Za moje roditelje –

koji su me naučili da devojčice

mogu da spašavaju svet
 Princ
Tragao je za njom od prvog trena kada su mu je oteli.
Za svojom parnjakinjom.
Jedva da se sećao sopstvenog imena – a sećao ga se samo zbog svojih troje
saputnika, koji su mu pominjali ime dok su je tražili preko burnog i mrkog mora, kroz
drevne sanjive šume, kao i preko olujama šibanih planina, već zatrpanih snegom.
Zaustavljao se tek na toliko da okrepi telo hranom i da njegovi saputnici provedu
nekoliko sati u snu. Da nije bilo njih, on bi naprosto odleteo, jezdeći nadaleko i
naširoko.
Međutim, biće mu potrebna snaga njihovih sečiva i magije, biće mu potrebna
njihova lukavost i mudrost pre nego što se sve ovo završi.
Pre nego što se suoči s mračnom kraljicom, koja je pokidala njegovo najdublje ja i
otela mu parnjakinju davno pre nego što je strpana u gvozdeni kovčeg. A pošto završi s
njom, udariće i na hladnokrvne bogove lično, onako žučno rešene da unište šta god da je
od njegove parnjakinje ostalo.
Zato je ostao sa svojim saputnicima, iako su dani prolazili. A onda i nedelje.
Onda i meseci.
I dalje je tragao. I dalje ju je tražio po svim prašnjavim i zaboravljenim drumovima.
A ponekad bi govorio duž veze između njih, šaljući svoju dušu na krilima vetra ka
tom mestu gde je ona zatočena i živa sahranjena, gde god ono bilo.
Naći ću te.
 Princeza
Gvožđe ju je gušilo. Gasilo je vatru u njenim venama, jednako kao da je taj plamen
poliven.
Čula je vodu, čak i u gvozdenoj kutiji, čak i s gvozdenom maskom i lancima koji su
visili s nje kao svilene trake. Hučanje; beskrajno brzanje vode preko kamena.
Popunjavalo je trenutke između njenog vrištanja.
Malecko ostrvo u srcu maglom zastrte reke, tek glatka kamena ploča usred brzaka i
vodopada. Eto gde su je smestili. Strpali. U kameni hram podignut za neko zaboravljeno
božanstvo.
Kao što će i ona verovatno biti zaboravljena. Bolje je i to nego druga mogućnost:
da njen potpuni neuspeh bude upamćen. Ako iko preostane da ga upamti.
Ona to neće dopustiti. Taj neuspeh.
Neće im reći to što žele da znaju.
Ma koliko često huk te reke prigušivao njeno vrištanje. Ma koliko se često prasak
njenih kostiju prolamao kroz riku brzaka.
Pokušavala je da broji dane, ali nije znala koliko su je dugo držali u onoj gvozdenoj
kutiji. Koliko dugo su je primoravali da spava, u nesvesti od onog sladunjavog dima koji
su uduvavali u njen železni sanduk putujući ovamo, na ovo ostrvo – ovaj hram bola.
Nije znala koliko su trajali prekidi između njenog vrištanja i buđenja, pre nego što
se bol okonča i ponovo počne.
Dani, meseci, godine – stapali su se jedni u druge, dok je njena krv često curila
preko kamenog poda pravo u reku.
Princeza koja bi trebalo da živi hiljadu godina. Čak i duže od toga.
Bio je to njen dar. Sada je njena kletva.
Još jedno prokletstvo da ga nosi kao breme, jednako teško kao ono koje je palo na
nju davno pre nego što se rodila. Da žrtvuje samu sebe kako bi ispravila drevnu
nepravdu. Da plati tuđ dug bogovima koji su nabasali na njihov svet, ostali zatočeni u
njemu – a onda njime zavladali.
Nije osećala topli dodir boginje koja ju je blagoslovila i proklela tako stravičnom
moći. Pitala se da li ta boginja svetlosti i plamena uopšte mari za to što je ona sada
zarobljena u gvozdenoj kutiji – ili besmrtnici samo poklone pažnju nekome drugom.
Kralju koji možda ponudi sebe umesto nje i poda svoj život kako bi spasao njihov svet.
Bogovi ne mare ko će platiti dug. Zato ona dobro zna kako neće dolaziti da je
spašavaju – pa nije ni pokušavala da im se moli.
 Međutim, i dalje je pričala sebi priču, i dalje je ponekada zamišljala da joj reka
peva tu pripovest, da joj i tama koja živi u zatvorenom sanduku takođe to peva.
Bila jednom jedna mlada princeza koja je volela svoje kraljevstvo i živela u zemlji
davno spaljenoj u prah i pepeo…
Tonula je sve dublje u tu tamu, u plameno more. Tonula je toliko duboko da
ponekad ne bi ni osetila kada korbač pukne, kada se kost slomi.
Uglavnom jeste.
Upravo bi tokom tih beskrajnih sati usredsredila pogled na svog sadruga.
Ne na kraljičinog lovca, koji je znao da iz nje izvlači bol kao svirač melodiju iz
instrumenta, već u ogromnog belog vuka, okovanog nevidljivim lisičinama – nateranog
da tome svedoči.
Bilo je dana kada skoro da nije mogla podneti da gleda tog vuka, kada bi došla
blizu, preblizu toga da se slomi i samo ju je priča spašavala od toga.
Bila jednom jedna mlada princeza koja je volela svoje kraljevstvo i živela u zemlji
davno spaljenoj u prah i pepeo…
Bile su to reči koje je kazala jednom princu. Nekada – davno.
Princu leda i vetra. Princu koji je bio njen i ona njegova. Davno pre nego što su
postali svesni veza između svojih duša.
Sada je na njega palo breme da štiti ono nekada veličanstveno kraljevstvo.
Princ čiji miris odiše borovima i snegom, mirisom onog kraljevstva koje ona voli
svojim srcem vatrene stihije.
Princeza je mislila na njega čak i u trenucima kada je mračna kraljica nadgledala
lovčeva dela. Držala se sećanja na njega kao da je to stena u burnoj reci.
Mračna kraljica s osmehom pauka pokušala je da to okrene protiv nje. U
opsidijanskim mrežama koje je ispredala, u opsenama i snovima koje je tkala na vrhuncu
svake tačke u kojoj je ona mogla da se slomi, kraljica je pokušavala da uspomenu na
njega izopači u ključ koji će joj otvoriti um.
Zamaglile su se i pretopile jedna u drugu laži, istine i sećanja. San i crnilo u
gvozdenom kovčegu. Dani koje je provela vezana u središtu prostorije, viseći sa kuke na
tavanici ili okačena između lanaca usidrenih u kameni zid. Sve je to počinjalo da se
muti, kao mastilo u vodi.
Zato je pričala sebi priču. Tama i plamen duboko u njoj takođe su je šaputali, a ona
im ju je pevala u odgovor. Zatvorena u onaj sanduk, skrivena na ostrvu u samom srcu
reke, princeza je govorila priču iznova i iznova, puštajući ih da njeno telo obasipaju
večnošću bola.
Bila jednom jedna mlada princeza koja je volela svoje kraljevstvo i živela u zemlji
davno spaljenoj u prah i pepeo…
 Prvi deo

VOJSKE I SAVEZNICI
 Prvo poglavlje

Snegovi su poranili.
Čak i za terasenske pojmove, prve jesenje mećave razduvale su se daleko ranije
nego obično.
Edion Ašriver nije bio sasvim siguran da je to dobra okolnost, ali ako to makar još
neko vreme ne da moratskim legijama da im pokucaju na vrata – ima da padne na kolena
i da zahvali svim bogovima. Iako ti isti bogovi prete svemu što on voli. Ako se bića iz
jednog drugog sveta uopšte mogu smatrati bogovima.
Za dve nedelje, koliko je prošlo otkad je ponovo sa svojom Kobi, nisu videli ni
traga ni glasa od Eravanovih snaga, bilo zemaljskih bilo vazdušnih. Gust sneg počeo je
da veje ni tri dana po njegovom povratku, ometajući već sporo iskrcavanje vojske iz
njihove okupljene flote do prostranog tabora Kobi na Teraliskoj ravnici.
Brodovi su doplovili uz Florinu, sve do samog praga Orinta, a raznobojni barjaci
vijorili su se na oštrom vetru koji je duvao s Jelenroga: kobaltno i zlatno Vendlina, crno i
grimizno Ansela od Brajarklifa, mreškavo srebro velmoža iz roda Belotrna i brojnih
njihovih rođaka. Tihe ubice, raštrkane po čitavoj floti, nisu imale nikakav barjak, mada
nikakav i nije bio potreban da bi se raspoznavale – naročito ne s onom njihovom bledom
odećom i raznovrsnim prelepim i opakim oružjem.
Brodovi će se ubrzo ponovo pridružiti zaštitnici koja je ostala na ušću Florine, pa
će obilaziti obalu od Ilijuma do Surije, ali pešadinci – koji su uglavnom pripadali
snagama prestolonaslednika Galana Ašrivera – poći će u prve borbene redove, pravo na
ratište.
Ratište koje je sada zatrpao nekoliko stopa dubok sneg. A napadače ga još.
Skriven iznad uzanog planinskog prolaza u Jelenrogu, iznad Olsbruka, Edion se
mrštio gledajući tmurno nebo.
Zahvaljujući odeći od bledog krzna, stapao se sa sivim i belim stenama koje su se
dizale iz snega, a kapuljača mu je skrivala zlatnu kosu – istovremeno ga grejući.
Zahvaljujući umerenim vremenskim uslovima koji vladaju u Vendlinu, većina Galanovih
vojnika nikada u životu nije videla sneg. Vlastela iz roda Belotrn, kao i njihove daleko
manje snage, nije bila ništa bolja, pa je zato Edion ostavio Kilijana, svog najvernijeg
zapovednika, da se poštara da im bude što je moguće toplije.
Bili su daleko od doma svog, boreći se za kraljicu koju ne poznaju, a možda i ne
veruju u nju. Ta studen ume da obeshrabri i da probudi razdor i neslogu brže nego što
jezivi vetar šiba među ovim planinskim vrhovima.
 Neki titraj na drugoj strani prolaza privuče Edionov pogled – video ga je samo zato
što je znao gde da gleda.
Utapala se s krajolikom daleko bolje od njega, ali Lisandra je bila u prednosti
utoliko što je na sebi imala krzno rođeno za ove planine.
Naravno da joj to nije rekao, niti ju je pogledao kada su pošli na ovaj izvidnički
zadatak.
Elin je izgleda imala neka tajna posla u Eldrisu, pa je kod Galana i njenih novih
saveznika ostavila poruku u kojoj objašnjava svoj nestanak. To je i omogućilo Lisandri
da ih prati u ovom zadatku.
Za skoro dva meseca koliko su održavali ovu varku, niko nije primetio da kraljica
vatre nije pokazala ni žiškicu. Niti da se ona i preoblikovačica nikada ne pojavljuju na
istom mestu, takođe niko – ni Tihe ubice iz Crvene pustinje, niti Galan Ašriver ili vojska
koju je Ansel od Brajarklifa poslala s armadom ispred glavnine svojih snaga – nije
zapazio sitne pokazatelje da to uopšte nije Elin. Nisu primetili ni beleg na kraljičinom
zapešću koji Lisandra nije mogla da promeni ma koje obličje nosila.
Dobro ga je krila, pomoću rukavica ili dugih rukava, a ako bi se neki tračak
ožiljcima izbrazdane kože i pokazao, to se moglo pripisati preostalim belezima od
lisičina.
Dodala je i lažne ožiljke, tačno tamo gde ih je Elin imala, kao i smeh i opaki kez.
Kočopernost i nepomičnost.
Edion jedva da je mogao da je gleda, da razgovara s njom. To je radio samo zato što
je i on morao da održava ovu varku, da se pretvara kako je on njen verni rođak, njen
neustrašivi zapovedriik koji će nju i Terasen predvoditi u pobedu, ma koliko
neverovatnu.
Zato je igrao svoju ulogu – jednu od mnogih koje je u životu igrao.
Ali onog trena kada Lisandra zlatnu kosu promeni u tamne pramenove, ašriverske
oči u smaragdne, on bi prestajao da je primećuje, kao da ona više ne postoji. Bilo je dana
kada se osećao kao da je terasenski čvor tetoviran na njegovim prsima, s imenima
njegove kraljice i dvora u nastanku, zapravo žig. Naročito njeno ime.
Poveo ju je na ovaj zadatak samo da bi ga olakšao i učinio bezbednijim. Nije samo
njegova glava u torbi i premda je mogao da ovu izvidnicu prepusti jednoj jedinici u
okviru Kobi, bilo mu je potrebno da dela.
Plovidba iz Ilveja, skupa s njihovim novostečenim saveznicima, potrajala je duže
od mesec dana – tokom kojih su takođe izbegavali moratsku flotu raspoređenu oko
Riftholda – a onda je potrajalo još dve nedelje da zađu u unutrašnjost kopna.
Bitke skoro da nije ni bilo. Samo su nabasali na nekoliko lutajućih družina
adarlanskih vojnika, s kojima su brzo izašli na kraj, jer među njima nije bilo Valga.
Edion je čisto sumnjao da će Eravan čekati do proleća. Podozrevao je da to zatišje
nikakve veze nema s vremenskim prilikama. Pre nekoliko dana je razgovarao o tome sa
svojim ljudima, kao i sa Darouom i ostalim velmožama. Eravan verovatno čeka ciču
zimu, kada će terasenskoj vojsci biti najteže da se kreće, kada će Edionovi vojnici biti
slabi od višemesečnog boravka u snegu, a njihova tela ukočena od studeni. To ne može
da spreči čak ni kraljevsko bogatstvo koje im je proletos Elin spletkareći obezbedila.
Da, mogu da se kupe hrana, ćebad i odeća, ali šta sve to vredi ako su putevi
snabdevanja zatrpani snegom? Ni sve zlato na Erileji ne može da spreči lagano i
postojano gubljenje snage izazvano mesecima provedenim u zimskom taboru, na
nemilosti terasenske okrutne zime.
Darou i ostali plemići nisu verovali njegovoj tvrdnji da će Eravan da napadne kada
bude ciča zima – niti su poverovali Renu kada je vlastelin Olsbruka istakao svoju
saglasnost. Tvrdili su da Eravan nije budala. Premda na raspolaganju ima svoju
vazdušnu legiju veštica, čak ni valška pešadija ne može da pređe preko deset stopa
dubokih snežnih nanosa. Zaključili su da će Eravan sačekati do proleća.
Ali Edion nije imao namere da to uzima olako, kao ni princ Galan, koji je na tom
sastanku ćutao, ali je posle toga potražio Ediona kako bi mu iskazao podršku. Moraju da
greju i hrane svoju vojsku, da ih obučavaju i drže u pripravnosti da svakog trena pođu u
marš.
Ovaj izvidnički zadatak, ako se vesti koje je Ren dobio pokažu tačnim, pomoći će
ostvarenju njihovog cilja.
Negde u blizini zaječa tetiva luka, jedva čujna od vetra. Glava i telo strele, obojeni
u belo, jedva su se videli dok je vođena smrtonosnom preciznošću stremila prema izlazu
iz klanca.
Edion privuče pogled Rena Olsbruka, tamo gde se mladi vlastelin krio među
stenjem, spreman da odapne svoju strelu. Od Rena, zaogrnutog u isto belo i sivo krzno
kao Edion, s bledim šalom preko usta, videle su se samo tamne oči i naznaka ožiljka na
licu.
Edion mu pokaza da sačeka. Jedva bacivši pogled ka preoblikovačici na drugoj
strani planinskog prolaza, Edion prenese istu naredbu.
Neka im se neprijatelj približi.
Zvuk mrvljenja skorenog snega mešao se s teškim disanjem.
Taman na vreme.
Edion nategnu svoj luk i čučnu još niže.
Baš kao što je Renova izviđačica tvrdila kada je pre pet dana uletela u Edionov
ratni šator, bilo ih je šest.
Nisu ni pokušavali da se stope sa snegom i stenjem. Njihovo tamno krzno, čupavo i
čudno, isticalo se kao nekakav svetionik naspram zaslepljujuće beline Jelenroga, ali
zapravo je njihov vonj, nošen jakim vetrom, Edionu govorio dovoljno.
Valgi. U toj maloj družini nije bilo ni naznake okovratnika, niti nagoveštaja prstena
ispod debelih rukavica. Očito da je čak i demonima zaposednutoj gamadi hladno – ili
makar njihovim smrtnim domaćinima.
Njihovi neprijatelji zalazili su sve dublje i dublje u grlo klanca. A Renova strela bila
je nepomična.
Ostavite jednog u životu, naredio im je Edion pre nego što su zauzeli položaje.
 Sreća mu se osmehnula kada je pogodio da će odabrati baš ovaj prolaz, napola
zaboravljeni zadnji ulaz u terasensku niziju. Klisuru široku tek toliko da dva konja
prolaze rame uz rame odavno su zanemarivale sve osvajački nastrojene vojske i trgovci
koji su želeli da prodaju svoju robu u zaleđu Jelenroga.
Edion nije znao šta tu boravi i ko se usuđuje da živi mimo svake priznate granice,
baš kao što ne zna zašto su ti vojnici zašli toliko duboko u planine.
Ali ubrzo će saznati.
Demonski odred prolazio je podno njih, a Edion i Ren pomeriše lukove.
Odapeće strelu pravo naniže, u lobanju. Odabrao je metu.
Kada Edion klimnu glavom, beše to jedini znak pre nego što je njegova strela
poletela.

***

Crna krv se još pušila na snegu kada se bitka okončala.

Potrajala je svega nekoliko minuta. Svega nekoliko, nakon što su Renove i
Edionove strele našle svoje mete, a Lisandra skočila sa svoje stene da iskasapi još trojicu
– i da pokida mišiće na bedrima šestog i poslednjeg preživelog pripadnika tog odreda.
Demon je ječao dok je Edion hodao ka njemu, a sneg pod njegovim raščerečenim
nogama crneo se kao katran. Meso s njegovih butina prostiralo se kao rasparani barjak
koji se vijori na vetru.
Lisandra mu je sedela pored glave. Čeljust joj je bila ukaljana ebanovinom, a
zelene oči usredsređene na čovekovo bledo lice. Kao igle oštre kandže blistale su iz
njenih ogromnih šapa.
Ren je iza njih proveravao da li su ostali živi. Mač mu se dizao i padao,
odrubljujući im glave pre nego što se previše ukoče od studeni, pa više ne mogu da se
preseku.
„Smeće izdajničko“, siktao je demon na Ediona, a uzano lice grčilo mu se od
mržnje. Njegov smrad ispuni Edionu nozdrve, poganeći mu sva čula kao sloj ulja.
Edion izvadi nož iz korica za bokom – dug i opak bodež, koji mu je poklonio
Rovan Belotrn – pa se mrko nasmeši. „Ako budeš pametan, ovo bi moglo da se završi
vrlo brzo.“
Valški vojnik pijunu Edionove snegom pokrivene čizme.

***

Zamak Olsbruk stoji podignut već duže od pet stotina godina s planinom Jelenrog za
leđima i Hrastovom šumom podno sebe.
Šetajući se ispred razbuktale vatre u jednom od brojnih prevelikih kamina, Edion je
po sivom kamenju brojao belege svih surovih zima. Takođe je osećao kako taj kamen
nosi breme čuvene istorije tog zamka – godina hrabrosti i službe, kada su ove dvorane
bile pune ratnika i pesme, kao i dugih godina tuge koje su usledile.
Ren je seo u izlizanu i čupavu naslonjaču postavljenu s jedne strane kamina, pa se
podlakticama naslonio na bedra zureći u plamen. Stigli su kasno sinoć, pa je čak i Edion
bio previše iscrpljen prolaskom kroz snegom pokrivenu Hrastovu šumu da bi išao u
veliki obilazak zamka, a nakon onoga što su ovog popodneva uradili, čisto sumnja da će
i sada imati snage za to.
Nekada veličanstvena dvorana bila je zamračena i tiha dalje od njihove vatre, a
iznad njih su se izbledele tapiserije i grbovi vazala porodice Olsbruk njihali na promaji
koja je duvala kroz visoke prozore duž jednog zida te odaje. U krovnim gredama su se
gnezdile ptice, grčeći se i pokušavajući da se sklone od smrtonosne studeni koja je
vladala van drevnih zidina ovog zamka.
A među njima, jedna zelenooka sokolića slušala je svaku reč.
„Ako Eravan traži način kako da prodre u Terasen“, napokon kaza Ren, „bila bi
čista glupost da to pokuša preko planina.“ Namršti se gledajući poslužavnike iz kojih su
proždrali hranu pre svega nekoliko minuta. Bilo je to hranljivo varivo od ovčetine i
pečenih krtola. Uglavnom je bilo jednoličnog ukusa, ali ipak vrelo. „Ovde zemlja ne
oprašta. Ostao bi bez bezbroj vojnika samo od zime.“
„Eravan ništa ne radi bez razloga“, odvrati Edion. „U Terasen bi najlakše bilo
prodreti kroz poljoprivredni kraj, duž severnih drumova. Svako bi očekivao da on
upravo tuda uputi vojsku. Ili tuda, ili da svoje snage pošalje sa obale.“
„Ili i jedno i drugo – da napadne i sa kopna i s mora.“
Edion klimnu glavom. Eravan je široko rasprostro svoju mrežu, u želji da uguši
svaki otpor koji bi mogao da se rasplamsa na ovom kontinentu. Više nije bilo privida
Adarlanskog carstva: od Ilveja do severne granice Adarlana, od obala Velikog okeana pa
do golemog planinskog zida koji razdvaja njihov kontinent na dva dela, senka valškog
kralja svakim danom sve je veća. Edion čisto sumnja da će Eravan stati pre nego što
svima njima stegne crne okovratnike oko grla.
A ako se Eravan dokopa druga dva usudključa, ako bude mogao da otvara
usudkapiju kad god hoće i da iz svog kraljevstva pušta da kroz nju kuljaju horde Valga,
možda čak i da porobljava vojske iz drugih svetova i da ih koristi za osvajanje… Neće
biti nikakvog načina da ga zaustave – ni na ovom svetu, ni na ma kom drugom.
Svaka nada da se ta grozna sudba spreči sada počiva na Dorijanu Havilijardu i
Manon Crnokljunoj. Edion nije čuo ni šapat o tome kuda su se svih ovih meseci deli i šta
im se desilo. Valjda je to dobar znak. Njihovo preživljavanje zavisi od tajnosti.
Edion onda kaza: „U tom slučaju, čini se nesmotrenim da Eravan šalje izvidnicu
samo kako bi otkrio gde se nalazi uzani planinski prolaz.“ Počeša se po zaraslom licu.
Jutros su krenuli pre zore, pa je radije sinoć otišao da spava nego što se obrijao. „To
strateški nema nikakvog smisla. Veštice mogu da lete, tako da je slanje izviđača da
otkrivaju koliko je krajolik opasan zapravo slabo korisno, ali ako je to saznanje potrebno
za zemaljske vojske… Provlačenje jedinica kroz tako male prolaze potrajalo bi
mesecima – a opasnost od vremenskih nepogoda ne treba ni pominjati.“
 „Izvidnik se samo smejao“, kaza Ren odmahujući glavom. Njegova do ramena
duga crna kosa pratila je te pokrete. „Šta to propuštamo da primetimo? Šta ne
uviđamo?“ Na svetlosti vatre ožiljak od rasekotine koji mu se protezao niz lice delovao
je oštrije i istaknutije. Podsetnik na užase koje je Ren pretrpeo i na strahote koje njegova
porodica nije preživela.
„Možda on to radi kako bi nas naterao da se predomišljamo, da premeštamo
snage.“ Edion se uhvati za gornju ploču kamina, a toplota je iz kamena sipila u njegovu
još smrznutu kožu.
Ren je zaista dobro pripremio Kob tokom meseci koliko je Edion odsustvovao,
blisko sarađujući s Kilijanom kako bi ih razmestio najdalje ka jugu od Orinta što je
Darouov stisak dozvoljavao. Međutim, ispostavilo se da je to jedva nešto dalje od brda
koja su omeđivala najjužniji obod Teraliske ravnice.
Ren je upravljanje prepustio Edionu premda je ponovni susret lorda od Olsbruka s
Elin bio hladan. Tačnije, leden kao sneg koji veje oko njegovog zamka.
Lisandra je dobro igrala svoju ulogu, ovladavajući Elininim nestrpljenjem i grizom
savesti, a nakon toga je mudro izbegavala sve okolnosti u kojima bi se moglo desiti da
razgovaraju o prošlosti. Mada Ren nije pokazao nikakvu želju da se podseća na godine
pre nego što je Terasen pao – niti na događaje od prošle zime.
Edion se samo nadao da Eravan takođe nije svestan kako Lučonoša nije s njima.
Nije želeo ni da pomišlja na to šta bi terasenski vojnici kazali ili uradili kada bi shvatili
da ih Elinin plamen neće štititi u boju.
„Možda je to čak i nekakav pravi manevar, koji smo mi srećom otkrili“, zamišljeno
primeti Ren. „Da li da se usudimo da premestimo jedinice u prolaze? Neke su već na
Jelenrogu mimo Grinta, kao i na severnim ravnicama iza njih.“
To je Renu bio pametan potez – da ubedi Daroua da mu dopusti da postavi deo
Kobi iza Orinta, u slučaju da Eravan zaplovi na sever i napadne odatle. Nema ničega što
on ne bi očekivao od tog kopileta.
„Ne bih da se Kob previše razudi“, odgovori Edion zagledan u vatru. Drugačiji je
taj plamen – silno drugačiji od Elininog ognja, kao da je vatra pred njim tek avet u
poređenju sa živim bićem kakvo je magija njegove kraljice. „A svejedno i dalje nemamo
dovoljno jedinica za takvo nešto.“
Čak i nakon Elininog očajničkog i smelog manevrisanja, saveznici koje je uspela da
nakupi ne mogu ni da priđu svoj sili Morata, a sve to zlato koje je namakla nije im
kupilo ništa više tih saveznika – jer je ostalo vrlo malo onih koje bi uopšte mogli da
primame da im se pridruže.
„Elin nije delovala previše zabrinuto kada je odjurila u Eldris“, promrmlja Ren.
Edion se opet na tren našao na krvlju natopljenom žalu.
Gvozdena kutija. Mev ju je išibala i strpala u pravi mrtvački sanduk, pa brodom
prenela samo Mala zna gde, a pratio ih je besmrtni mučitelj.
„Elin“, odvrati mu Edion, prezrivo otežući najbolje što je znao i umeo, iako je
grcao od te laži, „ima svoje planove i saopštiće nam ih kada za to kucne pravi trenutak.“
 Ren na to ništa ne reče i premda je kraljica za koju je Ren uveren da se vratila samo
opsena, Edion dodade: „Sve što ona radi, radi za Terasen.“
Kazao joj je baš grozne stvari onog dana kada je pobila ilkene. Gde su nam
saveznici?, tražio je da čuje. Još pokušava da sebi to oprosti. Sve to. Preostala mu je
samo ova jedna jedina prilika da to ispravi, da postupi kako je ona zamolila i da spase
njihovo kraljevstvo.
Ren na tren pogleda dva istovetna mača koje je ostavio na drevnom stolu iza njih.
„Ipak je otišla.“ Ne u Eldris, već pre deset godina.
„Svi smo grešili proteklu deceniju.“ Bogovi znaju da Edion ima mnogo povoda za
iskupljenje.
Ren se ukoči kao da su ga iznenada ujele za srce neke životne odluke koje ga sada
proganjaju.
„Nikad joj nisam ispričao“, tiho kaza Edion, da ga ne bi čula sokolića na krovnoj
gredi, „za pušionicu opijuma u Riftholdu.“
Za činjenicu da Ren poznaje vlasnicu i da je često dolazio kod te žene pre one noći
kada su ga Edion i Kejol uvukli skoro potpuno onesvešćenog, kako bi ga sakrili od
kraljevih ljudi.
„Znaš, umeš da budeš teška džukela“, promuklo mu odgovori Ren.
„To nikada ne bih upotrebio protiv tebe.“ Edion pogleda pobesnelog mladog
plemića pravo u oči, kako bi Ren video nadmoć koja vri u njegovim. „Pre nego što si
proključao, hteo sam da kažem“, dodade kada Ren otvori usta, „da ti je Elin ponudila
mesto na svom dvoru a da nije znala za taj deo tvoje prošlosti.“ Mišić zaigra na Renovoj
vilici. „Ali sve i da jeste znala za to, Rene, ipak bi ti ponudila to mesto.“
Ren se samo zagleda u kameni pod. „Nema dvora.“
„Darou može da vrišti koliko god hoće, ali nisam saglasan s tim.“ Edion sede u
naslonjaču naspram njegove. Ako Ren zaista podržava Elin, pošto se Elida Lohan sada
vratila, a Sol i Ravi od Surije će je verovatno podržati, njegova kraljica sada ima tri
glasa na svojoj strani – naspram četiri protiv sebe.
Slaba je nada da će Lisandrin glas, kao gospe od Karavera, biti prihvaćen.
Preoblikovačica nije ni tražila da vidi zemljište koje će joj biti dom ako oni prežive
ovaj rat. Samo se na putu ovamo pretvorila u sokoliću i odletela na neko vreme. Kada se
vratila, nije rekla ništa, premda su joj se smaragdne oči iskrile.
Ne, Karaver neće biti prihvaćen kao oblast sve dok Elin ne stupi na presto.
Sve dok Lisandra ne bude krunisana kao kraljica, ako se njegova prava kraljica ne
vrati.
Vratiće se. Mora da se vrati.
Vrata se otvoriše na suprotnom kraju dvorane, pa se začuše užurbani laki koraci.
On ustade na treptaj oka pre nego što radosno „Edione!“ odjeknu po kamenu.
Evanđelina je sva blistala, od glave do pete odevena u zelenu čoju opervaženu
belim krznom, a njena riđezlatna kosa visila je skupljena u dve pletenice. Baš kao
terasenske gorštačke devojčice.
 Ožiljci joj se raširiše kada se iscerila, a Edion raširi ruke pre nego što se bacila na
njega. „Rekoše da si stigao kasno sinoć, ali da si opet otišao pre nego što se razdanilo, pa
sam se zabrinula da ćeš mi opet promaći…“
Edion je poljubi u teme. „Izgleda kao da si porasla celu stopu otkad sam te
poslednji put video.“
Evanđelinine citrinske oči zasijaše i ona pogleda najpre njega, pa Rena. „Gde je…“
Svetlost sevnu i ona se tu stvori.
Blistava. Lisandra kao da je sva sijala dok se ogrtala plaštom oko nagog tela; taj
odevni predmet bio je ostavljen na obližnjoj naslonjači upravo radi toga. Evanđelina se
baci preoblikovačici u zagrljaj, skoro jecajući od radosti. Evanđelina se sva tresla, a
Lisandra nežno i toplo smešila mazeći je po glavi. „Da li si dobro?“
Preoblikovačica je izgledala smireno i spokojno, ali Edion je dobro poznaje –
poznaje njeno raspoloženje i sitne pojedinosti koje je odaju. Zna da je blago
podrhtavanje njenog glasa dokaz da se pod prelepom površinom krije prava bura.
„Oh, da“, odgovori Evanđelina, pa se odvoji od nje i blistavo osmehnu Renu. „On i
lord Murto brzo su me doveli ovamo. Inače, Lakonoga je s njim. Mislim, s Murtom. Voli
ga više od mene, jer joj on po ceo dan daje slatkiše. Sada je deblja od lenje kućne
mačketine.“
Lisandra se zasmeja, a Edion se nasmeši. Lepo se staraju o toj devojčici.
Kao da je to i sama shvatila, Lisandra se obrati Renu, tiho i kao da prede: „Hvala
ti.“
Ren pocrvene dižući se na noge. „Mislio sam da će ovde biti bezbednija nego u
ratnom taboru. Ako ništa drugo, ovde joj je udobnije.“
„Oh, Lisandra, ovde je potpuno predivno“, zacvrkuta Evanđelina, uzimajući obema
rukama Lisandrinu. „Murto me je čak jednog popodneva odveo do Karavera – mislim,
pre nego što je počeo sneg. Moraš da ga vidiš. Tamo su brda, reke i divno drveće, a sve
se to prostire naspram planina. Učinilo mi se da sam ugledala avetinjskog leoparda kako
se krije među stenjem, ali Murto mi je kazao da sam se sigurno prevarila. Kunem se da
sam ga zaista videla – bio je krupniji od tvog obličja! A kuća! To je najdivnija kuća koju
si ikada videla, a iza nje se nalazi ozidani vrt, za koji Murto kaže da će na leto biti pun
povrća i ruža.“
Edion u trenutku nije mogao da izdrži da gleda sva osećanja koja su se videla na
Lisandrinom licu dok je Evanđelina bez prestanka naglabala o svojim velikim
planovima za taj posed. Na njenom licu video se bol usled čežnje za životom koji će joj
verovatno biti uskraćen i pre nego što joj se ukaže prilika da ga se dokopa.
Edion se okrenu ka Renu, koji je netremice gledao Lisandru, kao i svaki put kada bi
ona uzela svoje ljudsko obličje.
Boreći se s porivom da stisne zube, Edion upita: „Dakle, ti prihvataš Karaver.“
Evanđelina nastavi da čavrlja, ali Lisandrin pogled polete ka njima. „Darou nije
gospodar Olsbruka“, samo je kazao Ren.
Odista. A ko ne bi želeo da mu u susedstvu bude tako lepa žena?
 To jest, a da ne živi u Orintu u tuđoj koži i pod tuđom krunom, služeći se Edionom
kao običnim priplodnim pastuvom da izrodi lažnu kraljevsku lozu.
Lisandra ponovo klimnu u znak zahvalnosti, a Ren pocrvene još više. Kao da nisu
proveli čitav dan prteći sneg i ubijajući Valge. Kao da još ne smrde na drob.
I zaista, Evanđelina onjuši plašt kojim se Lisandra ogrnula, pa se namršti. „Grozno
vonjate. Svi vi.“
„Pazi na rečnik“, prekori je Lisandra, ali se zasmeja.
Evanđelina se podboči isto kao što je Edion toliko puta video Elin da radi, pa ga
srce zabole kad to ugleda. „Ti si me zamolila da ti kažem ako smrdiš. Naročito ako ti
smrdi iz usta.“
Lisandra se nasmeši, a Edion se suzdrža da se i on ne nasmeši. „Zaista jesam.“
Evanđelina povuče Lisandru za ruku, pokušavajući da odvuče preoblikovačicu niz
dvoranu. „Možeš da spavaš u mojoj sobi. Tamo ima i odaja za kupanje.“ Lisandra
popusti za jedan korak.
„Baš lepa soba za jednu gošću“, promrmlja Edion Renu, izvijajući obrve. Mora da
je to bila jedna od najboljih soba u zamku, kad ima sopstvenu odaju za kupanje.
Ren pognu glavu. „Bila je Rouzina.“
Njegove najstarije sestre, koja je iskasapljena skupa s Ralen, srednjom sestrom iz
porodice Olsbruk, u magijskoj akademiji koju su pohađale. Pošto je bila podignuta blizu
granice s Adarlanom, ta škola se našla tačno na udaru zavojevačkih snaga.
Čak i pre nego što je magija prestala da radi, oni ne bi mogli da se odbrane od deset
hiljada vojnika. Edion ne dopušta sebi da se često seća pokolja u Develinu – toj čuvenoj
školi. Koliko je dece tamo bilo. Kako niko od njih nije pobegao.
Ren je bio blizak s obema starijim sestrama, ali najviše sa živahnom i veselom
Rouz.
„Ona bi joj se dopala“, pojasni Ren, klimajući glavom ka Evanđelini. Edion tada
shvati da je ona naružena ožiljkom baš kao Ren. On je posekotinu na svom licu zaradio
bežeći s gubilišta, a njegovi roditelji su dali živote kako bi skrenuli pažnju na sebe i tako
omogućili da on i Murto pobegnu. Evanđelina je svoje ožiljke zaradila prilikom
drugačijeg bekstva, u kome je za dlaku izbegla pakleni život koji je njena gospodarica
pretrpela. Edion se nije preterano često podsećao ni te činjenice.
Evanđelina nastavi da vuče Lisandru, ne primećujući da se vodi razgovor. „Zašto
me nisi probudila kada si stigla?“
Edion nije čuo šta je Lisandra odgovorila puštajući da je devojčica izvede iz
dvorane, jer ga je preoblikovačica pogledala pravo u oči.
U prethodna dva meseca pokušavala je da razgovara s njim. Često. Na desetine
puta. On naprosto nije obraćao pažnju na nju, a kada su napokon pristali na terasensku
obalu, ona je već digla ruke.
Slagala ga je. Obmanula ga je toliko temeljno da svaki trenutak koji su delili, svaki
razgovor… on naprosto nije znao šta je od svega toga bilo stvarno. Nije želeo da zna.
Nije želeo da zna da li je ona ozbiljno mislila išta od svega onoga, kada joj se on onako
glupo ogolio.
 Verovao je da je ovo njegov poslednji lov. Bio je ubeđen da će moći da provede
vreme s njom i da joj pokaže sve što Terasen ima da ponudi. Da joj takođe pokaže sve
što on ima da ponudi.
Lažljiva kučko, tako ju je nazvao. Zaurlao je te reči na nju.
Povratio se dovoljno da ga zbog toga bude sram – ali bes je ostao.
Lisandra ga je gledala oprezno, kao da ga pita: Zar ne možemo da u ovom retkom
trenutku sreće razgovaramo kao prijatelji?
Edion se samo okrenu ka vatri, da ne gleda njene smaragdne oči i prelepo lice.
Ren slobodno može da je uzme – iako mu od pomisli na to dođe da nešto razbije.
Lisandra i Evanđelina odoše iz dvorane, a čulo se kako devojčica i dalje čavrlja.
Breme Lisandrinog razočarenja zadržalo se kao nekakav avetinjski dodir.
Ren se nakašlja. „Hoćeš li da mi kažeš šta se to dešava s vama?“
Edion ga je pogledao tako da bi neki manje hrabar čovek pobegao smesta. „Daj
kartu. Hoću da ponovo pogledamo one prolaze.“
Renu se moralo priznati da je istog trena otišao da je donese.
Edion se zagledao u vatru, tako bledu bez žiške magije njegove kraljice.
Koliko će vremena proći pre nego što zavijanje vetra ispred zamka zameni
urlikanje Eravanovih zveri?

Edion je odgovor na svoje pitanje dobio koliko sutradan.

Dok je sedeo na jednom kraju duge trpeze u velikoj dvorani, a Lisandra i
Evanđelina tiho doručkovale na drugom, Edion je morao da tera prste da se ne tresu dok
je otvarao pismo koje mu je glasnik uručio pre svega nekoliko trenutka. Ren i Murto,
sedeći s njegove leve i desne strane, suzdržali su se od zapitkivanja dok je iščitavao
pismo. Jednom. Dvaput.
Edion napokon spusti pismo, pa duboko udahnu mršteći se prema slabašnoj
svetlosti koja je prodirala u dvoranu kroz red prozora visoko na zidu.
Lisandrin pogled pritiskao ga je s kraja stola, ali nije mrdala sa svog mesta.
„Pismo šalje Kilijan“, promuklo kaza Edion. „Moratske snage iskrcale su se na
obalu – pred Eldrisom.“
Ren opsova. Murto je sve vreme ćutao. Edion je ostao da sedi, pošto je bilo malo
verovatno da će ga noge nositi. „Razorio je grad. Sravnio ga je sa zemljom a da nije
poslao ni jednog jedinog vojnika.“
Edion nije mogao ni da nagađa zašto je mračni kralj toliko čekao.
„Veštičje kule?“, upita Ren. Edion mu je ispričao šta mu je sve Manon Crnokljuna
otkrila prilikom njihovog prolaska kroz Karnene močvare.
„Ne piše.“ Nije verovatno da je Eravan dejstvovao kulama, pošto su toliko ogromne
da moraju da se prevoze kopnom, a Edionovi izvidnici bi začelo primetili stotinu stopa
visok toranj kako se vuče kroz njihovu oblast. „Ali udari su sravnili grad.“
„Elin?“ Murtov glas bio je na ivici šapata.
 „Dobro je“, šlaga Edion. „Krenula je da se vrati u orintski logor dan pre nego što se
to desilo.“ Naravno, u Kilijanovom pismu nije bilo ni pomena o tome gde je ona, ali
njegov glavni zapovednik je nagađao da se kraljica izvukla, pošto njeno telo nije
nađeno, niti je neprijatelj slavio.
Murto klonu na svojoj stolici, a Lakonoga spusti zlatnu glavu na njegovo bedro.
„Hvala Mali na toj milosti.“
„Nemoj još da joj zahvaljuješ.“ Edion gurnu pismo u džep debelog plašta koji je
nosio zato što je kroz dvoranu duvala promaja. Nemoj uopšte da joj zahvaljuješ, samo
što nije dodao. „Pri plovidbi ka Eldrisu, Morat je blizu Ilijuma potopio deset vendlinskih
ratnih lađa, a ostale oterao uz Florinu, skupa s našima.“
Murto se počeša po bradi. „Zašto ih nisu proganjali – sledili uz reku?“
„Ko bi ga znao?“ Edion će kasnije razmišljati o tome. „Eravan se nameračio na
Eldris i sada je zauzeo taj grad. Izgleda da je nameren da odatle šalje deo svoje vojske.
Ako im niko ne stane na put, stići će do Orinta za nedelju dana.“
„Moramo da se vratimo u tabor“, smrknuto primeti Ren. „Da vidimo možemo li
povesti flotu nazad niz Florinu i napasti zajedno s Rolfom s mora, dok mi udaramo s
kopna.“
Edionu nije bilo do toga da ih pođseća kako od Rolfa nisu dobili nikakve vesti osim
nejasnih poruka o njegovoj potrazi za rasutim Mikenjanima i njihovom legendarnom
flotom. Izgledi da će se Rolf odjednom pojaviti da ih izvuče iz čabra jednako su slabi
kao i izgledi da će basnoslovno Vučje pleme s dalekog kraja Anaskalskih planina izjahati
iz zaleđa, ili da će se Feji, koji su pre čitave decenije pobegli iz Terasena, vratiti odakle
god da su nestali i pridružiti se Edionovim snagama.
Proračunati spokoj što je Ediona vazda vodio kroz bitke i pokolje opet ga obujmi,
opipljiv kao krzneni ogrtač koji je nosio. Sada im je hitrost saveznik. Hitrost i bistrina.
Bojni redovi moraju da izdrže, naredio je Rovan pre nego što su se rastali.
Obezbedi nam što više vremena možeš.
Ispuniće obećanje koje mu je tada dao.
Evanđelina zaćuta kada Edion pogleda niz trpezu pravo u preoblikovačicu. „Koliko
ljudi tvoje vivernsko obličje može da ponese?“
 Drugo poglavlje

E lida Lohan se nekada nadala da će putovati nadaleko i naširoko i da će se jednom

dokopati mesta u kojem niko nikada nije čuo ni za Adarlan ni za Terasen, toliko
daleko da je Vernon nikada neće naći.
Nije očekivala da će se to i desiti.
Stojeći u jednoj prašnjavoj i drevnoj uličici jednako prašnjavog i drevnog grada u
kraljevstvu južno od Doranela, Elida se divila podnevnoj zvonjavi koja se pronosila
ispod vedrog neba, zgradama od suncem ugrejanog bledog kamena, kao i suvom vetru
što je šibao kroz uzane uličice između njih. Već je tri puta čula kako se grad zove, ali i
dalje nije umela da mu izgovori ime.
Valjda to nije ni bitno. Neće dugo biti tu. Baš kao što se nisu zadržavali ni u jednom
od gradova kroz koje su prolazili, niti u šumama, na planinama ili u nizijama. Hitali su
kroz kraljevstvo za kraljevstvom, prateći neumorni korak što im ga je nametao princ koji
kao da se jedva sećao kako da govori, a kamoli da se hrani.
Elida se namršti gledajući pohabanu veštičju odeću koju je i dalje nosila, iskrzani
sivi plašt i izguljene čizme, pa pogleda dvojicu svojih saputnika u uličici. Zaista su svi
oni znali za bolje dane.
„Svakog časa“, promrmlja Gavrijel, držeći jedno žutosmeđe oko na ulazu u uličicu.
Visoka i mračna prilika stapala se s malobrojnim senkama ispod polusrušenog svoda,
motreći vrevu u sledećoj ulici.
Elida nije predugo gledala ka toj prilici. Nije mogla da ga podnese tokom svih ovih
beskrajnih nedelja. Nije mogla da podnese ni njega ni neizdrživ bol u svojim nedrima.
Elida se namršti na Gavrijela. „Trebalo bi da stanemo da ručamo.“
On klimnu glavom ka iznošenoj torbi spuštenoj uza zid. „Imaš jabuku u mojoj
uprtnjači.“
Bacivši pogled ka zgradi koja se dizala pored njih, Elida uzdahnu i pruži ruku da
dohvati torbu, pa stade da pretura po odeći, konopcu, oružju i raznoraznim
potrepštinama sve dok nije izvadila krupnu crveno-zelenu jabuku – poslednju od brojnih
koje su ubrali iz jednog voćnjaka u susednom kraljevstvu. Elida je bez reči pruži
fejskom velmoži.
Gavrijel izvi zlatnu obrvu.
Elida mu odgovori istom merom. „Čujem kako ti krče creva.“
Gavrijel se prigušeno zasmeja, pa prihvati jabuku blago se naklonivši i onda je
obrisa o rukav svog bledog kaputa. „Odista jeste tako.“
 Elida bi se zaklela da se tamna prilika nešto dalje niz uličicu odjednom ukočila, ali
nije obraćala pažnju na njega. Gavrijelu očnjaci sevnuše kada zagrize jabuku. Otac
Ediona Ašrivera – bili su jezivo slični, premda se sva sličnost završavala sa spoljnim
izgledom. Za onih nekoliko kratkih dana koje je provela s Edionom, on se pokazao
suštom suprotnošću ovog smirenog i pažljivog mužjaka.
Kada su ih Asterin i Vesta ostavile na brodu kojim su doplovili ovamo, bojala se da
je pogrešila odabravši da putuje s trojicom besmrtnih mužjaka. Da će je naprosto
pregaziti.
Međutim, Gavrijel je od samog početka pazio na nju, starajući se da ima dovoljno
za jelo, da ima čime da se pokrije kada su noći hladne, učio ju je kako da jaše konje na
koje su potrošili dragoceni novac jer Elida ni na koji način ne bi mogla da ih prati peške,
sve i da joj gležanj nije povređen. A u trenucima kada su morali da vode konje preko
nezgodnog zemljišta, Gavrijel joj je čak učvršćivao nogu svojom magijom, a njegova
moć je naspram njene kože ostavljala utisak toplog letnjeg lahora.
Svakako nije dopuštala Lorkanu da joj tako pomaže.
Nikada neće zaboraviti kako je izgledao kada je puzao za Mev nakon što je kraljica
raskinula krvni zavet. Puzao je za Mev kao odbačeni ljubavnik, kao prebijeno pseto za
gazdom. Elin je bila divljački mučena, a Lorkan je Mev odao gde se nalazi – pa je i dalje
pokušavao da je sledi. Pravo kroz pesak još mokar od Elinine krvi.
Gavrijel pojede pola jabuke, pa joj pruži ostatak. „Trebalo bi da i ti jedeš.“
Ona se namršti gledajući modre podočnjake na Gavrijelovom licu. Nimalo nije
sumnjala da se vide i ispod njenih očiju. Ako ništa drugo, makar je prošlog meseca
dobila, iako je naporno putovanje sagorevalo svaku hranu koja bi joj dospela u trbuh.
Zbog toga joj je naročito došlo da propadne u zemlju, jer je morala da objasni
trojici ratnika koji su već mogli da nanjuše krv kako su joj potrebne neke stvari. To znači
da su se još češće zaustavljali.
Nije pominjala grčeve od kojih joj se utroba vezivala u čvor, koji su joj stezali leđa
i šibali je po bedrima. Samo je nastavljala da jaše, glave pognute. Znala je da bi oni
zastali. Čak bi i Rovan stao da je pusti da se odmori – ali kad god bi se zaustavili, Elidi
bi pred očima bio onaj gvozdeni sanduk. Videla bi korbač, sav blistav od krvi, kako puca
kroz vazduh. Čula bi Elin kako vrišti.
Nje više nema zato što nije pristala da Elida bude oteta. Nije se ni pokolebala, već
je smesta ponudila sebe umesto nje.
Pomisao na to bila je sve što je Elidi davalo snagu da jaše. Poslednjih nekoliko
dana bilo je malo lakše zahvaljujući čistim lanenim trakama koje su joj dali Gavrijel i
Rovan, nesumnjivo ih odsekavši sa svojih košulja. Nije imala predstave kada su stigli da
to urade.
Ubrzo će morati da kradu hranu – ili da prodaju konje.
Iza zatvorenih prozora na prvom spratu začuše se nekakvi tupi zvuci, isprekidani
prigušenom muškom vikom.
„Misliš li da ćemo ovog puta imati više sreće?“, tiho upita Elida.
 Gavrijel je pogledom odmeravao plavo obojene kapke, izrezbarene tako da
podsećaju na zamršenu čipku. „Moram se nadati da će tako biti.“
Sreća im je ovih dana odista nedostajala. Nisu imali mnogo sreće još od onog
prokletog žala u Ilveju, kada je Rovan osetio povlačenje veze između sebe i Elin –
parnjačke veze – pa je pošao da prati njen zov preko okeana. Međutim, kada su nakon
nekoliko strašnih nedelja provedenih na burnoj pučini šibanoj olujama dospeli do ovih
obala, nije ostalo ništa čemu se moglo ući u trag.
Nije bilo ni traga ni glasa od ostataka Mevine armade. Ni šapata da je kraljičin brod
Slavuj pristao u ma koju luku. Nikakvih vesti da se vratila u svoj prestani grad.
Oslanjali su se samo na glasine, koje su ih vodile preko planina prekrivenih
dubokim snegovima, kroz guste šume i suve ravnice.
Sve do prethodnog kraljevstva, prethodnog grada, gde su ulice bile krcate
slavljenicima koji su izašli da proslave Savin, u čast bogova kada je veo među
svetovima najtanji.
Nisu imali predstave da bogovi nisu ništa drugo do bića s nekog drugog sveta, da je
svaka pomoć koju bogovi pružaju, svaka pomoć koju je Elida u životu dobila od onog
glasića za ramenom samo s jednim ciljem: da se vrate kući. Pioni – to je sve što su Elida,
Elin i svi ostali njima bili.
To je samo potvrđivalo činjenica da od onog stravičnog dana u Ilveju Elida od
Aneit nije čula ni šapat, niti dobila ikakvu smernicu. Samo gurkanja tokom dugih dana,
kao da su podsetnici na njeno prisustvo, na to da je neko posmatra – na to da se od
mlade kraljice i dalje očekuje da bogovima plati krajnju cenu sve i da oni uspeju u
potrazi za Elin. Ako Dorijan Havilijard i Manon Crnokljuna nađu treći i poslednji
usudključ. Ako se mladi kralj ne ponudi da bude žrtva umesto Elin.
Zato je Elida trpela to povremeno gurkanje, odbijajući i da razmišlja o tome kakvo
se to stvorenje zanima za nju. Za sve njih.
Elida je potiskivala te misli dok su tragali po ulicama, osluškujući ima li ikakvih
šapata koji govore o tome gde je Mev. Sunce je zašlo, a Rovan je režao sve više sa
svakim satom tokom kojeg nisu otkrivali ama baš ništa. Baš kao što ništa nisu otkrili ni
u ostalim gradovima.
Elida ih je naterala da se šetaju ulicama punim slavljenika neprimećeno i
nezapaženo. Podsećala je Rovana svaki put kad bi on sevnuo zubima da u svim
kraljevstvima, u svakoj zemlji ima očiju. Ako se pusti glas da družina fejskih ratnika
ugnjetava čitave gradove tražeći Mev, to će svakako za tili čas dopasti ušiju fejskoj
kraljici.
Noć je pala, a po zatalasanim brdima izvan gradskih zidina raspalile su se lomače.
Rovan je napokon prestao da reži kad ih je ugledao, kao da su te lomače u njemu
trznule neku strunu sećanja i bola.
Međutim, onda su prošli pored nekih fejskih vojnika koji su se napijali, a Rovan se
potpuno ukočio. Odmerio je te ratnike tako hladno i proračunato da je Elidi bilo jasno da
je smislio neki plan.
 Kada su zamakli u uličicu, fejski princ im je izložio šta je smislio, i to ogoljeno i
surovo.
Nedelju dana kasnije i evo ih ovde. U zgradi pored njih dreka je bila sve jača.
Elida se namršti kada zvuk lomljenja drveta nadjača glasanje gradskih zvona. „Da
li da pomognemo?“
Gavrijel prođe tetoviranom šakom kroz zlatnu kosu. To su imena ratnika koji su
pali pod njegovim zapovedništvom, objasnio joj je kad se prošle nedelje napokon
usudila da ga pita. „Skoro je završio.“
I zaista, Lorkan se upravo nestrpljivo mrštio gledajući prozor iznad Elide i
Gavrijela.
Dok je zvuk podnevne zvonjave zamirao, kapci se razleteše.
Smrskaše je daleko bolji izraz, jer su dva fejska mužjaka proletela kroz njih.
Jedan od njih, smeđe kose i krvav, vrištao je padajući.
Princ Rovan Belotrn ni reč nije izustio padajući s njim, ne puštajući tog mužjaka
dok mu se kezio pokazujući zube.
Elida se skloni u stranu kako bi imali dovoljno mesta da tresnu na hrpu sanduka u
uličici, tako da se iverje i smeće razletelo na sve strane.
Znala je da je nalet vetra sprečio da pad bude koban za plećatog mužjaka kojeg je
Rovan izvukao iz gomile skršenog drveta držeći ga za okovratnik plave tunike.
Neće imati nikakvu korist od njega mrtvog.
Gavrijel izvadi nož iz korica, ne mrdajući od Elide kada Rovan tresnu stranca o zid
u uličici. Na prinčevom licu nije se videlo ništa blago, ništa toplo.
Samo hladnokrvni grabljivac, nameren da po svaku cenu nađe kraljicu koja mu je
ukrala srce.
„Molim te“, zagrca mužjak – i to na zajedničkom jeziku.
Rovan ga je, dakle, našao. Nisu mogli ni da se nadaju da će ući u trag samoj Mev,
što je Rovan shvatio tokom proslave Savina, ali da nađu zapovednike koji joj služe,
raštrkani po raznoraznim kraljevstvima gde su bili na ispomoći smrtnim vladarima – to
već mogu.
A mužjak na kojeg je Rovan režao raskrvavljene usne – jeste zapovednik. Pravi
ratnik, od širokih pleća do mišićavih butina. Rovan je svejedno daleko stasitiji od njega,
kao i Gavrijel i Lorkan. Kao da su njih trojica sasvim drugačiji soj, čak i među Fejima.
„Evo kao ćemo“, kaza Rovan cmizdravom zapovedniku, a glas mu beše
smrtonosno tih. Surovi smešak krasio je prinčevo lice, tako da mu je krv tekla iz
rasečene usne. „Najpre ću ti slomiti noge, a možda i deo kičme, da ne možeš da puziš.“
Pokaza okrvavljenim prstom niz uličicu. Ka Lorkanu. „Znaš ko je ono, zar ne?“
Kao u odgovor, Lorkan priđe udaljavajući se od luka. Zapovednik poče da se trese.
„Noge i kičma – telo će ti se s vremenom zaceliti“, nastavi Rovan dok je Lorkan
prilazio kao da vreba plen. „Ali ono što će ti Lorkan Salvatere uraditi…“ Zasmeja se
tiho i bezosećajno. „Od toga se, prijatelju moj, nikada nećeš oporaviti.“
Zapovednik je u samrtnom strahu gledao najpre Elidu, pa Gavrijela.
Kada se ovo prvi put desilo – pre dva dana – Elida nije mogla da gleda.
 Taj zapovednik nije znao ništa bitno, a kada se u obzir uzme u koliko neizrecivo
ogavnoj javnoj kući su ga našli, Elida zapravo i nije žalila zbog toga što je Rovan
njegovo telo ostavio na jednom kraju uličice – a glavu na drugoj.
Ali danas, ovog puta… Gledaj. Vidi, zasikta joj glasić na uvo. Slušaj.
Elida se strese, iako je bilo vrelo i sunčano. Stisnuvši zube, ona priguši sve reči
koje navreše iz nje. Nađite nekog drugog. Nađite neki način da pomoću sopstvenih moći
iskujete bravu. Nađite način da prihvatite svoje sudbine da ste zatočeni u ovom svetu a
da mi ne moramo da plaćamo dug koji uopšte nije naš.
Ali ako Aneit sada govori, a proteklih meseci samo ju je gurkala… Elida proguta te
svoje besne reči – kao što se od svih smrtnika i očekuje. Zarad Elin, spremna je da se
potčini. Baš kao što će se Elin na kraju potčiniti.
Na Gavrijelovom licu nije se videla ni trunčica milosti, već samo nekakva turobna
praktičnost dok je gledao zapovednika koji se sav tresao viseći iz Rovanovog železnog
stiska. „Reci mu šta ga zanima, inače ćeš samo pogoršati stvari za sebe.“
Lorkan samo što nije stigao do njih, a oko prstiju mu se kovitlao mračni vetar.
Na njegovom strogom licu nije bilo ni naznake onog mužjaka kojeg je upoznala.
Makar mužjaka kakav je bio pre onog žala. Ne, ovo je maska koju je prvi put videla u
Hrastovoj šumi. Bezosećajna. Nadmena. Okrutna.
Zapovednik ugleda moć koja se prikupljala u Lorkanovoj ruci, ali ipak nekako uspe
da se podrugljivo iskezi Rovanu, pokazujući mu krvlju oblivene zube. „Pobiće vas sve
do jednog.“ Već mu je nastajala masnica oko lica, a kapak se zatvarao. Vazduh zadobova
u Elidinim ušima kada Rovan oko njih spusti štit od vetra, sprečavajući svaki zvuk da
ode odatle. „Mev će vas pobiti, izdajnici jedni.“
„Može da proba“, blago mu odgovori Rovan.
Vidi, ponovo prošapta Aneit.
Kada zapovednik ovog puta zavrišta, Elida nije skrenula pogled.
Dok su Rovan i Lorkan radili ono za šta su uvežbavani, nije mogla da se odluči da
li joj je Aneit uputila onu naredbu kako bi joj pomogla – ili podsetila na to šta će bogovi
uraditi ako budu neposlušni.
 Treće poglavlje

Planine Jelenrog su gorele, a sa njima i Hrastova šuma.

Moćna i drevna stabla pretvorila su se u sagorele ljušture, a pepeo je vejao kao
sneg.
Vetar je nosio žeravicu, kao da se izruguje svicima koji su je nekada pratili dok je
preskakala beltanske lomače.
Bilo je toliko plamena, vrelina je bila toliko sveprisutna, da joj je vazduh pržio
pluća.
Ti si kriva ti si kriva ti si kriva.
Pucanje umirućih stabala pretvaralo se u jeku koja je nosila te reči, koja ih je
uzvikivala.
Svet je bio obliven vatrom. Vatrom, a ne tamom.
Pogled joj privuče nekakav pokret između stabala.
Gospodar Severa sišao je s uma od patnje i mahnito je galopirao ka njoj. Dok mu se
dim dizao s belog krzna, dok mu je vatra proždirala goleme rogove – nije to bio
besmrtni plamen koji se između njih nalazi na njenom znamenju, besmrtni plamen
svetih jelena Terasena i Male Lučonoše pre toga – videlo se da je to prava i opaka vatra.
Gospodar Severa protutnja pored nje, goreći, goreći, goreći.
Ona pruži ruku ka njemu, nevidljiva i nebitna, ali gordi jelen samo nastavi da juri,
dok mu se iz usta otimalo vrištanje.
Tako grozno i neumoljivo vrištanje, kao da se čepa srce celog sveta.
Ništa nije mogla da učini kada se jelen bacio u plameni zid koji se protezao između
dva zapaljena hrasta.
Odatle više nije izašao.

***

Beli vuk je ponovo gleda.

Elin Ašriver Belotrn Galatinijus pređe vrhom jednog u železo okovanog prsta po
ivici kamenog oltara na kome je ležala.
Više od toga nije mogla da mrdne.
Karm ju je ovoga puta ostavio. Mrzelo ga je da je premešta u gvozdeni sanduk
priljubljen uza susedni zid.
 Bila je to retka prilika da predahne. Da se probudi ne u tami, već na treperavoj
svetlosti vatre.
Plamen u gorionicima je zamirao, mameći da se vrati u memljivu studen koja joj se
lepila za kožu – makar za one delove njenog tela koji nisu bili pod gvožđem.
Već je zatezala lance što je tiše mogla – ali izdržali su.
Dodali su još gvožđa. Na njoj. Počevši od metalnih rukavica.
Nije mogla da se seti kada se to desilo. Gde se to desilo. Ranije je postojala samo
kutija.
Gvozdeni sanduk koji ju je gušio.
Stalno je u njemu tražila slabe tačke – pre nego što bi oni uduvali onaj sladunjavi
dim koji bi je omamio i bacio u nesvest. Nije znala koliko je nakon toga dugo spavala.
Kada je ovde došla k sebi, dima više nije bilo.
Tada je ponovo pokušala da pokida lance, zatežući ih koliko god da je gvožđe to
dozvoljavalo. Odgurivala se stopalima, laktovima i šakama upirući se o nemilosrdni
metal. Nije imala dovoljno prostora da se okrene, da olakša sebi bol koji su joj nanosili
lanci kada su joj se zarivali u meso. Kada su joj gulili kožu.
Rane od korbača duboko urezane u njena leđa nekako su nestale – i to rane koje su
joj rasekle kožu sve do kosti. Da nije možda i to sanjala?
Utonula je u sećanje, vraćajući se u godine provedene na obuci u ubičinom zamku.
Vratila se podučavanjima tokom kojih je bila ostavljena u lancima, u sopstvenom
izmetu, sve dok ne smisli kako da ih skine sa sebe.
Međutim, ona je sada okovana upravo s tom obukom uzetom u obzir. Nije joj
uspelo ništa što je pokušala da izvede u onom skučenom mraku.
Njena metalna rukavica škripala je po tamnom kamenu, ali ta se škripa jedva čula
od siktanja gorionika i huka reke iza njih. Gde god da su to bili.
Ona i vuk.
Fenris.
On nije bio okovan lancima. Nikakvi lanci nisu bili potrebni.
Mev mu je naredila da ostane tu, da se skrasi – pa je tako i bilo.
Dugo su samo zurili jedno u drugo.
Elin nije razmišljala o bolu zbog kojeg se onesvestila, iako joj je stopalo zaigralo
od prisećanja na lomljenje kostiju, tako da su lanci zazvečali.
Međutim, ništa je nije ni žacnulo, a trebalo bi da je ona u ludačkim bolovima. U
stopalima nije osećala ni šapat nelagode. Potisnula je iz misli sliku o tome kako ih je
onaj mužjak – Karn – rastavljao. Kako je vrištala sve dok je glas nije izdao.
Možda je sve to sanjala. Možda je to bio samo san, o tim beskrajnim hordama koje
su je proganjale u crnilu. O zapaljenom jelenu koji je bežao kroz šumu. Možda je samo
sanjala da je sate i sate provela na ovom oltaru, dok su joj drevne alatke lomile stopalo.
Možda je samo sanjala princa srebrne kose, čiji je miris bio miris njenog doma.
Snovi su se mutili i pretapali jedan u drugi, pa čak je i ovaj trenutak, u kojem je
zurila u belog vuka što je ležao uza zid naspram oltara, možda samo delić opsene.
Elin opet zagreba prstima po zaobljenoj ivici oltara.
 Vuk joj trepnu – triput. U prvim danima, mesecima, godinama ovih muka, njih
dvoje su dogovorili svoj tajni šifrarnik, u onim retkim trenucima kada je imala snage da
prozbori, šapćući kroz bezmalo nevidljive rupice u gvozdenom kovčegu.
Jedan treptaj za da. Dva za ne. Tri za: Da li si dobro? Četiri za: Ovde sam, s tobom
sam. Pet za: Ovo je stvarno, budna si.
Fenris ponovo trepnu tri puta. Da li si dobro?
Elin proguta pljuvačku, osećajući kako joj se grlo steže, a jezik lepi za nepce.
Trepnu samo jednom. Da.
Prebrojala je njegove treptaje.
Šest.
To je izmislio. Lažljivice, ili već nešto tome slično. Odbila je da prizna tu šifru.
Ponovo je trepnula. Da.
Tamne oči se zagledaše u nju. Video je sve što se desilo. Svaki trenutak svega toga.
Kad bi mu bilo dozvoljeno da promeni obličje, mogao bi da joj ispriča šta je izmišljeno a
šta stvarno. Ako je išta od svega toga bila stvarnost.
Kada se probudila, nije bilo nikakvih povreda na njoj. Nije osećala nikakav bol.
Samo ga se sećala i sećala se kako se Karn smeška dok je iznova i iznova seče.
Mora da ju je ostavio na oltaru jer je nameravao da se ubrzo vrati.
Elin se pomeri tek toliko da može da pocima lance, a brava njene gvozdene maske
žabi joj se u potiljak. Vetar joj nije pomilovao obraze, niti veći deo njene kože već… nije
znala koliko dugo.
Ono što nije bilo okovano gvožđem bilo je pokriveno belom košuljom bez rukava,
koja joj je sezala sve do polovine butina, tako da su joj noge i ruke ostajale gole i
prepuštene Karnovoj nemilosti.
Bilo je dana, sećanja na to da čak ni te košulje nije bilo, sećanja na noževe koji joj
delju trbuh. Ali kad god bi se osvestila, košulja bi bila čitava. Netaknuta. Neukaljana.
Fenris tržnu ušima i načulji ih. Bilo je to sve upozorenje koje je Elin bilo potrebno.
Mrzela je drhtavicu koja počinje da joj obuzima kosti čim se lagani koraci začuju
iza četvrtaste prostorije i gvozdenih vrata što vode u nju. To je bio jedini ulaz. Prozora
nije bilo. Karnena dvorana koju bi ponekad nazirala kroz vrata bila je jednako zatvorena.
U ovo mesto dopirao je samo huk vode.
Kako se gvozdena vrata otključaše i uz škripu otvoriše, tako se huk začu još
glasnije.
Ona natera sebe da se ne trese dok joj se smeđokosi mužjak približavao.
„Već si budna? Mora da te nisam dovoljno obradio.“
Taj glas. Ona taj glas mrzi iznad svega ostalog. Raspevan i hladan.
On je nosio ratničku odeću, ali s opasača oko njegovog vitkog struka nije visilo
ratničko oružje.
Karn primeti gde je njen pogled pao, pa potapša teški čekić koji mu je visio s boka.
„Toliko si željna da dobiješ još.“
Nije bilo plamena koji bi mogla da prizove sebi. Ni žarića.
 On priđe hrpici cepanica pored jednog gorionika, pa spusti nekoliko u skoro
ugašenu vatru. Plamen se diže i začu se pucketanje kada vatra pruži gladne prste po
drvetu.
Njena magija nije ni trepnula u odgovor na to. Sve što je jela i pila kroz mali prorez
u ustima maske bilo je prožeto grožđem.
Isprva je odbijala i da jede i da pije. Osetila je ukus grožđa i ispljunuta.
Došla je na korak do toga da umre od žeđi kada su joj na silu sasuli vodu u grlo, a
onda su je pustili da gladuje – sve dok se nije slomila i počela da proždire sve što joj
daju, bez obzira na gvožđe.
Ne razmišlja često o tom vremenu. Toj slabosti. Koliko se Karn uzbudio kada ju je
video kako jede i koliko je besneo kada mu ona opet nije dala ono što je hteo.
Karn natrpa drva u drugi gorionik, pre nego što Fenrisu pucnu prstima. „Možeš da
obaviš nuždu u hodniku, pa se smesta vrati ovamo.“
Kao da ga je nekakva utvara digla na noge, ogromni vuk tiho izađe napolje.
Mev je mislila čak i na to i dala je Karnu moć da naređuje Fenrisu kada će da jede i
da pije, kada će da piša. Znala je da Karn ponekad namerno zaboravlja da mu dozvoli.
Vučje cviljenje od bola dopiralo je do nje čak i u gvozdenoj kutiji.
Stvarno. To je bilo stvarno.
Mužjak pred njom, iskusni ratnik uvežban u svemu osim časti i duhu, odmeravao je
njeno telo. „Kako ćemo se noćas igrati, Elin?“
Mrzela je kako njeno ime zvuči na njegovom jeziku.
Ona se iskezi.
Munjevito kao guja, Karn je ščepa za grlo dovoljno snažno da joj ostavi modricu.
„Kakav bes – čak i sada.“
Ona ga nikada neće pustiti – taj bes. Čak i kada potone u ono goruće more u sebi,
čak i kada peva tami i plamenu, taj bes je vodi.
Karnovi prsti utonuše joj u grlo, a ona nije mogla da se suzdrži, već joj se ote
grcanje. „Svemu ovome može doći kraj, samo kad bi izgovorila nekoliko kratkih reči,
princezo“, kaza on mazno, saginjući se toliko nisko da joj njegov dah obli usta.
„Nekoliko kratkih reči i nas dvoje ćemo se rastati zauvek.“
Nikada ih neće izgovoriti. Nikada neće položiti krvni zavet Mev.
Ako se zakune, predaće joj sve što zna i sve što jeste. Postaće večna robinja i
dovešće do propasti sveta.
Karnov stisak po njenom vratu popusti i ona duboko udahnu, ali prsti mu se
zadržaše na desnoj strani njenog grla.
Tačno je znala preko koje tačke, preko kog ožiljka je on prešao prstima. Dva
istovetna sitna belega između njenog vrata i ramena.
„Zanimljivo“, promrmlja Karn.
Elin otrgnu glavu i opet se iskezi.
Karn je udari.
Ne u lice, optočeno gvožđem od kojeg bi mu se zglavci na prstima izgulili – već u
njen nezaštićeni trbuh.
 Dah joj izlete, a gvožđe zazveča kako je bezuspešno pokušala da se skupi u stranu.
Nošen bešumnim šapama, Fenris tiho utrča i zauze svoje mesto uza zid. Zabrinutost
i srdžba blesnuše u vukovim tamnim očima dok se ona borila da povrati vazduh, dok su
njeni okovani udovi i dalje pokušavali da joj se skupe oko trbuha. Ali Fenris nije mogao
ništa drugo do da se ponovo spusti na pod.
Četiri treptaja. Ovde sam, s tobom sam.
Karn to nije video. Ništa nije rekao kada je ona jednom trepnula u odgovor dok se
on cerekao gledajući sićušne ugrize na njenom vratu, skorene šolju iz tople vode
Lobanjinog zaliva.
Bili su to Rovanovi belezi. Belezi koje joj je ostavio njen parnjak.
Nije dopustila sebi da predugo razmišlja o njemu, jer je Karn skinuo s opasača onaj
teški čekić i stao da ga odmerava u svom širokom dlanu.
„Da nije Mevine zabrane“, zamišljeno primeti mužjak, odmeravajući njeno telo kao
slikar čisto platno, „zario bih ja zube u tebe, pa bismo videli da li bi Belotrnovi belezi
onda istrajali.“
Utroba joj se prevrnu od užasa. Videla je šta sati i sati koje tu provode zajedno u
njemu bude. Prsti joj se zgrčiše, grebući kamen kao da je Karnovo lice.
On jednom rukom diže čekić. „Valjda će ovo morati da posluži.“ Drugom rukom
pređe duž celog gornjeg dela njenog tela, a ona se onako okovana trže pokušavajući da
pobegne od toga što je dodiruje kao da je ona njegovo vlasništvo. Nasmeši joj se. „Tako
dobro odgovaraš na nadražaje.“ Ščepa je za golo koleno i nežno stisnu. „Ranije smo
počinjali od stopala. Hajde da sada počnemo nešto više.“
Elin se pribra. Duboko je disala, kako bi otišla daleko odatle. Od svog tela.
Neće im dopustiti da je slome. Nikada neće položiti krvni zavet.
Zbog Terasena, zbog svog naroda, koji je ostavila da deset dugih godina trpi muke.
Duguje im makar ovoliko.
Tonula je sve dublje, dublje i dublje, kao da može da pobegne od onoga što sledi,
kao da od toga može da se sakrije.
Čekić zablista na svetlosti vatre dižući se iznad njenog kolena, a Karn duboko
udahnu, dok mu se na licu videlo kako se iščekivanje meša s čistim užitkom.
Fenris je treptao iznova i iznova. Ovde sam, s tobom sam.
To nije sprečilo čekić da padne.
Niti da joj se vrisak otme iz grla.
 Četvrto poglavlje

„Ovaj logor je napušten već mesecima.“

Manon se okrenu od litice optočene skorenim snegom odakle je gledala zapadni
obod planine Beli očnjak prema Pustarama. Asterin je i dalje čučala pored napola
zakopanih ostataka ložišta, a dlaka na čupavoj kozjoj koži prebačenoj preko njenih
ramena talasala se na ledenom vetru. Njena zamenica nastavi: „Ovde niko nije bio još od
početka jeseni.“
Manon je to i pretpostavljala. Senke su pre jednog sata zapazile ovo logorište dok
su izviđale zemljište ispred njih, pa su nekako primetile nepravilnosti tla vešto skrivene
u zavetrini senovitog vrha. Majka zna da bi Manon najverovatnije samo preletela preko
njih.
Asterin ustade, otresajući sneg sa kolena svoje kožne odeće. Čak ni debela stavljena
koža nije ih dovoljno štitila od surove studeni. Zato su bile primorane da nose odrane
kože divokoza.
Dobre su za skrivanje u snegu, tvrdila je Eda, a ta Senka je čak pustila da se
proteklih nedelja tamna boja ispere iz njene kose i otkrije njenu prirodnu boju mesečine.
Istu kao što je Manonina. Brajar je zadržala tamnu boju kose. Ta druga Senka tvrdila je
da jedna od njih mora da izviđa noću.
Manon je odmeravala dve Senke kako pažljivo vrebaju po logoru. Možda više i
nisu Senke, već dva lica meseca. Jedno mračno, jedno svetlo.
Bila je to jedna od brojnih promena koje su zadesile Trinaest.
Manon ispusti uzdah, a vetar razveja vreli oblačić ispred njenog lica.
„Tamo su negde“, promrmlja Asterin tako da je ostale ne čuju tamo gde su se
okupile ispod jedne ogromne stene koja je štrcala tako da pravi zavetrinu.
„Tri logora“, jednako tiho odgovori Manon. „Sva tri davno napuštena. Kao da smo
u lovu na aveti.“
Asterinina zlatna kosa otrgnu se iz pletenice, ponesena ka zapadu – prema
domovini koju možda nikada neće videti. „Logori su dokaz da su one od krvi i mesa.
Žislejn misli da su to možda ostaci iz lovova krajem leta.“
„Takođe je lako moguće da su ih za sobom ostavili planinski divljaci.“ Mada je
Manon znala da nije tako. U prethodnih sto godina dovoljno je često lovila Kročanke da
zna da uoči kako one lože logorske vatre i uredno održavaju svoje male logore. Sve iz
Trinaest to znaju, a prošle godine su, u Eravanovo ime, sve one pratile i ubijale toliko
mnogo divljaka s Belog očnjaka da su se upoznale i s njihovim navikama.
 Asterinine zlatnim tačkicama prošarane crne oči zagledaše se u ono zamagljeno
obzorje. „Naći ćemo ih.“
Ubrzo. Moraju da ubrzo nađu makar neke Kročanke. Manon je dobro znala kako
one imaju načina da se sporazumevaju, čak i tako raštrkane. Imaju načina da upute poziv
u pomoć. Poziv za podršku.
Vreme ne radi za njih. Prošlo je skoro dva meseca od onog dana na ilvejskom žalu,
od trenutka kada je saznala za strašnu cenu koju kraljica Terasena mora da plati kako bi
okončala ovo ludilo. Cenu koju će možda takođe platiti još neko iz Maline krvne loze,
ako bude potrebe za tim.
Manon se jedva suzdrža a da se ne osvrne ka kralju Adarlana, koji je stajao s
ostatkom njenih Trinaest, zabavljajući Vestu time što je prizivao u skupljeni dlan
plamen, vodu i led. Bio je to tek mali prikaz njegove strašne i čudesne magije. On je
poslao tri kovitlaca elemenata da lagano plešu jedan oko drugog, a Vesta je zadivljeno
izvila obrvu. Manon je primetila kako ga riđokosa motrilja gleda, a takođe je primetila
da se Vesta vrlo mudro suzdržala od toga da postupi u skladu s tom žudnjom.
Međutim, Manon joj nije izdala nikakvu naredbu s tim u vezi. Ona ništa nije
saopštila Trinaest o tome šta ljudski kralj njoj znači.
Ništa – želela je da kaže. On je neko iskorenjen baš kao ona i isto tako potmulo
besan. Isto tako nema vremena. Nalaženje trećeg i poslednjeg usudključa pokazalo se
jalovim. Ona dva koja je kralj nosio u svom džepu nisu pružala nikakve smernice, već su
samo nezemaljski smrdela. Nisu imali blage predstave gde ga je Eravan sakrio, a bilo bi
čisto samoubistvo da pokušaju da pretraže Morat ili njegove predstraže.
Zato su nakon višenedeljnog bezuspešnog traganja odustale od svog lova, zarad
toga da nađu Kročanke. Kralj se prvobitno bunio, ali na kraju je popustio. Njegovim
saveznicima i prijateljima na Severu potrebno je što više ratnika mogu da nakupe.
Nalazeći Kročanke… Manon neće prekršiti svoje obećanje.
Možda je razbaštinjena kao naslednica klana Crnokljunih, možda sada zapoveda
samo tucetom veštica, ali i dalje može da bude verna svojoj reči.
Zato će naći Kročanke. Ubediće ih da polete u bitku skupa s Trinaest. Sa njom. S
njihovom poslednjom kročanskom kraljicom.
Makar ih to sve povelo Tami u zagrljaj.
Sunce se još više uspe po nebu, a njegova svetlost koja se odbijala o snegove bila je
bezmalo zaslepljujuća.
Nije pametno da se tu zadržavaju. Poslednjih nekoliko meseci preživele su
oslanjajući se na snagu i na pamet, jer dok one love Kročanke – i same su lovina.
Proganjaju ih uglavnom Žutonoge i Plavokrvne. Sve izvidnice.
Manon je izdala naredbu da se ne upuštaju u sukobe i da ne ubijaju. Ako neka
izvidnica Gvozdenzubih nestane, to bi samo tačno pokazalo gde se one nalaze – iako bi
Dorijan mogao da im zavrne vratove a da ni prstom ne mrdne.
Prava je šteta što on nije rođen kao veštica, ali ona je drage volje prihvatila tako
smrtonosnog saveznika. Baš kao što su učinile i Trinaest.
„Šta ćeš da kažeš“, zamišljeno zapita Asterin, „kada pronađemo Kročanke?“
 Manon je neprestano razmišljala o tome. Da li će Kročanke znati ko je bila Lotijan
Crnokljuna, kao i da je ona volela Manoninog oca – jednog od kročanskih prinčeva koji
se retko rađaju? Da li će znati da su njeni roditelji sanjali, da su verovali kako su
napravili dete koje će raščiniti prokletstvo Gvozdenzubih i ujediniti njihova dva naroda.
Dete ne rata, već mira.
Međutim, njoj su to bile strane reči. Ljubav. Mir.
Manon jednim prstom u rukavici pređe preko parčeta crvene tkanine kojom joj je
pletenica bila privezana na kraju. To parče je bilo otrgnuto s plašta njene polusestre.
Rijanon. Ime je dobila po poslednjoj veštici-kraljici – kojoj je Manon iz nekog razloga
slična kao jaje jajetu. Manon joj na kraju odgovori: „Valjda ću zamoliti Kročanke da ne
napadaju.“
Asterin se usne trznuše u pravcu smeška. „Mislila sam: u vezi s tim ko si.“
Ona retko kada beži od bilo čega. Retko kada se ičega boji. Međutim, izgovoriti te
reči… „Ne znam“, priznade Manon. „Videćemo da li ćemo dospeti do te tačke.“
Bela Demonka. Tako je Kročanke zovu. Ona je na samom vrhu njihovog spiska za
odstrel. Ona je veštica koju svaka Kročanka treba da ubije čim je vidi. Već ta činjenica
govori da one ne znaju šta im je ona.
Međutim, njena polusestra je to odgonetnula – a onda ju je Manon zaklala.
Manon Rodoubica, tako joj se baba rugala. Matrona je verovatno uživala u sve i
jednom kročanskom srcu koje joj je poslednjih stotinu godina Manon donosila u Zamak
Crnokljunih.
Manon sklopi oči, osluškujući praznu pesmu vetra.
Iza njih Abraksos nestrpljivo zacvile od gladi. Da, u poslednje vreme svi su oni
gladni.
„Manon, sve ćemo te slediti“, tiho joj kaza Asterin.
Manon se okrenu da pogleda svoju rođaku. „Zaslužujem li ja tu čast?“
Asterin čvrsto stisnu usne. Gotovo neprimetna kvrgica na nosu – to joj je Manon
napravila. Polomila joj ga je u trpezariji u Omegi zato što se tukla s lajavom Žutonogom.
Asterin se nikada nije požalila na to. Kao da se ponosila belegom koji joj je ostao od
Manoninih batina.
„Manon, samo ti možeš da odlučiš je li tako.“
Premeštajući pogled ka zapadnom obzorju, Manon pusti da te reči odleže u njoj.
Možda će i zaslužiti tu čast ako uspe da ih vrati domu koji nikada nisu ni ugledale.
To ako prežive ovaj rat i sve strahote koje će morati da pretrpe pre nego što sve
bude gotovo.

***

Nije bilo lako iskrasti se od trinaest usnulih veštica i njihovih viverna, ali Dorijan
Havilijard ih je pomno proučavao – kako drže straže, koja najdublje spava, koja bi
prijavila da ga je videla kako se udaljava od njihove vatrice, a koja bi držala jezik za
zubima. Prošle su silne nedelje otkad se odlučio da se povede za tom zamisli, za ovim
planom.
Ulogorili su se na maloj zaravni gde su našli davno utrnule tragove Kročanki, pa su
se zaklonili ispod stenovite strehe, dok su viverni bili sklupčani oko njih, tvoreći topli
kožni zid.
Na raspolaganju je imao svega nekoliko minuta da to izvede. Vežbao je već
nedeljama – ne krijući kada se dizao usred noći, kao bilo koji drugi poslovni čovek
kojem nije milo što mora da se suočava s nemilosrdnim vremenom kako bi obavio
nuždu. Puštao je veštice da se naviknu na njegove noćne šetnje.
Puštao je Manon da se i ona navikne na to.
Premda među njima ništa zvanično nije rečeno, njihove prostirke bi svake noće
završile jedna do druge – iako logor pun veštica nije pružao ama baš nikakvu priliku da
se njih dvoje dohvate. Ne – za to su morali da se sklanjaju po ogoljenim šumama i
snegom zavejanim planinskim prolazima, gde su im ruke tumarale po svim delovima
njihovih tela koje su se usudili da ogole studenom vazduhu.
Njihovo sparivanje bilo je kratko i divlje, propraćeno zubima, noktima i rezanjem –
i to ne samo s Manonine strane.
Međutim, nakon dana provedenog u jalovoj potrazi, kao puki stražar koji ih čuva
od neprijatelja što ih proganjaju dok njegovi prijatelji krvare da bi spasli njihove zemlje,
bilo mu je potrebno pražnjenje koliko i njoj. Nikada nisu razgovarali o tome – nikada
nisu razgovarali o onome što njima dvoma ne da mira – i to mu je sasvim odgovaralo.
Dorijan nije imao predstave kakvim ga to čovekom čini.
Ako bi da bude iskren prema sebi, on oseća vrlo malo toga – već mesecima oseća
vrlo malo, izuzev tokom onih divljih trenutka provedenih s Manon, koje su njih dvoje
krali, a i s izuzetkom vremena koje je proveo vežbajući s Trinaest, kada ga je nekakav
tupi bes terao da bez prestanka zamahuje mačem i da se opet diže na noge kada ga
obore.
Mačevanje, streličarstvo, borba nožem, praćenje tragova – učile su ga svemu što bi
ih zamolio. Osim opipljive težine Damarisa, s opasača mu sada visi i veštičji nož.
Darovala mu ga je Sorela, kada mu je prvi put pošlo za rukom da bezizražajnu treću po
zapovedništvu pribije uz tie. Pre dve nedelje.
Ali kada bi se podučavanje završilo, kada bi posedali oko vatrice, koju su svake
noći palili tako da bude najmanja moguća, jer se nisu usuđivali da zapale veću, on se
stalno pitao mogu li veštice da nanjuše nemir u njemu.
Mogu li sada da nanjuše kako on nema namere da piša u ledenom mraku dok
vrluda između njihovih prostirki, pa kroz mali razmak između Narene, Asterinine
nebeskoplave vivernke, i Abraksosa. Klimnuo je Vesti, koja je držala stražu, a premda je
vladala gorka studen, riđokosa veštica mu se opako nasmešila pre nego što je on
zamakao iza ugla senovite strehe i nestao iz njenog vidnog polja.
S razlogom se odlučio za njenu stražu. Među Trinaest ima onih koje se uopšte ne
smeše. Lin, koja i dalje izgleda kao da se nosi mišlju da ga raspori i pročačka mu utrobu;
Imodžen, koja se drži po strani i ne smeši nikome. Tea i Kaja, koje se najčešće osmehuju
samo jedna drugoj, a kada se Falina i Falon – zelenooke demonske bliznakinje, kako ih
ostale zovu – nasmeše, to znači da će tog časa nastupiti pakao.
Sve one bi možda bile sumnjičave kad ga ne bi bilo duže vreme, ali Vesta, koja sve
vreme besramno očijuka s njim – pustiće ga da se zadrži van logora, verovatno iz straha
šta bi joj Manon uradila ako bi je spazila kako odlazi za njim u mrak.
Kopile – on je pravo kopile zato što ih tako iskorišćava. Zato što ih procenjuje i
prati, a one trenutno stavljaju sve na kocku da bi našle Kročanke.
Međutim, nije bitno da li on mari – ni za njih, a valjda ni za sebe. Ništa mu dobro
nije donelo kada je mario. To ni Sorši ništa dobro nije donelo.
Niti će to biti bitno kada se bude odrekao svega da bi zatvorio usudkapiju.
Damaris mu je visio s boka kao teško breme – ali to nije bilo ništa u poređenju s
dva predmeta u džepu njegovog debelog kaputa. Srećom pa je brzo naučio kako da
priguši njihov šapat i njihov nezemaljski zov. Uglavnom.
Nijedna veštica nije dovela u pitanje kako to da su ga tako lako ubedile da odustane
od potrage za trećim usudključem. Znao je kako nema svrhe da traći vreme na raspravu s
njima. Zato je iskovao svoj plan i pustio ih – pustio Manon – da veruju kako se pomirio
s time da mu je uloga to da ih čuva svojom magijom.
Stigavši do čistine zaklonjene gromadom, koju je ranije obišao pretvarajući se da
samo besciljno tumara logorom, Dorijan se hitro pripremio.
Nije zaboravio ni jedan jedini pokret Elininih šaka u Lobanjinom zalivu, kada je
premazala svoju krv po podu sobe u kojoj je odsela u Okeanskoj ruži.
Ali on nije nameravao da svojom krvlju prizove Elenu.
Kada se sneg zacrveneo, kada se uverio da vetar i dalje duva tako da odnosi njegov
miris od veštičjeg logora, Dorijan je isukao Damaris i zario ga u krug načinjen
usudznacima.
Onda je stao da čeka.
Njegova magija je postojano dobovala u njemu i u plamičku koji se usudio da
prizove kako bi se zagrejao – da ne bi nasmrt promrzao dok vreme prolazi.
Led je prvo otelotvorenje njegove magije. Valjda bi to trebalo da mu pruži nekakvu
sklonost ka njemu, ili makar neku meru otpornosti – međutim, on nema ni jedno ni
drugo, pa je rešio da ako svi oni prežive dovoljno dugo da on opet oseti vrelinu leta,
nikada se više neće žaliti na nju.
Izoštravao je svoju magiju najbolje što je znao i umeo tih nedelja bespoštednog,
beskorisnog traganja. Nijedna veštica nije imala moć – ništa osim podavanja, za koje su
mu kazali da može da se zazove samo jednom – sa stravičnim i razornim posledicama.
Međutim, Trinaest su pomno gledale dok je Dorijan nastavljao s vežbanjem koje je
Rovan započeo s njim. Led. Vatra. Voda. Lečenje. Vetar. Zbog snegova se pokazalo
nemogućim da iz zaleđene zemlje izmami život, ali svejedno je pokušavao.
Jedina magija koja se uvek javljala istog trena kada bi je pozvao bila je ona
nevidljiva sila što je u stanju da slomi kost. To su veštice najviše volele, naročito pošto
je zahvaljujući tome on njihova najbolja odbrana od neprijatelja. Smrt – eto šta je njegov
dar. To je sve što on može da ponudi ljudima oko sebe. U tom pogledu jedva da je nešto
bolji od svog oca.
Plamen je tekao preko njega, nevidljiv i pružajući mu potporu.
Nisu čuli ni šapat od Elin, niti od Rovana i njegovih saputnika. Ni šapat o tome da
li je kraljica i dalje u Mevinom zatočeništvu.
Ona je bila voljna da se odrekne svega kako bi spasila Terasen i sve njih. On ne
može da učini ništa manje od toga. Elin svakako ima više da izgubi. Parnjaka i supruga
koji je voli. Dvorjane koji bi je pratili i u pakao. Kraljevstvo koje dugo čeka njen
povratak.
On ima samo neobeleženi grob vidarke koje se niko ne seća, rastureno carstvo i
srušeni zamak.
Dorijan na trenutak sklopi oči, jer mu se pred njima pojavio prizor staklenog zamka
kako leti u vazduh, prizor njegovog oca kako pruža ruke ka njemu, preklinjući ga za
oproštaj. Čudovište – taj čovek je bio čudovište na sve moguće načine. Čak je napravio
Dorijana dok je bio zaposednut valškim demonom.
Šta je onda on? Krv mu je crvena, a valški princ koji je zaposeo Dorijana uživao je
u tome da se gosti njim, da ga tera da se naslađuje svime što je radio okovan
okovratnikom. Ali znači li to da je on u potpunosti ljudsko biće?
Duboko uzdahnuvši, Dorijan otvori oči.
Na snegom pokrivenoj čistini naspram njega stajao je jedan čovek.
Dorijan se duboko pokloni. „Gavine.“

***

Prvi kralj Adarlana imao je njegove oči.

