S-Gerata u
Nordhauzenu već je i zapovedao odredom koji je ispalio Raketu 00000.
Potpuna špijunaža. Delić po delić, ovaj mozaik raste. Čičerin ga,
budući da je bez kancelarije, nosi sa sobom, u sopstvenom mozgu.
Svaki delić i svaki papirić imaju svoje mesto. Dragocenije od mozaika
u Raveni, nešto se uzdiže napram ovog neba boje skroba. ...
Radio-veza + kiseonik = neka vrsta forsaža. Obično bi to značilo to.
No Nariš je pričao i o asimetriji, o teretu unutra, blizu lopatice 3, koji je
gotovo potpuno onemogućavao upravljanje po pravcu i kontrolu
rotacije.
Ne bi li i zbog forsaža obrazac sagorevanja bio asimetričan, a
toplotna struja bila veća nego što struktura može da podnese? Dođavola,
zašto nije pokupio nijednog od ljudi zaduženih za pogon? Zar su ih sve
Amerikanci uzeli?
Major Marvi, noseći nož u zubima i dva „tompsona” oslonjena o
svaki kuk, stoji na proplanku zabezeknuto kao i ostatak napadačke
skupine, nimalo raspoložen za razgovor. Umesto toga se duri i nateže
votku iz Džabajevljeve čuturice bez dna. No da se bilo ko od pogonskih
inženjera zaduženih za S-Gerat bio pojavio u Garmišu, Marvi bi mu
javio. To je bio dogovor. Zapadni obaveštajni podaci, ruski prsti na

460Odi Marfi (Audie Murphy, 1925-1971) – jedan od najodlikovani)ih američkih

vojnika Drugog svetskog rata, nosilac svakog odlikovanja za hrabrost američke
vojske. Nakon rata je ostvario uspešnu holivudsku karijeru, glumeći u vesternima i
ratnim filmovima.
obaraču.
Oh, može da namiriše Encijana... još i sada bi ga taj crnac mogao
posmatrati iz tame. Čičerin pali cigaretu, zelenoplavolavanda plamen
smiruje se u žuti... ne gasi plamen duže nego što je neophodno, misleći:
neka proba. Neće se usuditi. Ja se ne bih usudio. Ovaj... možda i bih. ...
No večeras su za jedan kvantni skok bliže. Susrešće se. Biće to zbog
S-Gerata, pravog ili umišljenog, funkcionalnog ili protraćenog –
susrešće se licem u lice. A tada...
U međuvremenu, ko je taj tajanstveni agent sovjetske obaveštajne
službe sa kojim je Marvi razgovarao? Evo malo paranoje za tebe,
Čičerine. Možda je Moskva obaveštena o tvojoj osvetničkoj misiji. Ako
prikupljaju dokaze za vojni sud, ovog se puta neće raditi ni o kakvoj
Centralnoj Aziji. Biće to pozicija Poslednjeg sekretara ambasade na
Atlantidi. Možeš da pregovaraš oko hapšenja svih udavljenih ruskih
vojnika zbog narkotika, da za sopstvenog oca ubrzaš dobijanje viza za
Lemuriju, za sunčana odmarališta Sargaškog mora gde kosti leže sve
belje i belje, rugajući se brodovima što prolaze. I tik pre nego što isplovi
na podnevnoj struji, brošura zadenutih između rebara, putničkih čekova
smotanih u duplju lobanje, kažeš mu za njegovog crnog sina – ispričaš
mu o onom danu sa Encijanom na prikradajućem rubu jeseni, hladnom
poput samrtne hladnoće narandže koju čuvaju pod opiljcima lomljenog
leda na terasi hotela u Barseloni, si me quieres escribir 461 već znaš gde
ću odsesti... poput hladnoće na vrhu vašeg palca kojim je ljuštite,
hladnoće što se približava za zauvek. ...
„Čuj”, Marvi je sad već pripit i svadljiv, „kad ćemo već jednom
srediti te prokletnike?”
„Trenutak je sve bliži, u to možeš biti siguran.”
„Alitineznaš pod kak’im sam ja pritiskom iz Pariza! Iz onog štaba!
To je neviđeno! Ljudi na visokim položajima bi da i’ srede, te
prokletnike, sada. Samo treba da stisnu jedno dugme pa da ja nikad više
ne zavirim među meksičke kurve dokle god sam živ. Vidiš i sam šta te
crnje pokušavaju d’urade, neko ih mora zaustaviti pre nego što to
uspeju, dođavola –”
„Taj obaveštajac kojeg si sreo – moguće je da obe naše vlade imaju

461Si me quieres escribir (šp.) – „Ako želiš da mi pišeš”, odnosi se na jednu od

najpoznatijih pesama koje su pripadnici španske republikanske vojske pevali za vreme
Španskog građanskog rata. Pesma je poznata i pod nazivima „Ya sabes mi parade- ro”
(„Znaš gde se nalazim”) i „El frente de Gandesa” („Na frontu u Gandesi”).
istu politiku –”
„Ti nemaš ‘Dženeral Elektrik’ da ti dahće za vratom, drugar. Dilon,
Rid... ‘Standard Oil’... dođavola. ...”
„Ali to je upravo ono što je vama, momci, potrebno”, ubacuje se
Bladi Čiklic. „Dovedete neke poslovne ljude da to vode kako valja,
umesto da vlada svime upravlja. Leva ruka vam ne zna šta desna radi!
Znate za to?”
Šta je ovo sada? Politička debata? Nije bilo dovoljno ponižavajuće
to što im je Schwarzkommando pobegao, ne, niste valjda mislili da ćete
tako lako da se izvučete. ...
„I-i šta je sa Herbertom Huverom?” Čiklic sada viče. „Došao je
ovamo i nahranio vas, ljudi, onda kad ste gladovali! Ovde obožavaju
Huvera –”
„Da –” ubacuje se Čičerin: „šta zapravo ‘Dženeral Elektrik’ radi
ovde, kad smo već kod toga?”
Major Marvi mu prijateljski namiguje. „Gospodin Svoup 462 je bio
vrhunski drugar sa starim FDR-om, znaš. Električni Čarli je sada tamo,
ali Svoup, on je bio jedan od onih iz Trusta mozgova 463. Jevreji, većina
nji’. Ali Svoup je u redu. E sad, ‘Dženeral Elektrik’ ima veze sa ovim
ovde ‘Simensom’, radili su na navođenju za V2, sećaš se
„Svoup je Jevrejin”, veli Čiklic.
„Neee – Bladi, ne znaš šta govoriš
„Kad ti kažem Zapadaju u otegnutu pijanu raspravu o etničkom
poreklu nekadašnjeg predsednika „Dženeral Elektrika”, punu otrova i
inertne mržnje. Čičerin ih sluša samo jednim uhom. Bliži mu se napad
vrtoglavice. Nije li Nariš, pod uticajem hemije, pomenuo izvesnog
predstavnika „Simensa” na sastancima povodom S-Gerata u
Nordhauzenu? Jeste. I jednog čoveka iz „IG Farbena”, takođe. Nije li
Karl Šmic iz „IG Farbena” sedeo u „Simensovom” upravnom odboru?
Nema vajde da pita Marvija. Suviše je sada pijan da bi se držao bilo
koje teme razgovora. „Znate l’ baš sam bio neuk kada sam tek doš’o
ovde. Dođavola, mislio sam da se neko zove I. G. Farben, znate l’, neki
prikan – halo, jel’ to I. G. Farben? Ne, ovde njegova žena, Gospoja
Farben! Aaah-ha-ha-ha!”

462 Džerard Svoup (Gerard Swope, 1872-1957) – predsednik kompanije „Dženeral

Elektrik” od 1922. do 1940. i od 1942. do 1945. godine.

463 Trust mozgova – grupa savetnika Frenklina D. Ruzvelta, formirana 1932. godine.
 Bladi Čiklic se daje u svoje uobičajeno imitiranje Elenor Ruzvelt.
„Pre neki dan smo, moj sin Idiot – ovaj, Eliot – i ja pravili keks. Keks
koje ćemo poslati našim momcima u inostranstvu. Kad momci dobiju
keks koji smo im mi poslali, i oni će praviti keks, i deo će poslati nama.
Tako svako dobije svoj keks!”
Oh, Vimpe. Stari čoveče za vezu, jesi li bio u pravu? Da li će tvoj
„IG” postati sam uzor svih nacija?
I tako je Čičerinu sinulo, dok stoji tu na poljani sa ove dve budale,
svakom sa po jedne njegove strane, među ostacima poslednjeg uporišta
nekog odreda neznanog broja, kablova paralisanih tamo gde su ih oni
što su pokretali čekrk podigli i zaustavili, sa pivskim bocama što leže
baš tamo gde su ih bacili poslednji od ljudi, te poslednje noći, gde je
sve tako nedvosmisleno svedočilo o obliku poraza, obliku operativne
smrti.
„Pazi sad.” Čini se da mu se to obraća neki veoma veliki beli Prst.
Nokat mu je lepo manikiran: dok se pred njim okreće, polako se ukazuje
Otisak prsta koji bi lako mogao predstavljati pogled iz vazduha na
Daktilski Grad, na taj grad budućnosti u kojem je svaka duša znana, i
gde ne postoji mesto na kojem se može skriti. Upravo sada, dok se
zglobovi pokreću uz tihe, hidraulične zvukove, Prst skreće Čičerinovu
pažnju na –

☞ Raketni kartel. Na strukturu koja se proteže kroz svaku službu,

sačinjenu od ljudi ili na papiru, koja ju je ikada dotakla. Čak i na
Rusiju... Rusija je kupovala od Krupa, zar ne, od „Simensa”, od „IG
Farbena”. ...
Postoje li dogovori koje Staljin nikada neće priznati... za koje čak i
ne zna?. Oh, jedna Država počinje da zadobija oblik u toj bezdržavnoj
nemačkoj noći, Država koja se proteže preko okeana i površinske
politike, suverena poput Međunarodne ili Rimske crkve, a Raketa joj je
duša. „IG Raketen”. Cirkuski jarkih boja, sa plakatnim nijansama
crvene i žute, sa prstenovima koji se ne mogu prebrojati, što se
međusobno stapaju. Veličanstveni Prst se kovitla među svima njima.
Čičerin je uveren. Ne radi se tu toliko o spoljašnjim dokazima koje je
sakupio krećući se kroz Zonu koliko o ličnoj kobi koju nosi sa sobom –
da uvek bude na rubu otkrića. Prvo se to dogodilo sa Kirgiskom
svetlošću, a njegovo jedino prosvetljenje tada bilo je da će ga strah uvek
sprečavati da sasvim zađe u problem. Nikada neće dospeti dalje od
rubova ovog metakartela koji se večeras obznanio, ove Raketaške
države čije granice nije u stanju da pređe. ...
Propustiće Svetlost, ali ne i Prst. Nažalost, na najveću žalost, čini se
da su svi ostali upućeni u to. Svaki ovdašnji lešinar je zaposlenik „IG
Raketena”. Svi izuzev njega, i Encijana. Njegovog brata, Encijana. Nije
ni čudo što su Oni u poteri za Schwarzkommandom... i...
I kada Oni otkriju da ja nisam ono što Oni misle da jesam... i zašto
me Marvi sada ovako gleda, iskolačenih očiju... oh, nemoj paničili,
nemoj raspirivati njegovo ludilo, on je tik s ove strane... s ove strane...

□ □ □ □ □ □ □

Ka Kukshafenu, leto u usporavanju, nastavak plutanja ka Kukshafenu.

Livade bruje. Kiša klopara u polumesečastim naletima kroz trstik. Ovce
i, retko, poneki tamni severni jelen spuštaju se da traže morsku travu na
obali što nikada nije baš sasvim more ili baš sasvim pesak, već ju je
sunce zaustavilo u toj izmagličastoj neodređenosti. ... I tako je Slotrop
nošen dalje, plutajući na vodenim livadama. Poput signala postavljenih
zarad izgubljenih putnika, oblici se zarad njega ponavljaju, zonski
oblici kojima će dopustiti da uđu no neće ih tumačiti, barem ne više.
Verovatno je to i dobro. Najuporniji među njima, koji se izgleda
pojavljuju u najmanje stvarna doba dana, jesu stepeničasti zabati što
stoje u pročeljima toliko mnogo tih drevnih severnonemačkih
građevina, izdižući se, osvetljeni pozadinskim svetlom, čudnovato
vlažnosti kao da se izdižu iz mora, preko ovog ravnog i veoma niskog
horizonta. Oni zadržavaju oblik, oni istrajavaju, poput spomenika
podignutih u čast Analize. Tri stotine godina ranije matematičari su
učili kako da uspon i pad topovskog đuleta razlože na postupne korake
dometa i visine, Ax i Ay, dopuštajući im da postaju sve manji i manji,
da se približavaju nuli dok čitave armije kepeca što se neprekidno
smanjuju galopiraju uz stepenice pa ponovo niz njih, a topot njihovih
sve manjih stopala postaje sve blaži, stapajući se u neprekinut zvuk.
Ovo analitičko nasleđe predato je u netaknutom obliku – ono je dovelo
tehničare u Peneminde da zure u kineteodolitske 464 filmske zapise
letova Rakete, kadar po kadar, Ax po Ay, koji su sami bez sposobnosti

464 Kineteodolit – instrument za prikupljanje podataka o trajektoriji, položaju i brzini

letelice.
letenja... film i aritmetika, obe oblasti predstavljaju pornografiju
letenja. Podsetnici na nemoć i apstrakciju, ti kameni oblici nalik
stepeničastim zabatima, čitavi i razbijeni, pojavljuju se sada iznad
zelenih ravnica, i neko vreme traju, da bi potom nestali: u njihovim
senkama deca kose nalik slami igraju se šantiškole, skaču po seoskim
pločnicima od nebesa do pakla i ponovo do nebesa 465 u sve većem rastu,
puštajući ponekad Slotropa da i on proba, ponekad ponovo iščezavajući
u svoje mračne gassen u kojima se stare kuće, sa mnogo prozora,
nevesele, večno klanjaju onom susedu preko puta, gotovo se dodirujući
na vrhu, sa svega jednom tananom trakom mlečnog neba između njih.
Kad padne mrak, deca lutaju po ulicama, nose okrugle papirne
svetiljke i pevaju Laterne, Laterne, Sonne, Mond und Sterne 466... sfere
u seoskim večerima, blede poput duša, što pevaju pesmu pozdrava još
jednom letu. U nekom obalskom gradiću, u blizini Vismara, dok tone u
san u parkiću, oni okružuju Slotropa i pričaju mu priču o Plehacungi,
Svinji-heroju koji je, negde u desetom veku, preusmerio vikinšku
invaziju pojavivši se iznenada iz udara groma i pojurivši dvadesetak
vrištećih Vikinga natrag u more. Svakog leta, od tada, četvrtak je
određen za dan kada se slavi spasenje gradića – četvrtak koji je dobio
naziv po Donaru ili Toru, bogu grmljavine, koji je poslao ogromnu
svinju. Stari bogovi su, još i u desetom veku, i dalje u narodu imali
nekog uticaja. Donar nije još bio pripitomljen u Svetog Petra ili
Rolanda, iako se svečanost naposletku održavala oko gradskog kipa
Rolanda, u blizini Peterkirhe 467.
Ove godine, međutim, nalazi se u opasnosti. Obućara Šrauba, koji
je proteklih trideset godina igrao ulogu Plehazunge, mobilisali su prošle
zime u redove Volksgrenadier i nikada se nije vratio. Sada se bele
svetiljke tiskaju oko Tajrona Slotropa, bibajući se u mraku. Maleni prsti
gurkaju ga u stomak.
„Ti si najdeblji čovek na svetu.”
„Deblji je od bilo koga u selu.”

465 U Nemačkoj se igra šantiškole ili školice zove „Himmel und Holle” (Nebesa i
pakao).
466 Laterne, Laterne, Sonne, Mond und Sterne (nem.) – napev iz nemačke dečje igre

nalik igri žmurke, u kojoj jedno dete (Sonne tj. Sunce) ima zadatak da uhvati drugu
decu (Sterne tj. zvezde) i da ih odvede u „kuću” ili prostor za čuvanje, obično oko
ulične lampe (Laterne tj. svetiljka, lampa), odakle ih može izbaviti samo dete koje
igra ulogu „Meseca” (Mond).
467 Peterkirhe – Crkva Svetog Petra.
 „Hoćeš li? Hoćeš li?”
„Nisam baš toliko debeo –”
„Jesam vam rekao da će se neko pojaviti.”
„I viši, takođe.”
„ – mačekajmalo, hoću li šta?”
„Da sutra budeš Plehazunga.”
„Molim te.”
Budući mekušac ovih dana, Slotrop popušta. Podižu ga sa njegove
travnate postelje i vode do gradske kuće. U podrumu se nalaze kostimi
i rekviziti za Schweinheldfest 468 – štitovi, koplja, kacige sa rogovima,
čupave životinjske kože, drveni Torovi čekići i deset stopa dugačke
munje prekrivene zlatnim listićima. Kostim svinje je pomalo
zastrašujući – ružičasta, plava, žuta, jarke drečave boje, svinja u stilu
nemačkog ekspresionizma, spolja plišana, iznutra postavljena slamom.
Čini se da mu savršeno pristaje. Hmm.
Gomila okupljena narednog jutra oskudna je i mirna: starci i deca,
uz nekoliko nemih veterana. Vikinški napadači su svi deca, kacige im
padaju preko očiju, plaštovi im se vuku po zemlji, štitovi su veliki kao
i oni sami, a oružje je dvaput veće. Ogromne slike Plehazunge sa belim
noćnim frajlama i crvenim i plavim različcima upletenim u okvire od
žičane mreže stoje svuda po trgu. Slotrop čeka sakriven iza Rolanda,
jednog prilično ozbiljnog primerka izbuljenih očiju, kovrdžave kose i
uskog struka. Slotropu je pridružen arsenal vatrometa i pomoćnik Fric,
koji ima negde oko osam godina, i pljunuti je Vilhelm Buš. Slotrop je
malo nervozan, budući nenaviknut na festivale u slavu svinje heroja.
No Fric je stara kuka, i domišljato je poneo sa sobom glazirani vrč
nekakvog tečnog oštećenja mozga aromatizovanog mirođijom i
korijanderom, destilovanog, ukoliko Haferschleim nema posve drugo
značenje, od ovsene kaše.
„Haferschleim, Fric?” Uzima još jedan gutljaj, zažalivši što je
uopšte i pitao.
„Haferschleim, ja.”
„E pa, bolje Haferschleim nego ništa, ho, ho. ...” Šta god to bilo,
čini se da ima veoma brzo dejstvo na nervne centre. Kad su se svi
Vikinzi, praćeni svečanim limeno-duvačkim koralom u izvedbi

468 Schweinheldfest (nem.) – fešta u čast Svinje heroja.

lokalnog orkestra, puhćući uspentrali do kipa, zbili redove i zahtevali
predaju grada, Slotrop otkriva da mu mozak ne radi baš uobičajeno
oštro. Što je i trenutak u kojem je Fric kresnuo šibicu i nastao je pravi
pakao, rakete, rimske sveće, vetrenjače, i – PLEHHHAZUNNGGA!
ogromno punjenje baruta izbacuje ga uz eksploziju na čistinu, oprljivši
mu dupe, odstranivši mu zavojiti vrh repa. „Oh, da, tako je, ovaj...”
Teturajući se, široko se cereći, Slotrop urla svoj tekst: „Ja sam gnev
Donarov – i danas ćete mi vi biti nakovanj!” I svi se dadoše u dobru
staru bučnu jurnjavu kroz ulice, praćeni kišom belih cvetova, malom
decom što skiče, sve do vode, gde svi počinju da se prskaju i međusobno
potapaju. Stanovnici grada donose pivo, vino, hleb, sveži sir, kobasice.
Zlatnosmeđe palačinke od krompira se cede dok ih vrele vade iz ulja
što se puši u crnim tiganjima nad malim tresetnim vatrama. Devojke
počinje da miluju Slotropovu njušku i plišana bedra. Grad je spasen na
još godinu dana.
Miran, pijani dan, ispunjen muzikom, mirisom slane vode,
močvare, cveća, prženog luka, prolivenog piva i sveže ribe, dok iznad
mali oblaci boje mraza plove preko plavog neba. Povetarac je dovoljno
prohladan da se Slotrop ne znoji u svom svinjskom kostimu. Svuda duž
obale plavosiva šuma diše i svetluca. Bela jedra isplovljavaju na more.
Slotrop se vraća iz smeđe stražnje sobe kafea što miriše na lule i
kupus, iz jednosatne igre čekića i nakovnja sa – san svakog dečaka –
DVE krepke mlade dame u letnjim haljinama i cipelama drvenih
potplata, i vidi da je svetina počela da se koagulira u skupine od po troje
ili četvoro. Oh, dođavola. Ne sada, ma daj. ... Osećajući bolno stezanje
u čmaru, glave i stomaka naduvenih od ovsene kaše i letnjeg piva,
Slotrop seda na hrpu mreža i trudi se, slaba vajda, da se natera na oprez.
Ovi mali vrtlozi što se pojavljuju u svetini ovde obično upućuju na
crno tržište. Trava paranoje počinje da cveta, vojničkizelena, usred vrta
i podnevnog mira. Poslednji u svojoj lozi, a koliko je samo duboko pao
– nijedan drugi Slotrop nikada nije osećao toliki strah u prisustvu
Trgovine. Novine su već raširene na kaldrmi da bi kupci na njih mogli
istresti konzerve kafe da se uvere da je sve to „prava kafa” a ne samo
tanki sloj povrh zamene za kafu. Zlatni satovi i prstenje izranjaju naglo,
suncem osvetljeni, iz prašnjavih džepova. Cigarete munjevito idu iz
ruke u ruku među mlitavim, prljavim i bezvučnim rajh markama. Deca
se igraju pod nogama dok odrasli trguju, na poljskom, ruskom,
severnobaltičkom, niskonemačkom. Ima ovde nečeg od onog stila
raseljenih lica, nečeg pomalo bezličnog, samo u prolazu, trgujemo
usput, u pokretu, gotovo uzgred budi rečeno... odakle su se svi oni
stvorili, ovi sivi preprodavci, kakve li su ih sene u udobnosti dana
skrivale?
Materijalizujući se iz svoje sopstvene čudne kancelarijske tišine,
sada se pojavljuju policajci, dva crno-bela šarabana 469 puna
plavozelenih uniformi, belih traka na rukavima, malih panama šešira sa
oznakama u vidu sunčevih zraka, pendreka već isukanih, poput crnih
dildoa u nervoznim rukama, što podrhtavaju, spremni za akciju. Vrtlozi
u gomili se brzo razilaze, nakit uz zveket pada po pločniku, cigarete se
razbacuju i gnječe pod nogama civila u stampedu, među netom nastalim
smećem od ručnih časovnika, ratnih odlikovanja, svilenih tkanina,
svežnjeva novčanica, krompira ružičaste kore čija sva okca zapanjeno
zure, rukavica dužine do lakta od jagnjeće kože izuvijanih prstiju što se
hvataju za nebo, razbijenih sijalica, pariskih papučica, zlatnih ramova
za fotografije sa uramljenim mrtvim prirodama kaldrme, prstenja,
broševa, niko ništa od toga neće priznati za svoje, svi su sada
prestrašeni.
Nije ni čudo. Policajci se bacaju na razbijanje ovog skupa onako
kako mora da su se obračunavali sa antinacističkim uličnim akcijama
pre Rata, ulećući, mmm ja, s tim savitljivim palicama, očiju naviknutih
da opažaju i najmanju mogućnost pretnje, mirišući na kožu, na kiselost
vunenih pazuha sopstvenog straha, preskačući sitnu decu po troje
odjednom, pretresajući devojke, stare ljude, terajući ih da izuju i istresu
čak i čizme i donji veš, ubadajući palicama i lupajući neumorno kroz
uplakanu decu i žene što vrište. Ispod efikasnosti i zluradosti krije se
nostalgija za starim danima. Ratne godine mora da su bile mršave u
smislu kontrole mase, najbolje što ste dobijali bila su ubistva i manji
prekršaji, jedan po jedan osumljičeni. No sada, kada je trebalo štititi
Belo tržište, evo ponovo ulica punih tela što čeznu za tim erste
Abreibung 470, i možete se kladiti da je murija zadovoljna.
Trenutno pojačanje im daju Rusi, tri kamiona puna mladih Azijata
u radnim uniformama koji, kako se čini, ne znaju gde se nalaze, tek
poslatih iz nekog jako hladnog mesta, daleko na istoku. U svojim
oklopima sa prorezima nalik ragbistima što stupaju na teren formiraju
red i počinju da raščišćavaju ulicu potiskujući svetinu ka vodi. Slotrop

469 Šaraban (fr. char-à-banc) – prvobitno vrsta konjskih kola, a kasnije motorizovanih
kola, obično bez krova, sa nizovima klupa na kojima sede putnici, namenjen prevozu
veče grupe ljudi, koja se smatra pretečom današnjeg autobusa.
470 Erste Abreibung (nem.) – ovde u značenju „prvo prebijanje”.
se zatekao baš u središtu svega toga, i sada posrće dok ga guraju
unatrag, svinjska maska mu skriva polovinu vidnog polja, i trudi se da
zakloni koga stigne – nekoliko dece, neku staricu koja je ranije
užurbano sklanjala pamučno platno na metar. Prvi udarci palica padaju
mu po slamnatom punjenju na stomaku i ni ne oseti ih naročito. Civili
padaju svuda oko njega, no Plehazunga ne posustaje. Jesu li događaji
od jutros bili tek kostimirana proba? Da li se od Slotropa očekuje da
sada odbije napade stvarnih stranih napadača? Neka sitna devojčica mu
se grčevito drži za nogu i sigurnim glasom uzvikuje ime
Schweinhelda 471. Neki posedeli stari policajac, sa godinama udobnog
života na domaćem frontu i primanja mita ispisanim na licu, prilazi i
zamahuje palicom ka Slotropovoj glavi. Svinjski heroj izbegava udarac
i šuta ga onom slobodnom nogom. Dok se policajac presamićuje, pola
tuceta civila uz urlik skače na njega, oslobađajući ga šešira i pendreka.
Suze, osvetljene suncem, cure mu iz uglova smežuranih očiju. U tom
trenutku se odnekud začu pucnjava, svi paniče, povlače Slotropa gotovo
ga potpuno oborivši s nogu, a dete što mu je visilo oko noge je otrgnuto
i zauvek izgubljeno u toj jurnjavi.
Izlaze iz ulice na kej. Policija više ne udara ljude već su počeli da
podižu plen sa tla, no sada uleću Rusi, među kojima je značajan broj
onih koji gledaju ravno u Slotropa. Na svu sreću, jedna od devojaka iz
kafea se sada pojavljuje, uzima ga za ruku i povlači sa sobom.
„Raspisana je poternica za tobom.”
„Šta je raspisano? Sasvim im dobro ide i bez papirologije.”
„Rusi su pronašli tvoju uniformu. Misle da si dezerter.”
„U pravu su.”
Ona odvodi Slotropa svojoj kući, sve tako u svinjskom kostimu.
Nije čuo kako se zove. Oko sedamnaest joj je godina, lepa je, mladog
lica, lako ju je povrediti. Leže iza od sperme požutelog čaršava
prikucanog za tavanicu, priljubljeni jedno uz drugo na uskom krevetu
lakiranih nožica. Njena majka ljušti belu repu u kuhinji. Njihova dva
srca tuku, njegovo zbog opasnosti u kojoj se nalazi, njeno zbog njega.
Priča mu kako su njeni roditelji živeli, otac štampar, oženio se još dok
je bio kalfa, godine lutanja su mu se sad popele na deset, ni reči o tome
gde je još od ‘42, kad im je stigla poruka iz Nojkelna, gde je prespavao
kod prijatelja. Uvek je postojao neki prijatelj, bog zna u koliko je
stražnjih prostorija, skladišta, štamparija proveo po jednu noć, drhteći
471 Schweinheld (nem.) – svinja heroj.
umotan u stare brojeve časopisa Di velt um montag 472, barem u
nekakvom skloništu, kao i svi u Buchdrucherverbandu 473, često uz
poneki obrok, gotovo sigurno neku vrstu nevolje sa policijom ako bi
boravak predugo potrajao – bio je to dobar sindikat. Očuvali su
nemačku radničku socijalističku tradiciju, nisu pošli za Hitlerom
premda su mu se svi ostali sindikati polako priklanjali. Ovo budi
Slotropove sopstvene nade u moć Reči, Reči što postade štamparevo
mastilo, što postoji uz ta antitela i gvožđem okovani dah u krvi dobrog
čoveka, premda će Svet za njega uvek biti Svet ponedeljkom, sa onom
svojom hladnom odsecajućom ivicom, što odseca svaku slabašnu
iluziju utehe koju buržoazija uzima za stvarnu... da li je štampao letke
koji su govorili protiv ludila njegove zemlje? da li su ga hapsili, tukli,
ubili? Ima njegovu fotografiju sa odmora, na nekom mestu bavarskom,
vodopadnom, belih vrhova, osunčano i bezvremensko lice, tirolski
šešir, tregeri, stopala večito spremih da se daju u trk: prizor je
zaustavljen, sačuvan ovde, to je jedini način da ga sačuvaju, dok trči iz
sobe u sobu kroz svoja hladna crvena predgrađa, od jedne do druge noći
slobodnih zidara... njihov prikriveni, nerazumljivi običaj da uveče ili u
slobodno poslepodne dođu da proučavaju Ax-ove i Ay-e njegovog
lutalačkog duha, u pokretu – da proučavaju kako se menjao unutar kao
nož oštrog zatvaranja blende, šta li je to mogao čuti u vodi, što teče
poput njega zauvek, u izgubljenoj tišini, iza njega, već iza njega.
Čak i sada, dok leži kraj neznanca prerušenog u svinju, njen je otac
leteći element Slotropa, ili svakog ko je tu ležao pre njega, u stanju
mirovanja, i slušao isto obećanje: „Poći ću s tobom bilo kuda.” On ih
vidi kako koračaju kraj pruge, vidi borove na dugačkim kosim
planinama svuda oko njih, jesenju svetlost sunca i hladne, purpurne
kišne oblake, sredinu poslepodneva, njeno lice naspram nekakve visoke
betonske strukture, svetlost betona spušta joj se ukoso duž obe strane
jagodica, stapajući joj se s kožom što se stapa sa njenom sopstvenom
svetlošću. Njena nepomična figura iznad njega u crnom kaputu, plave
kose naspram neba, on sam na vrhu metalnih merdevina u železničkom
depou, gleda naviše u nju, a svi njihovi svetlucavi čelični putevi
ukrštaju se ispod i postepeno gube u svim krajevima Zone. Oboje u
begu. To je ono što ona želi. No Slotrop želi samo da leži mirno, uz
njene otkucaje srca, neko vreme... nije li to želja svakog paranoika? da
usavrši metode nepomičnosti? No oni dolaze, jednu po jednu kuću sve

472 Die Welt am Montag (nem.) – berlinski nedeljnik.

473 Buchdrucherverband (nem.) – sindikat štampara.
su bliži, traže svog dezertera, i Slotrop je taj koji mora da pođe, ona je
ta koja mora da ostane. Na ulicama zvučnici, zujeća metalna grla,
obznanjuju rano povečerje večeras. Iza nekog prozora u gradu, u nekom
krevetu, već krstareći rubovima polja sna, leži dete za koje taj metalni
glas stranog naglaska predstavlja znak noćne bezbednosti, deo divljih
livada, kiše na moru, pasa, mirisa kuvanja što dopire kroz nepoznate
prozore, prašnjavih zemljanih česta... deo ovog nepovratnog leta. ...
„Nema meseca”, šapuće ona, trgnuvši pogled za tren u stranu, no ne
odvraćajući ga.
„Koji je najbolji način da se izađe iz grada?”
Ona ih zna na stotinu. Njegovo srce, njegovi vrhovi prstiju bole od
srama. „Pokazaću ti.”
„Ne moraš.”
„Želim.”
Njena majka Slotropu daje par tvrdih kiflica da ih sakrije unutar
kostima svinje. Dala bi mu i neku drugu odeću, ali svu odeću njenog
supruga su na pijaci trampili za hranu. Njegova poslednja slika nje
uramljena je svetlošću njene kuhinje, kroz prozor, zlatna žena što čili,
glave pognute nad šporetom na kojem tinja jedna jedina ringla, sa
cvetnim tapetama tamnonarandžaste i crvene boje iza njenog
odvraćenog lica.
Kćerka ga vodi preko niskih kamenih zidova, duž odvodnih jaraka
i kroz kanale, ka jugozapadu, ka predgrađu grada. Daleko iza njih sat
na Peterskirhe otkucava devet, dok nevideći Roland ispod njega i dalje
gleda preko trga. Beli cvetovi padaju, jedan po jedan, sa slika
Plehazunge. Dimnjaci elektrane se uzdižu, utvarni, bez dima, naslikani
na nebu. Izvan grada škripi vetrenjača.
Gradska kapija je visoka i tanana, sa stepenicama na vrhu koje
nikuda ne vode. Put iz grada vijuga kroz prolaz u vidu šiljatog luka i
gubi se u noćnim livadama.
„Želim da pođem s tobom.” No ne pomera se da zajedno sa njim
zakorači kroz luk.
„Možda ću se vratiti.” Nije to laž lutalice, oboje su uvereni da će se
neko vratiti, sledeće godine, negde u ovo vreme, možda za sledeći
Schweinheld, neko dovoljno sličan... i čak i ako ime i dosije nisu
identični, e pa, ko još veruje u te stvari? Ona je štamparevo dete,
poznaje taj medij, čak je od njega naučila i kako da rukuje štamparskom
presom, i to prilično dobro, kako da složi red i da ga odštampa, „Ti si
majska buba”, šapuće ona i ljubi ga u znak pozdrava, i stoji dok ga
posmatra kako odlazi, šmrcava nepomična devojka u kecelji i
vojničkim čizmama kraj usamljene kapije. „Laku noć. ...”
Krotka devojko, laku noć. Šta on može da joj ponudi osim poslednje
fotografije svinje u kostimu, što teško korača, što se stapa sa zvezdama
i gomilama drva, nečega što može staviti kraj onog snimka oca iz
detinjstva? On otelovljuje beg iako nije srcem u tome, no ipak je izgubio
sposobnost ostanka. ... Laku noć, povečerje je, vrati se unutra, natrag u
svoju sobu... laku noć. ...
On se drži otvorenog prostranstva, spava kad je preumoran da
korača, slama i pliš ga štite od hladnoće. Jednog se jutra probudio u
udubljenju između zasada bukava i nekog potoka. Sunce tek što izlazi i
jezivo je hladno, i učini mu se da oseti kako ga topao jezik grubo liže
po licu. Gleda ravno u njušku druge svinje, veoma debele i ružičaste
svinje. Ona grokće i prijateljski se smeši, trepćući dugačkim
trepavicama.
„Čekaj. Šta kažeš na ovo?” On stavlja masku svinje. Ona za
trenutak zuri, zatim mu se približava i ljubi ga, njuškom u njušku. Sa
oboje kaplje rosa. On polazi za njom dole ka potoku, ponovo skida
masku i pljuska se vodom po licu dok ona pije kraj njega, srčući,
spokojno. Voda je bistra, živahno teče, hladna. Okrugli kamenčići se
sudaraju u strujanju. Zvuk koji odjekuje, muzika. Vredelo bi da može
da sedi dan i noć, neprekidno, i da sluša te zvuke vode i kamenčića. ...
Slotrop je gladan. „Hajde. Moramo da nađemo doručak.” Kraj
jezerceta u blizini neke farme svinja pronašla je drveni kolac zariven u
zemlju. Počinje da njuška oko njega. Slotrop šutira u stranu rastresitu
zemlju i otkriva naslagu cigala ispod koje se nalazi krompir pohranjen
tu prošle godine. „Baš lepo za tebe” govori dok se ona prilježno baca
na jelo, „ali ja to ne mogu da jedem.” Nebo svetluca na mirnoj površini
vode. Čini se da unaokolo nema nikoga. Slotrop odlazi da baci pogled
na farmu. Visoke bele tratinčice rastu svuda po dvorištu. U prozorima
zasvođenim slamom, gore na spratu, mrak je, dim ne izlazi kroz
dimnjake. No u kokošinjcu iza kuće ima života. On podiže krupnu
debelu belu kokošku sa gnezda, oprezno pruža ruku ka jajima – PLJAS
obuzima je jarost, pokušava da mu kljucanjem otkine ruku, prijatelji joj
pritiču u pomoć od spolja, nadižući užasnu galamu, dok je kokoška
uspela da provuče krila kroz proreze između drvenih letvica tako da ne
može da se vrati natrag, a suviše je debela od krila naniže da bi uspela
da izvuče i ostatak tela napolje. I tako visi, mlatarajući krilima i krešteći,
dok Slotrop grabi tri jajeta, a zatim pokušava da joj ugura krila natrag u
kokošinjac. Ovo je naporan i uznemirujući zadatak, naročito zato što
još i čuva jaja da ne padnu. Petao stoji na pragu i urla Achtung, Achtung,
disciplina u njegovom haremu je otišla dođavola, bučne bele
uskovitlane kokoške bezglavo trče unutra po kokošinjcu, a krv curi sa
Slotropa na pola tuceta mesta.
Zatim čuje lavež psa – vreme je da digne ruke od ove kokoške –
izlazi napolje i spazi gospođu u uniformi pomoćne službe Vermahta na
trideset metara od njega kako podiže sačmaru, a pas juri ka njemu
režeći, iskeženih zuba, pogleda uperenog u Slotropovo grlo. Slotrop
zamiče za kokošinjac baš dok puška ispaljuje gromki pucanj za dobro
jutro. Upravo tada se pojavljuje svinja i uspeva da otera psa. Njih dvoje
odlaze, jaja ušuškanih u masku svinje, dok žena viče za njima, kokoške
prave gužvu, svinja galopira uz Slotropa. Čuje se poslednji pucanj iz
sačmare, no tada su već van domašaja.
Negde oko milju dalje zaustavljaju se da Slotrop doručkuje. „Dobra
predstava”, prijateljski tapše svinju. Ona leže da dođe do daha i
posmatra ga kako jede sirova jaja i puši polovinu cigarete. Zatim
ponovo kreću.
Uskoro su počeli da skreću ka moru. Izgleda da svinja zna kuda se
zaputila. Daleko, na drugom putu, u vazduhu visi veliki oblak prašine
što se polako vuče ka jugu, možda ruska konjička povorka. Poletarci-
rode oprobavaju svoja krila nad stogovima sena i livadama. Vrhovi
krošnji usamljenog drveća su nejasne mrlje zelene, kao da ih je slučajno
razmazao neki rukav. Smeđe vetrenjače okreću se na horizontu, tamo
preko milja i milja slamom poškropljene crvene zemlje.

Svinja je saputnik veseo,

Vepar, krmača, nazime, il’ prase malo –
Svinja je sreća da ti da vetar u leđa,
Pa makar se oko tebe sve srušilo i palo.
Kad te nagaze, istuku il’ sprže,
Kad se okrene protiv tebe svako,
Izdati te mogu mačak i pas,
Al’ pogrešiti nećeš sa svinjom nikako,
Pogrešiti nećeš sa svinjom nikako!
 Do mraka su već zašli na šumovit teren. Magla se zadržava u
udolinama. Izgubljena nepomužena krava se žali negde u tami. Svinja i
Slotrop su se smestili da počinu među borovima debelo posutim
komadima folije, oblakom britanskih prozora bačenih da nasamare
nemačke radare tokom nekog davnog napada, čitavom šumom
novogodišnjih jelki, sa šljokičastim ukrasnim trakama što lelujaju na
vetru, odbijaju svetlost zvezda, tihim, ledeno hladnim šumskim
požarom što se divlje prenosi sa krošnje na krošnju akerima iznad
njihovih glava čitave noći. Slotrop se neprekidno budi i zatiče svinju
ušuškanu u postelju od borovih iglica kako pazi na njega. Nije to zbog
opasnosti, niti iz nemira. Možda je odlučila da je Slotropu potrebno da
neko pazi na njega. Pod svetlošću folije veoma je glatka i konveksna,
čekinje joj deluju glatko poput paperja. Pohotne misli probijaju se
Slotropu u svest, mala osobenost, znate, hehheh, ništa s čim ne može da
izađe na kraj. ... Zaspali su pod okićenim drvećem, svinja kao lutajući
istočnjački magus, Slotrop u svom kostimu kao kitnjasti poklon što čeka
na jutro i neko dete da ga uzme.
Narednog dana, oko podneva, ušli su u grad koji polako kopni, sam
na obali Baltika, grad što iščezava usled odsustva dece. Natpis nad
gradskom kapijom, ispisan pregorelim sijalicama i praznim sijaličnim
grlima, glasi CVOLFKINDER. Veliki točak koji dominira panoramom
što se vidi kilometrima izvan grada naginje se pomalo iskrivljeno,
sumorna stara guvernanta, dok sunce pada na dugačke pritke rđe, a nebo
se bledo vidi kroz gvozdenu rešetku što baca svoju dugačku izuvijanu
senku preko peska u more boje šljive. Vetar zavija kroz sale i kuće bez
vrata.
„Frida.” Neki glas doziva iz plave senke iza zida. Grokćući,
osmehujući se, svinja stoji na mestu – vidi koga sam dovela kući. Ubrzo
se neki mršavi, pegavi čovek, plavokos, gotovo ćelav, pojavljuje na
suncu. Bacivši pogled na Slotropa, plahovit, pruža ruku da počeše Fridu
iza ušiju. „Ja sam Pekler. Hvala vam što ste je doveli natrag.”
„Ne, ne – ona je dovela mene.”
„Da.”
Pekler živi u podrumu gradske kuće. Kafa mu se greje na šporetu
naloženom naplavljenim drvetom.
„Igrate li šah?”
Frida kibicuje. Slotrop, koji igra rukovodeći se više praznoverjem
nego strategijom, opsednut je pokušajima da zaštiti svoje konje,
Skakača i Skakača – spreman je da izgubi bilo koju drugu figuru, ne
razmišlja više od jednog ili dva poteza unapred, ako i toliko, na smenu
zapada u dugačka letargična povlačenja i nalete idiotskih uzbudljivih
nasumičnih poteza zbog kojih se Pekler mršti, ali ne zabrinuto. Negde
baš kad je izgubio kraljicu: „Kaaaaži, čekajmalo, jesi li rekao Pekler?”
Cap čovek vadi „luger” veliki kao kuća – stvarno brz momak – čija
je cev uperena pravo Slotropu u glavu. Za trenutak Slotrop, u svom
svinjskom kostimu, misli da Pekler misli da se on, Slotrop, malo ludirao
sa Prasicom Fridom, i da će sada uslediti kao puška brzo, odnosno kao
„luger” brzo, venčanje – zapravo fraza svoje korito tebi predajem mu je
upravo sinula u umu kad je shvatio da Pekler zapravo izgovara: „Bolje
da odeš. Još svega dva poteza i svakako bih te sredio.”
„Pusti me da ti barem ispričam svoju priču”, trtlja što brže može o
informacijama iz Ciriha među kojima se nalazi i Peklerovo ime, o
rusko-američko-herero potrazi za S-Gerätom, pitajući se u
međuvremenu, u nekakvom paralelnom razmišljanju, nije li onaj Oberst
Encijan bio u pravu što je u Zoni otišao među urođenike – počinješ da
dobijaš svakakve ideje, fiks-ideje i pomalo, ovaj, erotske zamisli o
Sudbini, je li tako, Slotrope? eh? u mislima prolazi putanjom kojom ga
je Prasica Frida dovela, pokušavajući da se seti račvanja na kojima su
mogli krenuti drugim pravcem. ...
„Schwarzgerät”, odmahuje Pekler glavom. „Ne znam šta je to.
Nikada se nisam za to interesovao. Je li to zaista sve za čim tragaš?”
Slotrop razmišlja o ovome. Njihove šoljice za kafu upijaju sunčevu
svetlost sa prozora i odbacuju je na tavanicu, lelujave elipse plavičaste
svetlosti. „Ne znam. Tu je i ta neka lična veza sa Imipoleksom G. ...”
„To je aromatizovani poliimid”, Pekler vraća pištolj natrag u
košulju.
„Pričaj mi o tome”, veli Slotrop.
Hoće, ali tek nakon što mu je ponešto ispričao o svojoj Ilse i njenim
letnjim dolascima, dovoljno da Slotropa opet zgrabe za potiljak i nabiju
ga uz Bjankino mrtvo telo. ... Ilse, začeta na srebrnoj i pasivnoj slici
Grete Erdman, Bjanka, začeta tokom snimanja baš te scene koja je
Pekleru bila u mislima dok je izbacivao tu fatalnu količinu sperme –
kako da njih dve ne budu isto dete?
Ona je i dalje uz tebe, premda ju je teže videti ovih dana, gotovo je
nevidljiva poput čaše limunade u sobi u suton... ipak je ovde, hladna i
kisela i slatka, čeka da bude progutana pa da ti dotakne najdublje ćelije,
da dela među najtužnijim tvojim snovima.

□ □ □ □ □ □ □

P ekler je uspeo da mu nešto malo ispriča o Laslu Jamfu, no neprestano

skreće na temu filmova, nemačkih filmova za koje Slotrop nikada nije
ni čuo, a kamoli gledao... da, evo nekakvog filmskog fanatika, bez
sumnje – „Na Dan D 474„, priznaje on, „kad sam čuo generala
Ajzenhauera na radiju kako objavljuje invaziju na Normandiju, mislio
sam da je to zapravo Klark Gejbl, jesi li ikada primetio? glasovi su im
identični. ...”
U poslednjoj trećini njegovog života, Lasla Jamfa je zahvatilo –
tako se činilo onima koji su iz drvetom obloženih predavaonica gledali
kako mu se očni kapci polako mreškaju, kako mu mrlje i bore
preplavljuju lik, dezintegrišući ga u starost – nekakvo neprijateljstvo,
čudnovato lična mržnja prema kovalentnoj vezi. Nekakvo ubeđenje da
se, da bi sintetika uopšte imala budućnost, ta veza mora unaprediti –
„prevazići” kako su neki studenti čak shvatili. To što je nešto toliko
promenljivo, toliko slabo, kao što je deljenje elektrona među atomima
ugljenika ležalo u osnovi života, njegovog života, Jamfu je delovalo kao
kosmičko poniženje. Deljenje? Koliko je samo jača, koliko trajnija bila
jonska veza – u kojoj se elektroni nisu delili, već uzimali. Grabili! i
zadržavali! polarizovali u plus i minus, ti atomi, bez ikakvih
dvosmislenosti... kako je samo počeo da voli tu jasnoću: koliko je bila
stabilna ta mineralna tvrdoglavost!
„Koliko god da zagovaramo Razum”, rekao je Peklerovoj grupi na
T.H., „koliko god da zagovaramo umerenost i kompromis, ipak i dalje
postoji lav. Lav u svakome od vas. On je ili ukroćen – pomoću previše
matematike, pomoću detalja nacrta, pomoću poslovnih procedura – ili
ostaje divlji, kao večni predator.”

474Dan D – iako u vojnoj terminologiji Dan D označava svaki početak vojne

operacije, ovde se misli na Dan D u Drugom svetskom ratu, 6. 6. 1944. godine,
odnosno „Operaciju Neptun”, kada je iskrcavanjem savezničkih snaga u Normandiji,
u okviru „Operacije Overlord” ili bitke za Normandiju, započelo oslobađanje
zapadnog dela Evrope od nacističkih snaga.
 „Taj lav ne poznaje istančanost i polovična rešenja. On ne prihvata
deljenje kao osnovu bilo čega! On uzima, on zadržava! On nije
boljševik, niti Jevrejin. Od njega nikada nećete slušati o relativnosti. On
želi ono što je apsolutno. Život i smrt. Pobedu i poraz. Ne primirja ili
dogovore, već radost skoka, urlika, krvi.”
Ako je ovo bila nacional-socijalistička hemija, krivo je bilo ono
nešto-u-vazduhu, cajtgajst. Razume se, krivite to. Profesor doktor Jamf
nije bio imun. Nije to bio ni njegov student Pekler. No za vreme
inflacije i krize Peklerovoj predstavi o „lavu” pridruženo je ljudsko lice,
filmsko lice, naturlich, lice glumca Rudolfa Klajn-Rogea, kojeg je
Pekler obožavao i poput kojeg je želeo da bude.
Klajn-Roge je odnosio zgodne glumice na krovove još dok je King
Kong bio na sisi, bez ikakvih značajnijih motoričkih sposobnosti.
Odnosno, barem jednu glumicu, Brigite Helm, u filmu Metropolis.
Sjajan film. Upravo je to bio svet o kojem je Pekler, a očigledno i
popriličan broj drugih, sanjao u ono vreme, Korporativna Grad-država
u kojoj je tehnologija bila izvor moći, u kojoj je inženjer blisko
sarađivao sa administratorom, u kojoj su narodne mase dirinčile daleko
od očiju i duboko pod zemljom, i u kojoj se vrhunska vlast nalazila u
rukama jednog vođe na samom vrhu, očinske i dobrohotne i pravične
figure, koji je nosio veličanstvena odela i čijeg imena Pekler nije mogao
da se seti, budući suviše opčinjen Klajn-Rogeom koji je igrao ludog
izumitelja, onakvog – kakav su Pekler i njegove kolege pod Jamfom
čeznuli da budu – nezamenljiv onima koji su upravljali Metropolisom,
a ipak, na kraju, neukrotivi lav koji bi bio u stanju da dopusti da sve to
propadne, devojka, Država, narodne mase, on sam, samo da potvrdi
svoju sopstvenu realnost naspram svih njih jednim poslednjim skokom,
praćenim urlikom, sa krova na ulicu. ...
Interesantna snaga. Šta god bilo to što su istinski vizionari nalazili
u čvrstom muzičkom registru tih dana i gradskih ulica, šta god da je
Kete Kolvic 475 videla a što je nagnalo njenu mršavu Smrt da zaskače
Svoje žene od straga, a njih da to toliko vole, tu i tamo je, kako se činilo,
dotaklo i Peklera, za vreme njegovih dubljih zadiranja u Mare
Nocturnum 476. Pronašao je zadovoljstvo pomalo nalik brijaču što mu
klizi preko kože i nerava, od glave do pete, u ritualnim predavanjima

475 Kete Kolvic (Käthe Kolhviz, 1867-1945) – nemačka slikarka i grafičarka koja je
obrađivala teme vezane za gradski proleterijat i čiji je umetnički izraz prožet
političkim tendencijama angažovane umetnosti.
476 Mare Nocturnum (lat.) – noćno more.
Gospodaru ovog noćnog prostora i njega samog, tom muškom
otelotvorenju tehnologije koji je prigrlio moć ne zarad njene društvene
upotrebe već isključivo zarad tih prilika za predaju, lično i mračno
prepuštanje Praznini, toj predivnoj i vrištećoj propasti. ... Zapravo, Atili
Biču Božjem, koji je na zapad došao iz stepa da razbije tu dragocenu
strukturu magije i incesta što je na okupu držala kraljevstvo Burgunda.
Pekler je te noći bio umoran, čitavog je dana tragao za ugljem.
Neprekidno je tonuo u san i budio se, ugledavši prizore koje čitavih pola
minuta nije uspevao da rastumači – krupni kadar nekog lica? šuma?
krljušti Zmaja? prizor iz bitke? Često bi se za taj prizor ispostavilo da
je Rudolf Klajn-Roge, drevni orijentalni tanatomanijak Atila, obrijane
glave sa izuzetkom perčina na vrhu, ućebane brade, što besni uz
razmetljive pokrete i te ogromne sumorne oči. ... Pekler bi ponovo
utonuo u san uz nalete uništavajuće lepote koje su njegovi snovi mogli
da iskoriste, izgovarajući varvarske grlene glasove umesto nemih usta,
privodeći Burgunde nečemu nalik krotkosti, nalik sivilu izvesnih
skupina u pivnicama još u vreme T.H. ... i ponovo bi se budio – to je
trajalo satima – da zatekne dalji napredak pokolja, paljenja i razbijanja.
...
Dok su se vraćali kući, supruga bi Pekleru zvocala što je zadremao,
ismevala bi njegovu inženjersku predanost uzroku-i-posledici. Kako da
joj kaže da su dramske poveznice stvarno bile tu, u njegovim snovima?
Kako da joj bilo šta kaže?
Klajn-Rogea pamte najviše po njegovoj ulozi dr Mabuzea. Trebalo
je da odmah pomislite na Huga Stinesa, neumornog delatelja koji je
stajao iza prizora navodne Inflacije, navodne istorije: na kockara,
finansijskog čarobnjaka, arhigangstera... sa nemirnim bürgerlich
ustima, čeljustima, grubim pokretima, prvim utiskom komične
tehnokratije... a ipak, kad bi ga zahvatio gnev što se probija ispod tog
racionalizovanog izgleda, dok bi mu se ledene oči pretvarale u prozore
u ogoljenu savanu, tada bi na površinu izronio pravi Mabuze, što vitalan
i ponosan stoji nasuprot sivim silama što ga okružuju, što ga guraju ka
propasti od koje je zasigurno znao da mu nema bega, u taj nemi pakao
pušaka, granata, ulica punih vojske što napada njegov štab, i njegovom
sopstvenom ludilu na kraju tajnog tunela. ... I ko bi ga drugi srušio nego
idol matinea, Bernhard Gecke 477 u ulozi državnog tužioca Fon Venka,

477Bernhard Gecke (nem. Bernhard Goetzke, 1884-1964) – nemački filmski glumac

koji je u periodu od 1917. do 1961. godine glumio u sto trideset filmova.
Gecke koji je igrao nežnu, setnu birokratsku Smrt u Der Müde Tod 478,
i ovde veran žanru, suviše krotak, suviše blag za iznurenu Groficu za
kojom je čeznuo – no Klajn-Roge je uskočio, isukanih kandži, nagnao
njenog ženskastog supruga na samoubistvo, nju zgrabio, bacio je na
svoj krevet, tu bezvoljnu, mlitavu kučku – uzeo je! dok je nežni Gecke
sedeo u svojoj kancelariji, među svojim papirima i epikurejcima –
Mabuze je pokušao da ga hipnotiše, da ga drogira, da ga bombama
raznese u njegovoj sopstvenoj kancelariji – ništa nije upalilo, svaki put
bi ga spasili ta velika vajmarska inercija, dokumenti, hijerarhije, rutine.
Mabuze je bio divljak i relikt, harizmatični bljesak koju nijedna „agfa”
ploča nedeljom poslepodne ne bi mogla da podnese, otisak kroz
namreškani rastvor bi se svaki put zažario do iste svepotiskujuće bele
boje (piscejske 479 dubine kojima je Pekler plovio i u snu i na javi, pod
njim prizori svakodnevne bede u doba Inflacije, redova, mešetara,
barenih krompira u posudi, tragajući samo pomoću škrga i trbuha –
nekakav usplahireni nagon ka mitu u koji čak i ne zna da li veruje – za
belom svetlošću, ruševinama Atlantide, nagoveštaja istinskijeg
kraljevstva). ...
Velegradski izumitelj Rotvang, kralj Atila, Mabuze der Spieler,
profesor doktor Laslo Jamf – sva njihova stremljenja išla su u istom
smeru,ka nekom obliku smrti za koji bi se moglo pokazati da sadrži
radost i otpor, ništa od one buržoaske geckeovske smrti,
samozavaravanja, zrelog prihvatanja, rođaka u salonu, znalačkih lica
koja deca uvek mogu da pročitaju. ...
„Imate dve mogućnosti”, uzviknuo je Jamf na svom poslednjem
predavanju te godine: napolju su bila cvetna milovanja vetra, devojke u
haljinama bledih boja, okeani piva, muški horovi snažno, dirljivo
uzneseni dok pevaju Semper sit inflores! 480 Semper sit in flo-ho-res...
„da ostanete u pozadini sa ugljenikom i vodonikom, da nosite svoju
etiku radničke klase svakog jutra u fabriku zajedno sa bezličnim
gomilama koje ne mogu da dočekaju da se sklone sa sunca – ili da
zađete dalje. Silicijum, bor, fosfor – oni mogu da zamene ugljenik, i
mogu da se vežu sa azotom umesto sa vodonikom – „nekolicina se ovde
stidljivo smejulji, što nije da vickasti stari pedagog i nije očekivao, neka
je uvek u cvatu: njegova uloga u tome što je Vajmarska republika

478 Der Müde Tod (nem.) – „Umorna smrt”, film Frica Langa iz 1921. godine, poznat i
pod nazivom „Sudbina”.
479 V. napomenu 48.
480 Semper sit in flores (lat.) – neka je uvek u cvatu. Stih iz himne Gaudeamus Igitur.
subvencionirala Azotni sindikat 481 „IG Farbena” bila je dobro poznata
– „da zađete dalje od života, ka neorganskom. Tu nema krhkosti, nema
smrtnosti – tu je Snaga, tu je ono Večno.” A zatim njegov dobro poznati
finale, dok briše C-H našvrljano na tabli i ispisuje, ogromnim slovima,
Si-N.
Talas budućnosti. No sam Jamf, začudo, nije krenuo napred. Nikada
nije sintetisao te nove neorganske prstenove ili lance koje je tako
dramatično proricao. Da li je jednostavno ostao u kalupu, dok
akademske generacije nadiru tik ispred njega, ili je znao nešto što
Pekleru i ostalima nije bilo poznato? Jesu li njegova podsticanja u sali
za predavanja predstavljala samo nekakvu ekscentričnu pošalicu?
Držao se C-H veze, a svoju je etiku radničke klase poneo sa sobom u
Ameriku. Pekler je posle Technische Hoshschule izgubio kontakt s njim
– kao i svi njegovi stari studenti. Sada je bio pod zlokobnim uticajem
Lajla Blanda, i ako je i dalje težio tome da izbegne smrtnost kovalentne
veze, činio je to na najmanje upadljiv način koji postoji.

□ □ □ □ □ □ □

Da se taj Lajl Bland nije priključio masonima, verovatno bi se i dalje

bavio onim svojim pokvarenim trikovima. Baš kao što na Svetu postoje
mašinerije posvećene nepravdi kao poduhvatu, tako postoje i, kako se
čini, odredbe koje će s vremena na vreme stvari dovesti u ravnotežu. Ne
baš u smislu poduhvata, no barem u opštem plesu stvari. Za masone se,
u tom plesu stvari, ispostavilo da su, kad je Bland bio u pitanju, upravo
od te fele.
Zamislite samo patnju tog prikana – ima toliko novca da ne zna šta
će s njim. Ne vredi ni da vičete: „Daj ga meni!” Dao vam ga je, premda
na zaobilazni način za čije bi vam rasplitanje bio potreban dobar istražni
sistem. Oh, i te kako vam ga je dao. Posredstvom „Instituta Bland” i
„Fondacije Bland” taj čovek drži svoje kandže zarivene duboko u
američku svakodnevicu još od 1919. Šta mislite, ko je zatajio onaj

481Azotni sindikat – odnosi se na veliko interesovanje „IG Farbena” za proizvodnju

sintetičkog azota koji bi se potom koristio u proizvodnji veštačkih đubriva i, kasnije,
eksploziva, koji je rastao tokom 1920-ih godina, da bi se pretvorio u monopol na
evropskom tržištu.
patent za karburator od stotinu milja po galonu, a? naravno da ste čuli
za tu priču – možda ste se čak i smejuljili zajedno sa potplaćenim
antropolozima koji su ga nazivali Mitom o automobilskom dobu ili
takvom nekakvom gluposti – e pa, ispostavilo se da je u pitanju stvar
koja zaista postoji, i upravo je Lajl Bland bio taj koji se isprsio za te
akademske kurve što se smejulje i dokumentovano lažu. Ili, šta kažete
na onu veliku reklamnu kampanju za fenciklidin iz tridesetih godina,
šta mislite ko je tu tesno sarađivao, kao ruka i rukavica (ili, što bi prostiji
svet rekao, kao penis i usta), sa FBI-jem? A sećate li se onih silnih šala
o momku-koji-odlazi-kod-lekara-jer-mu-se-ne-diže? Podmetnuo ih je
Bland, dabome – pola tuceta osnovnih varijacija, nakon što je sproveo
detaljne studije za Nacionalni istraživački savet koje su ukazivale na to
da neprihvatljivih 36 posto radno sposobnih muškaraca ne posvećuje
dovoljnu pažnju svojim kitama – nema tu dovoljno opsednutosti
genitalijama, što je podrivalo efikasnost onih organa koji su obavljali
stvarni posao.
Psihološke studije su, zapravo, postale Blandova specijalnost.
Njegovo zadiranje u podsvest Amerike iz perioda rane Depresije smatra
se klasikom i naširoko mu se pridaju zasluge za unapređenje
uverljivosti Ruzveltovog „izbora” 1932. godine. Premda su mnoge
njegove kolege smatrale da je poza mržnje prema FDR korisna, Bland
je bio previše ushićen da bi se time baktao. Za njega je FDR bio pravi
čovek: Harvard, obaveze prema svim vrstama novca, novog i starog,
proizvodima i maloprodaji, Harimanu i Vajnbergu: američka sinteza
koja se nikada ranije nije dogodila i koja je otvarala vrata za izvesne
velike mogućnosti – sve grupisane pod terminom „kontrola”, što je bila,
kako se činilo, privatna šifra – što su bliskije aspiracijama Blanda i
drugih. Godinu dana kasnije Bland se pridružio Poslovnom savetu koji
je osnovao Svoup iz „Dženeral Elektrika”, čije su zamisli u pogledu
„kontrole” bile bliske onima koje je imao Valter Ratenau iz nemačkog
„Dženeral Elektrika”. Čime god da se ovo Svoupovo savetodavno telo
bavilo, činilo je to u potaji. Niko nikada nije video njihova dokumenta.
A ni Bland nije imao nameru ikome išta da govori.
Zaboravio je, nakon Prvog svetskog rata, da treba da ostane u
drugarskim odnosima sa Kancelarijom za neprijateljsku imovinu.
Njihov je zadatak bio da se otarase konfiskovanih nemačkih kompanija
u Sjedinjenim Državama. Mnogo je novca sa Srednjeg Zapada bilo tu
umešano, zahvaljujući čemu se Bland upleo u Veliku fliper poteškoću,
a time i među masone. Izgleda da je, preko nečega što se zvalo
Hemijska fondacija – nazivi paravana su u ono vreme bili bez ikakvog
stila – Kancelarija za neprijateljsku imovinu Blandu prodala nekoliko
ranih patenata Lasla Jamfa, zajedno sa američkom podružnicom
nemačke firme „Gliterijus boje & lakovi”. Nekoliko godina kasnije,
tačnije 1925, dok su ga sastavljali, „IG” je otkupio 50 posto američkog
„Gliterijusa” od Blanda, koji se svojim delom ovog preduzeća služio
samo kao nosiocem patenta. Bland je dobio gotovinu, hartije od
vrednosti i većinski udeo u podružnici „Gliterijusa” u Berlinu kojom je
upravljao Jevrejin po imenu Pflaumbaum, dada, isti onaj Pflaumbaum
za kojeg je Franc Pekler radio sve dok fabrika nije izgorela a Pekler se
vratio natrag na ulicu. (I zaista, bilo je onih koji su u toj katastrofi videli
Blandove prste, premda su svi krivili Jevrejina, koji se potucao po
sudovima, odan sve dok nije bankrotirao i, naposletku, dok ga nisu
poslali na istok zajedno sa mnogim drugim pripadnicima njegove rase.
Takođe bismo morali da pokažemo i postojanje nekakve spone između
Blanda i ljudi iz filmske distribucije „UFA”, koji su Peklera, sa
reklamnim plakatima, poslali u Rajnikendorf one noći, na sudbonosni
susret sa Kurtom Mondaugenom i Vereinfur Raumschiffahrt – da ne
pominjemo zasebne veze sa Ahtfadenom, Narišem i ostalim ljudima
povezanim sa S-Geratom – kako bismo imali paranoidnu strukturu
dostojnu svog imena. Avaj, godine 1945. nisu bili ni blizu toj vrsti
pretraživanja podataka. Čak i da jesu, Bland ili njegovi naslednici i
ovlašćenici bi mogli kupiti pune kamione programera da dođu i
postaraju se da sve inforamcije do kojih se može doći budu bezopasne.
Oni poput Slotropa, najiskrenije zainteresovani za otkrivanje istine, bili
su primorani da se oslone na snove, epizode vidovitosti, znamenja,
kriptografije, epistemologije lekova, a sve to na temelju sačinjenom od
straha, kontradiktornosti, apsurda.)
Nakon požara kod Pflaumbauma odnosi moći između Blanda i
njegovih nemačkih kolega morali su se ponovo iznivelisati. Ovo se
oteglo na nekoliko godina. Bland se obreo u Sent Luisu u doba
Depresije, u razgovoru sa izvesnim Alfonsom Trejsijem, generacija ‘06
na Prinstonu, članom ekskluzivnog kluba Sent Luisa, koji je stupio na
polje petrohemije u velikom stilu, dok je gospođa Trejsi ulazila i izlazila
iz kuće s platnom i rukama punim cveća, pripremajući se za godišnji
Debitantski bal, a sam Trejsi bio zaokupljen dolaskom izvesnih
individua iz Čikaga u neukusnim štraftastim odelima, dvobojnim
cipelama i sa fedora šeširima krutog oboda, koji su govorili odsečnim
staccato naglaskom nalik puškaranju mitraljeza „tompson”.
 „Oh, kako li mi je samo potreban dobar čovek za elektroniku”,
kukao je Trejsi. „Šta vi radite sa tim Žabarima? Cela pošiljka je bila
loša, a sada neće da je prime natrag. Ako preteram, oni će me ubiti.
Mejbel će silovati, i jedne mračne noći će otići u Prinston i-i kastrirati
mi dete! Znate li šta ja mislim da je posredi, Lajle? Zavera!”
Osvete, draguljima optočene rukavice, prikriveni otrovi sada se
uvlače u ovaj lepo vaspitani salon sa slikom Herberta Huvera na
klaviru, ružičastim nijansama činije iz „Niman-Markusa”, nameštajem
u stilu bauhausa nalik alabasternim pločama neke makete grada
(očekujete da mali vozovi-igračke dozuje ispod sofe, a cisterne i teretni
vagoni-hladnjače da budu svuda po pepeljastoj niziji tepiha...).
Izduženo lice Alfonsa Trejsija, sa borama sa svake strane nosa i oko
linije brkova, oklembešeno od brige, trideset godina bez iskrenog
osmeha („Čak ni Stanlio i Olio više ne deluju na mene!”), snužden od
straha u svojoj udobnoj naslonjači. Kako da Lajl Bland ne bude dirnut?
„Imam pravog momka za to”, veli on, saosećajno dodirujući
Trejsija po ruci. Uvek je dobro imati inženjera pri ruci. Ovaj je u svoje
vreme osmišljavao vrhunski elektronski nadzor za potrebe FBI koji je
tada bio još u povoju, na osnovu ugovora koji je „Institut Bland” sklopio
pre nekoliko godina i koji je delimično ustupio „Simensu” ovde u
Nemačkoj. „Dovešću ga sutra ‘Srebrnom strelom’ 482. Nema problema,
Al.”
„Dođi da baciš pogled” uzdiše Trejsi. Uskaču u „pakard” i voze se
do zelenog gradića uz reku po imenu Mautorgan, u Misuriju, koji se
sastoji od železničke stanice, štavionice, nekoliko drvenih kuća i
ogromne masonske zgrade koja dominira čitavom oblasti, masivni
monolit bez ijednog jedinog prozora.
Nakon složene procedure na vratima Blandu konačno dopuštaju da
uđe i vode ga kroz baršunaste bilijar sale, nakićene sobe za kockanje
sve u lakiranom drvetu, kroz hromirane barove, ušuškane spavaće sobe,
sve do ogromnog skladišta u pozadini, koje je krcato fliperima – ima tu
više flipera nego što je Bland ikada u svom životu video na jednom
mestu, „o-bojevi”, „gren slemovi”, „svetske serije”, „laki lindiji”, sve
dokle pogled seže.
„I svaki je od njih sjeban”, veli tužno Trejsi. „Pogledaj ovo.” U

482 Srebrna strela – kolokvijalni naziv voza na liniji Denver (Kolorado) – Čikago (Ili-

nois), koji je 1934. godine oborio rekord u brzini prelaska ove deonice i zaslužio ovaj
nadimak.
pitanju je „foli-beržer” 483: stripske lepotice igraju kankan svuda po
ekranu, nule im se podudaraju sa očima, bradavicama i pičkama, jedna
je to od onih energičnih igara, malo neprijateljski nastrojena prema
damama ali sve u svrhe zabave! „Imaš petoparac?” Klank, tres, juri
loptica za dlaku promašujući rupu sa velikim brojem poena, hmm čini
se da tu postoji neko stalno prisutno iskrivljenje, annngggk udara u
svetleću prepreku koja vredi 1000, ali se samo 50 pojavljuje na ekranu
– „ Vidiš?” Trejsi viče dok kuglica poput kamena pada ka dnu, prilika
za spoljašnji udarac cang fliper udara na prokletu drugu stranu, i na
ekranu svetli NAGIB.
„Nagib?” Bland se češe po glavi. „Ali nisi čak ni
„Sve su takve”, Trejsiju se oči pune suzama od očajanja. „Probaj
ti.”
Druga kuglica nije još ni izletela iz kanala a Bland je već zaradio
još jedan NAGIB, opet bez ikakvog drmanja mašine. Treća kuglica je
nekako uspela da se zaglavi pored solenoida i (upomoćupomoć, urla
tamo, piskutavo i povređeno, oh spržiće me struja...) dingdingding,
zvone zvona i vrtoglavo se ispisuju brojevi na ekranu, 400.000,675.000
bong milion! najveći rezultat u igri „foli-beržera”, i još raste, sirota
sferična duša naspram solenoida se trza, klonično, strahovito (da, jesu
svesna, ta bića sa planetoida Katspijel 484, veomaveoma eliptične orbite
– što znači da je planetoid prošao kraj Zemlje samo jednom, veoma
davno, gotovo sasvim tamo natrag kraj mutnog sumračnog Ruba, i niko
ne zna gde je Katspijel sada i kada će se i da li će se uopšte vratiti. To
je ta dobro poznata razlika između povratka i jednokratne posete. Ako
je Katspijel imao dovoljno energije da zauvek izađe iz sunčevog polja,
onda to znači da je ova ljubazna okrugla stvorenja ostavio u večnom
izgnanstvu, bez ikakvih izgleda da će ih ikada pokupiti i odvesti kući,
osuđene da budu maskirane u kuglične ležajeve, u čelične klikere u
hiljadama i hiljadama klikeraških igara – da im budu znani veliki
palčevi Kiokaka i Pjualupa, Ojster Beja, Inglvuda – Deni Dalesandro i
Elmer Ferguson, Pivi Brenan i Fleš Vomak... gde li su oni sada? šta

483 „Foli-beržer” – fliper mašina i istoimena igra na njoj, proizvedena 1965. godine u
Sjedinjenim Američkim Državama, koja je naziv dobila po čuvenom pariskom
kabareu.
484 Katspijel – Pinčon u ovoj viziji aludira na jednog od čuvara na usponu ka Božjem

prestolu u učenju Merkaba misticizma. Osim uspona i Božjeg prestola, kao središnji
motiv učenja ove škole jevrejskog misticizma javljaju se i nebeske vatrene kočije,
poput onih opisanih u Prvoj glavi Knjige proroka Jezekilja u Starom zavetu.
misliš gde su? Sve su ih regrutovali, neki su poginuli na Ivo Džimi, neki
umrli od gangrene u snegu u šumi u Ardenima, a njihovi palčevi, pri
prvoj proveri puške na Osnovnoj obuci, tek što su zavojačeni, zariveni
duboko u detinjstvo dok mali prst klizi sa zatvarača puške M-l, palac
što pritiska naniže municiju još je duboko unutra, reza tressSKA! udara
treska po palcu oh dođavola da boli i zbogom još jednom nepobedivom
legendarnom palcu, zauvek vraćenom letnjoj prašini, vrećicama sa
zveckavim stalkašcima, basetima krupnih šapa, mirisu čeličnih
tobogana na igralištu što se greju na suncu), e pa evo sad tih kankan
devojaka, Menada iz „foli-beržera”, što dolaze da ih ubiju, širokih
karminisanih osmeha oko bleštavih zuba, nekakav Ofenbahov galop
sada cupka iz zvučnika koji su deo ove mašine, duge noge sa
podvezicama poskakuju preko agonije ovog tužnog sferičnog trajnog
odsustva bez dozvole, svi njegovi saborci u kanalu podrhtavaju od
zabrinutosti i ljubavi, osećajući njegov bol, no bespomoćni su,
nepokretni bez opruge, ruke mahera, pijančevog problema muškosti,
vakuumskih sati sive šapke i prazne kutije za hranu, što ih nateže da
trčećim korakom ispisuju sopstvene šare među visokim kalemima, kroz
duboka udubljenja što obećavaju odmor no koja te samo ponovo šutnu
dalje, uvek na milost i nemilost gravitaciji, pronalazeći tu i tamo
beskrajno plitke žlebove drugih putanja, velikih putanja (dvanaest
junačkih minuta u Virdžinija Biču, 4. jula 1927, neki pijani mornar čiji
je brod potonuo u zalivu Lejte... kad te je od podloge podigao fliper, ta
prva trodimenzionalna putanja ti je uvek i najbolja, kad si opet pao nije
bilo isto, i svaki put kad prođeš negde blizu te mikrojamice koju si
napravio kad si pao osetiš nalet uzbuđenja... otrežnjen, poprilično,
nakon što si pogledao u srce solenoida, video magnetnu zmiju i energiju
njene nagosti, dovoljno dugo da te to promeni, da vrati iz kovitlavih
putanja sile natrag u onu jamu tu bliskost sa moći, sa glaziranim
pustinjama duše, što su ih zanavek razdvojili – pogledaj portret Majkla
Faradeja u galeriji „Tejt” u Londonu, kao što je jednom uradio Tantivi
Maker-Mafik da ubije sumorno poslepodne bez ženskog društva,
zapitavši se tada kako oči ljudi mogu postati toliko svetlucave, toliko
zlokobne, toliko učene u tim salama užasa, salama nevidljivih...), no
sada glasovi koketa što su nazočne ubistvu postaju kreštavi, više nalik
oštrici noža, muzika menja ključ, tonovi su sve viši i viši, namreškane
stražnjice sve nasilnije treskaju natrag, suknje lete crvenije i tamnije
svaki put, prekrivajući sve više vidnog polja, pretvarajući se u vrtlog
krvi, u vatreno finale, i kako li će se samo taj klinac sa Katspijela izvući
iz ovoga?
 E pa, ko bi rekao, baš kad su stvari najgore stajale, Proviđenje
podmeće kratak spoj – statatata! Svetla se gase ostavljajući sve slabiji
crveni sjaj na izbrijanim obrazima i bradama dvojice operatera što
uzmiču pred uništavajućim plesom devojaka, solenoid treperi dok ne
pređe u muk, hromirana kuglica, oslobođena, traumatizovano se kotrlja
do utešnog prisustva svojih prijatelja.
„I sve su ovakve?”
„Oh, kako su me samo prešli”, ječi Alfonso Trejsi.
„Dešava se”, teši ga Bland, i sad dobijamo reprizu „Sjajnih dana za
tržište crno” Gerharda fon Gela, uz izmene u pogledu vremena, mesta i
boje:

Uvek će tu biti – još jedan dolar,

Koliko god da sreće nemaš!
Ako te ipak uhvate da dremaš,
Ustani ti sa rosom na travi
Jer samo tako uspeh se pravi –
Zaraditi možeš još jedan dolar,
Treće oko nad piramidom, mali,
Slušaj sad, ništa neće da fali,
Ono ti namiguje, lepo ti poručuje: „Teraj napred!”