Bolje reći, Dorijan je imao Gavinove oči, kroz hiljadu godina prenete s jednog na
drugog.
Ostatak kraljevog lica bio je potpuno stran: duga tamnosmeđa kosa, stroge crte i
ozbiljno stisnute usne. „Naučio si da se služiš znakovima.“
Dorijan se uspravi iz naklona. „Brzo učim.“
Gavin se nije nasmešio. „Prizivanje nije dar koji treba da se koristi olako. Mnogo si
toga stavio na kocku, mladi kralju, kada si me prizvao – uzevši u obzir to što nosiš.“
Dorijan se potapša po džepu kaputa u kom su bila dva usudključa, zanemarujući
kako ta čudna i strašna moć dobuje u odgovor na njegov dodir. „U današnje vreme sve je
na kocki.“ Onda se uspravi. „Potrebna mi je tvoja pomoć.“
Gavin ništa nije odgovorio. Pogled mu skliznu na Damaris – i dalje zariven u sneg
pored znakova. Stvar koja je bila u kraljevom ličnom posedu, baš kao što se Elin služila
Eleninim okom da bi prizivala drevnu kraljicu. „Ako ništa drugo, bar si dobro vodio
računa o mom maču.“ Pogled mu se susrete s Dorijanovim i bio je oštar koliko i to
sečivo. „Premda se to ne bi moglo reći za moje kraljevstvo.“
Dorijan stisnu zube. „Bojim se da sam od oca nasledio pravi haos.“
 „Bio si princ Adarlana davno pre nego što si postao njegov kralj.“ Dorijanova
magija pretvori se u led, hladniji od noći oko njega. „Onda slobodno smatraj kako
pokušavam da se iskupim za dugogodišnje loše ponašanje.“
Gavin nastavi da ga gleda u oči na trenutak koji kao da je trajao čitavu večnost.
Pravi kralj – eto šta je taj čovek pred njim. Kralj ne samo po tituli već i u duhu – kakvih
je malo bilo otkad je Gavin položen na počinak ispod temelja zamka koji je on podigao
uz reku Ejveri.
Dorijan odole Gavinovom bremenitom pogledu, puštajući kralja da potpuno
sagleda šta je od njega ostalo, da zapazi bledu traku oko njegovog vrata.
Onda Gavin trepnu samo jednom – i to beše jedini znak njegove dozvole da Dorijan
može da nastavi.
On proguta knedlu. „Gde je treći ključ?“
Gavin se ukoči. „Zabranjeno mi je da kažem.“
„Zabranjeno ti je da kažeš ili nećeš da kažeš?“ Valjda bi trebalo da kleči, valjda bi
trebalo da mu se obraća s poštovanjem. Koliko li je legendi o Gavinu u detinjstvu
pročitao? Koliko li je puta jurcao po zamku pretvarajući se da je ovaj kralj što je sada
pred njim?
Dorijan iz kaputa izvadi Medaljon Orinta, puštajući ga da se na lančiću zanjiše na
jetkom vetru. Iz zlatno-plavog medaljona dopirala je nema, avetinjska pesma – govoreći
na nepostojećim jezicima. „Branon Galatinijus je prkosio bogovima time što je ubacio
ključ u ovo ovde, skupa s upozorenjem namenjenim Elin. Ti bi makar mogao da mi daš
neko uputstvo.“
Gavinov obris zatitra, ali ipak izdrža. Nije preostalo još mnogo vremena – ni
jednom, ni drugom. „Branon Galatinijus je bio obično nadmeno kopile. Video sam do
čega dovodi mešanje u božje planove. To se neće dobro završiti.“
„Do ovoga je dovela tvoja žena, a ne bogovi.“
Gavin iskezi zube i premda je taj čovek odavno mrtav, Dorijanova magija ponovo
sevnu spremna da udari.
„Moja parnjakinja“, procedi Gavin kroz zube, „cena je svega ovoga. Ako se ti
ključevi nađu, moja parnjakinja će nestati – i to zauvek. Znaš li kako je to, mladi kralju?
Imati večnost – samo da bi bila otrgnuta od tebe?“
Dorijan se nije trudio da mu odgovara. „Ne želiš da nađem treći ključ jer bi to
dovelo do Eleninog kraja.“
Gavin oćuta.
Sada Dorijan poče da reži. „Bezbroj ljudi će umreti ako se ključevi ne vrate u
kapiju.“ To rekavši, gurnu Medaljon Grinta u džep, ponovo zanemarujući nezemaljsko
brujanje koje mu zatrese kosti. „Nije moguće da si toliko sebičan.“
Gavin nastavi da ćuti, dok mu je vetar mrsio tamnu kosu. Međutim, oči su mu
zatitrale – jedva.
„Reci mi gde je“, izusti Dorijan. Ima svega nekoliko minuta pre nego što čak i
Vesta dođe da ga potraži. „Reci mi gde je treći ključ.“
 „I tvoj život će biti izgubljen. Ako nađeš sve ključeve i iskuješ bravu. I tvoja duša
će biti istrgnuta. Ni trunčica tebe neće ostati na onom svetu.“
„Svejedno nema nikoga kome bi do toga bilo stalo.“ Njemu sasvim sigurno nije, a
svakako da zaslužuje takav kraj, nakon što je toliko puta omanuo, nakon što je uradio
sve što je uradio.
Gavin ga je dugo samo posmatrao. Dorijan nije mogao ni da mrdne pod tim mrkim
pogledom. Bio je to ratnik koji je preživeo drugi od Eravanovih ratova.
„Elena je pomogla Elin“, bio je uporan Dorijan, a dah mu se maglio među njima.
„Nije ustuknula od toga, premda je znala šta će to značiti za nju. Nije ni Elin, koja niti će
proživeti dug život sa svojim parnjakom, niti večnost s njim.“ A neću ni ja. Srce poče da
mu grmi, a sa tom grmljavinom je i njegova magija jačala. „Ali ti bi da to imaš. Ti bi da
pobegneš od toga.“
Gavinovi zubi sevnuše. „Eravan može biti poražen i bez zatvaranja kapije.“
„Reci mi kako – i naći ću neki način da to izvedeni.“
Ali Gavin nanovo zaćuta, stežući šake uz bokove.
Dorijan tiho frknu. „Kad bi ti to znao, bilo bi davno učinjeno.“ Gavin odmahnu
glavom, ali Dorijan samo nastavi. „Tvoji prijatelji su izginuli u borbi protiv Eravanovih
hordi. Pomozi mi da ta sudbina zaobiđe moje prijatelje. Možda je već prekasno za neke
od njih.“ Utroba mu se prevrtala od strepnje.
Da li je Kejol stigao do Južnog kontinenta? Možda bi najbolje bilo da se njegov
prijatelj nikada ne vrati, da ostane u Antici, gde je bezbedno. Iako Kejol nikada ne bi
uradio tako nešto.
Dorijan na tren pogleda prema uglu stene koju je maločas obišao. Nije mu preostalo
još mnogo vremena.
„A šta je s Adarlanom?“, zatraži da čuje Gavin. „Zar bi ga ostavio bez kralja?“ To
pitanje je dovoljno govorilo o tome šta Gavin misli u vezi s Holinom. „Zar bi se ti ovako
iskupio za godine besposličarenja dok si bio prestolonaslednik?“
Dorijan samo prihvati taj udarac rečima. Bila je to puka istina, koju mu je saopštio
čovek što služi njenom bezimenom božanstvu. „Zar je to više bitno?“
„Adarlan je bio ženica oka mog, kojom sam se ponosio.“
„Više nije dostojan toga“, prasnu Dorijan. „Već je dugo, dugo nedostojan. Možda i
zaslužuje da propadne.“
Gavin naheri glavu. „To su reči jednog nehajnog i nadmenog dečaka. Zar misliš da
si ti prvi i jedini ko je pretrpeo gubitak?“
„A tvoj strah od gubitka tebe tera da biraš jednu ženu umesto sudbine celog sveta.“
„Da si ti imao izbor – tvoja žena ili Erileja – šta bi odabrao?“
Sorša ili svet. To je pitanje zazvečalo prazninom. Nešto gorljivosti u njemu utrnu.
Ipak, Dorijan se usudio da kaže: „Zanosiš se u vezi s putem pred nama, a služiš bogu
istine.“ Kejol mu je proletos ispričao šta su otkrili u katakombama ispod riftholdske
kanalizacije. Ispričao mu je za zaboravljeni koštani hram u kome je bila zapisana
Gavinova samrtnička ispovest. „Šta on ima da kaže o Eleninoj ulozi u svemu ovome?“
„Svevideći nije u srodstvu s tim beskičmenim stvorenjima“, procedi Gavin.
 Dorijan bi se zakleo da je kroz planinski prolaz zaduvao kao stara kost suv vetar,
pun prašine. „Onda šta je?“
„Zar ne može da bude mnogo bogova, sa mnogo strana? Neki rođeni na ovom
svetu, a neki drugde?“
„To je pitanje o kojem možemo da razglabamo neki drugi put“, procedi Dorijan,
„kada nismo u ratu.“ Duboko udahnu, pa onda udahnu još jednom. „Molim te“, ote mu
se. „Molim te, pomozi mi da spasem moje prijatelje. Pomozi mi da sve ispravim.“
Samo mu je to ostalo – ovaj zadatak.
Gavin ga opet pogleda kao da ga odmerava. Dorijan izdrža taj pogled. Pusti ga da
pročita istinu ispisanu na njegovoj duši, kakva god ta istina bila.
Kraljevo lice smrknu se od bola – bola i žaljenja kada Gavin napokon reče: „Ključ
je u Moratu.“
Dorijanu se usta osušiše. „Gde u Moratu?“
„Ne znam.“ Dorijan mu je poverovao. To je potvrdio čist užas u Gavinovim očima.
Drevni kralj klimnu gledajući Damaris. „Taj mač ne služi za ukras. Pusti ga da te vodi,
ako već ne veruješ sebi.“
„Mač zaista otkriva istinu?“
„Blagoslovio ga je lično Svevideći, nakon što sam mu se zavetovao.“ Gavin slegnu
ramenima, što je delovalo poludivlje, kao da taj čovek zapravo nikada i nije izašao iz
adarlanskih divljina, gde se od ratnog starešine uzdigao sve do visokog kralja. „Svejedno
ćeš sam morati da naučiš šta je laž, a šta je istina.“
„Ali Damaris će mi pomoći da u Moratu nađem ključ?“ Da provali u Eravanovo
uporište, gde se prave svi oni oko vratnici…
Gavin stisnu usne. „To već ne mogu da kažem, ali reći ću ti sledeće: ne polazi još
ka Moratu. Sve dok ne budeš spreman.“
„Već sam spreman.“ Bila je to glupa laž, što je i Gavin znao. Jedva se suzdržao da
se ne dodirne po vratu, gde mu je beli beleg u vidu trake zanavek ružio kožu.
„Morat nije obična tvrdinja“, objasni Gavin, „već pakao – koji će teško pasti
nehajnim mladićima.“ Dorijan se ukoči, ali Gavin nastavi: „Znaćeš kada budeš zaista
spreman. Ostani u ovom logoru, ako možeš da ubediš svoje saputnice u to. Put će te
ovde naći.“
Gavinov obris još se više izvitoperi, a lice mu se zamagli.
Dorijan pođe za korak ka njemu. „Jesam li ja ljudsko biće?“
Gavinove safirne oči na tren se raznežiše – samo trunčicu. „Nisam ja taj koji treba
da odgovori na to.“
A onda kralj nestade.
 Peto poglavlje

Z apovednik u uličici tvrdio je da su poslednja naređenja koja je dobio poslata iz

Doranela.
Niko od njih nije znao da li da mu veruje.
Sedeći oko vatrice na jednom prašnjavom polju izvan oronulog grada, ruku odavno
opranih od krvi, Lorkan Salvatere je opet razmišljao koliko to ima smisla.
Jesu li oni nekako prevideli najjednostavniju mogućnost? Da je Mev sve ovo vreme
u Doranelu, samo skrivena od svojih podanika?
Ali onaj zapovednik je bio đubre lažljivo. Pljunuo je Lorkana u lice pre nego što su
oni sve to okončali.
Međutim, ovaj zapovednik kojeg su danas našli, nakon što su ga nedelju dana lovili
po najbližoj luci, tvrdio je da su mu naređenja stigla iz jednog udaljenog kraljevstva,
koje su pretražili pre tri nedelje. Na sasvim suprotnoj strani od Doranela.
Lorkan je vrhom čizme kopao po zemlji.
Nikome od njih nije bilo do priče nakon što je ovog popodneva taj zapovednik
kazao sve suprotno u odnosu na prvu tvrdnju.
„Doranel je Mevino uporište“, napokon reče Elida, a njen postojani glas ispuni
bremeniti muk. „Naprosto, imalo bi smisla da ona tamo odvede Elin.“
Belotrn je samo zurio u vatru. Nije oprao krv sa svog tamnosivog kaputa.
„Čak bi i Mev bilo nemoguće da je krije u Doranelu“, usprotivi se Lorkan. „Do
sada bismo već čuli za to.“
Nije bio sasvim siguran kada se poslednji put obratio toj ženi pred sobom.
Ona nije ustuknula od njegovog slamanja Mevinih zapovednika. Istina, nije joj bilo
prijatno tokom najgorih delova, ali čula je svaku reč koju su Rovan i Lorkan iscedili iz
njih. Lorkan je pretpostavljao da se ona u Moratu nagledala i gorih stvari – i to mu je
bilo izuzetno mrsko. Bilo mu je mrsko što ono čudovište od njenog strica i dalje diše.
Taj lov će doći kasnije. Nakon što nađu Elin – ili šta god da od nje ostane.
Elida ga je pogledala potpuno ledeno, pa mu je odgovorila: „Mev je u Lobanjinom
zalivu uspela da sakrije Gavrijela i Fenrisa od Rovana – a nekako je i sakrila čitavu
svoju flotu, pa je otplovila njom.“
Lorkan ništa ne odgovori, a Elida nastavi, nepokolebljivo ga gledajući. „Mev zna
da bi Doranel bio očiti izbor – koji bismo mi najverovatnije odbacili jer je previše
očigledan. Predvidela je da bismo pomislili kako bi ona pre odvukla Elin na kraj Erileje
nego što bi je naprosto vratila svojoj kući.“
 „Mora se priznati da bi Mev tamo bila u prednosti, jer bi mogla lako pozvati
vojsku“, dodade Gavrijel, a tetovirano grlo mu je poigravalo. „To bi otežalo spašavanje.“
Lorkan se suzdrža da ne odbrusi Gavrijelu da umukne. Nije mu promaklo kako se
Gavrijel trudi da pomaže Elidi, da razgovara s njom. Istini za volju, jednom malom delu
njega bilo je drago zbog toga, pošto bogovi znaju da ona od njega neće prihvatiti
nikakvu pomoć.
Helas ga prokleo, morao je da pribegne tome da svoju isečenu košulju daje
Belotrnu i Gavrijelu da daju njoj za mesečnicu. Pretio je da će ih žive odrati ako kažu da
je to njegova košulja, a pošto je Elida bila obdarena samo ljudskim čulom njuha, nije
nanjušila njegov miris na tkanini.
On naprosto ne zna zašto se trudi. Nije zaboravio šta mu je rekla na onom žalu.
Nadam se da ćeš do kraja svog bednog i besmrtnog života patiti. Nadam se da ćeš
ga provesti sam. Nadam se da ćeš živeti sa žaljenjem i kajanjem u srcu i da će ti to biti
neizdrživo.
Njena zakletva, njeno prokletstvo, šta god da je to bilo – ostvarilo se. Sve do
poslednje reči.
Raskinuo je nešto. Nešto neizmerno dragoceno. Sve do sada, nikada nije mario za
to.
Čak ni prekinuti krvni zavet, koji mu još zjapi u duši, nije bio ni blizu praznine u
grudima koju je osećao kad god bi je pogledao.
Ponudila mu je dom u Perantu, znajući da je on obeščašćeni mužjak. Ponudila mu
je dom sa sobom.
Ali nije Mevino raskidanje zaveta dovelo do povlačenja te ponude, već izdaja
toliko grdna i golema da on nije znao kako da je popravi.
Gde je Elin? Gde je moja žena?
Belotrnova žena – i njegova parnjakinja. Samo ovaj njihov zadatak, ova beskrajna
potraga za njom, to je sve što sprečava Lorkana da se baci u jamu za koju je znao da iz
nje nikada neće izaći.
Ako je nađu, ako nakon mučenja koje joj Karn priređuje od Elin ostane dovoljno da
je sastave, možda će i on iznaći neki način da živi sam sa sobom. Da trpi tu… osobu u
koju se pretvorio. Možda mu za to bude trebalo još pet stotina godina.
Nije dopuštao sebi ni da pomišlja kako će Elida tada već biti samo prah. I sama
pomisao na to bila je dovoljna da mu se bedna večera što se sastojala od ustajalog hleba
i stvrdnutog sira okameni u želucu.
Budala – on je besmrtna i glupa budala što je uopšte krenuo tim putem s njom, što
je zaboravio da nju smrtnost zove sve i da mu ona oprosti.
Lorkan naposletku kaza: „Takođe bi imalo smisla da Mev ode Akađanima, kao što
je onaj zapovednik danas tvrdio. Mev već dugo održava veze s tim kraljevstvom.“ On,
Belotrn i Gavrijel ratovali su u toj peščanoj oblasti. Kad bi se on pitao, nikad više ne bi
tamo kročio nogom. „Njihove vojske bi je zaštitile.“
Jer bi prava vojska bila potrebna da zadrži Belotrna da ne stigne do svoje
parnjakinje.
 Okrenu se ka princu, koji ničim nije pokazao da sluša šta se priča. Lorkan nije
želeo ni da razmišlja o tome da li će Belotrn uskoro morati da tetovira i drugu stranu
lica.
„Zapovednik od danas bio je predusretljiviji“, nastavi Lorkan da se obraća princu
uz kojeg se stolećima borio i koji je sve do proletos bio isto hladno kopile kao i sam
Lorkan. „Jedva da si mu pripretio pre nego što je propevao. Onaj koji je tvrdio da je
Mev u Doranelu izrugivao se sve do kraja.“
„Mislim da je ona u Doranelu“, prekide ga Elida. „Aneit mi je tog dana kazala da
slušam. Druga dva puta nije rekla ništa.“
„Da, to treba uzeti u obzir“, reče Lorkan, a Elidi oči razdraženo sevnuše. „Ne vidim
razloga da verujem kako bi bogovi bili toliko jasni.“
„Reče mužjak koji oseća dodir jednog boga, koji mu govori kada da beži a kada da
se bori“, prasnu Elida.
Lorkan zanemari i nju i tu istinu. Helasov dodir nije osetio još od Karnenih
močvara. Kao da je čak i bog smrti zgađen njime. „Granica Akadije je na tri dana
jahanja odavde. Njena prestonica se nalazi na još tri dana jahanja nakon toga. Doranel je
duže od dve nedelje puta daleko odavde, a i to ako putujemo skoro bez odmora.“
A vreme im ne ide naruku. Zbog usudključeva, zbog Eravana, zbog rata koji se
sada začelo ponovo razbuktava na Elidinom kontinentu – svako odlaganje ima svoju
cenu. A da i ne pominje šta kraljica Terasena svakog dana nesumnjivo trpi.
Elida otvori usta, ali Lorkan je prekide. „A onda, ako u Mevino uporište stignemo
iznureni i gladni… Ne bismo imali nikakvog izgleda. Neću ni da pominjem kako bismo
mogli i da prođemo pored Elin a da toga i ne budemo svesni zbog opsena i velova koje
Mev može da održava.“
Elidi se nozdrve raširiše od besa, ali se ipak samo okrenu ka Rovanu. „Ti se pitaš,
prinče.“
On nije princ – više nije, već je supružnik kraljice Terasena.
Belotrn napokon diže glavu. Kada pogled tih zelenih očiju pade na njega, Lorkan
odole njegovom bremenu i urođenoj nadmoćnosti. Čekao je da Rovan zatraži osvetu
kakvu i zaslužuje da dobije; čekao je da padne taj udarac. Nadao mu se – ali taj udarac
nikako da padne.
„Otišli smo ovoliko daleko na jug“, napokon kaza Rovan, govoreći vrlo tiho.
„Bolje da odemo u Akadiju nego da se kockamo s odlaskom čak do Doranela i da onda
otkrijemo da smo pogrešili.“
I tu više nije bilo priče.
Elida samo besno pogleda Lorkana i diže se na noge, spominjući nešto da mora da
obavi nuždu pre spavanja. Korak joj je bio postojan dok se čulo kako gazi kroz travu –
zahvaljujući potpori koju je Gavrijel održavao oko njenog gležnja.
Trebalo bi da joj njegova magija pomaže. Da joj njegova magija dodiruje kožu.
Koraci joj se izgubiše u daljini – udaljiše se toliko da se skoro uopšte nisu čuli. Ona
obično odlazi dalje nego što je neophodno kako bi izbegla da oni slušaju šta se dešava.
Lorkan je malo sačekao, pa je ustao i pošao u mrak za njom.
 Zatekao je Elidu kako je već krenula nazad, pa je videvši ga zastala povrh jednog
brdašceta, jedva nešto malo višeg od humkice na polju. „Šta hoćeš?“
Lorkan samo nastavi da hoda sve dok ne stiže do podnožja tog brdašceta i tek onda
stade. „Akadija je pametniji izbor.“
„I Rovan je to zaključio. Mora da ti je drago.“
Ona krenu da prođe pored njega, ali Lorkan joj stade na put. Ona iskrivi vrat djžući
glavu kako bi ga pogledala u lice, ali ona njemu nikada nije delovala kao da je sitnija i
niža. „Nisam se zalagao za Akadiju da bih tebi prkosio“, nekako uspe da izgovori.
„Baš me briga.“
Ona pokuša da ga zaobiđe, ali Lorkan se s lakoćom zadržavao ispred nje.
„Nisam…“ Glas ga izdade. „Nije mi bila namera da se ovo dogodi.“
Elida se zasmeja tiho i mučki. „Naravno da nisi. Zašto bi ti nameravao da tvoja
čudesna kraljica raskine krvni zavet?“
„Ne marim za to.“ Zaista ne mari. Nikada u životu nije izgovorio nešto istinitije.
„Samo hoću da ispravim stvari.“
Ona se prezrivo isceri. „Možda bih i poverovala u to samo da te nisam videla kako
po žalu puziš za Mev.“
Lorkan trepnu na te njene reči, na mržnju u njima, toliko zatečen da ju je ovoga
puta pustio da ga zaobiđe. Elida se nije ni okrenula.
Sve dok Lorkan nije rekao: „Nisam puzao za Mev.“
Ona stade tako da joj se kosa zanjiha, pa se lagano osvrnu i pogleda ga preko
ramena – gorda i studena kao što su gorde i studene bile zvezde nad njima.
„Puzao sam…“ Grlo mu zaigra. „Puzao sam idući za Elin.“
On potisnu prisećanje na krvavi pesak, kraljičino vrištanje i njeno poslednje
preklinjanje upućeno Elidi. Potisnu sve to duboko u sebe i objasni: „Kada je Mev
raskinula vezu, nisam mogao ni da mrdnem – jedva da sam mogao da dišem.“ To je
toliko bolelo da Lorkan nije mogao ni da zamisli kako bi bilo da je sam raskinuo zavet,
bez naređenja. Takav bol ne može da se preživi.
Zavet može da se rastegne, da se raseni. To što Von, poslednji iz njihovog odreda,
nesumnjivo i dalje luta divljinama Severa u svom „Iovu“ na Lorkana, dovoljan je dokaz
da stege krvnog zaveta mogu da se zaobiđu. Ali svojevoljno ga prekršiti, naći neki način
da se spona prekine, bilo bi isto što i pomiriti se sa smrću.
Ovih meseci se pitao da li je trebalo da uradi baš to.
Lorkan proguta knedlu. „Pokušao sam da doprem do nje. Do Elin. Pokušao sam da
stignem do tog sanduka.“ Onda je dodao tako tiho da je samo Elida mogla da ga čuje:
„Dajem ti reč.“
Njegova reč je za njega isto što i okov, jedino sredstvo plaćanja koje on priznaje. To
joj je i rekao jednom prilikom, tokom onih nedelja provedenih u putu. U njenim očima
nije zaiskrilo ama baš ništa što bi mu govorilo da se ona toga seća.
Elida samo nastavi ka logoru. Lorkan ostade tu gde je bio.
On je kriv zbog ovoga. On je i nju i sve njih doveo u ove okolnosti.
 Elida stiže do logorske vatre, a Lorkan napokon pođe za njom, približavajući se
svetlosti taman na vreme da je vidi kako čvrsto stiskajući usne seda pored Gavrijela.
Lav joj promrmlja: „Znaš, nije te lagao.“
Lorkan stisnu zube, ne trudeći se da priguši bat svojih koraka. Ako je Gavrijelov
sluh dovoljno oštar da je čuo svaku reč njihovog razgovora, onda Lav začelo čuje kako
se on približava – i začelo zna da ne treba da gura nos u njihova posla.
Ali Lorkan svejedno zateče sebe kako pogledom odmerava Elidino lice, čekajući da
čuje šta će odgovoriti.
A kada je ona zanemarila i Lava i Lorkana, on zateče sebe kako priželjkuje da joj
ništa nije ni rekao.

***

Princ Rovan Belotrn Galatinijus, supružnik, muž i parnjak kraljice Terasena, znao je da
sanja.
Znao je jer je mogao da je vidi.
Ovde postoji samo tama – i vetar. Tama, vetar i golemi razjapljeni bezdan između
njih.
Ta provalija, ta raselina u svetu nije imala dno, ali on je čuo kako iz dubina vijuga
šaputanje.
Stajala je leđima okrenuta njemu, a kosa joj se vijorila kao zlatni zastor. Bila je
duža nego kada ju je poslednji put video.
On pokuša da se preoblikuje, da preleti bezdan. Urođena magija u njegovom telu
naprosto ga nije slušala. Tako zaključan u svom fejskom obličju, nije mogao da skoči
toliko daleko, pa mu nije preostajalo ništa do da gleda u nju, udiše njen miris – miris
jasmina, matičnjaka i vrele žeravice – vetrom nošen ka njemu. Taj vetar mu nije
saopštavao nikakve tajne, niti je ikakvu pesmu pevao.
Bio je to vetar smrti, studeni, ništavila.
Elin.
On ovde nije imao glasa, ali je izgovorio njeno ime. Bacio ga je preko jaza među
njima.
Lagano se okrenula prema njemu.
Bilo je to njeno lice – ili će to biti njeno lice za nekoliko godina, kada se ona skrasi.
Međutim, nije ostao bez daha zbog njenih nešto starijih crta – već zato što se
jednom rukom držala za zaobljeni trbuh.
Zagledala se prema njemu, a kosa joj se i dalje vijorila. Iza nje su izronile četiri
male prilike.
Rovan pade na kolena.
Najviša je bila devojčica zlatne kose i očiju zelenih kao bor, ozbiljnog lica i gorda
kao njena majka. Dečak pored nje, skoro njene visine, smešio mu se toplo i vedro, a
njegove ašriverske oči skoro da su blistale pod srebrnom kosom. Dečak do njega,
srebrne kose i zelenih očiju, kao da je bio Rovanov blizanac – a najsitnija devojčica
držala se za majčine noge… Dete tananog stasa i srebrne kose, izgledala je kao da je tek
prohodala, a njene plave oči izgleda da su vodile poreklo do neke njemu nepoznate loze.
Deca. Njegova deca. Njihova deca.
A još jedno će se roditi za svega nekoliko nedelja.
Njegova porodica.
Porodica koju bi on mogao da ima, budućnost koju bi mogao da ima. Bilo je to
nešto najlepše što je u životu video.
Elin.
Njihova deca pribiše se bliže njoj, a najstarija devojčica pogleda Elin kao da je
upozorava na nešto.
Rovan tada oseti o čemu je reč. Smrtonosan i silan, crn vetar hrlio je ka njima.
On pokuša da vrisne. Pokuša da skoči na noge, da nekako dopre do njih – ali crni
vetar je nezaustavljivo hučao, kidajući i rušeći sve pred sobom.
I dalje su zurili u njega kada je odneo i njih.
Na kraju su ostali samo prah i senka.

***

Rovan se trže iz sna, a srce mu je pomahnitalo lupalo dok njegovo telo kao da je na
njega urlalo da se pokrene, da se bori.
Ali ovde, na ovom prašnjavom polju pod zvezdama, nije bilo nikoga i ničega protiv
čega bi se borio.
San. Isti onaj san.
Protrlja se po licu, pridižući se da sedne na svoju prostirku za spavanje. Konji su
dremali, ne pokazujući nikakav nagoveštaj uznemirenosti. Gavrijel je držao stražu u
svom obličju gorskog lava tik izvan svetlosti vatre, pa se videlo kako mu oči sijaju u
mraku. Elida i Lorkan nisu se ni trznuli u dubokom snu.
Rovan pogleda gde su zvezde. Do zore je ostalo svega nekoliko sati.
A onda će poći u Akadiju – u tu zemlju suvog čestara i peska.
Dok su se Elida i Lorkan raspravljali kuda da se ide, on je to takođe odmeravao,
samo u sebi. Da li da sam odleti u Doranel i da tako možda izgubi dragoceno vreme na
nešto što bi se moglo ispostaviti lovom u magli.
Da je Von s njima, da je Von oslobođen, onda bi on možda poslao tog ratnika u
njegovom obličju orla ribara da odleti u Doranel dok oni nastavljaju ka Akadiji.
Rovan to opet razmotri. Ako napregne svoju magiju, prizove vetrove k sebi, te dve
nedelje koliko je potrebno da bi se stiglo do Doranela mogle bi da se prevale za nekoliko
dana, ali ako on nekako pronađe Elin… U životu je vodio dovoljno bitaka da bi znao
kako će mu Lorkanova i Gavrijelova snaga biti preko potrebne pre nego što svemu
ovome dođe kraj. Znao je da bi se moglo desiti da on ugrozi Elinin život ako pokuša da
je oslobodi bez njihove pomoći. To bi značilo da mora da odleti nazad do njih, pa da se
svi oni bolno sporo vrate na sever.
Pošto je Akadija već toliko blizu, pametnije bi bilo da je najpre tu potraže, u slučaju
da zapovednik kojeg su danas ščepali nije lagao. A ako ih ono što saznaju u Akadiji bude
vodilo ka Doranelu, onda će tamo i da idu. Zajedno.
Makar to bilo protivno svakom njegovom nagonu kao njenog parnjaka. Njenog
supruga. Makar bilo izgledno da svaki dan, svaki sat koji Elin provodi u Mevinim
rukama znači da ona trpi takve muke da on o njima ne može ni da razmišlja.
Zato će se zaputiti u Akadiju. Za nekoliko dana će zaći na ravnice, pa onda na
daleka suva brda. Ravnice će zazeleneti i postati bujne kada počnu zimske kiše – ali
nakon žarkog leta, zemlja je i dalje spečena i smeđa, a vode nema.
Dobro će paziti da napune mešine kad stignu do sledeće reke, kao i da bude
dovoljno vode za konje. Možda će im nedostajati hrane, ali biće divljači na ravnici.
Mršavih zečeva i krznaša koji kopaju jame po ispucaloj zemlji. Upravo hrana kakvu je
Elin mrsko da jede.
Gavrijel primeti kretanje u njihovom logoru, pa priđe, a njegove krupne šape bile
su nečujne čak i po suvoj travi. Svetlosmeđe oči upitno trepnuše gledajući ga.
Rovan odmahnu glavom na to neizrečeno pitanje. „Naspavaj se. Preuzeću stražu.“
Gavrijel naheri glavu tako da je Rovan znao da to znači: Da li si dobro?
Čudno – i dalje mu je čudno da sarađuje sa Lavom, s Lorkanom, a da ih na to ne
tera zavet kojim su bili vezani za Mev. Čudno je znati da su oni tu po sopstvenom
nahođenju.
Rovan nije znao šta su sada svi oni.
Prenebregnuo je Gavrijelovo nemo pitanje, već se samo zagledao u sve slabiju
vatru. „Odmori se dok još možeš.“
Gavrijel se nije bunio, već je samo pošao ka svojoj prostirci za spavanje i skljokao
se na nju uzdišući kao prava mačka.
Rovan potisnu grižu savesti koja ga iznenada obuze. Tera ih svom snagom, a oni se
nijednom nisu pobunili, niti su makar jednom zatražili da uspori taj iznurujući korak koji
je nametnuo.
Još od onog dana na žalu nije osetio ništa u njihovoj vezi. Ništa. Ona nije mrtva, jer
veza i dalje postoji, ali… nema je.
Pokušavao je on to da odgonetne tokom vremena koje je sporo proticalo u
putovanju, tokom vremena koje se otezalo dok je stražario, pa čak i kada bi trebalo da
spava.
Još od onog dana u Ilveju nije osetio bol u njihovoj vezi. Osetio je kada ju je
Dorijan Havilijard ranio u staklenom zamku, osetio je da se veza – za koju je on kao
prava budala mislio da je samo karanamska veza među njima – rastegla do tačke
pucanja kada je ona prišla nadomak smrti.
Ali onog dana na žalu, kada ju je Mev napala, pa naredila Karnu da je bičuje…
Rovan stisnu zube toliko snažno da ga je vilica zabolela, a u utrobi mu se
komešalo, pa pogleda Goldrin, koji je ležao na prostirci pored njega.
 On nežno spusti sečivo pred sebe, zureći u rubin u središtu krsnice; na svetlosti
vatre se činilo kao da dragulj tinja.
Elin je osetila strelu koja ga je pogodila tokom bitke protiv Manon u Temisinom
hramu – ili ju je to makar dovoljno potreslo da je shvatila kako su parnjaci.
Ali on onog dana na žalu nije osetio ama baš ništa.
Mučio ga je neki osećaj da već zna odgovor na to pitanje. Znao je da je Mev
verovatno razlog tome, toj prigušenosti onoga što ih spaja. Uvukla mu se u glavu i
prevarila ga da misli kako je Lirija bila njegova parnjakinja i obmanula je sve i jedan
nagon koji ga čini fejskim mužjakom. Nije van njenih moći da nađe neki način da
priguši ono što on i Elin imaju, da ga tada spreči da zna kako je ona u velikoj opasnosti,
a sada da ga sprečava da je pronađe.
Ali on je trebalo da zna – da zna za Elin. Nije trebalo da čeka viverne i ostale.
Trebalo je da odleti pravo na žal i da ne traći te dragocene minute.
Parnjakinja. Njegova parnjakinja.
Trebalo je da zna i za to. Iako su ga bes i jad pretvorili u bedno đubre, trebalo je da
zna ko je i šta je ona već onog trena kada ju je ugrizao, zato što nije mogao da suspregne
poriv da je uzme za sebe. Onog trena kada je njena krv pala na njegov jezik i zapevala
mu, pa mu više nije davala mira, tako da je mesecima osećao njen ukus.
Umesto toga, njih dvoje su se gložili. On je pustio da se glože, potpuno izgubljen u
besu i ledu. Ona je bila jednako besna i prosipala je onako mrske i neizrecive stvari, da
se on prema njoj ophodio kao prema svim drugim lajavim mužjacima i ženkama kojima
je ikada zapovedao. Međutim, ti ga dani još opsedaju – iako je Rovan dobro znao da bi
ga Elin ispsovala da je budala kad bi on ikada i sa trunčicom stida spomenuo njihove
tadašnje svađe.
Ne zna šta da radi s tetovažom koja mu se proteže niz lice, vrat i ruku. Nije znao šta
da radi s lažju koju ta tetovaža govori o njegovom gubitku i istinom koju otkriva o
njegovom slepilu.
Zavoleo je Liriju – to jeste tačno – griža savesti zbog svega toga živog ga je
proždirala kad god bi pomislio na nju, ali sada mu je jasno sve što se dešavalo. Zašto je
Lirija bila onoliko prestravljena od njega onih prvih meseci, zašto mu je bilo toliko
prokleto teško da joj se udvara, čak i s onom vezom koju su delili, a ni Lirija nije znala
šta je prava istina. Bila je nežna, tiha i blaga. Da, i to je snaga – ali ne snaga kakvu bi on
verovatno odabrao za sebe.
Mrzeo je samog sebe zbog toga što tako razmišlja, ali je istovremeno izgarao od
besa od pomisli na ono što mu je oteto – a bilo je oteto i Liriji. Elin je od početka bila
njegova i on njen. Čak i duže od početka. A Mev je rešila da ih rasturi, da rasturi nju
kako bi se dokopala onoga što hoće.
On nema namere da dopusti da to prođe nekažnjeno – baš kao što ne može da
zaboravi kako je Lirija, bez obzira na ono što je uistinu bilo među njima, nosila njihovo
dete kada je Mev poslala neprijateljske snage u njegov planinski dom. On joj to nikada
neće oprostiti.
 Ubiću te, kazala je Elin kada je čula šta je Mev uradila. Koliko ga je obmanula i
smrskala – kako je uništila Liriju. Elida mu je iznova i iznova prepričala svaku reč tog
njihovog razgovora. Ubiću te.
Rovan je zurio u plamteće srce Goldrinovog rubina.
Molio se da ta vatra, taj bes nisu slomljeni. Dobro zna koliko je dana prošlo i zna
ko će prema Mevinom obećanju nadgledati mučenje. Zna da su izgledi protiv nje. On je
dve nedelje proveo vezan za neprijateljski sto. Na ruci mu je i dalje ožiljak od jedne od
njihovih maštovitijih naprava.
Moraju da požure.
Rovan se nagnu napred, dodirujući čelom Goldrinov balčak. Metal je bio topao,
kao da se u njemu još krije neki šapat plamena njegove vlasnice.
On još od onog poslednjeg, stravičnog rata nije kročio nogom u Akadiju, premda je
predvodio i fejske i smrtne vojnike sve do pobede – nikada nije imao nikakve želje da
ponovo vidi tu zemlju.
Ali oni će ipak ići u Akadiju.
Ako je nađe, ako je oslobodi… Rovan nije dozvoljavao sebi da razmišlja dalje od
toga.
Nije dozvoljavao sebi da razmišlja o drugoj istini, o drugom bremenu sa kojim će
se oni suočiti. Reci Rovanu da mi je žao što sam lagala. Ali reci mu da je sve to vreme
bilo otrgnuto od sudbine. I pre današnjeg dana, znala sam da je sve to samo otrgnuto
vreme, ali svejedno bih volela da smo ga imali još.
Odbijao je da se pomiri s tim. Nikada neće prihvatiti da ona treba da plati najveću
cenu da bi svemu ovome došao kraj, da bi njihov svet bio spasen.
Rovan se zagleda u zvezdani pokrivač nad njima.
Dok su se sva ostala sazvežđa smenjivala na nebu, Gospodar Severa se nije
pokretao i besmrtna zvezda među njegovim rogovima pokazivala je ka domu. Ka
Terasenu.
Reci mu da mora da se bori. Da mora da spase Terasen i da se seti zaveta koje mi
je dao.
Vreme ne radi ni za njih ni za Mev, jer je rat ponovo uhvatio maha na njihovom
kontinentu, ali on nema namere da se bez nje vrati, bez obzira na molbu koju mu je
uputila prilikom oproštaja, bez obzira na zavete koje joj je dao venčavši se s njom, da će
čuvati Terasen i vladati njime.
I reci mu… hvala – što je hodao sa mnom mračnim bogazama dok se nismo vratili
na svetlo.
Bila mu je to čast. Od samog početka, bila mu je to čast. Najveća čast njegovog
besmrtnog života.
Besmrtnog života koji će njih dvoje podeliti – nekako. Neće dozvoliti da se ostvari
nikakva druga mogućnost.
Rovan se to tiho zakle zvezdama.
A onda bi se zarekao da je Gospodar Severa zatreperio u odgovor.
 Šesto poglavlje

Z imski vetar koji je duvao s uzburkane pučine praveći besne talase probio je Kejola
Vestfala istog trena kada je izašao iz svojih odaja u potpalublju. Premda je na sebi
imao debeli plavi plašt, vlaga i studen su mu prožele kosti, a sada – dok je pogledom
preletao preko pučine – činilo mu se da se tmurni oblaci neće raspršiti skoro. Zima
gmiže preko kontinenta, jednako neumoljivo kao moratske legije.
Hladna zora nije otkrila ništa osim zatalasanog mora i ćutljivih i neumornih
pomoraca i vojnika zahvaljujući kojima je ovaj brod hitro plovio na sever. Iza njih, kao
raširena krila, sledilo je pola kaganove flote. Druga polovina zadržala se na Južnom
kontinentu dok se ostatak armade tog moćnog carstva prikupljao. Ako vreme posluži,
zaploviće za njima nakon svega nekoliko nedelja.
Kejol na krilima slanog i studenog vetra posla molitvu da tako i bude, jer iako je
flota okupljena iza njega bila ogromna i uprkos hiljadi ruhova koji upravo poleću sa
svojih legala na lađama kako bi se zaputili u redovni jutarnji lov nad talasima, to možda
ne bude dostatno protiv Morata.
A možda i neće stići dovoljno brzo da ta vojska ikako doprinese.
Tokom tronedeljne plovidbe slabo su dobijali vesti o vojsci koju su njegovi
prijatelji sakupili i navodno doveli u Terasen, a takođe su se držali podalje od obale kako
bi izbegavali neprijateljske brodove – ili viverne. Međutim, to će se danas promeniti.
Tanana i topla ruka pruži se ispod njegove i glava sa smeđezlatnom kosom nasloni
mu se uz rame. „Ovde je ledeno“, promrmlja Irena, mršteći se dok je gledala vetrom
šibane talase.
Kejol je poljubi u teme. „Hladnoća jača čoveka.“
Ona se zasmeja, a vetar rasprši oblačak pare iz njenog daha. „Rečeno kao da si
pravi Severnjak.“
Kejol je obgrli oko ramena i privuče uz sebe. „Zar te ovih dana ne grejem u
dovoljnoj meri, ženo?“
Irena pocrvene, pa ga munu u rebra. „Barabo.“
Čak i nakon mesec dana, on se još divio toj jednoj reči: žena. Divio se toj ženi koja
je uz njega i koja je iscelila njegovu ispucalu i iznurenu dušu.
U odnosu na to, njegova kičma je od sporedne važnosti. Ove duge dane na brodu
on provodi vežbajući kako će se boriti – bilo iz sedla, pomoću štapa ili iz svoje stolice na
točkovima – u onim trenucima kada se Irenina moć toliko iscrpi da se životna veza
među njima istanji, pa ga povreda opet savlada.
 Kičma mu nije bila izlečena – ne zaista. Nikada neće ni biti izlečena. Bila je to cena
njegovog života nakon što ga je valška princeza dovela do ruba smrti. Međutim, ne
smatra da je to preskupo platio.
To za njega nikada nije bilo breme – stolica i povreda. Neće biti ni sada.
Ali drugi deo te pogodbe s boginjom koja je celoga života vodila Irenu, koja ju je
dovela u Antiku i sada je vraća na njen kontinent… taj deo ga vraški plaši.
Ako on pogine, sa sobom će povući i Irenu.
Da bi usmeravala svoje isceliteljske moći u njega, kako bi on mogao da hoda kada
njena magija nije previše iscrpljena, njihovi životi morali su da se isprepletu.
Dakle, ako on padne u boju protiv moratskih legija… Neće samo njegov život biti
izgubljen.
„Previše razmišljaš.“ Irena se namršti gledajući ga. „Šta je bilo?“
Kejol klimnu ka brodu koji je plovio najbliže njihovom. Na njegovoj krmi dva
ruha, jedan zlatni a drugi crvenkastosmeđ, stajali su mirno. Oba su bila osedlana,
premda nije bilo ni traga od njihovih jahača.
„Ne znam da li mi ukazuješ na ruhove ili na činjenicu da su Nesrin i Sartak bili
dovoljno pametni da po ovakvom jutru ostanu u krevetu.“ Kao što je trebalo da i mi
uradimo, zajedljivo su govorile njene zlatnosmeđe oči.
Sada je na Kejola došao red da nju mune laktom. „Znaš, ti si mene probudila
jutros.“ Ovlaš je poljubi po vratu, podsećajući je na to kako ga je tačno probudila – i na
šta su utrošili dobranih sat vremena tu negde oko zore.
Baš kao što je dodir njene tople i svilene kože na njegovim usnama bio dovoljan da
mu zagreje promrzle kosti. „Ako hoćeš, možemo da se vratimo u krevet“, promrmlja joj.
Irena ispusti tih uzdah, zbog koga ga ruke zaboleše od želje da njima pređe po
njenom telu umotanom u debelu odeću. Iako im se žuri da što pre stignu na Sever, on
uživa u otkrivanju svih njenih zvukova – i obožava da ih mami iz nje.
Kejol ipak skloni glavu od njenog vrata i opet klimnu ka rubovima. „Ubrzo kreću u
izviđanje.“ Spreman je da se opkladi kako Nesrin i kaganov skoro obznanjeni naslednik
prestola trenutno pripasuju oružje i oblače se u višeslojnu odeću. „Otplovili smo
dovoljno daleko na sever da sada već moramo znati gde ćemo baciti sidro.“ Kako bi
znali gde tačno da pristanu s armadom i da što je brže moguće pođu u unutrašnjost
kopna.
Ako Eravan i legije Gvozdenzubih još drže Rifthold, ne bi bilo pametno da otplove
armadom uz Ejveri i odatle krenu u marš na sever, u Terasen. S druge strane, lako bi
moglo da se desi da im je valški kralj postavio zasede na raznoraznim stranama – a ne
treba pominjati flotu kraljice Mev koja je nestala odmah nakon njene bitke s Elin i,
srećom, više se nije pojavljivala.
Po proračunima njihovog kapetana, upravo se bliže granici Fenharoua i Adarlana.
Zato moraju da reše kuda tačno plove – i to što je brže moguće.
Već su izgubili dragoceno vreme obilazeći Mrtva ostrva, uprkos vestima da su
ponovo u posedu kapetana Rolfa. Glas o njihovoj plovidbi verovatno je već stigao do
Morata, ali nema potrebe da obznanjuju gde se tačno nalaze.
 Ipak, njihova tajnovitost ih je koštala: on ne zna gde je Dorijan. Do njega nije
dopro ni šapat da li je on otišao na sever s Elin i flotom koju je ona okupila iz nekoliko
kraljevstava. Kejol je jedino mogao da se moli da je Dorijan tako i uradio i da je njegov
kralj i dalje bezbedan.
Irena je odmeravala dva ruha na obližnjoj lađi. „Koliko izviđača poleće?“
„Samo oni.“
Ireni oči sevnuše u znak upozorenja.
„Lakše im je da se sakriju kada ih je manje.“ Kejol uperi prst ka nebu. „Danas je
oblačno, pa je i zbog toga dobro za izviđanje.“ Pošto se na njenom licu videlo da je i
dalje zabrinuta, dodao je: „Irena, u nekom trenutku moraćemo da se borimo u ovom
ratu.“ Koliko li života strada od Eravanove ruke svakog dana koji oni provedu
odugovlačeći?
„Znam.“ To rekavši, ona se uhvati za srebrni medaljon koji joj je visio oko vrata.
On joj ga je poklonio, naručivši od majstora zlatara da po medaljonu ureže planine i
mora. U njemu je i dalje bila poruka koju joj je Elin Galatinijus ostavila pre nekoliko
godina, kada je njegova žena radila kao služavka u krčmi u jednoj učmaloj luci u nekoj
zabiti, a kraljica tada živela kao krvnica i služila se drugim imenom. „Samo… znam da
je to glupo, ali iz nekog razloga nisam mislila da će nas to snaći ovoliko brzo.“
Teško da bi ove nedelje provedene u plovidbi nazvao brzim protokom vremena, ali
bilo mu je jasno šta je htela da kaže. „Poslednjih nekoliko dana biće najduže.“
Irena se nasloni uz njega i obgrli ga oko struka. „Moram da proverim kako stojimo
s potrepštinama. Zamoliću Borte da me prebaci na Hasarin brod.“
Arkas, at te ljutite jahačice ruhova, još je dremao u svom legalu na krmi. „Na to ćeš
možda morati malo da sačekaš.“
Zaista, proteklih nedelja oboje su naučili da ne uznemiravaju ni ruha ni jahačicu
dok spavaju. Bogovi im bili u pomoći ako se Borte i Elin ikada upoznaju.
Irena se nasmeši, pa diže ruke i obuhvati mu dlanovima obraze. Njene bistre oči
zagledaše se u njegove. „Volim te“, tiho mu kaza.
Kejol nasloni čelo uz njeno. „Ponovi mi to kada budemo do kolena u ledenom
blatu, važi?“
Ona frknu, ali ne mrdnu da se odmakne od njega. Nije mrdao ni on.
I tako su njih dvoje stajali čelom uz čelo, dušom uz dušu, šibani oštrim vetrom i
talasima, čekajući da vide šta će ruhovi otkriti.

***

Zaboravila je koliko je na Severu vraški hladno.

Čak i dok je živela s jahačima ruhova na Tavanskim planinama, Nesrin Falik nije
bila toliko promrzla.
A zima se još nije razmahala.
 Salhi ničim nije pokazivao da mu studen smeta dok su njih dvoje hrlili nad
oblacima i pučinom, ali možda je razlog tome i to što Kadara leti uz njega. Zlatna ruhica
neumoljivo je sekla ledeni vetar.
Bolećivost – njen ruh je razvio bolećivost i nezatomivo divljenje prema
Sartakovom atu, premda bi valjda, pretpostavljala je Nesrin, isto to moglo da se kaže i za
nju i jahača tog ruha.
Nesrin otrgnu pogled s uskomešanih sivih oblaka i na tren se zagleda ka jahaču sa
svoje leve strane.
Njegova odsečena kosa je izrasla – nešto malo. Tek toliko da opet može da je uplete
kako se ne bi vijorila na vetru.
Osetivši da ga posmatra, naslednik kaganata je znakovnim jezikom upita: Sve
dobro?
Nesrin pocrvene, iako promrzla, pa mu odgovori znacima, nespretno ih oblikujući
prstima. Sve čisto.
Pocrvenela šiparica. Eto šta ona postaje kad god se nađe u prinčevoj blizini, bez
obzira na činjenicu da oni već nedeljama dele postelju, a i na ono što je on obećao u vezi
s njihovom budućnošću.
Da će ona vladati rame uz rame s njim – kao buduća carica kaganata.
Naravno, to je suludo. Zamisao da se ona odeva kao njegova majka, u one široke i
prelepe odore, s veličanstvenim kapama… Ne, ona je sviknutija ruhinskoj odeći od
Stavljene kože i težini čelika, a ne draguljima. To je Sartaku i rekla. Mnogo puta.
On joj se svaki put nasmejao i odgovorio da slobodno može da se šeta i gola po
palati ako joj se tako prohte. Njemu ni najmanje neće smetati šta ona hoće ili neće da
nosi.
Kako god bilo, to je i dalje besmislena zamisao – a princ izgleda da misli kako je to
jedini put u njihovu zajedničku budućnost. Založio je svoju krunu za to, rekavši ocu da
će se odreći prestola ako biti princ znači ne biti s njom. Kagan mu je tog trena ponudio
da postane prestolonaslednik.
Njegovi braća i sestre kao da se nisu ni najmanje razbesneli zbog toga, iako su se
čitavih svojih života nadmetali za to da budu proglašeni očevim naslednicima. Čak se i
Hasar, koja je plovila s njima, suzdržala od svojih uobičajenih zajedljivih opaski. Da li
su se Kašin, Argun ili Duva – koji su svi i dalje u Antici, s tim da je Kašin obećao da će
zaploviti s ostatkom očevih snaga – predomislili u vezi sa Sartakovim postavljenjem,
Nesrin naprosto nije znala.
Primetivši nekakav pokret sa svoje desne strane, ona potera Salhija za njim.
Falkan Enar, preoblikovač i trgovac koji je u međuvremenu postao ruhinska uhoda,
jutros se preobrazio u obličje sokola i iskoristio izvanrednu brzinu te ptice da poleti
ispred njih. Mora da je nešto primetio, jer je sada naglo skrenuo, pa proleteo pored njih i
onda se opet vinuo ka kopnu. Kao da im govori: Sledite me.
I dalje im ostaje mogućnost da otplove u Terasen, već u zavisnosti od toga šta će
danas otkriti duž obale. Sasvim je druga stvar da li će Lisandra biti tamo, pa i da li je i
dalje živa.
 Dobrano pre nego što je znao da je ona preživela detinjstvo ili nasledila darove
njegove porodice, Falkan se zakleo da će njegovo bogatstvo i sve što on ima naslediti
upravo ona. A bila je to čudna porodica iz Pustara, koja se raširila po celom kontinentu,
a njegov brat je boravio u Adarlanu dovoljno dugo da začne Lisandru i ostavi njenu
majku.
Međutim, Falkan te svoje želje nije ni spomenuo otkad su otišli s Tavanskih
planina, već se posvetio tome da im pomaže kako god može: ponajviše u izviđanju. Ali
ubrzo će kucnuti čas kada će im biti potrebna dodatna pomoć od njega, baš kao što im je
bila potrebna protiv harankuja na Dagunskim prokletijama.
Možda su od jednako ključne važnosti kao što je vojska koju su poveli sa sobom i
saznanja koja su tamo stekli – da Mev uopšte nije fejska kraljica, već valška upadica.
Drevna valška kraljica, koja se u praskozorje vremena ubacila u Doranel, uništavajući
umove dvema sestrinskim kraljicama i ubedivši ih da imaju stariju sestru.
Možda to neće ama baš ništa promeniti u ovom ratu, ali možda ipak nekako izmeni
tok stvari saznanje da još jedan neprijatelj vreba njima iza leđa i da je Mev pobegla na
Erileju kako bi utekla od valškog kralja za kojeg se udala, brata druge dvojice – i koji je
odlomio usudključeve iz kapije, pa opustošio svetove kako bi je pronašao.
To što su tri valška kralja provalila u ovaj svet i što su tu zaustavljena, ne znajući da
njihov plen sada vreba na prestolu Doranela, bila je čudna igra sudbine. Od ta tri kralja
preostao je samo Eravan, brat Orkusa, Mevinog supruga. Šta bi on platio da sazna ko je
ona odista?
Možda je to pitanje za neke druge, a o njemu razmišljaju da razmotre kako da
iskoriste to saznanje.
Falkan porinu kroz oblake, a Nesrin se povede za njim.
Hladan i maglovit vazduh fijukao je pored nje, ali Nesrin se nagnula u sedlu tokom
obrušavanja, a Salhi je leteo za Falkanom i bez naredbe. Tokom jednog minuta samo su
oblaci proletali pored nje, a onda…
Bele litice izroniše iz sivih talasa, a mimo njih se suva trava širila po poslednjim
ostacima najsevernijih ravnica Fenharoua.
Falkan zajezdi ka obali, usporavajući kako im ne bi utekao.
Kadara je s lakoćom držala korak s njima, pa su tiho leteli ka sve bližoj obali.
Trava na ravnici nije bila suva od zime, već spaljena – a od ogoljenih stabla ostali
su tek ugarci.
Na obzorju se videlo kako stubovi dima kaljaju zimsko nebo. Bilo ih je previše i
bili su preveliki za seljake koji pale strnjiku kako bi nađubrili zemljište.
Nesrin dade znak Sartaku: Idem da pogledam pobliže.
Princ joj odgovori znakovima: Leti nisko do oblaka, ali ne spuštaj se ispod njih.
Nesrin klimnu, pa ona i njen ruh nestadoše u tankom donjem sloju oblaka.
Povremeno su se kroz razmake između oblaka na tren nazirala garava polja.
Sela i imanja: zbrisana. Kao da je neka sila pohrlila s pučine i poharala sve pred
sobom.
 Međutim, nije bilo nikakve armade usidrene pored obale. Ne, ovo je izvela
pešadija.
Pazeći da ne izrone iz zastora od oblaka, Nesrin i Sartak su preletali tlo.
Srce joj je kucalo sve brže i brže sa svakom ligom izbrazdanog i jalovog krajolika
koji bi preleteli. Nije bilo ni naznake vojske što se suprotstavljala zavojevačima, niti
tekućih sukoba.
Oni su sve to spalili zarad sopstvenog bolesnog užitka.
Nesrin obrati pažnju na crte krajolika koje je mogla da razabere. Zaista jedva da su
zašli preko granice Fenharoua, a Adarlan se prostirao ka severu.
Međutim, u unutrašnjosti kopna videlo se kako je čitava vojska u pokretu, svakom
ligom sve bliže. Protezala se miljama i miljama, crneći se i vijugajući.
Moratska sila, ili neki njen zastrašujući delić, sa zadatkom da pronese strah i
razaranje pre udarnog talasa.
Sartak dade znak: Vojni odred ispod.
Nesrin baci pogled preko Salhijevog krila sa te surove visine i ugleda grupicu
vojnika u tamnim oklopima kako vijuga između stabala – kao ogranak one grdne gomile
daleko ispred nje. Izgledalo je kao da su poslati u lov na preživele, u slučaju da ih ima.
Nesrin stisnu zube, pa znakovnim jezikom odgovori princu: Hajdemo.
Ne nazad ka brodovima, već na šest vojnika, koji samo što su krenuli da se vraćaju
ka svojoj vojsci.
Nesrin i Salhi obrušiše se s neba, a Sartak je s njene leve strane leteo toliko brzo da
se pretvorio u blesak.
Družina vojnika nije stigla ni da drekne pre nego što su ih se Nesrin i Sartak
dočepali.

***

Gospa Irena Vestfal, ranije Irena Tornik, do sada je već šest puta prebrajala potrepštine.
Svaki brod bio je natovaren, ali lađa princeze Hasar, gde je bila lična pratnja visoke
vidarke, nosila je najhitniju mešavinu napitaka i melema. Mnogi su bili napravljeni pre
isplovljavanja iz Antike, ali Irena i ostale vidarke koje su pošle s vojskom utrošile su
sate i sate na spravljanje novih napitaka i melema najbolje što su tokom plovidbe znale i
umele.
U polumračnom potpalublju Irena se malo raskreči jer se brod ljuljao na talasima,
pa spusti poklopac sanduka s limenkama u kojima su bili melemi i zapisa koliko ih je na
parčetu hartije koje je ponela sa sobom.
„Isti broj kao pre dva dana“, zacokta jedan stariji glas sa stepeništa. Visoka vidarka
Hafiza sedela je na drvenim stepenicama, a ruke su joj počivale preko debele vunene
suknje koja joj je prekrivala mršava kolena. „Šta misliš da će im se desiti pa toliko
brineš, Irena?“
 Irena prebaci pletenicu preko ramena. „Samo sam htela da budem sigurna kako sam
ih dobro prebrajala.“
„Dabome.“
Irena gurnu u džep parče hartije, pa uze krznom postavljeni plašt sa sanduka preko
koga ga je prebacila. „Kada se nađemo na bojištu, vođenje računa o stanju naših
zaliha…“
„Da, biće presudno, ali takođe nemoguće. Devojko, kada budemo na bojištima,
imaćeš sreće ako uopšte budeš mogla da nađeš neku limenku usred sveg meteža.“
„Upravo to pokušavam da izbegnem.“
Visoka vidarka uzdahnu saosećajući s njom. „Irena, ljudi će ginuti. Umiraće na
razne stravične i bolne načine, pa čak ni ti nećeš moći da ih spaseš.“
Irena proguta knedlu. „Znam.“ Ako ne požure, ako se ubrzo ne iskrcaju i neotkriju
gde da kaganova vojska pođe u marš – koliko li će još ljudi da pogine?
Drevna žena ju je i dalje gledala kao da dobro zna šta joj je na srcu. Hafiza je uvek,
otkad ju je Irena prvi put ugledala, zračila tim spokojem i ohrabrenjem. Ireni se utroba
prevrtala i od pomisli na visoku vidarku na tom krvavom ratištu, premda su upravo zbog
ovoga i došle, upravo zbog toga su se i obučavale.
Međutim, tada nisu znale za Valge koji se kriju u ljudskim domaćinima kao
paraziti. Valge koji će ih smesta poubijati ako saznaju šta vidarke nameravaju. Šta Irena
namerava da uradi svakom Valgu koji joj stane na put.
„Irena, melemi su spravljeni.“ Hafiza zastenja dižući se sa stepenika na kome je
sedela, pa privuče uza sebe debeli vuneni kaput – skrojen i ukrašen vezom kako to vole
darganski konjanici. Bio je to poklon koji je visoka vidarka dobila kada je poslednji put
boravila u stepi – i tada povela Irenu sa sobom. „Prebrojani su. Više nemamo od čega da
ih pravimo, a svakako ne dok ne stignemo do kopna i vidimo šta će tamo moći da se
iskoristi.“
Irena privi plašt uz grudi. „Moram da radim nešto.“
Visoka vidarka potapša ogradu. „Hoćeš, Irena – i to ubrzo. Hoćeš.“
To rekavši, Hafiza se pope uz stepenište i ostavi Irenu u potpalublju, posred
sanduka.
Ona visokoj vidarki nije kazala kako nije u potpunosti sigurna koliko će još moći
da pomaže. Još joj nije to rekla. Nikome nije ni prošaptala za tu sumnju, čak ni Kejolu.
Ireni ruka sama od sebe pođe ka trbuhu i tu se zadrža.
 Sedmo poglavlje

Morat. Poslednji ključ je u Moratu.

Svest o tome mučila je Dorijana cele noći, tako da nije mogao ni oka da sklopi.
Kada je napokon zadremao, probudio se držeći se za vrat i pokušavajući da ščepa
okovratnik koga tu nije bilo.
Mora da nađe neki način. Neki način da dopre do njega.
Jer nema sumnje da Manon neće hteti tamo da ga vodi, makar i ona bila ta koja je
predložila kako bi on mogao da zauzme Elenino mesto i iskuje bravu.
Trinaest su jedva utekle iz Morata – pa im se nimalo nije žurilo da se vrate, naročito
ne pošto je njihov zadatak da nađu Kročanke postao toliko važan. Naročito ne pošto je
lako moguće da je Eravan sasvim u stanju da ih oseti pre nego što se one i približe
utvrdi.
Gavin tvrdi da će ga put pronaći baš tu, u ovom logoru, ali naći način da ubedi
Trinaest da tu ostanu, kada ih samo potreba nagoni da produže… to bi se moglo pokazati
jednako nemogućim zadatkom kao što je dolaženje do trećeg ključa.
Njihov logor se budio dok se razdanjivalo, pa je Dorijan digao ruke od spavanja.
Kada je ustao, video je da je Manonina prostirka umotana, a da ta veštica stoji s Asterin i
Sorelom pored njihovih atova. On njih tri mora da ubedi da ostanu – nekako.
Već čekajući pored ulaza u prolaz, ostali viverni su se meškoljili spremajući se za
nepodnošljivo hladan let.
Još jedan dan i još jedan lov na klan veštica koje nemaju nikakvu želju da ih bilo ko
otkrije – a verovatno neće izgarati od želje da se pridruže ovom ratu.
„Krećemo za pet minuta.“ Sorelin kameni glas pronese se logorom.
Dakle, ubeđivanje će morati da sačeka. Moraće nekako odložiti polazak.
Nije prošlo ni tri minuta a vatra je bila ugašena, oružje pripasano, prostirke za
spavanje privezane za sedla i sve su obavile nuždu pre celodnevnog letenja.
Pripasavajući Damaris, Dorijan pođe pravo ka Manon, koja je stajala onako
natprirodno nepomično. Bila je prelepa čak i ovde, šibana vejavicom i sa čupavim
runom divokoze prebačenim preko ramena. Kako joj se približio, tako su se njene oči
zagledale u njegove, sevajući kao žeženo zlato.
Asterin mu se opako nasmeši. „Dobro jutro, vaše veličanstvo.“
Dorijan klimnu glavom. „Kuda danas lutamo?“ Dobro je znao da njegov nehajni
glas nije u saglasju s njegovim očima.
„Upravo to razmatramo“, odgovori Sorela, a lice treće po zapovedništvu bilo je kao
od kamena, ali otvoreno.
 Iza njih Vesta opsova kada se kopča na njenom sedlu raspade.
Dorijan se nije usudio ni da pogleda ka njoj, kako bi se uverio da su nevidljive ruke
njegove magije uradile svoje.
„Već smo tražili severno odavde“, primeti Asterin. „Hajde da nastavimo ka jugu –
da stignemo na kraj Očnjaka pre nego što se vratimo istim putem.“
„Možda uopšte nisu na planinama“, odvrati Sorela. „Proteklih decenija lovile smo
ih po niziji.“
Manon ih je slušala hladno i bezizražajno, baš kao svakog jutra. Odmeravala je
njihove reči, osluškujući vetar koji joj je pevao.
Imodženine bisage otkačiše se s remena. Veštica zasikta, pa sjaha da ih ponovo
zaveže. Nije imao predstave koliko će ih ta sitna odlaganja tu zadržavati – ali to svakako
neće biti beskonačno.
„Ako se maknemo iz ovih planina“, usprotivi se Asterin, „bićemo daleko uočljivije
na otvorenom. I naši neprijatelji i Kročanke lako će nas uočiti pre nego što mi njih
pronađemo.“
„Biće toplije“, progunđa Sorela. „U Ilveju bi bilo vraški toplije.“
Izgleda da čak i besmrtnim vešticama kroz čije vene teče čelik može da dojadi
ovolika studen koja iznuruje.
Ali da odu tako daleko na jug, da zađu u Ilvej, a i ovako su preblizu Morata…
izgleda da je i Manon razmišljala o tome. Pogled joj pade na njegov kaput, sa
ključevima u njemu, kao da je osećala dobovanje njihovog šaputanja, njihovo
dodirivanje njegove moći. To je sve što Eravana deli od potpune vlasti nad Erilejom. Da
ih povede na svega stotinu milja od Morata… Ne, ona to nikada ne bi dopustila.
Dorijan se trudio da mu lice bude nekako bezizražajno prijatno, a jedna ruka mu je
počivala na okolikoj jabuci Damarisa. „U ovom logoru nema nikakvih tragova o tome
kud su otišle?“
Dobro je znao da one nemaju blage predstave o tome. Znao je, ali svejedno je
čekao da mu odgovore, pokušavajući da ne stiska Damarisovu jabuku previše snažno.
„Ne“, odgovori Manon, a u glasu joj se čuo nagoveštaj režanja.
Međutim, Damaris nije govorio ništa osim što je metal bio malčice topao. Nije ni
znao šta da očekuje: možda nekakvu potvrdu u vidu brujanja moći, ili glasa koji bi mu
se začuo u umu.
Svakako ne ni najmanje zadivljujući šapat toplote.
Toplo za istinu; verovatno hladno za laži. Mada – makar je Gavin govorio istinu
kada je reč o tom sečivu. Nije trebalo da sumnja u to, kada se u obzir uzme bog kojeg
Gavin i dalje poštuje.
Gledajući ga u oči onako neumoljivo i usredsređeno kao grabljivica, Manon naredi
pokret. Na sever.
Dalje od Morata. Dorijan otvori oči, pokušavajući da smisli šta da kaže, šta da uradi
kako bi odložio ovaj polazak. Osim da nekom vivernu polomi krilo, nije mogao ništa…
 Veštice se okrenuše ka vivernima, a Dorijan je tokom ovog dela beskrajnog lova
trebalo da jaše s jednom od motrilja – ali Abraksos riknu i baci se ka Manon škljocajući
zubima.
Kako se Manon munjevito okrenu, tako Dorijanova magija pokulja već šibajući po
neprijatelju kojeg nije stigao ni da vidi.
Golemi beli medved digao se iz snežnog smeta iza nje.
Sevajući zubima, zamahnu jednom ogromnom šapom. Manon se izmače i zakotrlja
u stranu, a Dorijan baci pravi zid svoje magije – sazdan od vetra i leda.
Medved odlete unazad i tresnu u sneg tako da se prolomi zvuk mrvljenja leda, ali
istog trena opet skoči na noge i pojuri na Manon. Jedino na Manon.
Tek pola misli beše dovoljno da Dorijan nevidljivim šakama zaustavi zver. Baš u
trenu kada se sudarila s njegovom magijom, a sneg rasuo na sve strane, svetlost sevnu.
Dobro je znao tu svetlost. Preoblikovač.
Ali nije Lisandra izronila iz medveđe kože koja se savršeno stapala sa snegom.
Ne, stvor koji je izronio iz medveda sastojao se od samih košmara.
Pauk. Ogromna stigijska paučica, krupna kao konj i crna kao noć.
Njene brojne oči usredsrediše se na Manon, a kandže joj zazveckaše kada prosikta:
„Crnokljuna.“

***

Stigijska paučica nekako ju je pronašla. Nakon svih ovih meseci, nakon hiljada liga koje
je Manon prevalila nebom, zemljom i morem, paučica od koje je ukrala svilu da njome
ojača Abraksosu krila ipak ju je našla.
Ali paučica nije predvidela da će tu biti Trinaest – niti je očekivala moć
adarlanskog kralja.
Manon isuka Vetrosek, dok je Dorijan svojom magijom držao paučicu, a na kralju
se nije videlo veliko naprezanje. Moćan je – svakim danom sve moćniji.
Trinaest se zbiše jedna uz drugu, oružje im sevnu na zaslepljujućem suncu i snegu,
a viverni iza njih obrazovaše zid od kandži i debelih koža.
Manon priđe za nekoliko koraka bliže tim kandžama koje nisu prestajale da
škljocaju. „Daleko si od Runskih planina, sestro.“
Paučica zasikta. „Iako jeste tako, nije mi bilo toliko teško da te nađem.“
„Zar ti poznaješ ovu zver?“, upita Asterin prilazeći da stane uz Manon.
Manonine usne izviše se u okrutan smešak. „Ona je poklonila pauksvilu za
Abraksosova krila.“
Na te njene reči, paučica zareža. „Ti si ukrala moju svilu, pa mene i moje tkalje
gurnula s litice…“
„Kako to da možeš da menjaš obličje?“, upita Dorijan i dalje ne dajući paučici da
mrdne dok je prilazio Manon s druge strane, jednom rukom čvrsto držeći balčak svog
drevnog mača. „Legende to ne pominju.“ Lice mu se zaista ozarilo od radoznalosti.
Valjda je ta bela linija preko zlatne kože na njegovom grlu dokaz da je izlazio na kraj i s
daleko gorim stvarima, a valjda je i ta njihova veza, kakva god da je, takođe dokaz kako
se on ne plaši ni bola ni smrti.
Da, to su dobre osobine za jednu vešticu – ali za smrtnika? Zbog toga će verovatno
poginuti.
Možda nije posredi manjak straha, već manjak… čega god što smrtnici drže da je
bitno za njihove duše. To je iz njega istrgao njegov otac – i onaj valški demon.
Paučica je besnela. „Uzela sam dve decenije života jednog mladog trgovca u
zamenu za moju svilu. Dar preoblikovanja tekao je kroz njegovu životnu silu – makar u
nekoj meri.“ Sve te oči usredsrediše se na Manon. „On je voljno platio tu cenu.“
„Ubij je, pa da završimo s tim“, promrmlja Asterin.
Paučica uzmače koliko god da joj je kraljeva nevidljiva stega dozvoljavala. „Nisam
znala da su naše sestre postale tolike kukavice da im je sada potrebna magija kako bi nas
proburazile kao svinje.“
Manon diže Vetrosek, razmišljajući gde između njenih brojnih očiju da zarije
sečivo. „Hoćemo li da vidimo da li ćeš zaista cičati kao svinja kada te probodem?“
„Kukavice“, samo što je ne pijunu paučica. „Oslobodi me, pa ćemo ovo završiti na
stari način.“
Manon razmisli o tome – a onda slegnu ramenima. „Uradiću ovo bezbolno. Smatraj
to mojim dugom prema tebi.“ Duboko udahnuvši, Manon se pripremi da zada udarac…
„Čekaj.“ Paučici se ta reč naprosto ote. „Čekaj.“
„Od uvreda do preklinjanja“, promrmlja Asterin. „Ko je sada beskičmenj akinj a?“
Paučica zanemari drugu, proždirući svojim očima bez dna najpre Manon, pa
Dorijana. „Znaš li šta se dešava na jugu? Kakvi se užasi prikupljaju?“
„Stare vesti“, frknu Vesta.
„Šta misliš kako sam vas našla?“, upita paučica. Manon se ukoči. „U Moratu je
ostalo mnogo vaših stvari. Vaši mirisi su svuda po njima.“
Ako ih je paučica tako lako pronašla, onda moraju da krenu odatle. Smesta.
Paučica prosikta: „Da ti kažem šta je svega pedeset milja južno odavde? Da ti
ispričam koga sam videla, Crnokljuna?“ Manon se skameni. „Kročanke“, objasni
paučica, pa uzdahnu duboko. Gladno.
Manon trepnu. Samo jednom. Trinaest se jednako tako ukočiše. Asterin upita:
„Videla si Kročanke?“
Ogromna glava jednom klimnu, pa paučica opet uzdahnu. „Kročanke su oduvek
imale ukus kao što sam zamišljala da je mlado vino ukusno. Ukus kakav bi imalo ono
što vi zovete čokolada.“
„Gde?“, zatraži da čuje Manon.
Paučica im reče kako se zove to mesto – bilo je to nejasno i njima nepoznato.
„Pokazaću vam gde su“, reče. „Odvešću vas tamo.“
„To bi mogla da bude zamka“, primeti Sorela.
„Nije“, reče Dorijan i dalje se držeći za balčak svog mača. Manon osmotri bistrinu
njegovih očiju i uspravan stas. Nemilosrdan izraz lica, ali radoznalo naherenu glavu.
„Hajde da vidimo da li je to što kaže tačno – pa da nakon toga odlučimo kakva će je
sudbina snaći.“
„Molim?“, ote se Manon. Trinaest se promeškoljiše zbog uskraćivanja ubistva.
Dorijan klimnu ka paučici, koja se sva tresla. „Nemoj da je ubiješ. Još ne. Možda
zna još nešto pored toga gde se nalaze Kročanke.“
Paučica prosikta: „Ne treba mi milost jednog dečaka…“
„Biće ti ukazana kraljeva milost“, hladno odvrati Dorijan, „a predlažem ti da
umukneš dovoljno dugo da je dobiješ.“ Manon ga je retko čula da priča takvim glasom,
od kojeg se njoj pronese treperenje i kroz krv i kroz kosti. Bio je to glas jednog kralja.
Ali on nije njen kralj. Niti je predvodnik zbora Trinaest. „Ako je ostavimo u životu,
prodaće nas onome ko najviše plati.“
Dorijanove safirne oči bile su burne, a šaka mu se sve čvršće stezala po balčaku
njegovog mača. Manon postade sva napeta od tog njegovog zamišljenog i hladnog
pogleda, od nagoveštaja proračunatog grabljivca pod kraljevim zgodnim licem. On se
obratio jedino paučici: „Izgleda da si savladala preoblikovanje za svega nekoliko
meseci.“

***

Gavin mu je kazao da će ga put tu zateći.

Put u Morat. Ne pravi put, ne smer u kom treba da se kreće, već ovo. Nečastivi užas
oćuta na tren pre nego što odgovori: „Naši darovi su čudni i gladni. Hranimo se ne samo
vašim životom već i vašim moćima, ako ih posedujete. Čim se magija oslobodila,
naučila sam da koristim sposobnosti koje mi je preoblikovač preneo.“
Damaris mu se zagreja u dlanu. Istina. Svaka reč koju je paučica izgovorila do sada
bila je istina. A ovo… Način da se uđe u Morat – kao nešto sasvim drugo. U drugoj koži.
Možda neki ljudski rob, kao što je bila Elida Lohan. Neko čije prisustvo ne bi bilo
zapaženo.
Njegova sirova moć prilagođavala se svakom drugom vidu magije i mogao je da se
kreće od plamena, preko leda pa do lečenja. Menjati obličje… da li bi mogao i to da
nauči?
Dorijan samo zapita paučicu: „Imaš li ime?“
„Kralj bez krune pita za ime bednu paučicu“, promrmlja ona, a njene oči bez dna se
zagledaše u njega. „Ne možeš ga izgovoriti svojim jezikom, ali možeš da me zoveš
Sajrina.“
Manon zaškrguta zubima. „Nije bitno kako ćemo te zvati, pošto ćeš ubrzo biti
mrtva.“
Međutim, Dorijan je samo pogleda postrance. „Runske planine deo su mog
kraljevstva. Samim tim, Sajrina je moja podanica. Mislim da mi to da je pravo da
odlučim da li će ona živeti ili umreti.“
„Oboje ste na milosti i nemilosti mog zbora“, proreza Manon. „Makni se.“
 Dorijan joj se samo nasmeši. „Jesam li?“ Vetar hladniji od planinskog vazduha
ispuni taj klanac.
Mogao bi da ih pobije sve do jedne, bilo tako što bi ih ugušio oduzimanjem
vazduha ili tako što bi im polomio vratove. Mogao bi da ih pobije sve do jedne,
uključujući viverne. Svest o tome izdubi u njemu još jednu šupljinu. Još jedno prazno
mesto. Da li je njegovog oca ili Elin ikada mučilo što imaju toliku moć? „Povedi je s
nama – da je temeljnije ispitamo u sledećem logoru.“
Manon prasnu: „Hoćeš da to povedeš s nama?“
U odgovor na te njene reči, preoblikovačica se promeni i poprimi obličje neke žene
blede puti i tamne kose. Bila je sitna i neupadljiva, izuzev tih crnih očiju koje su
pogledom budile nemir. Nije bila lepa, već primamljiva na neki drevni i smrtonosni
način, koji čak ni njena nova koža nije mogla da prikrije. Takođe je bila potpuno naga.
Drhtala je, trljajući se po mršavim rukama. „Da li je ovo obličje dovoljno da bi se brzo
putovalo?“
Manon nije obraćala pažnju na paučicu. „A kada se ona tokom noći preoblikuje i
raščereči nas?“
Dorijan samo naheri glavu i led mu zaigra po vrhovima prstiju. „Neće.“
Sajrina odsečno uzdahnu. „Redak čarobni dar.“ Gladno odmeri Dorijana. „Za
retkog kralja.“
Dorijan se samo zgađeno namršti.
Manon pogleda Asterin. Pogled njene zamenice bio je zabrinut, a usne snažno
stisnute u crtu. Sorela je stajala nekoliko stopa iza nje, mršteći se na paučicu, ali ipak je
sklonila šaku s balčaka.
Slušajući neki neizgovoreni znak, Trinaest pođoše ka svojim vivernima. Samo ih je
Sajrina gledala, a one njene užasne, bezdušne oči povremeno su treptale kako su joj zubi
cvokotali.
Manon naheri glavu i pogleda ga. „Danas si… drugačiji.“
On slegnu ramenima. „Ako hoćeš da ti postelju greje neko ko se plaši svake tvoje
reči i pokorava svakoj tvojoj zapovesti, potraži ga negde drugde.“
Njen pogled odluta ka bledoj traci oko njegovog grla. „Još nisam ubeđena,
kraljeviću“, prosikta ona, „kako ne bi trebalo da je naprosto ubijem.“
„A šta bi bilo potrebno, veštičice, da te ubedim?“ Nije ni pokušao da sakrije puteno
obećanje sadržano u svojim rečima, niti njihovu oštrinu.
Mišić zatitra na Manoninoj vilici. Bića iz legendi – eto čime je okružen. Veštice,
pauk… Kao da je lik iz jedne od knjiga koje je jesenas pozajmljivao Elin, premda ni u
jednom od tih likova nikada nije zjapila tolika jama bez dna.
Dok se mrštila zagledana u svoje bose noge u snegu, Sajrina je trzala rukama, kao
da su one nekakav odjek kandži koje je do maločas imala.
Dorijan se suzdrža da se ne strese. Biće pravo samoubistvo da se ušunja u Morat –
kada od tog stvora nauči ono što mu je potrebno.
Manonin pogled opet pade na njega kao nekakvo teško breme, ali Dorijan ne
uzmače, niti uzmače od Manoninih reči kada mu ona kaza: „Ako toliko malo ceniš svoje
postojanje da te put tera da veruješ ovom stvoru, onda je svakako povedi.“ Bilo mu je
vrlo teško da se zagleda ne prema Moratu ili paučici, već u samog sebe. Ona tačno zna
šta ga izjeda u praznim nedrima, makar samo zato što slična zver nju grize. „Ubrzo
ćemo saznati da li je govorila istinu o Kročankama.“
Paučica jeste govorila istinu. Damaris mu se zagrejao u šaci dok je Sajrina pričala.
A kada budu našli Kročanke, kada Trinaest budu time zaokupljene, on će od
paučice naučiti ono što mu treba.
Manon se okrenu ka Trinaest, a nestrpljenje je isijavalo iz tih veštica. „Polećemo
ovog trena. Do sutona ćemo stići do Kročanki.“
„I šta onda?“, upita Asterin. Jedina od svih njih koja je za to imala dozvolu.
Manon odsečnim koracima pođe ka Abraksosu, a Dorijan krenu za njom bacajući
Sajrini jedan plašt iz bisaga dok ju je njegova magija vukla u korak s njim. „A onda
ćemo povući svoj potez“, nejasno odgovori Manon. Prvi put da nikoga nije gledala u
oči. Nije radila ništa osim što se zagledala ka jugu.
I ta veštica ima svoje tajne. Samo, da li su njene kobne koliko njegove?
 Osmo poglavlje

Kada se Elin osvestila, dočekalo ju je crnilo. Skučeno crnilo.

Pomerila je laktove i odmah su se zabili u stranice sanduka, a zveket lanaca
odjeknuo je u tom malom prostoru. Njene bose noge mogle su da dodirnu kraj sanduka
ako se samo malo promigolji. Digla je vezane šake ka zidu od čistog gvožđa svega
nekoliko palaca iznad svog lica. Prešla je vrhovima prstiju duž vrtloga i sunaca urezanih
u njegovu površinu. Mev je naredila da se utisnu čak i s unutrašnje strane, kako Elin
nikada ne bi zaboravila da je ovaj sanduk napravljen za nju davno pre nego što se ona
uopšte rodila.
Ali – to njeni goli prsti prelaze preko hladnog i grubog metala.
Skinuo joj je gvozdene rukavice – ili je zaboravio da joj ih vrati na šake nakon
onoga što joj je uradio pošto joj je držao dlanove nad otvorenim gorionikom sve dok joj
se metal nije usijao na rukama, a ona vrištala i vrištala…
Elin dlanovima pritisnu metalni poklopac i gurnu ga.
Polomljena ruka, iskrzana kost koja joj štrči iz kože: toga više nema.
Ili ga nije ni bilo. Ali činilo se stvarnim.
Stvarnijim od drugih sećanja koja su navrla sa svih strana, zahtevajući od nje da ih
prizna. Da ih prihvati.
Elin pritisnu oba dlana o gvožđe, napinjući mišiće.
Poklopac ni da mrdne.
Ona pokuša ponovo. To što je imala dovoljno snage da to uradi bilo je samo
zahvaljujući drugim uslugama koje su Mevini vidari pružali: nisu dali da njeni mišići
okopne dok leži u sanduku.
Odjek tihog cviljenja dopre u gvozdenu kutiju. Upozorenje.
Elin spusti ruke baš u trenu kada se začu grebanje po bravi i vrata zaškripaše
otvarajući se.
Karnovi koraci ovog puta su bili žustriji. Užurbani.
„Obavi nuždu u hodniku i čekaj pored vrata“, prasnu on na Fenrisa.
Elin se pribra kad ti koraci stadoše. Začu se stenjanje i siktanje metala, pa svetlost
vatre pokulja unutra. Ona zatrepta, ali nije se mrdala.
Zakačili su joj okove za unutrašnje zidove sanduka. To je otkrila na teži način.
Karn ništa nije govorio dok je skidao okove s alki za koje su bili zakačeni.
Ovo je najopasniji trenutak za njega, neposredno pre nego što je premesti do alki na
oltaru. Nije rizikovao, iako su joj ruke i noge u okovima.
Ne rizikuje ni danas, osim što joj nije stavio gvozdene rukavice.
 Možda su se istopile nad gorionikom, skupa s njenom kožom.
Karn je na silu uspravi kada se šestorica stražara tiho pojaviše u dovratku. Lica im
uopšte nisu bila užasnuta onim što joj je urađeno.
Već je jednom videla te mužjake. Na onom okrvavljenom parčetu žala.
„Variče“, kaza Karn i jedan stražar pođe napred. Fenris je sada stajao uz njega
pored vrata, u obličju vuka visine konjića. Varikov mač je bio priljubljen uz Fenrisovo
grlo.
Karn ščepa njene lance, pa je povuče uza svoje grudi dok su njih dvoje hodali
prema stražarima i vuku. „Mrdneš li, on je mrtav.“
Elin mu nije odgovorila kako uopšte nije sigurna da ima snage bilo šta da pokuša, a
kamoli da beži.
Obuzela ju je tromost.
Nije se otimala kada su joj namakli na glavu crnu vreću prolazeći kroz lučni
dovratak. Nije se otimala dok su je vodili niz onaj hodnik, premda jeste brojala stepenike
i skretanja. Nije marila da li je Karn dovoljno pametan da tom putu pridoda nešto malo
dodatnih stepenika ili skretanja kako bije omeo u snalaženju. Svejedno ih je
prebrojavala. Osluškivala je huk reke, sa svakim skretanjem sve glasniji, a sve veća
sumaglica hladila joj je izloženu kožu i od nje je kamen pod njenim nogama postajao
klizav.
A onda – vazduh. Ništa nije videla, ali vazduh je vlažnim prstima dodirivao njenu
kožu, šapćući joj o razjapljenoj otvorenosti sveta.
Beži. Smesta.
Te reči su bile kao nekakvo mrmljanje koje je dopiralo iz daljine.
Nimalo nije sumnjala kako je stražarevo sečivo i dalje prislonjeno uz Fenrisovo
grlo, niti da će mu to sečivo pustiti krv. Mevina naredba o sputanosti prejako je vezivala
Fenrisa – skupa s onim njegovim čudnim darom, koji mu je omogućavao da preskače
kratke razdaljine kao da prelazi iz sobe u sobu.
Odavno je izgubila svaku nadu da će on iznaći neki način da ga iskoristi i da ih
odnese odatle. Čisto je sumnjala da bi on nekim čudom povratio tu sposobnost u slučaju
da ga stražarev mač udari.
Ali ako ona posluša taj glas, ako pobegne, da li je njegov život cena koju bi ona
platila za svoj.
„Razmišljaš o tome, zar ne?“, prosikta joj Karn na uvo. Čak i kroz vreću koja joj je
bila navučena preko glave, osećala je da se on smeši. „Da li je vukov život poštena cena
za beg.“ Zasmeja se kao da joj je ljubavnik. „Probaj. Vidi dokle ćeš dospeti. Ostalo nam
je još nekoliko minuta hodanja.“
Nije obraćala pažnju na njega. Nije obraćala pažnju ni na onaj glas koji joj je
govorio da beži, beži, beži.
Hodali su tako korak po korak. Noge su joj se tresle od napora.
To joj je već samo po sebi dovoljno govorilo o tome koliko je dugo tu. Koliko dugo
se nije kretala kako treba, iako su vidari sprečavali da joj mišići iskopne.
 Karn ju je poveo uz vijugavo stepenište zbog kojeg je ostala bez daha, a sumaglica
je iščilela na hladnom noćnom vazduhu. Sladunjavi mirisi. Cveće.
Cveće još postoji. U ovom svetu, u ovom paklu, cveće i dalje negde cveta.
Huk vode dole iza njih najpre je otupeo, da bi ga ubrzo zamenilo veselo žuborenje
koje je dopiralo odnekud preda njom. Vodoskoci. Hladne i glatke pločice kao da su je
grizle za stopala, a kroz vreću navučenu preko glave nazirala je zlatne titraje treperavog
plamena. Svetiljke.
Vazduh se uspokoji i stegnu. Možda su ušli u neko dvorište.
Munje su joj sevale niz bedra i listove, upozoravajući je da uspori, da se odmori.
A onda se otvoreni vazduh ponovo razjapi oko nje i voda opet zahuča.
Karn stade, pa je povuče uz svoje visoko telo, tako da se raznorazno oružje koje je
nosio na sebi žabi u njene negve i kožu. Odeća ostalih stražara zašušta kada i oni
stadoše. Fenrisove kandže zvecnuše po kamenu, a taj zvuk nesumnjivo bese znak
upućen njoj da je i on negde u blizini.
Ona shvati zašto je osećao potrebu da to izvede kada se začu jedan ženski glas,
istovremeno mlad i star, nasmejan i bezdušan, kako mazno govori: „Karne, skini joj
kapuljaču.“
Vreća nestade, a Elin je bilo potrebno tek nekoliko treptaja oka da osmotri sve oko
sebe.
Već je bila tu.
Bila je na ovoj širokoj verandi s koje se pružao pogled na golemu reku i vodopade,
prolazila je ulicama drevnog kamenog grada za koji je znala da se prostire iza nje.
Stajala je baš na tom mestu, licem prema tamnokosoj kraljici koja je sedela
izvaljena na kamenom prestolu povrh postolja, dok se izmaglica kovitlala vazduhom oko
nje, a jedna bela sova stajala na naslonu njenog trona.
Ovoga puta je pored njenih nogu ležao izvaljen samo jedan vuk. Crn kao noć, crn
kao kraljičine oči, koje su gledale pravo u Elin, sužavajući se od zadovoljstva.
Mev je izgleda bila zadovoljna da pusti Elin da gleda. Da je pusti da shvati gde se
nalazi.
Mevina tamnopurpurna haljina blistala je kao izmaglica iza nje, a njen dugi skuti
padali preko nekoliko stepenika postolja. Slivajući se prema…
Elin ugleda ono što se sjaktalo u podnožju tog stepeništa i ukoči se.
Mevine crvene usne izviše se u smešak i ona mahnu jednom rukom blistavom kao
belokost. „Karne, ako ti nije teško.“
Mužjak se i ne pokoleba, već povuče Elin prema onome što je bilo prosuto po tlu.
Smrskano staklo, natrpano i posuto u savršen krug.
On zastade tik mimo njega, tako da su prve debele krhotine bile za palac od
Elininih bosih tabana.
Mev potom dade znak crnom vuku koji joj je ležao pored nogu, pa on ustade i
čeljustima zgrabi nešto s širokog rukonaslona prestola pre nego što otrča do Karna.
 „Mislila sam da bi makar tvoj položaj trebalo da bude priznat“, kaza Mev a onaj
njen osmeh pauka nije posustajao dok je Elin gledala šta to vuk pruža stražaru pored
Karna. „Stavite joj to“, naredi kraljica.
U stražarevim rukama blistala je drevna kruna. Izrađena od srebra i biserja, tako da
izgleda kao raširena i podignuta krila koja se spajaju vrhovima u središtu, okružena
dijamantskim šiljcima, blistala je kao da su u njoj zarobljeni zraci mesečine dok ju je
stražar stavljao Elin na glavu.
Ona oseti groznu i iznenadnu težinu kada joj se hladni metal useče u vlasište.
Kruna je bila daleko teža nego što je izgledala, kao da joj je srž od čistog gvožđa.
To je samo drugačiji okov. Ta kruna je to oduvek i bila.
Elin se suzdrža da se ne trgne i da ne zbaci tu stvar s glave.
„Mabina kruna“, objasni Mev. „Tvoja kruna, po krvi i nasleđu. Kruna njene istinske
naslednice.“
Elin uopšte nije obraćala pažnju na njene reči, već je zurila u krug staklenih
krhotina.
„Ah, to“, kaza Mev primetivši u šta ona gleda. „Mislim da znaš kako će ovo da
prođe, Elin od Divljeplama.“
Elin ništa ne reče.
Mev klimnu glavom.
Karn je gurnu napred, pravo u staklo.
Bosi tabani joj se rasekoše, a mlada koža se pocepa.
Ona odsečno uzdahnu kroz zube, gušeći vrisak baš kada je Karn gurnu da padne na
kolena.
Vazduh joj izlete iz pluća od siline udarca, od toga što ju je svaka krhotina duboko
rasekla i zarila joj se u telo.
Disanje – disanje je ključno, presudno.
Ona odvoji um od tela, udišući i izdišući. Talas se povlači od obale, pa se vraća.
Toplina joj se slivala pod kolenima, listovima i gležnjevima, a bakarni miris njene
krvi dizao se stapajući se sa sumaglicom.
Ona poče da diše isprekidano i da se trese, a vrisak je navirao iz nje.
Ugrize se za usne, tako da očnjaci probiše meso.
Ona neće vrištati. Još ne.
Diši – diši.
Ukus njene krvi obli joj usta kada zagrize još jače.
„Prava je šteta što nema nikakvih posmatrača da ovome posvedoče“, kaza Mev, a
glas kao da joj je istovremeno bio preblizu i predaleko. „Elin Lučonoša napokon nosi
svoju pravu vilinsku krunu. Klečeći mi pred nogama.“
Elin se zatrese toliko da joj se celo telo zaljuljalo dovoljno da staklo nađe nove
uglove pod kojima će joj prodreti u telo.
Ona odluta još dalje, još više. Svaki njen dah vukao ju je na more, do mesta gde su
se reči, osećanja i bol pretvorili u daleku obalu.
 Mev pucnu prstima. „Fenrise.“ Vuk priđe i sede ispred njenog prestola, ali ne pre
nego što na trenutak pogleda crnog vuka. Okrenuo je glavu tek neznatno.
Crni vuk bezizražajno i ledeno uzvrati taj pogled – i to beše dovoljno da Mev kaže:
„Konale, napokon možeš svom blizancu saopštiti ono što si hteo.“
Svetlost blesnu.
Elin je udisala kroz nos i izdisala kroz usta, iznova i iznova. Skoro da nije
primećivala prelepog tamnokosog mužjaka koji je sada stajao namesto vuka. Preplanule
puti, baš kao njegov blizanac, ali bez one divljine i nestašluka da mu sijaju s lica. Nosio
je višeslojnu ratničku odeću – ali crnu, dok je Fenris obično nosio sivu – a za bokovima
su mu visila dva istovetna bodeža.
Beli vuk je zurio u svog blizanca ukopan u mestu onom nevidljivom sponom.
„Slobodno kaži šta imaš, Konale“, reče mu Mev, i dalje se blago smešeći. Kukuvija
na naslonu njenog prestola sve je to gledala ozbiljno i netremice. „Neka tvoj brat zna da
su te reči koje imaš da mu kažeš samo tvoje, a ne po mojoj zapovesti.“
Čizma munu Elin u kičmu, nabijajući je napred. Još jače na staklo.
Nije bilo tog disanja koje je moglo da je odvuče dovoljno daleko da ona suspregne
prigušeni jecaj.
Mrzela je – mrzela je taj zvuk koliko mrzi i tu kraljicu pred sobom i mučitelja za
njenim leđima. Ali taj zvuk svejedno joj se ote, jedva čujan od grmljavine vodopada.
Fenrisove tamne oči zagledaše se ka njoj, pa on trepnu četiri puta.
Nije mogla da natera sebe da mu trepne u odgovor. Prsti su joj se grčili u krilu.
„Sam si ovo navukao sebi na glavu“, reče Konal Fenrisu, ponovo privlačeći pažnju
svom bratu. Glas mu je bio leden isto kao Mevin. „To je bahatost, tvoj neobuzdani nehaj
– da li si ovo hteo?“ Fenris mu ništa nije odgovorio. „Nisi mogao da me pustiš da imam
ovo – da ovo bude samo moje. Položio si krvni zavet ne da bi služio našoj kraljici, već
da te ja ne bih nadmašio bar jednom u životu.“
Fenris pokaza zube, iako mu se pogled pomrači od nečega nalik bolu.
Još jedan plameni talas preplavi joj kolena i zapljusnu bedra. Elin sklopi oči
pokušavajući da ga ne oseća.
Izdržaće ona ovo, istrajaće u svemu ovome.
Njen narod je patio deset godina. Verovatno i sada pati. Zarad njih, ona će izdržati
ovo. Prigrliće muke. Istrajaće.
Grmljavina Konalovog glasa pronese se pored nje.
„Osramotio si našu porodicu i ovo kraljevstvo. Podao si se stranoj kraljici – a zbog
čega? Preklinjao sam te da se obuzdavaš kada si bio poslan u lov na Lorkana. Preklinjao
sam te da budeš pametan. Kao da si me u lice pljunuo.“
Fenris zareža, a taj zvuk mora da je bio nekakav njihov tajni jezik, jer Konal frknu.
„Da odem? Zašto bih ikada poželeo da odem? Zbog čega? Toga?“ Čak i sklopljenih
očiju, Elin je znala kako on pokazuje ka njoj. „Ne, Fenrise. Neću otići – a nećeš ni ti.“
Tiho cviljenje prošeće vlažni vazduh.
„To je sve, Konale“, kaza Mev i svetlost blesnu, probijajući čak i tamu pod
Elininim kapcima.
 Ona je udisala, pa izdisala, pa udisala.
„Elin, jasno ti je koliko brzo ovome može doći kraj“, reče Mev. Elin nije otvarala
oči. „Kaži mi gde si sakrila usudključeve, pa mi položi krvni zavet… Mada, valjda
redosled i nije bitan.“
Elin otvori oči. Diže vezane ruke pred sebe.
A onda uputi Mev prostački pokret, prljav i pogan kako to nikada u životu nije
uradila.
Mev se ukočeno nasmeši – jedva. „Karne.“
Pre nego što Elin stiže da udahne i prikupi snagu, nečije šake ščepaše je za ramena.
Gurnuše dole.
Tada već nije mogla da suspregne vrisak.
Ne kada ju je gurnuo u pravu plamteću jamu patnje koja joj je zapalacala uz noge i
kičmu.
Oh, bogovi… oh, bogovi…
Odnekud, kao iz velike daljine, Fenrisovo režanje proseče njen vrisak, a za njim se
začu i Mevino pevušenje: „Dosta je, Karne.“
Pritisak na njenim ramenima naglo popusti.
Elin se presamiti preko kolena. Krenula je da duboko udahne – mora da ispuni
pluća vazduhom.
Nije mogla. Njena pluća, njene grudi disale su plitko i hroptavo.
Pred očima joj se zamaglilo i poigravalo, tako da joj se činilo kao da se krv koja joj
se sliva ispred kolena od toga mreška.
Izdržati; istrajati…
„Uhode su mi jutros saopštile nešto baš zanimljivo“, otegnuto kaza Mev. „Izveštaj
da si ti trenutno u Terasenu i da svoju malu vojsku spremaš za rat. Ti, princ Rovan i
moja dva osramoćena ratnika, kao i tvoja uobičajena družina.“
Elin nije ni shvatala da se grčevito drži toga.
Te trunčice nade, jadne i bedne. Te trunčice nade da će on doći po nju.
Na kraju krajeva, kazala mu je da to ne radi. Kazala mu je da štiti Terasen. Sve je
namestila tako da on povede očajničku odbranu protiv Morata.
„Baš je korisno da preoblikovačica igra tvoju ulogu kraljice“, zamišljeno primeti
Mev. „Premda se pitam koliko će ta prevara potrajati bez tvojih posebnih darova, koji bi
omogućili spaljivanje moratskih legija. Koliko će potrajati pre nego što saveznici koje si
prikupila ne počnu da zapitkuju zašto Lučonoša ne gori.“
To nije laž. Pojedinosti, plan koji je skovala s Lisandrom… Nema nikakvog načina
da Mev zna za sve to osim ako to nije istina. Da li je moguće da je Mev slučajno
pogodila lažući… Da – da, jeste. Mada…
Rovan je otišao s njima. Svi su otišli na Sever – i stigli do Terasena. Makar ta
srećna okolnost. Makar ta srećna okolnost, mada…
Staklo oko nje svetlucalo je po sumaglici i mesečini, a njena krv vijugala je između
staklenih krhotina kao gusta mrlja.
 „Ne želim da zbrišem ovaj svet, kao što želi Eravan“, kaza Mev kao da su njih dve
samo prijateljice koje razgovaraju u nekoj od najboljih riftholdskih čajdžinica. To pod
uslovom da ih još ima, nakon što su Gvozdenzube poharale grad. „Erileja mi se dopada
upravo ovakva kakva je. Oduvek mi se baš takva i dopadala.“
Staklo, krv, veranda i mesečina pretapali su se pred njenim očima jedno u drugo.
„Nagledala sam se ratova. Slala sam svoje ratnike da se u njima bore, da ih
okončavaju. Videla sam koliko su razorni. Znaš, baš to staklo na kome sada klečiš potiče
iz jednog od tih ratova. Sa staklenih planina na jugu. Nekada su to bile peščane dine, ali
zmajevi su ih svojom vatrom pretvorili u staklo tokom jednog drevnog i krvavog
sukoba.“ Ona na tren zapevuši kao da joj je to smešno. „Neki tvrde da je to najtvrđe
staklo na svetu. Najnepopustljivije. Kada se uzme u obzir tvoje zapaljivo nasleđe,
mislila sam da bi ti umela da ceniš njegovo poreklo.“
Ona coknu, pa se Karn opet tu stvori i uhvati je za ramena.
Gurnu.
Gurao je sve jače i jače. Bogovi, bogovi, bogovi…
Nema bogova da je spasu. Zapravo ih nema.
Elinino vrištanje odjekivalo je po kamenu i vodi.
Sama. Ona je u ovome sasvim sama. Ne bi bilo ni od kakve koristi da preklinje
belog vuka da joj pomogne.
Šake koje su je držale za ramena skloniše se s njih. Boreći se s nagonom da povrati,
dok joj je žuč palila grlo, Elin se opet sklupča preko kolena.
Izdržati; istrajati…
Mev jednostavno nastavi: „Zmajevi nisu preživeli taj rat – i nikada se više nisu
uzdigli.“ Usne joj se izviše u smešak i Elin tada shvati kako se Mev postarala da tako
bude.
Druga bića koja su se služila vatrom – proganjana i ubijana.
Nije joj bilo jasno zašto je to osetila, tu trunčicu tuge za stvorenjima koja ne postoje
već nebrojena stoleća, koja više nikada neće biti viđena na ovom svetu. Zašto je to u njoj
pobudilo toliko neizrecivu tugu. Zašto je to uopšte bitno, kada je čak i krv boli.
Mev se okrenu ka Konalu, koji je ostao pored prestola u svom fejskom obličju, i
dalje netremice besno gledajući svog brata. „Osveženje.“
Elin je klečala na tom staklu dok su donosili hranu i piće. Klečala je dok je Mev
večerala sir i grožđe, sve vreme joj se smešeći.
Elin nije mogla da obuzda drhtavicu koja ju je obuzela, kao ni surovu obamrlost.
Otplutala je duboko, duboko.
Nije bitno što Rovan ne dolazi – ako ostali budu poslušali njenu želju da se bore za
Terasen.
I ona će ga spašavati na svoj način. Najduže što može. Makar toliko duguje
Terasenu. Nikada neće moći da oduži taj dug.
Odnekud izdaleka odjeknuše neke reči i zamreška se prisećanje. Ona pusti da je to
povuče unazad, da je izvuče iz njenog tela.
 Sedela je pored svog oca na ono nekoliko stepenika koji su se spuštali do otvorenog
borilačkog prstena u zamku.
To je pre bio hram nego jama za tuču, pošto su oko prstena bili raspoređeni
vremenskim prilikama nagrizeni bledi kameni stubovi, koji su stolećima svedočili o
usponu najmoćnijih terasenskih ratnika. Ovako kasno u letnje popodne, prsten je bio
prazan, obasjan zlatnom svetlošću.
Ro Galatinijus je prelazio dlanom preko svog okruglog štita, a tamni metal je bio
izbrazdan i izubijan u borbama protiv davno poraženih strahota. „Jednog dana“, reče
on dok je ona prstom pratila jednu od dugih ogrebotina po drevnoj površini, „ti ćeš
naslediti ovaj štit, baš kao što sam ga nasledio ja i tvoj deda-stric pre mene.“ Ona je još
bila zadihana od vežbanja kroz koje su prošli. Samo njih dvoje – baš kao što je obećao.
Sat vremena nedeljno koje on izdvaja samo za nju.
Njen otac pusti štit na kameni stepenik ispod njih, tako da se taj tupi zvuk pronese i
kroz njene noge u sandalama. Štit je bio težak skoro koliko ona, ali on ga je nosio kao da
je prirodni nastavak njegove ruke.
„I ti ćeš ga“, nastavio je njen otac, „baš kao mnogi velikani ovog doma, koristiti u
odbrani našeg kraljevstva.“ Ona ga pogleda u lice, zgodno i bez bora. Ozbiljno i
kraljevski dostojanstveno. „To je tvoj zadatak, tvoja jedina dužnost.“ On se uhvati za
rub štita, pa lupnu po njemu kako bi naglasio svoje reči. „Da braniš, Elin. Da štitiš.“
Ona je klimala glavom, ali ga nije razumela. Otac ju je poljubio u čelo kao da se
napola nadao da ona nikada neće ni morati da ga razume.
Karn je opet pritisnu o staklo.
Više nije imala glasa da vrišti.
„Ovo mi postaje dosadno“, primeti Mev, zaboravljajući na svoj srebrni poslužavnik
sa hranom. Nagnu se napred sedeći u svom prestolu, a sova iza nje zašuška krilima. „Zar
ti zaista veruješ, Elin Galatinijus, da neću podneti žrtve nužne da dobijem ono za čime
tragam?“
Zaboravila je kako da govori. Svakako ovde nije izustila ni reč.
„Dopusti mi da pokažem“, reče Mev ispravljajući se. Fenrisove oči se razrogačiše
od upozorenja.
Mev mahnu jednom belom rukom Konalu, koji je ukočeno stajao pored njenog
prestala. Tu je bio sve vreme otkad je kraljici doneo hranu. „Uradi to.“
Konal izvadi jedan bodež iz korica za pojasom, pa pođe ka Fenrisu. Ne.
Ta reč ledeno zazveketa njome. Usne joj čak obrazovaše njen oblik dok se trzala u
okovima, a kroz noge kao da joj je suktala tečna vatra.
Konal pođe još jedan korak.
Staklo pod njom se mrvilo i pucalo. Ne, ne…
Konal stade pred Fenrisom, a ruka mu se tresla. Fenris samo zareza na njega.
Konal diže nož visoko između njih.
Nije mogla da skoči na noge. Nije mogla da se odupre lancima i staklu. Nije mogla
da uradi ništa, ništa…
 Karn je ščepa za vrat, stežući je toliko jako da će joj od toga začelo ostati modrica,
pa je opet nabi u okrvavljene krhotine. Sa usana joj se ote hroptav, isprekidan vrisak.
Fenris. Njena jedina spona sa životom, sa ovom stvarnošću…
Konalovo sečivo sevnu. Došao je u Maglobran da pomogne. Tada je prkosio Mev;
možda će to i sada uraditi, možda su one njegove reči pune mržnje bile samo obmana…
Sečivo se obruši.
Ne u Fenrisa.
Već u Konalovo sopstveno srce.
Fenris pokuša da se baci ka njemu. Ralje mu se razjapiše kao da će zaurlati, dok je
pokušavao i pokušavao da skoči ka svom bratu a Konal padao na popločanu verandu.
Dok je krv šikljala.
Sova na Mevinom prestolu jednom zalepeta krilima, kao da je užasnuta, ali Karn se
samo tiho zasmeja, tako da taj zvuk protutnja Elini pored glave.
Stvarno. Ovo je stvarno. Mora da jeste.
Nešto hladno i masno prođe kroz nju. Ruke joj se oklembesiše. Svetlost utrnu u
Konalovim tamnim očima, a crna kosa prosula se na pod oko njega kao nekakav taman
odraz krvi koja je isticala.
Fenris se sav tresao. Možda se i Elin tresla.
„Ukaljala si nešto moje, Elin Galatinijus“, kaza joj Mev. „I to sada mora biti
pročišćeno.“
Fenris je cvileo i dalje pokušavajući da dopuzi do mrtvog brata na podu. Feji mogu
da se iscele; možda Konalovo srce može da se zaleči…
Konalove grudi plitko se digoše i on zakrklja.
Više se nisu pomerile.
Fenrisovo zavijanje pronese se kroz noć.
Karn je pusti, a Elin klonu na staklo, osećajući probadanje u dlanovima i
zapešćima.
Pustila je sebe da tu leži napola izvaljena. Pustila je da joj se kruna smakne s glave
i poleti preko poda, razbacujući zmajsko staklo gde god bi udarila. Udarila, pa se
zakotrljala preko verande – sve do kamene ograde.
I pravo u zahuktalu reku duboko ispod.
„Ovde nema nikoga da ti pomogne.“ Mevin glas je bio prazan kao jaz među
zvezdama. „I niko ne dolazi po tebe.“ Elinini prsti stegoše se oko drevnog stakla.
„Razmisli o tome. Razmišljaj o ovoj noći, Elin.“ Mev pucnu prstima. „Završili
smo.“
Karnove šake se obmotaše oko lanaca.
Noge joj zaklecaše, a rane na stopalima se opet otvoriše. Jedva je to osećala od besa
i ognjenog mora duboko, duboko u sebi.
Ali kada je Karn diže, džapajući je svojim divljačkim rukama, ona udari.
Dvaput.
Staklena krhotina zari mu se postrance u vrat. On ustuknu teturajući se, pa opsova
dok je krv brizgala.
 Elin se munjevito okrenu, tako da joj staklo potpuno pokida tabane, pa drugom
rukom baci krhotinu. Pravo na Mev.
Promašila ju je za dlaku. Očešala je Mevin bledi obraz pre nego što je tresnula o
presto iza nje. Sova koja je stajala na naslonu zakrešta.
Nečije ruke grubo je ščepaše, a Karn je besno vrištao: Kučko jedna mala, ali ona to
nije čula – jer je niz Mevin obraz curila kap krvi.
Crne krvi. Mračne kao noć.
Mračne kao oči kojima ju je kraljica netremice gledala, dižući ruku da se dodirne
po obrazu.
Elin noge izdadoše i nije se otimala stražarima koji su je odvlačili.
Ona trepnu okom, a krv pocrvene i zamirisa na bakar baš kao njena.
Svetlosna varka, opsena, još jedan san…
Mev se zagleda u grimiznu mrlju kojom su joj bledi prsti bili optočeni.
Vetar boje oniksa suknu na Elin, obmotavajući joj se oko vrata.
Stisnu je i ona više nije znala ni za šta.
 Deveto poglavlje

Karn ju je vezao za oltar i ostavio je. Fenris je ušao tek dugo nakon što se osvestila.
Krv je još curila iz rana na njenim nogama i stopalima u kojima je Karn ostavio
skršeno staklo.
U kamenu odaju nije tiho ušao vuk, već mužjak.
Bat Fenrisovih koraka govorio joj je dovoljno i pre nego što je ugledala kako su mu
oči umrtvljene i kako je njegova obično zlatna put ubledela. Zurio je nekud u daljinu,
iako je zastao pred oltarom na kojem je okovana ležala.
Ostavši bez glasa, ne znajući da li će joj grlo uopšte raditi, Elin mu triput trepnu.
Da li si dobro?
Odgovoriše joj dva treptaja. Ne.
Obrazi su mu bili prošarani slanim tragovima.
Njeni lanci zazvečaše kada ona drhtavo pruži prst ka njemu.
On nemo gurnu ruku među njene.
Usnama je oblikovala reči, premda on verovatno nije mogao ni da ih nazre kroz
prorez na ustima maske. Žao mi je.
On je samo još jače stisnu za ruke.
Sivi kaput bio mu je raskopčan ispod grla i razdrljen dovoljno da se nazre
nagoveštaj mišićavih prsa, kao da se u žurbi da ode nije ni trudio da ga zakopča do kraja.
Utroba joj se prevrnu. Šta je nesumnjivo morao da radi nakon onoga što se desilo,
dok je telo njegovog blizanca još ležalo na popločanoj verandi iza njega…
„Nisam znao da me je toliko mrzeo“, prohropta Fenris.
Elin ga stisnu za ruku.
Fenris sklopi oči, pa drhtavo udahnu. „Dozvolila mi je samo da izvadim staklo.
Kada ga izvadim, ja… vraćam se tamo.“ Klimnu ka mestu pored zida gde je obično
sedeo, pa krenu da joj pregleda noge, ali ona ga opet stisnu za ruku i dvaput trepnu. Ne.
Neka još malo ostane u ovom obličju, neka žali kao mužjak a ne kao vuk. Neka još
malo ostane u ovom obličju kako bi ona makar čula prijateljski glas, osećala nežan
dodir…
Ona zaplaka.
Bilo je to jače od nje. Nije mogla da zaustavi suze kada su joj jednom krenule.
Mrzela je sve i jednu suzu i drhtavi uzdah, svaki trzaj njenog tela od koga bi joj bol
sevao kroz noge i stopala.
„Izvadiću ga“, kaza on, a ona nije mogla da mu objasni da je ne muči staklo, niti
koža rasečena sve do kosti.
 On ne dolazi. Ne dolazi po nju.
Trebalo bi da joj je drago. Trebalo bi da joj je lakše. Jeste joj lakše. Mada…
mada…
Fenris izvadi klešta iz pribora koji je Karn ostavio na obližnjem stolu. „Potrudiću
se da završim što je moguće brže.“
Grizući se za usne toliko snažno da je sama sebi pustila krv, Elin okrenu glavu da
ne gleda kako joj prvo parče stakla izlazi iz kolena, nanovo rasecajući meso i tetive.
Miris soli nadvlada jetki dah njene krvi, pa je znala da on plače. Miris njihovih suza
ispunjavao je sićušnu prostoriju dok je on radio.
Oboje su ćutali.
 Deseto poglavlje

S vet se pretvorio u ledeno blato, crvenu i crnu krv i vrištanje umirućih koje se dizalo
ka studenom nebu.
Lisandra je proteklih meseci naučila da bitka nije nešto uredno i sređeno, već metež
i bol – i da nema veličanstvenih, junačkih dvoboja, već samo grebanje njenih kandži,
cepanje njenih očnjaka; zveket ulubljenih štitova i okrvavljenih mačeva. Nekada jasno
prepoznatljivi oklopi brzo su se umrljali od krvi i drobi i da nije bilo toga što njeni
neprijatelji nose tamne boje, Lisandra ne bi znala kako da razlikuje prijatelje od
dušmana.
Njihovi bojni redovi su istrajavali. Makar im je to išlo naruku.
Štit uz štit i rame uz rame na snežnom polju koje se u međuvremenu pretvorilo u
blatnjavu jamu, sučelili su se s legijom koju je Eravan poslao da maršira kroz Eldris.
Edion je odabrao poprište, trenutak i ugao ove bitke. Ostali su se zalagali da se
istog trena bace u napad, ali on je pustio Morat da zađe duboko u unutrašnjost kopna –
tačno tamo gde je želeo da budu. Poprište bitke jednako je važno kao što je važno brojno
stanje, samo je rekao.
Naravno, on to nije kazao Lisandri. Ovih dana jedva da joj progovori poneku reč.
Sada svakako nije trenutak da o tome razmišlja, da o tome brine.
Njihovi saveznici i vojnici verovali su da je Elin Galatinijus na putu ka njima, što je
omogućilo Lisandri da odene obličje avetinjskog leoparda. Ren Olsbruk je čak naručio
pločasti oklop za leopardove grudi i bokove – dovoljno lagan da ne smeta, ali dovoljno
čvrst da je već skrenuo tri udarca koje ona nije stigla da izbegne – strelu koja ju je
pogodila u bok, a onda dva zaseka neprijateljskim mačem.
Duž celog njenog tela pekle su je ranice. Krzno na njenim šapama slepilo se od krvi
zbog pokolja koji je činila u prvim borbenim redovima, kao i zbog toga što ih je rasecala
po popadalim mačevima i prelomljenim strelama.
Ali nastavljala je da se bori, a Kob se držala protiv sile koju su poslali na njih.
Samo pet hiljada.
Samo zvuči kao potpuno besmislena reč, ali to je bila reč koju su Edion i ostali
koristili.
Jedva dovoljno da se može nazvati vojskom, kad se u obzir uzme sva sila Morata,
ali dovoljno da predstavlja pretnju.
Njima, pomisli Lisandra bacajući se između dva ratnika Kobi i skačući na najbližeg
valškog pešadinca.
 Taj čovek je digao mač, spreman da zada udarac jednom vojniku Kobi koji se našao
pred njim. Tako okrenute glave i podignutog sečiva, valški prašinar nije ni naslutio da
mu se smrt bliži sve dok mu se njene čeljusti nisu sklopile oko vrata.
Pošto ova bitka traje već satima, nagon ju je sam vodio da stisne ralje, pa se meso
rascepilo kao zrela voćka.
Ponovo je bila u pokretu i pre nego što je on pao na zemlju, i ispljunuta mu grkljan
prepuštajući Kobi koja je napredovala za njom da mu obezglavi leš. Koliko je život
riftholdske naložnice sada naizgled dalek. Premda je bila okružena smrću, nije mogla
reći da joj je nedostajao.
Nešto niže niz bojni red, Edion je na sav glas urlao naređenja levom krilu. Kada su
čuli koliko je mali broj vojnika Eravan poslao u napad, pustili su deo Kobi da se odmori,
a bojne redove ispunili mešavinom vojnika iz malih snaga terasenske vlastele, kao i onih
iz vojski princa Galana Ašrivera i kraljice Ansel od Pustara, kojima će stići još ratnika.
Nije bilo potrebe da otkriju kako na raspolaganju imaju i mali bataljon fejskih
vojnika, zahvaljujući dobročinstvu princa Endimiona i princeze Selene Belotrn, niti da
su među njima takođe Tihe ubice iz Crvene pustinje. Kucnuće čas kada će biti preko
potrebno da oni iznenade neprijatelja, zalagao se Edion tokom kratkog ratnog
savetovanja koje su održali po povratku u logor. Lisandra je jedva slušala tu raspravu,
sva zadihana od toga što je njega, Rena i Murta bez trenutka odmora nosila čak od
Olsbruka do ivice Orinta. Kako god, Edion je pobedio.
Kao što u svemu pobeđuje, zahvaljujući čistoj snazi volje i nadmenosti.
Nije smela da pogleda niz prvi bojni red da vidi kako mu je dok se bori u blatu,
rame uz rame sa svojim ljudima. Ren je držao desno krilo, gde je Lisandra bila
raspoređena. Galan i Ansel su držali levo, a sa njima su se borili i Ravi i Sol od Surije.
Nije smela da pogleda čiji mačevi i dalje sevaju.
Prebrojaće mrtve nakon bitke.
Neprijatelja više nije ostalo mnogo. Možda hiljadu, ako i toliko. Iza njenih leđa bilo
je daleko više vojnika.
Zato je Lisandra nastavila da ubija, a krv njenih neprijatelja zahvala joj je jezik kao
pokvareno vino.

***

Pobedili su, premda je Edion bio sasvim svestan da je pobeda protiv pet hiljada vojnika
najverovatnije prolazne prirode, kada se u obzir uzme to da glavnina moratske vojske
tek treba da dođe.
Borbeni žar još nije pustio nikoga od njih – pa je Edion tako i završio u svom
ratnom šatoru svega sat nakon što je poslednji Valg pao, stojeći pored stola prekrivenog
kartom, u društvu Rena Olsbruka i s Ravijem i Solom od Surije.
Nije znao kud se Lisandra dela, ali valjda mora da se zadovolji time što je
preživela.
 Nisu sprali sa sebe krv i blato kojima su bili toliko obliveni da im se ta mešavina
skorila pod kalpacima i oklopima. Oružje im je bilo pobacano na gomilu pored ulaza u
šator. Sve će to morati da se očisti – ali kasnije.
„Kakve smo gubitke pretrpeli?“, upita Edion Ravija i Sola. Dva plavokosa brata
zajednički su vladala Surijom, premda je zapravo Sol njen vlastelin. Iako su bili negde
Edionovih godina, nikada se nisu borili u ratu, ali danas su se dobro držali. Isto važi i za
njihove vojnike.
Gospodari Surije su pre deset godina ostali bez oca na adarlanskom gubilištu, a
njihova majka je ratove i adarlansko osvajanje preživela zahvaljujući svojoj lukavosti i
činjenici da je njen bogati lučki grad bio previše važan za carsku trgovinu da bi bio
desetkovan i razoren.
Izgleda da je Sol povukao na njihovu staloženu i pametnu majku.
Ravi, plahovit i nesmotren, povukao je na njihovog pokojnog oca.
Međutim, obojica mrze Adarlan žarko i strastveno, premda se to nije videlo u
njihovim svetloplavim očima.
Sol, uzanog lica isprskanog blatom, uzdahnu kroz nos. Plemićki nos, mislio je
Edion kada su bili deca. Taj vlastelin je oduvek bio više učenjak nego ratnik, premda je
tokom turobnih godina koje su u međuvremenu protekle izgleda nešto i naučio. „Hvala
bogovima, ne mnogo. Najviše dvestotinak.“
Taj blagi glas vara – naučio je Edion proteklih nedelja. Možda je to samo po sebi
oružje, kako bi naveo ljude da pomisle kako je on nežnog srca i slab, kako bi prikrio
oštroumnost i još oštrije nagone.
„A tvoje krilo?“, upita Edion Rena.
Ovaj prođe prstima kroz tamnu kosu, tako da se osušeno blato istruni. „Sto pedeset,
ako i toliko.“
Edion klimnu glavom. Daleko bolje nego što se nadao. Njihov bojni red je izdržao,
pre svega zahvaljujući Kobi, koju je razmestio među ostalim vojnicima. Valgi su
pokušavali da zadrže nekakav poredak, ali kada je ljudska krv počela da li je, prepustih
su se mahnitosti i izgubili svaku vlast nad sobom, iako su njihovi zapovednici urlali na
njih.
Sve su to bili obični valški vojnici i među njima nije bilo prinčeva. Znao je da je to
vrlo srećna okolnost.
Znao je da je tih pet hiljada vojnika koje je Eravan poslao da pored Ilijuma
sačekaju u zasedi brodove Galana Ašrivera, pa da napadnu Eldris, služilo samo da ih
iznuri. Nije bilo ilkena, nije bilo Gvozdenzubih, nije bilo usudpasa.
Svejedno nije bilo lako da ih pobiju. Borili su se daleko duže od običnih ljudi.
Ravi pogleda kartu. „Da li ćemo se sada povući u Orint? Ili da pođemo ka granici?“
„Darou nam je naredio da odemo u Orint, ako preživimo“, odvrati Sol, mršteći se
na svog brata i na svetlost koja se iskrila u Ravijevim očima i tako jasno stavljala do
znanja kuda bi on najradije pošao.
Darou, prestar da bi se borio, ostao je u pomoćnom logoru dvadeset milja iza
njihovog, da bude sledeći red odbrane u slučaju da pet hiljada vojnika nekako uspe da do
nogu potuče jednu od najveštijih vojnih jedinica koje je Terasen ikada imao. Pošto je
glas o tome da su dobili bitku sada već nesumnjivo dospeo do njega, Darou će verovatno
krenuti nazad u prestonicu.
Edion na tren pogleda Rena. „Šta misliš, da li bi tvoj deda mogao da ubedi Daroua i
ostalu vlastelu da pođemo u napad na jug?“
Dogovaranje kako da se vodi rat. To je potpuno sumanuto. Za svaku odluku koju
donese, za svako bojište koje odabere, on mora da se raspravlja, da ih ubeđuje.
Kao da ova vojska nije tu zarad njihove kraljice, kao da se nije okupila na njen
poziv, kao da je Kob u službi nekog drugog.
Ren duboko uzdahnu zagledavši se u visoku tavanicu šatora. Bio je to veliki
prostor, ali ogoljen. Nisu imali ni vremena ni sredstava da opreme ratni šator kakav
dolikuje, već su tu postavili samo jedan ležaj i ovaj sto, skupa s bakarnom kadom iza
zastora u zadnjem delu šatora. Čim se ovaj sastanak završi, on će naći nekoga da mu je
napuni.
Da je Elin tu, zagrejala bi je za tren oka.
Grudi mu se stegoše, a on potisnu taj osećaj.
Da je Elin bila tu, jedan njen dah bio bi dovoljan da se pet hiljada vojnika, koje su
danas s teškom mukom poubijali, pretvori u pepeo nošen vetrom.
Nijedan od plemića oko njega nije pitao zašto njihova kraljica danas nije bila na
bojištu. Možda nisu smeli to da pitaju.
Ren kaza: „Ako bez dozvole od Daroua i ostalih velmoža povedemo vojske na jug,
počinićemo izdaju.“
„Izdaju, a spasavaćemo sopstveno prokleto kraljevstvo?“, zatraži da čuje
objašnjenje Ravi.
„Darou i ostali su se borili u poslednjem ratu“, odgovori Sol svom bratu.
„I izgubili su ga“, odbrusi mu Ravi. „Gadno.“ Onda klimnu glavom Edionu. „Ti si
bio kod Teralisa. Video si pokolj svojim očima.“
Gospodari Surije nimalo nisu voleli Daroua niti ostale velmože koje su predvodile
njihove snage u tom poslednjem, na propast osuđenom boju, jer su njihove greške
dovele do pogibije većine njihovih dvorjana i prijatelja. Nije ih se mnogo ticalo to što je
Terasen svejedno bio toliko brojčano nadjačan da nikakve nade svakako nije ni bilo.
Ravi nastavi: „Kažem da mi pođemo na jug. Da okupimo snage na granici, umesto
da dopustimo da Morat priđe toliku blizu Orinta.“
„Tako saveznici koje možda još imamo na Jugu ne bi morali da prevaljuju veliki
put kako bi nam se pridružili“, dodade Ren.
„Galan Ašriver i Ansel od Pustara ići će tamo kud im kažemo – a isto važi za Feje i
ubice“, bio je uporan Ravi. „Ostatak Anseline vojske na putu je ka severu. Mogli bismo
da se spojimo s njima, a možda čak i da im kažemo da oni napadnu sa zapada dok mi
udaramo sa severa.“
Bila je to dobra zamisao i Edion je već razmišljao o tome, ali da ubedi Daroua…
Sutra će poći u taj drugi logor i možda zateći Daroua pre nego što se ovaj vrati u
prestonicu. To nakon što se poštara da su svi ranjenici zbrinuti.
 Međutim, izgleda da Darou nije hteo da čeka do jutra.
„Generale Ašrivere.“ Ispred šatora se čuo muški glas – mlad i smiren.
Edion prostenja odgovor, ali u šator svakako nije ušao Darou, već jedan visok,
tamnokos i sivook muškarac. Nije nosio oklop, premda bi se po tome kako mu je blatom
isprskana tamna odeća stajala reklo da je ispod nje mišićavo telo. Držao je pismo,
pružajući ga Edionu dok je skladnim i lakim koracima ulazio u šator, pa se poklonio.
Edion prihvati pismo i vide da je na njemu njegovo ime ispisano Darouovim
rukopisom.
„Lord Darou vam zapoveda da mu se sutra pridružite“, kaza glasnik, klimajući
glavom ka zapečaćenom pismu. „Kako vi tako i vojska.“
„Čemu pismo“, promrmlja Ravi, „ako ćeš mu naprosto reći šta u njemu piše?“
Glasnik sa smeškom pogleda mladog vlastelina. „To sam i ja pitao, milostivi.“
„U tom slučaju, iznenađen sam što i dalje imaš uposlenje“, primeti Edion.
„Nisam zaposlen“, odgovori glasnik. „Samo… sarađujem.“
Edion otvori pismo, koje je zaista sadržalo Darouovo naređenje. „Da bi ovako brzo
stigao ovamo, morao si da letiš“, kaza on glasniku. „Ovo mora da je napisano pre nego
što je jutrošnja bitka uopšte i počela.“
Glasnik se naceri. „Data su mi dva pisma – jedno u slučaju pobede, a drugo u
slučaju poraza.“
Baš je smeo ovaj glasnik, smeo i bahat za nekoga u Darouovoj službi. „Kako se
zoveš?“
„Noks Oven.“ Glasnik se pokloni u pasu. „Iz Peranta.“
„Čuo sam za tebe“, reče mu Ren, iznova ga odmeravajući pogledom. „Ti si lopov.“
„Nekadašnji lopov“, ispravi ga Noks i namignu mu. „Sada pobunjenik i najverniji
glasnik lorda Daroua.“ Zaista, vest lopov bi bio pametan izbor za glasnika, jer ume da se
neprimećeno uvuče na razna mesta i izvuče iz njih.
Međutim, Edion nimalo nije mario za to šta taj čovek radi ili ne radi.
„Pretpostavljam da se noćas ne vraćaš u njegov logor.“ Odgovor na te njegove reči bilo
je odmahivanje glavom. Edion uzdahnu. „Shvata li Darou da su ovi ljudi iznureni i da
premda smo odneli pobedu na bojnom polju, to ni u kom slučaju nije bilo lako?“
„Uveren sam da shvata“, odvrati Noks, visoko izvijajući mrke obrve kao da mu je
to pomalo smešno.
„Obavesti Daroua“, ubaci se Ravi, „da onda on može da dođe kod nas, umesto da
nas tera da pokrećemo celu vojsku samo da bismo se sastali s njim.“
„Sastanak je izgovor“, tiho objasni Sol. Edion klimnu glavom. Kada se Ravi
namršti, njegov stariji brat pojasni. „Hoće da se poštara da mi…“ Sol umuknu, dobro
znajući kako lopov sluša svaku njegovu reč, ali Noks se nasmeši, kao da je svakako
shvatio šta je Sol hteo da kaže.
Darou je želeo da se poštara da oni ne povedu vojsku odatle i pođu u pohod na jug.
Tim svojim naređenjem da sutra pođu u pokret, predupredio je njihov postupak.
Ravi zareža, napokon shvativši šta je njegov brat hteo da kaže.
Edion i Ren se zgledaše. Gospodar Olsbruka se namršti, ali klimnu glavom.
 „Odmori se gde god te puste da sedneš ispred vatre, Nokse Ovene“, reče Edion
glasniku. „Polazimo čim svane.“

***

Edion je krenuo da nađe Kilijana, kako bi mu preneo naređenje koje su dobili. Šatori su
bili pravi lavirint iznurenih vojnika, a ranjenici su stenjali i ječali među njima.
Edion je zastajkivao da se pozdravi s tim ljudima, da nekoga potapše po ramenu ili
ohrabri. Neki će izdržati do jutra. Mnogi neće.
Zastajkivao je i kod drugih logorskih vatri, kako bi vojnike iz Terasena, Pustara ili
Vendlina pohvalio zbog toga kako su se borili. S nekoliko vojnika je čak podelio pivo ili
obrok.
Ro ga je naučio tome – umeću kako da navede svoje ljude da žele da ga slede, da
ginu za njega. Međutim, čak i više od toga, da ih doživljava kao ljude, kao nekoga ko
ima porodicu i prijatelje, ko u borbama rizikuje koliko i on, da im zahvaljuje na
hrabrosti i na mačevima.
Međutim, to traje. Sunce je potpuno zašlo, a blatnjavi tabor prekrile su duboke
senke koje su bacale logorske vatre dok je on stigao do Kilijanovog šatora.
Elgan, jedan od kapetana Kobi, u prolazu ga potapša po ramenu, pa mu se taj
prosedi čovek turobno nasmeši. „Nije loše za prvi dan, štene“, progunđa Elgan. Tako je
zvao Ediona još od njegovih prvih dana u redovima Kobi i bio je među prvima što su se
prema njemu ophodili ne kao prema princu koji je ostao bez svog kraljevstva, već kao
prema ratniku koji se bori da ga odbrani. Elganu ima da zahvali na velikom delu svoje
obuke, a i na životu – kad se u obzir uzme to da su ga mudrost tog čoveka i njegov hitri
mač spasli nebrojeno puta.
Edion se isceri ostarelom kapetanu. „Valjano si se borio, za jednog dedu.“ Njegova
kćerka je zimus rodila sina.
Elgan proreža: „Baš bih voleo da te vidim da ovako dobro vitlaš mačem kad budeš
u mojim godinama, dečko.“
A onda je otišao ka logorskoj vatri oko koje je sedelo još nekoliko starijih
zapovednika i kapetana. Oni primetiše da ih Edion gleda, pa digoše krčage da ga
pozdrave.
Edion samo klimnu glavom i produži.
„Edione.“
Taj glas bi prepoznao i slep.
Lisandra izađe iza jednog šatora, lica čistog iako joj je odeća bila blatnjava.
On zastade, osećajući kako je i sam prljav i krvav. „Šta je?“
Ona potpuno pređe preko toga kako joj je odvratio. „Mogla bih da noćas odletim do
Daroua. Da mu uručim kakvu god poruku hoćeš.“
„On hoće da premestimo vojsku ponovo u njegov tabor, pa onda u Orint“, kaza joj
Edion, nastavljajući da hoda prema Kilijanovom šatoru. „Smesta.“
 Ona mu stade na put. „Mogu da odem i da mu kažem kako vojska mora da se
odmori.“
„Da li ti to pokušavaš da mi se ponovo podvučeš pod kožu?“ Bio je previše
umoran, previše iznuren da bi okolišao.
Njene smaragdne oči zalediše se kao zimska noć oko njih. „Zabole me da ti se
umiljavam. Stalo mi je do toga da se ova vojska ne izmori nepotrebnim marširanjem.“
„Otkud znaš šta se uopšte pričalo u šatoru?“ Znao je odgovor istog trena kada je
postavio pitanje. Bila je u nekakvom sitnom i neprimetnom obličju. Upravo je to razlog
zašto je tako mnogo kraljevstava i dvorova proganjalo i ubijalo preoblikovače – jer su
uhode i ubice bez premca.
Ona prekrsti ruke. „Ako nećeš da prisustvujem tvojim ratnim savetima, onda mi
tako i reci.“
On je pogleda pravo u lice, pa onda odmeri njeno ukočeno držanje. Bila je
iscrpljena, a njena zlatna put prebledela, i u očima joj se videlo da se oseća jezivo. Nije
imao pojma gde ona boravi u ovom logoru, pa čak ni da li ima svoj šator.
Istog trena ga obuze griza savesti. „Nego, kada će se naša kraljica vratiti na velika
vrata?“
Ona stisnu usne. „Ako misliš da je pametno, može i večeras.“
„Propustila je bitku samo da bi se pojavila na vreme da se okiti lovorikama? Čisto
sumnjam da bi to osokolilo vojsku.“
„Onda mi reci gde i kada i ja ću to izvesti.“
„Zar ćeš sada da se pokoravaš meni jednako slepo kao što si kraljici?“
„Ne pokoravam se ja nijednom čoveku“, proreza ona, „ali bila bih prava glupača
kad bih mislila da se u vojske i vojnike razumem više od tebe. Nije tako lako povrediti
moj ponos.“
Edion pođe ka njoj za korak. „A moj jeste?“
„Ono što sam uradila, uradila sam za nju i ovo kraljevstvo. Pogledaj ove ljude,
tvoje ljude – pogledaj saveznike koje smo prikupili i reci da bi bili toliko voljni da se
bore kad bi znali pravu istinu.“
„Kob se borila i kada smo verovali da je mrtvo. Sada ne bi bilo ništa drugačije.“
„Možda bi bilo našim saveznicima i terasenskom narodu.“ Ni na tren nije
popuštala, niti uzmicala pred njim: „Samo napred i kažnjavaj me do kraja života,
narednih hiljadu godina, ako se skrasiš.“
Lako je moguće da se to desi, pošto mu je Gavrijel otac. Pokušao je da ne razmišlja
o tome. Jedva da je imao nekog dodira s fejskim plemstvom ili njihovim vojnicima,
mimo onoga što je bilo baš nužno – a i oni su se mahom držali po strani. Međutim, nisu
ga podrugljivo gledali zato što je polutan; kao da nisu ni marili kakva krv teče njegovim
venama, sve dok on sprečava da izginu.
„I ovako imamo dovoljno neprijatelja“, nastavi Lisandra, „ali ako zaista želiš da i ja
postanem neprijatelj, neka ti bude. Ne žalim zbog onoga što sam uradila, niti ću ikada
zažaliti zbog toga.“
„Dobro“, bilo je jedino čega se setio da joj odgovori.
 Ona ga proburazi prodornim pogledom, kao da ga je prozrela, kao da je odmeravala
čoveka koji se krije u njemu. „To je bilo stvarno, Edione“, reče mu. „Sve to. Baš me
briga da li mi veruješ, ali meni je to bilo stvarno.“
Više nije mogao da podnese. „Imam sastanak“, šlaga i obiđe je. „Odgmiži negde
drugde.“
Bol joj sevnu u očima, ali ona ga brzo prikri, a on se zbog toga oseti kao najgore
moguće kopile.
Ali je svejedno nastavio u Kilijanov šator. Nije pošla za njim.

***

Ona je prava glupača.

Prava je glupača što mu je bilo šta rekla i što se sada oseća kao da joj se nešto u
nedrima urušilo.
Ostalo joj je taman toliko dostojanstva da ga ne preklinje, da ne gleda Ediona kako
ulazi u Kilijanov šator i pita se da li je to zbog sastanka ili zato što nakon današnjeg
silnog ubijanja on pokušava da podseti sebe na to kako je biti živ, da ne popusti ni
makac onome što ju je peklo u očima.
Lisandra pođe prema udobnom šatoru koji joj je Sol od Surije dao odmah pored
njegovog. On je blag i oštrouman muškarac – kojeg žene ne zanimaju. Mlađi brat Ravi
merkao ju je baš kao što je svi muškarci merkaju, ali držao se na pristojnom odstojanju
od nje i obraćao se njoj, a ne njenim grudima, tako da joj se i on dopadao. Nije joj
smetalo da njen šator bude između njihovih.
Zapravo, bila joj je to čast. Prešla je put od uvlačenja u vlastelinske postelje, preko
toga da s osmehom na licu radi sve što oni od nje traže, pa je stigla sve do toga da se
bori rame uz rame s njima – a sada je i sama gospa – i to gospa koju priznaju i gospodari
Surije i gospodar Olsbruka, iako Darou pljuje na to.
Možda bi je to ispunilo radošću da je bitka nije potpuno iznurila, toliko da se
povratak do šatora činio beskrajnim. Da joj princ vojskovođa nije toliko temeljno
iskasapio duh.
Svaki korak bio joj je težak kao da su joj noge od olova, a blato joj je upijalo
čizme.
Skrenula je niz uličicu šatora, a barjaci su se promenili i na njima više nije bio beli
jelen na smaragdnom polju Kobi, već dve istovetne srebrne ribe na jarkotirkiznom polju
stegova vlastelinskog doma Surije. Ostalo je još pedesetak stopa do njenog šatora, pa će
moći da počine. Vojnici znaju ko je i šta je ona. Nijedan je nije ni pogledao dvaput, a
kamoli da joj dovikne kao što su to radili muškarci u Riftholdu.
Lisandra tromo uđe u šator, pa iznureno uzdahnu od olakšanja provlačeći se između
šatorskih krila pravo ka ležaju.
San, hladan i prazan, savlada je pre nego što ona stiže da se seti da skine čizme.
 Jedanaesto poglavlje

„Jesi li siguran u ovo?“ Dok mu je srce divlje lupalo, Kejol se uhvatio za sto u odajama
koje je delio s Irenom, pa pokazivao na karti koju su Nesrin i Sartak rasprostrti ispred
sebe.
„Vojnici koje smo ispitivali dobili su naređenja gde da se sastanu s ostalima“,
odgovori Sartak s druge strane stola, još odeven u ruhinsku letačku odeću. „Bili su
dovoljno iza ostatka vojske da bi im bila potrebna uputstva.“
Kejol se protrlja po vilici. „A prebrojali ste vojsku?“
„Deset hiljada na broju“, odgovori Nesrin, naslanjajući se o obližnji zid. „Ali nije
bilo ni traga od legija Gvozdenzubih, već se ta vojska sastojala samo od pešadije i oko
hiljadu konjanika.“
„Makar ste vi toliko prebrojali iz vazduha“, odvrati princeza Hasar, uvrćući oko
prsta kraj svoje duge, tamne pletenice. „Ko kaže šta vreba među njihovim redovima?“
Princeza nije morala da pojašnjava kako misli na valške demone. Od sve kraljevske
dece Hasar je zaposedanje princeze Duve i ubistvo njihove sestre Tumelun najteže
pogodilo. Upustila se u plovidbu ovamo kako bi osvetila obe sestre i kako bi se postarala
da se to nikada više ne desi. Da ovaj rat nije toliko očajnički, Kejol bi bio spreman da
dobro plati samo da bi gledao kako Hasar dere Valge.
„Vojnici to nisu otkrili“, prizna Sartak, „već samo kuda su se zaputili.“
Stojeći pored njega, Irena uhvati Kejola za ruku i snažno stisnu. Nije ni bio svestan
koliko mu se šaka zaledila i kako drhti sve dok se njena toplota nije ulila u njega.
Jer je cilj neprijateljske vojske koja sada maršira ka severozapadu…
Anijel.
„Tvoj otac nije pao na kolena pred Moratom“, zamišljeno primeti Hasar,
prebacujući debelu pletenicu preko naramenice svog bogato izvezenog kaputa
nebeskoplave boje. „Mora da se Eravan zbog toga uznemirio dovoljno da bi poslao
toliku vojsku da ga zgazi.“
Kejol proguta pljuvačku, jer su mu se usta potpuno osušila. „Ali Eravan je već
poharao Rifthold“, kaza on, upirući prstom u prestonicu prikazanu na karti, pa povlačeći
prst ka unutrašnjosti kopna, duž reke Ej veri. „Veći deo reke je pod njegovom vlašću.
Zašto ne bi poslao veštice u napad na Anijel? Zašto ne bi poslao brodove uz Ejveri?
Zašto da povede vojsku toliko daleko od obale samo da bi je posle toga vraćao celim tim
putem?“
„Da raščisti put ostatku svoje vojske“, primeti Irena, stiskajući usne u tanku liniju.
„Da u svoje neprijatelje usadi najviše straha što može.“
 Kejol duboko uzdahnu. „U Terasen. Eravan želi da u Terasenu znaju šta im se bliži,
da on može sebi da dozvoli da sve radi polako i traći vojne snage na razaranje čitavih
delova krajolika.“
„Ima li Anijel vojsku?“, upita Sartak, a prinčeve tamne oči gledale su ga smireno i
postojano.
Kejol se ispravi, stiskajući pesnicu kao da bi to moglo da zauzda užas koji se
duboko u njemu prikupljao. Mora da požuri. „Svakako nema vojsku koja može da udari
na deset hiljada vojnika. Zamak bi možda mogao da izdrži opsadu, ali ne beskonačno
dugo, a u njega svakako ne bi moglo da se smesti gradsko stanovništvo.“ Već samo
nekoliko odabranika njegovog oca.
Zavlada muk i Kejol je dobro znao kako Svi čekaju da on progovori, da sam
postavi to pitanje. Duboko je mrzeo svaku reč koja mu je silazila s usana. „Isplati li se
iskrcati našu vojsku ovde i marširati da bi se Anijel spasao?“
Jer ne smeju da plove uz reku Ejveri, pošto je Rifthold na njenom ušću. Morali bi
da nađu mesto gde da se iskrcaju i da se zapute u unutrašnjost kopna. Preko ravnica,
preko Akantusa, u Hrastovu šumu i do samih obronaka Belog očnjaka. To je višednevni
put za konjicu – a samo bogovi znaju koliko bi vremena bilo potrebno čitavoj vojsci da
ga prevali.
„Od Anijela možda ništa i ne ostane dok mi tamo stignemo“, odgovori Hasar
daleko nežnije nego što je to bilo uobičajeno za tu princezu oštrih crta. Kazala je to
dovoljno nežno da se Kejol suzdržao da im ne kaže kako je to upravo razlog zašto
moraju da pođu smesta. „Ako južnoj polovini Adarlana nema pomoći, onda možemo da
se iskrcamo blizu Meaha.“ Pokaza grad na severu kraljevstva. „Da marširamo do granice
i postavimo se tako da ih presretnemo.“
„Ili bismo mogli da pođemo pravo u Terasen, pa da uz Florinu otplovimo sve do
Orinta“, zamišljeno primeti Sartak.
„Ne znamo šta ćemo zateći ni na jednom ni na drugom mestu“, tiho odvrati Nesrin,
a njen hladni glas ispuni čitavu prostoriju. U neku ruku, bila je to sasvim druga žena u
odnosu na onu koja je otišla s Kejolom na Južni kontinent. „Meah je možda pregažen, a
Terasen se možda suočava sa sopstvenom opsadom. Dani koji bi bili potrebni našim
izviđačima da odlete na sever predstavljali bi traćenje suštinski važnog vremena – ako se
uopšte vrate s tog leta.“
Kejol duboko udahnu, terajući srce da se smiri. Nije imao blage predstave gde bi
Dorijan mogao biti, kao ni da li je otišao s Elin u Terasen. Vojnici koje su Nesrin i Sartak
ispitivali to nisu znali. Šta li bi njegov prijatelj odabrao? Skoro da je mogao da čuje
Dorijana kako urla na njega zato što se uopšte koleba, skoro da ga je čuo kako mu
naređuje da prestane da se pita kuda se on deo i da požuri ka Anijelu.
„Anijel je takođe blizu Ferijanskog procepa“, kazala je Hasar, „koji je takođe u
moratskom posedu i predstavlja još jedno uporište Gvozdenzubih i njihovih viverna.
Slanjem naših snaga toliko duboko u unutrašnjost ne samo da dovodimo sebe u opasnost
od vojske koja maršira na Anijel već može da se desi da nam se za leđima nađe i vojska
veštica.“ Ona pogleda Kejola pravo u oči, a izraz njenog lica bio je nepokolebljiv koliko
i njene reči. „Da li bismo spašavanjem tog grada dobili nešto?“
„To je njegov dom“, tiho kaza Irena, ali ne i slabo, odbijajući da pogne glavu u
prisustvu osoba kraljevskog roda makar i za mrvicu. „Mislim da je to sav potreban
dokaz da moramo da ga branimo.“
Kejol je stisnu za ruku, nemo joj zahvaljujući. Dorijan bi rekao to isto.
Sartak se opet zagleda u kartu. „Ejveri se račva blizu Anijela“, promrmlja on,
sledeći prstom tok te reke. „Skreće južno, ka Srebrnom jezeru i Anijelu, a onda drugi
krak teče severno, pored Ferijanskog procepa, obilazeći Runske planine, bezmalo sve do
granice Terasena.“
„Umem da čitam kartu, brate“, procedi Hasar.
Sartak nije obraćao pažnju na nju, već je opet pogledao Kejola pravo u oči. U
njihovim postojanim dubinama zaiskrila je žiška. „Izbegavaćemo Ejveri sve do Anijela.
Marširaćemo u unutrašnjost. Kada grad bude obezbeđen, krenućemo u pohod na sever,
duž reke Ejveri.“
Nesrin se odgurnu od zida i priđe princu kao da vreba plen. „U Ferijanski procep?
Dakle, sudarićemo se s vešticama.“
Sartak joj se malčice isceri. „Sva sreća pa imamo ruhove.“
Hasar se nagnu nad kartu. „Ako zauzmemo Ferijanski procep, moguće je da
možemo da marširamo kopnom čak do Terasena.“ To rekavši, ona odmahnu glavom.
„Ali šta ćemo onda s armadom?“
„Neka sačekaju da presretnu Kašinovu flotu“, odgovori Sartak. „Mi ćemo povesti
vojnike, dargansku konjicu i ruhove, a oni neka sačekaju da stigne ostatak vojske, da im
saopšte da se ovde sastanu s nama.“
U Kejolovim nedrima probudi se nada.
„Ali i tako ćemo najmanje nedelju dana kasniti za vojskom koja maršira na Anijel“,
primeti Nesrin.
Istina – neće ih sustići na vreme, a svako odlaganje bi moglo koštati nebrojeno
mnogo ljudskih života. „Moramo ih upozoriti“, kaza Kejol. „Anijel mora biti upozoren,
kako bi imali vremena da se pripreme.“
Sartak klimnu glavom. „Mogu da stignem tamo za nekoliko dana leta.“
„Ne“, odvrati Kejol, a Irena izvi obrvu. „Ako možeš da za mene odvojiš jednog
ruha i jahača, otići ću lično. Ti ostani ovde i pripremi ruhove za let. Ako je ikako
moguće, sutra – a najkasnije za dan ili dva.“ Onda se okrenu ka Hasar. „Ti naredi
brodovima da pristanu i povedi vojsku u unutrašnjost, najbrže što mogu da marširaju.“
Irena ga zabrinuto pogleda, sasvim svesna sa čime će se on suočiti u Anijelu – s
dobrodošlicom kakvu nikada ni zamislio nije, a svakako ne pod ovakvim okolnostima.
„Idem s tobom“, reče mu žena.
On je opet stisnu za ruku, kao da bi da joj kaže: Nimalo nisam iznenađen što to
čujem.
Irena mu odgovori stiskom.
 Sartak i Hasar klimnuše, a Nesrin otvori usta kao da bi da se pobuni, ali onda i ona
klimnu.
Poleteće noćas, pod okriljem tame. Dorijan će morati da sačeka. Irena se ugrize za
usnu, nesumnjivo razmišljajući o tome šta će morati da ponesu i šta da kaže ostalim
vidarkama.
Molio se da budu dovoljno brzi, molio se da će moći da smisli šta da kaže svom
ocu, nakon zakletve koju je prekršio, nakon svega što se među njima desilo. A i daleko
više od toga, šta će reći svojoj majci i više ne tako mladom bratu koje je ostavio kada je
odabrao Dorijana umesto svog nasledstva.
Kejol je Ireni podario titulu koju je zaslužila kada se udala za njega: gospa Vestfal.
Zapitao se da li bi mogao da podnese da ga oslovljavaju lordom. Da li je to uopšte
bitno, kad se u obzir uzme šta se sada obrušava na grad podignut na obali Srebrnog
jezera?
Da li će uopšte biti bitno ako im ne pođe za rukom da stignu na vreme?
Sartak spusti ruku na balčak svog mača. „Vodi odbranu najduže što možeš, lorde
Vestfale. Ruhovi stižu dan nakon tebe, a pešadija nedelju dana nakon toga.“
Kejol se rukova sa Sartakom, pa s Hasar. „Hvala vam.“
Hasarine usne izviše se u polovični smešak. „Zahvali nam ako spasemo tvoj grad.“
 Dvanaesto poglavlje

Sve. Svega se odrekla zarad ovoga i bila je srećna što je to mogla da uradi.
Elin je ležala u mraku, a gvozdena ploča nad njom ostavljala je utisak noći bez
zvezda.
Tu se i probudila. Tu je već… dugo.
Toliko dugo da se tu olakšala. Nije marila.
Možda je sve to bilo ni zbog čega. Obećana Kraljica.
Obećana da umre, da se poda kako bi platila dug jedne drevne princeze. Kako bi
spasla ovaj svet.
Ona to neće moći da uradi. Omanuće u tome, čak i da nadživi Mev.
Da nadživi ono što je možda na tren ugledala kako se krije pod kraljičinom kožom.
Ako je to uopšte bilo stvarno.
Protiv Eravana je skoro pa beznadežno – ali istovremeno se boriti i protiv Mev…
Suze su joj se tiho slivale ispod maske.
Nije ni bitno. Ona nikada neće izaći odatle. Iz tog sanduka.
Više nikada neće osetiti nežnu toplinu sunca na kosi, niti poljubac morskog lahora
na obrazima.
Nije mogla da se zaustavi, već je plakala neprestano i neumoljivo, kao da je
nekakva brana u njoj naprsla onog trena kada je videla krv kako curi niz Mevino lice.
Baš je briga da li će Karn videti ili nanjušiti njene suze.
Neka je slomi, sve dok od nje ne ostanu samo krvavi komadići na podu. Neka joj to
radi iznova i iznova.
Više se neće boriti. Više ne može da se bori.
Vrata zaškripaše otvarajući se i zatvarajući, pa se začu bat koraka kako joj se
približava – i onda lupanje po poklopcu kovčega. „Kako ti zvuči da tu provedeš još
nekoliko dana?“
Priželjkivala je da može da se skalupi i utopi u to crnilo oko sebe.
Karn kaza Fenrisu da ide da se olakša, pa da se vrati. Prostoriju ispuni muk.
Onda se začu škriputanje po poklopcu kutije, kao da Karn po njemu prelazi
bodežom.
„Razmišljao sam kako da ti se odužim kada te pustim odavde.“
Elin ga nije slušala. Nije radila ništa, osim što je zurila u mrak.
Tako je umorna. Tako, tako umorna.
Ona je drage volje radila ovo zarad Terasena. Sve to. Zarad Terasena ona zaslužuje
da plati ovu cenu.
 Pokušavala je da sve ispravi. Pokušala je, ali nije uspela.
I tako je, tako umorna.
Plamensrce.
Ta reč dolebde kroz večnu noć, kao tračak zvuka i svetlosti.
Plamensrce.
Glas te žene bio je nežan i tih. Glas njene majke.
Elin okrenu lice. Čak joj je i taj pokret bio nepodnošljiv.
Plamensrce, zašto plačeš?
Elin nije mogla da odgovori.
Plamensrce.
Te reči su bile samo nežan dodir po njenom obrazu. Plamensrce, zašto plačeš?
Odnekud daleko, duboko u njoj, Elin prošapta tom zraku sećanja: Zato što sam se
izgubila – i ne znam kuda da krenem.
Karn je i dalje pričao. I dalje je grebao nožem po poklopcu kovčega.
Međutim, Elin ga nije čula, otkrivši da pored nje leži neka žena. Kao ogledalo – ili
odraz lica koje će ona poneti za nekoliko godina. Ako toliko poživi.
Ukradeni dani. Svaki trenutak koji je proživela bio je ukraden od sudbine.
Evalin Ašriver nežno pređe prstima niz Elinin obraz. Preko maske.
Elin bi se zaklela da je taj dodir osetila na koži.
Bila si vrlo hrabra, rekla joj je majka. Bila si vrlo hrabra, veoma dugo.
Elin nije mogla da suspregne nemi jecaj koji joj je izronio iz grla.
Ali moraš biti hrabra još malčice, moje Plamensrce.
Ona se nagnu ka majčinom dodiru, kako bi ga bolje osetila.
Moraš biti hrabra još malčice, i zapamti…
Njena majka spusti avetinjsku šaku preko Elininog srca.
Bitna je snaga ovoga. Bez obzira na to gde si, bez obzira na to koliko daleko, ovo
će te odvesti kući.
Elin nekako uspe da povuče ruku do grudi, da je spusti preko majčinih prstiju.
Dotakla je samo tanku tkaninu i hladno gvožđe.
Ali Evalin Ašriver gledala je Elin pravo u oči a nežnost u njima preobrazila se u
nešto čvrsto i blistavo kao tek iskovan čelik. Elin, bitna je snaga ovoga.
Elin žabi prste u grudi dok su joj usne oblikovale reči: Snaga ovoga.
Evalin klimnu.
Pretnje koje je Karn siktao letele su kroz kovčeg, a njegov nož je škripao i škripao.
Izraz Evalininog lica bio je potpuno nepokolebljiv. Ti si moja kći. Potomkinja si dve
moćne krvne loze. Ta snaga teče kroz tebe. Živi u tebi.
Evalinino lice sijalo je od žestine svih žena koje su živele pre njih, čak do vilinske
kraljice čije oči nose i jedna i druga.
Ti se nepredaješ.
Onda je nestala, kao zora na jutarnjem suncu.
Međutim, njene reči su se zadržale.
Rascvetale su se u Elin, jarko kao potpaljena žeravica.
 Ti se nepredaješ.
Karn je grebao bodežom po metalu, tačno iznad njene glave. „Kada te ovog puta
budem posekao, kučko, ima da…“
Elin tresnu šakom u poklopac.
Karn zaćuta.
Elin ponovo udari pesnicom u gvožđe. Ponovo.
Ti se ne predaješ.
Ponovo.
Ti se ne predaješ.
Ponovo. Ponovo.
Sve dok nije oživela od toga, dok njena krv nije počela da joj kao kiša pada po licu,
spirajući s njega suze, sve dok se svaki udarac njene pesnice u gvožđe nije pretvorio u
borbeni krik.
Ti se ne predaješ.
Ti se ne predaješ.
Ti se ne predaješ.
Taj poklič je rastao u njoj, paleći i urlajući, a ona mu se potpuno predala. Kao iz
neke daljine, kao odnekud blizu, čuo se tresak drveta – kao da je neko naleteo na nešto.
Onda se prolomi vika.
Elin je tukla pesnicom po metalu, a pesma u njoj je dobovala i bujala kao plimski
talas koji hrli ka obali.
„Dajte tu glorijelu!“
Te reči nisu značile ništa. On je ništa. Uvek će i biti ništa.
Lupala je u poklopac iznova i iznova. Ona pesma vatre i tame buktala je kroz nju
iznova i iznova, izlazeći iz nje u svet.
Ti se ne predaješ.
Nešto u blizini zasikta i zapucketa, a dim suknu kroz poklopac.
Elin je i dalje udarala. Nastavljala je da udara dok ju je dim gušio, sve dok nije
potonula od njegovog sladunjavog mirisa.
Kada se probudila okovana za oltar, ugledala je šta je uradila gvozdenom kovčegu.
Vrh poklopca je bio izvitoperen. Sada je iz njega štrčala velika grba, a metal je bio
rastanjen.
Kao da je nadomak pucanja.

***

Na jednom mračnom brdu, odakle se pružao pogled na usnulo kraljevstvo, Rovan se

ukoči.
Ostali su već bili na pola puta nizbrdo, vodeći konje duž suve padine kojom će
preći preko akadijske granice i zaći na puste ravnice iza nje.
Uzde mu ispadoše iz ruke.
 Mora da mu se učinilo.
Pogled mu polete ka zvezdanom nebu, dalekim usnulim zemljama i Gospodaru
Severa nad njim.
Tren kasnije, to ga pogodi. Buknu oko njega i zaurla.
Iznova, iznova i iznova, kao čekić koji tuče po nakovnju.
Ostali se istog trena okrenuše ka njemu.
Ona besna, ognjena pesma jurnu bliže, pa ga prože.
Niz parnjačku vezu. Pravo u njegovu dušu.
Urlik srdžbe i prkosa.
Stojeći nešto dalje nizbrdo, Lorkan prohropta: „Rovane.“
Bilo je nemoguće, potpuno nemoguće, mada…
„Sever“, reče Gavrijel okrećući svog uškopljenog dorata. „Nalet je dopro sa
severa.“
Iz Doranela.
Svetionik u mraku. Moć koja se zamreškala pronoseći se svetom, kao onda u
Lobanjinom zalivu.
To ga ispuni zvukom, ognjem i svetlošću, kao da je iznova i iznova vrištalo: Živa
sam, živa sam, živa sam.
A onda muk. Kao da je to presečeno.
Ugašeno.
Nije želeo da razmišlja zašto je tako. Veza između njih je ostala. Nategnuta, ali
ostala je.
Zato je poslao reči niz nju, ispunjavajući je istom merom nade, srdžbe i neumoljive
ljubavi kao što je osetio od nje. Pronaći ću te.
Odgovora nije bilo. Nije bilo ničega osim brujanja tame i Gospodara Severa kako
blista na nebesima, pokazujući put na sever. Ka njoj.
Pogled mu zateče saputnike kako čekaju njegova naređenja.
On otvori usta da ih izda, ali zastade. Razmisli. „Moramo da izmamimo Mev –
dalje od Elin.“ Glas mu je grmeo nad pospanim zujanjem buba u travi. „Na tek toliko
dugo da mi možemo da se ušunjamo u Doranel.“ Jer čak ni njih trojica zajedno možda
ne bi mogli da se nose s Mev.
„Ako nasluti da dolazimo“, odvrati Lorkan, „Mev će premestiti Elin – neće nam
poći u susret. Nije ona toliko glupa.“
Ali Rovan pogleda Elidu, a gospa od Peranta razrogači oči. „Znam“, kaza on
smišljajući plan studen i nemilosrdan kao što je moć u njegovim venama. „U tom
slučaju, izmamićemo Mev drugačijim mamcem.“
 Trinaesto poglavlje

Paučica je govorila istinu.

Krijući se među ledom optočenim stenjem krezubog planinskog vrha, Manon i
Trinaest sa visine su posmatrale malu klisuru.
Logor veštica s crvenim plaštovima, za koji su Senke pre svega jednog sata
potvrdile da se tu zaista i nalazi.
Manon se osvrnu da pogleda Dorijana, koji je naspram snega bio skoro pa
nevidljiv, a pored njega je stajala paučica u svom neuglednom ljudskom obličju.
Bezdane oči tog stvora zagledaše se u njene, pobednički blistajući.
Dobro. Sajrina, ili kako god da joj je ime, može da ostane u životu. Manon će još
videti kuda će ih to odvesti. Strahote u Moratu, koje je paučica pomenula…
Kasnije.
Manon prelete pogledom po sve mračnijem plavom nebu. Nijedna nije pitala kud je
to Manon odjezdila na Abraksosu pre nekoliko sati, niti je ijedna od Trinaest sada pitala
kud je to otišla dok su motrile logor svojih drevnih neprijateljica.
„Koliko možemo da vidimo, ima ih sedamdeset pet“, promrmlja Asterin, netremice
gledajući njihov logor, u kome je vladala vreva. „Šta kog đavola one rade tamo?“
Manon nije znala. Senke nisu uspele ništa da uoče.
Male logorske vatre bile su okružene šatorima – a svakih nekoliko minuta prilike su
odlazile i stizale leteći na metlama. Srce joj je grmelo u grudima.
Kročanke. Druga polovina njenog porekla.
„Krećemo na tvoju zapovest“, reče joj Sorela, oprezno je podstičući.
Manon duboko udahnu, u sebi terajući snegom prožeti vetar da je održava hladnom
i postojanom prilikom tog sledećeg susreta – kao i tokom onoga što će nakon toga
uslediti.
„Bez noktiju i zuba“, naredi Manon, a onda se ponovo osvrnu ka kralju i paučici.
„Ako hoćeš, slobodno ostani ovde.“
Dorijan joj se nehajno osmehnu. „Pa da propustim zabavu?“ Međutim, zapazila je
sjaj u njegovim očima – spoznaju za koju je možda jedino on sposoban: da se ona neće
susresti samo s neprijateljem već i sa mogućim sunarodnicama. On joj gotovo
neprimetno klimnu glavom. „Idemo svi.“
Manon samo klimnu i ustade. Trinaest se digoše skupa s njom.
Proteklo je svega nekoliko minuta pre nego što se oglasi uzbuna, ali Manon je
držala podignute ruke dok je Abraksos sletao na ivicu kročanskog logora, a iza nje bile
Trinaest na svojim vivernima, dok je Vesta nosila i Dorijana i paučicu.
 Koplja, strele i mačevi uperiše se u njih, vođeni smrtonosnom tačnošću.
Jedna tamnokosa veštica prođe pored naoružanog prvog reda, držeći jedno lepo
sečivo dok je netremice gledala Manon.
Kročanke. Njene sunarodnice.
Sada – sada bi bio pravi trenutak da održi govor koji je pripremila. Da oslobodi one
silne reči koje je sapela u sebi.
Asterin se okrenu da je pogleda, nemo je podstičući.
Međutim, Manon su se usne ukočile.
Tamnokosa veštica nije skretala smeđe oči s Manon. Prebačen preko jednog
ramena, blistao joj je uglačani štap. Ne štap – već metla. Iza veštičinog crvenog plašta,
koji se vijorio na vetru, podrhtavale su zlatom uvezane grančice.
Dakle, mora da je visokog staleža kada ima tako skupocene veze. Većina Kročanki
služi se prostijim metalima, a najsiromašnije samo uzicama.
„Baš zanimljiva zamena za vaše metle od gvozdendrveta“, primeti Kročanka.
Ostale su bile bezizražajne, kao da su im se lica skamenila, isto kao Trinaest. Veštica na
tren pogleda Dorijana, koji je sedeo na Vestinom atu, verovatno oštroumno i lukavo
posmatrajući sve što se dešava. „Sada si u baš zanimljivom društvu.“ Veštičine usne
blago se izviše. „Osim ako vašem soju, Crnokljuna, nije pošlo baš toliko po zlu da sada
morate da delite.“
Asterin se ote rezanje.
Međutim, veštica ju je prepoznala – ili je makar prepoznala klan iz koga one potiču.
Kročanka onjuši paučicu-preoblikovačicu, pa joj očni kapci zaigraše. „Odista zanimljivo
društvo.“
„Ne želimo vam zlo“, napokon joj kaza Manon.
Veštica frknu. „Bela Demonka nam ne preti?“
Oh, dakle ona zna – ko je Manon i ko su sve one.
„Ili su glasine tačne? Da si raskinula sa svojom babom?“ Veštica drsko odmeri
Manon od glave do pete – drskije nego što Manon obično dopušta neprijateljima.
„Glasine takođe tvrde da te je ona sopstvenom rukom rasporila, ali eto tebe. Živa i
zdrava i ponovo nas proganjaš. Možda nisu tačne ni glasine o tvom odmetanju.“
„Odvojila se od svoje babe“, na to reče Dorijan, silazeći s Vestinog viverna i
polazeći ka Abraksosu. Kročanke se napeše, ali nijedna ne mrdnu da napadne. „Izvadio
sam je iz mora pre nekoliko meseci, kada je bila na pragu smrti. Sopstvenim očima sam
video gvozdene krhotine koje su joj moji prijatelji izvadili iz trbuha.“
Kročankine mrke veđe izviše se same od sebe i ona opet odmeri tog prelepog i
rečitog mužjaka. Možda je primetila i moć koja zrači iz njega – i ključeve koje on nosi.
„A ko si pa ti?“
Dorijan uputi veštici onaj svoj dražesni osmeh, pa joj se pokloni, usput zamahujući
rukom. „Dorijan Havilijard, vama na usluzi.“
„Kralj“, promrmlja jedna od Kročanki koje su bile blizu viverna.
Dorijan namignu. „Da znate da jesam.“
 Međutim, poglavarka zbora samo ga je pomno posmatrala – da bi onda pogledala
Manon, pa paučicu. „Izgleda da ovde ima još dosta toga da se objasni.“
Manon je dlan svrbeo da ščepa Vetrosek sa svojih leđa.
Međutim, Dorijan samo reče: „Tragamo za vama već dva meseca.“ Kročanke se
opet napeše. „Ne zarad nasilja ili zabave“, pojasni on, a te reči potekoše kao zlatousta
melodija, „već kako bismo razmotrili pitanja među našim narodima.“
Kročanke se promeškoljiše tako da se začu kako donovi njihovih čizama škripe po
skorenom snegu.
Predvodnica zbora upita: „Između Adarlana i nas, ili između Crnokljunih i našeg
naroda?“
Manon napokon skliznu s Abraksosa, a njen at zahukta od strepnje odmeravajući
njihovo blistavo oružje. „Između svih nas“, ukočeno odgovori Manon, pa klimnu ka
vivernima. „Oni vas neće povrediti.“ Osim ako im ne da znak – a onda će Kročankama
glave biti otkinute pre nego što stignu da izvuku mačeve. „Možete da spustite oružje.“
Jedna Kročanka se zasmeja. „Pa da nas upamte kao glupače zato što smo ti
verovale? Ne bih rekla.“
Predvodnica zbora ošinu pogledom smeđokosu motrilju koja je progovorila, lepu i
jedru vešticu, kako bi je ućutkala – a ta veštica samo slegnu ramenima i uzdahnu dižući
pogled ka nebu.
Predvodnica zbora okrenu se da pogleda Manon. „Spustićemo oružje kada
dobijemo takvu naredbu.“
„Od koga?“ Dorijan prelete pogledom preko njihovih bojnih redova.
Sada je pravi trenutak da Manon kaže ko je i šta je. Da objasni zašto je zaista došla.
Predvodnica zbora pokaza dublje u logor. „Od nje.“

***

Čak i izdaleka, Dorijan se divio metlama na kojima su Kročanke sedele jezdeći po nebu,
ali sada, okružen njima… Ne legendama, već ratnicama – koje bi bile vrlo srećne da ih
zatru.
Krvavocrveni plaštovi vijorili su se sa svih strana, ističući se naspram snega i sivih
planina. Premda su mnoge veštice bile mladolike i prelepe, bilo ih je jednako toliko
sredovečnih, pa čak i starijih. Dorijan nije mogao ni da zamisli koliko li su drevne kad
su se tako smežurale. Nimalo nije sumnjao da bi ga s lakoćom ubile.
Predvodnica zbora pokaza uredni red šatora, a okupljene ratnice se razmakoše tako
da zid sazdan od metli i oružja zablista na zamirućem svetlu.
„Dakle“, začu se drevni glas kada se redovi povukoše kako bi otkrili osobu koju je
Kročanka pokazivala. Još nije bila pogurena od starosti, ali kosa joj beše potpuno
osedela. Međutim, njene plave oči bile su bistre kao planinsko jezero. „Lovkinje su
postale lovina.“
 Drevna veštica zastade na ivici svoje ratničke družine, pomno odmeravajući
Manon. Na njenom licu videla se nežnost, primeti Dorijan, i mudrost. A onda shvati da
vidi i nešto nalik na tugu. To ga nije sprečilo da pomeri ruku na Damarisovu jabuku, kao
da ju je tu tek nehajno spustio.
„Tražile smo vas kako bismo razgovarale“ Manonin hladni i smireni glas zazvoni
nad stenjem. „Ne mislimo vam nikakvo zlo.“
Damaris se zagreja od istine u njenim rečima.
„Ovog puta“, promrmlja ona smeđokosa veštica koja se i ranije javila. Njena
predvodnica je munu laktom u znak upozorenja.
„Ali ko si ti?“, upita Manon staricu. „Ti predvodiš ove zborove.“
„Ja sam Glenis. Moja porodica je služila kročanskim vladarima davno pre nego što
je grad pao.“ Pogled te drevne veštice pade na traku crvene tkanine kojom je Manonina
pletenica bila uvezana. „Dakle, Rijanon te je pronašla.“
Dorijan je slušao kada je Manon pred Trinaest objašnjavala istinu o svom poreklu i
o tome koga je ona to po babinom naređenju zaklala u Omegi.
Manon diže glavu, iako su joj zlatne oči zatreperile. „Rijanon nije izašla iz
Ferijanskog procepa.“
„Kučko“, proreža jedna veštica, a ostale se povedoše za njom.
Manon na sve to nije obraćala pažnju, već je upitala tu drevnu Kročanku: „Znači,
poznavala si je?“
Veštice zaćutaše.
Kročanka pognu glavu, a oči joj se ponovo ispuniše onom tugom. Dorijanu nije bila
potrebna potvrda u vidu Damarisove toplote da bi znao kako su njene sledeće reči
istinite. „Bila sam joj prababa.“ Čak se i zavijanje vetra utišalo. „Baš kao što sam tvoja.“
 Četrnaesto poglavlje

Kročanke su se povukle – po naredbi Manonine navodne prababe Glenis.

Zahtevala je da čuje kako to, koja je to krvna loza, ali Glenis je samo pokazala
Manon da pođe za njom u logor.
Najmanje još dvadesetak veštica staralo se o logorskim vatrama razmeštenim
između belih šatora i sve su prestajale sa svojim poslovima kako je Manon prolazila.
Nikada u životu nije videla Kročanke da se bave domaćim poslovima, ali eto ih: neke
lože vatru, neke vuku vedra s vodom, a neke paze na teške kazane u kojima se krčkalo,
rekla bi po mirisu, varivo od divokoze, začinjeno suvim biljem.
Ni reč joj se nije pojavila u glavi dok je prolazila između redova nakostrešenih
Kročanki. Trinaest takođe nisu progovarale – ali zato Dorijan jeste.
Kralj pođe u korak s njom, a njegovo telo je zračilo toplotom dok ju je tiho pitao:
„Da li si znala da još imaš žive rođake među Kročankama?“
„Ne.“ Njena baba to nije pomenula kada joj se poslednji put rugala.
Manon je čisto sumnjala da je ovo trajno boravište Kročanki. Bile bi vrlo glupe
kada bi ikada otkrile gde je to – ali Sajrina ih je ipak pronašla.
Lako moguće tako što je pratila Manonin miris – one delove koji su u srodstvu s
Kročankama.
Paučica sada hoda između Asterin i Sorele, a na Dorijanu se i dalje nije video
nikakav nagoveštaj napetosti zbog toga što je neprestano sputava, premda mu je šaka sve
vreme bila na balčaku mača.
Manon ga oštro pogleda, a on ga pusti.
„Kako hoćeš da ovo radimo?“, promrmlja Dorijan. „Hoćeš li da ćutim ili da budem
pored tebe?“
„Asterin je moja druga.“
„A šta sam ja?“ To baršunastim glasom izgovoreno pitanje prenese joj žmarce niz
kičmu, kao da ju je pomilovao onim svojim nevidljivim rukama.
„Ti si kralj Adarlana.“
„Da li onda da i ja učestvujem u razgovorima?“
„Ako ti je do toga.“
Osećala je da je on sve razdraženiji, pa je prikrila podrugljivi smešak.
Dorijanov glas postade tih i mazan. „Znaš li do čega mi je sada?“
Ona se munjevito okrenu da ga s nevericom prostreli pogledom – samo da bi
zatekla kralja kako se podrugljivo smeška.
 „Izgledaš kao da ćeš se svakog trenutka dati u beg“, reče joj on i dalje se
smeškajući. „To će ostaviti loš utisak.“
On to pokušava da je uznemiri, da je – skrećući joj misli – navede da popusti svoj
gvozdeni stisak nad sobom.
„One znaju ko si“, nastavi Dorijan. „To više ne moraš da dokazuješ. Potpuno je
druga stvar da li će te prihvatiti.“ Dakle, njena prababa mora da je iz nekraljevskog dela
njene krvne loze. „Ne izgleda mi kao da ove veštice mogu da se pridobiju surovošću.“
On i ne zna u kojoj je meri to tačno. „Da li si se ti to drznuo da mi izdaješ
uputstva?“
„Smatraj ovo savetom koji jedan vladar daje drugom.“
Uprkos tome ko hoda pred njima i iza njih, Manon se malčice nasmeši.
On je dodatno iznenadi govoreći: „Ponirao sam u svoju moć otkad su se pojavile.
Jedan njihov pogrešan potez i zbrisaću ih s lica zemlje.“
Ona zadrhta od studenog nasilja u njegovom glasu. „Potrebne su nam kao
saveznice.“ Sve što će ona danas i noćas raditi služiće da se to ostvari.
„U tom slučaju, nadajmo se da neće doći do toga, mala veštice.“ Manon otvori usta
da mu odgovori – ali kroz mrak koji je padao prolomi se upozoravajući vrisak roga.
A onda lepet moćnih kožnih krila zagrme preko zvezda.
Ceo logor smesta skoči i vika dopre od izviđačica koje su digle uzbunu. Trinaest se
zbiše oko Manon isukavši oružje.
Gvozdenzube su ih našle.
Daleko ranije nego što je Manon nameravala.

***

Dorijan nije imao predstave kako ih je izvidnica Gvozdenzubih pronašla. Valjda su ih

odale logorske vatre.
Dorijan prikupi svoju magiju kada dvadeset šest ogromnih prilika prelete logor.
Žutonoge. Dva zbora.
Starica koja se predstavila kao Manonina prababa stade da uzvikuje naredbe, a
Kročanke je poslušaše, skačući u tek smrknuto nebo na svojim metlama i grabeći lukove
ili mačeve.
Nije trenutak za postavljanje pitanja kako su ih pronašle i da li im je paučica zaista
postavila zamku – svakako ne kada Manonin glas zvonko naredi da Trinaest zauzmu
odbrambene položaje.
Hitro kao sene, one pohrliše ka mestu gde su ostavile viverne, a gvozdeni zubi
sevnuše.
Dorijan je sačekao da se Kročanke odmaknu od njega pre nego što je razulario
svoju moć, bacajući ledena koplja da probiju neprijateljske gole grudi ili da im pocepaju
krila.
 Tek pola misli bilo je dovoljno da razveže Sajrinine stege, mada je nije potpuno
oslobodio od sile koja ju je sprečavala da napada. Samo joj je dao dovoljno prostora da
promeni obličje, kako bi mogla da se brani. Blesak svetlosti sa druge strane logora stavio
mu je do znanja kako je upravo to i uradila.
Kasnije će je propitati.
Manon i Trinaest stigoše do viverna, pa se za nekoliko trenutaka vinuše u vazduh i
poleteše u pometnju nad njima.
Kročanke su bile sitne – stravično sitne – naspram vivernskih telesina. Čak i na
onim svojim metlama.
Dok su se rojile oko dva zbora Gvozdenzubih, odapinjući strele i zamahujući
mačevima, smetale su Dorijanu da nađe metu. Nije mogao da napadne dok Kročanke
zuje oko zveri, prebrzo da bi on mogao da ih prati pogledom. Neki viverni zaurlaše i
srušiše se s neba, ali mnogi ostaše da lete.
Glenis je sa tla odsečno uzvikivala naredbe, držeći smežuranim šakama veliki luk i
ciljajući naviše.
Glenis odape strelu, a Dorijan njen napad proprati svojim.
Koplje od čistog leda zavitla se ka izloženim, pegavim grudima.
I strela i ledeno koplje pogodiše svoju metu. I crna krv pljusnu na tie – pre nego što
se vivern i jahačica srušiše na planinski vrh, pa prevrnuše preko litice.
Glenis se isceri, a ono ostarelo lice ozari se od osmeha. „Prva sam pogodila.“ Ona
nategnu još jednu strelu. Takva vedrina, čak i kada je suočena s napadom.
„Voleo bih da si moja prababa“, promrmlja Dorijan, spremajući se da zada sledeći
udarac. Mora da pazi, pošto Trinaest odozdo toliko liče na Žutonoge.
Ali za Trinaest nije bio potreban ni njegov oprez, ni njegova pomoć.
Žarile su se u redove Žutonogih, rasturajući ih na buljuke.
Žutonoge su možda bile u prednosti zato što su ih iznenadile, ali Trinaest su
gospodarice rata.
Kročanke su padale s neba pod udarcima surovih, šiljatih repova. Neke čak nisu ni
padale, jer su se suočile s onim ogromnim raljama iz kojih više nisu izlazile.
„Sklonite se!“, pronese se nad bojištem Manonina oštra naredba. „Obrazujte redove
nisko, do tla!“
To nije bila naredba upućena Trinaest, već Kročankama.
Glenis viknu, a glas joj nesumnjivo beše pojačan nekakvom magijom: „Poslušajte
je!“
Kročanke se istog trena povukoše, obrazujući zbijenu jedinicu u vazduhu iznad
šatora.
Gledali su kako Abraksos čupa grkljan jednom mužjaku dvostruko većem od njega,
a Manon odape strelu njegovoj jahačici u lice. Gledali su kako zelenooke demonske
bliznakinje sateruju tri viverna između sebe tako da su se zabili u planinsku padinu.
Gledali su kako Asterinina plava vivernka čupa jahačicu iz sedla, pa za njom čupa i
komad kičme viverna ispod jahačice.
 Svaka članica Trinaest obeležavala je svoj plen pri svakom prolasku između
okupljenih napadačica.
Žutonoge nisu bile tako uigrane.
Žutonoge motrilje koje su pokušale da se sklone od Trinaest i napadnu Kročanke
pri tlu sačekao je pravi zid strela.
Viverni možda i jesu preživeli, ali jahačice nisu.
Nakon nešto pažljivog letenja, zveri bez jahačica završile su preklane, a krv im je
liptala iz grla dok su padale po obližnjim planinskim vrhuncima.
U srcu mu se žaljenje mešalo sa strahom i besom.
Koliko bi tih zveri bilo kao što je Abraksos, samo da su imale dobre jahačice koje
ih vole?
Bilo je iznenađujuće teško da svojom magijom pogodi viverna kome je nekako
uspelo da ih nadleti, ustremljujući se pravo na Glenis, a još jedan vivern je hrlio za njim.
Ubio ga je lako, polomivši toj zveri vrat udarcem svoje moći tako jakim da se
zadihao.
Šibnu magijom prema drugom vivernu u napadu, ubijajući ga jednakom brzinom,
ali nije video trećeg i četvrtog koji sada sleteše usred logora, obarajući šatore i
škljocajući raljama na sve pred sobom. Kročanke su vrišteći padale.
Onda se Manon stvori tu, na Abraksosu koji je doleteo snažno i brzo, pa odrubi
glavu najbližoj jahačici. Žutonoga motrilja još je bila zatečena i zbunjena dok joj je
glava letela s ramena.
Dorijanova magija se sape.
Odrubljena glava pade na tie pored njega i zakotrlja se.
Jedna prostorija mu sevnu pred očima, crveni mermer umrljan krvlju, a tup zvuk
kotrljanja glave po kamenu bilo je jedino što se čulo pored njegovog vrištanja.
Nije trebalo da te volim.
Žutonogina glava zaustavi se pored njegovih čizama, a plava krv je iz nje šikljala
na sneg i prašinu.
Nije čuo, nije mario što četvrti vivern juri na njega.
Manon zaurla njegovo ime, a kročanske strele poleteše.
Oči Žutonoge motrilje zurile su ni u koga, ni u šta.
Razjarene ralje razjapiše se pred njim, široko se rastežući.
Manon opet vrisnu njegovo ime, ali on nije mogao ni da mrdne.
Vivern se obruši, a tama se rastvori i one čeljusti se sklopiše oko njega.
Tada Dorijan razulari svoju magiju.
U jednom trenu vivern ga je celog gutao, a vazduh bio ispunjen njegovim
smrdljivim dahom.
U sledećem je ta zver bila na tlu, a leš joj se pušio.
Pušio od onoga što mu je on uradio.
Ne njemu, već sebi.
Telo mu se pretvorilo u čist plamen, tako vreo da je progoreo vivernu vilicu, grlo i
prošao kroz usta te zveri kao kroz paučinu.
 Žutonoga jahačica koja je preživela pad isuka mač – ali prekasno. Glenis je
prostreli kroz grlo.
Zavlada muk. Čak i bitka na nebu zamre.
Trinaest slete, a sve su bile isprskane plavom i crnom krvlju. Bila je toliko
drugačija od Soršine crvene krvi – njegove crvene krvi.
Onda ga šake gvozdenih noktiju ščepaše za ramena i zlatne oči se zagledaše u
njegove. „Da li si ti pošašavio?“
On samo pogleda glavu Žutonoge veštice, koja se i dalje nalazila na stopu od njega.
Manonin pogled polete ka njoj, pa ona stisnu usne, pusti ga i munjevito se okrene ka
Glenis. „Šaljem moje Senke da izvide ima li ih još.“
„Da li ima preživelih neprijatelja?“ Glenisin pogled leteo je po praznom nebu. Sve i
da ih je njegova magija iznenadila i zgranula, ni Glenis ni druge Kročanke koje su žurile
da pomognu svojim ranjenicama to nisu pokazivale.
„Svi su mrtvi“, odgovori Manon.
A onda tamnokosa Kročanka koja ih je prva presrela pojuri na Manon, mača
isukanog. „Vi ste za ovo odgovorni.“
Dorijan zgrabi Damaris, ali ne mrdnu da ga isuče iz korica. Nije imao namere, jer
Manon nije ustukla. „Za spašavanje vaših guzica? Da, rekla bih da jesmo.“
Veštica je penila. „Vi ste ih dovele ovamo.“
„Bronven“, upozori je Glenis brišući plavu krv s lica.
Mlada veštica – Bronven – sva se nakostreši. „Zar misliš da je puka slučajnost to
što smo napadnute baš u trenutku kad su one stigle?“
„Borile su se rame uz rame s nama, a ne protiv nas“, odvrati Glenis, pa se okrenu
ga pogleda Manon. „Kuneš li se?“
Manonine zlatne oči blistale su na svetlosti logorske vatre. „Kunem se. Nisam ih ja
dovela ovamo.“
Glenis klimnu, ali Dorijan se samo zagleda u Manon.
Damaris je bio hladan kao led. Toliko hladan da mu je zlatni balčak oprljio kožu.
Izgleda zadovoljna njenim rečima, Glenis ponovo klimnu glavom. „Onda ćemo
razgovarati – kasnije.“
Bronven pijunu na krvavo tie i ljutito ode.
Laž. Manon je slagala.
Ona ga pogleda izvijajući jednu obrvu, ali Dorijan se okrenu od nje, puštajući da se
u njemu skrasi svest o tome šta je ona uradila.
Tako započe niz naredbi i pokreta, sakupljanja mrtvih i ranjenih. Dorijan je
pomagao najbolje što je znao i umeo, lečeći one kojima je to bilo najpotrebnije.
Isceljujući otvorene rane iz kojih je plava krv curila po njegovim šakama.
Toplotu te krvi uopšte nije osećao.
 Petnaesto poglavlje

O na je lažljivica i ubica, a pre nego što se ovo završi, verovatno će ponovo morati da
bude i jedno i drugo.
Ali Manon nimalo nije žalila zbog toga što je uradila. U njoj nije bilo ni trunke
prostora za žaljenje, naročito ne pošto im ističe vreme, naročito ne jer oni moraju da
nose toliki teret.
Dok su dugo popravljali logor i viđali Kročanke, Manon je držala na oku zimsko
nebo.
Osam mrtvih. Moglo je da bude i gore. Daleko gore. Ona će ipak poneti sa sobom
živote tih osam Kročanki i upamtiće kako su zvale, da bi mogla da ih se seća.
Manon je celu noć provela pomažući Trinaest da prevlače ubijene viverne i njihove
Gvozdenzube jahačice do jednog drugog grebena. Zemlja je bila previše tvrda da bi ih
pokopale, a lomače bi se odveć lako videle, pa su se zato opredelile da ih zatrpaju
snegom. Nije se usudila da zamoli Dorijana da im pomogne svojom moći.
Videla je kako je on gleda. Kao da zna.
Manon baci ukrućeno telo jedne Žutonoge, videvši da su motriljine usne već
poplavele, a led joj se skorio u plavoj kosi. Asterin je prema njoj vukla jednu zdepastu
jahačicu držeći je za čizme, pa ju je naprosto ispustila.
Međutim, Manon je zurila u ta mrtva lica. I njih je žrtvovala.
Obe strane ovog sukoba. Obe njene krvne loze.
Svi će krvariti; previše će ih poginuti.
Da li bi ih Glenis dočekala raširenih ruku? Možda, ali druge Kročanke izgleda nisu
bile sklone tome.
I dalje važi činjenica kako one nemaju vremena za traćenje na to da ih ubeđuju i
zavode, pa je ona zato odabrala jedini način koji je znala: bitku. Ranije tog dana odletela
je sama do jednog mesta blizu kojeg su Gvozdenzube izviđale, a ona je to znala, pa je
sačekala da veliki severni vetar odnese njen miris ka jugu. Onda je samo čekala čas.
„Da li si ih poznavala?“, upita Asterin jer Manon ostade da zuri u telo ubijene
motrilje. Zurila je niz sve njih, poredane jednu za drugom, dok su viverni krilima
namicali velike snežne smetove preko leševa.
„Ne“, odgovori Manon. „Nisam.“
Već se razdanjivalo kad su se vratile u logor Kročanki. Oči iz kojih su pre nekoliko
sati sevale munje sada su ih oprezno gledale, a daleko manje ruku je polazilo ka oružju
dok su se one kretale ka velikom ložištu, opkoljenom kamenjem. Bilo je najveće u tom
logoru i nalazilo se u njegovom središtu. Bilo je to Glenisino ognjište.
 Starica je stajala pred njim, grejući čvornovate i okrvavljene šake. Dorijan je sedeo
blizu nje, a u njegovim safirnim očima odista se videla optužba kada je pogledao
Manon.
Kasnije. Taj razgovor će voditi kasnije.
Manon zastade nekoliko stopa od Glenis, a Trinaest se rasporediše na ivici svetlosti
koju je bacala ta logorska vatra, odmeravajući pet šatora podignutih oko nje i kazan koji
je krčkao u sredini svega toga. Iza njih su Kročanke nastavljale sa popravkama i
viđanjem rana – sve vreme motreći na njih bar jednim okom.
„Jedi nešto“, kaza Glenis, pokazujući kazan. Ono što se kuvalo u njemu mirisalo je
na varivo od divokoze.
Manon nije ni pokušala da se pobuni, već je odmah poslušala i uzela jednu od
malih zemljanih zdela koje su stajale pored vatre. To je još jedan način da pokaže kako
im veruje: da jede njihovu hranu. Da je prihvati.
I tako je Manon to i uradila, progutavši nekoliko zalogaja pre nego što se Dorijan
poveo za njenim primerom i uradio to isto. Kada su oboje počeli da jedu, Glenis je sela
na kamen i uzdahnula. „Prošlo je više od pet stotina godina otkad su jedna Gvozdenzuba
veštica i Kročanka zajedno obedovale, otkad su pokušale da mirno razgovaraju. Možda
su za sve to vreme jedini izuzetak bili tvoji majka i otac.“
„Valjda“, blago odgovori Manon, zastavši s jelom.
Uprkos borbi, uprkos napornoj noći, staričine usne trznuše se kao da će se izviti u
smešak. „Ja sam baba tvog oca“, napokon pojasni ona. „Rodila sam tvog dedu, koji se
spario s kročanskom kraljicom, a ona je umrla rađajući tvog oca.“
Bila je to još nešto što su nasledile od Feja: teškoću začeća i smrtonosnu prirodu
porođaja. Bio je to način da Trolika boginja održi ravnotežu i da izbegne da se sve
zemlje preplave prevelikim brojem smrtonosne dece, koja bi proždrla sve što postoji.
Manon ipak prelete pogledom po napola razorenom logoru.
Starica ispravno protumači pitanje u njenim očima. „Naši muškarci žive u našim
kućama, gde su bezbedni. Ovaj logor je samo ispostava, gde obavljamo poslove.“
Kročanke su oduvek rađale više mužjaka nego Gvozdenzube, pa su prihvatile fejsku
naviku da biraju parnjake – i ako već nisu obrazovale sa njima istinsku parnjačku vezu,
jesu sklapale duhovnu. To joj se oduvek činilo neobičnim i čudnim. Nepotrebnim.
„Kad se tvoja majka nije vratila, od tvog oca se tražilo da se spari s drugom
mladom vešticom. Bio je jedini nosilac kročanske krvne loze, vidiš, pa bi se ona
okončala u slučaju da tvoja majka nije preživela tvoje rađanje. Nije znao šta se zbilo ni s
njom, ni s tobom. Da li ste žive ili mrtve. Nije znao čak ni gde da vas traži, pa je zato
pristao da obavi svoju dužnost, pristao da pomogne svom umirućem narodu.“ Njena
prababa se tužno nasmeši. „Svi su voleli Tristana.“ Tristan. Tako se on zvao. Da li je
njena baba uopšte znala kako mu je ime pre nego što ga je ubila? „Jedna mlada veštica
odabrana je posebno za njega, ali on je nije voleo – ne kao što je voleo tvoju majku, kao
svoju istinsku parnjakinju, pesmu svoje duše. Tristan se svejedno potrudio da taj spoj
uspe. Rijanon je proistekla iz toga.“
Manon se ukoči. Ako je Rijanonina majka tu…
 Starica opet pročita Manonin izraz lica.
„Ubila ju je jedna Žutonoga motrilja u rečnim dolinama Melisande. Pre mnogo
godina.“
Titraj sramote prolete kroz Manon jer je preplavi olakšanje što će izbeći to
sučeljavanje, što će izbeći da preklinje za oproštaj, kao što bi trebalo da radi.
Dorijan spusti kašiku. Bio je to skladan i nehajan pokret, kad se uzme u obzir kako
je oborio onog viverna. „Kako to da je loza Kročanki preživela? Legende kažu da su
zbrisane.“
Još jedan tužan smešak. „Na tome treba zahvaliti mojoj majci. Najmlađa kći
Rijanon Kročan rodila se tokom opsade Veštičjeg Grada. Pošto su naše vojske bile
poražene i samo gradski bedemi zadržavali legije Gvozdenzubih, a pošto je tako mnogo
njene dece i unuka pobijeno, a njen parnjak zakovan za gradske bedeme, Rijanon je
naredila da glasnici objave kako je dete mrtvorođeno – da Gvozdenzube nikada ne bi
saznale da je jedna Kročanka preživela. Iste te noći, neposredno pre nego što je Rijanon
započela svoju trodnevnu bitku protiv Gvozdenzubih prvoveštica, moja majka se iskrala
na svojoj metli noseći sa sobom malecku princezu.“ Starici grlo zaigra. „Rijanon joj je
bila najdraža prijateljica – kao sestra. Moja majka je želela da ostane i da se bori do
samog kraja, ali Rijanon ju je zamolila da to uradi za svoj narod. Naš narod. Sve do
svoje smrti, moja majka je bila ubeđena da je Rijanon otišla da brani gradsku kapiju od
prvoveštica kako bi im skrenula pažnju na sebe. Kako bi se poslednja kročanska
potomkinja izvukla dok Gvozdenzube gledaju u drugu stranu.“
Manon nije znala šta da kaže – kako da sroči ono što se kovitlalo u njoj.
„Videćeš“, nastavi Glenis, „da imaš neke rođake u ovom logoru.“
Asterin se na to ukoči, a Eda i Brajar takođe postaše vidno napete stojeći na ivici
svetlosti logorske vatre. One su Manonine rođake, sa Crnokljune strane njenog porekla.
Nesumnjivo da su spremne da se bore kako bi to zadržale samo za sebe.
„Bronven“, reče starica pokazujući tamnokosu predvodnicu zbora, koja je imala
zlatom uvezanu metlu i sada iz senki pored vatre držala na oku Manon i Trinaest,
„takođe je moja praunuka. Ona je tvoja najbliža rođaka.“
Na Bronveninom licu nije se video ni tračak nežnosti, pa se zato ni Manon nije
potrudila da deluje prijatno.
„Ona i Rijanon su bile bliske kao rođene sestre“, promrmlja Glenis.
Morala je da da sve od sebe kako ne bi dodirnula parčence crvenog plašta na kraju
svoje pletenice.
Dorijan, tama mu dušu prigrlila, reši da se ubaci: „Pronašli smo vas s razlogom.“
Glenis opet pruži ruke da ih ugreje. „Pretpostavljam da je to namera da od nas
zatražite da stupimo u ovaj rat.“
Manon nije ublažila svoj pogled. „Jeste. Vas, kao i sve Kročanke raštrkane širom
svih zemalja.“
Jedna od Kročanki u senkama zasmeja se kratko i oštro. „Baš duhovito.“ Ostale joj
se pridružiše u smehu.
 Glenisine plave oči bile su nepokolebljive. „Nismo se okupljale u vojsku još pre
pada Veštičjeg Grada. To je možda teže nego što si očekivala.“
Dorijan upita: „A šta ako ih njihova kraljica pozove u boj?“
Sneg zaškripa pod odsečnim koracima i Bronven se stvori tu, sevajući smeđim
očima. „Glenis, da nisi odgovorila na to pitanje.“
Takvo nepoštovanje, tako neozbiljno obraćanje starijoj…
Bronven prostreli pogledom Manon. „Ti nisi naša kraljica, ma šta bi se inače reklo
po tvojoj krvi i uprkos ovoj čarki. Mi tebi ne polažemo račune, niti ćemo ti ikada
polagati.“
„Morat vas je upravo pronašao“, ledeno odvrati Manon. Očekivala je ovakav
odgovor. „Pronaći će vas ponovo. Pronaći će vas, pa bilo to za nekoliko meseci ili za
godinu – a onda više neće biti nikakve nade da bude poražen.“ Manon nije dizala ruke
od bokova, susprežući poriv da pusti svoje gvozdene kandže. „Vojska sastavljena od
mnogih kraljevstava okuplja se u Terasenu. Pridružite im se.“
„Terasen nam pre pet stotina godina nije pritekao u pomoć“, začu se jedan drugi
glas, približavajući se vatri. Bila je to ona lepuškasta smeđokosa veštica odranije. I njena
metla bila je uvezana plemenitim metalom – samo srebrom umesto zlatom kao
Bronvenina. „Nije mi jasno zašto bismo sada mi njima pomagale.“
„Mislila sam da ste vi gomila uobraženih dobrica“, pevušeći odgovori Manon.
„Valjda vi upravo takve stvari i radite.“
Mlada veštica se nakostreši, ali Glenis samo diže izboranu šaku.
Međutim, to nije bilo dovoljno da se Bronven zaustavi, pa ta veštica odmeri Manon
od glave do pete i proreža: „Ti nisi naša kraljica. Nikada nećemo leteti s tobom.“
Bronven i mlađa veštica besno odjuriše, a okupljena straža Kročanki razmače se da
ih propusti.
Manon vide kako se Glenis malčice lecka. „Videćeš da su usijane glave česta
pojava u našoj porodici.“

***

Bezobzirno.
Ono što je Manon noćas uradila, navodeći Gvozdenzube u ovaj logor… Dorijan to
nije mogao da opiše nijednom drugom rečju do bezobzirno…
Ostavio je Manon i njenu prababu, dok su ih Trinaest gledale, pa otišao da potraži
paučicu.
Sajrinu je zatekao tamo gde ju je i ostavio, kako čuči u senkama jednog od
najdaljih šatora.
Vratila se u svoje ljudsko obličje, a tamna kosa bila joj je umršena i ogrnula se
kročanskim plaštom. Izgleda da joj se neka od njih sažalila – ne shvatajući da ona to nije
gladna variva od divokoze.
 „Odakle potiče to preoblikovanje?“, upita Dorijan zastavši pred njom i držeći se za
Damarisov balčak. „Iz tebe?“
Paučica-preoblikovačica trepnu pogledavši ga, pa ustade. Neko joj je takođe dao
iznošenu smeđu tuniku, pantalone i čizme. „Silnu si magiju izveo.“ Nasmeši mu se,
pokazujući oštre zubiće. „Kakav bi ti samo kralj zahvaljujući njoj bio. Bez izazova i bez
premca.“
Dorijanu baš i nije bilo do toga da joj objašnjava kako nije u potpunosti siguran
kakav kralj želi da bude, ako poživi dovoljno dugo da povrati svoj presto. Činilo mu se
dobrim početkom da bude bilo ko i bilo šta, samo ne kao njegov otac.
Dorijan se trudio da mu držanje bude opušteno, iako ju je ponovo upitao: „Odakle
iz tebe potiče preoblikovanje?“
Sajrina naheri glavu kao da nešto osluškuje. „Bilo je čudno, smrtni kralju, otkriti da
u meni postoji novo mesto kada se magija vratila. Otkriti da je nešto novo pustilo
koren.“ Njena ručica pođe ka njenom trbuhu, odmah iznad pupka. „Semence moći.
Poželim da promenim obličje, misleći na ono što želim da postane i preoblikovanje mi
najpre počinje ovde. Ta vrelina uvek potiče odavde.“ Paučica ga prodorno pogleda.
„Ako želiš da nešto budeš, kralju bez krune, onda budi. U tome je tajna preoblikovanja.
Budi ono što želiš.“
On se jedva suzdržao da ne prevrne očima, premda mu se Damaris zagrejao u šaci.
Budi ono što želiš – daleko lakše reći nego učiniti. Naročito s bremenom krune.
Dorijan se dodirnu po trbuhu, preko plašta i slojeva odeće, ali oseti samo izvajane
mišiće. „Da li to radiš kako bi izazvala promenu: najpre pomisliš šta želiš da postaneš?“
„U nekim granicama. Moram da zamislim jasnu sliku, inače to uopšte ne uspeva.“
„Dakle, ne možeš da promeniš obličje u nešto što nisi videla.“
„Mogu da izmislim neke crte – boju očiju, građu, kosu – ali ne neko stvorenje samo
po sebi.“ Grozni osmeh rascveta joj se na usnama. „Posluži se tom svojom divnom
magijom. Promeni svoje lepe oči“, izazva ga paučica. „Promeni im boju.“
Bogovi ga prokleli – pokušavao je. Mislio je na smeđe oči. Zamišljao je Kejolove
oči boje bronze, žestoke nakon njihovog vežbanja. Ne kakve su bile pre nego što je
njegov prijatelj otplovio na Južni kontinent.
Da li se Kejol izlečio? Da li su on i Nesrin ubedili kagana da pošalje pomoć? Kako
će Kejol uopšte saznati gde je on i šta im se svima desilo, kada su rasuti kao slamke
među vihorovima?
„Previše razmišljaš, mladi kralju.“
„Bolje nego premalo“, promrmlja on.
Damaris se opet zagreja. Zakleo bi se da je to bilo zato što se nasmejao.
Sajrina se zakikota: „Nemoj da razmišljaš o boji očiju, već je zahtevaj!“
„Kako si to naučila bez ikakvih uputstava?“
„Moć je sada u meni“, jednostavno mu odgovori paučica. „Slušala sam je.“
Dorijan pusti pipak svoje magije da zavijuga prema paučici. Ona se ukoči, ali
njegova magija se očeša o nju, nežno i radoznalo kao mačka. Sirova magija, koju može
da oblikuje kako god hoće.
 Snagom volje uperio ju je ka njoj – terajući je da pronađe u njoj to seme moći. Da
nauči tu moć.
„Šta to radiš?“, izusti paučica meškoljeći se.
Njegova magija se obmota oko nje i on to oseti – svaku mrsku i groznu godinu
njenog postojanja.
Svaku…
Usta mu se osušiše. Žuč mu pokulja u grlo na taj miris koji njegova magija oseti.
Nikada neće zaboraviti taj miris, tu pogan. Zanavek će kao dokaz nositi njen beleg na
svom grlu.
Valg. Paučica je nekako Valg – i to ne zaposednuta, već rođena.
Trudio se da mu lice bude bezizražajno. Kao da ga ništa ne zanima. Iako je njegova
magija našla onaj blistavi i prelepi tračak magije.
Otete magije. Baš kao što Valgi otimaju sve.
Uzimaju sve što žele.
Krv mu je tupo hučala u ušima.
Dorijan se zagleda u njeno telašce i neugledno lice. „Bila si prilično ćutljiva u vezi
sa svojom osvetničkom potragom, zbog koje si pošla u lov preko celog kontinenta.“
Sajrinine mračne oči pretvoriše se u rupe bez dna. „Oh, nisam zaboravila. Uopšte
nisam.“
Damaris ostade topao. Čekajući.
Pustio je da njegova magija obmota umirujuće ruke oko onog zrnca moći zatočenog
u crnom paklu unutar pauka.
Nije ga bilo briga zašto i kako su stigijski pauci zapravo Valgi. Kako su ovamo
dospeli. Zašto su se tu zadržali.
Oni se hrane snovima, životom i radošću. Naslađuju se time.
Zrnce preoblikovačke moći zatreperi u njegovim šakama, kao da je srećno i
zahvalno zbog nežnog dodira. Ljudskog dodira.
Ovo. Njegov otac je dopustio da ova stvorenja rastu, da vladaju. Ti stvorovi i
njihova okrutnost ubili su Soršu.
„Znaš, mogu da se pogodim s tobom“, prošapta Sajrina. „Kada kucne čas,
postaraću se da tebe poštede.“
Damaris postade hladan kao led.
Dorijan je pogleda pravo u oči. Povuče svoju magiju i zakleo bi se da je semence
preoblikovačke moći zatočeno u njoj poseglo za njim. Pokušalo da ga preklinje da ne
ide.
On se nasmeši paučici. Ona mu uzvrati osmeh.
A on napade.
Nevidljive šake zgrabiše je oko vrata i zavrnuše – baš u trenutku kada se njegova
magija žabi u njen pupak, tačno tamo gde je počivalo ukradeno semence ljudske magije,
pa se obmota oko njega.
 Držao ga je kao ptića u dlanovima dok je paučica umirala. Proučavao je svaku
stranu te magije, pre nego što je ona uzdahnula od olakšanja i iščilela na vetru, napokon
slobodna.
Sajrina klonu na tie, očiju obnevidelih.
Jedva pola misli bi dovoljno da je Dorijan sažeže. Niko nije došao da se raspituje
šta to smrdi kada se vonj digao iz njenog pepela. Niko nije došao da se raspituje zbog
crne mrlje koja je ostala pod njim.
Valg. Možda mu je to ulaznica u Morat, ali svejedno nije mogao prestati da zuri u
tu tamnu mrlju po napola raskravljenoj zemlji.
On pusti Damaris, a sečivo se nevoljno stiša.
Našao je ulaz u Morat, čim ovlada preoblikovanjem.
Paučica i sav njen soj mogu da završe u paklu, što se njega tiče.