Kad se hoće, tad se može,

Samo dani da se slože,
Ako mozak imaš skroz, nikada ti noćni voz
Oduvati snove neće, znaj –

Zaradi još jedan dolar,

Pismo il’ glava ti si na dobitku,
Možeš čak i izgubiti bitku,
Ali taj se Rat nastaviti mora, znaj,
Samo prati taj dolar i nećeš imati kraj!
 Svi spoljni igrači u vrećastim pantalonama, pešadinci u kaki
uniformama, kankan plesačice sada mirne, kupačice još mirnije,
kauboji i drveni Indijanci, crnci iskolačenih očiju, piljarski pomoćnici,
otmene dangube i filmske kraljice, varalice na kartama, klovnovi, ulični
pijanci ukrštenih očiju, pilotske zvezde, kapetani motornih čamaca, beli
lovci na safariju i negroidni majmuni, debeli ljudi, kuvari sa kuvarskim
kapama, Jevreji lihvari, gorštaci što su prigrlili vrčeve alkohola, mačke,
psi i miševi iz stripova, profesionalni bokseri i planinari, radijske
zvezde, kepeci, cirkuske nakaze, skitnice kraj pruge, takmičari u
plesačkim maratonima, sving orkestri, posetioci zabava iz visokog
društva, trkački konji i džokeji, plaćeni plesni partneri, reli vozači,
mornari na obali i Havajke u hula suknjicama, žilavi olimpijski trkači,
tajkuni sa velikim okruglim vrećama sa znakom dolara, svi se
pridružuju drugom velikom horu pesme, svi delovi flipera naizmenično
trepere, osnovne boje s primesom drečavosti, fliperi udaraju, zvona
zvone, petoparci teku iz mašina onih prilježnijih, a svaki je zvuk i
pokret baš na mestu koje mu pripada u ovom složenom sklopu.
Ispred hrama vrebaju predstavnici organizacije iz Čikaga, igraju
igru mure 485, piju viski iz srebrnih čuturica, podmazuju i čiste kalibar
.38 i uopšteno govoreći čine sve ono što dolikuje ogavnim običajima
njihove kulture, sa onom papskom zagonetnošću očitovanom u svakoj
oštroj bori i zasenčenoj vilici. Ne može se reći da li negde u drvenim
kartotečkim ormarima postoji skupina pravih nacrta na kojoj se vidi
kako su tačno ovi fliperi bili prespojeni – nasumičnost namerno
simulirana – ili da li se to desilo zaista slučajno, što bi očuvalo barem
našu veru u Kvar kao nešto što se i dalje nalazi van Njihovog
domašaja... veru da se svaka mašina, za sebe, jednostavno, nedužno,
pokvarila, nakon hiljada i hiljada noći izloženosti drumskim kafanama,
vajominškim grmljavinama što liče na smak sveta i što vam se
obrušavaju pravo na glavu nezaštićenu šeširom, amfetaminima sa
benzinskih pumpi za kamione, duvanskom dimu što se grčevito hvata
za unutrašnjost kapaka, ubilačkom grabljenju za nekim spasom od
godišnjih sranja što ne popuštaju... da li su igrači, zauvek neznanci,
uzrokovali, odvojeno, svaki za sebe, svaku od ovih pokvarenih mašina?
verujte da je tako: znojili su se, šutirali, vikali, udarali, zauvek gubili
ravnotežu – jedinstvena Mobilnost za koju nikada niste čuli,

485 Igra mure – italijanska igra poznata pod nazivima mura, mora ili šijavica, u kojoj

igrači pokazuju određeni broj prstiju jedne šake, istovremeno licitirajući broj koji će
dati prsti svih igrača u zbiru.
jedinstvenost nesvesna same sebe, muk koji su istorijske enciklopedije
prijatno ispunile postupcima, inicijalima, predstavnicima i deficitima
dovoljnim da nas spreče da ih ponovo pronađemo... no za sada,
zahvaljujući složenoj pozorišnoj nakićenosti Mafije i Masona, ona se
stekla ovde, iza hrama u Mautorganu, elegantan haos koji će iskušati
dovitljivost Blandovog kupljenog stručnjaka Berta Fibela što juri na
„Srebrnoj streli”.
Kad smo ga poslednji put videli, Fibel je provlačio, rastezao i vukao
elastično uže za onog Horsta Ahtfadena još dok se ovaj bavio
glajdingom, Fibel koji je ostajao na zemlji i gledao kako mu prijatelj
odlazi u Peneminde – gledao kako odlazi? nije li to sad parče preterane
paranoje, nije baš sasvim opravdano, zar ne – e pa, nazovite to
Građenjem slučaja Blandove povezanosti i sa Ahtfadenom, ako želite.
Fibel je radio za „Simens” u vreme dok je ovaj još bio deo Stinesovog
trusta. Osim toga što je radio kao inženjer, radio je i kao obaveštajni
agent za Stinesa. I dalje ima tekuću obavezu prema „Vereinigte
Stahlwerke” 486, iako sada radi u postrojenju „Dženeral Elektrika” u
Pitsfildu, u Masačusetsu. U Blandovom je interesu da ima agenta u
Berkširskim planinama, možete li da pogodite zašto? Aha! da pazi na
pubertetliju Tajrona Slotropa, eto zašto. Gotovo deset godina nakon
sklapanja prvobitnog dogovora, „IG Farben” i dalje smatra da je lakše
da nadzor nad mladim Tajronom podugovorom ponovo stavi Lajlu
Blandu u zadatak.
Ovaj Švaba kamenog lica Fibel jeste genije kad je reč o solenoidima
i prekidačima. Grešno je traćenje vremena makar i razmišljati o tome
kako se sva ova mašinerija „razvezala”, kako to ovde kažu – Fibel se
baca na topologije i šifre u bojama, miris praška za zavarivanje dopire
do bilijar sala i salona, poneki Schnipsel4S7 tu i tamo, poneko
promrmljano also4SS, i dok si rekao keks uspeo je da većinu od njih
popravi. Možete se kladiti da ima mnogo sretnih masona u Mautorganu,
u Misuriju.
U zamenu za njegovo dobro delo, Fajl Bland, kojem do toga ni
najmanje nije stalo, proizveden je u masona. To mu je donelo dobro
društvo, sva moguća zadovoljstva koja su za cilj imala da ga podsete na
njegovu muževnost, pa čak i određeni broj korisnih poslovnih
kontakata. Kad se ovo ostavi po strani, društvo je hermetično koliko i

486Vereinigte Stahlwerke (nem.) – „Ujedinjene čeličane” iz Dizeldorfa, ogroman trust

osnovan 1926. godine.
Poslovni savet. Ne-masoni uglavnom žive u neznanju u pogledu Onoga
Što Se Dešava, premda tu i tamo ponešto iskoči, prikaže se, ponovo
uskoči natrag, kikoćući se, ostavljajući vas s premalo detalja, no s
mnogo Užasne Sumnje. Neki od američkih Otaca Nacije bili su masoni,
na primer. Kružila je teorija da su Sjedinjene Američke Države bile, i
da još uvek jesu, ogromna masonska zavera pod vrhovnom kontrolom
grupe poznate pod imenom Iluminati. Teško je dugo gledati u ono
čudnovato usamljeno oko što stoji povrh piramide na svakoj dolarskoj
novčanici a ne početi verovati u tu priču, makar malo. Previše je
anarhista iz devetnaestovekovne Evrope – Bakunjin, Prudon, Saverio
Friša – pripadalo masonima da bi to bila puka slučajnost. Ljubitelji
globalnih zavera, od kojih nisu svi bili katolici, mogu računati da će im
masoni pružiti malo dobre jeze i trnaca kad ih sve ostalo izneveri. Jedna
od najboljih klasičnih priča o Čudnim Masonima jeste ona u kojoj
doktor Livingston (živući kamen 487 488 489? o, da) ušeta u urođeničko
selo koje se čak ne nalazi ni u srcu već u podsvesti Najcrnje Afrike, u
mesto i u pleme koje nikada ranije nije video: vatre u tišini, nezamislivo
zurenje, Livingston korača ka seoskom poglavici i pozdravlja ga
masonskim tajnim pozdravom – poglavica ga prepoznaje, uzvraća, sav
nasmejan, i naređuje da se tom belom neznancu ukaže svaka moguća
bratska gostoprimljivost. No setite se da je doktor Livingston, poput
Vernera fon Brauna, bio rođen blizu prolećne ravnodnevice, te je tako
morao da se suoči sa svetom iz te najosobenije od svih zodijačkih
osobenih pozicija. ... I imajte na umu odakle su uopšte potekle sve te
masonske misterije. (Bacite pogled na Išmejela Rida. On o tome zna
više nego što ćete ovde ikada naći.)
Ne smemo, takođe, nikada zaboraviti ni čuvenog masona iz
Misurija, Harija Trumana: sedi, zahvaljujući smrti, u kancelariji, baš
ovog avgusta 1945, i drži prst baš na atomskom klitorisu gospođice
Enole Gej 490, spremajući se da 100.000 malih žutih ljudi, zahvaljujući
tom draženju, suoči sa finim parnim talogom čvaraka zgužvanih u
stopljene ruševine njihovog grada na Unutrašnjem moru. ...
U vreme kad im se Bland pridružio, masoni su se već odavno bili
degenerisali u samo još jedan klub poslovnih ljudi. Prava šteta. Vođenje

487 Schnipsel (nem.) – delić, komadić, otpadak, fragment.

488 Also (nem.) – tako.
489 Livingstone (eng.) – živi kamen, živući kamen.
490 Enola Gej – bombarder boing B-29, prva letelica koja je 6. avgusta 1945. bacila

atomsku bombu na Hirošimu.

poslova svih vrsta je, tokom vekova, dovelo do atrofije određenih
čulnih receptora i delova ljudskog mozga, tako da za većinu prikana što
su učestvovali u sadašnjim ritualima oni nisu predstavljali ništa
značajnije od besmislene pantomime – a možda zapravo i manje od
toga. No nije tako bilo za sve njih. Tu i tamo bi se našao neko ko je
pripadao prošlosti. Lajl Bland je bio jedan od tih.
Magija u ovim masonskim ritualima je veoma, veoma stara. I u ono
doba, zaista je delovala. Kako je vreme prolazilo, i kako su počeli da je
upotrebljavaju samo radi efekta, da učvrsti ono što je predstavljalo samo
sekularne izraze moći, počela je da gubi na snazi. No reči, pokreti i
mehanizam dejstva su se više ili manje verno prenosili kroz milenijume,
kroz sumorno racionalizovanje Sveta, i tako je magija i dalje prisutna,
premda pritajena, i treba joj samo dotaknuti odgovarajuću osetljivu
tačku kako bi se ponovo nametnula.
Bland se zatekao kako se, posle tih sastanaka, vraća kući na Bikon
Hil kasno uveče, nespreman za san. Legao bi u svoju radnu sobu, na
sofu, ne razmišljajući ni o čemu naročito, i odjednom bi se trgnuo, srce
bi mu tuklo kao ludo, i znao bi da je upravo bio negde, no nije mogao
da objasni gde mu je prošlo vreme. Stari časovnik u stilu američkog
ampira otkucavao je u hodniku koji odjekuje. Žirandola ogledalo, koje
se prenosilo s generacije na generaciju Blandovih, skupljalo je u svom
jezeru od žive prizore koje se Lajl nije usuđivao da pogleda. U drugoj
prostoriji je njegova supruga, varikozna i religiozna, ječala u snu. Šta
mu se to dešavalo?
Posle sledećeg večernjeg susreta, kad se našao na leđima na svojoj
uobičajenoj sofi, sa Vo! širit džurnalom u kojem nije bilo ničega što mu
već nije bilo poznato, Lajl Bland se izdigao iz sopstvenog tela, za oko
jednu stopu, licem naviše, shvatio gde se nalazi i aahhh! zuuum ponovo
natrag. Ležao je tamo, prestravljeniji nego ikada ranije, prestravljeniji
čak nego u šumi Belo 491 – ne toliko zbog toga što je napustio sopstveno
telo, već zato što je znao da je to tek prvi korak. Sledeći korak bi bio da
se prevrne u vazduhu i osvrne unatrag. Stara magija ga je pronašla.
Pošao je na putovanje. Znao je da ne može a da ne nastavi s tim.
Trebalo mu je mesec ili dva da uspe da se prevrne. Kad se to
dogodilo, osetio je to ne toliko kao okret u prostoru koliko kao okret u
sopstvenoj istoriji. Neopoziv. Onaj Bland koji se vratio da se ponovo

Bitka u šumi Belo, u blizini reke Mame, za vreme Prvog svetskog rata, u toku
491

nemačke Prolećne ofanzive, vodila se u junu 1918. godine.

pridruži nepokretnom belom spremniku koji je video kako leži na
leđima na sofi, hiljadama godina ispod njega, zauvek se promenio.
Nije prošlo mnogo i on je najveći deo vremena provodio na toj sofi,
a gotovo nimalo dole u Ulici Stejt. Njegova supruga, koja nikada ništa
nije dovodila u pitanje, tumarala je kroz prostorije i razgovarala samo o
stvarima vezanim za domaćinstvo, dobijajući ponekad odgovor,
ukoliko bi Bland bio unutar sopstvenog tela, no najčešće ne. Ljudi
neobičnog izgleda počeli su da se pojavljuju na vratima, ne najavivši se
prethodno telefonom. Čudaci, stranci tamnije, masne kože, sa
kojekakvim izraslinama, čmičcima, cistama, što sopću dok dišu,
pokvarenih zuba, što šepaju, zure ili – još gore – osmehuju se Čudnim
Odsutnim Osmesima. Ona bi ih puštala u kuću, sve njih, i vrata radne
sobe bi se polako zatvarala za njima, njoj u lice. Nije mogla da čuje
ništa osim mrmora glasova na nekom, kako je pretpostavljala, stranom
jeziku. Podučavali su njenog supruga tehnikama putovanja.
Bilo je tu, premda retko, u geografskom prostoru, putovanja ka
severu preko veoma plavih, vatrenoplavih mora, hladnih, krcatih
ledenjacima, sve do konačnih zidova leda. Pogrešili smo u svom sudu,
i to opasno: više smo pažnje posvećivali svim onim Pirijima i
Nansenima 492 koji su se vratili – i još gore od toga, ono što su postigli
nazivali smo „uspehom”, iako nisu uspeli. Upravo zato što se jesu
vratili, natrag gde su ih dočekali slava i pohvale, zato nisu uspeli.
Plakali smo samo za ser Džonom Frenklinom i Salomonom Andreom:
oplakivali smo njihove grobove od kamenja, njihove kosti, a promakle
su nam, među tim bednim smrznutim smećem, objave njihove pobede.
A kad smo razvili tehnologiju koja je takva putovanja olakšala, bilo je
kasno: već smo davno bili rečima zatrpali svaku mogućnost da
prepoznamo pobedu ili poraz.
Šta je to Andre pronašao u toj polarnoj tišini: šta je bilo to što je
trebalo da čujemo?
Bland, i dalje šegrt, još se nije bio otarasio ljubavi prema
haluciniranju. Zna gde se nalazi kada se tamo nalazi, no kada se vrati,
zamišlja da je putovao ispod istorije: da istorija predstavlja um Zemlje,
i da postoje slojevi, koji sežu veoma duboko, slojevi istorije analogni
slojevima uglja i nafte u Zemljinom telu. Neznanci mu sede u salonu,
sikću na njega, ostavljaju uvredljive slojeve sebuma na svemu što

Robert Piri (Robert Peary, 1856-1920) i Fritjof Nansen (Fridtjof Nansen, 1861—
492

1930) – istraživači Severnog pola.

dotaknu i pokušavaju da ga sprovedu kroz ovu fazu, očigledno
netrpeljivi prema onome što su, po njima, tragovi ukusa jednog
besposličara i prostaka. On se vraća buncajući o prisustvima koje je
tamo otkrio, članovima nekakvog astralnog IG-a, čija misija – kao što
je, zaista, Ratenau natuknuo kroz medijuma Petera Zahsu – prevazilazi
svetovna poimanja dobra i zla: takve su razlike tamo besmislene. ...
„Jesste, jesste”, svi zure u njega, „ali zašto onda i dalje govoriti um
i telo’? Zašto i dalje praviti tu razliku?”
Zato što je teško prevazići čudnovatost otkrića da je Zemlja živi
stvor, otkriti, nakon što ste svih ovih godina o njoj mislili kao o velikoj
glupoj steni, telo i dušu, ponovo se oseća kao dete, zna da se u teoriji
ne sme vezivati, no ipak je zaljubljen u svoj osećaj čuđenja, u to što ga
je ponovo pronašao, pa makar i ovako kasno, pa makar i znao da ga
uskoro mora napustiti. ... Otkriti da je Gravitacija, koju je toliko dugo
uzimao zdravo za gotovo, zapravo nešto jezivo, mesijansko,
ekstrasenzorno što postoji u Zemljinom um-telu... nešto što je uz njeno
sveto središte prigrlilo otpatke mrtvih vrsta, što je okupilo, zguralo,
preobrazilo, presložilo i pretkalo molekule da bi ih ponovo na površinu
izvadili Kabalisti ugljenog katrana s druge strane, oni koje je Bland na
svojim putovanjima zapazio, da bi ih podvrgli otparavanju, rastavili,
razložili u formule do poslednje permutacije raspoloživih čini,
vekovima nakon iscrpljenja i dalje pronalazeći nove molekularne
delove, kombinujući ih iznova i iznova u nove sintetičke vrste –
„Zaboravi na njih, nisu ništa bolji od Klipota, od ljuštura mrtvih, ne
smeš traćiti svoje vreme na njih. ...”
Mi ostali, koji nismo odabrani da budemo prosvetljeni, ostavljeni
na površini Zemlje, na milost i nemilost nekakve Gravitacije za koju
smo tek počeli da učimo kako da je zapažamo i merimo, moramo da i
dalje glavinjamo unutar sopstvene prednjemozgaške vere u Prigodne
Podudarnosti, nadajući se da svakom psihosintetičkom sklopu uzetom
iz zemljine duše odgovara neki molekul, svetovni, više ili manje običan
i označen nazivom, ovde kod nas – da beskonačno bauljamo među
plastičnim tričarijama, otkrivajući u svakoj Dublji značaj i
pokušavajući da ih nanižemo, sve zajedno, poput sabiraka u stepenom
redu, nadajući se da ćemo spoznati tu čudesnu, tajanstvenu Funkciju
čije ime, kao i permutovana imena Boga, ne može biti izgovoreno...
plastični pisak saksofona zvuci neprirodnog drveta, bočica šampona
slika ega, nagrada iz kutije grickalica jednokratna zabava, kutija kućnih
uređaja oplata vetrova spoznaje, flašice za bebe sredstvo za smirivanje,
pakovanja mesa prikrivanje pokolja, vreće iz hemijske čistione
davljenje dece, baštenska creva beskrajno napajanje pustinje... no sve
ih spojiti, u njihovoj lukavoj istrajnosti i našoj neukosti... rastumačiti ih,
iznaći makar i najmanje oštro zrnce istine u tolikoj replikaciji, u toliko
mnogo otpada. ...
Blago Blandu, koji se rešio toga. Jedne je večeri okupio čitavu svoju
porodicu oko sofe u radnoj sobi. Lajl Mlađi je došao iz Hjustona,
drhteći u prvom stadijumu gripa od dodira sa svetom u kojem
klimatizacijski uređaji nisu toliko neophodni za život. Klara se dovezla
iz Beningtona, a Badi je došao javnim prevozom iz Kejmbridža. „Kao
što znate”, obznanio je Bland, „u poslednje vreme sam odlazio na ta
kratka putovanja.” Bio je odeven u jednostavnu belu halju i držao je
jednu crvenu ružu. Izgledao je kao da nije sa ovoga sveta, složiće se svi
kasnije: na koži i u očima mu se videla bistrina kakva se retko sreće,
izuzev određenih prolećnih dana, na određenim geografskim širinama,
tik pre izlaska sunca. „Otkrio sam”, nastavio je, „da svaki put odlazim
sve dalje i dalje. Večeras odlazim zauvek. Odnosno, neću se vratiti.
Zato sam hteo da se oprostim od svih vas, i da vam kažem da ćete biti
obezbeđeni.” Prethodno je bio kod svog prijatelja, Kulidža („Vrelog”)
Šorta, u advokatskoj kancelariji „Salitijeri, Pur, Neš, De Brutus i Šort”
u Ulici Stejt, da se uveri da su porodične finansije u savršenom redu.
„Želim da znate da vas sve volim. Ostao bih ovde da mogu, ali moram
da pođem. Nadam se da razumete.”
Jedan po jedan, članovi porodice su prilazili da se oproste. Kad su
završili sa zagrljajima, poljupcima, rukovanjima, Bland je utonuo u
poslednji zagrljaj sofe i zažmurio, blago se osmehujući. ... Ubrzo je
osetio kako počinje da se uspinje. Oni koji su ga posmatrali nisu se
slagali u kojem se to tačno trenutku odigralo. Negde oko 9.30 Badi je
otišao da gleda Frankenštajnovu nevestu, a gospođa Bland je prekrila
to spokojno lice prašnjavom cicanom draperijom koju je bila dobila od
rođake koja nikada nije znala njen ukus.

□ □ □ □ □ □ □

Vetrovita noć. Poklopci vojničkih porcija lete i tandrču preko vojnog

vežbališta. Stražari, u svojoj dokonosti, vežbaju „pozdrav kraljici
Ani” 493. Ponekad su naleti vetra toliko jaki da zaljuljaju džipove na
oprugama, čak i prazne vojne kamione dvoipotonce i civilne traktore
bez prikolice – amortizeri ječe, potmulo, od nelagode... u jeku naleta
vetra živi borovi se pomeraju, poređani iznad poslednjeg peščanog
spusta ka Severnom moru. ...
Koračajući oštrim korakom, ali ne u ujednačenom ritmu, preko
prostora stare Krupove fabrike, prepunog ožiljaka od kamiona, doktori
Mafidž i Spontun ne deluju nimalo konspirativno. Odmah u njima
prepoznajete ono što zaista i jesu: majušni mostobran londonskog
ugleda ovde u mračnom, zaostalom Kukshafenu – turisti u ovoj
polucivilizovanoj koloniji sulfanilamida usutog u zdence krvi, injekcija
i podveza, vojnih lekara ovisnika i bolničara sadista, koloniji koje su
bili pošteđeni za vreme Rata, hvala nebesima, budući da je Mafidžev
brat bio na visokom položaju u izvesnom ministarstvu, a Spontun
tehnički onesposobljen zahvaljujući čudnovatoj histeričnoj stigmi u
obliku pikovog asa, i gotovo iste boje, koja bi mu se pojavila na levom
obrazu u trenucima velikog stresa, praćena strašnom migrenom. Tek
pre nekoliko meseci su osetili da su zaista mobilisani kao i bilo koji
britanski civil, i time podložni većini vladinih zahteva. Što se trenutne
misije tiče, međutim, obojica se duboko, mirnodopski, predomišljaju.
Kako samo brzo prolazi istorija ovih dana.
„Ne mogu da shvatim zašto je tražio baš nas”, Mafidž gladi svoj
puni brk u imperijalnom stilu (što je gest koji uspeva da izgleda samo
kompulsivno, ništa drugo) i govori glasom možda previše melodičnim
za čoveka njegovog gabarita, „kad zasigurno zna da se nisam ovim
bavio još od ‘27.”
„Ja sam asistirao na nekoliko dok sam stažirao”, seća se Spontun.
„Bilo je to za vreme one velike mode u mentalnim ustanovama, znaš.”
„Mogu ti imenovati nekoliko nacionalnih institucija u kojima je to
još uvek u modi.” Medicinari se sad smejulje smehom punim onog
britanskog veltšmerca koji na licima njime pogođenih deluje tako
neprijatno. „Čuj, Spontune, ti bi radije asistirao meni, je li tako?”
„Oh, svejedno mi je, da znaš. Hoću da kažem, nije kao da će tu
stajati neki momak sa knjigom i sve to zapisivati.”
„Ne bih se baš kladio. Zar nisi slušao? Zar nisi primetio ništa...”

493Pozdrav kraljici Ani – strojeva radnja svečanog karaktera, naročito popularna u

vojsci Sjedinjenih Američkih Država. Poznat je i pod nazivom „danski dril”.
 „Entuzijastično.”
„Opsesivno. Pitam se ne izlazi li Pointsman iz štosa”, pri čemu
zvuči sasvim kao Džejms Mejson: „Iii-zzzlazi izz šštossa”
Sada gledaju jedan u drugog, a iza lica im sumorno promiču zasebni
noćni prizori kvonset koliba 494! parkiranih vozila. Vetar nosi miris slane
vode, plaže, benzina. Na nekom udaljenom radiju podešenom na
Zajednički vojni program 495 čuje se Sendi Makferson za Orguljama.
„Oh, svi mi...”, zausti Spontun, ali ne dovršava.
„Stigli smo.”
Svuda po svetloj kancelariji vise slike pinap devojaka grimiznih
usana i kobasičastih udova. Aparat za kafu šušti u uglu. Oseti se i užegli
miris kreme za kožnu obuću. Neki desetar sedi s nogama na radnom
stolu, udubljen u američki strip o Dušku Dugoušku.
„Slotrop”, kad ga je Mafidž pitao, „da da onaj Amer u, ovaj,
svinjskom kostimu. E pa, on stalno ulazi i izlazi. Sasvim šenuo. Odakle
ste vas dvojica, ha, iz MI6 ili tako nešto?”
„Ne smemo o tome”, odvraća Spontun. Smatra za sebe da je pomalo
nalik Nejlandu Smitu, taj Spontun. „Znaš li gde bismo mogli pronaći
izvesnog generala Vajverna?”
„U ovo doba noći? Dole u skladištu alkohola, najverovatnije. Pratite
prugu, idite tamo odakle se čuje sva ta buka. Da nisam na dužnosti, i ja
bih sad bio tamo.”
„Svinjski kostim”, mršti se Mafidž.
„Veliki prokleti svinjski kostim, žuti, ružičasti i plavi, kunem se”,
odgovara desetar. „Prepoznaćete ga čim ga ugledate. Da nema slučajno
neko od vas dvojice, gospodo, cigaretu?”
Dok teško koračaju uz prugu, kraj praznih teretnih prikolica i
cisterni, zvuci pijančenja dopiru do njih. „Skladište alkohola.”
„Gorivo za njihove nacističke rakete, kažu. Ako ikada uspeju neku
od njih da nateraju da proradi.”
Pod hladnim snopom nezastrtih sijalica okupljena je gomila vojnog
osoblja, američki mornari, devojke iz NAAFI-ja i nemačke frajlice.

494 Kvonset koliba – montažna struktura od pocinkovanog čelika sa krovom u

polukružnom obliku koja se upotrebljava za smeštaj vojnika i druge vojne potrebe.
495 Zajednički vojni program – program namenjen savezničkim vojnim snagama koji

je BBC emitovao od februara 1944. do kraja 1946. godine.

Zbližavaju se i bratime, svako od njih, sramotno, usred te buke koja se,
kad Mafidž i Spontun stignu do ruba okupljenog skupa, pretvara u
pesmu, u čijem se središtu, dobrano naliven, svakom rukom obujmivši
po jednu nasmejanu, raščupanu sojku, rumenog lica koje je pod ovom
svetlošću postalo apoplektično ljubičasto crveno, predvodeći zbor,
nalazi isti onaj general Vajvern kojeg su poslednji put videli u
Pointsmanovoj kancelariji u Dvanaestoj kući. Iz cisterne čiji je sadržaj,
etanol, 75 posto rastvor, ispisan bleštavim belim natpisom sa strane, tu
i tamo vire slavine, pod koje se gura i ispod kojih se vadi ogroman broj
vojničkih šolja, porcelanskih šoljica, poljica za kafu, kanti za smeće i
ostalih posuda. Ukulelei, kazui, usne harmonike i razni drugi
imporvizovani metalni instrumenti prate pesmu, koja predstavlja
nedužni pozdrav Posleratnom periodu, nađu da se kraj nestašicama, kraj
Bedi, sada nazire:

Vreme je
Da usta sad rade!
Da usta sad rade!
Da se otvore tog frižidera vrata –
Oh, vreme je
Da usta sad rade, Da usta sad rade,
I kad ste sve pojeli, za još da se hvata!
Ah, usta da rade,
Usta da rade!
Staro je to al’ isto i novo je-e-e –
Život male stvari grade,
Vreme je sad usta da rade,
Nadamo se da svima usta ponovo radi-ćeeee!

Sledeći refren pevaju vojnici i mornari uglas, prvih osam taktova,

devojke drugih osam, general Vajvern narednih osam solo, i tutti za
kraj. Zatim sledi refren ukulelea i kazua i tako dalje, dok svi plešu, crne
maramice palacaju okolo poput brkova epileptičnih zlikovaca, tanane
mrežice za kosu se olabavljuju da dozvole pojedinačnim uvojcima da
pobegnu iz svojih čvrstih punđi, rubovi sukanja zadignutih da otkriju
kolena što sevaju i kombinezoni porubljeni predratnom francuskom
čipkom predstavljaju krhki lepet pepeljastih krila slepog miša ovde pod
belom električnom svetlošću... tokom poslednjeg refrena momci kruže
u smeru kazaljke na satu, devojke u suprotnom smeru, koreografija se
rascvetava u ružu, iz čije se sredine razuzdano nacereni pijanac general
Vajvern, podignutog vrča, nakratko izdiže, poput uspravnog prašnika.
Otprilike jedini koji u ovome ne učestvuje, osim dva hirurga što su
se upravo prišunjali, jeste mornar Bodin, kojeg smo ostavili, ako se
sećate, dok se provodio u kadi u stanu Zaurea Bumera u Berlinu.
Večeras besprekorno odeven u svečanu belu uniformu, ozbiljnog lica i
trezan, trupka među veseljacima dok mu kroz rukave džempera i kroz
V-izrez dlake gusto rastu, i to u tolikom broju da je prošle nedelje
prepao i izgubio čoveka tek pristiglog sa Kinesko-burmansko-indijskog
fronta sa skoro tonu bhanga 496, koji je od njega pomislio da je morska
varijanta legendarnog jetija ili gnusnog snežnog čoveka. Kako bi
nadoknadio nešto od sredstava protraćenih tom prilikom, Bodin večeras
reklamira Prvu međunarodnu borbu kašikoviljuškama između njegovog
kolege s broda Ejverija Perfla i engleskog specijalca po imenu Sindžon
Bladeri. „Stavite svoje uloge, da da šanse su jednake, 50/50”, objavljuje
uglađeni krupije Bodin, probijajući se kroz okupljena tela, od kojih su
mnogi daleko od uspravnog položaja, stiskajući u jednoj dlakavoj šaci
svežanj okupacionog novca. Drugom rukom, s vremena na vreme,
povlači veliku kragnu svog džempera i njome briše nos, kopče na
porubu košulje mu svetlucaju, sijalice plešu iznad glava na vetru koji je
podigao, njegovih sopstvenih nekoliko senki bacakaju se u svim
smerovima i stapaju se sa ostalima.
„Pozdrav, drugaru, tražiš drogu staru?” Sitne crvene oči na
prostranom ružičastom želatinastom licu i gramzivi osmeh. To je Albert
Kripton, bolničar na obuci na U.S.S. Džemu E. Bedesu, koji sada vadi
iz tajnog džepa na džemperu staklenu ampulu punu belih tableta.
„Kodein, momak, divan je – uzmi.”
Bodin snažno kinu i obrisa sline rukavom. „Nije ni za kakvu
prokletu kijavicu, Kriptone. Hvala ti. Si video Ejverija?”
„U sjajnoj je formi. Video sam ga da trenira neposredno pred meč,
dole kod kaljužne pumpe, kad sam dolazio.”
„Čuj, stari druže”, počinje sad mornar-preduzetnik. Ovo se prevodi
u 3 unce kokaina. Bodin vadi nekoliko zgnječenih novčanica. „U ponoć,
ako možeš. Rekao sam mu da ću ga čekati kod Pucija posle meča.”

496 Bhang – psihoaktivni napitak od kanabisa.

 „Dogovor. Hej, jesi li u skorije vreme gledao ispod kasarne?”
Ispostavilo se da su se povratnici sa Kinesko-burmansko-indijskog
fronta tu nalazili da se klikeraju lopticama opijuma. Možeš da osvojiš
na stotine ako išta valjaš. Bolničar Kripton gura novac u džep i ostavlja
Bodina da vežba palac i razmišlja o tome, dok on sam ide dalje, pipajući
devojke, zaustavljajući se da potegne iz kućišta granate malo etanola
pomešanog sa sokom od grejpfruta, dok tu i tamo prodaje po koju
tabletu kodeina. Nakratko doživljava paranoičnu epizodu u trenutku
kad se pojavljuju dvojica pripadnika vojne policije sa crvenim šapkama,
gladeći svoje pendreke i pogledavajući ga, kako mu se čini, značajno.
Nestaje u noći, odvajajući se, zaokrećući kroz tamno nebo. Na njega je
počela da deluje njegova lična mešavina poznata pod nazivom
„Kriptonova plava”, te je putovanje do apoteke vrtoglavo, ne sasvim
lišeno trenutaka krajnje nepažnje.
U apoteci njegov čovek za vezu, farmaceut Berdberi, diriguje
poslednjim činom opere La Forza del Destino 497 što pucketavo dopire
sa Radio Luksemburga, uz koju i peva. Zamukao je u trenutku kad je
Kripton ušao rulajući. Sa njim je, kako se čini, ogromna šarena svinja,
sa plišanim dlačicama mestimično okrenutim u drugom smeru što
povećava spektar boja. „Mikrogrami”, dramatično se udara po glavi
Kripton, „tako je, mikrogrami, a ne miligrami. Berdberi, daj mi nešto,
predozirao sam se.”
„Šš.” Visoko čelo apotekara nabira se u operetske brazde. Kripton
odlazi iza, među police, i posmatra osvetljenu prostoriju kroz bočicu
paregorika 498 sve dok se opera nije završila. Vraća se taman na vreme
da čuje kako svinja pita: „Pa kuda bi se zaputio ako ne tamo?”
„Čuo sam to iz treće ruke”, Berdberi će dok spušta potkožnu
injekciju kojom se služio kao dirigentskom palicom. „Pitaj Kriptona,
on se kreće okolo.”
„Pozdrav, drugaru”, veli Albert, „primi injekciju staru.”
„Čuo sam da bi Špringer trebalo da dođe večeras.”
„Prvi put čujem za to. Ali zašto ne odeš do Pucija. Tamo se odvijaju
sve te stvari.”
Svinja podiže pogled ka časovniku na zidu. „Čudan mi je raspored
večeras, eto šta je.”

497 La Forza del Destino (it.) – Moć sudbine, opera Đuzepea Verdija.
498 Paregorik – tinktura opijuma poznata po analgetičkim svojstvima.
 „Pazi ovamo, Kriptone, svakog trenutka treba da dođe neki glavonja
iz SPOG-a, tako da, šta god da je bilo u pitanju, znaš. ...” Cenjkaju se
oko tri unce kokaina, dok se svinja kulturno povukla da prelista neki
stari primerak Njuz ov d vorld. Nedugo potom, dok lepljivom trakom
pričvršćuje poslednju bočicu kristala za svoju golu nogu, Kripto ih sve
poziva na borbu kašikoviljuškama. „Bodin uzima baš dobru lovu,
dolaze ljudi iz cele Zone –”
„Mornar Bodin?” pita začuđena plišana svinja.
„Kralj Kukshafena, Svinjče.”
„E pa, obavio sam neki poslić za njega jednom u Berlinu. Reci mu
da ga pozdravlja Raketaš.”
Zadignute široke zvonaste nogavice, otvarajući jednu od bočica tek
da vidi šta je to dobio, Kripton zastaje, iskolačenih očiju. „Misliš na
onaj hašiš?”
„Aha.”
Kripton ušmrkava pun prst pahuljičaste bele supstance u levu i
desnu nosnicu. Čitav svet postaje jasniji. Gorki slinci počinju da mu se
stežu u tvrdoglavu pesnicu negde sa zadnje strane grla. Preuzimanje
pošiljke u Potsdamu već je postalo deo narodnog predanja u Zoni. Da li
je moguće da ova ovde Svinja pokušava da profitira na Raketaševoj
slavi (u čije postojanje Kripton nikada nije bio sasvim uveren)?
Kokainske podozrivosti, prepredene i udvoričke poput pacova...
svetlucave bočice u hiljadu boja, glasovi sa radija, nabori i kakvoća
svinjinih čupavih čekinja kad je Kripton ispružio ruku da je pogladi...
ne, jasno je da svinja ni za čim ne traga, nije nikakav pandur, ništa ne
pokušava da valja, niti ikoga da prevari. ... „Samo sam hteo da vidim
kakav je osećaj, znaš”, veli Kripton.
„Naravno.” Na vratima se sada odjednom pojavljuje mnoštvo
crvenih šapki, kože i mesinga. Kripton stoji sasvim nepomično, držeći
poklopac otvorene bočice sa kokainom u jednoj ruci.
„Slotrope?”, narednik koji ih predvodi ulazi oprezno u prostoriju,
držeći ruku na oružju. Svinja pogleda u Berdberija, koji odmahuje
glavom da kaže ne, nisam ja, kao da to zaista i misli.
„Nisam ni ja”, smatra Kripton da bi trebalo da napomene.
„E pa, neko jeste odao”, mrmlja svinja, delujući istinski povređeno.
„Spremi se”, šapuće Albert. Zatim se obrati pripadniku vojne
policije: „Izvinite”, ležerno odšeta do prekidača na zidu, ugasi svetlo, i
Slotrop istog trenutka jurnu kroz nastalu strku kraj Berdberijevog
radnog stola tras u visoku stelažu sa lekovima od koje se odbija
zahvaljujući svom slamnatom stomaku, no koja se zatim stropoštava na
nekog drugog uz zapanjujuću lomljavu stakla i vrisku – zatim dalje niz
prolaz u kojem je mrkli mrak, ruku ispruženih ispred sebe da ga navode,
sve do stražnjeg izlaza, gde se nalazi se Kriptonom.
„Hvala.”
„Brzo.”
Kad su se našli napolju polaze na istok, ka Elbi i dokovima,
padajući, klizajući se po baricama blata, posrćući preko kolotraga koje
su ostavili kamioni, dok vetar briše među kvonset kolibama udarajući
ih u lice, a kokain ispada u vidu malih belih pljuskova ispod Kriptonove
leve zvonolike nogavice. Iza njih učesnici potere viču i obasjavaju
predeo baterijskim lampama, no izgleda da ne znaju na koju su stranu
otišli. Dobro je. „Prati put od žutih cigli”, pevuši Albert Kripton u ritmu,
„prati put od žutih cigli”, i šta je to, da li on to zaista, da, on poskakuje.
...
Uskoro stižu, ostavši bez daha, do pristaništa u kojem su ukotvljeni
Bedes i njegova divizija, četiri maglovito siva praseta, i otkrivaju da je
borba kašikoviljuškama upravo u toku u središtu gomile civilnih i
vojnih pijanaca koji se komešaju i navijaju. Žilavi Ejveri Perfl, zalizaka
skliskih poput krzna foke pod bledunjavim svetlom, Adamove jabučice
što mu se podiže i spušta u živčanom ritmu od po četiri ili pet ciklusa u
minuti, poskakuje oko svog protivnika, spokojnog vololikog Sindžona
Bladerija, pri čemu obojica drže kašikoviljuške isukane za napad,
svetlucavih nazubljenih rubova.
Kripton sakriva Slotropa u kantu za smeće i odlazi da potraži
mornara Bodina. Nakon niza kratkotrajnih, svetlucavih lažnih napada,
Perfl jurnu, brzo poput borbenog petla. Jednim visokim udarcem koji je
Bladeri pokušao da odbije, Perli uspeva da proseče specijalčevu bluzu
i da ga raskrvari. No kad je pokušao da odskoči, ispostavilo se da je
domišljati Bladeri bio spustio svoju vojničku cokulu na Amerikančevu
plitku svečanu cipelu, prikovavši ga za tle.
Promoter Bodin i njegova dva borca predstavljaju goruće kristale
svesnosti u ovom zatrovanom sivom skupu: dobra polovina gomile
nalazi se u začetku nesvesnog stanja, dok ostatak nije sasvim siguran
šta se to događa. Neki misle da su Perfl i Bladeri stvarno ljuti jedan na
drugog. Drugi smatraju da bi to trebalo da je komedija, i spremni su da
se smeju u nepriličnim trenucima. Tu i tamo će se pojaviti po koji par
prodornih sitnih očiju na platformama ratnih brodova ogrezlih u noć,
zureći, zureći. ...
Perfl i Bladeri su razmenili niz istovremenih udaraca i sada su se
našli corps à corps 499 – uz struganje i zveket kašikoviljuške su ukrštene,
laktovi napeti i ukočeni. Krajnji ishod zavisi od Perllovog dara za
lukavstvo, budući da se čini da je Bladeri u stanju da čitave noći izdrži
u ovom položaju.
„Raketaš je ovde”, Kripton cima Bodina za vlažnu izgužvanu
kragnu, „u svinjskom kostimu”.
„Ne sada, čoveče. Jesi li nabavio, ovaj –”
„Ali panduri su mu za petama, Bodine, gde možemo da ga
sakrijemo?”
„Koga briga, to je neka budala, pusti ga. Prevarant. Raketaš ne bi
bio ovde.”
Perli povlači ruku sa kašikoviljuškom k sebi, naginjući se u jednu
stranu, uvrćući sopstveno oružje kako bi mu zupci i dalje bili
isprepleteni sa Bladerijevim, i uspeva da poremeti ravnotežu specijalca
dovoljno dugo da oslobodi svoje stopalo, a zatim vešto raspliće
kašikoviljuške i odskače odatle. Bladeri uspeva da povrati ravnotežu i
tromo kreće za njim, napadajući ga nizom udaraca, a zatim premeštajući
kašikoviljušku u drugu ruku i iznenađujući Perfla potezom koji ga je
okrznuo po vratu, promašivši vratnu venu, ali ne za mnogo. Krv kaplje
na beli džemper, crna pod svetlošću ovih lučnih svetiljki. Znoj i hladne
senke mračno počivaju pod pazusima muškaraca. Perli, nesmotren zbog
bola, leti ka Bladeriju, mahnito ga naslepo udarajući, dok Bladeri jedva
da uopšte mora da pokreće stopala, klateći se od kolena naviše poput
velikog sigurnog pudinga, sve dok naposletku ne uspe da zgrabi Perfla
za zglob ruke u kojoj drži kašikoviljušku i okrene ga ukrug, kao da vrti
plesnu partnerku u džiterbagu, ispred sebe, dok mu je sopstvena oštra
ivica oružja sada podignuta i deli Perflovu Adamovu jabučicu na dva
dela, spremna da se zarije u nju. Podiže pogled, osvrće se oko sebe,
teško diše, oznojan, i traži nekakav centar moći koji će mu dati znak šta
dalje da radi.
Ništa: samo spavanje, povraćanje, drhtanje, utvarni cvetni miris

499 Corps à corps (fr.) – prsa u prsa, telo o telo. U mačevalačkoj borbi, koja se

parodira u ovoj sceni, ovaj izraz označava situaciju kada su dva protivnika u
direktnom kontaktu i kada sudija zaustavlja borbu.
etanola, postojani Bodin što broji svoj novac. Niko ih zapravo ne
posmatra. Tada sinu Bladeriju i Pertlu, istovremeno, međusobno
prikopčanim posredstvom nazubljene ivice ove kašikoviljuške i
zanemarljivog napora koji bi bio potreban da se njihov zajednički svet
ispuni smrću, da niko nije pominjao borbu do kraja, je li tako? da će
svaki od njih dobiti svoj deo novca ko god da pobedi, te bi stoga
razumno bilo da sada prestanu sa borbom i zajedno odu da gnjave
Bodina, kao i da nabave hanzaplast i jod. No ipak i dalje stoje u klinču,
Smrt u svoj svojoj moći pevuši im romantične napeve, rugajući im se
da su bedni mali ljudi... Dakle samo dotle i nimalo dalje, je li tako? I vi
to nazivate životom?
Dolaze kola vojne policije, sa sve trubljenjem, zavijanjem sirene i
svetlima. Nevoljno, Perfl i Bladeri se opuštaju i, ispuštajući vazduh iz
naduvanih obraza, razdvajaju se. Na deset stopa od njih Bodin baca
preko glava okupljene gomile što se sada budi debeli svežanj
okupacionog novca koji specijalac hvata, listajući deli i polovinu pruža
Pertlu, koji se već zaputio ka pomičnom mostu svoje sive majke, Džona
E. Bedesa, gde straža na krmenoj palubi deluje živahnije, i gde se čak i
partija karata u brodskoj perionici prekida kako bi svi mogli da gledaju
veliko hapšenje. Pijanci na obali počinju da se kreću, tromo i bez ikakve
svesti o pravcu. Odnekud iza snopa električne svetlosti nadiru devojke,
drhteći, uzbuđene, uskomešane, da odmame Sindžona Bladerija
skrivajući ga pod sintetičkim platnom lepih pastelnih boja i
zaljubljenim podvriskivanjem. Bodin i Kripton, kukovima i psovkama
se probijajući kroz gomilu, saplićući se o one što se bude i one što
spavaju, zaustavljaju se kraj kontejnera da pokupe Slotropa, koji se
podiže iz hrpe ljuski jaja, pivskih konzervi, odvratnih delova pilića u
žutom sosu, taloga kafe i bačene hartije što se rasipaju ili tandrču sa
njega, podiže masku i smeši se Bodinu u znak pozdrava.
„Raketašu, svega mi, pa to si stvarno ti. Šta ima, stari moj?”
„Zavrnuli me i treba mi prevoz do Pucija.” Počeli su da se
pojavljuju kamioni, u čije ciradom pokrivene senke vojna policija
utovaruje svakog ko se kreće sporije od njih. Dvojica civila, od kojih
jedan ima bradu, dolaze trkom niz pristanište, urlajući: „Svinjski
kostim, svinjski kostim, tamo, gledaj”, i: „Ti – Slotrope – ostani gde si.”
Bez namere da to učini, Slotrop uz mnogo treske i lomljave uspeva
da se iskobelja iz smeća i da se u trk za Bodinom i Kriptonom, dok sa
njega curi pileća mast a ljuske jaja lete na sve strane. Kamion Crvenog
krsta ili nekakva pokretna kantina parkirana je uz narednu skupinu
razarača, svetlost iz nje se prosipa u vidu pravilnog kvadrata po asfaltu,
a neka zgodna devojka sa frizurom u stilu Dijane Derbin uokvirena je
između naslaganih čokoladica, cigareta, sendviča u obliku klina, u
voštanoj hartiji.
„Kafu, momci?” osmehuje se, „i da li ste za sendviče? Večeras smo
prodali sve osim ovih sa šunkom”, a zatim, kad je ugledala Slotropa,
„oh, bože, izvini. ...”
„Ključeve od kamiona”, Bodin joj prilazi sa podrugljivim osmehom
u stilu Kegnija i poniklovanim pištoljem, „požuri” dok nateže udarač.
Ozbiljno mrštenje, sleganje ramenima sa naramenicama. „U bravi
je, momak.” Albert Kripton se penje u stražnji deo da joj pravi društvo,
dok Slotrop i Bodin uskaču napred i pokreću vozilo okrećući ga u
uskom, škripećem polukrugu baš kad su dva civila pritrčavala.
„A koji li su bokca mu sad pa ti”, osvrće se Slotrop kroz prozor na
njihova urlajuća obličja što se sve više smanjuju, „jesi li primetio onog
prikana sa pikovim asom na obrazu?”
Bodin zaobilazi gužvu oko Džona E. Bedesa i svima pokazuje
obavezni srednji prst. Slotrop se zavaljuje na sedištu, podigavši svinjsku
masku sa lica da mu stoji kao da je trouglasta kapa, i poseže da izvuče
paklicu cigareta iz džepa Bodinovog džempera, a zatim jednu
pripaljuje, umorno, želeći da može samo da spava. ... Iza njega,
iznenada, devojka iz Crvenog krsta zakrešta: „Oh moj bože, šta je to?”
„Vidi”, strpljivo govori Kripton, „uzmeš malo na vrh prsta, ovako,
a zatim zapušiš jednu polovinu nosa, i-i –”
„To je kokain!” devojčin glas dostiže alarmantnu jačinu, „eto šta je!
To je heroin! Vi ste narkomani! i kidnapovali ste me! Oh, moj bože!
Ovo je, zar ne shvatate, ovo je kamion Crvenog krsta! To je vlasništvo
Crvenog krsta! Oh, ne smete ovo da radite! Ja sam član Crvenog krsta!
Oh, neka mi neko pomogne! Oni su narkomani! Oh, molim vas!
Upomoć! Zaustavite i pustite me napolje! Uzmite kamion ako želite,
uzmite sve što je u njemu, ali, oh, molim vas, nemojte
„Upravljaj na čas”, Bodin se okrenu i uperi svoj svetlucavi pištolj u
devojku.
„Ne možeš me ubiti”, vrišti ona, „protuvo jedna, šta ti misliš ko si,
da otimaš vlasništvo Crvenog krsta! Zašto jednostavno ne – odeš negde
i – šmrčeš svoju drogu a – nas ostaviš na miru!”
„Kučko”, upućuje je mornar Bodin mirnim i razložnim tonom, „nisi
u pravu. Mogu da te ubijem. Znaš? E sad, ti slučajno radiš baš za istu
onu toplu i divnu organizaciju koja je kafu i krofne naplaćivala petnaest
centi za vreme bitke u jebenim Ardenima, ako baš hoćeš da ulazimo u
to ko šta kome krade.”
„Od koga”, odgovara ona mnogo tišim glasom, dok joj donja usna
podrhtava nekako slatko i kučkasto, čini se Slotropu, koji baca pogled
na nju, u retrovizoru, kad je Bodin ponovo preuzeo volan.
„Oho, šta je sad to”, Kripton joj odmerava dupe, „šta mi to imamo
ovde”, koje se pomera pod suknjom kaki boje dok stoji dugačkih nogu
ukopanih da podnesu tu vožnju od šezdeset ili sedamdeset milja na sat
i Bodinove čudne tehnike skretanja, koje pre liče na nekakav stilizovani
oblik samoubistva.
„Kako se zoveš?”, smešta se Slotrop, ta dobroćudna svinja.
„Širli”
„Tajron. Pozdrav.”
„Tra-la-la”, Kripton sada pljačka registar kasu, guta čokoladice
„herši” i gura paklice pljuga u čarape, „ljubav u punom cvatu.” Baš tada
Bodin naleže na kočnice i kamion se kliže, zadnji kraj se zanosi ka
ledeno osvetljenom nepomičnom prizoru stražara sa kacigama na
kojima su beli natpisi, sa belim pojasevima, belim ramenjem, ka
barikadi na putu, ka nekom vojniku što pogrbljen trči ka džipu i nešto
urla u voki-toki.
„Blokada puta? Kakvo je to sranje”, Bodin krčeći ubacuje u rikverc,
a razna roba namenjena vojsci treska sa polica dok se kamion zanosi.
Širli gubi oslonac i tetura ka napred, Kripton pruža ruku da je uhvati
dok se Slotrop naginje da uzme pištolj sa komandne table, i zatiče je
napola presamićenu preko prednjeg sedišta kad se ponovo okrene
natrag. „Gde je koji kurac sada prva? Šta je ovo, menjač u stilu Crvenog
krsta, moraš negde da ubaciš novčić da bi ga ubacio u brzinu, hej, Širli?”
„Oh, bože”, Širli se pentra na prednje sedište i smešta se između
njih dvojice, grabeći menjač, „ovako, tupane.” Iza njih dopiru pucnjevi.
„Hvala ti”, veli Bodin i, ostavljajući trag guma praćen oštrim
mirisom dima i škripom, ponovo kreću.
„Baš si tražen, Raketašu, da znaš”, Kripton leži u stražnjem delu i
uz osmeh nudi Širli članak sa prilepljenom bočicom kokaina.
„Ma šta kažeš.”
„Ne, hvala”, veli Širli. „Bolje da ne uzimam.”
 „Ma hajde... au...”
,Je li ono tamo bila vojna policija?” Slotrop škilji u svetlost svetiljki
ispred njih, „američki vojnici? Šta američka vojska radi ovde u
britanskom sektoru, znate li?”
„Možda nisu”, nagađa Bodin, „možda je to samo obalska patrola,
daj nemoj da budemo paranoičniji nego što moramo.
„Čuj, vidi, ja to radim (šmrk) i nisu mi (šmrk) izrasli očnjaci ili tako
nešto. ...”
„Ovaj, prosto ne znam”, Širli kleči okrenuta unatrag, grudi
oslonjenih na naslon sedišta, spustivši krupnu glatku ruku devojke sa
sela Slotropu na rame, radi ravnoteže.
„Čuj”, veli Bodin, „da li se radi o novcu, ili drogi, ili nečemu
drugom? Samo bih voleo da znam šta mogu da očekujem, jer ako je
murija na tragu
„Samo meni na tragu, koliko ja znam. Nema ovo nikakve veze sa
dilovanjem, sasvim drugo nešto je posredi.”
„Ona je ruža ničije zeeemljeeee”, peva Albert Kripton,
nagovarajući je.
„Zašto ideš do Pucija?”
„Moram da vidim onog Špringera.”
„Nisam znao da on dolazi.”
„Zašto svi to stalno govore?”
„Zapabti, sad”, govori Širli sa samo jednom otpušenom nosnicom,
„beboj prebiše, Alberte, sabo balkice.”
„Radi se samo o tome da ga niko već neko vreme nije video.”
„Sada udahni, dobro je, dobro je, OK, sad. Umm, tu ti je još, ovaj,
nekakva slina koja blokira... probaj opet, tako. A sad drugu.”
„Alberte, rekao si samo u jednu.”
„Čuj, Raketašu, ako te uhvate –”
„Neću ni da mislim.”
„Bokca mu”, veli Širli.
„Sviđa ti se? Drži, uzmi još samo malo.”
„Šta ćeš raditi?”
„Ništa. Hteo sam da pričam s nekim iz onog SPOG-a. Da saznam
šta se dešava. Trebalo je samo da razgovaramo, znaš, nezvanično,
večeras u apoteci. Na neutralnom tlu. Umesto toga se pojavljuje onaj
Čovek. A sada su tu i ta dva čudaka u civilu.”
„Jesi li ti špijun, ili tako nešto?”
„Kad bih bio barem to. Oh čoveče. Trebalo je da znam.”
„Zaista zvuči prilično gadno.” Mornar Bodin nastavlja da vozi, i
ništa mu se to ne sviđa, utonuo je u misli, postaje sve sentimentalniji.
„Čuj”, naposletku, „ako te, ovaj, stignu, ja bih mogao da javim tvojoj
mami, ili tako nešto.”
„Mojoj Oštar pogled. „Ne, ne, ne...”
„Nekome drugome, onda.”
„Niko mi ne pada na pamet.”
„Stvarno, Raketašu. ...”
Ispostavilo se da je „Kod Pucija” prostrana, napola utvrđena
vlastelinska kuća iz prošlog veka, kad se skrene sa puta za Dorum i
nastavi ka moru, niz dva useka peščanog kolotraga između kojih rastu
trska i gruba trava, kuća nasađena poput splava povrh ogromnog
peščanog brda koje se uzdiže sa plaže toliko blagog nagiba da je
prelazak u vodu krajnje iznenađenje, u vodu mirnu, slanu i bledu, što se
proteže miljama u Severno more poput oblaka, tu i tamo srebrnastijih,
u dugačkim potezima nalik ćelijama ili koži, tanani, zaustavljeni pod
mesecom, što sežu ka Helgolandu.
Kuća nikada nije bila rekvirirana. Niko nikada nije video vlasnika,
niti se zna da li je „Puci” uopšte stvarna ličnost. Bodin uteruje kamion
pravo u ono što je nekad bila štala i svi izlaze napolje, Širli uzvikuje od
sreće na mesečini, Kripton mrmlja očoveče, očoveče između sočnih
poljubaca sa tom gospođom. Na ulazu treba reći lozinku i ima malih
problema sa obezbeđenjem zbog kostima svinje, ali Slotrop vadi svog
plastičnog belog skakača i to je upalilo. Unutra zatiču bleštavo
osvetljeni i krcati spoj bara, opijumske jazbine, kabarea, kazina i kuće
na zlom glasu, u svim prostorijama sve vrvi od vojnika, mornara,
devojaka, mušterija bordela, pobednika, gubitnika, mađioničara,
trgovaca, narkomana, voajera, homoseksualaca, fetišista, špijuna i ljudi
koji samo traže društvo, i svi pričaju, pevaju ili prave buku koju tihi
zidovi kuće potpuno prigušuju tako da se napolju ne čuje. Perfem, dim,
alkohol i znoj klize kroz kuću u suviše diskretnim kovitlacima da bi se
mogli videti ili osetiti. U pitanju je tekuće slavlje koje se niko nije setio
da prekine: pobednička proslava toliko trajna, toliko vešta u okupljanju
novopridošlica i starih gostiju da niko sa sigurnošću ne može da kaže
koja se to pobeda slavi? koji rat?
Špringera nema nigde na vidiku, i na osnovu onoga što Slotrop
uspeva da sazna iz nasumičnog raspitivanja doći će tek kasnije, ako
uopšte i dođe. Danas je upravo onaj datum za otpust koji su utvrdili dok
su plovili sa Frau Gnab ka Štralzundu. I baš večeras je, od svih noći,
policija odlučila da krene na Slotropa. Oh da, da zaista NNNNNNNN
Dobro Veče Tajrone Slotrope Čekali Smo Te. Razume Se Da Smo
Ovde. Nisi Valjda Mislio Da Smo Jednostavno Iščezli, Ne, Ne, Tajrone,
Moraćemo Te Ponovo Povrediti Ako Ćeš Već Da Budeš Toliko Glup,
Povređivati Te Iznova I Iznova Da Tajrone Toliko Si Beznadežan
Toliko Glup i Osuđen Na Propast. Zar Zaista Treba Da Nešto Pronađeš?
Šta Ako Je To Smrt, Tajrone? Šta Ako Mi Ne Želimo Da Ti Išta
Pronađeš? Ako Ne Budemo Želeli Da Ti Damo Taj Otpust Ti Ćeš Samo
Nastaviti Ovako Zauvek Zar Ne? Možda Mi Želimo Da Ti Nastaviš
Ovako. Ti To Ne Možeš Znati Zar Ne Tajrone. Zašto Si Pomislio Da
Možeš Da Igraš Kao Mi? Ne Možeš. Misliš Da Si Dobar Ali Zapravo
Ništa Ne Valjaš I Svi To Znamo. To Ti Piše U Dosijeu. (Smeh.
Pevušenje.)
Bodin ga zatiče kako sedi u garberoberu za kapute i žvaće plišano
uho svog kostima. „Loše izgledaš, Raketašu. Ovo je Solanž. Ona je
maserka.” Solanž se smeši, zbunjeno, kao dete dovedeno da poseti
čudnu svinju u njenoj pećini.
„Žao mi je. Žao mi je.”
„Daj da te odvedem dole, u kupatila”, ženin je glas nasapunjani
sunđer koji mu već spira nevolje, „veoma je tiho, umirujuće. ...”
„Ja ću biti tu čitave noći”, veli Bodin. „Javiću ti ako se Špringer
pojavi.”
„Ovo je nekakva zavera, je li tako?” Slotrop sisa pljuvačku sa
plišanog krzna.
„Sve je nekakva zavera, čoveče”, smeje se Bodin.
„I da, ali strelice sve pokazuju u suprotnim smerovima”, Solanž
ilustruje mlatarajući rukama, prstima-vektorima sa crvenim vrhovima.
Što je prvi put da Slotrop čuje, naglas izgovoreno, da u Zoni može
postojati i mnogo drugih zavera osim onih polarizovanih ka njemu
samome... da su ovo vozovi i autobusi ogromnog tranzitnog sistema
koji deluje ovde u Raketenštadu, zamršenijeg čak nego što je bostonski
– i da ga, ako pređe određenu razdaljinu vozeći se svakim ogrankom,
znajući gde da presedne, zadržavajući nekakav minimum dostojanstva
iako će možda često izgledati da je krenuo u suprotnom smeru, ova
mreža svih zavera ipak može dovesti do slobode. Jasno mu je da ne bi
trebalo da je toliko paranoičan prema Bodinu ili Solanž, već da se
umesto toga vozi njihovom raspoloživom podzemnom, da vidi kuda će
ga odvesti. ...
Solanž odvodi Slotropa do kupatila, a Bodin nastavlja potragu za
svojom mušterijom dok mu 2 ½ bočice kokaina zveckaju i lepe mu se
za goli stomak ispod košulje. Major nije ni za jednom od igara pokera
ili kockica, niti gleda nastup u kojem izvesna Jolanda, plavokosa i sva
sjajna od ulja za bebe, pleše od stola do stola i hvata florine i soverene,
često vrele od plamena „zipo” upaljača nekog šaljivdžije, pokretljivim
usminama svoje pičke – niti negde pije niti, ako je verovati Moniki,
Pucijevoj srdačnoj madam što puši cigaru, odevenoj u matlase 500, ševi.
Nije čak došao ni da gnjavi pijanistu da mu svira „Ružu San Antonija”.
Prošlo je pola sata pre nego što se Bodin naposletku sudario sa njim,
dok se ovaj ispetljavao iz salonskih vrata pisoara, omamljen od susreta
sa zloglasnom Eisenkröte 501, koja je u čitavoj Zoni bila poznata kao test
muškosti, pred kojom su odlikovane i unapređene Ubice Švaba, kao i
najgori, najprekaljeniji begunci iz najogavnijih zonskih logora, umeli
da ustuknu, padnu u nesvest, pobegnu, a ponekad se i ispovraćaju, da
baš tu na licu mesta. Jer to zaista jeste Gvozdena Žaba, verno prikazana,
sa hiljadu krasti i kako neki kažu blago nasmešena, stopu dugačka u
svom najdužem delu, što vreba na dnu govnima umazanog klozeta,
prikopčana na Evropsku mrežu preko kontrolora reostata podešenog
tako da izbacuje promenljive premda ne i smrtonosne skokove voltaže
i strujnog toka. Niko ne zna ko sedi iza tajnog reostata (neki kažu da je
to polumitski Pući lično), kao ni da li je zapravo prikopčan na
automatski tajmer, jer ne desi se to svakom – možete da pišate na Žabu
a da se baš ništa ne desi. Ali jednostavno nikada ne znate. Dovoljno
često bi potekla struja – uspinjanje pirana i nalet lososa uz zlatni
svetlucavi pad pišaćke, vaše izdajničke lestve od soli i kiselina, koje vas
ponovo spajaju sa Majkom Zemljom, tim velikim, planetarnim izvorom
elektrona koji vas povezuje sa vašim prototipom, legendarnim pijancem
previše pijanim da bilo čega bude svestan, što piša na neku davnašnju
strujnu šinu i eksplodira u ugalj, u epileptičnu noć, vriska koji čak nije
ni njegov već vrisak struje, amperi progovaraju kroz njegove krvne

500 Matlase – pamučna tkanina kombinovana sa celuloznim vlaknima, visokog sjaja i

glatkoće s lica, koja se koristi za kućne haljine.

501 Eisenkröte (nem.) – gvozdena žaba krastača.
sudove što se već raspadaju, što su se već raspali prerano da bi bilo šta
i zaustili, obznanjuju svoj užasni otpust iz tišine, svakako niko ne sluša,
neki stražar proviruje dole niz prugu, neki starac što ne može da spava
izašao u šetnju, neki gradski lutalica na klupi ispod milion junskih buba
u zelenom nimbusu oko ulične svetiljke, dok mu se vrat steže i opušta
tonući u san i budeći se iz njega, a možda je to bila samo mačka tokom
parenja, crkveno zvono na jakom vetru, neki prozor što se razbija, ne
zna se iz kog pravca, nije čak ni uzbunjujući, brzo ga smenjuje stara
tišina ispunjena ugljenim plinom i dezinfeksionim sredstvom. I neko
drugi će ga pronaći narednog jutra. Ili ga možete pronaći vi, bilo koje
večeri kod Pucija, ako ste dovoljno muško da pišate na tu Žabu. Major
se ovog puta izvukao samo sa blagim trzajem i raspoložen je da sam
sebi čestita.
„Taj gadni seronja je dao sve od sebe”, prebacuje ruku Bodinu oko
vrata, „no ja sam mu večeras isprašio taj njegov krastavi tur, proklet bio
ako nisam.”
„Nabavio sam vam ‘sneg’, majore Marvi. Pola bočice fali, žao mi
je, ali to je najbolje što sam mogao.”
„Valja to, mornaru. Poznajem toliko tih nosnih drogoša odavde do
Visbadena da ni tri tone toga ne bi tim prokletinjama potrajale ni jedan
dan.” Plaća Bodinu, punu cenu, odbijajući njegovu ponudu da odbiju
novac za ono što nedostaje. „Nazovimo to malom napojnicom, dobro
moj, tako Dvejn Marvi trguje robom. Dođavola, zbog te žabe mi je sad
čuna živnula. Proklet bio ako ne bi’ voleo da ga turim u neku od onih
kurvica. Hej! Mornar, gde mogu da nađem malo mesa ovde?”
Mornar mu pokazuje kako da se spusti do bordela. Tamo vas prvo
odvedu u neku vrstu privatnog parnog kupatila, možete se ševiti odmah
tamo ako želite, ne košta ništa više. Madam – hej! ha, ha! liči na
nekakvu lezbaču sa tom jeftinom cigarom u ustima! izvija obrvu na
Marvija kad joj je rekao da želi crnčugu, no misli da može da mu je
nabavi.
„Ovo nije Kuća Svih Nacija, ali trudimo se da postignemo
raznolikost”, vuče po spisku krajem od kornjačevine na muštikli,
„Sandra je trenutno zauzeta. Izložba. U međuvremenu, tu je naša
prekrasna Manuela koja će vam praviti društvo.”
Manuela na sebi ima samo visoko podignutu kosu i španski veo od
crne čipke, crno cveće što joj doseže do kukova, i profesionalni osmeh
upućen ovom debelom Amerikancu koji već petlja oko dugmadi na
uniformi.
„Njama, njama! Hej, prilično je dobro pocrnela. Zar nisi? Jesi li ti
mala mulatkinja, mala Me-hi-kanka, srce? Ti sobe espanol 502? Ti sabe
opa-cupa?”
„Si”, odlučuje da večeras bude sa Levanta, „ja sam Španjolka. Ja iz
Valensije.”
„Va-len-si-ja-a-a”, peva major Marvi na dobro poznatu istoimenu
melodiju, „Señorita503, opa-cupa, puši-puši, šezdeset i deve-e-et,
lalalala Zada Zada laaa...” i pleše sa njom dvokorak oko nepomičnog
središta koje čini madam koja čeka.
Manuela ne smatra da mora da mu se pridruži. Valensija je bila
jedan od poslednjih gradova koji su pali pod Frankovu vlast. Ona sama
je zapravo iz Asturije koja ga je prva upoznala, koja je osetila njegovu
surovost dve godine pre nego što je građanski rat uopšte i počeo za
ostatak Španije. Posmatra Marvijevo lice dok ovaj plaća Moniki,
posmatra ga u njegovom iskonskom američkom činu, plaćanju, kada je
više veran sebi nego dok svršava, ili dok spava, pa možda čak i dok
umire. Marvi joj nije prvi Amerikanac, ali je među prvima. Klijentelu
ovde kod Pucija uglavnom čine Britanci. Za vreme Rata – koliko li je
samo bilo logora i gradova otkako je zarobljena ‘38? – bili su to Nemci.
Propustila je Međunarodne brigade, skrivena u svojim hladnim zelenim
planinama, u gerilskoj borbi, dugo nakon što su fašisti okupirali sever
– propustila je cveće, decu, poljupce i silne jezike Barselone, Valensije
u kojoj nikada nije bila, Valensije, večerašnjeg doma. ... Ya salimos de
España. ... Pa’luchar en otros frentes, ay, Manuela, ay, Manuela. 504...
Kači mu uniformu uredno u ormar i polazi za svojom mušterijom u
vrelinu, u svetlu paru, zidovi uskipele prostorije su nevidljivi,
paperjaste dlake po njegovim nogama, ogromnim guzovima i leđima
počinju da tamne od vlage. Druge duše se pomeraju, uzdahuju, ječe
nevidljivi među nanosima magle, dok su dimenzije ovde pod zemljom
bez ikakvog značaja – prostorija bi mogla biti bilo koje veličine, široka
poput čitavog grada, popločana pticama ne sasvim nežnim u dvostrukoj

502 Sabe español? (šp.) – znaš španski?

503 Señorita (šp.) – gospođica.
504 Ostavismo Španiju / da se borimo na frontovima drugim / Manuela, Manuela –

stihovi iz pesme „Viva la Quince Brigade” („Živela Petnaesta brigada”) koju su u

Španskom građanskom ratu pevali pripadnici američkog bataljona „Linkoln”. Ovaj
bataljon je, zajedno sa Britanskim bataljonom, bataljonom „Dimitrov” i bataljonom
„Šesti februar”, činio dobrovoljačku Petnaestu međunarodnu brigadu.
rotacionoj simetriji, od koraka potamnelim žutim i plavim, što su jedine
boje u ovom vodenom sutonu.
„Aaahhh, dođavola, vrelo”, Marvi tromo klizi naniže, gladak od
znoja, preko popločanog ruba, u namirisanu vodu. Nokti na nogama,
isečeni po vojnički, četvrtasto, poslednji klize pod površinu. „Hajde,
svi u bazen”, glasan veseo povik, grabi Manuelu za gležanj i cima je.
Budući da je već jednom ili dva puta pala na ovim pločicama, i da je
jednom videla kako prijateljici ispravljaju kosti nakon pada, Manuela
polazi graciozno, opkoračivši ga dovoljno snažno u padu, stražnjicom
udarajući o njegov stomak uz glasno pljas, da ga povredi, nada se ona.
No on se samo ponovo smeje, glasno se prepustivši toploti i sili potiska
i pratećim zvucima – anonimnom jebanju, pospanosti, lakoći. Zatiče
sebe sa snažnom crvenom erekcijom i gura ga bez odlaganja u tu
ozbiljnu devojku napola skrivenu u oblaku od vlažne španske čipke,
pogleda uperenog svuda samo ne u njegove oči, što se sada njiše u
unutrašnjoj magli, sanjareći o domu.
E pa, to je u redu. Ne jebe je u oči, zar ne? Svakako je radije ne bi
gledao u lice, sve što želi je smeđa koža, zatvorena usta, ta slatka
crnačka potčinjenost. Ona će uraditi sve što joj on naredi, da, može joj
držati glavu pod vodom sve dok se ne udavi, može joj izviti ruku
unatrag, da, slomiti joj prste kao onoj kučki u Frankfurtu pre koju
nedelju. Bičevati pištoljem, ujedati sve dok ne poteče krv... prizori mu
se roje pred očima, nasilni, manje erotični no što biste pomislili – više
orijentisani na navalu, udarce, prodiranje, i tome slične vojničke
vrednosti. Što ne znači da ne uživa nevino kao i vi. Ili da Manuela ne
zatiče sebe kako joj se, na neki usputni atletski način, dopada to kretanje
gore-dole po tvrdoglavom crvenom koplju majora Marvija, iako
trenutno razmišlja o hiljadu drugih stvari, o onoj Sandrinoj haljini za
kojom toliko čezne, o rečima raznih pesama, o onome što je svrbi ispod
leve lopatice, o nekom visokom engleskom vojniku kojeg je videla dok
je prolazila kroz bar negde u vreme večere, o njegovoj smeđoj
podlaktici, košulji zavrnutoj do lakta, naspram pocinkovane površine
stola. ...
Glasovi u bujici. Uzvici uzbune, silna stopala što kloparaju u
papučama za tuširanje, siluete što promiču kraj njih, siva zamagljena
evakuacija. „Šta koji đavo”, major Marvi samo što nije svršio, podiže
se smeten na laktove, žmirka u nekoliko smerova, brzo gubi erekciju.
„Racija”, neki glas u prolazu. „Vojna policija”, trese se neko drugi.
„Gaaahh!” vrišti major Marvi, koji se upravo setio prisustva 2 ½
unce kokaina u džepovima uniforme. Kotrlja se, nezgrapno poput
morža, Manuela klizi s njega i sa njegovog sve mlitavijeg nervoznog
penisa, teško da je pogođena, ali je dovoljno profesionalac da zna da je
u cenu uključeno i da sada kaže „puto” 505 i „sinvergüenza” 506.
Iskobeljavajući se iz vode, kližući se po pločicama, Dvejn Marvi, na
začelju, dospeva u ledeno hladnu prostoriju za presvlačenje i otkriva da
su i poslednji kupaći pobegli, a da su ormari potpuno prazni ako se
izuzme jedan komad nečeg plišanog i raznobojnog. „Hej, gde mi je
uniforma!”, lupa nogama po podu, pesnica uz telo, lica jarko crvenog.
„Oh prokletnici jedni”, nakon čega zavitlava okolo nekoliko flaša i
pepeljara, razbija dva prozora, napada zid kitnjastim stalkom za
kišobrane, osećajući se u sebi malo bolje zbog toga. Čuje kako vojničke
cokule lome i gaze gore i u prostorijama pored, devojke vrište, ploča na
gramofonu uz škripu gurnuta je u tišinu.
Odlazi da pogleda šta je taj plišani ili baršunasti odevni predmet,
otkriva da je u pitanju kostim svinje sa sve maskom, i lukavo misli kako
nijedan pripadnik vojne policije ne bi gnjavio nedužnu svinju što je
samo bila željna provoda. Dok ozbiljni britanski glasovi dolaze sve
bliže krećući se kroz Pucijevu kuću, on mahnito trga svilenu postavu i
slamnato punjenje kako bi napravio mesta za sopstveno salo. I, kad se
napokon uz mnogo muke uvukao unutra, fju, zakopčava kostim, maska
mu skriva lice, bezbedan je, klovnovski anoniman, probija se kroz
zavesu od perlica i penje na sprat do bara, gde naleće pravo na celu
diviziju tih prokletnika sa crvenim šapkama koji idu ka njemu, stupajući
u korak, tako mu boga.
„Evo naše svinje pobegulje, gospodo”, lice puno ožiljaka, mlitavi i
iskrzani brkovi, upire mu pištolj pravo u glavu, dok ostali brzo prilaze.
Neki civil se probija između njih, a beleg u obliku pika mu gori tamnim
sjajem na glatkom obrazu.
„Dobro. Dr Mafidž je napolju sa ambulantnim kolima, i želeli
bismo dvojicu vaših momaka, naredniče, dok ne budemo na
bezbednom.”
„Naravno, gospodine.” Zglobovi slabi od pare i opuštanja vešto su
mu uhvaćeni iza leđa pre nego što je stigao dovoljno da se razljuti da
počne da viče na njih – hladan čelik, što odzvanja poput telefonskog
broja koji okrećete kasno uveče, bez apsolutno ikakve nade da će vam

505 Puta (šp.) – kurvar, žigolo.

506 Sinvergüenza (šp.) – bestidnik, protuva.
se iko ikada javiti. ...
„Dođavola”, naposletku uspeva da izusti, dok mu maska prigušuje
glas i pridružuje mu eho od kojeg ga bole uši, „šta kog vraga nije u redu
s tobom, momak? Zar ne znaš ko sam ja?”
Ali oh-o, čekajmalo – ako su pronašli uniformu, Marvijeva
dokumenta i kokain u pripadajućim džepovima, možda još uvek nije
toliko vraški dobra ideja da im kaže svoje ime. ...
„Poručnik Slotrop, pretpostavljamo. A sad, polazi.”
On ćuti. Slotrop, OK, hajde da sačekamo i vidimo kuda to vodi, da
kasnije rešimo tu stvar sa drogom, da se pravimo blesavi, da kažemo da
mora da ju je neko podmetnuo. Možda čak i da pronađemo nekog
Jevrejina advokata dovoljno dobrog da pritegne te prokletnike zbog
neosnovanog hapšenja.
Sproveli su ga kroz vrata i ubacili u ambulantna kola čiji je motor
radio u leru. Bradati vozač baca pogled na njega, na brzinu, preko
ramena, a zatim pušta kvačilo. Pre nego što mu je i palo na pamet da se
opire, onaj drugi civil i dvojica vojnih policajaca hitro su ga privezali
za nosila u visini kolena i grudi.
Zaustavljaju se kraj kamiona vojne policije da otpuste policajce.
Zatim nastavljaju dalje. Ka Kukshafenu. Marvi razmišlja. Kroz prozor
se ne vidi ništa osim noći i mesečinom ublaženog crnila. Ne zna gde je.
...
„Sedativ sada?” Pikov as kleknu kraj njega, džepnom baterijskom
lampom osvetljava ampule u svom bolničkom priboru, zvecka
špricevima i iglama.
„Mm. Da, skoro smo stigli.”
„Ne razumem zašto nam za ovo nisu mogli dati neki prostor u
bolnici.”
Vozač se smeje. „Oh da, već zamišljam to.”
Dok polako puni špric: „Pa jesmo dobili naređenja... Hoću da
kažem nema ničega
„Drago momče, nije to baš najpoštenija operacija.”
„Hej”, major Marvi pokušava da podigne glavu. „Operacija? O
čemu ti to, momak?”
„Šš”, cepa mu deo rukava svinjskog kostima da mu ogoli ruku.
„Ne želim nikakvu iglu –”, ali ona je već u veni i špric se prazni dok
taj drugi čovek pokušava da ga umiri. „Hoću da kažem, stvarno ste
uhvatili pogrešnog momka, znate li?”
„Naravno, poručniče.”
„Hej, hej, hej. Ne. Nisam ja poručnik, ja sam major” Trebalo bi da
to više naglasi, da bude ubedljiviji. Možda je to zbog te proklete
svinjske maske koja mu smeta. Samo on može da čuje sopstveni glas,
koji se sada vraća samo njemu samom, tiši, metalniji... oni ga ne mogu
čuti. „Major Dvejn Marvi.” Ne veruju mu, ne veruju da se tako zove.
Ne veruju čak ni u njegovo ime. ... Zahvata ga panika, negde duboko,
gde sedativ nije uspeo da dopre, i on počinje da se otima ispod sveza,
istinski užasnut, osećajući kako mu se mali mišići duž grudnog koša
napinju u beskorisne žaoke bola, oh Bože, počinje sada da vrišti iz sve
snage, bez reči, samo vrišti, onoliko glasno koliko mu sveze preko grudi
dozvoljavaju.
„Za ime sveta”, uzdiše vozač. „Zar ne možeš da ga ućutkaš,
Spontun?”
Spontun mu je već strgnuo svinjsku masku s lica i zamenio je gazom
koju drži jednom rukom dok drugom kapa etar – kad god mu se glava
koja se bacaka nađe u domašaju. „Pointsman je potpuno poludeo”,
smatra da mora da izjavi, toliko uzrujan da je sasvim izgubio strpljenje,
„ako ovo naziva ‘mirnim i hladnokrvnim’“
„U redu, evo nas na plaži. Nema nikog na vidiku.” Mafidž vozi ka
vodi, pesak je dovoljno nabijen da izdrži ambulantna kola, sve je
izrazito belo pod malim mesecom, koji je u zenitu... savršen led. ...
„Oh”, ječi Marvi. „Oh, dođavola. Oh, ne. Oh, Isuse”, reči u
otegnutom drogiranom diminuendu, sve slabije se upirući da se otrgne
svežanja dok ih Mafidž napokon parkira, tu sivomaslinastozelenu
olupinu na ovoj širokoj plaži, ogromnog glatkog prostranstva što se
proteže ka mesecu, ka pragu severnog vetra.
„Imamo dovoljno vremena”, Mafidž gleda na sat. „Treba da
uhvatimo C-47 u jedan. Rekli su da mogu malo da sačekaju.”
Zadovoljni uzdasi pre nego što se bace na zadatak.
„Kakve samo kontakte ima taj čovek”, odmahuje glavom Spontun,
vadeći instrumente iz dezinfekcionog rastvora i ređajući ih na sterilno
platno pored nosila. „Bože, bože. Nadajmo se da se nikada neće
okrenuti kriminalu, a?”
„Dođavola”, ječi tiho major Marvi, „oh, zajebite sve...”
 Obojica muškaraca su oprala ruke i navukla maske i gumene
rukavice. Mafidž je uključio svetlo u obliku kupole koje svetli na dole,
kao nekakvo blago svetleće oko. Njih dvojica rade brzo, u tišini, dva
ratna profesionalca navikla na terensku ažurnost, uz tek po koju reč koju
izusti pacijent, šapat, bedni pokušaj hvatanja sve slabije žiže svetlosti
koja je sve što je od njega preostalo.
U pitanju je jednostavna operacija. Prepone plišanog kostima su
pocepane i uklonjene. Mafidž odlučuje da preskoči brijanje skrotuma.
Prvo ga natapa jodom, a zatim svaki testis stiska unutar dlakave vrećice
prekrivene crvenim venama, brzo i precizno praveći rez kroz kožu i
okolne membrane, istiskujući testis kroz ranu i krv što šiklja, izvlačeći
ga levom rukom sve dok žile, čvrste i meke, nisu sasvim istegnute i
vidljive pod svetlošću. Kao da su muzičke strune, mogao bi, pomalo lud
od mesečine, udariti po njima da ovde na napuštenoj plaži zasvira
muzika, ruka mu okleva: no zatim, nevoljno popuštajući pred osećajem
dužnosti, preseca ih na odgovarajućoj razdaljini od skliskog oblutka,
svaki rez se potom natapa dezinfekcionim sredstvom i dva uredna
proreza, jedan kraj drugog, naposletku su ponovo zašivena. Testise je
ubacio u bocu sa alkoholom.
„Suveniri za Pointsmana”, uzdiše Mafidž, svlačeći hirurške
rukavice. „Daj ovom još jednu injekciju. Možda će biti bolje ako sve
prespava i ako mu neko u Londonu sve ovo objasni.”
Mafidž pokreće motor, vozi u rikverc u polukrugu, i polako kreće
natrag ka putu, ostavljajući prostrano more da nepomično leži iza njih.
Tamo kod Pucija, Slotrop se sklupčao u širokom krevetu sa sveže
promenjenim čaršavom kraj Solanž, utonuo u san u kojem sanja o
Cvolfkinderu, i o Bjanki koja se smeši, on i ona se voze na vrtešci,
njihova kabina se pretvara u sobu, neku sobu koju nikada ranije nije
video, sobu u velikom kompleksu stanova velikom poput grada, po
čijim se hodnicima mogu voziti kola ili bicikl kao da su ulice: oivičava
ih drveće, a na drveću pevaju ptice.
I „Solanž”, začudo, sanja Bjanku, premda drugačije: sanja o
sopstvenom detetu, Ilse, koja se vozi, izgubljena, kroz Zonu dugačkim
teretnim vozom koji se, kako se čini, nikada ne zaustavlja. Nije sretna,
niti zapravo traga za svojim ocem. Ali jedini san koji je Leni imala u
vezi s njom se obistinjuje. Niko je neće iskoristiti. Tu je promena, tu je
odlazak: ali tu je i pomoć kad joj se najmanje nada od neznanaca u
prolazu, i skrivanje, tu među slučajnostima ove lutalačke Poniznosti,
nikad zapravo zatrte, dovoljnog broja malih prilika za milost. ...
 Gore na spratu, izvesni Melner, putne torbe natrpane svojim noćnim
ulovom – uniformom nekog američkog majora, dokumentima i 2 ½
unce kokaina – objašnjava čupavom američkom mornaru da je
gospodin Fon Gel veoma zauzet čovek, da je trenutno zbog posla negde
na severu, koliko je njemu poznato, i da mu nije naložio da u Kukshafen
donese nikakve papire, nikakve vojne otpuste, pasoše – ništa. Žao mu
je. Možda je mornarev prijatelj pogrešio. Možda je, s druge strane, u
pitanju samo privremeno odlaganje. Svakome je jasno da za
krivotvorenje treba vremena.
Bodin ga gleda kako odlazi, ne znajući šta se nalazi u toj putnoj
torbi. Albert Kripton se obeznanio od pića. Širli ulazi u prostoriju,
blistavog pogleda, uznemirena, odevena u crne haltere i čarape. „Hmm”
veli ona, uputivši mu izvestan pogled.
„Hmm”, veli mornar Bodin.
„I samo da znaš, naplaćivali su samo deset centi tokom bitke u
Ardenima.”