***

Dorijanu je srce i dalje mahnito kucalo kada se nakon sat vremena zatekao u šatoru, koji
nije bio dovoljno visok ni da se on u njemu ispravi, kako leži na jednoj od dve prostirke.
Manon uđe u šator baš u trenutku kada je on skinuo čizme i navukao debelu vunenu
ćebad preko sebe. Mirisala su na konje i seno i lako je moguće da su ukradena iz neke
konjušarnice, ali on za to nije mario. Grejala su ga i bolje da se pokriva njima nego da se
ne pokriva ničim.
Manon odmeri skučeni prostor, kao i drugu prostirku i ćebe. „Trinaest je neparan
broj“, objasni ona. „Uveksam imala šator samo za sebe.“
„Baš mi je žao što ti kvarim ugođaj.“
Ona mu se bez reči i zajedljivo nasmeši, pogledavši ga pre nego što sede na svoju
prostirku i poče da dreši vrpce kojima su joj čizme bile vezane – ali prsti joj sami od
sebe stadoše istog trena kada joj se nozdrve raširiše.
Ona se lagano osvrnu i pogleda ga. „Šta si to uradio?“
Dorijan nije skretao pogled s njenih očiju. „Ti si danas uradila ono što si morala“,
jednostavno odgovori. „Isto sam uradio i ja.“ Nije ni pokušao da dodirne Damaris, koji
je ležao blizu njega.
Ona ga opet onjuši. „Ubio si paučicu.“ Na licu joj se nije videla osuda, već samo
čista radoznalost.
„Bila je pretnja“, priznade on. A i valško govno.
Oči joj se sada ispuniše zabrinutošću. „Mogla je da te ubije.“
On joj se ovlaš nasmeši. „Ne, nije mogla.“
Manon ga opet odmeri pogledom, a on to otrpe. „Zar nemaš šta da kažeš o mom…
izboru?“
„Moji prijatelji se bore na Severu i verovatno ginu“, kaza joj Dorijan. „Nemamo
vremena da nedeljama ubeđujemo Kročanke.“
 Eto surove istine. Kako bi bili dočekani makar nekakvom dobrodošlicom, morali su
da pređu tu granicu. Možda su tako nehajne odluke sastavni deo nošenja krune na glavi.
On će čuvati njenu tajnu – dokle god ona bude želela da se ta tajna čuva.
„Nema pravedničkog pridikovanja?“
„Ovo je rat“, jednostavno odgovori on. „Prevazišli smo takve stvari.
A to neće biti ni bitno, zar ne, kada njegova duša bude cena kojom će se platiti
zaustavljanje ovolikog pokolja? On ju je već dovoljno upropastio. Ako će prelazak
granice za granicom druge poštedeti zla, onda će on to i uraditi. Ne zna kakvim ga
kraljem to čini.
Manon zapevuši, kao da joj je to bio prihvatljiv odgovor. „Ti se razumeš u dvorske
spletke i zavere“, reče ona, a njeni vesti prsti opet poleteše preko vrpci i kukica na
njenim čizmama. „Kako bi ti… razrešio ovo, kako si ga beše ranije nazvao? Moj odnos s
Kročankama.“
Dorijan tutnu ruku pod glavu. „Muka je u tome što su sve karte u njihovim rukama.
One su tebi potrebnije nego ti njima. Jedina karta na koju ti možeš da igraš zapravo je
tvoje poreklo – a to je izgleda i odbačeno, bez obzira na onu čarku. Dakle, kako da ga
učinimo ključnim za njih? Kako da im ti dokažeš da im je nužna njihova poslednja živa
kraljica, poslednji izdanak kročanske krvne loze?“ Na trenutak je razmišljao o tome. „Tu
je takođe izgled da dođe do mira između vaših naroda, ali ti…“ Lecnu se. „Više nisi
priznata naslednica. Svaka pogodba koju bi mogla da sklopiš kao Crnokljuna bila bi
isključivo u ime tebe i Trinaest, a ne ostatka Gvozdenzubih. To ne bi bio pravi mirovni
sporazum.“
Manon razveza čizme i leže na prostirku, pa namače ćebe preko sebe zureći u nisku
šatorsku tavanicu. „Da li su te učili takvim stvarima u onom tvom staklenom zamku?“
„Da.“ Pre nego što je on taj zamak smrskao u krhotine i prah.
Manon se okrenu na bok, pa nasloni glavu na ruku tako da joj se bela kosa prosu iz
pletenice i uokviri joj lice. „Ti ne možeš tu svoju magiju upotrebiti da ih naprosto…
prinudiš, zar ne?“
Dorijan se prigušeno zasmeja. „Ne, koliko ja znam.“
„Mev se uvukla princu Rovanu u um i ubedila ga da uzme lažnu parnjakinju.“
„Čak i ne znam šta je Mevina moć“, odvrati Dorijan lecnuvši se. Ono što je fejska
kraljica uradila Rovanu, ono što sada radi kraljici Terasena… „A nisam baš siguran da bi
mi bilo pametno da vršim opite na mogućim saveznicama.“
Manon uzdahnu kroz nos. „Moja obuka nije sadržavala takve stvari.“
Time nije bio iznenađen. „Da li te zanima šta iskreno mislim?“ Njene zlatne oči
naprosto ga prikovaše i ona odsečno klimnu glavom. „Nađi nešto što im je potrebno i
iskoristi to da ostvariš svoj cilj. Šta bi njih navelo da se okupe oko tebe, da te dožive kao
svoju kročansku kraljicu? Noćašnja bitka obezbedila ti je neku meru poverenja, ali nije
dovela do toga da te istog trena prihvate. Možda bi Glenis to znala.“
„Moraću rizikovati da je pitam.“
„Ne veruješ joj.“
„Zašto bih?“
 „Ona ti je prababa – i nije naredila da te pogube na licu mesta.“
„Nije ni moja baba, sve do samog kraja.“ Na licu joj se nije videlo nikakvo
osećanje, ali prsti su joj se na te njene reči sami od sebe zabili u vlasište.
Dorijan nastavi: „Elin je bilo potrebno da se kapetan Rolf i njegovi ljudi prenu iz
viševekovnog skrivanja i okupe mikenjansku flotu. Saznala je da će se oni vratiti u
Terasen jedino kada se napokon ponovo pojavi morski zmaj, jedan od njihovih davno
nestalih saveznika na talasima. Zato je udesila da se to dogodi: izazvala je malu valšku
flotu da napadne Lobanjin zaliv kada je bio mahom nebranjen, a onda je iskoristila bitku
da pokaže morskog zmaja koji im je pristigao u pomoć, prizvan iz vazduha i
magije.“„Preoblikovačica“, reče Manon, a Dorijan klimnu glavom. „A Mikenjani su to
progutali?“
„Do balčaka“, otegnuto potvrdi Dorijan. „Elin je otkrila šta je Mikenjanima nužno
kako bi ih ubedila da joj se pridruže. Da li je nešto tako možda potrebno Kročankama da
bi i one to uradile?“
Manon se zavali na prostirku, skladno kao plesačica, pa stade da se poigrava
krajem svoje pletenice i crvenom tkaninom na njemu. „Ujutru ću pitati Žislejn.“
„Mislim da Žislejn to neće znati.“
One zlatne oči zagledaše se u njegove. „Zaista misliš da bi trebalo da pitam
Glenis?“
„Mislim, a mislim i da će ti pomoći.“
„Zašto bi ona to htela?“
Zapita se da li Trinaest to ikada vide – taj tračak samoprezira koji joj ponekad
zatitra preko lica. „Njena majka je voljno ostavila svoj grad, svoj narod i svoju kraljicu u
njihovim poslednjim trenucima kako bi mogla da sačuva kraljevsku lozu. Tvoju lozu.
Mislim da ti je noćas ispričala onu priču da bi ti shvatila kako bi i ona učinila isto to.“
„Zašto onda to nije otvoreno rekla?“
„Zato što, u slučaju da nisi primetila, ti ovde nisi najvoljenija osoba na svetu,
uprkos onome što si izvela sa Gvozdenzubima. Glenis ume da igra ovu igru. Ti samo
moraš da je sustigneš. Moraš da otkriješ zašto su one uopšte ovde i šta im je sledeći
potez.“
Ona stisnu usne, pa se opusti. „Tvoji učitelji su te valjano podučili, kraljeviću.“
„Izgleda da ima prednosti kada te je odgajio demonom zaposednuti tiranin.“
Njegove reči bile su bezizražajne, premda je kroz njega sevala oštrina.
Pogled joj odluta ka njegovom grlu i bledoj liniji koja se preko njega protezala.
Skoro da je osećao njen pogled kao nekakav avetinjski dodir.
„Još ga mrziš.“
On izvi obrvu. „Zar ne bi trebalo?“
Njena kao mesečina bela kosa zablista na slabom svetlu. „Rekao si mi da je on bio
ljudsko biće, da je duboko u sebi ostao čovek i pokušao da te zaštiti najbolje što je
mogao. A ti ga i dalje mrziš.“
„Izvini ako su mi njegovi načini zaštite mučni i nepodnošljivi.“
„Ali tvoju vidarku je ubio demon, a ne čovek.“
 Dorijan stisnu zube. „Nije bitno.“
„Zar nije?“ Manon se namršti. „Većina može da istrpi svega nekoliko meseci valške
zaposednutosti. Ti si na jedvite jade istrajao.“ On pokuša da se ne oseća pogođeno
njenim grubim rečima. „A on je izdržao decenijama.“
Pogleda je pravo u oči. „Ako pokušavaš da mog oca predstaviš kao nekakvog
plemenitog junaka, zalud tupiš zube.“ Nosio se mišlju da tu prekine taj razgovor, ali ipak
je upitao: „Kad bi ti neko kazao da je tvoja baba potajno bila dobra, da zapravo nije
želela da ubije tvoje roditelje i tako mnogo drugih, da je bila primorana da te natera na to
da ubiješ sopstvehu sestru – da li bi ti bilo tako lako da poveruješ u to? Da joj oprostiš?“
Manon se zagleda ka svom trbuhu – ožiljku skrivenom ispod kožne odeće. On se
pribirao iščekujući njen odgovor, ali jedino mu je kazala: „Umorna sam od priče.“
Dobro. I on je.
„Da li bi radije radila nešto drugo, mala veštice?“ Glas mu ogrube i dobro je znao
kako ona čuje da je srce počelo da mu lupa.
Njen jedini odgovor bio je da sklizne preko njega, tako da vlasi njene kose padaju
oko njih kao zastor. „Rekla sam da neću da pričam“, izusti ona, pa prinese usne
njegovom vratu i pređe zubima preko njega, tačno po sredini one bele crte gde mu je bio
okovratnik.
Dorijan tiho zaječa, pomerajući bokove tako da se pribi uz nju. U odgovor na to,
ona stade da diše isprekidano, a on pređe dlanom niz njen bok.
„Onda me ućutkaj“, reče joj i šaka mu se spusti da je uhvati za zadnjicu dok ga je
ona grickala za vrat i vilicu. Nije bilo ni nagoveštaja onih gvozdenih zuba, ali ta
mogućnost je i dalje bila prisutna, kao izvesni mač nad njegovom glavom.
Samo s njom nije morao ništa da objašnjava. Samo s njom on ne mora da bude
kralj, niti bilo šta drugo osim onoga što jeste. Samo s njom neće biti osude onoga što je
uradio, koga je sve izneverio i šta će možda tek morati da uradi.
Samo ovo – zadovoljstvo i potpuno ništavilo.
Manonina ruka nađe kopču njegovog opasača, a Dorijan posegnu za njenim i neko
vreme nakon toga ni jedno ni drugo ne rekoše ni reč.

***

Vrhunac koji je te noći dosegla – dvaput – nije mogao da u potpunosti otupi oštricu koju
je osećala kada je granulo jutro, turobno i sivo, a Manon prišla Glenisinom većem
šatoru.
Ostavila je kralja da spava, umotanog u ćebe koje su delili, premda mu nije
dozvolila da je grli. Naprosto se okrenula na stranu, okrećući mu leđa, i sklopila oči. On
izgleda nije mario za to, zadovoljen i pospan nakon što ga je jahala sve dok oboje nisu
našli svoje zadovoljstvo, pa je nakon toga on brzo zaspao. Nastavio je da spava dok je
Manon razmišljala kako će održati ovaj sastanak.
 Možda je trebalo da povede Dorijana. On baš ume da igra ove igre. Da razmišlja
kao kralj.
Ali ubio je onu paučicu kao plavokrvna veštica. Bez trunke milosti.
To ne bi trebalo da je uzbuđuje u tolikoj meri.
Međutim, Manon je znala da joj se ponos nikada ne bi oporavio i više nikada ne bi
mogla da sebe zove vešticom kad bi ga pustila da ovo uradi umesto nje.
Zato se Manon progura u Glenisin šator a da se prethodno nije najavila. „Moram da
razgovaram s tobom.“
Zatekla je Glenis kako prikopčava svoj začarani plašt ispred bronzanog ogledalceta.
„Pre doručka? Valjda ti je ta užurbanost na oca. Tristan mi je stalno utrčavao u šator sa
svojim najraznoraznijim hitnim stvarima. Jedva mi je uspevalo da ga ubedim da sedne
da jede.“
Manon odbaci to zrnce saznanja. Gvozdenzube nemaju očeve, već samo majke i
majke svojih majki. Oduvek je tako. Premda se teškom mukom suzdržavala da se ne
raspituje o njemu. O tome kako je upoznao Lotijan Crnokljunu i šta ih je navelo da
odbace svoju drevnu mržnju.
„Šta bi bilo potrebno – da pridobijem Kročanke? Da nam se pridruže u ratu?“
Glenis namesti svoj plašt ogledajući se. „Samo kročanska kraljica može da zapali
plamen rata i sa svog ognjišta prizove sve veštice.“
Manon trepnu na taj iskreni odgovor. „Plamen rata?“
Glenis klimnu glavom prema ulazu u šator i ložištu izvan njega. „Svaka kročanska
porodica ima ognjište koje se s njom premešta u svaki logor koji dignemo; vatre se
nikada ne gase. Plamen u mom ognjištu potiče još iz samog grada Kročana kada je
Branon Galatinijus podario Rijanon žišku večne vatre. Moja majka ju je nosila u
staklenoj kugli, skrivenu u svom plaštu, kada je prokrijumčarila tvoju pretkinju i ta žiška
je nakon toga nastavila da gori u svim kraljevskim kročanskim ognjištima.“
„A šta je bilo kada je magija nestala na deset godina?“
„Našim vidovnjakinjama ukazalo se da će nestati i da će plamen utrnuti, pa smo
zato tim čarobnim plamenom zapalile nekoliko običnih vatri i stalno smo ih ložile. Kada
je magija nestala, plamen se zaista ugasio – a kada se magija proletos vratila, ponovo se
zapalio i to u ognjištu gde je poslednji put viđen.“ Njena prababa se okrenu ka njoj.
„Kada kročanska kraljica pozove svoj narod u rat, plamen se pali sa kraljevskog ognjišta
i pronosi u sva ostala ognjišta, od jednog tabora i sela do drugog. Pristizanje plamena je
poziv koji samo prava kročanska kraljica može da uputi.“
„Dakle, dovoljno je da se poslužim plamenom u onoj tamo jami i vojska će mi
pristupiti?“
Stara veštica zakrešta od smeha. „Ne. Da bi to uradila, najpre moraš biti prihvaćena
kao kraljica.“
Manon stisnu zube. „A kako to da izvedeni?“
„To ne treba ja da smislim, zar ne?“
Manon se jedva suzdrža da ne pusti svoje gvozdene nokte i besno se ushoda po
šatoru. „Šta vi tražite ovde – čemu ovaj logor?“
 Glenis izvi obrve. „Zar ti nisam j uče rekla?“
Manon lupi nogom po podu.
Veštica primeti to njeno nestrpljenje i zasmeja se. „Krenule smo u Ilvej.“
Manon se trznu. „Ilvej? Ako hoćete da bežite od ovog rata, reći ću vam da je
zahvatio i to kraljevstvo.“ Ilvej je odavno na glavnom udaru adarlanskog besa. Tokom
njenih beskrajnih sastanaka s Eravanom, on je bio naročito usredsređen na staranje da to
kraljevstvo ostane podeljeno iznutra.
Glenis klimnu glavom. „Znamo, ali stigao nam je glas iz naših južnih ognjišta da se
pojavila neka pretnja. Putujemo da bismo se susrele s nekim ilvejskim ratnim
družinama, kojima je pošlo za rukom da prežive ovoliko dugo – i da se sučelimo s
užasima koje je Morat poslao, kakvi god bili.“
Na jug, a ne na sever, u Terasen.
„Eravan je svoje strahote poslao na Ilvej lako moguće samo da bi vas podelio“, reče
Manon. „Da bi vas sprečio da priteknete u pomoć Terasenu. Sigurno je pretpostavio da
ću pokušati da okupim Kročanke. Ilvej je već propao – pođite s nama na Sever.“
Starica samo odmahnu glavom. „Možda jeste tako, ali dale smo reč. Stoga idemo u
Ilvej.“
 Šesnaesto poglavlje

K ada je vojska napokon stigla u suton, Darou je čekao u sedlu svog konja povrh
jednog brda. Bio je to celodnevni marš, a sneg i vetar šibali su ih svake proklete
milje.
Edion se, na svom konju, odvoji od povorke vojnika koja se zaputila ka malom
logoru i dade se u galop preko skorenog snega sve do ostarelog velmože. Pokaza šakom
u rukavici ratnike iza sebe i reče: „Kao što je naređeno: stigosmo.“
Darou jedva da je pogledao Ediona, već je odmeravao vojnike koji su postavljali
logor. Bili su iznureni od teškog napora tokom dugog dana, kao i bitke pre toga, ali
noćas će se naspavati – a Edion će odbiti da ih sutra pokrene. Možda i prekosutra.
„Koliko ima poginulih?“
„Manje od petsto:“
„Dobro je.“
Edion se nakostreši na to njegovo odobravanje. Nije to Darouova vojska, pa nije
čak ni Edionova.
„Šta si to hteo pa smo morali da se ovoliko brzo dovučemo?“
„Hteo sam da razgovaram s tobom o boju – da čujem šta si saznao.“
Edion stisnu zube. „U tom slučaju, napisahu ti izveštaj.“ Prikupi uzde, spremajući
se da okrene konja nazad ka logoru. „Mojim ljudima je potreban smeštaj.“
Darou potvrdno klimnu glavom, kao da nije ni znao koliko je naporan marš
naredio. „Sastajemo se u zoru. Javi ostalim velmožama.“
„Pošalji svog glasnika.“
Darou ga prostreli čeličnim pogledom. „Reci ostalim velmožama.“ Onda odmeri
Ediona od blatnjavih čizama do prljave kose. „I odmori se.“
Edion ga ne udostoji odgovora terajući konja u galop, a pastuv bez oklevanja odjuri
kroz sneg. Bila je to valjana i gorda životinja, koja mu je dobro služila.
Edion začkilji kroz mećavu koja ga je šibala po licu. Moraće da podignu skloništa –
i to brzo.
U zoru će otići na Darouov sastanak, skupa sa ostalim velmožama.
A dovešće i Elin.

***
Preko noći je pala stopa snega, pokrivajući šatore i gaseći vatre, tako da su vojnici
morali da spavaju rame uz rame kako bi se zgrejali.
Lisandra se tresla u svom šatoru, iako se u obličju avetinjskog leoparda sklupčala
pored gorionika, pa je ustala pre zore naprosto zato što se za nju spavanje pretvorilo u
jalovu rabotu.
Ali i zbog sastanka koji će početi za svega nekoliko trenutaka.
Pošla je ka velikom ratnom šatoru koji je pripadao Darouu, a u korak ju je pratila
Ansel od Brajarklifa. Obe su bile u debeloj odeći zbog velike studeni. Srećom pa su
zbog ledenog jutra razgovarale tek najmanje moguće. Nije bilo svrhe razgovarati kada te
od ledenog vazduha i zubi zabole.
Srebrnokosi fejski plemići ušli su neposredno pre njih. Princ Endimion joj se i
poklonio – zapravo se klanjajući Elin.
Supruzi svog rođaka. To on veruje za nju. Pored toga da je kraljica. Edimion nikada
nije osetio Elinin miris, tako da i ne može znati kako je miris neobične preoblikovačice
potpuno pogrešan.
Hvala bogovima na tome.
Ratni šator je bio skoro pa pun, a velmože, prinčevi i zapovednici okupili su se u
središtu tog prostora, svi do jednoga proučavajući kartu kontinenta koja je visila s
jednog šatorskog krila. Pribadače su štrčale iz debelog platna, označavajući razne
vojske.
Toliko mnogo tih vojski – previše – bilo je načičkano na Jugu, sprečavajući svaku
pomoć od ma kakvih saveznika iza moratskih redova.
„Napokon se vratila“, otegnuto primeti neko, veoma hladnim glasom.
Lisandra se osmehnu podrugljivo i lenjo pa kicoški priđe središtu tog šatora, dok
Ansel ostade pored ulaza. „Čujem da sam juče propustila zabavu, pa sam rešila da se
vratim pre nego što propustim svaku priliku da i ja ubijem neke valške prašinare.“
Na to se nekolicina zasmeja, ali Darou se nije ni nasmešio. „Ne sećam se da sam
vas pozvao na ovaj sastanak, vaše visočanstvo.“
„Pozvao sam je ja“, kaza Edion prilazeći ivici te skupine. „Pošto se ona zapravo
bori u Kobi, postavio sam je za svog zamenika.“ Samim tim, zaslužila je da prisustvuje.
Lisandra se zapita da li još neko vidi tračak bola na Edionovom licu – bola i
gađenja zbog te lažne kraljice koja se razmeće među njima.
„Baš mi je žao što sam te razočarala“, zapevuši ona Darouu.
On se samo opet okrenu ka karti kada Ravi i Sol uđoše u šator. Sol s poštovanjem
klimnu Elin, a Ravi joj se blistavo isceri. Elin im namignu pre nego što se okrenu ka
karti.
„Nakon jučerašnje potpune pobede nad Moratom, pod zapovedništvom generala
Ašrivera“, poče Darou, „uveren sam da bi trebalo da postavimo svoje snage na
Teraliskoj ravnici i da pripremimo odbranu Orinta za opsadu.“ Stariji vlastelini – Sloan,
Gunar i Ajronvud – zagunđaše u znak saglasnosti.
Edion odmahnu glavom, nesumnjivo to i očekujući. „To bi Eravanu obznanilo da se
povlačimo i previše bi nas udaljilo od mogućih saveznika s juga.“
 „U Orintu“, odvrati lord Gunar, stariji i više osedeo od Daroua, a dvostruko
zlobniji, „imamo zidine koje mogu da odole katapultiranju.“
„Ako dovuku one veštičje kule“, prekide ga Ren Olsbruk, „srušiće se čak i orintske
zidine.“
„Još nismo videli nikakav dokaz postojanja tih veštičjih kula“, odbrusi Darou,
„osim reči jedne neprijateljice.“
„Koja nam je postala saveznica“, primeti Elin – Lisandra. Darou je zgađeno
pogleda. „Manon Crnokljuna nije lagala, niti su njenih Trinaest bile u savezništvu s
Moratom kada su se borile rame uz rame s nama.“
Fejsko visoko plemstvo i Ansel klimnuše glavama.
„Protiv Mev“, izrugnu se lord Sloan, kao pritka mršav čovek, neumoljivog lica i
kukastog nosa. „Ta bitka se vodila protiv Mev, a ne protiv Eravana. Da li bi one isto tako
postupile i protiv svog soja? Veštice su odane do smrti i lukavije od lisica. Lako je
moguće da su vas Manon Crnokljuna i njeno sestrinstvo izigrale kao prave očajne
budale i nahranile vas obmanama.“
„Manon Crnokljuna se okrenula protiv rođene babe, prvoveštice klana
Crnokljunih“, kaza na to Edion, bezmalo opasno režeći. „Mislim da gvozdeni opiljci
koje smo joj našli u utrobi nisu bili laž.“
„Opet“, reče lord Sloan, „te veštice su lukave. Spremne na sve.“
„Veštičje kule zaista postoje“, javi se Lisandra, puštajući da Elinin hladni i
staloženi glas ispuni taj šator. „Neću tupiti zube na dokazivanje da postoje, niti ću
rizikovati da Orint padne od njihove moći.“
„Ali voljna si da rizikuješ pogranične gradove?“, izazivački je upita Darou.
„Nameravam da nađem način kako da izbacim te kule iz stroja pre nego što prođu
brda“, otegnuto odvrati ona. Molila se da Edion ima neki plan.
„Vatrom koju si tako veličanstveno pokazala“, jednako prepredeno odgovori Darou.
Ansel od Brajarklifa odgovori pre nego što Lisandra stiže da smisli prikladno
nadmenu laž. „Eravan voli svoje igrice i voli da izaziva strah. Neka se pita i brine zašto
Elin još nije upotrebila svoju moć. Neka razmišlja da li je ona čuva za nešto veliko.“
Onda joj nestašno namignu. „Nadam se da će biti grozno.“
Lisandra se oštro nasmeši kraljici. „Biće, biće.“
Onda oseti Edionov pogled na sebi i njegovu dobro skrivenu patnju i zabrinutost,
ali general reče: „Eldris je služio da umanji naše brojno stanje i da nas navede da
posumnjamo u mudrost moratskih poteza zato što je on ovamo poslao običnu pešadiju.
Hoće da ga potcenimo. Ako se pomerimo do granice, moći ćemo se osloniti na brda
kako bismo usporili njegovo napredovanje. Mi poznajemo to zemljište, a on ne. To
možemo da iskoristimo kako bismo došli u prednost.“
„A šta ako preseče kroz Hrastovu šumu?“ Lord Gunar pokaza put koji vodi pored
Endovira. „Šta onda?“
Ovog puta odgovori Ren Oldsbruk. „Onda i taj kraj poznajemo. Hrastova šuma
nimalo ne voli ni Eravana ni njegove snage. Odana je Branonu – i njegovim
naslednicima.“ Tada je na tren pogleda, hladno ali ipak tako da se osetila toplo oko srca.
Neznatno.
Ona se malčice nasmeši mladom vlastelinu. Ren na to nije obratio pažnju, već se
opet okrenuo ka karti.
„Ako se pomerimo do granice“, primeti Darou, „dovodimo sebe u opasnost da
budemo potučeni do nogu, pa da tako Perant, Orint i sve ostale varoši i gradove u
kraljevstvu prepustimo Eravanu na milost i nemilost.“
„Ima stavova koji se mogu uzeti u prilog i jednom i drugom“, reče princ Endimion
istupajući. Premda najstarijih od svih njih, nije izgledao ni dan starije od dvadeset osam
godina. „Vaša vojska je i dalje premala da bi se delila nadvoje. Svi moraju da pođu –
bilo na jug, bilo da se vrate na sever.“
„Glasam za jug“, reče princeza Elena, Edimionova rođaka. Rovanova rođaka.
Lisandri je bilo jasno da je radoznala u vezi s Elin, ali nije joj prilazila, kao da okleva da
sklopi prijateljstvo u trenutku kada bi i jedna i druga mogle da nastradaju u ratu.
Lisandra se često pitala šta li se u princezinom dugom životu desilo pa je postala takva –
zabrinuta i ozbiljna, ali ne potpuno hladna. „Tamo ima više puteva za bekstvo, ukoliko
se za tim ukaže potreba.“ I to rekavši, ona uperi preplanuli prst u kartu, a upletena
srebrnasta kosa blistala joj je među naborima njenog debelog smaragdnog plašta. „U
Orintu će vam iza leđa biti planine.“
„Postoje tajni prolazi kroz Jelenrog“, odvrati joj lord Sloan, i ne trepnuvši. „Mnogo
naših ljudi se pre deset godina njima poslužilo.“
I tako se to odvijalo. Raspravljanje i svađanje, a glasovi su se dizali i stišavali.
Sve dok Darou nije zatražio glasanje – samo među šest terasenskih velmoža. Ispada
da su oni jedini zvanični predvodnici ove vojske.
Njih dvojica, Sol i Ren, glasali su za granicu.
Njih četvorica, Darou, Sloan, Gunar i Ajronvud, glasali su da se vojska premesti u
Orint.
Kada nakon toga zavlada muk, Darou naprosto reče: „Ukoliko naši saveznici ne
žele da postupe po našem planu jer ga smatraju preopasnim, slobodno mogu da idu. Ne
očekujemo da ispunite nikakve zakletve.“
Lisandra se na to skoro tržnu.
Edion zareža, iako mu u očima sevnu zabrinutost.
Međutim, princ Galan, koji je ćutao i slušao, kao prava povučena osoba – premda
se on često smeši i smelo bori i na moru i na kopnu – istupi, pa pogleda pravo u Elin, a
njegove oči – njihove oči – kao da su jarko blistale. „Baš bismo bili jadni saveznici“,
kaza on, a njegov vendlinski naglasak zvučao je baršunasto i melodično, „ako bismo
ostavljali saveznike onda kada se njihove odluke ne poklapaju s našima. Obećali smo da
ćemo vam pomoći u ovom ratu. Vendlin ne beži od toga.“
Darou se sav ukoči, ali ne na te njegove reči, već na činjenicu da su bile upućene
njoj. Elin.
Lisandra klimnu glavom, pa spusti ruku preko srca.
 Princ Endimion diže glavu. „Zavetovao sam se svom rođaku, tvom supružniku“,
reče on a ostale velmože se nakostrešiše, jer i dalje nisu priznavali Rovanovu titulu,
pošto Elin nije kraljica. Izgleda da su je priznavali samo drugi plemići. „Pošto čisto
sumnjam da ćemo ikada više moći da se vratimo u Doranel, voleo bih da mislim kako bi
nam ovde mogao biti novi dom ako se sve dobro završi.“
Elin bi na to pristala. „Ovde ste dobrodošli – svi vi. Slobodno ostanite koliko god
želite.“
„Nisi ovlašćena da upućuješ takav poziv“, prasnu lord Gunar.
Niko od njih nije ga udostojio odgovora, ali Ilijas iz Tihih ubica ozbiljno klimnu
glavom, time govoreći kako pristaje da ostane, a Ansel od Brajarklifa samo opet
namignu Elin i reče: „Prevalila sam ovoliki put kako bih ti pomogla da samelješ to
kopile. Ne vidim zašto bih se sada vraćala kući.“
Lisandra nije morala da se pretvara kako joj se grlo steglo od zahvalnosti, pa se
samo poklonila saveznicima koje je njena kraljica prikupila.
Jedan visok i tamnokos mladić uđe u šator, pa pogledom svojih sivih očiju prelete
po okupljenom društvu. Oči mu se razrogačiše kada ugleda nju – Elin. Razrogačiše, pa
na tren pogledaše Ediona, kao da traži potvrdu. On očito zapazi zlatnu kosu i ašriverske
oči, pa preblede.
„Šta je bilo, Nokse?“, procedi Darou. Glasnik se ispravi, pa pritrča lordu i
promrmlja mu nešto na uvo. „Pustite ga da uđe“, beše sve što je Darou odgovorio.
Noks hitro izađe, skladno uprkos svojoj visini, a u šator uđe jedan niži čovek blede
puti.
Darou pruži ruku po pismo. „Imaš poruku iz Eldrisa?“
Lisandra nanjuši stranca istog trena kad i Edion. Trenutak pre nego što se stranac
nasmeši i reče: „Eravan vas pozdravlja.“
I osinu je naletom crnog vetra.
 Sedamnaesto poglavlje

L isandra se sagnu, ali ni izbliza dovoljno brzo da izbegne udar moći, koja joj raseče
ruku.
Onda pade na tie i zakotrlja se, kao što je naučila od Arobina, ali Edion je već bio
ispred nje, mača isukanog. On brani svoju kraljicu.
Blesak svetlosti i studeni – od Ende i Selene – i moratski glasnik nađe se oboren na
kolena, a njegova mračna moć šibala je po nevidljivoj prepreci od ledenog vetra.
U šatoru su se svi povukli, a isukano oružje je sevalo. Stojeći levo i desno od
oborenog čoveka, Ilijas i Ansel već su uperili mačeve prema njemu, zauzevši istovetne
odbrambene položaje. Isti učitelj im je to utuvio u kosti, pod istim žeženim suncem. Ali
njih dvoje nisu se ni pogledali.
Ren, Sol i Ravi zauzeše položaje pored Lisandre – pored Elin, a i njihova sečiva
bila su spremna da prospu krv. Začetak dvora, čiji se dvorjani zbijaju oko svoje kraljice.
Nije bitno što su se starije velmože bacile na bezbedno iza stola s posluženjem, a
njihova naborana lica prebledela. Samo je Galan Ašriver zauzeo mesto pored izlaza iz
šatora, nesumnjivo kako bi presreo njihovog napadača u slučaju da on pokuša da
pobegne. Smeo je to potez – i sulud, kad se u obzir uzme šta to kleči u središtu šatora.
„Zar baš niko nije nanjušio da je on valški demon?“, besno zatraži da čuje Edion,
dižući Lisandru na noge tako što je povuče za nepovređenu ruku. Međutim, stranac nije
nosio nikakav okovratnik, niti se na njegovim ogoljenim i bledim šakama video prsten.
Lisandri se utroba prevrtala dok se držala za bolnu posekotinu na nadlanici. Ona je
dobro znala šta to kuca u njegovim grudima. Srce od gvožđa i usudkamena.
Glasnik se zasmeja, sikćući: „Bežite u svoj zamak. Mi…“
Onda onjuši vazduh i pogleda pravo u Lisandru i u krv koja joj se slivala niz levu
ruku, natapajući Elininu iznošenu tuniku, boje okeanskog plavetnila.
Njegove mračne oči razrogačiše se od iznenađenja i razdraganosti, a na usnama mu
se pojavi jedna reč. Preoblikovačica.
„Ubijte ga“, naredi ona fejskim velmožama srebrne kose, dok joj je srce grmelo u
grudima.
Niko se nije usudio da joj kaže da ga sama spali.
Endimion diže ruku i Valgom zaposednuti čovek stade da dahće, ali ne pre nego što
mu se oči potpuno zacrneše, toliko da se ni trunka beonjača nije videla.
To nije bilo zbog smrti koja mu se bližila, već je izgleda prenosio poruku niz dugu,
opsidijansku vezu.
Ta poruka će im možda doneti propast: Elin Galatinijus nije ovde.
 „Dosta više“, zareža Edion i lice mu preblede od straha – istinskog straha kada
shvati šta je taj glasnik upravo preneo svom gospodaru.
Mač Grinta sevnu, crna krv brižnu i glava tog čoveka skotrlja se na ćilimima zastrt
pod.
U muku koji zavlada čulo se kako Lisandra glasno diše, sklanjajući šaku s ruke
kako bi pregledala ranu. Posekotina nije bila duboka, ali biće osetljiva na dodir narednih
nekoliko sati.
Ansel od Brajarklifa vrati u kanije svoj mač s jabukom u obliku vučje glave, pa
uhvati Lisandru za rame, a riđa kosa joj se zanjiha kada ona pogleda najpre tu povredu,
pa onda leš. „Gadne gnjidice, zar ne?“
Elin bi odgovorila nečim razmetljivim, što bi im svima izmamilo smeh, ali
Lisandra nije znala šta da kaže. Samo je klimnula dok se crna mrlja širila šatorskim
podom. Fejske velmože onjušiše taj vonj i namrštiše se.
„Očistite ovo“, naredi Darou, ne obraćajući se nikome posebno – iako su mu se
ruke pomalo tresle.
Stojeći pored ulaza u šator, Noks je zverao u obezglavljenog Valga. Njegove sive
oči zagledaše se u njene, kao da u njima nešto traže, a onda oboriše pogled. „Nije imao
prsten“, promrmlja Noks.
Grabeći rub stolnjaka što je visio sa stola sa posluženjem, koje niko nije pipnuo,
Edion obrisa Mač Orinta. „Nije mu ni bio potreban.“

***

Eravan zna da Elin nije s njima, da je njeno mesto zauzela preoblikovačica.

Edion je žustrim koracima grabio kroz logor, a Lisandra u Eleninom obličju bila
mu je za petama. „Znam“, reče on osvrnuvši se i bio je to prvi put da nije obraćao pažnju
na ratnike koji su ga pozdravljali.
Ona ga je svejedno i dalje pratila. „Šta da radimo?“
Nije stajao sve dok nije stigao do svog šatora, a smrad onog valškog glasnika i
dalje mu je ispunjavao nos. Oči su ga još pekle od mlaza crnila koji je suknuo ka
Lisandri. U ušima mu je još odzvanjao njen bolni krik.
Ključao je, tražeći izliv za svoju preku narav.
Ona uđe za njim u šator. „Šta da radimo?“, ponovo ga upita.
„Kako bi bilo da se najpre uverimo da u ovom logoru ne vreba još glasnika“,
zareža on u odgovor, šetajući po šatoru. Fejska vlastela je već prenela tu njegovu
naredbu i poslala svoje najbolje izvidnike u pretragu logora.
„On zna“, izusti Lisandra. On se munjevito okrenu da je pogleda, samo da bi
zatekao svoju rođaku – samo da bi zatekao Lisandru kako se sva trese. Ne Elin, premda
je danas bila prilično uverljiva. Čak bolja nego inače. „On zna ko sam.“
Edion se protrlja po licu. „Takođe izgleda zna da idemo u Orint. Hoće da upravo to
uradimo.“
 Ona klonu na njegov ležaj, kao da noge više nisu mogle da je drže. Na tren je poriv
da sedne pored nje, da je zagrli, bio toliko snažan da mu se skoro prepustio.
Šator se ispunio oštrim mirisom njene krvi, kao i njenim prirodnim, divljim i
višestranim osećajem. To je prelazilo po njegovoj koži kao zamamni vrh prsta,
izoštravajući njegov bes u nešto toliko smrtonosno da bi lako moguće ubio prvog
mužjaka koji bi mu ušao u šator.
„Eravan možda primi tu vest i zabrine se“, odgovori Edion kada se ponovo pribra
dovoljno da može da razmišlja. „Možda se zapita zašto ona nije ovde i da li ona radi
nešto da bi mu nanela zlo. To bi ga moglo navesti da povuče neki ishitren potez i tako
otkrije šta smera.“
„Ili da nas napadne smesta, svom svojom silom, jer zna da smo sada najslabiji.“
„Moraćemo da vidimo.“
„Orint će biti prava klanica“, prošapta ona, a ramena joj se poguriše pod bremenom
– ne samo bremenom žene koja je uvučena u ovaj sukob već i žene koja izigrava neku
drugu, koja možda može da se pretvara, ali samo donekle. Žene koja zapravo nema moć
da zaustavi horde što marširaju sa severa. Ali bila je voljna da ponese to breme. Zarad
Elin. Zarad ovog kraljevstva.
Iako ga je lagala u vezi s tim, voljno je ponela to breme.
Edion se skljoka pored nje i zagleda u šatorski zid kao da je obnevideo. „Nećemo u
Orint.“
Ona diže glavu – ne samo na te njegove reči već i zbog toga što je sedeo tako blizu
nje. „Kuda ćemo onda?“
Edion je odmeravao svoj oklop, koji je – premazan uljem – čekao na stalku u
drugom delu šatora. „Sol i Ravi povešće deo svog ljudstva nazad do obale, kako bi se
postarali da nas opet ne napadnu s mora. Sastaće se s ostatkom vendlinske flote, a Galan
i njegovi vojnici ostaće s nama. Poći ćemo ka granici kao jedna vojska.“
„Ostale velmože glasale su protiv toga.“ Zaista jesu, budale matore.
On se cele prošle decenije poigravao s izdajom. To je doveo do umetnosti. Edion se
malčice nasmeši. „To prepusti meni.“

***

Kob nije odana nikome do Elin Galatinijus.

Isto važi i za saveznike koje je prikupila, kao i za snage Rena Olsbruka i Ravija i
Sola od Surije.
A izgleda da isto važi i za Noksa Ovena.
Ali upravo je Lisandra omogućila njihov beg, a ne Edion.
Baš se vraćala u svoj šator – Elinin šator, nedostojan kraljice, već samo običnog
vojnog kapetana – kada Noks pođe u korak s njom. Pokreti su mu bili tihi i skladni.
Dobro je uvežban, a verovatnije daleko smrtonosniji nego što na prvi pogled izgleda.
„Dakle, Eravan zna da ti nisi Elin.“
 Ona munjevito okrenu glavu da ga prostreli pogledom. „Molim?“ Brzo izrečeno
nejasno pitanje kako bi dobila na vremenu. Da li se Edion usudio da mu saopšti istinu?
Noks joj se ovlaš osmehnu. „Zaključio sam to kada sam video iznenađenje na licu
onog demona.“
„Mora da grešiš.“
„Grešim li? Ili me se ti uopšte ne sećaš?“
Dala je sve od sebe da ga pogleda s visine, premda je taj glasnik-lopov bio viši od
nje. Elin joj nikada nije pomenula nikakvog Noksa Ovena. „Zašto bih se ja sećala nekog
Darouovog čankoliza?“
„Pristojan pokušaj, ali Selena Sardotijen je izgledala kao da joj je malčice zabavnije
dok saseca ljude na tračice.“
On zna – ko je Elin i šta je bila. Lisandra ništa ne reče, već samo nastavi da hoda
prema svom šatoru. Ako kaže Edionu, kojom će brzinom Noks završiti zakopan u
smrznutoj zemlji?
„Neću odati tvoju tajnu“, promrmlja Noks. „Selena – Elin mi je bila prijateljica.
Nadam se da je i dalje.“
„Kako?“ Neće priznati ništa više u vezi sa svojom ulogom u svemu ovome.
„Oboje smo učestvovali u nadmetanju u staklenom zamku“, to rekavši, on frknu.
„Sve do danas, nisam imao ni predstave o tome. Bogovi, učestvovao sam u ime ministra
Džovala, kao pobunjenička uhoda. To mi je bilo prvi put da sam izašao iz Peranta. Prvi
put, a završio sam tako što sam se i ne znajući obučavao rame uz rame s mojom
kraljicom.“ On se zasmeja, tiho i zapanjeno. „Godinama sam sarađivao s pobunjenicima,
čak i kao lopov. Hteli su da budem njihove oči u zamku da im prenosim kraljeve
namere. Prenosio sam im sva čudna dešavanja sve dok to nije postalo preopasno. Sve
dok me Sel… Elin nije upozorila da bežim. Poslušao sam je i vratio se ovamo. Džoval je
mrtav. Proletos je pao u čarci s pobunjeničkom družinom. Darou me je odabrao da
budem njegov glasnik i uhoda – i eto me.“ Pogleda je postrance, a na licu mu se i dalje
videlo strahopoštovanje. „Stojim ti na raspolaganju, premda ti nisi… ti.“ Onda naheri
glavu. „A ko si, uopšte?“
„Elin.“
Noks se nasmeši kao da je u potpunosti razume. „Pošteno.“
Lisandra zastade ispred kraljičinog premalog šatora, ušuškanog između Edionovog
i Renovog. „Koliko košta tvoje ćutanje? Ili Darou već zna za ovo?“
„Zašto bih mu išta rekao, kad ja služim Terasenu i porodici Galatinijus? Oduvek
sam njima i služio.“
„Neki bi rekli da Darou polaže vrlo jako pravo na presto, uzevši u obzir njegovu
vezu s Orlonom.“
„Danas sam shvatio da je krvnica s kojom sam se sprijateljio zapravo kraljica za
koju sam mislio da je mrtva. Rekao bih da me bogovi navode na izvesnu stranu, a ti?“
Ona zastade između šatorskih krila na ulazu. Divna toplota mamila ju je u
unutrašnjost šatora. „A ako bih ti rekla da će nam noćas biti potrebna tvoja pomoć i da
ćeš dovesti sebe u opasnost da budeš proglašen izdajnikom ako nam je pružiš?“
 Noks se samo blago pokloni. „Onda bih odgovorio da mojoj prijateljici Seleni
dugujem uslugu zato što me je upozorila u zamku, a i zato što mi je pre toga spasla
život.“
Nije znala zašto mu veruje, ali s vremenom je razvila šesto čulo za muškarce, koje
se uvek pokazivalo ispravnim, bez obzira na to što u prošlosti nije mogla da postupa u
skladu s onim što joj je govorilo – već da se samo priprema na to da ih trpi.
Ali ne i kada je reč o Noksu Ovenu – nežnost na njegovom licu bila je iskrena.
Njegove reči bile su iskrene. On je još jedan saveznik kojeg im je Elin obezbedila, samo
ovoga puta i ne znajući.
Znala je da će se Edion saglasiti sa tim planom, premda je i dalje mrzi, pa se zato
Lisandra nagnula ka njemu i prošaputala: „Onda me pažljivo slušaj.“

***

To je obavljeno tiho i bez traga. Svaki zamršeni činilac njihovog plana sproveden je bez
zastoja, kao da su im bogovi lično pomagali.
Za večerom je Noks Oven sipao opojna sredstva u vino koje je lično poslužio –
ponizno se izvinjavajući što je propustio valškog vojnika – lordovima Darouu, Sloanu,
Gunaru i Ajronvudu. Ne da bi ih ubio, već da bi oni utonuli u dubok san bez snova.
Čak ni medveđa rika ne bi probudila ovog balvana, frknula je Ansel od Brajarklifa
kada je stala iznad ležaja lorda Gunara, pa podigla njegovu mlitavu ruku i pustila je da
padne.
Vlastelin se nije ni pomerio, a Lisandra, u obličju poljskog miša skrivena u
senkama iza kraljice, procenila je da je to dovoljan dokaz.
Odani vazali četvorice velmoža te noći su takođe duboko usnuli, zahvaljujući vinu
za koje su se Galan Ašriver, Ilijas, Ren i Ravi postarali da se podeli oko njihovih
logorskih vatri.
Kada su se svi oni sutradan osvestili, ispred njihovih šatora nije bilo ničega osim
snežnih kovitlaca.
Tabor je nestao.
A sa njim i vojska.
 Osamnaesto poglavlje

N iko u Anijelu niti u zamku od sivog kamena koji se dizao nad južnim obodom
grada nije digao uzbunu kada se ruh obrušio s nebesa i sleteo na krunište.
Vojnici koji su bili na straži samo su isukali oružje, dok je jedan utrčao u
polumračnu unutrašnjost zamka, pa ga uperili u Kejola i Irenu dok su silazili s moćne
ptice.
Studen na pučini nije bila ništa u poređenju s vetrom koji je šibao s planinskog
venca ispred kojeg je grad bio podignut, ili jezive hladnoće što je dopirala sa širokog
Srebrnog jezera oko koga se obavijao, a bilo je tako ravno da je izgledalo kao golemo
ogledalo prostrto pod tmurnim nebom.
Irena je dobro znala da je raspored anijelskih ulica Kejolu poznat koliko i njegovo
sopstveno telo – a od uspomena koje je videla u njegovoj duši i onoga što joj je proteklih
meseci ispričao, znala je da je siva šindra na krovovima isklesana u kamenolomima
južno odatle, a balvani od kojih su kuće podignute oboreni u Hrastovoj šumi, koja vreba
neposredno iza ravnice što se graniči s južnom stranom jezera.
Mali izdanak planinskih vrhova štrčao je iz vijugave glavnine Očnjaka kao ruka
koja grli grad između sebe i Srebrnog jezera – zamak je bio podignut upravo na tim
jalovim padinama.
Sprat za spratom, zamak Vestfal se dizao s ravnice sve do planinskih visova iza
sebe, a najniža kapija otvarala se ka snežnoj zaravni, dok su se drugi spratovi stapali s
gradom levo od zamka. Bio je podignut kao prava tvrđava, a bezbroj spratova, kruništa i
kapija bilo je sagrađeno tako da odole svakom neprijateljskom napadu. Sivo kamenje
bilo je izbrazdano ožiljcima koji su pokazivali koliko je napada taj kamen video i
preživeo, a to nije bilo očitije nigde nego na debelom bedemu kojim je zamak bio
opkoljen.
Zastrašujući, nametljiv i nemilosrdan – Kejol joj je ispričao da taj zamak nije
građen zarad lepote ili zadovoljstva. Zaista, na vetru se nisu vijorili nikakvi raznobojni
barjaci, niti je dopirao miris hrane ili začina. Osećala se samo studen i memla.
Irena je znala da se s lišajevima optočenih gornjih kula mogu pratiti svi pokreti na
jezeru ili na ravnici, u gradu ili u šumi, pa čak i po padinama Očnjaka. Koliko li je
vremena njen suprug proveo na kruništu te kule, zagledan ka Riftholdu, priželjkujući da
je bilo gde drugde osim u tom hladnom i mračnom mestu?
Kejol nije mrdao od Irene, a glava mu je bila gordo uzdignuta dok je odredu
stražara pred sobom, koji su upirali svoje mačeve u njih, izjavljivao da je on lord Kejol
Vestfal i da hoće da vidi svog oca. Istog trena.
 Nikada ga nije čula da govori takvim glasom. Ispoljavao je drugačiju vrstu uticaja
nego ranije. Bio je to vlastelinski glas.
On je velmoža – a ona je valjda gospa, iako je zbog letenja morala da ostavi svoje
uobičajene haljine i da ih zameni ruhinskom kožnom odećom, a bila je sigurna da joj se
pletenica raščupala u desetak raznih pravaca i da će joj biti potrebno pranje kose i sati i
sati kako bi je raščešljala.
U tišini su stajali pored grudobrana, a Kejol je uhvati za ruku – oboje su nosili
rukavice – dok se krzno na okovratniku njegovog debelog plašta talasalo na vetru. Na
licu mu se nije videlo ništa osim turobne rešenosti, ali šaka koja se stisnula oko njene…
Znala je šta za njega znači ovaj povratak kući.
Nikada neće zaboraviti sećanje kojem je posvedočila, na oca koji ga je bacio niz
kameno stepenište nekoliko spratova niže odatle, kada je Kejol i zaradio skriveni ožiljak
na glavi, u kosi odmah iznad čela. Bio je dete. Njegov otac je dete bacio niz stepenište i
naterao ga da peške ode u Rifthold.
Izrazito je sumnjala da će sada steći bolji utisak o svom svekru.
Naročito jer se pred njima pojavio jedan ispijen muškarac u sivoj tunici i rekao:
„Pođite ovuda.“
Nije im se obratio nikakvom titulom, nikakvom počašću. Nikakvom
dobrodošlicom.
Irena stisnu Kejola za ruku. Došli su da bi upozorili žitelje ovog grada – a ne kopile
koje je ostavilo onako surove ožiljke na duši njenog supruga. Ti ljudi zaslužuju
upozorenje i zaštitu.
Irena je podsetila sebe na tu činjenicu dok su ulazili u turobni zamak.
Visok i uzan hodnik nije bio mnogo bolji od spoljašnjosti. Uski prozori postavljeni
visoko na zidovima propuštali su vrlo malo svetlosti, a vatre raspaljene u drevnim
gorionicima bacale su po kamenju treperave senke. Ponegde su bile okačene rasenjene
tapiserije, a unutra nisu začuli nikakav zvuk – ni muziku, ni smeh, ni razgovore.
Zar je ovo drevno zdanje puno promaje bilo njegov dom? U poređenju s
kaganovom palatom, bila je to straćara koja nije ni za ruhove da se u njoj gnezde.
„Moj otac“, promrmlja Kejol kako ga njihova pratnja ne bi čula, nesumnjivo
videvši zgranutost na Ireninom licu, „ne veruje u traćenje para na poboljšavanja. Ako se
nije srušilo, ništa mu ne fali.“
Irena pokuša da se nasmeši na taj pokušaj da kaže nešto duhovito, pokušala je to
radi njega, ali sve je više ključala svakim korakom niz hodnik. Njihov nemi pratilac
napokon stade ispred visokih dvokrilnih hrastovih vrata, drevnih i natrulih kao što je ceo
zamak, pa jednom pokuca.
„Napred.“
Irena oseti kako Kejol zadrhta kad začu taj hladni i lukavi glas.
Vrata se otvoriše i otkriše mračnu dvoranu sa stubovima koji su nosili tavanicu, a
između njih su sevali zraci slabašne svetlosti.
Izgleda da je to jedini pozdrav koji će i dobiti, pošto se čovek koji je sedeo na čelu
duge drvene trpeze, dovoljno velike da ugosti četrdesetoro, nije potrudio ni da ustane.
 Svaki njihov korak odzvanjao je dvoranom, a prava lomača u divovskom kaminu
levo od njih jedva da je nešto malo ublažavala oštricu studeni. Na trpezi pred
gospodarom Anijela bio je pehar s vinom, izgleda, i ostaci večere. Od njegove supruge i
od njegovog drugog sina nije bilo ni traga ni glasa.
Ali lice… tako će Kejolovo lice izgledati za nekoliko decenija. Makar bi tako
izgledalo kad bi Kejol postao tako bezdušan i hladan kao što je taj čovek pred njima.
Nije znala kako je to uradio, kako je Kejol smogao snage da pogne glavu i da se
nakloni.
„Oče.“

***

Kejol se nikada nije stideo zamka, sve dok njime nije prošao s Irenom. Zapravo nikada
nije shvatao koliko su zamku potrebne popravke i koliko je zapostavljen.
Pomisao na nju, toliko punu svetlosti i topline, u ovom turobnom mestu u njemu je
budila želju da odjuri nazad do ruha koji ih čeka na grudobranu i da opet odleti do obale.
A sada kada je ugledao svog oca, koji se nije potrudio ni da ustane sa stolice i čija
je napola pojedena večera bila odgurnuta ispred njega, Kejol je shvatio kako će morati
da vrlo obuzdava svoju preku narav.
Krznom opervaženi plašt njegovog oca padao je oko njega. Koliko ga je puta on
samo video kako sedi u toj stolici, na čelu ove goleme trpeze, za kojom su se nekada
gostili neki od najvećih velmoža i ratnika Adarlana?
Sada se pred njim prostirala prazna, kao puka ljuštura onoga što je moglo biti.
„Hodaš“, primeti njegov otac, odmeravajući ga od glave do pete. Pogled mu se
zadrža na Kejolovoj ruci, koja je i dalje čvrsto držala Ireninu. Oh, pomenuće on to vrlo
brzo – kada će tako zadati najjači udarac. „Poslednje što sam čuo bilo je da ne možeš ni
palcem da mrdneš.“
„To je zahvaljujući ovoj ženi“, odvrati Kejol, ali Irena je njegovog oca gledala
takvom hladnoćom kakvu Kejol nikada od nje nije video. Bilo je to kao da se ona nosi
mišlju da mu na licu mesta istruli utrobu. To je Kejola otkravilo u dovoljnoj meri da
kaže: „Moja supruga. Gospa Irena Tornik Vestfal.“
Lice njegovog oca na tren se ozari od zrnceta iznenađenja, ali on to smesta potisnu.
„Dakle, vidarka“, zamišljeno primeti on, odmeravajući Irenu toliko pomno da Kejolu
dođe da počne da razbija stvari oko sebe. „Tornici mi nisu poznati kao plemićka kuća.“
Bedno kopile.
Irena malo diže glavu. „Možda nisu, milostivi, ali to ne znači da je ta loza manje
gorda ili manje drevna.“
„Makar je rečita“, odgovori njegov otac, otpijajući gutljaj vina, a Kejol stisnu
slobodnu ruku toliko snažno da mu rukavica zaškripa. „Bolja je nego što je bila ona
druga – ona razmetljiva krvnica.“
 Irena je znala za sve to. Znala je za sve što mu se u prošlosti desilo i znala je čiju to
poruku ona nosi u medaljonu, ali to znanje nimalo nije ublažilo udarac, naročito ne kada
je njegov otac dodao: „Za koju se ispostavilo da je zapravo kraljica Terasena.“ Tada se
on zasmeja, ali jasno se videlo da mu ništa nije smešno. „Kakav bi ona samo plen bila,
sine moj, da si uspeo da je zadržiš.“
„Irena je najbolja vidarka svog pokolenja“, odbrusi Kejol tiho kao smrt.
„Dragocenija je od svake krune.“ Vrlo je lako moguće da je u ovom ratu zaista tako.
„Ne trudi se da njemu dokazuješ moju vrednost“, kaza Irena, ledeno streljajući
pogledom Kejolovog oca. „Dobro znam koliko sam obdarena. Nije mi potreban njegov
blagoslov.“
Ozbiljno je mislila svaku prokletu reč koju je rekla.
Njegov otac opet uputi ka njoj onaj svoj nadmeni pogled, u kome se na tren videla
radoznalost.
Da su ga pre svega nekoliko minuta pitali šta misli, kako će ovaj susret proći – ni
nakraj pameti mu ne bi bilo da bi se Irena uhvatila ukoštac s njegovim ocem i da ne bi
ustuknula pred njim.
Njegov otac se zavali u stolicu. „Da nisi kojim slučajem došao da napokon ispuniš
zakletvu koju si mi dao?“
„To obećanje je prekršeno i zbog toga se izvinjavam“, uspe Kejol da izusti. Irena se
nakostreši. Pre nego što je stigao da mu kaže da se ne trudi, Kejol nastavi: „Došli smo da
te upozorimo.“
Njegov otac izvi obrvu. „Morat je u pokretu – to znam. Preduzeo sam tu
predostrožnost da tvoju voljenu majku i brata pošaljem u planine.“
„Morat je u pokretu“, saglasi se Kejol, boreći se s razočaranošću što neće videti
nijednu od dve osobe s kojima najviše želi da razgovara, „a krenuo je pravo ovamo.“
Prvi put se desilo da se njegov otac potpuno ukočio.
„Deset hiljada vojnika“, pojasni Kejol. „Pošli su da poharaju grad.“ Zakleo bi se da
je njegov otac prebledeo. „U to si sasvim siguran?“
„Doplovio sam s vojskom koju je poslao kagan, a s njom je i legija jahača ruhova.
Njihovi izvidnici su to otkrili. Dok mi sada pričamo, ruhini doleću ovamo, ali njihovi
darganski vojnici neće stići još nedelju dana, ako ne i duže.“ On pođe napred – samo
jedan korak. „Moraš da okupiš svoje snage, da pripremiš grad. Iz ovih stopa.“
Međutim, njegov otac samo zavrte svoj pehar s vinom, mršteći se dok je gledao
crvenu tečnost u njemu. „Ovde nema nikakvih vojnih snaga – svakako ne dovoljno
vojske ni da zagrebe deset hiljada ljudi.“
„Onda započni iseljavanje i premesti što više možeš građana u zamak. Pripremi se
za opsadu.“
„Momče, koliko znam, i dalje sam ja gospodar Anijela. Ti si tome drage volje
okrenuo leđa. Dvaput.“
„Imaš Terina.“
 „Terin je učenjak. Šta misliš, zašto sam ga poslao s tvojom majkom, kao da je dete
na sisi?“, podrugljivo mu odbrusi otac. „Dakle, da li si došao da bi krvario za Anijel? Da
bi napokon pustio krv za ovaj grad?“
„Da mu se nisi tako obraćao“, reče mu Irena opasno mirnim glasom. Njegov otac
uopšte nije obraćao pažnju na nju.
Onda Irena opet stade uz Kejola. „Ja sam zvanična naslednica visoke vidarke Tore
Cesmea. Došla sam na poziv tvog sina i vratila sam se u zemlje gde sam se rodila kako
bih pomogla u ovom ratu, skupa s dve stotine vidarki iz samog Torea. Tvoj sin je
poslednjih nekoliko meseci proveo sklapajući savezništvo s kaganatom i sada sve
kaganove vojske plove na ovaj kontinent kako bi spasle tvoj narod. Zato, dok ti sediš u
svom bednom zamku i obasipaš sina uvredama, znaj da je on uradio ono što niko drugi
nije mogao i da će, ako tvoj grad preživi, to biti zahvaljujući njemu, a ne tebi.“
Njegov otac trepnu gledajući je. Polako.
Kejol se jedva suzdrža da ne zgrabi Irenu u naručje i ne poljubi je.
Međutim, on samo reče ocu: „Pripremi se za opsadu i postaraj se da odbrana bude
spremna – inače će se Srebrno jezero opet zacrveneti pod kandžama Eravanovih zveri.“
„Poznajem prošlost ovog grada jednako dobro kao ti.“
Kejol se nosio mišlju da tu završi njihov razgovor, ali ipak upita: „Da li zato nisi
kleknuo pred Eravanom?“
„Niti pred marionetskim kraljem pre njega“, odgovori mu otac, prebirajući po
hrani.
„Znao si – da je starog kralja zaposeo Valg?“
Jedini znak zabezeknutosti njegovog oca bilo je to što su mu se prsti ukočili na
korici crnog hleba. „Ne. Samo sam znao da on po celoj zemlji okuplja vojsku koja ne
izgleda… prirodno. Nisam čankoliz nijednom kralju, ma šta ti o meni mislio.“ A onda
opet spusti ruku. „Naravno, planirajući da te sklonim nesreći s puta, izgleda da sam te
samo doveo bliže njoj.“
„Zašto si se uopšte trudio?“
„Ozbiljno sam mislio ono što sam kazao u Riftholdu. Terin nije ratnik – nije u duši.
Video sam šta se sprema u Moratu, u Ferijanskom procepu, i smatrao sam potrebnim da
moj najstariji sin bude ovde i podigne mač ako ja padnem. A ti si se sada vratio, u času
kada nas je senka Morata opkolila sa svih strana.“
„Svih osim jedne“, odvrati Kejol, pokazujući ka Belom očnjaku koji se jedva
nazirao kroz prozore visoko na zidu. „Priča se da je Eravan protekle mesece utrošio na
izlovljavanje divljaka s Očnjaka. Ako već toliko nemaš vojnika – pozovi ih u pomoć.“
Njegov otac stisnu usne. „Oni su poludivlji nomadi koji se naslađuju ubijanjem
našeg naroda.“
„Kao što se naš narod naslađivao ubijanjem njih. Neka nas Eravan ujedini.“
„A šta da im ponudim? Planine su naše još otkad je Gavin Havilijard seo na svoj
presto.“
„Ponudi im i prokleti mesec, ako će ih to ubediti da pomognu.“
 Njegov otac se podrugljivo osmehnu. „Možeš li ti da ponudiš tako nešto, kao
zvanična naslednica visoke vidarke?“
„Pazi šta pričaš“, procedi Kejol.
Njegov otac ni na te reči nije obratio pažnju. „Radije bih da mi glava završi na kocu
nego da divljacima s Očnjaka predam makar pedalj anijelske zemlje, a kamoli da ih
pozovem u pomoć.“
„Nadam se da je tvoj narod saglasan s tim“, odbrusi mu Irena.
Njegov otac se opet nasmeja onako hladno. „Mislim da mi se ti više sviđaš od
krvnice-kraljice. Možda će naša loza opet dobiti kičmu, ako se budemo ženili ruljom.“
Kejolu krv zahuča u ušima, ali Irena se samo nasmeši. „Isti si kakvim sam te
zamišljala“, reče. Njegov otac se samo blago nakloni glavom.
„Pripremi ovaj grad i zamak“, uspe da procedi Kejol kroz stisnute zube. „Inače ćeš
zaslužiti sve što si na njega navukao.“
 Devetnaesto poglavlje

I ako je prošlo petnaest minuta, Kejol je još osećao kako se Irena sva trese dok su
ulazili u malu, ali toplu spavaću sobu. Bila je to jedna od retkih toplih prostorija u
ovom groznom zamku. Veći deo sobe zauzimali su krevet i napola zarđali umivaonik,
pored koga je stajao ibrik s vrelom vodom.
To baš i nije bila soba dostojna gospodarevog sina. Pokušavao je da ne crveni od
sramote.
„Razbaštinjen sam, ako se sećaš“, primeti Kejol i nasloni se na zatvorena vrata,
bacivši na pod njihove uprtnjače. „Ova soba je predviđena za goste.“
„Uverena sam da ju je tvoj otac odabrao samo za tebe.“
„Siguran sam da je tako.“
Irena zareza. „Gori je nego što si pričao.“
Kejol joj se umorno osmehnu. „Ti si bila sjajna.“ Potpuno sjajna.
Ako ništa drugo, njegov otac se saglasio da započne teranje u zbeg ljudi koji su
živeli na gradskom obodu i dok su se oni smestili u ovu sobu, zamak je već brujao od
priprema za opsadu. Ako je njegovom ocu i bila potrebna pomoć u pripremi svega toga,
nije mu stavio do znanja. Sutra, nakon što se noćas odmore, lično će videti šta njegov
otac ima na umu – ali sada, nakon bezmalo dvodnevnog leta kroz ledeni vazduh, treba
mu odmor.
A odmor treba i njegovoj ženi, ma koliko ona bila smela i neustrašiva, htela ona to
da prizna ili ne.
Zato se Kejol odgurnu o vrata, pa kao grabljivica priđe Ireni, koja je hodala napred-
nazad ispred kreveta. „Žao mi je zbog onoga što ti je rekao.“
Ona mu samo odmahnu. „Meni je žao što si ikada morao da imaš posla s njim duže
nego što je taj razgovor trajao.“
Uprkos svemu što ih čeka, uprkos tome što to kopile vlada ovim gradom, njena
prgavost raskravi nešto u njemu – dovoljno da joj Kejol priđe, pa je zaustavi uzimajući
je za ruku i palcem pređe preko njene burme.
„Voleo bih da si umesto njega upoznala nju – moju majku“, tiho joj kaza.
Žar u njenim očima zgasnu. „Volela bih i ja.“ Krajičak usana izvi joj se u osmeh.
„Premda sam iznenađena što je tvom ocu do njih dovoljno stalo da ih pošalje odavde na
puki nagoveštaj pretnje.“
„Oni za njega predstavljaju imetak. Ne bi me iznenadilo da je sa njima poslao i
dobar deo riznice.“
Irena se sumnjičavo osvrnu oko sebe.
 „Anijel je jedna od bogatijih oblasti u Adarlanu, ma šta bi se inače reklo po ovom
zamku.“ Poljubi je u zglavke, pa u burmu. „U katakombama ima odaja krcatim blagom.
Tamo ima zlata, dragulja, oklopa – priča se da se tamo dole krije bogatstvo čitavog
jednog kraljevstva.“
Irena zadivljeno zapevuši, ali reče: „Trebalo je da kažem Sartaku i Nesrin da
povedu više vidarki od pedeset koje smo odabrali.“ Hafiza će ostati s pešadijom i
konjicom, ali Eretija – njena zamenica – doleteće s ruhovima i predvoditi tu skupinu,
uključujući i Irenu.
„Snaći ćemo se s onim što nam je na raspolaganju. Cisto sumnjam da je pre sat
vremena u ovom gradu bio i jedan jedini magijom obdareni vidar.“
Grlo joj zaigra. „Može li ovaj zamak da izdrži opsadu dovoljno dugo da kopnena
vojska stigne ovamo? Ne izgleda mi kao da može da izdrži još jednu zimu, a kamoli
vojsku na vratima.“
„Ovaj zamak stoji već dobrano preko hiljadu godina – odoleo je Eravanovoj drugoj
vojsci, čak i kada je poharala Anijel. Istrajaće i u ovom njegovom trećem ratu.“
„Kuda će narod pobeći? Planine su već pokrivene snegom.“
„Postoje prolazi koji vode kroz njih – jesu opasni, ali tim prolazima narod bi mogao
da stigne do Pustara, ako se drži na okupu i ponese dovoljno potrepština.“ Kretanje na
sever od Anijela svelo bi se na smrtonosnu klopku, pošto veštice drže Ferijanski procep,
a odlazak predaleko na jug odveo bi ih na prag Morata. Ako bi pošli ka istoku, susreli bi
se upravo s vojskom od koje pokušavaju da pobegnu. „Možda bi mogli da se sakriju u
Hrastovoj šumi, duž ivice Očnjaka.“ On odmahnu glavom. „U ovo doba godine naprosto
nema dobrih mogućnosti.“
„Mnogo njih neće preživeti“, tiho primeti ona.
„Imaće bolje izglede u Očnjacima nego ovde“, odgovori joj on jednako tiho. To je i
dalje njegov narod, koji mu je pokazao ljubav iako njegov otac nije. „Postaraću se da
moj otac s njima pošalje neke vojnike inače prestare da se bore – oni će se setiti kuda da
se prođe.“
„Znam da sam samo pripadnica rulje“, zausti Irena, a Kejol se zacereka, „ali oni
koji odaberu da ostanu i koje puste u zamak… Možda bih mogla da pomognem da se za
njih nađe mesto dok mi čekamo na naše snage. Možda bih mogla da vidim da im se
obezbede neke potrepštine, da vidim ima li među njima vidara koji možda imaju
lekovito bilje i sastojke što su nam potrebni. Da pripremim zavoje.“
On klimnu glavom, a grudi mu se toliko ispuniše ponosom da ga je to zabolelo.
Prava gospa, ako ne po poreklu i krvi, a ono po plemenitosti. Njegova žena je veća
gospa od svih koje je igde upoznao, na ma kom dvoru.
„Onda, mužu, pripremimo se za rat“, završi Irena, a oči joj se ispuniše tugom i
strepnjom.
Upravo prizor tog zrnca straha, ne za sebe već zbog onoga u čemu će nesumnjivo
ubrzo učestvovati i čemu će svedočiti, natera ga da je pokupi u naručje i spusti na krevet.
„Rat može da sačeka do sutra“, kaza i poljubi je.
 ***

Granu zora, a s njom stigoše i rubovi.

Toliko ruhova da zakloniše slabašno sunce, a nebo se ispuni lepetom krila i
šuštanjem perja.
Ljudima se ovoga puta oteše povici, a njihovi glasovi bili su nagoveštaj vrištanja
koje će se čuti kada ona vojska stigne pred njihova vrata.
Ruhovi su se smestili na ravnici ispred južne strane zamka, koja se spuštala sve do
samog jezera. Na njoj je gradnja odavno zabranjena, pošto je to ravno prostranstvo
načičkano izvorištima vrele vode i sklono redovnom plavljenju, premda malobrojni
tvrdoglavi zemljoradnici i dalje pokušavaju da izmame useve iz tvrdog tla.
Nekada je bila deo jezera, pre nego što su Zapadni vodopadi u Očnjacima
pregrađeni branom, a njihova bujna voda svedena na potočić koji napaja jezero.
Kejolovi preci stolećima su se nosili mišlju da li da razvale branu i puste tu besnu reku
da ponovo teče, sada kada su njihove drevne kovačnice ustupile mesto šačici čekićara na
vodu, koje vrlo lako mogu da se premeste bilo gde.
Ali razaranje koje bi rušenje brane izazvalo, makar sakupili na jedno mesto sve žive
obdarene vodenom magijom kako bi usmeravali tok, bilo bi razorno. Cela ravnica
poplavila bi se za svega nekoliko minuta, a čak bi i deo grada bio odnet. Voda bi se
sjurila niz planinu, uništavajući sve pred sobom u jednom silnom talasu koji bi tekao sve
do Hrastove šume. Najniži delovi zamka, kapija koja se otvara na ravnicu, sve bi bilo
potpuno potopljeno.
Ruhovi su se smestili obrazujući uredne redove. Drugi osmatrači su napuštali svoje
položaje da bi se na kruništu pridružili Kejolu i Ireni u pogledu na jahače kako počinju
da postavljaju logor s potrepštinama koje su njihovi atovi doneli. Vidarke će kasnije
dovesti u zamak, mada će nekoliko njih možda ostati u logoru sve dok ne stigne
moratska legija.
Dve tamne prilike jezdile su iznad zamka, a stražari se povukoše na svoje položaje
kada Nesrin i Sartak krenuše u poniranje ka kruništu, pa pored Nesrininog ruha slete i
omanji soko. Dakle, Falkan Enar.
Nesrin skoči sa svog ruha jednim skladnim pokretom, a lice joj bese smrtno
ozbiljno kao delić Helasovog kraljevstva. „Morat je tri dana daleko, možda četiri“, bez
daha reče ona.
Sartak priđe iza nje, pošto ruhove nije bilo potrebno vezivati. „Leteli smo visoko
iznad njih kako nas ne bi videli, ali Falkan je uspeo da priđe bliže.“ Preoblikovač je
ostao pored Salhija u obličju sokola.
Irena pođe napred. „Šta ste videli?“
Nesrin odmahnu glavom, a njena obično zlatnosmeđa put bila je ubledela.
„Uglavnom Valge i ljude, ali svi su izgledali hitro – opako.“
Kejol se suzdrža da se ne namršti. „Od veštica nema ni traga?“
 „Nikakvog“, odgovori Sartak, prelazeći dlanom preko pletenice. „Mada je moguće
da čekaju da se okome iz Ferijanskog procepa kada vojska stigne.“
„Nadajmo se da neće biti tako“, reče Irena odmeravajući ruhove okupljene u dolini
podno zamka.
Hiljadu ruhova. To je delovalo kao božanski dar, kao nemoguće velika brojka. A
opet, kada ih je videla sakupljene na ravnici…
Talas bitke mogao bi da odnese čak i te moćne ptice.
 Dvadeseto poglavlje

„Znaš li priču o kraljici koja je prolazila kroz svetove?“

Sedeći na drevnom proplanku, jednom rukom se poigravajući sitnim belim
cvetićima raštrkanim po na gustoj mahovini, Elin je odmahnula glavom.
Kroz krošnje ogromnih hrastova, koje su poput čipke obuhvatale čistinu, zvezdice
su treperile i mreškale se, kao da su se zakačile među granjem. Iza njih, oblivajući šumu
svetlošću dovoljno jakom da se sve lepo vidi, digao se pun mesec. Svuda oko njih se
kroz topao letnji vazduh pronosilo slabašno zvonko pevanje.
„Tužna je to priča“, kaza njena tetka, a krajičak crvenilom premazanih usana izvi
joj se naviše kada se zavali u stolicu uklesanu u granitnu gromadu. Bilo je to njeno
uobičajeno mesto za vreme tih podučavanja, tih dugih i mirnih razgovora koji su trajali
do duboko u toplu letnju noć. „I drevna.“
Elin izvi jednu obrvu. „Zar nisam prestara za bajke?“ Zaista je proslavila dvadeseti
rođendan pre svega tri dana, najednom drugom proplanku nedaleko odatle. Tada joj se
činilo kao da je na slavlje došlo pola Doranela, a opet je njen parnjak uspeo da je potajno
izvuče s proslave, sve do jednog zaklonjenog jezerceta u samom srcu šume. Još se
crvenela i od pomisli na to plivanje po mesečini, na to kako se osećala zbog Rovana,
kako ju je on obožavao u toj vodi ugrejanoj suncem.
Parnjak. Ta reč je njoj i dalje bila iznenađujuća, baš kao što se iznenadila kada je
krajem proleća stigla i ugledala ga pored prestola svoje tetke – i naprosto znala. A tokom
meseci koji su od tada prošli, tokom njihovog udvaranja… Elin zaista pocrvene od
pomisli na to. Ono što su uradili u onom šumskom jezercetu bio je vrhunac svega što se
tih meseci dešavalo, kao i oslobađanje. Dokaz tome su parnjački belezi na njenom vratu
– i na Rovanovom. Kada nastupi jesen, ona se neće sama vratiti u Terasen.
„Niko nije prestar za bajke i vilinske priče“, odgovori joj tetka, a njen slabašni
smešak se raširi. „A pošto si i ti jednim delom vilinsko biće, mislila sam da će te
zanimati.“
Elin joj uzvrati smešak i nakloni glavu. „Pošteno, tetka.“
Tetka baš i nije bio odgovarajući izraz, pošto njih dve razdvajaju pokolenja i
milenijumi, ali kraljica je kazala Elin da je tako oslovljava.
Mev se još više zavali u svoje sedište. „Nekada davno, kada je svet bio nov, kada
nije bilo ljudskih kraljevstava, kada zemlja nije bila naružena ratovima, rodila se jedna
mlada kraljica.“
Elin skupi noge pod sebe i naheri glavu.
 „Nije znala da je kraljica. U njenom narodu moć se nije nasleđivala, već naprosto
rađala. Dok je rasla, njena snaga rasla je skupa s njom. S vremenom je otkrila da je
zemlja u kojoj je živela bila premala za toliku moć, previše mračna, hladna i sumorna.
Bila je obdarena slično kao većina njenog soja, ali bilo joj je dato da ima više, a njena
moć je bila oštrije i složenije oružje – dovoljno da se ona pokaže drugačijom. Njen
narod je video tu moć i poklonio se pred njom, a ona je vladala nad njim. Glas se proneo
o njenim darovima i tri su kralja došla da prose njenu ruku, da obrazuju savez između
njihovog prestola i onog što ga je ona za sebe sazdala, ma koliko bio mali. Neko vreme
je mislila da će to biti nešto novo, da će to biti izazov za kakvim je oduvek žudela. Tri
kralja su bila braća i svaki ponaosob bio je moćan, a njihova je moć bila golema i
zastrašujuća. Odabrala je najstarijeg među njima – i to ne zbog toga što je bio nešto
naročito vest ili skladan, već zbog njegovih beskrajnih biblioteka. Šta bi sve mogla da
nauči u njegovim zemljama, šta bi sve mogla da uradi sa svojom moći… Žudela je za
znanjem, a ne za kraljem samim po sebi.“
Bila je to čudna priča. Elin je iznenađeno izvila obrve, ali njena tetka je samo
nastavila. „I tako su se njih dvoje venčali, a ona je otišla iz svoje male oblasti da mu se
pridruži u njegovom zamku. Neko vreme je bila zadovoljna i svojim suprugom i
znanjem koje joj je njegov dom pružao. On i njegova dva brata bili su zavojevači i
mnogo su vremena provodili daleko od kuće, vezujući nove zemlje za svoj zajednički
presto. Njoj to nije smetalo, jer je tako imala slobodu da uči šta god hoće. Međutim, u
bibliotekama njenog supruga bilo je znanje za koje čak ni on nije bio svestan da se tu
nalazi. Bilo je tu predanja i mudrosti iz svetova koji su se davno pretvorili u prah. Ona je
otkrila da zaista postoje drugi svetovi. Ne samo mračno i pusto kraljevstvo u kojem žive,
već i svetovi mimo toga, koji postoje jedan preko drugoga a da njihovi žitelji toga nisu
ni svesni. Svetovi u kojima sunce nije tek slabašna svetlost što se probija kroz pepelne
oblake, već zlatni mlaz topline. Svetovi u kojima postoji zeleno. Nikada nije ni čula za
takvu boju. Zelenu. Niti je ikada čula za plavu – za boju neba koje je opisano. Nije
mogla ni da je zamisli.“
Elin se namršti. „Bedan život.“
Mev turobno klimnu glavom. „Bio je, a što je ona više čitala o tim drugim
svetovima, kojima su nekada tumarali davno mrtvi putnici, to je više žudela da ih vidi –
da iskusi poljubac sunca po svom licu, da čuje jutarnju pesmu lastavica, krike galebova
nad pučinom. More – i to joj je bilo strano. Beskrajno vodeno prostranstvo sa svojim
hirovima i skrivenim dubinama. U njenoj zemlji postojala su samo mutna jezera i napola
suvi potoci. Zato je ona, dok su njen suprug i njegova dva brata vodili još jedan rat,
počela da se pita kako bi mogla da nađe put u jedan od tih svetova. Kako bi mogla da
ode.“
„Zar je tako nešto uopšte moguće?“ Nešto joj nije dalo mira, kao da je to odista
istina, ali možda je to samo bila neka od priča njene majke, ili čak Marion, pa joj sada
budi uspomene.
Mev klimnu glavom. „Jeste. Služeći se jezikom postojanja, vrata mogu da se otvore
između svetova, makar kratko. To je bilo zabranjeno davno pre nego što su njen suprug i
njegova braća uopšte rođeni. Kada je poslednji od drevnih putnika preminuo, prolazi
između predela su trajno zatvoreni, a način na koji su se oni kretali između svetova
nestao je s njima. Makar su tako svi mislili. Međutim, duboko u biblioteci svog supruga
ona je otkrila drevne čini. Počela je sitnim opitima. Najpre je otvorila prolaz u predeo
počinka kako bi našla jednu od tih drevnih putnica i pitala je kako se to propisno radi.“
Onda se tajnovito osmehnula. „Putnica je odbila da joj to kaže, pa je zato kraljica počela
da uči samu sebe, otvarajući i zatvarajući dveri davno zaboravljene i zapečaćene.
Duboko se zagledala u to kako vaseljena zapravo radi. Njen sopstveni svet pretvorio se u
kavez. Dosadilo joj je muževljevo ratovanje i njegova nehajna okrutnost. Upravo zato,
kada je on opet pošao u rat, kraljica je okupila oko sebe svoje najbliže sluškinje, otvorila
prolaz u novi svet i napustila svet u kojem je rođena.“
„Otišla je?“, izusti Elin. „Ona – samo je napustila sopstveni svet? Trajno?“
„To zapravo nikada nije ni bio njen svet. Bila je rođena za to da vlada drugima.
Kuda je otišla?“ Onaj smešak se još malčice raširi. „Na jedan lepši, divan svet, gde nije
bilo rata, niti tame. Ni nalik svetu u kome je rođena. I tamo je ona postala kraljica.
Uspela je da se sakrije u novom telu, tako da niko nije mogao da zna šta se u njemu
krije, da ni njen rođeni suprug ne bi mogao da je prepozna.“
„Da li ju je on ikada pronašao?“
„Ne, premda ju je tražio. Otkrio je sve što je ona naučila, pa je onda i on to naučio i
podučio tome svoju braću. Oni su rasturali svet za svetom u potrazi za njom, a kada su
stigli na svet gde se ona skućila, nisu je prepoznali. Nije se otkrila ni kada su zaratili.
Ona je pobedila, a dva kralja – uključujući njenog supruga – bila su prognana nazad na
svoj svet. Treći je ostao zarobljen, a njegova je moć bila skoro potpuno skršena. Otpuzao
je duboko u podzemlje, a pobednička kraljica je svoj dugi, dugi život provela
pripremajući se za njegov povratak i pripremajući svoj narod za to. Jer tri kralja su
prevazišla njene načine prolaska između svetova. Našli su način da trajno otvore kapiju
između svetova i načinili su tri ključa kako bi to radili. Koristiti te ključeve isto je što i
ovladati svim svetovima i držati na dlanu moć večnosti. Želela je da ih nađe, makar
samo da bi imala snage da progna sve neprijatelje, da progna najmlađeg brata svog
supruga u njegovo kraljevstvo, da zaštiti svoj novi i divni svet. Bilo je to jedino što je
želela: da živi u miru i da se oslobodi senke svoje prošlosti, koja ju je proganjala.“
Iz neke velike daljine, kao da je navirala avet nekakve uspomene, kao da je
zaboravila da ugasi vatru koju je ostavila da gori u svojoj sobi. „A da li je kraljica našla
ključeve?“
Mev se tužno nasmeši. „Misliš li da jeste, Elin?“
Elin razmisli o tome. Tako mnogo njihovih razgovora, njihovog podučavanja na
tom proplanku, sadržalo je dublje zagonetke, pitanja kroz koja bi ona valjalo da prođe,
kako bi joj to pomoglo kada jednoga dana stupi na presto, sa Rovanom uz sebe.
Kao da ga je prizvala, miris borova i snega kojim je odisao njen parnjak naprosto je
preplavio tu čistinu. Začuo se lepet krila i on je u obličju jastreba sleteo na jedan golemi
hrast. Njen ratnički princ.
 Nasmešila mu se, kao što mu se već nedeljama smešila kada bi dolazio da je prati
do njenih odaja u palati pokraj reke. Upravo ga je tokom tih šetnji od šume do maglom
obgrljenog grada i upoznala i zavolela. Više nego što je ikada išta volela.
Elin opet pogleda tetku u lice. „Kraljica je bila pametna i željna vlasti. Mislim da je
ona mogla da uradi sve što je htela, pa i da nađe te ključeve.“
„Pomislila bi da je bilo tako, ali ključevi su joj umakli.“
„Kuda su nestali?“
Mevine tamne oči netremice su gledale pravo u njene. „Šta ti misliš, kud su
nestali?“
Elin otvori usta. „Mislim…“
Trepnu. Zastade.
Mev se opet nasmeši, nežno i blago. Njena tetka je od samog početka s njom bila
takva. „Šta misliš, gde su ključevi, Elin?“
Ona opet otvori usta i opet ih zatvori.
Bilo je to kao da ju je neki nevidljivi lanac povlačio. Ućutkivao.
Lanac… lanac. Zagleda se u svoje šake i zapešća, kao da očekuje da će tu ugledati
okove.
Nikada u životu nije osetila kako je to nositi lisičine, ali ipak je zurila u prazninu na
svom zglobu gde bi se zaklela da je nekada bio ožiljak, a sada je samo glatka i
preplanula koža.
„Da je ovaj svet u opasnosti, da su ona tri grozna kralja naredila da ovaj svet bude
uništen, kud bi ti otišla u potrazi za ključevima?“
Elin diže glavu i pogleda svoju tetku.
Drugi svet. Postoji čitav drugi svet. Kao krhotina nekog sna, postoji drugi svet, a u
njemu ona ima zapešće s ožiljkom. Ima ožiljke po celom telu.
A njen parnjak, sada na grani iznad nje… On u tom svetu ima tetovažu koja mu se
proteže niz lice, vrat i ruku. Tužna priča – njegova tetovaža pripoveda tužnu i strašnu
priču o gubitku koji mu je nanela mračna kraljica…
„Gde su ključevi skriveni, Elin?“
Onaj krotki i nežni osmeh i dalje je bio na Mevinom licu, mada… Mada.
„Ne“, izusti Elin.
Nešto zagmiza u dubinama pogleda njene tetke. „Šta ne?“
Ovo nije njeno postojanje, njen život. Ovo mesto, ovi blaženi meseci koje je
provela u Doranelu učeći, nalazeći svog parnjaka…
Krv, pesak, kršenje talasa.
„Ne.“
Glas joj je grmeo po mirnom proplanku.
Elin iskezi zube, a prsti joj se na mahovini zgrčiše u kandže.
Mev se tiho zasmeja. Rovan skoči s grane i slete na kraljičinu ispruženu ruku.
Nije ni mrdnuo kada je ona svojim mršavim belim šakama obujmila njegov vrat – i
polomila ga.
Elin vrisnu. Vrištala je držeći se za grudi, jer se parnjačka veza prekinula…
 Elin izvi kičmu odvajajući se od oltara, a svaki delić njenog slomljenog i
pocepanog tela vrištao je s njom.
Stojeći iznad nje, Mev se smešila. „Dopala ti se ta vizija, zar ne?“ Nije stvarno. To
nije bilo stvarno. Rovan je živ. On je živ…
Pokuša da pomeri ruku. Kao da munja sevnu kroz nju, pa ona ponovo vrisnu.
Ote joj se samo slomljeni hropac. Slomljen, baš kao što je njena ruka sada…
Sada…
Kost je blistala, štrčeći na više mesta nego što je mogla da prebroji. Krv,
izvitoperena koža i…
Nema ožiljaka od okova, čak i sa svim tim povredama.
Ni u ovom svetu, ovom mestu, ona nema ožiljke.
Još jedna opsena, još jedno izatkano snoviđenje…
Ona opet vrisnu. Vrištala je zbog svoje upropaštene ruke, kože bez belega, vrištala
je od odjeka raskidanja parnjačke veze.
„Znaš li šta me najviše boli, Elin?“ Mevine reči bile su nežne kao reči nekog
ljubavnika. „To što si ti uverena da sam u svemu ovome ja zlikovac.“
Elin je jecala kroz zube, bezuspešno pokušavajući da pomeri ruku. Obe ruke.
Zagleda se oko sebe, kroz ovu istovremeno stvarnu i nestvarnu prostoriju.
Popravili su kutiju. Zavarili su novu gvozdenu ploču preko poklopca, pa preko
stranica i dna. Sada manje vazduha ulazi u nju, sada su sati ili dani koje je provela u njoj
bili takvi da se sve vreme gušila i izgarala u vrelini. Osetila je olakšanje kada su je
napokon okovali za oltar.
Kad god da je to bilo. Ako se uopšte i desilo.
„Nimalo ne sumnjam da su ti tvoj parnjak ili Elena, pa čak i sam Branon, napunili
glavu lažima o tome šta ću ja uraditi s ključevima.“ Mev pređe dlanom preko kamenog
ruba oltara pravo kroz krv i krhotine kosti. „Ozbiljno sam mislila ono što sam rekla.
Dopada mi se ovaj svet i ne želim da ga uništim, već samo da ga poboljšam. Zamisli
predeo u kome nema ni gladi ni bola. Zar se ti i tvoji sledbenici ne borite upravo za to?
Za bolji svet?“
Te reči su bile izrugivanje – izrugivanje onome što je ona obećala mnogima.
Onome što je obećala Terasenu i još mu to duguje.
Elin pokuša da se ne pomera u okovima, zato što su joj ruke slomljene, zato što
oseća pritisak koji joj iznutra gura kožu. Oseća sve veću napetost duž svojih kostiju i u
glavi. Svakog dana malčice veći.
Mev blago uzdahnu. „Znam šta ti misliš o meni, Lučonošo. Šta pretpostavljaš.
Međutim, ima nekih istina koje se ne mogu podeliti. Čak ni u zamenu za ključeve.“
Međutim, sve veći pritisak pucketao je u njoj, gušeći je bolom… a možda i nečim
još gorim.
Mev joj preko maske obuhvati obraz svojim dlanom. „Obećana Kraljica. Želim da
te spasem te žrtve, koju je ponudila jedna tvrdoglava devojka.“ Tiho se zasmeja. „Čak ću
te pustiti da imaš Rovana. Vas dvoje ćete moći da budete ovde, zajedno – dok ti i ja
sarađujemo kako bismo spasle ovaj svet.“
 Sve te reči bile su laži. Ona je to dobro znala, premda nije mogla da se seti gde se
završava istina i počinje laž. Da li je njen parnjak pre nje pripadao nekoj drugoj. Da li je
nekoj drugoj bio dat. Ilije to bio košmar?
Bogovi, pritisak u njenom telu. Njenoj krvi.
Ti se ne predaješ.
„Ti to osećaš, čak i sada“, nastavila je Mev. „Poriv svog tela da kaže da.“ Elin
otvori oči i zbunjenost mora da je titrala u njima jer se Mev nasmešila. „Znaš li šta
optočenost gvožđem radi jednom korisniku magije? To se ne oseća smesta, ali kako
vreme odmiče… Elin, tvojoj magiji je nužno da se oslobodi. Taj pritisak koji osećaš
zapravo je tvoja magija koja žudi da se oslobodi ovih lanaca i ispolji. Čak ti i tvoja
sopstvena krv govori da me poslušaš.“
Istina. Ne ono o potčinjavanju, već ono što je ona kazala o sve većem pritisku.
Znala je da će to biti gore od svakog bola od pregorevanja. Osetila ga je jednom, kada je
porinula u svoju moć dublje nego ikada u životu.
To neće biti ništa u poređenju s ovim.
„Odlazim na nekoliko dana“, reče Mev.
Elin se ukoči.
Mev odmahnu glavom pretvarajući se da je razočarana. „Elin, ne napreduješ brzo
koliko bih volela.“
Na drugoj strani prostorije, Fenris upozoravajući zareža. Mev ga nije ni pogledala.
„Skrenuta mi je pažnja da je naš zajednički neprijatelj opet primećen na ovim
obalama. Jedan od njih, valški princ, zauzdan je nekoliko dana puta odavde, blizu južne
granice. Poneo je sa sobom nekoliko okovratnika, nesumnjivo da bi ih stavio mojim
podanicima. Možda čak i meni.“
Ne. Ne…
Mev pređe dlanom preko Elininog vrata, kao da prati obris koji će taj okovratnik
napraviti. „Zato ću lično otići po taj okovratnik i videti šta Eravanov podanik ima da
kaže. U prvom ratu sam pokidala sve valške prinčeve koji su se suočili sa mnom“, tiho
primeti. „Mislim da će biti prilično lako da ih umesto toga potčinjavam svojoj volji.
Dobro, da jednog od njih potčinim svojoj volji i da ga otrgnem od Eravanove vlasti, čim
ti stavim okovratnik na grlo.“
Ne.
Ta reč pretvorila se u postojano pojanje i sve glasniji vrisak koji se prolamao u njoj.
„Ne znam zašto se nisam toga ranije setila“, zamišljeno zapazi Mev.
Ne.
Mev munu Elinin smrskani zglob, a ona se jedva suzdrža da ne vrisne. „Razmisli o
tome – a kada se vratim, hajde da ponovo razgovaramo o mom predlogu. Možda će ti taj
sve veći pritisak pomoći da jasnije sagledaš neke stvari.“
Okovratnik. Mev ide po okovratnik od usudkamena…
Mev se okrenu, a crna haljina se zavrte oko nje. Kad pređe preko praga, njena sova
skoči s otvorenih vrata i slete joj na rame. „Uverena sam da će Karn smisliti kako da te
zabavlja dok ja budem odsutna.“
 ***

Nije znala koliko je dugo ležala na oltaru nakon što su vidari uleteli sa svojim dimom
sladunjavog mirisa. Vratili su joj metalne narukvice.
Svakog sata pritisak pod njenom kožom sve je više rastao, tako da ga je osećala čak
i u dubokom snu u koji je opijena utonula. Bilo je to kao da joj taj pritisak nije
dozvoljavao da ne misli na njega, niti da ga zauzda kada ga je jednom primetila.
Ako joj Mev stavi onaj okovratnik, to će joj biti najmanja muka.
Fenris je sedeo pored zida, a iz očiju mu je isijavala zabrinutost kada je trepnuo. Da
li si dobro?
Ona dvaput trepnu. Ne.
Ne, nije ni blizu toga da bude dobro. Mev je čekala upravo ovo, čekala je da ona
počne da oseća taj pritisak, gori od bilo čega što bi Karn mogao da joj uradi. A s
okovratnikom po koji je Mev lično otišla…
Nije mogla da dopusti sebi da razmišlja o tome. To je užasniji vid ropstva, iz kog
možda nikada neće pobeći. To ne bi bilo slamanje Lučonoše, već njeno potpuno
brisanje.
To bi ščepalo sve što je ona, moć i znanje, i otelo bi sve to od nje. Bila bi zarobljena
u samoj sebi i svedočila bi kako njen sopstveni glas odaje gde su usudključevi, polaže
krvni zavet Mev i u potpunosti joj se potčinjava.
Fenris trepnu četiri puta. Ovde sam. S tobom sam.
Ona mu odgovori istom merom. Ovde sam. S tobom sam.
Njena magija nabuja, tražeći neki izlaz, ispunjavajući prostor između njenog daha i
kostiju. Nikako nije mogla da nađe mesta za nju, ničim nije mogla da je smiri.
Ti se ne predaješ.
Usredsredila se na te reči. Na glas njene majke.
Možda će je magija proždreti iznutra pre nego što se Mev vrati.
Ali ona nije znala kako da to istrpi. Kako da istrpi sledeći sat, a kamoli još nekoliko
dana ovoga. Da samo za trunčicu olakša napetost…
Ona potisnu misli koje joj se uvukoše u um. Nije marila jesu li bile njene ili
Mevine.
Fenris opet trepnu, iznova i iznova ponavljajući istu poruku. Ovde sam. S tobom
sam.
Elin sklopi oči, moleći se za ništavilo.

***

„Diži se.“
Bilo je to ruganje rečima koje je jednom prilikom čula.
Karn je stajao nad njom, mrskog lica iskrivljenog od osmeha, a u očima mu je
sevala divlja svetlost…
 Elin se ukoči kad on poče da joj otključava okove.
Stražari umarširaše u tu prostoriju, a Fenris zareža.
Pritisak joj se migoljio ispod kože, lupao je u glavu kao nekakav surovi čekić, gore
od alatki za lomljenje koje su visile s Karnovog pojasa.
„Mev hoće da te premestimo“, reče, a ona grozničava svetlost u njegovim očima
još jače zasija kada je diže i ponese ka kutiji i onda je pusti da padne u nju takvom
silinom da joj lanci zazvečaše po kostima i lobanji. Oči joj zasuziše i ona diže ruke, ali
poklopac se uz tresak zatvori.
Pritisnu je tama, vrela i skučena. Istovetna onome što joj je raslo pod kožom.
„Pošto se Morat opet gmižući vraća na ove obale, ona hoće da te premestimo na
neko bezbednije mesto dok se ona ne vrati“, pevušio je Karn kroz poklopac. Stražari su
stenjali, kutija podizala, a Elin pomerala u njoj, grizući se za usne od tih pokreta.
„Zabole me šta će ti raditi kada ti stavi onaj demonski okovratnik oko grla. Međutim, do
tada… Imam te samo za sebe, zar ne? Poslednja zabavica za tebe i mene, dok ne dobiješ
novog prijatelja u sebi.“
Strepnja joj ispuni utrobu, potiskujući čak i pritisak.
Premeštaju je nekud drugde – jednom je neku mladu vidarku upozorila na to.
Kazala joj je da će je napadač sasvim sigurno ubiti ako pokuša da je premesti negde i da
se ona pre toga odupre iz sve snage.
A to je još bilo i bez pretnje od okovratnika načinjenog od usudkamena koji joj se
svakim danom sve više približava.
Ali Karn je neće ubiti, jer je ona Mev potrebna živa.
Elin se usredsredi na disanje. Udahnula je i izdahnula, udahnula je i izdahnula.
Međutim, to nije sprečilo da je preplavi mastan i oštar strah. To nije sprečilo da ona
počne da se trese.
„Ti da nam se pridružiš, Fenrise“, naredi Karn, a u glasu mu se čuo smeh kada Elin
skliznu u metalnoj kutiji dok su se penjali uz stepenište. „Neću da propustiš ni trenutak
ovoga.“
 Dvadeset prvo poglavlje

R
ime.
ovan je dobro znao svaku stazu, bilo da se njome često putuje ili da je skrivena,
koja vodi u Doranel – i u bogato kraljevstvo i u prostrani grad po kome je dobilo

Isto važi i za Gavrijela i Lorkana. Sinoć su prodali konje, a Elida se pogađala

koliko će novca za njih dobiti. Fejski ratnici previše su prepoznatljivi, a sve i da neko ne
zapazi njihova lica, primetiće moć kojom zrače. Malo ko ih ne bi prepoznao.
Za razliku od severne granice s Vendlinom, puteve koji vode u kraljevstvo s juga
nisu čuvali divlji vukovi – ali oni su se svejedno krili, krećući se napola zaboravljenim
puteljcima dok su putovali na sever.
Kada su bili na nekoliko dana od spoljnog oboda grada, postavili su stupicu za
Mev.
Mamac je bilo ono za šta je on dobro znao da kraljica neće moći da odoli, već će
sama doći da ga pokupi: okovratnici od usudkamena.
Elin još nije popustila. On je to znao, osećao je. Mev verovatno ludi od toga. Zbog
Mevine bahatosti, koja će je navesti da poveruje kako može da ovlada demonom u
okovratniku, da ga otrgne od samog Eravana… iskušenje da se posluži jednim
okovratnikom od usudkamena zaista će se pokazati kao preveliko iskušenje da bi mu
kraljica odolela.
Zato su započeli da šire glasine, koje je Elida puštala u krčmama i po tržnicama,
tačno na mestima za koja je Rovan dobro znao da su krcata Mevinim uhodama. Bila su
to šaputanja o fejskoj postaji koja je zarobila valškog princa – i čudnim okovratnicima
koje su našli na njemu. Mesto: postaja ligama daleko odatle. Okovratnici: može da ih se
dokopa ko god hoće.
Nije se ni potrudio da se pomoli bogovima da Mev proguta mamac, da ne pošalje
nekog uhodu da pokupi okovratnike ili potvrdi da uopšte postoje. Bilo je to suludo
kockanje, ali ništa im drugo nije preostajalo.
Dok su se peli uz strma južna brda, odakle će im se napokon pružiti pogled na
zamračeni grad, Rovanu je srce tuklo u grudima kao grmljavina. Oni možda nisu
obdareni moćima skrivanja kao Mev, ali bez krvnog zaveta ona svejedno ne može da ih
primeti.
Mada Mev svuda ima oči i uši, mreža njene moći rasprostrta je širom ove zemlje – i
tako mnogo drugih.
Zadihali su se dok su napola dopuzali na najvišu tačku šumovitih brda. Istina, bilo
je i drugih načina da se uđe u grad, ali niotkuda se ne pruža tako dobar pogled na
krajolik pred njima. Rovan se nije usudio da leti, pošto nema sumnje da brojne oštrooke
izvidnice tragaju za belorepim jastrebom čak i po mraku.
Sada je ostalo još svega trideset stopa do vrhunca.
Rovan je samo nastavio da se vere, a ostali su ga sledili u korak.
Ona je tu. Sve vreme je bila tu. Da su došli pravo u Doranel…
Nije dopuštao sebi da razmišlja o tome, već se samo uspeo na vrh brda.
Pod opiljkom meseca, grad podignut od sivog kamena bio je obliven belinom i
obavijen sumaglicom koja se dizala s okolnih reka i vodopada. Elida, premda zadihana,
odsečno uzdahnu.
„Mislila… mislila sam da će izgledati kao Morat“, priznade ona.
Spokojni grad prostirao se u srcu rečene doline. Premda je bilo kasno, svetiljke su
još gorele, a on je dobro znao da na nekim trgovima muzika još svira.
Dom. Mada, da li mu je to bio dom? Da li su njegovi građani i dalje pripadnici
njegovog naroda, sada kada se on venčao sa stranom kraljicom? Kada se na ilvejskim
vođama borio protiv njih i ubio ih toliko mnogo? Pogledom nije tražio crne barjake, koji
u znak žalosti sasvim sigurno vise s brojnih prozora.
Dobro je znao da Lorkan i Gavrijel pored njega takođe izbegavaju da ih prebroje.
Oni su stolećima poznavali te ljude i živeli među njima. Smatrali su ih svojim
prijateljima.
Ali da li neko od njih zna ko je među njima zatočen? Da li su čuli njeno vrištanje?
„Ono je palata“, reče Gavrijel Elidi, pokazujući skup kupola i skladnih zdanja na
istočnoj ivici grada odmah uz rub ogromnog vodopada.
Niko od njih nije progovarao dok su pogledima odmeravali zgradu optočenu
stubovima, u kojoj su bile smeštene kraljičine odaje – kao i njihove. U njoj nije gorelo
nikakvo svetlo.
„To nije pokazatelj ničega“, primeti Lorkan. „Ni da je Mev otišla, ni da je Elin
ostala.“
Rovan je osluškivao vetar, pokušavao da oseti miris nošen njime, ali nije osetio
ništa. „Jedini način da potvrdimo bilo jedno bilo drugo jeste da uđemo u grad.“
„Da li su ona dva mosta jedini ulaz?“ Elida se namršti gledajući istovetne kamene
mostove na južnoj i severnoj strani Doranela. Oba mosta bila su otvorena i vidljiva s
nekoliko milja udaljenosti.
„Da“, ukočeno odgovori Lorkan.
Reka je bila preširoka i previše uzburkana da bi se preplivala, a ako postoji ikakav
drugi način da se uđe u grad, Rovan ga nikada nije otkrio.
„Trebalo bi da pretražimo celu dolinu“, primeti Lorkan odmeravajući grad u
središtu ravnice. Severno odatle, šumovita brda dizala su se ka golemom bedemu
Kambrijskih planina. Zapadno odatle, ravnica se pretvarala u obradivo zemljište,
beskrajno otvoreno, koje se prostiralo sve do mora. A na istoku, kad se prođe vodopad,
travnata ravnica prerastala je u drevnu šumu, iza koje se dizalo još planina.
 Bile su to njegove planine. Mesto koje mu je nekada bilo dom, gde je bila
podignuta ona planinska kuća, sve dok nije izgorela. Tamo je pokopao Liriju i očekivao
da će jednoga dana i on biti tamo pokopan.
„Takođe moramo da smislimo kako da se izvučemo odavde“, reče Rovan, premda
je on već razmišljao o tome gde da beže, jer će Mev u poteru za njima poslati svoje
najbolje ratnike.
Među njima je nekada bio i on. Mev ga je slala da pronađe i ukloni Feje koji su
postali previše čudovišni čak i za nju, odmetnute Feje koji više ne treba da postoje. On je
obučavao lovce koje će Mev sada poslati za njim. Učio ih je gde su skriveni putevi i
mesta gde Feji vole da se kriju.
Nikada mu ni nakraj pameti nije bilo da će jednog dana oni loviti njega.
„Odvojićemo jedan dan“, kaza Lorkan.
Rovan ga prostreli ledenim pogledom. „Dan je duže nego što možemo da
odvojimo.“
Elin je tamo dole. U onom gradu. On to zna – oseća. Poslednja dva dana je uranjao
u svoju moć, pripremajući se za ubijanje koje će počiniti i beg u koji će oni poći. Napor
od susprezanja svega toga nije mu davao mira i remetio je sve ostatke njegove vlasti nad
sobom.
Lorkan mu odgovori: „Ako ne odvojimo vreme da osmislimo plan, ishitrenost će
nas skupo koštati – a skupo će koštati i tvoju parnjakinju.“
Njegov nekadašnji zapovednik takođe se jedva obuzdavao. Čak ni Gavrijel, inače
smiren i spokojan, nije imao mira. Sva trojica su porinuli u svoju moć, crpeći je do
samoga dna.
Međutim, Lorkan je u pravu. Rovan bi mu isto to kazao da su im uloge obrnute.
Gavrijel pokaza gromadu na padini ispod njih. „Tu možemo da se sklonimo s
vidika. Noćas ćemo se ulogoriti, pa ćemo sutra videti šta ćemo. Moramo da se
odmorimo.“
Ta zamisao je sama po sebi bila mrska. Da on spava, a Elin je svega nekoliko milja
od njega. Načuljio je uši, kao da može da čuje njeno vrištanje nošeno vetrom, ali Rovan
je na kraju ipak rekao: „Dobro.“
Nije morao da naglašava kako se oni neće usuditi da pale vatru. Jeste sveže, ali ipak
dovoljno blago da prežive noć.
Rovan pođe niz padinu, pružajući ruku Elidi kako bi joj pomogao da se spusti niz
opasnu i kamenitu strminu. Prsti su joj se tresli dok je prihvatala ruku koju joj je pružio.
Ipak nije izbegavala da pođe s njima, da uradi bilo šta od svega ovoga.
Rovan nađe novo mesto gde je bezbedno da stane pre nego što se okrenu da joj
pomogne. „Ne moraš da ulaziš u grad. Odabraćemo put za bekstvo, pa nas sačekaj
tamo.“
Kada mu Elida ništa nije odgovorila, Rovan se okrenuo da je pogleda.
Njene oči nisu bile uperene u njega – već u grad pred njima.
Razrogačene od užasa, kojim joj je bio natopljen i miris.
 Lorkan se u trenu stvorio pored nje, hvatajući je za rame. „Šta je…“ Rovan se hitro
okrenu ka gradu. Vrh brda bio je granica.
Ne granica grada, već opsene. Lepe i idilične varke, koja je služila da zavara sve
koji izviđaju po obodima – jer je ono što sada okružuje grad sa svake strane, čak i na
istočnoj ravnici…
Vojska. Tu je utaborena ogromna vojska.
„Pozvala je većinu svojih snaga“, izusti Gavrijel, dok mu je vetar šibao kosom
preko lica.
Rovan je brojao logorske vatre koje su po mračnom krajoliku sijale kao zvezde.
Nikada u životu nije video toliku fejsku vojsku. One koje su on i odred predvodili u
ratovima nisu mogle ni da joj priđu.
Elin bi mogla da bude bilo gde u tolikoj sili. Mogla bi da bude u raznim logorima –
ili u samom gradu.
Moraće da se uzmu u pamet. Moraće da budu lukavi. A ako Mev nije nasela na
njihovu varku…
„Zar je dovela vojsku da bi nas sprečila da uđemo u grad?“, upita Elida.
Lorkan na tren pogleda Rovana, a njegove tamne oči bile su ispunjene
upozorenjem. „Ili da zadrži Elin u njemu.“
Rovan odmeri pogledom utaborenu vojsku. Šta li žitelji Doranela, koji retko kada
vide ikakve vojne snage osim ratnika što ponekad prolaze njihovim gradom kao da
vrebaju svoj plen, misle o njoj?
„Imamo saveznike u gradu“, javi se Gavrijel. „Mogli bismo pokušati da stupimo u
dodir s njima, da saznamo gde je Mev i zašto je vojska okupljena ovde. Da li su uopšte
pominjali Elin.“
Rovanov stric Elis, poglavar njihovog doma, ostao je tu kada je Mevina vojska
isplovila. On je prekaljen i pametan mužjak, ali odan. Obučavao je Endu prema sebi, da
bude oštroumni dvorjanin, ali takođe je obučavao Rovana kad god je mogao i upravo ga
je on u početku učio mačevanju. Rovan je odrastao u domaćinstvu svog strica i nije znao
za drugi dom sve dok nije našao onu planinu. Ali da li će Elisova odanost biti upućena
na Mev ili na njihovu krvnu lozu, naročito kada se u obzir uzme ilvejska izdaja doma
Belotrn?
Moguće je i da je njegov stric već mrtav. Mev ga je možda kaznila umesto svih
rođaka koje je Rovan preklinjao da im pomognu. Takođe je moguće da bi ih Elis odao
pre nego što oni uspeju da pronađu Elin, kako bi se vratio u Mevinu milost.
A što se ostalih tiče, ono malo saveznika koje bi mogli imati…
„Mev ume da se osobi uvuče u um“, kaza Rovan. „Ona verovatno već zna ko su
nam saveznici i možda ih je već ugrozila.“ Uhvati se za balčak Goldrina, a topli metal
pružao mu je utehu. „Nećemo se igrati s tim.“
Lorkan zagunđa u znak saglasnosti.
Elida kaza: „Mev mene ne poznaje – ili jedva da me poznaje. Ovde me niko neće
prepoznati, naročito ako… promenim izgled, kao što sam radila kada sam širila laži o
onom valškom princu. Sutra bih mogla da probam da se uvučem u grad i da vidim može
li nešto da se sazna.“
„Ne.“
Lorkanov odgovor izgovoren u mraku bio je oštar kao nož.
Elida mu odvrati, hladno i potpuno staloženo: „Ti nisi moj zapovednik. Ti nisi deo
dvora kojem ja pripadam.“ To rekavši, okrenu se ka Rovanu. Ali on jeste.
On je po položaju iznad nje. Rovan pokuša da se ne tržne i ne ustukne od toga. Elin
mu je stavila to breme na pleća.
Lorkan prosikta: „Ona ne zna gde je šta u gradu, ne zna kako da se nosi sa
stražarima…“
„Podučićemo je“, prekide ga Gavrijel. „Noćas. Podučićemo je onome što znamo.“
Lorkan iskezi zube. „Ako je Mev još u Doranelu – nanjušiće je.“
„Neće“, odbrusi Elida.
„Našla te je na onom žalu“, prasnu Lorkan.
Elida diže glavu. „Sutra ulazim u taj grad.“
„I šta ćeš da radiš? Da pitaš da li se Elin Galatinijus švrćkala po varoši? Da pitaš da
li je Mev slobodna za čaj?“ Lorkanovo režanje pronosilo se kroz vazduh.
Elida nije uzmicala ni na tren. „Raspitivaću se o Karnu.“
Svi se ukočiše. Rovan nije bio u potpunosti siguran da ju je dobro čuo.
Elida ih je nepokolebljivo odmeravala pogledom. „Začelo jedna mlada smrtnica
može da se raspituje o fejskom mužjaku koji ju je odbacio?“
Lorkan je prebledeo kao mesec iznad njih. „Elida.“ Kada ona ništa nije odgovorila,
Lorkan se munjevito okrenu da pogleda Rovana. „Izviđaćemo. Mora da postoji neki
drugi način da…“
Obraćajući se Rovanu, Elida samo reče: „Ako nađemo Karna, naći ćemo i Elin… i
otkrićemo da li je Mev ostala ovde.“
U Elidinim očima više se nije video strah, niti se tračak straha zadržao u njenom
mirisu.
Zato Rovan klimnu, premda se Lorkan ukoči. „Srećan lov, gospo.“
 Dvadeset drugo poglavlje

S negom pokrivena terasenska ravnica prostirala se ka jugu, sve do zatalasanih brda

koja su se širila ka obzorju.
Lisandra je letos prešla ta brda skupa sa svojim saputnicima – i sa svojom
kraljicom. Gledala je kako se Elin uspinje na jedno brdo i prilazi isklesanom granitu koji
je štrčao iz vrha. Bio je to kamen međaš između Adarlana i Terasena. Njena prijateljica
je pustila korak pored tog kamena i vratila se kući.
Možda je Lisandra zbog toga glupača, ali tada nije shvatala da će, kada sledeći put
bude ugledala ta brda, u obličju ptice, biti u ratu.
Niti da će biti izviđačica za vojsku koja se sastoji od više hiljada vojnika i sada
maršira iza nje. Ostavila je Ediona da smisli kako da objasni to što je Elin iznenada
nestala kada je ona pošla da izviđa, da pokuša da otkrije gde će napokon presresti
moratske legije – i da vidi kakav je krajolik pred njima.
Fejski izvidnici u svojim ptičjim obličjima poleteli su ka zapadu i istoku kako bi
videli šta oni mogu da otkriju.
Njena srebrnasta sokolja krila savladavala su studeni vetar, tako da je jezdila
brzinom tolikom da su joj munje sevale kroz srce. Pored obličja avetinjskog leoparda,
ovaj joj je postao omiljeni. Hitro, vitko i opako – ovo telo je sazdano da leti na vetru i
obara plen.
Sneg je stao, ali nebo je i dalje bilo tmurno i nije se video ni tračak sunca koji bi ih
ogrejao. Hladnoća je za nju bila potpuno sporedna, jer su je grejali slojevi perja.
Letela je i letela miljama, pomno posmatrajući prazan krajolik. Sela kroz koja su
letos prošli sada su bila ispražnjena, a njihovi žitelji pobegli su na sever. Molila se da su
našli neko utočište pre nego što je sneg počeo da veje, da su se korisnici magije iz tih
sela sklonili od moratskih mreža. U jednoj varoši bila je devojčica blagoslovena jakim
darom za vodu – da li su ona i njena porodica primljeni iza debelih orintskih zidina?
Lisandra uhvati vazdušnu struju i polete uvis, otkrivajući sve veći deo obzorja. Prva
podnožja brda proleteše ispod nje, kao svetli i mrki grebeni pod oblačnim nebom. Neće
biti nimalo jednostavno prevesti vojsku preko tih brda, ali Kob se već borila blizu njih.
Nema sumnje da oni znaju kako da kroz ta brda prođu, iako su se u kotlinama
nagomilali visoki smetovi.
Vetar je zavijao noseći je ka severu, kao da joj ne da da leti prema jugu. Kao da je
preklinje da ne nastavlja.
Onda se pojaviše brda krunisana kamenjem – bili su to drevni međaši. Preletela ih
je. Ostalo joj je još nekoliko sati pre nego što padne noć, pa će leteti dok više ne bude
mogla zbog mraka i hladnoće i onda će naći neko drvo da se na njemu skupi i počine sve
dok ne bude mogla da u zoru nastavi izviđanje.
Jezdila je sve dalje ka jugu, a obzorje je bilo turobno i prazno.
Sve dok više nije bilo tako.
Sve dok nije ugledala ono što maršira ka njima, pa skoro pala s neba.
Ren ju je učio kako da prebrojava vojnike, ali ona bi se zabrojala kad god bi
pokušala da prebroji redove koji uredno stupaju preko adarlanske severne ravnice –
pravo prema brdima koja se protežu preko obe oblasti.
Ima ih na hiljade. Pet, deset, petnaest hiljada. Možda i više.
Iznova i iznova, nije uspevala da ih prebroji. Dvadeset, trideset.
Lisandra polete još više u nebo. Više, jer su sa njima leteli krilati ilkeni, jezdeći
nisko nad vojnicima u crnim oklopima i motreći na sve što se odvija ispod njih.
Četrdeset. Pedeset.
Pedeset hiljada vojnika, koje nadgledaju ilkeni.
A među njima su jahali prelepi mladići, sa crnim okovratnicima na grlima, iznad
oklopa.
Valški prinčevi. Ukupno petorica, tako da svaki zapoveda jednom legijom.
Lisandra opet prebroji tu silu, pa je prebroji i treći put.
Pedeset hiljada vojnika, protiv dvadeset pet hiljada koje su oni okupili.
Jedan ilken je zapazi i polete napred.
Lisandra skrenu oštro ka severu, zamahujući krilima iz sve snage.

***

Dve vojske su se susrele na snegom pokrivenim poljima južnog Terasena.

Terasenski general-princ naredio im je da čekaju i da ne hrle u susret moratskim
legijama. Da puste da se Eravanova ordija iznuri na brdima i poslao je istureni odred
Tihih ubica da napadaju vojnike, jednog po jednog, dok s mukom prolaze prevoje i
kotline.
Samo su se neke ubice vratile.
Mračna moć valških prinčeva hrlila je ispred njihove vojske, proždirući sve što im
se nalazilo na putu.
A Lučonoša i dalje nije spaljivala Valge. Nije radila ništa osim što je jahala pored
svog rođaka.
Ilkeni su noću napadali njihov logor, sejući oko sebe užas i pometnju i čerečeći
vojnike kandžama klizavim od otrova pre nego što bi pobegli vinuvši se u nebesa.
Iščupali su drevne međaše sa njihovih travom obraslih brda dok su prodirali u
Terasen.
Jedva zadihani, ne mareći za sneg i gotovo nenačeti, moratski vojnici prešli su
poslednja brda.
 Sjurili su se niz padine, kao crni talas koji se preliva preko kopna. Dočekala su ih
koplja i štitovi Kobi, a magija fejskih vojnika suzbijala je moć valških prinčeva.
Međutim, nije mogla da se suprotstavi ilkenima. Proletali su kroz nju kao kroz
paučinu u dovratku, a neki su prosipali otrov koji je topio magiju.
Onda bi ilkeni sleteli ili potpuno skršili njihove odbrane, a čak ni preoblikovačica u
obličju viverna naoružanog otrovnim šiljcima nije mogla da ih sve obori.
Čak ni general-princ s drevnim mačem i fejskim nagonima nije mogao da ih
prekolje dovoljno brzo.
U toj pometnji niko nije primetio da se Lučonoša nije pojavila, da ni žeravica
njenog plamena nije zablistala u noći ispunjenoj vrištanjem.
Onda su do njih stigli pešadinci.
I tada je ta sklepana vojska počela da popušta.
Najpre se slomilo desno krilo. Jedan valški princ zasuo ga je svojom moći,
ostavljajući za sobom brojne mrtve. Bilo je potrebno da se Ilijas od Tihih ubica prišunja
iza neprijateljskih redova i da ga obezglavi kako bi taj pokolj stao.
Redovi Kobi u sredini njihove vojske nisu popuštali, ali gubili su jardu za jardom
od kandži i očnjaka, mačeva i štitova. Neprijatelja je bilo toliko da fejska vlastela i
njihovi srodnici naprosto nisu postizali da ih dovoljno brzo i u dovoljnom broju guše.
Ma koliku prednost da im je fejska magija pružala, to nije preterano dugo usporilo
Morat.
Moratske zveri potiskivale su ih ka severu tog prvog dana i tokom noći.
Kao i u zoru sutradan.
Do sutona drugog dana, čak je i Kob popustila.
Morat nije prestajao da nadire.
 Dvadeset treće poglavlje

Hlida nikada nije videla mesto kao što je Doranel.

Zovu ga – Grad reka. Nikada nije mogla ni da zamisli da bi grad mogao biti
podignut u stecištu nekoliko reka, gde se slivaju u golemi basen.
Nije dopuštala da joj se strahopoštovanje pokaže na licu dok je jahala krivudavim i
uzanim ulicama.
Strah je još jedan saputnik kojeg je sputala. Pošto Feji imaju izoštreno čulo njuha,
mogu da primete šta ona oseća i premda će joj strah pomoći u prerušavanju, previše
straha bi dovelo do njene propasti.
Ali ovo mesto izgleda kao pravi raj. Ljubičasto i plavo cveće visi sa prozora; mali
kanali protežu se između nekih ulica, a ljudi se voze u izduženim čamcima jarkih boja.
Nikada u životu nije videla toliko Feja i nikada nije ni pomišljala da bi oni mogli da
izgledaju sasvim obično. Doduše, koliko mogu da izgledaju obično onako skladnih
pokreta i s onim ušima i očnjacima. A tu su i životinje koje hrle pored nje, munjevito
prolazeći u toliko raznoraznih obličja da nije bila u stanju da ih sve isprati. Svi su bili
sasvim zadovoljni time da idu svojim poslovima, kupujući sve, od hrskavih vekni hleba,
preko krčaga s nekakvim uljem do truba tkanina živih boja.
Ali nad svim tim vladala je Mev, čučeći u palati na istočnoj strani Doranela.
A ovaj grad, ispričao je Rovan Elidi, bio je podignut isključivo od kamena, kako bi
Branon ili ma ko od njegovih potomaka bio sprečen da ga spali do temelja.
Elida se borila sa šepanjem, koje se pojačavalo sa svakim njenim korakom dublje u
grad – dalje od Gavrijelove magije. Ostavila ih je u onim šumovitim brdima, gde su
sinoć bivakovali, a Lorkan je opet pokušao da se usprotivi njenom odlasku. Međutim,
ona je samo preturala po njihovim uprtnjačama sve dok nije našla ono što je tražila:
bobice koje je Gavrijel juče nabrao, rezervni opasač i tamnozeleni plašt od Rovana, a od
Lorkana izgužvanu belu košulju i sićušno ogledalo koje mu je služilo za brijanje.
Ni reč nije kazala kada je na dnu Lorkanove torbe našle bele lanene trake. Čekaju
njenu sledeću mesečnicu. Svakako nije znala koje bi to reči mogla da kaže, jer bi joj še
nešto smrvilo u grudima čak i kada bi ih pomislila.
Elida opusti ramena, premda joj je lice i dalje bilo ukočeno na ivici lepog malog
trga koji se prostirao oko vodoskoka što je veselo žuborio. Ulični prodavci i njihovi
kupci šetali su se i čavrljali obasjani prepodnevnim suncem. Elida je zastala pored
zalučenog ulaza u trg, pa se naslonila na njega i izvadila ogledalce iz džepa u plaštu,
pazeći da ne zatrese noževe koji su tu takođe bili skriveni.
 Otvorila je ogledalce na preklop, mršteći se kada je ugledala svoj odraz u njemu –
izraz njenog lica bio je tek napola lažan. U zoru je izmrvila bobice i pažljivo orosila
rubove očiju njihovim sokom, tako da su se sada crvenele i izgledale bedno – kao da je
nedeljama plakala.
Zaista, to lice koje ju je dureći se gledalo iz ogledala bilo je poprilično jadno.
Međutim, ona nije želela da vidi svoj odraz, već trg iza sebe. Ako bi ga otvoreno
osmotrila, to bi možda pobudilo previše pitanja, ali ako ona samo zuri u preklopno
ogledalce, kao da je samo nesigurna devojka koja pokušava da dovede u red svoj
izbezumljeni izgled… Elida zagladi nekoliko pramenova svoje kose i dalje pogledom
prateći trg iza sebe.
Bilo je to svojevrsno čvorište. Duž dve strane trga bile su podignute krčme, a jedna
je izgleda privlačila više mužjaka, pri čemu su neki od njih nosili ratničke odore. Od tri
trga koja je obišla i svih krčmi koje je zapazila, ova je bila jedina u kojoj je videla
vojnike.
Savršeno.
Elida opet zagladi kosu, sklopi ogledalce i opet se okrenu ka trgu, dižući glavu.
Devojka mora da bude makar malo dostojanstvena.
Neka oni vide šta god žele da vide, neka gledaju belu košulju koju je obukla
umesto veštičjeg kožnog kaputa, zeleni plašt kojim se ogrnula i pripasala ga oko struka,
pa neka je doživljavaju kao osobu koja retko putuje i ne ume da se oblači. Kao devojku
koja ne ume da se snalazi u ovom divnom gradu, u kom se svi prelepo oblače.
Prišla je grupi od sedmoro Feja koji su sedeli ispred krčme, i odmeravala ko od njih
najviše priča, ko se najglasnije smeje, ka kome se pet mužjaka i dve ženke najčešće
okreću. Jedna od tih ženki nije bila ratnica, već je nosila meke i ženstvene pantalone,
kao i nebeskoplavu tuniku, koja je njenim oblinama pristajala kao salivena.
Elida je zapazila osobu ka kojoj svi oni najviše gledaju nadajući se da će od nje
dobiti potvrdu i odobravanje. Bila je to plećata ženka, tamne kose skresane do glave.
Ramena i zapešća bila su joj oklopljena – a oklop bolji od onog koji su mužjaci nosili.
Dakle, ona im je zapovednica.
Elida zastade nekoliko stopa od njih, dižući jednu ruku da uhvati plašt tamo gde joj
je bio prebačen preko srca, a drugom se igrajući zlatnim prstenom na svom prstu, kao da
je ta neprocenjiva zaostavština samo uspomena na nekog ljubavnika. Grizući se za usnu,
kolebljivo je bacala poglede ka vojnicima u krčmi, pomalo šmrckajući.
Prva ju je primetila ona druga ženka – ona u prelepoj plavoj odeći.
Elida tada shvati da je i ona prelepa. Tamna kosa padala joj je niz leđa skupljena u
blistavu pletenicu, a zlatnosmeđa koža blistala joj je od nekakvog unutrašnjeg svetla. U
pogledu joj se videla nežnost – i zabrinutost. Elida tu zabrinutost shvati kao poziv i
zatetura se ka njima, sve vreme se klanjajući. „Ja… ja… žao mi je što vas prekidam“,
istrtlja, najviše se obraćajući tamnokosoj lepotici.
Zamuckivanje je uvek dovodilo do toga da se ljudi osećaju nelagodno i večito bi ih
vrlo glupavo razoružavalo u njihovoj želji da što pre pobegnu od nje, da joj kažu sve što
ona želi da zna.
 „Nešto nije u redu?“ Ženkin glas bio je baršunast – divan. Upravo onakav glas
kakvim je Elida oduvek zamišljala da velike lepotice govore, glas koji tera muškarce da
se spotiču od predusretljivosti. Sudeći po tome kako se mužjaci oko nje smeškaju, Elida
nimalo nije sumnjala da ta ženka upravo tako deluje na njih.
Elidi zaigra usna, pa je zagrize. „Ja… tražila sam nekoga. Rekao je da će biti ovde,
ali…“ Na tren je pogledala ratnike, ponovo se igrajući prstenom na ruci. „Ja v-v-videla
sam vaše livreje i pomislila da ga m-možda poznajete.“
Dobro raspoloženje te male družine naprasno je zamrlo i zamenio ga je oprez, ali i
sažaljenje – od one lepotice. To je bilo ili zato što je mucala, ili zbog onoga što je ta
lepotica tako jasno videla: mladu ženu što kopni za ljubavnikom koji najverovatnije nije
tu.
„Kako se on zove?“, upita viša ženka, koja joj je možda i sestra, sudeći po
istovetnoj zagasitoj puti i tamnoj kosi.
Elida proguta knedlu toliko jako da joj grlo zaigra poprilično bedno. „M-mrsko mi
je da vas ometam“, vajkala se, „ali svi ste mi izgledali baš lj-lj-ljubazno.“
Jedan mužjak promrmlja nešto kao da će da ode po novu turu pića, a dvojica
njegovih sadrugova ustadoše da mu pomognu. Dva mužjaka koja su se zadržala
izgledala su kao da bi i oni otišli, ali oštar pogled njihove zapovednice natera ih da
ostanu.
„Ne ometaš nas“, odgovori joj lepotica, odmahujući sređenom rukom. Bila je niska
baš kao Elida, mada se držala kao kraljica. „Da li bi htela da nešto popiješ, da se
osvežiš?“
Ljudima je lako laskati, lako ih je obmanuti, pa bile im uši šiljate ili zaobljene.
Elida joj priđe malo bliže. „Ne, hvala vam. Ne bih da vam s-smetam.“
Ženki se nozdrve raširiše kada Elida stade dovoljno blizu da je dodirne.
Nesumnjivo je nanjušila kako je ona nedeljama putovala, ali bila je učtiva i ništa nije
rekla, premda joj je pogled leteo po Elidinom licu.
„Kako se tvoj prijatelj zove?“, ponuka je zapovednica, a njen grubi glas bio je sušta
suprotnost glasu njene sestre.
„Karn“, prošapta Elida. „Zove se Karn.“
Jedan mužjak opsova, a drugi odmeri Elidu od glave do pete.
Međutim, dve ženke su se potpuno ukočile.
„O-on služi kraljici“, kaza Elida gledajući čas jedno, čas drugo lice, kao slika i
prilika žive nade. „Da li ga poznajete?“
„Poznajemo ga“, smrknuto odgovori zapovednica. „Ti – ti si mu ljubavnica?“
Elida natera sebe da pocrveni, razmišljajući o svim trenucima tokom njenog
putovanja od kojih joj je došlo da u zemlju propadne: njena mesečnica, to što je morala
da objašnjava kada mora otići da se olakša… „Moram da razgovaram s njim“, samo je
kazala Elida. Kasnije će se raspitivati gde je Mev.
Tamnokosa lepotica je trunku pretiho upita: „Dete, kako se zoveš?“
„Finula“, šlaga Elida, navodeći ime svoje dadilje.
 „Evo ti jedan mali savet“, otegnuto joj reče drugi mužjak, otpijajući pivo. „Ako si
već umakla od Karna, nemoj ponovo da ga tražiš.“
Njegov sagovornik ga smrknuto pogleda. „Karn je krvlju zavetovan našoj kraljici.“
„Svejedno je drkadžija“, primeti mužjak.
Ženka na to zareža dovoljno opako da taj mužjak vrlo pametno ode da vidi gde im
je piće.
Elida natera sebe da se poguri. „Dakle… poznajete ga?“
„Trebalo je da se Karn ovde sastane s tobom?“, upita je lepotica. Elida klimnu.
Dve ženke se zgledaše, pa zapovednica kaza: „Ne znamo gde je.“ Bila je to laž.
Videla je kako su se sestre zgledale i odlučile da joj ne kažu, bilo da bi zaštitile
bespomoćnu smrtnu devojku, kako je doživljavaju, ili iz neke odanosti prema njemu – ili
možda iz odanosti prema svim Fejima koji reše da nađu tople postelje u kraljevstvima
smrtnika, pa da naprosto zanemare posledice do kojih dolazi mesecima kasnije. Lorkan
je proistekao iz jednog takvog spoja, pa je onda bio odbačen i prepušten na milost i
nemilost ovim ulicama.
Već i pomisao na to bila je dovoljna da je natera da stisne zube, ali Elida se trudila
da ne pomera vilicu.
Nemoj biti besna, podučavala ju je Finula. Budi pametna.
Utuvila je sebi u glavu da u narednoj krčmi ne deluje previše bedno, niti kao
ostavljena ljubavnica koja možda nosi njegovo dete.
Jer očito je da će morati da ide u neku drugu krčmu, pa i ako sledeći put dobije
odgovor, moraće da ide i u sledeću krčmu, kako bi ga potvrdila.
„Da li… da li je kraljica na dvoru?“, sada upita Elida, a to njeno preklinjanje i
cviljenje čak je i njoj išlo na živce. „On je r-r-rekao da sada putuje s njom, ali ako ona
nije ovde…“
„Njeno veličanstvo trenutno nije u svom domu“, odgovori zapovednica – i to
dovoljno oštro da bi Elidi bilo sasvim jasno kako ona već gubi strpljenje. Elida nije
dopustila sebi da joj kolena zaklecaju, niti da joj se ramena pogure od ma čega drugog
do onoga što njih dve doživljavaju kao razočarenje. „Ali kao što rekosmo, ne znamo gde
je Karn.“
Mev nije tu. Makar im to ide naruku. Ona nimalo ne mari da li je to zahvaljujući
sreći ili njihovim spletkama, ali Karn… Od ovih ženki ona neće saznati ništa više, pa se
Elida zato nakloni. „H-hvala vam.“
Povukla se pre nego što ženke stigoše da kažu još nešto, pa se onda pretvarala da
čeka pored vodoskoka još pet minuta. Petnaest. Časovnik na trgu odzvoni da je prošao
ceo sat, a ona je bila potpuno svesna kako je one i dalje gledaju dok se vraćala ka ulazu
u trg, iz sve snage se trudeći da izgleda utučeno.
Tako je prešla nekoliko ulica, besciljno tumarajući, sve dok nije zamakla u jedan
uzani sokak i duboko uzdahnula.
Mev nije u Doranelu. Koliko li će dugo biti tako?
Mora da nađe Karna – i to brzo. Mora se potruditi da sledeći put još bolje glumi.
 Mora da deluje manje bedno, manje molećivo, manje uplakano. Možda joj se oči
previše crvene.
Elida izvadi ogledalce. Prelazeći malim prstom ispod jednog oka, pokuša da
protrlja crvenu mrlju. Ni da mrdne. Ovlaživši jezikom vrh malića, opet pređe prstom po
donjem kapku, a crvenilo se malčice obrisa. Tek neznatno.
Taman što je htela da to ponovi kad joj u ogledalu sevnu nekakav pokret.
Elida se okrenu munjevito – ali prekasno.
Ona tamnokosa lepotica iz krčme stajala je pred njom.

***

Lorkan nikada u životu nije osećao da vreme prolazi toliko teško i mučno.
Dok je izviđao južni obod te vojske, gledajući vojnike kako se smenjuju i kuda
vode glavne arterije u tom taboru, sve vreme je jednim okom motrio na grad.
Njegov grad – ili je makar to nekada bio. On čak ni tokom detinjstva provedenog u
senkama tog grada nikada nije mogao zamisliti da će postati neprijateljsko uporište. Da
će Mev, iako ga je bičevala i kažnjavala zbog svake trunke njegovog prkosa ili da bi se
samo zabavila, postati jednako veliki dušmanin i neprijatelj kao što je Eravan – a poslati
Elidu u Mevine šake… da bi je pustio da ode, morao je da uposli svu snagu svoje volje.
On neće ni čuti ni saznati za to ako Elida bude zarobljena, ako bude otkrivena. Ona
nema magiju kojom može da se služi, izuzev oštrog pogleda boginje koja je prati i
natprirodne sposobnosti da ne bude primećena, da se koristi tuđim očekivanjima. Neće
biti nikakvog bleska moći da mu stavi do znanja kako je ona u opasnosti.
Međutim, nije joj prilazio. Gledao ju je kako prelazi onaj most, a grudi su mu se
stezale i ostao je bez daha dok je ona prolazila pored straža postavljenih na oba kraja
mosta a da je stražari ništa nisu pitali, pa čak ni primetili. Premda Mev ne dopušta da
polu-Feji niti ljudi žive u Doranelu a da ne dokažu kako od njih ima koristi, ipak mogu
da ga posećuju – nakratko.
Onda je krenuo u izviđanje. Znao je da mu je Belotrn naredio da posmatra južni
obod tabora, ovu ivicu, zato što će ona upravo tu izaći. Ako uopšte izađe iz grada.
Belotrn i Gavrijel su među sobom podelili ostale logore, tako što je princ na sebe
uzeo severni i zapadni, a Lav otišao da izviđa istočni logor, iznad basena vodopada.
Sunce je već tonulo ka dalekom moru kada su se oni vratili u svoje malo uporište.
„Ima li nešto?“, zagrme ka njima Rovanovo pitanje.
Lorkan odmahnu glavom. „Ništa od Elide, a ništa ni od mog izviđanja. Stražarske
smene su stroge, ali ne i neprobojne. Postavili su izviđače u krošnjama šest milja od
logora.“ Neke od njih je i poznavao. Zapovedao im je. Da li su oni sada njegovi
neprijatelji?
Gavrijel se preoblikova i klonu na stenu, jednako bez daha. „U istočnom logoru
imaju vazdušne izvidnice i osmatrače na rubu šume.“
Rovan se nasloni uz jedan ogromni bor i prekrsti ruke. „Kakve ptice?“
 „Mahom grabljivice“, odgovori Gavrijel. Dakle, reč je o izuzetno iskusnim
vojnicima. Oni su oduvek bili najbolji izvidnici. „Nisam prepoznao nikoga iz tvog
doma.“
Oni su ili bili u onoj armadi, koja je sada u Terasenu, ili ih je Mev sve pobila.
Rovan se protrlja po vilici. „Zapadni logor je pod strogom stražom, a severni nešto
manje, ali vukovi u prolazima verovatno obavljaju pola posla umesto stražara.“
Nisu se ni trudili da razmotre zašto je ta vojska tu okupljena i kuda je namerena. Da
li je Mevin poraz pored ilvejske obale dovoljan da je navede na savezništvo s Moratom
– i da ovu vojsku povede da napokon pregazi Terasen.
Lorkan se zagleda niz šumovitu padinu, čuljeći uši kako bi čuo svako pucketanje
grančica ili šuškanje lišća. Pola sata. Sačekaće pola sata pre nego što krene niz to brdo.
Terao se da sluša Belotrna i Gavrijela kako izlažu načine da se uđe u svaki od tih
logora i izađe iz njega. Silio se da učestvuje u tom razgovoru. Terao je sebe da s njima
takođe razgovara o mogućim ulazima u sam Doranel i izlazima iz njega, kuda bi oni
mogli da odu kada uđu u grad i kako da opet izađu iz njega a da ne navuku sebi na glave
bes čitave te vojske. Vojske koju su nekada oni nadgledali i kojom su zapovedali. Niko
od njih to nije pominjao, premda je Gavrijel stalno gledao tetovaže na svojim šakama.
Koliko li će još života on morati da im doda pre nego što oni završe sa svim tim? Koliko
li će njegovih vojnika pasti ne od neprijateljskih udaraca, već od njegovog sopstvenog
sečiva?
Sunce je milelo ka obzorju. Lorkan poče da se šetka napred-nazad.
Predugo. Traje predugo.
I preostala dvojica zaćutaše, gledajući nizbrdo i čekajući.
Lorkanove šake su blago podrhtavale, pa ih on stisnu u pesnice – snažno. Pet
minuta. Krenuće za pet minuta, pa neka se nose i Elin Galatinijus i njihov plan s njom.
Elin je obučavana da trpi muke. Elida… Pred očima su mu bili oni ožiljci koji su
joj ostali od okova. Pred očima mu je bilo njeno obogaljeno stopalo i gležanj. Ona je već
pretrpela previše muka i užasa. On naprosto ne može dopustiti da se ona suoči makar i s
još jednim trenutkom toga…
Tad se začu kako grančice pucaju pod lakim stopama i Lorkan skoči, hvatajući se
za mač.
Belotrn otkači kratku sekiru s boka, a u drugoj ruci mu se pojavi nož i Gavrijel
isuka svoj mač.
Međutim, tada odjeknu dvonotni zvižduk i Lorkanu kolena toliko zaklecaše da opet
sede na kamen na kome je do maločas čučao.
Gavrijel zazvižda u odgovor i Lorkan mu silno beše zahvalan na tome. Nije znao da
li mu je uopšte ostalo daha.
Onda je i ona došla, zadihana od uspona, a obrazi su joj se rumeneli od hladnog
noćnog vazduha.
„Šta se desilo?“, upita Belotrn.
Lorkan odmeri njeno lice i njeno držanje.
Dobro je. Nije povređena. Ne prati je nikakav neprijatelj.
 Elidin pogled srete se s njegovim. U njemu su se videli oprez i kolebljivost.
„Upoznala sam nekoga.“

***

Elida je mislila da će umreti.

Ili je makar pomislila, kada se u tom senovitom sokaku okrenula da se suoči s
onom tamnokosom lepoticom, da će je ona otkucati Mev.
U tih nekoliko trenutaka govorila je sebi da će dati sve od sebe da otrpi neumitne
muke i da ne oda gde se nalaze njeni saputnici, iako joj budu lomili telo. Međutim, šta će
joj sve raditi…
Ženka diže jednu tananu ruku. „Samo bih da porazgovaramo – nasamo.“ Pokaza
niz sokak, ka jednom pragu iznad koga se protezala metalna streha što bi ih zaštitila od
pogleda – kako sa tla tako i odozgo.
Elida pođe za njom, a ruka joj skliznu ka nožu u džepu. Ženka je išla ispred nje – i
to bez ikakve žurbe – a na njoj se nije videlo nikakvo oružje.
Međutim, kada se zavukoše u senke ispod strehe, ženka opet diže ruku.
Zlatan plamen zaigra joj među prstima.
Elida ustuknu, a vatra se ugasi jednako brzo kao što se pojavila.
„Zovem se Esar“, tiho joj kaza ta ženka. „Uverena sam da sam prijateljica – tvojih
prijatelja.“
Elida ništa ne reče.
„Karn je čudovište“, nastavi Esar, primičući joj se za korak. „Ne približavaj mu se.“
„Moram da ga nađem.“
„Dobro si odigrala ulogu kinjene ljubavnice. Mora da makar nešto znaš o njemu. O
onome što on radi.“
„Molim te, reci mi, ako znaš gde je.“ Nije joj ispod časti da je moljaka.
Esar odmeri Elidu, pa reče: „Do juče je bio u gradu, a onda je otišao u istočni
logor.“ Pokaza palcem preko ramena. „Sada je tamo.“
„Otkud znaš?“
„Zato što ne ugnjetava goste svake krčme i gostionice u ovom gradu, i ne ožderava
se kao svinja rasipajući novac koji mu je Mev dala kada joj je položio krvni zavet.“
Elida trepnu. Nadala se da se neki Feji protive Mev, naročito nakon bitke kod
Ilveja, ali da se susretne s toliko otvorenim gađenjem…
Esar potom dodade: „I zato što mi je to rekla moja sestra – ratnica s kojom si
razgovarala. Jutros ga je videla u logoru, kako se smeška samozadovoljno kao neka
mačka.“
„Zašto bih ti poverovala?“
„Zato što nosiš Lorkanovu košulju i plašt Rovana Belotrna. Ako mi ti ne veruješ,
obavesti ih ko ti je ovo rekao i oni će poverovati.“
Elida naheri glavu gledajući je.
 Esar joj tiho objasni: „Lorkan i ja smo neko vreme bili u vezi.“
Oni su usred rata i prevalili su hiljade milja kako bi našli svoju kraljicu, ali Elidi se
opet nešto stegnu u utrobi. Lorkanova ljubavnica. Ova tanana lepotica zanosnog glasa
bila je Lorkanova ljubavnica.
„Primetiće ako predugo odsustvujem, ali reci im ko sam. Reci im šta sam ti
ispričala. Ako oni traže Karna, tamo će ga naći. Ne znam gde je tačno.“ Esar uzmače za
korak. „Ne raspituj se o Karnu u drugim krčmama. Bije ga zao glas čak i među
vojnicima, a oni koji ga slede… Njihovu pažnju ne želiš da privučeš.“
Esar se okrenu da ode, ali Elida izusti kao da to beše jače od nje: „Kuda je Mev
otišla?“
Esar se osvrnu. Zagleda se u nju. Onda se toj ženki oči razrogačiše. „Utamničila je
Elin od Divljeplama“, ote se Esar.
Elida ništa ne reče, ali Esar promrmlja: „To je… to je bila ona moć koju smo
onomad osetili.“ Esar pohrli ka Elidi, pa je ščepa za ruke. „Ne znam kuda je Mev otišla
pre nekoliko dana. Nije to obznanila, niti je ikoga povela sa sobom. Često joj služim, jer
od mene traži da… nije bitno. Najhitnije je da Mev nije ovde, ali ne znam kada će se
vratiti.“
Opet je zapretilo da se Elida od olakšanja skljoka na tie. Izgleda da ih bogovi još
nisu napustili.
Ali ako je Mev odvela Elin do postaje za koju su slagali da je valški princ tamo
zauzdan…
Elida uhvati Esar za šake, otkrivajući da su tople i suve. „Da li tvoja sestra zna gde
se Karn nalazi u tom logoru?“
Njih dve su dugo razgovarale, čitav sat. Esar je otišla i vratila se s Dresendom,
svojom sestrom, i u toj uličici njih tri su skovale zaveru.
Elida do kraja ispriča Rovanu, Lorkanu i Gavrijelu šta je sve saznala. Oni su dugo
sedeli zapanjeno ćuteći.
„Tik pred zoru“, ponovi Elida. „Dresenda mi je kazala da je straža u istočnom
logoru najslabija u razdanje i da će naći neki način da stražari budu nečim zauzeti. To
nam je jedina prilika.“
Rovan je zurio ka drveću, kao da mu je pred očima tlocrt logora, kao da priprema
kuda će da uđe i kuda da izađe.
„Ali nije potvrdila da je Elin u Karnovom šatoru“, upozori Gavrijel. „Mev je otišla
– možda je i Elin s njom.“
„Izložićemo se toj opasnosti“, reče Rovan. Možda je trebalo da tu opasnost i ranije
uzmu u obzir.
Elida na tren pogleda Lorkana, koji je sve vreme ćutao – iako im je pomogla
njegova ljubavnica, možda vođena rukom Aneit lično. Ili ga je upozorio miris Elidine
odeće.
„Misliš li da možemo da joj verujemo?“, upita Elida Lorkana, premda je već znala
odgovor.
 Lorkanove tamne oči sada se zagledaše u nju. „Da, mada ne znam zašto bi se ona
uopšte trudila.“
„Zato što je dobra, eto zašto“, kaza Rovan. Kada El-ida izvi obrvu, on objasni:
„Esar je proletos došla u Maglobran. Upoznala se s Elin.“ Onda prostreli Lorkana
pogledom. „I zamolila me je da tebi prenesem njene pozdrave.“
Elida na Esarinom licu nije videla ništa ni blizu čežnje, ali bogovi – ona je prelepa.
Nežna. Blaga. A Lorkan ju je iz nekog razloga pustio.
Gavrijel se ubaci: „Ako krenemo na istočni logor, moramo sada osmisliti plan. Da
zauzmemo položaj. Udaljen je miljama.“
Rovan se opet zagleda ka dalekom logoru.
„Ako se nosiš mišlju da sada odletiš tamo“, procedi Lorkan, „zaslužićeš svaku bedu
koja će te zadesiti zbog tvoje gluposti.“ Rovan mu pokaza zube, ali Lorkan reče: „Svi
ulazimo. Svi izlazimo.“
Elida klimnu glavom, makar jednom saglasna s njim. Lorkan se iznenađeno ukoči.
I Rovan je došao do istog zaključka, jer zagunđa i zari nož u mahovinom
prekriveno tle. „Ovo je Karnov šator“, reče za bodež, pa dograbi obližnju šišarku. „Ovo
je južni ulaz u logor.“
I tako su planirali.

***

Rovan se pre jednog sata rastao od svojih sadrugova, šaljući ih da zauzmu svoje
položaje.
Neće svi da uđu i svi da izađu.
Rovan će upasti u istočni logor, služeći se najjužnijim ulazom. Gavrijel i Lorkan će
pored istočnog ulaza čekati njegov znak, skriveni u šumi tik iza zatalasanih travnatih
brda na toj strani logora – spremni za pakleni napad kada on sevne svojom magijom,
kako bi skrenuli vojnike ka sebi dok Rovan pokušava da se dokopa Elin.
Elida će ih sačekati dublje u šumi. Ili Će pobeći, ako stvari pođu po zlu.
Ona se bunila, ali čak joj je i Gavrijel kazao da je ona smrtnica. Da nije uvežbana
za ovo. A ovo što je danas uradila… Rovan nije znao kojim rečima da objasni Elidi
koliko je zahvalan na tome što je učinila, na toj nenadanoj saveznici koju im je našla. On
veruje Esar. Ona nikada nije volela Mev i otvoreno je izjavila da joj ne služi voljno, niti
se time ponosi. Ali ovih nekoliko sati pre razdanja, kada tako mnogo toga može da pođe
po zlu…
Mev nije ovde. Makar je to prošlokako treba.
Rovan je zastao u strmim brdima iznad južnog ulaza u logor. S lakoćom se krio od
osmatrača u krošnjama, a njegov vetar je prikrivao svaki trag njegovog mirisa.
U dolini, prostirući se preko travnate istočne ravnice, sijao je vojni logor.
Ona mora da je tamo. Elin mora da je tamo.
 Ako su prišli toliko blizu, a ispadne da je Mev upravo zbog njih odvela Elin u onu
postaju…
Rovan se borio s bremenom u nedrima. Veza u njemu bila je mračna i usnula. Nije
bilo nikakvog nagoveštaja njene blizine.
Esar nije imala nikakvu predstavu da je Elin tu zatočena sve dok je Elida nije
obavestila o tome. Koliko drugih ne zna za to? Koliko li ju je dobro Mev sakrila?
Ako Elin sutra ne nađu u tom logoru, makar će tamo zateći Karna – i onda dobiti
neke odgovore. Osetiće na svojoj koži delić onoga što on radi…
Rovan potisnu tu pomisao. Ne dopušta sebi da razmišlja o tome kako je muče.
O tome će razmišljati sutra, kada ugleda Karna. Kada mu naplati svaki trenutak
njenog bola.
Zvezde nad njim blistale su jarko i jasno i premda mu se Mala samo jednom
ukazala u praskozorje, na obroncima brda koja se protežu baš preko ovog grada, iako je
ona samo čudno i moćno biće iz nekog drugog sveta, svejedno joj se pomolio.
Onda je preklinjao Malu da zaštiti Elin od Mev, kada su ulazili u Doranel, da joj da
snage i izvede na pravi put i da joj omogući da odatle izađe živa i zdrava. Onda je
preklinjao Malu da ga pusti da ostane s Elin, sa ženom koju je voleo. Boginja je bila tek
zrak sunca usred praskozorja, ali ipak je osetio kako mu se nasmešila.
Noćas, dok mu društvo pravi samo ledena zvezdana vatra, opet ju je preklinjao.
Nalet vetra posla njegovu molitvu da zalebdi ka tim zvezdama, ka mesecu koji je
bio u poslednjoj četvrti i srebrom oblivao logor, reku i planine.
Ubijao je širom sveta i više se ne seća koliko je puta polazio u rat i vraćao se iz
njega. Uprkos svemu tome, uprkos besu, očaju i ledu u koje je obmotao svoje srce, ipak
je našao Elin. Svako obzorje ka kojem se ikada zagledao, a da tokom tih stoleća nije bio
voljan ili u stanju da počine, svaka planina i okean koje je ugledao i zapitao se šta je s
druge strane… To je bila ona. To je bila Elin i gonio ga je nemi zov parnjačke veze, čak i
kad nije mogla da ga oseti.
Njih dvoje su se ovim mračnim putem zajedno vraćali ka svetlosti. On neće
dopustiti da se taj put okonča ovde.
 Dvadeset četvrto poglavlje

K ročanke nisu obraćale pažnju na nju. Nisu obraćale pažnju ni na Trinaest. Nekoliko
njih je u prolazu siktalo uvrede, ali jedan Manonin pogled bio je dovoljan da
Trinaest ne dižu stisnute pesnice.
Kročanke su ostale u logoru nedelju dana, kako bi se starale o svojim ranjenicima,
pa su tu ostale i Trinaest, zanemarene i omražene.
„Šta je ovo mesto?“, upitala je Manon Glenis, zatekavši staricu kako sedi pored
vatre i glača. Glača dršku zlatom uvezane metle. Još dve su bile na plastu prostrtom u
blizini. Prost posao za vešticu koja je poglavarka ovog logora.
„Ovo je drevan logor – jedan od naših najstarijih“ Glenisini kvrgavi prsti leteli su
po dršci metle. „Svako od sedam velikih ognjišta ovde ima vatru, kao i mnoga druga.“
Zaista, u logoru ih je bilo daleko više od sedam. „Ovo nam je nakon rata bilo saborište, a
nakon toga mesto gde su neke naše mlađe veštice postajale odrasle. To je obred koji smo
tokom godina razvile – da ih šaljemo duboko u divljinu na nekoliko godina da love i
preživljavaju samo sa svojim metlama i nožem. Dok one to rade, mi boravimo ovde.“
„Znaš li šta je naš obred odrastanja?“
Glenisino lice se skameni. „Znam. Sve znamo.“ Kojem je ognjištu pripadala veštica
koju je ona ubila kada joj je bilo šesnaest godina? Šta je njena baba uradila s
Kročankinim srcem koje joj je u kutiji donela u Zamak Crnokljunih, noseći plašt svoje
neprijateljice kao trofej?
Ali Manon samo upita: „Kada krećete za Ilvej?“
„Sutra. One koje su bile najozbiljnije povređene sada su se dovoljno iscelile da
mogu da putuju – ili da ovde same prežive.“
Manon se nešto stegnu u trbuhu, ali ona smesta uguši to kajanje.
Glenis pruži Manon jednu metlu, čija je osnova bila uvezana običnim metalnim
nitima. „Letite li na jug s nama?“
Manon prihvati metlu, a drvo zabruja u njenom dlanu. Vetar joj zašaputa na uvo o
brzim i opakim strujama između ovdašnjih planinskih vrhova.
Ona i Trinaest donele su odluku pre nekoliko dana. Ako Kročanke idu na jug, onda
idu i one – makar svaki dan koji prođe sve više značio da će one na Severu zadesiti
propast.
„Letimo s vama“, odgovori joj Manon.
Glenis klimnu glavom. „Ta metla pripada jednoj crnokosoj veštici po imenu
Karsin.“ Starica klimnu glavom prema šatorima iza Manon. „Ona stražari pored vaših
viverna.“
 Dorijan je zaključio da mu nije potrebno neko skriveno mesto gde će vežbati, što je
inače srećna okolnost, pošto u logoru Kročanki niko ne može da ostane nasamo. Niti
unutar logora, a ni u njegovoj blizini, pošto njihove oštrooke motrilje i danju i noću
obilaze okolinu.
Tako je i završio sedeći ispred Veste za Glenisinim ognjištem, a riđokosa veštica
gotovo da je zaspala od dosade. „Učenje preoblikovanja“, gunđala je zevajući deseti put
tog sata, „deluje mi kao neverovatno traćenje vremena.“ Ona jednom snežnobelom
šakom pokaza priručni prsten za vežbanje u kome su Trinaest oštrile svoja tela i nagone.
„Sada bi mogao da vežbaš s Lin.“
„Upravo sam video kako Lin umalo nije sasula Imodžen zube niz grlo. Izvini što
nisam raspoložen da uđem u prsten s njom.“
Vesta izvi zagasitosmeđu obrvu. „Dakle, od tebe ne treba očekivati mužjačko
razmetanje.“
„Dopada mi se da moji zubi ostanu tu gde su.“ Onda uzdahnu. „Pokušavam da se
usredsredim.“
Nijedna veštica, čak ni Manon, nije ga pitala zašto on vežba. Samo je spomenuo,
pre bezmalo nedelju dana, da se zbog paučice zapitao može li možda da se preoblikuje
pomoću svoje sirove magije, a one su na to slegnule ramenima.
Bile su usredsređene na Kročanke i na put u Ilvej, do kojeg najverovatnije samo što
nije došlo.
Nije čuo nikakav pomen o tome da se prikuplja ratna družina, ali ako bi to moglo
da navede moratske snage da makar malo skrenu ka jugu da bi se uhvatile ukoštac s
njima, ako to Eravanu skrene pažnju kada Dorijan bude zalazio u utvrdu valškog
kralja… Biće voljan da to prihvati.
Već je kazao Manon i Glenis sve što je znao u vezi s tim kraljevstvom i njegovim
vladarima – Nehemijinim roditeljima i dvojicom mlađe braće. Adarlansko carstvo
temeljno je desetkovalo ilvejsku vojsku, tako da nije moguće nadati se kako tamo može
da se otvori bojište, ali ako im pođe za rukom da okupe nekoliko hiljada vojnika i
povedu ih na sever… To bi njegovim prijateljima došlo kao poklonjeno.
Biće dovoljno i da samo prežive.
Dorijan sklopi oči, a Vesta zaćuta. Danima je sedela s njim, kad god bi joj to
dopuštala njena obuka i izviđanje, motreći da li se otelotvara preoblikovanje koje je
pokušavao da izvede: promena kose, kože, očiju.
Nije se dešavalo ništa od svega toga.
Njegova magija je dotakla onu ukradenu preoblikovačku moć – dovoljno ju je
savladala i naučila pre nego što je on ubio paučicu.
Sada je stvar u tome da ubedi svoju magiju da postane poput te preoblikovačke
moći. Nije znao da li se to ikada radilo sirovom magijom.
Budi ono što želiš, kazala mu je Sajrina.
Ništavilo. On želi da od njega bude samo ništavilo.
 Ali Dorijan je nastavio da se zagleda duboko u sebe – u svaki šupalj prazan budžak.
On to ovladavanje preoblikovanjem mora da radi tek toliko dugo da se ušunja u Morat i
da nađe treći ključ, a onda da ponudi sve što jeste i što je bio bravi i kapiji.
Onda će svemu doći kraj. Eravanu – da – ali i njemu.
Makar tako pravo na presto prešlo na Holina, kojeg je takođe začeo Valgom
zaposednuti čovek. Da li je demon na njegovog brata preneo ikakva svojstva?
Dečak se ponašao zverski – ali da li je ljudsko biće?
Holin nije ubio njihovog oca. Srušio zamak. Pustio Soršu da umre.
Dorijan se ne usuđuje da pita Damaris. Nije bio siguran šta bi uradio kada bi mač
razotkrio šta je on duboko u sebi.
Zato se Dorijan zagledao u sebe, ka mestu gde njegova magija u njemu teče, gde
može da se kreće između plamena, vođe, leda i vetra.
Ali ma koliko on to silno želeo, ma koliko zamišljao smeđu kosu, bleđu put ili
pegice, ništa se nije dešavalo.

***

Manon nije glasnica, ali shvatila je taj njen nagoveštaj – i ponudu, pa je ponela još tri
metle, namenjene vešticama širom logora.
Neće biti dovoljno da s njima odleti do Ilveja. Ne, moraće da ih upoznaje. Svaku od
tih veštica ponaosob.
Asterin, koja ju je sve vreme gledala s druge strane vatre, pođe u korak s njom,
uzimajući dve metle. „Zaboravila sam da koriste borovinu“, primeti njena zamenica,
odmeravajući metle koje su joj bile u rukama. „Daleko ih je lakše rezbariti nego što je
gvozdendrvo.“
Manon je još osećala koliko su je ruke bolele tokom dugih dana koje je provodila
deljući svoju prvu metlu od balvana gvozdendrveta koje je pronašla duboko u Hrastovoj
šumi. Prva dva pokušaja završila su se slomljenim drškama, pa je završila iz trećeg puta
– po jedan za svako boginjino lice.
Bilo joj je trinaest godina i tek je nekoliko nedelja prošlo otkad je prvi put
prokrvarila, što je u njoj probudilo peckavo strujanje moći koja zaziva vetar i protiče
kroz metlu dižući ih u nebesa. Svaki zasek dleta, svaki udarac čekićem preobražavao je
taj balvan od bezmalo neprobojnog drveta, te prenosio tu moć u metlu koja je iz njega
izranjala.
„Gde si ostavila svoju?“, upita Manon.
Asterin slegnu ramenima. „Negde u Zamku Crnokljunih.“
Manon klimnu. Njena se trenutno nalazi u ormaru u njenoj sobi, u samom sedištu
moći njene babe. Bacila ju je tamo kada je magija nestala, pošto je bez nje metla postala
obična alatka za čišćenje.
„Valjda sada nećemo po njih“, primeti Asterin.
 „Ne, nećemo“, potvrdi Manon, zagledana u nebo. „Sutra letimo s Kročankama u
Ilvej, na susret s tom ljudskom ratnom družinom sa kojom treba da se sastanu, kakva
god ona bila.“
Asterin stisnu usne. „Možda ćemo ubediti sve njih – i Kročanke i tu ilvejsku ratnu
družinu – da pođu na sever.“
Možda. To pod uslovom da imaju sreće i pod uslovom da već nisu protraćile toliko
vremena da je Eravan već pregazio Sever.
Stigoše do prve veštice koju joj je Glenis pokazala i Asterin ništa ne reče kada joj
Manon dade znak da joj doda metlu.
Kročanka se zgađeno namršti, držeći metlu samo s dva prsta. „Sada ću morati da je
ponovo očistim.“
Asterin joj uputi iskrivljeni osmeh, koji je jasno govorio da hitro stižu nevolje.
Zato Manon gurnu svoju zamenicu da nastave šetnju, vrludajući između šatora u
potrazi za drugim vlasnicama.
„Zar zaista misliš da treba da traćimo vreme na ovo?“, promrmlja Asterin kada se i
druga, pa i treća veštica podrugljivo i zgađeno namršti prihvatajući metlu, „da
izigravamo služavke ovim razmaženim princezama?“
„Nadam se“, odgovori joj Manon takođe mrmljajući pre nego što stigoše do
poslednje veštice. Bila je to Karsin. Tamnokosa Kročanka zurila je prema obruču
viverna, baš tamo gde je Glenis i kazala da će biti.
Asterin se nakašlja, a veštica se okrenu i maslinasto lice joj se ukoči.
Međutim, nije se rugala. Nije siktala.
Obavivši zadatak, Asterin se okrenu da ode, ali Manon se obrati Kročanki,
klimajući glavom ka vivernima: „Drugačije je nego kada se koriste metle. Brži su i
smrtonosniji, ali moraš da ih hraniš i pojiš.“
U Karsininim zelenim očima video se oprez, ali i radoznalost. Opet hitro pogleda
viverne, koji su se zbog hladnoće pribili jedno uz drugo, a Asterinina plava vivernka se
priljubila uz Abraksosa i on prebacio krilo preko nje.
Manon nastavi: „Eravan ih je načinio, ali nismo sigurne kako. Poslužio se nekim
drevnim obrascem i oživeo ga je.“ Jer nekada je bilo viverna u Adarlanu – davno.
„Namera mu je bila da nakoti pravu vojsku bezumnih ubica, ali neki nisu ispali tako.“
Jednom u životu da je Asterin ćutala.
Karsin napokon progovori: „Tvoj vivern se najviše ponaša kao pas.“
Manon podseti sebe da to nije uvreda. Kročanke drže pse kao ljubimce. Obožavaju
ih, baš kao ljudi. „Zove se Abraksos“, kaza Manon. „On je… drugačiji.“
„On i plava su se sparili.“
Asterin se trznu. „Šta su se?“
Kročanka pokaza plavu ženku koja se priljubila uz Abraksosa. „On je sitniji, ali je
mazi. Njuška je kada niko ne gleda.“
Manon se zgleda s Asterin. Istina, njihovi atovi očijukaju, ali da se spare…
„Zanimljivo“, nekako uspe da izusti Manon.
„Niste znale da oni rade takve stvari?“ Karsin se zbunjeno namršti.
 „Znali smo da se pare“, napokon se ubaci Asterin, „ali nikada nismo videle da je to
posledica njihovog… slobodnog izbora.“
„Posledica ljubavi“, odvrati Kročanka, a Manon samo što ne prevrnu očima. „Ove
zveri, uprkos mračnom gospodaru koji ih je stvorio, u stanju su da vole.“
Bila je to obična besmislica, ali neko zrnce u njoj shvati da je to ipak istina.
Međutim, iako je već znala, Manon samo upita: „Kako se zoveš?“
No Karsinine oči opet se preplaviše oprezom, kao da se setila s kime razgovara i da
ih druge gledaju kako pričaju. „Hvala ti na metli“, reče joj veštica i zađe među šatore.
Makar je jedna Kročanka progovorila s njom. Možda će joj ovaj put u Ilvej pružiti
priliku da razgovara s više njih, premda oseća kako je pritiska svaki prolazeći sat i
minut.
Pohitaj na sever, pevao je vetar i danju i noću. Pohitaj, Crnokljuna.
Kada je Karsin otišla, Asterin je ostala da zuri u Abraksosa i Narenu, pri tome se
češući po glavi. „Zaista misliš da su se sparili?“
Abraksos diže glavu, koja je do tada počivala na Nareninim ledim i pogleda ka
njima, kao da bi da kaže: Bilo je krajnje vreme da shvatite.

***

„A šta bi trebalo da gledam?“

Sedeći u njihovom sićušnom šatoru tako da su im kolena bila priljubljena jedna uz
druga, dok je napolju zavijao vetar, Manon je svojim zlatnim očima prodorno gledala
Dorijana pravo u lice. „Moje oči“, objasni joj on. „Samo mi reci ako promene boju.“
Ona poče da reži. „Zar je toliko hitno da ovladaš tim preoblikovanjem?“
„Udovolji mi“, mazno joj odgovori on i posegnu u sebe, a magija mu se rasplamsa.
Smeđe. Promenićeš iz plavih u smeđe.
Lažov – valjda bi se moglo reći da je lažov zato što od nje krije svoje prave razloge.
Nije mu bio potreban Damaris da bi mu to potvrdio.
Ona bi mogla da mu zabrani da ide u Morat, ali postoji još jedna mogućnost, čak i
gora od toga.
Da zahteva da ide s njim.
Manon ga pogleda tako da bi manje hrabar čovek istog trena pobegao. „I dalje su
plave.“
Bogovi na nebesima, kako je samo prelepa. Zapitao se kada će prestati da se oseća
kao izdajica zato što tako misli.
Dorijan duboko udahnu i opet se usredsredi – zanemarujući šaputavo prisustvo dva
ključa u džepu njegovog kaputa. „Reci mi ako se imalo promene.“
„Da li se to razlikuje od tvoje magije?
Dorijan se zavali, oslanjajući se rukama iza sebe i pokušavajući da nađe reči kojima
bi joj objasnio. „To nije kao druge vrste magije, koje mi teku kroz vene i dovoljno je čak
pola misli da ih promenim iz leda, preko plamena, u vodu.“
 Odmeravala ga je pogledom glave naherene kako je primetio da viverni rade.
Trenutak pre nego što u jednom zalogaju prožderu divokozu. „Koja ti se najviše sviđa?“
Neobično lično pitanje, bez obzira na to što su proteklih nedelju dana, zbog toga što
su u šatoru manje-više u toplom i nasamo, silne sate proveli uplićući se u ćebad koja su
sada prostrta pod njima.
Nikada u životu nije imao ništa ni nalik njoj. Ponekad se pitao da li je moguće da ni
ona nikada nije imala ništa poput njega. Zapazio je koliko često ona dolazi do
zadovoljstva kada on preotme uzde, kada se njeno telo uvija pod njegovim, a ona u
potpunosti izgubi vlast nad sobom.
Međutim, sati koje su provodili u ovom šatoru nisu doveli ni do kakve prisnosti ni
bliskosti, već su im služili kao blaženo olakšanje – i njemu i njoj. Govorio je sebi da mu
je drago zbog toga. Ništa od svega ovoga ne može da se okonča dobro – ni za njega, ni
za nju.
„Najviše mi se dopada led“, napokon priznade Dorijan, shvativši da se njegovo
ćutanje oteglo. „Bio je to prvi element koji mi je došao – ne znam zašto.“
„Ti nisi hladna osoba.“
On izvi obrvu. „Da li je to tvoje stručno mišljenje?“
Manon ga odmeri pogledom. „Umeš da postaneš takav kada si besan, kada su ti
prijatelji u opasnosti – ali ti nisi hladan, ne u srcu. Viđala sam ljude koji jesu, a ti nisi
takav.“
„Nisi ni ti“, odgovori joj on, pomalo tiho.
Pogrešio je što je to rekao.
Manon se ukoči, pa diže glavu. „Stara sam stotinu sedamnaest godina“,
bezizražajno mu odbrusi ona. „Većinu tog vremena provela sam ubijajući. Ne zavaravaj
se da su događaji iz prethodnih nekoliko meseci to izbrisali.“
„Samo ti ubeđuj sebe u to.“ Bio je uveren da joj se niko u životu nije obraćao tako
smelo – i naslađivao se time što on sada razgovara s njom na taj način, a grkljan mu je
netaknut.
Ona mu zareža u lice. „Ako misliš da to što sam ja njihova kraljica potire istinu da
sam pobila na desetine Kročanki, onda si prava budala.“
„To će uvek biti činjenica. Bitno je da sada postupiš kako treba.“
Da postupi kako treba. Elin mu je nešto vrlo slično tome kazala onih prvih dana
nakon što je oslobođen iz okovratnika. Pokušavao je da se ne pita da li će mu se ledeni
ujed usudkamena ubrzo ponovo sklopiti oko vrata.
„Nisam ja neka bolećiva Kročanka. Nikada neću ni biti, makar i ponela njihovu
zvezdanu krunu.“
Ove nedelje je čuo Kročanke kako šapuću o toj kruni – o tome da li će napokon biti
pronađena. Zvezdana kruna Rijanon Kročan, koju je lično Baba Žutonoga otrgla s nje
mrtve. Dorijan nije imao blage predstave gde je završila kada je Elin ubila matronu. Ako
je ostala u onom čudnom karnevalu, ko zna gde je završila. Možda ju je neko prodao
samo da bi na brzinu došao do malo novca.
 Manon nastavi: „Ako Kročanke očekuju to od mene da bi pristupile ovom ratu,
onda ću ih sutra pustiti da same idu u Ilvej.“
„Zar je toliko loše mariti?“ Bogovi znaju da se on upire da to radi.
„Ne znam kako“, zareža ona.
Besmislica. Čista laž. Možda je to bilo zbog velike verovatnoće da će mu u Moratu
opet staviti okovratnik, možda zato jer je on kralj koji je ostavio svoje kraljevstvo u
neprijateljskoj šaci, ali Dorijan zateče sebe kako joj govori: „Ti mariš i stalo ti je. Toga si
i sama svesna. Baš se zato toliko plašiš svega ovoga.“
U njenim zlatnim očima video se bes, ali ništa mu nije odgovorila.
„Ako ti je do nekoga stalo, ne znači da si slaba“, reče joj on.
„Zašto onda ti ne postupaš u skladu s onim što govoriš?“
„Marim ja.“ Njegova preka narav sučeli s njenom i onda reši da se sve nosi – reši
da se oslobodi stega koje je sam sebi nametnuo, da se razulari. „Marim više nego što bi
trebalo. Čak i za tebe marim.“
Još jedna pogrešna izjava.
Manon ustade – i uspravi se koliko god da joj je šator to dozvoljavao. „Onda si
budala.“ Nataknu čizme i ljutito izađe u studenu noć.

***

Čak i za tebe marim.

Manon se mrštila okrećući se u snu, sabijena između Asterin i Sorele. Ostalo je tek
nekoliko sati do polaska – ka Ilveju i oružanoj sili koja tamo čeka da se spoji s
Kročankama, kakva god zapravo bila – i kojoj je potrebna pomoć.
Ako ti je do nekoga stalo, ne znači da si slaba.
Kralj je budala. Tek dečačić. Šta on zna o ma čemu?
Svejedno, te reči su joj rovarile pod kožom i u kostima. Zar je toliko loše mariti?
Ona ne zna kako. Ne želi da zna kako.

***

Nije ostalo mnogo do zore kada je jedno toplo telo skliznulo pored njegovog.
U mrklom mraku Dorijan zapazi: „Nije preterano udobno kada se tri naguraju u
šator, zar ne?“
„Nisam se vratila jer sam saglasna s tobom.“ Manon odsečno navuče ćebad preko
sebe.
Dorijan se malčice nasmeši i opet utonu u san, puštajući da ih njihova magija oboje
greje.
Kada su se probudili, nešto oštro u njegovim nedrima otupelo je – makar neznatno.
 Ali Manon ga je gledala mršteći se. Dorijan se pridiže, pa zastenja istežući ruke u
širinu koliko je god mogao u tom šatoru. „Šta je bilo?“, upita kada vide da se ona još
mršti.
Manon navuče čizme, pa se ogrnu plaštom. „Oči su ti smeđe.“
On prinese ruku licu, ali ona je već otišla.
Dorijan je zurio za njom, a logor se već žurno pripremao za polazak.
Tamo gde se ona oštrica u njegovim nedrima istupila, sada je njegova magija
slobodnije tekla, kao da je i ona oslobođena istih onih unutrašnjih stega koje je on sinoć
malčice razlabavio onim što je otvorio, onim što joj je otkrio. Bila je to svojevrsna
sloboda, to puštanje tereta.
Sunce jedva da je izronilo kada su započeli dugi let ka Ilveju.
 Dvadeset peto poglavlje

Karn ju je neko vreme ostavio da trune u sanduku.

U njemu je tiše i nema beskrajnog i potmulog hučanja reke.
Nema ničega osim pritiska, koji je rastao, rastao i rastao pod njenom kožom i u
njenoj glavi. Nije mogla da mu utekne, čak ni kada bi se obeznanila.
Ali okovi su joj se i dalje usecali u kožu. Kako je vreme prolazilo, tako se mokraća
slivala i skupljala pod njom – dok je Mev nesumnjivo svakim satom bila sve bliža s
onim okovratnikom.
Nije mogla da se seti kada je poslednji put jela.
Opet je utonula u onaj džep mraka, u kome je sebi iznova i iznova pričala onu priču
– najvažniju priču.
Ko je ona i šta je, šta će sve uništiti ako se preda skoro pa potpuno zagušljivom
sanduku i sve većem pritisku.
Ali to i neće biti bitno kada joj se onaj okovratnik nađe na vratu, jer koliko će
potrajati dok valški princ u njemu ne iskopa sve što Mev zanima da zna? Dok ne siluje i
ne prerovi sve njene unutrašnje prepreke kako bi izbunario te ključne tajne?
Karn će ubrzo početi da je muči. Biće to strašno. Onda će se vidari vratiti s onim
svojim sladunjavim dimom, baš kao svih prethodnih meseci, svih prethodnih godina –
koliko god da ovo već traje.
Međutim, ona je makar samo na tren videla nešto mimo toga. Videla je šatorsko
platno razvučeno nad njom, nasečen ševar prekriven ćilimima koje gaze stopala u
sandalama. Na sve strane tinjala je vatra u gorionicima.
Šator. Ona je u šatoru. Spolja se čuo žamor – ne iz neposredne blizine, ali ipak
dovoljno blizu da ga njen fejski sluh čuje. Raznorazne osobe razgovarale su i na njenom
i na starom jeziku, a neko se bunio zbog skučenosti u logoru.
Vojni logor, krcat Fejima.
Bezbednije mesto, tako je Karn kazao. Mev je htela da ona bude ovde, kako bi je
čuvala od Morata – sve dok joj Mev ne stavi onaj hladni okovratnik od usudkamena.
Ali onda ju je preplavila nesvest. Kada se probudila, čista i bez bolova, znala je da
će Karn ubrzo započeti. Njegovo platno je opet izbeljeno i spremno da ga on oslika
crvenilom. Biće to njegova grozna i velika završnica, ne da bi izvukao neka saznanja iz
nje, ne pošto je Mevina pobeda blizu, već da bi se on naslađivao time.
I Elin je bila spremna.
 Ovoga puta nisu je okovali za oltar, već za jedan metalni sto, namešten u središtu
velikog šatora. Naredio je da mu se donese sve ono što život čini udobnim kao u pravom
domu – ili nečemu što Karn smatra domom, kako god da to zapravo izgleda.
Pored jednog šatorskog krila stajao je fiokar. Sumnjala je da je u njemu odeća.
Pored njega je ležao Fenris, spustivši glavu na prednje šape, i spavao. Konačno je
zaspao. Pogurio se od jada, krzno mu je izgubilo sjaj i njegove blistave oči više se nisu
iskrile.
Pored onog na kom je ležala bio je postavljen još jedan sto. Tkanina razvučena
preko njega prekrivala je tri izbočena predmeta. Pored izbočine najbliže njoj takođe je
bilo prostrto parče crnog somota – za oruđe koje će on koristiti na njenom telu. To je
izgledalo baš kao kada neki trgovac izlaže svoje najlepše dragulje.
Na suprotnom kraju drugog stola stajale su dve stolice okrenute jedna prema
drugoj, pored velikog gorionika dupke punog cepanica koje su buktale. Dim se dizao
naviše, naviše, naviše…
U tavanici šatora bila je prosečena mala rupa, a kroz nju…
Usne joj zadrhtaše kada ugleda noćno nebo – bilo je to jače od nje – i tačkice
svetlosti koje su na njemu blistale.
Zvezde. Svega dve, ali nad njom su zvezde. Nebo… nije bilo onako teško kao da je
duboka noć, već nekako muljavo sivo-crno.
Zora. Ako se zvezde i dalje vide, verovatno do nje ima još oko sat. Možda će
izdržati dovoljno dugo da vidi sunce.
Fenris odjednom otvori oči i diže glavu, strižući ušima.
Elin nekoliko puta duboko udahnu dok je Karn ulazio u šator, rasklanjajući šatorska
krila, tako da se na tren videše vatre i sve slabije crnilo ispred šatora. Ništa drugo.
„Da li si uživala u odmoru?“
Elin oćuta.
Karn pređe rukom niz ivicu metalnog stola. „Znaš, razmišljao sam šta da radim s
tobom. Kako da zaista uživam u ovome, kako da ovo i tebi i meni bude nešto posebno,
pre nego što dođe kraj ovom vremenu koje provodimo zajedno.“
Fenrisovo režanje zatutnja u šatoru, ali Karn samo strgnu tkaninu s manjeg stola.
Na njemu su stajale plitke metalne posude sa po tri nožice, natrpane nezapaljenim
cepanicama.
Elin se ukoči kada on uze jednu i stavi je ispod jednog kraja metalnog stola. Bio je
to mali gorionik, nogara skraćenih tako da je posuda za drva bila tik iznad tla.
Drugi gorionik on gurnu ispod središta stola, a treći kod njene glave.
„Već smo se igrali tvojim rukama“, objasni Karn ispravljajući se. Elin poče da se
trese i da zateže lance kojima su joj ruke bile zategnute iznad glave. Onda se još više
nasmeši. „Da vidimo šta će biti sa celim tvojim telom kada se suoči s plamenom bez
tvog posebnog darića. Možda ćeš ti goreti jednako kao svi mi ostali.“
Elin se zalud koprcala, a stopala su joj klizila po još hladnom metalu.
Ne ovako…
Karn gurnu ruku u džep i izvadi kresivo.
 Ovde nije posredi samo slamanje njenog tela već slamanje nje – vatre koju je
zavolela. Posredi je uništenje onog njenog dela koji peva.
Istopiće joj kožu i kosti sve dok ona ne počne da se plaši plamena, sve dok ga ne
zamrzi, baš kao što mrzi one vidare koji stalno dolaze da joj popravljaju telo i da sakriju
šta je stvarno od onoga što je bio san.
Fenrisovo rezanje beskrajno se nastavljalo.
Karn joj blagim glasom kaza: „Ako ti je drago, slobodno vrišti koliko god hoćeš.“
Usijaće se sto pod njom, a nozdrve će joj se ispuniti smradom spaljenog mesa, a
ona to neće moći da zaustavi, neće moći da zaustavi njega, već će jecati pateći dok
opekotine prodiru sve dublje, kroz kožu i u kost…
Pritisak u njenom telu i u njenoj glavi iščile i postade manje važan kada Karn iz
drugog džepa izvadi umotanu vrećicu, pa je spusti na onaj crni somot, a ona u njoj
razabra obrise vitkih alatki. „Kada zagrevanje stola dosadi“, objasni on tapšući alatke.
„Hoću da vidim koliko će duboko opekotine prodreti u tvoju kožu.“
Žuč joj pođe uz jednjak kada on odmeri kresivo u dlanu i priđe bliže.
Ona tada poče da puca i sve što jeste i što je bila poče da se topi kao što će se njeno
sopstveno telo ubrzo topiti kada se ovaj sto usija.
Takve su joj karte pale. Takve su joj karte pale i ona će to istrpeti – iako joj je jezik
oblikovao jednu reč.
Milost.
Pokuša da je proguta. Pokuša da je zatvori u sebe dok je Karn klečao pored stola,
prinoseći kresivo trudu.
Ti se ne predaješ.
Ti se ne predaješ.
Ti se ne predaješ.
„Čekaj.“
Ta reč je bila ravna hropcu.
Karn zastade, pa se diže iz čučnja. „Da čekam?“
Elin se sva tresla, isprekidano dišući. „Čekaj.“
Karn prekrsti ruke. „Zar napokon imaš nešto da kažeš?“
Pustiće je da njemu i Mev obeća šta god hoće, a onda će ipak zapaliti te vatre. Proći
će dani pre nego što Mev čuje da je ona popustila.
Elin natera sebe da ga pogleda u oči, a njeni prsti u oklopnim rukavicama zagrebaše
po gvozdenoj ploči pod njom.
Poslednja prilika.
Videla je zvezde na nebu. Nikada u životu nije dobila veći dar – bilo je to veće od
dragulja, haljina i umetnina za kojima je nekada žudela i koje je nagomilala u Riftholdu.
To je poslednji dar koji je u životu dobila, samo ako dobro odigra karte koje su joj pale.
Ako njega izigra.
Da okonča ovo, da on okonča nju – pre nego što joj Mev stavi okovratnik od
usudkamena.
 ***

Zora se primakla, a zvezde su se gasile jedna po jedna. Rovan je vrebao blizu

najjužnijeg ulaza u logor, a njegova moć je brujala.
Karnov šator nalazio se u samom središtu tabora, tako da je milju i po delilo
Rovana od njegovog plena.
Kada počne smena stražara, on će im istrgnuti vazduh iz pluća. Istrgnuće vazduh iz
pluća svim vojnicima koji mu se nađu na putu. Koliko će njih biti osobe koje on
poznaje? Koliko njih će biti oni koje je on obučavao? Jedan mali deo njega molio se da
ih bude malo, da će biti dovoljno pametni da se povuku ako ga prepoznaju. Kako god da
bude, nije imao nikakve namere da se zaustavlja.
Rovan skide sekirče s boka, a u drugoj šaci već mu je blistao dugi nož.
Otkad ga je obuzela ubilačka smirenost, prošli su sati. Prošli su dani. Prošli su
meseci.
Ostalo je svega nekoliko minuta.
Šest stražara na ulazu u logor pomeriše se sa svojih mesta. Posmatrači u krošnjama
iznad njega, ne znajući da je on ove noći tu, zapaziće da se nešto dešava istog trena kada
njihovi saborci na stražarskim mestima padnu, a svakako će ga uočiti čim on izjuri iz
šume kako bi pojurio preko uzanog travnatog pojasa između šume i logora.
Nosio se mišlju da uleti u logor, ali vazdušne izvidnice šestarile su po celu noć, a
ako se suoči s njima i utroši više moći nego što mora dok takođe odbija od sebe strele i
magiju koje će ga začelo zasuti odozdo… Utrošiće presudne zalihe svoje snage. Zato će
morati da napadne peške i da se snažno i surovo zatrči pravo u središte logora, pa da
izađe odatle ili s Elin ili s Karnom.
Još živim. Za sada ne sme da ubije Karna, već da ga drži u životu dovoljno dugo
dok se ne izvuče iz ovog logora i ne stignu do nekog mesto gde će oni moći da iz njega
izvuku odgovore rez po rez.
Kreći, potera ga neki tihi glas. Smesta kreći.
Esarina sestra savetovala mu je da sačeka do zore, kada je smena straže najslabija,
kada će se ona postarati da određeni stražari ne stignu na vreme.
Smesta kreći. Vukao ga je taj glas, topao ali uporan. Gurao ga je prema logoru.
Rovan iskezi zube, dišući sve teže. Lorkan i Gabrijel čekaju njegov znak,
rasplamsavanje njegove magije, kada prodre dovoljno duboko u logor.
Smesta, prinče.
Poznat mu je bio taj glas, već je jednom osetio njegovu toplinu. A ako mu lično
Gospa Svetlosti šapuće na uvo…
Rovan sebi nije dao vremena da razmišlja, da besni na boginju koja ga tera da dela,
ali bi drage volje žrtvovala njegovu parnjakinju bravi.
Zato se Rovan pribra i satera sebi led u vene.
Smiren. Odmeren. Smrtonosan.
 Svaki zamah njegovim sečivima, svaki udarac njegovom moći mora da nađe svoju
metu.
Rovan baci svoju magiju ka ulazu u logor.
Stražari se uhvatiše za grla, a slabašni štitovi zaklatiše se oko njih. Rovan te štitove
smrska i ne razmišljajući, a njegova magija istrgnu vazduh iz njihovih pluća i njihove
krvi.
Ne prođe ni otkucaj srca pre nego što oni popadaše.
Osmatrači se oglasiše iz krošnji i prolomiše se naredbe: „Dižite uzbunu!“
Ali Rovan se već dao u trk, a motrioci u krošnjama, dok je vetar nosio njihove
krike, pre nego što su ostali i bez poslednjeg daha, već su bih mrtvi.