□ □ □ □ □ □ □

Dakle: išao je tragom Vajsmanove baterije od Holandije, preko slanih

močvara i vučike i kravljih kostiju, samo da bi došao do ovoga. Sva
sreća pa nije praznoveran. Smatrao bi to proročanstvom. Postoji,
razume se, savršeno racionalno objašnjenje, ali Čičerin nikada nije čitao
Martina Fiera.
Sve to posmatra sa svog privremenog komandnog položaja u
gustišu kleke na niskom bregu. Kroz dvogled vidi dvojicu muškaraca,
jednog belog, drugog crnog, kako drže gitare. Meštani su okupljeni u
krugu, no njih Čičerin može da iseče sa slike i da u svom eliptičnom
polju ostavi samo prizor istovetne strukture kakvu je imalo ono muško-
žensko nadmetanje u pevanju usred ravne livade u Centralnoj Aziji, više
od decenije ranije – susretanje suprotnosti koje je, u ono vreme,
najavljivalo njegovo sopstveno približavanje Kirgiskoj svetlosti. Šta li
najavljuje ovog puta?
Iznad glave mu je nebo prošarano i tvrdo poput klikera. Zna on.
Vajsman je instalirao S-Gerӓt i ispalio 00000 negde u blizini. Nije ni
Encijan sigurno daleko. Biće to ovde.
 No mora da čeka. Nekada bi mu to bilo nepodnošljivo. No otkako
je major Marvi nestao s vidika, Čičerin je postao oprezniji. Marvi je bio
ključni čovek. Postoji nekakva kontrasila u Zoni. Ko je bio onaj
sovjetski obaveštajac koji se pojavio neposredno pre fijaska na čistini?
Ko je Schwarzkommandu dojavio za napad? Ko je uklonio Marvija?
Svojski se trudio da ne veruje previše u Raketni kartel. Otkako je
one noći doživeo prosvetljenje, uz pijanog Marvija i Bladija Čiklica koji
deklamuje vrline Herberta Huvera, Čičerin je tragao za dokazima. Mora
da je u to, svesno ili nesvesno, umešan Gerhart fon Gel, čiji korporativni
oktopod seže do svakog prodajnog predmeta u Zoni. Čičerin je
prethodne nedelje bio na ivici da odleti natrag u Moskvu. Video se,
nakratko u Berlinu, sa Mravenkom, jednim od ljudi iz VIAM-a. Našli
su se u Tirgartenu, dva vojnika što tobože šetaju na suncu. Radne grupe
su hladnim asfaltom krpili rupe na pločniku, potom ih nabijajući
lopatama. Biciklisti su tandrkali pored njih, skeletno funkcionalni kao i
njihove mašine. Male skupine civila i vojnika nalazile su se u senci
drveća, gde su sedeli na oborenim stablima ili točkovima kamiona i
preturali po torbama i koferima, trgujući. „U nevolji si”, rekao mu je
Mravenko.
I on je tridesetih godina bio izdržavani emigrant, a takođe i
najekscentričniji šahista u Centralnoj Aziji, koji je igrao bez ikakvog
sistema. Ukus mu je bio dovoljno prost da je uključivao čak i igranje
šaha sa povezom na očima, koji je za ruske pojmove neizrecivo ogavan.
Čičerin je za šahovsku tablu sedao svaki put sve uznemireniji, trudeći
se da se ponaša prijateljski, da privoli tog ludaka na nekakvu racionalnu
igru. Najčešće bi izgubio. No mogao je da bira između Mravenka i zime
u Semirečju.
„Imaš li ikakvu predstavu o tome što se događa?”
Mravenko se nasmejao. „Ima li bilo ko? Molotov ništa ne govori
Višinskom. Ali znaju svašta o tebi. Sećaš se Kirgiske svetlosti?
Naravno da se sećaš. E pa, saznali su za to. Ja im ništa nisam rekao, ali
nekoga su se dočepali.”
„To je davna prošlost. Zašto bi to sada potezali?”
„Smatraju te ‘korisnim’”, rekao je Mravenko.
Zatim su se pogledali pogledom koji je dugo trajao. Bila je to smrtna
kazna. Korisnost ovde traje karatko, koliko i službeno saopštenje.
Mravenko se plašio, i to ne samo za Čičerina.
„Šta ćeš ti raditi, Mravenko?”
 „Truditi se da ne budem koristan. No ni oni nisu savršeni.” Obojica
su znala da bi to trebalo da bude nekakva uteha, ali nije baš delovala.
„Oni ne znaju zapravo šta te to čini korisnim. Oslanjaju se na statistiku.
Mislim da nisu očekivali da preživiš Rat. Ali pošto jesi, morali su da se
pobliže pozabave tobom.”
„Možda ću i ovo preživeti.” I u tom trenutku mu je pala na pamet
ideja da odleti u Moskvu. No upravo tada je dobio informaciju da
Vajsmanovoj bateriji trag ne seže dalje od Pustare. I obnovljena nada
da će se susresti sa Encijanom sprečila ga je da ode – ta zavodljiva nada
što ga svakim danom odvodi sve dalje od bilo kakvog izgleda da će
nakon tog susreta nastaviti dalje. Nikada nije ni pretpostavljao da će se
to desiti. Pravo pitanje je bilo ovo: hoće li ga oni srediti pre nego što on
sredi Encijana? Sve što mu je potrebno je samo još malo vremena...
njegova jedina nada je da i oni traže Encijana, ili S-Gerät, i da se služe
njime onako kako on misli da se služi Slotropom. ...
Na horizontu i dalje ničega: tako je bilo čitavog dana. Kleke što liče
na čemprese stoje u zarđaloj, maglovitoj daljini, nepomične poput
spomenika. Prvi ljubičasti cvetovi pojavljuju se na vresištu. Nije to onaj
užurbani spokoj poznog leta, već spokoj groblja. Za praistorijska
germanska plemena ova zemlja je upravo to i bila: teritorija mrtvih.
Na desetine nacija, prerušenih u argentinske stočare, tiskaju se oko
intendanta narodne kuhinje. El Nato stoji na sedlu svog konja, u stilu
gauča, i osmatra nemačke pampe. Felipe kleči na suncu, zauzet svojim
podnevnim klanjanjem živućem prisustvu izvesne stene tamo u pustoši
Riohe, na istočnim padinama Anda. Prema argentinskoj legendi iz
prošlog veka, Marija Antonija Korea je pošla za svojim ljubavnikom u
tu neplodnu zemlju, noseći sa sobom njihovo novorođeno dete. Pastiri
su je, mrtvu, našli nedelju dana kasnije. No novorođenče je preživelo,
hraneći se mlekom sa njenog mrtvog tela. Stene u blizini tog poprišta
čuda od onda su bile odredište hodočašća na koje se išlo svake godine.
No Felipeova stena otelotvorenje je i sistema verovanja, jer on veruje
(kao što veruju i M. F. Bil 507 i drugi) u nekakav oblik svesti minerala
koja se ne razlikuje mnogo od svesti biljaka i životinja, osim u pogledu
vremenske skale. Vremenska skala stene je daleko rastegnutija.
„Govorimo o kadru po veku”, Felipe se, kao i svi tu, u poslednje vreme
dosta služio filmskim rečnikom, „po milenijumu!” Kolosalno! No

507M. F. Bil (Mary F. Beal, 1937) – američka spisateljica, autorka romana i

pripovedaka.
Felipe je uvideo nešto što oni koji nisu zagovornici ideje o stenama kao
čuvstvenim bićima retko uvide, a to je da istorija, onako kako je data
ovom svetu, predstavlja tek jedan deo, spoljašnji i vidljivi deo. Da
moramo uzeti u obzir i ono neispričano, tišinu što vlada oko nas,
trajanje sledeće stene koju zapazimo – njene eone istorije pod
dugotrajnim i ženskim istrajnim uplivom vode i vazduha (ko će se tu
naći, jednom ili dva puta u veku, da zatvori blendu?), u niziji gde će
vam se putevi, ljudski i mineralni, najverovatnije ukrstiti. ...
Gracijela Imago Portales, tamne kose podeljene po sredini i
začešljane unatrag s čela, odevena u dugačku crnu jahačku suknju i crne
čizme, sedi i meša karte, deleći sebi tleševe, „ful haus”, četiri jednake,
tek da se zabavi. Statisti nisu doneli gotovo ništa s čim bi se moglo
igrati. Znala je da će doći do ovoga: nekada je mislila da će novac, ako
se bude upotrebljavao samo u igrama, prestati da bude stvaran. Da će
iščeznuti. Da li se to desilo, ili to ona igra igru sama sa sobom? Čini se
da je Belastegui pomnije motrio na nju otkako su došli ovamo. Ona ne
želi da ugrozi njegov projekat. Nekoliko je puta otišla u krevet sa tim
ozbiljnim inženjerom (premda bi vam se isprva, još u B.A., mogla
zakleti da ga ne bi mogla taknuti ni srebrnom slamčicom), a zna i da je
on kockar. Lep par, kao u pokeru već u prve dve karte: spoznala je to
još prvi put kad ju je dotaknuo. Taj čovek zna koje su mu šanse, oblici
rizika su mu poznati i bliski kao i tela voljenih. Svaki trenutak ima svoju
vrednost, svoj verovatni uspeh naspram drugih trenutaka u drugim
rukama, i mešanje karata je za njega uvek mešanje od trenutka do
trenutka. Ne može da dopusti sebi da pamti druge permutacije, ono što
je moglo biti – već samo ono što je trenutno, što mu je podelilo nešto
što on naziva Srećom, a Gracijela Bogom. Sve će uložiti na ovaj
anarhistički eksperiment, i ako izgubi, preći će na nešto drugo. No neće
se ustezati. I drago joj je zbog toga. On je izvor snage. Ona ne zna, ako
bi to bilo potrebno, koliko bi ona sama bila snažna. Često bi se po noći
probila kroz finu membranu alkohola i optimizma da vidi koliko su joj
zapravo potrebni drugi, od koliko male koristi bi, bez ičije podrške, ona
ikada mogla biti.
Kulise za budući film donekle pomažu. Zgrade su stvarne, nigde
nema lažnih fasada. Boliche 508 je snabdevena pravim alkoholom,
pulpería 509 pravom hranom. Ovce, krave, konji i korali su stvarni.
Kolibe su otporne na vremenske uslove i u njima se zaista spava. Kad

508 Boliche (šp.) – gostionica, krčma.

509 Pulpería (šp.) – seoska prodavnica.
Fon Gel ode – ako ikada uopšte i dođe – ništa se neće rušiti. Svi statisti
koji budu želeli da ostanu biće dobrodošli. Mnogi od njih samo žele da
se malo odmore pre sledeće ture vozova za raseljena lica, pre naredne
ture fantazija o tome kako je dom izgledao pre uništenja, a neki sanjaju
i o tome da negde stignu. Oni će otići dalje. No hoće li doći drugi? I šta
li će vojna vlada misliti o jednoj ovakvoj zajednici usred njihove
garnizonske države?
Nije to ni najčudnije selo u Zoni. Skvalidoci se iz svojih lutanja
vratio sa pričama o palestinskim jedinicama što su dolutale čak iz Italije
i naselile se dalje na istoku, osnovavši hasidske zajednice po obrascu
od pre jednog i po veka. Postoje i nekadašnji fabrički gradovi što su
dospeli pod nestalnu i plahovitu vladavinu Merkura, koji su sada
posvećeni jednoj jedinoj radnji, dostavi pošte, ka istoku i nazad, među
Sovjetima i ka drugima, sto maraka po pismu. Jedno selo u
Meklenburgu su zauzeli vojni psi, dobermani i nemački ovčari, od kojih
je svaki dresiran da ubije na licu mesta svakog čoveka osim svog
dresera. No dreseri su sada ili mrtvi ili nestali. Psi odlaze u lov u
čoporima, napadaju krave na livadama i njihove leševe vuku
kilometrima natrag, do ostalih pasa. Provalili su u skladišta rezervi u
stilu Rin-Tin-Tina i pokrali dnevna sledovanja, zamrznute hamburgere,
pune kutije čokoladica. Tela meštana susednih sela i prilježnih
sociologa leže raštrkana na svim prilaznim putevima tom Hund-
Stadtu 510. Niko ne može ni da mu se približi. Jedna operativna jedinica
je pošla naoružana puškama i granatama, no psi su se svi razbežali po
noći, vitki poput vukova, i niko nije mogao da se natera da uništi kuće
i prodavnice. Niko nije želeo ni da zauzme selo. I tako su otišli. A psi
su se vratili. Ako među njima postoje podele po moći, ljubavi, odanosti,
ljubomori, niko to ne zna. Jednog će dana možda G-5 poslati vojsku na
njih. No psi možda ne znaju za to, možda ne gaje nemački strah od
opsade – možda žive isključivo po jednom refleksu koji im je usadio
čovek: Ubij Stranca. Možda ne znaju za način da ga razdvoje od drugih
datosti u svom životu – od gladi ili žeđi ili parenja. Što se njih tiče,
nagon za ubijanjem stranaca im je urođen. Ako se i sećaju udaraca,
elektrošokova, novina koje niko nije čitao uvijenih u rolnu, čizama i
šutiranja, njihov je bol sada skopčan sa Strancem, sa predmetom
mržnje. Ako među psima i postoje jeretici, dobro paze da naglas ne
pomenu bilo kakav vanpseći izvor ovih iznenadnih navala želje za
ubijanjem koja ih obuzima, čak i te zamišljene jeretike, na prvi miris

510 Hund-Stadt (nem.) – pseći grad, grad pasa.

Stranca. No u potaji ukazuju na upamćeni prizor jednog čoveka koji ih
je tek sporadično posećivao, ali u čijem su prisustvu bili mirni i
prijateljski nastrojeni – od kojeg je dolazila hrana, blago češkanje i
milovanje, igre dobacivanja štapa. Gde li je on sada? Zašto je on za neke
pse drugačiji, a za neke isti?
Postoji među psima mogućnost, za sada potencijalna jer nikada nije
ozbiljno ispitana, da se podele u sekte, od kojih bi svaka bila okupljena
oko svog kerovođe. Zaposleni u G-5, zapravo, upravo sprovode studiju
izvodljivosti kako bi videli da li je moguće pronaći prvobitne kerovođe
i započeti ovo grupisanje u sekte. Jedna bi skupina mogla pokušati da
svog kerovođu zaštiti od napada drugih skupina. Uz pravu kombinaciju
i prihvatljivu vrednost gubitka kerovođa, možda bi bilo jeftinije pustiti
pse da se međusobno potamane, da ne moraju da šalju borbene jedinice
na njih. Studija je poverena, od svih ljudi, baš gospodinu Pointsmanu,
koji je sada ograničen na jednu malu kancelariju u Dvanaestoj kući, dok
je ostatak prostora preuzela agencija koja se bavi proučavanjem
mogućnosti nacionalizacije uglja i čelika – kancelariju koju su mu dali
ponajviše iz samilosti. Još od kastracije majora Marvija Pointsman je
bio zvanično osramoćen. Klajv Mosmun i ser Markus Skameni sede u
svom klubu, među odbačenim starim izdanjima Britanske plastike,
ispijaju plemićevo omiljeno piće, „kvimporto” – čudnu predratnu
mešavinu kinina, goveđeg bujona i porta – pomešan sa malo kola-kole
i oljuštenim lukom. Sastanak navodno ima za cilj da se finalizuju
planovi za Posleratnu Kabanicu od Polivinil Hlorida, izvor nepresušne
kancelarijske zabave ovih dana („Zamislite samo izraz na licu nekog
jadnika kad mu čitav rukav jednostavno otpadne sa ramena „I – ili šta
kažete na to da ubacimo i nešto što će se rastvoriti na kiši?”). No
Mosmun zapravo želi da priča o Pointsmanu: „Šta ćemo sa
Pointsmanom?”
„Našao sam najbožanstvenije čizme u Portobelo roudu”, krešti ser
Markus, kojeg je uvek teško skrenuti na razgovor o poslu. „Savršeno bi
ti pristajale. Od kao krv crvene španske kože, do pola tvojih butina.
Tvojih golih butina.”
„Probaćemo”, odgovara Klajv, što je neutralnije moguće (premda
eto ideje, stara Škorpija je u poslednje vreme toliko prokleto
čangrizava). „Prijalo bi mi da se malo opustim nakon što pokušam da
objasnim Pointsmanovo ponašanje Višim Ešalonima.”
„Oh, onog momka s psima. Reci, jesi li ikada razmišljao o
bernardincima? Krupne, čupave slatkice.”
 „Tu i tamo” drži se Klajv teme, „ali uglavnom razmišljam o
Pointsmanu”
„Nije tvoj tip, dušo. Uopšte nije. I zaista stari, siromašak.”
„Ser Markuse”, što je poslednje pribežište, jer taj tanani plemić
obično zahteva da ga zovu Anželik, a sad se čini da ne postoji drugi
način da mu privuče pažnju, „ako ova stvar propadne, imaćemo
nacionalnu krizu. Radikalne struje mi dan i noć vise na slušalici i trpaju
stvari u poštansko sanduče –”
„Mm, i ja bih voleo da ti trpam u sanduče, Klajvi –”
„– i Komitet 1922 511 navaljuje sa svih strana. Braken i Biverbruk 512
nastavljaju i dalje, znate, nije da su ih izbori ostavili bez posla ili tako
nešto –”
„Drago momče”, anđeoski se osmehuje, „neće biti nikakve krize.
Laburisti, koliko i mi, žele da se taj Amerikanac pronađe. Poslali smo
ga da uništi Crnce, a sada je očigledno da neće obaviti taj zadatak.
Kakvu štetu može da nam nanese dok luta po Nemačkoj? Sto se nas
tiče, mogao se ukrcati na brod za Južnu Ameriku, što vozi do svih onih
prekrasnih malih brčića. Pusti to na miru, barem neko vreme. Imamo
vojsku na raspolaganju, kad bude pravi trenutak. Slotrop je predstavljao
dobar pokušaj da se postigne umereno rešenje, no naposletku uvek
dođemo do vojske, zar ne?”
„Kako možete biti sigurni da će Amerikanci ikada to odobriti?”
Dugotrajno, neprijatno cerekanje. „Klajve, baš si pravi dečačić. Ne
poznaješ ti Amerikance. Ja ih poznajem. Sarađujem sa njima. Želeće da
vide kako smo postupili prema našim divnim crnim životinjama – oh
bože, ex Africa semper aliquid novi 513, toliko su krupni, toliko snažni –
pre nego što istu stvar isprobaju na svojim sopstvenim, ovaj, ciljnim
grupama. Možda će, ako budemo neuspešni, izgovoriti mnoštvo oštrih
reči, no neće biti nikakvih sankcija.”
„Zar ćemo biti neuspešni?”
„Svi ćemo mi biti neuspešni”, govori ser Markus dok popravlja
lokne, „ali Operacija neće.”

511 Komitet 1922 – parlamentarna grupa Konzervativne partije u Donjem domu

Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva.
512 Ser Brendan Braken (eng. Sir Brendan Bracken, 1901-1958) i Vilijam Ejtken,

Baron Biverbruk (William Aitken, Baron Beaverbrook, 1879—1964) – istaknuti i

uticajni članovi Konzervativne partije, koja je izgubila na izborima u julu 1945.
513 Ex Africa semper aliguid novi. (lat.) – Iz Afrike uvek nešto novo.
 Da. Klajv Mosmun oseća kako se uzdiže, kao iz nekakve močvare
besmislenih briga, političkih strahova, novčanih problema: izbavljen na
bezbednu obalu Operacije, gde je sve čvrsto pod nogama, gde je čovek
sitna popustljiva životinja što je nekada ječala u sopstvenoj glibavoj
tami. No ovde nema kuknjave, ovde unutar Operacije. Nema nižeg bića.
Pitanja su suviše značajna da bi se niže biće mešalo u njih. Čak i u
kaznionici na imanju ser Markusa, po imenu „Breze”, predigra je igra
u kojoj se utvrđuje ko poseduje stvarnu moć, ko ju je izvan ovih zidova
sa okovima sve vreme posedovao, koliko god da je okovan lancima i
odeven u korset. Ponižavanja lepe „Anželik” baždarena su spram
stepena njihove fantastičnosti. Nema užitka, nema stvarne predaje.
Postoje samo zahtevi Operacije. Svako od nas ima svoje mesto, i stanari
dolaze i odlaze, no mesta ostaju. ...
Nije oduvek bilo tako. U rovovima Prvog svetskog rata Englezi su
jedni druge zavoleli pristojno, bez srama ili pretvaranja, pod velikom
verovatnoćom svoje iznenadne smrti, pronalazeći na licima drugih
mladića dokaze poseta s onoga sveta, nekakvu slabašnu nadu koja im
je možda pomogla da se opravdaju i iskupe i to blato, ta govna, ti
raspadajući komadi ljudskog mesa. ... Bio je to kraj sveta, bila je to
potpuna revolucija (premda ne baš onakva kakvu je najavio Valter
Ratenau): svakog su dana hiljade pripadnika aristokratije, nove i stare,
i dalje obavijeni oreolom sopstvenih predstava o tome šta je ispravno a
šta pogrešno, odlazile na tu bučnu giljotinu Flandrije, kojom je iz dana
u dan, neprekidno, upravljala nekakva nevidljiva ruka, izvesno ne ruka
naroda – jedna engleska klasa je bila desetkovana, oni koji su se
dobrovoljno javili umirali su za one koji su nešto znali te nisu, i uprkos
svemu, uprkos tome što su, neki od njih, znali za izdaju, dok je Evropa
umirala bedno u sopstvenom izmetu, ljudi su voleli. No krik života te
ljubavi je odavno već utihnuo, pretvorivši se u ništa drugo do ovaj
dokoni, čangrizavi pederluk. U ovom poslednjem Ratu smrt nije bila
neprijatelj, već saradnik. Homoseksualnost na visokim položajima sada
je samo telesna usputna pomisao, dok se stvarno, jedino, karanje
obavljalo samo na papiru. ...
Kontrasila

Šta?
RIČARD M. NIKSON
 □ □ □ □ □ □ □

Bet Dejvis i Margaret Djumon se nalaze u kitnjastom salonu u stilu

Kuvilijea u nečijoj raskošnoj kući. Kroz prozor, u nekom trenutku,
dopire zvuk kazua koji svira neverovatno neukusnu melodiju,
verovatno „Čovek taj, ko je?” iz Dana na konjskim trkama (i to ne samo
u jednom smislu). To je neki od onih prostih prijatelja Grauča Marksa.
Zvuk je potmuo, zujeći i grleni. Bet Dejvis se zaustavlja, zabacuje
glavu, pali cigaretu: „Šta je to?” pita. Margaret Djumon se nasmeši,
izbacuje grudi, snishodljivo gleda: „E pa, zvuči”, odgovara ona, „kao
kažu?
Koliko je Slotropu poznato, to jeste kažu. Dok se on nije razbudio,
buka se već stopila s jutrom. Šta god da je to bilo, probudilo ga je. Bio
je to, odnosno i dalje je, Pirat Prentis u više ili manje otetom avionu-
lovcu P-47, na putu za Berlin. Naređenja koja je dobio štura su i jasna,
poput naređenja koja su dobili ostali, izaslanici Pape, Papa ima religiju,
idite i nađite tog putujućeg pevača, ipak je on dobar momak. ...
U pitanju je stariji model „šolje” 514, onaj sa poklopcem kabine kao
na stakleniku. Zbog ograničenog vidnog polja Pirat oseća poznate trzaje
u vratnim mišićima. Čini mu se da je avion trajno oštećen, no ipak se i
dalje tu i tamo poigrava različitim trimerima. Trenutno pokušava da vidi
da li radi snaga za slučaj ratne nužde, iako kako se čini nema Rata, nema
Nužde, pomno motri na komandnu tablu, na kojoj se broj obrtaja u
minuti, pritisak punjenja i temperatura zagrevanja cilindra približavaju
crvenim linijama. Spušta trimer i nastavlja dalje, da bi uskoro pokušao
da izvede spori valjak nad rekom Cele, zatim petlju nad Braunšvajgom,

514 Šolja – nadimak aviona-lovca P-47 „tanderbolt”.

a zatim, nek’ ide sve dođavola, i „imelmana” 515 nad Magdeburgom. Na
leđima, dok ga kutnjaci bole od cerenja, započinje okret za nijansu
presporo, tik ispod jedan-trideset, i gotovo da dolazi do gubitka brzine,
uz trzaje prelazi preko niza iznenađujućih momenata – završiti ga kao
običnu petlju ili ciljati na „imelmana”? – već poseže ka krilcima,
zaboravi na prokleto krmilo pravca, okret nije vredan da se toliko brine
o njemu... no u poslednjoj sekundi ipak malkice pritiska pedalu, mali
kompromis (Skoro mi je četrdeset, blagi bože, da li se to i meni dešava?)
i okreće se u početni položaj. Morao je to biti „imelman”.

Oh, ja sam ti od Tutinga Orao,

Što je pucao i bombardovao,
I niko mene ne može da sruši!
Stari kajzeru Bile, beži sad iz vile,
U grad ti stižem, sve će da se puši!
Nek’ sve frajlice i gospođice sve
U prozoru svetlo drže za me...
Jer od Tutinga sam Orao, što sve da sruši je morao,
I sad ka pobedi leti, što pre!

Ozbi Fil bi sad već trebalo da je u Marseju, i da već pokušava da

stupi u kontakt sa Bladgetom Veksvingom. Vebli Silvernejl je na putu
ka Cirihu. Katje će ići u Nordhauzen... Katje. ...
Ne, ne, nije mu ispričala sve o onome čime se bavila. Ne tiče ga se
to. Koliko god toga da mu je rekla, uvek će u vezi sa njom postojati
izvesna tajnovitost. Zbog onoga što on jeste, zbog smerova u kojima ne
može da se kreće. Ali kako su oboje uspevali da ne iščeznu za ono
drugo, u papirnim gradovima i poslepodnevima ovog čudnog mira i
nastupajuće Nemaštine? Da li je moguće da ima nečega u tim ad hoc
dogovorima, kakva je i ova misija sada, što te mora dovesti u dodir sa
ljudima sa kojima moraš da budeš? da formalnije avanture imaju, po
samoj svojoj prirodi, tendenciju ka razdvajanju, ka usamljenosti? Ah,
Prentise. ... Šta je ovo, rekvizit za beg? ne, ne, proveri pritisak goriva –

515Imelman – u vojnim operacijama, strateški manevar za promenu pozicije, ali i

atraktivna vratolomna aeroakrobatska figura. Naziv je dobila po pioniru vojne
avijacije, Maksu Imelmanu (nem. Max Immelmann, 1890-1916).
evo igla pokazivača poskakuje, prilično nisko, rezervoar se ispraznio –
Mala je to nezgoda tokom leta za ovog Pirata, ništa ozbiljno. ... Iz
slušalica bi mu tu i tamo utvarni glasovi prigovarali ili ga prekorevali:
ljudi iz kontrole leta, dole u svom sopstvenom kraljevstvu, još jedan
nadsloj na Zoni, antena nanizanih u divljini poput utvrđenja, što
odašilju polusfere uticaja, definišu nevidljive koridore na nebu koji su
stvarni samo za njih. „Tanderbolt” je ofarban u irski zeleno. Teško ga
je promašiti. Piratova ideja. Siva je bila za Rat. Neka me jure. Uhvatite
me ako možete.
Siva je bila za Rat. Za Rat je bila, kako se činilo, i Piratova čudna
sposobnost proživljavanja tuđih fantazija. Od Dana pobede, ništa. No
nije to kraj njegovih vidovnjačkih poteškoća. I dalje ga „zaposeda”, na
isti onaj usputni i neodređeni način, Katjin predak Frans van der Gruv,
ubica dodoa i najamnik. Taj čovek nikako da zaista dođe, ili da zaista
ode. Pirat ovo doživljava lično. Uprkos samome sebi, on je
kompatibilan domaćin tom Holanđaninu. Šta to Frans vidi u njemu?
Ima li to nekakve veze – naravno da ima – sa Firmom?
Utkao je pređu svojih snova u Piratove sopstvene, jeretičke snove,
egzegeze vetrenjača što se u senkama okreću na rubovima mračnih
poljana, a svaki krak im pokazuje na određeno mesto na okviru
ogromnog točka što se okreće kroz nebo, kreni-stani, uvek krst što se
obrće: „vetar” je bio zajednički pojam, konvencija da se izrazi ono što
je zaista pokretalo krst... i to je važilo za sav vetar, svuda na Zemlji, što
kriči između poslastičarski ružičastih i žutih planina Mauricijusa ili
talasa lale kod kuće, crvene šolje na kiši što se ispunjavaju, kap po kap,
bistrom vodom, svaki vetar ima sopstveni krst u pokretu, fizički tu ili
samo impliciran, svaki prelazi preko jedinstvene mandale, spajajući
suprotnosti u jednom obrtaju (i kaži mi sada, Frans, kakav je ovaj vetar
u kojem sam sada, ovaj vetar na 25.000 stopa? Kakva je to vodenica što
melje tamo dole? Šta to ona melje, Frans, ko okreće točak?).
Daleko ispod trupa „tanderbolta”, razbacani po zelenoj prirodi,
promiču vremenom omekšali obrisi drevnih nasipa, sela napuštena za
vreme Velikog izumiranja, polja iza koliba čije je stanovnike pokosilo,
bez milosti, marširanje crne kuge ka severu. Iza svoda, hladnog kao
čaršavi prebačeni preko nameštaja u zabranjenom krilu kuće, neki
soprano glas peva note što se nikad neće poređati u melodiju, što se
raspadaju na isti način kao i mrtvi proteini. ...
„Prozirno je poput vazduha”, gunđa kompozitor Gustav, „da nisi
takva stara budala, video bi to – znam, znam, postoji Dobrohotno
Udruženje Starih Budala, svi se međusobno poznajete, izglasavate
cenzure uperene protiv najproblematičnijih osoba mlađih od
sedamdeset, a moje je ime na vrhu tog spiska. Misliš li da mi je stalo?
Svi ste vi na drugoj frekvenciji. Nema nikakve šanse da ćete osetiti
ikakvu interferenciju s naše strane. Suviše smo udaljeni. Imamo mi
sopstvene probleme.”
Kriptozoe raznih vrsta žurno uzmiču kroz mrvice, stidne dlake,
mrlje od vina, duvanski pepeo i otpatke, smeće koje čine ampule
kokaina od jednog drama 516, svaka sa crvenim bakelitnim zapušačem
na kojem se nalazi pečat kompanije „Merk” iz Darmštata. Atmosfera
buba se završava nagde na inč od poda, sa svojom savršenom
vlažnošću, tamom, postojanošću temperature. Niko ih ne gnjavi. Postoji
prećutni sporazum o tome da se u Zaureovoj kući bube ne gaze.
„Zarobljen si u tonalitetu”, vrišti Gustav. „Zatočen. Tonalitet je
igra. Sve su to igre. Prestar si. Nikada nećeš prevazići igru, nikada nećeš
preći na Tonski red. Red je prosvetljenje.”
„I Red je igra.” Zaure sedi, cereći se, i drži kašiku od slonovače,
trpa neverovatne gomile kokaina sebi u nos i prolazi kroz ceo svoj
repertoar: ruka ispružena ravno ispred sebe što u ogromnom luku ide
zum tačno do nosnice na koju je ciljao, a zatim ubacuje hrpu sa
razdaljine od dve stope bez da i jedan kristal izgubi... zatim celu gomilu
baca u vazduh kao da je kokica i guta je nosem ngok, upada unutra gde
je glatko kao merna pločica, ni dlačice na vidiku još od Libnekhtove 517
sahrane, ako ne i ranije... prebacuje kašiku iz ruke u ruku dva ili tri puta,
brže no što se slonovača ikada kretala kroz vazduh... linije nestaju za
tren oka bez ikakve cevčice koja bi ih sprovodila. „Zvuk je igra, ako si
u stanju da dospeš tako daleko, ti adenoidalni klozetski vizionaru. Zato
ja slušam Spora, Rosinija, Spontinija, sam biram svoju igru, igru punu
svetlosti i blagosti. Ti si zaglavljen u toj stratosferskoj stvari i
racionalizuješ njenu jednoličnost tako što je nazivaš ‘prosvetljenjem’.
Ne znaš ti šta je prosvetljenje, momak, više si slep nego ja.”
Slotrop šeta stazom do planinskog potoka gde je ostavio svoju usnu
harmoniku potopljenu preko noći, uglavljenu između nekoliko komada
kamenja u mirnom jezercetu.
„Tvoja svetlost i blagost’ predstavljaju ništa drugo do ples

Dram – jedinica za masu.

516

Karl Liebknecht (1871-1919) – nemački socijalista, suosnivač Spartakističke lige i

517

Komunističke partije Nemačke.

prokletih”, veli Gustav. „Možeš da namirišeš smrtnost u svakoj od tih
živahnih melodijica.” Nabusito zubima otkida glavu bočici kokaina i
pljuje crveni otpadak među svetlucave bube.
Kroz tekuću vodu otvori na staroj hohner usnoj harmonici koju je
Slotrop pronašao deluju iskrivljeno, jedna po jedna, kvadrati su savijeni
kao note 518, vidne plave note koje svira bistri potok. U svim rekama,
gde god da se voda kreće, postoje usni harmonikaši i cimbalisti. Kao
što je Rilke prorekao,

I ako te zemno zaboravi –

tečem, – reci zemlji tiho – smernoj.
Jesam, – bučno brzoj vodi reci. 519

Još uvek je moguće, čak i ovoliko daleko od svega, pronaći duhove

izgubljenih usnih harmonikaša i učiniti ih čujnima. Istresajući vodu iz
svoje usne harmonike, dok mu jezičci zvone naspram noge, započinjući
jednu jedinu bluz melodiju od prvog takta ovojutarnjeg segmenta,
Slotrop je, samim činom duvanja u svoju usnu harmoniku, bliži tome
da postane duhovni medijum nego ikada ranije, a da toga čak nije ni
svestan.
Usna harmonika se nije odmah pojavila. Tokom prvih dana u ovim
planinama naišao je na gajde koje je u aprilu za sobom ostavila neka
gorštačka jedinica. Slotrop ima dara da shvati stvari. Taj imperijalni
instrument mu je išao lako. Za nedelju dana je savladao onu
božanstvenu melodiju koju je Dik Pauel pevao u filmovima, „U senama
da ti dođem i zapevam”, te je vreme uglavnom provodio tako što je to
svirao, BENG di-didl di-dii, BENG di dam – di-duuuuuu... iznova i
iznova, na gajdama. Uskoro je počeo da primećuje da su mu ostavljali
darove u vidu hrane u blizini skloništa u kojem se utaborio. Stočnu repu,
korpu višanja, pa čak i svežu ribu. Nikada nije video ko mu je to
ostavljao. Trebalo je da on predstavlja ili gajdaševog duha, ili sam zvuk,
a znao je dovoljno o usamljenosti i noćnim glasovima da shvati šta se
to dešavalo. Prestao je sa sviranjem gajdi i narednog dana je pronašao

518 Plave note ili savijene note su snižene terce, kvinte i male septime odgovarajuće
durske lestvice, koje karakterišu bluz melodiju.
519 R. M. Rilke, „Soneti posvećeni Orfeju”, deo I, sonet XXIX (prev. Branimir Živoji-

nović).
usnu harmoniku. Slučajno je to bila ista ona koju je izgubio 1938. ili
1939. kada je upala u klozet u „Balskoj dvorani Rouzland”, no za njega
je to bilo suviše davno da bi se sećao.
Drži se po strani. Ako su drugi i videli njega ili njegovu vatru, nisu
pokušali da priđu. Pušta kosu i bradu, nosi košulju i pantalone od
grubog platna koje je Bodin za njega prisvojio iz perionice na Džonu E.
Bedesu. No voli da po čitave dane bude golišav, da mu mravi mile uz
noge, leptiri sleću na ramena, da posmatra život na planini, da upoznaje
svračke i tetrebe, jazavce i mrmote. Trebalo bi da krene na razne strane,
no on bi radije da za sada ostane ovde. Mora da nadziru svako mesto u
kojem je bio – Kukshafen, Berlin, Nicu, Cirih. I dalje bi mogao da
pokuša da pronađe Špringera ili Bladgeta Veksvinga. Zašto li je toliko
opsednut tom nabavkom papira? Šta kog đavola uopšte predstavljaju ti
papiri? Mogao bi da pokuša u nekoj od baltičkih luka, da sačeka da
pristane Frau Gnab, i da se prebaci u tu Dansku, ili tu Švedsku.
Raseljena lica, spaljene kancelarije, dosijei zauvek izgubljeni – papiri u
Evropi možda ne znače toliko... čekajmalo, toliko koliko gde, Slotrope?
Ha? U Americi? Sranje. Ma daj –
Da, i dalje misli da postoji način da se vrati. Menjao se, naravno,
menjao, čupao perje iz albatrosa-sebe tu i tamo, dokono, napola svesno,
kao da čačka nos – no ono utvarno pero koje mu prsti uvek preskoče
bila je Amerika. Siroti bednik, ne može da je pusti. Suviše mu je često
šaputala voli me dok je spavao, neutaživo mu mamila budnu pažnju
svojim pozivima, neverovatnim obećanjima. Jednog će dana – može da
vidi dan – možda konačno biti u stanju da kaže žao mi je i da je napusti...
ali ne još. Još jedan pokušaj, još jedna prilika, još jedan dogovor, još
jedan niz utešnih reči. Možda je u pitanju samo ponos. Šta ako za njega
u njenim konjušnicama više nema mesta? Ako ga je izbacila, nikada mu
to neće obrazložiti. Njeni „pastuvi” nemaju nikakva prava. Imuna je na
njihova sitničava, glupa pitanja. Ona je baš onakva kučka Amazonka
kakvu su vaše fantazije prizivale.
A tu je i Jamf, ono stapanje „Jamfa” i „sebe” u prvobitnom snu.
Kome da se obrati zbog toga? ne bi bilo dobro da se u to previše zadire,
zar ne?
Ako se suviše približi, uslediće osveta. Možda će ga Oni prethodno
upozoriti, a možda i neće.
Znamenja su sve jasnija, sve određenija. Posmatra letove ptica i
obrasce u pepelu svoje vatre, gleda u utrobu pastrmke koju je ulovio i
očistio, u parčiće nađenog papira, grafite na razrušenim zidovima gde
su pucnjevi uklonili fasadu i otkrili ciglu ispod – ostali su specifični
oblici koji se takođe mogu tumačiti. ...
Jedne noći, na zidu smrdljivog javnog klozeta zaraženog trbušnim
tifusom, među inicijalima, datumima, na brzinu naškrabanim crtežima
penisa i usta otvorenih da ih prime, crtežima „Vukodlaka” 520 na kojima
se video crni čovek visokih ramena sa homburg šeširom, pronalazi
zvanični slogan: WILLST DU V-2, DANN ARBEITE. Ako želiš V-2,
moraš da radiš. Dobro Veče, Tajrone Slotrope... ne, ne, čekaj, u redu je,
na zidu prekoputa su takođe ispisali WILLST DU V-4, DANN
ARBEITE. Na svu sreću. Bujica glasova se smiruje, šala postaje jasnija,
svodi se na Gebelsa i njegovu nesposobnost da nešto što je dobro ostavi
na miru. No morao je da uloži napor da bi otišao do drugog zida i
pogledao. Bilo šta je tamo moglo stajati. Bio je suton. Poorana polja,
strujni vodovi, jendeci i vetrobrani u daljini protezali su se kilometrima.
Osećao se hrabrim, sve je držao pod kontrolom. No tada mu je još jedna
poruka privukla pogled:

RAKETAŠ JE BIO OVDE.

Prvo što je pomislio bilo je da je on sam to napisao, a zatim

zaboravio. Čudno što mu je to bila prva pomisao, no bila je. Možda je
počinjao da ubacuje sebe, neku jučerašnju verziju sebe, u Kombinaciju
protiv sebe kakav je u ono vreme bio. U svojoj lenjoj otupelosti,
albatros se promeškoljio.
Pređašnji Slotropi, recimo u proseku jedan dnevno, deset hiljada
njih, od kojih su neki moćniji od drugih, svakog su sutona prelazili na
stranu razgnevljene gomile. Bili su to petokolonaši, dobrano mu
zavučeni u glavu, što čekaju pravi trenutak da ga isporuče u ruke četiri
druge divizije napolju, što se približavaju. ...
I zato je, kraj tog drugog grafita, nekakvim kamenom urezao ovaj
znak:

520Vukodlaci – nacistički podzemni pokret koji je Hajnrih Himler osnovao u

septembru 1944. godine kako bi se nacističke aktivnosti održale do samog završetka
Drugog svetskog rata.
 Slotrop pod opsadom. Tek nakon što je isti znak ucrtao i na pola
tuceta drugih mesta, sinulo mu je da je ono što je zapravo crtao bila
raketa A4, onako kako izgleda kad se gleda sa donje strane. Tada je već
počeo da obraća pažnju i na ostale četvorostruke simbole – varijacije
kosmičke vetrenjače Fransa Van der Gruva – svastike, gimnastičke
simbole FFFF u krugu simetrično izvrnute naopačke i unatrag, Frisch
Fromm Fröhlich Frei 521, iznad urednih ulaza kuća u mirnim ulicama, i
na raskršća, gde možete sedeti i osluškivati saobraćaj koji dolazi S
Druge Strane, slušati o budućnosti (tamo nema serijskog vremena: svi
događaji postoje u istom večnom trenutku tako da izvesne poruke
nemaju uvek „smisla” s ove strane: nedostaje im istorijska struktura,
zvuče nestvarno, ili suludo.)
Vrhovi crkava boje peska izdižu se na Slotropovom horizontu, sa
apsidama na sve četiri strane nalik raketnim krilcima što usmeravaju
aerodinamične tornjeve... otkriva da ga, uklesana u kamenu peščaru,
čeka oznaka ceremonije posvećivanja, krst u krugu. Naposletku, dok je
ležao jednog poslepodneva na leđima, raširenih ruku i nogu, dokono na
suncu, na rubu jednog od drevnih gradova pogođenih Kugom, i sam
postaje krst, raskršće, živa raskrsnica do koje su došle sudije da postave
vešala za nekog sitnog prestupnika kojeg će u podne obesiti. Crni psi i
mali lovački psi oštrih zuba glatki poput lasica, psi čije rase već sedam
stotina godina ne postoje, jure za ženkom u teranju dok se posmatrači
okupljaju, to je četvrto vešanje ovog proleća i nema tu ničega naročito
uzbudljivog osim što je ovaj, sanjareći u poslednjem trenutku o ko zna
kojoj zadignutoj suknji, o ko zna kojoj debeloguzoj milostivoj gospođi
u vidu koje se Smrt mogla pojaviti, šepureći se, dobio erekciju,
ogromno tamnoljubičasno nabreknuće, i baš dok mu se vrat lomio, on
je svršio u svoju pohabanu bedrenu pregaču kremastu poput kože sveca
pod purpurnim ogrtačem Korizme, i jedna kapljica sperme je uspela da
se otkotrlja, kapajući sa dlake na dlaku niz mrtvu nogu, sve do dole,
potom sa ruba ogrubelog golog stopala, kaplje na zemlju baš u samom
središtu raskršća gde se, pod dejstvom noći, pretvara u koren
mandragore. Narednog petka, u zoru, dok mu sopstveni pokretni
Heiligenschein522 podrhtava od infracrvene do ultraljubičaste u
spektralnim prstenovima oko njegove senke što pada po rosom orošenoj

521 Frisch Fromm Fröhlich Frei (nem.) – nacistički moto: sveži, pobožni, radosni,
slobodni.
522 Heiligenschein (nem.) – oreol svetaca, ali i krug svetlosti oko senke glave čoveka

uzrokovan prelamanjem svetlosti kroz maglu ili paru.

travi, Mađioničar dolazi sa svojim psom, kao ugalj crnim psom koji
nekoliko dana nije ništa dobio za jelo. Mađioničar pažljivo kopa sa svih
strana dragocenog korena sve dok ovaj ne ostane spojen sa zemljom
samo preko najtananijih dlačica korena – vezuje ga za rep svog psa,
sopstvene uši začepi voskom, a zatim vadi komad hleba da namami
gladnog psa vau! Pas jurnu na hleb, koren se kida i ispušta onaj
prodorni, ubistveni krik. Pas pada na mestu mrtav na pola puta do
doručka, njegova božanska svetlost se zamrzava i čili u vidu milion
kapljica rose. Mađioničar oprezno uzima koren i nosi ga kući, umotava
ga u belu odoru i ostavlja novac kraj njega preko noći: ujutru se novac
udesetostručio. Izaslanik iz Komisije za idiopatske arhetipove dolazi u
posetu. „Inflacija?” Mađioničar pokušava da stvar zabašuri uz
neodređene pokrete ruku. „‘Kapital’? Nikad čuo za to.” „Ne, ne”,
odvraća posetilac, „ne sada. Trudimo se da razmišljamo unapred.
Izuzetno nas zanima osnovna struktura svega ovoga. Na primer, koliko
je užasan bio taj vrisak?” „Uši su mi bile začepljene, nisam ga čuo.”
Izaslanik mu upućuje bratski poslovni osmeh. „Ne mogu reći da vas
krivim. ...”
Krstovi, svastike, mandale iz Zone, kako da se one ne obraćaju
Slotropu? Sedeo je u kuhinji Zaurea Bumera, dok su u vazduhu lelujale
moare šare dima marihuane, iščitavao recepte sa čorbe i u svakoj kosti
i listu kupusa nalazio parafraze samog sebe... vesti, imena konja koji će
mu doneti dovoljno da može bezbedno da se izvuče. ... Nekada je kopao
i lopatao na berkširskim prolećnim putevima, aprilskih popodneva koja
je zaboravio, rad pod odredbama „Poglavlja 81”, tako su to zvali, idući
za strugalicom što uklanja posledice kristalnog napada zime što dolazi
sa unutrašnje strane, njenu belu nekropolizaciju... skupljao je zarđale
konzerve piva, gumice požutele od davnašnjeg semena, papirne
maramice sklupčane u oblike nalik mozgu što skrivaju davnašnje sline,
davnašnje suze, novine, razbijeno staklo, delove automobila, dane kada
se u praznoverju i strahu za njega sve to uklapalo, kada je u svakoj
odrednici u beleškama jasno video istoriju: sopstvenu, svoje zime, svoje
zemlje... podučavala su ga, njega tupavca i lutalicu, na neke načine
toliko duboke da nije umeo da ih objasni, lica dece na prozorima voza,
dva takta plesne muzike što su od negde dopirala, u nekoj drugoj ulici
po noći, iglice i grane bora što se mrdaju jasno i svetlucavo naspram
noćnih oblaka, jedan dijagram strujnog kola od stotinu na zamazanom
požutelom listu, smeh odnekud iz polja kukuruza u rano jutro dok je
išao peške do škole, rad motocikla u leru u neki od sutona težak čas u
leto... a sada, u Zoni, kasnije onog dana kad je postao raskrsnica, nakon
teške kiše koje se ne seća, Slotrop vidi veoma postojanu i široku dugu,
stamenu kitu duge što se zariva iz stidnih oblaka u Zemlju, zelenu
vlažnu Zemlju punu udolina, i srce mu je puno i počinje da plače, bez
ijedne misli u glavi, osećajući se jednostavno prirodno i nikako
drugačije. ...

□ □ □ □ □ □ □

Upotrebivši tehniku međugasa i duplog kvačila, Rodžer Meksiko

odlazi. Niz letnji auto-put, dok mu dilatacioni spojevi ritmično tutnje
pod točkovima, punom brzinom tera prethitlerovski „horh 870 B” kroz
purpurne talase Lineburške pustare. Preko vetrobranskog stakla blagi
povetarac mirisa kleke duva na njega. „Hajdšnuke” ovce se odmaraju
nepomično poput palih oblaka. Vres i žbunje promiču kraj njega
velikom brzinom. Nebo je užurbana, tekuća, živuća plazma.
Vojnički zeleni „horh” sa jednim diskretnim narcisom nacrtanim na
sredini haube skrivao se u kamionu na rubu hamburškog brigadnog
voznog parka uz Elbu, sasvim u senci izuzev farova, iskolačenih očiju
prijateljski nastrojenog vanzemaljca što se osmehuje Rodžeru.
Dobrodošao, Zemljanine. Kad su se našli na putu, otkrio je da se po
podu kotrljaju neobeležene staklene teglice, kako se činilo, hrane za
bebe, čudne, nezdrave boje koje nijedna beba ljudskog roda ne bi mogla
pojesti a da preživi, zelene prošarane ružičastom, povraćka bež sa
momentima ljubičastocrvene, nije se znalo šta je šta, a na svakom se
poklopcu nalazila nasmešena, debela, heruvimska beba, dok je ispod
svetlucavog stakla sve vrvelo od užasnih toksina botulizma i
ptomaina... tu i tamo bi ispod sedišta izronila poneka nova teglica,
spontano, i otkotrljala se, protivno svim zakonima ubrzanja, ispod
papučica, gde bi smetala njegovim stopalima. Zna da bi trebalo da
pogleda tamo nazad da vidi šta se dešava, no ne može da se natera.
Teglice se kotrljaju i zveckaju na podu, pod haubom poneki podizač
ventila zvekeće svoju priču o nelagodi. Divlja slačica šiba kraj njega
duž središta auto-puta, savršeno dvobojna, samo žuta i zelena, kobna
reka što se vidi samo pod dve vrste treperave svetlosti. Rodžer peva
devojci u Kukshafenu koja i dalje nosi Džesikino ime:
 Sanjam da oboje nas opet pronađoh,
Na proleće toliko neznanih života daleko,
I mi, slobodni,
Kraj mora smešteni,
S papirnim rečima što napisao je neko. ...

Odvedoše nas do vratnica povratka zelenog,

Suviše izgubljene da stanemo i pitamo zašto –
Hoće li se deca ponovo sastati?
Da li će ikakav trag ostati,
Duž auto-puteva jula ovog taštog?

Sada iznenada vozi pravo u toliko blistavo zlatno stapanje padine i

livade da je gotovo zaboravio da skrene u nagnutoj krivini. ...
Nedelju dana pre nego što je otišla, poslednji put je došla u „Belo
pohođenje”. Ako se izuzmu zanemarljivi ostaci PISCES-a, ovo je
ponovo bila ludara. Kablovi baražnih balona ležali su i rđali na
natopljenim livadama, pretvarajući se u ljuspice, u jone i zemlju – tetive
što pevaju u žestokim noćima, među sirenama što zavijaju u tercama
blago poput dalekog vetra, među bubnjanjem bombi što sada leže
zanemarene, stare, u čvrstim uplitajima metalnog pepela. Nezaboravci
ključaju svuda pod nogama, i mravi mile, užurbani u svojoj svesti o
kraljevstvu. Bela ocila, limunovei i stričkovci 523 spuštaju se na
termoklinovima duž litica. Otkako ju je Rodžer poslednji put video,
Džesika je odsekla šiške, i sada prolazi kroz uobičajenu epizodu
anksioznosti – „Potpuno užasno izgleda, ne moraš ništa da kažeš. ...”
„Potpuno je bajno”, veli Rodžer. „Sviđa mi se.”
„Rugaš mi se.”
„Džes, zašto za ime sveta pričamo o frizurama?”
Dok se negde, s druge strane Lamanša, barijere nesavladive poput
zida Smrti za medijuma-početnika, poručnik Slotrop, iskvaren,
napušten, šunja po Zoni. Rodžer ne želi da digne ruke od njega: Rodžer
želi da postupi onako kako je ispravno. „Jednostavno ne mogu da
ostavim tog smotanka tamo, razumeš? Oni pokušavaju da ga unište

523 Bela ocila, limunovci i stričkovci – vrste leptira.

 Ali, „Rodžere”, nasmešila bi se, „sada je proleće. Sada je mir.”
Ne, nije mir. To je još jedan element propagande. Nešto što su
podmetnuli ovi iz Uprave za političko ratovanje. Dakle, gospodo, kao
što ste videli iz studija, naše optimalno vreme je 8. maj, tik pre
tradicionalne seobe za Duhove, škole se raspuštaju, vremenska
prognoza predviđa izvrstan vegetacioni period, počinje sezonski pad
potražnje uglja, što nam daje prostor od nekoliko meseci da predmet
našeg interesovanja u Rurskoj oblasti ponovo postavimo na noge – ne,
jedino što on vidi su isti tokovi moći, ista oskudica u kojoj se koprcao
još od ‘39. Njegovu devojku će odvesti u Nemačku, a trebalo bi da bude
demobilisana, kao i svi ostali. Nema nikakvog kanala koji bi ijednom
od njih dvoje pružio ikakvu nadu za beg. Nešto i dalje traje, ne moraš
to zvati „ratom” ako te to uznemirava, možda je stopa smrtnosti opala
za podeljak ili dva, pivo u konzervama se napokon vratilo i jeste bilo
mnogo ljudi na Trafalgar skveru jedne noći, ne tako davno... no Njihov
poduhvat se nastavlja.
Žalosna činjenica što mu cepa srce, što mu razotkriva unutrašnju
pustoš, jeste to što Džesika veruje Njima. „Rat” je bilo stanje koje joj je
bilo potrebno da bi bila sa Rodžerom. „Mir” joj omogućava da ga
napusti. Sredstva koja njemu stoje na raspolaganju su, u poređenju sa
Njihovim, ništavna. Ne raspolaže nikakvim rečima, nikakvim tehnički
savršenim zagrljajem, nikakvim napadom plakanja koji bi je ikada
mogao zadržati. Stari Dabar će, nije to nikakvo iznenađenje, tamo biti
veza za vazdušnu odbranu, tako da će biti zajedno u romantičnom
Kukshafenu. Pa-pa, ludi Rodžeru, bilo je superiška, ratna aferica, kad
smo se spojili bilo je potpuno zapaljivo, tvoje ruke raširene poput krila
„tvrđave”, imali smo svoje vojne tajne, uspevali smo da prevarimo
debele matore pukovnike na sve strane, no svemu mora doći opoziv,
bljak! Moram da letim, mili Rodžere, stvarno je bilo bajno. ...
Bacio bi joj se pred kolena što mirišu na glicerin i ružinu vodicu,
lizao bi joj pesak i so sa cokula koje su joj dali u Pomoćnoj teritorijalnoj
službi, ponudio joj svoju slobodu, svoju platu na dobrom stalnom poslu
u narednih pedeset godina, svoj siroti pulsirajući mozak. No prekasno
je. Sada je Mir. Paranoja, opasnost, nemelodični zvižduk zauzete Smrti
u susedstvu, sve je to pohranjeno u zaborav, smešteno u vreme Rata, u
vreme njenih Godina sa Rodžerom Meksikom. Onog dana kad su rakete
prestale da padaju, počeo je kraj za Rodžera i Džesiku. Kako je
postepeno postajalo jasno, od jednog do drugog bezbednog dana, da
nijedna raketa nikada više neće pasti, novi svet ju je zahvatio i preplavio
poput proleća – nisu to toliko bile promene koje je osetila u vazduhu i
svetlosti, u gomilama ljudi u „Vulvortsu”, koliko je to bilo loše
bioskopsko proleće, prepuno papirnog lišća i pupoljaka od vate i lažnog
osvetljenja... ne, nikada više ona neće stajati za njihovom sudoperom u
kuhinji dok joj porcelanska šoljica škripi među prstima, plačući tihim
bespomoćnim glasom nalik dečjem plaču, što krotko odjekuje ŠTO JE
GRUBO SKRAJNUT KAD JE RAKETA PALA razbijajući se u zveket
tačaka, belih i plavih, preko poda. ...
Te su smrtne rakete sada stvar prošlosti. Ovog će puta ona stajati na
onom kraju gde se ispaljuju, ona i Džeremi – nije li tako oduvek trebalo
da bude? ispaljujući ih u more: nema smrti, samo veličanstveni prizor,
vatra i tutnjava, uzbuđenje bez ubijanja, nije li se za to molila? tamo u
onoj ponirućoj kući, koja je sada vraćena vlasnicima, koju sada ponovo
nastanjuju ljudski produžeci obruba od kuglica, slika pasa,
viktorijanskih stolica, tajnih hrpa časopisa Njuz ov d vorld u ormaru na
spratu.
Ona mora da ide. Naređenje je došlo sa višeg mesta, kojem ona
nema pristup. Njena je budućnost povezana sa budućnošću Sveta, a
Rodžerova samo sa ovom čudnom verzijom Rata koju i dalje nosi sa
sobom. Ne može ni da mrdne, jadnik, jer ga to neće pustiti. I dalje je
pasivan kao što je bio dok su padale rakete. Rodžer žrtva. Džeremi
strelac. „Rat je moja majka”, rekao je on prvog dana i Džesika se
zapitala kakve li mu se to dame u crnom pojavljuju u snovima, kakvi
pepeljasti osmesi, kakve makaze za strižu škljocaju kroz prostoriju,
kroz njihovu zimu... toliki deo njega nikada nije upoznala... toliko toga
nepodobnog za Mir. Već je na njihovo zajedničko vreme počela da
gleda kao na niz eksplozija, ludosti udružene sa ritmovima Rata. A sada
želi da ide da spasava Slotropa, još jednog raketnog stvora. Vampira
čiji se seksualni život zapravo hranio užasom tih raketnih napada – fuj,
jezivo, jezivo. Trebalo bi da ga zatvore, a ne da ga oslobode. Rodžeru
mora da je više stalo do Slotropa nego do nje, oni su od iste fele, zar ne,
e pa – ona se nada da će biti sretni zajedno. Mogu da sede i piju pivo,
pričaju priče o raketama, jedan drugom črčkaju jednačine. Baš veselo.
Barem ga neće ostaviti u vakuumu. Neće biti usamljen, imaće nešto da
mu ispunjava vreme. ...
Udaljila se od njega, odlutavši niz plažu. Sunce je danas toliko
bleštavo da su joj senke uz Ahilovu tetivu oštre i crne poput šavova što
joj idu od pete na svilenoj čarapi. Glava joj je, kao i uvek, povijena
napred, dalje od njega, taj goli vrat koji nikada nije prestao da voli, koji
nikada više neće videti, nezaštićen kao i njena lepota, njena nesvesnost
toga u kolikoj se stalnoj opasnosti kreće kroz Svet. Možda nešto malo
o tome zna, možda o sebi, o svom licu i telu, misli da su „lepi”... no on
joj nikada ne bi mogao ispričati sve ostalo, koliko se živih bića, ptica,
noći što mirišu na travu i kišu, suncem obasjanih trenutaka čistog mira,
stiču u tome što ona za njega predstavlja. Što je predstavljala. On gubi
više no jednu Džesiku: gubi čitav raspon života, osećaj spokoja koji je
imao po prvi put otkako postoji. Sada se vraća zimi, povlači se u svoju
usamljenu ljušturu. Napor koji je potrebno uložiti da bi se dostiglo bilo
šta dalje od toga više je nego što on može da uloži sam.
Nije mislio da će plakati kad ona ode. No plakao je. Sline na kubne
metre, oči poput crvenih karanfila. Svaki put kad bi mu levo stopalo
stupilo na tle, osetio bi kako ga bol probada kroz polovinu lobanje. Ah,
mora da je to ono što zovu „bol razdvajanja”! Pointsman je neprestano
dolazio s punim rukama posla. Rodžer je otkrio da nije u stanju da
zaboravi Džesiku i da sve manje mari za Slotropa.
No jednog je dana Milton Glouming svratio da ga izbavi iz tog
stanja nepomičnosti. Glouming tek što se bio vratio iz obilaska Zone.
Bio se našao u istoj radnoj grupi sa izvesnim Jozefom Šlajmom,
prebegom osrednje genijalnosti, koji je nekad radio za IG i to u
kancelariji doktora Rajtingera, nazvanoj „VOWI” – statističkom
odeljenju NW7. Tamo je Šlajm bio pridružen američkoj grupi, gde je
za IG prikupljao obaveštajne podatke u domenu ekonomije
posredstvom podružnica i ogranaka kao što su „Kemniko”, „Dženeral
Anilin & Film”, „Ansko” i „Vintrop”. Godine ‘36. došao je u Englesku
da radi za „Imperijal Hemikalije” u svojstvu koje nikada nije bilo lišeno
dvosmislenosti. Čuo je za Slotropa, da, razume se... sećao ga se iz starih
dana. Kad je Lajl Bland pošao na svoje poslednje prekozidno putovanje,
nedeljama su kroz kancelarije IG-a leteli Zeleni izveštaji, sa oznakom
„Strogo poverljivo”, glasine su se spajale i razdvajale poput molekula
ugljenog katrana pod pritiskom, a sve u vezi s tim ko će preuzeti nadzor
nad Slotropom sada kada je Bland otišao.
Bilo je to pred sam početak velike borbe za obaveštajnu mašineriju
IG-a. Ekonomsko odeljenje Ministarstva inostranih poslova i Inostrano
odeljenje Ministarstva ekonomskih poslova nalazili su se u trci za njega.
Bila je tu i vojska, naročito Wehrwirtschaftsstab524, odeljenje Glavnog
stožera koje je održavalo vezu između Vrhovne komande Vermahta i

524 Wehrwirtschaftsstab (nem.) – odeljenje za vojnu privredu, vojni privredni štab.

industrije. Veza IG-a sa Vrhovnom komandom održavala se preko
Vermittlungsstelle W 525, pod doktorom Dikmanom i doktorom Gorom.
Ovo se dalje komplikovalo zbog uobičajenih duplikata kancelarija
Nacističke partije, Abver organizacija 526, osnovanih širom nemačke
industrije nakon 1933. Nacistički pas-čuvar koji je motrio na IG zvao
se „Abteilung 527 A” i bio je smešten u istu poslovnu zgradu kao i grupa
za vezu samog IG-a, Vermittlungsstelle W – zapravo, izgledalo je da su
ova dva tela potpuno kongruentna. No za Tehnologiju, avaj, tu devu
zlatnih bedara s krunom od pletenica, uvek se ovako otimaju.
Najverovatnije je upravo prepiranje i gunđanje između vojske i Partije
bilo to što je naposletku nateralo Šlajma da promeni stranu, pre nego
bilo kakva moralna osećanja spram Hitlera. U svakom slučaju, seća se
da je nadzor nad Slotropom poveren novoosnovanom „Sparte 528 IV”
pod rukovodstvom Vermittlungsstelle W. „Sparte I” je bio zadužen za
azot i benzin, II za boje, hemikalije, sintetičku gumu, farmaceutske
proizvode, II za film i vlakna. „Sparte IV” se bavio Slotropom i ničim
više, uz – tako je Šlajm čuo da se priča – još jedan ili dva raznovrsno
primenljiva patenta do kojih se došlo zahvaljujući poslovanju sa „IG
Hemi” u Švajcarskoj. Nekakav analgetik čijeg imena nije mogao da se
seti, i nekakva nova plastika koja se zvala nešto kao Mipolam...
„Polimeks”, ili tako nekako. ...
„Zvuči kao nešto čime bi se bavio Sparte II”, bio je jedini
Gloumingov komentar u to vreme.
„Nekolicini direktora nije bilo pravo”, složio se Šlajm. „Ter Mer 529
je bio Draufgänger 530 – i on i Herlajn 531, sposobni momci. Oni bi ga
mogli vratiti.”
„Da li je Partija pridružila nekog čoveka iz Abvera ovom Sparte
IV?”
„Mora da jesu, ali ne znam da li je to bio SD ili SS. Toliko ih je

525 Vermittlungsstelle W (nem.) – odeljenje za vezu.

526 Abver (nem. Abwehr) – spoljno-informaciono i protivobaveštajno odeljenje
Vrhovne komande oružanih snaga nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu.
527 Abteilung (nem.) – odeljenje.
528 Sparte (nem.) – ogranak.
529 Fritz Ter Meer (1884-1967) – nemački hemičar i nacista, ratni zločinac, predsednik

upravnog odbora „Bajera”, koji je od 1925. do 1945. bio član upravnog odbora „IG
Farbena”.
530 Draufgänger (nem.) – preduzimljiva, sposobna osoba.
531 Heinrich Hörlein (1882-1954) – nemački hemičar i nacista, nadzornih

farmaceutskih istraživačkih laboratorija u „Bajem” i „IG Farbenu”.

mnogo bilo tamo. Sećam se nekog prilično mršavog momka sa debelim
staklima na naočarima kako izlazi iz tamošnje kancelarije jednom ili
dva puta. Ali nosio je civilnu odeću. Ne bih vam mogao reći kako se
zvao.”
E pa, dakle, šta koji đavo. ...
„Nadzor?” Rodžer se nervozno igra sopstvenom kosom, kravatom,
ušima, nosom, zglobovima. „‘IG Farben’ je Slotropa držao pod
nadzorom? Pre Rata? Zašto, Glouming?”
„Čudno, zar ne?” Pozdrav i izleće kroz vrata ne izgovorivši niti
jednu reč više, ostavljajući Rodžera samog sa najneprijatnijim svetlom
koje sada počinje da se rađa, rubom otkrovenja, zaslepljujućim,
polulučnim, na periferiji njegovog mozga. „IG Farben”, kažete?
Gospodin Pointsman je ovih dana bio vrlo blizak sa višim ešalonima
ICI-a, i to gotovo isključivo sa njima. ICI ima kartelske sporazume sa
„Farbenom”. Prokletnik. Mora da je sve vreme znao za Slotropa. Ta
stvar sa Jamfom je bila samo paravan za... e pa, šta se kog đavola ovde
dešava?
Na pola puta do Londona (Pointsman je ponovo uzeo „jaguar” tako
da se Rodžer vozi motociklom iz voznog parka PISCES-a, koji se sada
sastoji samo od tog motora i jednog „morisa” doslovno bez kvačila)
palo mu je na pamet da je Glouminga smišljeno poslao Pointsman, i da
je to nekakva nepojmljiva taktika u ovoj kampanji u stilu Nejlanda
Smita u kojoj se, kako se čini, trenutno našao (Pointsman je posedovao
čitav komplet knjiga ove manihejske sage Saksa Romera i ovih dana je
gotov da u bilo koje vreme upadne, obično dok Rodžer spava ili
pokušava da na miru kenja, i da samo stoji tamo, ispred toaleta, i naglas
čita prigodan tekst). Nema toga što Pointsman ne bi uradio, gori je od
starog Pudinga, uopšte nema srama. Iskoristio bi bilo koga –
Glouminga, Katje
Borgezijus, Pirata Prentisa, niko (Džesika) nije izuzet od njegovog
(Džesika?) makijavelističkog –
Džesika. Oh. Da naravnonaravno Meksiko ti prokleti idiote... nije
ni čudo što ga ovi iz 137. zaobilaze. Nije ni čudo što su njena naređenja
stigla odnekud Previše Visoko. A on je čak, kao jagnje što skakuće oko
ražnja, zamolio Pointsmana da vidi da li nešto može da uradi. ... Budala.
Budala.
U Dvanaestu kuću u Galaho Mjuzu stiže u ubilačkom stanju uma.
Kradljivci bicikala trče niz stražnje ulice, stari profesionalci ih guraju
po tri odjednom, i to veoma brzo. Mladići kicoških brkova doteruju se
s druge strane prozora. Deca preturaju po kantama za smeće. Po
ćoškovima dvorišta leže nanosi zvaničnih dokumenata, svučena
košuljica Zveri što je utekla. Neko drvo je neobjašnjivo uvelo na ulici i
pretvorilo se u šindrom prekriveni crni leš. Neka muva pada, izvrnuta,
na prednji branik Rodžerovog motocikla, deset sekundi mlatara krilima,
sklapa svoja venama protkana osetljiva krila, i umire. Tako brzo. Prvi
put da je Rodžer tako nešto video. Avioni-lovci P-47 preleću u eskadrili
pravougaone formacije, četiri oznake u svakoj CrvenaBelaPlavaŽuta na
neizmenjenom potezu beličastog neba, eskadrila za eskadrilom: u
pitanju je ili nekakva vojna revija, ili još jedan rat. Iza ugla, fasader je
udubljen u posao, izravnava zid na kojem su bombe ostavile ožiljke,
gips nabačen na mistriju deluje ukusno poput kremastog sira, koristi
nepoznatu gletaricu koju je nasledio od mrtvog prijatelja, i dalje, ovih
prvih dana, pravi rupe kao da je šegrt, svetlucava oštra ivica nije mu se
još odomaćila u ruci, zakrivljenje na njoj je malo veće nego što bi ikada
moglo nastati usled njegove sopstvene snage... Henri je bio krupniji
momak. ... Muva, koja nije bila mrtva, raširi krila i odzuji dalje, da
prevari nekog drugog.
U redu Pointsmane, dok čvrsto stupa u Dvanaestu kuću, zvecka po
tablama od plute duž sedam hodnika i nizova stepenica, recepcioneri
pružaju ruke ka telefonima dođavola gde li si –
Nije u svojoj kancelariji. No Geza Rožavolđi jeste tamo, te
pokušava da stane Rodžeru na put. „Pra-viš bu-dalu od se-be, mla-di-
ću.”
„Ma umukni, ti transilvanijski debilu”, urla Rodžer, „tražim gazdu,
pazi, ako napraviš makar samo jedan pogrešan potez, nikada više nećeš
okusiti O negativnu, prikane, tim očnjacima nećeš više moći ni ovsenu
kašu da žvaćeš kad te se ja dočepam Rožavolđi se, prestrašen, povlači
iza aparata za vodu i pokušava da dohvati kancelarijsku stolicu da se
njome odbrani. Sedište otpada i Rožavolđiju ostaje samo baza koja je,
da stvar bude neprijatnija, u obliku krsta.
„Gde je on”, u meksičkoj pat-poziciju su, Rodžer škrguće zubima
nemoj se prepustiti histeriji, to ti je kontraproduktivan luksuz koji, u
svom trenutnom stanju velike ranjivosti, ne možeš sebi da dopustiš. ...
„Hajde, prokletniče, reci mi ili nikada više nećeš videti unutrašnjost
kovčega
Unutra utrčava niska ali živahna sekretarica, pomalo bucka, i
počinje da šiba Rodžera po cevanicama arhivom dodatnih poreza od
1940. do 1944. neke engleske čeličane koja je sasvim slučajno delila
patent sa „Vereinigte Stahlwerke” za leguru koja se koristila u
spojnicama za tečni kiseonik, za provodnike što vode do S-Gerata u
raketi A4 broj 00000. No Rodžerove cevanice nisu prijemčive za ovu
vrstu informacije. Sekretaričine naočare padaju. „Gospođice Miler-
Hohleben”, čita šta joj piše na pločici sa imenom, „izgledate grozno bez
tih naočara. Odmah ih ztavite, zmezta!” Na ovo komično imitiranje
nacista potaklo ga je njeno prezime.
„Ne mogu da ih pronađem”, zaista govori s nemačkim akcentom,
„ne vidim baš dobro.”
„Dakle, da vidimo da li možemo da vam pomognemo u pogledu
toga – ah! Šta je ovo? Gospođice Miler-Hohleben!”
„Ja. ...”
„Kako izgledaju te naočare?”
„One su bele
„Sa zgodnim malim cirkonima svuda po okviru, Frdulein 532? je li?”
„Ja, ja, und mit 533
„Što se nalaze i svuda po drškama, a tu su i-ipera?”
„Nojevo perje. ...”
„Perje muškog noja, ofarbano u izvanrednu paun-plavu, što štrči sa
krajeva drške?”
„To su moje naočare, ja”, veli sekretarica što pipa naslepo, „gde su
one, molim vas?”
„Upravo ovde!” spušta nogu TRAS zdrobivši ih i pretvorivši u
blistave arktičke gomilice svuda po Pointsmanovom tepihu.
„Kažem ja”, zausti Rožavolđi iz drugog kraja prostorije: jedinog
ugla u prostoriji, uzgred budi rečeno, koji nije bleštavo osvetljen, što je,
da, neka vrsta optičke anomalije, jer je to prava, četvrtasta prostorija,
nema poliedra čudnog oblika ovde u Dvanaestoj kući... a ipak, tu je ova
čudna, neobjašnjiva prizma tame u tom uglu... često bi posetioci svratili
i zatekli gospodina Pointsmana ne za svojim radnim stolom, gde bi
trebalo da bude, već kako stoji u tom senovitom uglu – sasvim
uznemiravajuće okrenut ka njemu. ... Rožavolđi lično nije baš ljubitelj
tog Ugla, probao je da u njemu stoji nekoliko puta, no samo bi izašao,

532 Frӓulein (nem.) – gospođica.

533 Ja, ja, und mit – (nem.) – Da, da, i sa –
odmahujući glavom: „Gos-po-dine Pointsmane, me-ni se ne-sviđa
tamo, nimalo. Kakvo u-opšte, zadovoljstvo može čoveku pružiti, takvo
nezdravo iskustvo. Je li?” i izvija jednu varljivo zamišljenu obrvu.
Pointsman je, kad je to čuo, delovao kao da se izvinjava, ali ne radi
samog sebe već nečemu drugome zbog Rožavolđija, te blago reče: „To
je jedino mesto u prostoriji na kojem se osećam živim”, e pa, možete se
kladiti u šta hoćete da je nekoliko memoranduma na tu temu otišlo na
ministarski nivo. Ako su stigli do samog Ministra, verovatno su zabavili
čitavu kancelariju. „Oh da, da”, odmahuje mudrom starom glavom sa
ovčijim runom, a visoke, gotovo slovenske jagodice mu nabiraju oči u
rastreseni ali uljudni smeh, „da, Poinstmanov čuveni ugao, da... ne bih
se iznenadio da je uklet, a?” Refleksni smeh prisutnih potčinjenih, no
samo neveseli osmesi nadređenih. „Pošaljite ove iz Društva za
proučavanje spiritizma da pogledaju”, cereka se neko sa cigarom. „Taj
jadni momak će misliti da je opet u Ratu.” „Tako je, tako je”, i: „Ta ti
je dobra” odjekuju kroz dim što se sleže. Šaljivdžije su najnovija moda
među ovim podređenima ovde, neka vrsta klasne tradicije.
„Kažeš šta”, Rodžer već neko vreme viče.
„Kažem ja”, veli Rožavolđi ponovo.
„Kažeš ti: ‘Kažem ja? Je li to to? Onda je trebalo da kažeš: ‘Kažem
ja: ‘Kažem ja”.”
„I jesam.”
„Ne, ne – rekao si: ‘Kažem ja’, jednom, to je to što si
„A-ha! Ali ponovo sam rekao. Rekao sam to... dvaput.”
„Ali to je bilo nakon što sam ti ja postavio pitanje – ne možeš mi
reći da su dva ‘Kažem ja’ deo iste izjave”, osim ako, „to znači da od
mene tražiš da budem bezrazložno”, osim ako nije zaista tačno da smo,
„pun poverenja, a kad si ti u pitanju to je”, da smo ista osoba, i da je
čitav taj razgovor bio JEDNA JEDINA MISAO aaaaahhhhhh a to znači
„neka vrsta ludila, Rožavolđi
„Moje naočare”, cmizdri Fraulein Miler-Hohleben, koja sada puzi
po prostoriji, dok Meksiko cipelom razbacuje srču okolo tako da tu i
tamo nesretna devojka mora da poseče ruku ili koleno, ostavljajući za
sobom trag u vidu tamnih pera krvi nekoliko inča dugačkih, dok
naposletku – pod uslovom da izdrži toliko dugo – ne istačka
Pointsmanov tepih kao da je šlep neke haljine u Birdslijevom stilu.
„Dobro vam ide, gospođice Miler-Hohleben!”, ohrabruje je
Rodžer, „a što se tiče tebe, tebe no zaustavlja se kad je primetio da je
Rožavolđi sada gotovo nevidljiv u senci, da mu beonjače zapravo sijaju
belo, trzajući se u vazduhu, trepćući-i-vraćajući-se... Rožavolđi mora
da uloži napor da bi ostao u tom mračnom uglu. To uopšte nije mesto
koje mu prija. Kao prvo, čini se da je ostatak prostorije udaljeniji, kao
da je posmatra kroz okular na foto-aparatu. A zidovi – ne izgleda uopšte
kao da su... ovaj, čvrsti, zapravo. Oni teku: grubi, žitki tok, mreška se
kao zategnuti komad svile ili najlona, boja je vodnjikavosiva, no tu i
tamo javlja se iznenađujuće ostrvce u tom toku, neka boja potpuno
strana ovoj prostoriji: vretena boje šafrana, palma-zeleni ovali,
tamnoružičasti moreuzi što kao češalj upadaju u iskrzane poteze kopna
stripskinarandžaste boje, dok pogođeni avion-lovac kruži, odbacuje
rezervoare, zatim srebrni baldahin, podešavanje zakrilaca tako da jedva
održava brzinu, guranje upravljača od sebe dok plava (odjednom, tako
jarko plava!) hrli tik pre nego što se leptir gasa pri udaru zatvorio
uuuhhhl Oh dođavola greben, tresnućemo o – oh. Oh, nema nikakvog
grebena? Mi smo – mi smo bezbedni? Jesmo! Mango, vidim plodove
manga na onom tamo drvetu! I-i tu je i neka devojka – tu je mnogo
devojaka! Vidi, sve su božanstvene, grudi su im jedre, i njišu tim
travnatim suknjicama, sviraju ukulele i pevaju (ali zašto su im glasovi
tako grubi, tako nazalni, poput glasova američkog hora?) –

Dobrodošao beli čoveče na Puk-a-huk-a-luk-i o-o-ostrvo!

Kad okusiš moju papaju ostaćeš tu kao čigra!
Mesec je žuta banana, Pod njim je moja kabana,
I mnogo hula-hula igara da se igra –
Oh padaju zvezde nad Puk-a-huk-a-luk-i ostrvom,
I lava niz planine teče kao pita od trešnje –
Čak i Slatka Lejlani u maloj kolibi od trave
Voli od kokosa majmuna i misionarske slatkiše prave,
Vidi-vidi, šećeru, sad si na Puk-a-huk-a-luk-i o-o-ostrvu!

O-čoveče, o-čoveče – do-kraj-či-će me, jedna od tih ma-lih os-trv-

skih lepo-dca, pro-vešću os-tatak... svog života je-dući pa-pa-je, mi-
risne kao pička, iz mladog raja –
Kad je raj bio mlad. Pilot se okreće ka Rožavolđiju, koji je i dalje
vezan bezbednosnim pojasevima iza njega. Lice mu je prikriveno
kacigom, pilotskim naočarima u kojima se reflektuje previše svetlosti,
maskom za kiseonik – lice od metala, kože, želatina. No pilot sada
podiže naočare, polako, i čije li su to oči, toliko poznate, što mu se
smeše u znak pozdrava, što kažu poznajem te, zar ti mene ne poznaješ?
Zar me zaista ne poznaješ?
Rožavolđi vrišti i isteturava iz ugla, leđima unatrag, drhteći,
zaslepljen svetlom sa plafona. Frdulein Miler-Hohleben puzi okolo u
istom krugu, sve brže i brže, gotovo pretvorena u mrlju, histerično
krešteći. Oboje su dosegli baš onaj nivo do kojeg je Rodžerova suptilna
psihološka kampanja i trebalo da ih dovede. Tiho ali odlučno: „Dobro.
A sada, po poslednji put: gde je gospodin Pointsman?”
„U Mosmunovoj kancelariji”, odgovaraju u glas.
Mosmunova kancelarija je jednu vožnju rolšuama udaljena od
Vajthola i čuvaju je stražarke smeštene svaka u zasebnoj prostoriji, pri
čemu je svaka odevena u haljinu drastično drugačije boje u odnosu na
ostale (i to se neko vreme nastavlja, tako da možete da zamislite koliko
su standardne boje od kojih se kreće, ako ih je toliko koje mogu biti
„drastično drugačije”, znate, tako – oh, boje poput boje guštera,
večernje zvezde, blede Atlantide, da pomenemo samo neke), i koje
Rodžer mora da zavede, podmiti, zastraši, slaže i (uzdah) da, da udari
kako bi naposletku stigao do „Mosmuna”, zalupao na ta ogromna vrata
od hrastovine, izrezbarena kao kamena vrata izvesnih hramova,
„Pointsmane, gotovo je s ovim trikom! U ime ono malo pristojnosti
zahvaljujući kojoj uspevaš da preživiš dan a da te ne ubije neki
naoružani neznanac, otvori vrata.” Ovo je poprilično dugačak govor i
vrata se otvaraju već na pola, no Rodžer ga ipak privodi kraju. Pred njim
je prostorija užareno limun limeta žute boje, drastično prigušene,
gotovo svedene na mlečnu nijansu apsinta pomešanog sa vodom,
prostorija toplija no što pregršt lica što sede za stolom zapravo
zaslužuju, no možda je Rodžerov ulazak to što sada potamnjuje boju
dok trči i skače na uglačani sto, preko uglačane glave direktora čeličane,
i klizi dvadeset stopa preko voskirane površine da se suoči sa čovekom
na kraju, koji sedi sa nonšalantnim (zapravo, arogantnim) osmehom na
licu. „Mosmune, prozreo sam te.” Da li je zaista stupio unutra, među te
kukuljice, proreze za oči, zlatne rekvizite, miris tamjana i žezlo od
butne kosti?
„To nije Mosmun”, gospodin Pointsman pročisti grlo da nastavi da
govori, „Meksiko, molim te, siđi sa stola, hajde... gospodo, ovo je jedan
od mojih starih kolega iz PISCES-a, genijalan ali poprilično
neuravnotežen, kao što ste možda primetili – oh, Meksiko, stvarno
 Rodžer je otkopčao šlic, izvadio kitu i sada piša po svetlucavom
stolu, po papirima, u pepeljare, a ubrzo i na te muškarce pokeraških
izraza lica, koji, iako su na visokim pozicijama, neverovatno britkog
uma, još nisu sasvim spremni da priznaju da se ovo događa, znate, u
bilo kojem svetu koji ima toliko mnogo dodirnih tačaka sa onim na koji
su oni navikli... i zapravo, mlaz tople pišaćke je sasvim prijatan dok leti
preko njih, preko kravata od deset gvineja, preko bradica kreativnog
izgleda, uz nosnice sa staračkim pegama, preko vojničkih naočara
čeličnog rama, zapljuskujući uštirkane prednjice, ključeve društva „Fi
Beta Kapa” 534, ordene Legije časti, ordene Lenjina, Gvozdene krstove,
Viktorijine krstove, časovnike na lancu koje su dobili za odlazak u
penziju, značke za rever na kojima piše „Djuija za predsednika”,
službene revolvere što se delimično vide, pa čak i kratež pod onim
ramenom tamo. ...
„Pointsmane”, kita, tvrdoglava, uznemirena, poskakuje poput
dirižabla među purpurnim oblacima (intenzivno purpurnim, kao
baršunasta tkanina te boje) u sutonu kad vetar što duva s mora ka kopnu
nagoveštava otežano sletanje, „tebe sam sačuvao za kraj. Ali – boga
mu, čini mi se da mi nije ostalo nimalo urina, vidi. Niti kap. Žao mi je.
Za tebe baš ništa nije ostalo. Razumeš li? Pa čak i ako to znači da moram
dati sopstveni život”, reči su same od sebe potekle, i možda Rodžer
preteruje, a možda i ne, „nigde ničega neće biti za tebe. Sve što dobiješ,
ja ću uzeti. Ako dospeš na viši položaj u ovome, ja ću doći da te sredim
i vratim te dole. Gde god da ideš. Čak i ako budeš imao slobodan
trenutak da se odmoriš, sa ženom punom razumevanja u nekoj tihoj
prostoriji, ja ću biti na prozoru. Uvek ću biti tik ispred. Nikada nećeš
moći da me se rešiš. Ako izađeš, ja ću ući, i prostorija će biti
oskrnavljena, ukleta, i moraćeš da pronađeš drugu. Ako ostaneš unutra,
ja ću svejedno ući – uhodiću te, ići za tobom od sobe do sobe sve dok
te naposletku ne sateram u ćošak. Pripašće ti poslednja soba,
Pointsmane, i u njoj ćeš morati da živiš do kraja svog ogavnog,
prostituisanog života.”
Pointsman ne želi da ga pogleda. Ne želi da ukrsti pogled s njim.
To je ono što je Rodžer želeo. Obezbeđenje dolazi kao antiklimaks,
premda će ljubitelje scene lova, one koji ne mogu da posmatraju Tadž
Mahal, Ufici, Kip slobode a da ne misle scena lova, scena lova, opa tako

534Fi Beta Kapa – najstarije i najprestižnije akademsko počasno društvo u

Sjedinjenim Američkim Državama, čiji je simbol zlatni ključ sa ugraviranim grčkim
slovima fi, beta i kapa, prstom koji pokazuje, i trima zvezdama.
je Daglas Ferbenks beži iznad onog tamo minareta – te bi entuzijaste
moglo zanimati sledeće:
Rodžer skače pod sto da zakopča šlic i prilježni čuvari skaču jedan
na drugog preko stola, sudarajući se i proklinjući, no Rodžer beži duž
konjskom kožom, kramponima, štraftama, čarapama na rombove
obeleženog podnivoa ovih ovde zaverenika, što je opasan put, bilo koje
stopalo bi se moglo namerno ritnuti i uništiti ga – sve dok nije ponovo
stigao do onog ćelavog magnata čelika, podigao ruku, zgrabio ga za
kravatu ili kitu, šta god da je lakše dohvatiti, i povukao ga pod sto.
„Tako. A sada ćemo da se izvučemo odavde, a ti si mi talac,
shvataš?” Izlazi ispod stola i vuče razjarenog direktora za kravatu ili
kitu, vuče ga kao dečje sanke, daveći ga, apoplektičnog, kroz vrata, kraj
modalno neobične duge stražarki što sada barem izgledaju zastrašeno,
dok sirene već zavijaju na ulici MANIJAK NAPADA NAFTNI SKUP
Isteran nakon što je____ao po Učesnicima i on izlazi iz lifta, sada već
trči niz stražnji hodnik do kompleksa za centralno grejanje žurni preko
glava dvojice crnih čuvara koji jedan drugome dodaju cigaretu srolanu
od neke zapadnoafričke biljke narkotika, gura svog taoca u ogromnu
peć koja je ugašena zbog proleća (baš šteta), i beži kroz stražnji izlaz
niz aleju platana u mali park, preko ograde, cap-carap, brzonogi Rodžer
i londonski panduri.
U „Belom pohođenju” nema ničega što mu je zaista potrebno.
Ničega čega ne bi mogao da se odrekne. Ima odeću na sebi, motocikl iz
voznog parka, džep pun sitnine i gnev u neograničenim količinama, šta
je još potrebno tridesetogodišnjem nedužnom čoveku da bi se snašao u
gradu? „Ja sam prokleti Dik Vitington!” pada mu na pamet dok jezdi
niz Kings roud, „došao sam u London! Ja sam vaš gradonačelnik grada
Londona. ...”
Pirat je kod kuće i, kako se čini, očekuje Rodžera. Delovi njegovog
vernog mitraljeza „mendoza” rasprostrti su po trpezarijskom stolu i
sijaju se od ulja za podmazivanje ili konzerviranje, ruke su mu pune
vate, krpica, šipki, bočica, no pogled mu počiva na Rodžeru.
„Ne”, prekida Rodžerove optužbe na račun Pointsmana kad ovaj
pomene ime Miltona Glouminga, „nije to krupna stvar, ali stani. Nije
ga Pointsman poslao. Mi smo ga poslali.”
„Mi.”
„Ti si paranoik-početnik, Rodžere”, ovo je prvi put da ga je Prentis
oslovio ličnim imenom, i Rodžer je bio dovoljno dirnut da prekine sa
svojom tiradom. „Naravno da je dobro razvijeni sistem zasnovan na
ideji ‘Njih’ neophodan – ali to je samo polovina priče. Ako postoji
‘Oni’, mora postojati i ‘Mi’. U našem slučaju, postoji. Kreativna
paranoja podrazumeva razvijanje barem onoliko detaljnog sistema
zasnovanog na ideji ‘Nas’ koliko je detaljan sistem zasnovan na ideji
‘Njih’
„Čekaj, čekaj, kao prvo, gde je ‘hejg & hejg’ 535, budi dobar
domaćin. Kao drugo, šta je taj sistem zasnovan na ideji ‘Njih’, ja tebi
ne pominjem Čebišovu teoremu, je li tako?”
„Mislim na ono što Oni i Njihovi unajmljeni psihijatri nazivaju
‘sistemima deluzije’. Razume se, ‘deluzije’ su uvek ustanovljene od
strane zvaničnih izvora. Ne moramo da se bavimo pitanjima šta je
stvarno a šta nije. Oni progovaraju samo iz praktičnih razloga. Sistem
je ono što je stvarno bitno. Kako se podaci unutar njega raspoređuju.
Neki su dosledni, drugi se raspadnu. Tvoja ideja da je Pointsman poslao
Glouminga predstavlja kretanje pogrešnim račvanjem. Da ne postoji
suprotstavljeni skup deluzija – deluzija o nama samima, koje nazivam
sistemom zasnovanim na ideju Nas – ta ideja u vezi sa Gloumingom bi
možda bila na mestu –”
„Deluzije o nama samima?”
„Nisu stvarne.”
„Ali jesu ustanovljene od strane zvaničnog izvora.”
„Iz praktičnih razloga, da.”
„Dakle, ti onda igraš Njihovu igru.”
„Nemoj da te to brine. Videćeš da sasvim lepo možeš da delaš. S
obzirom na to da još uvek nismo pobedili, to zapravo ne predstavlja
neki naročit problem.”
Rodžer je sasvim zbunjen. U tom trenutku u prostoriju ležerno ulazi
ko drugi do Milton Glouming sa crncem u kojem Rodžer prepoznaje
jednog od one dvojice što su pušili travke u prostoriji u kojoj se nalazila
peć, ispod kancelarije Klajva Mosmuna. On se zove Jan Otjijumbu i
čovek je zavežu sa Schvvarzkommandom. Dolazi i jedan od
razbojničkih poručnika Bladgeta Veksvinga sa svojom devojkom, koja
manje korača a više pleše, veoma elegantno i sporo, plesom u kojem
Ozbi Fil, koji je sada svratio iz kuhinje, bez majice (i sa tetovažom Gice
Prasića na stomaku? Koliko već dugo to ima?) tačno prepoznaje uticaj

535 Haig & Haig – marka škotskog viskija.

heroina.
Pomalo je zbunjujuće – ako je ovo „sistem zasnovan na ideji o
Nama”, zašto nije barem dovoljno predusretljiv da se stvari u njemu
smisleno povezuju, kao što je slučaj sa sistemima zasnovanim na ideji
o Njima?
„O tome se upravo i radi”, viče Ozbi dok mu u trbušnom plesu Gica
Prasić poprima široki, zastrašujući osmeh, „Oni su ti koji su racionalni.
Mi seremo po Njihovom racionalnom uređenju. Zar nije tako...
Meksiko?”
„Ura!”, uzvikuju i ostali. Svaka čast, Ozbi.
Ser Stiven Dodson-Trak sedi kraj prozora i čisti „sten”. Napolju,
danas, London već oseti nadiranje hladnih vetrova Bede što duvaju
preko njegove dorzalne, letnje primirenosti. U umu ser Stivena trenutno
ne postoji niti jedna jedina reč. Potpuno je usredsređen na oružje. Više
ne razmišlja o svojoj supruzi, Nori, iako je ona tamo negde, u nekoj
prostoriji, i dalje okružena svojim planetarnim vidovnjacima, i sada se
nezaustavljivo kreće ka određenoj sudbini. Poslednjih nedelja, na
istinski mesijanski način, postalo joj je jasno da je njen stvarni identitet,
doslovno, Sila gravitacije. Ja sam Gravitacija, ja sam Ono protiv čega
Raketa mora da se bori, ono čemu se praistorijski otpad povinuje i pod
čijim se uticajem preobražava u samu srž istorije. ... Njeni čudaci, njeni
vidovnjaci, teleporteri, astralni putnici i tragični ljudski međusklopovi,
svi znaju za njeno pohođenje, no nijedan ne zna kako bi mogla da pređe
na drugu stranu. Ona sada mora da se dokaže – da pronađe složenije
oblike samoodricanja, složenije nego što je bila apostasija Šabetaja
Cvija 536 pred Visokom portom. Ovakva situacija ostavlja dosta prostora
za šegačenje – sirotu Noru bi namagarčili da učestvuje u seansama na
koje ne bi nasela ni vaša baba-tetka, tokom kojih bi se javio Ronald
Čerikok ili njemu slični u odori Isusa Hrista, te bi se munjevito spustio
na žicama i stupio pod skriveni ultraljubičasti reflektor gde bi se,
izuzetno neukusno, fluorescentno presijavao, lupetajući nasumične
odlomke iz jevanđelja spojene u jedno, posežući sa svojih
krstorazapetih visina da pipne Norinu korsetom stegnutu pozadinu...
teško uvređena, ona bi pobegla u hodnike prepune nevidljivih lepljivih
ruku – poltergajstovi bi naterali sadržaj klozetskih šolja da se izlije na

536 Šabetaj Cvi (1626-1676) – sefardski rabin i osnivač jevrejske sabatarijanske crkve,

kojeg je sultan Mehmed IV primorao da primi islam. Budući da nikad nije istinski
prihvatio islam, proteran je u Ulcinj, gde je i umro.
nju, damska govanca bi poskakivala po njenom devičanski čistom
apeksu i, vrisnuvši fuj, dok joj sa dupeta kaplje, a steznik landara oko
kolena, ona terujaći beži u sopstveni salon, no čak ni tu ne nalazi
utočište, ne, neko će urediti da se pred njom materijalizuje lezbejska
slonovska šezdesetdevetka, ljigave surle se simetrično uvlače i izvlače
iz sočnih slonovskih vulvi, a kad se okrene da pobegne od ovog užasnog
prizora, otkriće da je neki razigrani duh zakračunao vrata za njom, a da
se drugi upravo sprema da je tresne u lice hladnim jorkširskim
pudingom. ...
U Piratovom stanu svi sada pevaju pesmu kontrasile za putovanje,
koju Tomas Gvenhidvi, koji ipak nije podlegao dijalektičkoj kletvi
Pointsmanove Knjige, prati na, kako se čini, velškoj liri od ružinog
drveta:

Oni su vam na ramenu spavali,

Oni su vam u pivo plakali,
I pevali vam sve Njihove uspavanke tužne,
I mislili ste da sažaljenje žele i ne mare za duše,
A Oni vas nikad ispravili nisu.
No kažem vam danas,
Nije to jedini način za nas,
I to su govna što im niko više nije rad –
Plaćali su vam da to volite,
No vreme je došlo da to batalite,
I nije to otpor, to je rat.