***

Nebo se lagano prelivalo ka zori, kao da krvari.

Stojeći na obodu šume koje se graničila s istočnom stranom logora, dobre dve milje
od zatalasanih i travom obraslih brda koja su ga delila od ivice vojske, Lorkan je držao
na oku ratnike koji su se lagano budili.
Gavrijel je već promenio obličje i gorski lav je sada vrebao blizu ruba šume,
čekajući znak.
Lorkan se jedva suzdržavao da se ne osvrne i zagleda, premda svakako ne bi mogao
da je vidi. Elidu su ostavili nekoliko milja od njih u šumi, skrivenu u gaju koji se
graničio s jednim proplankom. Ukoliko sve pođe po zlu, ona će pobeći u šumovita brda,
pa preko njih na drevne planine – kojima još vrebaju grabljivci daleko smrtonosniji i
lukaviji od Feja.
Ništa mu nije kazala kada su se rastali, premda im je svima poželela sreću. Lorkan
svakako nije mogao da nađe prave reči, pa je otišao a da se nije ni osvrnuo.
Ali sada se osvrće i moli da ona ne dođe da ih traži ako se ne vrate.
Gavrijel se ukopa, a uši mu se načuljiše ka taboru.
Lorkan se ukoči.
Varnica njegove moći probudi se i zatitra.
Obližnja smrt je mami.
„Prerano je“, primeti Lorkan, tražeći Belotrnov znak. Ništa.
Gavrijelu su uši bile priljubljene uz glavu, ali oni titraji umiranja i dalje su se
osećali jedan po jedan.
 Dvadeset šesto poglavlje

E lin proguta pljuvačku jednom, pa dvaput – kao slika i prilika prestravljenosti dok je
okovana ležala na metalnom stolu, a Karn čekao njen odgovor.
Tada mu je kazala, glasom koji ju je povremeno izdavao: „Kada prođe dan i ti
završiš s mojim čerečenjem, kako se osećaš znajući da si i dalje niko i ništa?“
Karn se isceri. „Vidim da u tebi ima još vatre. Dobro je.“
Ona mu uzvrati smešak, iako joj je na licu bila gvozdena maska. „Tebi je pružen
zavet samo zbog ovoga. Zbog mene. Bez mene si ništa. Vratićeš se na to da si ništa. A
sudeći po onome što sam čula, manje i od ništarije.“
Karn steže kresivo. „Samo ti pričaj, kučko, pa da vidimo dokle ćeš stići.“
Njoj se ote promukli smeh. „Znaš, stražari te ogovaraju kad odeš. Zaborave da sam
i ja Fej, da mi je sluh oštar kao vama.“
Karn joj ništa ne odgovori.
„Makar su sa mnom u jednome saglasni: ti si beskičmenjak. Moraš da vezuješ i
mučiš, jer se samo tako osećaš kao mužjak.“ Elin ga namerno pogleda u međunožje.
„Nedorastao tamo gde je bitno.“
On se sav strese. „Da li bi da ti pokažem koliko sam nedorastao?“
Elin se opet zasmeja, nadmeno i hladno, pa zagleda u tavanicu, prema sve svetlijem
nebu. Biće joj to poslednji tračak neba koji će u životu videti, ako odigra kako treba.
Oduvek je postojao još neko, višak, da zauzme njeno mesto ukoliko ona omane. To
što će njena smrt značiti i Dorijanovu, što će oni mrski bogovi zahtevati da on da život
kako bi se brava iskovala… Nije nimalo čudno što mrzi sebe zbog toga. Izneverila je
toliko ljudi, izneverila je i Terasen, da je to dodatno breme jedva i osetila, a svakako
neće morati da ga oseća još dugo.
Zato mu ona otegnuto kaza, gledajući u nebo i zvezde: „Oh, Karne, znam da tu
nema šta da se vidi, a i ti nisi dovoljno mužjak da možeš da koristiš tu alatku ako neko
ne vrišti, zar ne?“
Kada on ništa ne reče, ona se podrugljivo zacereka. „Tako sam i mislila. Imala sam
posla s takvima kao ti u Esnafu ubica. Svi ste isti.“
Prolomi se grleno režanj e.
Elin se samo zasmeja i promeškolji, kao da se namešta da joj bude udobnije. „Samo
napred, Karne. Daj sve najgore od sebe.“
Fenris zacvile da je upozori.
Ona je čekala i čekala, sve vreme se podrugljivo smeškajući i trudeći da joj i ruke i
noge budu opuštene.
 Pesnica joj se žabi u trbuh, toliko teško da se ona sklupča oko tog udarca, a vazduh
joj izlete iz pluća.
Potom usledi još jedan udarac, ovoga puta pravo u rebra, tako da joj se ote hroptav
krik. Fenris zalaja.
Začu se otključavanje okova. Vreli dah zagolica joj uvo kada je on diže sa stola.
„Možda me sputavaju Mevine naredbe, kučko, ali da vidimo koliko ćeš posle ovoga da
pričaš.“
Njene okovane noge izdaše je pre nego što je Karn zgrabi za potiljak i tresnu
njenim licem o ivicu metalnog stola.
Svetlaci joj iskočiše pred očima, toliko zaslepljujući da ju je još i to zabolelo, kada
se kroz nju pronese susret metala s jedne i kosti i metala s druge strane. Zatetura se
unazad i pade, pa se zbog okova na nogama prostre po tlu.
Fenris opet zalaja, panično i mahnito.
Ali Karn se već stvori tu, pa je ščepa za kosu tako snažno da joj suze pođoše na oči.
I ona opet kriknu kad on stade da je vuče preko poda prema onom velikom gorioniku u
kojem je buktala vatra.
On je diže za kosu i gurnu njeno maskirano lice napred. „Da vidimo kako ćeš sada
da mi se rugaš.“
Vrelina je istog trena oprlji, jer plamen zapalaca blizu njene kože. Oh, bogovi; oh,
bogovi, vrelina…
Maska joj se zagreja na licu, a s njom i lanci po njenom telu.
Uprkos sebi, uprkos svojim namerama, ona ustuknu otimajući se, ali Karn joj nije
davao da mrdne, već ju je gurnuo prema vatri dok joj se celo telo naprezalo kako se
borila da dođe do ikakvog daška hladnog vazduha.
„Istopiću ti lice toliko gadno da čak ni vidari neće moći da te poprave“, zadahta joj
on na uvo saginjući se, a udovi počeše da joj podrhtavaju kako joj je vrelina palila kožu,
lance i masku.
Gurnuo ju je za palac bliže plamenu.
Elin gurnu stopalo između njegovih uprtih nogu kao da se okliznula. Sada. To mora
da bude sada…
„Uživaj u gutanju vatre“, prosikta on, a ona ga pusti da je potisne još palac niže.
Pusti ga da se samo za dlaku izbaci iz ravnoteže, pa ona diže celo telo ne naviše, već u
njega, usput ga zakačivši stopalom oko gležnja kada se zateturao.
Elin se munjevito okrenu i udari ga ramenom u grudi. Karn tresnu na zemlju.
Ona potrča – ili makar pokuša. Jedva da je mogla da hoda s negvama na stopalima i
na nogama, ali ipak se zatetura pored njega, znajući da se on već okreće, već ustaje.
Beži…
Karnove šake obuhvatiše joj listove i povukoše. Ona pade tako da joj zubi
zazvečaše kada njima tresnu u masku, rasekavši usnu tako da joj krv brižnu.
Onda se on stvori nad njom, zasipajući je udarcima po glavi, vratu i grudima.
Nije mogla da ga zbaci sa sebe, mišića silno iznurenih od nepomičnosti, premda su
vidari sprečili da iskopne. Nije mogla ni da ga preturi, ma koliko pokušavala.
 Karn je pokušavao da dohvati nešto iza sebe – gvozdeni žarač, koji se zagrevao u
gorioniku.
Elin se bacakala, pokušavajući da digne ruke i prebaci ih preko njegove glave, da
mu obavije one lance oko vrata, ali bili su zakačeni za gvožđe na njenim bokovima i
leđima.
Fenrisov lavež zagrme. Karn opet pokuša da dohvati žarač, ali promaši ga.
Karn se osvrnu kako bi dohvatio žarač, usudivši se da svega na tren skine pogled s
Elin.
Nije se pokolebala, već se zabacila naviše i maskiranim licem tresnula Karna u
glavu.
On se prevrnu unazad, a ona baci ka izlazu iz šatora.
Bio je suzdržaniji nego što je očekivala.
Neće je ubiti, a nakon ovoga što je ona sada uradila, nakon što ga je toliko
izazivala…
Jedva da je stigla da se digne iz čučnja kada je Karnove šake opet ščepaše za kosu.
Kada je on svom snagom baci u fiokar.
Elin tresnu takvom silinom da se prasak prolomi kroz celo njeno telo.
Nešto u njenom boku puče i ona vrisnu, zvučeći sitno i slomljeno u trenutku kada
se sudari s podom.

***

Fenris je video kako njegov blizanac zariva nož sebi u srce. Gledao je Konala kako
krvari po podu i umire. A onda mu je naređeno da klekne pred Mev baš u tu krv kad mu
je zapovedila da je opsluži.
Sedeo je u kamenoj sobi dva meseca, svedočeći svemu što su radili telu mlade
kraljice, njenom duhu. Nije mogao da joj pomogne dok je ona vrištala i vrištala. Nikada
neće moći da zaboravi te vriske.
Ali zvuk što joj se oteo kada ju je Karn bacio na fiokar u koji je smeštao svoje
alatke dok ga je Fenris gledao, zvuk što je izustila padajući na pod – taj ga je zvuk
potpuno smrskao.
Sitan zvuk. Tih. Beznadežan.
Nikada ga do sada nije od nje čuo – nijednom.
Karn se diže na noge, pa obrisa raskrvavljeni slomljeni nos.
Elin Galatinijus se promeškolji, pokušavajući da se pridigne oslanjajući se na
podlaktice.
Karn izvuče usijani žarač iz gorionika, pa ga uperi ka njoj kao mač.
Fenris se upirao protiv svojih nevidljivih stega dok je Elin gledala ka njemu, ka
mestu na kome je sedeo protekla dva dana, u istoj prokletoj tački pored šatorskog zida.
Očaj joj je sevao iz očiju.
 Istinski očaj, bez svetla ili nade. Očaj koji žudi za smrću. Očaj koji počinje da
potkopava snagu, da izjeda svaku rešenost da se istraje.
Ona trepnu gledajući ga. Četiri puta. Ovde sam. S tobom sam.
Fenris je dobro znao šta je to. Poslednji pozdrav. Ne pred smrt, već pred slamanje
od kakvog niko ne može da se oporavi. Pred Mevin povratak s okovratnikom od
usudkamena.
Karn je vrteo žaračem, sa čijeg vrha je isijavala vrelina.
I Fenris to nije mogao da dopusti.
On to ne može da dopusti. U svojoj pocepanoj duši, u onome što je od njega ostalo
nakon svega što je bio prisiljen da vidi i da uradi, on to nije mogao da dopusti.
Krvni zavet mu nije dao ni da mrdne. Bio je to mračni okov koji mu je sezao u
dušu.
On to neće dopustiti. Neće dopustiti da dođe do tog konačnog sloma.
Odgurnu se pokušavajući da ustane i da se odupre mračnom okovu koji je veza
bila, vrišteći iako se iz njegovih rastvorenih čeljusti nije čuo nikakav zvuk.
Upirao se, upirao i upirao boreći se protiv tih nevidljivih lanaca, protiv te krvnim
zavetom uslovljene naredbe da se pokorava, da leži, da gleda.
Prkosio je tome. Prkosio je svemu što je krvni zavet.
Bol ga zaseče, sve do njegove same srži.
On ga potisnu dok je Karn upirao onaj usijani žarač u mladu kraljicu plamenog
srca.
On to neće dopustiti.
Režeći, dok se mužjak u njemu koprcao, Fenris zaurla na mračni lanac kojim je bio
okovan. Zagrize ga, cepajući ga i kidajući svakim zrncem prkosa u sebi.
Neka ga to ubije, neka ga to uništi. On neće služiti. Ni tren više. Neće se pokoriti.
Neće se pokoriti.
I tako, Fenris se lagano diže na noge.

***

Elin se tresla od bola dok je ležala na podu i borila se da dođe do daha, upirući se da
odigne glavu i grudi od tla.
Nije zurila u Karna i žarač.
Već u Fenrisa, koji se dizao iako se sav tresao od bola, njuške besno nabrane.
Čak i Karn zastade, pa pogleda belog vuka. „Obustavi.“
Fenris zareža, grleno i opako – pa nastavi da se s mukom diže na noge.
Karn uperi žarač ka ćilimu. „Lezi dole. To je naređenje od tvoje kraljice.“
Fenrisa prožeše grčevi i nakostreši se, ali ostade da stoji.
Stoji.
Uprkos naredbi, uprkos zapovestima krvnog zaveta.
Diži se.
 Te reči se oglasiše izdaleka.
Karn zaurla: „Lezi dole!“
Fenris je zabacivao glavu čas u jednu, čas u drugu stranu, a telo mu se koprcalo
otimajući se nevidljivim lancima. Otimajući se nevidljivom zavetu.
Njegove tamne oči zagledaše se u Karnove.
Krv poteče iz vučje nozdrve.
To će ga ubiti – raskidanje zaveta. To će mu skršiti dušu. Ubrzo nakon toga,
uslediće njegovo telo.
Ali Fenris spusti jednu šapu napred. Kandže mu zagrebaše po tlu.
Karn preblede na taj jedan korak. Na taj nemogući korak.
Fenrisov pogled skliznu ka njenom. Ni njoj ni njemu nisu bili potrebni nemi znaci
koje su razradili da bi ona pročitala tu reč u njegovom pogledu. Naređenje i molbu.
Beži.
I Karn je pročitao tu reč.
Onda je zasiktao: „Sa slomljenom kičmom, vala neće“, pre nego što je žaračem
tresnuo Elin preko leđa.
Urliknuvši, Fenris skoči.
I taj skok potpuno raskinu krvni zavet.
 Dvadeset sedmo poglavlje

Vuk i Fej srušiše se na čilim, urličući i kidajući jedan drugog.

Fenris se bacio ka Karnovom grlu, a njegovo ogromno telo pribilo je tog mužjaka,
ali Karnu uspe da digne noge između njih i šutne.
Elin se teturavo pridiže, terajući noge da je slušaju dok je klečala pored fiokara.
Fenris tresnu postrance u metalni sto, ali smesta nastavi da se kreće i skoči na Karna.
Odnekud blizu čulo se tiho siktanje i Elin se usudi da pogleda u tom smeru, pa
ugleda žarač kako leži desno od nje.
Okrenu noge ka njemu. Namesti središte lanca koji joj je spajao gležnjeve preko
usijanog vrha.
Karike po sredini lanca lagano su se zagrevale.
Vuk i Fej krvili su se tako da su kandže, pesnice i zubi sevali, pa su odskočili jedan
od drugoga razdvajajući se.
Raskidanje krvnog zaveta – to će ga ubiti.
Ovo su mu poslednji udisaji, poslednji otkucaji srca.
„Zguliću ti krzno s kostiju“, prodahta Karn.
Fenris je teško disao, a krv mu je curila iz čeljusti dok je kružio oko Karna,
spuštajući šapu pred šapu. Pogled mu se nije odvajao od Karnovog dok su se stalno
kretali, odmeravajući kako da jedan drugome zadaju smrtonosni udarac.
Karike po sredini lanca počeše da sijaju.
Nebo nad njom je već posivelo.
Fenris i Karn nastaviše da kruže, korak po korak.
Iznuruje ga, troši ga. Karn dobro zna koja je cena raskidanja krvnog zaveta. Zna da
je dovoljno da sačeka i Fenris će umreti.
Fenris je to takođe znao.
On jurnu i zubi mu sevnuše ka Karnovom grlu istog trena kada mu kandže
zamahnuše ka mužjakovim cevanicama.
Elin zgrabi žarač, ukopa pete i okrenu žarač naviše. Povijao se pod usijanim
karikama lanca, a ona je stopalima pritiskala i pritiskala, dok su joj se ruke tresle.
Karn i Fenris kotrljali su se po podu, a Elin iskezi zube i zaurla.
Lanac među njenim nogama puče.
Ništa drugo joj nije bilo potrebno.
Ona se teturavo diže na noge, ali stade. Fenris je pogleda u oči, iako ga je Karn
pritisnuo uz tle. Zareža joj u znak upozorenja i zapovesti.
Beži.
 Karn se munjevito okrenu da je pogleda, da pogleda lanac koji joj je visio među
gležnjevima. „Ti…“
Ali Fenris se diže, pa steže ralje oko Karnovog ramena.
Karn zaurla, izvijajući kičmu i pokušavajući da zgrabi Fenrisa za leđa.
Fenris je opet pogleda u oči, kidajući Karnu rame dok ih je taj mužjak obojicu
gurao na ivicu stola, nalećući Fenrisovom kičmom na metal toliko snažno da kost puče.
Beži.
Elin se nije kolebala. Potrča prema izlazu iz šatora.
I izjuri u jutro.

***

Pola milje do središta logora. Do šatora.

Vojnici su se poneli baš kao što je Rovan predvideo i pobio ih je, baš u skladu s tim.
Ptice grabljivice ponirale su ka njemu, napadajući ga s neba vetrom i ledom. On
njihovu magiju rasprši naletom svoje, tako da ih rasturi.
Grupa ratnika jurnu na njega iza jednog reda šatora.
Neki ga ugledaše i pobegoše odakle su došli. Sve su to bili vojnici koje je
obučavao, kao i neki koje nije, ali mnogi su ostali da se bore.
Rovan im pokida štitove, pa im istrgnu vazduh iz pluća. Njegova sekira nekima
prolete kroz vratove.
Blizu. Onaj šator je toliko blizu. Ubrzo će dati znak Lorkanu i Gavrijelu, kada priđe
dovoljno blizu da mu bude potrebno da se vojnicima na drugoj strani skrene pažnja kako
bi on mogao da se izvuče.
Još jedan juriš vojnika ustremi se ka njemu, a Rovan nakrivi svoj dugi nož.
Njegova moć zbrisa strele koje su odapeli, a onda zbrisa i strelce.
Pretvarajući i jedne i druge u krvavo iverje.
 Dvadeset osmo poglavlje

Elin je trčala.
Njene nejake noge spoticale su se po travi, a nije imala ni svu slobodu pokreta, jer
su joj ruke još bile okovane, ali trčala je. Odabrala je jedan smer, ma kud osim ka rečnoj
sumaglici sa svoje leve strane, i trčala je.
Sunce se dizalo, a vojni logor… Iza nje se čula nekakva pometnja. Vika.
Prestala je da obraća pažnju na nju i skrenula udesno, prema uzdižućem suncu, kao
da je to Malin topli zagrljaj.
Kroz tanki prorez na ustima maske nije mogla da se naguta vazduha, ali nije stajala,
već je jurila pored šatora, pored vojnika koji su se munjevito okretali ka njoj, kao da su
zbunjeni. Čvrsto je držala žarač u gvožđem okovanim šakama, odbijajući da se okrene i
vidi kakva je to pometnja i da li Karn besni iza nje.
Ali ona ih je čula – kako urlaju naredbe.
Čula je bat koraka po travi iza sebe, kako joj se sve više približava. Njihovi krici
uzbunjivali su vojnike pred njom.
Bosa stopala letela su joj po tlu, a njene iznurene noge kao da su vrištale da stane.
Elin je i dalje hrlila ka istočnom obzorju, prema šumi i planinama, prema suncu
koje se dizalo iznad njih.
A kada su joj prvi vojnici stali na put, vičući da se zaustavi, ona je digla gvozdeni
žarač i nije se pokolebala.

***

Smrt je pevala Lorkanu.

Sudeći po pticama grabljivicama koje su letele sve dublje i dublje u logor, znao je
da je Belotrn blizu Karnovom šatoru.
Ubrzo će dati znak.
Lorkan i Gavrijel su disali postojano, pripremajući svoju moć. Brujala je kroz njih,
kao dva istovetna talasa na svom vrhuncu.
Ali smrt poče da mami negde drugde u logoru.
Bliže njima, krećući se brzo.
Lorkan se zagleda u sve svetlije nebo i prvi red šatora. Ulaz pod stražom.
„Neko se kreće ovamo“, promrmlja Lorkan Gavrijelu, „ali Belotrn je još tamo.“
 Fenris, ili možda Konal. Možda Esarina sestra, koja mu se nikada nije dopadala, ali
za to ga zabole ako ih nije izdala.
On pokaza severno od ulaza. „Ti preuzmi onu stranu. Spremi se da napadneš s
boka.“
Gavrijel odjuri, kao grabljivac spreman da skoči i napadne iz potaje kada Lorkan
udari na čelo.
Smrt je blistala. Belotrn skoro da je stigao do središta logora, a ona sila koja se
približava njihovom istočnom ulazu…
Dosta je čekanja.
Lorkan se odvoji od zaklona drveća, a mračna moć komešala se spremna da
susretne štagod da se probije kroz taj red šatora.
Isukavši mač, on se zagleda po nebu, logoru i svetu oko sebe dok je smrt treperila,
dok je izlazeće sunce zlatom oblivalo zatalasanu travu tako da se rosa pušila.
Ništa. Nikakav nagoveštaj šta, ko…
On stiže do prve kotline, koja se spuštala sve do ivice logora, uzana i strma, kad se
pojavi Elin Galatinijus.
Lorkan nije očekivao da mu se otme jecaj dok je ona jurila između šatora, šaka još
okovanih, kada je na njoj ugledao gvozdenu masku i lance.
Kada je ugledao njenu krvlju oblivenu kožu, kratku belu košulju, kosu dužu nego
što je bila kada ju je poslednji put video i od krvi slepljenu za glavu.
Kolena mu zaklecaše, pa čak i njegova magija zastade na prizor njenog divljeg i
očajničkog bega ka ivici logora.
Vojnici su trčali ka njoj.
Lorkan se dade u pokret, rasplamsavajući svoju magiju naviše i naširoko. Ne ka
njoj, već ka Belotrnu, koji je i dalje prodirao u središte logora.
Ona je ovde, ona je ovde, ona je ovde, davao je znak.
Ali Lorkan je bio predaleko i kotlina između njih kao da je bila beskrajna sada dok
se deset vojnika obrušavalo na Elin, zaklanjajući joj prolaz ka čistini.
Jedan zamahnu mačem, zadajući udarac koji bi trebalo da joj raspoluti lobanju.
Ta budala nije shvatala s kime se suočava. Sa čime se suočava.
Da to prema njemu ne juriša vatrena kraljica okovana gvožđem, već krvnica.
Okrećući se i dižući ruke, Elin se suoči s tim mačem.
Baš kao što je i htela.
Mužjakovo sečivo ne dokači svoj cilj, već udari tačno tamo gde je ona želela.
U središte lanaca kojima su joj ruke bile okovane.
Gvožđe puče.
Onda se mužjakov mač nađe u njenim sada slobodnim šakama. Tad mu krv brižnu
iz grla.
Elin se kao kovitlac okrenu, zabijajući se među druge vojnike koji su stajali između
nje i slobode. I dok je jurio ka njoj, Lorkan je mogao samo da zvera u ono što se
odigravalo.
 Ona je zadala svoj udarac pre nego što oni shvatiše kud da se okrenu. Zasek,
čučanj, ubod.
Drugom rukom dokopala se jednog njihovog bodeža.
Onda je sve bilo gotovo. Onda između nje i ulaza u logor nije bilo ničega osim šest
stražara koji su vadili sečiva iz kanija…
Lorkan šibnu svojom magijom, zabacujući smrtonosnu mrežu moći od koje ti
stražari padoše na kolena. Vratova slomljenih.
Elin nije stajala dok su oni padali na zemlju, već je projurila pored njih, stremeći
pravo ka poljima i brdima, gde je Lorkan trčao ka njoj.
On opet dade znak. K meni, k meni.
Da li je Elin prepoznala taj znak – ili njega – ili nije, ipak je jurila u tom smeru.
Čitava. Telo joj je izgledalo kao da je čitavo, ali bila je toliko mršava, a njene krvlju
isprskane noge naprezale su se da je nose.
Delilo ih je zatalasano polje prepuno strmih uzvisina i udolina. Lorkan opsova.
Neće joj uspeti, ne preko takvog krajolika, ne toliko iscrpljenoj…
Ali jeste joj uspelo.
Elin nestade u prvoj udolini, a Lorkanova magija neprestano je sevala. Bilo je to
upućeno i njoj i Belotrnu.
Onda se uspela uzbrdo, a on je lepo video kako je sporost savladava usled čiste
iznurenosti tela na izmaku snaga.
Zabrujaše tetive lukova i čitav zid strela vinu se u nebo, ciljajući u nju na onim
brdima bez zaklona.
Lorkan posla talas svoje moći da ih izlomi.
Još se strela odapelo. Ovoga puta bile su to pojedinačne strele, odapete sa tako
mnogo strana da on naprosto nije mogao da isprati odakle dolaze. Bili su to uvežbani
strelci, među najboljima koje Mev ima. Elin mora da…
Već jeste.
Elin stade da krivuda, tako da nisu imali laku metu.
Sleva udesno, hrlila je preko brda, sve sporije sa svakim prevojem koji bi prevalila,
sa svakim korakom prema Lorkanu dok je on jurio ka njoj, a između njih ostalo tek
stotinu jardi.
Jedna strela polete joj pravo u leđa, ali Elin se baci u stranu, klizajući po travi i
zemlji. U trenu se opet diže na noge, ne puštajući oružje, pa se ustremi ka brdima i
udolinama među njima.
Bila joj je namenjena još jedna strela, pa Lorkan krenu da je prelomi, ali pre njega
se tu ispreči blistavi zlatni zid.
Sa severa, preskačući kotline, jurišao je Gavrijel. Elin nestade u jednoj jaruzi, a
kada izroni, videlo se kako Lav trči pored nje, a ona je okružena zlatnim štitom, koji nije
bio blizu nje – već u vazduhu oko njih. Nije mogao da je dodirne zbog gvozdene maske,
zbog lanaca obmotanih oko njenog grudnog koša, gvozdenih rukavica na šakama.
 Vojnici su se prolivali iz logora, a Lorkan je ka njima slao crni vetar. Umirali su gde
god da ih dotakne, a oni što nisu pomrli suočili su se s neprobojnim štitom koji im ne
dade da zađu u polje.
Raširio ga je koliko je god mogao. Bez obzira na krvni zavet. Oni su i dalje njegovi
sunarodnici, njegovi vojnici. Sprečiće njihovu pogibiju, ako ikako može. Spasiće ih od
njih samih.
Elin se sad već teturala, a Lorkan prešao poslednja brda koja su ih razdvajala.
On otvori usta – i ne znajući šta će viknuti – kad se krik prolomi plavim nebom.
Lorkanu srce prepuče od jecaja koji se Elin ote kada začu taj jastrebov srditi urlik.
Ali nastavila je da trči ka drveću i zaklonu koji je pružalo. Lorkan i Gavrijel pratili
su je u korak, a kada se opet zateturala, jer su je premršave noge izdavale, Lorkan je
uhvati ispod pazuha i povuče.
Brzo kao zvezda padalica Rovan je ponirao ka njima. Sustigao ih je baš u trenutku
kada su zašli pod prve krošnje, preoblikujući se dok je sletao. Onda se svi ukopaše, a
Elin se prosu po borovim iglicama prekrivenom tlu.
Rovan se tog trena stvori pored nje, hvatajući se za masku na njenom licu, okove,
krv kojom su joj ruke bile oblivene, pokidano telo…
Elin ispusti još jedan jecaj, pa zaječa: „Fenris.“
Lorkan zastade, ne shvatajući je. Morala je da pokaže iza njih, ka logoru, pa da
ponovi kao da običan govor prevazilazi njene snage: „Fenris.“ Dah joj je zvučao kao
vlažni hropac. Preklinjanje. Skršeno i krvavo preklinjanje.
Fenris je ostao s Karnom. U logoru. Elin jecajući ponovo pokaza.
Rovan se okrenu od svoje parnjakinje.
Bes u Rovanovim očima bio je takav da je mogao da proguta čitav svet, a taj bes je
bio znak spremnosti da iskamči osvetu kakvu samo spareni mužjak može da sprovede u
delo.
Rovanovi očnjaci sevnuše, ali glas mu je bio smrtonosno tih kada je Lorkanu
kazao: „Vodi je na proplanak.“ Onda klimnu glavom Gavrijelu. „Ti si sa mnom.“
Poslednji put pogledavši Elin, dok se njegov ledeni bes pretvarao u buru, princ i
Lav jurnuše nazad ka krvavom logoru u kom je vladao pravi metež.
 Dvadeset deveto poglavlje

Pošto je logor bio u potpunoj pometnji, bilo je daleko lakše da se uvuku.

Rovanova moć sevnu sve do zapadne ivice, kršeći i šatore i kosti. Svi vojnici koji
su se zadržali između istočnog ruba logora i središta potrčaše prema tome.
Raščišćavao je put, pravo do šatora kome samo što nije prišao kada se Lorkanova
moć rasplamsala. Bio je to znak.
Da su je našli – ili da je izgleda ona našla njih.
A kada ju je Rovan ugledao, najpre sa nebesa a onda stojeći pored nje, kada je
nanjušio krv – i njenu i tuđu – kada je ugledao lance i gvozdenu masku stegnutu preko
njenog lica, kada je zajecala ugledavši ga, a miris joj se ispunio užasom i očajem…
Bes koji ga je prožeo nije znao za praštanje. Nije znao za samilost.
Ni jednoga ni drugoga nije bilo u njemu dok su se on i Gavrijel provlačili pored
poslednjih šatora sve do velikog čadora podignutog na kružnoj čistini obrasloj travom –
kao da niko ne može da podnese da bude blizu Karna.
Fenris je bio sa njom, ali ko zna šta se sada dešava.
Zbog muka koji je vladao u šatoru, zapitao se da li je vuk mrtav.
Gavrijel se promeni u svoje fejsko obličje i izvadi nož iz korica za bokom. Njih
dvojica se zgledaše i Rovan mu pogledom naredi da bude tih, pre nego što u šator posla
tračak vetra.
Odgovorio mu je pesmom o dva živa bića. Oba povređena. U vazduhu se osećala
krv. Ništa mu drugo nije bilo potrebno.
Tiho kao lahor u travi, njih dvojica se provukoše između šatorskih krila prebačenih
preko ulaza. Rovan nije znao kud prvo da gleda.
U vuka i fejskog mužjaka koji su bili prostrti po podu.
Ili u gvozdeni sanduk na drugoj strani šatora.
Bila je to ona gvozdena kutija u koju su je zaključali.
Sudeći po neurednim varovima na debelim pločama preko sanduka, morali su da ga
ojačavaju.
Kutija je bila tako mala. Tako uska.
Vazduh u čadoru bio je zasićen mirisom njene krvi i njenog straha. Pronosio se iz te
kutije.
U blizini je stajao metalni sto.
A ispod njega…
 Rovan pogledom prelete po tri nezapaljena gorionika postavljena ispod stola i po
alkama za lance na njegovim krajevima, pa napokon pogleda fejskog mužjaka,
okrvavljenog ali još živog, na podu naspram Fenrisa.
Gavrijel je već klečao nad Fenrisom, a zlatna svetlost njegove moći obmotavala se
oko krvlju natopljenog krzna. Lečio ga je. Beli vuk se nije dozvao svesti, ali disanje mu
se ustalilo. Može da prođe.
„Isceli ga“, smrtonosno tihim glasom kaza Rovan. Lav diže pogled, pa vide da
Rovan više ne gleda vuka – već Karna.
Parčad mesa bila su istrgnuta iz Karnovog tela. Čvoruga na njegovoj slepoočnici
govorila je Rovanu da ga je taj udarac onesvestio, kao da ga je Fenris tresnuo u ivicu
onog metalnog stola, a onda se i sam srušio svega nekoliko stopa od njega.
Lako je moguće da se nije srušio od rana samih po sebi, već… Rovan se lecnu. Šta
li se tu odigralo, šta li je bilo toliko stravično da je vuk smogao snage da učini ono
nemoguće kako bi poštedeo Elin patnje?
Gavrijelove svetlosmeđe oči blesnuše od zabrinutosti. Rovan pokaza Karna. „Isceli
ga.“
Nemaju mnogo vremena – ne za ono što bi on želeo da uradi, što oseća potrebu da
uradi.
Neke fioke otvorile su se od drmusanja. U njima su sevale uglačane alatke.
Vrećica s njima bila je i na parčetu crnog somota pored metalnog stola.
Njena krv pevala mu je o bolu i očaju, o potpunom užasu.
Njegovo Plamensrce.
Gavrijelova magija zamreška se i zlatno svetlo prekri Karna.
Rovan odmeri alatke koje je Karn rasprostro, kao i one u fioci, pa pažljivo i
promišljeno odabra jednu.
Bio je to tanak nož, oštar kao brijač. Vidarska alatka, namenjena povlačenju kratkih
zareza i vađenju truleži.
Karn zastenja kako ga je nesvestica prolazila. Dok je Karn došao sebi, okovan za
onaj metalni sto, Rovan je bio spreman. Karn ugleda ko to stoji nad njim, alatku u
Rovanovoj tetoviranoj šaci, ostala oruđa koja je izložio na onom parčetu somota, pa
stade da se koprca. Gvozdeni lanci izdržaše njegovo bacakanje.
Onda Karn ugleda ledeni bes u Rovanovim očima i shvati šta on to namerava da
uradi onim silno oštrim nožem. Tamna mrlja proširi se prednjim delom Karnovih
pantalona.
Rovan obmota oko šatora ledom prožeti vetar, sprečavajući zvukove da prodiru iz
njega, pa poče.
 Trideseto poglavlje

Z veket bitke pronosio se na sve strane, tako da se čuo čak i izdaleka. Duboko u
drevnoj šumi koja se prostirala po krševitim brdima, Elida je čekala satima. Najpre
tresući se u mraku, pa gledajući nebo kako sivi i napokon plavi. Kada je nastupila ta
poslednja promena, počela je i larma.
Na smenu se šetala travnatim proplankom, vrludajući između sivih gromada rasutih
između stabala, i ćutke sedela oslonjena o neko od golemih debala, trudeći se da se što
više skupi i bude što je moguće tiša. Gavrijel joj se zakleo da nijedna čudna ili pogana
zver u ovim krajevima ne vreba tako blizu Doranelu, ali ona ipak nije želela da se
dovodi u opasnost, pa je ostala na proplanku gde su joj rekli da čeka.
Da čeka njih – ili da čeka da stvari pođu toliko po zlu da ona mora sama da se
snalazi. Ako dođe do toga, možda će potražiti Esar…
Neće doći do toga. Klela se iznova i iznova. Ne može doći do toga.
Jutarnje sunce je već počelo da greje senke u kojima je vladala hladnoća kada ih je
ugledala.
Videla ih je pre nego što ih je čula, jer su njihovi koraci po šumskom tlu bili tihi,
zahvaljujući njihovom besmrtničkom skladu i obuci. Ote joj se ustreptali dah kada
Lorkan izroni između dva mahovinom prekrivena stabla, već je netremice gledajući. A
korak iza njega, teturala se…
Elida nije znala šta da radi – ni sa svojim telom, ni sa rukama. Nije znala šta da
kaže kada se Elin spotakla preko jednog korena i zaklatila tako da su maska i lanci
zazvečali. Bila je natopljena krvlju i to ne samo krvlju iz svojih rana već i tuđom.
Bila je mršava, a zlatna kosa beše joj daleko duža nego ranije. Preduga za to vreme
koje je prošlo otkad su se razdvojili. Padala joj je skoro do pupka, uglavnom se crneći od
skorene krvi. Kao da je protrčala kroz krvavu kišu.
Od Rovana ili Gavrijela nije bilo ni traga, ali na Lorkanovom licu nije se videla ni
trunka jada, niti bilo šta drugo osim užurbanosti, pošto je pogledom leteo po nebu i
drveću oko njih, pazeći na poteru.
Elin zastade na ivici čistine. Bila je bosa, a tanka i kratka košulja na njoj nije
otkrivala nikakve veće povrede.
Međutim, u Elininim očima – u senci maske – nije se videlo da je prepoznaje.
Lorkan kaza kraljici: „Sačekaćemo ih ovde.“
Elin, kao da se nalazi u tuđem telu, samo diže svoje okovane i metalom optočene
šake. Lanac kojim su bile spojene bio je raskinut, pa je u dva parčeta visio s lisičina. Isto
je bilo i s okovima na njenim gležnjevima.
 Ona pocima jednu metalnu rukavicu. Ni da mrdne.
Pocima ponovo. Rukavica se nije ni makla.
„Skidaj ih.“
Glas joj beše tih i promukao.
Elida nije znala kome je ona to naredila, ali pre nego što je stigla da pređe preko
čistine, Lorkan je već uhvatio kraljičino zapešće da pregleda bravu.
Jedan krajičak njegovih usana stisnu se sam od sebe. Dakle, ne može se lako
otvoriti.
Elida priđe, ponovo teško hramljući, pošto je Gavrijelova magija bila zauzeta
nečim drugim.
Oklopne rukavice bile su joj zaključane u zapešćima, blago se preklapajući s
lisičinama. Obe su imale male ključaonice. Obe su bile napravljene od gvožđa.
Elida se malčice pomeri, oslanjajući se na zdravu nogu, kako bi osmotrila gde je
maska zaključana na Elininom potiljku.
Ta brava je bila složenija od druge dve, a lanci debeli i drevni.
Lorkan ugura vrh jednog tankog bodeža u bravicu na rukavicama, pa ga nakrivi
pokušavajući da je obije.
„Skidaj ih.“ Mahovinom obraslo drveće gutalo je kraljičine grlene reči.
„Pokušavam“, odvrati Lorkan – nimalo nežno, ali svakako bez svoje uobičajene
studeni.
Bodež je škripao po bravi, ali uzalud.
„Skidaj ih.“ Kraljica poče da se trese.
„Po…“
Elin zgrabi bodež od njega, a metal zazveča po metalu kada ona ugura vrh sečiva u
bravu. Bodež joj se tresao u gvožđem optočenoj šaci. „Skidaj ih“, izustila je iskezivši se.
„Skidaj ih.“
Lorkan krenu da zgrabi bodež, ali ona se izmače, pa on prasnu: „Te su brave
previše složene. Treba nam pravi bravar.“
Dahćući kroz stisnute zube, Elin je zabijala i uvrtala bodež u bravi na rukavici.
Prasak se prolomi proplankom.
Ali nije pukla brava. Elin izvadi bodež i vide se iskrzani i odlomljeni vrh. Metalna
krhotina ispade iz brave pravo u mahovinu.
Elin je zurila u slomljeno sečivo, u parčence metala na mekom zelenilu pod njenim
bosim i krvavim stopalima, dišući sve brže i brže.
Onda ispusti bodež u mahovinu, pa poče da grebe lisičine na rukama, metalne
rukavice na šakama, masku na licu. „Skidajte ih“, preklinjala je grebući, cimajući i
trzajući. „Skidajte ih!“
Elida pruži ruku ka njoj, da je zaustavi pre nego što ona zguli kožu s kostiju, ali
Elin se izmače i otetura dalje na proplanak.
Kraljica pade na kolena, pa se presamiti i poče da grebe po masci.
Maska nije ni mrdnula.
 Elida pogleda Lorkana. On se ukočio i razrogačio oči kada je Elin kleknula na
mahovinu, dišući isprekidano od ridanja.
On je kriv za ovo. On ih je doveo do ovoga.
Elida pođe ka Elin.
Kraljičine metalne rukavice pustile su joj krv grebući je po vratu i vilici dok je
vukla masku. „Skidajte ih!“ Molba se pretvorila u vrisak. „Skidajte ih!“
Kraljica je vrištala iznova i iznova. „Skidajte ih, skidajte ih, skidajte ih!“
Jecala je istovremeno vrišteći, a ti zvuci su se prolamali kroz drevnu šumu. Ništa
drugo nije izgovarala. Nije molila ni bogove, ni pretke.
Samo te reči – iznova, iznova i iznova.
Skidajte ih, skidajte ih, skidajte ih.
Kroz drveće iza njih nazre se nekakav pokret, a činjenica da se Lorkan nije istog
trena latio svog oružja kazala je Elidi o kome je reč; no olakšanje je bilo kratkog veka
kada su se Rovan i Gavrijel pojavili noseći među sobom ogromnog belog vuka. Bio je to
vuk čije su se čeljusti sklopile oko Elidine ruke, cepajući meso sve do kosti. Fenris.
Bio je u nesvesti, tako da mu je jezik visio iz okrvavljenih čeljusti. Rovan jedva da
je kročio na proplanak pre nego što je spustio vuka i pojurio ka Elin.
Princ je bio obliven krvlju. Po tome što je hodao ne zastajkujući, Elidi je bilo jasno
da nije njegova.
Po krvi kojom su mu bili obliveni i brada i vrat… Nije želela da zna.
Elin je vukla nepomičnu masku, ili ne shvatajući ili ne mareći što je pred njom
princ – njen supružnik, muž i parnjak.
„Elin.“
Skidajte ih, skidajte ih, skidajte ih.
Njeno vrištanje postade nepodnošljivo, gore nego onog dana na ilvejskom žalu.
Gavrijel stade pored Elide, a njegova zlatna put preblede kada odmeri pomahnitalu
kraljicu.
Rovan lagano kleknu pred nju. „Elin.“
Ona samo diže glavu ka krošnjama i zajeca.
Krv joj se slivala niz vrat cureći iz ogrebotina koje je iskopala u sopstvenoj koži i
mešajući se s krvlju koja ju je već oblivala.
Rovan pruži jednu uzdrhtalu ruku ka njoj i to je bio jedini znak patnje za koju Elida
nimalo nije sumnjala da kola kroz njega. Nežno je uhvati za zapešća; nežno sklopi prste
oko njih, zaustavljajući surovo grebanje i kopanje.
Elin je ridala toliko da joj se celo telo treslo. „Skidaj ih.“ Rovanu oči zaigraše, a iz
njih su blistali strah, čežnja i patnja kao da mu se srce slama. „Hoću, ali moraš da budeš
mirna, Plamensrce. Svega na nekoliko trenutaka.“
„Skidaj ih.“ Jecaji popustiše, lagano se pretvarajući u nešto slomljeno i odrano.
Rovan je prelazio palčevima preko njenih zapešća, preko onih gvozdenih okova, kao da
tu nema ničega osim kože. Njena drhtavica lagano popusti.
 Ne, nije popustila, shvati Elida kada se Rovan digao na noge i prešao iza kraljice,
već se suspregla i potisnula. Elinino ukočeno telo podrhtavalo je od glave do pete, ali
nije mrdala dok je Rovan ispitivao bradu.
Međutim, nešto nalik zatečenosti, pa užasu i žalosti sevnu mu preko lica kad je on
pogleda, ali nestade za tren oka.
Jedan pogled beše dovoljan da Gavrijel i Lorkan priđu pored njega, krećući se
sporo. Bezopasno.
Na drugoj strani malog proplanka Fenris je i dalje bio u nesvesti, a njegovo belo
krzno natopljeno krvlju.
Elida je samo prišla Elin i stala na mesto gde je Rovan do maločas bio.
Kraljičine oči bile su sklopljene, kao da je bila nužna sva njena usredsređenost da
bi ostala nepomična makar samo na još jedan otkucaj srca, kako ne bi grebala po
gvožđu, već im omogućila da pogledaju.
Zato Elida ništa nije govorila, niti je išta tražila od nje, već joj je samo nudila
društvo ako joj je potrebno.
Rovanovo krvavo lice bilo je sumorno dok je on iza Elin odmeravao bravu koja je
na njenom potiljku držala lance povezane s maskom. Nozdrve mu se blago raširiše. Beše
to znak besa – osujećenosti.
„Nikada u životu nisam video ovakvu bravu“, promrmlja Gavrijel.
Elin ponovo poče da se trese.
Elida je dodirnu po kolenu. Elin ga je odrala, a blato i trava slepili su joj se za kožu,
po kojoj se skorila krv.
Čekala je da joj kraljica odgurne ruku, ali Elin nije mrdala, niti je otvorila oči, a
njeno promuklo disanje bilo je postojano.
Rovan zgrabi jedan lanac koji je držao masku i klimnu Lorkanu. „Uzmi drugi.“
Lorkan nemo zgrabi suprotni kraj. Ako budu morali, raskinuće gvožđe.
Elida je zadržavala dah dok su se oba mužjaka naprezala toliko da su im se ruke
tresle.
Ništa.
Pokušaše ponovo. Elin je zastajkivao dah, pa Elida još jače stisnu kraljičino koleno.
„Uspela je da raskine lance na gležnjevima i šakama“, primeti Gavrijel. „Nisu
neuništivi.“
Ali pošto su lanci koji drže masku tako blizu njene glave, naprosto nije moguće
raseći ih udarcem mača – ili je možda maska napravljena od jačeg gvožđa.
Rovan i Lorkan zastenjaše upirući se da pokidaju lance. Nije vredelo.
Onda stadoše, tiho se boreći da povrate dah. Na šakama su im se crveneli plikovi.
Pokušali su da svojom magijom polome gvožđe.
Proplankom zavlada muk. Ne mogu se tu još dugo zadržavati, ali da Elin skinu
lance, kada toliko mahnito želi da ih se ratosilja…
Elin otvori oči.
Bile su prazne. Potpuno umrtvljene. Ratnica koja priznaje poraz.
 Pokušavajući da se seti bilo čega, samo da rasprši tu prazninu, Elida istrtlja: „Da li
je postojao ključ? Da li si ih videla da se služe ključem?“ Dva treptaja – kao da nešto
znače.
Rovan i Lorkan ponovo pocimaše, naprežući se još više.
Međutim, Elinin pogled pade na mahovinu i kamenje, pa joj se oči blago skupiše,
kao da se to pitanje skrasilo u njoj. Kroz rupicu na maski, Elida jedva razabra kako njena
usta nemo izgovaraju jednu reč. Ključ.
„Nemam ga – mi ih nemamo“, odgovori Elida naslutivši u kom smeru teče Elinino
razmišljanje. „Nalaze se kod Manon i Dorijana.“
„Tišina“, prosikta Lorkan. Ne zbog jačine njenog glasa, već smrtonosnog saznanja
koje je Elida otkrila.
Elin opet dvaput trepnu onako čudno napeto.
Rovan zareža na lance, nanovo se naprežući.
Ali Elin pruži ruku ka mahovini i prstima opisa oblik.
„Šta je to?“ Elida se nagnu napred kada kraljica to ponovi, a kroz rupe na maski
koja joj je skrivala lice nije se moglo ništa pročitati.
Fejski mužjaci zastaše na to njeno pitanje, pa pogledaše Elinin prst kako prolazi
kroz zelenilo.
„Usudznak“, tiho izusti Rovan. „Otvoriti.“
Elin ga opet iscrta, nemo i nepomično, kao da niko od njih nije tu stajao.
„Zar rade na gvožđu?“, upita Gavrijel prateći pogledom Elinin prst.
„Tim znakom je otključala gvozdena vrata u kraljevskoj biblioteci Adarlana“,
promrmlja Rovan. „Ali bila joj je potrebna…“
Njegova rečenica ostade da nedovršena visi u vazduhu dok je uzimao skršeni nož
koji je Elin pustila da padne u obližnju mahovinu, pa onda njime rasekao dlan.
Klečeći pred njom, pruži joj krvavu šaku. „Pokaži mi, Plamensrce. Pokaži mi
ponovo.“ Potapša je po gležnju – po okovu na njemu.
Nemo i ukočeno, Elin se nagnu ka njemu, pa onjuši krv koja mu se skupljala u
dlanu, raširivši nozdrve. Pogled joj se diže ka njegovim očima, kao da miris njegove
krvi predstavlja neko pitanje.
„Ja sam tvoj parnjak“, prošapta Rovan, kao da je to odgovor koji je ona tražila. A
ljubav u njegovim očima, u tome kako ga je glas izdao, kako mu je krvava šaka
podrhtavala… Elidi se steže grlo.
Elin je samo gledala kako se krv nakuplja u njegovom skupljenom dlanu. Prsti joj
se saviše tako da rukavica zazvecka, kao da je to još jedan odgovor.
„Ona to ne može da izvede zbog gvožđa“, shvati Elida. „Ako joj je na šakama,
remeti magiju u krvi.“
Ona trepnu, na onom nemuštom jeziku.
„Zato ti ih je i stavila, zar ne?“, upita Elida, osećajući kako joj se srce kida. „Da se
poštara da ti ne možeš da iskoristiš svoju krv i usudznake kako bi se oslobodila.“ Kao da
sve ono drugo gvožđe već samo po sebi nije bilo dovoljno.
Još jedan treptaj, a i dalje se videlo da je sva ispražnjena i hladna. Umorna.
 Rovan stisnu zube, ali samo umoči prst u krv koja mu se slila u dlan i pruži joj
šaku. „Pokaži mi, Plamensrce“, ponovi on.
Elida bi se zaklela da se on stresao, ali ne od straha, kada se Elinina metalom
optočena šaka stegla oko njegove.
Kolebljivim i malim pokretima, ona je vodila njegov prst u opisivanju znamenja po
okovu na njenom gležnju.
Prigušen blesak zelenkastog svetla, a onda…
Siktanje i uzdah brave ispuniše ceo proplanak. Okov pade u mahovinu.
Lorkan opsova.
Rovan ponovo ponudi svoju šaku i svoju krv. Okov oko njenog drugog gležnja
podade se usudznaku.
A onda uslediše okovi na njenim zapešćima i prelepe, grozne rukavice uz tresak se
srušiše na mahovinu.
Elin prinese gole ruke licu, pružajući se ka bravi iza maske, ali ipak se pokoleba.
„Ja ću“, odgovori Rovan, i dalje nežnim glasom, i dalje ispunjen tom ljubavlju.
Pomerio se iza nje, a Elida je zurila u tu groznu masku, po čijoj su drevnoj površini bila
urezana sunca i plamenovi.
Blesak svetlosti, kliktaj metala, pa je skliznula.
Lice joj je bilo bledo-prebledo, i sa njega je nestala sva preplanulost.
Bilo je i prazno. Istovremeno svesno i nesvesno.
Oprezno.
Elida se nije mrdala, puštajući da je kraljica odmeri. Mužjaci se premestiše tako da
im bude okrenuta licem, pa Elin pogleda svakog ponaosob. Gavrijela, koji pognu glavu.
Lorkana, koji joj se bezizražajno zagleda pravo u oči, a u njegovom mrkom pogledu nije
se moglo ništa pročitati.
I Rovan. Rovan, koji poče da diše isprekidano, a glasno se čulo kada je progutao
pljuvačku. „Elin?“
Izgleda da je i to ime nešto otključalo.
Ne kraljicu koju je ona tako kratko poznavala, već moć u njoj.
Elida se trznu kada plamen, zlatan i blistav, buknu oko kraljice. Noćna košulja se
istog trena pretvori u pepeo.
Lorkan povuče Elidu, a ona mu to dopusti, iako je vrelina nestajala, iako se blesak
moći skupio u isijavanje oko kraljice, mreškajući se kao druga koža.
Elin je tu klečala, izgarajući – i nije progovarala.
Plamen je palacao oko nje, iako mahovina i korenje nisu goreli. Čak se ni para nije
dizala. A kroz tu vatru videlo se kako Elinina sada duga kosa napola skriva njenu nagost.
Elida je dobro osmotrila šta joj je urađeno.
Osim modrice po rebrima, nije bilo ničega.
Ni belega. Ni žulja.
Ni jednog jedinog ožiljka. Onih koje je Elida zapazila pre nego što je Elin oteta
više nije bilo.
Kao da ih je neko obrisao.
 Trideset prvo poglavlje

Uzeli su joj ožiljke.

Mev ih je sve uzela.
To je Rovanu dovoljno govorilo o tome šta joj je učinjeno. Kada je video njena
leđa, glatku kožu tamo gde su nekada bili ožiljci iz Endovira i ožiljci od Karnovog
bičevanja – posumnjao je.
Ali dok je klečala i gorela gola kao od majke rođena… Nije bilo ožiljaka tamo gde
je trebalo da ih bude. Nestali su oni ožiljci nalik na ogrlicu, koje je zaradila od Baba
Žutonoge. Nestali su belezi lisičina iz Endovira. Ožiljak koji je zaradila kada ju je
Arobin Hamel naterao da sama sebi polomi ruku – više ga nema. A na njenim
dlanovima…
Elin je sada zurila u svoje izložene dlanove, kao da shvata šta tu nedostaje.
Ožiljci preko njenih dlanova – jedan koji je zaradila kada su postali karanam, a
drugi od zaveta koji je dala Nehemiji, potpuno su nestali.
Kao da ih nije ni bilo.
Njen plamen još se jače razbukta.
Istina, vidari mogu da uklone ožiljke, ali najverovatniji razlog zašto ih više nema na
Elin, zašto ih više nema na svim onim mestima po kojima je on svojevremeno prešao
svojim šakama, svojim ustima…
Sve je to nova koža. Izuzev na licu, pošto je čisto sumnjao da bi oni bili toliko glupi
da joj skinu masku.
Skoro svaki delić njenog tela bio je prekriven novom kožom, netaknutom kao tek
pali sneg. Krv kojom je bila oblivena izgorela je otkrivajući je.
Nova koža, jer su morali da zamene ono što su ozledili, da je iscele kako bi mogli
da počinju iznova i iznova.
Gavrijel i Elida prišli su Fenrisu, pošto brzo lečenje koje je Gavrijel izveo na tom
ratniku verovatno nije bilo dovoljno da spreči njegovu pogibiju.
Ne obraćajući se nikome naročito, Gavrijel kaza: „Nije mu ostalo još dugo.“
Prekršio je krvni zavet. Fenris ga je prekršio čistom snagom volje – i ubrzo će za to
platiti cenu, kada njegova životna sila u potpunosti iscuri.
Tada se Elinin pogled premesti na njega. S njenih šaka, s njene grozno neukaljane
kože, na vuka koji je ležao na suprotnoj strani čistine.
Trepnu dva puta – pa lagano ustade.
Bilo nesvesna svoje nagosti, bilo ne mareći za nju, ona teturavo pusti jedan korak.
Rovan se istog trena stvori pored nje – najbliže što je njena vatra dopuštala.
 On bi mogao da se probije, štiteći sebe ledom ili naprosto presecajući dotok
vazduha koji hrani njen plamen, ali da pređe tu granicu, da se ugura u njenu vatru nakon
što joj je oteto toliko toga… On nije dopuštao sebi ni da pomišlja na ono daleko i
oprezno prepoznavanje na njenom licu kada ga je ugledala – kada je videla sve njih. Bilo
je to kao da nije bila potpuno sigurna da može da mu veruje. Da veruje ovome.
Elin uspe da se zatetura još jedan korak.
Dok je prolazila pored njega, pogled mu pade na njen vrat. Nestala su čak i dva
istovetna ugriza, beleg njegovog uzimanja nje za sebe.
Optočena plamenom, Elin priđe Fenrisu. Beli vuk se nije ni mrdnuo.
Izraz njenog lica smekša od tuge, iako je i dalje bila onako tiho daleka. Tuge – i
zahvalnosti.
Gavrijel i Elida ostali su s Fenrisove druge strane dok je ona prilazila. Uzmakli su
za korak – ne iz straha, već kako bi joj dali prostora da se u tom trenutku oprosti od
njega.
Moraju da idu. Zadržati se tu, iako ih milje dele od logora, ravno je ludosti. Mogu
da nose Fenrisa dok ne nastupi kraj, ali… Rovan nije mogao naterati sebe da to izgovori,
da kaže Elin kako možda nije pametno otezati s ovim oproštajem kao što je njoj to
potrebno. U najboljem slučaju, na raspolaganju imaju minute pre nego što budu morali
da krenu.
Ali ako ih pronađu izviđači ili osmatrači, postaraće se da ne priđu dovoljno blizu da
je ometaju.
Gavrijel i Lorkan su se izgleda vodili istom mišlju i pogledi su im se sreli preko
proplanka. Rovan klimnu ka zapadnom obodu čistine, nemo im izdajući naređenje, a oni
pođoše kuda ih je uputio, kao da vrebaju plen.
Elin kleknu pored Fenrisa i njen plamen ih oboje obujmi. Vatra postade
crvenkastozlatni sjaj, štit za koji je on dobro znao da bi istopio svakoga ko pokuša da
prođe. Mreškao se oko njih kao da teče, kao mehur vazduha bakarne boje, kroz koji je
Rovan gledao kako ona prelazi dlanom duž vukovog povređenog boka.
Gavrijel je iscelio većinu rana, ali krv je ostala.
Elin je gladila njegovo krzno dugim i nežnim pokretima, naherivši glavu dok mu je
nešto pričala pretiho da bi Rovan to čuo.
Lagano, bolno, Fenris otvori jedno oko. Bilo je ispunjeno patnjom – ali i nečim
poput olakšanja i radosti na prizor njenog ogoljenog lica, kao i iznurenosti. Takve
iznurenosti da je Rovan dobro znao da je zagrljaj smrti dobrodošao, kao poljubac od
same Silbe, boginje smiraja.
Elin ponovo reče nešto, a taj zvuk je njen štit ili suspregao ili prigušio. Nije bilo
suza, već samo one tuge – i bistrine.
Kraljičino lice, shvati on kada Lorkan i Gavrijel zauzeše položaje duž ruba čistine.
Lice jedne kraljice gledalo je Fenrisa. Kraljice koja je njegovu ogromnu šapu uzela u
svoje ruke, pa pritisla prevoje krzna i kože kako bi isukala zakrivljenu kandžu.
Prešla je njome preko svoje gole podlaktice, rasecajući kožu. Puštajući sebi krv
njome.
 Rovanu zastade dah. Gavrijel i Lorkan munjevito se okrenuše ka njima.
Elin ponovo progovori, a Fenris trepnu jednom u odgovor.
Ona izgleda oceni da je to bilo dovoljan odgovor.
„Sveti bogovi“, ote se Lorkanu kada Elin prinese krvavu podlakticu Fenrisovim
ustima. „Sveti prcani bogovi.“
Nije mogla da ponudi veću nagradu za Fenrisovu odanost i žrtvu. Da bi ga sačuvala
od smrti, nije bilo drugog načina da ga spase.
Samo ovo. Samo krvni zavet.
Kada je Fenrisu uspelo da polapće krv sa njene posekotine i dok je svojoj kraljici
nemo davao zavet, trepćući još nekoliko puta, Rovanu su se grudi nepodnošljivo stegle.
Raskidanje krvnog zaveta datog jednoj kraljici preseklo je njegovu životnu silu i
dušu. Davanje krvnog zaveta jednoj drugoj možda će popraviti taj presek, kako drevna
magija bude vezivala Fenrisov sve slabiji život za Elinin.
Tri gutljaja. Toliko je Fenris popio pre nego što je opet spustio glavu na mahovinu i
sklopio oči.
Elin se sklupča uz njega i plamen ih oboje obuhvati.
Rovan nije mogao ni da mrdne. Niko od njih mrdao.
Elin nemo izreče kratku i odsečnu reč.
Fenris ništa ne odgovori.
Ona ponovo kaza, onog kraljevskog lica nepokolebljivog.
Živi.
Iskoristiće taj krvni zavet da ga natera da ostane s ove strane života. Fenris se i
dalje nije mrdao.
Na drugoj strani mehura što se sastojao od plamena i vreline, Elida se uhvati za
usta, a oči su joj se iskrile. I ona je pročitala tu reč s Elininih usana.
Elin progovori i treći put, sevajući zubima dok je Fenrisu izdavala svoju prvu
naredbu. Živi.
Rovan nije disao dok su čekali. Minuti su prolazili.
Onda se Fenrisu oči otvoriše lagano i gotovo neznatno.
Elinin pogled susrete se s vukovim i više ga ne pusti, a na njenom licu nije se
videlo ništa osim one teške i nepopustljive zapovesti.
Fenris se lagano pomeri. Šape mu se podvukoše pod telo, a noge napeše – i on
ustade.
„Ne mogu da verujem“, prošapta Lorkan. „Ne mogu…“
Ali eno Fenrisa kako stoji pred kraljicom što je sada klečala, i eno Fenrisa pognute
glave i pogurenih ramena, jedne šape ispružene ispred druge. Klanjajući se.
Tračak osmeha ovenča joj usta, nestajući pre nego što se do kraja uobliči.
Ali Elin ostade da kleči, dok ih je Fenris ođmeravao pogledom, a njegove tamne oči
se iskrile od iznenađenja i olakšanja. Pogled mu srete Rovanov, a Rovan mu se nasmeši i
blago nakloni glavu.
„Dobro došao na dvor, štene“, kaza promuklim glasom.
 Sirova osećanja zamreškaše se po tom vučjem licu, a onda se Fenris opet okrenu ka
Elin.
Pogled joj se gubio. Fenris je svojom dlakavom glavom munu u rame. Ona rasejano
prođe prstima kroz vučje belo krzno. Rovanu se srce stisnu.
Mev je prosekla Rovanu um kako bi prevarila njegove nagone.
Šta li je uradila njoj? Šta li joj je radila svih ovih meseci?
„Moramo da idemo“, primeti Gavrijel, takođe promuklim glasom dok je odmeravao
Fenrisa, koji je gordo i budno kao na straži stajao pored Elin. „Moramo da se što više
udaljimo od logora i da nađemo gde ćemo da prenoćimo.“ Da nađu neko mesto gde će
ponovo razmotriti kako i kud da odu iz ovog kraljevstva. Najbolje bi im bilo da zađu u
šumu, prema planinama. Ove krošnje će ih dobro zaklanjati, a u planinama ima mnogo
pećina u kojima mogu da se sakriju.
„Možeš li da hodaš?“, upita Lorkan Fenrisa.
Fenris Lorkana mrko prostreli pogledom.
Moraće da dođe do te borbe, te osvete.
Vuk mu šturo klimnu glavom.
Elida pruži ruku da dohvati jednu od uprtnjača ostavljenih pored korena nekog
drveta. „Kuda?“
Ali Rovan nije stigao da odgovori.
Nemo kao aveti, pojaviše se širom proplanka, kao da se naprosto raspališe poput
kresnica u senkama šumskih krošanja.
Telašca – neka bleda, neka crna kao noć, neka prekrivena krljuštima. Mahom
skrivena, izuzev dugih vretenastih prstiju i krupnih očiju koje su netremice gledale.
Elida zgranuto uzdahnu: „Mali narod.“

***

Još od vremena pre pada Terasena Elida nije videla ni traga od Malog naroda. Onda su
to bili samo titraji i šuštanje u hladu drevne Hrastove šume. Nikada ih nije bilo tako
mnogo i nikada nisu nastupali tako otvoreno.
Ili makar najotvorenije što bi sebi dozvolili.
Njih petoro-šestoro koji su se okupili na drugom kraju čistine mahom su se krili iza
korenja, stenja i lišća. Nijedan mužjak nije se pomerio, premda je Fenris načuljio uši ka
njima.
Čudo – to se desilo s kraljicom i vukom.
Premda je Fenris delovao iscrpljeno, pogled mu je bio bistar kada se Mali narod
okupio.
Elin jedva da ih je pogledala.
Jedna bleda i vretenasta šaka pojavi se preko mahovinom prošarane gromade i
skupi. Dođite.
Rovan upita, glasom kao od granita: „Želite da vas sledimo?“
 Ruka ponovo pokaza. Dođite.
Gavrijel promrmlja: „Oni ovu šumu poznaju čak bolje i od nas.“
„A ti im veruješ?“, zatraži da čuje Lorkan.
Rovanov pogled pade na Elin. „Jednom su joj spasili život.“ One noći kada se
Eravanov krvnik vratio po Elin. „Ponovo će.“

***

Bešumno i nevidljivo, prolazili su između drveća, stenja i potoka drevne šume.

Rovan se držao za korak iza Elin i Fenrisa, Gavrijel i Elida su bili na čelu njihove
družine, a Lorkan na začelju dok su sledili Mali narod.
Elin ništa nije govorila, niti je išta radila osim što se digla na noge kada su joj
kazali da je vreme da se krene. Rovan joj je pružio svoj plašt, a ona je dopustila da prođe
kroz njen mehur od zlatnog i prozirnog plamena kako bi se obmotao oko njenog nagog
tela.
Čvrsto ga je držala u visini grudi dok su prevaljivali milju za miljom, a ona hodala
bosonoga. Ako joj je kamenje i korenje šume i povređivalo noge, ona na to nije ni
treptala, već je samo nastavljala dalje, a Fenris je išao u korak s njom unutar te ognjene
lopte, kao da su njih dvoje samo dve aveti prisećanja.
Bilo je to kao neka drevna prikaza koja promiče među stablima – kraljica i vuk.
Ostali su retko progovarali dok su prolazili sati i sa njima milje, dok su šumovita
brda ustupala pred sve većim strminama, stenje bivalo sve golemije, a kamen i drveće
mestimično bili skršeni.
„Iz drevnog rata između šumskih duhova“, prošaputa Gavrijel Elidi kada primeti da
se ona mršti gledajući jednu padinu prepunu izvaljenih debala i rascepljenog kamena.
„Neki ratovi i dalje se vode među njima, a oni uopšte nisu svesni dešavanja u ma kom
kraljevstvu do ovoga, niti im je do njih stalo.“
Rovan nikada nije video taj soj bestelesnih bića daleko drevnijih i tajnovitijih čak i
od Malog naroda, ali u svom planinskom domu, podignutom visoko u planinskom vencu
ka kome se kreću, ponekad bi čuo kako puca stenje i drveće – kad su noći mračne, bez
mesečine. Kad u vazduhu nema ni šapata vetra, niti oluje da izaziva to pucanje.
Tako blizu – svega dvadesetak milja do planinske kuće koju je podigao.
Nameravao je da jednoga dana odvede Elin tamo, mada od nje odavno nema ni
pepela, samo da bi joj pokazao gde je ta kuća bila, gde je sahranio Liriju. Ona je i dalje
tamo, njegova parnjakinja koja to nikada nije bila.
A njegova istinska parnjakinja… Nepokolebljivo je hodala kroz šumu, kao nekakva
avet.
Oni i dalje slede Mali narod, koji im maše čas sa nekog drveta, čas sa stene ili grma
ispred njih, pa nestaje. Iza Lorkana je još nekoliko njih krilo njihov trag veštim rukama i
sitnim činima.
 Molio se da će imati gde da prenoće, da će naći neko mesto gde će Elin moći da
spava i da ostane zaklonjena od Mevinog pogleda kada ona shvati da je prevarena.
Kretali su se ka istoku – daleko od obale. Rovan se nije usudio da im kaže kako oni
moraju da nađu luku. Videće kuda će ih noćas odvesti, pa će onda osmisliti kako da se
vrate na njihov kontinent.
Ali kada se pripadnici Malog naroda pojaviše ispred goleme gromade, pa nestadoše
ulazeći u tanak zasek u samoj steni i ponovo izađoše, mašući im iznutra koščatim
rukama da uđu, Rovan ustuknu.
Stvorenje koje je živelo u jezeru ispod Gole planine bilo je blaga pretnja u
poređenju s drugim stvorovima što još love po mračnim i zaboravljenim mestima.
Međutim, Mali narod opet mahnu.
Lorkan mu priđe. „To bi mogla da bude klopka.“
Ali Elida i Gavrijel pođoše ka tome kao da je sve u najboljem redu.
Iza njih i Elin nastavi, pa Rovan zato pođe za njom, kao što će je slediti sve do svog
poslednjeg daha, pa čak i nakon njega.
Ulaz u pećinu bio je uzak, ali ubrzo zađoše u veći prolaz. Elin je obasjavala taj
prostor, oblivajući zidove od crnog kamena zlatnim sjajem dovoljno jakim da se lepo
vidi.
No njen plamen delovao je sitno kada uđoše u jednu ogromnu odaju. Tavanica se
dizala u mrak, ali on nije stao zbog visine te pećine.
U kamenim zidovima bile su niše i budžaci – u nekima su bile prostirke za
spavanje, u drugima izgleda hrpe odeće, a u trećima hrana. Pored jedne niše gorela je
vatra, a mimo nje, uza sam zid, u prirodnom kamenom pojilu belasala se voda koja je tu
doticala iz jednog potočića.
Dublje u toj pećini, na suprotnoj strani odaje, lapćući crnu stenu, veliko jezero
protezalo se u mrak.
Pod tim planinama postoji bezbroj podzemnih jezera i reka – mesta toliko duboko
sakrivenih da se čak ni Feji nisu ni trudili ni usudili da ih istraže.
Izgleda da je ovo mesto Mali narod zauzeo za sebe i otišli su toliko daleko da su taj
prostor ukrasili brezovim granjem naslaganim uz pećinske zidove. Po belim granama
okačili su male venčiće, a među lišćem su treptala sitna plavičasta svetla.
Ta svetla su magija – drevna i čudna. Kao da su skinuta s noćnog neba.
Elida je odmeravala taj prostor, a na licu joj se videlo strahopoštovanje. Međutim,
Gavrijel i Lorkan su ga osmotrili oštrije i opreznije. Rovan je postupio baš kao oni.
Izgleda da je jedini izlaz odatle put kojim su došli, a jezero se proteže predaleko da bi
videli postoji li na njegovoj drugoj strani obala.
Elin nije ni zastala prilazeći jednom svetlucavom zidu. Nije bilo ni traga od njenog
uobičajenog opreza, niti joj je pogled leteo da osmotri ima li tu izlaza i stupica, da vidi
može li se dokopati nekakvog oružja.
Skoro kao da je utonula u nekakav zanos, uranjajući u beskrajno dubok okean u
sebi i tonući toliko duboko da oni deluju kao ptice što lete nad njegovom dalekom
površinom.
 Nastavila je prema tom zidu, preko kojeg su brezove grane bile ukusno razmeštene.
Rovan tada shvati da unutra ima još Malog naroda, koji sedi na granama i drži se za njih.
Elin je tiho hodala po kamenu. Fenris zastade blizu nje, kao da želi da joj omogući
da bude sama sa sobom.
Rovan je nekako maglovito osećao da Lorkan, Elida i Gavrijel idu ka niši na drugoj
strani pećine kako bi pregledali tamo ostavljene stvari.
On je zastao u središtu tog prostora kada je njegova parnjakinja stala ispred
blistavog živog zida. Na njenom licu nije se video nikakav izraz, niti joj je telo bilo
napeto.
Međutim, naklonila je glavu Malom narodu napola skrivenom u granju i pruću pred
njom. Vilica joj se pomerala – pričala je i to šturo, služeći se kratkim rečima.
Nikada nije ni čuo da Mali narod priča, ali eto njegove kraljice, njegove žene,
njegove parnjakinje kako mrmljajući razgovara s njima.
Ona se naposletku okrenu od njih, lica i dalje bezizražajnog, a njene vatrene oči
bile su staklaste i hladne kao ono pećinsko jezero. Fenris ju je pratio u korak, a Rovan je
ostao na svom mestu dok se Elin kretala ka vatrici.
Bezbedna. Mali narod mora da joj je objasnio kako je ova pećina bezbedna, ako se
ona sada kreće ka vatri, dok njena kugla i dalje jarko bukti.
Ostali počeše pregled potrepština.
Elin nije obraćala pažnju na njih, ni na čitav svet, već je samo zauzela mesto
između vatre i pećinskog zida, legla na goli kamen i sklopila oči.
 Trideset drugo poglavlje

D orijan je tri dana imao smeđe oči pre nego što je prokljuvio kako da ih ponovo
promeni u plave. Putujući preko kičme Očnjaka, Asterin i Vesta su ga nemilice
zadirkivale dramatično jadikujući zbog odsustva njegovih lepih plavih očiju, a onda
uzdišući ka nebesima kada im se vratila njihova safirna boja.
Njegova magija može da skače s jednog elementa na drugi, ali sposobnost
preoblikovanja krije se u nečemu sasvim drugom, u onom njegovom delu koji je oduvek
žudeo samo za jednom stvari: da digne ruke od svega. Da bude slobodan. Baš kao što je
Temis, boginja divljine, slobodna – nesputana. Kao što je nekada i on želeo da bude,
kada je bio tek nehajni princ što se zanosio svim i svačim.
Bila je to jedina zapovest te magije: pusti. Da pusti koje i šta je postao nakon onog
okovratnika i da uroni u nešto novo, nešto drugačije.
Bilo je to lakše shvatiti nego sprovesti u delo. Otkad su mu se oči vratile u plavu
boju, kao da se nekakva nit u njemu rasprela, on više nije mogao da uradi ništa drugo –
čak ni da ih ponovo pretvori u smeđe.
Kročanke i Trinaest stale su da ručaju pod krošnjama Hrastove šume, golih grana
iako na zemlji nije bilo ni tračka snega. Još jedan dan i stići će do mesta dogovorenog za
sastanak. To će biti nedelju dana kasnije nego što su obećale ilvejskim ratnim vođama,
ali ipak će stići.
Sedeo je na mahovinom prekrivenom izvaljenom balvanu i žvakao parče osušene
zečetine. Bila mu je to večera.
„Glava me boli zbog tebe, samo što sam te gledala koliko se napinješ“, kaza mu
Glenis sedeći na drugoj strani proplanka. Trinaest su oko njih ćutke jele, a Manon je sve
to držala na oku. Ako ništa drugo, Kročanke su makar sedele s njima. Ćutke, ali su
sedele.
To je značilo da ga sada sve one gledaju. Dorijan spusti parče tvrdog mesa i nakloni
se starici. „Mislim da mene glava dovoljno boli i za tebe i za mene.“
„U šta to tačno pokušavaš da se pretvoriš? Ili u koga?“
U suprotnost sebi. U nešto suprotno čoveku koji je godinama previđao da Sorša
uopšte postoji, a na kraju joj ponudio samo smrt. Biće mu drago da digne ruke od svega
toga, samo kad bi mu magija to omogućila.
„Ni u šta“, odgovori on. Mnoge od Trinaest i Kročanki vratiše se svojoj slaboj
večeri na taj njegov nezanimljivi odgovor. „Samo želim da vidim da li je to moguće za
nekoga s mojom vrstom magije – da promenim makar i sitne odlike.“ To nije bila
potpuna laž. Manon se namršti, kao da pokušava da reši neku zagonetku koja joj nije do
kraja jasna.
„Ali kada bi uspeo“, bila je uporna Glenis, „ko bi želeo da postaneš?“ Ne zna. Nije
mogao da prizove nikakvu sliku osim prazne tame. Ni Damaris za njegovim bokom
nema nikakav odgovor.
Dorijan se zagleda u sebe, osećajući more magije koje se u njemu komeša.
Pažljivo, nevidljivim rukama opisa njen obris. Pođe za jednom niti u sebi, ali ne ka
svojim nagonima, već ka svom i dalje naprslom srcu.
Ko želiš da budeš?
U njemu se, kao semence moći koje je Sajrina ukrala, krila – gužvica u njegovoj
magiji. Ne gužva, već čvor – čvor u tapiseriji, i to tapiseriji koju bi on mogao da izatka.
Od koje bi mogao da načini nešto, samo kad bi se usudio.
Ko želiš da budeš?, upita on jedva izatkanu tapiseriju u sebi, puštajući niti i
čvorove da se obrazuju, da stvaraju sliku u njegovom umu, počinjući od sitnica.
Glenis se tiho zasmeja. „Oči su ti sada zelene, kralju.“
Dorijan se lecnu, a srce mu zagrme. Ostale veštice opet prestaše da jedu i
zabezeknuto ga pogledaše, a neke se čak nagnuše da se bolje zagledaju u njega – ali on
je svojom magijom hranio razboj u sebi, dodajući sve više niti toj slici koja je nastajala.
„Uf, nimalo ti ne pristaje ta zlatna kosa.“ Asterin se namršti. „Izgledaš bolešljivo.“
Ko bi on želeo da bude? Bilo ko, osim sebe. Osim onoga u šta se pretvorio.
Njegov nemi odgovor dovede do toga da mu onaj čarobni razboj ispadne iz
nevidljivih šaka i znao je da bi, samo kad bi pogledao, video da su mu se vratile tamna
kosa i safirne oči. Asterin uzdahnu od olakšanja.
Međutim, Manon se samo turobno nasmeši, kao da je čula njegov neizrečeni
odgovor – i kao da ga je razumela.

***

Pao je duboki mrak, a kročanske vatre pucketale su pod čipkom ogoljenih krošanja kada
je Glenis upitala: „Da li je neka od vas ikada videla Pustare?“
Trinaest samo trepnuše gledajući staricu. Obično im se nije obraćala svima
odjednom, niti postavljala tako lična pitanja.
Ali Glenis makar razgovara s njima. Nakon trodnevnog putovanja Manon nije bila
ništa bliža da pridobije Kročanke nego kada su poletele s Očnjaka. Premda one
razgovaraju s njom i povremeno sedaju oko Glenisinog ognjišta da obeduju, ti razgovori
su bili najšturiji mogući.
Asterin odgovori u ime celog zbora: „Ne. Nijedna od nas, premda sam ja provela
neko vreme u šumi s druge strane planina, ali nikada nisam odlazila tako daleko.“ Tuga
zatitra u veštičinim zlatom posutim crnim očima, kao da u toj priči ima još nečega. I
zaista – Sorela, Vesta, pa čak i Manon, tužno pogledaše tu vešticu.
 Manon tada zapita Glenis, jedinu Kročanku što je sedela pored baš te vatre podno
krošanja: „Zašto pitaš?“
„Iz radoznalosti“, odgovori starica. „Nismo odlazile ni mi. Nismo se usudile.“
„Iz straha od nas?“ Asterinina zlatna kosa pomeri se kada se ona nagnu bliže vatri.
Negde u logoru našla je kožni remen koji je zategla preko čela – nije to bio onaj crni,
koji je nosila celog prošlog stoleća, ali makar je to bio poznati prizor. Makar se jedna
stvar nije potpuno promenila.
„Iz straha šta bi nama učinilo kad bismo viđele šta je ostalo od našeg nekada
velikog grada i naših poseda.“
„Kažu da nije ostalo ništa osim ruševina“, promrmlja Manon.
„A da li biste ga vi ponovo podigle, kada biste mogle?“, upita Glenis. „Da li biste
obnovile grad za sebe?“
„Nikada nismo razgovarale o tome šta bismo uradile“, odgovori joj Asterin. „Kad
bismo mogle da se vratimo kući.“
„Možda bi bilo pametno“, zamišljeno primeti Glenis, „skovati plan. Bilo bi moćno
imati ga.“ Njene plave oči zagledaše se u Manon. „Ne samo za Kročanke već i za tvoj
narod.“
Dorijan klimnu, premda on zapravo nije učestvovao u tom razgovoru.
Šta Trinaest, Gvozdenzube i Kročanke žele da budu i da sazdaju, kao narod?
Manon otvori usta, ali u prsten svetlosti oko njihovog ognjišta uleteše Senke, a lica
su im bila skamenjena. Trinaest smesta skočiše na noge.
„Izvidele smo sve do sastajališta“, prodahta Eda.
Manon se pribra, a šapat moći zaigra kroz logorište, što je bio jedini nagoveštaj da
se Dorijanova magija obmotala oko njih obrazujući bezmalo neprobojan štit.
„Vonja na smrt“, dovrši Brajar.
 Trideset treće poglavlje

Zakasnili su.
Ne jedan sat, niti jedan dan. Sudeći po stanju u kome su se nalazila tela razbacana
po proplanku zastrtom opalim lišćem dvadeset milja južno od njihovog logora, onih
nedelju dana za koliko su odložili polazak koštalo je ilvejsku ratnu družinu svega.
Morat je ostavio ratnike da leže gde su bili pobijeni, a među palima je bilo i
nekoliko Kročanki sa crvenim plaštovima – koje su i pozvale svoje sestre sa severa da tu
dođu. Smrad mrcina bio je toliko jak da su Manon oči zasuzile dok je odmeravala
ostatke.

***

Ona je kriva zbog toga.

Ona je dovela do ovoga, kada je onom čarkom odložila polazak Kročanki. Bilo joj
je dovoljno da jednom pogleda Dorijana – kralj je zastao na ivici čistine i prebacio jednu
ruku preko nosa zbog smrada – da joj bude sasvim jasno kako je i njemu to na pameti.
Oštrina njegovog pogleda bila je dovoljno rečita.
„Neki su se izvukli“, obznani Eda, a Senkino lice bilo je sasvim turobno, „ali
većina nije.“
„Želeli su da bude preživelih“, zapazi Bronven – i to dovoljno glasno da je svi čuju,
„kako bi proneli strah.“
Manon osmotri skršeno drveće, te drevne hrastove slomljene baš kao što su
slomljena ta tela na šumskom tlu. Bili su dokaz ko je počinio taj pokolj.
Ona je i zbog toga kriva.
Hladnim i tihim glasom Bronven kaza: „Koja to družina smrtnika može da se nada
da će preživeti napad jedne legije Gvozdenzubih? Naročito kada je tu legiju obučavala
tako vešta predvodnica krila.“
„Dobro pazi šta pričaš“, upozori je Asterin.
Međutim, Una – lepuškasta Kročanka smeđe kose i još jedna Manonina rođaka –
zgrabi svoju srebrom povezanu metlu i kaza: „Vi ste ih obučavale. Sve vi – vi ste
obučavale veštice koje su ovo uradile.“ Una pokaza raspadnuta tela, iščupane grkljane i
druge pokazatelje koji su govorili da ubijanje nije bilo brzo. Niti lako. „A očekujete da
mi to naprosto zaboravimo?“
Zavlada muk. Zaćuta čak i Asterin. Glenis ništa nije govorila.
 Manon oseti nekakvu nemoć u šakama, kao da su tuđe. Kao da je gvožđe u njima
postalo krhko.
Ona je kriva zbog ovoga. Vojnici na širokom proplanku nju ne zanimaju, jer su oni
njoj niko i ništa, uglavnom obični smrtnici, ali… Jedna žena, prostrta blizu Manoninih
čizama, grudnog koša jednim udarcem rasečenog od pupka do ključne kosti. Njene
smeđe oči slepo su gledale u skršene krošnje nad njima, a usta su joj još bila razjapljena
od bola.
„Mogu da ih spalim“, ponudi Dorijan, ne obraćajući se nikome određeno.
Ko li je bila ta ratnica pred njom? Zarad koga se borila? Ne za koja kraljevstva ili
vladare, već ko je u njenom životu bio vredan toga da ga ona brani?
„Trebalo bi da obavestimo kralja i kraljicu Ilveja“, govorila je Bronven, „a i da
upozorimo njihove kneževe. Da im kažemo da se pritaje. Eravan ne uzima
zarobljenike.“
Manon je neprestano zurila u rasporenu ratnicu. Zurila je u ono čime se nekada
naslađivala, čime se nekada hvalila celom svetu i što je radila bez trunčice žaljenja.
Jedina želja bila joj je odobravanje njene babe. Odobravanje Gvozdenzubih.
Po ovome će biti upamćene.
Po ovome će ona biti upamćena.
Eravanova ovenčana jahačica. Njegova predvodnica krila.
„Nemoj da ih spaljuješ“, kaza Manon.
Proplankom zavlada muk.
Međutim, Manon samo kleknu na zagnojenu zemlju, pusti gvozdene nokte i poče
da kopa.
Strgnuvši rukavice, Asterin čučnu na tie, pa čučnuše i Sorela i Vesta, a onda i
ostatak Trinaest.
Studena i smrznuta zemlja nije lako popuštala. Kidala je Manonine prste, a korenje
i kamičci drali su joj kožu, tako da su je te poderotine pekle.
Na drugoj strani proplanka Karsin – ona veštica kojoj je Manon vratila metlu –
krenu da takođe klekne, ali Manon diže jednu prljavu ruku, koja je već krvarila. Ona
veštica stade. „Samo Trinaest“, reče Manon. „Mi ćemo ih pokopati.“ Kročanke su zurile
u nju, a Manon je kopala drevno tle kao da ga kida. „Sve ćemo ih pokopati.“

***

Manon i Trinaest satima su klečale na krvlju natopljenoj zemlji i kopale grob.

Dorijan je pomagao Bronven i Glenis da sastave poruke namenjene kralju i kraljici
Ilveja i njihovoj dvojici sinova, u kojima ih upozoravaju na opasnost – i ništa više. Nisu
tražili nikakvu pomoć, nikakve vojske.
Tik pred zoru vratile su se kročanske glasnice. Njihove rođake s juga koje su ih i
pozvale stigle su tu odmah nakon pokolja, prekasno da spasu ljudsku ratnu družinu ili
malobrojne veštice koje su poslale kao prethodnicu. Odletele su pravo u Bandžali, gde
njihova četiri zbora sada pomažu kralju i kraljici Ilveja.
Mada ta pomoć ilvejskim vladarima izgleda nije ni potrebna. Ne, druga kročanska
glasnica vratila se noseći poruku od samog kralja: gubitak ratne družine odista je težak i
ozbiljan, ali Ilvej zbog toga neće propasti. Njihovi pobunjenici i okupljene snage,
premda male, još se odupiru Moratu i nisu poražene. Nastaviće da drže odstupnicu
prema jugu i to do svog poslednjeg daha.
Ali Dorijan je čitao između redova: oni nemaju ni jednog jedinog vojnika da odvoje
za Terasen. Nakon ovoga što je video, Dorijan je sada sklon da se saglasi s tim.
Ilvej je predugo davao previše. Vreme je da ostali ponesu to breme.
Dorijan se zapitao da li je Manon primetila Kročanke koje su je gledale – i to ne s
mržnjom, već s nekom merom poštovanja. Trinaest zajedno kopaju ogroman grob, ne
tražeći čak ni od svojih viverna da odvlače zemlju.
Sunce se diglo, a onda je počelo da pada. Grob je lagano dobijao oblik. Bio je
dovoljno veliki za sve pale ratnike.
On mora u Morat. Ubrzo.
Pre nego što se ovako nešto ponovo dogodi. Pre nego što se iskopa još jedan
zajednički grob. On ne može da otrpi ni pomisao na to, jer je gora i od pomisli da mu se
novi okovratnik nađe oko grla.
Kada je Dorijanu uspelo da se odatle iskrade, ponovo je pala noć. Zavladao je mrak
dok je on našao prazan proplanak, iscrtao belege i zario Damaris u tie, dok se sečivo
presijavalo od njegove krvi.
Odgovor na njegovo prizivanje ovoga puta usledio je brzo.
Ali iz noćnog vazduha nije izronio Gavin, mreškajući se pred njegovim očima.
Dorijanova magija se rasplamsa, pripremajući se da udari dok je ta prilika
poprimala oblik.
Kad mu se Kaltejn Rompije, odevena u haljinu boje oniksa, vrane kose raspuštene,
tužno nasmešila.