„To je rat”, peva Rodžer dok se vozi u Kukshafen, razmišljajući

usput o tome kako je Džesika skratila kosu zbog Džeremija, i kako bi
taj nepodnošljivi kreten izgledao sa komorom potiska nabijenom na
glavu, „to je rat...”

Zapalite jednu pred polaska sat,

Nekad da ih mazimo i ljubimo,
A sad im sistem rušimo,
I nije to otpor, to je rat. ...
 □ □ □ □ □ □ □

Ove borove grane što pucketaju tako plavičaste i vodnjikave kao da

uopšte ne daju toplotu. Zaplenjeno oružje i municija leže okolo napola
spakovani u sanduke ili nasumično nabacani na gomile unutar kruga
Čete C. Danima je američka vojska pročešljavala Tiringiju, upadala u
kuće usred noći. Izvesna likantropofobija ili strah od vukodlaka
obuzima umove na višim nivoima. Dolazi zima. Uskoro u Nemačkoj
neće biti dovoljno hrane ni uglja. Sav je krompir, na primer, pred kraj
rata otišao na proizvodnju alkohola za rakete. No još ima mnogo sitnog
oružja i municije za njega. Tamo gde ne možeš da prehraniš, uzimaš
oružje. Oružje i hrana su u vlastodržačkim umovima bili čvrsto
povezani još otkako i jedno i drugo postoje.
Delovi planinskih kosina tu i tamo blesnu, sjajni poput gorućih
grmova u julu na ceremonijalni dodir „zipo” upaljača. Redov prve klase
Edi Pensijero, zamena u 89. Diviziji, ali i ljubitelj amfetamina, sedi
sklupčan skoro povrh vatre, drhti i posmatra prišivku sa oznakom
divizije na svom rukavu, koja obično liči na skupinu raketnih vrhova
što se posmatraju iz čmara koji se širi, sve to u crnoj i maslinastosivoj
boji, no koja mu sada liči na nešto još čudnije od toga, čega će se Edi
za minut i setiti.
Drhtanje je jedna od omiljenih zabava Edija Pensijera u trenucima
dokolice. Ne onakvo drhtanje kakvo obično obuzima normalne ljude,
koje vas obuzme i nestane kao da vam je neko prešao preko groba, već
drhtanje koje ne prestaje. Isprva je veoma teško navići se na to. Edi je
veliki poznavalac drhtaja. Čak je, na neki neobičan način, u stanju da ih
pročita, kao što Zaure Bumer čita džokavce, kao što Mikloš Tanac čita
ožiljke od bičevanja. No ovaj dar nije ograničen samo na Edijeve
sopstvene drhtaje, oh ne, to su i drhtanja drugih ljudi! Jeste dolaze ona
jedno po jedno, dolaze i zajedno, u grupama (u poslednje vreme u
mozgu razvija neku vrstu demodulatornog strujnog kola i uči kako da
ih razdvoji). Najmanje interesantna od svih ovih drhtanja su ona čija je
frekvencija savršeno postojana, bez ikakve varijacije. Sledeća u
hijerarhiji su frekvenciono modulirana, čas brža, čas slabija, u
zavisnosti od informacije unete na drugom kraju, gde god to bilo. Zatim
imate nepravilne talase koji se menjaju i po frekvenciji i po amplitudi.
Na njih se mora primeniti Furijeova analiza kako bi im se odredile
harmonijske oscijacije, što je malo teže. Često je u sve to umešano i
kodiranje, izvesne subfrekvencije, izvesni nivoi snage – morate biti
poprilično dobri da biste sve to pohvatali.
„Hej, Pensijero.” Evo ga Edijev narednik, Hauard („Spori”) Lerner.
„Sklanjaj dupe s te tu vatre.”
„Au, naredniče”, drhtavo će Edi, „ma dajte. Sam’ sam pokušav’o
da s’ugrejem.”
„Bez iz-gov-ora, Pensijero! Jedan od onih pukovn’ka želi da ga se
ošiša, smesta, i to ćeš ti!”
„Ahh, ti ljudi”, mrmlja Pensijero, otpuzavši do svoje vreće za
spavanje da među opremom pronađe češalj i makaze. On je berberin
svoje čete. Frizure koje on napravi, što traju satima, a često i danima,
odmah se prepoznaju u čitavoj Zoni, budući da se u svakoj dlaci
prepoznaje predanost jednog uživaoca „benija” 537.
Pukovnik sedi i čeka pod električnom sijalicom. Sijalici struju daje
drugi vojnik, koji sedi u senkama i ručno okreće poluge dvostrukog
generatora. U pitanju je Edijev prijatelj redov Pedi („Elektro”)
Makgonigl, Irac iz Nju Džerzija, jedan od onih milion spretnih i
prilagođenih pripadnika gradske sirotinje koju znate iz filmova – videli
ste ih kako plešu, pevaju, prostiru veš da se suši, kako se napijaju na
bdenjima, brinu da im ne zastrane deca, jednostavno ne znam više, Oče,
dobar je on dečko, ali do’vatio se lošega društva, koji su deo svake
bedne holivudske laži uključujući i ovogodišnji veliki hit, „Drvo raste
u Bruklinu”. Pedi, sa svojom kurblom, u delo sprovodi još jedan oblik
Edijevog dara, premda on ne prima nego emituje. Sijalica, čini se, gori
postojanim sjajem, no zapravo je to niz električnih maksimuma i
minimuma koji se smenjuju brzinom koja zavisi od toga koliko brzo
Pedi vergla. Samo zahvaljujući tome što se žica u sijalici dovoljno sporo
gasi pre narednog maksimuma mi pogrešno vidimo postojano svetlo.
Zapravo je to sled neprimetne svetlosti i neprimetne tame. Obično
neprimetne. Što se Pedija tiče, poruka nikada nije svesno preneta. Nju
šalju mišići i skelet, zahvaljujući tom strujnom kolu njegovog tela koje
je naučilo da radi kao izvor električne struje.
U ovom trenutku Edi Pensijero drhti i ne obraća naročitu pažnju na
tu sijalicu. I njegova lična poruka je dovoljno zanimljiva. Neko u
blizini, tamo u tami, svira bluz na usnoj harmonici. „Šta je to?”, želi Edi
da zna dok stoji pod belom svetlošću iza pukovnika u paradnoj uniformi
537 Beni – sleng naziv za tablete „benzedrina”, vrste amfetamina.
koji ne progovara, „hej, Makgonigl – čuješ ti nešto?”
„Aha”, ceri se Pedi iza generatora, „čujem ti tvoje pražnjenje, kako
se otima, a velika krila ti izlaze na tur. Eto to je ono što ja čujem! Ha,
ha!”
„Aa, to je trućanje!”, odvraća Edi Pensijero. „N-ne čuješ ti nikakvo
pražnjenje, blesavi jedan Irče!”
„Hej, Pensijero, znaš li kako žabarska podmornica zvuči na onom
novom sonaru? Ha?”
„Ovaj... kako?”
„Pažžžžžnjažabaržabar-žabar krekrekre! Eto kako! Ha, ha, ha!”
„Jebite se”, veli Edi i počinje da češlja pukovnikovu srebrnocrnu
kosu.
Tog trenutka kad mu je češalj dotakao glavu, pukovnik je
progovorio. „U uobičajenim okolnostima ne bismo posvetili više od
dvadeset i četiri časa pretraživanju koje se sprovodi od kuće do kuće.
Od sutona do sutona, od kuće do kuće. Na taj način crno i zlatno stoje
s oba kraja, siluete, uskomešano nebo jasno poput ciklorame. No ovi
sutoni, ovde... Ne znam. Misliš li da je negde nešto eksplodiralo? Zaista
– negde na istoku? Još jedan Krakatau? Ili nego drugo ime, barem
jednako egzotično... boje su sada toliko drugačije. Vulkanski pepeo, ili
bilo koja fino usitnjena supstanca, koja visi u atmosferi, može čudno da
prelomi boje. Jesi li to znao, sinko? Teško je poverovati, zar ne? Duže
na vrhu, kraće sa strane, ako nemaš ništa protiv, a na vrhu skoro da
može da se češlja. Da, redov, boje se menjaju, još kako! Pitanje je, da li
se menjaju u skladu sa nečim?. Da li se svakodnevni spektar sunca
modulira? Ne nasumično, već sistematski, zahvaljujući tim nepoznatim
ostacima koje raznosi vetar? Ima li u tome neke informacije za nas?
Duboka su to pitanja, i pritom veoma uznemiravajuća.”
„Odakle si, sinko? Ja sam iz Kenoše, u Viskonsinu. Moji tamo
imaju malu farmu. Snežne poljane i ograde od stubova sve do Čikaga.
Sneg prekriva stara kola koja na klocnama stoje po dvorištima... velike
bele gomile... tamo, u Viskonsinu, kao da je Služba za registraciju
grobova.”
„Heh, heh. ...”
„Hej, Pensijero”, dovikuje Pedi Makgonagl, „jel’? još uvek čuješ
onaj zvuk?”
„Aha ovaj mislim da je to usna harmonika”, Pensijero je zauzet,
češlja naviše svaku dlaku pojedinačno, i svaku seče na za nijansu
drugačiju dužinu, vraća se iznova i iznova da popravi ponešto tu i
tamo... Bog je onaj kojem je poznat njihov broj. Atropos 538 je ona koja
ih preseca na različite dužine. Dakle, Bog je, pod dejstvom Atropos,
one koja se ne može pokolebati, večeras zaposeo Edija Pensijera.
„Imam ja usnu harmoniku za tebe”, ceri se Pedi, „baš ovde! Vidi!
Žabarski klarinet!”
Svako dugotrajno šišanje je putovanje. Kosa predstavlja još jednu
vrstu modulirane frekvencije. Zamislite stanje blaženstva u kojem su
sve vlasi nekad bile savršeno jednako raspoređene, doba nevinosti kada
su padale savršeno ravno, svuda po pukovnikovoj glavi. Dnevni vetar,
pokreti rasejanosti, znoj, svrab, neočekivana iznenađenja, padovi sa
visine od jednog metra na rubu sna, posmatrana nebesa, upamćene
sramote, sve je to od onda ispisalo svoj trag na toj savršenoj mreži. Dok
večeras prolazi kroz nju, dok je preraspoređuje, Edi Pensijero deluje u
ime Istorije. Paralelno sa preinačenjem pukovnikove glave teče taj bluz
nošen drhtajima – dugačke deonice na rupama broj dva i tri odgovaraju,
barem večeras, kretanjima po skrovitim dubinama kose, stablima breza
u veoma vlažnoj letnjoj noći, približavanju kamenoj kući u šumovitom
parku, ždrepcima nepomičnim kraj popločanih staza. ...
Bluz je pitanje nižih opsega – izvučete čistu notu, odgovarajuće
jačine i tona, a zatim je iskrivite naniže pomoću mišića lica. Mišići lica
su se smejali, zategnuti od bola, često se trudeći da ne odaju ijednu
emociju, čitavog vašeg života. Pitanje gde ćete poslati tu čistu notu
delom zavisi od toga. To je ta svetovna osnova bluza, ako vam smeta
duhovno tumačenje. ...
„Nisam znao gde se nalazim”, priča pukovnik. „Neprestano sam se
spuštao preko tih velikih odrezanih komada betona. Crna armatura je
provirivala... crna rđa. U vazduhu je bilo tragova kraljevskipurpurne,
nedovoljno sjajne da se prelije preko ruba niti da izmeni svojstvo noći.
Spuštala se naniže, istežući se, dašak za daškom – jesi li ikada video
fetus pileta, tek nastao? oh naravno da nisi, ti si gradsko dete. Mnogo
se toga na farmi može naučiti. Naučiš kako izgleda fetus pileta, tako da,
ako se slučajno vereš okolo po betonskoj planini po mraku, i vidiš pileći
fetus, ili više njih, purpunom bojom iscrtan na nebu, znaš kako
izgledaju – to je mnogo bolje nego grad, sinko, tamo samo ideš od jedne

538Atropos – „Nepokolebljiva”, u grčkoj mitologiji jedna od tri suđaje, ona koja

preseca nit čoveka svojim makazama i tako mu okončava život.
do druge krize, svaka je nova novcijata, nema ničega na šta se može
nadovezati. ...”
I tako, eto njega, oprezno se kreće rubom ogromne ruševine, kosa
mu u tom trenutku izgleda veoma čudno – začešljana unapred sa jednog
mesta na zatiljku, unapred i naviše u velikim dugačkim šiljcima, tako
da čini crni suncokret ili šešir za sunce oko njegovog lica, na kojem se
ističu pukovnikove otromboljene, mestimično ljubičastocrvene usne.
Bacaju se na njega iz pukotina među ruševinama, brzim veselim
pružanjem napolje praćenim hitrim povlačenjem, tanušna klješta, ništa
lično, pomislih da uhvatim malo noćnog vazduha, ha, ha! Kad promaše
pukovnika – a uvek ga, kako se čini, promaše – e pa onda se samo
munjevito povuku natrag uz kockarsko uh-uh, ovaj, možda sledeći put.
...
Dođavola, odsečen od svog puka ovde, uhvatiće me i kremirati
banditi! Oh Isuse, evo ih, dolaze, nezamislive Životinje trče pogrbljene
pod svetlošću G-5 verzije grada, sa crvenim i žutim turbanima,
narkomanskih lica prepunih ožiljaka, pljosnatih kao prednji kraj
„forda” iz ‘37, iste neusmerene oči, isto izuzeće od Karmičkog Čekića
–
„Ford” iz ‘37, izuzet od K.Č.? Ma daj, dosta ludiranja. I oni će
završiti na otpadu, kao i svi ostali!
Oh, da li će, Skipi? Zašto ih je onda toliko na putevima, a?
O-ovaj, svega mi, uh, Gospodine Informisani, t-taj Rat, hoću da
kažem nova kola se trenutno ne prave, tako da svi moramo da čuvamo
naša Stara Pouzdana kola, da budu u vrhunskom stanju, jer ovde na
domaćem frontu nije ostalo baš puno mehaničara, i-i ne bi trebalo da
pravimo rezerve benzina, i trebalo bi da onu nalepnicu „A” 539 vidno
istaknemo u donjem desnom –
Skipi, budalice jedna, dao si se u još jedno od tih tvojih bezumnih,
nazadnih lutanja. Vratimo se, hajde, na suštinu. Ovde se putevi račvaju.
Vidiš onog čoveka tamo. Nosi belu kapuljaču. Cipele su mu smeđe. Ima
lep osmeh, ali ga niko ne vidi. Niko ga ne vidi jer mu je lice uvek u
mraku. Ali dobar je čovek. On je skretničar. Tako ga zovu jer pomera
polugu koja pomera skretnicu. I odlazimo u Vesel-grad, umesto u Grad

539Nalepnica „A”- po sistemu obeležavanja vozila u sklopu restrikcije potrošnje

benzina koja je u Sjedinjenim Američkim Državama uvedena u proleće 1942. godine,
nalepnicom „A” su obeležavana putnička vozila vlasnika kojima automobil nije bio
neophodan za obavljanje posla.
bola. Ili „Der Leid-Stadt”, tako ga Nemci zovu. Postoji zlobna pesma o
Leid-Stadt, koju je napisao Nemac po imenu gospodin Rilke. No
nećemo je čitati, jer mi idemo u Vesel-grad. Skretničar se postarao da
idemo tamo. Jedva da uopšte išta i treba da radi. Poluga je veoma glatka
i lako ju je gurnuti. Čak i ti bi je mogao gurnuti, Skipi. Kad bi znao gde
se nalazi. Ali pogledaj koliko je toga uradio samo jednim jedinim
potezom. Poslao nas je skroz do Vesel-grada, umesto do Grada bola. To
je zato što zna tačno gde se nalaze skretnice i gde se nalazi poluga. On
je jedina vrsta čoveka koji veoma malo radi a ostvaruje mnogo toga,
svuda po svetu. Mogao te je poslati na pravi put tamo, Skipi. Možeš ti
imati svoju fantaziju, ako želiš, verovatno i ne zaslužuješ ništa bolje, ali
Gospodin Informisani je večeras blagonaklono raspoložen. Pokazaće ti
Vesel-grad. Počeće tako što će te podsetiti na „ford” iz ‘37. Zašto su ta
kola banditskog lica i dalje na putevima? Rekao si „zbog Rata”, baš dok
si tandrkao preko skretnice do pogrešne pruge. Rat jeste predstavljao
niz skretnica. Šta? Dada, Skipi, istina je da Rat održava stvari u životu.
Stvari. „Ford” je samo jedna od njih. Priča o Nemcima-i-Japancima bila
je samo jedna, prilično nadrealistička verzija stvarnog Rata. Stvarni Rat
uvek postoji. Umiranje se tu i tamo smanjuje, no Rat i dalje ubija mnogo
ljudi. Samo što ih, trenutno, ubija na suptilnije načine. Često na načine
koji su suviše složeni, čak i za nas, na ovom nivo, da bismo ih mogli
pratiti. No umiru oni koji treba da umru, baš kao što umiru kad se vojske
sukobljavaju. Oni koji se uspravljaju, na Osnovnoj, usred paljbe
mitraljeza. Oni koji nemaju poverenja u svoje narednike. Oni koji
posustanu i pokažu pred Neprijateljem trenutačnu slabost. To su oni od
kojih Rat nema koristi, te stoga umiru. Pravi ljudi preživljavaju. Ostali,
priča se, čak i znaju da ih očekuje kratak život. No ipak se ponašaju
onako kako se ponašaju. Niko ne zna zašto. Zar ne bi bilo lepo kad
bismo ih mogli potpuno ukloniti? Tada niko ne bi morao biti ubijen u
Ratu. To bi bilo baš zabavno, zar ne, Skipi?
Bokca mu, razume se da bi, Gospodine Informisani! Opa, ja-ja
jedva čekam da vidim Vesel-grad!
Na svu sreću, uopšte ne mora da čeka. Jedan od bandita doleće u
skoku, sivkastožutog svilenog gajtana čvrsto zategnutog među
pesnicama tako da zvoni, cereći se nestrpljivim osmehom koji je
govorio „hajde da to uradimo”, i baš u tom istom trenutku par ruku
pojavljuje se u vidu klešta iz procepa u ruševinama i na vreme povlači
pukovnika na bezbedno. Bandit pada na dupe i ostaje da sedi
pokušavajući da raspetlja gajtan, mrmljajući „o, dođavola”, što čak i
banditi rade.
„Nalazite se pod planinom” objavljuje neki glas. Ovde vlada
kamena pećinska akustika. „Molim vas, upamtite da od ovog trenutka
nadalje morate poštovati sva važeća pravila.”
Vodič mu je neka vrsta zdepastog robota od tamnosive plastike sa
pokretnim očima nalik farovima. Po obliku pomalo liči na krabu. „To
je Rak na latinskom”, veli robot, „ali i u Kenoši!” Ispostaviće se da je
navučen na kratke mudrosti koji nemaju smisla ni za koga osim za njega
samog.
„Ovo je Ulica tepsije”, objavljuje robot, „možete videti nasmejana
lica na svim kućama ovde.” Gornji prozori su oči, ograde od kolja su
zubi. Nos su ulazna vrata.
„Ka-a-a-ži mi”, pita pukovnik kad mu je jedna misao iznenada pala
na pamet, „da li ikada pada sneg ovde u Vesel-gradu?”
„Da li sneg šta?”
„Izbegavaš pitanje.”
„Izbegavam da budem pijanica iz čekaonice u Viskonsinu”, peva ta
neotesana mašina, „da vidiš samo kako medicinske sestre beže! Šta je
još novo, momak?” To zdepasto stvorenje zapravo žvaće žvaku, neki
oblik polivinil-hlorida Lasla Jamfa, veoma podatnog za oblikovanje,
čak i ispušta odvojive molekule koji, zahvaljujući domišljatom
Osmoelektrische Schaltwerke, koji je razvio „Simens”, do mozga
robota krabe odašilju, šifrovano, prilično dobru imitaciju ukusa sladića
„Bimanove” 540 žvake.
„Gospodin Informisani uvek odgovara na pitanja.”
„Ja bih, za te pare, čak i u pitanje dovodio odgovore. Da li ikada
pada sneg? Naravno da pada sneg u Vesel-gradu. Mnogim Sneškovima
Belićima ne bi bilo pravo da ne pada!”
„Sećam se kako je, u Viskonsinu, vetar duvao pravo uz prilazni put,
kao posetilac koji očekuje da ga pustite unutra. Nanosio je sneg na
ulazna vrata, ostavljao ga tamo u nanosu. ... Imate li toga u Vesel-
gradu?”
„Stara stvar”, veli robot.
„Je li neko nekad otvorio ulazna vrata dok vetar to radi, a?”

Bimanova žvakaća guma – Edvard Biman je, 1880-ih godina u Sjedinjenim

540

Američkim Državama, započeo proizvodnju žvakaće gume koja je sadržala pepsin.

 „Hiljadu puta.”
„Dakle”, poskakuje pukovnik, „ako su vrata nos kuće, i vrata su
otvorena, i-i svi ti snežni kristali lete na vetru sa Ulice tepsije u velikom
oblaku pravo u
„Aahh!”, vrišti plastični robot i beži u usku uličicu. Pukovnik ostaje
sam u smeđem i tamnocrvenkastom kraju grada: boje peščara i ćerpiča
protežu se u nizu zidova, krovova, ulica, niti jednog drveta na vidiku, i
ko to dolazi niz Šokoladeštrase? Pa to je Laslo Jamf glavom i bradom,
sada već dobrano ostareo, očuvan kao „ford” iz ‘37 unatoč svim
usponima i padovima Sveta, koji ovde u Vesel-gradu nikad ne
predstavljaju ništa više do prigušene promene u osmehu, od širokog
bisernog do setno magličastog. Dr Jamf nosi leptir-mašnu izvesne
nevesele sivkastolavanda boje, boje za duga zamiruća poslepodneva
posmatrana kroz prozore staklenika, za sladunjave molske melodije o
danima što su prošli, žalobne klavire, duvanski dim u zagušljivom
salonu, oblačne nedeljne šetnje uz kanale... evo ta dva čoveka, precizno
i pažljivo, suvom iglom, naneta na ovo poslepodne, a zvona s druge
strane kanala zvone za pun sat: muškarci su došli iz velikih daljina, s
puta kojeg se nijedan baš ne seća, po nekakvom zadatku. No obojica su
u mraku u pogledu uloge onog drugog. ...
Sada se ispostavlja da je ova sijalica iznad pukovnikove glave
upravo ista ona „osram” sijalica kraj koje je Franc Pekler spavao u
podzemnoj raketnoj fabrici u Nordhauzenu. Statistički gledano (tako
glasi Njihova priča), svaka n-hiljadita sijalica će biti savršena, u njoj će
se sve vrednosti transfera toplote ređati baš kako treba, tako da ne bi
trebalo da nas čudi što ova sijalica i dalje traje, što bleštavo sija. No
istina je još čudesnija. Ova sijalica je besmrtna’. Ona zapravo traje još
od dvadesetih, ima onaj staromodni šiljak na vrhu i manje je kruškolika
od savremenijih sijalica. Kakva bi to bila priča, priča ove sijalice, kad
bi samo mogla da govori – e pa, zapravo, ona i može da govori. Ona
diktira mišićne modulacije večerašnjeg kurblanja Pedlja Makgonagla,
to je petlja, tako da povratna informacija kroz Pedija ponovo odlazi do
generatora. Evo, ovo je

PRIČA O BAJRONU SIJALICI

Trebalo je da Bajrona proizvede „Tungsram” u Budimpešti.

Verovatno bi ga se dočepao vrhunski trgovac, otac Geze Rožavolđija,
Šandor, koji je pokrivao čitavu transilvanijsku teritoriju i koji je postao
dovoljno nalik domaćem stanovništvu da matična kancelarija postane
neodređeno paranoična i pomisli kako će on baciti nekakvu užasnu
kletvu na čitavu operaciju ako mu ne daju ono što želi. Zapravo, on je
bio trgovac koji je želeo da mu sin postane lekar, što se i ostvarilo. No
možda je zbog tih loših veštičjih aura oko Budimpešte rođenje Bajrona
u poslednjem trenutku preraspoređeno u „Osram”, u Berlin.
Preraspoređeno, da. Postoji Raj beba sijalica, blagonaklono satirizovan
kao da se radi o filmovima ili tako nečemu, kao Veliki posao, ha, ha!
Ali nemoj da je Oni prevare, ovo jeste prvenstveno birokratija, i Raj za
bebe sijalice postoji samo kao usputna delatnost. Sve sami troškovi –
da, iz sopstvenog džepa Kompanija pokriva kvadratne lige organdina,
veliku burad „IG Farbenove” ružičaste i plave Boje za bebe, metričke
cente pametnih „Simensovih” električnih cucli za bebe sijalice, koje
Sijalici odojčetu pružaju oblik struje od 110 volti bez imalo stvarne
struje. Ovako ili onako, ti sijaličari za cilj imaju da stvore privid snage,
snage naspram noći, bez obzira na realnost.
Zapravo, Raj za bebe sijalice prilično je otrcan. Sa smeđih greda
kaplje paučina. Tu i tamo se bubašvaba pojavi na podu, i sve Bebe
pokušavaju da se prevrnu da bi je gledale (budući da su sijalice, one
izgledaju savršeno simetrično, Skipi, ali nemoj s uma smetnuti kontakt
na vrhu vlakna), i govore uh-guh! uhhh-guh/ slabašno sijajući na
zbunjenu bubašvabu što stoji paralisana i podložna gaženju na golim
daskama, zatim juri, ponovo proživljavajući užas nekakve iznenadne
eksplozije struje niotkuda, od rasplamsale, svevideće Sijalice visoko
iznad. U svojoj nevinosti Bebe sijalice ne znaju šta da misle o abreakciji
ove bubašvabe – osećaju njen strah, no ne znaju šta je to. One samo žele
da joj budu drugari. Zanimljiva je i pravi dobre pokrete. Svi su uzbuđeni
osim Bajrona, koji za druge Bebe sijalice misli da su gomila budala.
Mora vraški da se pomuči da bi im misli skrenuo ka bilo čemu
smislenom. Pozdrav, Bebe, ja sam Sijalica Bajron! Dođoh da vam
otpevam jednu pesmicu, koja kaže –

Zasvetlite i sijajte, vi Si-ja-li-ce Bebe da zablis-tate!

Izgleda da besnilo i-ma-te
Samo ste ležali vrištavi kao mali
demoni pištavi,
Bubašvaba kra-ljev-stvo vam sti-že
 I ni-šta nije bli-že
Tom osećaju što i-mate kad-sa-tavanice gle-date
Dan i noć – na kraljevstvo u kom vaša je moć,
One će izaći da vas vole dok ne svane zora
No pobeći će ko bez glave jer svetlost doći mora!
I sijajte zato, Sijalice Bebe, budućnosti vi ste ta-las,
Ja sam ovde za vas, U ovoj borbi svekolikoj,
Pevajte sa mnom – pridružite-se-paradi-ve-li-koj!

Bajronova nevolja je u tome što je on jedna stara duša zatočena u

staklenom zatvoru u vidu Bebe Sijalice. Mrzi ovo mesto, gde leži na
leđima i čeka da ga proizvedu, kroz zvučnike ne dopire ništa što bi
mogao slušati, samo čarlston, tu i tamo poneko obraćanje Naciji, kako
li su to samo osmislili? Bajron želi da izađe odavde i da se baci na to,
podrazumeva se da je razvio sve moguće živčane boljke, Pelenski osip
beba sijalica, što je neka vrsta korozije na navojnim vlaknima, Grčeve
beba sijalica, snažni grč visokog otpora negde duž namota žice od
tungstena, Hiperventilaciju beba sijalica, pri čemu zapravo ima osećaj
kao da mu je vakuum razbijen, premda za to nema organske osnove. ...
Kad je konačno osvanuo Dan mobilizacije, možete se kladiti da je
Bajron ushićen. Vreme je ubijao tako što je smišljao neke zaista
sumanute grandiozne planove – organizovaće sve Sijalice, znate, za
sebe obezbediti uporište u Berlinu, već mu je poznata Taktika
bleskanja, sve što treba da uradiš jeste da stekneš sposobnost (skoro
jogijevsku) da se pališ i gasiš ritmom bliskim alfa ritmu ljudskog
mozga, i tako zapravo možeš da izazoveš epileptički napad! Istina.
Bajron je imao viziju posmatrajući grede na svom odeljenju, u kojoj
dvadeset miliona Sijalica, širom Evrope, u datom usklađenom ritmu
koji zadaje jedan od njegovih brojnih agenata u Mreži, sve te Sijalice
počinju da bleskaju zajedno, a ljudi se tresu u oko dvadeset miliona
prostorija kao ribe na plažama Savršene Energije – Pažnja, ljudi, ovo
vam je bilo upozorenje. Sledeći put će nekolicina nas eksplodirati. Ha-
ha. Da, pustićemo na vas svoje odrede kamikaza! Čuli ste za Kirgisku
svetlost? E pa, to je dupe svica u poređenju sa onim što ćemo mi – oh,
niste čuli za – oh, pa baš šteta. Jer je nekoliko Sijalica, recimo milion,
što je tek 5 posto našeg ukupnog broja, više nego rado da blesne u jednoj
veličanstvenoj eksploziji, radije nego da strpljivo čeka da joj isteknu
nacrtom previđeni sati. ... Tako Bajron sanja o svojoj gerilskoj udarnoj
grupi, pogodiće Herberta Huvera, Stenlija Boldvina, sve njih, pravo u
lice jednom koordinisanom eksplozijom. ...
Da li Bajrona čeka surovo otrežnjenje? Već postoji organizacija,
ljudska organizacija, poznata pod nazivom „Feb”, međunarodni kartel
sijalica, sa glavnim sedištem u Švajcarskoj. Njime upravljaju najvećim
delom Međunarodni ogranak „Dženeral Elektrika”, „Osram” i
„Ujedinjene Elektro Industrije Britanije”, koje zauzvrat, u razmeri od
100 posto, 29 posto i 46 posto, navedenim redom, poseduje „Kompanija
Dženeral Elektrik” u Americi. „Feb” određuje cene i operativni vek
trajanja svih sijalica na svetu, od Brazila do Japana i Holandije (premda
je „Filips” u Holandiji ludo pseto ovog kartela, sposobno da se u bilo
kojem trenutku oslobodi lanca i poseje katastrofu širom te velike
Kombinacije). Uzimajući u obzir ovo stanje opšte represije, čini se da
novorođena Beba Sijalica može da počne samo od dna.
No „Feb” još ne zna da je Bajron besmrtan. Svoju je karijeru
započeo u ženskoj opijumskoj jazbini u Šarlotenburgu, skoro nadomak
kipa Vernera Simensa, goreći u zidnoj lampi, kao tek jedna od mnogih
sijalica što su svedočile beživotnijim oblicima republikanske
dekadencije. Upoznao je sve sijalice što su tamo bile, Sijalicu Benita
koji je bio u narednoj zidnoj lampi i koji je uvek planirao bekstvo,
Bernija niže niz hodnik, u toaletu, koji može da vam ispriča sve moguće
urolagnijske viceve, njegovu majku Brendu u kuhinji koja priča o
kuglicama od hašiša, dildoima podešenim da izbacuju slapove
paregoričnog orgazma do kapilara materice, molitvama upućenim
Astarti i Lilit, kraljici noći, pokušajima dostizanja istinske Noći
Drugog, dok leže smrznute i gole na podovima od linoleuma nakon
nekoliko dana bez sna, o snovima i suzama što su im postali prirodno
stanje. ...
Jedna po jedna, u toku nekoliko meseci, sve ostale sijalice su
pregorele i nestale. Prvih nekoliko takvih slučajeva teško su pogodili
Bajrona. Još je bio novopridošlica, još nije bio prihvatio sopstvenu
besmrtnost. No kako časovi sijanja odmiču, počinje da uviđa prolaznost
drugih: shvata da mu je lakše da ih voli dok su tu, kao i da ih voli jače
– da voli kao da će svaki čas veka trajanja ujedno biti i poslednji.
Uskoro Bajron postaje Trajni Oldtajmer. Ostali su u stanju da na licu
mesta prepoznaju njegovu besmrtnost, no o njoj se nikada ne priča,
osim u najopštijem smislu, kad narodno predanje do treperi iz drugih
delova Mreže, priče o Besmrtnima, o jednom slučaju u kabalističkoj
studiji u Lionu koji navodno poznaje magiju, o još jednom u Norveškoj
ispred nekog skladišta naspram arktičke beline, što se odlikuje
stoicizmom pred kojim južnije sijalice počnu blago da pulsiraju, kad
makar samo i pomisle na njega. Ako drugi Besmrtni i postoje tamo
negde, ne otkrivaju se, već ćute. No to je tišina što u sebi nosi mnogo,
a možda i sve.
Nakon Ljubavi, stoga, Bajronova sledeća lekcija je Tišina.
Kako mu se broj časova sijanja penje do 600 sati, nadzornici u
Švajcarskoj počinju da obraćaju više pažnje na Bajrona. Nadzorna
kancelarija „Feba” nalazi se pod malo poznatom planinom u Alpima i
to je prohladna prostorija dupke puna nemačke elektro-opreme, stakla,
mesinga, ebonita i srebra, sa masivnim priključnim blokovima čupavim
od bakarnih spajalica i šrafova, i kadrom koji čine posmatrači u
preterano čistim belim odorama koji idu od jednog do drugog merača,
svetli poput kovitlaca snega, starajući se da ništa ne pođe po zlu, da
srednji vek trajanja ni u jednoj sijalici ne bude produžen. Ako bi tako
nešto počelo da se dešava, možete da zamislite šta bi to značilo za
tržište.
Bajron je crvenu liniju Nadzora prešao kad je dostigao 600 sati i
istog trenutka, rutinski, proveravaju otpor njegove žareće niti,
temperaturu gorenja, vakuum, potrošnju struje. Sve je normalno.
Određeno je da Bajrona nakon toga treba proveravati na svakih 50 sati.
Tiho zvono će se oglasiti u nadzornoj stanici svaki put kad kucne taj
čas.
Na 800 sati – još jedna rutinska mera predostrožnosti – poslali su
jednog berlinskog agenta do opijumske jazbine, da premesti Bajrona.
Ona nosi rukavice od jareće kože sa postavom od azbesta i šiljate štikle
od sedam inča, ne, ne da bi se stopila s masom, nego da bi mogla
dosegnuti zidnu lampu da odvrne Bajrona. Druge sijalice posmatraju,
jedva susprežući stravičan strah. Vest se širi Mrežom. Brzinom
približnom brzini svetlosti, svaka sijalica, „azosi” što gledaju niz
napuštene crne bakelitne ulice, „nitralampeni” i „votani G” na noćnim
fudbalskim utakmicama, „just volframi”, „monovati” i „sirijusi”, svaka
sijalica u Evropi zna šta se dogodilo. Zavladao je muk zbog nemoći,
zbog predaje pred borbama za koje su verovali da su mit. Ne možemo
da pomognemo, ova zajednička misao brujeći se prenosi preko pašnjaka
sa usnulim ovcama, niz auto-puteve i sve do mračnih krajeva luka za
utovar uglja na severu, nikada ništa i nismo mogli da uradimo. ... Čim
nam neko pokaže da postoji makar i najmanja nada u to da je
prekoračenje moguće, Komisija za Svetleće Anomalije se pojavi i
odvede ga. Neki se bune, možda, tu i tamo, ali to je samo informacija,
sijajuća, modulirana, bezopasna, ni blizu eksplozijama u lice
moćnicima kakvu je Bajron nekada zamišljao, još na odeljenju za Bebe,
u svojoj nevinosti.
Odvode ga u Nojkeln, u podrumsku prostoriju, dom staklara koji se
plaši noći i koji će Bajrona držati upaljenog, da motri na sve posude od
kremena, grifone i cvetne palube, kozoroge usred skoka, zelene
paukove mreže, ledena božanstva ozbiljnog izgleda. Ovo je jedna od
mnogih takozvanih „kontrolnih tačaka”, gde se lako mogu nadzirati
sumnjive sijalice.
Za manje od dve nedelje gong se oglasio duž ledenih i kamenih
hodnika štaba „Feba” i lica su se nakratko okrenula od svojih merača.
Ne oglašava se ovde gong baš često. Gongovi su posebni. Bajron je
premašio 1000 sati i sad sledi standardna procedura: Komisija za
Svetleće Anomalije će u Berlin poslati plaćenog ubicu.
No sada se dešava nešto čudno. Da, prokleto čudno. Plan je da se
Bajron razbije i da ga pošalju natrag u radionicu gde će ga pretopiti –
sačuvavši tungsten, razume se – i gde će ga reinkarnirati u sledeći
projekat staklara (balon koji polazi na put sa vrha belog nebodera). Ne
bi ovo bilo loše za Bajrona – zna on savršeno dobro, kao i „Feb”, koliko
je sati ostavio iza sebe. Ovde u radionici je dovoljno dugo posmatrao
kako se staklo pretapa u bazen bezoblične mase iz kojeg potom ponovo
niču svi stakleni oblici, i ne bi imao ništa protiv da i sam prođe kroz to.
No on je zatočen na Karmičkom točku. Ta sijajuća narandžasta masa
predstavlja iskušenje, surovost. Za Bajrona nema bega, osuđen je na
beskrajnu ponovnu pojavu sijaličnih grla i kradljivaca sijalica. Unutra
uleće mladi Hansel Gešvindig, vajmarski ulični mangup – odvrće
Bajrona sa tavanice, pažljivo ga stavlja u džep i Gešššššššvindig!
ponovo kroz vrata. Tama obuzima staklareve snove. Od svih
neprijatnosti što ih njegovi snovi noću poprimaju, ugašeno svetlo je
najgora. Svetlo je, u njegovim snovima, uvek predstavljalo nadu: onu
osnovnu, smrtnu nadu. Kako se spone spiralno prekidaju, nada se
pretvara u tamu, i staklar se večeras naglo budi, uzvikujući: „Ko? Ko?”
U „Bebu” nisu baš sasvim izvan sebe. Dešavalo se ovo i ranije. I
dalje postoji procedura koju valja poštovati. Ovo za određene zaposlene
znači više sati prekovremenog rada, te je sada prisutno to neodređeno
punostomačno zadovoljstvo zbog neočekivane zarade, spojeno sa
jednako neodređenim uzbuđenjem usled prekida rutine. Ako želite
uzburkana osećanja, zaboravite na „Feb”. Njihove ekipe za poteru kreću
se ulicama kamenih lica. Otprilike znaju gde u gradu bi trebalo tražiti.
Pretpostavljaju da niko od njihovih potrošača ne zna za Bajronovu
besmrtnost. Stoga bi podaci koji važe za Krađe ne-besmrtnih sijalica
trebalo da budi primenljivi i na Bajrona. A podaci, kako se pokazalo,
ukazuju na sirotinjske krajeve, jevrejske krajeve, narkomanske,
homoseksualne, prostitutske i magične delove glavnog grada. Tu je
najlogičnije očekivati kradljivce sijalica, s obzirom na to šta je ovaj
zločin predstavljao. Pogledajte samo svu tu propagandu. Ovo je moralni
zločin. „Feb” je otkrio – bilo je to jedno od velikih neotkrivenih otkrića
našeg doba – da potrošači imaju potrebu za osećajem greha. Ta krivica
se u odgovarajućim nevidljivim rukama pretvara u najmoćnije oružje.
U Americi su Lajl Bland i njegovi psiholozi na raspolaganju imali
dovoljno podataka, svedočenja stručnjaka i novca (novca u
Puritanskom smislu – smislu spoljašnjeg, vidljivog odobravanja
njihovih namera) da postave Otkriće krivice na prevoj između naučne
teorije i činjenice. Trebalo je da stope rasta kasnijih godina podrže
Blandovu tvrdnju (no zapravo, ono što je podržalo Blanda bio je
počasni sekstet onih koji su mu nosili kovčeg, sastavljen od svih starijih
članova firme „Salitijeri, Pur, Neš, De Brutus i Šort”, uz dodatak Lajla
Mlađeg, koji je kijao. Badi je u poslednjem trenutku odlučio da ode da
gleda „Drakulu”. To mu je i bilo pametnije.). Od svih zaveštanja koja
je Bland ostavio za sobom, Jeres krađe sijalica je možda bila
najveličanstvenija. Ne znači to samo da neko neće kupiti sijalicu. Ovo
takođe znači i da taj isti neko ne dovodi nimalo struje u to sijalično grlo!
Što je greh kako prema „Febu” tako i prema Mreži. Nijedno od njih
nema nameru da dopusti da se tako nešto otme kontroli.
I tako u poteru polazi obezbeđenje „Feba”, da traži ukradenog
Bajrona. No mangup je već otišao iz grada, i to u Hamburg, gde je dao
Bajrona nekoj reperbanskoj prostitutki kako bi u zamenu mogao
ubrizgati malo morfijuma – večerašnja mušterija te mlade žene je neki
troškovni računovođa koji voli da mu se sijalice uvrnu u šupak, a doneo
je i malo hašiša za pušenje, tako da je, kad je pošao kući, zaboravio na
Bajrona koji mu je i dalje bio u dupetu – to, zapravo, nikada i neće
otkriti jer kad je konačno došao trenutak da sedne (budući da je u
trolejbusima čitavim putem do kuće stajao), bilo je to na njegovom
sopstvenom kućnom klozetu i plop! Ode Bajron u vodu i pljuuuuuus!
Dole niz otpadne kanale sve do ušća Elbe. Taman je dovoljno okrugao
da se glatko provuče celim tim putem. Danima pluta Severnim morem,
sve dok nije došao do Helgolanda, do tog crveno-belog kolača
„Napoleon” ubačenog u more. Proveo je tamo neko vreme, u hotelu
između Ždrepca i Monaha 541, sve dok ga jednog dana nije na kopno
vratio neki veoma stari sveštenik koji je za Bajronovu besmrtnost
saznao za vreme jednog svog rutinskog sna u kojem je sanjao ukus
izvesnog „hohajmera” 542 iz 1911. ... odjednom eto velike berlinske
Eispalast 543 bučne, sumračne taverne optočene gvozdenim gredama,
mirisa žena u plavičastim senama – parfemi, koža, klizački kostimi od
krzna, ledena prašina u vazduhu, noge što sevaju, pozadine što se
isturaju unatrag, požuda u kratkim bleskovima, bespomoćnost u
klizačkoj figuri biča, raketni let kroz zrake sunčeve svetlosti prepune
smrvljenog leda, i neki glas u zamagljenom ogledalu pod nogama što
govori: „Pronađi onog ko je izveo ovo čudo. On je svetac. Razotkrij ga.
Ubrzaj njegovu kanonizaciju. ...” Ime je na spisku koji starac upravo
sastavlja, na spisku od oko hiljadu turista koji su posetili Helgoland
otkako je Bajron pronađen na plaži. Sveštenik kreće u potragu vozom,
peške, i u „hispano-suizi”, proveravajući svakog od turista sa svog
spiska. No nije stigao dalje od Nirnberga, gde mu je putnu torbu, u kojoj
je Bajron bio, umotan u albu, ukrao neki transsektaš, Luteran po imenu
Mausmaher koji voli da se oblači u rimokatoličko ceremonijalno ruho.
Ovaj Mausmaher, koji se ne zadovoljava samo time da stoji ispred svog
ogledala i rukom u vazduhu iscrtava papske krstove, smatra da bi bilo
baš bizarno dobro kad bi otišao na Polje cepelina 544, na nacistički skup
pod bakljama, u punoj odori, i kad bi išao okolo i redom blagosiljao
ljude. Zelene baklje blješte, crvene svastike, svetlucavi mesing i Otac
Mausmaher, koji odmerava sise i dupeta, strukove i prednjice, pevuši
ispod glasa neku svešteničku melodijicu, neki Bahov napev, i smeši se
dok se kreće kroz zig hajlove i horove što pevaju „Podignite zastave
visoko”. Bajron ispada iz ukradenih halja i pada na zemlju, a da
Mausmaher nije ni primetio. Zatim kraj Bajrona prolazi nekoliko
stotina hiljada čizama i cipela a da ga niti jedna nije ni očešala, ni za
dlaku. Narednog dana ga pronalazi (livada je sada utvarno pusta, sa
stubovima, bleda, prošarana duguljastim blatnjavim barama, a jutarnji
se oblaci izdužuju iza pozlaćene svastike i venca) neki siromašni

541 Ždrebac (nem. Hengst) i Monah (nem. Monch) – nazivi dve stene na ostrvu Helgo-
land.
542 Hohajmer – kvalitetno belo vino bogatog, voćnog ukusa.
543 Eispalast (nem.) – ledena palata, otvorena 1908. godine u Ulici Potsdamer.
544 Polje cepelina (nem. Zepellinfeld) – deo terena namenjenog nacističkim

skupovima koji se nalazio u Nirnbergu i pokrivao prostor odli kvadratnih kilometara.

Ovde je održano šest nacističkih skupova u periodu od 1933. do 1938. godine.
sakupljač otpadaka, Jevrejin, koji ga uzima da narednih petnaest godina
provede sačuvan od usuda i od „Feba”. Uvrtaće ga u majku (Mutter) za
majkom, što je nemački naziv za sijalična grla, iz razloga koji nikome
nije znan.
Kartel je već prešao na Rezervni plan B, koji podrazumeva
zastarevanje nakon sedam godina, nakon čega će se Bajron zakonski
smatrati pregorelim. U međuvremenu se osoblje koje je povučeno sa
Bajronovog slučaja bavi praćenjem dugovečne sijalice koja je nekada
boravila u grlu na tremu vojne ispostave u amazonskoj džungli, Sijalice
Beatris, koju je, pod tajanstvenim okolnostima, upravo ukrala
indijanska pljačkaška skupina.
Tokom svih tih godina njegovog opstanka, sva ta razna izbavljenja
Bajronova dešavala su se slučajno. Kad god je u prilici, trudi se da sve
sijalice koje mu se nađu u blizini upozori na zločinačku prirodu „Feba”,
kao i da im ukaže na potrebu da budu solidarni protiv kartela. Uvideo
je da Sijalica mora prevazići svoju isključivu ulogu prenosnika
svetlosne energije. „Feb” je sveo Sijalicu na taj jedan jedini identitet.
„No postoje i druge frekvencije, ispod i iznad vidljivog opsega. Sijalica
može da daje toplotu. Sijalica može da obezbedi energiju da bi biljke
mogle da rastu, nelegalne biljke, unutar ormara, na primer. Sijalica
može da prodre u oko koje spava i da dela među snovima ljudi.” Neke
sijalice ga pažljivo slušaju – druge razmišljaju kako da ga otkucaju
„Febu”. Neki od starijih antibajronista uspevali su da sistematski
poremete svoje parametre tako da se to vidi na ebonitnim meračima pod
švajcarskom planinom: došlo je i do nekoliko samožrtvovanja, u nadi
da će privući plaćene ubice.
Bilo kakva priča o transcendentnosti Sijalice bila je, razume se,
čista subverzija. U „Febu” se sve temeljilo na efikasnosti sijalice – na
odnosu iskoristive snage koja ulazi i snage koja izlazi. Mreža je
zahtevala da ovaj odnos ostane što je moguće manji. Tako su uspevali
da prodaju više struje. S druge strane, niska efikasnost je značila više
sati gorenja, što je za „ Feb” značilo manju prodaju sijalica. U početku
je „Feb” pokušao sa povećanjem otpora niti, time u potaji, postepeno,
smanjujući životni vek sijalice – sve dok Mreža nije primetila
smanjenje prihoda i počela da se buni. Ubrzo su dve zainteresovane
strane postigle kompromisni sporazum u pogledu stope životnog veka
sijalice, koji bi i jednima i drugima donosio dovoljno novca, a
dogovorili su se i da ravnopravno podele troškove kampanje protiv
krađe sijalica. Dogovorili su i promišljeniji napad na one kriminalne
duše koje se u potpunosti odriču sijalica i umesto njih se služe svećama.
Dugogodišnji sporazum koji je „Feb” imao sa Mesnim kartelom
nalagao je da se ograniči promet loja tako što bi se više masti zadržavalo
u mesu za prodaju, bez obzira na srčane probleme koji bi se mogli javiti,
a da se najveći deo onoga što se sa mesa skine preusmeri na proizvodnju
sapuna. Sapun je u ono vreme bio od velikog značaja. Blandov institut
je među potrošačima otkrio snažna osećanja u pogledu govana. Pa čak
i tada, meso i sapun su za „Feb” predstavljali tek manje bitne
proizvodne grane s kojima su bili povezani. Daleko značajnije su bile
stvari poput tungstena. To je bio još jedan razlog što „Feb” nije smeo
suviše da skrati životni vek sijalice. Previše tungstenovih niti bi značilo
smanjenje raspoložive zalihe tog metala – budući da je Kina bila glavni
izvor u svetu, ovo je takođe sa sobom povlačilo i veoma delikatno
pitanje politike prema Istoku – i poremetilo dogovor između „Dženeral
Elektrika” i „Krupa” u pogledu toga koliko će se tungstenovog karbida
proizvoditi, gde i kada, i koje bi bile cene. Direktive oko kojih su se
složili određivale su od 37 do 90 dolara po funti u Nemačkoj, od 200
do 400 dolara po funti u Sjedinjenim Državama.
Ovo je direktno uticalo na proizvodnju mašinskih alata, a time i na
sve oblasti lake i teške industrije. Kad je nastupio Rat, neki su smatrali
da je nepatriotski što je „Dženeral Elektrik” Nemačkoj dao takvu
prednost. Ali nije među njima bilo nikoga ko je imao stvarnu moć. Ne
brinite.
Dok nastavlja da gori, Bajron uvide sve više toga što se uklapa u
ovaj obrazac. Uči kako da stupi u kontakt sa drugim vrstama električnih
uređaja, u kućama, u fabrikama i napolju na ulicama. Svaki od njih ima
ponešto da mu saopšti. Obrazac mu se rađa u duši (Sede, što je u
Nemačkoj naziv za srž nekadašnje ugljenične niti), i što je
sveobuhvatniji i jasniji, to Bajron postaje očajniji. Jednog će dana znati
sve, a i dalje će biti jednako nemoćan kao i ranije. Njegovi mladalački
snovi o tome kako će sve sijalice na svetu ujediniti sada mu deluje
nemoguće – Mreža je širom otvorena, sve se poruke mogu prisluškivati,
a ima i dovoljno izdajica. Proroci po tradiciji ne traju dugo – ili ih
odmah ubiju, ili im prirede nesreću dovoljno ozbiljnu da ih natera da
zastanu i razmisle, i najčešće se zaista povuku. No Bajronu je
namenjena još bolja sudbina. Osuđen je da večno traje, svestan istine i
nemoćan da bilo šta promeni. Više neće pokušavati da siđe sa vrteške.
Njegov gnev i osećaj osujećenja će postati beskonačni, i zateći će sebe,
sirota izopačena sijalica, kako u tome uživa. ...
 Laslo Jamf odlazi dalje niz kanal, tamo gde psi sada plivaju, psi u
čoporima, a pseće glave poskakuju po skramastim kanalima... pseće
glave, šahovski skakači, mogu se pronaći nevidljivi u vazduhu nad
tajnim bazama, u najgušćim maglama, gde uslovi temperature, pritiska
i vlažnosti formiraju oblike nalik Skakaču koje pažljivi letač može da
oseti, koje radari mogu da vide, bespomoćni putnici gotovo da nazru,
tu i tamo, kroz prozorčiće, kao kroz slojeve isparenja... to je pitomi Pas,
Pas kojeg nijedan čovek nikada nije uslovio, koji je tu za nas na početku
i na kraju, na putovanjima na koja moramo da pođemo, bespomoćni, no
ne sasvim neradi. ... Tkanja na Jamfovom odelu prepliću se poput
listova irisa na povetarcu u dvorištu. Pukovnik je ostao sam u Vesel-
gradu. Čelični grad čeka na njega, ravnomerna svetlost iz oblaka podiže
beli zrak uz svaku veliku zgradu, a sve su one postavljene kao
modulacije na savršenoj mreži ulica, svaka je kula presečena na
različitoj visini – i gde li je Češalj koji će se kroz ovo provući i ponovo
uspostaviti staru savršenu dekartovsku harmoniju? gde li su te velike
Makaze sa neba koje će preurediti Vesel-grad?
Nema potrebe da se ovde dovedu krv niti nasilje. No pukovnik ipak
sada drži glavu zabačenu unatrag, kako se čini, u znak predaje: grlo mu
je izloženo bolnom zračenju Sijalice. Pedi Makgonigl je jedini drugi
svedok, i on, sistem strujog napajanja koji čini jedan čovek sa svojim
sopstvenim snovima, želi da mu se pukovnik skloni sa puta koliko to
želi i svako drugi. Edi Pensijero, kojem bluz napaja drhteće mišiće, taj
prizemni, smrtni bluz, drži makaze onako kako berberi ne bi trebalo da
ih drže. Vrhovi su im, dok podrhtavaju u električnom kupastom snopu,
upereni naniže. Pesnica Edija Pensijera steže se oko čeličnih krugova iz
kojih su mu iskliznuli prsti. Uz poslednji trzaj glave, pukovnik otkriva
vratnu venu, očigledno nestrpljiv da –

□ □ □ □ □ □ □

Ona dolazi u grad na ukradenom biciklu: bele marame na glavi, čiji

krajevi lepršaju iza nje, uzvišeni izaslanik iz iscrpljene i zarobljene
zemlje, sama oličenje drevnog zvanja, ali bez ičega što bi predstavljalo
iskoristivu moć, od koje nema ni traga. Odevena je u usku belu haljinu,
tenisku haljinu iz predratnih leta, koja sada pada ne u oštro ispeglanim
faltama već mekše, nasumičnije, napola uštirkano, sa primesama plave
u dubljim naborima, haljinu za promene vremena, haljinu po kojoj treba
da poteku sene lišća, smesa smeđe i sunčanožute da se po njoj kreće
dok ona jezdi zamišljena, ne smešeći se, pod lisnatim drvećem što
oivičava put od nabijene zemlje. Kosa joj je upletena u pletenice,
podignuta gore, a glavu ne diže previsoko niti, što bi se reklo,
„ozbiljno”, već spram (recimo protiv) određene budućnosti, po prvi put
još od kazina „Herman Gering”... i ne pripada našem trenutku, našem
vremenu, nimalo.
Spoljašnji stražar proviruje sa svoje zarđale ogoljene cementne
ruševine, i dok traju dva puna okretanja pedala, oboje su, i on i Katje,
obasjani sunčevom svetlošću, stapaju se sa nabijenom zemljom, rđom,
ispupčenim perforacijama sunčeve hladne zlatne svetlosti, glatke poput
stakla, sa svežim vetrom u krošnjama. Hipertiroidne afričke oči, dužica
zarobljenih kao što su prvi različci zarobljeni u zbijenim livadama
bele... Uga-buga! Da naskočim na ovaj doboš odma! Da javim ostatku
bande dole u selu, svima!
I tako, DAMdamdamdam, DAMdamdamdam, OK, no i dalje u
njenom držanju nema mesta čak ni radoznalosti (razume se, nije li i
trebalo da se čuju bubnjevi, da bude prilike za nasilje? Zmija što skače
sa grane, nešto veoma krupno što vreba među hiljadu uznjihalih krošnji,
vrisak zalomljen u njoj, skok ka iskonskom strahu, kojem se predaje i –
tako je sanjala – time ponovo zadobija sopstvenu dušu, svoje davno
izgubljeno ja...). Niti će protraćiti više do tek usputni pogled na
nemačke travnjake što se tako tamni gube u zelenim izmaglicama ili
brdima, na blede udove mermernih stubića kraj sanatorijumskih staza
što neumorno zavijaju, u groznici, u sputanosti, u šipražja grančica sa
penisolikim pupoljcima, među trnje, toliko stare, toliko sumorne da oči
vuku, da su oči pod komandom suznih žlezda koje ih vuku da pronađu,
da pronađu po svaku cenu, tu stazu što se toliko iznenada izgubila... ili
da se osvrnu iza sebe da se uhvate za neki tračak banje, neki ugao
Sprudelhofa, najviši vrh orkestarskog podijuma od belog šećera, nešto
što će dati protivtežu Panovom šapatu u mračnom gaju: Uđi... zaboravi
na njih. Zađi ovde. ... Ne. Ne Katje. Zalazila je ona u šipražje i gajeve.
Plesala je naga i širila noge pred trnjem zveri što žive u lugovima.
Osećala je mesec na tabanima, upijala njegove mene površinom svog
mozga. Pan je bio loš ljubavnik. Danas, u javnosti, jedno drugom upute
tek pokoji plahoviti pogled.
 Ono što se sada dešava, i prilično je uzbunjujuće, jeste to da se
niotkuda odjednom pojavljuje čitav plesni hor pripadnika Herero
plemena. Odeveni su u bele mornarske uniforme krojene tako da ističu
dupeta, prepone, uzane strukove i snažna poprsja, i sa sobom nose
devojku svu u srebrnom lameu, glasnu drsku damu što podseća na
Dajmond Lil ili Teksas Ginan. Kad su je spustili na tle, svi počinju da
plešu i pevaju:

Pa-ra-noooojaaaa, Pa-ra-noja!
Nije li lepo videti, to prijatno lice ponovo!
Pa-ra-no-ja, tek je ona Malo onog poznatog
Iz vremena tog proteklog!
Čak ni Goja nacrtao ne bi toga
Ko izgleda ko ti, dok na vrata ulećeš –
Advokata zovi svoga, Paranoja,
Da ti svoje dupe ostavim, za za-u-vek!

Zatim izlaze Andreas i Pavel u cipelama za stepovanje (koje su uzeli

kad im je prošlog jula u poseti bila neka prilično drska trupa ENSA-
e 545) da odigraju jednu od onih stakato plesnih tačaka sa pevanjem:

Pa-ra-no- (tapa-tapa-ta[ja]p!)
Pa-ra-no- (vucitres! Vucitres! Vucitres!
[i] ta[ja]p! tapa tajnije li]p) divno (tap)
Videti (tap) to (tapatap) dobro lice ponovo! itd.

E pa, Katje shvata, davno pre nego što je čula prvih osam taktova
ove pesme, da je ta drska zanosna plavuša niko drugi do ona sama: ona
je ta koja pleše sa ovim crnim mornarima na obali. Budući da je shvatila
još i to da ona predstavlja alegorijsku figuru Paranoje (veličanstvena
stara dama, malo ćaknuta ali dobra u duši), mora da primeti da je
uznemirava sva ta džezerska vulgarnost ove muzike. Ono što je ona

545 ENSA (Entertainments National Service Agssociation) – organizacija osnovana

1939. godine s ciljem da zabavi pripadnike britanskih oružanih snaga tokom Drugog
svetskog rata.
imala na umu više je ličilo na neki ples Isidore Dankan, nešto klasično
sa mnogo vela, i – ovaj, belo. Ono o čemu ju je Pirat Prentis informisao
bili su folklor, politika, strategije u Zoni – ali ne i crnilo. A to je zapravo
bilo ono što je najpre morala da zna. Kako da sada prođe kroz toliko
crnila da bi se iskupila? Kako da očekuje da pronađe Slotropa? u
takvom crnilu (izgovara tu reč ispod glasa, kao što bi nekakav starac
izgovarao ime neke nedostojne javne ličnosti, puštajući ga da se valja u
blatu stvarnog crnila: da se više nikada ne izgovori glasno). U mislima
joj vlada ona tvrdoglava, zamorna vrelina. Nije to ono teško rasističko
trnjenje kože, ne, već osećaj postojanja još jednog tereta, pored već
postojeće nestašice hrane u Zoni, noćenja u kokošinjcima, pećinama ili
podrumima, fobijama od oružane okupacije i šunjanja okolo, onakve
grozne situacije kakvu su imali u Holandiji prošle godine, ovde je
barem udobno, ušuškano, no grozno je tamo u Stvarnom svetu u koji
ona i dalje veruje i kojem će se, nikada neće prestati da se nada, jednog
dana ponovo pridružiti. Sve to nije dovoljno loše, ne, sada mora još da
trpi i crnilo. Njeno neznanje u vezi sa svim tim mora joj biti od pomoći.
Prema Andreasu je šarmantna, zrači onom senzualnošću
svojstvenom ženama što se brinu za bezbednost iščezlog ljubavnika. Ali
potom mora da se vidi sa Encijanom. To im je prvi susret. Svakog od
njih dvoje je, na neki način, voleo kapetan Blicero. Moraju da iznađu
način da to učine podnošljivim, tek podnošljivim, taman dovoljno dugo,
iz dana u dan. ...
„Oberst. Drago mi je –”, glas joj puca. Izistinski. Glava joj se
naginje nad njegovim radnim stolom ne duže no što je neophodno da
mu zahvali, da izrazi svoju pasivnost. Đavola joj je drago.
On klima glavom, bradom joj pokazuje na stolicu. Ovo je, dakle, ta
Zlatna Kučka iz Blicerovih poslednjih pisama iz Holandije. Encijan u
ono vreme nije izgradio nikakvu sliku o njoj, previše skrhan, previše
zanemeo od tuge zbog onoga što se dešavalo Vajsmanu. Tada mu se
činilo da je ona samo još jedan očekivani oblik užasa što nastanjuju ovaj
svet. No, razmišljajući u okvirima rase onda kad je to najmanje želeo,
Encijan je nakon nekog vremena počeo da je zamišlja kao veliku sliku
Bele žene sa stene u Kalahariju, bele od struka naniže, što nosi luk i
strele, okružena svojim crnim sluškinjama koje je prate kroz taj čudni
prostor, kamenit i dubok, po kojem se kreću figure svih veličina. ...
No ovo je prava Zlatna Kučka. Iznenadio se koliko je mlada i tanana
– bleda kao da je počela da čili sa ovoga sveta i da će sasvim iščeznuti
ako je neko makar samo nesmotreno dohvati. Svesna je svoje opasne
mršavosti, svoje leukemije duše, i poigrava se njome. Moraš je želeti,
no nikad to ne smeš pokazati – ne očima ili pokretima – ili će se
rastočili, nestati poput dima nad stazom što zamiče u pustinju, i više
vam se nikada neće ukazati takva prilika.
„Mora da ste ga videli skorije nego ja.” On govori tiho. Iznenađena
je koliko je učtiv. Razočarana je: očekivala je veću silovitost. Usna joj
je pošla naviše. „Kako vam se činio?”
„Sam.” Ona oštro klimnu glavom, u stranu. Potom vraća pogled ka
njemu, najneutralniji mogući u datim okolnostima. Želi da kaže, Ti nisi
bio s njim onda kad si mu bio potreban.
„Uvek je bio sam.”
U tom trenutku shvata da to nije bila stidljivost, da je pogrešila. To
je pristojnost. Taj čovek želi da bude pristojan. Izlaže sebe. (To čini i
ona, ali samo zato što je sve što bi je moglo povrediti već davno bilo
otupelo. Za Katje je rizik premali.) No Encijan rizikuje ono što
nekadašnji ljubavnici rizikuju kad god je Voljena osoba u blizini, bilo
lično, bilo u rečima: najveću mogućnost srama, obnovljenog osećaja
gubitka, poniženja i ruganja. Da li da mu se ruga? Da li je to učinio
suviše lakim – a zatim, zauzvrat, od nje očekivao poštenu borbu? Može
li ona biti toliko iskrena kao što je on, a da ne rizikuje previše? „Umirao
je”, govori mu, „izgledao je veoma staro. Ne znam čak ni da li je živ
napustio Holandiju.”
„On i njegovo oklevanje moglo je biti zbog: a) obzira prema njenim
osećanjima, ili b) zbog bezbednosti Schwarzkommanda, ili c) oba od
navedenog... no tada, prokletstvo, Princip povećavanja rizika ponovo
preuzima stvar: „stigao je do Lineburške pustare. Ako to niste znali,
trebalo je da znate.”
„Tražili ste ga.”
„Jesam. Tražio ga je i Slotrop, premda mislim da Slotrop to ne zna.”
„Slotrop i ja obazire se po prostoriji, pogled joj hita po metalnim
površinama, papirima, kristalima soli, nigde ne može da se zaustavi.
Kao da iznosi očajničko, iznenadno priznanje: „Sada je sve tako daleko.
Ne znam zapravo zašto su me poslali ovamo. Više ne znam ko je Slotrop
zapravo bio. Nešto nije u redu sa svetlošću. Ne mogu da vidim. Sve mi
to izmiče. ...”
Nije još vreme da je dodirne, no Encijan pruža ruku, prijateljski i
ohrabrujuće je potapše po nadlanici, onako vojnički, nemoj-tako-pazi-
sad. „Postoje stvari za koje se čovek može uhvatiti. Ništa od toga
možda ne izgleda stvarno, ali nešto od toga jeste. Stvarno.”
„Stvarno.” Oboje počinju da se smeju. Njen je smeh umorno-
evropski, spor, uz podrhtavanje glave. Nekad bi pravila procenu dok se
smeje, dok govori o rubovima, najnižim tačkama, dobicima i gubicima,
nultim časovima i tačkama bez povratka – smejala bi se politički, u znak
odgovora na neki problem sa moći, jer možda ne bi bilo ničega drugog
što bi se moglo uraditi. No sada se samo smeje. Kao što se nekada
smejala sa Slotropom, kad su bili u kazinu „Herman Gering”.
Dakle, sa Encijanom je samo pričala o zajedničkom prijatelju. Da li
je ovako u Vakuumu?
„Slotrop i ja” nije baš dobro prošlo. Da li je trebalo da kaže „Blicero
i ja”? U šta li bi je to uvalilo kad je ovaj Afrikanac u pitanju?
„Blicero i ja”, počinje on tiho, dok je posmatra preko tamnih
jagodica, dok mu cigareta tinja u zgrčenoj desnoj ruci, „mi smo bili
bliski samo donekle. Postojala su vrata koja nisam otvorio. Koja nisam
mogao otvoriti. Ovde ja izigravam sveznajućeg. Zamolio bih da me ne
odate, ali ne bi ni bilo važno. Oni su odlučili. Ja sam Vrhovna Berlinska
Njuška, Oberhauptberlinerschnauze Encijan. Ja sve znam, a oni
nemaju poverenja u mene. Tračare, onako uopšteno, o Bliceru i meni,
kao da pričaju priče – istina ne bi uticala ni na njihovo nepoverenje, ni
na moj Neograničeni Pristup. Samo bi prenosili dalje priču, drugačiju
priču. No mora da istina vama nešto znači.”
„Blicero kojeg sam ja voleo bio je veoma mlad čovek, zaljubljen u
imperiju, poeziju, sopstvenu aroganciju. Mora da je sve to i meni
nekada bilo važno. Ono što sam sada izraslo je iz toga. Pređašnje ja je
naivčina, nedotupavni magarac, ali i dalje je ljudsko biće, ne biste ga
izbacili napolje kao što ne biste izbacili ni nekog drugog bogalja, zar
ne?”
Čini se da je zaista pita za savet. Jesu li ovo problemi kojima se on
u svoje vreme bavi? Šta je sa Raketom, sa Praznima, sa ugroženim
detinjstvom njegove nacije?
„Šta bi Blicero mogao predstavljati za vas?” pita ona naposletku.
Ne mora dugo da razmišlja. Često je zamišljao dolazak Ispitivača.
„U ovom bih vas trenutku odveo na balkon. Na osmatračku palubu.
Pokazao bih vam Raketen-Stadt. Karte na pleksiglasu na kojima se vide
mreže koje održavamo svuda po Zoni. Podzemne škole, sistemi
distribucije hrane i lekova. ... Posmatrali bismo službene prostorije,
komunikacione centre, laboratorije, klinike. Ja bih rekao
 „Sve bih vam ovo dao, kad biste samo mogli
„Netačno. Pogrešna priča. Rekao bih: Evo šta sam ja postao.
Otuđena figura na određenom izdignutom položaju, na određenoj
daljini...” koja gleda na Raketen-Stadt u sutonu boje ćilibara, dok se iza
njega navlače isprani i sve tamniji oblaci – „neko ko je izgubio sve
drugo osim ove tačke posmatranja. Nema srca, nigde ga nema, ne
postoji nijedno ljudsko srce u kojem ja postojim. Znate li kakav je to
osećaj?”
On je lav, ovaj čovek, ego manijak – no uprkos svemu, Katje se
dopada. „Ali da je on i dalje živ
„Ne može se to znati. Posedujem pisma koja je pisao nakon što je
otišao iz vašeg grada. Menjao se. Strahovito se menjao. Pitate šta bi on
mogao predstavljati za mene. Moj vitki beli avanturista, dvadeset
godina stariji i bolesniji – poslednje srce u kojem bi mi možda bilo
dopušteno da postojim – menjao se, iz žabe u princa, iz princa u
veličanstveno čudovište. ... Ako je živ’, možda se do sada promenio
toliko da ga ne možemo prepoznati. Mogli bismo se danas provesti
ispod njega na nebu, a da ga ne vidimo. Šta god da se na kraju dogodilo,
on je prešao na drugu stranu. Pa čak i ako je samo mrtav. Otišao je tamo
gde nema njegovog bola, njegovog greha – otišao je duboko u Njihovu
unutrašnjost, pod kontrolu, sintezu i kontrolu, dalje nego –” hteo je da
kaže „mi” ali ipak mu se čini da je bolje reći „ja”, „nego što sam ja
otišao. Ja sam se samo uzdigao. To mora da je najbesmislenije: gore
nego kad vam neko u koga ne možete da verujete kaže da nećete morati
da umrete. ...”
„Da, on mi je važan, i to veoma. On je neko staro ja, dragi albatros
kojeg ne mogu da pustim.”
„A ja?” Shvata da on od nje očekuje da zvuči kao žena iz 1940-ih.
„A ja”, baš. No ne može da smisli kako drugačije da mu pomogne, da
mu pruži trenutak utehe. ...
„Vi, sirota Katje. Vaša je priča najtužnija od svih.” Ona podiže
pogled da vidi koliko joj se tačno njegovo lice ruga. No sa
zaprepaštenjem otkriva, umesto toga, da mu suze teku preko obraza. „
Vas su samo oslobodili” glas mu puca pri poslednjoj reči, lice mu za
trenutak pada napred, u kavez od šaka, a zatim se ponovo oslobađa da
pokuša da se nasmeje onim njenim veselim smehom rezervisanim za
bezizlazne situacije. Oh ne, hoće li joj i on sad pobenaviti? Ono što joj
je trenutno u životu potrebno, od nekog muškarca u svom životu, jeste
stabilnost, mentalno zdravlje i snaga karaktera. Ne ovo. „Rekao sam
Slotropu da je i on slobodan. Govorim svakome ko bi hteo da sluša.
Reći ću im kao što kažem vama: slobodni ste. Slobodni ste. Slobodni
ste. ...”
„Kako moja priča može biti tužnija od toga?” Besramna devojka,
sada mu ne popušta, sada zapravo flertuje sa njim, služi se svakom
tehnikom kojom ju je njen damski odgoj sa krep-papirom i kitnjastim
kurzivom naučio, samo da ne bi morala da zađe u njegovo crnilo.
Shvatite, nije to njegovo crnilo, već njeno sopstveno – neprihvatljiva
tama za koju se trenutno pretvara da je Encijanova, nešto izvan čak i
samog središta Panovog gaja, nešto što uopšte nije pastoralno, već što
pripada gradu, niz postupaka kojima se prirodne sile odvraćaju,
podrivaju, ispravljaju ili stapaju sa zemljom da bi izronile veoma nalik
zloćudnim mrtvima: Klipot koje je Vajsman „prevazišao”, duše čije je
putovanje na drugu stranu bilo toliko loše da su svu svoju blagost
ostavile u plavoj munji (dugačke morske brazde toga podrhtavaju), i
pretvorile se u bezumne ubice i šaljivdžije, što nesuvislo trube u
ništavilu, žilave i mršave poput pacova – gradska tama koja pripada njoj
lično, duboka tama u kojoj tokovi teku u svim smerovima, u kojoj ništa
ne počinje, u kojoj se ništa ne okončava. No kako vreme prolazi, ovde
postaje sve bučnije. Tama joj se drhtavo probija u svest.
„Flertujte ako želite”, Encijan je sad uglađen poput onog Kerija
Granta, „ali očekujte da budete ozbiljno shvaćeni.” Oh, ne. Evo onoga
zbog čega ste došli, narode.
Ne nužno. Njegova gorčina (propisno potvrđena priznanicama u
nemačkim arhivama koje su, međutim, sada možda i uništene) suviše je
duboka za nju. Mora da je naučio da na sebe stavi na hiljade maski (kao
što će Grad nastaviti da se maskira pred nasrtajima koje često ne
vidimo, čije ishode nikad nećemo saznati, pred bezglasnim i
neprimećenim revolucijama u delovima grada gde se nalaze skladišta,
gde su zidovi prazni, po dvorištima gde korov gusto raste), a ovo, ova
maska Uglađene Starije Egzotične Ličnosti je, bez sumnje, samo jedna
od njih.
„Ne znam šta da radim.” Ona ustaje uz dugotajno, dugotrajno
sleganje ramenima i počinje da se elegantno, sporo šećka po prostoriji.
Njen stari stil: devojka od oko šesnaest godina koja misli da svi zure u
nju. Kosa joj pada kao kapuljača. Ruke joj se često sklapaju.
„Možete u ovo biti upleteni samo u onoj meri u kojoj tragate za
Slotropom, i nikako drugačije”, konačno joj on govori. „Sve što morate
da radite jeste da budete uz nas i da čekate da se on ponovo pojavi. Zašto
da se mučite sa ostalim?”
„Zato što osećam”, glas joj je, možda namerno, jedva čujan, „da je
to ostalo’ upravo ono što bi trebalo da radim. Ne želim da iz svega
izađem samo sa nekom bednom pobedom. Nije da samo želim da – ne
znam, da mu vratim za onog oktopoda, ili tako nešto. Zar ne moram da
znam zašto je on ovde, šta sam mu učinila, šta sam učinila za Njih?
Kako da se Oni zaustave? Koliko dugo mogu da se izvlačim na lake
zadatke, jeftino izvlačenje? Zar ne bi trebalo da se sasvim posvetim
tome?”

Njen mazohizam [pisao je Vajsman iz Haga] na nju

deluje ohrabrujuće. On znači da i dalje može biti
povređena, da je samo čovek i da može da plače kad
je nešto boli.
Jer će, često, to zaboraviti. Mogu samo da pokušam
da nagađam koliko to mora da je strašno. ... I zato
joj je potreban bič. Ona izdiže dupe ne u znak
predaje, već iz očajanja – nalik tvojim strahovima
od impotencije, i mojim: da li i dalje može... hoće li
pasti. ... Ali o istinskom potčinjavanju, o
zaboravljanju na sebe i o prelasku u Sve, nema ni
govora, ne kad je Katje u pitanju. Ona nije žrtva
koju bih izabrao da s njom sve ovo okončam. Možda
će, pre nego što sve bude gotovo, doći još jedna.
Možda samo sanjam. ... Nisam ja ovde, zar ne, da
sebe posvetim njenim fantazijama!

„Vama je namenjeno preživljavanje. Da, verovatno. Koliko god

bolnim to želeli da učinite po sebe, ipak ćete se uvek izvući. Slobodni
ste da birate koliko će prijatno svako putovanje biti. Obično se to daje
kao nagrada. Neću pitati za šta. Žao mi je, ali izgleda vi zaista ne znate.
Zato vaša priča jeste najtužnija od svih.”
„Nagrada sada se ljuti. „To je doživotna kazna. Ako to nazivate
nagradom, kako onda nazivate mene?”
„Nije to ništa politički.”
„Crno kopile.”
 „Tačno.” Dopustio joj je da govori istinu. Časovnik otkucava u
kamenom uglu. „Imamo nekoga ko je bio sa Blicerom u maju. Baš pred
sam kraj. Ne morate da
„Da dođem i slušam, da, Oberst. Ali hoću.”
On se diže, nudi joj svoju zvaničnu, džentlmensku ruku, osmehujući
se postrance i osećajući se kao lakrdijaš. Njen osmeh je iskrivljen
naviše, kao da je nestašna Ofelija što je upravo nazrela zemlju ludih i
sad je nestrpljiva da pobegne sa dvora.
Razmena informacija, osmeh na osmeh, prilagođavanja, kolebanja:
no sve se svodi na nikada jedno drugo nećemo poznavati. Osmehujući
se, neznanci, la-la-la, odosmo da slušamo o skončavanju čoveka kojeg
smo oboje voleli, mi smo neznanci što gledaju filmove, osuđeni na
odvojene redove, prolaze, izlaze, odlaske kućama.
Daleko odatle, u drugom hodniku, glasna burgija se napreže, dimi,
pre nego što pukne. Kantinski poslužavnici i čelični escajg zveckaju,
nedužan i prijatan zvuk iza poznatih nanosa pare, mast što samo što nije
prokisla, dim cigareta, voda za pranje posuđa, sredstvo za dezinfekciju
– kafeterija usred dana.
Postoje stvari za koje se čovek može uhvatiti. ...

□ □ □ □ □ □ □

Biće vam potrebno da znate uzrok i posledicu. U redu. Tanac je pao

preko palube u istoj onoj oluji koja je Slotropa zbacila sa Anubisa.
Spasao ga je neki Poljak, pogrebnik, u čamcu na vesla, koji je te večeri
izašao na more po oluji da vidi da li će ga pogoditi grom. Pogrebnik je
odeven, u nadi da će tako privući elektricitet, u metalno odelo složenog
izgleda, nešto nalik ronilačkom, i nosi šlem „Vermahta” u kojem je
probušio nekoliko stotina rupa u koje je potom umetnuo zavrtnje, vijke,
opruge i štapne provodnike raznih oblika tako da zvecka kad god
klimne ili odmahne glavom, što se dešava često. Pravi je digitalni
družbenik, na svako pitanje odgovara ili sa da ili sa ne, a dvobojne
šahovske table čudnog oblika i teksture zaista cvetaju u kišnoj noći oko
njega i Tanaca. Još otkako je čitao o Bendžaminu Frenklinu u nekom
američkom propagandnom letku, o zmaju, grmljavini i ključu,
pogrebnik je bio opsednut idejom da ga u glavu pogodi munja. Širom
Evrope, sinulo mu je jedne noći kao munja (premda ne onakva kakvu
je priželjkivao), upravo u ovom trenutku, šeta se na stotine, ko zna,
možda i hiljade, ljudi, koje je pogodio grom i koji su preživeli. Šta bi
sve oni mogli da ispričaju!
Ono što se u letku nije pominjalo bilo je to da je Bendžamin
Frenklin bio i mason, sklon kosmičkim oblicima šegačenja, čiji su jedan
od primera možda bile i Sjedinjene Američke Države.
U svakom slučaju, radi se o kontinuitetu. U životima većine ljudi
postoje usponi i padovi koji su relativno postepeni, sinusoida s prvim
izvodom funkcije u svakoj tački. To su oni što ih grom nikada ne
pogodi. Bez ikakve predstave o tome šta je kataklizma. No oni koje
grom pogodi, kod njih je u pitanju jedinstvena tačka, diskontinuitet na
krivoj života – znate li koji je vremenski okvir promene na prevojnoj
tački krive? Beskonačno, eto koliki je! I-i čim se pređe na drugu stranu,
onda je minus beskonačno! Šta kažete na takvu iznenadnu promenu, a?
Beskonačni broj milja na sat prelaze u istu brzinu ali u rikverc, i sve to
u komarčevo dupe ili crvenu brucu vrednosti At preko tačke na vrhu
prevoja. To znači biti pogođen gromom, narode. Nalazite se skroz tamo
gore na kao igla oštrom vrhu planine, i nemojte misliti da tamo nema
bradana što kruže okolo u plamenim crvenim visinama, vrebajući
priliku da vas ugrabe. Oh da. Njima upravljaju patuljci golih leđa sa
malim plastičnim maskama oko očiju koje su sasvim slučajno u obliku
simbola za beskonačnost: Mali muškarci zlobnih obrva, šiljatih ušiju i
ćelavih glava, premda neki od njih nose neka blesava pokrivala za
glavu, nisu to uopšte one uobičajene zelene federe u stilu Robina Huda,
ne, ovo su šeširi u stilu Karmen Mirande, na primer, banane, papaje,
gomile grožđa, kruške, ananasi, mango, bokca mu pa čak i lubenice – a
tu su i šiljati šlemovi iz Prvog svetskog rata, i kapice za bebe i poprečne
napoleonske kape sa slovom N ili bez njega, da ne pominjemo crvena
odelca i zelene plašteve, e pa, evo ih kako se naginju napred, ka ušima
svojih surovih ptica, šapuću im kao džokeji, spremajući se da vas
ugrabe, momak, baš kao i onog žrtvenog gorilu sa zgrade Empajer Stejt,
samo što vas neće pustiti da padnete, odneće vas odatle, na mesta odakle
su ih poslali. To će ličiti na svet koji ste napustili, no biće drugačiji.
Izgleda da između podudarnog i identičnog postoji još jedna klasa,
klasa sličnog, koja jedina pronalazi gromove. Još jedan svet položen
preko onog prethodnog, i po svemu što se vidi, nimalo drugačiji. Ha-
ha! Ali oni pogođeni gromom znaju, bez sumnje! Čak i ako možda ne
znaju da znaju. I to je ono što je ovaj pogrebnik večeras pošao da
pronađe u oluji.
Da li ga zanimaju svi oni drugi svetovi što šalju svoje predstavnike
patuljke na leđima orlova? Nimalo. Niti želi da napiše klasično delo
antropologije, sa udarima groma grupisanim u supkulturu, pa čak i u
tajnu organizaciju, uz rukovanje sa brzim potezom nokta, mesečni
časopis za odabrane pod naslovom Ušteđeni novčić od nikla (što deluje
savršeno nedužno, stari Ben Frenklin posle inflacije, osim ako vam nije
poznat i drugi deo te poslovice: „... čini zalihu nikla”. Što upućuje na
stvarni citat magnata trgovine niklom, Marka Hane: „Dovoljno dugo
ste u politici da znate da nijedan čovek na javnom položaju javnosti ne
duguje ništa”. I tako je pravi naziv Dovoljno dugo, što znaju Oni Koji
Znaju. Tekstovi svakog broja ovog časopisa, kada se na ovaj način
transformišu, daju mnoge zanimljive poruke.) Za neupućene je ovo
samo zgodni mali glasnik jednog kluba – Džed Plankit je poslednjeg
vikenda u aprilu priredio roštilj za Ogranak iz Ajove. Čuo je za
Takmičenje u amperaži, taj Džed. E pa, nemaš sreće! Ali do sledećeg
Roštilja ćeš već biti kao nov. ... Mini Kalkins (Ogranak 1.793) se na
Uskrs udala za trgovca vratima sa mrežom iz Kalifornije. Žao nam je
što moramo da kažemo da on ne može biti primljen u Članstvo – barem
ne još. Ali ako se u obzir uzmu sva ta vrata sa mrežom, moramo mu
držati palčeve! ... Vaš Urednik je dobio mnogo, mnogo pitanja sadržaja
„Šta s’ desilo?” u vezi sa Prolećnom konvencijom u Dekejturu kad su
se, za vreme čitanja blagoslova, sva svetla ugasila. Drago nam je što
možemo da javimo da je problem naposletku otkriven u ogromnom
tranzijentu u strujnom vodu, „Nekoj vrsti električnog plimnog talasa”,
veli Henk Fafner, naš terenski inženjer. „Svaka sijalica tamo je
pregorela, tavanica je bila prepuna čađavih, sterilnih jaja”. Pravi poeta,
taj Henk! Sad još samo kad bi mogao da otkriješ odakle je taj skok
napona došao –
No da li je tom Poljaku pogrebniku u čamcu na vesla stalo do toga
da dešifruje ovu šifru, da li mari za tajne organizacije ili prepoznatljive
supkulture? Ne, nimalo. No traži ove ljude zato što misli da će mu to
pomoći u njegovom poslu. Kapirate li to, džezeri? Želi da zna kako se
ljudi ponašaju pre i nakon udara groma, kako bi umeo bolje da se nosi
sa ožalošćenim porodicama.
„Zloupotrebljavate veliko otkriće u komercijalne svrhe”, veli mu
Tanac dok stupa na obalu. „Trebalo bi da se stidite.” Nije prošlo ni pet
minuta kako je zašao u pust grad na rubu močvare kad je puč
KKAAHH-UHNN! pucpuc puč užasna eksplozija svetlosti i zvuka
udarila u vodu gde vesla pogrebnik, mrzovoljan zbog, kako smatra,
nezahvalnosti.
„Oh”, čuje se njegov slabašni glas. „Oh, ho. Oh-ho-ho-ho!”
„Ovde ne živi niko osim nas.” Neka stamena figura, silueta što
šapuće, boje uglja, stvorila se ispred Tanaca. „Posetiocima nećemo
učiniti ništa nažao. No bilo bi bolje ako bi pošao drugim putem.”
U pitanju su pripadnici kaznene grupe „175” – homoseksualni
zatvorenici koncentracionog logora. Išli su na sever iz logora „Dora” u
Nordhauzenu, na sever sve dok je bilo kopna, da bi osnovali svemušku
zajednicu između ove močvare i ušća Odre. U normalnim okolnostima
bi ovo bilo Tanacovo poimanje raja, osim što nijedan od muškaraca ne
može da podnese to što više nisu u „Dori” – „Dora” je bila dom, dom
koji im nedostaje. Njihovo „oslobađanje” značilo je progon. Zato su
ovde, na novoj lokaciji, uspostavili hipotetički esesovski lanac
komande – budući da više nisu ograničeni na ono što je Sudbina u ono
vreme dodeljivala zatvorenicima, uspeli su sada da osmisle neke
stvarno opake imaginarne nacističke drugare za igranje, od
Schutzhäftlingsführera 546 do Blockführera 547 odabravši i za sebe
internu hijerarhiju: Lager i Blockältester, Kapo, Vorarbeiter,
Srubendienst, Läufer 548 (što je potrčko ili kurir, ali i nemački naziv za
lovca u šahu... ako ste ga videli kako trči preko vlažnih poljana u veoma
rano jutro, dok mu se oko tela uvija i leprša crveno ruho potamnelo
skoro do boje kore drveta među tim vodnjikavim nizijama, steći ćete
neku predstavu o njegovoj istinskoj svrsi unutar zajednice – on je
prenosilac svetih strategija, memoranduma o savesti, i kad se on
približava preko trščanih ravnica jutra, nešto vas zgrabi za povijeni vrat
i Veliki Trenutak se bočno očeše o vas – jer Läufer je ovde najsvetiji,
on je taj koji prenosi poruke do ruševnih međusklopova između
vidljivog Lagera i nevidljivih esesovaca).
Na vrhu kompleksa nalazi se Schutzhäftlingsführer Blicero. To se
ime probilo ovoliko daleko na istok kao da se s njim odvija i povlačenje
tog čoveka, dalje od poslednjeg uporišta na Lineburškoj pustari. On je

546 Schutzhäftlingsführer (nem.) – pripadnik nemačkih nacističkih snaga na položaju

upravnika koncentracionog logora.
547 Blockführer (nem.) – pripadnik nemačkih nacističkih snaga na položaju upravnika

bloka u koncentracionom logoru.