***

Dorijan zaneme.
Njegova magija nastavi da se komeša oko njega, kao da su nevidljive šake željne da
skrše kost.
Mada u Kaltejn Rompije nije bilo života da se otrgne od nje.
Ona ipak diže jednu vitku šaku, a njena prozirna haljina i svilena kosa zavijoriše se
na avetinjskom vetru. „Ne mislim ti zlo.“
„Nisam te prizvao.“ Bilo je to jedino čega je mogao da se seti da kaže.
Kaltejnine tamne oči skliznuše ka Damarisu, koji je štrčao iz kruga usudznakova.
„Zar nisi?“
 Nije želeo da razmišlja ni kako ni zašto je mač pozvao nju, a ne Gavina. Da li mač
ima sopstvenu volju ili je božanstvo koje ga je blagoslovilo, koje god ono bilo, dovelo
do ovog susreta, pokazalo mu tu neku istinu koju je smatralo nužnom.
„Mislio sam da si nastradala u Moratu“, progrca on.
„Jesam.“ Lice joj je bilo daleko nežnije nego što je on ikada video dok je bila živa.
„Po mnogo čemu jesam“.
Manon i Elida ispričale su mu šta je ona sve pretrpela. Šta je učinila za njih. On
pognu glavu. „Žao mi je.“
„Zbog čega je tebi žao?“
Onda te reči izleteše iz njega, prosipajući se iz mesta kud ih je potiskivao još od
ilvejskih Karnenih močvara. „Zbog toga što nisam video kao što je trebalo da vidim.
Zbog toga što nisam znao kuda su te odveli. Zbog toga što ti nisam pomogao kada mi se
ukazala prilika.“
„Da li ti se ukazala prilika?“ To pitanje je bilo izgovoreno mirnim glasom, ali on bi
se zakleo da se u njemu ipak čula neka oštrina.
Otvorio je usta da to porekne, ali onda je naterao sebe da se osvrne – na osobu
kakva je bio davno pre okovratnika, pre Sorše. „Znao sam da si bila bačena u dvorsku
tamnicu. Nisam imao ništa protiv da tamo truneš. A kada te je Perington – hoću reći,
Eravan – odveo u Morat, nisam se ni zapitao zašto.“ Stid kao da je kolao kroz njega.
„Žao mi je“, ponovio je.
Prestolonaslednik koji nije služio ni svom kraljevstvu, ni svom narodu – zapravo,
ne. Gavin je bio u pravu.
Kaltejnin obris najednom se zamreška. „Znaš, nisam ni ja bila baš potpuno
nedužna.“
„Ti ni na koji način nisi kriva za ono što ti se desilo u Moratu.“
„Ne, nisam“, saglasi se ona, a licem joj prelete senka, „ali sama sam donela odluke
da jesenas odem u Rifthold i da se povedem za svojim željama za tobom – za tvojom
krunom. Žalim zbog nekih odluka koje sam donela.“
Njemu pogled polete ka njenoj goloj podlaktici, ka ožiljku koji se tu zadržao čak i u
smrti. „Spasla si moje prijateljice“, reče on i kleknu pred nju. „Dala si sve da bi ih spasla
i da bi odvojila Eravana od usudključa.“ On bi isto to uradio, samo kad bi mogao da
preživi moratske strahote. „Tvoj sam dužnik.“
Kaltejn je samo zurila u njega dok je klečao. „Nikada nisam imala svoje prijatelje.
Ne kao što si ih ti imao. Oduvek sam ti zavidela na tome. I tebi i Elin.“
On diže glavu. „Znaš ko je ona?“
Ona mu uputi tračak osmeha. „Smrt ima svoje prednosti.“
On nije mogao da se suzdrži a da ne postavi sledeće pitanje: „Da li je… tamo bolje?
Da li si spokojna?“
„Nije mi dopušteno da kažem“, tiho odgovori Kaltejn, a oči su joj blistale jer ga je
razumela. „Niti mi je dozvoljeno da kažem ko je još ovde sa mnom.“
 On klimnu, boreći se da savlada to što ga je stezalo u grudima i to razočaranje koje
ga je ispunjavalo, ali onda ipak naheri glavu. „Ko ti brani da to kažeš?“ Ako je dvanaest
božanstava ove zemlje nasukano u Erileji, svakako da ne vladaju drugim prostranstvima.
Kaltejnine usne izviše se naviše. „Ni to nije dopušteno da kažem.“ Kada on otvori
usta da pita još nešto, ona ga prekide. „Na delu su i druge sile – osim onoga što je
opipljivo i što je poznato.“
On na tren baci pogled ka Damarisu. „Drugi bogovi?“
Kaltejnino ćutanje bilo mu je dovoljan odgovor, ali – neki drugi put. Razmišljaće o
tome neki drugi put.
„Nikada se nisam setio da te prizovem“, priznade on. „A ti si dobro upoznata s
pravim grozotama Morata. Nisam shvatao…“ On pusti da ta rečenica zamre dok se
dizao na noge.
„Da je od mene ostalo nešto što se može prizvati?“, dovrši ona umesto njega, a on
se lecnu. „Ključ je izjeo mnogo toga – ali ne sve.“
„Dakle, je li treći ključ zaista u Moratu?“
Ona ozbiljno klimnu glavom, a telo joj se zamreška brzo nestajući. „Mada ne znam
gde ga on čuva. Nisam… bila spremna da primim drugi ključ pre nego što sam uzela
stvar u svoje ruke.“ To rekavši, ona jednim vitkim prstom pređe duž crnog ožiljka koji
joj je vijugao niz ruku.
On zapravo nikada nije razgovarao s njom. Jedva i da joj je posvetio nešto više
pažnje od usputnog pogleda ili usiljenog smeškanja tokom učtivog razgovora s njom.
A opet, eto nje, te žene koja je razorila trećinu Morata i čistom snagom volje
proždrala jednog valškog princa.
„Kako si uspela?“, upita on. „Kako si se otrgla njegovoj vlasti?“ On to mora da zna.
Ako će već da kroči u pakao, ako je već vrlo verovatno da će završiti s novim
okovratnikom na grlu, onda mora da zna.
Kaltejn se zagleda u njegov vrat pre nego što ga pogleda u oči. „Zato što sam
besnela protiv toga. Zato što sam smatrala da ne zaslužujem taj okovratnik.“
Istinitost njenih reči pogodi ga kao da ga je munula u grudi.
Kaltejn ga samo upita: „Iscrtao si usudznake iz nekog razloga. Šta te to zanima da
znaš?“
Dorijan zapamti tu istinu koju mu je bacila u lice, to ogledalo koje je postavila pred
njega i pred sve što je nekada bio i što je postao. Pred sve što je pokušao da bude, ali
prekasno. Delao je prekasno. On čisto sumnja da je i kao kralj bio bolji, a svakako nije
bio bolji kada je iz sopstvene griže savesti i besa odbacio Adarlan, čak dovodeći u
pitanje to da li zaslužuje spas.
Kao da je ikada i postojala mogućnost da Adarlan to ne zaslužuje.
Na kraju upita: „Da li sam spreman da idem u Morat?“
Jedino ona to može da zna, jer je bila svedok stvari daleko gorih od svega što su
Manon i Elida videle.
Kaltejn se opet zagleda u Damaris. „Odgovor već znaš.“
„Nećeš me ubeđivati da ne idem?“
 Ali Kaltejn samo stisnu usne kad njena haljina boje oniksa poče da se stapa s
mrakom. „Znaš sa čime ćeš se tamo suočiti. Nije moje da ti pričam jesi li spreman ili
nisi.“
Usta mu se osušiše.
Kaltejn mu kaza: „Istina je sve što si čuo u vezi s Moratom. Istina je, ali tamo ima i
gorih stvari nego što ti možeš da zamisliš. Ne izlazi iz zamka. To je Eravanovo uporište i
verovatno jedino mesto gde će on čuvati ključ.“
Dorijan klimnu glavom, a srce poče da mu lupa. „Neću.“
Ona zakorači ka njemu, ali zastade kada joj se obris još više zamreška. „Ne
zadržavaj se predugo i nemoj da privlačiš njegovu pažnju. On je nadmen i potpuno
samoživ, pa se neće truditi da odveć pomno zagleda šta sve gmiže njegovim hodnicima.
Požuri, Dorijane.“
Ruke mu zadrhtaše, ali on stisnu pesnice. „Ako mi se ukaže prilika da ga ubijem,
da li da se usudim da pokušam?“
„Ne.“ Ona odmahnu glavom. „Ti to ne bi preživeo. On ima jednu odaju duboko u
zamku – tamo čuva oko vratnike. Ako te uhvati, tamo će te odvesti.“
On se ispravi. „Ja…“
„Idi u Morat, kao što si nameravao. Nađi ključ i ne radi ništa više, inače ćeš opet
završiti s okovratnikom.“
On se zagrcnu. „Jedva da mogu da promenim obličje.“
Rastačući se u mesečinu, Kaltejn mu se polovično nasmeši. „Ma je li?“
I onda nestade.
Dorijan je zurio u to mesto gde je ona stajala, a usudznaci su već nestali. Samo je
Damaris i dalje tu stajao, svedočeći istinu koju je iz nekog razloga on morao da sazna.
Pustiti – zapovest koju mu izdaje magija preoblikovanja. Da pusti sve. Da se
odrekne zida koji je podigao oko sebe istog trena kada ga je valški princ zaposeo i kada
se on zagledao unutra. U sebe. Možda je mač od njega zatražio da on upravo to uradi
kada je umesto toga pozvao Kaltejn.
Ko želiš da budeš?
„Neko dostojan mojih prijatelja“, odgovori on u tihoj noći. „Kralj dostojan svog
kraljevstva.“ Na tren mu pred očima sevnuše snežnobela kosa i zlatne oči. „Srećan“,
prošapta i obuhvati šakom Damarisov balčak. Oslobodi se zaostale trunčice užasa.
Drevni mač zagreja mu se u dlanu, hitro i blagonaklono.
Ta mila vrelina poteče mu kroz prste i zapešće, pravo u ono mesto u njemu gde
borave sve istine i tu se preobrazi u toplinu opervaženu najoštrijim bolom.
Onda svet kao da se proširi i naraste, a tie mu se primače…
Krenu da se dodirne po licu, ali otkri da nema šake.
Već samo kao gar crna krila. Samo kljun boje ebanovine, koji nije dao rečima da
izlete iz njega.
Gavran. Ga…
 On tiho udahnu i iskrenu vrat – to mu je bilo daleko lakše u ovom obličju – prema
drveću. Prema Manon, koja je stajala u senci jednog hrasta, oslanjajući se o deblo
krvavom i kaljavom rukom dok je zurila u njega. U taj preobražaj.
Dorijan pokuša da uhvati nit moći koja ga je držala u ovom čudnom i laganom
obličju. Istog trena svet se zaljulja, a on stade da raste i raste vraćajući se u svoje ljudsko
telo. Damaris je bio pred njegovim nogama, hladan i nepomičan. Nekim čudom, odeća
mu je bila netaknuta. Možda je to zbog razlike između njegove sirove magije i istinskog
preoblikovačkog dara.
Međutim, Manon se iskezi pokazujući mu zube. Njene zlatne oči sevale su poput
žeravice. „Kada si nameravao da mi kažeš kako smeraš da ideš po treći usudključ?“
 Trideset četvrto poglavlje

„Moramo da se povučemo“, prodahta Galan Ašriver obraćajući se Edionu dok su stajali

pored šatora za vodu duboko unutar svojih borbenih redova, a prestolonaslednik bio
isprskan i crvenom i crnom krvlju.
Tri dana borbi po studenom vetru i snegu, tri dana potiskivanja ka severu milju po
milju. Edion je naredio da se vojnici smenjuju u prvim borbenim redovima, pa su se oni
koji su uspevali da ugrabe po nekoliko minuta sna sve umorniji i umorniji vraćali u
borbu.
I on se pre svega nekoliko minuta povukao iz borbe i to tek nakon što mu je Kilijan
tako naredio, pa čak i otišao toliko daleko da je gurnuo Ediona iza sebe, a vojnici Kobi
ga grubo odgurivali sve dok se nije našao tu gde je sada, pored prestolonaslednika
Vendlina, koji je gutao vodu u najdaljem začelju njihove vojske. Prinčeva maslinasta put
ubledela je toliko da je postala pepeljasta, a njegove ašriverske oči izgubile su sjaj
gledajući kako vojnici hrle ili se vuku pored njih.
„Ako se ovde povučemo, poteraće nas čak do Orinta.“ Ediona je odrano grlo bolelo
pri svakoj izgovorenoj reči.
Nikada nije video toliko ogromnu vojsku, čak ni kod Teralisa, pre svih onih godina.
Galan dodade Edionu svoju mešinu s vodom, pa se i Edion napi. „Slediću te,
rođače, sve do samog kraja, pa kakav god taj kraj bio, ali ne možemo da teramo ovako.
Ne još jednu celu noć.“
Edion je to dobro znao. To mu je postalo jasno kada se bitka nastavila i pod
okriljem tame.
Kada su ljudi počeli da pitaju zašto Elin od Divljeplama nije sagorela njihove
neprijatelje. Zašto im makar nije osvetlila bojište.
Zašto je ponovo nestala.
Lisandra je uzela na sebe svoje vivernsko obličje kako bi se borila protiv ilkena. Ali
bila je primorana da se preda i povuče iza njihovih bojnih redova. Jeste, ubijala je ilkene,
ali takođe je bila krupna meta za moratske strelce i kopljonoše.
Pred njima, bliže nego što je godilo, vrištanje i zveket oružja pronosili su se ka
nebu. Čak je i magija fejskih velmoža počela da posustaje, a s njom i njihovi vojnici.
Tamo gde je magija prestajala da radi, čekale su Tihe ubice i klale i Valge i ilkene hitro i
delotvorno, ali njih nije bilo mnogo – a od dodatne vojske Ansel od Brajarklifa nije bilo
ni traga ni glasa.
 Ubrzo, obećala je riđokosa kraljica i to neuobičajeno ozbiljno, pre svega nekoliko
sati, dok se legija koja je bila s njom sve više i sve brže smanjivala. Ostatak moje vojske
stići će ubrzo.
U blizini se kroz larmu i metež prolomi režanje. Avetinjska leopardica nije
posustajala i jedva da je zastala da malo odmori.
On mora da se vrati. Mora da pojede nešto i da se vrati. Kilijan može da održava
poredak – i to dugo – ali Edion je njihov princ, a pošto Elin nema nigde… na njemu je
da predvodi vojnike u borbenim redovima.
Premda ti redovi već popuštaju, kao brana pred pucanjem.
„Reka Lanis pored Peranta“, promrmlja Edion kada Ilijas i Tihe ubice oboriše
ilkene s neba. Njihove strele s lakoćom su nalazile svoje mete. Na teži način naučili su
da najpre gađaju krila. Da ih obore na zemlju, a onda da ih sečivima obezglavljuju.
Inače ilkeni ponovo skaču na noge – pamteći ko je pokušao da ih ubije.
„Ako se povučemo na sever“, nastavi Edion, „pa stignemo do Peranta i pređemo
reku, mogli bismo da ih nateramo da i oni krenu u prelazak, pa da ih tako skidamo
jednog po jednog.“
„Postoji li tamo most?“ Galan se namršti kada jedan od dva preostala valška princa
posla talas svoje moći ka grupi njihovih vojnika, a ljudi svenuše kao cveće na mrazu.
Odgovori mu nalet vetra i leda – Selena ili Endimion, a možda i neko od njihovih
brojnih rođaka.
„Nema dovoljno velikog mosta, ali reka se zaledila – možemo da je pređemo, pa da
istopimo led.“
„S Elin.“ Bilo je to sumnjičavo, ali oprezno postavljeno pitanje.
Edion mahnu ka izvoru onog mlaza magije, koji je suknuo u odgovor i sada ratovao
s moći valških prinčeva. „Ako fejska vlastela može da stvara led, može i da ga topi.
Tačno pod moratskim nogama.“
Galanu tirkizne oči zatitraše, bilo zbog tog plana, bilo zbog toga što ga Elin neće
sprovesti u delo. „Možda nas Morat prozre.“
„Malo šta drugo možemo da uradimo.“ Iz Peranta će moći da dobave još
potrepština, a možda im se iz grada pridruži i sveža vojska. Ali da se povuku…
Edion pogledom odmeri bojne redove u kojima vojnici na izmaku snaga padaju
jedan po jedan.
Mogu da se povuku i prežive, ili da nastave da se bore i da izginu.
Jer ovaj otpor će presahnuti ako nastave da se bore, i ovde, na južnim ravnicama, sa
njima će biti gotovo.
Uopšte nije sigurno da će Rovan i ostali naći Elin. Da će Dorijan i Manon uspeti da
se dokopaju trećeg usudključa i da će ga onda dati njegovoj kraljici, ukoliko se ona
oslobodi, ukoliko uspe da ih pronađe u ovom pometenom svetu. Uopšte nije sigurno
koliko će Kročanki Manon okupiti, ako joj uopšte uspe da okupi neke od njih.
Pošto je armada previše razvučena duž terasenske obale da bi od nje bilo neke
koristi, jedino preostale snage Ansel od Brajarklifa mogu da im pruže neku podršku –
pod uslovom da do tada od njih ne ostanu samo gole kosti. Nemaju drugog izbora no da
izdrže dok oni ne stignu, njihovi poslednji saveznici.
Jer Rolf i Mikenjani… uopšte nije sigurno da će oni doći. Od njih nema ni glasa.
„Naredi povlačenje“, kaza Edion princu. „I obavesti Endimiona i Selenu da će nam
biti potrebna njihova moć čim se damo u beg.“
Moraće da svu svoju magiju saspu u moćan štit koji će im čuvati leđa dok se oni
budu upirali da se što više udalje od moratske vojske.
Galan klimnu, pa natakari krvavi šlem preko tamne kose i krenu kroz uskomešane
jedinice.
Povlačenje. Ovako skoro i ovoliko brzo. Sva njegova obuka, dugogodišnje surovo
učenje, vojevanje i predvođenje – i na ovo se svelo.
Da li će uopšte stići do Peranta?

***

Poredak u kome je vojska marširala ka jugu potpuno se urušio tokom bega na sever.
Fejske jedinice bile su na začelju i njihovi volšebni štitovi ulubljivali su se pod
napadom, ali ipak su istrajavali i zadržavali moratske snage u podnožju brda dok su se
oni povlačili prema Perantu.
Gunđanje izmorenih vojnika promicalo je pored Lisandre dok se ona vukla nogu
pred nogu među njima, uzevši na sebe obličje konja; dopustila je jednom mladiću da je
uzjaše kada je videla kako creva samo što mu ne vise iz poderanog oklopa koji je nosio.
Miljama i miljama, krv koja je isticala iz njega grejala joj je sapi dok je on ležao izvaljen
preko nje.
Toplo curkanje davno je stalo. Sledilo se. Zaledio se i on.
Nije imala srca da ga zbaci sa sebe, da njegovo mrtvo telo ostavi da bude izgaženo.
Njegova krv svejedno ga je ledom okovala za nju.
Svaki njen korak predstavljao je veliki napor volje, a njene rane zaceljivale su se
brže od povreda vojnika oko nje. Mnogi su pali tokom marša ka Perantu. Neke su dizali
na noge njihovi saborci ili potpuni stranci.
Neki se više nikada nisu digli.
Otpor nije trebalo da se toliko brzo skrši.
Gunđanje je bivalo sve gore što su se sve više bližili Perantu, iako su se one prve
noći odmorili na nekoliko sati. Gde je kraljica? Gde je njena vatra?
Ona ne može da se bori kao Elin – ne ubedljivo i ne dovoljno dobro da ostane živa.
A ako se Lučonoša bude borila bez plamena… možda će tada shvatiti.
Pobegla je. Ponovo.
Dvojica Tihih ubica druge noći primetiše da je mrtvi vojnik i dalje prostrt na
Lisandrinim leđima.
Ništa nisu govorili dok su toplom vodom rastapali krv i drob kojom su njih dvoje
bili vezani, pa je onda kupali.
 U svom obličju mrkosive kobile, ona nikako nije mogla da im zahvali, niti da pita
znaju li ko je ona. Svejedno su se prema njoj ponašali s ljubaznošću.
Niko nije ni pokušao da uhvati usamljenu kobilu koja je tumarala po navrat-nanos
podgnutom logoru. Neki vojnici dizali su šatore, a mnogi su samo spavali pored
logorskih vatri, pokriveni plaštovima i kaputima.
U ušima joj je zvonilo. Zvonilo je još od prvog treštanja bitke.
Nije znala kako je dospela do njegovog šatora, ali našao se pred njom, širom
otvoren tako da se videlo kako on stoji u društvu Galana, Ansel i Rena.
Vlastelin Olsbruka izvi obrve kada ona uđe, a njoj glava skoro da se očeša o
tavanicu.
Konj. Još je u konjskom obličju.
Ren se zatetura ka njoj, iako je i on začelo duboko iznuren.
Lisandra pokuša da dohvati onu nit u sebi, nit koja vodi nazad do njenog ljudskog
tela, ka blistavoj svetlosti koja će je smanjiti i saliti u njega.
Njih četvoro samo su zurili dok ju je ona nalazila i borila se da je se dokopa.
Magija istrgnu poslednje ostatke snage iz nje. Dok se opet našla u sopstvenoj koži, već
je padala na slamom zastrti pod.
Nije ni osetila kada joj je studen zapljusnula golu kožu, niti je marila za to kada se
skljokala na kolena.
Ansel se već stvorila pored nje i ogrnula je svojim plaštom. „Gde si kog đavola
bila?“
Čak je i kraljica Pustara bila bleda, a njena kosa koja se crvenela kao vino bila joj je
slepljena za glavu pod slojem krvi i prljavštine.
Lisandra nije imala snage da govori. Nije mogla ništa drugo osim da kleči i drži taj
plašt na sebi.
„Krećemo sat pre zore“, kaza Edion, a ta naredba je očito bila i naređenje da izađu
napolje.
Ansel i Galan samo klimnuše glavama i izađoše iz šatora. Ren samo promrmlja:
„Naći ću ti nešto da pojedeš, gospo“, pa izađe iz šatora.
Čizme zaškripaše po slami, a onda se na kolena pred nju spusti on. Edion.
Na licu mu se nije videla ni trunka nežnosti, ni tračak samilosti ili topline.
Dugo su se samo gledali.
A onda je princ tiho prorežao: „Tvoj plan je čisto sranje.“
Ona ništa ne reče, ali nije mogla sprečiti da joj se ramena pogure.
„Tvoj plan je čisto sranje“, izusti on, a oči mu sevnuše. „Kako ti možeš da budeš
ona, da nosiš njenu kožu i da misliš da će ti to proći? Kako si uopšte mislila da ćeš
izvrdati činjenici da naše vojske računaju na tebe da spališ naše neprijatelje i da ih
pretvoriš u prah i pepeo, a ti samo možeš da pobegneš i da se umesto toga pojaviš kao
neka zver?“
„Ne možeš na mene svaliti ovo povlačenje“, prohropta ona. Bile su to prve reči
koje je izgovorila nakon mnogo dana.
 „Ti si pristala da pustiš da Elin ode u svoju smrt i da nas ostavi ovde da nastradamo
i da nas raščereče. Vas dve nikome niste saopštile ovaj plan, niste to pomenule nikome
ko bi vam možda objasnio kako stvari zaista stoje u ovom ratu i da nam je protiv Morata
potrebna Lučonoša, bogovi je prokleli, a ne neiskusna i beskorisna preoblikovačica.“
Te reči su po njenom umornom srcu padale kao udarac za udarcem. „Mi…“
„Ako si već bila toliko voljna da pustiš Elin da umre, onda je trebalo da to radiš
nakon što ona spali Eravanove horde!“
„To ne bi sprečilo Mev da je zarobi.“
„Da si nam kazala, možda bismo drugačije planirali, drugačije delali, pa se ne
bismo našli ovde, prokleta bila!“
Ona je samo zurila u blatnjavu slamu. „Onda me izbaci iz svoje vojske.“
„Sve ste upropastile.“ Njegove reči bile su hladnije od vetra koji je napolju duvao.
„Ti i ona.“
Lisandra sklopi oči.
Slama zašušta i ona shvati kako je on ustao na noge i znala je to kada su njegove
reči doprle odnekud iznad njene pognute glave i naprosto je proburazile. „Gubi se iz
mog šatora.“
Nije znala može li da se pomeri i da ga posluša, premda je to želela. Očajnički je
osećala potrebu da to uradi.
Uzvrati. Trebalo bi da uzvrati. Da besni na njega dok je on kandžija svojim rečima,
istresajući na nju sav svoj strah i očaj.
Lisandra otvori oči, pa se zagleda u njega. U bes na njegovom licu, u svu tu mržnju.
Nekako uspe da ustane, dok joj je celo telo sevalo od bola. Nekako uspe da ga
pogleda pravo u oči, dok je Edion tihim i ledenim glasom ponavljao: „Gubi se napolje.“
Bosonoga po snegu, naga pod plastom. Edion tada pogleda njene gole noge, kao da
je tek tog trena to shvatio – i ne mari.
Zato Lisandra klimnu, zategnu Anselin plašt oko sebe i izađe u ledenu noć.

***

„Gde je ona?“, upita Ren, noseći u jednoj ruci krčag s nečim što je po mirisu bila retka
čorba, a u drugoj parče hleba. Plemić prelete pogledom po šatoru, kao da će je naći
ispod ležaja ili pod slamom.
Edion je samo zurio u ono nekoliko dragocenih cepanica koje su buktale u
gorioniku i ništa mu nije odgovarao.
„Šta si to uradio?“, izusti Ren.
Svemu će doći kraj. Sve je osuđeno na propast istog trena kada je Mev otela Elin,
kada su njegova kraljica i preoblikovačica postigle svoj sporazum.
Zato nije bitno šta će on da kaže. Zato on ne mari ako to nije pošteno, ako nije
istinito.
 Ne mari što je toliko umoran da ne može ni da oseća sramotu zbog toga što je nju
okrivio za neumitan poraz sa kojim će se suočiti podno perantskih zidina za svega
nekoliko dana.
Voleo bi da ga je ošamarila, da je vrištala na njega.
Ali pustila ga je da besni i onda je samo izašla iz šatora – bosonoga.
Obećao je da će spasti Terasen, da neće popustiti. Godinama je to radio.
Ali čim je došlo do ovog iskušenja protiv Morata, kada je najhitnije… onjeomanuo.
Sakupiće snagu da se ponovo bori, da ohrabri svoje ljude. Samo… mora da
odspava.
Edion nije primetio kada je Ren otišao, nesumnjivo tražeći preoblikovačicu koja
mu je toliko prirasla k srcu.
Trebalo bi da pozove svoje zapovednike iz Kobi, da vidi šta oni misle kako da se
uhvate ukoštac s ovom propašću.
Ali nije mogao. Nije mogao ništa do da zuri u tu vatru dok je duga noć prolazila.
 Trideset peto poglavlje

N ije verovala ovom svetu, ovom snu. Saputnicima koji su išli u korak s njom, koji
su je ovde doveli. Ratničkom princu čije su se oči zelenele kao borovi i koji je
mirisao na Terasen.
Njemu se uopšte nije usudila da veruje. Ne onome što je govorio, već samoj
činjenici da je on tu. Nije verovala da joj je on skinuo masku i okove. Nestajali su i u
drugim snovima – snovima koji su se na kraju pokazali lažnim.
Ali Mali narod joj je govorio da je to istina, da je sve to istina. Govorili su joj da je
ona bezbedna i da će se oni brinuti o njoj.
A onaj užasni neumoljivi pritisak koji joj se koprcao u venama – popustio je. Tek
toliko da ona može da razmišlja, da može da diše i da dela a da to nije vođeno pukim
nagonom.
Izbacila ga je iz sebe najviše što se usudila, ali ne potpuno. Svakako ne potpuno.
Zato je spavala. Radila je to i u onim drugim snovima. Preživela je priče koje su
trajale danima i nedeljama i na kraju se sprale kao puki tragovi u pesku.
Ali kada je otvorila oči, pećina je i dalje bila tu, samo što je sada u njoj bilo
mračnije. Brujanje moći uronilo je još dublje u nju i usnulo. Bol u njenim rebrima je
prošao, posekotina niz njenu podlakticu se iscelila – ali ostala je krasta.
Jedini beleg na njoj.
Elin ga čačnu prstom. Tupi bol odjeknu u odgovor na to.
Bio je gladak – ne ožiljak, već njen prst. Kada je protrljala jagodice palca i
kažiprsta jednu uz drugu, bile su glatke kao staklo.
Nije imala žuljeve. Ni na prstima, ni na dlanovima. Bili su potpuno prazni i s njih
su bili izbrisani tragovi dugogodišnje obuke, kao i godine koju je provela u Endoviru.
Ali ova nova krasta, taj tupi bol pod njom – makar je to ostalo.
Sklupčana na kamenom podu, osmotrila je pećinu oko sebe.
Beli vuk je ležao pored njenih leđa i tiho hrkao. Njihova kugla od prozirnog
plamena još je tinjala oko njih, olakšavajući napor žeravicu po žeravicu – ali ne potpuno.
Elin proguta pljuvačku, a oseti pepeo.
U odgovor na to, njena magija otvori jedno oko.
Elin naglo uzdahnu. Ne ovde – ne još.
Prošaptala je to plamenu. Ne još.
Ali plamen oko nje i vuka buknu i pojača se, zaklanjajući pogled na pećinu. Ona
stisnu zube.
 Ne još, obeća mu ona. Ne dok to ne bude moglo da se uradi bezbedno, podalje od
njih.
Njena magija pritisnu joj kosti, ali ona je zanemari i sputa.
Mehur od vatre smanji se, pružajući otpor, pa opet postade proziran. Razabirala je
kroz njega vodom isklesano pojilo i svoje ostale saputnike kako spavaju.
Ratnički princ spavao je svega nekoliko stopa od ivice njene vatre, zavučen u jednu
nišu u pećinskom zidu. Bio je potpuno iznuren, premda se nije razoružao.
Mač mu je visio s pojasa, a njegov rubin kao da je tinjao na svetlosti vatre.
Znala je taj mač. Drevni mač, iskovan u ovim zemljama za borbu u jednom
smrtonosnom ratu.
Bio je to njen mač. Oni izbrisani žuljevi savršeno su pristajali njegovom balčaku, a
ratnički princ koji ga sada nosi našao ga joj je u jednoj pećini baš poput ove, krcatoj
relikvijama junaka koji su davno otišli s ovog sveta.
Zagledala se u tetovažu koja mu je vijugala niz obraz i vrat, nestajući ispod njegove
tamne odeće.
Ja sam tvoj parnjak.
Želela je da mu veruje, ali ovaj san, ali ova opsena ispredena oko nje…
Nije opsena.
Došao je po nju.
Rovan.
Rovan Belotrn. Sada Rovan Belotrn Galatinijus, njen muž i kralj-supružnik. Njen
parnjak.
Usne joj nemo izustiše njegovo ime.
Došao je po nju.
Rovan.
Ona se pridiže da sedne tako tiho i skladno da se čak ni beli vuk nije probudio,
jednom rukom čvrsto držeći plašt koji je mirisao na borove i na sneg. Bio je to njegov
plašt, vlakana prožetih njegovim mirisom.
Ona se diže na noge, jače nego što su bile. Jedna njena misao beše dovoljna da se
plameni mehur proširi kako je prešla nekoliko stopa prema usnulom princu.
Zagledala se u njegovo lice, zgodno ali nepokolebljivo.
Oči mu se otvoriše i zagledaše u njene, kao da je znao gde da je nađe čak i u snu.
U tim zelenim očima pojavi se nezrečeno pitanje. Elin?
Ona zanemari taj tihi upit, ne mogavši da podnese ponovno otvaranje tog nečujnog
kanala koji ih je spajao, pa odmeri njegovo snažno telo i njegovu stasitost. Blagi vetar
prožet ledom i munjama očeša se o njen plameni zid, poput odjeka njegovog nemog
pitanja.
Njena magija rasplamsa se u odgovor i talas moći zaigra kroz nju.
Kao da je našla svoje ogledalo na ovom svetu, kao da je našla sastavljenu
kontramelodiju sopstvenoj pesmi.
To se nijednom nije desilo u onim opsenama ili snovima. Nijednom se nije desilo
da se njen plamen razdragano razigra zbog njegove blizine, zbog njegove moći.
 On je tu. To je on i došao je po nju.
Plamen nestade i pretvori se u ništa drugo do hladnog pećinskog vazduha. Zapravo
se nije istopio, već kao da se uvukao sam u sebe i sklupčao poput neke ogromne zveri
koja zateže lanac kojim je vezana.
Rovan. Princ Rovan.
On se lagano pridiže da sedne, osim toga ne mrdajući.
On zna. To joj je kazao ranije, pre nego što je ona dopustila sebi da je preplavi
nesvest. Ja sam tvoj parnjak.
Dakle, mora da su mu rekli. Njihovi saputnici. Elida, Lorkan i Gavrijel. Svi su oni
bili na onom žalu kada je sve otišlo bestraga.
Njena magija pokulja, ali ona promrda ramenima, terajući je da spava i čeka – samo
još malo.
Ona je tu. Oboje su tu.
Šta bi ona uopšte mogla da mu kaže, da objasni, da se iskupi? Zbog toga što je on
toliko pogano zloupotrebljen, zbog toga što je on toliko pretrpeo zbog nje?
Bio je krvav. Njegova tamna odeća bila je natopljena krvlju. Mrlje na njegovom
vratu i krv koja mu se nakupila pod noktima govorile su da je pokušao da je spere sa
sebe, ali ostao je miris.
Ona je taj miris dobro znala – znala je čiji je.
Kičma joj se ukoči, a udovi postaše napeti. Oštro udahnu kroz stisnute zube, pa
natera sebe da dugo izdahne. Natera sebe da zanemari miris Karnove krvi. Ono što joj
taj miris radi. Njena magija se koprcala i zavijala.
Ona natera sebe da mu kaže, da kaže svom princu, koji je mirisao na njen dom: „Da
li je živ?“
Leden bes zaigra u Rovanovim očima. „Ne.“
Mrtav. Karn je mrtav. Napetost u njenom telu popusti – tek neznatno – a i njen
plamen malčice zgasnu. „Kako?“
Na njegovom licu nije se video ni tračak žalosti. „U Maglobranu si mi jednom rekla
da ćeš me živog odrati ako te išibam korbačem.“ Gledao ju je pravo u oči dok je
smrtonosno tiho govorio: „Dao sam sebi za pravo da u tvoje ime izvršim tu presudu na
Karnu. Kada sam završio, dao sam sebi dozvolu da mu odvojim glavu od tela i da spalim
ono što je ostalo.“ Tada zastade i kao da se talasić sumnje zamreška u njemu. „Žao mi je
što ti nisam pružio priliku da to sama uradiš.“
Ona nije imala snage da oseti varnicu iznenađenja, da se čudi zbog surovosti
njegove osvete. Nije imala snage dok je shvatala šta te reči znače, dok joj se vraćao dah
u pluća.
„Nisam smeo da rizikujem da ga dovodim ovamo kako bi ga ti ubila“, nastavi
Rovan gledajući je u lice, „niti da rizikujem da ga ostavim u životu.“
Ona diže dlanove, pa se zagleda u praznu kožu, bez belega.
To je Karn uradio. Toliko ju je čerečio da su morali da je nanovo sastavljaju.
Zbrisao je sve tragove onoga ko je i šta je bila, šta je sve videla i preturila preko glave.
Ona spusti ruke uz bokove. „Drago mi je“, reče, i to je bila živa istina.
 Rovan zadrhta i blago nakloni glavu. „Da li si…“ Kao da se borio da nađe pravu
reč. „Mogu li da te zagrlim?“
Ona oseti kako joj se srce čepa zbog žudnje u njegovom glasu, ali ipak ustuknu.
„Ja…“ Pogled joj prelete po pećini, ne želeći da vidi kako mu oči zgasnuše od njenog
povlačenja. Na drugoj strani pećinske dvorane prostiralo se golemo jezero, spokojno i
glatko kao crno ogledalo. „Moram da se okupam“, kaza ona tiho i promuklo. Iako na
njoj nije bilo nikakvog traga, osim što su joj stopala bila prljava. „Moram da sve to
sperem sa sebe“, ponovo pokuša da objasni.
Pogled mu se razneži od razumevanja, pa jednom tetoviranom rukom pokaza
obližnje pojilo. „Tu imaš nešto tkanine da se obrišeš.“ Prošavši prstima kroz srebrnu
kosu, dužu nego kada ju je poslednji put videla – makar na ovom svetu, makar u ovoj
istini – on dodade: „Ne znam kako, ali takođe su našli nešto tvoje stare odeće iz
Maglobrana i doneli je ovamo.“
Ali reči se opet izgubiše u daljini i rastočiše na njenom jeziku.
Njena magija zatutnja, pritiskajući joj krv i stežući joj kosti. Napolje, stade da
zavija. Napolje.
Ubrzo, obeća ona.
Smesta. Bacakala se. Ruke su joj se tresle, grčile, kao da bi tako mogla da je zadrži.
Zato se okrenula i pošla ne prema pojilu već prema jezeru.
Vazduh se uskomeša iza nje i ona oseti kako je on sledi. Kada Rovan vide gde ona
namerava da se okupa, upozori je: „Elin, ta voda je skoro sleđena.“
Ona samo pusti plašt da padne na crni kamen i zakorači u vodu.
Para zasikta, dižući se oko nje u velikim oblacima. Ona nastavi dalje, svakim
korakom sve više prihvatajući hladnoću vode, iako nije uspevala da prodre kroz njenu
vrelinu.
Voda je bila bistra, premda je tama skrivala dno koje je strmo poniralo dok je ona
uranjala ispod ledene površine.
U vodi je bilo tiho. Hladno, ugodno i spokojno.
Zato Elin popusti stege – samo malčice.
Plamen suknu, a studena voda ga je proždirala dok je plamen nju gutao.
Umanjila je onaj pritisak, onu beskrajnu sumaglicu vreline. Smirivala ju je i hladila
sve dok se misli nisu uobličile.
Svakim zamahom ispod površine, kojim je zadirala sve dalje u mrak, opet je to
osećala. Sebe – ili šta god da je od nje ostalo.
Elin. Ona je Elin Ašriver Belotrn Galatinijus i ona je kraljica Terasena.
Još magije zatalasa se iz nje, ali ona ju je čvrsto držala. Ne sve – ne još.
Zarobila ju je Mev i mučila. Mučio ju je Karn, Mevin motrilac – ali ona je pobegla
i njen parnjak je došao po nju. Pronašao ju je, baš kao što su se njih dvoje međusobno
pronašli unatoč stolećima krvoprolića, gubitka i rata.
Elin. Ona je Elin i ovo nije nikakva opsena, već stvaran svet. Elin.
Zaplivala je još dalje u jezero, a Rovan je išao jednom isturenom stenom koja se
protezala duž obale.
 Ona zaroni pod površinu, puštajući sebe da potone dublje, dublje i dublje, nožnim
prstima dodirujući samo hladnu vodu i stremeći da dotakne dno koje nikako da dođe.
Tonula je u mrak i studen.
Drevna ledena voda izvlačila je iz nje plamen, vrelinu i napetost. Izvlačila, isisavala
i uklanjala je.
Hladila je njeno usijano jezgro sve dok ona nije poprimila oblik, kao usijano sečivo
uronjeno iz vatre pravo u vodu.
Elin. Eto ko je ona.

***

Ta jezerska voda nikada nije videla sunčevu svetlost i isticala je iz mračnog i ledenog
srca samih planina. Ubila bi čak i najizdržljivije fejske ratnike za svega nekoliko minuta.
Ali eno Elin, kako pliva u njoj kao u šumskom jezercetu ugrejanom suncem.
Gazila je po vodi, povremeno zabacujući glavu kako bi se protrljala po kosi.
Nije shvatao da ona toliko bukti sve dok nije kročila u ledeno jezero i digla se para.
Tiho je uronila, plivajući pod površinom, a voda je bila toliko bistra da je on jasno
video svaki pokret njenog tela koje je blago svetlelo. Kao da je voda zgulila kožu sa
žene i otkrila bleštavu dušu pod njom.
Ali taj sjaj je slabio sa svakim dahom koji je grabila izranjajući i prigušivao se
svaki put kada bi ponovo uronila pod površinu.
Da li je želela da je on ne dodiruje zbog tog njenog unutrašnjeg pakla, ili naprosto
zato što je želela da najpre sa sebe spere Karnovu pogan? Možda je posredi bilo i jedno i
drugo. Makar je počela da priča, makar joj se pogled malo izbistrio.
Oči su joj i dalje bile bistre dok je plivala, jedva malčice sijajući, pa se zagledala ka
mestu gde je on stajao na crnoj steni koja je štrčala iz obale ka sredini jezera.
„Mogao bi da mi se pridružiš“, napokon mu kaza.
U njenim rečima nije bilo vreline, ali osetio je njen poziv – ne da okusi njeno telo
onako kako žudi, kako mora da bi se uverio da je to ona ovde s njim, već samo da bi bio
s njom. „Za razliku od tvoje magije“, odgovori joj pokušavajući da se sabere, da mu glas
ne podrhtava dok su njegova kolena pretila da će zaklecati od toga što se na njenom licu
videlo da ga prepoznaje, „mislim da me moja magija ne bi toliko dobro grejala kad bih
uronio u jezero.“
Ali želeo je. Bogovi, želeo je da uskoči, ali ipak je naterao sebe da doda: „Ovo
jezero je drevno. Trebalo bi da izađeš.“ Pre nego što nešto drugo dogmiže.
Ona nije uradila ništa ni nalik tome, već je samo nastavila da rukama opisuje
krugove u vodi. Elin ga je samo ponovo pogledala, onako ozbiljno i oprezno. „Nisam se
slomila“, tiho mu kaza. Srce mu prepuče na te njene reči. „Ništa im nisam rekla.“
Ona mu to nije pomenula ni tražeći da je on hvali, niti da bi se ona time hvalisala,
već da bi mu saopštila – svom supružniku – kako oni stoje u ovom ratu. Šta njihovi
neprijatelji znaju.
 „Znao sam da nećeš“, on nekako uspe da izusti.
„Ona… pokušala je da me ubedi da je sve ovo samo loš san. Kada bi Karn završio
sa mnom, ili tokom toga – više ne znam – ona bi pokušala da mi se uvuče u um,
svrdlajući kao crv.“ To rekavši, osvrnu se oko sebe i zagleda po pećini, kao da može da
vidi svet mimo nje. „Ispredala je fantazije koje su delovale tako stvarno…“ Ona potonu
pod površinu. Možda joj je bila potrebna ta hladna jezerska voda kako bi opet čula svoj
glas; možda joj je bilo potrebno to rastojanje među njima da bi mogla da izgovori te reči.
Onda izroni i jednom rukom zagladi kosu. „Da su delovale ovako.“
Veliki deo njega nije želeo da zna, ali on ipak upita: „Kakve su to opsene bile?“
Dugo je ćutala. „To sada nije bitno.“
Prerano je da je pritiska – ako ikada i dođe vreme za to.
Onda ga je tiho upitala: „Koliko dugo?“
Bila je potrebna sva njegova trovekovna obuka da on od nje sa svog lica sakrije sve
razaranje i patnju koje je pretrpeo. „Dva meseca, tri dana i sedam sati.“
Ona stisnu usne, bilo zbog toga što je to trajalo toliko, ili zbog činjenice da je on
prebrojao svaki od tih sati koliko su bili razdvojeni.
Prošla je prstima kroz kosu, čiji su plamenovi plutali oko nje u vodi. Kosa joj je
svakako preduga da bi toliko narasla za ta dva meseca, koliko je prošlo. „Isceljivali su
me nakon svakog… razgovora. Tako više nisam znala šta mi je rađeno, a šta sam samo
umislila i šta je istina.“ Brisanjem njenih ožiljaka, Mev je bilo lakše da je ubedi kako
ništa od ovoga nije stvarno. „Ali vidari nisu mogli da se sete koliko mi je kosa bila
dugačka, ili je Mev želela da me još više zbuni, pa su je pustili da izraste.“ Pogled joj se
smrknu – možda od prisećanja na to zašto su uopšte morali da joj teraju kosu da raste.
„Hoćeš li da je skratim na dužinu koju si nosila kada sam te poslednji put video?“
Te njegove reči bile su skoro pa grlene.
„Ne.“ Talasići se proširiše oko nje. „Hoću da bude ovoliko dugačka kako bih se
sećala.“
Šta joj je urađeno, šta je preživela i šta je zaštitila. Bez obzira na sve što je on
uradio Karnu, bez obzira na to što se dobro starao da taj mužjak sve vreme bude živ i da
vrišti, Rovan je žarko želeo da je Karn još živ, makar samo da bi ga još duže ubijao.
A kada se dokopa Mev…
Nije na njemu da je ubije. Dokrajčio je Karna i nije žalio zbog toga, ali Elin… Mev
je njena.
Iako ta žena koja sada pliva pred njim kao da ne razmišlja o osveti. Na njoj se ne
vidi ni tračak tog gorućeg besa koji je pogoni.
On je ne krivi zbog toga. Dobro zna da će biti potrebno vreme, vreme i daljina da bi
se iscelile te unutrašnje rane – ako se ikada i iscele.
Ali on će joj pomagati kako god može i pružaće joj podršku, a i ako se ona nikada
ne vrati na to ko je bila pre svega ovoga, on je neće voleti ništa manje.
Elin potopi glavu, pa kada izroni kaza: „Mev samo što mi nije stavila valški
okovratnik. Otišla je po njega.“ Do njega dopre njen miris s ostacima straha, a Rovan se
zatetura za korak bliže ivici vode. „To je razlog… zašto sam pobegla. Naredila je da me
premeste u vojni logor da bi me tamo čuvali i ja…“ Glas joj zastade, pa ga ona pogleda
pravo u oči. Pusti ga da u njima pročita reči koje nije mogla da izgovori, na onaj nemi
način kojim su oduvek mogli da se sporazumevaju. Nisam nameravala da pobegnem.
„Ne, Plamensrce“, izusti on odmahujući glavom, osećajući kako ga preplavljuje
užas. „Nije… nije bilo nikakvog okovratnika.“
Ona trepnu, pa naheri glavu. „I to sam sanjala?“
Srce mu prepuče dok se upirao da dođe do reči, a onda natera sebe da ih ipak
izgovori. „Ne – bilo je stvarno, ili je makar Mev mislila da je stvarno, ali okovratnici i
valško prisustvo… Bila je to laž koju smo mi pustili kako bismo izmamili Mev, nadajući
se da će otići od tebe i Doranela.“
Čulo se samo slabašno talasanje vode. „Nije bilo okovratnika?“ Rovan kleknu i
odmahnu glavom. „Ja… Elin, da sam znao šta bi ona uradila sa tim saznanjem, šta bi ti
rešila da uradiš…“
Mogao je da je izgubi i to ne zbog Mev, bogova ili brave, već zbog svojih prokletih
odluka. Zbog laži koje je ispreo.
Elin ponovo potonu ispod površine, toliko duboko da je njen blesak izgledao kao
običan titraj kada je sevnuo.
Svetlo je buknulo iz nje, talasajući se preko celog jezera, obasjavajući kamenje i
mokru tavanicu iznad njih. Bio je to nemi prasak.
Disao je isprekidano, ali ona je opet zaplivala ka površini, a svetlost se dizala sa
njenog tela kao pramičci oblaka. Skoro da je potpuno nestala pre nego što je ona
izronila.
„Žao mi je“, on nekako uspe da izusti.
Ona opet onako naheri glavu. „Nema zašto da ti bude žao.“
Ali ima. On je doprineo njenom užasu, njenom očajanju. On je…
„Da ti nisi podmetnuo tu laž za Mev, da mi ona nije ispričala, mislim da sada ne
bismo bili ovde“, kazala mu je.
On pokuša da obuzda bol u utrobi, poriv da pruži ruke ka njoj, da je preklinje da
mu oprosti. Pokušavao je to bez prestanka.
Samo ga je zapitala: „Šta je sa ostalima?“
Ona to nije znala – nije znala kako i zašto i gde su se svi oni razišli, pa joj je Rovan
to zato ispričao, što je mogao sažetije i smirenije.
Kada je završio, ona je dugo ćutala.
Zurila je u crnilo, nije se čulo ništa osim njenog talasanja na površini. Telo joj je
skoro potpuno izgubilo onaj sjaj tek iskovanog metala.
Onda se opet okrenula ka njemu. „Mev mi je kazala da ste ti i ostali na Severu. Da
su vas tamo spazile njene uhode. Da li si joj i tu varku podmetnuo?“
On odmahnu glavom. „Izgleda da je Lisandra bila temeljna.“
Elin grlo zaigra. „Poverovala sam joj.“
To je iz nekog razloga zvučalo kao da ona priznaje greh.
 Zato Rovan uhvati sebe kako joj govori: „Jednom sam ti rekao da bih razorio sve
svetove da te pronađem, čak i da nas smrt razdvoji.“ Osmehnu joj se šturo. „Zar si zaista
mislila da bi me ovaj svet sprečio?“
Ona napući usne i u njenim očima napokon poče da se vidi patnja. „Trebalo je da
spaseš Terasen.“
„Uzevši u obzir da sunce šija, rekao bih da Eravan još nije pobedio. Zato ćemo ga
spasti zajedno.“
Nije dopustio sebi da razmišlja o konačnoj ceni uništavanja Eravana, a izgleda da
se ni Elin nije žurilo da razgovara o tome, pošto mu je kazala: „Trebalo je da odeš u
Terasen. Potreban si im.“
„Ti si meni potrebnija.“ Nije bežao od ogoljene iskrenosti od koje mu je glas
promukao. „A bićeš potrebna i Terasenu. Trebaš mu ti, a ne Lisandra koja se pretvara da
je ti.“
Ona kratko klimnu glavom. „Mev je okupila vojsku. Čisto sumnjam da je to samo
zato da me čuva u njenom odsustvu.“
On tu misao gurnu u stranu, da je kasnije razmotri. „Možda je to samo da bi
osnažila svoje odbrane, za slučaj da Eravan pobedi na drugoj obali mora.“
„Da li zaista misliš da ona to namerava da uradi s vojskom?“
„Ne“, priznade on. „Ne mislim.“
A ako Mev namerava da povede tu vojsku na Terasen, bilo da se ujedini s
Eravanom ili da to bude samo još jedna sila koja će napasti njihovo kraljevstvo, udariti
kada su najslabiji, moraće da požure. Moraju da se vrate. Smesta. Oči njegove
parnjakinje blistale su od istog tog razumevanja i strepnje.
Elin grlo zaigra kada ona prošapta: „Umorna sam, Rovane.“
Njemu srce opet htede da pukne. „Znam, Plamensrce.“
On otvori usta da kaže još nešto, da je izmami na kopno kako bi je makar zagrlio
kad već reči ne mogu da olakšaju njeno breme, ali tada on to ugleda.
Čamac, drevan i svakog svog delića izrezbarenog, kako doplovljava iz tmine.
„Izlazi na obalu.“ Čamac nije plutao – nešto ga je vuklo. Jedva je razabirao dve
tamne prilike kako vijugaju ispod obale.
Elin nije ni tren oklevala, ali je i dalje postojano plivala ka njemu. Nije ustuknula
kada joj je pružio ruku, pa ju je obmotao svojim plaštom dok je čamac promicao pored
njih. Vukla su ga crna stvorenja nalik na jegulje, po veličini otprilike ravna smrtnim
muškarcima. Njihova peraja plutala su za njima kao crni velovi, a pri svakom zamahu
dugih repova – koji ih je terao kroz vodu – on bi na tren ugledao njihove mlečnobele oči.
Ta stvorenja bila su slepa.
Dovukla su plovilo ravnog trupa, dovoljno veliko da se u njega ukrca petnaest
fejskih mužjaka – sve do same ivice jezera. Kroz tminu sevnuše niske i vretenaste
prilike i Mali narod priveza čamac za obližnji stalagmit.
Ostali mora da su čuli naredbu koju je izdao Elin, jer dojuriše s mačevima u
rukama. Stopu iza njih zastajkivala je Elida skupa s Fenrisom, a taj mužjak je još bio u
vučjem obliku.
 „Ne misle valjda da time otplovimo u pećine“, promrmlja Lorkan.
Elin se okrenu prema njima, a voda joj se s kose cedila na kamen pokraj njenih
bosih nogu. Pola njene misli bilo bi joj dovoljno da se osuši, ali ona nije ni mrdnula da
to uradi. „Progone nas.“
„Znamo“, odvrati Lorkan, i da nije bilo činjenice da mu Elin trenutno dopušta da je
jednom rukom drži za rame, Rovan bi tog mužjaka bacio pravo u jezero.
Međutim, Elinino lice nije se promenilo, već je i dalje bilo smrtno ozbiljno,
smireno i nepokolebljivo. „Jedini put ka moru vodi kroz te pećine.“
To je neverovatna tvrdnja: nalaze se stotinama milja u unutrašnjosti kopna i nema
nikakvih zapisa o tome da su te planine ikada bile povezane sa ma kakvim pećinama
koje vode do samog okeana. Da bi stigli do njega, morali bi se ovim planinskim lancem
kretati severno, pa da kod Kambrijskih planina skrenu na zapad i plove ispod njih sve do
obale.
„A to su ti, valjda, oni rekli?“ Lorkanovo lice bilo je kao granit tvrdo.
„Pazi šta pričaš“, procedi Rovan. Fenris čak iskezi zube na tamnokosog ratnika i
nakostreši se.
Međutim, Elin naprosto odgovori: „Da.“ Brada joj se nije spustila ni za dlaku. „Tie
nad nama krcato je vojnicima i uhodama. Jedino nam preostaje da putujemo ispod njih.“
Elida istupi. „Ja ću poći.“ To rekavši, osinu Lorkana ledenim pogledom. „Ako ti
već toliko sumnjaš, slobodno kreni površinom.“
Lorkan stisnu zube, a jedan delić Rovana naslađivao se gledajući kako tanana
gospa od Peranta u nekoliko reči raseca tog ratnika koji se stolećima kalio. „Mudro je
razmatrati moguće prepreke.“
„Nemamo vremena za razmatranje“, preseče ga Rovan pre nego što Elida stiže da
mu odbrusi. „Moramo da nastavimo put.“
Gavrijel pođe napred da pregleda zavezani čamac i nešto što je ličilo na zavežljaje
sa potrepštinama na njegovim debelim daskama. „Ali kako ćemo naći put kojim ćemo
ploviti?“
„Imaćemo pratnju“, odgovori Elin.
„A šta ako nas napuste?“, usprotivi se Lorkan.
Elin ga samo bezizražajno pogleda. „Onda ćeš valjda morati da nađeš izlaz.“
Tračak – samo iskra – preke naravi kao da je poricao te smirene reči.
Nakon toga više nije bilo razloga za raspravu, a nisu imali ni mnogo stvari da nose.
Ostali su ostavili Elin nasamo da se obuče pored vatre dok su oni ispitivali čamac, a
kada se njegova parnjakinja ponovo pojavila, u čizmama, pantalonama i raznim
slojevima odeće ispod svoje sive dolame, njega nešto preseče kad je vide u odeći iz
Maglobrana.
Ona više nije naga odbegla zarobljenica, ali lice joj nije bilo ozareno onim
nestašlukom, radošću i neobuzdanom divljinom.
Ostatak njihove družine čekao je na čamcu i već su posedali na klupe ugrađene u
visoke stranice. I Fenris i Elida kao da su sedeli najdalje što su mogli od Lorkana, a
Gavrijel je sedeo između njih, kao zlatni napaćeni razdelnik.
 Rovan se zadržao na ivici obale, pružajući ruku ka Elin dok je prilazila. Svaki njen
korak delovao je odmereno – kao da se i dalje divi tome što može da se slobodno kreće.
Kao da se i dalje navikava na noge bez tereta lanaca.
„Zašto?“, zamišljeno primeti Lorkan, najviše kao da govori sebi u bradu. „Zašto se
ovoliko trude zarad nas?“
Tren kasnije, on dobi svoj odgovor – svi ga dobiše.
Elin zastade nekoliko stopa od čamca i od Rovanove pružene ruke. Ona se opet
okrenu ka pećini. Mali narod je provirivao između onih bukovih grana, sa stenja, iza
stalagmita.
Elin im se lagano i duboko pokloni.
Rovan bi se zakleo da su se sve one sićušne glave pognule u odgovor na to.
Dve koščate sivkaste šake digoše se iznad jedne obližnje stene, a nešto između njih
zablista pre nego što spustiše taj predmet na kamen.
Rovan se ukoči. Tu je blistala kruna od srebra, bisera i dijamanata, izrađena u vidu
raširenih i uzdignutih labuđih krila.
„Mabina kruna“, izusti Gavrijel, ali Fenris samo skrenu pogled, pravo u duboki
mrak, a rep mu se obmota oko tela.
Elin se zatetura korak bliže kruni. „Ona… pala je u reku.“
Rovan naprosto nije želeo da zna kako se ona susrela s njom i zašto ju je videla da
pada u reku. Mev je dve krune svojih sestara čuvala pod stalnom stražom i iznosila ih je
da budu prikazane u njenoj prestonoj dvorani samo za državne prigode. Tada bi
obznanjivala da to radi u spomen na svoje sestre. Rovan se ponekad pitao da to nije
naprosto podsetnik da ih je ona nadživela i na kraju zadržala presto samo za sebe.
Sivkasta šaka opet skliznu preko ivice kamena, pa malčice gurnu krunu, kao da bez
reči govori: Uzmi je.
„Zanima te zašto?“, tiho upita Gavrijel Lorkana kada Elin pođe prema steni. Na
licu joj se nije videlo ništa osim dubokog poštovanja. „Zato što ona nije samo
Branonova naslednica već i Mabina.“
Mev joj se izrugivala da ona liči na svoju pra-pra-prababu. Da je nasledila njenu
snagu i njenu besmrtnost.
Elinini prsti sklopiše se oko krune, lagano je dižući. Svetlucala je između njenih
šaka kao živa mesečina.
Loza moje sestre Mab je prevladala, tvrdila je Elida da je Mev rekla onog dana na
žalu. Izgleda da je tako u svemu.
Ali Elin nije ni mrdnula da stavi krunu dok mu je opet prilazila, ovoga puta krećući
se sigurnijim korakom. Pokušavajući da ne razmišlja o nepodnošljivoj glatkoći njene
šake kada je obuhvatila njegovu, Rovan joj pomože da se ukrca, pa se onda i on pope u
čamac i razveza konopce kojima su bili privezani za obalu.
Gavrijel nastavi, a u svakoj njegovoj reči čulo se strahopoštovanje: „Što znači da je
ona i njihova kraljica.“
Elin pogleda Gavrijela pravo u oči, obema rukama držeći krunu iz koje skoro da je
izbijao sjaj. „Da“, samo je rekla dok je čamac isplovljavao u mrak.
 Trideset šesto poglavlje

„Koliko će nam vremena trebati da stignemo do obale?“, odjeknu Elidin šapat odbijajući
se o pećinske zidove koje je isklesala reka.
Uplašila se kada je čamac otplovio van svetlosti što je dopirala sa obale i zašao u
jedan prolaz na drugoj strani jezera, toliko mračan da ona nije videla ni prst pred okom.
Biti zarobljena u tako mrklom mraku satima i danima, a lako moguće i duže…
Da li je tako bilo u onom gvozdenom sanduku? Elin ničim nije pokazivala da joj
zagušljivi mrak smeta, niti je pokazala ikakvu sklonost ka tome da im obasja put. Čak ni
žišku nije prizvala.
Međutim, izgleda da je Mali narod bio spreman i nije prošlo ni nekoliko trenutaka
pošto su ušli u potpuno mračni rečni prolaz a plavo svetlo se raspalilo u fenjeru koji je
visio na zakrivljenom pramcu.
To nije bilo nikakvo svetlo, pa čak ni magija, već crvići koji su odavali bledoplavi
sjaj, kao da je svaki ponaosob progutao srce jedne zvezde.
Neko ih je sakupio u fenjer, a njihovo blago svetlo mreškalo se po zidovima koje je
uglačala voda. Bila je to blaga i smirujuća svetlost. Makar njoj.
Fejski mužjaci su sedeli vidno budni i oprezni, a oči su im sevale životinjski jarko,
koristeći se sjajem da posmatraju te pećine kroz koje ih vuku one čudne zmijolike zveri.
„Ne putujemo hitro“, odgovori joj Rovan sedeći pored Elin blizu krme, dok je
Fenris dremao pored kraljičinih nogu. Čamac je bio dovoljno veliki da svi mogu da se
ispruže između klupa ili da se okupe u pravcu kako bi jeli sakupljeno voće i sireve. „A
ne znamo koliko su ovi prolazi pravi, tako da bi neka suzdržana procena bila – nekoliko
dana.“
„Da smo na površini, bilo bi nam potrebno tri nedelje hoda“, objasni Gavrijel, a
svetlost fenjera posrebrila je njegovu zlatnu kosu. „Možda i duže.“
Elida se igrala prstenom, neprestano ga okrećući na prstu. Ona bi radije putovala
peške i mesec dana nego da ostane zarobljena u ovim mračnim i zagušljivim pećinskim
prolazima.
Ali nisu imali nikakvog izbora. Aneit nije prošaptala nikakvo upozorenje, baš ništa
nije saopštila pre nego što su se ukrcali u ovaj čamac. Pre nego što je Elin dobila drevnu
krunu vilinske kraljice, koja joj pripada po poreklu i nasleđu.
Kraljica je tutnula Mabinu krunu u jednu od njihovih uprtnjača, kao da je ona
običan dodatni opasač. Ona ni reč nije rekla, a ni oni je nisu zapitkivali.
Proteklih nekoliko sati provela je sedeći u krmenom delu čamca, zagledana u svoje
ruke bez belega, povremeno bacajući pogled u crnu vodu pod njima. Elida nije želela da
zna šta ona očekuje da vidi osim sopstvenog zatalasanog odraza. Nema broja kobnim i
drevnim stvorenjima u ovim zemljama, a većinom nisu blagonaklona prema smrtnicima.
Naslanjajući se o hrpu njihovih uprtnjača, Elida na tren pogleda levo od sebe.
Lorkan se tu smestio, uz ogradu čamca, bliže njoj nego što je nedeljama seo.
Osetivši kako ga ona posmatra, pogleda je svojim tamnim očima. Tokom nekoliko
dugih otkucaja srca ona dopusti sebi da ga gleda. On je puzao za Mev na onom žalu
kako bi spasao Elin i pronašao ju je tokom njenog bekstva – postarao se da se oni
izvuku. Da li to briše ono što je uradio kada je zapravo pozvao Mev da dođe? Iako je
Mev postavila zamku, iako nije znao šta Mev namerava da uradi Elin, da li sve to briše
njegovu odluku da je pozove?
Poslednji put su razgovarali kao prijatelji na onom brodu neposredno pre nego što
je Mevina armada prispela. Onda joj je kazao da njih dvoje moraju da razgovaraju, a ona
je pretpostavila da će to biti u vezi s njihovom budućnošću, u vezi s njima.
Ali možda je nameravao da joj kaže šta je uradio i da je pogrešio što je delao pre
nego što su se Elinini planovi ostvarili. Elida prestade da vrti prsten.
On je to uradio zbog nje. To je znala. Pozvao je Mevinu armadu jer je bio uveren da
će ih melisandska flota uništiti. On je to uradio zbog nje, baš kao što je u zamenu za to
što ju je Gavrijel iscelio spustio onaj štit oko njih onog dana kada joj je Fenris odgrizao
parče ruke.
Ali kraljica je samo ćutke sedela iza njih, a od one oštre vatre nije bilo ni traga, kao
ni od onog opakog keza koji je munjevito pokazivala svima što bi joj se našli na putu…
Dva meseca provedena s mučiteljem. S dvoje mučitelja. To su bili cena i breme koje će
nositi i Elin i svi oni.
To ćutanje, ta zgasnuta vatra, sve je to zbog njega. Ne u potpunosti, ali na neki
način – jeste.
Lorkan stisnu usne, kao da je pročitao te misli na njenom licu.
Elida opet skrenu pogled, ka mestu gde se tavanica spuštala toliko da bi ona mogla
da je dodirne samo kad bi ustala. Prostor oko njih sve se više sužavao…
„To je verovatno prolaz do neke veće pećine“, promrmlja Lorkan kao da je na
njenom licu video i taj strah. Ili ga je možda nanjušio.
Elida mu ništa nije odgovorila, ali nije mogla a da na tren ne zadrhti od osećaja
zahvalnosti.
Nastavili su da plove u drevnu i mučaljivu tamu i neko vreme nakon toga niko nije
progovarao.

***

Okovratnik nije bio stvaran.

Ali vojska koju je Mev okupila jeste.
Dorijan – i Manon s njim – traži poslednji usudključ. Ukoliko ga se dokopa od
Eravana, gde god da ga je valški kralj sakrio, ako sakupi sva tri…
 Nije se čulo ništa osim laptanja vode po njihovom čamcu – i to već neko vreme.
Gavrijel je držao stražu na pramcu, a Lorkan motrio sa desne strane čamca, sve
vreme stiskajući zube. Fenris i Elida su dremali, tako što je gospina glava bila
naslonjena na njegov bok i kao mastilo crna kosa prelivala se preko krzna belog kao
najbelji sneg.
Elin pogleda Rovana, koji je sedeo pored nje, ali je nije dodirivao. Prsti joj se
zgrčiše u krilu. Treptanje u tmini bilo je jedini pokazatelj da je on dobro svestan svakog
njenog pokreta.
Elin udahnu njegov miris, puštajući da snaga kojom je odisao još malčice utone u
nju.
Ko zna gde su Dorijan i Manon. Tražiti kralja i vešticu bio bi zaludan poduhvat.
Putevi će im se ponovo ukrstiti – ili neće. A ako on pronađe poslednji ključ i donese ga
njoj, ona će platiti cenu koju bogovi od nje traže. Platiće ono što je dužna Terasenu i
celom svetu.
Ali ako Dorijan reši da to sam okonča, da iskuje bravu… utroba joj se prevrtala. On
ima moć da to uradi. Ima moć isto koliko i ona, ako ne i vise.
To je trebalo da bude njena žrtva. Njena krv prolivena da ih sve spase. Pustiti njega
da to preuzme na sebe…
Ona to ipak može da uradi. Mora. Pošto će Eravan nesumnjivo jurnuti na Terasen,
pošto će im Mevina vojska verovatno zadati neizrecive patnje, ona može pustiti Dorijana
da to uradi. Veruje mu. Iako možda nikada neće oprostiti sebi zbog toga. Njen dug, to je
trebalo da bude njen dug i trebalo je da ga ona plati. Možda će kazna za neuspeh u tome
biti to što će morati da živi sa sobom, a moraće da živi i sa svime onim što joj je
proteklih meseci urađeno.
Crnilo podzemne reke pritiska je sa svih strana, obuhvata je i steže. Drugačije je od
crnila gvozdene kutije. Tama koju je zatekla u sebi. Mesto odakle zapravo nikada ne
može da pobegne.
Njena moć se uskomeša budeći se. Elin proguta pljuvačku, odbijajući da to
prihvati, da je posluša.
Ona to neće. Ne može. Još ne. Dok ne bude spremna.
Videla je izraz Rovanovog lica kada mu je ispričala šta ju je njegova varka s
okovratnikom navela da uradi. Primetila je kako je njeni saputnici gledaju, sa strahom i
sažaljenjem u očima – zbog onoga što joj je urađeno, zbog onoga što je postala.
Novo telo. Strano i čudno telo, kao da su je istrgli iz jednog i tutnuli u drugo. To je
na neki način bilo drugačije od njenog preoblikovanja. Još nije pokušala da promeni
obličje i uzme svoje ljudsko telo. Nije videla svrhu toga.
Ćutke sedeći dok je čamac plovio kroz tminu, osećala je teret tih pogleda. Osećala
je kako se oni pitaju koliko li je ona slomljena.
Ti se ne predaješ.
Znala je da je to bila istina – da joj je to govorio glas njene majke, a ne neki drugi.
Zato se ona neće predati ovome. Neće se predati onome što joj urađeno, onome što
je preostalo.
 Zarad saputnika oko nje, kako bi im raspršila očaj i strah, ona se neće predati.
Boriće se za to, kopače rukama i nogama kako bi opet postala ono što je bila. Setiće
se kako da se razmeće, ceri i namiguje. Boriće se protiv te zaostale mrlje na svojoj duši,
boriće se da je zanemaruje. Iskoristiće ovo putovanje u mrak da se opet sastavi – makar
tek toliko da to deluje uverljivo.
Iako ta skršena tama sada bitiše u njoj, iako joj je teško i da govori, pokazaće im
ono što žele da vide.
Celu Lučonošu. Elin od Divljeplama.
Tu će laž pokazati celom svetu i nateraće ga da u nju veruje.
Možda će jednoga dana u nju poverovati i ona.
 Trideset sedmo poglavlje

Prošli su dani u skoro potpuno nemom putovanju.

Tačnije, tri dana, ako su Rovanova i Gavrijelova čula u pravu, kakva god ta čula
zapravo bila. Možda ovaj drugi nosi džepni časovnik. Elin zapravo nije bila briga za to.
Sve te dane iskoristila je da razmišlja o svemu što je urađeno i o onome što je čeka.
Ponekad bi joj rika magije ugušila misli. Ponekad je magija dremala. Ona je nikada nije
slušala.
Plovili su kroz mrak, a reka pod njima toliko se crnela da je njihova plovidba bila
ista kao da plutaju kroz Helasovo kraljevstvo.
Na kraju četvrtog dana prolaska kroz mrak i stenje, dok su njihovi pratioci
neumorno vukli čamac, Rovan promrmlja: „Ulazimo u oblast aveti iz mogila.“
Gavrijel se okrenu sa svog mesta iza pramca. „Otkud znaš?“
Prostrt pored njega, još u vučjem obliku, Fenris nagnu uši napred.
Nije ga pitala zašto je ostao u vučjem telu. Na kraju krajeva, niko nju nije pitao
zašto je ostala u svom fejskom obličju, ali pretpostavljala je da bi on uzeo svoje fejsko
obličje ako bi bio sklon razgovoru i da bi odgovarao na pitanja za koja sada možda još
nije spreman. Možda bi naprosto vrištao bez prestanka zbog onoga što je učinjeno nj ima
i Konalu.
Rovan uperi jedan tetovirani prst prema nekoj niši u pećinskom zidu. Senke su se
slivale u njenim udubljenjima, ali kako ju je plavičasta svetlost fenjera dodirnula, tako je
zlato zablistalo po kamenom podu. Drevno zlato.
„Šta su aveti iz mogila?“, šapatom upita Elida.
„Stvorenja zlobe i promisli“, odgovori Lorkan, prelećući pogledom po pećinskom
prolazu, a ruka mu sama od sebe pođe ka balčaku mača. „Žude za zlatom i blagom i
zaposedaju drevne grobnice kraljeva i kraljica kako bi živeli okruženi njime. Mrze svaku
svetlost. Uz malo sreće, ovo im svetlo neće dati da nam priđu.“
Elida se zgrči, a Elin dođe da uradi to isto.
Umesto toga, ona prikupi dovoljno snage da zapita Rovana: „Da li su to iste one
kao u humkama u kojima smo bili?“
Rovan se ispravi, a oči mu zaiskriše na to njeno pitanje – ili na činjenicu da je ona
uopšte progovorila. Bio je pored nje svih ovih dana, kao tiho i postojano prisustvo. Čak i
kada je spavala, sve vreme je bio na svega nekoliko stopa od nje – i dalje je ne
dodirujući – već samo tu. Dovoljno blizu da je uspavljuje njegov miris borova i snega.
Rovan se uhvati za ivicu čamca. „Po Vendlinu je raštrkano mnogo humki s avetima
iz mogila, ali između Kambrijskih planina i Doranela nema drugih humki osim onih u
koje smo mi otišli. Koliko znamo“, ispravi se. „Nisam bio svestan toga da su njihove
grobnice isklesane toliko duboko.“
„Aveti su morale da nekako uđu, pošto su vrata grobnica verovatno zatvorena
odozgo“, primeti Gavrijel, odmeravajući pogledom jednu veću nišu koja se pojavila
tačno pred njima. Zapravo, to i nije bila niša, već suvi pećinski ulaz koji se protezao do
ivice reke pre nego što im se gubio iz vidnog polja uzdižući se.
„Zaustavite čamac“, kaza Elin.
Na tu njenu naredbu svi zaćutaše, čak i Rovan.
Elin pokaza delić obale pored pećinskog ulaza. „Zaustavite čamac“, ponovi ona.
„Mislim da ne možemo“, promrmlja Elida. Zaista, njih dve su poslednjih dana
morale da vrše nuždu u vedru, a mužjaci su izmišljali teme za razgovor kako bi razvejali
nepodnošljivu tišinu.
Međutim, čamac je hrlio pravo ka niši, naginjući se u brzini. Fenris lagano ustade,
njušeći vazduh kako su se približavali ivici obale. Rovan i Lorkan se nagnuše da se
rukama oslone o kamen kako bi sprečili da čamac prejako udari u stenu.
Elin nije sačekala da njihovo plovilo prestane da se ljulja pre nego što je zgrabila
svetiljku i skočila na pećinski pod uglačan rekom.
Rovan opsova i skoči za njom. „Ostanite ovde“, upozori sve koji su ostali u čamcu.
Elin nije marila za to ko ga je poslušao, već je samo pošla u pećinu.

***

Kraljica je bila nemarna i pre nego što su je Karn i Mev dva meseca obrađivali, ali sada
je izgleda svaka trunčica zdravog razuma odrana s nje.
Ali Lorkan se suzdrža i to ne reče kada on i Elida ostaše sami u čamcu. Gavrijel i
Fenris otišli su za Rovanom i Elin, a njihov prolazak video se samo po slabašnim
odsjajima plavog svetla po zidovima.
Nije to bila svetlost vatre. Otkad su ušli u pećinu, ona nije pokazala ni žišku.
Elida je ostala da sedi naspram njega, na levoj strani čamca, oslanjajući se leđima o
zakrivljenu ogradu. Proteklih nekoliko minuta samo je ćutala, gledajući sada mračni
pećinski ulaz.
„Naoružana magijom, nemaš razloga da se plašiš aveti iz mogila“, primeti Lorkan –
i ne znajući zašto joj to govori.
Njene tamne oči zagledaše se u njega. „Pošto ja nisam obdarena nikakvom
magijom, izvini zato što ću i dalje biti na oprezu.“
Ne, jednom mu je kazala da u njoj nema ni trunčice magije, premda ona teče u
krvnoj lozi Lohanovih. On joj nikada nije kazao kako on njenu pamet smatra moćnom
magijom samu po sebi, bez obzira na Aneitino šaputanje.
Elida nastavi: „Ne brinem se zbog aveti.“
Lorkan dobro odmeri reku koja je tiho protkala i pećine oko njih pre nego što joj
odgovori: „Biće joj potrebno neko vreme da se navikne.“
 Ona ga opet pogleda kao da ga osuđuje.
On se nalakti na kolena. „Oslobodili smo je. Sada je s nama. Šta još hoćeš?“ Nije
morao da dodaje – od mene.
Elida se ispravi. „Neću ništa.“Od tebe.
On stisnu zube. Dakle, ovde će raspraviti stvari. „Koliko bi još trebalo da se
iskupljujem?“
„Zar ti je dosadilo?“
On zareža, a ona ga samo ošinu pogledom.
„Nisam ni znala da si se iskupljivao.“
„Došao sam ovamo, zar ne?“
„A zbog koga si to došao? Zbog Rovana? Zbog Elin?“
„I zbog njega i zbog nje – i zbog tebe.“
Eto. Neka među njima bude načisto.
Iako je fenjer odavao plavičasti sjaj, jasno je video kako se slabašno crvenilo širi
njenim obrazima, ali usne joj se samo stisnuše. „Kazala sam ti na onom žalu: neću da
imam ništa s tobom.“
„Dakle, jedna greška i postao sam ti večni neprijatelj?“
„Ona je moja kraljica, a ti si pozvao Mev, pa si joj onda rekao gde su ključevi i
samo si stajao dok su joj radili sve ono.“
„Ti pojma nemaš šta krvni zavet radi. Nikakvog.“
„Fenris je prekršio taj zavet. Našao je način.“
„A da Elin nije bila tu da mu ponudi drugi, on bi umro.“ Onda se zasmeja tiho i bez
trunke radosti. „Možda bi ti to najviše i volela.“
Ona je potpuno zanemarila tu njegovu poslednju opasku. „Nisi ni pokušao.“
„Jesam“, proreza on. „Borio sam se svom snagom, ali to nije bilo dovoljno. Da mi
je naredila da te zakoljem, samo bih je poslušao – a da sam našao neki način da
raskinem zavet, umro bih i ona bi te nakon toga lako moguće ubila ili otela. Na onom
žalu jedino sam razmišljao o tome kako da navedem Mev da zaboravi na tebe, da tebe
pusti…“
„Baš me briga za sebe! Nije me bilo briga za sebe ni na onom žalu!“
„Mene jeste.“ Te reči koje je prorežao odjeknuše preko vode i kamena, pa on onda
spusti glas. Ovde mogu da ih nađu i gore stvari nego što su aveti. „Meni je bilo stalo do
tebe na onom žalu, a bilo je stalo i tvojoj kraljici.“
Elida odmahnu glavom i skrenu pogled, kao da bi da gleda kud god samo ne u
njega.
Eto do čega je dovelo otvaranje onih vrata što vode do jednog mesta u njemu u koje
niko nikada nije prodro. Ova pometenost, ova praznina u njegovim grudima koja ga tera
da stalno pokušava da ispravi stvari.
„Mrzi me koliko god hoćeš“, reče joj on, u sebi proklinjući to što je promukao.
„Uveren sam da ću preživeti.“
U njenim očima sevnu bol. „Dobro“, kaza ona nemoćnim glasom.
 Mrzeo je tu nemoć više nego bilo šta drugo u svom životu. Mrzeo je sebe zbog toga
što ju je izazvao. Međutim, ima granica dokle će se ponižavati.
Rekao je šta je imao da kaže. Ako ona baš hoće da ga zauvek otera od sebe, onda će
on naći načina da to poštuje. Da živi s tim.
Nekako.

***

Pećina se uzdizala nekoliko stopa, a onda se zaravnila i uvijala kroz stenu. Bio je to
grubo isklesan prolaz, koji nije nastao ni protokom vode ni protokom vremena, shvatio
je Rovan, već su ga načinile smrtne ruke. Možda su davno mrtvi kraljevi i velmože
plovili tom podzemnom rekom prenoseći svoje mrtve pre nego što su zatvarali grobnice
prema sunčevoj svetlosti i vazduhu sa površine, pa je znanje da ti prolazi pošto je umrlo
zajedno s njihovim kraljevstvima.
Iz svetiljke koju je Eliti držala dopirao je slabašni sjaj nalik na otkucaje bila,
oblivajući pećinske zidove plavetnilom. On je hitro sustiže, pa pođe u korak s njom, dok
joj je Fenris trčkarao za petama, a Gavrijel išao na začelju.
Rovan nije isukao oružje. Od čelika nema vajde protiv aveti. Samo magija može da
ih uništi.
Mogao je samo da nagađa zašto je Elin morala da stane i šta je morala da vidi dok
se prolaz otvarao u jednu malu pećinu, a zlato blistalo.
Zlato na sve strane – kao i senka odevena u otrcanu crnu odoru, koja je vrebala
pored sarkofaga u sredini pećine.
Rovan zareža u znak upozorenja, ali Elin nije udarila.
Ruka joj se zgrčila pored boka, ali ona nije mrdala. Avet zasikta. Elin ju je samo
gledala.
Rovanu se grudi stegoše, pa ošinu kroz pećinu ledenim vetrom.
Avet jednom vrisnu i nestade.
Elin je provela tren zureći u to mesto gde je do maločas stajala avet, pa se osvrnula
da ga pogleda. U očima joj je sijala zahvalnost.
Rovan joj samo klimnu glavom. Sve je u redu.
Ali Elin se onda okrenu od njega, prekidajući njihov nemi razgovor da bi sagledala
prostor u kom se nalaze. Vreme. Trebaće joj vreme da se isceli – premda on dobro zna
da će se njegovo Plamensrce pretvarati da nije tako.
Zato je i Rovan gledao. Preko grobnice, iza sarkofaga i blaga zalučeni dovratak
vodio je u drugu odaju. Možda je to bila još jedna grobnica – ili prolaz koji vodi do
izlaza.
„Nemamo vremena da tražimo izlaz“, promrmlja Rovan kada ona pođe u grobnicu.
„A u pećinama je i dalje bezbednije nego na površini.“
 „Ne tražim izlaz“, odgovori ona onim smirenim glasom, kao da je ništa ne dotiče.
Sagnu se i zahvati punu šaku zlatnika u koje je bilo utisnuto lice nekog zaboravljenog
kralja. „Trebaće nam novac za putovanje – i bogovi znaju za šta sve još.“
Rovan izvi jednu obrvu.
Elin slegnu ramenima i natrpa zlato u džep svog plašta. „Osim ako to bedno
zveckanje koje čujem iz tvoje kese nije nagoveštaj da ti nije ponestalo sredstava.“
Ta zajedljivost i podbadanje… Ona se trudi. Zarad njega ili zarad ostalih, a možda i
zarad sebe… ona se trudi.
Ni on ne može ništa manje od toga da učini zarad nje, pa se Rovan zato samo blago
naklonio. „Zaista smo u velikoj nuždi da ponovo napunimo svoju riznicu.“
Gavrijel se zakašlja. „Znate, ovo ipak pripada mrtvima.“
Elin natrpa još šaku zlatnika u džep, pa poče da obilazi grobnicu krcatu blagom.
„Mrtvi ne moraju da plaćaju prekomorsku plovidbu – ili konje.“
Rovan se oštro nasmeši gledajući Lava. „Čuo si gospu.“
Svetlost sevnu tamo gde je Fenris njuškao sanduk s draguljima i mužjak se tu
stvori. Siva odeća bila mu je iznošena, ali čitava – u daleko boljem stanju od njegovih
namučenih očiju.
Elin zastade u pljačkanju.
Fenrisu grlo zaigra, kao da pokušava da se seti kako se govori, a onda promuklo
kaza: „Treba nam još džepova.“ Onda se potapša po svojim džepovima, kako bi naglasio
te reči.
Elinine usne izviše se u slabašan smešak, pa ona trepnu Fenrisu – tri puta.
Fenris joj u odgovor trepnu jednom.
Bila je to poruka. Osmislili su neki način da se nemo sporazumevaju kada je njemu
bilo naređeno da ostane u svom vučjem obličju.
Elin se i dalje smešila, jedva, prilazeći zlatokosom mužjaku, čija je put inače boje
bronze sada bila pepeljasta. Raširila je ruke bez reči mu upućujući ponudu.
Da on odluči želi li dodir. Da li može da ga otrpi.
Baš kao što će Rovan pustiti nju da odluči želi li da dodirne njega.
Fenrisu se ote tih uzdah pre nego što on snažno zagrli Elin i sav se strese. Rovan
nije mogao da joj vidi lice, a možda nije ni morao da ga vidi, dok su joj šake čvrsto
grabile Fenrisov kaput, toliko snažno da su joj zglavci na prstima prebledeli.
Dobar je znak – pravo je malo čudo što i on i ona žele, mogu da se dodiruju. Rovan
je samog sebe podsećao na to, premda se neki nagonski, mužjački deo njega nape na taj
dodir. Jednom mu je rekla da je on posesivno fejsko kopile. Zato će on dati sve od sebe
da ne opravda taj naziv.
„Hvala ti“, reče mu Elin tako tiho da Rovanu srce još više prepuče. Fenris joj ništa
nije odgovorio, ali po patnji koja mu se videla na licu, Rovanu je bilo jasno da nije bilo
nikakve potrebe da mu ona zahvaljuje.
Odvojiše se jedno od drugog, a Fenris joj dlanom obuhvati obraz. „Možemo da
razgovaramo kad god budeš spremna za to.“
O onome što su pretrpeli – kako bi raspleli sve što se desilo.
 Elin klimnu glavom, pa duboko uzdahnu. „Takođe.“
Ona nastavi da trpa zlato u džepove, ali osvrnu se da pogleda Fenrisa, čije je lice
bilo potpuno ispijeno. „Dala sam ti krvni zavet kako bih ti spasla život“, kaza mu ona,
„ali ako ga ne želiš, Fenrise, ja… mi ćemo iznaći neki način da te oslobodimo…“
„Želim ga“, odgovori joj Fenris, a u njegovom glasu nije se čuo ni tračak njegove
uobičajene duhovitosti. On na tren pogleda Rovana, pa pognu glavu. „Čast mi je da
služim ovom dvoru. I da služim tebi“, dodade on obraćajući se Elin.
Ona odmahnu rukom, premda Rovan nije propustio da primeti kako su joj se oči
zaiskrile od suza kada se sagnula da pokupi još zlata. Kako bi joj dao trenutak da se
pribere, on priđe Fenrisu i uhvati ga za rame. „Dobro je što si nam se vratio.“ A onda
dodade, malčice zamuckujući tu reč: „Brate.“
Jer to će oni biti. To nikada ranije nisu bili, ali ono što je Fenris uradio za Elin…
Da, Rovan će ga zvati bratom, iako je Fenrisov rođeni…
Fenrisove tamne oči zaigraše. „Ubila je Konala. Naterala ga je da se ubode u srce.“
Biseri i rubini iz jedne ogrlice raštrkaše se iz Gavrijelovih prstiju.
U grobnici odjednom postade vrelo, ali nije bilo nikakvog bleska plamena, niti
kovitlaca žeravice.
Kao da je Elinina magija pokuljala, samo da bi je ona ponovo zauzdala.
Ali Elin samo nastavi da trpa u džepove zlato i dragulje.
I ona je to videla. To ubistvo.
Međutim, Gavrijel je prišao bešumno, premda je pod bio posut draguljima i zlatom,
pa je uhvatio Fenrisa za drugo rame. „Postaraćemo se da taj dug bude naplaćen pre nego
što dođe kraj.“
Lav nikada u životu nije izgovorio takve reči – ne upućene njihovoj nekadašnjoj
kraljici, ali u Gavrijelovim zlatnosmeđim očima buktala je srdžba. Tuga i srdžba.
Fenris duboko udahnu kako bi se smirio, pa se pomeri od njih, a izraz gubitka na
njegovom licu mešao se s nečim što Rovan nije mogao tačno da prepozna – ali sada nije
bio trenutak da se raspituje o tome, da gura nos u njegova posla.
Natrpali su džepove zlatom što su više mogli, a Fenris je čak otišao toliko daleko
da je skinuo svoj sivi kaput kako bi od njega napravio priručni zavežljaj. Kada je kaput
skoro dotakao pod od težine zlata, a tkanina bila pred pucanjem, nemo je pošao niz
hodnik. Gavrijel je trenutak kasnije krenuo za njim, i dalje se neprijatno mršteći zbog
njihovog bezočnog pljačkanja. No Elin je nastavila da prebira po blagu. Bila je
probirljivija od njih ostalih, pa je pomno ispitivala nakit vođena, pretpostavljao je
Rovan, draguljarskim umećem. Bogovi znaju da je imala dovoljno lepog nakita da bi
prepoznala šta bi se prodalo po najvišoj mogućoj ceni.
„Trebalo bi da pođemo“, primeti on. Džepovi su mu bili isklobučeni i pred
pucanjem, a svaki korak otežan.
Ona ustade od metalnog kovčega po kom je preturala.
Rovan nije ni mrdao dok mu se približavala, čvrsto držeći nešto u stisnutoj šaci.
Rastvorila je prste tek kada mu se približila dovoljno da je on dodirne.
Na dlanu su joj bila dva zlatna prstena.
 „Ne znam kakvi su fejski običaji“, zausti ona. U debljem prstenu bio je utisnut
skladno izbrušeni rubin, dok je manji nosio blistavi pravougaoni smaragd postavljen
odozgo, a taj dragi kamen bio je veličine njenog nokta. „Ali kada se ljudi venčaju,
razmenjuje se prstenje.“
Prsti su joj podrhtavali – tekneznatno. Među njima je bilo previše neizgovorenih
reči.
Ali sada nije vreme za taj razgovor, za to isceljenje.
Ne kada moraju da nastave s putovanjem što je brže moguće, a ova ponuda koju mu
je uputila, ovaj dokaz kako ona i dalje želi to što je među njima, zavete koje su jedno
drugome dali…
„Pretpostavljam da je svetlucavi smaragd za mene“, odgovori joj Rovan malčice se
smešeći.
Ona se prigušeno zasmeja. Taj tihi zvuk, nalik šapatu, bio mu je dragocen koliko i
prstenje koje je ona za njih našla u toj riznici.
Ona ga uhvati za ruku, a on pokuša da se ne strese od olakšanja, pokuša da ne
padne na kolena kada mu ona namaknu rubinski prsten na prst. Savršeno mu je pristajao
i nema sumnje da je taj prsten bio izrađen za kralja koji sada počiva u ovoj grobnici.
Rovan sada ćutke uhvati nju za ruku, pa joj lagano stavi smaragdni prsten. „Do
kraja, kakav god bio“, prošapta on.
Oči joj se ispuniše srebrom. „Do kraja, kakav god bio.“
Bio je to podsetnik, i zavet, daleko svetiji od bračnih zaveta koje su dali na onom
brodu.
Da će zajedno ići ovim putem, da će se zajedno vratiti iz tame gvozdenog kovčega.
Da će se suočiti s onim što ih čeka u Terasenu, pa neka se nose drevna obećanja data
bogovima.
On pređe palcem preko njene nadlanice. „Ponovo ću te tetovirati.“ Ona se zagrcnu,
ali klimnu. „I voleo bih“, nastavi on, „da dodam još jednu tetovažu. Posvećenu meni – i
tebi.“
Njoj se obrve izviše same od sebe, ali on je stisnu za ruku. Moraćeš da sačekaš pa
da vidiš, princezo.
Još jedan nagoveštaj smeška. Ona ovoga puta nije ustuknula od tih nemih reči.
Uobičajeno.
On otvori usta da da glas pitanju koje već danima žarko želi da postavi. Mogu li da
te poljubim? Ali ona izvuče ruku iz njegove.
Diveći se venčanom prstenu koji joj je svetlucao na šaci, ona stisnu usne kada
okrenu dlan. „Moraću opet da prođem kroz obuku.“ Na šakama nije imala ni jedan jedini
žulj.
Elin se namršti osmotrivši svoje premršavo telo. „I da opet nabijem mišiće.“ Glas
joj malčice zadrhta, ali ona stegnu pesnice pored bokova i podrugljivo se osmehnu
gledajući svoju odeću – odeću iz Maglobrana. „Biće kao u stara vremena.“
Pokušava. Ona izvlači iz sebe to razmetanje i pokušava. Zato će pokušati i on, sve
dok ona više ne bude morala da se trudi.
 Rovan joj uputi nahereni smešak. „Baš kao u stara vremena“, saglasi se on, izlazeći
za njom iz grobnice i vraćajući se prema crnoj reci, „ali s daleko manje spavanja.“
Zakleo bi se da se hodnik zagrejao, ali Elin je samo produžila.
Kasnije. Taj razgovor, ta nezavršena posla među njima doći će kasnije.
 Trideset osmo poglavlje

I zgleda da je kraljici i njenom supružniku bilo potrebno da na trenutak ostanu nasamo.

Elida je bila daleko iznenađenija kada je ugledala Fenrisa u njegovom prelepom
mužjačkom obličju nego kada je videla zlato koje su on i Gavrijel doneli tako da im se
umalo prosipalo iz džepova.
Lorkan se tiho zasmeja dok su stavljali blago u vreće. Bilo ga je više nego što
većina ljudi može i da sanja. „Makar misli korak unapred.“
Fenris se ukoči čučeći pored svoje vreće, a zlato u njegovim šakama presijavalo se
koliko njegova kosa. Međutim, u njegovim tamnim očima nije bilo ni tračka topline.
„Nalazimo se u ovom položaju samo zbog tebe.“ Elida se nape kad se Lorkan ukočio.
Gavrijel prestade da trpa blago u vreće i ruka mu priđe bodežu za bokom.
Tamnokosi ratnik samo nakloni glavu. „Već su me podsetili na to“, odgovori, ali
Elidu i ne pogleda.
Fenris se iskezi, pokazujući mu zube. „Kada se izvučemo iz svega ovoga“, prosikta,
„ti i ja ćemo rešiti ovo.“
Lorkanov osmeh bio je surovi blesak beline. „Biće mi zadovoljstvo.“
Elida je dobro znala da on to ozbiljno misli. Biće mu drago da se uhvati ukoštac s
Fenrisom i sa svime čime ga on napadne, da se upusti u taj razorni i krvavi sukob.
Gavrijel samo uzdahnu, a njegove svetlosmeđe oči zagledaše se u Elidine. Ništa ne
može ni da se kaže ni da se uradi da bi se njih dvojica ubedili u suprotno.
Elida svejedno zateče sebe kako uzima vazduh da bi iznela opasku kako ne bi bilo
svrsishodno da se bore među sobom, bez obzira na osvetu, kad Elin i Rovan izađoše iz
hodnika.
Goldrin je visio za kraljičinim bokom, pošto joj ga je princ nesumnjivo vratio.
Njegov blistavi rubin na plavoj svetlosti fenjera podsećao je na ametist, klateći se sa
svakim Elininim pokretom.
Jedva da kročiše na čamac kada siktanje dopre niz hodnik iz kog su upravo izašli.
Rovan i Gavrijel napeto i hitro odgurnuše čamac od obale. Stvorenja koja su ga
vukla pokrenuše se odvlačeći ih dalje u reku.
Sečiva sevnuše, a svi besmrtni ratnici bili su nepomični kao smrt.
Međutim, Elin nije isukala Goldrin. Nije ni digla ruku, koja bi gorela kao buktinja.
Samo je stajala pored Elide, lica potpuno skamenjenog.
Siktanje se začu još glasnije. Senovite šake prekrivene krastama zagrebaše po
dovratku hodnika, uzmičući kad god bi se susrele sa svetlošću.
„Neko je popizdeo zbog blaga“, promrmlja Fenris.
 „Neka stane u red“, odvrati Elin, a Elida bi se zaklela da su kraljičine zlatne oči
zasijale. Blesak duboko skrivenog svetla, pa ništa.
Ledom prožeti vetar suknu kroz pećine. Siktanje umuknu.
Stresavši se, Elida promrmlja: „Mislim da ne bih volela da se vratim u ove
krajeve.“
Fenris se zasmeja, ali taj puteni smeh nije se odražavao u njegovim očima.
„Saglasan sam s tobom, gospo.“

***

Plutali su tamom još jedan dan, pa još jedan. More i dalje nije bilo pred njima.
Elin je spavala, duboko i bez snova, kada je nečija snažna šaka ščepa za rame.
„Vidi“, prošapta Rovan, a njegov dah joj pomilova uvo.
Ona otvori oči i ugleda bledu svetlost.
To nije bio okean, shvatila je budeći se, dok su se i ostali dizali, nesumnjivo zbog te
Rovanove reči.
Nad njima, držeći se za pećinsku tavanicu kao zvezde zatočene pod kamenom,
svetlucala su mala plava svetla.
Bili su to svetlocrvi, baš kao oni u fenjeru. Na hiljade njih, beskonačno umnoženi
odražavanjem u crnoj vodi. Zvezde iznad i zvezde ispod.
Krajičkom oka Elin vide kako se Elida hvata za grudi.
Zvezdano more – eto u šta se ta pećina pretvorila.
Lepota. Još ima lepote na ovom svetu. Zvezde još sijaju, još gore jarkim plamom,
čak i pod zemljom.
Elin duboko udahnu hladni pećinski vazduh, upijajući plavu svetlost. Puštajući da
protiče kroz nju. Obećala je da će uzdrmati zvezde. Uradila je tako mnogo toga krećući
se ka tom cilju, ali i ostalo je mnogo toga da se uradi. Moraju da požure. Koliko li sveta
pati pod moratskim kandžama?
Ima preostale lepote – i ona će se boriti zarad nje. Mora da se bori.
To joj neprestano bruji u krvi i kostima, uz moć koju ona svakim dahom duboko
potiskuje i ne da joj oduška. Boriti se – još poslednji put.
Pobegla je da bi to mogla da uradi. Dok bude vežbala, misliće na sve one koji još
prkose Moratu, koji i dalje prkose Mev. Neće se kolebati. Neće se usuditi da zastane.
Iskoristiće svaki trenutak – na svaki mogući način.
Smaragd na njenom venčanom prstenu sevao je od sopstvene vatre. Sebično je od
nje što istrajava na toj vezi kada joj je zbog porekla i krvi koja joj teče žilama suđeno da
završi na žrtveniku, ali je izašla iz ovog čamca da bi njih pronašla. Prstenje. Pljačkanje
riznice bilo je sasvim usputno. Ako već nema nikakvih ožiljaka i nikakvog podsetnika na
to gde je bila, ko je bila i šta je obećala, onda joj je potreban ovaj sitni dokaz.
Elin bi se zaklela da žive zvezde nad njom pevaju, kao nebeski hor koji lebdi kroz
pećinu.
 Zvezdana pesma pronosila se rečnom strujom, prateći ih preko poslednjih milja do
mora.
 Trideset deveto poglavlje

N eprijateljska vojska nije stigla za tri dana, niti za četiri, već za pet. Nesrin je
zaključila da je to istovremeno i blagoslov i kletva. Blagoslov zato što su tako
dobili na vremenu da se pripreme, da rubovi odnesu neke od najnemoćnijih žitelja
Anijela u snegom šibani zbeg iza Očnjaka.
Kletva zato što je to omogućilo da strah narasta u zamku, sada krcat onima koji
nisu hteli ili nisu mogli na taj put. Do sutona četvrtog dana već su se crneli bojni redovi
što su se obrušavali na njih kroz delove Hrastove šume koje su sasekli.
Do zore petog dana već su se približili jezeru i ravnici.
Nesrin je sedela u Salhijevom sedlu povrh jednog od tornjeva zamka, a Borte je
pored nje jahala Arkas.
„Za jednu demonsku vojsku, marširaju sporije od majke moje edž.“ Nesrin frknu.
„Vojske imaju komoru – a ova je morala da pređe preko reke i da obori šumu.“
Borte frknu. „Meni to izgleda kao mnogo truda za jedan mali grad.“ I zaista, jahači
rubova nisu bili nimalo zadivljeni Anijelom, a svakako ne nakon boravka u Antici pre
plovidbe u ove zemlje.
„Ako bismo spasli ovaj grad, zauzeli Ferijanski procep severno od njega, oslobodio
bi nam se prolaz ka severu. Ovo možda jeste ružno mesto, ali je ključno.“
„Oh, krajolik je prelep“, odvrati Borte gledajući jezero koje se svetlucalo pod
zimskim suncem, a po njegovoj površini valjala para koja se dizala iz obližnjih toplih
izvora, „ali zgrade…“ Namršti se.
Nesrin se zasmeja. „Možda si u pravu.“
Nekoliko trenutaka provele su gledajući kako im se vojska sve više približava.
Ljudi su sada bežali ulicama, hrleći uz beskrajna stepeništa i po kruništima zamka.
„Iznenađena sam što će Sartak dozvoliti da njegova buduća carica jaše protiv njih“,
lukavo primeti Borte. Ta devojka ju je proteklih nedelja nemilosrdno zadirkivala.
Nesrin se namršti. „Gde je Jeran?“
Borte se isplazi, iako im se vojska postojano približavala. „Što se mene tiče, može i
da gori u paklu.“
Čak i otišavši iz svojih legala i od drevnih neprijateljstava, dvoje verenika nisu
smekšali jedno prema drugome, a možda je to bio samo deo njihove zajedničke igre,
koju igraju već godinama – da se pretvaraju kako preziru jedno drugo, a očigledno je da
bi zaklali svakoga ko bi po onog drugog predstavljao pretnju.
 Nesrin izvi obrve, a Borte prekrsti ruke i njene dve pletenice zaklatiše se na vetru.
„On dovodi poslednje dve vidarke u zamak.“ I zaista, skoro pa potpuno crni ruh leteo je
približavajući se preko ravnice.
„Nemaš želju da se napokon venčaš pre bitke?“
Borte ustuknu. „Zašto bih?“
Nesrin se osmehnu kao da je zadirkuje. „Da bi imala prvu bračnu noć.“
Borte se zasmeja. „Ko kaže da je nisam već imala?“
Nesrin je zgranuto pogleda razjapivši usta.
Ali Borte samo naheri glavu, coknu jezikom ka Arkas i jahačica i ruhica se vinuše
u hladno nebo.
Nesrin je zurila za Borte sve dok ona nije stigla do ravnice, prolazeći pored Jerana i
njegovog ruha u smelom preletu, koji bi neki možda protumačili kao ogromnu prostačku
poruku upućenu tom ratniku.
Jeranov mrki ruh uvređeno zakrešta, a Nesrin se nasmeši, znajući da Jeran
verovatno radi isto to, iako s njim lete dve vidarke.
Ali Nesrinin osmeh bio je kratkog veka kada joj je pogled opet pao na vojsku koja
je marširala sve bliže i bliže svakim trenutkom koji je prolazio. Bila je to jedna
nesalomiva i neumorna gomila čelika i smrti.
Da li će se oni ulogoriti do zore, ili će napasti u suton? Da li će opsada biti brza i
smrtonosna ili duga i surova? Videla je njihovu komoru. Spremni su da ostanu koliko
god bude bilo potrebno da se ovaj grad razori do temelja.
I da se sa lica zemlje zbriše svaka živa duša u njemu.

***

Bubnjanje se oglasi u suton.