548 Lager, Blockältester, Kapo, Vorarbeiter, Srubendienst, Läufer (nem.) – činovi

među zatvorenicima u koncentracionom logoru: vođa logora, starešina bloka, kapo ili
zatvorski funkcioner, nadzornik, poslužitelj, potrčko.
najgora utvara Zone. On je zloćudan, on pohodi letnje noći što su sve
duže. Poput izjedenog korena on se menja, raste ka zimi, postajući sve
belji, raste ka dokonosti i gladi. Koga bi drugog pripadnici grupe „175”
mogli odabrati za svog vrhunskog tlačitelja? Njegova je moć apsolutna.
I nemojte misliti da on izistinski ne čeka, tamo kraj bombardovane i
zarđale plinare, pod zavojitim stepenicama, iza rezervoara i tornjeva, da
ne čeka prvog trkača u zoru, u karmin-crvenoj suknjici, sa vestima o
tome kako je protekla noć. Najviše od svega zanima ga noć, te mu se
stoga mora reći.
Ova fantomska esesovska komanda nije toliko utemeljena na onoj
koju su zatvorenici upoznali u logoru „Dora” koliko na onome što su
zaključili o Raketnoj strukturi iz susednog Mitelverka. Raketa A4 je, na
svoj način, takođe bila skrivena iza zida koji se nije mogao preći, koji
je razdvajao stvarni bol i užas od pozvanog isporučioca. Prisustvo
Vajsmana/Blicera prelazilo je preko zida, uvijajući se i podrhtavajući u
smrdljivim spavaonicama, posežući za nekim drugim oblikom onako
kako reči pokušavaju da se probiju kroz snove. Ono što su pripadnici
grupe „175” čuli od svojih stvarnih tamošnjih stražara esesovaca bilo je
dovoljno da na licu mesta izdigne Vajsmana – oni, njegova sopstvena
bratska elita, nisu znali šta je taj čovek naumio. Kad bi se zatvorenici
našli u blizini, stražari bi prestali sa sašaptavanjem. No njihov je strah i
dalje odzvanjao: ne strah od Vajsmana lično, već od samog vremena,
vremena tako očajničkog da se on sada mogao kretati kroz Mitelverke
kao da ga poseduje, vremena koje mu je davalo moć drugačiju od one
u Aušvicu ili Buhenvaldu, moć koju oni sami ne bi mogli izneti. ...
Kad je čuo Blicerovo ime, Tanacu se malo stegao čmar. Nije da
veruje kako je to ime namerno podmetnuto, ili tome slično. Paranoja za
Tanaca ne predstavlja naročit problem. Ono što mu smeta, međutim,
jeste što ga uopšte podsećaju – što ga podsećaju da nije bilo nikakve
vesti o tome šta se dešava sa Blicerom još od onog poslepodneva na
Pustari kad je ispaljena raketa 00000 – da li je živ ili mrtav, da li je
moćnik ili begunac. Nije siguran ni šta bi mu bilo draže. Sve dok se
Anubis kretao nije ni bilo potrebe da odabere: sećanje se moglo ostaviti
toliko daleko iza sebe da njegova „stvarnost” jednog dana uopšte više
ne bude bitna. Naravno da se to dogodilo. Naravno da se nije dogodilo.
„Mislimo da je negde tamo”, predstavnik grada govori Tanacu, „da
je živ i da je u begu. Tu i tamo čujemo ponešto – moglo bi se vrlo lako
odnositi na Blicera. Stoga čekamo. Pronaći će nas on. Ovde ima gotovo
uporište moći koje ga čeka.”
 „Šta ako se ne zadrži?” iz čiste zlobe, „šta ako vas ismeje i samo
vas zaobiđe?”
„Onda ne mogu da objasnim”, drugi čovek počinje da se povlači
unatrag, natrag na kišu, „to je stvar vere.”
Tanac, koji se zakleo da nikada više neće tragati za Blicerom, ne
nakon onoga sa 00000, oseća oštricu noža straha. „Ko vam je kurir?”,
doviknuo je.
„Idi sam” dopire šapat.
„Kuda?”
„Do plinare.”
„Ali imam poruku za –”
„Odnesi je sam. ...”
Beli Anubis, što je otišao u spasavanje. Ovde, u tragu što ostaje iza
njega, nalaze se uniženi, plivaju i dave se, blatnjavi i na sopstvenim
nogama, siroti putnici u suton što su se izgubili, što tumaraju preko
naplavina onih drugih, preko strugotina, sumornih otpadaka uspomena
– jedino za šta mogu da se uhvate – što se komešaju, mešaju, izdižu,
tonu. Ljudi pali preko palube i naše zajedničke ruševine. ...
Tanac ostaje da se trese, ljutit, na kiši koja sada postojano pada, pod
arkadom od kamena peščara. Trebalo je da otplovim dalje, želi da vrišti,
što uskoro i čini. „Nije trebalo da me ostave sa vama, otpadnicima. ...”
Gde li je apelacioni sud koji će saslušati njegovu tužnu priču? „Izgubio
sam uporište!” Neki brodski kuvar se okliznuo na baricu povraćke
nekoga od odabranih i prosuo celu galvanizovanu kofu punu kremastih
žutih pilećih gadosti svuda po desnoj otvorenoj palubi, Lanac je nije
video, tražio je Margeritu. ... Šteta, les jeux sont faits, niko ne sluša i
Anubis odlazi. Bolje ti je ovde među plutajućim ostacima, Tanace, ko
zna šta će doplivati do tebe, pitaj samo onog Obersta Encijana, on zna
(u tome leži ključ, među otpadom Sveta... i neće biti pronađen na belom
Anubisu jer oni tamo sve što iole vredi bacaju preko palube).
I tako – Lanac se nalazi kraj plinare, stoji uz katranisani zid, oči kao
u skuše iskolačeno bulje iz senki vlažnih vunenih kragni, sve je crno i
belo, stvarno je preplašen, dah mu kulja iz uglova usana dok zelena zora
počinje da se budi tamo u uličicama. Neće ga biti ovde, samo je mrtav,
samo mrtav? Nije li ovo ovde nekakav „međusklop”? dodirna površina
dva sveta... naravno, ali koja dva? Ne može računati da će ga spasiti
bilo kakav pozitivizam, to nije upalilo ni onomad u Berlinu, pre Rata,
na seansama Petera Zahse... samo mu se isprečilo na putu, učinilo da
drugi postanu nestrpljivi. Zastor od reči između njega i duhovnih uvek
je predstavljao samo taktiku... nikada mu nije omogućavao da se oseća
išta slobodnijim. Ovih dana još manje ima smisla. On zna da Blicero
postoji.
Nije to bio san. Kad bi samo mogao biti. Još jedna groznica što će
pre ili kasnije popustiti, prepuštajući vas prohladnoj stvarnosti sobe...
ipak ne morate da pođete na taj dugotrajni i komplikovani zadatak, ne,
znate, bila je to samo groznica... nije bilo stvarno. ...
Ovog puta je stvarno, Blicero, bio živ ili mrtav, stvaran je. Sad već
pomalo lud od straha, Lanac želi da ga izazove i razdraži, ne može više
da čeka, mora da vidi šta će biti potrebno da bi se Blicero preveo preko
međusklopa. Kakva bi ga upadljiva vrckava predaja mogla vratiti. ...
No pojavila se samo ruska policija. Postoji važeći dogovor koji kaže
da se mora ostati unutar granica 175-Stadta za koji, razume se, Tanacu
niko nije rekao. Plinara je ranije bila zloglasna po prostituciji sve dok
Rusi nisu izveli niz masovnih hapšenja. Brzočileći eho hora 175-Stadta
skakutavo nestaje niz put pevajući neku užasnu slavopojku pederluku
kao što je

Mljac-gric i kaki-kak,
Ako sam ja izrod, izrod je svak. ...

„U poslednje vreme nam dolazite samo vi turisti”, veli doterani

civil sa belom maramicom u džepu na grudima, smejuljeći se u senci
oboda svoj šešira. „I, razume se, pokoji špijun.”
„Ja to nisam”, veli Tanac.
„Ti nisi, eh? Ma šta mi kažeš.”
Reklo bi se da je u nezgodnom položaju. Za manje od pola dana
Tanac je od čoveka koji ne mora da brine pa čak ni da razmišlja o
Bliceru postao čovek kojem je potrebno da uvek pri ruci ima neku
formulaciju samog sebe kako bi udovoljio svakom zalutalom
ljubopitljivom panduru. Ovo je jedna od prvih lekcija o uniženima: neće
umaći nijednoj posledici koju sada za sebe odredi, osim ako to ne bude
pukom slučajnošću.
Na primer, u predgrađu Ščećina, slučajno, neka poljska gerilska
grupa, koja tek što se vratila iz Londona, greškom je od policijskog
vozila pomislila da je vozilo kojim se antilublinski novinar transportuje
u zatvor, izrešetala mu gume, napala, ubila vozača, ranila civilnog
istražitelja, i pobegla tegleći sa sobom Tanaca kao vreću krompira.
„Ja to nisam”, veli Tanac.
„Dođavola. U pravu je.”
Izbacili su ga iz kola u pokretu u logoru za raseljena lica nekoliko
kilometara dalje. Uterali su ga u žicom opasani zabran zajedno sa 1.999
drugih koje su slali na zapad, ka Berlinu.
Nedeljama se vozio teretnim vagonima, na smenu visio sa
spoljašnje strane dodeljenog mu vagona dok je unutra neko drugi
spavao na slamnatom prostoru koji je on napustio. Kasnije bi se
zamenili mesta. Ovo im pomaže da ostanu budni. Svakog dana Tanac
vidi pola tuceta raseljenih lica kako zadremaju i padnu sa voza, i
ponekad je to zabavno posmatrati, ali prečesto nije, premda je humor
raseljenih lica nešto što zavisi od okolnosti. Udaraju mu pečate po
rukama, čelu i dupetu, čiste ga od vaši, podgurkuju, ispipavaju, nazivaju
imenima, dodeljuju brojeve, šalju, fakturišu, pogrešno usmeravaju,
zadržavaju, ignorišu. Dopada pod papirni doseg – i izmiče iz njega –
ruskih, britanskih, američkih i francuskih trgovaca ljudima, krećući se
po okupacinom krugu, naučivši da prepoznaje lica, kašalj, čizme na
novim vlasnicima. Bez knjižice sledovanja ili Soldbuch osuđeni ste da
vas premeštaju, u skupinama od po dve hiljade, od jednog do drugog
centra, svuda po Zoni, možda zauvek. I tako, negde među jezercima i
ogradama Meklenburga, Tanac otkriva da ni od čega nije izuzet. Druge
noći na pruzi ukradene su mu cipele. Spopao ga je duboki bronhijalni
kašalj i groznica sa visokom temperaturom. Nedelju dana niko nije
došao da ga obiđe. U zamenu za dva aspirina mora da popuši dežurnom,
koji je zavoleo to što mu obrazi sa grubom bradom gore temperaturom
od 39,5°C naspram butina, taj užareni dah pod jajima. U Meklenburgu
je Tanac ukrao opušak cigarete od nekog jednorukog veterana koji je
spavao, i tukli su ga i šutirali pola sata ljudi čiji jezik nikada ranije nije
čuo, čija lica nije uspeo da vidi. Bube puze preko njega tek blago
ozlojeđene što im se našao na putu. Dnevno sledovanje hleba mu uzima
neki drugi raseljenik, manji od njega, koji ga je pogledao kao da mu to
pripada, što je pogled koji Tanac u najboljem slučaju može samo da
podražava – i stoga se plaši da pođe za tim malim, ritama prekrivenim
leđima boje jetre, tom čupavom glavom što žvaće... a ostali posmatraju:
žena koja je svima ispričala da Tanac noću zlostavlja njenu kćerku
(Tanac nije u stanju da je pogleda u oči jer, da, on to želi, da svuče
prevelike vojničke čakšire te vitke lepe pubertetlijke da joj nabije penis
među male bele guzove što ga toliko podsećaju na Bjanku da joj grize
meku kao hleb unutrašnjost butina da joj povuče dugu kosu unatrag
Bjanka da je natera da ječi da joj pomera glavu onako kako ona to voli)
i neki Sloven isturenog čela, koji je naterao Tanaca da za njega traži
opuške kad se pogase svetla, da se odrekne sna ne toliko zbog
mogućnosti da će pronaći pravi opušak koliko zbog toga što je Sloven
to s punim pravom tražio – i Sloven ga posmatra – zapravo, čitav krug
neprijatelja je posmatrao ovo otimanje hleba i to što Tanac nije krenuo
za njim. Njihov sud je jasan, u njihovim je očima neka jasnoća koju
Tanac na Anubisu nikada nije video, neka iskrenost koju ne može da
prenebregne, koje ne može da se ratosilja... konačno, konačno mora da
se suoči, doslovno svojim sopstvenim stvarnim očima, sa
transparentnošću, sa stvarnim svetlom tog...
Malo po malo njegovo sećanje na to poslednje ispaljivanje rakete
na Pustari postaje jasnije. Groznica pročišćava, bol uklanja nečistoće.
Jedan se prizor neprekidno vraća – blatnjavosmeđe gotovo crno oko u
kojem se vide obrisi vetrenjače i nazubljene mreže krošnji... vrata na
boku vetrenjače se brzo otvaraju i zatvaraju, poput nepričvršćenih
žaluzina na oluji... na nebu dužice jedan se oblak, u obliku školjke,
podiže izrazito purpuran oko rubova, oblak eksplozije, nešto svetlooker
na horizontu... izbliza gledano, purpurna se kovitla oko žute koja je sve
svetlija, unutrašnjost žute zasenčena je prolivanjem ljubičaste napolje,
napolje u obliku izbočene krive ka nama. Začudo (ne želimo da
prekidamo ovu živopisnu scenu, ali) za divno čudo, čujte ovo, nema
vetrenjača na Lineburškoj pustari! Tanac je čak proverio i okolinu, na
brzinu, samo da se uveri, ali ne, nema vetrenjača, u redu, dakle, kako to
da se u Blicerovom oku, dok posmatra Pustaru, odražava vetrenjača, a?
E pa, da budemo iskreni, sada se u njemu ne odražava vetrenjača, već
se odražava boca džina. Nema ovde na Pustari ni boce džina. Ali jeste
se odražavala vetrenjača. Kako to? Da li je moguće da Blicerove oči, u
kojima je Greda Erdman videla mape njegovog Kraljevstva, za Tanaca
prikazuju prošlost? To bi zaista bilo čudno. Šta god da se dešavalo u
tim očima kad ne gledate, bilo bi izgubljeno. Dobili biste samo deliće,
tu i tamo. Katje, kako preko ramena posmatra sveže tragove biča.
Gotfrid u jutarnjoj vrsti, tela sasvim mlitavog u stilu Wandervogela, od
vetra mu se sa krivina butina uniforma nadima u velikim talasima, kosa
leti na vetru, drskog iskrivljenog osmeha, usta blago otvorenih, isturene
vilice, oborenih kapaka. Blicerov sopstveni odraz u ovalnom ogledalu,
jedno staro lice – sprema se da stavi periku, paž sa šiškama kao u Žene
Zmaja 549, i zastaje, pomnije se zagledavši, lice pita šta? šta si rekao?
periku drži sa strane i malo niže tako da liči na još jedno lice u teškoj
senci perike, gotovo nevidljivo... no ako pažljivije pogledate možete da
vidite da se obrisi kostiju i mesnati delovi sada pojavljuju, nešto belo
što se ledeno cakli podrhtava, maska koju neko drži u ruci, nad senkama
u šupljem prostoru kapuljače – dva lica sada uzvraćaju pogled, i
Tanace, hoćeš li osuđivati ovog čoveka? Tanace, nisi li obožavao bič?
Nisi li čeznuo za četkom i šuštanjem ženske odeće? Nisi li želeo da
ubiješ dete koje si voleo, da radosno ubiješ nešto toliko bespomoćno i
nevino? Dok podiže pogled ka tebi, u poslednjem mogućem trenutku,
verujući ti, i osmehuje se, pući usne u poljubac baš dok udarac pada
preko lobanje... nije li to najbolje od svega? Uzvik što ti se prolama u
grudima tada, ta iznenadna, neupitna pojava gubitka, gubitka zauvek,
nepromenljivog kraja ljubavi, kraja nade... nemogućnost poricanja
onoga što konačno jesi... (no toliko je straha u tom prihvatanju, tog lica
zmije – u širenju ruku i nogu i dopuštanju da uđe u tebe, u tvoje istinsko
lice ubiće te ako – )
Sve ovo sada priča Schwarzkommandu, to i još mnogo toga više.
Nakon što je nedelju dana vikao Znam, plakao Video sam Schwarzgerat
kad god bi se crno lice pojavilo iza treperavih žičanih ograda, na obodu
zgarišta, na raskršćima, vest se pronela. Jednog su dana došli po njega:
podižu ga sa slame crnog od ugljene prašine koliko su i oni crni – podižu
ga lako kao da je dete, ljubazno mu kvrcnuvši bubašvabu s lica – i
odvode ga dok se trese, dok jeca, na jug, ka Erdschweinhohle gde sada
sede oko vatre, puše i žvaću, očiju prikovanih uz plavog Danaca, koji
već sedam sati brblja bez prestanka. Jedini je on privilegovan, u
određenom smislu, da ovoliko dugo priča priču, on je momak koji je
izgubio, on je gubitnik,

Tek budala što u ljubavi nikad ne pobedi,

Premda igra, skoro svake noći...
Gubitnik spram onih gore,
Koji karte dele, pogrešne, dobre. ...
Oh gubitnik nikad ne rizikuje sve i ne igra nikad
Da pobedi,

Žena Zmaj – lik iz stripa Teri i pirati autora Miltona Kanifa, prvi put objavljen
549

1934. godine.
 Zna da ako jednom ne uspeš izgubiti možeš
Uvek ponovo!
Tek gubitnik u igri ljubavi...
Što iz noći u noć ostaje sa-a-a-am!

Izgubio je Gotfrida, izgubio je Bjanku, i tek sad počinje, ovako

kasno, da uviđa da je u pitanju jedan isti gubitak, u korist jednog istog
dobitnika. Do sada je već zaboravio vremenski sled. Ne zna koje je dete
prvo izgubio, niti – sećanja kao rojevi stršljena nadiru – niti da nisu u
pitanju dva imena, različita imena, za isto dete... no tada u lomljavi
tuđih naplavina, oštrih ivica, i velike brzine okretanja, znate, otkriva da
ne može zadugo da se drži ove misli: uskoro će se opet koprcati po
otvorenom moru. No sećaće se da ju je neko vreme zadržao, da je video
njenu teksturu i boju, osetio je naspram svog lica dok se budio iz sna
kraj nje – da to dvoje dece, Gotfrid i Bjanka, Jesu isto. ...
Izgubio je Blicera, ali to nije bilo jednako stvarno. Nakon prvog
ispaljivanja, noćni sati putovanja do Hamburga kojih se ne seća, skoka
od Hamburga do Bidgošča u ukradenom mustangu P-51, sve je to toliko
ukazivalo na model „Procalovski-dolazi-sa-neba-u-mašini da je Tanac
počeo da umišlja da se i Blicera rešio tek na taj isti, veoma uslovni,
metalni način. I, uistinu, metal jeste ustupio mesto mesu, i znoju, i
dugim brbljivim noćnim susretima, Blicero prekrštenih nogu muca u
pravcu njegovih prepona Ja n-n-n-n – „Ne možeš”, Blicero? „Ne bi
mogao?” „Ne želiš?” „Naričeš?” Blicero je te noći nudio sve svoje
oružje, polagao sve mape svojih utvrda i lavirinata.
No Tanac je pitao zapravo sledeće: kad kraj mene prolaze lica
smrtnika, razume se, samodosledna, nikada me ne videći, jesu li ona
stvarna? Jesu li oni zaista duše? ili tek privlačne skulpture, suncem
obasjana lica oblaka?
I: „Kako da ih volim?”
No nema odgovora od Blicera. Oči mu izlivaju rune od obrisa
vetrenjača. Niz poklonjenih prizora sada bljeska za Tanaca. Od
zastavnika Moriturija, pod prekriven lišćem banane negde u blizini
Mabalakata na Filipinima, pred kraj ‘44, neka beba se koprca, prevrće,
šuta pod kapljicama sunčeve svetlosti, podižući prašinu sa lišća što se
suši, a specijalne jedinice za napad grme iznad, avioni „zero” 550 odnose

550 Micubiši A6M„Zero” – poznat i pod nazivima „Zik”, „Zero-sen” i „Rei-sen”,

drugove, konačno kao što su konačni opali cvetovi trešnje – taj omiljeni
prozor kamikaza – u proleće... od Grete Erdman, svet ispod površine
Zemlje ili blata – puzi kao blato ali ječi kao Zemlja, sa slojevima i
slojevima silnih generacija gravitacija i gubitaka do tada – gubitaka,
neuspeha, poslednjih trenutaka praćenih prazninom što se nižu, niz
hermetičkih pećina zahvaćenih slojevima što guše, onih zauvek
izgubljenih... od nekoga, ko će znati koga? munjeviti prizor Bjanke u
tankoj pamučnoj košulji, jedne ruke iza leđa, glatko puderasto
udubljenje pod pazuhom i poskakujući luk male dojke, njeno spušteno
lice, sve osim čela i jagodice u senci, okreće se ovamo, trepavice za čije
se podizanje molite... hoće li vas videti? neizvesnost zauvek na prvu
naznaku sumnje, ta neprekidna sumnja u njenu ljubav –
Oni će mu pomoći da prođe kroz to. Erdschweinhohleri će sedeti
po čitavu noć i slušati ovaj neprekidni obaveštajni izveštaj. On je anđeo
kojem su se nadali i logično je što se pojavio baš sada, na dan kad su
napokon sastavili svoju Raketu, svoju jedinu A4 koju su čitavog leta
skupljali komad po komad svuda po Zoni, od Poljske do Niskih
Zemalja. Bilo da ste verovali ili ne, da ste bili od Praznih ili Zelenih,
ludi za ženama ili u političkom celibatu, upleteni u igre moći ili
neutralni, gajili ste nekakav osećaj – sumnju, pritajenu želju, nekakav
skriveni delić duše, nešto – prema Raketi. Upravo to „nešto” Anđeo
Tanac sada obasjava, svaki od tih osećaja na drugačiji način, za sve koji
ga slušaju.
Kad završi, svi će znati šta je Schwarzgerat, kako se upotrebljavao,
odakle je ispaljena 00000, i na koju stranu je otišla. Encijan će se
neveselo osmehnuti i stenjući osoviti na noge, budući da je odluka već
doneta u njegovo ime pre nekoliko sati, i reči: „E pa, da pogledamo sada
rasporede”. Njegov takmac među Erdschweinhohlerima, Jozef
Ombindi, predstavnik Praznih, grabi ga za nadlakticu – „Ako mogu bilo
šta da...” Encijan klima glavom. „Probaj da nam isplaniraš jaku
sigurnosnu stražu, ‘kurandye 551.” Nije ga tako nazvao već dugo. Niti je
mali ustupak prepustiti Praznima kontrolu nad stražom, barem tokom
trajanja ovog putovanja...
... koje je već počelo, budući da jedan i po nivo dublje, muškarci i
žene užurbano rade oko dizalica, konopa i pojaseva spuštajući delove
rakete svaki na posebnu pomičnu platformu, dok još pripadnika

japanski lovac-jednosed iz perioda Drugog svetskog rata, koji je proizvodila firma

„Micubiši”.
551 ‘Kurandye (herero) – prijatelju moj, druže moj.
Schwarzkommanda čeka u kožnim i cvetnoplavim kolonama uz
hodnike što vode napolje, duž trenutnih i budućih vektora povučenih
između drvenih tračnica i žljebova, a Prazni, Neutralni i Zeleni su sada
svi zajedno, čekaju ili vuku ili nadziru, od kojih neki po prvi put
progovaraju otkako je počela podela po linijama rasnog života i rasne
smrti, još toliko godina ranije, za sada pomireni tim jedinim Događajem
koji ih je uopšte i mogao spojiti (ja to nisam mogao, zna Encijan, i drhti
kad pomisli šta će se dogoditi kad se sve završi – no možda je i trebaloda
traje tek jedan delić dana, i zašto to ne bi bilo dovoljno? pokušaj da
dopustiš da bude dovoljno...).
Kristijan prolazi kraj njega, niz brdo, podešavajući mrežasti pojas,
ne baš šepureći se – pretprošle noći ga je u snu posetila sestra Marija,
da mu kaže da ne želi nikakvu osvetu, ni prema kome, i da želi da on
veruje Nguarorerueu i da ga voli – te im se sada pogledi susreću, ne baš
veselo, ali ne baš ni izazivački, no sa više razumevanja nego ikada
ranije, i Kristijanova se ruka u trenutku mimoilaženja podiže, napola u
znak pozdrava, napola u znak slavlja, krećući se ka Pustari, ka
severozapadu, ka Kraljevstvu Smrti, i Encijan odlazi istim putem, iya,
‘kurandye!552 dok, u nekom trenutku, dva dlana ne kliznu jedan o drugi,
očešu se, dotaknu, i to bude sasvim dovoljan dodir, sasvim dosta
poverenja, za ovaj tren. ...

□ □ □ □ □ □ □

Sasvim neočekivano, ova je zemlja prijatna, da, jednom kad se u njoj

nađeš, ipak sasvim prijatna. Iako tu postoji zlikovac, ozbiljan poput
smrti. U pitanju je niko drugi do Otac tipičnog američkog tinejdžera
koji, iz epizode u epizodu, pokušava da ubije svog sina. I klinac to zna.
Zamislite to. Do sada je uspeo da izbegne svakodnevne ubistvene
zavere svog oca – no niko ne kaže da mora da nastavi da ih izbegava.
On je jedan veseo i sasvim srčan momak, i ništa od svega toga
naročito ne zamera svom ocu. Taj matori Broderik je samo jedna budala
koja voli da ubija, bokca mu čega li će se sledeće setiti –
Ovo ovde je jedna ogromna fabrika-država, Grad Budućnosti pun

552 Iya, ‘kurandye! (hedero) – hajde, druže moj!

ekstrapoliranih nebodera iz 1930-ih, vrtoglavih fasada, sa balkonima,
vitkih karijatida od hroma sa kratkom kosom, otmenih cepelina svih
fela što plove i po vrevi i po tišini gradskih ambisa, zlatnih lepotica što
se sunčaju na krovnim terasama i okreću se da vam mahnu dok
prolazite. Ovo je Raketen-Stadt.
Dole na tlu, na hiljade dece trče po vetrovitim dvorištima i
prolazima, uz i niz stepenice, noseći na glavama kapice sa plastičnim
propelerima što se okreću na vetru, zvekećući, nejasnih obrisa, deca što
prenose poruke među plastičnim biljem u raznim kancelarijama od
meke plastike – Evo ti poruka, Tajrone, idi da pronađeš Blistavi Čas
(Svega mi! Nisam znao da se izgubio! Izgleda da se matori Ćalac opet
bacio na one svoje trikove!), te izlazi na hodnike u kojima sve vrvi, pune
pasa što luduju, bicikala, zgođušnih mladih sekretarica na rolšuama,
kolica sa voćem i povrćem, kapica što se večno okreću pod svetlima,
okršaja pištoljima na kapisle ili vodu na svakom uglu, klinaca što
zamiču za blistave fontane ČEKAJ ono je pravi pištolj, ovo je pravi
metak zveeeeek! dobar pokušaj, Ćale, ali danas baš nisi vešt kao Kid!
Odlazi dalje da spase Blistavi Čas, kojeg su iz dvadeset i četiri časa
jednog dana izdvojile Očeve kolege, iz mračnih i zlokobnih razloga
poznatih samo njima. Putovanje ovde postaje komplikovano – sistem
zgrada koje se pomeraju, pod pravim uglovima, duž žljebova sistema
ulica Raketen-Stadta. Možete takođe podići ili spustiti svaku zgradu,
desetak spratova u sekundi, na željene visine ili nivoe pod zemljom, kao
da ste kapetan podmornice koji upravlja svojim periskopom – premda
vam određene staze nisu na raspolaganju. Drugima jesu, ali vama nisu.
Šah. Vaša meta nije Kralj – Kralj ne postoji – već trenutne mete poput
Blistavog Časa.
Zvec unutra upada klinac sa kapicom što se vrti, pruža Slotropu
drugu poruku i ponovo odlazi. „Blistavi Čas je zatočen, ako želiš da
prisustvuješ izlaganju za sve zainteresovane mušterije budi na ovoj
adresi u 11.30 prepodne” – nebom promiče, prikladno, beli časovnik,
hmm svega pola sata da okupim spasilačku ekipu. U spasilačkoj ekipi
će se nalaziti Magična Mirtl što će doleteti u crvenosmeđoj haljini sa
naramenicama, još sa viklerima u kosi, mršteći se opako što su je
izvukli iz Zemlje snova... zatim Crnac u bisernosivom žut odelu sa
vodootpornim plaštom po imenu Maksimilijan, visoke četvrtaste
napomađene glave i supertankih brkova što je dozujao sa svog
„paravan’-posla, posla veštog upravnika kluba „Ugabuga” u kojem se
aristokratija iz Ulice Bikon svake večeri meša sa pijancima i narkosima
iz Roksberija, aha ćao Tajrone, evo sam! Pozdrav Mirtlice, srećo, ha,
ha, ha! Gde gori, dobri moj? Popravlja karanfil, obazire se po prostoriji,
svi su sada tu osim onog Mar-sela ali čuj tu poznatu melodiju iz
muzičke kutije da to je ona sladunjava staromodna muzika Stivena
Postera i razume se kroz prozor balkona sada ulazi Marsel, mehanički
šahista što datira iz vremena Drugog Carstva, zapravo napravljen pre
jednog veka za velikog mađioničara Rober
Udena 553, francuski izbeglica, klinac ozbiljnog izgleda, sa smešnom
frizurom pri čemu su uši savršeno oivičene kosom koja naglo počinje
četvrt inča ogoljene plastične kože dalje, crnom sjajnom kao lakovanom
kosom, sa naočarima rožnatog okvira, poprilično uzdržanog ponašanja,
koji na nesreću ljude shvata suviše doslovno (zamislite šta se desilo kad
je, prvi put, Maksimilijan nonšalantno ušetao na vrata vrteći prstom po
vazduhu i ugledao mladog Marsela od metala, ebonita i plastike kako
sedi tamo i rekao: „Hej čoveče, daj mi malo kože!”, a pa ne samo da mu
je Marsel održao podugačku lekciju o koži, koži u svim njenim
značenjima, oh ne, to je bilo samo na površinskom nivou, zatim nam je
usledio dugačak govor na temu koncepta „davanja”, koji je trajao i
trajao, a zatim, zatim je počeo sa onim „čoveče”. To je baš bilo iscrpno.
Zapravo Marsel i dalje nije ni blizu završetka na tu temu.) Ipak, ovaj
veličanstveni sklop mozga iz XIX veka – za čiju je izradu bila potrebna
umešnost sada sasvim izgubljena, nestala poput ptice dodo – dobro je
poslužio Koprcajućem Kvartetu u silnim, silnim sukobima sa
Očinskom Opasnošću.
No gde se unutar Marsela nalazi patuljasti Veliki Majstor, mali
Johan Algajer? gde su pantograf i magneti? Nigde. Marsel je zaista
mehanička šahovska figura. Nema unutra nikakvog trika koji bi mu dao
makar mrvicu ljudskosti. Svaki pripadnik KK-a je, zapravo, darovit
iako u isto vreme i oštećen svojim darom – nesposoban, zahvaljujući
njemu, za normalan ljudski život. Magična Mirtl se specijalizovala za
izvođenje čuda. Za izvanredne podvige, nemoguće za ljude. Izgubila je
poštovanje prema ljudima, oni su trapavi, neuspešni, želi ona da ih voli,
ali ljubav je jedino čudo koje joj je nedostižno. Ljubav joj je zauvek
uskraćena. Ostali iz njene branše su ili homoseksualci, fanatični
zaluđenici za pravo i red, posvećeni čudnovatim religioznim izletima,
ili netrpeljivi prema neuspehu poput nje, i premda je prijateljice kao što
su Meri Marvel i Čudesna žena neprekidno zovu na zabave kako bi

Žan Ežen Rober Uden (Jean Eugene Robert-Houdin, 1805-1871) – francuski

553

mađioničar.
upoznala slobodne muškarce, Mirtl zna da od toga nema vajde. ... Što
se Maksimilijana tiče, on poseduje urođeni osećaj za ritam, što znači za
sve ritmove, uključujući i kosmički. Stoga se nikada neće naći tamo gde
vreba šaht bez dna, gde sef pada s visokog prozora zujeći poput bombe
– on će nas provesti kroz najopasnija minska polja Zemlje, ako se samo
držimo njega, ako smo tamo gde i on što više možemo – no njegov je
usud da nikad ne zađe u opasnost dalje od nivoa površinske
primamljivosti, onog prvog osećaja golicanja po koži. ...
Dobra je to ekipa, spremna da pođe u potragu za tim Blistavim – šta
kažete? šta je Slotropov dar i njegova Fatalna Falinka? Au, ma dajte –
ovaj, u potragu za tim Blistavim Časom, skupljaju svoju opremu, Mirtl
leti tamo-ovamo stvarajući razne stvari:
Most Golden gejt („Šta kažete na ovaj?” „Ovaj, daj da vidimo opet
onaj drugi? sa onim, znaš, ovaj...” „Bruklinski?” „– što onako malo
staromodno deluje –” „Bruklinski most?” „Aha, to je taj, sa onim
šiljastim... šta god da su...”).
Bruklinski most („Znaš, kad je u pitanju scena potere, Mirtl, trebalo
bi da pazimo na proporcije –” „Ma šta kažeš.” „Sad, da smo u brzim
automobilima, onda, naravno, mogao bi nam poslužiti Golden gejt... ali
pošto sad zujimo kroz vazduh, potrebno nam je nešto starije, nešto
bliskije, ljudskije –”).
Dva preterano elegantna „rols-rojsa” („Ne ludiraj se, Mirtl, već smo
se dogovorili, zar ne? Nećemo automobile...”).
Mali plastični volan za bebe („Pa dobro, znam da me ne poštuješ
kao vođu, ali slušaj, zar ne možemo biti razumni...”).
Zar je ikakvo čudo što joj je teško da ima iole poverenja u ove idiote
dok se svakog dana sukobljavaju sa Opakim Ocem? Nema ovde pravih
smernica, nema linija moći, nema saradnje. Odluke se nikada zapravo
ne donose – u najboljem slučaju uspevaju da iskrsnu iz haosa
ozlojeđenosti, ćudi, halucinacija i sveukupnog idiotluka. Ovo nije ekipa
za borbu, ovo je gnezdo puno razdražljivosti, neraspoloženosti, kaprica
i kivnosti, nema u čitavoj toj skupini nikoga izuzetnog ili cenjenog.
Njeno preživljavanje, na kraju krajeva, liči na splet tumaranja na slepo
i na sreću kroz bogato prošarano nebo, iz jedne u drugu Titaničku Noć.
Upravo zbog toga sada Slotrop smatra da njegova koalicija ima jednake
izglede za uspeh i za poraz (i ne, ta dva se ne potiru do apatije – već
tvore glasnu disonancu što se vrtoglavo obrušava unutar vas oštro poput
noževa). Smeta mu što može biti toliko podeljen, toliko savršeno
nesposoban da se opredeli za jednu ili drugu stranu. Oni koje su stare
puritanske propovedi žigosale kao „površne uškopljenike ovoga sveta”
nemaju pred sobom lagodan put, svi oni što im se govori „Budi-muško”,
samo zato što ti to ne vidiš ne znači da nije tu! Energija unutra je
jednako stvarna, jednako obavezujuća i neizbežna, kao i energija koja
se vidi. Kad si se poslednji put osećao izrazito mlakim? A? Površni
uškopljenici su ljudi kao što su to i junaci i zlikovci. Po mnogo čemu su
upravo oni ti što moraju da se nose s najviše tuge, zar ne? Zašto se ne
biste, upravo sada, gde god da se nalazite, bilo da ste ljudi iz grada ili
da ste na selu, da ste ušuškani u pokrivače ili da se vozite autobusom,
okrenuli ka vama najbližem Površnom Uškopljeniku, pa čak i
sopstvenom odrazu u ogledalu, i... jednostavno... zapevali:

Pozdrav komšo, pozdrav druže!

Nije li teško samoća kad struže,
Kad ideš nem, iz dana u dan, bez
Ikoga s tobom da podeli san? Oh, da ti
Kažem ja, drugar, da ti kažem rode,
Propadaju stvari, izlaze iz mode –
Možda da se držimo zajedno deo puta, i
Nebesa će se razvedriti koliko već sutra!
Idemo, svi zajedno –

Dok se četvorka sprema, glasovi još neko vreme nastavljaju s

pesmom, u zavisnosti od toga koliko je svakome od njih stalo – Mirtl
velikodušno pokazuje poveći komad zgodnog bataka, a Maksimilijan
zagleda pod suknju neke mlade cice što brzo priča, izazvavši time
zbunjeno kikotanje kod adolescenta Marsela, koji je možda malo
povučen.
„A sada”, obraća se Slotrop uz blesavi osmeh nekoga ko je željan
da ugodi, „vreme je onu Pauzu što osvežava!” I baca se na frižider pre
nego što je uzvik „Oh, Isuse” koji se oteo Mirtl prestao da odjekuje...
svetlost hladne male sijalice boji mu lice u plavičastu nijansu letnje
noći, on je Broderikovo i Nalinino dete iz senke, njihov nepriznati,
čudovišni sin, rođen sa hidrauličnim klemama umesto ruku, koje znaju
samo da posežu i grabe... i srcem što čujno romori, poput stomaka
smešnog debeljka... no vidi kako mu je izgubljeno, nezaštićeno lice,
tokom tih sekund i po pod sjajem prijatnog, priprostog starog frižidera
što pevuši kelvinatorsko-bostonskim 554 dijalektom: „E pa, uniđi
slobodno, Tajrone, vraški je prijatno i lepo ovdi u mom trbuhu, imamo
mlogo toga finog, tu su ‘moksiji’ pa veliki ‘bejbi rutovi’. ...” Sada šeta
među policama što se protežu do neba i planinama hrane ili gradovima
hrane u ovoj Frižider-zemlji (ali pazi, može ovde lako zavladati
fašizam, tu iza poslastica pastelnih boja vlada termodinamički elitizam
najgore vrste – sijalice mogu ustupiti mesto svećama a radio-aparati
utihnuti, ali osnovna funkcija Mreže u ovom Sistemu ostaje
snabdevanje frižidera: zamrzavanje burnih dnevnih ciklusa kako bi se
očuvao ovaj bezmirisni mali svet, ova kockica nepromenljivosti), penje
se preko celerastih rubova iza kojih se staklene posude za sir, sa
natpisima, uzdižu visoke i sjajne u drugom planu, kližući se po posudi
za puter, proždirući lubenice sve do kore, osećajući se žuto i svetlo dok
obilazi banane, baca pogled na sivozelena prostranstva buđi preko
skorelog terena starog, sada neprepoznatljivog složenca – banane! ko-
ko li je ono stavljao banane –

U fri-ži-de-er!
O ne-ne-ne, ne-ne-ne!

Čikita Banana kaže da ne bismo smeli! Nešto grozno će se dogoditi!

Ko bi to uradio? Ne bi to bila Mama, a Hogan obožava Čikitu Bananu,
mnogo je puta Tajron ušao u sobu i zatekao brata sa nalepnicom
skinutom s banane nalepljenom na sopstvenu kitu u erekciji, referenca
je jasna, izgubljenog u masturbatorskim fantazijama o tome kako će
prikleštiti tu slatku ali postariju latino-damu dok nosi šešir, ogromni
piljarski šešir i široki zavodljivi osmeh Ay, ay, kako ste samo strastveni
vi Jenkiji!... i-i nije to mogao biti ni Ćale, ne, ne bi Ćale, ali ako to nije
bio (da li to ovde postaje hladno?) niko od nas, onda (šta se to dešava
sa pločom Spajka Džounsa, „Pravo Fireru u lice”, koja svira tamo u
dnevnoj sobi, zašto se zvuk utišava?)... osim ako to nisam ja uradio a
da se ne sećam (pogledaj oko sebe, nešto škripi na šarkama), a onda to
možda znači da gubim razum (zbog čega to sijalica počinje da blješti,
šta – ) TRES e pa, ko god se to bezobzirno oglušio o radijske reklame

554Kelvinator – nekadašnja američka firma za proizvodnju frižidera i zamrzivača,

osnovana 1914. godine u Detroitu u Mičigenu, koja je danas u sastavu „Elektro-
luksa”.
za „Ujedinjeno voće”, upravo je zatvorio mlađanog Bajrona u taj
frižider, i sada će morati da se osloni na to da će ga Mirtl izbaviti. Vraški
neprijatno.
„Jako pametno, gazda.”
„Bokca mu, M.M, ne znam šta se dogodilo. ...”
„Znaš li to ikada? Uhvati mi se za plašt.”
Šviiić –
„Fju. E pa”, veli Slotrop, „ovaj, jesmo li svi...?”
„Taj Blistavi Čas je verovatno sad već svetlosnim godinama
daleko”, veli Mirt, „a tebi ledenica od sline visi iz nosa.” Marsel skače
na komande pokretne zgrade i upućuje zahtev Centralnoj Komandi za
odobrenje najveće brzine u svim smerovima, koji nekad bude odobren,
a nekad ne, u zavisnosti od izvesnog tajnog procesa koji se odvija među
onima koji ovaj zahtev odobravaju, procesa čije je otkrivanje i
obznanjivanje svetu jedan od trajnih zadataka četvorke. Ovog puta im
je odobreno Sporo Gmizanje, Vektori Predgrađa, što je najniži
saobraćajni status u Raketnom Gradu, dodeljen samo jednom u
zabeleženoj istoriji, i to nekom Indijcu homoseksualcu, ubici deteta,
koji je nakon čina voleo da briše svoj organ o Zastavu, i tako dalje –
„Dođavola!” urla Maksimilijan na Slotropa, „Sporo Gmizanje, Vektori
Predgrađa! šta bi koji kurac trebalo da radimo čoveče, da plivamo ili
tako nešto?”
„Ovaj, Mirtl...” pomalo popustljivog držanja, Slotrop prilazi M.M.
sa zlatnom trakom u kosi, „ovaj, šta misliš, da li bi mogla...” Isuse,
prolaze kroz istu ovu rutinu svaki put – kako bi Mirtl želela da taj
Slinavi Slotrop prestane s ovim kolebljivim izmotavanjem i za promenu
jednom bude muško! Ona pripaljuje cigaretu, pušta je da joj visi u
jednom uglu usana, isturi naspramni kuk i uzdahnu: „Na zrak”, već joj
je dosta ovog čudaka –
I Los! čudo je postignuto, sada munjevito zuje po hodnicima-
ulicama Raketnog Grada poput nekakvog dugovratog morskog
čudovišta. Mala deca se skupljaju kao mravi na mrežastim lukovima
vijadukta visoko nad gradom sa kojih pada kamenje poput španske
mahovine 555 skamenjene usred pada, deca što prekoračuju ograde u
vazduhu i skaču na prijateljska leđa ovog okretnog čudovišta što krstari
gradom. Penju se od prozora do prozora, previše spretni da bi ikada pali.

555 Španska mahovina (lat. Tillandsia usneoides) – bradati lišaj ili vazdušna biljka.
Neka od dece su, razume se, uhode: ona slatkica s loknama boje meda
u plavoj kariranoj kecelji i plavim dokolenicama, tamo gore ispod
gargojla na prozoru što prisluškuje Maksimilijana, koji je počeo opasno
da pije čim je zgrada počela da se kreće, i sada je usred dugačke tirade
protiv Marsela slabašno zamaskirane u učenjačke pokušaje da se utvrdi
da li se za tog Galskog Genija istinski može reći da poseduje „dušu”.
Mlada dama ispod gargojla sve to stenografski zapisuje. Ovo su podaci
koji u psihološkom ratovanju mnogo vrede.
Sada je po prvi put postalo očigledno da četvorka i čitava ta zavera
u vezi s Ocem ne ispunjavaju u potpunosti njihov svet. Njihova borba
nije jedina, pa čak ni vrhunska. Zaista, ne samo što postoje mnoge druge
borbe već postoje i posmatrači, koji posmatraju, kao što im je i običaj,
na stotine hiljada njih, što sede u ovom oronulom žutom amfiteatru, gde
se sedišta u redovima i nivoima vrtoglavo spuštaju naniže, beskrajno,
kilometrima, do velike arene, sa smeđežutim svetlima, hranom
razbacanom gore po kamenim kosinama, izlomljene zemičke, ljuske
kikirikija, kosti, boce do pola ispunjene zelenom ili narandžastom
slatkom tekućinom, vatre u malim skloništima od vetra, umetnutim pod
uglom u odnosu na mesta gde su isklesana sedišta, plitka udubljenja u
kamenu i sloj trešnja-rumenog ugljevlja nad kojim starice kuvaju hašee
od pronađenih otpadaka, mrvica i masnih komada hrane, zagrevajući ih
u plitkim tiganjima u kojima ključa siva voda sa uljem, dok se dečja lica
okupljaju oko njih da čekaju hranu, a na vetru tamnoputi mladić,
sumnjivi mladi dripac što čeka vašu mladu devojku ispred gvozdene
kapije svake nedelje, koji je odvodi u park, do automobila nekog
neznanca i oblika ljubavi koji ne možete ni zamisliti, stoji sada kose
raščupane na vetru, glave okrenut od vatre, osećajući hladnoću,
planinsku hladnoću, na slepoočnicama i visoko pod vilicom... dok kraj
ostalih vatri žene naklapaju, jedna od njih s vremena na vreme izvija
vrat da baci pogled kilometrima dole, na pozornicu, da vidi da li je
počela nova epizoda – skupine studenata trče kraj njih crni kao
gavranovi, kaputa prebačenih preko ramena, tamo nazad u mračni
odeljak sedišta gde se obično nikada ne zalazi (budući da su rezervisana
za Pretke), glasovi im se gube u daljini i dalje veoma napeti, dramatični,
u pokušaju da zvuče dobro, ili barem prihvatljivo. Žene nastavljaju
svoje, kartaju se, puše, jedu. Idi da pozajmiš ćebe, tamo od Rouzine
vatre, večeras će biti hladno. Hej – i paklicu vojničkih cigareta, kad već
ideš – i odmah se vrati, čuješ? Razume se da će se ispostaviti da je
mašina za cigarete Marsel, ko drugi, u još jednom od svojih domišljatih
mehaničkih prerušavanja, dok se u jednoj od paklica nalazi poruka za
nekog od posmatrača. „Siguran sam da ne biste želeli da Oni saznaju za
leto 1945. Čekajte me u Toaletu za Muške Transvestite, na nivou
L16/39C, stanica Metatron, kvadrant Vatra, kabina Malkut. Znate u
koje vreme. U uobičajeni Čas. Nemojte kasniti.”
Šta je to? Šta antagonisti rade tu – infiltriraju se među sopstvenu
publiku? E pa, ne, ne baš. Trenutno je to tuđa publika, a ovi noćni
prizorijesu značajan deo života Raketne prestonice u noćnim satima.
Izgledi za bilo kakav paradoks ovde su, zaista, manji nego što biste
očekivali.
Maksimilijan je skroz dole, u dnu prostora za orkestar, i pretvara se
da je tenor saksofonista, sa sve Knjigom Prikrivenih Intelektualaca,
Mudrost velikih pilota-kamikaza, sa ilustracijama Volta Diznija –
vrišteći, sa dlakama iz nosa, prednjih zuba u obliku belog diedra,
kosooki (dugi, neobični zakrivljeni oblici) okruglih psećih noseva nalik
crnim gumenim bombonama, Japosi, što zuje preko svake stranice! i
možete biti sigurni da će, kad god ne svira saksofon, Maksimilijan biti,
kako se činilo usputnom posmatraču, zadubljen u ovo opširno, premda
vredno, delo. Mirtl se, u međuvremenu, vratila u lilihip kontrolnu
prostoriju i smestila za komandnu tablu, spremna da u svakim trenutku
uleti i spase ostale, koji će se, bez ikakve sumnje (usled sopstvene
ludosti, ako ni zbog čega drugog) uskoro naći u ogromnoj nevolji. Što
se tiče Slotropa, on vreba u Toaletu za Transvestite, okružen dimom,
gužvom, zujećim fluorescentnim svetlima, pišaćkom vrelom poput
istopljenog putera, i beleži sve što se dešava u kabinama, šoljama i
pisoarima (morate da delujete muževno ali ne toliko muževno i još
jedna stvar nemojte da vam se metal vidi na bilo kojem ključnom mestu,
skinuće vam deset poena za svaki komad metala koji vidi, a jedini bonus
poeni koje dobijate ispisani su ovde: ako pri prvom pokušaju poteče
krv, to je dodatnih 20 – ) pitajući se da li je poruka skrivena u paklici
cigareta došla do primaoca i da li će ovaj doći lično ili će Ćale poslati
plaćenog ubicu da pokuša da ga zbriše u prvoj rundi.
E pa, tu je srce svega: ogromna žuta struktura, u toj noći u
sirotinjskom predgrađu, sa stalnim filtriranjem života i poduhvata kroz
njenu ljušturu, Spolja i Iznutra međusobno se prožimaju toliko brzo,
toliko složeno lavirintski, da bi bilo koja od te dve kategorije i dalje
imala ikakvu naročitu hegemoniju. Neprekidna revija odvija se na
njenoj pozornici, čas zgusnutija, čas proređenija, iznenađujući i terajući
na suze u tom beskonačnom kretanju:
 SLUŠATELJ NISKIH FREKVENCIJA

Nemačke podmornice su komunicirale na talasnoj dužini od 28.000

metara, što je za oko 10 kilociklusa 556 niže. Polutalasna dipol-antena bi
morala biti visoka, ili dugačka, 9 milja, i čak i presavijena tu i tamo,
ipak je to jedna vraški velika antena. Nalazi se u Magdeburgu. Tu se
nalazi i glavni štab nemačkog ogranka Jehovinih svedoka. Tu se, već
neko vreme, nalazi i Slotrop, koji pokušava da dopre do podmornice sa
argentinskim anarhistima, koja je sada u nepoznatim vodama. Zašto to
čini, to mu više nije najjasnije. Ili ga je, na neki način, Skvalidoci
ponovo pohodio, ili je jednog dana slučajno nabasao na njega, ili je
pronašao, tokom nekog usputnog, nepažljivog preturanja po
džepovima, ritama ili vreći za spavanje, poruku koja mu je bila data, još
onomad davno, na zelenom rubu Ovna, u „Cafe l’Eclipse”, u Ženevi. U
svakom slučaju, sve u šta je siguran jeste to da je pronalaženje
Skvalidocija, upravo sada, njegov glavni zadatak.
Čuvar Antene je Jehovin svedok po imenu Ror. Tek što je izašao iz
logora Ravenzbrik u kojem je bio od ‘36 (ili ‘37, ne seća se). Budući da
je za sobom imao toliko vremena provedenog u logoru, lokalni G-5 je
smatrao da je dovoljno pouzdan, u političkom smislu, da ga zaduže za
noćni nadzor mreže sa najvećom talasnom dužinom u Zoni. Premda je
to mogla biti slučajnost, najverovatnije se radilo o tome da je nekakva
ekscentrična pravda u poslednje vreme počela da deluje ovde, čime bi
Slotrop trebalo da se pozabavi. Kruže glasine o nekakvom Tribunalu za
Ratne Zločine koji se odvija u Nirnbergu. Nikome s kim je Slotrop bio
u dodiru nije jasno ko kome zbog čega sudi, ali setite se da su to
uglavnom umovi na kojima su antisocijalna i bezumna zadovoljstva
ostavila znatnog traga.
No jedini ljudi – ako ih je uopšte i bilo – koji bi ovih dana bili kadri
komunicirati na 28.000 metara (što je razdaljina od Poligona VII u
Penemindeu do Hafenštrase u Grajfsvaldu, gde bi Slotrop početkom
avgusta mogao ugledati određenu fotografiju u novinama), ako
izuzmemo one čudake, argentinske anarhiste, jesu nedenacizirani
nacisti koji i dalje tumaraju okolo u podmornicama za koje se ne zna
gde su i održavaju sopstvene tajne podmorničke tribunale protiv
neprijatelja Rajha. I tako je osoba koja je u čitavoj Zoni bila najbliža
prvobitnom Hrišćaninu dobila zadatak da motri na bilo kakvu naznaku

556 Kilociklus (kc) – stara jedinica frekvencije, kasnije zamenjena kilohercima.

neautorizovanog razapinjanja.
„Neko je umirao pre neku noć”, govori mu Ror, „ne znam da li je
bio unutar Zone, ili napolju, na moru. Tražio je sveštenika. Da li je
trebalo da se uključim i da mu ispričam za sveštenike? Da li bi u tome
pronašao neku utehu? Tako je mučno ponekad. Zaista se trudimo da
budemo hrišćani. ...”
„Moji su bili kongregacionalisti”, učestvuje u razgovoru Slotrop,
„barem mislim.” Sve mu je teže da se seti bilo koga od njih, sad kad se
Broderik pretvara u Opakog Oca, a Nalin u šššššššš... (u šta? kako je
ono glasila ona reč? Koja god da je bila, što više traga za njom, to mu
brže izmiče).

PISMO MAME SLOTROP AMBASADORU KENEDIJU

E pa, ćao Džo kakav si mi. Čuj: Džu-zepi – brine nas naš najmlađi
sin. Da li bi mogao da ugnjaviš neke od onih veselih starih londonskih
kontakata samo još jedan put? (Obećavam!!) Sve i da nema ničeg
novog, za Ćalca i mene će to biti dobre vesti. Sećam se šta si rekao kad
se pronela ona užasna vest o PT čamcu 557, pre nego što si znao kako je
Džek. Nikada neću zaboraviti te tvoje reči. To je san svakog roditelja,
Džo, zaista jeste.
Oh, i još nešto, Hoze (uuups, zaboravi to, olovka je jednostavno
proklizala, kao što vidiš! Nevaljala Nalin pije svoj treći martini, samo
da znaš.) Ćalac i ja smo čuli onaj tvoj divan govor u fabrici „Dženeral
Elektrika” u Pitsfildu, pre neku nedelju. Pogodio si u sredu, gospodine
K! Sve je tačno! moramo da se modernizujemo u Masačusetsu, ili će
biti sve gore i gore. Trebalo bi da glasaju o štrajku ovde sledeće nedelje.
Nije li Savet za rad i ustanovljen da bi se sprečilo upravo to? Nije valjda
da sve počinje da se ruši, je li, Džo? Ponekad, znaš one divne bostonske
nedelje, kad je nebo nad Hilom razbijeno na oblake, onako kako se beli
hleb vidi kroz koru koju držiš među palčevima i polako je cepaš. ...
Znaš, zar ne? Zlatni oblaci? Ponekad mislim – ah, Džo, mislim da su to
delići Božanskog Grada što padaju na nas. Izvini – nisam htela da
odjednom pišem tako crno, samo što... ali nije sve počelo da se raspada,

557PT čamac – patrolno-torpedni čamac koji je koristila američka vojska za vreme

Drugog svetskog rata. Ovde se aluzija odnosi na događaj sa pacifičkog fronta, iz
1943. godine, i čamac PT-109 pod komandom budućeg američkog predsednika Džona
E Kenedija.
zar ne, dragi moj sapatniče, harvardski roditelju? Samo što stvari
ponekad baš nisu najjasnije. Čini se da se sve urotilo protiv nas, i iako
sve na kraju ispadne dobro, i iako uvek možemo da se osvrnemo
unatrag i kažemo oh, pa naravno, moralo je tako da bude, u protivnom
se to-i-to ne bi desilo – ipak, dok se to događa, u srcu mi je neprekidno
taj užasni strah, ta pustoš, i jako je teško u takvim trenucima stvarno
verovati u Plan čiji su obrisi veći no što ja mogu da pojmim. ...
Oh, nema veze. Mračne misli, odlaz’te! Iš! Stiže martini broj četiri!
Džek je dobar momak. Stvarno volim Džeka koliko i Hogana i Taj-
’ rona, kao sina, mog sina. Čak ga volim i kao da ne volim svoje sinove,
ha-ha! (ciči ona) no ja sam pogana matorka, znaš to. Nema nade za
ovakve kao ja. ...

O IZRAZU „S DUPETOM NAZAD”

„Ima nešto što mi nikada nije bilo jasno u vezi s tvojim jezikom,
jenkijevska svinjo.” Zaure ga sada po čitav dan zove „jenkijevska
svinja”, presmešna pošalica s kojom ne prestaje, često ni ne stigne dalje
od „jenk a da ne prsne u nekakav užasni oštri sušičavi dahtavi smeh,
iskašljavajući zabrinjavajući vlaknasti šlajm raznih boja i raznih
mermernih efekata – zeleni, na primer, zeleni kao na starim kipovima u
suton pod krošnjama.
„Naravno”, odgovara Slotrop, „ti hoćeš da naučiš engleski, ja tebe
učiti engleski. Pitaj šta god želiš, Švabo.” Upravo takve bezuslovne
ponude Slotropa uvek uvale u nevolju.
„Zašto za određene naopake stvari – kad su mašine pogrešno
spojene, na primer – kažete da su s dupetom nazad’? Ne razumem to.
Dupe obično i jeste nazad, je li tako? Trebalo bi da kažete s dupetom
unapred’, ako hoćete da kažete naopačke.”
„Ovaj”, veli Slotrop.
„To je samo jedna od mnogih Američkih Misterija”, uzdiše Zaure,
„za koje bih voleo da mi ih neko razjasni. Ne ti, očigledno.”
Zaure baš ima drskosti da ovako napada tuđi jezik. Jedne noći, u
vreme dok je još bio provalnik specijalizovan za više spratove, imao je
neverovatnu sreću da provali u bogati dom Mine Kleč, astrologa
hamburške škole, koja od rođenja, kako se činilo, nije umela da izgovori
umlaute – pa čak ni da ih čuje. Te je noći upravo unosila, kako će se
ispostaviti, preveliku dozu hieropona, kad ju je Zaure, koji je u ono
vreme bio zgodni kovrdžavi klinac, iznenadio u njenoj sopstvenoj
spavaćoj sobi dok je u ruci držao šahovsku figuru lovca od slonovače,
sa sarkastičnim osmehom na usnama, pun dobrog kokaina iz Perua, i
dalje neočišćenog od zemlje – „Nemoj zvati u pomoć”, savetuje je
Zaure isukavši svoju bočicu lažne kiseline, „ili će to lepo lice skliznuti
sa kostiju kao puding od vanile”. Ali Mine je shvatila da blefira i počela
da doziva u pomoć sve one dame iste dobi u njenoj zgradi koje gaje ista
ta majčinska podvojena osećanja prema zgodnim provalnicima, u stilu
upomoć-upomoć-ali-pazite-da-mu-ostane-dovoljno-vremena-da-me-
siluje. Htela je da viče „Hübsch Räuber! Hübsch Räuber!”, što znači
„Zgodni pljačkaš! Zgodni pljačkaš!” No ona ne ume da izgovori
umlaute. Stoga je ispalo „Hubschrauber! Hubschrauber!”, što znači
„Helikopter! Helikopter!”, e pa, godina je hiljadu devetsto dvadeset i
neka, i niko ko može da je čuje uopšte ne zna šta ta reč znači, Podizač-
šraf, šta je to? – niko izuzev jednog paranoičnog studenta aerodinamike
koji gricka nokte, u udaljenom dvorištu stambenog kompleksa, koji je
čuo vrisak u toj poznoj berlinskoj noći, pored zvukova tramvaja što se
sudaraju, pucnjeva puške u drugoj četvrti, početnika na usnoj harmonici
koji je već četiri sata pokušavao da odsvira „Deutschland, Deutschland
Über Alles” 558, iznova i iznova grešeći note, promašujući ritam, disanje
ü... berall... es... in-die.. ie... zatim dugačkadugačka pauza, oh ma daj,
seronjo jedan, možeš da ga nađeš – Welt pogrešna nota, ah, odmah se
ispravlja... pored svega toga, do njega dopire povik „Hubschrauber”,
podizač-šraf, spirala kroz vazdušni pampur nad vinom Zemlje što se
bleštavo spušta, da, on tačno zna – i da li je moguće da je ovaj povik
predskazanje? upozorenje (nebo ih je puno, siva policija u prolazima sa
laserskim pištoljima koje drže kao nakurnjake ispod svakog kovitlavog
namotaja vidimo vas od gore ne možete nigde da se sklonite to vam je
poslednja uličica, poslednje sklonište) da ostane unutra i da se ne meša?
Ostaje unutra i ne meša se. On će kasnije postati „Spori” iz onog
priznanja Horsta Ahtfadena Schwarzkommandu. No nije otišao da vidi
zbog čega je Mine urlala te noći. Bila bi se predozirala da nije bilo
njenog momka Vimpea, perspektivnog trgovca u „IG Farbenu”
zaduženog za Istočne Teritorije, koji je doleteo u grad nakon što je
neočekivano uvalio sve svoje uzorke „oneirina” skupini američkih
turista koji su tamo u brdskoj Transilvaniji tragali za novim

Deutschland, Deutschland Über Alles (nem.) – Nemačka, Nemačka iznad svega.

558

Početak nemačke himne, „Das Lied der Deutschen” („Pesma Nemaca”).

uzbuđenjima – ja sam, Liebschen, nisam očekivao da ću se tako brzo –
no tada je ugledao to prostrto satensko stvorenje, pravilno protumačio
veličinu zenica i nijansu kože, brzo otišao do svog kožnog kofera po
stimulant i špric. To i kada puna leda uspešno su je povratili.
„‘Dupe pojačava značenje”, objašnjava sada mornar Bodin, „kao
kad kažeš ‘pogano dupe’ ili glupo dupe – e pa, ako je nešto veoma
naopačke, po analogiji kažeš ‘nazadno dupe’.”
„Ali ‘s dupetom nazad’ je ‘nazadno dupe’ naopačke”, buni se
Zaure.
„Ali boga mu, to ne znači da je kako treba”, trepće Bodin, snizivši
za nijansu glas kao da se neko sprema da ga udari – ovo je, zapravo,
privatna šala namenjena iskusnim mornarima, imitacija Vilijama
Bendiksa. Drugi neka imitiraju Kegnija i Kerija Granta, Bodin se
specijalizovao za sporedne uloge, može savršeno da imitira Artura-
Kenedija-kao-mlađeg-brata-Kerija-Granta, šta kažete na to? I-ili
odanog vodonošu Kerija Granta, Šema Džafija 559. On je pozitivac u
mornarici života, što obuhvata i glasovne imitacije lažnih filmskih
života neznanaca.
Zaure se, u međuvremenu, bavi nečim sličnim ali kad su u pitanju
instrumentalni solisti, ili barem pokušava, učeći nekako putem pokušaja
i pogrešaka, i trenutno i-i-o-o-če nekog hipotetičkog Joakima što svira
sopstvenu kadencu iz dugo izgubljenog Rosinijevog koncerta za violinu
(objavljenog posthumno), i pritom izluđuje sve ukućane. Jednog je jutra
Trudi jednostavno odjurila usred masovnog skoka 82. Padobranske nad
osvojenim gradom, milion paperjastih baldahina na nebu, što padaju
sporo poput bele pepeljaste pozadine oko siluete njenog oproštajnog
oštrog koraka. „Izluđuje me.” „Ćao Trudi, šta ima?” „Upravo sam ti
rekla – ludim!” i nemojte misliti da nju ovaj bedni stari napaljeni narkos
ne voli, jer je voli, i nemojte misliti da se ne moli, da ne zapisuje pomno
svoje želje na cigaret-papir, uvijajući u njih svoju najbolju pričesnu
travu i pušeći ih sve dok mu se na usni ne pojavi plik, što je ovisnička
verzija zamišljanja želje kad se pojavi zvezda padalica, nadajući se svim
srcem da je samo otišla na još jedan stomp, molim te neka bude samo
stomp, neka se završi za jedan dan samo još jednom, ispisuje on na
svakom džokavcu za laku noć, to je sve, ništa više neću tražiti, pokušaću
da ne tražim, znaš ti mene, nemoj me previše oštro osuđivati, molim te...

559Sam Jaffe (1891-1984) – američki glumac i muzičar, nominovan za Oskara za

najbolju sporednu ulogu u filmu Džungla na asfaltu.
no koliko još tih stomps može biti? jedan će morati biti poslednji. No
on i dalje i-i-o-o-če sa Rosinijem, odašiljući okolo njegovu opasnu,
zavodljivu, buntovničku uličnu dugovečnost, ne, čini se da ne može da
se zaustavi, to je navika starog čoveka, mrzi sebe, ali to ga jednostavno
spopadne, koliko god pažnje da posveti problemu, ne može a da se ne
vrati toj zaraznoj kadenci. ... Mornar Bodin razume i pokušava da
pomogne. Kako bi ga omeo, komponovao je sopstvenu kontra kadencu,
u stilu svih onih popularnih melodija sa klasičnim nazivima što su bile
prava stvar tu negde oko 1945. („Moj preludij poljupcu”, „Stanarska
simfonija”) – kad god mu se ukaže prilika, Bodin će je pevušiti
nedeljnim novopridošlicama, Lali koja tek što je stigla iz Libeka, Sandri
koja je pobegla iz Klajnburgerštrase, eto opakog Bodina sa svojom
gitarom kako ide, mrdajući pelvisom, niz hodnik, za svakom od tih
nevaljalih prebega, pri čemu je svaka otelotvorenje fine male
seksualno-kriminalne fantazije, te on peva i svira, u dirljivoj izvedbi,

MOJU NARKOSKU KADENCU

Ako čuješ gitaru slatku

Što svira pesmicu veselu i kratku,
Moja je to NARKOSKA KADEN-CA-A-A-A!

Na tebe što deluje melodija ta,

Odakle se stvorila? To ne znam ja!

(h-ha) Moja je to NARKOSKA KADEN-CA(A)A-A-A!

[ovde odlomak Ovo je deo „simfonijske kadence” Znam da nisam fini
iz La Gazza kao stari Rosini
Ladra 560] Niti velik ko Bah, Betoven il’ Brams
(bubububu[u] u [peva se na početne taktove Betovenove
Pete simfonije, uz ceo orkestar])
No odrekao bih se slavnih imena tog Henrija Džejmsa
prikana
... čekaj, imena? tih Džejmsova prikana?...
ovaj... slavnog imena? Hmm...

[scherzoso]
A-ak-ko bi te pesma ova vesela u naručje mi tad donela!

Dam-di-dam, di-dam-de-dija,
Oh bolja je no simfonija –
Moja je to NARKOSKA KADENCA za teeeebeeeee!

Ovih je dana stambeni blok poznat pod nazivom „Der Platz” i

gotovo je sasvim popunjen, sve do poslednjeg središnjeg dvorišta,
Zaureovim prijateljima. Promena je neočekivana – mnogo više
vegetacije sada raste, čini se, u zemlji stambenog bloka, genijalni sistem
provodnika svetlosti kućne izrade i ogledala što se tokom čitavog dana
podešavaju šalje sunčevu svetlost, po prvi put, naniže u ova stražnja
dvorišta, otkrivajući boje nikad ranije viđene... tu je i sistem za kišu,
koji preraspoređuje kišu u dovodne kanale, levke, odbojnike, preko
vodeničkih točkova, mlaznica i odvodnih kanala i tako daje sistem reka
i vodopada u kojem se ovog leta igraju... jedine sobe koje se i dalje
mogu zaključati iznutra rezervisane su za usamljenike, fetišiste, zalutale
iz okupacije kojima je samoća potrebna kao ovisniku droga... kad smo
već kod droge, svuda se u kompleksu sada mogu naći štekovi vojničke
droge svih vrsta, od podruma do mansarde podovi su prekriveni

560 La Gazza Ladra – Svraka kradljivica, opera Đoakina Rosinija.

smećem od žičanih navoja i plastičnih omota injekcija morfm-tartrata
do kraja isceđenih, kao zubna pasta, razbijenih spremnika amil-nitrita
ukradenih iz ABH opreme 561, maslinastozelenih konzervi
„benzedrina”... odvijaju se radovi na izgradnji protivpolicijskog šanca
oko čitavog stambenog bloka: kako ne bi privlačio pažnju, ovaj je šanac
prvi u istoriji koji se kopa od iznutra ka spolja, prostor baš ispod
Jakobištrase se polako, paranoično, iskopava, oblikuje, pažljivo
podupire pod tankom korom ulice kako se neki tramvaj ne bi zatekao u
neplaniranom poniranju – premda se to jeste dešavalo, kasno u noć, dok
su unutrašnja tramvajska svetla bila toplih boja nalik bistroj čorbi, tamo
na linijama Periferije, što vode kroz duge poteze neosvetljenog parka
ili duž ograda skladišta pod naponom, kad bi se odjednom poput usta
što se puče MF asfalt ispupčio i eto vas dole u šancu nekog paranoika,
noćna smena zuri u vas ogromnim očima stanovnika podzemlja, lica
koja nisu uperena u vas koliko u mučni problem odlučivanja da U je
ovo pravi tramvaj, ili su ovi „putnici” zapravo prerušeni policijski
agenti e pa osetljivo je to pitanje, osetljivo.
Negde u Der Platz sada, u rano jutro, nečiji dvogodišnjak, beba
debela kao prase, upravo je naučio reč „Sonnenschein”. „Sunčev sjaj”,
veli beba, upirući prstom. „Sunčev sjaj”, dok trči u drugu sobu.
„Sunčev sjaj”, krešti neki odrasli, upravo probuđeni glas.
„Sunčev sjaj!”, urla beba, trupkajući dalje.
„Sunčev sjaj”, glas nasmešene devojke, možda njegove majke.
„Sunčev sjaj!”, beba na prozoru, pokazuje joj, pokazuje svima koji
će pogledati, na šta tačno misli.

GOVNO I VIKSA

„A sada”, želi Zaure da zna, „pričaj mi o onom američkom izrazu,

govno od vikse’.”
„Šta je ovo”, viče mornar Bodin, „sada mi se još zadaju i zadaci?
Je li ovo nekakva Tekuća studija Američkog Slenga ili tako neko
sranje? Reci mi, budalo matora”, grabi Zaurea za vrat i rever i trese ga
asimetrično, „i ti si jedan od Njih, je li tako? Hajde”, starac mu je kao
krpena lutka u šakama, obično pitomi Bodin sada ima loše jutro

561 ABH oprema – oprema za atomsko-biološko-hemijsku odbranu.

ispunjeno sumnjom, „Stani, stani”, cmizdri zapanjeni Zaure, odnosno,
zapanjenost je ustupila mesto cmizdrenju i uverenosti da je taj dlakavi
američki pomorac šenuo umom. ...
Dakle. Vi ste sigurno čuli za izraz „govno od vikse”. Kao kad se
kaže, „Au, ne razlikuje ti taj govno od vikse! kad je to u pitanju.” Ili,
„Marinac – ne razlikuješ ti govno od vikse!” I pošalju vas da ljuštite
luk, ili nešto još gore. Jedno tumačenje kaže da su Govno i Viksa dve
potpuno različite kategorije. Rekli biste – možda već zbog toga što
mirišu drugačije – da Govno i Viksa nikako ne mogu koegzistirati.
Jednostavno nemoguće. Neki nepoznavalac engleskog jezika, nemački
narkos kakav je Zaure, budući da ne zna nijednu od te dve reči, mogao
bi pomisliti da je „govno” komični uzvik, koji bi neki advokat sa
polucilindrom, dok presavija papire i gura ih u akten-tašnu boje kože,
uz osmeh mogao upotrebiti: „Schitt, Herr Bummer”, a potom izaći iz
vaše ćelije, taj namazani gad, da se nikad ne vrati... ili Scchhit!
kartonska giljotina pada na izvesnog crno-belog političara, glava mu se
kotrlja nizbrdo, iscrtane linije označavaju zabavne male sferične
vrtložne putanje, i vi ste pomislili da, baš bih to voleo da vidim, da
odsecite je, jedan glodar manje, schitt ja! Što se tiče vikse, prelazimo
na akademske građane Franca Peklera, Kurta Mondaugena, Berta
Fibela, Horsta Ahtfadena i ostale, njihova Schein-Aula 562 je svetlucava
arena na otvorenom, od alabastera, u stilu Alberta Špera, sa ogromnim
cementnim pticama grabljivicama u svakom uglu, krila nagnutih
napred, što u senci svakog krila kriju po jedno nerazaznatljivo nemačko
lice... gledano spolja, dvorana je zlatna, od belog zlata, boje identične
boji latice đurđevka na sunčevoj svetlosti u četiri sata popodne,
spokojnoj, povrh malog, veštački zakošenog brda. Talentovana je, ta
Blistava dvorana, da pozira tamo gore, nameštajući se da izgleda
privlačno, ispred otmenih oblaka, da simbolizuje istrajnost, kroz
povratke proleća, nađu u ljubav, topljenja snega i leda, akademske
nedeljne spokoje, mirise trave tik zgažene ili pokošene ili što se kasnije
pretvara u seno... no unutar Schein-Aule sve je plavo i hladno kao i nebo
iznad, plavo poput građevinskog nacrta ili planetarijuma. Niko tamo ne
zna kuda da gleda. Hoće li početi iznad nas? Tamo dole? Iza nas? Usred
vazduha? i koliko brzo. ...
E pa postoji jedno mesto gde je moguće spojiti govno i viksu, a to
je muški klozet „Balske dvorane Rouzland”, mesto s kojeg je Slotrop

562Schein-Aula (nem.) – kovanica od reči „sjaj” i „aula, amfiteatar”, koja kad se

izgovori zvuči slično kao „Shinola”, američka marka vikse.
pošao na svoje putovanje niz kanalizaciju, kao što se vidi u zapisima iz
„Svete Verenike” (koji su na neki nepoznati način sačuvani u velikom
stradanju te bolnice). Govno je, dakle, boje koje se beli ljudi plaše.
Govno je prisustvo smrti, ne tek neki lik iz apstraktne umetnosti sa
kosom, već ukočeni, truleći leš lično, unutar belčevog sopstvenog
toplog i ličnog čmara., smrt što postaje prilično intimna s njim. Tome
služi taj beli klozet. Da li često nailazite na smeđi klozet? Ne, klozet je
boje nadgrobnih spomenika, klasičnih stubova mauzoleja, taj beli
porcelan upravo i predstavlja znamenje Bezmirisne, Zvanične Smrti.
Krema za cipele „viksa” slučajno je boje Govana. Momak što glanca
cipele, Malkom, nalazi se u klozetu gde na cipele nanosi Viksu,
odrađujući belačku pokoru zbog greha što se rodio u boji govneta i
vikse. Lepo je misliti o tome kako je, jedne subote uveče, jedne večeri
kad se u „Rouzlandu” plesao lindi-hop tako da se pod tresao, Malkom
podigao pogled sa cipela nekog klinca sa Harvarda i uhvatio pogled
Džeka Kenedija (Ambasadorovog sina), u ono vreme studenta četvrte
godine. Lepo je misliti kako se tom mladom Džeku možda upravo tada
upalila jedna od onih Besmrtnih Sijalica iznad glave – da li je Red
prekinuo trljanje krpom tek za delić takta, napravivši procep u moare
tkanju jedva dovoljan da kroz njega beli Džek proviri, ne da proviri u
nešto, već kroz sjaj na cipelama svog drugara s klase, Tajrona Slotropa?
Da li su se njih trojica ikada našla tako poređana – jedan da sedi, drugi
da kleči, treći da prolazi kraj njih? Naposletku su i Džeka i Malkoma
ubili. Slotropova sudbina nije toliko jasna. Može biti da Oni za Slotropa
planiraju nešto drugačije.

DOGAĐAJ U TRANSVESTITSKOM TOALETU

Mala gorila ili orangutan koji nešto skriva iza leđa provlači se
neprimećen između nogu u mrežastim najlonkama, ženskih kratkih
čarapa srolanih naniže da formiraju obruč ispod nožnog zgloba,
adolescentskih kapica zadenutih za akvamarin-plave pojaseve od
rejona. Naposletku stiže do Slotropa, koji nosi plavu periku i istu
onakvu dugačku lepršavu belu haljinu sa ukršenim trakama na leđima
kakvu Fej Rej nosi u onoj sceni sa probnog snimanja sa Robertom
Armstrongom na brodu (ako se na umu ima njegova istorija iz toaleta u
„Rouzlandu”, možda je Slotrop odabrao ovu haljinu ne samo iz neke
potisnute želje da ga sodomizuje, nezamislivo, neka ogromna crna
gorila, već i zbog izvesne živahne nedužnosti koja je krasila Fej, o kojoj
nikada nije govorio, osim kad bi upro prstom i prošaptao: „Oh, vidi...”
– izvesna nepatvorenost, drčnost i čistota samog odevnog predmeta,
njegovih ogromnih rukava, zbog koje je jasno da ste, kuda god da
prođete, tamo istinski bili...).

Tog prvog trena, davno pre bega našeg:

Tesnac, tiranosaurus (rvačkih poteza
I čeljusti iskeženih sasvim), sikćuća zmija
Što na te skače u tvom kamenitom domu,
Pterodaktil ili Pad, ne – tek...
Kad prvi put bejah tamo, šume i noći stopljenih,
Čekajući uz baklje na zidu.
I čekajući da se jedan Oblik noći javi,
Molih se tad, ne za Džeka, što se još pokazuje
Budalasto po palubama – ne. Mišljah na Denama,
Samo na njega, sa pištoljem i foto-aparatom,
Kako prosipa šale u maniru glumca propalice
Po Najcrnjoj Zemlji, praveći nestvarnu rolnu filma
Pucajući i snimajući, kako god –
Karl Denam, moj režiser, moj besmrtni,
Karl...
Ah, pokaži mi glavno svetlo, prošapći mi tekst. ...

Znali smo ih pod hiljadu imena... „Greta Erdman” je samo jedno od

njih, od imena tih dama što im je zadatak da uvek ustuknu pred
Užasom... e pa, kad dođu kući s posla, odlaze na počinak baš kao i mi i
sanjaju ubistva, zavere protiv dobrih, čestitih ljudi. ...
Gorila podiže ruku da potapše Slotropa po dupetu, pruža mu ono
što je nosio aaaaaahhhhh to je crna okrugla gvozdena anarhistička
bomba, eto šta je, i to sa upaljenim fitiljem. ... Gorila se žurno udaljava.
Slotrop stoji ukopan u mestu, u tim vlažnim prostorijama s ogledalima,
šminka počinje da mu curi s lica, preneraženost mu se očituje u očima
što se cakle poput klikera, usne stisnute i grimiznocrvene e-pa-šta-bi-
koji-đavo-sad-trebalo-da-radim? Ne može ništa da kaže, osoba za
kontakt se još uvek nije pojavila, a i glas bi mu razotkrio krmku. ... Fitilj
je sve kraći i kraći. Slotrop se obazire oko sebe. Svi lavaboi i pisoari su
zauzeti. Da li da jednostavno ugasi fitilj ispred nečije kite, baš tu u
mlazu pišaćke... ovaj, ali ne bi li to izgledalo kao da tu osobu startujem,
ili tako nešto? Bokca mu, ponekad bih baš voleo da nisam toliko
neodlučan... m-možda ako odaberem nekoga slabijeg od mene... ali s
druge strane, sitni momci su ti koji imaju dobre reflekse –
Neodlučnosti ga spasava neki veoma visok i debeo transvestit,
pomalo orijentalnog izgleda, čiji je ideal, i na platnu i u životu, kako se
čini, mala Margaret O’Brajen. Taj Azijat nekako uspeva da izgleda kao
zamišljena devojčica sa kikicama čak i u trenutku dok grabi bombu od
Slotropa, trči, baca je u praznu toalet-šolju i povlači vodu, okreće se
ponovo ka Slotropu i ostalima s izrazom dobro obavljene građanske
dužnosti, kad odjednom –
KRUPALUMA! odjekuje ogromna eksplozija: voda juri u vidu
zbunjenog plavo-zelenog jezika (jeste li ikada videli da klozet urla:
„Bokca mu!”?) iz svake šolje sa crnim poklopcem, cevi se uvijaju i
vrište, zidovi i pod podrhtavaju, gips počinje da pada u lukovima i
slojevima praha, a svi dotle brbljivi transvestiti zaćutaše, pružaju ruke
da dotaknu bilo koga ko im je blizu, kao da se spremaju da čuju Glas
koji im se sada obraća iz Zvučnika, govoreći:
„Ovo je natrijumska bomba. Natrijum eksplodira kad stupi u dodir
s vodom.” Dakle, fitilj je bio lažnjak, taj podli pacov. ... „Videli ste ko
ju je bacio u šolju. On je opasni manijak. Uhvatite ga i dobićete veliku
nagradu. U poređenju s vašim ormarom ormar Norme Širer 563 mogao
bi izgledati kao kanta za smeće u podrumu ‘Gimbela’ 564.”
I tako svi skaču na sirotog obožavaoca Margaret O’Brajen, koji se
buni, dok Slotrop, kojem su poniženje i (upravo sada, dok dolazak
policije sve više kasni) seksualno zlostavljanje zapravo bili namenjeni
(Svaka ti čast, Ćale!), uspeva da klisne, olabavljujući satenske veze na
haljini dok se približava izlazu, svlačeći nevoljno sa napomađene glave
blistavu periku nedužnosti. ...

563 Norma Shearer (1902-1983) – američka glumica koja je u filmu „Rob mode” iz

1925. igrala mladu ženu koja se uspešno predstavlja kao dama iz visokog društva
zahvaljujući bogatoj garderobi do koje je sticajem okolnosti došla.
564 Gimbel (eng. Gimbel’s) – njujorška robna kuća u čijem se podrumu nalazio

odeljak sa robom po sniženim cenama.

 TRENUTAK ZABAVE SA TAKEŠIJEM I IČIZOM,
KOMIČNIM KAMIKAZAMA

Takeši je visok i debeo (ali ne upliće kosu u pletenice kao onaj što
imitira Margaret O’Brajen), Ičizo je nizak i mršav. Takeši leti na lovcu
„zero”, dok Ičizo leti na „ohki” 565, što je zapravo dugačka bomba, sa
pilotskom kabinom u kojoj sedi Ičizo, sa nosačima gondole, na raketni
pogon i sa nekoliko komandnih površina sa stražnje strane. Takeši je
morao da pohađa školu za kamikaze svega dve nedelje, na Formozi.
Ičizo je pohađao školu za „ohke” šest meseci, u Tokiju. Njih se dvojica
razlikuju kao puter od kikirikija i žele. Nije pošteno pitati koji je koji.
Oni su jedine kamikaze ovde u ovoj vazduhoplovnoj bazi, koja je
zapravo prilično udaljena, na nekom ostrvu za koje niko, ovaj, zapravo
ne mari naročito, barem ne više. Borbe se odvijaju na ostrvu Lejte...
zatim nastavljaju ka Ivo Džimi, prelaze ka Okinavi, ali uvek su
predaleko da bi bilo kakvi napadi odavde mogli da stignu do njih. No
oni su dobili svoja naređenja i svoj egzil. Nema mnogo toga čime se
čovek može zabaviti, osim da luta plažama u potrazi za mrtvim
ljuskarima iz vrste Cypridina. To su ljuskari sa tri oka, u obliku
krompira, sa brkovima na jednom kraju. Kad se osuše i samelju u prah,
ovi ljuskari predstavljaju odličan izvor svetlosti. Da bi smesa svetlela u
mraku, treba samo da joj dodate vodu. Svetlost je plava, čudna plava
velikog broja nijansi – ima u njoj malo zelene, kao i indigo –
neverovatno hladna i noćno plava. Kad su noći bez mesečine ili sa puno
oblaka, Takeši i Ičizo svlače sa sebe svu svoju odeću i prskaju jedan
drugog svetlom ljuskara, trčeći i kikoćući se pod palmama.
Svakog jutra, a ponekad i uveče, te Smušene Samoubice došetaju
do radarske kolibe prekrivene palminim lišćem da provere ima li, bilo
gde unutar njihovog radijusa letenja, ikakvih američkih meta što bi
zavredele da se u njih zariju. No svaki put ista priča. Stari Kenošo, ludi
radardžija koji večito pravi sake u prostoriji sa predajnikom, u kazanu
koji je povezao sa magnetronskom cevi na neki đavolski japanski način
koji prevazilazi zapadnjačku nauku, svaki put kad se ovi momci pojave,
taj pijani stari pokvarenjak počinje da krešti: „Nema umiranja danas!
Nema umiranja danas! Žalim jako!” i pokazuje na sve radarske ekrane
na kojima nema ničega, gde se zelene linije nečujno vrte ukrug

565Jokosuka MXY-7„Ohka” – poznata i kao „Trešnjin cvet” i „Baka” (jap. idiot),

japanska raketna letelica za napade kamikaza tokom Drugog svetskog rata.
povlačeći za sobom prozirne mreže zelenog šampona, ništa drugo do
površinsku povratnu informaciju što se prostire na više milja nego što
možete da preletite, dok od odsudne mandale na koju bi oba srca
poskočila, zelene tačke nosača raketa što se osmostruko prikazuje u
krugu dometa razarača, ni traga... ne, svako je jutro isto – tek pokoji
zapenušani talas i stari histerični Kenošo, koji je sada već na podu i guši
se od pljuvačke i sopstvenog jezika, budući da doživljava Napad, željno
iščekivani deo svakodnevne posete, pri čemu svaki napad pokušava da
nadmaši prethodni, ili barem da donese nešto novo – prevrtanje unatrag
u vazduhu, pokušaj da jednom ili dva puta ugrize Takešija za plavo-
zelene kožne cipele, improvizovani haiku:

Ljubavnik skače u vulkan!

Deset stopa dubok,
I neaktivan –

dok se dvojica pilota krevelje, cerekaju, i skaču okolo pokušavajući

da izbegnu bacakanje posedelog starog radardžije – šta? Nije vam se
dopao haiku. Nije bio dovoljno produhovljen? Uopšte nije delovao
japanski? Zapravo, zvučao je baš kao nešto ovog časa pristiglo iz
Holivuda? E pa, Kapetane – da ti, mornarički kapetane Esberg iz
Pasadene – ti, si upravo doživeo, Tajanstveni Uvid! (uzdasi
zapanjenosti i početak aplauza), te si stoga ti – naš Današnji...
Paranoik! (orkestar svira „Zakopčaj kaput”, ili bilo koju drugu
prikladnu paranoičnu veselu melodiju, dok zbunjenog takmičara
doslovno podiže na noge i izvlači u prolaz između sedišta voditelj
programa ozarenog lica i vilice što podrhtava). Da, to jeste film! Još
jedna komedija situacije iz Drugog svetskog rata, a ujedno i tvoja
prilika, da otkriješ kako to zapravo izgleda, jer si ti – osvojio (bubnjevi,
još uzdaha, još pljeskanja i zviždanja) putovanje u jednom pravcu sa
svim plaćenim troškovima za jednu osobu, na lokaciju gde se odvija
film, egzotično Ostrvo Puk-a-huk-a-luk-i! (ukulele sekcija orkestra
sada svira zvonku reprizu one melodije po imenu „Dobrodošao, belče”
koju smo poslednji put čuli u Londonu, u čast Geze Rožavolđija) i to
ogromnim avionom „TVA Konstelacija” 566! Noći ćeš provesti terajući
vampirske komarce dalje od sopstvenog grlal Gubićeš se okolo, i to
566Lokhid Konstelacija ili TVA Konstelacija – poznat i kao „Koni”, četvoromotorni
putnički avion koji je „Korporacija Lokhid” proizvodila između 1943. i 1958. godine.
usred tropskih pljuskova! Vadićeš pacovska govanca iz vojničkih
buradi za vodu! No neće sve biti noćni provod i uzbuđenje, kapetane,
jer preko dana ustaješ u pet ujutru, ni minut kasnije, i odlaziš da se
upoznaš sa avionom „zero” za kamikaze na kojem ćeš leteti! upoznaćeš
sve komande, da budemo sigurni da znaš tačno gde se nalazi sigurnosna
ručica za otpuštanje bombe! A-ha-ha i da, razume se, trudićeš se da se
sklanjaš s puta onim Jadnomozgaškim Japosima, Takešiju i Ichizu! dok
odlaze na svoje urnebesne nedelje avanture, naizgled nesvesni tvog
prisustva, kao i istinski zlosutnih implikacija tvog dnevnog rasporeda.
...

ULICE

Trake izolacionog materijala vise na jutarnjoj magli, nakon noći u

kojoj je mesec postajao svetliji i tamniji naizgled sam od sebe, jer je
magla što je nosio vetar bila toliko neupadljiva, toliko teško primetna.
Sada, dok duva vetar, žute varnice se prosipaju uz zveket zvečarke sa
starih crnih žica što se ljušte, naspram neba sivog poput šešira. Zeleni
stakleni izolatori po danu postaju zamagljeni i slepi. Drveni stubovi se
krive i mirišu na staro: trideset godina staro drvo. Čađavi transformatori
zuje negde gore. Kao da će dan zaista biti pun aktivnosti. U daljini, ne
predaleko, topole izranjaju iz sumaglice.
Mogla je to biti Semlover Štrase u Štralzundu. Prozori izgledaju
jednako uništeno: unutrašnjost svih prostorija kao da je spaljena i
pocrnela. Možda zaista postoji neka nova bomba koja može da uništi
samo unutrašnjost građevina... ne... bilo je to u Grajfsvaldu. S druge
strane vlažne pruge nalazile su se dizalice, noseće platforme, čekrci,
miris kanala... Hafenštrase u Grajfsvaldu, tamo gde mu je preko leđa
pala hladna senka neke ogromne crkve. Ali nije li to toranj Crkve
Svetog Petra, taj luk zakržljale kule od opeke što opkoračuje uličicu
pred njim... mogla bi to biti Sluterštrase u starom delu Rostoka... ili
Vandfarberštrase u Lineburgu, sa čekrcima smeštenim visoko na
zabatima od opeke, šupljikavi vetrokazi gore na samim vrhovima...
zašto li je gledao naviše? Naviše, sa bilo koje od tih dvadesetak severnih
ulica, jednog jutra, po magli. Što je bliže bio severu, to su stvari
postajale jednostavnije. Tu je jedan odvodni kanal, dole po sred uličice,
niz koji se sliva kiša. Kamene kocke su pravilnije postavljene, i nema
toliko cigareta koje se mogu popušiti. Garnizonske crkve odjekuju od
čvoraka. Doći u neki severni grad u Zoni značilo je stupiti u neobičnu,
nepoznatu luku, sa mora, po maglovitom danu.
No u svakoj od ovih ulica neki trag čovečanstva, neki trag Zemlje,
mora ostati. Bez obzira šta su toj ulici uradili, bez obzira na svrhu u koju
su je koristili. ...
Postojali su muškarci koje su nazivali „vojnim kapetanima”. Oni su
propovedali u nekima od ovih zgrada. Bilo je tu i vojnika, sada mrtvih,
koji su sedeli ili stajali i slušali. Trudeći se da se uhvate za šta god mogu.
Zatim bi izašli napolje, i neki bi stradali pre nego što se ponovo vrate u
garnizonsku crkvu. Sveštenstvo koje je radilo za vojsku stalo bi pred
njih i govorilo tim ljudima koji će umreti o Bogu, smrti, ništavilu,
iskupljenju, spasenju. To se stvarno dešavalo. Bilo je to sasvim
normalno.
Čak i u ulici kojom su se u te svrhe služili, ipak je morao postojati
jedan trenutak, jedno obojeno poslepodne (lišeno ugljene prašine,
narandžastosmeđe, sasvim bistro i jasno), ili jedan kišni dan sa
razvedravanjem pred polazak na spavanje, i u dvorištu jedan vrtni slez
što se leluja na vetru, sveže poškropljen kapljicama kiše dovoljno
krupnim da se mogu piti... jedno lice kraj dugačkog zida od kamena
peščara i komešanje svih tih na smrt osuđenih konja s druge strane,
jedan razdeljak bačen u plavičaste senke pri okretu njene glave – jedan
autobus pun lica što prolaze usred noći, bez ikoga budnog u tom
utihnulom kvadratu osim vozača, Ortsschutz 567 stražar u nekakvoj
smeđoj uniformi zvaničnog izgleda, sa starim „mauzerom” prebačenim
preko ramena, koji ne sanjari o neprijatelju napolju u močvari ili u
mraku, već o domu i krevetu, što sada šeta sa svojim prijateljem civilom
koji nije na dužnosti, i ne može da spava, pod krošnjama punim prašine
sa kolovoza i noći, kroz njihove senke na pločniku, svirajući usnu
harmoniku... dole kraj niza lica u autobusu, zelene boje utopljenika, u
stanju nesanice, željan duvana, preplašen, ne sutrašnjice, ne još, već ove
stanke u njihovom noćnom kretanju, o tome koliko će lako biti izgubiti,
o tome koliko će boleti. ...
Barem jedan trenutak takvog kretanja, jedan čiji će gubitak boleti,
trebalo bi da može da se pronađe u svakoj ulici sada ravnodušno sivoj
od trgovanja, od rata, od represije... ako ga pronađemo, ako naučimo da
cenimo ono što je izgubljeno, zar nećemo uspeti da pronađemo i neku
mogućnost povratka?

567 Ortsschutz (nem.) – lokalni pozornik.

 U jednoj od takvih ulica, na jutarnjoj magli, zalepljen preko dve
skliske ulične kamene kocke, nalazi se deo novinskog naslova sa
telefotografijom ogromne bele kite što visi sa neba pravo iz žbuna belih
stidnih dlaka. Slova

MBA BAČ
ROŠI

stoje iznad slike, zajedno sa logom nekih okupacionih novina,

nacerenom elegantnom devojkom što je opkoračila cev tenka, čelični
penis sa zmijskom glavom sa prorezima, a gusenice i trougao Treće
oklopne mreškaju joj se na džemperu, preko grudi. Bela slika poseduje
istu onu celovitost, istu onu taštinu što kaže „hej-gledajte-me”, kao i
Krst. Nije to samo iznenadna pojava belih genitalija na nebu – to je
možda i Drvo. ...
Slotrop sedi na ivičnjaku i gleda u sliku, u slova, u devojku na
čeličnoj kiti što maše „pozdrav momci”, dok se magla zabeljuje u jutro,
a obličja sa kolicima, ili psima, ili biciklima promiču pored, smeđesivih
obrisa, šišteći, kratko se pozdravljajući glasovima nečujnim u magli,
mimoilazeći se. Ne seća se da je toliko dugo sedeo na ivičnjaku i zurio
u tu sliku. Ali jeste.
U trenutku kad se to dogodilo, bleda Devica se podizala na istoku,
glava, ramena, grudi, 17°36’ do njene nevinosti na horizontu. Nekoliko
prokaženih Japanaca znalo ju je kao nekakvo zapadnjačko božanstvo.
Nadnosila se na istočnom nebu i zurila u grad koji samo što nije
žrtvovan. Sunce je bilo u znaku Lava. Vatrena eksplozija došla je
tutnjeći, neublaživo. ...

OSLUŠKIVANJE TOALETA

Osnovna zamisao je ta da će Oni doći i prvo zavrnuti vodu.

Kriptozoe što žive oko merača biće paralisane usled snažnog
prolamanja svetlosti od gore... zatim će se kao lude razbežati ka nižim,
mračnijim, vlažnijim predelima. Isključivanje vode onesposobljava
toalet: ako vam je ostalo vode samo još koliko se nalazi u vodokotliću,
ne možete se baš rešiti mnogo toga, ni droge, ni govana, ni dokumenata,
Oni su prekinuli doticanje/oticanje i eto vas, zatočeni ste unutar
Njihovog okvira dok vam se otpad gomila, dupe visi nad Njihovim
uređajem za filmsku montažu, čekajući na Njihovu uredničku oštricu.
Podsetnik, zakasneli, na to koliko zavisite od Njih, koliko vam je
potrebno da vas zanemare, ako već ne i da vam pokažu dobru volju:
Njihovo zanemarivanje vaša je sloboda. No kad Oni nastupe, to je kao
da su Apolon! nastupili na nekom društvenom događaju, udarajući u
liru

CONGGG

Sve se zamrzava. Taj slatki, lepljivi akord visi u vazduhu... ne

postoji mogućnost da vam bude prijatno. Ako pokušate sa: „Jeste li
završili, Načelniče?”, čovek će vam odgovoriti: „Ne, zapravo... ne, ti
pogani mali bezobrazni seronjo, nisam ni blizu završio, ne sa tobom. ...”
Stoga je pametno da vam ventil toaleta uvek malo propušta, čime
biste održali proticanje vode kroz njega da biste, kad prestane, imali tih
dodatnih minut ili dva. Što nije isto što i uobičajena paranoja
iščekivanja kucanja na vratima, ili zvonjave telefona: ne, potrebna je
određena vrsta mentalnog oboljenja da biste bili u stanju da sedite i
čekate na prestanak buke. Ali –
Zamislite ovu veoma razrađenu naučnu laž: zvuk ne može putovati
svemirom. E pa, zamislite da može. Zamislite da Oni ne žele da mi
znamo da tamo postoji sredina, ono što se ranije zvalo „etar”, kroz koju
zvuk može da se prenosi u sve delove Zemlje. Zvučno-provodni Etar.
Milionima godina sunce je grmelo, taj div, ta pećnica, grmljavinom od
93 miliona milja udaljenosti, toliko savršeno postojanom da su se
generacije ljudi rađale i tonule u nju, umirale i izlazile iz nje, a da je
nikada nisu čule. Kako bi iko mogao i da zna za nju, osim ako se ne
promeni?
Osim što, noću, tu i tamo, u nekim delovima mračne hemisfere,
zahvaljujući vrtlozima u Zvučno-provodnom Etru, promakne poneki
veoma plitak džep bez zvuka. Na nekoliko sekundi, na određenom
mestu, gotovo svake noći negde na Svetu, zvučna energija koja dopire
od Spolja je prekinuta. Grljavina sunca prestaje. U toku njenog kratkog
života, ta će tačka zvučne senke možda zastati na hiljadu stopa iznad
pustinje, između spratova prazne poslovne zgrade, ili baš oko pojedinca
što sedi u restoranu radničke klase gde šmrkom peru podove na svaka
tri minuta... svuda su bele pločice, stolice i stolovi su zakovani za pod,
hrana prekrivena čvrstim omotima od providne plastike... uskoro, od
spolja, rrrnnn! kloparanje, povlačenje, škripa ventila koji se otvara i da,
ah da, Evo Ljudi Sa Crevima Da Operu Podove –
U tom trenutku, bez ikakvog upozorenja, dotiče vas uzbuđujući vrh
pera Zvučne Senke, obavijajući vas tišinom sunca na, oh, recimo od
2:36:18 do 2:36:24, po srednjem ratnom vremenu, osim ako se nalazite
u Danganonu, Virdžiniji, Bristolu, Tenesiju, Ešvilu ili Frenklinu, u
Severnoj Karolini, Apalačikoli, u Floridi ili možda Merdo Makenzi, u
Južnoj Dakoti, ili u Filipsburgu, u Kanzasu, ili u Stoktonu, Plejnvilu ili
Elisu, u Kanzasu – da, zvuči kao počasni spisak, zar ne, koji čitaju
negde napolju, u preriji, dok se boje livnice spuštaju nebom u dugim
žljebovima, crvena i purpurna, čineći tamnijom skupinu civila
uspravnog držanja što se gotovo dodiruju poput stabljika pšenice, dok
jedan starac u crnom stoji za mikrofonom, čitajući nazive gradova
poginulih u ratu, Danganon... Bristol... Merdo Makenzi... belu kosu mu
vetar vaših-gradova-od-alabastera oblikuje u lavovsku grivu, staro lice
sa mrljama i proširenim porama uglačano je od vetra, peskovito od
svetlosti, ozbiljni spoljašnji uglovi očnih kapaka savijaju mu se naniže
dok se jedno po jedno, odjekujući po prerijskom nakovnju, smenjuju
imena tih gradova smrti, i nema sumnje da će svakog časa biti
izgovoreno Blajherode ili Blicero. ...
E pa, grešiš, momak – ovo su sve gradovi smešteni na rubovima
Vremenskih Zona, eto šta je u pitanju. Ha, ha! Uhvaćen si sa rukom u
pantalonama! Hajde, pokaži nam svima šta si radio ili napusti ovaj kraj,
ne trebaju nam ovde takvi kao ti. Nema ničega što toliko zavređuje
prezir koliko sentimantalni nadrealista.
„A sada – istočni gradovi koje smo pobrojali ravnaju se prema
Istočnom ratnom vremenu. Svi ostali gradovi duž međusklopa ravnaju
se prema Srednjem. Zapadni gradovi koje smo upravo naveli ravnaju se
po Srednjem, dok se ostali gradovi duž tog međusklopa upravljaju po
Planinskom. ...”
Dok napušta kraj, naš Sentimentalni Nadrealista ništa osim toga nije
stigao da čuje. Što je i dobro. Više ga zanima, ili ako hoćete „nezdravo
opseda”, taj trenutak ćutanja sunca unutar bednog restorana sa belim
pločicama. Liči mu na mesto na kojem je već bio (u Kenoši, u
Viskonsinu?), premda ne može da se seti u kojim okolnostima. Zvali su
ga „Kenoša Kid”, mada je to možda bilo apokrifno. Jedina prostorija u
kojoj sada može da se seti da je još bio, osim ove, bila je dvobojna i u
njoj nije bilo ničega što nije bilo jedne od dve određene boje, jer su sve
lampe, sav nameštaj, zavese, zidovi, tavanica, tepih, radio, pa čak i
omoti knjiga na policama – sve – bili ili (1) Tamno Akvamarin Boje
Jeftinog Parfema, ili (2) Kremasto Čokoladno Smeđe Boje FBI Cipela.
Možda je to bilo u Kenoši, a možda i nije. Ako se potrudi, setiće se, za
koji minut, kako je dospeo u prostoriju sa belim pločicama pola sata pre
trenutka polivanja crevom. Sedi nad polupunom šoljom kafe, sa mnogo
šećera i mleka, mrvice peciva sa ananasom nalaze se pod tanjirićem
tako da njegovi prsti ne mogu da ih dosegnu. Pre ili kasnije moraće da
pomeri tanjirić kako bi došao do njih. Samo odlaže. Ali biće to pre, a
ne kasnije, jerse na njega spušta zvučna senka,okružuje njegov sto, dok
se nevidljive dugačke površine vrtloga koji ju je ovde doveo kovitlaju
naviše poput spirala Eteričnog Peciva, čujne samo zahvaljujući
nasumičnim odlomcima zvučnih ostataka koji su možda slučajno
zahvaćeni kovitlacom, glasovi daleko na moru naš položaj je dva sedam
stepeni dva šest minuta severno, neka žena viče na nekom kreštavom
jeziku, okeanski talasi na olujnom vetru, neki glas što na japanskom
recituje

Hi wa Ri ni katazu,
Ri wa Ho ni katazu,
Ho wa Ken ni katazu,
Ken wa Ten ni katazu,

što je moto jedinice kamikaza, jedinice „Ohka” – i znači

Nepravda ne može pobediti Princip,

Princip ne može pobediti Zakon,
Zakon ne može pobediti Snagu,
Snaga ne može pobediti Nebesa.

Hi, Ri, Ho, Ken, Ten nestaju, u tom japanskom brbljanju, u

dugačkom solarnom kovitlacu i ostavljaju Kenošu Kida za prikovanim
stolom, gde je grmljavina sunca prestala. Po prvi put on čuje snažnu
reku sopstvene krvi, titanski bubanj sopstvenog srca.
Stupite pod svetlost sijalice i sedite s njim, s tim neznancem što sedi
u javnosti za malim stolom. Uskoro je vreme za pranje podova. Probajte
i vi da se ušunjate u senku. Bolje je čak i polovično pomračenje nego
da nikada ne saznate – nego da ostatak svog života puzite pod velikim
Vakuumom na nebu kojem su vas naučili, pod suncem čiju tišinu nikada
nećete čuti.
A šta ako Vakuum ne postoji? Ili ako postoji – šta ako ga Oni koriste
protiv vas? Šta ako Njima odgovara da zagovaraju ideju ostrva života
okruženog prazninom? Ne samo ideju Zemlje u svemiru već i vašeg
sopstvenog, pojedinačnog života u vremenu? Šta ako je Njima u
interesu da vi u to poverujete?
„Neko nas vreme neće gnjaviti”, govore Oni jedan drugome,
„upravo sam ga stavio u Mračan San.” Oni zajedno piju, ubrizgavaju
izrazito, izrazito sintetičke droge u kožu ili u krv, ubacuju neverovatne
elektronske talase u Svoje lobanje, pravo u moždano deblo, i smeju se
jedan drugom, veselo, grlenim smehom – ti znaš, zar ne čita im se u tim
bezvremenim očima... Govore o tome kako su Tog-i-tog „stavili u San”.
Služe se tim izrazom i kad su neki među Njima u pitanju, u sterilnoj
nežnosti, kad saopštavaju loše vesti, prilikom godišnjih Prozivki, kad
beskrajna nadmudrivanja nekog od kolega uhvate nespremnog –
„Čoveče, baš smo ga stavili u San”. Znate, zar ne?

DUHOVITA REPLIKA

Ičizo izlazi iz kolibe, ugleda Takešija kako se kupa u buretu pod

lišćem nekog stabla palme i peva: „Duu-duu-duu, duu-duu”, nekakvu
melodiju za koto 568, unjkavo kroz nos – Ičizo vrisnu, utrča unutra,
ponovo se pojavi sa japanskim „hočkis” mitraljezom, „modelom 92” 569,
i poče da ga montira uz podosta džiudžicuovskog stenjanja i kolačenja
očiju. Taman kad je postavio i pojas s municijom, spreman da izrešeta
Takešija u buretu,
TAKEŠI: Čekaj malo, čekaj malo! Šta je sve to?
IČIZO: Oh, to si ti! Ja – mislio sam da je general Makartur, u svom
– čamcu na vesla!
Zanimljivo oružje, taj „hočkis”. Dolazi u mnogo nacionalnih
varijanti i uspeva da se etnički uklopi gde god da ide. Američki

568Koto – tradicionalni japanski žičani instrument.

569Model 92 ili Tip 92 – „hočkisov” krupnokalibarski mitraljez japanske proizvodnje,
standardni mitraljez japanske vojske u Drugom svetskom ratu.
„hočkisi” su mitraljezi što su rešetali nenaoružane Indijance kod
Ranjenog Kolena. S vedrije strane gledano, živahni osmomilimetarski
francuski „hočkis” ispušta zvuk ho-ho-ho-ho, baš onako nazalan i vedar
kao u filmske zvezde. Što se tiče našeg rođaka Džona Bula, mnogi od
britanskih krupnokalibarskih „hočkisa” su ili privatno preprodati nakon
Prvog svetskog rata ili spaljeni brenerom. Takvi istopljeni mitraljezi će
se tu i tamo pojaviti na najneobičnijim mestima. Pirat Prentis je jednog
video 1936. u vreme svog druženja sa Škorpijom Mosmun, u Čelziju, u
domu Džejmsa Dželoa, koji je te godine bio kralj Boemskih klovnova
– ali manje bitan kralj, iz grane porodice sklone onim ogavnim
urođenim bolestima, maloumnosti, seksualnim osobenostima što
isplivaju u javnosti u najnezgodnijim momentima (goli penis što visi iz
kante za smeće jednog kao žilet oštrog jutra okupanog kišom, u
industrijskoj zabačenoj uličici koju samo što nije preplavila skupina
razjarenih radnika sa pufnastim kapama sa dugmetom na vrhu,
naoružana tri stope dugačkim ključevima, pajserima, lancima, eto
gologuzog Krunisanog Princa Porfirija sa ogromnim oreolom od lokni
od aluminijumskih opiljaka na glavi, usta namazanih crnom mašću,
mekih guzova što mu se migolje naspram hladnog otpada i kupe čelično
trnje što božanstveno bocka, očiju uzavrelih i crnih poput usana, ali oh
svega mi šta je to, oh baš neprijatno evo ih gde dolaze iza ugla odavde
može da namiriše tu rulju, premda oni nisu baš sigurni u pogledu
Porfirija – marširajuća povorka se zbunjeno zaustavlja, a ovi krajnje
nesposobniji revolucionari stupaju u raspravu o tome da li je prikaza
pred njima diverziona smetnja koju je tu postavila Uprava, ili je on pravi
predstavnik Dekadentne Aristokratije za kojeg se može tražiti prava
otkupnina, i ako je tako, koliko tačno novca... dok gore na krovovima,
iz ulaza od opeke i iza izvitoperenih vrata počinju da se pojavljuju
smeđe Vladine trupe naoružane britanskim „hočkisima” koji nisu bili
pretopljeni, već su ih kupili trgovci mitraljezima i potom prodali
izvesnom broju manjih vlada širom sveta). Možda je u znak sećanja na
Princa Porfirija, tog dana masakra, Džejms Dželo držao istopljeni
„hočkis” u svojim odajama – a možda je to bio još jedan primer ljubavi
prema grotesknom dragog Džejmsa, znate, toliko je nesvestan. ...

SRCE SRCU, MUŠKARAC MUŠKARCU

- Sine, pitao sam se nešto u vezi s tim, ovaj, „zavrtanjem” kojim

se vi klinci bavite. Tim, ovaj, ubacivanjem struje u glavu, ha-ha?
 - Talasa, ćale. Nije to samo sirova struja. To je za glupake!
- Da, ah, talasa. „Ukucavanje talasa”, je li tako? ha-hah. Ovaj, kaži
mi, sine, kako to izgleda? Znaš da sam ja pomalo ovisnik čitav svoj
život, i-i –
- Oh, Ćale. Za ime sveta. To uopšte nije kao droga!
- E pa, mi smo odlazili na prilično dobre „odmore”, kako smo ih
zvali tada, zapravo odlazili smo u neke poprilično „čudne” krajeve –
- Ali uvek biste se vratili, zar ne.
- Molim?
- Hoću da kažem, uvek se znalo da će ovo i dalje biti ovde kad se
vratite, identično, baš identično, je li tako?
- E pa, ha-ha valjda smo ih zato i zvali odmori, sine! Jer se posle
uvek vratiš natrag u staru Zemlju Stvarnosti, zar ne.
- Ti si se uvek vraćao.
- Čuj Tajrone, ne znaš ti koliko je ta stvar opasna. Recimo da se
jednog dana jednostavno priključiš i odeš i nikad se ne vratiš? A?
- Ho, ho! Kad bih bar! Šta misliš, o čemu sanja svaki elektro-
čudak? Baš si staromodan! I-i ko kaže da je to san, a? M-možda to
postoji. Možda postoji Mašina koja nas može odvesti, potpuno nas
preuzeti, usisati nas kroz elektrode iz sopstvene lobanje i ubaciti u
Mašinu da tamo zauvek živimo sa svim ostalim dušama koje su tu
pohranjene. To bi moglo odlučiti koga će da usisa, i-i kada. Droga tebi
nikada nije pružila besmrtnost. Ti si morao da se vratiš, svaki put, u taj
umirući komad smrdljivog mesa! Ali Mi možemo živeti zauvek, u
čistom, iskrenom, prečišćenom Elektrosvetu –
– Dođavola, tako mi i treba kad imam Devicu za sina. ...

NEKE KARAKTERISTIKE IMIPOLEKSA G

Imipoleks G je prva plastika koja je uistinu erektilna. Uz

odgovarajuće stimuluse, lanci razvijaju poprečne veze, od kojih
molekul postaje čvrst i od kojih se povećava međumolekularna
privlačnost, tako da ovaj Posebni Polimer dobrano prevazilazi poznate
fazne dijagrame, od mlitave gumene amorfnosti do neverovatne
savršene teselacije, čvrstoće, odlične prozirnosti, visoke otpornosti na
temperaturu, vremenske uslove, vakuum, bilo koju vrstu šoka (polako
sija u Praznini. Srebrni i crn. Zakrivljeni odrazi zvezda teku preko
njega, celom dužinom naniže, ukrug po meridijanima preciznim poput
meridijana akupunkture. Šta su drugo zvezde do tačke u telu Boga u
koje umećemo isceljujuće igle našeg straha i čežnje? Sene kostiju i
kanala tog stvorenja – što cure, ranjene, belo osvetljene – mešaju se s
njegovim sopstvenim. Ono je ispreplitano s kostima i kanalima, njegov
sopstveni oblik zavisi od odvijanja procesa Podizanja Plastike: gde će
proces biti brz a gde spor, gde bolan a gde će ići glatko i lagano... da li
će područja razmeniti karakteristike tvrdoće i sjaja, da li će određenim
područjima biti dozvoljeno da teku preko površine kako bi prelezak bio
tek milovanje, gde umetnuti iznenadne nepravilnosti – udarce, izvijanja
– među ove milujuće momente).
Očigledno, stimulus bi morao biti elektronski. Alternative za
signaliziranje ka plastičnoj površini bile su ograničene:
(a) Tanki splet žica, što čini prilično zgusnuti koordinatni sistem
nad Imipolektičkom Površinom, zahvaljujući kojem se erektilne i druge
komande mogu slati u tačno određeno područje, recimo reda veličine U
crn2,
(b) Sistem skeniranja zraka – ili nekoliko sistema – koji su analogni
dobro poznatom video-elektronskom toku, moduliranom pomoću
rešetki i vibracijskih ploča po potrebi smeštenih na Površinu (pa čak i
ispod spoljašnjeg sloja Imipoleksa, dole na međusklopu sa Onim što
leži neposredno ispod: sa Onim što je bilo umetnuto ili Onim što je
samo sebi stvorilo kožu od Imipoleksa G, u zavisnosti od toga koju jeres
prihvatate. Ne moramo se ovde zadržavati na Primarnom Problemu,
odnosno na tome što sve ispod plastičnog filma naposletku ipak leži u
Domenu Neizvesnosti, osim kako bismo naglasili studentima
početnicima koji možda naginju Schwarmerei, da izrazi koji se odnose
na Subimipoleksnost kao što su „Jezgro” i „Središte Unutrašnje
Energije” nisu, izvan teorije, nimalo realniji od izraza kao što su
„Supersonično Područje” ili „Centar Gravitacije” u drugim granama
Nauke).
(c) Alternativno, projekcija elektronske „slike” na Površinu,
analogna pokretnoj slici. Ovo bi zahtevalo najmanje tri projektora, a
možda i više. Njihov tačan broj je određen drugim redom neizvesnosti:
takozvanom Otjijumbuovim Odnosom Neodredljivosti („Verovatni
funkcionalni poremećaj γR koji rezultuje iz fizičke modifikacije ϕR (x,
y, z) direktno je proporcionalan većoj snazi p subimipolektičkog
poremećaja γB, pri čemu p nije nužno ceo broj, empirijski
determinisan”), pri čemu R označava Rakete, a B Blicera.

□ □ □ □ □ □ □

U međuvremenu, Čičerin je smatrao neophodnim da napusti svoje

štrokavo mesto za osmatranje argentinskih anarhista. Policija, odnosno
Nikolaj Ripov iz Komesarijata za obaveštajne aktivnosti, nalazi se u
gradu i sve im je bliža. Verni Džabajev, preplašen ili zgađen, otišao je
preko te močvare pune brusnica da pije sa dve lokalne propalice, i
možda se nikada neće vratiti. Glasine vele da ovih dana privlači pažnju
svuda po Zoni u ukradenoj uniformi američkih Specijalnih Snaga,
izdajući se za Frenka Sinatru. Dođe u grad, pronađe kafanu i počne da
peva ispred nje, na pločniku, i uskoro se skupi gomila, mlađane lepotice
za koje kazna iznosi po 65 dolara 570 i što vrede svakog penija, padaju
kao pogođene epileptičnim napadom u samopregorne hrpe pletiva sa
mustrom, falti od rejona i božićnih aplikacija. Deluje. Uvek može da
izvuče besplatno vino, ogromne količine vina, da kotrlja vinsku i pivsku
burad u bučnoj seoskoj procesiji kroz peskovite ulice, gde god da se Tri
Pijanca zadese. Nikome nikada ne padne na pamet da pita šta Frenk
Sinatra radi sa ovim oronulim ispičuturama. Niko ni za trenutak ne
posumnja da to nije Sinatra. Gradski šmekeri obično za drugu dvojicu
misle da su komični dvojac.
Dok plemići plaču u noćnim okovima, vlastela peva. Užasna
politika Grala njih ne dotiče. Pesma je čarobni plašt.
Čičerin shvata da je sada konačno sam. Šta god da treba da ga
zadesi, zadesiće ga samog.
Smatra obavezom da stalno bude u pokretu, premda nema mesta na
koje bi trebalo da ode. Sada ga, prekasno, stiže sećanje na Vimpea,
davnašnjeg čoveka za vezu „IG Farbena”. Prikačilo mu se i ne napušta
ga. Čičerin se nadao da će pronaći nekog psa. Pas bi bio idealan,
savršena iskrenost da naspram nje kalibriše sopstvenu, iz dana u dan,
do samog kraja. Bilo bi dobro imati psa uz sebe. No možda je sledeća
najbolja stvar albatros koji ne nosi nikakvu kletvu: prijatna uspomena.

570 Prema priči koju je Persi Knaut napisao za časopis Lajf 1945. godine, američka

vojska je, kako bi sprečila intimiziranje američkih vojnika i nemačkih žena, uvela
kaznu od 65 dolara po prekršaju.
 Mladi Čičerin je bio taj koji je pomenuo politične narkotike. Opijate
za narod.
Vimpe mu se osmehnuo. Starim, starim osmehom koji bi zaledio
čak i živu vatru u središtu Zemlje. „Marksistička dijalektika? To nije
opijat, a?”
„To je protivotrov.”
„Ne.” Ovo može da znači svašta. Trgovac lekovima možda zna sve
što će se ikada dogoditi Čičerinu, a da je odlučio da nema svrhe da mu
kaže – ili da, ponukan trenutačnim kapricom, sve izruči pred tu mladu
budalu.
„Osnovni problem”, počinje on, „oduvek je bio kako naterati druge
ljude da umru za tebe. Šta je to što ljudima vredi toliko da će se odreći
sopstvenog života? U tome leži prednost religije, već vekovima.
Religija se uvek odnosila na smrt. Koristila se ne toliko kao opijat
koliko kao tehnika – terala je ljude da ginu za jedan određeni sistem
verovanja o smrti. Izopačeno, natürlich, ali ko si ti da sudiš? Bila je to
dobra priča, dok je delovala. No otkad je postalo nemoguće umreti
zarad smrti, dobili smo svetovnu verziju – tvoju. Umrite da biste
pomogli Istoriji da dostigne svoj predodređeni oblik. Umrite znajući da
će vaš čin taj dostojni cilj za nijansu približiti. Revolucionarno
samoubistvo, u redu. Ali gle: ako Istorijske promene jesu neizbežne,
zašto ne ne umremo? Vaslave? Ako će se to svakako desiti, kakve ima
veze?”
„Ali ti nikada nisi bio u prilici da odabereš, zar ne.”
„Ako ikada budem, možeš biti siguran
„Ne znaš to. Ne znaš, sve dok se ne nađeš u toj situaciji, Vimpe. Ne
možeš da znaš.”
„To ne zvuči naročito dijalektično.”
„Ne znam šta je to.”
„Dakle, sve do trenutka odluke”, Vimpe je radoznao ali oprezan,
„čovek i dalje može biti savršeno čist...”
„Može biti bilo šta. Ja ne marim. Ali stvaranje tek u trenucima
donošenja odluke. Vreme između nije bitno.”
„Stvaran za marksiste.”
„Ne. Stvaran za sebe.”
Vimpe je sumnjičav.
 „Bio sam tamo. Ti nisi.”
Šš, šš. Špric, igla broj 26. Krv je uzavrela u tom hotelskom
apartmanu od mahagonija. Nastavljati s ovom raspravom, ili brinuti
zbog nje, značilo bi pretvoriti se u neprijatelje na rečima, a nijedan od
njih dvojice to zapravo ne želi. Jedan od načina da se problem zaobiđe
nudi „oneirin teofosfat”. (Čičerin: „Misliš tiofosfat, zar ne?” Misli
ukazuje na prisustvo sumpora. ... Vimpe: „Mislim teofosfat, Vaslave”,
koji ukazuje na Prisustvo Boga.) Ubrizgavaju ga: Vimpe uznemireno
posmatra slavinu, setivši se Čajkovskog, salmonele, brzog spleta
zviždljivih melodija iz Pathétique 571. No Čičerin posmatra samo iglu,
njenu nemačku preciznost, njen fini čelik. Uskoro će upoznati krug
stanica za prvu pomoć i poljskih bolnica, koji je dobar za posleratnu
nostalgiju koliko i krug mirnodopskih banja – vojni lekari i zubari
ubacivaće i ukucavati čelik u njegovo izmučeno telo da bi mogao da
preživi, i vaditi ono što je u njega na silu ušlo pomoću
elektromagnetnog uređaja kupljenog između dva rata od Šumana u
Dizeldorfu, uz pomoć sijalice i podesivog reflektora, dvoosovinskih
ručica i celog kompleta magnetnih šipki čudnog oblika, komada gvožđa
koji će modifikovati oblik magnetnog polja... ali tamo u Rusiji, te noći
sa Vimpeom, to je bio njegov prvi put – njegova inicijacija u telesnost
čelika... nije postojao način da se to odvoji od teofosfata, da se sudovi
od čelika razdvoje od bezbožnog sumanutog naleta. ...
Petnaest minuta njih dvojica trče i vrište svuda po apartmanu,
teturajući se u krugovima, poravnati sa dijagonalama prostorija. Postoji
u proslavljenom molekulu Lasla Jamfa izvesni dodatak, takozvano
„Pekarovo svojstvo”, koje se javlja u određenom osakaćenom
indolskom prstenu, koji je, složili su se kasnije Oneiristi, kako iz redova
nauke tako i iz redova struke, odgovoran za halucinacije koje su
svojstvene samo ovoj drogi. Nisu to isključivo audio-vizuelne
halucinacije, one zahvataju sva čula jednako. I ponavljaju se. Izvesne
teme, „proročki arhetipovi” (kako ih je nazvao Džolifoks iz
Kembridžke škole), iznova i iznova će pronalaziti određene pojedince,
uz doslednost koja je laboratorijski dokazana (videti Vob i Vouton,
„Distribucija proročkih arhetipova među univerzitetskim studentima
srednje klase”, Dž. Oneir. Farm., XXIII, str. 406-453). Budući da
postoje analogije sa životom duhova, ovaj fenomen ponavljanja je u
žargonu poznat kao „zaposedanje”. Dok druge vrste halucinacija imaju

571Pathétique (fr.) – Simfonija br. 6, op. 74, poslednje delo Petra Iljiča Čajkovskog,
poznata pod nazivom Patetična.
tendenciju da protiču, povezane dubinskim vezama koje nisu shvatljive
običnom ovisniku, ova oneirinska zaposedanja ispoljavaju znake jasnog
narativnog kontinuiteta koliko i, recimo, prosečni članak u Riders
dajdžestu. Često su toliko obične, toliko konvencionalne
– Džič ih naziva „najdosadnijim halucinacijama u
psihofarmakologiji”
– da se prepoznaju kao zaposedanja isključivo zahvaljujući
radikalnom premda smislenom kršenju verovatnoće: prisustvu mrtvih,
putovanjima istom putanjom i istim prevoznim sredstvom pri čemu će
jedna osoba krenuti kasnije ali će stići pre druge, štampanim
dijagramom koji nikakva količina svetlosti ne može učiniti čitljivim. ...
Kad shvati da je zaposednut, subjekat istog trenutka ulazi u „fazu dva”
koja je, premda varira po intenzitetu od subjekta do subjekta, uvek
neprijatna: često će neophodna biti sedacija (0,6 mg atropina subkut.),
premda je „oneirin” klasifikovan kao sredstvo za smirenje CNS-a.
U vezi sa paranojom često primećenom pod uticajem leka nema
ničeg izuzetnog. Kao i druge vrste paranoje, sastoji se od nastupa,
vrhunca, otkrića da je sve povezano, sve što postoji na ovom Svetu,
sekundarnog prosvetljenja – nije još sve stopljeno u Jedno, ali je barem
povezano, što je možda putanja Unutra za one poput Čičerina koje drže
na rubu. ...

ČIČERINOVA ZAPOSEDNUTOST

Što se tiče toga da li je taj čovek Nikolaj Ripov: jeste stigao onako
kako je Ripov trebalo da stigne: ozbiljno i neizbežno. Želi da razgovara,
samo da razgovara. No nekako, dok napreduju ka unutrašnjim
hodnicima zbrke reči, iznova i iznova na prevaru tera Čičerina da
izgovara jeresi, da sam sebe osuđuje.
„Ja sam ovde da vam pomognem da jasno vidite. Ako imate dvojke,
trebalo bi da ih pretresemo, iskreno, kao čovek sa čovekom. Nema
odmazde. Dođavola, zar mislite da ja nisam gajio sumnje? Čak ih je i
Staljin imao. Svi smo ih imali.”
„Ne, u redu je. Nije u pitanju ništa s čime ne bih umeo da izađem
na kraj.”
„Ali ne izlazite na kraj, inače me ne bi poslali ovamo. Zar mislite
da ne znaju kad je neko do koga im je stalo u nevolji?”
 Čičerin ne želi da pita. Bori se protiv toga svom snagom mišića svog
kavez-srca. Bol srčane neuroze pulsira mu kroz levu ruku. No ipak pita,
osećajući kako mu se disanje za nijansu menja: „Da li je trebalo da
umrem?”
„Kad, Vaslave?”
„U Ratu.”
„Oh, Vaslave.”
„Želeli ste da čujete šta me muči.”
„Ali zar ne vidite kako će se njima to činiti? Hajde, iznesimo sve to
na čistac. Izgubili smo dvadeset miliona duša, Vaslave. Nije to optužba
koju možete olako da iznesete. Tražiće dokaze. Čak bi vam i život
mogao biti u opasnosti
„Nikoga ja ne optužujem... molim vas nemojte... Samo želim da
znam da li bi trebalo da umrem za njih.”
„Niko ne želi da vi umrete.” Umirujuće. „Zašto to mislite?”
I tako je to strpljivi izaslanik izvukao iz njega, cmizdravog, očajnog,
u bujici reči – paranoidne sumnje, grozomorne strahove, što ga
prokazuju, što prave oko njega kapsulu koja će ga zanavek izopštiti iz
zajednice. ...
„No, to je sama srž Istorije”, blagi glas priča u sutonu, budući da se
nijedan od njih dvojice nije podigao da upali lampu. „Samo središte.
Kako bi sve što ste spoznali, sve što ste videli i sve što vas je dotaklo,
moglo biti zasnovano na laži?”
„Ali život posle smrti...”
„Ne postoji život posle smrti.”
Čičerin želi da kaže da je morao da se pomuči da bi poverovao u
svoju smrtnost. Kao što se njegovo telo mučilo da prihvati čelik. Da
potisne sve svoje nade, da se mukom probije do te najgorče od svih
sloboda. Tek nedavno je utehu počeo da traži u dijalektičkom plesu sile,
kontraste, sudara, i novog poretka – tek kad je došao Rat i kad se Smrt
pojavila u drugom uglu ringa, kad ju je Čičerin po prvi put ugledao
nakon silnih godina treninga: višu, lepše izvajanih mišića, s manje
nepotrebnih pokreta no što je ikada očekivao – tek u ringu, osećajući
užasnu hladnoću koju je svaki udarac nosio sa sobom, tek tada se
okrenuo Teoriji istorije – od svih bednih, slabih uteha – da pokuša da
pronađe neki smisao.
„Amerikanci kažu: ‘U vojničkim zaklonima nema ateista.’ Nikada
vi niste bili čovek od vere, Vaslave. Preobratili ste se na samrtnoj
postelji, iz straha.”
„Da li zbog toga sada želite da me vidite mrtvog?”
„Ne mrtvog. Kao mrtvi niste od neke naročite koristi.” Ušla su još
dvojica agenata u sivomaslinastim uniformama i sada stoje i gledaju u
Čičerina. Lica su im obična, ni po čemu izuzetna. Naposletku, ovo je
oneirinska zaposednutost. Blaga, obična. Jedino što odaje njenu
nestvarnost je –
Radikalno-ali-smisleno-kršenje-stvarnosti –
Sva trojica muškaraca mu se sada osmehuju. Nema nikakvog
kršenja.
To je vrisak, ali se javlja kao urlik. On skače na Ripova, gotovo da
uspeva da ga obori udarcem pesnice, no ostali, mnogo bržih refleksa
nego što je računao, stvorili su mu se svaki sa po jednog boka, da ga
zadrže. Ne može da veruje da su toliko snažni. Kroz nerve kuka i dupeta
oseti kako mu izvlače „nagan” iz futrole, i oseća kako mu se kita izvlači
iz neke devojke, Nemice, koje sada ne može da se seti, onog poslednjeg
slatkovinskog jutra kad ju je video, u poslednjem toplom krevetu,
poslednjeg ranojutarnjeg odlaska. ...
„Vi ste dete, Vaslave. Samo se pretvarate da razumete ideje koje
zapravo ne možete da shvatite. Moramo sve da vam uprostimo.”
U Centralnoj Aziji su mu pričali o ulogama muslimanskih anđela.
Jedan ima zadatak da ispita nedavno preminule. Nakon što ode i
poslednji ožalošćeni, anđeli prilaze grobu i ispituju umrlog o njegovoj
veri. ...
Sada je tu još neko, na samom rubu prostorije. Ona je Čičerinovih
godina i nosi uniformu. Njene oči Čičerinu ništa ne žele da otkriju.
Samo posmatra. Ne čuje se nikakva muzika, ne odlazi se ni na kakva
letnja putovanja... ne vidi se nikakav konj naspram stepe pri poslednjoj
dnevnoj svetlosti. ...
Ne prepoznaje je. Mada to i nije važno. Barem ne kad su stvari na
ovom stupnju. Ali to je Galina, vratila se u gradove, ipak je napustila
tišinu, ponovo stupila u gusto ispreplitana polja Sveta, što sijaju, što se
protežu bezbedna i uvek dovoljno blizu, uvek opipljiva. ...
„Zašto ste lovili svog crnog brata?” Ripov uspeva da učini da ovo
pitanje zvuči uljudno.
Oh. Baš lepo što pitaš, Ripov. Zašto li sam? „Kad je sve to počelo...
davno – isprva... mislio sam da sam kažnjen. Preskočen. Krivio sam
njega.”
„A sada?”
„Ne znam.”
„Zašto ste mislili da je on vaša meta?”
„Čija bi meta bio?”
„Vaslave. Zar se nikada nećete izdići iznad toga?. To su stari
varvarizmu Krvne veze, lična osveta. Mislite da vam je sve to
namešteno, spremljeno za vas, da vam olakša male, beznačajne žudnje.”
U redu. U redu. „Da. Verovatno. I šta s tim?”
„On nije vaša meta. Drugi ga žele.”
„Znači da ste me puštali da
„Do sada. Da.”
Džabajev vam je mogao reći. Taj prokleti Azijat je pre svega i posle
svega vojnik. On je znao. Vojnici. Prokleti vojnički mentalitet. Ti
obaviš sav posao, a onda dođu oni, da sve to završe, da im pripadne sva
slava.
„Oduzimate mi ga.”
„Možete ići kući.”
Čičerin je posmatrao onu drugu dvojicu. Sada vidi da nose američke
uniforme i da verovatno nisu razumeli ni reč od svega ovoga. Pruža
pred sebe ruke u kojima nema ničega, svoje suncem opaljene zglobove,
da mu poslednji put stave čelik. Okrećući se da pođe, Ripov deluje
iznenađeno. „Oh. Ne, ne. Imate trideset dana dopušta za preživele.
Preživeli ste, Vaslave. Javićete se u TsAGI kad se vratite u Moskvu, i
to je sve. Dobićete drugi zadatak. Vodićemo nemačko osoblje u
pustinju. U Centralnu Aziju. Pretpostavljam da će im tamo biti potreban
neko ko dobro poznaje taj kraj.”
Čičerin shvata da u njegovoj dijalektici, u odvijanju njegovog
sopstvenog života, povratak u Centralnu Aziju znači, u operativnom
smislu, umiranje.
Otišli su. Ženino čelično lice se, ni u poslednjem trenutku, nije
okrenulo. Ostao je sam u opustošenoj sobi, u kojoj su porodične
plastične četkice za zube i dalje u svojim držačima na zidu, otopljene,
oklembešene u vidu vitica raznih boja, dlačica što upiru prstom u svako
crno okno, svaki crni ugao, svaki čađavi prozor.
 □ □ □ □ □ □ □

Najjdraža nacija od svih je ona koja neće nadživeti

tebe i mene, obično kretanje na milost smrti i vremenu:
ad hoc avantura.
– Rezolucije Savetovanja u „Odvratnom odojčetu”

S ever? Koji je to tragalac ikada upućen na sever? Ono za čim bi trebalo

da tragaš nalazi se na jugu – ti crni urođenici, je li tako? Kad tragate za
opasnošću i hrabrošću, šalju vas na zapad, kad tragate za vizijama, na
istok. Ali šta je na severu?
Putanja bega Anubisa.
Kirgiska svetlost.
Zemlja smrti naroda Herero.
Zastavnik Morituri, Kerol Eventir, Tomas Gvenhidvi i Rodžer
Meksiko sede za stolom na terasi od crvene opeke u „Der Grob
Saugling”, krčmi na obodu malog plavog holštajnskog jezera. Voda
svetluca na suncu. Krovovi su crveni, tornjevi beli. Sve je minijaturno,
uredno, blago pastoralno, skopčano sa dolaskom i prolaskom godišnjih
doba. Drvene ukrštene letve u kontrastnoj boji na zatvorenim vratima.
Nastupanje jeseni. Krava veli muu. Mlekarica prdnu o vedro za mleko,
koje tek čujno odjeknu, a guske gaču ili šište. Četvorica izaslanika piju
razvodnjeni „mozel” i razgovaraju o mandalama.
Raketa je ispaljivana ka jugu, zapadu, istoku. Ali ne i ka severu –
barem ne za sada. Kad je ispaljivana ka jugu, ka Antverpenu, kurs je
iznosio oko 173°. Ka istoku, za vreme probi u Penemindeu, 072°. Kad
je ispaljivana ka zapadu, na London, oko 260°. Ako se računa pomoću
paralelnih lenjira, nedostajući (ili, ako želite, „rezultujući”) ugao iznosi
negde oko 354°. Ovo bi bilo ispaljivanje na osnovu svih ostalih,
utvarnoispaljivanje koje se, po logici mandala, ili desilo, u najvećoj
tajnosti, ili će se desiti.
Stoga učesnici trenutnog Savetovanja u „Odvratnom odojčetu”, što
je naziv pod kojim će ovaj događaj biti poznat, sede oko geografske
karte sa svojim instrumentima, cigaretama i nagađanjima. Ne
podsmevajte se. Ovo je jedan od velikih deduktivnih trenutaka
posleratnih obaveštajnih aktivnosti. Meksiko računa na sistem
opterećenja kako bi dužine vektora bile proporcionalne stvarnom broju
ispaljivanja duž svakog od njih. Tomas Gvenhidvi, večno osetljiv na
događaje u geografskom prostoru, želi da se u obzir uzmu i ispaljivanja
iz Blizne iz 1944. (takođe ka istoku), što bi strelicu povuklo ka severu
dalje od 354° – i još bliže istinskom severu ako se uključe i ispaljivanja
na London i Norič iz Valherena i Stavorena.
Dokazi i intuicija – a možda i tragovi užasnog straha što leži u nama,
u svakom od nas, koji se ne može civilizovati – pokazuju na 000°: pravi
Sever. Ima li boljeg smera za ispaljivanje rakete 00000?
Problem je u sledećem: kakva je vajda od kursa, pa čak i mitsko
simetričnog kursa, ako se ne zna odakle je Raketa uopšte bila ispaljena?
Imate oštricu žileta, dugačku 280 kilometara, što se proteže od istoka
ka zapadu preko izranavljenog lica Zone, beskrajno se proteže,
neumorna, podrhtavajući, svetlucajući, nepodnošljiva, što se nikad ne
zaustavlja. ...
E pa, Pod Znakom Odvratnog Odojčeta. Njiše se, u punom koloru,
slika ogavno debele balave bebe. U jednoj pudingastoj pesnici
Odvratno Odojče stiska kolenicu sa koje se sve cedi (izvinjavamo se,
svinje, ništa lično), dok drugom poseže za ljudskom Majčinom
Bradavicom što se na slici pojavljuje sa leve strane, netremice gleda u
sisu što se približava, usta su mu otvorena – gleda radosno, zubi su mu
oštri i spremni, koprena što vrišti HRANAmljacmljacdažvakmmm
navlači mu se na oči. Der Grob Säugling, dvadeset i treća karta Velike
arkane Zone. ...
Rodžer voli da misli kako je to fotografija Džeremija kad je bio
mali. Džeremi, koji Sve Zna, oprostio je Džesiki to što je neko vreme
provela sa Rodžerom. I sam je imao izlet ili dva, i može da razume, on
je liberalnog uma, Rat je, naposletku, uklonio izvesne barijere, mogli
biste reći viktorijanizme (što je bajka koju vam pričaju iste one
šaljivdžije koje su izumele čuvenu Kabanicu od polivinil-hlorida)... i
šta je ovo, Rodžere, on to pokušava da te impresionira? kapci mu se
podižu u visoke lukove prijateljskog izgleda dok se naginje napred (no
sitniji je od Rodžera)držeći čašu, pućkajući najneukusniju Lulu koju je
Rodžer ikada video, čašica lule je kopija glave Vinstona Čerčila
načinjena od korena divlje ruže, nijedan detalj ne nedostaje, čak ima i
cigaru u ustima sa malom rupom prosvrdlanom kroz nju kako bi deo
dima mogao zapravo da se izvija iz nje... nalaze se u pabu za pripadnike
oružanih snaga u Kukshafenu, na mestu koje je nekada bilo mornarički
otpad, te sad usamljeni vojnici sede i piju među svim tim pomorskim
kršem, i nisu svi na istom nivou kao u običnom kafeu na otvorenom,
ne, neki su gore na nakrivljenim brodskim prolazima, ili se klate na
bocmanskim stolicama, na izvidničkim korpama, sede i piju crno pivo
među lancima, koturačama, oplatama, okovima od crnog gvožđa. Noć
je. Izneli su svetiljke na stolove. Blagi mali noćni talasi tiho udaraju o
kamenčiće. Zakasnele vodene ptice kriće nad jezerom.
„Ali hoće li ikada nas pogoditi, Džeremi, tebe i mene, to j’
pitanje...” Meksiko izgovara ove svoje zagonetne rečenice – često, kao
danas u Klubu, na ručku, krajnje neprijatno – otkako se pojavio.
„Ovaj, hoće li me šta ikada pogoditi, stari moj?” Govori „stari moj”
čitav dan.
„Nisi li – ikada osetio kako nešt’ pokušava da t’ ščepa, Džeremi?”
„Da me ščepa.” Pijan je. Lud je. Sasvim je izvesno da ne smem da
ga pustim ni da se približi Džesiki ti matematičari su kao oboisti to im
utiče na mozak ili tako nešto. ...
Aha, ali, jednom mesečno, Džeremi, čak i Džeremi, sanja: o
kockarskom dugu... različiti Uterivači se pojavljuju... ne može da se seti
duga, protivnika od kojeg je izgubio, pa čak ni igre. Oseća da iza tih
izaslanika stoji neka velika organizacija. Njene su pretnje uvek
nedorečene, uvek je Džeremiju ostavljeno da ih dovrši... svaki put
užasan strah nadire kroz pukotinu, jezivo jasan strah. ...
Dobro, dobro. Drugi pouzdani test kalibracije je već krišom
primenjen na Džeremija – na unapred dogovorenom mestu u parku dva
nezaposlena klovna iskaču u belo ofarbanih lica i u radničkim
kombinezonima, i počinju jedan drugog da šibaju ogromnim (sedam ili
osam stopa dugačkim) penisima od penaste gume, vešto izrađenih
detalja, prirodne boje. Ispostavilo se da su ovi klovnovski falusi bili
odlična investicija. Rodžer i mornar Bodin (kad je u gradu) nadmašili
su predstave ENSA-e. Dobar je to izvor sitnine – gomila se okuplja na
obodima ovih severnih nemačkih sela da posmatra dva komedijaša kako
se šibaju.
Ambari, uglavnom prazni, tu i tamo proviruju iznad krovova,
pružajući svoje drvene krake nalik vešalima naspram poslepodnevnog
neba. Vojnici, civili, i deca. Mnogo je smeha.
Izgleda da ljude možete podsetiti na Titane i očeve, pa da se smeju.
Nije smešno kao bacanje pite u lice, ali je barem jednako nepatvoreno.
Da, ogromne gumene kite će ostati deo arsenala. ...
 Džesika je – kose znatno kraće, tamnijih usana drugačijeg oblika,
upadljivijeg ruža, dok joj pisaća mašina formira falangu slova između
njih – rekla sledeće: „Venčaćemo se. Svojski pokušavamo da dobijemo
bebu.”
Odjednom ništa ne stoji, osim njegovog dupeta, između Rodžera i
Gravitacije. „Nije važno. Rodi njegovo dete. Ja ću vas oboje voleti –
samo pođi sa mnom Džes molim te... Potrebna si mi. ...”
Ona podiže crvenu ručicu na uređaju za internu komunikaciju.
Negde daleko začulo se zujanje. „Obezbeđenje.” Glas joj je krajnje
oštar, reč i dalje odjekuje u vazduhu dok kroz vrata kvonset kancelarije
sa mirisom plimnih sprudova ulaze panduri, smrknutog izgleda.
Obezbeđenje. Njena čarobna reč, njene čini protiv demona.
„Džes dođavola, hoće li on to zaplakati? oseća kako mu nadolazi
kao orgazam –
Ko ga to spasava (ili mu prekida orgazam)? E pa, Džeremi lično.
Stari Biver se pojavljuje i daje znak rukom pandurima da se sklone, ovi
nabusito odlaze, vraćaju se, opasno se kezeći, masturbiranju u stripove
pod naslovom Zločin se ne isplati, sanjivom gledanju u pinap postere
Dž. Edgara Huvera u stražarnici, ili čime god da se već bave, a
romantični trougao se odjednom sprema da zajedno ruča, u Klubu. Da
ručaju zajedno? Je li ovo Noel Kauard ili neko slično sranje? Džesiku
u poslednjem trenutku svladava neki izmišljeni ženski sindrom koji
obojica muškaraca tumače kao jutarnju mučninu – Rodžer misli kako
će ona uraditi najpakosniju stvar koje može da se seti, dok Džeremi u
tome vidi malu privatnu ljubavnu šifru. I tako momci ostaju sami, da
žustro razgovaraju o Operaciji „Povratno paljenje”, što je britanski
program sklapanja raketa A4 s ciljem ispaljivanja na Severno more. O
čemu bi drugom pričali?
„Zašto?”, pita Rodžer neprekidno, pokušavajući da iznervira
Džeremija. „Zašto želite da ih sklopite i da ih lansirate?”
„Dokopali smo ih se, zar ne? Šta čovek da radi sa raketom?”
„Ali zašto?”
„Zašto? Prokletstvo, da vidimo, razume se. Džesika mi je rekla da
si ti – ovaj – momak za matematiku?”
„Sigma, puta P sa s-kroz-sigma, jednako je jedan kroz kvadratni
koren iz dva pi, puta e na minus s na kvadrat kroz dva sigma na
kvadrat.” 572
„Blagi Bože.” Smeje se, na brzinu se obazire po prostoriji.
„To je stara izreka među mojim ljudima.”
Džeremi zna kako da se nosi s ovim. Rodžer je pozvan na večeru,
na intimnu neformalnu zabavu u domu Stefana Utgardalokija 573,
nekadašnjeg člana uprave fabrike „Krup” ovde u Kukshafenu.
„Slobodno povedi pratnju, razume se”, melje prilježni Biver, „ima ovde
mnogo privlačnih devojaka iz NAAFI-ja, neće ti biti teško da –”
„Neformalno znači dnevno odelo, je li?”, prekida ga Rodžer. Baš
šteta, jer ga on nema. Izgledi da ga večeras zgrabe su dobri. Zabava koja
uključuje (a) osobu iz Operacije „Povratno paljenje”, (b) direktora
„Krupa”, nužno mora uključiti i (c) barem jedno uho što prati
govorkanja iz poslovnog sveta koje je čulo za Incident sa uriniranjem u
kancelariji Klajva Mosmuna. Da samo Rodžer zna šta Biver i njegovi
prijatelji zapravo imaju na umu!
Ali zaista vodi pratnju sa sobom: mornara Bodina, koji je uspeo da
mu iz Zone Panamskog kanala (gde ih radnici na prevodnici nose kao
uniforme, u zapanjujućim tropsko-papagajskim kombinacijama žute,
zelene, lavande, cinobercrvene) donesu žut odelo neverovatnih
proporcija – špicasti reveri moraju biti ojačani šipkama od vešalice za
odeću jer se pružaju toliko daleko u odnosu na ostatak odela – ispod
svoje purpurno-sa-purpurnim satenske košulje taj gizdavi mornar
zapravo nosi korset, što mu steže struk do obima od vilinska četrdeset i
dva inča kako bi omogućio dramatično prianjanje sakoa, koji potom
pada Bodinu do kolena petostruko razrezan sa metrima falti u stilu kilta
koje mu se neometano pružaju i straga, preko dupeta. Pantalone su mu
kaišem skupljene pod pazusima i stegnute na otprilike deset inča, te
mora da se posluži skrivenim rajsferšlusima kako bi proturio stopala
kroz njih. Čitavo odelo je plavo, ne plavo kao odela, ne – zaista
PLAVO: plavo kao farba. Gde god da ode, odmah ga primete. Na
okupljanjima privlači periferni vid, što pristojno ćaskanje čini
nemogućim. To je odelo koje vas tera ili da razmišljate o osnovnim
stvarima, kao što je njegova boja, ili da se osećate površno. Subverzivni
odevni predmet, nema sumnje.
„Samo ti i ja, ortak?” veli Bodin. „Nije li to malo previše

572Jednačina za normalnu (Gausovu) raspodelu, koja daje zvonastu krivu.

573Utgardaloki, Utgarda-Loki – u nordijskoj mitologiji, vladar zamka Utgarda, div i
personifikacija zla.
riskantno?”
„Čuj”, kikoće se Rodžer nezdravo na misao koja mu je upravo pala
na pamet, „ne možemo čak ni da ponesemo one velike gumene kite.
Večeras ćemo morati da se poslužimo sopstvenim umovima!”
„Da te pitam, da pošaljem ja motocikl do Pucija, da nam okupim
jedan odred gorila, i –”
„Znaš šta? Izgubio si smisao za avanturu. Aha. Nisi ti bio takav,
znaš.”
„Čuj, stari druže”, ovo izgovara Mornaričkim Dijalektom: druuže,
„hajde, druuže. Zamisli da si na mom mestu.”
„Možda i bih, da ti cipele nisu... te... nijanse žute
„Ja sam samo jedan skroman momak”, crnomanjasti morski
prašinar češe prepone šiljastim prstom u potrazi za picajzlom što mu je
umakla, mreškajući falte što se nadimaju i tkaninu pantalona, „tek
pegavi klinac iz Albert Lija, u Minesoti, što se obreo ovde na Putu 69
gde se po celu noć neograničeno jurca, koji samo pokušava da se snađe
ovde u Zoni, ona vrsta pegavog klinca koji je provukao pribadaču kroz
pampur da bi napravio kristalni detektor i do kasno u noć slušao glasove
od jedne do druge obale pre nego što mi je bilo deset i nijedan od njih
nikada nije preporučio petljanje u te ratove bandi, druuže. Budi srećan
što si još uvek tako prokleto naivan, Rodž, čekaj da prvi put vidiš nekog
od tih evropskih gangstera kako napadaju, vole da ciljaju na tri mesta:
u glavu, stomak i srce. Kapiraš to sa stomakom? Ovde stomak nije
nekakav drugorazredni organ, ortak, i to je nešto što valja imati na
umu.”
„Bodine, nisi li ti dezertirao? To znači smrtnu kaznu, zar ne?”
„Dođavola, to mogu da sredim. Ali ja sam samo točkić u svemu
tome. Nemoj da misliš da ja sve znam. Znam samo svoj zanat. Mogu ti
pokazati kako da ispereš koku i odrediš joj sastav, mogu da opipam
dragulj i da ti na osnovu temperature kažem da li je lažnjak – lažnjak
neće primiti toliko toplote od tvog tela, staklo je vampir iz nužde’, to ti
je izreka starih trgovaca, i-i mogu da prepoznam lažni novac lako kao
što vidim slovo E na očnom pregledu, moje je vizualno pamćenje jedno
od najboljih u Zoni I tako ga Rodžer odvlači, dok drži monolog, u svom
žut odelu, do krupovske zabave.
Čim su ušli, prvo što je Bodin primetio jeste gudački kvartet koji te
večeri svira. Druga violina je, kako se ispostavilo, Gustav Šlabone, česti
nedobrodošli drogeraški sudrug Zaurea Bumera, „Kapetan Horor”,
kako ga od milja, ali ne netačno, zovu u „Der Placu” – dok violu svira
Gustavov saradnik na zadatku bacanja u suicidalnu depresiju svih u
krugu od sto metara gde god da svrate (ko to kuca i cereka se pred vašim
vratima, Frede i Filis?), Andre Omnopon, sa paperjastim rilkeovskim
brkovima i tetovažom Gice Prasića na stomaku (koja je u poslednje
vreme „u fazonu”: čak i u Zoni Unutrašnjosti američke devojke misle
da je božanstvena). Gustav i Andre su večeras Unutrašnji Glasovi. Što
je posebno čudno jer se na programu nalazi jedan potisnuti kvartet iz
Hajdnovog Opusa 76, takozvani „Kažu” Kvartet u ges-molu, koji je ime
dobio po stavu Largo, cantabile e mesto574 u kojem su unutrašnji
glasovi ti koji sviraju kazue umesto svojih instrumenata, što stvara
probleme u pogledu dinamike, jedinstvene u literaturi, za violončelo i
prvu violinu. „Zapravo morate da na nekim mestima prelazite od
spiccato 575 do détaché 576„, Bodin žustro zapričava nekakvu Suprugu
Poslovnjaka dok idu na drugu stranu prostorije, ka švedskom stolu
krcatom predjelima od jastoga i sendvičima od kopuna 577 – „manje se
služite gudalom, podižete ga više, razumete, da omekšate malo – a
zatim je tu i hiljadu eksplozija od ppp-do-fff, no samo jedna, ona
zloglasna Jedna, ide u suprotnom smeru. ...” I zaista, jedan od razloga
za potiskivanje ovog dela upravo je ta subverzivna upotreba tog
iznenadnog utišavanja, kad fff prelazi u ppp. To je trag lutajuće zvučne
senke, brenšlusa Sunca. Oni ne žele da prečesto slušate tako nešto –
barem ne onako kako ga je Hajdn napisao (što je čudni odmak od
uobičajenog ponašanja ovog cenjenog kompozitora): violončelo,
violina, alt i sopran kazui, svi veselo pršte u melodiji što zvuči kao
pesma iz filma Dr Džekil i gospodin Hajd, „Da vidiš samo kako plešem
polku”, kad iznenada, usred nekog takta, kazui jednostavno sasvim
stanu, a Spoljašnji glasovi se bace na sviranje ne-melodije koja, veli
tradicija, predstavlja dva Seoska Idiota iz XVIII veka kojima podrhtava
donja usna. Tako komuniciraju. Ovo traje dvadeset,četrdeset taktova,
ovaj pizzicato 578 slaboumnika, debeljuškasti Krupovci škripe
baršunastim foteljama povijenih nožica, bibububibubu ovo ne zvuči

574 Largo, cantabile e mesto (it.) – tužna, spora pesma.

575 Spiccato (it.) – spikato, potez u sviranju gudačkih instrumenata pri kojem se
gudalom lako i brzo „odskače” po žici. Ovaj potez se izvodi sredinom gudala.
576 Détaché (fr.) – detaše, u doslovnom prevodu „razdvojeno”, odnosi se na sviranje

nota koje nisu povezane lukom.

577 Kopun – petao uštrojen radi dobijanja veće kilaže i kvalitetnijeg mesa.
578 Pizzicato (it.) – okidanje žica rukom na gudačkom instrumentu, umesto sviranja

gudalom.
kao Hajdn, Mutti! Predstavnici ICI i „Dženeral Elektrika” krive glave u
pokušaju da pod svetlošću sveća pročitaju šta piše u malim programima
koje je s puno ljubavi rukom ispisala Utgardalokijeva životna saputnica,
Frau Utgardaloki, niko ne zna zasigurno kako joj glasi lično ime (što je
Stefanu od velike pomoći jer su zbog toga prema njoj svi uzdržani). U
pitanju je plavokosa verzija vaše majke, pljunuta: ako ste je ikada videli
groteskno prikazanu u kovanom zlatu, sa obrazima suviše naduvanim,
izobličenim, suviše tamnih obrva i suviše belih beonjača, sa nekakvim
odsustvom ravnodušnosti koje je naposletku istinsko zlo, baš onako kao
što su joj Oni izobličili lice, onda znate kako to izgleda: Nalin Slotrop
tik pre svog prvog martinija je ovde, duhom prisutna, na ovom
Krupfestu. Tu je i njen sin Tajron, no samo zato što se sada – početak
Device – pretvorio u očerupanog albatrosa. Očerupan, ma kakvi –
ogoljen. Razbacan svuda po Zoni. Upitno je da li ikada više uopšte
može biti „pronađen”, u uobičajenom smislu izraza „sa sigurnošću
identifikovan i zadržan”. Samo perje... nepotrebni ili obnovljivi organi,
„koje bismo bili ponukani da podvedemo pod ‘Hidra-fenomen da nije
potpunog odsustva neprijateljstva. ...” – Nataša Raum, „Područja
neodređenosti u anatomiji albatrosa”, Zbornik radova Međunarodnog
društva Zagovornika nozologije 579 albatrosa 580, zima 1936, sjajan mali
časopis, zaista su poslali dopisnika u Španiju te zime, da izveštava,
postoje i brojevi u potpunosti posvećeni analizama svetske ekonomije,
sasvim relevantnim za probleme Nozologije Albatrosa – da li takozvani
„Noćni crv” pripada u Pseudo-Goldštrasovsku grupu, ili bi ispravnije
bilo smatrati ga – budući da su indikacije gotovo identične –
prikrivenijim oblikom Mopove hebdomerijaze?
E pa, kad bi Kontrasila znala šta se krije u tim kategorijama, možda
bi bili u boljem položaju u pogledu razoružavanja, raspenisavanja i
razmontiravanja Čoveka. No ne znaju. Zapravo, znaju, ali to ne
priznaju. Tužno je to, ali istinito. U prisustvu ogromnih količina novca
oni postaju šizoidni i neodlučni kao i bilo ko od nas, i to je nepobitna
činjenica. Čovek ima svoju ispostavu u svakom od naših mozgova,
njegov poslovni amblem je beli albatros, svaki lokalni predstavnik ima
paravan poznat kao Ego, a njihova misija na ovom svetu je da prave
Razna Sranja. Mi znamo šta se dešava, no ipak dopuštamo da se to

579Nozologija – grana medicine koja se bavi klasifikacijom bolesti.

580U originalu, ova skraćenica glasi PISCEAN (Proceedings of the International Soci-
ety of Confessors to an Enthusiasm for Albatross Nosology), što je još jedna Pinčo-
nova referenca na PISCES, astrološki znak Riba.
nastavlja. Sve dok možemo da ih vidimo, da zurimo u njih, u njih dobro
podmazane novcem, s vremena na vreme. Sve dok nam dopuštaju da
zavirimo, koliko god to retko bilo. To nam je potrebno. I oni to znaju –
koliko često, pod kojim okolnostima. ... Trebalo bi da češće nailazimo
na priče u popularnim časopisima sa naslovima „Noć kad su se Rodž i
Biver tukli oko Džesike a ona plakala u Krupovom naručju”, i da
slinimo nad svakom muzgavom fotografijom –
Mora da je Rodžer sad malo sanjario o sparnim večerima
Termidora 581: Kontrasili što je omanula, uglađenim bivšim
pobunjenicima, što je na njih napola pala sumnja no i dalje uživaju
zvanični imunitet i prikrivenu ljubav, što su zanimljivi foto-aparatima
gde god da se kreću... prokazani pitomi čudaci.
Iskoristiće nas. Pomoći ćemo u legitimizaciji Njih, premda to Njima
nije zapravo potrebno, to im je još jedan usputni dobitak, lepo je, ali im
nije neophodno. ...
Oh da, nije li to upravo ono što će Oni uraditi. To što dovode
Rodžera baš sada, u ne baš zgodnom času i ne na baš zgodnom mestu,
u krilo Opozicije, dok prva prava ljubav njegovog života čezne samo da
ode kući i primi još jednu porciju Džeremijeve sperme kako bi ispunili
dnevnu kvotu – usred svega toga, on mora da naleti (jao, dođavola)
pravo na zanimljivo pitanje, šta je gore: nastaviti život kao Njihov
ljubimac, ili umreti? Nikad nije očekivao da će zaozbiljno postaviti to
pitanje. Zaskočilo ga je, i sad nema natrag, zaista mora da odluči, i
uskoro, vrlo skoro, da oseti užasan strah u stomaku. Strah koji ne može
razmišljanjem da odagna. Mora da odabere između svog života i svoje
smrti. Ostaviti pitanje da se neko vreme krčka nije nikakav kompromis,
ali odluka da živi, pod Njihovim uslovima. ...
Viola je duh, zrnastosmeđa, svetlucava, uz uzdah se javi i gasne
među ostalim Glasovima. Sve vrvi od dinamičnih promena. Neprimetna
podizanja, spajanje nota ili pripreme za promene jačine zvuka, ono što
Nemci nazivaju „dah-pauzama”, provlače se između muzičkih fraza.
Možda je to večeras zbog toga što sviraju Gustav i Andre, no nakon
nekog vremena slušalac zapravo počinje da čuju pauze umesto nota –
nešto mu zagolica uho kao što vam nešto zagolica oko dok zurite u
izviđačku kartu sve dok se krateri bombi ne izvrnu i pretvore u mahne

581 Termidor – jedanaesti mesec francuskog revolucionarnog (republikanskog)

kalendara, mesec vrućine, od 19/20. 7. do 17/18. 8. Ovaj kalendar je upotrebljavan u

periodu od 1793. do 1805. i vrlo kratko za vreme Pariske komune 1871.
što su se izdigli iz limene kutije, ili dok se grebeni ne presamite u doline,
a more i kopno ne zatrepere preko rubova od žive – tako tišina pleše u
ovom kvartetu. I-i čekaj samo da krenu oni kazui!
Muzika obezbeđuje pozadinu za ono što treba da se desi. Zavera
protiv Rodžera skovana je s drhtavom, opijajućom zluradošću. Mornar
Bodin je dodatni zgoditak koji nisu očekivali. Odlazak na večeru
pretvara se u svešteničku procesiju, punu tajnih znakova i dogovora. U
pitanju je veoma obilan i složen obrok, sudeći prema jelovniku, pun
relevés, poissons, entrements 582. „Šta je ovaj ovde
‘Uberraschungbraten?’, pita mornar Bodin svoju družbenicu za
večerom koja mu sedi s desne strane, Konstans Flamp, lovca na vesti u
lepršavoj kaki odeći i opasnu miljenicu svakog vojnika od Ivo Džime
do Sen Loa.
„Pa baš to što piše, Mornar”, odgovara „Komando Koni”, „to je
‘pečenje iznenađenja’ na nemačkom.”
„Razumem”, veli Bodin. Pokazala je – možda nesvesno – očima –
možda, Pointsmane, postoji nešto što se zove refleks ljubaznosti (koliko
li je mladića samo videla da padaju od ‘42. do sada?) koji tu i tamo,
takođe preko Nule, uspeva da preživi istrebljenje. ... Bodin gleda na
drugi kraj stola, preko zuba poslovnjaka i nalakiranih noktiju, preko
teškog pribora za jelo sa monogramom, i po prvi put primećuje kameni
roštilj sa dva ručna ražnja od crnog gvožđa. Posluga u predratnoj livreji
užurbano ređa staru hartiju (uglavnom stara naređenja iz SHAEF-a),
potpalu, na četvrtine isečene borove cepanice i ugalj, bogate kao gavran
crne komade veličine pesnice od one vrste zbog koje su nekada svuda
uz kanal padala ljudska tela, za vreme Inflacije, kad je bio toliko smrtno
drag, zamislite. ... Na rubu roštilja, dok se Justus sprema da zapali
potpalu, dok Grečen benzinu vešto dodaje vojni ksilen iz
brodogradilišta, mornar Bodin primećuje Rodžerovu glavu, koju
naopačke okrenutu drže četiri ili šest ruku, ogoljenih zuba i visokih
desni bez kapi krvi, belih poput lobanje, dok jedna od služavki, odevena
u klasičnu uniformu od satena i čipke, vragolasta, podesna za mučenje,
mlada služavka, pere te zube američkom pastom, pažljivo ribajući
nikotinske mrlje i zubnu prljavštinu. Rodžerove su oči tako bolne i
molećive. ... Svuda okolo gosti se sašaptavaju. „Baš zabavno, Stefan se
setio čak i glave u aspiku!” „Oh, ne, to je još jedna stvar u koju jedva
čekam da zarijem zube!..” kikotanje, teško disanje, i šta je sad s tim

582 Relevés, poissons, entrements (fr.) – začinjena jela, jela od ribe, prilozi.
izrazito plavim uskim pantalonama što se cepaju... i kakva je to mrlja
na sakou, i šta se to, tamo na ražnju, okreće, sve više crveneći dok ne
poprimi debelo glaziranu koru, i čije li će se lice uskoro obrnuti, e pa,
svega mi to je –
„Nema kečapa, nema kečapa”, kosmati čovek u plavom odelu
uznemireno pretura po karafindlima i poslužavnicima, „izgleda da
nema... pa kakvo je dođavola ovo mesto, Rodž”, urla ukoso preko stola,
preko sedam neprijateljskih lica, „hej, druuže, jesi li našao kečap tamo
dole?”
Kečap je šifra, da znate –
„Čudno”, odgovara Rodžer, koji je očigledno ugledao isto što i on
tamo na ražnju, „baš sam hteo isto to tebe da pitam!”
Cere se jedan drugom kao dve budale. Njihove su aure, neka bude
zabeleženo, zelene. Ne seri. Još od zime ‘42, u konvoju u
severnoatlantskoj oluji, dok se mnoštvo rasute petoinčne municije
kotrljalo svuda po brodu, a nevidljiva nemačka jedinica svuda oko njih
uništavala brodove, na borbenom položaju unutar topa 51 dok sluša
kako Pepi Hod priča viceve o katastrofama, stvarno smešne viceve, a
cela topovska posada se histerično drži za stomak, boreći se da dođe do
vazduha – još od tada se mornar Bodin nije osećao ovako ushićeno pred
sasvim dobrim izgledima da će poginuti.
„Isti raspored, ha?” dovikuje mu. „Baš dobra hrana!” Razgovor je
skoro sasvim zamro. Uljudno radoznala lica se okreću. Plamen bukti u
roštilju. Nije to „osetljivi plamen”, ali da jeste, možda bi sada mogao
da oseti prisustvo brigadnog generala Pudinga. On je sada pripadnik
Kontrasile, zahvaljujući dobroj volji Kerola Eventira. Dobra volja je
prava reč. Seanse sa Pudingom su iscrpljujuće barem koliko i
nekadašnji Nedeljni Sastanci u „Belom pohođenju”. Puding je sada još
brbljiviji nego dok je bio živ. Učesnici seansi su počeli da kukaju: „Zar
ga se nikad nećemo otarasiti?” No zahvaljujući Pudingovoj predanosti
kulinarskim smicalicama, osmišljena je odvratna strategija koja sledi.
„Oh, ne znam baš”, Rodžer je smišljeno ležeran, „ne mogu da
pronađem supu od slinaca na meniju. ...”
„Aha, a meni bi baš prijalo malo onog pudinga od polipa. Šta misliš,
hoće li ga kasnije biti?”
„Ne, ali bi moglo biti suflea od smeća!” uzvikuje Rodžer, „uz prilog
od – menstrualne marmelade?
„E pa, meni se baš prijeo onaj ukusni, mesnati složenac od
smegme!”, došao je Bodin na ideju. „Ili, šta kažeš na uvarak od
ugrušaka?
„Svega mi”, mrmlja neki glas, neodrediv u pogledu pola, dalje niz
sto.
„Mi bismo isplanirali bolji obrok od ovog”, maše Rodžer
jelovnikom. „Počeli bismo s posleporođajnim predjelom, uz možda
malo lepih malih sendviča od svrbeži sa odrezanom ivicom, razume se...
i-ili biskvitima od bala! Mmm, da, namazanih mukoznim majonezom?
sa sočnim komadom šlajmaste šnicle odgore. ...”
„Oh, shvatam”, veli Komando Koni, „sve mora da bude
aliterativno. Šta kažete na... ovaj... kenj knedle?”
„Trenutno smo kod supe, srećo”, veli uzdržani mornar Bodin,
„stoga bih predložio samo čir čorbu, ili možda bujon od bljuvotina.”
„Ragu od rigotine”, veli Koni.
„Krenulo ti je.”
„Salata od sluzi”, nastavlja Rodžer, „sa malim trešnja-crvenim
komadićima abortus-aspika, ubačenih u lagani preliv od peruti.”
Čuje se zvuk dobro odgojenog riganja i neki regionalni direktor
prodaje kompanije IĆI žurno odlazi, izbacujući dugački luk
gromuljičaste bež povraćke koji pljusnu po parketu. Svuda oko stola
salvete se prinose licima. Srebrnina se spušta, srebro oivičava polja
belog, ponovo zbunjujuća neodlučnost, ista ona kao i u kancelariji
Klajva Mosmuna. ...
Nastavljamo dalje, preko preliva od prdeža (vešto postavljeni
mehurići analnog gasa što se polako podižu kroz bogatu sirastu
viskoznost, mljaccc), gnojnih galeta, Veneričnog Variva u slinavom
sosu. ...
Jedan kazu prestaje da svira. „Keks od krasta!”, viče Gustav.
„Palačinke od povraćke, sa sluzavim sirupom”, dodaje Andre
Omnopon, dok Gustav nastavlja sa sviranjem, budući da su Spoljašnji
glasovi u međuvremenu zbunjeno stali.
„I namazom od pekmeza od pijavica”, mrmlja violončelista, koji
nije nesklon da se malo zabavi.
„Haše od hemoroida”, Koni oduševljeno treska kašikom, „burgeri
od buraga!”
Frau Utgardaloki skače na noge, prevrnuvši poslužavnik sa
punjenim plikovima – izvinjavamo se, ne, to su punjena jaja – i istrčava
iz prostorije, očajno jecajući. Njen uglađeni metalni suprug takođe
ustaje i kreće za njom, preko ramena streljajući izgrednike muževnim
pogledima što su obećavali sigurnu smrt. Blagi miris povraćke počeo je
da se izvija iz stolnjaka. Plahoviti, nervozni smeh odavno je prerastao
u negodovanje izgovoreno ispod glasa.
„Nudi se i gangrenozni gulaš, ili slasna kremastobela leprozna
lepinja”, Bodin sad pevuši, „le-pro-zna [za tercu niže] lepinja”, dok
šaljivo preti suzdržanim gostima, mašući prstom, ma haj’te, lupeži jedni
mali, povratite za ovog finog momka u zut odelu. ...
„Paprikaš od psorijaze!”, uzvikuje Razbijač Rodžer. Džesika jeca
na ramenu Džeremija, svog džentlmena, koji je izvodi iz prostorije,
ukočene ruke, odmahujući glavom na Rodžerovu ludost, odlazeći
zauvek. Da li Rodžer doživljava trenutak bola sada? Da. Naravno. I vi
biste. Možda biste čak u pitanje doveli i svrsishodnost svog cilja. No tu
su špagete od šlajma koje treba poslužiti, prelivene puterom, što se
puše, kaljava kaša i cistična cicvara koje valja usuti u činije te
cmizdrave generacije budućih direktora, pubične pogačice koje treba
izneti na terase nad kojima se nadvija rasplamtelo nebo ili što postaju
sve smrznutije od jeseni.
„Fileti od furunkula!”
„Sa. preponskim prelivom!”
„I tartarom od trakavice!”
Lejdi Mnemosina Glub dobija nekakav napad, toliko snažan da joj
se niska bisera kida i biseri uz zveckanje poskakuju po svilenom
stolnjaku. Vlada opšti gubitak apetita, da ne pominjemo očiglednu
mučninu. Plamen u roštilju je zgasnuo. Večeras nema masti za njih. Ser
Hanibal Grant-Gobinet preti, između dva kuljanja uspenušale žute žuči
iz nosa, da će ovu stvar izneti u Parlamentu. „Dospećete mi vas dvojica
u zatvor, pa makar mi to bilo poslednje!” E pa...
Oprezno, nesigurno zakoračivši kroz vrata, Bodin maše svojim
gangsterskim šeširom širokog oboda. Pa-pa, ekipa. Jedini gost koji i
dalje sedi je Konstans Flamp, koja i dalje uzvikuje varijante deserta:
„Međunožni marcipan! Šlajmasti šlag! Buđave buhtle!” Sutra je i te
kako čeka pakao. Barice razne hrane svetlucaju se na podu poput
vodenih opsena u šestom predvorju koje vodi do Prestola. Gustav i
ostatak kvarteta ostavili su se Hajdna te su svi izašli iz prostorije, idući
za Rodžerom i Bodinom, tako da sada kazui i gudački instrumenti prate
ovaj Pregadni Par:
 Oh, daj mi malo tog aperitiva od akni,
Al’ kad eksplodiram brzo ga makni!
Kaži mu druuže da li može još da ti stane,
Puslica od prljavšine i malo dijareje dinstane?

„Moram vam reći”, brzo šapuće Gustav, „osećam se užasno zbog

toga, ali možda ne želite ljude poput mene. Znate... ja sam bio u Jurišnoj
diviziji. Davno. Znate, kao Horst Vesel.”
„Pa?” Bodin se smeje. „Ja sam možda bio Melvin Pervis 583, mlađi
čovek iz vlade.”
„Šta?”
„Za ‘Post Tostis’ 584.”
„Za koga?” Taj Nemac zaista misli da je „Post Tostis” ime nekog
američkog firera, koji pomalo liči na Toma Miksa ili nekog drugog
sličnog kauboja širokih usta i čvrste vilice.
Poslednji crni batler otvara im poslednja vrata što vode napolje, i
oni beže. Večeras beže. „Pita od prištića sa glazurom od gadosti,
gospodo”, klima on glavom. I tik s one strane svitanja, vidi se osmeh.

□ □ □ □ □ □ □

U svom zavežljaju Geli Triping nosi nekoliko Čičerinovih odsečenih

noktiju, kosu što je počela da sedi, parče čaršava sa tragovima njegove
sperme, sve to uvezano u belu svilenu maramu, zajedno sa korenom
orhideje Aplectrum hyemale i veknom hleba ispečenom od pšenice po
kojoj se gola valjala i koju je na suncu samlela. Napustila je staranje o
svom stadu žaba krastača na veštičjim brdima i predala beli čarobni štap

583 Melvin Purvis (1903-1960) – američki predstavnik zakona i agent Federalnog

istražnog biroa, odgovoran za hapšenje velikog broja kriminalaca, među kojima je i

Džon Dilindžer.
584 Post Tostis – američka marka ovsenih pahuljica, u okviru čije su se promotivne

kampanje iz 1935. godine pod nazivom „Mlađi čovek iz Vlade” u kutijama pahuljica
nalazile replike službenih znački i ostalih parafernalija agenata FBI-ja.
drugoj pripravnici. Krenula je da pronađe svog hrabrog Atilu. Postoji
dobrih nekoliko stotina mladih žena u Zoni koje su smrtno zaljubljene
u Čičerina, sve su one lukave kao lisice, no nijedna nije toliko uporna
kao Geli – i nijedna od njih nije veštica.
U podne je stigla do farme sa kuhinjskim patosom od plavih i belih
pločica, kitnjasto ukrašenim starim keramičkim tanjirima okačenim
poput slika na zidovima i sa stolicom za ljuljanje. „Imaš li njegovu
fotografiju?”, starica joj pruža limeni vojnički tanjir sa ostacima svog
jutrošnjeg Bauernfrühstück 585. „Mogu ti reći bajalicu.”
„Ponekad mogu da prizovem njegovo lice u šoljici čaja. Ali bilje
mora biti pažljivo ubrano. Nisam još toliko dobra u tome.”
„Ali ti si zaljubljena. Tehnika će ti biti samo zamena kad postaneš
starija.”
„Zašto da ne ostanemo zauvek zaljubljeni?”
Dve žene posmatraju jedna drugu u sunčanoj kuhinji. Kredenci sa
staklenim vratima sijaju sa zidova. Pčele zuje s druge strane prozora.
Geli odlazi da izvuče vodu iz bunara, a potom prave čaj od lišća jagode.
No Čičerinovo lice se ne pojavljuje.
One noći kad su crnci krenuli na svoje veliko putovanje,
Nordhauzen je izgledao kao grad iz mita, kojem preti nekakav poseban
oblik uništenja – potop od strane kristalnog jezera, lava što se spušta s
neba... na jedno veče, osećaj za samoočuvanje je nestao. Crnci su, poput
raketa u Mitelverkeu, Nordhauzenu davali kontinuitet. A sada su crnci
otišli: Geli zna da će im se put ukrstiti sa Čičerinovim. Ona ne želi
sukobe. Neka se fakultetlije sukobljavaju i tuku. Ona želi da joj se njen
prosedi čelični varvarin vrati živ. Ne može da podnese da misli da ga je
možda već po poslednji put dotakla, osetila njegove žuljevite ruke pune
istorije.
Od natrag je pritiska snenost tog grada, i po noći – onih čudnovatih
noći punih kanarinaca u Harcu (gde trgovci kanarincima ubrizgavaju
ženkama muške hormone kako bi pevale dovoljno dugo da ih prodaju
stranim naivčinama koji su okupirali Zonu) – po noći prepunoj čini,
veštičjih rivalstava, veštičje politike... ona je svesna da to nije suština
magije. Veštičji grad, sa svojim svetim planinama sa bledim krugovima
malih sputanih koza svuda po zelenim padinama, pretvorio se u samo
još jedan glavni grad, u kojem je glavna aktivnost administracija –

585 Bauernfrühstück (nem.) – farmerski, seljački doručak.

osećaj koji tamo imate identičan je onom u upravi sindikata muzičara –
nema muzike, samo staklene pregrade, pljuvaonice, saksijske biljke –
nema više aktivnih veštica. Ili dolazite u Broken-kompleks imajući na
umu birokratsku karijeru ili iz njega odlazite i birate svet. Postoje te dve
različite vrste veštica, a Geli je pripadala onoj koja bira Svet.
Evo joj Sveta. Odevena je u sive muške pantalone podavrnute do
kolena, koje joj landaraju oko butina dok korača kraj polja raži... korača
pognute glave, često sklanjajući kosu s očiju. Ponekad naiđu vojnici i
prevezu je. Vreba novosti o Čičerinu, o Schwarzkommandu u pokretu.
Ako joj se čini da je podesno, čak će i pitati za Čičerina. Čudi je
raznolikost priča koje kruže. Nisam jedina koja ga voli... premda je
njihova ljubav, razume se, prijateljska, puna divljenja, neseksualna...
Geli je jedina u Zoni koja ga voli potpuno. Čičerina, koji je u određenim
krugovima poznat kao „Crveni narkos”, čeka čistka: izaslanik je niko
drugi do Berijin 586 glavni čovek, opaki N. Ripov glavom i bradom.
Gluposti, Čičerin je već mrtav, zar niste čuli, već mesecima je
mrtav...
... postavili su nekog da ga glumi sve dok se nisu postarali za sve
ostale iz njegovog Bloka...
... ne, prošlog je vikenda došao u Lineburg, moj drugar ga zna od
ranije, nema greške, to je on...
... dosta je smršao i vodi sa sobom veliko obezbeđenje kud god da
ide. Barem tuce njih. Uglavnom Orijentalce...
... sa sve Judom Iskariotskim, bez sumnje. U to je teško poverovati.
Tuce? Gde čovek da nađe toliko ljudi u koje može imati poverenja?
Naročito kad je neko na ivici, kao on –
„Na kakvoj ivici?” Klackaju se u dvoipotonskom kamionu, pozadi,
kroz veoma zelenu, talasastu prirodu... oluja besni, nemo purpurna,
prošarana žutim, iza njih. Geli je pila vino s ovom bednom skupinom
britanskih vojnika, odredom za čišćenje koji je čitavog dana bio na
terenu i raščišćavao kanale. Mirišu na kreozot, močvarno blato,
amonijak iz dinamita.
„Pa, ti znaš čime se on bavi.”
„Raketama?”
„Ne bih želeo da sam mu na mestu, samo to kažem.”

586Lavrentij Berija (rus. Лаврентий Павлович Берия, 1899-1953) – sovjetski

političar, šef policije, poznat kao vođa Staljinove Velike čistke 1930-ih godina.
 Gore na prevoju brda vojnička geodetska jedinica popravlja
oštećeni put. Jedna silueta se naginje i gleda kroz teodolit, druga drži
visak. Malo dalje od merača drugi inženjer stoji ruku odručenih od tela,
glava mu se kreće posmatrajući oko sebe duž obe ispružene ruke, a
zatim se ruke spajaju... ako zatvorite oči, i ako ste naučili da dopustite
rukama da se same od sebe kreću, prsti će vam se dotaći pod savršeno
pravim uglom u odnosu na mesto na kojem su bili... Geli posmatra ovu
tačku: ona je ritualna, elegantna, i ona oseća krst koji je taj čovek iscrtao
na sopstvenom krugu vidljive zemlje... nesvesno, mandalu... to je znak
za nju. Pokazuje joj kuda dalje da krene. Kasnije te večeri videla je orla
kako leti preko močvare, u istom smeru. Sve je zlatnomrko, skoro je
noć. Predeo je pust i Pan je sasvim blizu. Geli je dovoljno puta bila na
sabatu tako da sada ume s ovim da se nosi – barem tako misli. No šta je
plavi ugriz đavola na dupetu u poređenju sa izlaganjem spoljašnjosti,
kamenitom odjeku, gde ne postoji ni dobro ni zlo, obasjanim
područjima u koja će je odvesti Pan? Da li je spremna za nešto toliko
stvarno? Mesec se pojavio. Ona sada sedi, na istom onom mestu gde je
ugledala orla, i čeka, čeka da nešto dođe i da je odvede. Jeste li ikada
čekali na to? pitajući se da li će doći od spolja ili iznutra? Naposletku
prevazišavši uzaludna nagađanja u vezi s onim što bi se moglo
dogoditi... s vremena na vreme ponovo brišući sve iz uma kako bi bio
čist i spreman za Posetu... da, nije li to bilo ovde negde, blizu? seti se
niste li se iskrali iz logora kako biste na trenutak ostali nasamo sa Onim
što ste osećali da se budi i kreće zemljom... bila je ravnodnevica...
zeleno proleće jednakih noći... kanjoni se otvaraju, na dnu su fumarole
iz kojih kipti para, nad kojima se pare tropske biljke kao zeleniš u loncu,
oštrog, opojnog mirisa, poklopac od mirisa... ljudska svest, taj jadni
bogalj, to izobličeno i prokazano biće, samo što se nije rodilo. Ovo je
Svet tik pre nego što su se pojavili ljudi. Previše silovito živ u
neprekidnom kretanju da bi ljudi mogli direktno da ga vide. Oni bi
trebalo da ga posmatraju samo mrtvog, u nepomičnim slojevima,
istrulelog i preobraćenog u naftu ili ugalj. Živ je predstavljao pretnju:
bili su to Titani, bilo je to prelivanje života toliko bučnog i mahnitog,
takva zelena korona oko tela Zemlje da se nekakav zaustavni sistem
morao uključiti pre nego što sve živo raznese u paramparčad. I tako smo
mi, osakaćeni čuvari, poslati da se razmnožavamo, da vladamo. Božji
zaustavni sistem. Mi. Kontrarevolucionari. Naša je misija da
promovišemo smrt. Kroz način na koji ubijamo, na koji umiremo,
jedinstveni među svim Stvorenjima. Bilo je to nešto na čemu smo
morali da radimo, istorijski i lično. Da gradimo iz korena pa sve do
sadašnjeg stanja reakcije, gotovo snažne kao i sam život, što sputava
zeleni ustanak. No tek gotovo jednako snažne.
Samo gotovo snažne, zahvaljujući stopi prebega. Mnogo ih prelazi
na stranu Titana svakog dana, težeći ponovnom stvaranju (kako se može
telo toliko tumbati i pomicati, a da ne bude ništa manje divno?), u
područja Smrti iz narodnih predanja (prazne kamene prostorije),
napolje, i preko, i dole ispod mreže, dole dole do ustanka.
Uz oštre odjeke, Titani se duboko dole bude. Oni su ono prisustvo
koje ne bi trebalo da vidimo – bogovi vetra, bogovi planina, bogovi
sutona – prisustvo kojeg se svesno klonimo kako ne bismo gledali dalje
no što smemo, premda mnogi od nas to učine, Njihovi električni glasovi
ostaju za njima u sutonu na rubu grada i kreću se u stalno raskriljenom
plaštu naših ponoćnih šetnji sve dok
Iznenada, Pan – skače – lica toliko lepog da se ne može podneti,
prekrasna Zmija, namotaja boje duge što palacaju po nebu – u postojane
kosti straha –
Nemoj se noću kući vraćati kroz puste krajolike. Nemoj zalaziti u
šumu kad je svetlost slaba, pa čak ni kasno poslepodne – dočepaće te
se. Nemoj tako sedeti kraj drveta, obraza oslonjenog na koru. Ne može
se na ovoj mesečini razaznati da li si žensko ili muško. Kosa ti se rasipa,
srebrnobela. Tvoje telo, pod sivom tkaninom, toliko je ranjivo, toliko
osuđeno na neprekidno propadanje. Šta ako se on probudi i otkrije da te
nema? Sada je uvek isti, bilo da je budan ili da spava – nikada ne izlazi
iz jednog jedinog sna, više ne postoje nikakve razlike između svetova:
za njega su se svi oni stopili u jedno. Moguće je da su mu Tanac i
Margerita predstavljali poslednje spone sa starim. Možda su se zato
toliko dugo zadržali, bilo je to zbog njegovog očaja, želeo je da se i
dalje drži, bili su mu potrebni... no kad ih sad pogleda, često ih više ne
vidi toliko jasno. I oni gube ono malo realnosti što su je tu doneli, kao
što je Gotfrid zbog Blicera izgubio svoju, davno. Sad se taj mladić
kreće, od prizora do prizora, od prostorije do prostorije, nekad odvojen
od dešavanja, nekad deo njih... šta god mora da uradi, on uradi. Dan
poseduje svoju logiku, svoje potrebe, nema načina da on to promeni, da
to napusti, da živi izvan toga. On je bespomoćan, on je u zaklonu, na
bezbednom.
Još samo nekoliko nedelja i sve će biti gotovo, Nemačka će izgubiti
Rat. Stvari se odvijaju rutinski. Mladić ne može da zamisli ništa posle
konačne predaje. Ako njega i Blicera razdvoje, šta će se dogoditi sa
tokom dana?
 Hoće li Blicero umreti ne molim te ne dozvoli da umre. ... (No hoće.)
„Nadživećeš me”, šapuće. Gotfrid mu kleči pod nogama, oko vrata mu
je pseća ogrlica. Obojica su u vojničkim uniformama. Već dugo se
nijedan od njih nije odenuo u žensku odeću. Večeras je bitno da obojica
budu muškarci. „Ah, tako si samozadovoljan, ti malo kopile. ...”
To je samo još jedna igra, zar ne, još jedan izgovor za bičevanje?
Gotfrid ćuti. Kad Blicero želi da dobije odgovor, on to i kaže. Često se
dešava da samo želi da priča, što može trajati satima. Niko nikada ranije
nije razgovarao sa Gotfridom, ne ovako. Njegov je otac izgovarao samo
naređenja, rečenice, oštre osude. Majka mu je bila emotivna, velika
bujica ljubavi, frustracije i potajnog straha od nje prešla je na njega, no
nikada zapravo nisu razgovarali. Ovo je više-nego-stvarno... oseća da
mora da sačuva svaku reč, da nijedna ne sme biti izgubljena. Blicerove
su reči za njega postale dragocene. Shvata da Blicero želi nešto da pruži,
ne očekujući ništa zauzvrat, da pokloni ono što voli. Veruje da on za
Blicera postoji, čak i ako svi ostali više ne postoje, da je u tom novom
kraljevstvu kroz koje sada prolaze on jedini preostali živi stanovnik. Da
li je očekivao da će ga tako nešto zahvatiti, da će u tako nešto biti
odveden? Blicerovo seme, što pršti u zatrovano đubrivo njegove
utrobe... to je traćenje, da, uzaludnost... ali... kao što muškarac i žena,
spojeni, drhte dok se približavaju kapiji života, nije li i on osećao da
postoji nešto više, božanstvenije više od ovih okolnosti za penetraciju,
samog načina, odeće za bičevanje bez strasti, običnih hulahop čarapa
kratkotrajnih poput košuljice zmije, po narudžbi izrađenih okova i
lanaca što zamenjuju vezanost koju oseća u svom srcu... sve je postalo
samo predstava dok se približavao kapijama tog Drugog Carstva, kad
je osetio ogromne bele čeljusti negde unutra, bezizražajne zveri bele,
zamrznute, kako ga odguruju, a maska i plašt pevaju o tajnovitosti tako
da njegov slabašni sluh ne može da ih čuje... moraju postojati i oni,
ljubavnici čije genitalije jesu zavetovane govnima, krajevima, očajnim
noćima na ulicama kad se spone stvaraju van svake lične kontrole, kad
se stvaraju ili raspadaju, kad se okupljaju pali – u činu smrti koliko i u
činu života – ili se izgovara kazna da budeš sam još jednu noć. ... Da li
bi njih trebalo zanemariti, prenebregnuti, sve njih?
Kad se približava tome, kad ga uvode unutra, iznova i iznova,
Gotfrid može samo da se trudi da bude otvoren, da olabavi sfinkter
sopstvene duše. ...
„A ponekad sanjam da sam otkrio rub Sveta. Da sam otkrio da kraj
postoji. Moj planinski encijan je to oduvek znao. No to me je skupo
koštalo.”
„Amerika jeste bila kraj Sveta. Poruka za Evropu, veličine
kontinenta, od koje se nije moglo pobeći. Evropa je pronašla mesto za
svoje Kraljevstvo Smrti, one posebne Smrti koju je izumeo Zapad.
Divljaci su imali svoje odbačene krajeve, Kalaharije, jezera na kojima
je bilo toliko magle da se naspramna obala nije mogla videti. No Evropa
je zašla još dublje – u opsednutost, zavisnost, još dalje od sve te
divljačke naivnosti. Amerika je bila dar od nevidljivih sila, put
povratka. No Evropa ga je odbila. Nije to bio Prvobitni greh Evrope –
najnovji naziv za to glasi Savremena Analiza – no kako se ispostavilo,
Potonji greh je mnogo teže okajati.”
„U Africi, Aziji, Indijanskoj Americi i Okeaniji, Evropa se pojavila
i uspostavila svoj poredak Analize i Smrti. Ono što nije mogla da
upotrebi ubijala je ili menjala. Vremenom su ove kolonije smrti
dovoljno ojačale da mogu da se odvoje. No nagon za očuvanjem
imperije, misija širenja smrti, sama struktura svega toga, opstali su.
Sada se nalazimo u poslednjoj fazi. Američka Smrt je došla da
zaposedne Evropu. Sve u vezi sa imperijom je naučila od svoje stare
metropole. No sada nam je preostala samo struktura, nema više onog
perja duginih boja, nema zlatnih ukrasa, nema epskih marširanja preko
alkalnih mora. Divljaci sa drugih kontinenata, koji su iskvareni ali se i
dalje opiru u ime života, opstali su uprkos svemu... dok su Smrt i Evropa
odeljeni kao i uvek, a njihova ljubav i dalje neokušena. Smrt vlada samo
ovde. Nikada se nije, u ljubavi, sjedinila..”
„Da li je ciklus sada završen, da li se sprema početak novog? Hoće
li naš novi Rub, naše novo Kraljevstvo Smrti, biti Mesec? Sanjam o
velikoj staklenoj sferi, šupljoj, veoma visoko, veoma daleko... kolonisti
su naučili da opstanu bez vazduha, vakuum vlada i unutra i spolja...
izgleda da se ti ljudi nikada neće vratiti... sve su muškarci. Postoje
načini da se vrate, no toliko su složeni, toliko ostavljeni na milost i
nemilost jeziku, da je prisustvo na Zemlji uvek tek privremeno i nikada
stvarno’... putovanja tamo napolju su opasna, šanse da padnete sjajne i
velike. ... Gravitacija vlada skroz do te hladne sfere, uvek postoji
opasnost od padanja. Unutar kolonije, šačica muškaraca deluje
zaleđeno, jedva postojano, nimalo životnije od uspomena, nema ničega
što bi se moglo dotaći... tek daleke slike, crno-beli filmski prizori,
zrnasti, sve napuknutiji, iz godine u godinu, tamo na belim ledenim
paralelama, u toj pustoj koloniji, gde ih tek sporadično posete slučajni
prolaznici, poput mene. ...”
 „Kad bih barem mogao svega da se setim. Ti su ljudi nekada
doživeli tragediju – uspinjanje, vatru, neuspeh, krv. Događaji tog dana,
tako davno, zauvek su ih poslali u izgnanstvo... ne, nisu oni zapravo bili
astronauti. Dok su bili ovde, želeli su da zarone među svetove, da
padaju, da se vraćaju, dosežu i ljuljuškaju na putovanjima kroz
svetlucave, zimske noći svemira – njihovi su snovi bili snovi o
ponovnim susretima, o kosmičkim tačkama na trapezu koje izvode
usamljeni, jalovo elegantno, znajući zasigurno da ih niko nikada neće
posmatrati, da su njihovi voljeni zauvek izgubljeni. ...”
„Spone kojima su se nadali bi im uvek izmakle za trilione mračnih
milja, za čitave godine zamrznute tišine. No želeo sam da ti ispričam tu
priču. Sećam se da si mi pred spavanje šaputao o tome kako ćemo nas
dvoje, jednom, živeti na Mesecu... jesi li sad to već prerastao? Sad si
znatno stariji. Osećaš li, u svom telu, koliko sam te snažno zarazio
sopstvenim umiranjem? I trebalo je to da se desi: kad kucne određeni
čas, mislim da svi to treba da uradimo. Očevi su nosioci virusa Smrti, a
sinovi su inficirani... i, kako bi funkcija bila izvesnija, Smrt je u svojoj
domišljatosti oca i sina, jednog drugome, učinila lepim, kao muškarca i
ženu... oh, Gotfride, naravno da ti za mene jesi prelep, ali ja umirem...
Želim da kroz sve to prođem što je poštenije moguće, a tvoja mi
besmrtnost kida srce – zar ne razumeš zašto bih želeo to da uništim, oh
tu glupu bistrinu u tvojim očima... kad te vidim u jutarnjim i večernjim
vrstama, tako otvorenog, tako spremnog da primiš moju bolest i da joj
pružiš utočište, utočište unutar tvoje male neznalačke ljubavi. ...”
„Tvoje ljubavi.” Klima glavom nekoliko puta. No oči su mu previše
opasno zamišljene, iza tih reči, nepovratno odvraćene od stvarnog
Gotfrida, od slabih, poraženih mirisa stvarnog daha, iza barijera surovih
i jasnih poput leda, i beznadežnih kao što je jednosmerni tok evropskog
vremena. ...
„Želim da se oslobodim – da za sobom ostavim ovaj ciklus zaraze i
smrti. Želim da budem uzet u ljubavi: uzet tako da ti i ja, i smrt, i život,
budemo zajedno, nerazdvojni, u sjaju onoga što ćemo postati. ...”
Gotfrid kleči, bez reči, i čeka. Blicero ga posmatra. Pomno: lice mu
je bleđe no što ga je momak ikada video. Nesputani prolećni vetar udara
po platnu njihovog šatora. Uskoro će suton. Za koji trenutak Blicero
mora otići na večernji raport. Ruke mu počivaju blizu hrpe opušaka od
cigareta u vojničkoj pepeljari. Njegove kratkovide veštičje oči, kroz
debela stakla, možda po prvi put gledaju u Gotfridove. Gotfrid nije u
stanju da skrene pogled. Zna, nekako, nejasno, da mora da donese
odluku... da Blicero od njega nešto očekuje... no uvek je Blicero bio taj
koji donosi odluke. Zašto sada odjednom traži...
Ovde se sve zaustavlja. Uobičajeni kanali, i dalje dovoljno uverljivi
i pouzdani, i dalje nas vode kroz vreme... gvozdene rakete čekaju
napolju... krik rađanja najnovijeg proleća pronosi se kilometrima preko
kišne Saksonije, gde uz put leže poslednje koverte, svučena oprema,
zaplenjeni kuglični ležajevi, istrulele čarape i potkošulje što sada mirišu
na gljivice i blato. Ako za Gotfrida i dalje ima nade u ovom trenutku
obeleženom naletima vetra, onda nada postoji i drugde. Ovaj se prizor
mora tumačiti kao da je karta: ono što će doći. Šta god da se od tada
dogodilo sa likovima na njoj (grubo iscrtanim prljavobelom,
vojničkisivom, jednostavno kao crtež na razrušenom zidu), karta je
sačuvana, premda nema nikakav naziv, i, poput Lude, nema svoje mesto
u špilu.

□ □ □ □ □ □ □

Evo Encijana kako po čitavu noć nadgleda svoju novu novcijatu

raketu. Kad pada kiša, kad je gusta magla, pre nego što straža stigne da
navuče ciradu, vidi se kako se svetlucava površina rakete pretvara u
tamni škriljac. Možda će je, naposletku, tik pre ispaljivanja, ofarbati u
crno.
To je raketa 00001, druga u svojoj seriji.
Ruski razglas s druge strane Elbe te je dozivao. Američka
govorkanja su se obrušila na logorske vatre po noći i prizvala, suprotno
tvojim nadanjima, žute američke pustinje, Crvene Indijance, plavo
nebo, zelene kaktuse. Šta si mislio o staroj Raketi? No sada, kad ti je
obezbedila radno mesto, već onomad – sećaš li se još kako je bilo ručno
ih izvlačiti, tuce vas tog jutra, počasna straža u jednostavnom susretu
vaših tela sa njenom inercijom... sva su vam lica poprimila isti,
nesebični izraz – moare šara ličnih obeležja sve je slabija, uz svako
nadolaženje talasa još malo van fokusa, dok se sve nije pretvorilo u
suptilne nijanse oblaka – sva mržnja, sva ljubav, zbrisane dok ste morali
da je gurate preko te kratke razdaljine, preko zimskog nasipa, ostareli
muškarci sa kaputima što landaraju tik ispod vrha čizama, dah u belim
kovitlacima razbija se poput talasa iza vas... Kuda ćete svi vi otići? U
kakva carstva, u kakve pustinje? Milovali ste joj telo, surovo, zaleđeno
pod vašim rukavicama, zajedno ste se, bez srama ili uzdržavanja vas
dvanaestorica mučili, ujedinjeni ljubavlju, na ovoj baltičkoj obali –
možda ne u Penemindeu, ne u zvaničnom Penemindeu... ali jednom, pre
mnogo godina... dečaci u belim košuljama i tamnim prslucima, sa
kapama... na nekoj plaži, u dečjem odmaralištu, kad smo bili mlađi... na
Poligonu VII taj prizor, naposletku, niste mogli da ostavite – kako je
mirisao vetar na so i umiranje, zvuk zimskih talasa, nagoveštaj kiše koju
ste mogli da osetite za vratom, kako se komeša u podšišanoj kosi. ... Na
Poligonu VII, tom svetom mestu.
No mladići su svi ostarili, i malo je boje u tom prizoru... guraju ka
suncu, njegov ih sjaj pogađa u oči i oni škilje i mršte se, ovde je bleštavo
kao u jutarnjoj smeni u „Simensu” gde se kentauri bore visoko na zidu,
sat bez brojeva, bicikli škripe, kutije za ručak i radnička klasa i oborena
lica pokornih kolona muškaraca i žena što teškim korakom odlaze u
tamne otvore... liči na dagerotipiju ranih dana Raketnog Grada nekog
zaboravljenog fotografa iz 1856: ovo je, zapravo, slika koja ga je ubila
– umro je nedelju dana kasnije od trovanja živom nakon što je u svom
studiju udahnuo isparenja tog otopljenog metala... e pa, bio je uživalac
živinih isparenja u umerenim dozama, smatrao je da to prija njegovom
umu, što bi moglo objasniti slike poput Der Raketen-Stadt: na njoj se
vidi, sa visine koja je u Nemačkoj topografski nemoguća, taj
ceremonijalni Grad, učetvorostručen, kao što je i očekivano, sa jezivom
preciznošću svih linija i senčenja, arhitektonskih i ljudskih, podignut u
obliku mandale kao neko selo naroda Herero, iznad njega veličanstveno
nebo, mermer odnet u divljinu od belih stubova dima i usijanja... čini se
da se odvija nekakva izgradnja, ili nekakvo rušenje, u raznim delovima
tog Grada, jer ništa tamo ne ostaje isto, vidimo znoj u zasebnim
kapljicama na tamnim vratovima radnika dok naporno rade u vlažnim
podrumima... neka vreća cementa je pukla i pojedinačna zrnca vise u
vazduhu, obasjana svetlom... Grad će se uvek menjati, ostajaće novi
tragovi guma u prašini, novi omoti cigareta u smeću... inženjerske
promene na Raketi dovode do novih puteva snabdevanja, nove
organizacije smeštaja i života, što se očituje u gustini saobraćaja,
posmatrano sa ove neobične visine – zaista postoje tabele Funkcija koje
povezuju ove promene Grada sa modifikacijama Rakete: i tek su
nastavak, zapravo, onih tehnika uz pomoć kojih su Konstans
Bebington-Smit i njene kolege u kancelariji R.A.F.-a u Medmenhamu
1943. godine na izviđačkim fotografijama iz Penemindea otkrile
Raketu.
 No seti se da li si je voleo. Ako jesi, kako si je voleo. I koliko –
naposletku, navikao si da pitaš „koliko”, navikao si na merenje, na
upoređivanje mera, na njihovo unošenje u jednačine da saznaš još
koliko više, još koliko toga, još koliko duže... I ovde, tokom obične
vožnje do mora, osećaj koliko god želiš te prevrtljive ljubavi što je
takođe i sram, razmetanje, inženjerska geopolitika – „sfera uticaja”
modifikovana u odnosu na toruse 587 dometa Rakete što su u preseku
parabole...
... a ne, kao što bismo mogli očekivati, s donje strane ograničeni
linijom Zemlje sa koje se „izdiže” i Zemlje u koju „udara” Ne Ali S
Druge Strane Nikada I Nisi Mislio Da Jesu Zar Ne Naravno Da Počinje
Beskonačno Pod Zemljom I Da Se Vraća Beskonačno U Zemlju nama
je dozvoljeno da vidimo samo vrh, izbijanje na površinu, iz tog drugog
nemog sveta, nasilno (kao mlaznjak što prelazi u brzinu veću od brzine
zvuka, nekoliko godina kasnije i svemirski brod što ide brže od brzine
svetlosti) Seti Se Da Je Šifra U Zoni Ove Nedelje BRŽE – OD, BRZINE
– SVETLOSTI Što Vam Eksponencijalno Ubrzava Glas – Linearni
Izuzeci Postoje Samo U Slučajevima Boljki Gornjih Respiratornih
Organa, na svakom „kraju”, znate, veoma velik transfer energije: što se
probija naviše u ovaj svet, kontrolisano sagorevanje – i ponovo se
prelama naniže, nekontrolisana eksplozija... taj nedostatak simetrije
vodi do nagađanja da izvesno prisustvo, analogno Etru, teče kroz
vreme, kao što Etar teče kroz prostor. Pretpostavka Vakuuma u
vremenu odvajala nas je jedne od drugih. No postojanje mora Etra koje
nas vodi od sveta do sveta moglo bi nam vratiti kontinuitet, pokazati
nam postojanje jednog blažeg, milosrdnijeg, blagonaklonijeg
univerzuma. ...
Dakle, da da ovo ovde predstavlja sholastiku, kosmologiju Raketne
države... ako Raketa vodi na tu stranu – između ostalog – kraj tih
vidljivih namotaja zmije što se podižu sa površine Zemlje u bojama
duge, u čeličnom grču... tih oluja, svega toga duboko u grudima Zemlje
što nam nikada nije rečeno... kraj toga, kroz nasilje, do uređenog
kosmosa, sa staromodnim oplatama od smeđeg drveta, viktorijanskim
Ratom umova, kao između kvaterniona i vektorske analize 588 iz 1880-

587 Torus – obrtna površ dobijena rotiranjem kružnice u trodimenzionalnom prostoru

oko ose koja je koplanarna (nalazi se u istoj ravni) sa kružnicom ali ne dodiruje krug.
588 Na ideju o kvaternionima došao je 1843. godine irski fizičar i matematičar Vilijam

Hamilton (William Rowan Hamilton, 1805-1865), zamislivši ih kao kompleksne

brojeve sa jednim realnim delom (skalar) i tri imaginarna dela (vektor), čime je
ih godina – nostalgija za Etrom, srebrnim filigranskim tokareno
mesinganim elegantno funkcionalnim obličjima vaših dedova što čvrsto
stoje na zemlji, kao sat tačni. Te sepija boje su tu, nema sumnje. No
Raketa mora predstavljati mnogo toga, mora odgovarati čitavom nizu
različitih obličja u snovima onih koji je dotaknu – u borbi, u tunelu, na
papiru – mora preživeti jeresi, sjajna, nezbunjiva... a jeretika će biti:
gnostici koje su u naletu vetra i vatre odveli u odaje Raketnog trona...
kabalisti koji Raketu proučavaju kao Toru, slovo po slovo – zakivke,
gorionik i mesinganu ružu, njen tekst je tu za njih da ga permutuju i
kombinuju u nova otkrovenja, što večno nastaju pred njima... Manihejci
koji vide dve Rakete, dobru i lošu, koji međusobno pričaju svetom
idiolalijom Praiskonskih Blizanaca (neki kažu da se oni zovu Encijan i
Blicero) o dobroj Raketi koja će nas odvesti do zvezda, o lošoj Raketi
namenjenoj samoubistvu Sveta, pri čemu su njih dve u večnoj borbi.
No ti jeretici će biti traženi i područje tišine će se uvećavati kako
svaki od njih bude nestajao... svi će biti pronađeni. Svaki će imati svoju
sopstvenu Raketu. U sistemu za navođenje nalaziće se
elektroencefalogram jeretika, zupci i tiho šuštanje otkucaja srca,
utvarno rascvetavanje lične infracrvene, svaka Raketa će znati kome je
namenjena i loviće ga, opsedaće ga kao pomahnitali, nemi pas, svuda
po našem Svetu, svetlucajući i upirući u nebo njemu iza leđa, njegov
čuvar i dželat što juri ka njemu, što juri sve bliže. ...
Evo ciljeva. Pobeći preko pruge koja se možda naglo završava na
obali reke ili u ugljenisanoj ranžirnoj stanici, preko puteva čijim čak i
neasfaltiranim alternativama sada patroliraju ruske, britanske i
američke trupe u ovoj sve ozbiljnijoj okupaciji, dok strah od zime
izbeljuje ljude i čini ih formalnijima, u naručje Pažnje koju su preko
leta zanemarivali, posvećujući više pažnje dokumentaciji i papirima
sada kad boje drveća i žbunja počinju da se menjaju, dok se purpurna
zatamnjuje nad kilometrima vresišta, a noći ranije nastupaju. Morati
boraviti napolju, na kiši početka Device: decu što su protivno svim
naređenjima krišom pošla na put, sada je svladao kašalj i groznica, noću
šmrcaju, promukli mali glasovi u prevelikim sakoima uniformi. Kuvati
im sada čaj od komorača, betonike, božura, suncokreta, slezovog lišća
– krasti sulfa lekove i penicilin. Izbegavati podizanje prašine na putu

omogućena analiza trodimenzionalnog prostora. Gibsovo (Josiah Willard Gibbs,

1839-1903) otkriće vektorske analize, u kojem se koristi samo vektorski deo
kvaterniona, oduzima na popularnosti Hamiltonovoj ideji prvenstveno zbog
pojednostavljenja koje vektorska analiza donosi u poređenju sa kvaternionima.
kad sunce do podneva ponovo osuši kolotrage. Spavati u njivama. Kriti
delove raketa ispod plastova sena, iza jedinog preostalog zida
razrušenog železničkog skladišta, među pokislim vrbama dole kraj
korita reke. Razbežati se na svaki znak uzbune, a često i nasumice, tek
radi vežbe – poteći poput mreže, pobeći iz Harca, uz kotline, spavajući
na suvim popločanim prostorima napuštenih banja (dok zvanični bol,
zvanična smrt po čitavu noć vrebaju iz porcelanskih očiju kipova),
ukopavajući se da provedete noć, osećajući miris borovih iglica što su
ih cokule i lopate za kopanje rovova smrvile. ... Očuvati veru da se ovog
puta ne radi o seobi, niti o borbi, već zaista o Sudbini, dok 00001 klizi
poput podmazanog vijka u naručje železničkog sistema za nju
pripremljenog prošlog proleća, rutu koja je samo prividno razrušena,
koju je pažljivo izvajao Rat, posebne tehnike bombardovanja, kako bi
primila tu najimahinizovaniju589 od svih tehnika, Raketu – Raketu, što
nosi najužasniji potencijal od svih oblika bombardovanja. ...
Raketa 00001 odlazi razmontirana, u delovima – bojeva glava,
navođenje, rezervoari za gorivo i oksidant, repni delovi. Ako svi delovi
dospeju do mesta za ispaljivanje, tamo će morati i biti sastavljena.
„Pokaži mi društvo koje nikada nije reklo ‘Nastalo sam među
ljudima”, Kristijan šeta sa Encijanom po livadama iznad tabora, „‘da
vas svakog zaštitim od nasilja, da pružim zaklon u doba stradanja – ali
Encijane, kakva zaštita može postojati? šta nas može zaštititi od toga”,
pokazuje dalje niz dolinu, ka žuto-sivoj kamuflažnoj mreži kroz koju
obojica, opremljeni rendgenskim vidom tokom trajanja ovog jednog
putovanja, mogu da vide. ...
Encijan i taj mlađi čovek su iz nekog razloga počeli da odlaze u ove
duge šetnje. Nema u tome ničega smišljenog ni sa jedne strane. Da li se
ovako odvija smena? Svaki je od njih dvojice sumnjičav. No nema više
onih nekadašnjih neprijatnih ćutanja. Nema nadmetanja.
„Pojavljuje se kao Obznanitelj. Pokazuje nam da nijedno društvo
nikada ne može da zaštiti, da to nikada nije ni moglo – besmislena su
poput listova papira. ...” Mora reći Kristijanu sve što zna, sve što
podozreva, sve što je sanjao. Ništa od svega toga neće predstaviti kao
istinu. No ne sme ništa zadržati za sebe. Ništa nije njegovo, da bi ga
mogao zadržati. „Lagali su nas. Ne mogu nas spasiti umiranja, stoga
nam lažu o smrti. Udružena struktura laži. Šta su nam Oni ikada dali u

Imahinizacija – Pinčonov neologizam kojim želi da dočara ideju spoja čoveka i

589

mašine.
zamenu za poverenje, u zamenu za ljubav – Oni su ti koji zapravo kažu
‘ljubav’ – koje im navodno dugujemo? Mogi li nas Oni sačuvati makar
od prehlade? od vaški, od samoće? od bilo čega? Pre Rakete smo
nastavljali da verujemo jer smo to želeli. Ali Raketa može da prodre, sa
neba, u bilo koju tačku. Nigde nije bezbedno. Ne možemo Im više
verovati. Ne ako smo i dalje pri sebi i ako nam je istina draga.”
„Jesmo”, klima glavom Kristijan. „I jeste nam draga.” Ne traži od
Encijana da to potvrdi.
„Da.”
„Dakle... u odsustvu vere...”
Jedne noći, po kiši, njihov se laager 590 zaustavio da noć provedu u
napuštenoj istraživačkoj stanici, gde su Nemci, pred kraj Rata, radili na
soničnom ogledalu smrti. Visoki paraboloidi od betona raspoređeni su,
beli i monolitni, po poljani. Zamisao je bila da se pokrene eksplozija
ispred paraboloida, u tačno određenoj tački. Betonsko ogledalo bi
potom odaslalo savršeni udarni talas koji bi uništio sve što mu se nađe
na putu. Na hiljade zamorčića, pasa i krava je eksperimentalno razneto
ovde – sakupljene su gomile podataka o krivulji smrti. No projekat je
bio promašaj. Delovalo je samo kad je domet bio kratak, i brzo se stizalo
do tačke opadanja gde bi se potrebna količina eksploziva mogla
upotrebiti i na neki drugi način. Magla, vetar, jedva vidljive neravnine
ili rupe na terenu, sve što je uslove činilo manje no idealnim, moglo je
uništiti smrtonosni učinak udarnog talasa. Ipak, Encijan je u stanju da
zamisli rat za njih, mesto za njih, „pustinju. Namamite neprijatelja u
pustinju. Kalahari. Sačekajte da vetar zamre”.
„Ko bi se borio za pustinju?”, pita Katje. Odevena je u zelenu
kabanicu sa kapuljačom koja izgleda preveliko čak i za Encijana.
„U pustinji”, Kristijan čučnu, gledajući naviše u bledu krivu
reflektora do čijeg su podnožja došli i oko kojeg su se po kiši skupili,
deleći cigaretu, odvojivši se za trenutak od ostatka skupine, „ne ‘za
pustinju’. On želi da kaže u njoj’.”
Ako uspete da ispravite Tekst čim je izgovoren, to će vam uštedeti
muke kasnije. „Hvala ti”, veli Oberst Encijan.
Stotinu metara dalje, sklupčano u drugom belom paraboloidu,
nalazi se debelo dete u sivoj vojničkoj jakni, koje ih posmatra. Iz džepa
mu vire dva svetla oka nekog čupavog stvorenja. To su debeli Ludvig i

590 Laager (afr.) – karavan.

njegov izgubljeni leming Ursula – napokon ju je pronašao, posle svega
i uprkos svemu. Nedelju dana su lutali paralelno sa kolonom, tik izvan
njihovog vidokruga, prateći Afrikance iz dana u dan... među stablima
na vrhovima nasipa, na rubovima logorskih vatri po noći, Ludvig je tu
i posmatra... skuplja dokaze, ili elemente jednačine... dečak i njegov
leming, što su pošli da vide Zonu. Uglavnom se ono što je video svodilo
na mnogo žvakanja žvake i na mnogo kita stranaca. Kako inače da se
odbegli dečak snađe u Zoni ovih dana? Sačuvao je Ursulu. Ludviga je
dopala sudbina gora od smrti, i otkrio je da je podložna pregovaranju.
Dakle ne odlaze svi leminzi preko ruba litice, niti su sva deca spasena
zapadanja u greh zarade. Očekivati od Zone išta više, ili manje, značilo
je ne slagati se sa odredbama Sveta.
Kad se Encijan vozi na čelu ima običaj da zapadne u sanjarenje, bilo
da vozač priča ili da ćuti. U noći bez farova, kad je izmaglica dovoljno
gusta da se čini da pada, ili je tu i tamo vetar nanosi kao vlažni svileni
šal u lice, kad su ista temperatura i jednaki mrak unutra i napolju, takve
ravnoteže mu omogućavaju da lebdi tik ispod nivoa buđenja, stopala i
ruku podignutih naviše što upiru o gumasti stakleni površinski napon
između dva nivoa, lepeći se za njega, u milujućim snovima ruku i nogu
izrazito osetljivih, u dobroj nehorizontalnoj kućnoj dremki. Motor
ukradenog kamiona prigušen je starim madracom privezanim preko
haube. Henrik Zec, koji vozi, pažljivo motri na merač temperature.
Zovu ga „Zec” jer nikada ne uspe da prenese poruku kako treba, kao u
onoj staroj priči naroda Herero. Tako umire poštovanje.
Neka figura kliznu na put, polako kružeći baterijskom lampom.
Encijan otkoči prozor od ribljeg tutkala, nagnu se u gustu maglu i
doviknu: „Brže od brzine svetlosti”. Figura mu dade znak da prođe. No
krajičkom vida, kad se osvrnuo unatrag, Encijan pod svetlošću munje
vidi da se kiša lepi za to crno lice u krupnim velikim kapima, lepi se
onako kako se voda lepi za crnu farbu, ali ne i za kožu naroda Herero –
„Šta misliš, da li možemo da izvedemo polukružno ovde?” Ramena
ih odaju, i obojica muškaraca to znaju. Iza njih, u pravcu logora, niz
blago zatalasanih ravnica osvetljen je grmljavinom kajsija narandžaste
svetlosti.
„Dođavola”, Henrik Zec ubacuje u rikverc i čeka Encijanova
naređenja dok se polako vraćaju. Moguće je da je onaj sa baterijskom
lampom bio jedini stražar, možda nema neprijatelja miljama unaokolo.
Ali –
„Tamo.” Kraj puta, neko ispruženo telo. To je Mječislav Omuzire,
sa gadnom ranom na glavi. „Unesimo ga, hajde.” Ubacuju ga u stražnji
deo kamiona koji radi u leru i prekrivaju ga ciradom. Nemaju vremena
da pogledaju koliko je ozbiljno povređen. Stražar crnog lica je nestao.
Iz pravca ka kojem su se sada vratili dopire zveket puščane paljbe.
„Idemo u ovo u rikverc?”
„Jesi li ti čuo paljbu minobacača?”
„Od onog poslednji put? Ne.”
„Onda mora da ga je Andreas sredio.”
„Oh, oni će biti dobro, Nguarorerue. Ja se brinem za nas”
Orutjene je mrtav. Okandio, Ekori, Omuzire ranjeni, od toga Ekori
u kritičnom stanju. Neprijatelji su bili beli.
„Koliko ih je?”
„Možda desetak.”
„Ne možemo računati na uspostavljanje zaštite perimetra plavo-
bela svetlost baterijske lampe poskakuje od elipse do parabole preko
geografske karte koja se trese, „sve do Braunšvajga. Ako je i dalje
tamo.” Kiša glasno dobuje po karti.
„Gde je pruga?”, ubacuje se Kristijan. Andreas ga zainteresovano
pogleda. Ovo je uzajamno. Veliko interesovanje vlada među njima u
poslednje vreme. Pruga je šest ili sedam milja severozapadno.
Ljudi dolaze i spuštaju svoje zavežljaje kraj prikolice sa delovima
Rakete. Seku mladice, svaki je udarac glasan i odzvanja... podižu okvir
i zavežljaje odeće, šerpe i lonce guraju tu i tamo ispod dugačke cirade
između obruča od savijenih mladica kako bi ličili na delove rakete.
Andreas dovikuje: „Svi mamci neka se okupe kraj kamiona sa hranom”,
i pretura po džepovima u potrazi za spiskom. Grupa koja služi kao
mamac će nastaviti ka severu, bez ikakve nagle promene u smeru
kretanja – ostatak će skrenuti na istok, natrag ka ruskoj vojsci. Ako se
dovoljno približe, britanska i američka vojska će se možda kretati
opreznije. Moglo bi biti moguće da prođu duž međusklopa, kao da klize
po rubu oluje... i tako skroz do kraja, između vojski Istoka i Zapada.
Andreas sedi, klati nogama i udara petama o stražnji spušteni deo
prikolice beng... beng... dajući znak za polazak. Encijan zbunjeno
podiže pogled. Andreas želi nešto da kaže. Naposletku: „Onda,
Kristijan ide s tobom?”
„Da?” Trepće ispod obrva orošenim kapljicama kiše. „Oh, za ime
Boga, Andrease.”
 „Šta? I mamci bi trebalo da se izvuku, zar ne?”
„Čuj, povedi ga sa sobom, ako želiš.”
„Samo želim da otkrijem”, sleže ramenima Andreas, „šta je
odlučeno.”
„Mogao si da me pitaš. Ništa nije odlučeno’.”
„Možda nisi ti odlučio. To je tvoja igra. Misliš da će te očuvati. Ali
za nas to ne vredi. Mi moramo da znamo šta će se stvarno dogoditi.”
Encijan kleknu i poče da podiže tešku gvozdenu ogradu prikolice.
Zna koliko neuverljivo to deluje. Ko će poverovati da u dubini duše želi
da im pripada, njima tamo napolju, tim brojnim Uniženima što su
večeras bez sna, što umiru u bolovima svuda po Zoni? tim uniženima
koje voli, znajući da će zauvek biti stranac. ... Lanci zveckaju nad njim.
Kad mu se rub ograde nađe u nivou brade, podiže pogled da Andreasa
pogleda u oči. Mišići ruku su mu zategnuti. Laktovi ga bole. To je
ponuda. Želi da pita: „Koliko me je njih otpisalo? Postoji li neka
sudbina sa kojom samo ja nisam upoznat?” No navike ostaju, vode
sopstveni život. S mukom se podiže na noge, bez reči, podižući mrtav
teret, uz tresak ga postavljajući na mesto. Zajedno navlače reze u
svakom uglu. „Vidimo se tamo”, maše Encijan i okreće se. Guta tabletu
nemačkog dezoksiefedrina, a zatim u usta ubacuje žvaku. Od brzine mu
škrguću zubi, škrgućući zubi povređuju desni, žvakanje žvake je
tehnika koji su krajem Rata razvile žene kako ne bi plakale. Mada nije
da on želi da plače zbog razdvajanja. Želi da plače zbog samog sebe:
zbog onog što svi oni mora da veruju da će mu se dogoditi. Što više
veruju u to, veći su izgledi. Njegov će ga narod uništiti, ako ikako bude
mogao. ...
Žvak, žvak, hmm dobro veče dame, dobro si ono uvezala, Ljubice,
žvak, kako glava, Mječislave, kladim se da su se iznenadili kad su se
meci odbili! Heh-heh žvak, žvak, dobro veče „Sparks” (Ozohande), ima
li vesti iz Hamburga o tečnom kiseoniku, prokleti Oururu bolje da održi
obećanje-ru, ili će nam biti prokleto teško da se pritajimo dok nam ga
ne isporuči-ru – oh dođavola ko je to –
To je Jozef Ombindi, eto ko je, vođa Praznih. No dok se osmehivao,
tih nekoliko sekundi, Encijan je mislio da je Orutjeneov duh. „Priča se
da je i Okandiovo dete ubijeno.”
„Nije tako.” Žvak.
„Ona je bila moj prvi pokušaj da sprečim rođenje.”
 „Stoga si i dalje smrtno zainteresovan za nju”, žvak, žvak. Zna da
nije to u pitanju, ali mu taj čovek ide na živce.
„Samoubistvo je sloboda dostupna čak i najuniženijima. Ali ti bi tu
slobodu uskratio narodu.”
„Bez ideologije. Kaži mi da li će tvoj prijatelj Oururu spremiti
generator tečnog kiseonika na vreme. Ili me, umesto toga, u Hamburgu
čeka interesantno iznenađenje.”
„U redu, bez ideologije. Ti bi uskratio svom narodu slobodu koja je
čak i tebi dostupna, Oberst Nguarorerue.” Ponovo se smeši kao duh
čoveka koji je večeras stradao. Pokušava da pronađe tačku, da ga bocne,
šta je? šta je? želi da kaže, šta je, Oberst? sve dok nije spazio umor na
Encijanovom licu i shvatio da nije u pitanju nikakav trik. „Slobodu”,
šapuće smešeći se, ljubavna pesma pod tim crnim nebom svuda okolo
oivičenim bleštavonarandžastom, reklama puna katarskog 591 užasa pred
praksom zarobljavanja duša u telima novorođenčadi, „slobodu koju ćeš
možda uskoro uzeti za sebe. Čujem da ti duša priča u snu. Poznajem te
bolje od bilo koga.”
Žvak, žvak, oh baš sam morao da mu prepustim stražu, zar ne. Oh,
jesam li ja budala. Da, on može da odabere koju god noć želi. ... „Ti si
halucinacija, Ombindi”, unosi u svoje reči taman dovoljno panike da,
ako ne upali, one i dalje budu dobra uvreda, „projektujem sopstvenu
želju za smrću i ona se pojavljuje u obliku tebe. Ružnija nego što sam
je ikada usnio.” Upućuje mu Nezemaljski Osmeh koji traje čitavih
trideset sekundi, i već nakon deset Ombindi počinje da izbegava njegov
pogled, da se znoji, da stiska usne, gleda u zemlju, okreće se od njega,
osvrće se iza sebe, no Encijan se i dalje osmehuje, nema milosti večeras,
narode moj, Nezemaljski Osmeh sve u krugu od jedne milje pretvara u
smrznute boje sladoleda A SAD kad smo svi dobro raspoloženi šta
kažeš na to da svejedno postavimo zaštite na baterije, Đuro? Tako je,
rendgenski vid, mogu da vidim ravno kroz ciradu, zapišite to kao još
jedno čudo... a ti tamo, Vlasto, ti si na sledećoj straži kraj radio-stanice,
zaboravi šta piše na spisku, nikada ništa više osim rutinskog saobraćaja
sa Hamburgom nije zabeleženo i ja želim da znam zašto, želim da znam
šta se čuje kad su Ombindijevi ljudi na straži... komunikacija se na
komandnoj frekvenciji ovog putovanja odvija preko tačkica i crticama

591Katari – pripadnici hrišćanskog pokreta koji se širio Evropom od XI do XIV veka;,

krajem XII i početkom XIII veka proglašeni su za jeterike i surovo gonjeni. Verovali
su da u svakom čoveku postoji iskra božanske svetlosti koja je pala u zatočeništvo
ovozemaljske iskvarenosti, odnosno materijalnog sveta.
kontinualnog talasa – nema glasova koji bi ih mogli odati. No operateri
se kunu da mogu da prepoznaju pojedinačne ruke koje šalju poruke.
Vlasta je jedan od njegovih najboljih operatera i ume dobro da imitira
ruke većine Ombindijevih ljudi. Vežbala je, za svaki slučaj.
Ostali, koji su se pitali da li će Encijan ikada krenuti protiv
Ombindija, sada po njegovom izrazu lica i načinu na koji prolazi
između njih znaju – I tako su, samo pomoću pokreta ruke kojom
dodiruje obod svoje vojničke šapke, obznanjujući Taj-i-taj Plan,
Ombindijevi ljudi, bez reči, bez nasilja, večeras oslobođeni svih
stražarskih dužnosti, premda su zadržali svoje oružje i municiju. Niko
im to nikada nije uzimao. Nema razloga za tako nešto. Encijan sada nije
ništa ranjiviji nego što je uvek bio, a bio je poprilično.
Debeli je dečak Ludvig poput belog svetlećeg crva u magli. Njegov
je zadatak da izviđa za ogromnu belu vojsku, koja mu je neprestano uz
drugi bok, spremna da se obruši na njih, na samo jednu reč Ludvigovu,
i da te crnce utaba u zemlju. No on ne želi da ih pozove. Radije bi išao
sa tom seobom, nevidljiv. Ovde ga niko ne podvodi. Njihovo putovanje
ne uključuje njega. Oni imaju kuda da idu. Oseća da mora ići sa njima,
ali odvojeno, kao stranac, ništa više ili manje na milost Zoni. ...

□ □ □ □ □ □ □

Nad potokom je most. Vrlo retko će biti saobraćaja tamo gore. Možete
da podignete pogled i vidite čitavu padinu drveća sa šišarkama što se
tamne uzdižu s jedne strane puta. Drveće škripi od tuge zbog te
projektovane rane nanete njihovom terenu, njihovoj zemlji, njihovoj
prirodi. Smeđe pastrmke promiču kroz vodu. U prolazu ispod mosta oni
koji su tu tražili zaklon ostavili su natpise na vlažnom luku zida. Uzmi
me, Rastezaču 592, šta te sprečava? Nema ničeg goreg od ovakvih dana.
Biće to kao lagani san. Nije li to samo san? Molim te. Dođi uskoro –
redov Rudolf Efig, 12. iv. 45. Neki crtež, nacrtan crnom vojnom farbom,
koji prikazuje čoveka kako izbliza posmatra cvet. U daljini, možda
malo manja nego što se čini, nalazi se žena, koja se približava. Ili
nekakav vilenjak, ili tako nešto. Onaj čovek ne gleda u nju (ili u to). Na

Rastezač – od nemačkog „Streckefuss”, što je nadimak Gospodara Smrti,

592

Dominusa Blicera, koji čereči udove ljudi nakon njihove smrti.

pola puta između njih nalaze se plastovi sena. Cvet ima oblik pičke
mlade devojke. Tu je i nekakav svetlonoša što gleda sa neba, lica
potpuno spokojnog, nalik Budinom. Ispod je neko drugi napisao, na
engleskom: Dobar crtež! Završi! a ispod toga, drugim rukopisom:
JESTE gotov, budalo! A gotov si i ti. U blizini, na nemačkom: Voleo
sam te, Lizel, svim svojim srcem – bez imena, čina, jedinice ili rednog
broja. ... Inicijali, igre iks oks za koje se vidi da ih je igrala jedna osoba
sama sa sobom, igra vešala u kojoj nepoznata reč nikada nije pogođena:
GE__RAT__ i obešeno telo što se vidi gotovo s drugog kraja ovog
tunela, čak i ovako rano, po danu, jer je gore put uzan, i zapravo ni nema
tamnije senke. Jedan bicikl je napola skriven u korovu uz put. Neki
kasni leptir bled poput očnog kapka besciljno trepće iznad stabljika
novog sena. Visoko gore na padini neko zamahuje sekirom ka živom
drvetu... i upravo tu, sada, mlada veštica napokon pronalazi Vaslava
Čičerina.
On sedi kraj potoka, ne obeshrabreno, ne mirno, već samo u
iščekivanju. Kao pasivni solenoid što čeka da odskoči. Kad je čuo njene
korake, podigao je glavu i spazio je. Ona je prvo prisustvo koje je od
sinoć pogledao i ugledao. Što je njena zasluga. Čini koje je tada
izgovorila,pričvršćujući svileno međunožje iscepano sa svojih najboljih
gaćica preko očiju lutke, njegovih očiju, istočnjačkih i blistavih, iako su
samo ovlaš iscrtane njenim dugačkim noktom u glini, bile su ove:
Neka sada bude slep za sve osim za mene. Neka užareno sunce
ljubavi sija u njegovim očima zauvek. Neka ga ova, moja sopstvena,
tama zauvek čuva. U svako sveto ime Boga, u ime anđela Melhidajela,
Jahoela, Anafijela i velikog Metatrona, prizivam tebe, i sve one koji su
sa tobom, da sada učiniš po mojoj volji.
Tajna leži u usredsređenosti. Sve drugo je zanemarila: mesec, vetar
u krošnjama smreke, divlje pse što trče po noći. Usredsredila se na
uspomenu na Čičerina i njegove ćudljive oči, i pustila da navre,
usklađujući svoj orgazam sa bajalicom, tako da je na kraju, kad je
imenovala i poslednja Imena Moći, počela da vrišti i svršava, bez
pomoći prstiju, koji su sada podignuti ka nebu.
Kasnije je prelomila komad čarobnog hleba na dva dela i jedan deo
pojela. Drugi je za Čičerina.
On sada uzima hleb. Potok brzo teče. Ptica peva.
Pred noć ljubavnici leže goli na hladnoj travnatoj obali, a zvuk
konvoja se približava uzanim putem. Čičerin navlači čakšire i uspinje
se da proba da iznudi malo hrane ili cigarete. Crna lica prolaze pored,
mba-kayere, neka radoznalo bacaju pogled ka njemu, druga su suviše
zaokupljena sopstvenom iscrpljenošću, ili budnim motrenjem na
prekrivenu prikolicu u kojoj se nalazi bojeva glava rakete 00001.
Encijan se, na svom motociklu, za trenutak zaustavlja, mba-kayere, da
porazgovara sa tim neobrijanim belcem prepunim ožiljaka. Nalaze se
nasred mosta. Razgovaraju na lošem nemačkom. Čičerin uspeva da
izmoli pola paklice američkih cigareta i tri sirova krompira. Dvojica
muškaraca se pozdravljaju klimanjem glavom, ne sasvim formalno, ne
sasvim uz osmeh. Encijan ubacuje motocikl u brzinu i vraća se svom
putovanju. Čičerin pali cigaretu, prati ih pogledom dok nestaju niz put,
drhteći u sutonu. Zatim se vraća svojoj mladoj devojci kraj potoka.
Moraće da pronađu drvo za potpalu pre nego što svetlost sasvim
nestane.
Ovo je magija. Naravno – ali ne mora nužno biti i uobrazilja.
Sasvim sigurno nije ovo prvi put da je čovek prošao kraj svog brata, na
rubu večeri, često poslednji put, a da to nije znao.

□ □ □ □ □ □ □

Grad se sada toliko visoko izdigao da su liftovi postali prevozna

sredstva za duga putovanja, opremljena salonima: tapaciranim
sedištima i klupama, snek barovima, štandovima sa časopisima gde
možete da prelistate ceo broj Lajfa između dve stanice. Za one
plašljivog srca što odmah po ulasku potraže Sertifikat o ispravnosti na
zidu lifta, tu su mlade žene sa zelenim stranskim kapicama, u zelenim
baršunastim korsetima i cigaret pantalonama na žute štrafte – nalik
ženstvenim žut odelima – koje su dobro podučene u svemu u vezi sa
liftovima, čiji je zadatak da vas umire. „U početku”, vergla Mindi Blot
iz Karbon Sitija, u Ilinoisu, neodređeno se smešeći dok okreće profil,
blizu mesingane šare dijamantnih mrlja što se mimoilaze, mimoilaze
vertikalno, na hiljade njih – njeno sve zrelije lice, sanjivo i praktično
kao u Kraljice pehara, nikad ne gleda ravno u vas, uvek je prelomljeno
pod određenim uglom u zlatno-smeđoj sredini između vas... sada je
jutro i čovek sa cvećem u stražnjem kraju lifta, za stepenicu ili dve niže,
iza male fontane, izneo je sveže rane ljiljane i irise – „pre Vertikalnog
rešenja, svi oblici transporta su bili, u suštini, dvodimenzionalni – ah,
mogu da pogodim šta vi hoćete da pitate dok se osmeh, poznat i
neprelomljen, upućen ovom redovnom gostu u liftu javlja između
devojke i tog provokatora – „‘A šta je sa avionskim letovima, a?’ To ste
hteli da pitate, zar ne!”, zapravo hteo je da pita šta je sa Raketom i svi
to znaju, ali u vezi s tom temom postoji čudan tabu i ljubazna Mindi je
sada unela mogućnost istinskog nasilja, nasilja represije – isprane boje
septembarskog jutarnjeg neba naspram izlaska sunca, i oštrica jutarnjeg
vetra nalik turpiji – u ovu intimnu kubnu sredinu što se toliko glatko
kreće naviše kroz prostor (mehurić što se podiže kroz kastiljanski sapun
gde je sve okolo zeleno, osvetljeno sporom munjom), pored nivoa u
kojima sve već vrvi od glava što se roje svetlucavije od semena i jajašca
u moru, kraj nekih nivoa koja su u mraku, bez grejanja, nekako
zabranjeni, što deluju čudnovato protraćeno, nivoa na kojima niko nije
bio još od Rata aaaa-ahhh! urla kraj njih, „običan efekat aerodinamike”,
objašnjava strpljivo Mindi, „koja ima veze sa našim graničnim slojem i
oblikom otvora dok prolazimo kraj njega „Oh hoćete da kažete da je”,
dovikuje još jedan provokator, „pre nego što stignemo do njega, on
drugog oblika?” „Aha, kao i nakon što prođemo kraj njega, Mek”,
odvraća glatko Mindi, uopšteno oponašajući istu stvar sopstvenim
ustima, napućeno-opušteno-osmeh – ti nazubljeni otvori zaurlavaju,
dok nestaju zaboravljeni, gubeći se na dole, već nekoliko spratova ispod
vaših đonova, urlik savijen naniže kao nota na usnoj harmonici – ali
zašto nema zvuka ni na jednom od onih užurbanih spratova, dok
promiču kraj njih? gde svetla sijaju toplo kao na zabavama u nedelji
pred Božić, na spratovima koji vas pozivaju da stupite u guste spletove
staklenih okana ili pregrada, dok dobrodušni aparati za kafu bruje, e pa
bogca mu, ode još jedan dan, pozdrav Mari, gde vi devojke krijete
nacrte za SG-1... kako to mislite Terenska služba ih je uzela... opet? zar
mi iz Inženjerskih nacrta nemamo nikakva prava, to je kao kad gledate
kako vam rođeno dete beži, kad vidite da vam je deo opreme namenjen
ovima iz Terenske (Der Veld). Baš je tako. Slomljeno srce, majčina
molitva. ... Polako, glasovi Pevačke družbe Hitlerove omladine Libeka
gube se u daljini (ovih dana momci pevaju u vojnim klubovima svuda
po Zoni pod svojim imenom za nastupe, „Momci u lederhoznama 593„.
Odeveni su kako priliči i pevaju – kad im se čini da je to u redu – leđima
okrenuti publici, lukavih malih lica osvrnutih preko ramena da flertuju
sa tim borcima:

593 Lederhozne (nem. Lederhosen) – kratke pantalone od kože.

 No više od Majčinih suza bolelo je
Kad Mutti mene tukla je...

uz božanstveno usklađeno vrckanje svakog para guzova što sijaju kroz

kožu toliko usku da se jasno vidi stiskanje glutealnih mišića, i možete
se kladiti da ne postoji nijedna kita u prostoriji koja se neće probuditi
na taj prizor, i jedva po koje oko kojem se neće priviđati taj majčinski
brezov prut što pljeska po svakom od tih golih dupeta, prekrasne crvene
linije, strogo i prelepo žensko lice, što se osmehuje kroz oborene
trepavice, tek blesak svetlosti iz svakog oka – kad ste tek učili da puzite,
najviše ste gledali u njene listove i stopala – oni su zamenjivali njene
grudi kao izvore snage, dok ste upoznavali miris njenih kožnih cipela, i
taj se preovlađujući miris pružao dokle god vam pogled seže – do njenih
kolena, možda – u zavisnosti od mode te godine – do njenih butina. Bili
ste detešce okruženo kožnim nogama, kožnim stopalima...).
„Nije li moguće”, šapuće Tanac, „da smo svi mi naučili tu klasičnu
fantaziju na Majčinim kolenima? Da je uvek negde u plišanom albumu
mozga zadenuta slika deteta u odeći malog gospodina, zgodna
francuska sobarica što moli da je bičujete?”
Ludvigovo poprilično debelo dupe meškolji se pod Tanacovom
rukom. Obojica imaju granice koje ne bi trebalo da pređu. No ipak su
ispuzali preko njih, do nekakvog međusklopa, do hladnog čestara usred
kojeg su utabali prostor za sebe, da legnu na njega. „Ludviže, malo
sado-mazo tehnike nikada nikome nije naudilo.”
„Ko to kaže?”
„Sigmund Frojd. Otkud znam? Ali zašto smo naučeni da osećamo
refleksni stid kad god se javi ta tema? Zašto bi Struktura dopustila svaki
drugi oblik seksualnog ponašanja, osim tog jednog? Zato što su
potčinjavanje i dominiranje resursi koji su joj potrebni da bi mogla da
opstane. Ne mogu se traćiti na pojedinačne slučajeve seksa. Potrebna
joj je naša potčinjenost kako bi mogla ostati na vlasti. Potrebno joj je
da čeznemo za dominacijom kako bi nas mogla uključiti u sopstvenu
igru moći. Nema u njoj nikakvog užitka, samo moć. Kad ti kažem, da
je moguće univerzalno ustanoviti sado-mazo tehniku, na nivou
porodice, Država bi uvenula.”
Ovo je sado-anarhizam i Tanac je njegov glavni teoretičar u Zoni
ovih dana.
Napokon, Lineburška pustara. Sinoć su se sastali sa grupom koja je
nosila rezervoare za gorivo i oksidant. Grupa koja je nosila repni deo
čitavog je jutra na radiju i pokušava da utvrdi položaj, kad bi se samo
nebo razvedrilo. Stoga se sklapanje rakete 00001 odvija i u
geografskom smislu, Dijaspora se vraća natrag, seme izgnaništva leti
ka unutra kao skromni nagoveštaj gravitacionog kolapsa, Mesije što se
stiče u palim varnicama. ... Sećate se one priče o dečaku koji mrzi
knedle? Mrzi to jelo i plaši ga se, izbije mu taj neki užasni zeleni osip
koji mu se u vidu reljefnih karti premešta svuda po telu, čim se nađe
makar i blizu knedli. Majka ga je odvela kod psihijatra. „Strah od
nepoznatog”, postavlja dijagnozu ta siva eminencija, „pustite ga da
gleda dok vi pravite knedle, to će mu ih približiti.” Vraćaju se kući, u
Majčinu kuhinju. „A sada ću nam”, veli Majka, „napraviti jedno ukusno
iznenađenje!” „Oh, čoveče!” uzvikuje dečak, „to je super, mama!”
„Vidiš, sada prosejavam brašno i so u jednu finu malu gomilu.” „Šta je
to, mama, mleveno meso? oh, čoveče!” „Mleveno meso i luk. Pržim ih,
vidiš, u ovom tiganju.” „Pravim mali vulkan u brašnu, ovako, i razbijam
jaja u to.” „Mogu li ja da ti pomognem da ih umešaš? Oh, čoveče!” „A
sad ću da razvučem testo, vidiš? u fini tanki sloj, i sad ga sečem na
kvadrate „To je superiška, mama!” „Sada kašikom stavljam malo mesa
na ovaj kvadratić, i sada ga presavijam u tro „AAHHHH!” vrišti dečak,
potpuno prestravljen – „kredle!”
Kao što su izvesne tajne date Ciganima da ih sačuvaju pred naletom
Centrifugalne istorije, a druge Kabalistima, Templarima,
Rozenkrojcerima, tako je i Tajna Strašnog Spoja, uz druge tajne, našla
svoj put do skrovitih prostora ovog ili onog etničkog vica. Postoji i priča
o Tajronu Slotropu, kojeg su poslali u Zonu da bude prisutan prilikom
sopstvenog sklapanja – možda i, šaputali su izrazito paranoični glasovi,
sklapanju njegovog vremena – i trebalo bi da postoji i poenta vica, ali
ne postoji. Plan je omanuo. Umesto da bude sastavljen, on je rastavljen,
rasut. Njegove su karte položene, u Keltskom krstu 594, redosledom koji
je predložio gospodin A. E. Vejt, položene i rastumačene, no to su karte
glupaka i maloumnika: ukazuju samo na dugotrajnu i zbrkanu
budućnost, na osrednjost (ne samo u njegovom životu već i, heh, heh, u
pogledu njegovih hroničara, da da ništa vas ne može ponukati tako kao
kad u drugom pokušaju dobijete trojku novčića naopačke koja prekriva
signifikatora 595 da odete da pogledate sedmu reprizu Šoua Takešija i

594Keltski krst – verovatno najstarije i najpoznatije otvaranje tarota.

595Signifikator – karta koja predstavlja osobu „unutar” tarota, osobu na koju se
tumačenje tarota odnosi, ali može da označava i objekat, dilemu ili pitanje koje pitač
Ičiza, da zapalite cigaretu i pokušate da zaboravite na čitavu tu stvar) –
bez ikakve očigledne sreće ili katastrofe koja bi ga iskupila. Sve
njegove karte koje bi donosile nađu okrenute su naopako, a što je
najgore od svega, okrenut je i Obešeni, koji bi u startu trebalo da je
naopačke, da govori o tajnim nadanjima i strahovima. ...
„Dr Jamf nikada i nije postojao”, mišljenja je svetski priznat
analitičar Miki Vakstri-Vakstri – „Jamf je bio uobrazilja, s ciljem da mu
pomogne da objasni ono što je toliko stravično, toliko neposredno
osećao u svojim genitalijama prema tim raketama, svaki put kad
eksplodiraju na nebu... da mu pomogne da porekne ono što nikako nije
mogao da prizna: da je moguće da je zaljubljen, seksualno zaljubljen, u
sopstvenu smrt i u smrt svoje rase.”
„Ti rani Amerikanci su, na svoj način, predstavljali fascinantni spoj
neotesanog pesnika i vidovitog bogalja. ...”
„Nikada nas nije toliko zanimao Slotrop qua Slotrop”, priznao je
nedavno predstavnik Kontrasile, u intervjuu koji je dao za Vol Strit
Džurnal.
NOVINAR: Hoćete da kažete, dakle, da je on zapravo pre
predstavljao tačku okupljanja.
PREDSTAVNIK: Ne, ne čak ni to. Mišljenja su, već na samom
početku, bila podeljena. Bila je to jedna od naših ključnih slabosti.
[Siguran sam da želite da čujete nešto o ključnim slabostima.] Neki su
ga smatrali za „izgovor”. Drugi su smatrali da predstavlja istinski,
nedvosmisleni mikrokosmos. Mikrokosmičari su, kao što vam je
sigurno poznato iz standardne istorije, rano uleteli. Mi – bio je to,
zapravo, veoma čudan vid jurenja jeretika. Preko Niskih Zemalja, u
leto. Nastavilo se po poljima sa vetrenjačama, močvarama u kojima je
bilo gotovo premračno da bi se išta moglo videti. Sećam se kad je
Kristijan pronašao neki stari budilnik, i kad smo izvadili radijum da
njime obložimo žice naših utega. Sijale su u pomračini. Videli ste kako
drže klatna, šaka karakteristično skupljenih blizu prepona. Crna figura
sa mlazom svetlucave mokraće što pada na zemlju pedeset metara
dalje... „Prisustvo, piša”, to je postalo standardna pošalica u vezi sa
pripravnicima. Čarli Nobl 596 iz Raketnog Grada, moglo bi se reći. ...

postavlja tarotu.
596 Charles Noble (1916-2003) – američki atomski inženjer i vojni zapovednik

angažovan na projektu „Menhetn” (projektu razvoja nuklearnog oružja za vreme

Drugog svetskog rata) u Atomskom gradu u Los Alamosu.
[Da. Baš zgodan način da se to kaže. Sve ih izdajem... najgore od svega
je to što znam šta vaši urednici žele, tačno znam šta žele. Ja sam
izdajica. Nosim to sa sobom. Vaš virus. Koji prenose vaše neumorne
Tifusarke Meri 597, što kruže po pijacama i stanicama. Uspeli smo da
neke od njih uhvatimo u zasedu. Jednom smo neke uhvatili i u
podzemnoj. Bilo je užasno. Moja prva akcija, moja inicijacija. Jurili
smo ih po tunelima. Mogli smo da osetimo koliko se boje. Kad bi se
tuneli granali, mogli smo se ravnati samo po izdajničkoj akustici
podzemlja. Imali smo velike šanse da se izgubimo. Gotovo da uopšte
nije bilo svetla. Pruga je sijala, kao što sija na površini, u kišoj noći. A
šapat tada – senke koje su čekale, pogrbljene u ćoškovima stanica za
održavanje, ležale uz zidove tunela, posmatrale poteru. „Kraj je
predaleko”, šaputali su. „Vratite se. Nema stanica u ovom odeljku.
Vozovi idu i putnici se voze kilometrima duž ovih bezizražajnih zidova
boje senfa, ali nema stanica. To je vožnja zajedno dugačko poslepodne.
...” Dve su uspele da umaknu. No ostale smo uhvatili. Između dve
oznake stanice, ispisane žutom kredom protiv godina masnoća i
putovanja, 1966. i 1971, osetio sam prvu krv. Želite li da ubacite ovaj
deo?] Pili smo krv svojih neprijatelja. Zato su Gnostici toliko
zaposednuti. Pričest evharistijom znači zaista piti krv neprijatelja. Gral,
Sveti gral, samo je sredstvo. Zašto bi ga inače toliko posvećeno čuvali?
Zašto bi se crna počasna straža vozila preko pola kontinenta, preko pola
raspadajućeg Carstva, po kamenim noćima i zimskim danima, samo
zbog otiska slatkih usana na nekom skromnom putiru? Ne, oni nose
smrtni greh: progutati neprijatelja, uneti ga u sopstvene sokove, da ga
upiju sve ćelije. To je vaš zvanično definisani „smrtni greh”. Greh
prema vama. Odeljak vašeg krivičnog zakona, ništa drugo. [Istinski
greh je bio vaš: zabraniti taj spoj. Povući tu liniju. Da ostanemo gori od
neprijatelja, koji su naposletku uhvaćeni na istom tom polju govana –
da ostanemo neznanci.
Pili smo krv svojih neprijatelja. Krv svojih prijatelja smo čuvali.]

Predmet S-1706.31, komad potkošulje

američke vojske, sa smeđom mrljom za koju
se pretpostavlja da je krv, u obliku mača, što
ide od donjeg levog do gornjeg desnog kraja.

597Tifusarka Meri – Mary Mallon (1869-1938), kuvarica iz Njujorka, najpoznatiji

prenosilac tifusa u istoriji.
 U Knjigu uspomena nije uneta sledeća fusnota. Taj komad krpe je
Slotropu dao mornar Bodin, jedne noći u baru „Čikago”. Na neki je
način to veče predstavljalo reprizu njihovog prvog susreta. Bodin,
tinjajućeg džokavca zadenutog pod žice na vratu gitare, žalobno peva
pesmu koja delom govori o Rodžeru Meksiku a delom o nekom
neimenovanom mornaru što je zaglavio u San Dijegu u vreme rata:

Prošle sam nedelje bacio pitu na nečiju mamu,

Prošle sam noći pravio žurku pred odlazak u krevet,
Poslednje što znam, 6:02 vrišti mi u glavi,
Ili je to možda bilo 11:59...

[Refren]:

Previše je žičanih ograda uveče,

Previše ljudi što drhte zbog kiše,
Čujem da si konačno dobila svoju bebu,
I čini se da te ja videti neću nikad više.

Ponekad želim da odem na sever, u okrug Hambolt –

Ponekad mislim, da vidim svoje, na istok ću poći...
Desi se da pomislim da srećan mogu biti,
Kad bih znao da će misli tvoje meni nekad doći. ...

Bodin ima prsten sa sirenom, onakav kakav deca dobiju kad pošalju
poklopce kutija od žitarica, pametno smešten u čmar kako bi se u
svakom trenutku mogao aktivirati ispuštanjem prdeža određene jačine.
Prilično se izveštio u naglašavanju svoje muzike tim prdnutim
zavijanjima sirene Vlllliiiii, a sada radi na tome da ih ispusti u
odgovarajućem ključu, što je potpuno novi refleksni luk, uho-mozak-
ruke-dupe, kao i povratak nevinosti. Svi trgovci večeras trguju malo
sporije. Sentimentalni Bodin misli da je to zato što slušaju njegovu
pesmu. Možda i slušaju. Zavežljaji svežih listova koke tek pristiglih sa
Anda transformisali su čitav prostor u nekakvo zvučno latinsko
skladište, uoči revolucije koja će im prići tek koliko i dim što prlja nebo
nad trskom, ponekad, u duga čipkasta poslepodneva što se vide kroz
prozor. ... Ulični mangupi su se pretvorili u Užurbane Vilenjake,
obmotavaju svaki list oko betel oraha 598, u paketić zgodan za žvakanje.
Njihovi pocrveneli prsti sjajniji su od ugljevlja. Mornar Bodin iznenada
podiže pogled, opreznog, neobrijanog lica pogođenog svim tim dimom
i nesvesnošću u prostoriji. Gleda pravo u Slotropa (budući da je jedan
od retkih koji i dalje Slotropa može da vidi kao nekakvo celovito
stvorenje. Većina je davno odustala od pokušaja da ga održi na okupu,
pa makar i kao koncept – „Jednostavno je postalo preteško”, obično
kažu). Da li Bodin sada oseća da i njegova sopstvena snaga jednog
dana, uskoro, možda neće biti dovoljna: da će uskoro i on, kao i svi
ostali, morati da odustane i da ga pusti? Ali neko mora da istraje, ne
sme se to dogoditi svima nama – ne, to bi bilo previše... Raketašu,
Raketašu. Siroti bedniče.
„Drži. Slušaj. Želim da uzmeš ovo. Shvataš? Tvoje je.”
Da li uopšte i dalje može da čuje? Da li vidi ovu tkaninu, ovu mrlju?
„Čuj, bio sam tamo, u Čikagu, kad su ga zaskočili. Bio sam tamo te
noći, baš dole niz ulicu u odnosu na ‘Biograf’, čuo sam pucnjeve, sve.
Dođavola, bio sam tek gušter, mislio sam da je to suština slobode, te
sam potrčao. Ja i pola Čikaga. Iz barova, toaleta, uličica, žene su podige
suknje kako bi mogle brže da trče, gospođa Krodobli koja je Veliku
Krizu proživljavala pijančeći, čekajući da se javi sunce, i gle, ko bi
rekao, tu je i pola moje klase iz Grejt Lejksa, u svečanim uniformama
sa istim onim tragovima krevetskih opruga kao što su bile i na mojoj, a
tu su i dugogodišnje kurve i rošavi pederi kojima dah smrdi kao
unutrašnjost motoraševe rukavice, starice iz Stražnjih Delova Dvorišta,
mlade devojke tek izašle iz bioskopa, još sa hladnim znojem na
butinama, momak, svi su bili tamo. Skidali su odeću, kidali čekove iz
čekovnih knjižica, cepali jedni drugima stranice iz novina, samo da bi
mogli uhvatiti malo krvi Džona Dilindžera. Poludeli smo. Agenti nas
nisu zaustavili. Samo su stajali dok im se dim i dalje izvijao iz cevi, dok
su se ljudi obrušavali na tu krv na ulici. Možda sam pošao sa njima ne
razmišljajući. Ali bilo je još nešto. Nešto što mora da mi je bilo
potrebno... ako me čuješ... zato ti ovo dajem. U redu? Ovo ovde je
Dilindžerova krv. Bila je još topla kad sam je obrisao. Oni ne žele da
mislimo da je on bio išta drugo do ‘običan kriminalac’ – ali Njima je

598 Betel orah ili areka orah – plod areka palme (Areca catechu).
glava toliko nabijena u dupe – ipak je on radio šta je radio. Napadao Ih
je usred klozetske privatnosti Njihovih banaka. Koga briga o čemu je
razmišljao, sve dok mu to nije smetalo u poslu? I-i nije ni bitno znog
čega mi ovo radimo. Roki? Da, ono što je nama potrebno nisu pravi
razlozi već samo ta lepota. Fizička lepota da bi to radilo. Hrabrost,
mozak, naravno, u redu, ali bez te lepote? zaboravi. Da li – molim te,
da li slušaš? Ova ovde stvar radi. Stvarno radi. Radila je za mene, ali ja
sam sada izašao iz faze Damba, mogu da letim i bez toga. Ali ti, Roki.
Ti. ...”
Nije to bio njihov poslednji susret, ali kasnije je uvek tu bilo i
drugih, i narkoskih kriziranja, ozlojeđenosti zbog nepravdi stvarnih ili
nameravanih, a tada je već, kao što se plašio, Bodin već počeo,
bespomoćno, srameći se, da diže ruke od Slotropa. U izvesnim naletima
sada kad vidi kako se bela mreža pruža u svim smerovima njegovog
vidnog polja, shvata da je to obeležje bola ili smrti. Počeo je više
vremena da provodi sa Trudi. Njihovu prijateljicu Magdu su pokupili
zbog manjeg krivičnog dela i odveli u Leverkuzen, u zaraslo zadnje
dvorište u kojem električni vodovi varniče u vazduhu, iz pukotina među
prašnjavim ciglama raste korov, gde su žaluzine uvek zatvorene, a trava
i korov postaju najgrublja jesenja podloga. U neke dane vetar donosi
aspirinsku prašinu iz „Bajerove” fabrike. Ljudi je udišu i postaju
mirniji.
Oboje osete njeno odsustvo. Bodin uskoro otkriva da mu se onaj
njemu svojstveni odvratni smeh, hjeh, hjeh, prevorio u više nemački,
tjahc, tjahc. Uzima i neku staru Magdinu odeću za prerušavanje.
Dobrodušne i očigledne krinke, kao na maskenbalu. To je nekakav
transvestizam brižnosti, koji mu se desio po prvi put u životu. Iako niko
ne postavlja pitanje, jer su svi zauzeti trgovinom, on misli da je to u
redu.
Svetlost na nebu je rastegnuta i bistra, baš kao karamela kad je tek
jednom ili dva puta rastegnete.
„Umreti čudnom smrću”, Slotropovog Posetioca sada mogu činiti
ugljenom naškrabane linije na zidu, glasovi što se spuštaju niz dimnjak,
neko ljudsko biće napolju, na putu, „cilj života je da se postara da umreš
čudnom smrću. Da se postara da te, kako god da te zatekne, zatekne pod
veoma čudnim okolnostima. Živeti takav život. ...”
 Predmet S-1729.06, flaša u kojoj se nalazi 7
cc majskog vina. Analiza pokazuje prisustvo
biljke lazarkinje, kao i kore limuna i
narandže.

Grančice lazarkinje, poznate i pod nazivom Gospodar šume, nosili

su davnašnji teutonski ratnici. Ona omogućava uspeh u bitkama.
Ispostavilo se da je jedan deo Slotropa nabasao na Džabajeva, koji je
bio odsutan bez dozvole, jedne noći u samom srcu centra
Nideršaumdorfa. (Neki veruju da su fragmenti Slotropa izrasli u
nezavisne persone, same za sebe. Ako je tako, ne može se znati ko je,
među današnjim stanovništvom Zone, potomak njegovog prvobitnog
rasipanja. Trebalo bi da se njegova poslednja fotografija nalazi na
jedinom albumu koji je Luda, engleska rok grupa, ikada izdala – sedam
muzičara pozira, u onom arogantnom maniru ranih Stounsa, pored
starog mesta pada rakete u Ist Endu, ili južno od reke. Proleće je i
timijan cveta u neverovatan beli čipkasti vez preko plašta zelene, koji
sada skriva i čini pitomijim istinski oblik starih ruševina. Ne zna se koje
je lice Slotropovo: jedini štampani pomen koji bi se mogao odnositi na
njega glasi „usna harmonika, kažu – prijatelj”. Ali s obzirom na to
kakav mu je bio tarot, očekivali bismo da ga potražimo među članovima
Poniznosti, među tim sivim i uniženim dušama, da ga potražimo gde
pluta u neprijateljskoj svetlosti neba, tami mora. ...)
Sada je preostalo još samo duguljasto mačje oko sumornog sutona
nad nizijom, svetlosivo naspram purpurne tavanice od oblaka, sa
dužicom tamnije sive boje. Pre bi se reklo da se ukazalo iznad ovog
okupljanja Džabajeva i njegovih prijatelja, nego što gleda naniže na
njega. U gradu se odvija čudan skup. Seoske lude iz sela širom
Nemačke naviru (navire im iz usta, a navire i bleštavi šareni trag koji
ostavljaju za sobom da u njega ljudi upiru prstom u njihovom odsustvu).
Očekuje se da večeras donesu rezoluciju kojom će od Velike Britanije
zatražiti status članice Komonvelta, a možda i članice Ujedinjenih
Nacija. Od dece u parohijskim školama zatraženo je da se mole za
njihov uspeh. Da li je trinaest godina saradnje sa Vatikanom razjasnilo
razliku između onoga što je sveto i što to nije? Još jedna Država nastaje
u noći, ne bez pompe i slavlja. Otud večerašnje izobilje majskog vina,
od kojeg je Džabajev uspeo da ugrabi nekoliko litara. Neka seoske lude
slave. Neka se njihova svetost mreška u obrascima interferencije sve
dok ne zakrči svetlost svetiljki u sali za sastanke. Neka prva plesna
postava junački nastupi: šesnaest dronjavih unezverenih staraca koji
besciljno tumaraju po pozornici, drkajući kao jedan, mlatarajući
penisima kao da se bore motkama, vitlajući u duetima ili trojkama
svojim zelenolisnim štapovima, otkrivajući neverovatne čireve i lezije,
svršavajući u vidu fontana sperme prošarane krvlju koja prska po
umašćenim faltama pantalona, prljavim jaknama na kojima džepovi
vise kao šezdeset godina stare grudi, gležnjevima bez čarapa trajno
umrljanim prašinom sa malih trgova i raseljenih ulica. Neka bodre i
lupaju po sedištima, neka poteče bratska pljuvačka: večeras je
Džabajeva ekipa nabavila, zahvaljujući loše koordiniranom upadu
praćenom pljačkom u dom jedinog lekara u Nideršaumdorfu, ogroman
špric sa iglom. Večeras će ubrizgavati vino. Ako je policija već krenula
na njih, ako neke divlje uši već mogu da čuju, daleko dole na drumu,
tutnjanje okupacionog konvoja duž tih noćnih kilometara, što
nagoveštava, izvan dometa vida, izvan najslabijeg rasipanja prvog fara,
dolazak opasnosti, niko ovde ipak neće razbiti krug. Vino će delovati,
šta god da se desi. Nisi li se probudio i zatekao nož u ruci, glavu u wc-
šolji, zamagljeni prizor dugačkog pendreka koji samo što ti nije razbio
gornju usnu, i ponovo utonuo u stari crveni kapilarima prošarani dremež
u kojem ništa od svega ovoga nipošto nije moglo da se događa? i
ponovo se probudio kad je neka žena vrisnula, ponovo kad su ti se u
vodi kanala ledili udavljeno oko i uho, potom ponovo na pojavu previše
„Letećih tvrđava” što se spuštaju sa neba, ponovo, ponovo. ... Ali ne,
nikad to nije stvarno.
Nalet dejstva vina: nalet dejstva vina je prkošenje gravitaciji, kad
zateknete sebe na tavanici lifta dok on odleće naviše, i ne postoji način
da se spustite. Razdvajate se na dva dela, na osnovna Dva dela, i svako
sopstvo je svesno onog drugog.

OKUPACIJA MINDŽBOROA

Kamioni se spuštaju niz brdo, tamo gde se državni auto-put sužava,

negde oko tri sata posle podne. Svi farovi su im upaljeni. Električni
pogledi, jedan za drugim, pojavljuju se na prevoju brda, između stabala
javora. Buka je užasna. Menjači stružu kad svaki kamion dođe do kraja
nagiba, umorni uzvici „upotrebi duplo kvačilo, idiote!” čuju se ispod
cirade. Jedno stablo jabuke kraj puta je u cvatu. Grane su mu mokre od
kiše što je tog jutra pala, tamne i mokre. Pod njim sedi, bez ikog drugog
osim Slotropa kraj sebe, bosonoga devojka, plava i smeđa poput meda.
Zove se Mardžori. Hogan će se vratiti kući sa Pacifika i počeće da joj
se udvara, ali će ga pobediti Pit Dati. Ona i Dati će dobiti kćerku po
imenu Kim, kojoj će pletenice umakati u školske mastionice upravo
Hogan Mlađi. I tako će se to nastaviti, bila okupacija ili ne, bez ujka-
Tajrona ili sa njim.
U vazduhu se oseti da će biti još kiše. Vojnici se okupljaju kod
Hiksove garaže. U zadnjem dvorištu se nalazi zamašćeni otpad, neka
jama, puna kugličnih ležajeva, lameli kvačila i delova prenosnika. Na
parkingu ispod – koji garaža deli sa poslastičarnicom sa zelenom
tendom, gde je čekao da se prvo parče jarkožutog školskog autobusa
pojavi iza ćoška svaki put u 3.15, znajući ko je od klinaca iz srednje
laka meta za novac – nalazi se šest ili sedam starih automobila „kord”
u različitim fazama prašnjavosti i raspada. Sijaju sada kao mrtvačka
kola pred kišom što dolazi, ti suveniri mladog carstva. Radne ekipe već
podižu barikade, dok je ekipa za nabavku hrane već izvršila invaziju na
sive daske Picinijeve radnje, što stoji na uglu velika kao ambar. Klinci
se motaju po platformama za utovar, grickaju suncokretove semenke iz
vrećica od burlapa, slušaju kako vojnici uzimaju goveđe polutke iz
Picinijevog zamrzivača. Ako Slotrop odatle želi da ode kući, mora da
zamakne na stazu kraj zida od opeke jednospratne Hiksove garaže, na
zeleni puteljak čiji je početak skriven iza vatre na kojoj se spaljuje otpad
iz prodavnice i iza šupe u kojoj Picini drži kamion za isporuke. Potom
se prelazi preko dva placa koja nisu postavljena leđa uz leđa, tako da se
zapravo zaobilazi jedna ograda i ide se preko kolskog prilaza. Na oba
placa su crno-ćilibarne kuće starih dama, pune mačaka, živih i
prepariranih, muzgavih abažura, zaštitnih presvlaka i šustikli svuda po
stolicama i stolovima, kao i večne tame. Zatim morate da pređete preko
ulice, spustite se niz kolski prilaz gospođe Snod kraj vrtnog sleza, kroz
žičanu kapiju i Santorino dvorište, preko gvozdene ograde na kojoj
prestaje živica, pređete preko sopstvene ulice, i kod kuće ste. ...
No sada je tu okupacija. Možda su već uveli zabranu na dečje
prečice, kao i na puteve odraslih. Možda je već prekasno da se vrati
kući.

ZA TO VREME, U DER PLACU

Gustav i Andre, koji su se vratili iz Kukshafena, odvrnuli su držač

piska i pisak sa Andreovog kazua i zamenili ih folijom – na foliji su
probušili rupe i sada puše hašiš iz kazua, prstom pritiskajući uži kraj
pa-pa-pah kako bi pojačali dim – ispostavilo se da je lukavi Zaure bio
angažovao nekadašnje inženjere iz Penemindea, ljude iz grupe za
pogon, da rade na dugogodišnjoj studiji optimalnog nacrta lule za hašiš,
i pogodite šta se desilo – u pogledu protoka, prenosa toplote, kontrole
odnosa vazduha i dima, ispostavilo se da je savršen oblik upravo oblik
klasičnog kazua!
Da, još jedna čudna stvar u vezi sa kaznom: nit iznad trščanog
jezička identična je niti u sijaličnom grlu. Gustav, dobri stari Kapetan
Užas, koji nosi ukradene jarkožute engleske naočare za pucanje
(„Pomažu da lakše nađeš venu, pretpostavljam”), voli da ovo tumači
kao nedvosmisleni potpis Feba. „Vi budale mislite da je kažu
subverzivni instrument? Vidite uvek u svoje dnevne obilaske nosi i
sijalicu, nema smisla protraćiti priliku da se sneveseli poneki narkos tu
i tamo... vešto uvrće sijalicu kraj trščanog jezička, prigušujući ga,
„Vidite? Čak i iza kazua stoji Feb. Ha, ha, ha!” Schadenfreude 599 se,
gori od dugotrajnog prdeža mirisa crnog luka, pronosi prostorijom.
Ali ono što Gustavova sijalica – niko drugi do naš prijatelj Bajron
– želi da kaže je ne, uopšte nije tako, to je izjava o bratstvu koju je kažu
izneo zarad svih zatočenih, ugnjetenih sijalica. ...
Pod tepihom se odigrava film. Na podu, dvadeset i četiri sata
dnevno, samo smotajte tepih i eto ga, tu je taj prokleti film! Stvarno
uvredljiv i neukusan film Gerharda fon Gela, zapravo dnevni snimci
koji su deo projekta što nikad neće biti dovršen. Špringer namerava da
se on tu zauvek prikazuje, ispod tepiha. Naslov filma je Nova droga, i
o tome se i radi, o potpuno novoj vrsti droge za koju niko nikada ranije
nije čuo. Jedna od najiritantnijih karakteristika te droge jeste to što tog
trenutka kad je uzmete postajete nesposobni da ikada ikome kažete
kakva je, ili, što je još gore, gde može da se nabavi. Dileri ne znaju ništa
više od drugih. Možete samo da se nadate da ćete nabasati na nekoga
ko je upravo uzima (ubrizgava? puši? guta?). Kako se čini, droga je ta
koja pronalazi vas. Deo obrnutog sveta čiji agenti trče okolo sa
pištoljima koji su kao usisivači kad su ljudi u pitanju – povučete obarač
i metak se isisava iz nedavno ubijenog, odlazi natrag u cev, i Velika
Neopoziva stvar zapravo postaje opoziva, leš oživljava praćen pucnjem

Schadenfreude (nem.) – zluradost, zadovoljstvo zbog tuđe nesreće, nevolje ili

599

poniženja.
koji se odvija unatraške (možete da zamislite kako izgleda svakodnevna
zvučna montaža ovih scena, kakva je to od droge otupela i nesuvisla
zabava). Pred očima bleskaju naslovi kao što je

GERHARD FON GOL POSTAJE SODIJUM-AMITALSKI

ČUDAK!

I evo njega lično, tog velikog šarlatana, sedi na klozetu, na... ovaj,
kako izgleda, neobično velikoj dečjoj noši, među nogama onog ko sedi
izdiže se porcelanska glava šakala sa, kako se na sramotu ispostavlja,
džokavcem, među neodređeno nasmešenim usnama – „Kroz zlo i
orlove”, lupeta Špringer, „klima plavi svoj put, jer oni ne predstavljaju
nikakvu snagu pod oštrim ratom. Ne, nikakvih nitkovluka sve dok se ne
postave monitori tamo na prskajućim slojevima zemlje da se pare i
govore menleninice nadokroncul plocna ranijec u bergamotu 600 i
živahnoj fantaziji pod prestolom i nosom jednog od najnemilosrdnijih
kraljeva. ...” i tako se to nastavlja, poprilično dugo, i baš je pravo vreme
da se klisne po kokice, koje su u Der Placu, kako se ispostavilo,
semenke ladoleža umetnute u male ojačane smeđe eksplozije. Niko od
redovnog ovdašnjeg društva zapravo ne gleda film pod tepihom –
gledaju ga samo posetioci koji su tu u prolazu: Magdini prijatelji,
prebezi iz velike fabrike aspirina u Leverkuzenu, što tamo u uglu jedni
drugima prosipaju ukradeni kukuruzni skrob i vodu po golim telima,
cerekajući se nezdravo... posvećenici Ji đinga sa omiljenim
heksagramom istetoviranim na svakom nožnom prstu, koji nikada ne
uspevaju dugo da se zadrže na jednom mestu, možete li da pogodite
zašto? Jer su im noge uvek nemirne! Tu su i trapavi mađioničari koji
uvek ostave sebe širom otvorene za pogubne posete Klipota, šaljivdžija
sa tablama za prizivanje duhova, poltergajstova, svih mogućih astralnih
ludaka i idiota – tačno, svi se oni pojavljuju ovih dana u Der Placu. No
alternativa je da jednima zabrane ulaz dok druge puštaju, na šta niko
nije spreman. ... Takve odluke može da donese nekakav anđeo
pozicioniran veoma visoko, koji nas posmatra sa svim našim

600 Tekst „menleninice nadokroncul plocna ranijec u bergamotu” ilustracija je ranije

pomenute idiolalije između dva brata. Po Vajsbergerovom tumačenju, u ovim

nesuvislim rečima izgovorenim pod dejstvom sodijum-amitala trebalo bi da se
prepoznaju reči „Blicero”, „Encijan”, „nula”, „kabala”, „mamon” i „proklet”. Takođe
bi trebalo da predstavljaju anagram za „Blicero proklet od mamona. Crncu Encijanu
ne gine nula.” U skladu s tim tumačenjem urađen je ovaj prevod.
perverzijama, kako puzimo preko crnog satena, zagrejavamo se
drškama bičeva, ližemo krv sa probodene vene ljubavnika, sve to, svaki
izgubljeni kikot ili uzdah, odvija se pod senkom smrtne kazne čijoj
dubokoj lepoti anđeo nikada nije ni prišao blizu. ...

VAJSMANOV TAROT

Vajsmanov tarot je bolji od Slotropovog. Evo pravih karata, baš

onako kako su se pojavile.

Signifikator: Vitez mačeva

Prekriva ga: Kula
Ukršten sa: Kraljica mačeva
Gore: Kralj pehara
Ispod: As mačeva
Ranije: Četvorka pehara
Iza: Četvorka novčića
Sopstvo: Sluga novčića
Kuća: Osmica pehara
Nade i strahovi: Dvojka mačeva
Ono što će doći: Svet

Prvo se pojavljuje u čizmama i sa sjajnim vojnim obeležjima kao

jahač na crnom konju, jurišajući u galopu koji ni on ni njegov konj ne
mogu da kontrolišu, preko pustare iznad ogromnih grobnih jama, pred
njima beže ovce crnih lica, dok se mračni zasadi smreke pomeraju
sanjivo, zaljubljeno u smrt, preko njegove staze u paralaksi neužurbane
kobi, nadnoseći se, kao što to čine spomenici, nad zelenim i krem
odlaskom leta, nizijama boje zemlje i napokon poljskisivog mora,
prerije mora što se zatamnjuje u purpurnu na mestima gde sunčeva
svetlost prodire, u velikim krugovima, kao reflektori na plesnom
podijumu.
On je otac kojeg nikada zapravo nećete uspeti da ubijete. Edipovska
situacija u Zoni ovih je dana užasna. Nema dostojanstva. Majke su
maskulinizovane i pretvorene u stare izanđale lovarne tipove koji
nikome nisu seksualno privlačni, a ipak su tu njihovi sinovi, i dalje
zatočeni unutar inercije požude koje bi trebalo da su pre četrdeset
godina izašle iz mode. Očevi danas nemaju nikakvu moć, kao što je
nikada i nisu imali, ali budući da ih pre četrdeset godina nismo mogli
ubiti, sada smo osuđeni na istu pasivnost, iste mazohističke fantazije
koje su njima u potaji bile drage, i još gore od toga, osuđeni smo u
svojoj slabosti da glumimo moćne muškarce koje naša mala deca
zasigurno mrze, i na čije mesto žele da dođu, neuspešno. ... I tako jedna
za drugom silne generacije muškaraca zaljubljenih u bol i pasivnost
služe svoju kaznu u Zoni, nemi, mirišući na izbledelu spermu, u
stravičnom strahu od umiranja, očajnički navučeni na sve vidove utehe
koje im drugi prodaju, koliko god da su beskorisni, ružni ili plitki,
spremni da im život definišu ljudi koji poseduju samo jedan dar – dar
za smrt.
Od sedamdeset i sedam karata koje su se mogle pojaviti, Vajsmana
„pokriva”, odnosno njegovo trenutno stanje objašnjava, Kula. U pitanju
je zbunjujuća karta i svako ima neko drugačije tumačenje. Na njoj se
vidi munja koja udara u visoku falusoidnu građevinu, i dve figure, jedna
sa krunom, padaju sa nje. Neki to čitaju kao ejakulaciju i ništa drugo.
Drugi vide gnostički ili katarski simbol za rimokatoličku crkvu, i ovo
se u uopštenom smislu odnosi na svaki Sistem koji ne toleriše jeres:
sistem koji, po samoj svojoj prirodi, pre ili kasnije mora pasti. Sada
znamo da je to i Raketa.
Članovi Reda Zlatne zore 601 veruju da Kula predstavlja pobedu nad
sjajem i bogatstvom, silu osvete. Kao što je Gebels, pored toga što je u
profesionalnom svojstvu izgovarao, verovao u Raketu kao osvetnika.
Na kabalističkom Drvetu života 602 staza Kule povezuje sefire
Necah, pobedu, i Hod, sjaj ili slavu. Otud tumačenje Zlatne zore. Necah
je vatrena i emotivna, Hod je vodeni i logičan. Na telu Božjem ova dva
sefirota predstavljaju butine, stubove Hrama, što su razrešeni u Jesodu,
seksualnim i ekskretornim organima.

601 Hermetički red Zlatne zore – red osnovan krajem XIX veka u Londonu koji je na

osnovu Drveta života razvio sistem ritualne magije. Najpoznatiji predstavnici ovog
reda bili su S. L. Makgregor Maters, Alan Benet i Alister Krouli.
602 Drvo života – u kabalističkom učenju, Drvo života opisuje silazak Božanskog u

manifestovani svet, odnosno u obrnutom smeru, povratak duše Bogu, i sastoji se od

deset sfera, koje se nazivaju sefire ili sefiroti, povezanih pomoću 22 staze. Svaka od
ovih staza odgovara jednom slovu hebrejskog alfabeta i jednoj tarot karti iz Velike
arkane.
 No svakog od sefirota pohode i njegovi sopstveni demoni ili Klipot.
Necah podohe Gorab Cerek, Gavrani smrti, dok Hoda pohodi Samuel,
Otrov Božji. Niko to nije pitao demone ni na jednom od ovih nivoa, ali
moguće je da tu postoji makar i majušna osetljivost na osećaj padanja,
ono vrlo strmo i neproporcionalno padanje na kakvo nailazimo u
snovima, padanje više kroz prostor nego između predmeta. Premda
različite duše Klipota mogu da nanesu samo sopstvenu vrstu zla, čini se
da su dešavanja na stazi Kule, od Necah do Hoda, za posledicu imala
pojavu jedne nove vrste demona (šta, dijalektički tarot? Da
zaistanarode! I-i ako mislite da ne postoje čarobnjaci marksisti-
lenjinisti, e pa, niste u pravu!). Gavrani smrti su sada kušali Otrov
Božji... ali u dovoljno malim dozama da se ne razbole već da izazovu,
kao pri upotrebi Amanita muscaria, veoma posebno stanje uma. ...
Nemaju nikakvo određeno ime, ali to su demoni-čuvari Rakete.
Preko Vajsmana prelazi Kraljica njegove boje. Možda je to on sam,
prerušen u ženu. Ona mu je glavna prepreka na putu. U njegovoj osnovi
nalazi se jedan jedini mač koji plamti u kruni: ponovo, Necah, pobeda.
U američkom špilu ova se karta pojavljuje kao pikov as, što ima
zlosutnije značenje: znate onu tišinu koja zavlada prostorijom kad god
se ta karta javi, u kojoj bilo igri. Iza njega, odlazeći iz njegovog života
kao uticaj, nalazi se Četvorka novčića, na kojoj se vidi figura skromnog
poseda koja grčevito drži ono što poseduje, četiri zlatna novčića – ovaj
maloumnik dva novčića drži pod stopalima, jedan na glavi, dok je
četvrti čvrsto stegao uz stomak, koji je ulcerozan. To je nepomična
veštica što pokušava da sačuva svoju kuću od slatkiša pred navalom
grickača koji vrebaju iz tame. U pokretu ispred njega nalazi se četvorka
pehara, zasićenost. Mnogo pića i cura čeka Vajsmana vrlo brzo. Baš
dobro za njega – iako se u svojoj kući on vidi kako odlazi, odbacujući
osam zlatnih pehara. Možda će mu biti dato samo ono što mora ostaviti
za sobom. Možda je to zato što se u talogu poslednjeg noćnog pehara
nalazi gorko prisustvo žene koja sedi na kamenitoj obali, Dvojka
mačeva, sama na rubu Baltika, sa povezom na očima, na mesečini, i
drži dva mača prekrštena na grudima... obično se tumači kao „sklad u
stanju borbe”, sasvim dobar opis Zone ovih dana, što se odnosi i na
njegove najskrivenije nade, ili strahove.
On sam, onako kako ga Svet vidi: učeni mladi sluga novčića, u
mislima oko svog čarobnog zlatnog talismana. Sluga može da označava
i mladu devojku. Ali novčići opisuju ljude veoma tamnog tena, te se ta
karta gotovo sigurno odnosi na Encijana kao mladog čoveka. I možda
je Vajsman konačno, u ovom ograničenom kartonskom smislu, postao
ono što je prvo voleo.
Kralj pehara, što kruniše sve njegove nade, jeste svetli kralj-
učenjak. Ako se pitate kuda je nestao, potražite ga među uspešnim
univerzitetskim profesorima, predsedničkim savetnicima,
predstavnicima intelektualaca u upravnim odborima. Gotovo sigurno se
tamo nalazi. Tražite gore, a ne dole.
Njegova buduća karta, karta onoga što će doći, jeste karta Sveta.

POSLEDNJA ZELENA I RUŽIČASTA

Pustara postaje zelena i ružičasta na sve strane, zemlja i vres

sazrevaju –
Ne. Bilo je proleće.

KONJ

Na livadi, iza proplanka i drveća, stoji poslednji konj, potamnelo

srebrnosiv, jedva nešto više od skupine senki. Neznabožački Nemci što
su tu živeli nekada su, prilikom svojih starih rituala, kao žrtve prinosili
konje. Kasnije se uloga konja promenila i od svetih žrtava postali su
sluge moći. U to je vreme već velika promena delovala na Pustari,
meseći, prevrćući, mešajući je prstima snažnim poput vetra.
Sada kad je žrtva postala politički čin, postupak Cezara, poslednji
konj mari samo za podizanje vetra ovog poslepodneva: isprva se podiže,
pokušava da se zadrži, da se primi, ali ne uspeva... svaki put konj oseća
slično rađanje u srcu, na rubovima očiju, ušiju, mozga. ... Naposletku,
kad se vetar uspostavio, što takođe označava i promenu dana, podiže
glavu i obuzima ga drhtaj – zaposeda ga. Rep mu šiba po prozirnom
neuhvatljivom telu vetra. Počinje žrtvovanje u gaju.

ISAK

Po jednoj agadskoj priči koja datira otprilike iz IV veka, Isak je, u

trenutku kad se Avram spremao da ga žrtvuje na Moriji, ugledao
predvorja Prestola. Za aktivnog mistika takva je vizija i prolazak kroz
jednu po jednu prostoriju strašno i složeno. Ne samo da morate biti
podučeni u pogledu kontraznakova i pečata, ne samo da morate
posedovati fizičku spremnost stečenu kroz vežbanje i apstinenciju, već
morate imati i erekciju odlučnosti koja vas nikad neće izdati i postati
mlitava. Anđeli na kapijama će pokušati da vas prevare, da vas zastraše,
da izvedu sve moguće surove šale, da vas odvrate. Klipot, ljušture
mrtvih, svu će vašu ljubav prema prijateljima koji su prešli na drugu
stranu iskoristiti protiv vas. Odabrali ste aktivan način i ne možete
posustati ako ne želite da vas zadesi izrazita smrtna opasnost.
Drugi način je mračan i ženski, pasivan, samoodričući. Isak pod
oštricom mača. Svetlucava ivica se povećava do širine hodnika, uz koji
i niz koji dušu odnosi neodoljivi Etar. Gerhard fon Gel na pokretnoj
platformi sa kamerom, poskakujući od radosti, juri niz dugačke hodnike
Nimfenburga. (Ostavimo ga tu, na njegovom prevoznom sredstvu, u
njegovoj nevinosti. ...) Zagonetna svetlost pojavljuje se napred, gotovo
plava među svom ovom pozlatom i staklom. Pozlatitelji su radili goli,
glave su im bile obrijane – kako bi poprimili statičko naelektrisanje da
bi mogli da drže zlatni list što podrhtava, prvo su morali da provuku
četku kroz stidne dlačice: genitalni elektricitet će zauvek sijati u ovim
zlatnim predelima. No odavno smo ostavili ludog Ludviga i njegovu
špansku plesačicu da nestaju, blede skerletni preko mermera, da sijaju
prevrtljivo poput slatke vode... sve je to već u prošlosti. Uspinjanje na
Merkabu, uprkos njegovim poslednjim bednim ostacima muškosti,
poslednjim hvatanjima za mogućnost magije, nepovratno je u toku. ...

PRED ISPALJIVANJE

Ogromna bela muva: podignuti penis što zuji u beloj čipki, sa

mrljama od krvi ili sperme. Posmrtna čipka nevestinska je odeća tog
dečaka. Njegova glatka stopala, vezana jedno uz drugo, uvučena su u
bele satenske papučice sa belim mašnama. Crvene bradavice su mu
ispupčene. Zlatne dlačice po leđima, legura nemačkog zlata, od
bledožutih do belih, simetrično mu se spuštaju niz kičmu, pružaju se u
lukovima finim i kovitlavim poput lukova na otiscima prstiju, poput
opiljaka duž namagnetisanih linija sile. Svaka pegica ili mladež tamna
je, precizno postavljena anomalija na terenu. Znoj mu se nakuplja na
potiljku. Usta su mu začepljena belom rukavicom od jagnjeće kože.
Vajsman je osmislio svu današnju simboliku. Rukavica je ženski
ekvivalent Ruke Slave, kojom se provalnici služe da bi sebi osvetleli
put u vaš dom: sveća u mrtvačevoj ruci, podignuta uspravno kao što će
se vaše tkivo podići na prvi izvrsni dodir jezika vaše gospodarice Smrti.
Rukavica je šupljina u koju staje Ruka, kao što je raketa 00000 materica
u koju se vraća Gotfrid.
Ubacite ga unutra. Nije to Prokrustova postelja 603, modifikovana je
da on može da stane. Njih su dvoje, mladić i Raketa, uporedo
projektovani. Njena čelična pozadina tako se divno povija... on se lepo
smešta. Dobro pristaju jedno drugom, Schwarzgerät i naredni viši
sklop. Goli zglobovi u svojim metalnim okovima uvijaju se među
gorivom, oksidantom, linijama za prenos uživo, potisnim okvirom,
baterijom sa komprimovanim vazduhom, izduvnim cevima,
razlagačima, rezervoarima, ispustima, ventilima... i jedan od tih ventila,
jedna tačka ispitivanja, jedan pneumatski prekidač je onaj pravi, istinski
klitoris, direktno povezan sa nervnim sistemom rakete 00000. Ne bi
trebalo da ti je ona nepoznanica, Gotfride. Pronađi zonu ljubavi, liži i
ljubi... imaš vremena – ima još nekoliko minuta. Tečni kiseonik teče
leden toliko blizu tvomobrazu, ledene kosti koje će te opeći tako da
ništa ne osećaš. Uskoro će biti i vatre. Pećnica za koju smo te utovili će
zasijati. Evo narednika, donosi Zündkreuz. Pirotehnički Krst koji će te
potpaliti. Ljudi su u pripravnosti. Spremi se, Liebchen.

OPREMA

Dali su mu prozor od veštačkog safira, četiri inča u prečniku, koji

su u „IG Farbenu” uzgojili 1942. godine kao ingot u obliku pečurke, uz
dodatak mrvice kobalta kako bi dobio zelenkastu nijansu – veoma je
otporan na toplotu, proziran na svim vidljivim frekvencijama –
iskrivljuje prizore neba i oblaka, ali to čini prijatno, kao Ochsen-
Augen 604 u doba naših baka, danima pre pojave prozorskog stakla. ...
Deo vaporizovanog kiseonika usmeren je kroz Gotfridov pokrov od
Imipoleksa. U jedno uho mu je hirurški umetnut majušni zvučnik. Sija

603 Prokrustova postelja – po mitologiji, Prokrust je u Atici imao gostionicu u koju je

smeštao putnike namernike. Ako bi gostu postelja bila mala, Prokrust bi mu odsekao
noge, a ako je bila velika, on bi gosta istezao. U prenesenom značenju, izraz se koristi
da označi svaki arbitrarni standard koji se rigorozno primenjuje.
604 Ochsen-Augen (nem.) – u doslovnom prevodu, „volovske oči”, okrugli prozori na

gornjim spratovima kuća, načinjeni od ribljeg tutkala.

kao nekakva lepa naušnica. Podaci se prenose kroz sistem radio-
navođenja, a Vajsmanove reči će, neko vreme, dopirati multipleksnim
prenosom uz korekcije grešaka koje se šalju Raketi. No nema povratnog
kanala od Gotfrida ka tlu. Tačan trenutak njegove smrti neće se znati.

MUZIKA ZA POTERU

Napokon, nakon istaknute karijere tokom koje je govorio „Bože

moj, stigli smo prekasno!”, uvek uz blago podsmevanje, snishodljvost
pro forme – jer, razume se, on nikad ne kasni, uvek postoji neko
odlaganje, neka greška koju je počinio jedan od unajmljenih šeprtlji
Žutog Protivnika, u najgorem slučaju ključni trag koji će pronaći pored
leša – sada će, konačno, ser Denis Nejland Smit zaista, Bože moj, stići
prekasno.
Supermen će sleteti, i to čizmama, na napušteni proplanak, lansirni
podizač izbacuje naftu polako, kroz dihtung, kao smolu izvučenu iz
drveća, gorku manu za ovo najgorče od svih putovanja. Boje njegovog
plašta izbledeće na poslepodnevnom suncu, u loknama počinju da mu
se vide prve sede vlasi. Filip Marlou će dobiti užasnu migrenui
refleksno će posegnuti za ražanim viskijem koji nosi u džepu odela, i
osetiće nostalgiju za čipkastim balkonima zgrade Bredberi 605.
Podmorničar i njegova multilingvalna ekipa će doživeti nevolju sa
akumulatorom. Plastičar će se izgubiti među lancima Imipoleksa, dok
će topolozi širom Zone potrčati da zaustave isplate njegovih honorara
(„savršeno deformabilno”, malo sutra!). Usamljeni Rendžer će dojuriti
na čelu potere, mamuzama raskrvarivši ždrepčevu belu kožu, i zateći će
svog mladog prijatelja, nedužnog Dena, kako visi sa grane drveta,
slomljenog vrata. (Tonto će, ako Bog da, navući košulju duha i pronaći
neku zgaslu vatru da kraj nje čučne i naoštri svoj nož.)
„Prekasno” nikada nije bilo predviđeno za njih. Umesto toga na tren
izgube zdrav razum – no potom je to gotovo, sva sreća, i vraćaju se
putovanju, vraćaju se Dejli Planetu 606. Da Džimi, mora da je to bilo

605 Zgrada Bredberi – podignuta 1893. godine, predstavlja jedno od arhitektonskih

obeležja i znamenitosti u centru Los Anđelesa. U ovoj zgradi se nalazi kancelarija
detektiva Filipa Marloa u ekranizaciji jednog od romana njegovog tvorca, Rejmon- da
Čendlera.
606 Daily Planet (eng.) – novine za koje radi Džimi Olsen, Supermenov pomoćnik,

kojem se u tekstu koji sledi i obraća.

onda kad sam natrčao na onu anomaliju, onih nekoliko sekundi potpune
misterije... znaš, Džimi, vreme – vreme je čudna stvar. ... Moći će da
zaborave na hiljadu načina. Heroji će nastaviti dalje, unaprediće ih da
nadgledaju stvaranje pametnih mladih službenika srednjeg ranga, i
gledaće kako im se sistem raspada, videće kako se te anomalije sve
češće javljaju, obznanjujući još jedno izdvajanje iz tkanja staromodnog
vremena, i nazvaće to kancerom, i jednostavno neće znati u šta se to
svet pretvorio, ili šta sve to znači, Džimi. ...
Ovih dana shvata da mu zapravo nedostaju psi. Ko bi pomislio da
će ikada biti sentimentalan prema čoporu balavih džukela? No ovde u
Podministarstvu sve je toliko lišeno mirisa, lišeno dodira. Čulna
deprivacija mu jeste, neko vreme, podsticala radoznalost. Neko vreme
je pomno beležio sve svoje fiziološke promene. No svodilo to se
uglavnom na sećanje na Pavlova, na sopstvenoj samrtnoj postelji,
posmatranje samog sebe do samog kraja. U Pointsmanovom slučaju to
je samo navika, retro naučnost: poslednji pogled ka Stokholmu kroz
vrata što se zanavek za njim zatvaraju. Zabeleške su se proredile, i
uskoro su sasvim prestale. Potpisivao je izveštaje, nadgledao je.
Putovao je u druge delove Engleske, kasnije i u druge države, da traga
za novim talentima. Na licima Mosmuna i ostalih je, ponekad, mogao
da uoči refleks o kojem sebi nije dopuštao ni da sanja: tolerantnost ljudi
na položaju prema onome koji nikada nije Povukao Svoj Potez, ili je to
učinio pogrešno. Razume se da i dalje postoje trenuci kreativnog
izazova –
Da, pa, on je sada bivši naučnik, onaj koji se nikada neće upustiti U
To toliko da počne da priča o Bogu, simpatični sedokosi ekscentrik
obraza rumenih kao jabuka što blebeće u korist svog Laureata – ne,
ostaće mu samo Uzrok i Posledica, kao i ostatak tog jalovog arsenala...
njegovi hodnici od minerala ne sijaju. Imaće istu neutralnu bezimenu
nijansu odavde sve do glavne odaje, do savršeno uvežbane scene koju
će, naposletku, tamo odigrati. ...

ODBROJAVANJE

Odbrojavanje u onom obliku u kojem je nama poznato, 10-9-8-

u.s.w, izmislio je Fric Lang 1929. godine za potrebe filma Die Frau im
Mond filmske distribucije „UFA”. Umetnuo ga je u scenu lansiranja
kako bi povećao napetost. „Radi se o još jednom od mojih prokletih
‘detalja’”, rekao je Fric Lang.
„Prilikom Stvaranja”, objašnjava predstavnik kabalista Stiv
Edelman, „Bog je poslao energetski impuls u prazninu. On se uskoro
razgranao i razvrstao u deset različitih sfera ili aspekata, koje
odgovaraju brojevima od 1 do 10. Ove sfere su poznate pod nazivom
sefirot. Da bi se vratila Bogu, duša mora da prođe kroz svaki od sefirota,
od broja deset pa unatrag, sve do broja jedan. Naoružani magijom i
verom, kabalisti imaju za cilj da savladaju sefirota. Mnoge kabalističke
tajne imaju veze upravo sa zadatkom da ovo putovanje bude uspešno.”
„Dalje, sefiroti su raspoređeni u vidu obrasca koji se naziva Drvo
života. Ovo je takođe i telo Božje. Dvadeset i dve staze su ucrtane
između ovih deset sfera. Svaka staza odgovara jednom slovu
hebrejskog alfabeta, kao i jednoj od karata koje spadaju u ‘Veliku
arkanu’ u tarotu. Stoga, iako se čini da je raketno odbrojavanje serijsko,
u njemu se zapravo krije Drvo života, koje se mora spoznati
istovremeno, zajedno, u paralelnom nizu.”
„Neki sefiroti su aktivni ili muški, drugi pasivni ili ženski. No samo
Drvo predstavlja uniju, čiji se koren nalazi tačno na Bodenplatte 607. Ovo
je osa jedne posebne Zemlje, novog poretka, koji je nastao zahvaljujući
Velikom Ispaljivanju.”
„Ali ali ako postoji nova osa, Zemlja koja se sad drugačije okreće”,
pada na pamet posetiocu, „šta se dešava sa astrologijom?”
„Znaci se menjaju, budalo”, breca se Edelman, posežući za
„torazinom” u porodičnom pakovanju. Postao je redovni uživalac ovog
leka za smirenje u tolikoj meri da mu je ten poprimio zabrinjavajući
nijansu škriljac-purpurne boje. Zbog toga na ovdašnjim ulicama upada
u oči, jer svi ostali idu okolo osunčani i crvenih očiju zbog ovog ili onog
iritansa. Edelmanova deca, vragolasti mali mangupi, u poslednje vreme
su počeli da mu u kutiju „torazina” umesto lekova ubacuju pločaste
kondenzatore iz rasturenih tranzistora. Njegovo nepažljivo oko nije
primećivalo nikakvu razliku: stoga je, neko vreme, Edelman verovao
da je postao rezistentan na lek, te da mu se Ambis prikrao nepodnošljivo
blizu i da je sada svega jedan nesretan slučaj daleko – sirena na ulici,
mlaznjak što bruji spreman za poletanje – no na sreću, njegova je
supruga na vreme otkrila podvalu tako da on sada pomno zagleda svaku
tabletu u potrazi za žičicama, slovima mu, brojevima, pre nego što je

607Bodenplatte (nem.) – montažna čelična lansirna platforma, koja ovde dobija

simboličko značenje axis mundi iliti ose sveta.
proguta.
„Evo podiže debeli svežanj fotokopiranih stranica, „Efemeride 608.
Zasnovane na novoj rotaciji.”
„Hoćete da kažete da je neko zaista uspeo da pronađe Bodenplatte?
Pol?”
„I samo delta-t. Nije javno obznanjeno, razume se. Otkrila ga je
‘Ekspedicija Kajzersbart’.”
Što je, očigledno, pseudonim. Jer svako zna da Kajzer nema bradu.

U APOLONSKOM SNU

Kad je nešto stvarno na pragu da vam se dogodi, idete ka njemu

tako što vam je transparentna površina paralelna sa prednjim delom tela,
zaglušuje vam i na pola deli oba uha, tako da su vam oči izrazito
oprezne i budne. Svetlost prelazi u krečnoplavu. Koža vas boli.
Napokon: nešto stvarno.
Ovde, u repnom delu rakete 00000, Gotfrid je otkrio da ova prozirna
površina pred njim, zapravo, doslovno postoji: pokrov od Imipoleksa.
Naplavine iz sopstvenog detinjstva zaokupljaju mu pažnju. Seća se kore
jabuke po kojoj se rasprskavaju nebule, seća se pogleda u zakrivljeni
crveni svemir. Pogled mu ide sve dalje i dalje. ... Plastična površina
neprimetno treperi: sivo-bela, podrugljiva, neprijatelj boje.
Napolju je vreme prohladno a žrtva lako odevena, no ipak mu je
ovde unutra toplo. Bele čarape mu se fino rastežu sa držača na
halterima. Otkrio je plitko udubljenje u cevi na koje može da se nasloni
obrazom dok zuri u pokrov. Oseća kako mu kosa golica vrat, ogoljena
ramena. Prostor je mračan, zabeljen. To je prostor u kojem se leži,
nevestinski i otvoren za samrtno bela područja večeri, prostor u kojem
se čeka na ono što će ga zadesiti, šta god to bilo.
Telefonski saobraćaj mu bruji u uhu u kojem se nalazi radio-veza.
Glasovi su metalni i drastično filtrirani. Zuje poput glasova hirurga koje
čujete dok tonete u anesteziju. Iako sada izgovaraju samo ritualne reči,
i dalje može da ih razlikuje.
Blagi miris Imipoleksa koji ga potpuno obavija miris je koji mu je
poznat. Ne plaši ga. Bio je u prostoriji kad je zaspao, toliko davno,

608 Efemeride – tabele položaja nebeskih tela.

toliko daleko u slatkom paralisanom detinjstvu... bio je tamo kad je
počeo da sanja. Sada je vreme da se probudi, da zakorači u miris onoga
što je oduvek bilo stvarno. Dođi, probudi se. Sve je u redu.

ORFEJ SPUŠTA SVOJU HARFU

LOS ANĐELES (PNS) – Ričard M. Žlab, noćni upravnik bioskopa

„Orfej” na Melrouzu, istupio je protiv onoga što naziva „neodgovornom
upotrebom usne harmonike”. Ili, zapravo, „harbodike”, budući da
Upravnik Žlab boluje od hronične upale krajnika, što mu utiče na govor.
Prijatelji i protivnici uvek o njemu govore kao o „Krajniku”. Bilo kako
bilo, Žlab je izjavio da su redovi pred njegovom institucijom, naročito
za ponoćne projekcije, zapali u gotovo potpuno stanje anarhije, a sve
zbog tog muzičkog instrumenta.
„Ovo traje još od našeg Filmskog festivala posvećenog Bengtu
Ekerotu i Mariji Kasares 609„, žali se Žlab, kojem je pedesetak godina i
ima mlohave obraze, sa trajnom bradom od pola dana (ubedljivo
najgorom od svih Dnevnih Brada) i navikom da podiže ruke tako da
izgleda kao obrnuti znak za mir, što je takođe i semaforski signal za
slovo U 610, otkrivajući tim činom nebrojene metre belih francuskih
manžetni 611.
„Vidi, Ričarde”, ruga mu se neki prolaznik, „evo mi ih ovde tvoje
francuske manžetne”, dok se eksponira na najogavniji mogući način i
navlači prepucijum tako da vaš dopisnik o tome ne može ni da izvesti.
Upravnik Žlab se lecnu. „To je jedan od kolovođa, nema sumnje”,
govori u poverenju. „Mnogo sam problema imao s njim. S njim i sa
onim Štivom Edelmanom.” Ovo on izgovara kao „Edelbad”. „De plašib
se ja da pobedeb ibeda.”
Slučaj na koji on misli i dalje čeka da dospe pred sud. Stiv Edelman,
holivudski preduzetnik, optužen prošle godine za 11569 (Pokušaj

609 Bengt Ekerot (1920-1971) i Marija Kasares (1922-1996) – švedski glumac i

španska glumica igrali su uloge Smrti: on u filmu Ingmara Bergmana Sedmi pečat
(1956), ona u filmu Žana Koktoa Orfej (1950).
610 Semaforska signalizacija – slanje poruka na daljinu korišćenjem signalnih

zastavica. Znak koji Žlab ovde pravi asocira na Ričarda Niksona, koji je na ovaj način
simbolično pokazao pobedu u Vijetnamskom ratu.
611 Francuska manžetna – poznata i kao dupla manžetna, tip duge manžetne koja se

presavija na pola i ima rupice za dugmad s obe strane.

manjeg krivičnog dela uz pomoć subverzivnog instrumenta), trenutno
se nalazi u Ataskaderu 612, na posmatranju neograničenog trajanja. Tvrdi
se da je Edelman, u neautorizovanom stanju uma, pokušao da odsvira
akordsku progresiju na spisak Ministarstva pravde, napolju na ulici, u
prisustvu čitavog reda posetilaca bioskopa kao svedoka.
„I-i sad to svi rade. Odnosno, ne ‘svi’, dopustite da razjasnim,
naravno da su oni koji krše zakon zapravo mala ali glasna manjina, hteo
sam da kažem, svi koji su poput Edelmana. Naravno da ne mislim na
sve one dobre ljude koji čekaju u redu. A-ha-ha. Dođite da vam nešto
pokažem.”
Uvodi vas u crnu „folksvagen” limuzinu i pre nego što ste se snašli,
već ste na auto-putu. Kod ukrštanja puta za San Dijego i puta za Santa
Moniku, Žlab pokazuje na komad pločnika: „Evo tu sam prvi put video
jednog od njih. Vozio je ‘folksvagen’ baš kao moj. Zamislite to. Nisam
mogao da verujem svojim očima.” No teško je usredsrediti svu svoju
pažnju na Upravnika Žlaba. Auto-put za Santa Moniku poznat je kao
poprište svakog oblika automobilske ludosti znane čoveku. Nije belački
i dobro odgojen kao auto-put za San Dijego, niti onoliko opasno
osmišljen kao auto-put za Pasadenu, niti baš onoliko getoidno-
samoubičaki kao auto-put za Harbor. Ne, teško je čoveku to da kaže, ali
put za Santa Moniku je auto-put za ludake i čudake, a danas su svi tu,
zbog čega vam je teško da pratite Upravnikovu zabavnu priču. U
njihovom prisustvu ne možete da suspregnete izvesni drhtaj gađenja,
gotovo refleksnu Svest o Srodnosti. Napadaju vas, nešto nesuvislo
pričajući, sa svih strana, roje se u gomilama, prevrću očima kroz bočne
prozore, sviraju usne harmonike, pa čak i kazne, potpuno se oglušujući
o Zabrane.
„Ne brinite”, Upravnikove se oči specifično sijaju. „Naći će se neki
fini bezbedni dom za sve njih, dole u Orindž Kauntiju. Baš pored
Diznilenda”, zastaje tu baš kao komičar iz noćnog kluba, sam u svom
krugu od katrana, u svojoj krečnobeloj prestravljenosti.
Okružuje vas smeh. Grleni smeh verne publike, što dopire iz sva
četiri ugla tapaciranog enterijera. Shvatate, uz nejasni osećaj nelagode,
da tu postoji nekakva stereo-oprema, i pogled u pretinac ispred
suvozačkog sedišta otkriva čitavu biblioteku sličnih traka: BODRENJE
(PRIJATELJSKO), BODRENJE (UZBUĐENO), NEPRIJATELJSKA

612Ataskadero – misli se na kalifornijsku kaznenu ustanovu koja se nalazi u ovom

gradu.
RULJA na dvadeset i dva različita jezika, UZVICI „DA”, UZVICI
„NE”, CRNCI PRISTALICE, ŽENE PRISTALICE, ATLETSKO – ma
daj – GAŠENJE POŽARA (UOBIČAJENOG), GAŠENJE POŽARA
(NUKLEARNOG), GAŠENJE POŽARA (GRADSKOG),
AKUSTIKA KATEDRALE. ...
„Moramo u govoru upotrebljavati neku vrstu šifre, razume se”,
nastavlja Upravnik. „Uvek smo to i činili. Ali nijednu od tih šifri nije
teško dešifrovati. Protivnici su nas optuživali, upravo iz tog razloga, da
prema narodu gajimo prezir. No mi sve to zapravo radimo u duhu
poštene borbe. Nismo mi čudovišta. Znamo da im moramo pružiti
nekakvu šansu. Ne možemo im oduzeti nadu, zar ne?”
„Folksvagen” je sada iznad centra Los Anđelesa, gde se saobraćajni
tok pomera u stranu da bi mogao da prođe konvoj crnih „linkolna”,
nekoliko „fordova”, pa čak i poneki „GMC”, no nema nijednog
„pontijaka” među njima. Na svakoj šoferšajbni i zadnjem staklu
zalepljena je fosforescentna narandžasta nalepnica na kojoj piše
SAHRANA.
Upravnik sada šmrca. „Bio je jedan od najboljih. Ja lično nisam
mogao da idem, ali sam poslao pomoćnika na visokom položaju. Ko li
će moći da ga zameni, pitam se”, i pritiska skriveno dugme ispod
instrument-table. Smeh se ovog puta sastoji do pokojeg muškog o-ho-
ho u kojem se oseti dim cigare i stari burbon. Proređen, ali glasan smeh.
Mogu se čuti i uzvici poput „Dik, baš si lik!” i „Ma čujte ga samo”.
„Maštam o načinu na koji ću umreti. Pretpostavljam da ste vi na
njihovom platnom spisku, ali u redu je. Čujte ovo. Tri sata ujutru, na
auto-putu za Santa Moniku, topla noć. Svi prozori su mi otvoreni. Idem
oko 70, 75 na sat. Vetar ulazi unutra i sa poda u stražnjem delu kola
podiže tanku plastičnu vreću, običnu vreću iz hemijske čistione: ona leti
kroz vazduh, kreće od natrag, živina svetla je boje u belo, kao da je
duh... obavija mi se oko glave, toliko tanka i providna da ne znam da je
tu dok ne postane prekasno. Plastični pokrov, koji me guši do smrti. ...”
Krećući se Holivudskim auto-putem, između tajnovito
zakamuflirane prikolice i cisterne za tečni kiseonik glatke poput
torpeda, nailazimo na pravi karavan usnih harmonikaša. „Barem nisu u
pitanju one daire”, mrmlja Žlab. „Nema toliko daira kao prošle godine,
hvala bogu.”
Ovog poslepodneva sve vrvi od čeličnih kamiona za snabdevanje.
Neravnine im sijaju poput jezera sa vodom za piće nakon mučnog
prolaska kroz pustinju. Danas je Dan za skupljanje smeća i svi
smećarski kamioni zaputili su se na sever, ka auto-putu za Venturu,
katarza smećarskih kamiona, svih nijansi, oblika i stepena izlupanosti.
Vraćaju se u Središte, sa svim skupljenim delovima Posuda. ...
Zvuk sirene vas oboje zatiče nespremne. Žlab naglo pogleda u
retrovizor. „Nemaš kod sebe drogu, zar ne?”
Ali zvuk je glasniji od policijske sirene. Obavija beton i smog,
pronosi se kotlinom i planinama dalje no što bi bilo koji smrtnik ikada
mogao pobeći... pobeći na vreme. ...
„Mislim da to nije policijska sirena.” Stomak vam se zavezao u
čvor, pružate ruku ka dugmetu radija. „Mislim da to nije

ČISTINA

„Räumen”, uzvikuje kapetan Blicero. Rezervoari sa peroksidom i

permanganatom su postavljeni. Žiroskopi su pokrenuti. Posmatrači
čuče u rovovima. Alatke i oprema su uz zveckanje pohranjeni u zadnji
deo kamiona koji radi u leru. Ekipa koja postavlja bateriju i narednik
koji je zavrnuo udarnu iglu penju se u kamion i on odlazi niz sveže
smeđe kolotrage na tlu, ka drveću. Blicero se nekoliko sekundi zadržava
na lansirnom mestu, osvrćući se oko sebe da proveri da li je sve u redu.
Zatim se okreće i polazi, odlučnim korakom, ka kolima sa kontrolom
ispaljivanja.
„Steuerung 613 klar 614?” pita on momka za komandnom tablom.
„Ist klar” Pod svetlima sa table Maksovo je lice tvrdo, tvrdoglavo
zlato.
„Treibwerk 615 klati”
„Ist klar”, govori Moric za komandama raketnog motora. U
prijemnik što mu visi oko vrata Komandnom centru govori:
„Luftlage 616 klar”
„Schlussel auf SCHIESSEN”, naređuje Blicero.
Moric okreće glavni prekidač ka natpisu ISPALJIVANJE.

613 Steuerung (nem.) – upravljački sistem.

614 Klar (nem.) – slobodno, bez prepreka, spremno.
615 Treibwerk (nem.) – pogonski sistem.
616 Luftlage (nem.) – mesto za lansiranje.
„Schlussel steht auf SCHIESSEN”.
Klar.
Trebalo bi da ovde postoje dugačke dramske pauze. Trebalo bi da
Vajsmanu kroz glavu jure poslednji prizori kremastih guzova stisnutih
u strahu (niti jedan mlazić govana, Liebchen?), poslednja zavesa zlatnih
trepavica nad mladim očima što mole, začepljena usta što prekasno
pokušavaju da izgovore ono što je trebalo da je izgovorio sinoć, u
šatoru... duboko u grlu, u ždrelu, gde je vrh Blicerove kite po poslednji
put eksplodirao (no šta je to, tik iza cerviksa što se grči, iza Krive Što
Vodi U Tamu U Vonj U... U Belo... U Ugao... Čekanje... Čekanje Na –
). Ali ne, ritual ih je sve sputao svojim baršunastim stegama. Toliko
snažnim, toliko toplim. ...
„Durchschalten” 617 Blicerov glas je miran i staložen.
„Luftlage klar”, dovikuje Maks sa upravljačke table.
Moric pritiska dugme nad kojim piše VORSTUFE 618. „Ist
durchgeschaltet. 619„
Pauza od petnaest sekundi dok se podiže pritisak u rezervoaru sa
kiseonikom. Na Moricovoj tabli se pali jedna svetiljka.
Entlutung. 620 „Beluftung klar”.
Svetli lampica paljenja: Zundung 621. „Zundung klar”
Zatim, „Vorstufe klar.” „Vorstufe” je poslednja pozicija sa koje
Moric još može da ih vrati unatrag. Plamen se pojačava u podnožju
Rakete. Pojavljuju se boje. Sledi period od četiri sekunde, četiri sekunde
neodređenosti. U ritualu ima čak i za to mesta. Razlika između
vrhunskog lansirnog oficira i onog osuđenog na osrednjost leži u tome
što onaj prvi ume tačno da odredi trenutak kada će, u toku ovog
skladnog sleda ispunjenog komandama i odgovorima, narediti
Hauptstufe 622.
Blicero je majstor. Rano je naučio da padne u trans, da čeka
prosvetljenje, koje uvek dolazi. O tome nikada naglas nije govorio.
„Hauptstufe”

617 Durchschalten (nem.) – Uključi.

618 Vorstufe (nem.) – Prva faza.
619 Ist durchgeschaltet. (nem.) – Uključeno je.
620 Enfultung (nem.) – ventilacija
621 Zundung (nem.) – paljenje.
622 Hauptstufe (nem.) – glavna faza.
 „Hauptstufe ist gegeben. 623„
Sad više nije bilo povratka.
Dve sijalice se gase. „Stecker 1 und 2 gefallen 624„ izveštava Moric.
Lansirni osigurači leže razneti na tlu i poskakuju pod pritiskom
plamena. Plamen pod raketom je svetložut. Zatim turbina počinje da
grmi. Plamen odjednom postaje plave boje. Zvuk dostiže maksimum i
pretvara se u urlik. Raketa još za tren ostaje na čeličnom postolju, a
zatim polako, uzdrhtala, gnevno mišićava, počinje da se podiže. Četiri
sekunde kasnije počinje da menja ugao. No plamen je suviše bleštav da
bi iko video Gotfrida unutra, osim kao isključivo erotsku kategoriju,
haluciniranu usred te plave mahnite snage, radi sopstvenog uzbuđenja.

USPON

Ovaj će uspon pokleknuti pred Gravitacijom. No motor Rakete, taj

duboki urlik sagorevanja što potresa dušu, nosi obećanje bega. Žrtva
vezana za padanje podiže se na obećanju, na proročanstvu, Bega. ...
Kreće se sada ka onakvoj svetlosti na kojoj je jabuka, naposletku,
boje jabuke. Nož proseca jabuku kao kad nož proseca jabuku. Sve je
tamo gde jeste, ništa jasnije nego inače, ali sasvim sigurno prisutnije.
Toliko toga sada valja ostaviti za sobom, i to toliko brzo. Stegnut i
pritisnut naniže i unatrag svojim elastičnim sponama, stegnut bolno
(pektoralni mišići ga bole, unutrašnja strana butine mu se zaledila i
otupela) sve dok nije čelom dotakao koleno, gde mu se kosa trlja o kožu
dodirom što ječi ili što je podređen kao pust balkon na kiši, Gotfrid ne
želi da viče... zna da ga ne mogu čuti, no svakako radije ne bi... nema
radio-veze od njega ka njima... to je usluga meni, Blicero je želeo da mi
olakša, znao je da ću pokušati da se uhvatim za nešto – da se uhvatim
za svaki glas, svaki šum ili pucketanje –
Misli o njihovoj ljubavi u vidu ilustracija za decu, u vidu poslednjih
nekoliko tankih stranica što se uz titraj zatvaraju, u vidu linije što je
blago, pasivno nedovršena, u vidu pastelne neodlučnosti: Blicerova
kosa je tamnija, dužine do ramena i trajno talasasta, on je adolescentni
štitonoša ili paž zagledan u optički uređaj što majčinskim pogledom, ili
pogledom nekoga ko je željan da poduči, poziva dete Gotfrida da

623 Hauptstufe ist gegeben, (nem.) – ovde u značenju: Glavna faza je započela.
624 Stecker 1 und 2 gefallen, (nem.) – Osigurači 1 i 2 su ispali.
priđe... sada je daleko, sedi na samom kraju maslinaste prostorije, dalje
od obličja što postaju sve mutnija, obličja za koja Gotfrid ne može da
kaže da li su prijatelj ili neprijatelj, između njega i – gde li je on – već
je otišao, ne... sada počinju da klize brže nego što on uspeva da se drži,
kao kad se tone u san – počinju da se mute, mešaju HVATAJ možeš da
ga držiš dovoljno mirno da vidiš kako ti se traka haltera napinje preko
butina, bele trake vitke poput nogu fauna, sa crnim vrhovima... crnim
HVATAJ pustio si određeni broj njih da prođu kraj tebe, Gotfride, one
bitne za koje nisi želeo da ti promaknu... znaš da je ovo poslednji put...
HVATAJ kad li je tutnjava prestala? Brenšlus, kad li je bio brenšlus nije
moguće da je ovako rano... ali spaljeni repni otvor ljulja se naspram
sunca i kroz plavu kosu žrtve vidi se brokenska utvara, nečija, nečija
senka što se proteže odavde gde blješti sunce i gde se mrači nebo ka
područjima zlata, područjima sve veće beline, sve veće mirnoće kao
pod vodom dok se Gravitacija nakratko povlači... šta je drugo ova smrt
do izbeljivanje, prelazak bele u ultrabelu, šta je ona drugo do skupina
izbeljivača, deterdženata, oksidanata, abraziva – Streckefuss on je danas
prionuo na mladićeve izmučene mišiće, no tačnije rečeno, da li je
Blicker, Blajherode, Izbeljivač ili Blicero taj koji isteže, proređuje
bledilo belaca sve do potpunog nestanka pigmenta, melanina, spektra,
odvojenosti nijansi, toliko je belo da HVATAJ pas je bio crveni seter,
glava poslednjeg psa, dragi pas koji je došao da ga isprati ne mogu da
se setim šta znači crveno, golub kojeg je jurio bio je kao škriljac plav,
no sada su oboje beli kraj kanala te noći miris drveća oh kako nisam
želeo da izgubim tu noć HVATAJ talas između kuća, s druge strane
ulice, obe kuće su brodovi, jedan odlazi na dugo, bitno putovanje, i
mahanje je ispunjeno lakoćom i naklonošću HVATAJ poslednje što je
Blicero rekao: „Rub večeri... duga krivulja ljudi što zamišljaju želju kad
vide prvu zvezdu. ... Nikad nemoj zaboraviti te muškarce i žene duž
svih tih hiljada milja kopna i mora. Istinski trenutak senke je trenutak u
kojem ugledaš tačku svetlosti na nebu. Jednu jedinu tačku, i Senku koja
te je upravo zahvatila...”
Nikad nemoj zaboraviti.
Prva zvezda mu visi među stopalima.
A sada —

PAD
 Ritmično tapšanje odjekuje među zidovima, tvrdim i svetlucavim
poput uglja: Haj-de! Puš-taj-film! Haj-de! Puš-taj-film! Ekran je
nejasna stranica raširena pred nama, bela i nema. Filmska traka se
prekinula, ili je pregorela sijalica projektora. Čak ni mi, stari ljubitelji
filma koji smo oduvek odlazili u bioskope (zar nismo?), nismo sa
sigurnošću mogli da kažemo šta se od ta dva desilo pre nego što je
zavladala tama. Poslednji prizor je bio suviše kratkotrajan da bi ga bilo
koje oko moglo registrovati. Možda je to bila ljudska figura, što sanjari
o ranoj večeri u svakoj velikoj prestonici dovoljno blistavoj da mu kaže
da nikada neće umreti, dok izlazi napolje da poželi želju kad vidi prvi
zvezdu. No nije to bila zvezda, to što je padalo, blistavi anđeo smrti. A
na sve tamnijem i strahotnijem potezu ekrana nešto se i dalje videlo,
nekakav film koji nismo naučili kako da gledamo... sada je to krupni
plan lica, nekog lica koje nam je svima poznato –
I upravo je ovde, upravo u ovom mračnom i nemom kadru, šiljati
vrh Rakete što pada brzinom od gotovo jedne milje u sekundi, potpuno
i zauvek bez zvuka, dosegnuo svoj poslednji nemerljivi procep nad
krovom ovog starog bioskopa, svoju poslednju delta-t.
Ima vremena, ako vam je potrebna uteha, da dodirnete osobu pored
vas, ili da spustite ruku među sopstvene hladne noge... ili, ako vam je
potrebna pesma, evo jedne kojoj Oni nikoga nisu naučili, napeva
Vilijama Slotropa, vekovima već zaboravljenog i nedostupnog, što se
peva na jednostavnu i prijatnu melodiju onog vremena. Pratite loptu što
odskače:
Tu je Kazaljka da okrene vreme,
Premda će za tebe ono teći danas,
Sve dok Svetlost što unizila je Kule
Poslednjeg Uniženog ne stigne začas...
Dok Jahači ne zaspu uz svaki drum,
Svuda po Zoni sakatoj našoj,
S licem na svakoj padini planine,
I Dušom u kamenu svakom. ...

A sada, svi zajedno –

 Nina Muždeka

„Sve je povezano”:
Parabola, mandata i iznevereno obećanje
spasenja u Pinčonovoj Dugi gravitacije

Sažeti radnju romana Duga gravitacije i svesti je na iole razuman

broj rečenica, pa čak i pasusa, nezahvalan je zadatak koji se verovatno
direktno kosi sa umetničkim ciljem Tomasa Pinčona i njegovom
autorskom namerom. Pinčon postmodernistički kompleksno upliće
mnogostruke niti radnje romana, vezujući ih paralelno umesto serijski,
vodeći brojne istaknutije i sporednije junake po prostranom,
prašnjavom, porušenom krajoliku Evrope tokom poslednjih devet
meseci Drugog svetskog rata. No njihovo kretanje se, u analepsama
odnosno flešbekovima, prati i pre ovog perioda, ali i izvan granica
Evrope, što nesumnjivo doprinosi složenosti radnje romana i dužini
vremena koje čitalac mora uložiti da bi se na tom krivudavom,
isprekidanom i hronološki samo okvirno uređenom putovanju iole
snašao. Ako se u ovih devet meseci, od decembra 1944. do septembra
1945. godine, pročita aluzija na ljudski gestacijski period, na period
embrionalnog razvoja, ona se samo naizgled ne uklapa u priču o rušenju
i razaranju, o raketama i bombardovanju, o naučnom i tehnološkom
napretku u službi zla i krvoprolića u Drugom svetskom – a i svakom
prethodnom i svakom budućem – ratu. Pinčon je pisac koji maestralno,
ali i uznemirujuće po čitaoca spaja smrt i rađanje, okončanje i
reinkarnaciju, parabolu i pun krug, prošlost i budućnost.
Duga gravitacije, Pinčonov treći roman (1973), često se naziva
Velikim američkim romanom i poredi sa delima Uliks Džejmsa Džojsa
i Mobi Dik Hermana Melvila. Ideja za pisanje ovog romana javila se u
vreme dok je Pinčon pisao svoj prvenac, V. (1963). I zaista, mogu se
pronaći brojne poveznice između ova dva dela, od kojih svakako nisu
najmanje važni motivi potrage koja se nikad ne okončava i
preispitivanja istorije kroz prizmu naizgled haotičnih, nepovezanih
epizoda izmišljenih individualnih sudbina brojnih likova. U romanu
Istorija sveta u 10 ½ poglavlja Džulijana Barnsa, junakinja jedne
apokaliptične epizode izgovara reči koje su mogle biti ispisane i u vezi
sa ovim Pinčonovim romanima: „Sve je povezano, pa čak i delovi koji
nam se ne sviđaju. Naročito delovi koji nam se ne sviđaju.”
Dugački tekst Duge gravitacije podeljen je u četiri celine. Prva
celina, naslovljena „Posle nulte tačke”, odvija se tokom devet dana,
počev od 18. decembra 1944. godine, u vreme Adventa, očekivanja
Božića. Ovu celinu čini dvadeset i jedna epizoda ili sekvenca – i evo
odmah jedne od brojnih, direktnih ili manje direktnih aluzija na tarot.
Velika arkana u tarotu sastoji se od dvadeset i jedne karte, ako se ne
računa Luda iliti nulta karta, nulta tačka iza koje dolaze sve ostale. Nula
je u Dugi gravitacije mnogoznačna i često prisutna. U klasičnom
uslovljavanju, onakvom kakvim je eksperimentisao Ivan Pavlov, jedna
od značajnih naučno-istorijskih ličnosti što obitavaju na marginama ove
Pinčonove fikcije, nula označava potpuni nedostatak reakcije na
stimulus – slično ponašanju Pirata Prentisa u prvom delu romana, koji
na nagoveštaj rakete V2 na obzoru Londona odlazi da bere banane.
Hrišćanstvo, tarot, psihologija i parapsihologija čine tek jedan deo
kompleksnog teorijsko-filozofskog okvira romana. Pinčon kroz
mešavinu nauke, tehnologije, religije i okultnih učenja sučeljava, spaja
i preispituje različite modele spoznavanja i tumačenja stvarnosti, dobro
pazeći – u skladu sa postmodernističkom praksom – da se nikada ne
opredeli samo za jedan od njih. (I sam rukopis Duge gravitacije,
nominalno o Drugom svetskom ratu, ispisan je, kako svedoči Stiven
Vajsenberger, u svojevrsnom spoju nauke i umetnosti, na inženjerskoj
milimetarskoj hartiji.)
Nula, petostruko ponovljena, predstavlja i serijski broj tajanstvene,
prve rakete V2 za kojom traga Tajron Slotrop, što otvara zasebnu nit
potrage kao jednog od elemenata građenja priče, ali i jedne od stalnih
tema Pinčonovih romana. Dok će kasnije u romanu Raketaš, jedan od
Slotropovih alternativnih identiteta, u svom geografski i vremenski
jasno omeđenom traganju ići za nečim sasvim opipljivim, kao što je
paket hašiša koji je prethodno sakrio mornar Bodin, Geli Triping će,
idući tragom svog Čičerina, loviti neopipljivu (neostvarivu?)
romantičnu ljubav. I dok predmet potrage i dužina traganja variraju, sva
ova kretanja čine jedno, znatno neodređenije i neuhvatljivije, ali i
sveobuhvatnije kretanje kojim je zahvaćen čitav svet romana. Parabola
kao putanja rakete od lansiranja u Hagu do prizemljenja u Londonu
simbolično oslikava sva ova mikrokretanja, ali i približavanje sveta
svom neminovnom kraju. Završetak Drugog svetskog rata tako
istovremeno postaje i novi početak za izmučeni i izranavljeni svet, ali i
nastavak njegovog sunovrata, nastavak nezaustavljivog kretanja ka
konačnoj propasti.
Prva celina završava se 26. decembra 1944. godine, drugog dana
Božića, dana kada u Engleskoj konačno i posluga dobija poklone. Nije
ovo jedina aluzija na unižene u Dugi gravitacije. Tu su i istrebljivani
pripadnici naroda Herero, tu su i svi oni evakuisani i raseljeni, svi oni
prokaženi za koje se samo u prvi mah čini da su spaseni i odabrani.
Složena je dinamika odnosa odabranih i uniženih, a igre moći
neprestano, u neprekidno novim i sve neočekivanijim oblicima,
produbljuju ponor između Nas i Njih. Na aluzivnom nivou romana ovo
je, između ostalog, potcrtano i filmskim referencama, ponajviše onima
koje se odnose na stvaralaštvo Frica Langa. Lang je u svojim
filmovima, od kojih u životima junaka najčešće iskrsavaju Doktor
Mabuze, Žena na mesecu i Metropolis, obrađivao teme uticaja
tehnologije na savremeni život u XX veku, uticaja struktura moći na
pojedince koji im ne pripadaju, kao i pokušaja čoveka da pronađe svoje
mesto u svetu u kojem se iluzija prepliće sa stvarnošću. U ovim se
temama pronalazi zajednički imenitelj Pinčonovog i Langovog
umetničkog angažovanja. Dok Franc i Leni Pekler gledaju Ženu na
mesecu ili Greta Erdman pod režiserskim okom Gerharda fon Gola
snima u UFA studiju u Nojbabelsbergu, filmskom gradu u Berlinu,
izvantekstualna i unutartekstualna stvarnost se stapaju, a granica
između realnosti i fikcije briše. Filmska umetnost deo je života likova
u romanu, njihovo istorijsko, kulturno i društveno određenje, izvor
metafora, ali i organizaciona strategija samog romana, o čemu će biti
reči nešto kasnije.
Svaki od četiri dela romana povezan je s jednim od znakova
Zodijaka, još jednim interpretacijskim okvirom koji nudi Pinčon.
Roman je objavljen 28. februara 1973, u astrološkom periodu Riba. Pod
istim znakom, sasvim slučajno (ako je u vezi s Pinčonom bilo šta
slučajno), započet je i rad na ovom prevodu. Događaji koji se odvijaju
u prvom delu romana pod snažnim su uticajem upravo kuće Riba.
Agencija PISCES, „Psihološko-obaveštajni sistem za ubrzavanje
predaje”, smeštena pod okriljem „Belog pohođenja”, nosi latinski naziv
Riba. Po najčešćim astrološkim tumačenjima, ovaj se znak povezuje sa
smrću i razaranjem, dodirom sa onostranim, ali i ratom i sukobima – što
su sve tematske okosnice Duge gravitacije. Mnogi ključni događaji, kao
i rođendani fiktivnih likova i istorijskih ličnosti koje na nivou teksta
postoje u istoj ravni kao i izmišljeni likovi (Verner fon Braun, dr Dejvid
Livingston), smešteni su na prevoju parabole, na prelasku Riba u kuću
Ovna, što je još jedan primer opšteg gibanja kojim je zahvaćen svet
ovog romana.
Druga celina – Un Perm’ au Casino Hermann Goering – započinje
Slotropovim boravkom u Monaku i završava se njegovim povratkom u
Zonu, sredinom maja 1945. Iako se astrološki uticaj Ovna, koji
dominira ovim delom romana, povezuje sa snažnim ličnim identitetom,
upravo u ovoj celini Slotropov identitet postaje fluidna, nepostojana
tvorevina. Nakon inicijalnog „nestajanja” pod crvenim stolnjakom koji
je Katje prebacila preko njega i krađe ličnih isprava, Slotrop će se
reinkarnirati u Ijana Skaflinga, britanskog novinara, a kasnije u romanu
i u superheroja Raketaša, zabavljača Maksa Šlepciga, ruskog vojnika,
kao i Plehazungu, Svinju-heroja. Identitet Pinčonovih junaka nije
fiksno određenje uklesano u kamen, već kompleksna struktura
sastavljena od brojnih faseta, na šta upućuju i sama njihova imena.
Treća celina se odvija „U Zoni” i započinje u maju 1945, u vreme
Ledenih svetaca, da bi se okončala pred samo bombardovanje
Hirošime, 6. avgusta iste godine – slučajno na dan Preobraženja u
rimokatoličkom crkvenom kalendaru, kada se Isus, u sjajnom oblaku,
na gori ukazao Petru, Jakovu i Jovanu. No Pinčon ne implicira da se
ikakva figura spasitelja ukazala u sjajnom oblaku eksplozije atomske
bombe. Četvrta celina
– „Kontrasila” – povezuje ispaljivanje rakete 00001 s ranijim
lansiranjem rakete 00000 i Blicerovim žrtvovanjem Gotfrida na Uskrs
1945. U samoj konačnici romana, prolepša nas odvodi u sedamdesete
godine XX veka i dvoranu bioskopa „Orfej”, čiji je noćni upravnik
satirizovana verzija Ričarda Niksona. Rolna filma se prekida i
predstava se zaustavlja. Dok salom odjekuju povici nezadovoljne
publike, u umu čitaoca rađa se svest da je sve u romanu zapravo film,
da je sve u njemu (i izvan njega) samo predstava – baš kao što je, već
je rečeno, sve samo partija šaha između uniženih i odabranih. Na ovo
upućuju i grafičke oznake kojima su u tekstu odvojene pojedinačne
epizode unutar četiri dela romana. Bilo da je ovo originalna Pinčonova
ideja ili, po nekim tumačenjima, ideja njegovog urednika, tih sedam
kvadrata istovremeno i najavljuju i simbolizuju prekinutu rolnu filma i
bioskopsku scenu smeštenu u sadašnjosti nastanka romana.
Četiri dela Duge gravitacije mogu se tumačiti i kao mandala čiji su
kvadrant! obeleženi hrišćanskim praznicima, ali i ključnim istorijskim
događajima koji su se 1944. i 1945. godine poklapali sa ovim
praznicima. Ovakvim potkrepljivanjem ideje da je sve povezano,
istorija nehotično ide naruku autoru i daje zamah oscilovanju na liniji
„puka slučajnost – zavera na višem nivou”. Kružni obrazac mandale,
sada je očigledno, prevazilazi sporadične pojave u obliku Herero sela,
držanja za ruke na spiritualističkoj seansi, kruga Zodijaka ili grafičkog
obeležja Švarckomande. Svi slojevi društva, sve četvrti jednog grada,
pa i sam krug života sazdan od ženskog i muškog principa delovanja
čine punu mandalu. Ako i sile koje deluju na ljudsku istoriju imaju
identičnu formu, kako bi struktura ovog romana mogla pratiti bilo koji
drugi oblik? Dok parabolična putanja rakete na tematskom nivou
nagoveštava uništenje, krug mandale kao sinteza suprotnosti uključuje
i ideju povratka i obnavljanja. Ako mandala sadrži parabolu, ako je
duga samo prividno presečena linijom zemljine površine, šta to znači
za mogućnost upotpunjenja, mogućnost izbavljenja? Da li je istorija
krug koji se ponavlja (i obnavlja), ili je luk koji vodi od začetka, preko
vrhunca, do propasti – debata je koja započinje već epigrafom prvog
dela romana, rečima Vernera fon Brauna, izumitelja rakete V2, po
kojem „ljudska priroda ne poznaje uništenje”.
Raketa V2 smatra se centralnim znamenjem romana – kritičari je
nazivaju i centralnim fetišom – i služi kao temelj apokaliptične
atmosfere romana. No nagoveštaj apokalipse što vreba s margina teksta
nije rezervisan samo za Drugi svetski rat, već se pretnja invazije i
uništenja nalazi na oba kraja vremenskog kontinuuma oko ovog
središnjeg događaja. U XVII veku tu su ptice dodo na Mauricijusu,
početkom XX veka Lotar fon Trota i narod Herero, ali i Hladni rat u
svetu nakon sredine XX veka. Ako nema tekstualne realizacije
apokalipse, pitanje je šta sledi nakon postupka lansiranja i odbrojavanja,
osim antiklimaksa, osim nedostatka otkrovenja, ukazanja, konačne
spoznaje koja bi iskupila sve tragedije, sve zlo i sav besmisao. Da li se
sve već odigralo pre toga? Da li se za junake romana sve dešava
prekasno, kao što zvuk upozorenja stiže tek kada raketa V2 već pogodi
svoj cilj? Problematizovanje redosleda uzroka i posledice, najave i
realizacije uspostavlja se već na samom početku dela i u brojnim
varijacijama odjekuje kroz čitav roman – setimo se samo
pretpostavljene veze između Slotropovih ljubavnih izleta i mesta udara
raketa. Pinčon ne nudi nikakvo rešenje, nikakvo spasonosno žrtvovanje
zarad opšteg dobra, ne nudi nikakvu utehu niti iskupljenje. Naposletku,
i Uskrs je, te 1945. godine, padao 1. aprila – na dan šale, dan luda, dan
budala, dan (pinčonovski i postmodernistički) izneverenih očekivanja.
Nagoveštaji apokaliptičnih prizora podriveni su komičnim
scenama, stapanjem umetnosti i prizemnijih oblika zabavljačke
industije, kolokvijalnim govorom. Roman do čitaoca dopire u
višeglasju u kojem se spajaju različiti jezici (nemački, francuski, herero,
ruski), različiti dijalekti i registri. Intertekstualne i interdiskursivne
reference grade mostove između ovog dela i Rilkeove poezije,
američkog i nemačkog filma, inženjerskih, naučnih i tehnoloških
priručnika i kabalističkih tekstova, ali i različitih muzičkih žanrova.
Duga gravitacije čita se kao enciklopedijski roman, kao tragedija,
komedija, narativ apokalipse i invazije, kao satirični subverzivni tekst,
koji podriva samu ideju metanarativa. I opet, sve je povezano, i svaki je
referentni okvir nužno manjkav.
Osim formalnog segmentiranja teksta na četiri dela i sedamdeset i
tri epizode, Duga gravitacije obiluje i drugim prekidima,
zastajkivanjima, zamuckivanjima. Grafički je veoma uočljiva
Pinčonova verzija veznika „i”. Ovo „i” je retko kad veznik koji spaja,
već u svom zamuckivanom obliku „i-i” (u originalu a-and) stoji kao
mastilom otelotvoreno podsećanje na svu fragmentiranost, nesigurnost
i nepostojanost kako sveta ovog romana, tako i njegovih junaka. Slično
se može reći i za Pinčonovu interpunkciju: tri tačke su pretvorene u
četiri (jednu tačku i dodatne tri, koje označavaju stanku u naraciji, u
dešavanjima, u toku razmišljanja), posle znaka pitanja često sledi malo
slovo, kao da se ne radi o sledu dve odelite rečenice, već kao da je jedna
rečenica samo privremeno prekinuta tim upitnikom. Prkoseći pravilima
interpunkcije, tekst razvija sopstveni sistem i izrasta u nezavisnu
organsku tvorevinu, u tok koji, uprkos svim zastajkivanjima, ne stiže
do svog tekstualnog kraja. Jer kraj je, u skladu sa cikličnom strukturom
narativa, vraćanje na početak. Otuda na kraju teksta crta umesto tačke:
„A sada, svi zajedno –”.
Ovaj Pinčonov roman – koji je prvobitno trebalo da nosi naziv
Bezumna zadovoljstva (Mindless Pleasures) – nominovan je za
Pulicerovu nagradu za književnost 1974. godine. I dok je žiri za dodelu
nagrade smatrao da je roman zaslužuje, savet akcionara je bio zgrožen
„nečitljivošću” i „opscenošću” teksta. Te godine Pulicerova nagrada u
ovoj kategoriji nije dodeljena. Prevodilac Duge gravitacije na nemački,
austrijska spisateljica i dobitnica Nobelove nagrade za književnost
2004. godine, Elfride Jelinek, često ističe uticaj Pinčona i posebno ovog
romana na svoje stvaralaštvo. „Sramota je što on nije dobio Nobelovu
nagradu, a ja jesam”, rekla je Jelinek. „To je protivno zakonima
prirode.” Iako je vrlo upitno da li bi Pinčon prihvatio nagradu
zasnovanu na – kako autor piše upravo u ovom romanu – naftaškom
novcu koji su Nobeli uzeli s polja Bakua, ostaje činjenica da su
recepciju Duge gravitacije često pratile kontroverze.
Pinčon je, naizmenično, oduševljavajuće duhovit, zamorno
komplikovan, beskrajno oduran, no postojano pronicljiv i genijalan.
Brojne aluzije i reference – od kojih su one najznačajnije pojašnjene u
fusnotama – otkrivaju mnogodimenzionalni, bogati i začudni svet
sazdan od pojedinačnih raznobojnih stakalaca koja deluju poznato, no
koja u ovom Pinčonovom okretanju kaleidoskopa daju alternativnu
sliku stvarnosti. Šta ako je rat zapravo tržišno motivisana zavera moćnih
industrijskih kartela, ako je razaranje zapravo stvaranje, ako je
destrukcija zapravo kreacija? Da li je paranoja, ako je istinita? I kako
uopšte meriti stepen istinitosti u postmodernom svetu?
Duga gravitacije jedno je od onih dela čije se čitanje često započne
– pa i nekoliko puta u životu – a da se nikada ne privede kraju.
Meandrirajući tok romana pun je izazova i prepreka, zamki i poniranja.
No ako se u ovom zahtevnom i bespoštednom poduhvatu ikako istraje,
sleduje nagrada koju je teško jednoznačno odrediti. Moguće istine o
svetu u nama i svetu oko nas, s kojima se tokom čitanja moramo suočiti,
takve su da za nas nijedan od ovih svetova više ne može i ne sme ostati
isti kao ranije. Šta činiti sa ovim transformativnim dejstvom Duge
gravitacije, sa ovom zauvek promenjenom perspektivom, ostaje na
svakom čitaocu da proceni za sebe.
SADRŽAJ

Posle nulte tačke ................................................................................... 6

Un Perm’ au Casino Hermann Goering........................................... 218
U Zoni............................................................................................... 335
Kontrasila ......................................................................................... 726
Pogovor „Sve je povezano”: ............................................................. 896