Irena je stajala na najvišem kruništu zamka, brojeći baklje koje su šarale noć i
boreći se da ne povrati ono što je pojela za večeru.
Govorila je sebi da ta večera nije bila ništa drugačija od ostalih obroka koje je tog
dana pojela. I te obroke je jela upirući se da ne povrati.
Krunište je bilo krcato vojnicima i običnim posmatračima, koji su svi gledali ka
vojsci na rubu ravnice što ih je delila od ivice grada i svi su u muku osluškivali
neumoljivo bubnjanje.
Bubnjevi su bili postojano i grozno. Svrha im je bila da pobude nespokoj i da
slamaju volju.
Znala je da će bubnjati cele noći, kako oni ne bi mogli da se odmore, kako bi se
užasavali zore.
Zamak je bio dupke pun, a i hodnici su bili zakrčeni prostirkama i poljskim
ležajevima. Ona i Kejol su svoju sobu prepustili petočlanoj porodici čija su deca bila
premlada za put do Pustara, čak i na ruhovim krilima. U ledenom vazduhu novorođenče
bi od hladnoće poplavelo za svega nekoliko minuta.
 Irena pređe dlanom preko kamenog zida koji se dizao do njenog struka. Bio je to
debeo i drevan kamen. Preklinjala ga je da izdrži.
Katapulti. Vojska u niziji pred njima ima katapulte. Za doručkom je saslušala
Falkanov poslednji izveštaj. Ravnica je još posuta gromadama iz vremena kada je bila
deo jezera, pa Moratu neće biti nimalo teško da nađe čime da ih gađa.
Zahvaljujući tom upozorenju, Irena je celog dana bila zauzeta premeštanjem
porodica koje su se uselile u sobe na strani zamka okrenutoj ka jezeru ili onih koje su
spavale preblizu prozora ili spoljnih bedema. To je sve radila u poslednjem trenutku i
ispala je glupača zato što nije ranije razmišljala o tome, ali proteklih pet dana bila je
toliko usredsređena na to da sve uvede unutra da uopšte nije razmišljala o stvarima kao
što su katapulti i lomljava teških kamenih blokova.
Premestila je i njihove vidarske potrepštine u jednu unutrašnju odaju, tako da bi
morao ceo zamak da se sruši da bi ono što je u njoj bilo uništeno. Vidarke iz Torea
ponele su iz flote šta su mogle, ali su po dolasku napravile još toga. To ni u kom slučaju
nisu bila najbolja moguća dela njihovih ruku, ali Eretija im je naredila da melemi i
napici samo rade i da ne moraju da budu zapanjujući, kao i da ne prekidaju da ih
spravljaju.
Sve je gotovo. Sve je spremno. Makar spremno koliko god to bilo moguće.
Zato je Irena stajala na kruništu, još malo osluškujući bubnjanje.

***

Kejol je govorio sebi da mu to neće biti poslednja noć sa suprugom. Svakako je dao sve
od sebe da je provedu na najbolji mogući način i odmorili su se koliko god su mogli da
izdrže pre nego što su ustali, satima pre zore.
I ostatak zamka bio je budan, a rubovi nemirni na krovovima i kruništima, tako da
je škripa njihovih kandži po kamenu odjekivala svim hodnicima i odajama.
Bubnjanje se nastavljalo. Tutnjalo je cele noći.
Poljubio je Irenu opraštajući se od nje, a ona kao da je htela da kaže još nešto, ali
ipak se rešila za to da ga grli još jedan dragoceni minut pre nego što su se rastali.
To neće biti poslednji trenutak kada će je videti, obećao je sebi polazeći ka bedemu
gde su njegov otac, Sartak i Nesrin dogovorili da se nađu u zoru.
Princ i Nesrin još nisu stigli, ali njegov otac je stajao tu u oklopu koji Kejol nije
video još od detinjstva, otkad je njegov otac pojahao u službi adarlanskih želja – da
pokori ovaj kontinent.
Oklop mu je i dalje dobro stajao, iako je mrki metal bio izgreban i ulubljen. Nije to
bio najlepši oklop u porodičnoj oružnici ispod zamka, ali jeste najizdržljiviji. Za
pojasom mu je visio mač, a uz grudobran bio prislonjen štit. Svuda oko njih stražari su
pokušavali da ih ne gledaju, premda su njihove od straha razrogačene oči pratile svaki
pokret.
Bubnjevi su i dalje tutnjali.
 Kejol priđe pored oca, a njegova tamna tunika bila je ojačana oklopom u ramenima,
podlakticama i cevanicama.
Štap od gvozdendrveta bio je privezan Kejolu za leđa, za trenutak kada Irenina
magija počne da slabi, a njegova stolica čekala je na ulazu u veliku dvoranu, za trenutak
kada njena moć bude potpuno iscrpljena.
Njegov otac ničim nije pokazao šta misli o tome kada mu je Kejol to juče objasnio.
Nije rekao ni reč.
Kejol popreko pogleda čoveka koji je zurio prema vojsci čije su vatre počele da se
jedna po jedna gase pod talasom dnevnog svetla.
„Udarali su u bubnjeve i tokom poslednje opsade Anijela“, primetio je njegov otac,
a glas mu ni malčice nije podrhtavao. „Legenda kaže da su udarali u bubnjeve tri dana i
tri noći pre nego što su napali i da su žitelji grada toliko bili prestravljeni i izludeli od
toga što nisu spavali da nisu imali nikakvih izgleda da prežive. Eravanove vojske i zveri
raščerečile su ih do poslednjeg.“
„Tada se ruhovi nisu borili na njihovoj strani“, odgovori Kejol.
„Videćemo koliko će oni izdržati.“
Kejol stisnu zube. „Ako si beznadežan, onda ni tvoji ljudi neće potrajati.“
Njegov otac se zagleda prema ravnici i vojsci koja se svakog trena sve više
otkrivala.
„Tvoja majka je otišla“, naposletku mu kaza.
Kejol nije krio zgranutost.
Njegov otac se uhvati za kameno krunište. „Povela je Terina i otišla. Ne znam kuda
su pobegli. Čim smo shvatili da smo okruženi neprijateljima, ona je pokupila svoje
pratilje i njihove porodice, pa su pobegli usred noći. Samo se tvoj brat potrudio da ostavi
neku poruku.“
Njegova majka ga je ostavila, nakon svega što je pretrpela i preživela u ovom
paklenom domu, da bi spasla svog drugog sina – njihovu nadu u budućnost. „Šta je Terin
napisao?“
Njegov otac pređe dlanom preko kamena. „Nije bitno.“
Očito da jeste, samo što sada nije vreme da pritiska oca da mu to kaže, niti da za to
mari.
Na očevom licu nije video ni traga straha, već samo studeno mirenje sa sudbinom.
„Ako danas ne budeš ti predvodio ove ljude“, procedi Kejol, „predvodiću ih ja.“
Njegov otac ga napokon pogleda, a licu mu je bilo smrtno ozbiljno. „Žena ti je
trudna.“
Kejol se zgranu kao da je primio udarac.
Irena… Irena…
„Možda jeste vesta vidarka, ali ne ume da laže. Možda nisi primetio koliko se često
drži za trbuh, ili kako pozeleni za vreme obroka?“ Tako blage i usputne reči, kao da mu
otac ne izvlači tlo pod nogama. Kejol otvori usta, sav napet – samo što nije znao da li da
zaurla na svog oca ili da otrči do Irene.
Ali onda bubnjanje stade.
Vojska pođe u napad.
 Četrdeseto poglavlje

M anon i Trinaest zakopale su sve do jednog vojnika kojeg su Gvozdenzube

raščerečile. Njihove odrane i krvave šake buktale su od bola i leđa su im se
ukočila, ali uspele su.
Kada je poslednji grumen tvrde zemlje nabijen, zatekla je Bronven kako stoji na
ivici proplanka. Ostale Kročanke su otišle da dignu logor.
Trinaest umorno prođoše pored Manon. Prema Vestinim rečima, Žislejn je bila
pozvana da sedne za ognjište neke veštice koju jednako kao nju zanima učenjaštvo
smrtnika.
Samo je Asterin ostala u obližnjim senkama da joj čuva leđa dok je Manon pitala
Bronven: „Šta je bilo?“
Trebalo je da pokuša da kaže nešto prijatno, pomirljivo, ali nije. Nije imala snage.
Bronven grlo zaigra kao da će se zadaviti tim rečima. „Ti i tvoj zbor ste se ponele
časno.“
„Nisi verovala da je Bela Demonka to u stanju?“
„Mislila sam da Gvozdenzube ne mare za ljudske živote.“
Ona nema predstave kakvo je pravo stanje stvari, pa joj je Manon samo odgovorila:
„Baba mi je stavila do znanja da više nisam Gvozdenzuba veštica, pa mi se čini da za
mene više nije bitno za šta one mare ili ne mare.“ Nastavila je da hoda prema stablima
između kojih su Trinaest otišle, a Bronven je pošla ukorak s njom. „Makar sam to mogla
da uradim“, priznade Manon.
Bronven je pogleda ispod oka. „Odista.“
Manon odmeri Kročanku. „Ti dobro vodiš svoje veštice.“
„Gvozdenzube su nam odavno dale izgovor da budemo izuzetno dobro uvežbane.“
Manon opet preplavi nešto nalik sramoti, pa se ona zapita da li će ikada iznaći neki
način da taj sram olakša i da ga istrpi. „Valjda jesmo.“
Bronven joj ništa nije odgovorila pre nego što se odvojila od nje i pošla prema
malim logorskim vatrama – ali kada je Manon krenula da potraži Glenisino ognjište,
Kročanke su je pogledale.
Neke su joj se blago naklonile, dok su joj druge turobno klimale glavama.
Postarala se da Trinaest očiste ruke, ali nije je držalo mesto i nije mogla da sedne.
Da dopusti da je breme tog dana sustigne.
Oko njih, oko svake logorske vatre, Kročanke su se tiho raspravljale da li da se
vrate svojoj kući ili da zađu dalje na jug u Ilvej. Ali šta će ako odu u Ilvej? Manon
gotovo da ih nije ni slušala dok se rasprava odvijala, a Glenis puštala da svako od sedam
vladajućih ognjišta dođe do sopstvene odluke.
Nije se zadržala da bi čula šta će odlučiti. Nije ni pokušala da ih zamoli da polete
na sever.
Asterin priđe Manon, pružajući joj parče suve zečetine dok su Trinaest jele, a
Kročanke nastavljale sa svojom tihom raspravom. Vetar je među krošnjama zapevao
šuplje i ječeći.
„Kuda ćemo u zoru?“, upita je Asterin. „Da li ćemo ih slediti ili idemo na sever?“
Da li one i dalje gaje nadu u ovaj sve jaloviji poduhvat da ih pridobiju, ili su od
toga digle ruke?
Manon se zagleda u svoje krvave i bolne šake i gvozdene nokte po kojima se
nahvatala zemlja.
„Ja sam Kročanka“, odgovori ona. „I ja sam Gvozdenzuba veštica.“ Promrda
prstima, terajući ih da se otkoče. „I Gvozdenzube su moje sunarodnice, ma kakavproglas
moja baba donela. One su moje sunarodnice – Plavokrvne, Žutonoge i Crnokljune.“
I ona će nositi breme onoga što je stvorila i obučavala – zanavek.
Asterin ništa ne reče, mada je Manon dobro znala da je saslušala svaku njenu reč.
Znala je i da su Trinaest prestale da jedu kako bi je slušale.
„Hoću da ih odvedem kući“, obrati im se Manon, govoreći i vetru koji duva čak do
Pustara. „Hoću da ih sve odvedem kući pre nego što bude prekasno – pre nego što
postanu nedostojne domovine.“
„I šta ćeš uraditi?“, upita Asterin, tiho ali ne i slabašno.
Manon dovrši suvo meso, pa nategnu vodu iz mešine.
Odgovor se ne krije u biranju jednih umesto drugih, Kročanki umesto
Gvozdenzubih. Nikada se i nije tu krio.
„Ako Kročanke neće da okupe vojsku, naći ću drugu. Već uvežbanu.“
„Ne možeš u Morat“, izusti Asterin. „Nećeš mu prići ni na stotinu milja. Vojska
Gvozdenzubih možda je već predaleko zastranila da bi i uzela u obzir to da pristane uz
tebe.“
„Neću da idem u Morat.“ Manon gurnu smrznutu ruku u džep. „Idem u Ferijanski
procep, da se obratim vojsci koja je tamo ostala pod zapovedništvom Petre Plavokrvne.
Da ih pozovem da nam se pridruže.“
Asterin i Trinaest zgranuto su umukle. Puštajući ih da razmisle o tome, Manon se
okrenu i zađe u šumu, pronađe Dorijanov miris i pođe za njim.
Samo da bi ga zatekla kako razgovara s duhom Kaltejn Rompije, u smrti isceljene i
zdravog razuma. Oslobođene one stravične muke. Manon se od zapanjenosti ukopa u
mestu.
Tek je onda čula za Dorijanove namere da se uvuče u Morat, gde se čuva treći i
poslednji usudključ. On je to znao, a ništa joj nije rekao.
Kaltejn iščile u noćnom vazduhu, a Dorijan se tada preobrazi – u prelepog i gordog
gavrana.
Uopšte nije vežbao preoblikovanje zato što mu je bilo dosadno.
 Manon proreža: „Kada si nameravao da mi kažeš kako smeraš da ideš po treći
usudključ?“
Dorijan trepnu gledajući je, a lice mu je bilo slika i prilika spokojne
samouverenosti. „Kada odem.“
„Kada odletiš kao gavran ili vivern, pravo u Eravanovu mrežu?“
Na čistini naglo zahladi. „Kakve veze ima da li sam ti to saopštio maločas ili pre
nekoliko sedmica?“
Znala je da se na njenom licu ne vidi ništa ni blago ni toplo, da je njeno lice sada
lice jedne veštice. Lice Crnokljune. „Odlazak u Morat ravan je samoubistvu. Eravan će
te otkriti u ma kakvom obličju ti bio i završićeš s okovratnikom oko guše.“
„Nemam drugog izbora.“
„Saglasili smo se“, reče mu Manon i priđe mu za korak. „Saglasili smo se da
potraga za ključem više nije najvažnija…“
„Znao sam da mi je uzaludno da se raspravljam s tobom.“ Oči su mu sevale kao
plavi oganj. „Moj put ne utiče na tvoj. Okupi Kročanke, pa poletite na sever, u Terasen.
Moj put vodi u Morat. Oduvek je bilo tako.“
„Kako si mogao da pogledaš Kaltejn i da ne vidiš šta te čeka?“ Digla je ruku i
pokazala gde je bio Kaltejnin ožiljak. „Eravan će te uhvatiti. Ne smeš da ideš.“
„Ako ne odem, izgubićemo ovaj rat“, prasnu on. „Kako može da ti ne bude stalo do
toga?“
„Stalo mi je“, prosikta ona. „Stalo mi je do toga da li ćemo izgubiti ovaj rat. Stalo
mi je da li ću uspeti da okupim Kročanke. Stalo mi je da li ćeš otići u Morat da se više
ne vratiš – ne kao nešto vredno života.“ On samo trepnu, a Manon pijunu na mahovinu.
„Hoćeš li sada da mi kažeš kako nije tako loše mariti? Pa evo šta se time dobija.“
„Zato ti ništa nisam rekao“, ote mu se.
Njoj srce pomahnitalo zakuca, tako da je njegovo bilo odjekivalo celim njenim
telom, iako su joj reči bile hladne kao led. „Hoćeš da ideš u Morat?“ Ona pođe pravo ka
njemu, kao zver na plen – a on nije uzmicao ni makac. „Onda dokaži. Dokaži da si
spreman.“
„Ne moram ja tebi ništa da dokazujem, mala veštice.“
Ona mu se nasmeši, surovo i opako. „Onda možda dokaži to samome sebi. Neka to
bude proba.“ Obmanuo ju je i slagao. Taj čovek, za kojeg je verovala da ništa ne taji od
nje, kao ni ona od njega. Nije imala predstave zašto joj je zbog toga došlo da pokida sve
oko sebe. „U zoru polećemo za Ferijanski procep.“ On se iznenađeno tržnu, ali ona
samo nastavi: „Pridruži nam se. Biće nam potrebna uhoda unutra. Neko ko može da se
prošunja pored stražara i da nam kaže šta se i ko se krije unutra.“ Jedva da je čula samu
sebe koliko joj je hučalo u glavi. „Da vidimo koliko se dobro preoblikuješ, kraljeviću.“
Manon natera sebe da ne skreće pogled, već da ga gleda pravo u oči. Da pusti svoje
reči da odzvanjaju između njih.
On se onda okrenu u mestu i pođe ka logoru. „Dobro. Ali noćas nađi drugi šator u
kom ćeš spavati.“
 Četrdeset prvo poglavlje

P od pokrivkom tame stigli su do mora i na to da nailaze na njega upozorio ih je

najpre slankasti miris koji je ulazio u pećinu, a onda i ustalasana voda što im je
zapljuskivala čamac, pa naposletku i huk talasa.
Možda Mev svuda ima oči, ali svakako nisu usredsređene na pećinu koja izbija na
uvalu u jednom delu zapadne obale Vendlina. Nisu gledale tu uvalu ni kada je čamac
doplovio do peščanog žala, pa se opet izgubio u pećinama pre nego što je iko stigao i da
pokuša da zahvali stvorenjima koja su ga neumorno vukla.
Elin je posmatrala čamac sve dok joj se nije izgubio s vidika, pokušavajući da ne
zuri baš predugo u čist i neukaljan pesak pod svojim čizmama, dok su ostali razmatrali
gde li se na obali zapravo nalaze.
Nakon nekoliko sati žurnog puta na sever, u vendlinske zemlje, dobili su odgovor:
bili su dovoljno blizu luke.
Plima im je išla naruku, a sa zlatom koje su pokupili od aveti iz mogila, Rovan i
Lorkan su bez imalo truda našli brod. Pošto je vendlinska armada otplovila ka
terasenskim obalama, zabrana prelaska granice bila je ukinuta. Više nije bilo ni prevoza
čamcima da bi se stiglo do kontinenta preko mora, kao ni drugih bezbednosnih mera. U
Adarlanu nije puki tiranin, već valški kralj sa čitavom vazdušnom legijom.
To je olakšalo i slanje poruka. Da li će pismo upućeno Edionu i Lisandri do njih i
stići valjda zavisi od bogova, pošto su oni izgleda bili čvrsto rešeni da im povlače konce.
Možda se više neće petljati oko nje, ako je sada Dorijan pošao po treći ključ, ako će on
možda zauzeti njeno mesto.
Nije predugo razmišljala o tome.
Brod koji su našli skoro da se raspadao, pošto su sva bolja plovila bila pozvana u
rat, ali izgledao je dovoljno izdržljivo za tu višenedeljnu prekomorsku plovidbu. Pošto
su mu platili suvim zlatom, kapetan je svoju kabinu ustupio Elin i Rovanu. Ako je taj
čovek i znao ko su i šta su njih dvoje, to nije pominjao.
Elin nije marila za to, već samo za to što će ih čim isplove na ponoćnoj plimi
Rovanova magija hitro poneti preko mesečinom obasjanog mora.
Daleko od Mev. Daleko od njene okupljene vojske.
Od istine koju je Elin možda ugledala onog dana u Mevinoj prestonoj dvorani, kada
je videla mrku krv koja postaje crvena.
Nije to ispričala ostalima. Nije znala da li se to zaista desilo ili je posredi bila samo
svetlosna varka. Da li je to bilo još jedno snoviđenje ili nekakva krhotina sna koja se
stopila s vrlo stvarnim sećanjem na Konalovu smrt.
 Kasnije će se poneti s tim, rešila je Elin stojeći u pramcu, nakon što su ostali sišli u
svoje odaje u potpalublju. Samo je Rovan ostao, čučeći na glavnoj katarci dok je
pogledom šestario po svim obzorjima motreći na ikakav znak potere.
Pobegli su od Mev. Za sada. Ona makar noćas neće znati gde da ih nađe. Sve dok
se ne proširi glas o strancima u onoj luci, koji su kraljevskim blagom platili brod da ih
odnese u ratom zahvaćeni pakao, o porukama koje je Elin poslala.
Makar Mev ne zna gde su usudključevi. Bar im to ide naruku.
Premda je vrlo verovatno da će Mev povesti svoju vojsku preko mora ne bi li ih
ulovila – ili kako bi naprosto pomogla da Terasen propadne.
Elinina moć se uskomeša i gromonosna oluja zatutnja joj u krvi. Ona stisnu zube,
ne obraćajući pažnju na to.
Sve zavisi od toga da oni stignu do kontinenta pre Mev i njenih snaga, ili pre nego
što Eravan stigne da uništi preveliki deo sveta.
Elin se nagnu ka morskom lahoru, puštajući ga da sipi u njenu kožu i kosu,
puštajući ga da spere s nje mrak onih pećina, ako je već mrak prethodnih meseei teže
potpuno sprati. Puštajući ga da smiri njenu vatru u tinjajuću žeravicu.
Beskrajna će biti ova višenedeljna plovidba, bez obzira na to što ih nosi Rovanova
magija.
Ona će svaki dan iskoristiti da vežba, da radi s mačem, bodežom i lukom sve dok
joj ruke ne prokrvare i ne izbiju novi žuljevi. Sve dok se mršavost ne pretvori u mišiće.
Ponovo će sazdati – ono što je bila.
Možda poslednji put, možda samo nakratko, ali ona će to uraditi – makar samo
zarad Terasena.
Rovan slete s jarbola, menjajući obličje u letu kako stiže do nje pored ograde. Onda
se zagleda u more koje se crnelo svuda oko njih. „Valjalo bi da se odmoriš.“
Ona ga na tren pogleda. „Nisam umorna.“ To nije bila laž – u nečemu nije. „Hoćeš
li da vežbamo?“
On se namršti. „Obuku možeš da počneš sutra.“
„Ili noćas.“ Nije skretala pogled dok ju je on prodorno gledao, suprotstavljajući
svoju nadmoć njegovoj.
„Elin, može i da sačeka nekoliko sati.“
„Svaki dan je bitan.“ Protiv Eravana će značiti čak i dan proveden u obuci.
Rovan stisnu zube. „Istina“, na kraju se saglasi, „ali to svejedno može da čeka.
Ima… ima stvari o kojima moramo da razgovaramo.“
Neme reči ukazaše se u njegovim životinjski jarkim očima. O tebi i meni.
Usta joj se osušiše, ali Elin klimnu glavom.
Njih dvoje nemo odoše u svoje prostrane odaje, ukrašene jedino prozorima što su se
protezali celim zidom i kroz koje se pružao pogled na burno more. Ne bi mogle ni prići
odajama dostojnim kraljice, niti bilo čemu što bi ona mogla sebi priuštiti kao adarlanska
krvnica.
Makar je krevet napravljen kao sastavni deo zida delovao čisto, a posteljina na
njemu opeglana i bez ikakve mrlje. Međutim, Elin krenu ka hrastovom stolu zakovanom
za pod i nasloni se o njega dok je Rovan zatvarao vrata. Samo su se gledali na
slabašnom svetlu fenjera.
Izdržala je Mev i Karna; izdržala je Endovir i bezbroj drugih strahota i gubitaka.
Može i da povede ovaj razgovor s njim. Prvi korak u tome da ponovo sazda sebe.
Elin je dobro znala da Rovan čuje koliko joj srce grmi dok je među njima nastajala
napetost. Proguta knedlu. „Elida i Lorkan su ti ispričali… ispričali su ti sve što je rečeno
na onom žalu.“
On odsečno klimnu glavom, a oči mu se ispuniše oprezom.
„Sve što je Mev kazala.“
Opet klimanje.
Ona se pribra. „Da sam… da smo parnjaci.“
Onu zabrinutost zameni razumevanje i nešto poput olakšanja. „Da.“
„Ja sam ti par“, reče ona, osećajući potrebu da tome da glas. „I ti si moj.“
Rovan pređe preko prostorije, ali stade na nekoliko stopa od stola na koji se ona
naslanjala. „Šta s tim, Elin?“ Njegovo pitanje je bilo izrečeno tihim i promuklim glasom.
„Zar ti ne…“ Ona se protrlja po licu. „Znaš šta ti je uradila, šta je uradila…“ Nije
mogla da joj izgovori ime. Nije mogla da kaže – Lirija. „Zbog toga.“
„Znam.“
„I?“
„I šta hoćeš da kažem?“
Ona se odgurnu o sto. „Hoću da mi kažeš kako se ti zbog toga osećaš. Da li…“
„Da li šta?“
„Da li želiš da nije tako.“
On se namršti. „Zašto bih ikada poželeo da nije tako?“
Ona odmahnu glavom, ne mogavši da mu odgovori, pa se osvrnu i zagleda u more.
Na tren se činilo kao da će on preleteti preko tog prostora koji ih je razdvajao, ali
ipak je ostao gde je bio. „Elin.“ Glas mu je bio potpuno promukao. „Elin.“
Ona ga tada pogleda, suočavajući se s bolom u njegovim rečima.
„Znaš li šta bih ja hteo?“ Pokaza joj dlanove, jedan tetoviran a drugi neobeležen.
„Voleo bih da si mi rekla. Kada si shvatila, voleo bih da si mi tada rekla.“
Ona se zagrcnu koliko ju je grlo stezalo. „Nisam htela da te povredim.“
„Zašto bi me povredila istina koja mi je već bila u srcu? Istina kojoj sam se nadao?“
„Meni to nije bilo jasno. Nije mi bilo jasno kako je to moguće. Mislila sam… da
možda možeš da imaš dva parnjaka u životu, ali i tako, samo…“ Ona duboko uzdahnu.
„Nisam želela da te uznemirim.“
On je nežno pogleda. „Da li žalim zbog toga što je Lirija uvučena u sve ovo, što je
Mevina igra nju koštala života i što je dete koje smo mi mogli da imamo takođe
nastradalo? Da. Žalim zbog toga. I voleo bih da se to nikada nije desilo.“ Dok je živ,
nosiće tetovažu kako to nikada ne bi zaboravio. „Ali ti nisi kriva ni za šta od toga. Večno
ću nositi deo tog bremena, večno ću znati da sam ja odabrao da je ostavim zarad rata i
slave i da sam navodio vodu na Mevinu vodenicu.“
„Ali Mev je htela da tebe uhvati u klopku kako bi se dokopala mene.“
 „Onda je to bio njen izbor, a ne tvoj.“
Elin pređe dlanom preko trošnog stola. „U tim opsenama koje mi je ispredala, neke
mogućnosti pokazivala mi je više nego sve druge.“ Te reči su bile napete, ali ipak je
naterala sebe da ih izgovori. Naterala je sebe da ga gleda. „Ispredala mi je jedno
snoviđenje koje mi je delovalo tako stvarno da sam osećala miris vetra koji duva s
Jelenroga.“
„Šta ti je pokazala?“, upita on bez daha.
Elin je morala da proguta pljuvačku kako bi mogla da odgovori. „Pokazala mi je šta
je moglo biti – da nije bilo Eravana, da se Elena postarala za njega kako je trebalo da
uradi i prognala ga. Da nije bilo Lirije, niti sveg onog bola i očaja koje si pretrpeo.
Pokazala mi je Terasen kakav bi bio danas, s mojim ocem kao kraljem i srećnim
detinjstvom…“ Usne joj zadrhtaše. „Kada sam napunila dvadeset godina, došao si sa
fejskim poslanstvom u Terasen, da se iskupite za jaz između moje majke i Mev. Nas
dvoje smo se samo pogledali u prestonoj dvorani mog oca – i znali smo.“
Nije susprezala suze koje su je pekle u očima. „Želela sam da poverujem kako je
zapravo to stvaran svet. Da je ovaj svet samo košmar iz kog sam se probudila. Želela
sam da poverujem kako postoji mesto u kom ti i ja nikada nismo spoznali ovoliku patnju
i gubitak, gde je jedan pogled bio dovoljan da se prepoznamo i da znamo da smo par.
Mev mi je rekla da ona može učiniti da tako i bude. Ako joj dam ključeve, ona bi sve to
omogućila.“ Obrisa sa obraza suzu koja joj je utekla iz očiju. „Ispredala mi je stvarnosti
u kojima si ti mrtav, u kojima te je Eravan ubio i ja mogla da te osvetim samo tako što
bih joj predala ključeve, ali u tim stvarnostima postala sam… Prestala bih da joj budem
korisna kada bi mi rekla da tebe više nema. Tada nije mogla da me natera ni da govorim
ni da razmišljam. Ali u stvarnostima u kojima smo se sretali, u kojima je sve bilo kako bi
i trebalo da bude… tada sam najbliže prilazila tome.“
On proguta knedlu tako glasno da se to jasno čulo. „Šta te je sprečilo?“
Ona opet obrisa lice. „Mužjak u kojeg sam se zaljubila bio si ti. Ti si bio taj koji je
znao za bol isto kao ja i koji me je kroz taj bol ponovo izveo na svetlost. Mev to nije
razumela. Nije joj bilo jasno da sve i kad bi mogla da stvori taj savršeni svet, to ne bi ti
bio sa mnom, a ja se toga nikada ne bih odrekla, nikada se ne bih odrekla ovoga. Ni
zbog čega.“
On pruži ruku. Bila je to ponuda i poziv.
Elin spusti šake u njegov dlan, a njegovi žuljeviti prsti nežno ih stisnuše. „Želeo
sam da to budeš ti“, izusti on sklapajući oči. „Mesecima i mesecima, čak i u Vendlinu,
pitao sam se zašto mi ti nisi par. Srce mi se cepalo zbog toga, ali svejedno sam se pitao.“
On otvori oči, pa se videlo kako bukte kao zelena vatra. „Sve ovo vreme želeo sam da to
budeš ti.“
Ona spusti pogled, ali on joj palcem i kažiprstom obuhvati bradu i podiže joj lice.
„Znam da si umorna, Plamensrce. Znam da je breme na tvojim plećima teže nego
što bi iko trebalo da nosi.“ On njihove spojene šake prinese svom srcu. „Ali suočićemo
se s ovim zajedno. S Eravanom, sa bravom, sa svim tim. Suočićemo se s time zajedno. A
kada se sve završi, kada se skrasiš, imaćemo hiljadu godina da budemo jedno s drugim.
Duže.“
Ona ispusti nekakav tih zvuk. „Elena je kazala da brava traži…“
„Suočićemo se s time zajedno“, ponovo se zakle on. „A ako si ti zaista cena koja
treba da se plati, platićemo je zajedno – kao jedna duša u dva tela.“
Srce joj se napreže do tačke pucanja. „Terasenu je potreban kralj.“
„Nemam namere da vladam Terasenom bez tebe. Neka to bude Edionov posao.“
Ona mu se zagleda u lice. Ozbiljno je mislio svaku reč.
On joj skloni kosu s lica, drugom rukom pritiskajući njene šake uz svoje grudi, u
kojima mu je srce kucalo postojano i nepokolebljivo. „Sve i kad bih mogao da biram
među svim snoviđenjima, svim savršenim opsenama, opet bih odabrao tebe.“
Osetila je kako istina u njegovim rečima odjekuje pretvarajući se u neraskidivu nit
koja im spaja duše, pa je digla lice ka njegovom – ali on nije ni mrdnuo.
Namrštila se. „Zašto me ne ljubiš?“
„Mislio sam da bi htela da te najpre pitam.“
„To te nikada ranije nije sprečavalo.“
„Želeo sam da budem siguran da si ovog prvog puta… spremna.“ Nakon Karna i
Mev. Nakon toga što mesecima nije imala nikakvog izbora.
Ona se nasmeši, uprkos toj istini. „Spremna sam da opet budem ljubljena, prinče.“
On se mrko zasmeja, pa promrmlja: „Hvala bogovima“, pre nego što svojim
usnama dodirnu njene.
Poljubac beše nežan – lagan. Puštao je nju da odluči kako da ga vodi. Zato je ona to
i uradila.
Grleći Rovana obema rukama, Elin se pribi uz njega izvijajući se pod njegovim
dodirom dok su mu šake tumarale njenim leđima. Ali njegove usne i dalje su dodirivale
njene lako kao pero. Bili su to slatki i radoznali poljupci. Ako ona tako hoće, on će to
raditi celu noć.
Par. On je njen par i njoj je napokon dopušteno da ga tako zove, da ga pusti to da
bude…
Ta pomisao kao da nešto slomi. Elin ga gricnu za donju usnu, prelazeći očnjakom
preko nje.
Taj njen čin kao da i u njemu nešto slomi.
Režeći, Rovan je zgrabi u zagrljaj, ne odvajajući usta od njenih, pa je odnese do
kreveta i nežno spusti. Odletele su s njih čizme, kaputi, košulje i pantalone – a onda je
on bio s njom, njegova snaga i vrelina slivale su se u njenu nagu kožu.
Nije mogla da ga dovoljno brzo dodiruje, da ga dovoljno oseća priljubljenog uz
sebe. Čak ni kada su mu usta tumarala niz njen vrat, ližući je preko one tačke gde su
nekada bili njegovi belezi parnjaštva. Čak ni kada je odlutao dalje, obožavajući njene
grudi dok se ona izvijala ka njegovom lizanju i sisanju. Čak ni kada je kleknuo među
njene noge, ramenima joj široko razmičući bedra, pa je kušao – iznova i iznova – sve
dok na kraju nije počela da se koprca pod njim.
 Nešto iskonsko u njoj ukočilo se i zanemelo kada se Rovan ponovo digao nad njom
i kada su im se pogledi sreli.
„Ti si moja parnjakinja“, kazao je grleno. Dodirnuo je vrhom njen ulaz, a ona je
pomerila bokove kako bi ga uvukla, ali ostao je tu gde je i bio. Uskraćivao joj je ono za
čime je žudela sve dok ne čuje ono što mu je bilo potrebno.
Elin diže glavu otkrivajući mu vrat. „Ti si moj parnjak.“ Reči su joj izletele bez
daha. „I ja sam tvoja parnjakinja.“
Rovan se silovito žabi u nju, istovremeno zarivajući zube u njen vrat.
Ona vrisnu na to uzimanje, već osećajući kako joj vrhunac kola niz kičmu, ali on
tada poče da se pokreće. Kretao se ne vadeći zube iz nje, a ona je ječala sve više i više sa
svakim novim pokretom njegovih bokova, od same njegove veličine, toliko raskalašne
da je se nikada neće zasititi. Prelazila je noktima niz njegova mišićava leđa, pa sve niže,
osećajući ponaosob svako njegovo snažno zabijanje u nju.
Rovan skloni zube s njenog vrata, a Elin mu divljačkim poljupcem pokori usta,
osećajući na jeziku bakarni ukus sopstvene krvi.
On na to pomahnita, pa joj podiže kukove kako bi se zabio dublje i jače. Ni on ni
ona ne bi marili ni da svet izgori oko njih.
„Zajedno, Elin“, obeća joj on i ona je čula i ostatak tih reči svuda gde su se njihova
tela spajala. Zajedno će se suočiti s ovim, zajedno će naći način.
Vrhunac je opet preplavi, kao blistava i jarka svetlost.
Baš u trenutku kada je savlada, Elin zari Rovanu zube u vrat, uzimajući ga za sebe
baš kao što je on uzeo nju.
Njegova krv, moćna i prožeta vetrom, ispuni joj usta i dušu, a Rovan zaurla takođe
se raspadajući na vrhuncu.
Dugo su ležali isprepleteni.
Zajedno ćemo naći način, kao da je odjekivao njihov smešani dah, nalik na morski
huk. Zajedno.
 Četrdeset drugo poglavlje

L orkanu je te noći bila dodeljena poslednja straža, što mu je omogućilo da posmatra

izlazak sunca nad sada dalekim obzorjem.
Da li će ga ikada više ponovo videti – Vendlin. Doranel. Bilo koju istočnu zemlju?
Možda i neće, uzevši u obzir šta ih čeka na tom zapadu, kuda plove, i vojsku besmrtnika
koju je Mev nesumnjivo nahuškala na njih. Možda ih sve čeka samo ograničeni broj
praskozorja.
Ostali su se probudili i izašli na palubu da vide šta je jutro donelo. Sa svog mesta
iza pramca umalo da im nije rekao – ništa. Jutro je donelo samo vodu, sunce i ama baš
ništa osim toga.
Fenris ga ugleda i iskezi zube. Lorkan mu se podrugljivo nasmeši.
Da, kasnije će doći do te bitke. Jedva čeka tu priliku da izbaci napetost iz svojih
kostiju, da pusti Fenrisa da ga malčice zagrize.
Ali on neće ubiti vuka. Fenris će možda pokušati da ubije njega, ali Lorkan to neće
da radi. Ne nakon onoga što je Fenris pretrpeo – što je uspeo da učini.
Elida izađe iz potpalublja, kose uredno upletene – kao da je ustala pre zore. Jedva
da ga je i pogledala, premda je on znao da je vrlo dobro svesna gde on stoji. Lorkan
priguši tupi bol u grudima.
Onda ga Elin ugleda i izraz njenog lica bio je daleko jasniji nego prethodnih
nekoliko dana dok mu je prilazila odlučnim koracima. Čak je i hodala razmetljivije,
kako joj je nekada bilo svojstveno.
Rukavi njene bele košulje bili su joj podvrnuti do lakata, a kosa skupljena u
pletenicu. Sa pojasa su joj visili Goldrin i jedan dugi nož. Bila je spremna za obuku i
sudeći po tome što je sva zujala od sputane snage, jedva je čekala da počne.
Lorkan je dočeka na pola puta, spuštajući se niz uske stepenice.
Belotrn je čekao u blizini, takođe odeven za vežbanje, a zabrinutost u njegovom
pogledu jasno je govorila Lorkanu da ni on nema predstave o čemu je reč.
Mlada kraljica prekrsti ruke. „Nameravaš li da sa nama ploviš u Terasen?“
Potpuno nepotrebno pitanje za razdanje nasred morske pučine. „Da.“
„I nameravaš da nam se pridružiš u ovom ratu?“
„Svakako da tamo ne idem kako bih uživao u lepom vremenu.“
Smeh joj zaiskri u očima, premda joj lice ostade sumorno. „Onda ćemo ovako.“
Lorkan sačeka da čuje spisak naredbi i zahteva, ali kraljica ga je samo gledala i
onaj smeh se lagano pretvarao u nešto tvrdo kao čelik.
 „Bio si Mevin zamenik“, poče ona, a Elida se okrenu prema njima. „Sada kada to
više nisi, znači da si moćni fejski mužjak za koga ne znam kome je zapravo odan, niti
mu zaista verujem – naročito ne kada je vrlo verovatno da se Mevina vojska u ovom
trenutku kreće ka kontinentu. Zato ne mogu dozvoliti da ti budeš u mom kraljevstvu, niti
da putuješ s nama kada je lako moguće da bi ti odao sva svoja saznanja kako bi se opet
umilostivio Mev, zar ne?“
On otvori usta, nakostrešivši se od njenog nadmenog nastupa, ali Elin samo nastavi.
„Zato ću ti izneti ponudu, Lorkane Salvatere.“ Ona se potapša po goloj podlaktici.
„Položi mi krvni zavet i pustiću te da tumaraš gde god hoćeš.“
Fenris opsova iza njih, ali Lorkan to gotovo da nije čuo koliko mu je hučalo u
glavi.
„A šta tačno“, uspe on nekako da izusti, „imam ja od toga?“
Elinin pogled prelete preko njegovog ramena, ka Elidi, koja ih je zabezeknuto
gledala. Kada kraljica opet pogleda Lorkana u oči, u njima se videlo da je trunčica
samilosti ipak smekšala njenu čeličnu nadmenost. „Biće ti dopušteno da uđeš u Terasen.
Eto šta ćeš dobiti. Da li ćeš ti odabrati da živiš unutar terasenskih granica, neće biti moja
odluka.“
Neće biti njena odluka, a ni njegova, već odluka tamnokose ženke koja je zverala u
njih.
„A ako odbijem?“, usudi se da upita Lorkan.
„Onda ti nikada više neće biti dopušteno da kročiš nogom u moje kraljevstvo, niti
da više putuješ zajedno s nama – ne jer su u igri ključevi, a Mevina vojska nam je za
leđima.“ Ono saosećanje i dalje se videlo u njenom pogledu. „Ne mogu ti dovoljno
verovati da bih ti dozvolila da nam se pridružiš pod ma kojim drugim uslovima.“
„Ali pustićeš me da ti položim krvni zavet?“
„Ne želim ništa od tebe, niti ti želiš nešto od mene. Jedino naređenje koje ću ti
ikada izdati biće isto što ću tražiti od svih građana Terasena: da štitiš i braniš naše
kraljevstvo i njegov narod. Što se mene tiče, možeš da živiš u nekoj kolibi na
Jelenrogu.“
Ona to zaista misli. Ako joj da krvni zavet, ako joj se zakune da nikada neće naneti
zlo njenom kraljevstvu, ona će mu podariti slobodu. A ako odbije… Nikada više neće
videti Elidu.
„Nemam izbora“, tiho mu kaza Elin, kako je ostali ne bi čuli. „Ne mogu da
dovedem Terasen u opasnost.“ I dalje je pružala ruku ka njemu. „Ali neću ti oduzeti
nešto toliko dragoceno.“
„Ti ne shvataš da to više nije moguće.“
Na njenim usnama se opet pojavi onaj nagoveštaj smeška i pogled joj ponovo
polete preko njegovog ramena, prema Elidi. „Jeste.“ Tirkizne oči blistale su joj kada ga
je ponovo pogledala, a lice joj je zračilo mudrošću koju on nikada ranije nije zapažao.
Bilo je to lice jedne kraljice. „Veruj mi, Lorkane, jeste.“
On potisnu nadu koja mu ispuni grudi, strana i nezvana.
„Ali Terasen neće preživeti ovaj rat, ona neće preživeti ovaj rat – bez tebe.“
 A čak i da kraljica pred njim da svoj besmrtni život kako bi iskovala bravu i
zaustavila Eravana, Lorkanov krvni zavet da čuva njeno kraljevstvo i dalje će biti na
snazi.
„Tvoj izbor“, naprosto mu reče.
Lorkan dopusti sebi da pogleda Elidu, ma koliko to bilo suludo.
Ona se jednom rukom držala za grlo, tamnih očiju potpuno razrogačenih.
Nije bitno da li mu ona i dalje nudi svoj dom u Terasenu – ako je kraljica iskrena.
Ali jeste bitno to što je Elin Galatinijus ozbiljno mislila to što je obećala: on je
previše moćan, a previše je nejasno kome je on odan da bi mu tek tako dozvolila da luta
s njom, da nesputano uđe u njeno kraljevstvo. Pustiće ga da ode, neće mu dati da kroči u
Terasen – iako se Eravanove horde obrušavaju na njega – samo da se ne bi izložila
drugoj opasnosti koja im je iza leđa: Mev.
A Elida to neće preživeti – neće preživeti ovaj rat – ako svi oni poginu.
On to ne može da prihvati, ne može da prihvati tu mogućnost. Ma koliko to bilo
suludo i zaludno, on ne može dozvoliti da dođe do toga. Ne može dopustiti da ona
ponovo padne u šake ni Eravanovim zverima ni njenom stricu Vernonu.
Budala. On je jedna drevna budala.
Ali bog za njegovim ramenom nije mu govorio ni da bezi, ni da se bori.
Dakle, izbor je na njemu. Zapitao se šta li o tome misli boginja koja šapuće Elidi.
Zapitao se šta li će i ta žena pomisliti o svemu ovome dok je odgovarao Elin:
„Dobro.“
„Bogovi nas saklonili“, promrmlja Fenris.
Elinine usne izviše se u onaj njen nagoveštaj smeška, prožet duhovitošću ali i
mrvicom okrutnosti, pa pogleda vuka. „Nadam se da ti je jasno kako ćeš morati da ga
ostaviš u životu“, kaza ona Fenrisu, izvijajući obrvu. „Nema ništa od dvoboja do smrti.
Nema bitke zarad osvete. Možeš li to da podneseš?“
Lorkan se nakostreši kad ga Fenris odmeri od glave do pete, pa ga pusti da u
njegovom pogledu vidi svaku mrvicu njegove urođene nadmoćnosti.
Fenris mu odgovori pogledom punim besa i sve svoje mahnitosti. Tu nije bilo
nadmoćnosti koliko kod Lorkana, ali sasvim dovoljno da ga to podseti da Beli Vuk od
Doranela ume da ujeda kad hoće. I to kobno.
Fenris se samo okrenu ka kraljici. „Ako ti kažem da je on pravo kopile i bedno
društvo – da li ćeš se predomisliti?“
Lorkan zareza, ali Elin samo frknu. „Zar nije upravo to razlog zašto volimo
Lorkana?“ Nasmeši mu se kao što se Lorkan dobro sećao iz njihovih prvih susreta u
Riftholdu – kada joj je nabio lice u zid od cigala. Elin reče Fenrisu: „U Orint ćemo ga
zvati samo za praznike.“
„Pa da upropasti proslave?“ Fenris se namršti. „Što se mene tiče, uživam u
proslavama. Ne treba mi namćor da ih upropaštava.“
Bogovi na nebesima. Lorkan oštro pogleda Rovana, ali ratnički princ je samo
pomno posmatrao svoju kraljicu, kao da tačno zna kakva joj se oluja valja pod kožom.
 Elin odmahnu rukom. „Dobro, dobro. Ti nećeš pokušati da ubiješ Lorkana zbog
onoga što se desilo u Ilveju, a u zamenu za to, nećemo ga zvati ni na šta.“ Njen kez je
bio potpuno opak i ništa manje od toga.
Ovakvom će se on dvoru pridružiti – ovom kovitlacu… Lorkan nije znao kako to
da nazove, ali je sumnjao da ga je njegovih pet stoleća života pripremilo za to.
Elin pruži ruku. „Dobro, znaš kako ovo ide – ili si toliko mator da si u
međuvremenu izlapeo?“
Lorkan je prostreli pogledom kad kleknu, nudeći joj bodež koji mu je visio na
boku.
Budala. On je prava budala.
Elin u šaci odmeri težinu tog sečiva, a on tada vide da joj je na prstu zlatni prsten
na koji je bio natakaren prostački krupni smaragd. Venčani prsten. Verovatno iz one
riznice aveti iz mogila koju su opljačkali. Baci pogled ka Belotrnu, koji je stajao po
strani. Naravno, ratnikov prst krasio je zlatan prsten, sa rubinom utisnutim u zlato – a
iznad okovratnika Rovanovog kaputa videla su se dva sveža ožiljka.
Kraljičino grlo takođe je bilo obeleženo njima.
„Jesi li se nagledao?“, Elin hladno upita Lorkana.
On se namršti. Bez obzira na to što će se upustiti u sveti obred, kraljica je opet
iznašla načina da bude puna nepoštovanja. „Reci to.“
Usne joj se opet izviše. „Da li se ti, Lorkane Salvatere, zaklinješ svojom krvlju i
večnom dušom da ćeš do kraja svog života biti veran meni, mojoj kruni i Terasenu?“
On trepnu. Kada je on polagao taj zavet pred Mev, ona je ispojala dug niz pitanja na
starom jeziku. Ipak je odgovorio: „Da. Zavetujem se.“
Elin raseče bodežom podlakticu i krv joj zablista jarko kao rubin na maču o njenom
boku. „Onda pij.“
Njegova poslednja prilika da se povuče iz toga.
Ali onda opet pogleda Elidu i vide da joj se lice ozarilo od nade, makar samo
tračka.
Zato Lorkan prihvati kraljičinu ruku obema svojim šakama, pa stade da pije.
Usta mu se ispuniše njenim ukusom – jasmina, matičnjaka i vrele žeravice. Duša
mu se ispuni tim ukusom, dok je nešto u njemu gorelo i stišavalo se.
Malčice se klateći, pusti joj ruku.
„Dobro došao na dvor“, kaza mu Elin. „Evo tvog prvog i jedinog naređenja: čuvaj
Terasen i njegov narod.“
Ta zapovest skrasi se u njemu, kao još jedna sitna žiška, koja nastavi da šija negde
duboko.
Onda se kraljica okrenu u mestu i ode – ne, priđe Elidi.
Lorkan bezuspešno pokuša da ustane. Izgleda da njegovo telo još nije bilo spremno
na to.
Zato nije mogao ništa drugo do da gleda dok je Elin Elidi govorila: „Tebi ne nudim
da položiš krvnu zakletvu.“
 Bez obzira na to što je položio krvni zavet, nosio se mišlju da baci kraljicu u okean
zbog toga što se Elidino lice smrknulo od dubokog osećaja povređenosti. Međutim,
gospa od Peranta gordo je digla glavu. „Zašto?“
Elin uhvati Elidu za ruku tako nežno da se Lorkanov do maločas sve veći bes
ohladio. „Zato što ti ne možeš da budeš vezana za mene, ako stupim na presto kada se
vratimo u Terasen.“ Elida se namršti. „Perant je druga po snazi vlastelinska kuća u
Terasenu“, objasni Elin. „Četiri velmože zaključile su da nisam dostojna prestola.
Potrebna mi je većina da bih ga povratila.“
„A ako sam ti ja zavetovana, to osporava vrednost mog glasa“, dovrši Elida umesto
nje.
Elin klimnu, pa joj pusti ruku i okrenu se da ih sve pogleda. Kraljica je bila
oblivena zlatnom svetlošću izlazećeg sunca. „Do Terasena ima još dve nedelje puta, ako
nas zimske oluje ne ometu. Iskoristićemo to vreme za vežbanje i pripremanje.“
„Pripremanje za šta?“, upita Fenris prilazeći.
Pripadnik ovog dvora. Dvora u kome je Lorkan. Njih trojica opet su vezani – ali
slobodniji nego što su ikada bili. Lorkan se na tren zapita zašto kraljica nije ponudila i
Gavrijelu da položi krvni zavet, ali onda je ona ponovo progovorila.
„Ne mogu da završim svoj zadatak bez ključeva. Pretpostavljam da će me njihovi
novi nosioci s vremenom potražiti, ako se treći ključ nađe i oni ne reše da celu tu stvar
završe sami.“ Tada pogleda Rovana, koji samo klimnu glavom, kao da su njih dvoje već
razgovarali o tome. „Zato, da ne bismo traćili dragoceno vreme na lutanje kontinentom u
potrazi za njima, zaista ćemo krenuti u Terasen. To naročito važi ako i Mev dovodi svoju
vojsku na njegove obale. A ako mi ne bude omogućeno da predvodim sa svog prestola,
onda ću to naprosto morati da radim sa bojišta.“
Ona namerava da se bori. Kraljica – Lorkanova kraljica – namerava da se bori
protiv Morata – ali i protiv Mev, ukoliko dođe do najgoreg. A onda će umreti zarad svih
njih.
„Dakle, za Terasen“, kaza Fenris.
„Za Terasen“, ponovi Elida.
Elin se zagleda ka zapadu, prema kraljevstvu koje je jedino što je stajalo između
Eravana i potpunog osvajanja. Prema Lorkanovom novom domu. Kao da već vidi legije
groznog gospodara razularene po njemu. A iza leđa im se primiče Mevina besmrtnička
vojska – kojom su nekada zapovedali Lorkan i njegovi sadrugovi.
Elin samo priđe središtu palube, a pomorci su ih zaobilazili u širokom luku. Isuka
Goldrin i svoj bodež, pa izvi veđe gledajući Belotrna, nemo mu upućujući izazov.
Ratnički princ je posluša, uzimajući u ruke sečivo i sekiricu pre nego što čučnu u
odbrambeni položaj.
Obuka – ponovno uvežbavanje njenog tela. Nije se ukazao ni tračak njene moći, ali
oči su joj svejedno jarko buktale.
Elin diže oružje. „Za Terasen“, napokon reče i ona.
I poče.
 Četrdeset treće poglavlje

Dorijan je počeo od sitnice.

Najpre je promenio oči tako da mu budu crne. Potpuno crne, kao kod Valga. Onda
je promenio put tako da dobije ledenobledu boju, kao da nikada nije video sunce. Kosu
je ostavio tamne boje, ali uspeo je da promeni nos tako da bude zakrivljeniji, a usne
tanje.
Nije to bila potpuna promena, već je to radio deo po deo. Sastavljao je sliku u sebi,
obrazujući tapiseriju novog lica, nove puti tokom dugog i mučaljivog leta uz kičmu
Očnjaka.
Nije spomenuo Manon da je to najverovatnije samoubilački poduhvat. Jedva da su
nekoliko reči prozborili od onog što se desilo na proplanku. Poleteli su u zoru, kada je
ona pred Glenis i Kročankama obznanila šta namerava da uradi. Ako budu imali sreće,
odleteće do Ferijanskog procepa i vratiti se u onaj skriveni logor na Očnjacima za četiri
dana.
Zamolila je Kročanke da je tu sačekaju. Da imaju dovoljno vere u nju da se vrate u
svoj planinski logor i da čekaju.
Pristale su. Možda je to bilo zbog onog groba koji su Trinaest kopale čitavog dana,
ali Kročanke su pristale. Bilo je to kolebljivo poverenje – ovoga puta.
Zato je Dorijan leteo s Asterin. Svaki čas tokom ledenog leta na sever iskoristio je
da lagano menja svoje telo.
Ako već toliko želiš da ideš u Morat, ponovo je prosikatala Manon pre nego što je
otišla, onda da te vidimo možeš li to da izvedeš.
Iskušavanje. Biće mu drago da u njemu uspe, makar samo da bi joj to sasuo u lice.
Manon zna za jedan zadnji ulaz kojim samo viverni ulaze u Severni očnjak, kao i
ljudski najobičniji vojnici dovoljno zlosrećni da budu tamo raspoređeni. Asterin i Manon
su ostavile Trinaest dalje na planinama pre nego što su prišle, ali su i tada sletele
dovoljno daleko od svih mogućih izviđača da će satima pešačiti, vodeći sa sobom
Asterininu ženku. Abraksos je režao i vukao uzde, ali Sorela ga je snažno držala.
Dva ogromna planinska vrha između kojih se protezao Procep bila su sve veća sa
svakom pređenom miljom, ali dok je on prilazio južnoj strani Očnjaka, zapravo nije
shvatao koliko su golemi.
Dovoljno da se u njima nalazi čitava vazdušna vojska, da se tu obučava i koti.
Ovo su njegov otac i Eravan sazdali. U to se Adarlan pretvorio.
 Nebom nisu šestarili viverni, ali njihova rika i kreštanje odzvanjali su iz prolaza
dok je on hodao ka drevnoj kapiji kroz koju se ulazilo u samu planinu. Za njim je išla
Asterinina plava ženka, koju je vodio držeći je za lanac.
Samo još jedan krotitelj koji vraća svog ata nakon leta da uhvate vazduha. Ono
nekoliko stražara – običnih smrtnika – jedva da ga je pogledalo kada se pojavio iza
krivine u klisuri.
Dorijanu se oznojiše dlanovi u rukavicama. Molio se da njegovo preoblikovanje i
dalje traje.
Nema načina da zna je li tako, mada je tu verovatno malo njih koji bi prepoznali
njegovo prirodno lice. Odabrao je boju kose i očiju dovoljno slične svojima da i ako se
tapiserija u njemu rastka, neko bi možda promenu njegove boje kože i očiju otpisao kao
običnu svetlosnu varku.
Narena zlovoljno huknu, otimajući se. Nije želela ni da priđe tom mestu.
On je nije krivio zbog toga. I njemu su kolena klecala od toga koliko je vonjalo iz
planine.
Međutim, on se godinama trudio da mu se na licu ne vidi kako ga glava boli od
jakih parfema koje su nosili dvorjani njegove majke. Kako mu taj svet sada izgleda
daleko – ta palata ispunjena parfemima, čipkom i lakom muzikom. Da oni nisu pružili
otpor Eravanu, da li bi on dopustio da to i dalje postoji? Da su mu se poklonili i kleknuli
pred njime, da li bi se Eravan i dalje pretvarao da je Perington i nastavio da vlada kao
smrtni kralj?
Dorijana su noge pekle od umora, jer je višečasovno pešačenje uzelo svoj danak.
Manon i Asterin vrebale su u blizini, skrivajući se posred snega i kamena. Nema sumnje
da su pomno pratile svaki njegov pokret dok se on lagano približavao kapiji.
Rastajući se s Manon, s njom je razmenio tek nekoliko šturih reči.
Spustio je dva usudključa na njen pruženi dlan, a Medaljon Orinta slabašno je
zazveckao po njenim gvozdenim noktima. Samo bi ih budala odnela u jedno od
Eravanovih uporišta. „Možda ti nisu najvažniji“, kazao joj je Dorijan, „ali svejedno su
presudni za naš uspeh.“
Manon ga mrko pogleda gurajući ključeve u džep, nimalo ne hajući za to što je u
njenom kaputu moć dovoljno velika da sravni sa zemljom čitava kraljevstva. „Zar misliš
da ću ih baciti kao smeće?“
Asterin je u tom trenutku zaključila da je preko potrebno da se pažljivo zagleda u
sneg.
Dorijan slegnu ramenima, pa raskopča opasač s Damarisom, pošto je taj mač bio
odveć dobro oružje za običnog krotitelja viverna. I njega je pružio Manon. Jedino oružje
biće mu običan bodež – i magija u njegovim venama. „Ako se ne vratim“, reče joj dok je
kačila kanije s drevnim sečivom za svoj opasač, „ključevi moraju da stignu do
Terasena.“ Nije mogao da se seti nijednog drugog mesta – pa makar i Elin ne bila tamo
da ih preuzme.
„Vratićeš se“, odvrati mu Manon. To je zvučalo više kao pretnja nego ma šta drugo.
 Dorijan se osmehnu, kao da joj se malčice ruga. „Da li bih ti nedostajao da se ne
vratim?“
Manon mu ništa nije odgovorila. Nije imao predstave zašto je uopšte očekivao da
će mu ona nešto reći.
Načinio je tek jedan korak, kada ga je Asterin uhvatila za rame. „Uđi i izađi – što
brže možeš“, upozori ga ona. „Čuvaj mi Narenu.“ U zlatom poprskanim crnim očima
zamenice zaista se iskrila zabrinutost.
Dorijan pognu glavu. „Čuvaću je životom“, obeća on prilazeći njenom atu i
hvatajući uzde koje su visile. Nije propustio da primeti kako se Asterinino lice smekšalo
od zahvalnosti – niti da se Manon već okrenula od njega.
Baš je ispao budala što je pošao tim putem s njom. Trebalo je da bude pametniji.
Stražarska lica sada su se već jasnije videla. Dorijan postade slika i prilika
iznurenog krotitelja koji umire od dosade.
Čekao je da ga nešto pitaju, ali nije bilo nikakvih pitanja.
Samo su mu mahnuli da prođe, jednako umorni i izludeli od dosade – ali i promrzli.
Asterin mu je opisala raspored u Severnom očnjaku i Omegi naspram njega, tako
da je znao da treba da skrene levo po ulasku u ogromni i visoki hodnik. Sa svih strana
čula se vivernska rika i stenjanje, a nos mu se zapušio od vonja truleži.
Šta je je našao tačno tamo gde mu je Asterin i objasnila da će biti, a plava ženka
strpljivo je čekala da je on ovlaš veže lancima za alku u zidu.
Dorijan ostavi Narenu potapšavši je po leđima kako bi je smirio i ode da vidi šta se
sve može otkriti u Ferijanskom procepu.

***

Sati koji su prolazili bili su najsporiji u Manoninom životu.

Govorila je sebi da je to od iščekivanja i od onoga što mora da uradi.
Nimalo se nije iznenadila kada ih je Abraksos pronašao a da nije prošao ni sat, a
uzde su mu bile presečene – nesumnjivo u borbi koju je vodio i dobio protiv Sorele.
Međutim, i on je ćutke čekao iza Manon, u potpunosti usredsređen na kapiju iza koje su
Dorijan i Narena nestali.
Vreme je proticalo kap po kap. Kraljev mač bio je pravo breme za njenim pojasom.
Psovala je sebe zbog potrebe da dokaže – njemu, sebi – kako mu nije dala da ide u
Morat iz praktičnih i običnih razloga. Eravan nije u Ferijanskom procepu. Biće
bezbednije.
Nešto malo. Ali ako matrone budu tu…
Zato je on otišao. Da sazna da li su one tu. Da vidi da li Petra zaista zapoveda
vojskom koja je tu okupljena i da utvrdi koliko je Gvozdenzubih prisutno.
On nije učio da bude uhoda, ali jeste odrastao na dvoru na kojem su se ljudi služili
osmesima i odećom kao oružjem. Dobro zna kako da se uklopi i da načulji uši, kako da
navede ljude da vide upravo ono što žele da vide.
 Tama je odnela, ona je poslala Elidu u moratske lagume. To što je poslala kralja
Adarlana u Ferijanski procep nije ništa drugačije.
Međutim, to nije pomoglo da joj se ne otme uzdah kada se Abraksos ukočio,
zagledavši se u nebo – kao da je čuo nešto što njih dve nisu mogle da čuju.
Upravo je radost koja je zaiskrila u očima njenog ata njoj saopštila šta je posredi.
Nekoliko trenutaka kasnije ugledala je Narenu kako jezdi ka njima, lagano
nadlećući planine, a u njenom sedlu beše tamnokosi jahač blede puti. Zaista je uspeo da
promeni neke delove sebe. Lice mu je bilo bezmalo neprepoznatljivo. Ostavio ga je
takvo.
Asterin pohrli prema ženki, a čak i Manon trepnu kada njena zamenica zagrli
Narenu oko vrata i snažno je stisnu. Ženka samo nasloni glavu uz Asterinina leđa i
glasno uzdahnu.
Dorijan skliznu s vivernke, ostavljajući uzde da vise.
„Pa?“, zatraži Manon da čuje.
Njegove oči – crne kao valške – naglo sevnuše. Nije ni pokušala da mu objasni
kako se sva tresla i da joj kolena i dalje klecaju dok mu je pružala najpre mač, pa onda i
dva ključa, a nokti joj očešaše njegovu šaku u rukavici.
Dorijanu oči posvetleše, ponovo poprimajući boju smrvljenog safira, a put mu opet
postade zlatna. „Matrone nisu tu, već samo Petra Plavokrvna i oko tri stotine
Gvozdenzubih iz sva tri klana.“ Usne mu se izviše u okrutan smešak, hladan kao što su
hladni planinski vrhovi oko njih. „Put je čist, veličanstvo.“

***

Izvidnice kod Ferijanskog procepa spazile su ih izdaleka. Trinaest je ipak bilo dopušteno
da slete u Omegu.
Manon je ostavila Dorijana u malom planinskom prolazu u kome su se Trinaest
sakupile. Ako se ne vrate za jedan dan, on je slobodan da radi šta god hoće. Može i da
ide u Morat i pravo u Eravanov zagrljaj, ako već tako hoće i ako je toliko nemaran.
Nisu se pozdravili.
Manon se trudila da joj srce mirno kuca dok je sedela na Abraksosu tik ispred praga
ogromnog ulaza koji vodi u Omegu, dobro svesna svih neprijateljskih pogleda uprtih u
njih, kako spreda tako i otpozadi. „Želim da razgovaram s Petrom Plavokrvnom“,
obznani ona pred čitavom dvoranom.
Odgovori joj mladalački glas: „Tako sam i pretpostavljala.“
Naslednica Plavokrvnih pojavi se kroz najbliži dovratak, sa gvozdenim obručem
oko čela i odevena u široku plavu odoru.
Manon nakloni glavu. „Okupi svoju vojsku u ovoj dvorani.“

***
Manon nije preterano dugo razmišljala o onome što će reći.
Dok je tri stotine Gvozdenzubih veštica ulazilo u dvoranu, pri čemu su se neke od
njih vraćale iz izvidnica, Manon se napola pitala da li je ipak trebalo da razmisli šta će
da kaže. Sve one su držale na oku i nju i Trinaest zabrinuto i s gađenjem.
Gledale su svoju osramoćenu predvodnicu krila; svoju propalu naslednicu.
Kada su se sve okupile, Petra – i dalje stojeći u dovratku u kom se i pojavila – samo
joj reče: „Moj životni dug u zamenu za to što ćemo te saslušati, Crnokljuna.“
Manon proguta pljuvačku, osećajući kako joj je jezik suv kao stara hartija. Sedeći
na Abraksosu, lepo je videla svako komešanje u gomili, razrogačene oči i šake koje su
stezale mačeve.
„Neću vam objašnjavati ko sam ja tačno“, napokon poče Manon, „jer mislim da ste
već čule.“
„Kročanska kučka“, procedi neka veštica.
Manon se zagleda pravo u Crnokljune, koje su je gledale skamenjenih lica dok su
se ostale kostrešile od mržnje. Zbog njih je govorila, zbog njih je tu i došla.
„Celog svog života“, nastavi Manon, a glas joj je tek neznatno podrhtavao, „slušala
sam laž.“
„Ne moramo da slušamo ovo smeće“, viknu neka druga motrilja.
Stojeći pored Manon, Asterin zareza, a sve ostale zaćutaše. Trinaest su smrtonosne,
bez obzira na to što su osramoćene.
Manon nastavi: „Laž o tome ko smo mi i šta smo mi. Laž da smo čudovišta i da se
time ponosimo.“ Pređe prstom po parčetu crvene tkanine kojom joj je pletenica bila
uvezana. „Ali mi smo pretvorene u čudovišta. Pretvorene“, ponovila je, „a mogle bismo
biti daleko više od toga.“
Zavladao je muk.
Manon je to prihvatila kao ohrabrenje da nastavi. „Moja baba ne samo da namerava
da po završetku ovog rata povrati Pustare već namerava da Pustarama vlada kao visoka
kraljica. Vaša jedina kraljica.“
Na to se pronese žamor. Na te reči, na to koliku je izdaju Manon počinila
otkrivajući tajne namere njene babe.
„Više neće biti Plavokrvnih niti Žutonogih – ne kakve ste sada. Ona namerava da
preuzme oružje koje vi ovde pravite, namerava da iskoristi naše Crnokljune jahačice i da
vas pretvori u svoje podanice. Ako ne padnete na kolena pred njom, nećete ni postojati.“
Manon duboko udahnu, pa udahnu još jednom.
„Pet stotina godina ne znamo ni za šta osim krvoprolića i nasilja. Nećemo znati ni
za šta drugo još pet stotina godina.“
„Lažeš“, viknu neka. „Mi letimo u slavu.“
Onda se Asterin pomeri i raskopča kožni kaput, pa zadiže belu košulju. Dižući se u
stremenu, ona ogoli unakaženi trbuh. „Ona ne laže.“
NEČISTA
Ta reč je ostala tu utisnuta. Zauvek će tu biti utisnuta.
 „Koliko je vas“, upita Asterin vičući, „ovako žigosano? Rukom vaše matrone,
rukom predvodnice vašeg zbora? Kolikom broju vas se desilo da spale vaše mrtvorođene
veštičice pre nego što stignete da ih zagrlite?“
Muk koji je sada zavladao bio je drugačiji nego ranije. Drhtav – ustreptao.
Manon na tren pogleda Trinaest i vide suze u Žislejninim očima dok je ona gledala
žig preko Asterinine materice. Suze u očima svih njih koje nisu već znale.
Upravo zbog tih suza, koje Manon nikada nije videla, ona se opet okrenula prema
okupljenoj vojsci. „Bićete ubijene u ovom ratu, ili nakon njega – i više nikada nećete
ponovo videti našu domovinu.“
„Šta ti hoćeš, Crnokljuna?“, upita Petra i dalje stajući u dovratku.
„Jašite s nama“, izusti Manon. „Letite s nama. Protiv Morata. Protiv onih koji bi da
vam ne daju vašu domovinu i vašu budućnost.“ Opet se prolomi žamor, ali Manon samo
nastavi: „Savez Gvozdenzubih i Kročanki. Možda će to biti savez koji će napokon srušiti
našu kletvu.“
Opet zavlada onaj ustreptali muk – kao da će se oluja prolomiti.
Asterin se zavali u sedlo, ali košulju nije zakopčala.
„Sada je na vama izbor kako će budućnost našeg naroda biti oblikovana“, kazala je
Manon okupljenim vešticama, svim Crnokljunima koje će možda poleteti u rat da se više
nikad ne vrate. „Ali reći ću vam sledeće.“ Ruke su joj se tresle, pa ih je na bedrima stisla
u pesnice. „Ipak postoji bolji svet i videla sam ga.“
Tada je čak i Trinaest pogledaše.
„Videla sam kako veštica, ljudsko biće i Fej u miru borave jedno pored drugog i to
nije bila slabost, već snaga. Upoznala sam kraljeve i kraljice čija je ljubav prema
njihovim kraljevstvima i narodima toliko velika da oni sebe stavljaju na drugo mesto.
Čija je ljubav prema njihovim narodima toliko snažna da oni postižu nemoguće čak i
suočeni s nezamislivim poteškoćama.“
Manon diže glavu. „Vi ste moj narod. Obznanila to moja baba ili ne, vi ste moj
narod i uvek ćete biti, ali ako bude bilo potrebno – leteću i protiv vas kako bih osigurala
da postoji budućnost i za one koji ne mogu da se bore sami za sebe. Predugo smo
izlovljavale nejake, naslađujući se time. Kucnuo je čas da budemo bolje od naših
pretkinja.“ Iste te reči saopštila je Trinaest i to pre više meseci. „Postoji bolji svet“,
ponovila je, „i boriću se za njega.“ Okrenula je Abraksosa prema ponoru iza njih. „A
vi?“
Manon klimnu Petri. Naslednica joj samo klimnu u odgovor dok su joj oči blistale.
Biće im dopušteno da odu kako su i došle: neozleđene.
I tako Manon potera Abraksosa i on se vinu u nebo, a Trinaest poleteše za njom.
Više nije dete rata.
Već mira.
 Četrdeset četvrto poglavlje

„Kako da te danas seckam, Elin?“

Karnove reči bile su nalet vrelog daha ka njenom uhu dok ju je njegov nož grebao
niz golo bedro.
Ne. Ne, nije moguće da to bio san.
Bekstvo, Rovan, brod kojim plove ka Terasenu…
Karn žabi vrh svog bodeža u meso iznad njenog kolena, a ona stisnu zube kada on
poče da okreće sečivo, zabijajući ga sve dublje sa svakim novim krugom.
On je to uradio toliko puta do sada – po celom njenom telu.
Staće tek kada dođe do kosti. Kada ona bude vrištala i vrištala.
San. Opsena. To što je pobegla od njega, od Mev, bilo je samo još jedna opsena.
Da li je rekla? Da li je odala gde su ključevi skriveni?
Nije mogla da suspregne jecaj koji joj se oteo.
A onda joj se, kao da prede, obrati hladan i školovan glas: „Zar si se u ovo
pretvorila čak i nakon sve one obuke?“
To nije stvarno. Arobin, koji stoji sa druge strane oltara, nije stvaran – iako tako
izgleda, iako mu riđa kosa blista, a odeća mu je besprekorna.
Njen nekadašnji učitelj i gospodar uputi joj polovični smešak. „Čak je i Sem bolje
istrajao.“
Karn opet uvrnu nož, rasecajući mišić. Ona izvi kičmu i zavrišta tako da joj je
sopstveni vrisak odzvanjao u ušima. Iz neke velike daljine čulo se kako Fenris reži.
„Da zaista hoćeš, mogla bi da se izvučeš iz ovih lanaca“, reče joj Arobin mršteći se
od gađenja. „Kad bi zaista pokušala.“
Ne, ona ne može, a sve je bilo samo san, samo laž…
„Dopuštaš da budeš zarobljenica, jer onog trenutka kada se oslobodiš…“ Arobin se
zasmeja. „Onda moraš da ponudiš samu sebe kao žrtveno jagnje.“
Ona je grebala i koprcala se noseći se s probadanjem u nozi, ne slušajući Karna
kako se cereka. Nije čula ništa osim kralja krvnika, nevidljivog i nezapaženog pored nje.
„Duboko u sebi, nadaš se da ćeš ovde biti dovoljno dugo da mladi kralj Adarlana
plati cenu. Duboko u sebi, znaš da se ovde kriješ čekajući da on raščisti put.“ Arobin se
nasloni na oltar, pa poče da bodežom čisti nokte. „Duboko u sebi znaš kako nije pošteno
što su bogovi odabrali tebe, što je Elena odabrala tebe umesto njega. Istina, omogućila ti
je da neko vreme ostaneš u životu, ali svejedno si ti odabrana da platiš ceh. Njen ceh – i
božji.“
 Arobin pređe dugim prstima niz njen obraz. „Vidiš li čega sam pokušao da te
poštedim svih onih godina? Šta si mogla da izbegneš samo da si ostala Selena, da si
ostala sa mnom?“ On se nasmeši. „Uviđaš li, Elin?“
Ona nije mogla da odgovori. Nije imala glasa.
Karn stiže do kosti i…

***

Elin skoči u krevetu, hvatajući se za bedro.

Nikakvi lanci nisu joj vukli noge. Nikakva maska nije je gušila.
Nikakav bodež nije joj se uvrtao u telu.
Boreći se da dođe do daha, dok su joj nozdrve bile ispunjene mirisom prašnjavih
čaršava, a zvuke njenog vrištanja smenjivalo sanjivo cvrkutanje ptica, Elin se protrljala
po licu.
Princ koji je zaspao pored nje već ju je trljao po leđima, nemo je smirujući.
Iza malog prozora oronule gostionice negde blizu granice između Fenharoua i
Adarlana promicali su gusti oblaci magle.
San. Samo san.
Okrenula se, spuštajući noge na rasenjeni čilim prostrt preko neravnog patosa.
„Sviće tek za jedan sat“, reče joj Rovan.
Međutim, Elin svejedno pruži ruku da dohvati košulju. „Onda ću se zagrejati.“
Možda će ići da trči, pošto nedeljama i nedeljama nije mogla na trčanje.
Rovan se pridiže, jer njemu ništa ne promiče. „Obuka može da čeka, Elin.“ Već
nedeljama vežbaju, temeljno i naporno kao što je to bilo u Maglobranu.
Ona navuče pantalone, pa prikopča opasač s mačem. „Ne, ne može.“

***

Elin se baci u stranu, a Rovanovo sečivo prolete pored njene glave, odsecajući nekoliko
vlasi s kraja njene pletenice.
Ona zadihano trepnu i diže Goldrin jedva na vreme da zaustavi njegov sledeći
udarac. Brujanje metala pronese se kroz žuljeve koji su je pekli po šakama.
Novi žuljevi – zbog novog tela. Ti žuljevi jedva da su stigli da se ponovo obrazuju
čak i nakon tronedeljene plovidbe. Svakog dana provodila je sate i sate vežbajući
mačevanje, streličarstvo i borbu prsa u prsa – a šake su joj i dalje meke.
Elin stenjući čučnu, a bedra su joj buktala od bola dok se pripremala da skoči.
Međutim, Rovan stade u tom prašnjavom dvorištu koje je pripadalo gostionici, pa
spusti sekiricu i mač. Obasjana prvim zracima zore, gostionica je još i mogla da prođe
kao lepa zgradica, a morski lahor s obližnje obale dopirao je kroz ono malo lišća što je
ostalo na pogurenom stablu jabuke tačno u sredini tog prostora.
 Oluja koja se spremala na severu primorala je njihov brod da sinoć nađe luku u
kojoj će spustiti sidro – a nakon nekoliko nedelja provedenih na pučini, nikome od njih
nije smetalo da provedu nekoliko sati na kopnu, niti da otkriju šta se kog đavola desilo
dok njih nije bilo.
Odgovor je bio: rat.
Rat besni na svim stranama, ali gde se vode borbe – to ostareli gostioničar nije
znao. Brodovi više ne pristaju u luku – a velike ratne lađe samo plove pored nje. Takođe
nije znao da li su te lađe prijateljski ili neprijateljski nastrojene i izgleda da on ne zna
ama baš ništa, pa ni kako da kuva, niti kako da čisti svoju gostionicu.
Za dan ili dva moraće da se vrate na pučinu, pod uslovom da hoće da brzo stignu do
Terasena. Njihov kapetan je kazao da na severu duva previše oluja da bi se usudili da
zaplove pravo tamo. U ovo doba godine bezbednije je da doplove do obale kontinenta,
pa da se zapute uz nju. Upravo su zbog te zapovesti i tih oluja pristali tu – negde između
granica Fenharoua i Adarlana. Rifthold je nekoliko dana puta ispred njih.
Pošto Rovan nije nastavio njihovo vežbanje, Elin se namrštila. „Šta?“
To je više bio zahtev nego pitanje.
Gledao ju je nepokolebljivo, baš kao što je gledao kada se vratila s trčanja po
maglovitim poljima iza gostionice i zatekla ga kako stoji oslonjen o jabuku. „Za danas je
dosta.“
„Nismo ljudski ni počeli.“ To rekavši, ona diže sečivo.
Rovanovo sečivo je i dalje bilo spušteno. „Sinoć gotovo da nisi spavala.“
Elin se ukoči. „Košmari.“ Bilo je to blago rečeno. Ona diže bradu i široko mu se
isceri. „Možda ja počinjem da tebe umaram.“
Ako ništa drugo, povratila je mišiće uprkos tim svojim žuljevima. Ruke joj nisu
mršave, već mišićave, a bedra više nisu pritke već vitka i snažna – i sve se to desilo pred
njegovim očima.
Rovan joj nije uzvratio smešak. „Hajde da doručkujemo.“
„Ne žuri mi se, nakon sinoćnje večere.“ Ničim ga nije upozorila, već se bacila na
njega zamahujući Goldrinom visoko, a bodežom ubadajući odozdo.
Rovan dočeka njen napad i s lakoćom odbi udarce. Njih dvoje se sudariše,
razdvojiše, pa opet sukobiše.
Njemu očnjaci sevnuše. „Moraš da jedeš.“
„Moram da vežbam.“
Ona to ne može da zaustavi – da suspregne tu potrebu da radi nešto. Da bude u
pokretu.
Ma koliko puta zamahivala sečivom, i dalje ih oseća. Lisičine. A kad god zastane
da se odmori, oseća i nju – svoju magiju. Kako čeka.
I zaista, kao da je ona otvorila jedno oko i zevnula.
Stisnula je zube, pa ponovo napala.
Rovan je zaustavljao svaki njen udarac, a ona je bila svesna da joj pokreti postaju
aljkavi. Znala je da je on pušta da nastavi da se bori i da nije iskoristio nijednu od
brojnih prilika da tome stane u kraj.
 Nije mogla da se zaustavi. Oko njih besni rat. Ljudi umiru, a ona je bila zatvorena u
onom prokletom sanduku, čerečena iznova i iznova, nemoćna da uradi bilo šta…
Rovan zadade udarac tako munjevito da ona nije mogla da ga isprati, ali na poraz ju
je osudila njegova noga koju je skliznuo iza njene i oborio je u prašinu.
Kolena joj sevnuše od bola kada ih je odrala ispod pantalona, a bodež joj ispade iz
ruke i zatandrka.
„Pobedio sam“, prodahta on. „Hajde da jedemo.“
Elin ga ošinu pogledom. „Još jedan krug.“
Rovan samo vrati mač u kanije. „Posle doručka.“
Ona zareza na njega – ali on joj odvrati rezanjem.
„Ne budi glupa“, reče joj. „Izgubićeš sve mišiće ako ne budeš hranila telo. Zato
jedi. Ako i posle toga budeš želela da vežbaš, vežbaću s tobom.“ Pruži joj tetoviranu
ruku. „Mada ćeš verovatno povratiti.“
Bilo od napora ili od sumnjivog kuvanja njihovog gostioničara.
Međutim, Elin mu odgovori: „Ljudi umiru. U Terasenu. Svuda. Ljudi umiru,
Rovane.“
„Tvoj doručak neće to promeniti.“ Ona izvi usne da zareži, ali on je prekide. „Znam
da ljudi umiru. Pomoći ćemo im. Ali ti moraš da imaš makar malo snage, inače to nećeš
moći da postigneš.“
Istina. Njen parnjak govori istinu. Međutim, ona ih i dalje vidi i čuje. Te
prestravljene i umiruće ljude.
Čije vrištanje tako često zvuči baš kao njeno.
Rovan mrdnu prstima nemo je podsećajući. Hoćemo li?
Elin se namršti i prihvati njegovu pruženu ruku, puštajući ga da je digne na noge.
Baš si naporan.
Rovan je obgrli oko ramena. To je nešto najpristojnije što si mi ikada rekla.

***

Elida pokuša da se ne namršti gledajući sivkastu kašu koja se pušila pred njom, a
naročito jer ih je krčmar gledao iz senki iza šanka. Sedeći za jednim okruglim stočićem
kojima je oronula trpezarija bila ispunjena, Elida vide kako je Gavrijel gleda dok spušta
kašiku u svoju zdelu.
Gavrijel je onda prinese ustima. Polako.
Elida razrogači oči, pa ih razrogači još više kada on otvori usta i uze zalogaj.
Glasno se čulo kada je progutao. Vidno se suzdržao da se ne strese.
Elida se zadržala da se ne nasmeši od čiste bede u Lavovim svetlosmeđim očima.
Elin i Rovan su baš dovršavali sličnu bitku kada je ona pre nekoliko minuta ušla u
trpezariju, a kraljica joj je poželela sreću pre nego što se vratila u dvorište.
Elida je nije videla da sedi duže nego što traje obrok, ili tokom onih sati kada ih je
obučavala da se služe usudznacima, nakon što je Rovan zatražio da ih nauči tome.
 Princ joj je objasnio da su je usudznaci izvukli iz okova, a ako su ilkeni otporni na
njihovu magiju, onda će im poznavanje drevnih belega biti korisno s obzirom na sve sa
čime će se suočiti. Bitkama kako telesnim tako i magijskim.
Tako čudni i teški simboli. Elida ne ume da čita sopstveni jezik i dugo to nije ni
pokušala. Čak misli da joj se ta prilika neće skoro pružiti. Međutim, da nauči da čita i
piše te znakove, ako bi to njenim saputnicima na ma koji način pomoglo… to može da
pokuša. Pokušala je i to dovoljno da ih sada zna već nekoliko.
Gavrijel se usudi da uzme još jedan zalogaj kaše, ukočeno se smešeći gostioničaru.
Čovek je zračio tolikim olakšanjem da je Elida takođe uzela kašiku i naterala sebe da
proguta njen sadržaj. Kaša je bila bljutava i pomalo kisela – da li je on to u nju stavio so,
umesto šećera? Ali… makar je topla.
Gavrijel je opet pogleda u oči, a Elida se opet suzdrža da ne prasne u smeh.
Više je osetila nego videla kada je Lorkan ušao. Gostioničar se istog trena setio da
treba da bude negde drugde. Čovek se nimalo nije iznenadio što je video petoro Feja
kako ulaze u njegovu gostionicu, tako da je to što beži kad god se Lorkan pojavi
svakako uzrokovalo mrštenje koje je taj mužjak usavršio.
Zaista, Lorkan je samo jednom pogledao Elidu i Gavrijel je izašao iz trpezarije.
Proteklih nedelja jedva da su razmenili nekoliko reči. Elida nije znala ni šta da
kaže.
Pripadnik ovog dvora. Njenog dvora. Zauvek.
On i Elin svakako nisu smekšali jedno prema drugome. Ne, samo Rovan i Gavrijel
zapravo razgovaraju s njim. Fenris ga uglavnom zanemaruje, iako je obećao Elin da se
neće boriti protiv Lorkana. A Elida… Povlačila se toliko često da Lorkan nije ni
pokušavao da joj priđe.
Dobro. To je dobro. Iako ona ponekad zatiče samu sebe kako otvara usta da mu se
obrati, gledajući ga dok on sluša Elinina objašnjena o usudznacima, ili vežba s kraljicom
u onim retkim trenucima kada se njih dvoje ne hvataju za gušu.
Elin im se vratila. Oporavlja se najbolje što može.
Elida nije osetila ukus narednog zalogaja kaše. Srećom, Gavrijel ništa nije rekao.
A ni Aneit ništa nije progovarala. Nije se čuo ni šapat uputstava.
I bolje tako, da sluša samo sebe. Takođe je bolje da se Lorkan drži na odstojanju od
nje.
Elida je ostatak kaše pojela ćutke.

***

Rovan je bio u pravu; skoro da je povratila nakon doručka. Već nakon pet minuta u
dvorištu morala je da stane, jer joj se ona odvratna kaša dizala iz želuca.
Rovan se zasmejao kada se uhvatila za usta, a onda se preobrazio u svoje obličje
sokola i odleteo do obale i njihovog broda, koji ih je tamo čekao, da se javi njihovom
kapetanu.
 Pokušavajući da olabavi zgrčena ramena, gledala ga je kako nestaje među
oblacima. Naravno da je bio u pravu – u vezi s time da ona mora da dopusti samoj sebi
da se odmori.
Da li ostali znaju šta je toliko tera ili ne, nisu rekli ni reč.
Elin vrati Goldrin u kanije i duboko udahnu. Duboko u njoj njena moć zatutnja.
Ona promrda prstima.
Mevino hladno i bledo lice sevnu joj pred očima.
Njena magija zaćuta.
Opet teško uzdahnuvši, otresajući drhtavicu iz šaka, Elin pođe prema otvorenoj
kapiji gostionice. Pred njom se pružao dug i prašnjav drum, a polja mimo njega bila su
gola. Bila je to bezlična zemlja, koju je lako zaboraviti. Dok je u praskozorje trčala,
jedva da je videla išta osim magle i nekoliko vrabaca koji su se kupali po travi osušenoj
usled zime.
Fenris je u vučjem obličju sedeo na ivici najbliže poljane, zureći preko tog
prostranstva. Bio je na istom mestu kao i pre zore.
Namerno je hodala dovoljno glasno da bi joj čuo korake, pa su mu se uši trznule.
Preoblikovao se dok je prilazila, pa se naslonio o napola istrulelu ogradu kojom je to
polje bilo ograđeno.
„Kome si stao na žulj pa si dobio treću smenu?“, upita Elin brišući znoj sa čela.
Fenris frknu i prođe prstima kroz kosu. „Da li bi mi poverovala kad bih ti rekao da
sam se dobrovoljno javio?“
Ona izvi obrvu, a on slegnu ramenima i opet se zagleda preko poljane, čiji su
najdalji delovi još bili magloviti. „U poslednje vreme ne spavam kako treba.“ Pogleda je
postrance. „Valjda nisam jedini.“
Ona zasikta čačkajući žulj na desnoj šaci. „Mogli bismo da osnujemo tajno društvo
– za ljude koji loše spavaju.“
„Pristajem, samo da Lorkan nije pozvan.“
Elin se prigušeno zasmeja. „Pusti više.“
Njemu se lice skameni. „Rekao sam ti da hoću.“
„Očito nisi.“
„Pustiću ja to onog trenutka kada ti prestaneš da u zoru trčiš do iznemoglosti.“
„Ne trčim do iznemoglosti. Rovan to nadgleda.“
„Rovan je jedini razlog zašto ti ne šepaš.“
Živa istina. Elin stisnu bolne šake u pesnice i gurnu ih u džepove. Fenris ništa više
nije rekao – nije je zapitao zašto nije ugrejala prste, ili vazduh oko njih.
Samo se okrenu prema njoj i trepnu tri puta. Da li si dobro?
Krik nekog galeba proseče sivilo i Elin dvaput trepnu u odgovor. Ne.
Više od toga nije htela da prizna. Ponovo je zatreptala, ali sada triput. Da li si ti
dobro?
I on dva puta trepnu.
Ne, njih dvoje nisu dobro. Možda neće ni biti. Ako su ostali toga svesni, ako su
prozreli razmetanje i preku narav, to nisu stavljali do znanja.
 Niko ništa nije rekao zbog toga što Fenris ni jedan jedini put nije iskoristio svoju
magiju da preskoči s jednog mesta na drugo. Ne da je bilo gde da se skače nasred
morske pučine, ali nije koristio svoju magiju čak ni kada su vežbali.
Možda je umrla skupa s Konalom. Možda je bila dar koji su obojica imali, pa nije
mogao podneti da je dodirne.
Nije se usudila da se zagleda u sebe, da se zagleda u uskomešano more u njoj.
Naprosto nije mogla.
Elin i Fenris su stajali pored polja dok se sunce dizalo sve više, sagorevajući
sumaglicu.
Nakon što je prošao jedan dug minut, upitala ga je: „Kada si dao zavet Mev, kakav
je bio ukus njene krvi?“
Njegove zlatne obrve se skupiše. „Kao krv. I kao moć. Zašto?“
Elin odmahnu glavom. Dakle, bio je to samo još jedan san, ili pričina. „Ako nam je
ona za petama zajedno s tom vojskom, samo… pokušavam da razumem to. Mislim,
nju.“
„Nameravaš da je ubiješ.“
Želudac joj se prevrnu zajedno s kašom, ali Elin slegnu ramenima. Iako je u ustima
osećala ukus pepela. „Da li bi radije da to ti uradiš?“
„Nisam siguran da bih ja to preživeo“, procedi on kroz stisnute zube. „A ti imaš
jače razloge da polažeš pravo na to.“
„Rekla bih da imamo podjednako pravo.“
Tamne oči mu poleteše preko njenog lica. „Konal je bio bolji mužjak nego… nego
kada si ga poslednji put videla. Nego što je bio na kraju.“
Ona ga uhvati za ruku i stisnu. „Znam.“
Poslednji pramičci magle nestaše, a Fenris je tiho upita: „Želiš li da ti pričam o
tome?“
Nije mislio na svog brata.
Ona odmahnu glavu. „Dovoljno znam.“ Zagledala se u svoje promrzle, žuljevite
šake. „Dovoljno znam.“ Ponovi ona. On se ukoči i šaka mu polete ka maču za bokom.
Nije to bilo zbog njenih reči, već…
Rovan je ponirao s neba, obrušavajući se punom brzinom.
Preoblikova se nekoliko stopa od tla i dočeka se skladno kao prava grabljivica, pa
pretrča poslednjih nekoliko koraka koji su ga delili od njih.
Goldrin zapeva kad ga ona isuka. „Šta je?“
Njen parnjak samo pokaza ka nebu.
Ka onome što je tamo letelo.
 Četrdeset peto poglavlje

S tenje je tutnjalo po stenju, a Irena se jednom rukom uhvatila za kameni zid zamka
Vestfal kada se cela kula zatresla. Nešto dalje niz taj hodnik ljudi su vrištali, neki su
zapomagali, a neki su se bacali preko članova svojih porodica kako bi ih zaštitili
sopstvenim telima dok šut pada po njima.
Zora jedva da je granula, a bitka je već besnela.
Irena se pribila uz kameni zid, a srce joj je lupalo kao čekić po nakovnju, brojeći
koliko će puta udahnuti pre nego što kula prestane da se trese. Pri prošlom napadu
izbrojala je do šest.
Srećom, sada je stigla samo do tri.
Pet dana ovoga. Pet dana ovog beskrajnog košmara, tokom kojih je do predaha
dolazilo samo u najcrnje doba noći.
Kejola gotovo da nije ni viđala, izuzev usputnih poljubaca i zagrljaja. Kada ga je
prvi put videla, imao je ranu na slepoočnici koju je ona smesta iscelila. Kada ga je
naredni put videla, s mukom se pomagao štapom pri hodu, prekriven prašinom i krvlju,
uglavnom ne svojom.
Upravo joj se od crne krvi utroba prevrtala. Valgi. Tamo ima Valga, koji zaposedaju
ljudske domaćine. Ima ih previše da bi ona sve mogla da ih izleći. Ne, to će uslediti
nakon bitke – ako prežive.
Brzo, prebrzo, povređeni i umirući stali su da naviru. Eretija je pripremila bolnicu u
velikoj dvorani, pa je Irena tamo provodila najviše vremena. Tamo se i zaputila, nakon
što je nekoliko sati provela u snu bez snova.
Kula se smirila, a Irena je izjavila – ne obraćajući se nikome posebno: „Ruhovi im i
dalje ne daju da se probiju. Morat gađa iz katapulta samo zato što ne može da probije
zidine ovog zamka.“
To je bilo samo delimično istinito, ali porodice zgrčene u hodniku, sa svojim
prostirkama za spavanje i ono malo stvari koje imaju sa sobom, izgleda da su se smirile.
Ruhovi su zaista onesposobili mnoge katapulte koje je moratska vojska tu dovukla,
ali nekoliko ih je ipak ostalo – taman dovoljno da tuku po zamku i po gradu. A premda
ruhovi zadržavaju proboj, do njega neće proći dugo.
Irena nije želela da zna koliko je njih palo. Samo je videla koliko je jahača u velikoj
dvorani i znala je da ih je palo previše. Eretija je naredila da se povređeni ruhovi smeste
u jedno unutrašnje dvorište i odredila pet vidarki da ih nadgledaju, a taj je prostor bio
toliko krcat da je jedva mogla tuda da prolazi.
 Irena požuri napred, vodeći računa o skršenom kamenju koje je popadalo po
stepeništu. Juče skoro da je slomila vrat kada je nagazila parče pale grede.
Ječanje povređenih do nje dopre mnogo pre nego što je ušla u veliku dvoranu, vrata
otvorenih tako da se video red za redom vojnika, kako iz kaganata tako i iz Anijela.
Vidarke nisu imale ležajeve za sve, tako da je veliki broj njih bio na prostirkama. Kada
je i njih ponestalo, koristili su plaštove i ćebad nagomilane preko hladnog kamena.
Nedovoljno – nedovoljno potrepština i nedovoljno vidarki. Trebalo je da ih dovedu
još iz ostatka vojske.
Irena zavrnu rukave, pošavši ka umivaoniku pored vrata. Nekoliko dece, čije su se
porodice sklonile u zamak, prihvatilo se posla da prazni prljave posude i da ih puni
toplom vodom na svakih nekoliko minuta – kao i posude pored ranjenika.
Irena se kolebala da li da pusti decu da gledaju krvoproliće i bol, ali nije bilo nikog
drugog da to radi. Niko drugi nije bio voljan da pomogne.
Gospodar Anijela možda jeste neviđeno kopile, ali njegov narod je hrabar i dobrog
srca. Taj narod je na njenom suprugu ostavio veći trag nego što ga je ostavio njegov
mrski otac.
Irena izriba ruke, iako ih je oprala pre nego što je tu sišla, pa ih je osušila tresući ih.
Ne mogu da trace ono malo dragocene tkanine što imaju na brisanje ruku.
Njena magija jedva da se oporavila, iako se ona naspavala. Znala je da će, ako
pogleda ka bedemima, ugledati Kejola kako se pomaže štapom, ili možda i sedi na svom
borbenom atu, u sedlu koje su opremili njegovom potporom. Kada ga je poslednji put
videla, koliko juče po podne, ozbiljno je hramao.
Ali nije se bunio – nije zatražio od nje da ona prestane da troši svoju moć. On će se
boriti bez obzira na to da li stoji, da li se pomaže štapom, da li je u stolici ili na konju.
Eretija pođe u susret Ireni i njih dve se sretoše na pola dvorane, a tamna Eretijina
koža presijavala se od znoja. „Dovode nam jahačicu. Grlo joj je rasečeno kandžama, ali
ona i dalje diše.“
Irena se suzdrža da se ne strese. „Otrov na kandžama?“ Mnogo valških zveri je
otrovno.
„Izviđač koji je doleteo da nas upozori na to da je donose nije bio siguran.“
Irena izvadi alatke iz torbice na boku, pa prelete pogledom po dvorani tražeći mesto
gde će raditi na jahačici koja stiže. Nije bilo mnogo prostora – ali eno, pored umivaonika
gde je upravo oprala ruke. Tu ima mesta. „Sačekaću ih pored vrata.“ Irena užurbano
krenu prema razjapljenim dverima.
Međutim, Eretija zgrabi Irenu za mišicu, a njeni tanki prsti nežno je stisnuše. „Da li
si se dovoljno odmorila?“
„Da li si se ti odmorila?“, odbrusi Irena. Kada se Irena pre nekoliko sati odvukla u
krevet, Eretija je još bila tu, a izgleda da je jutros stigla dobrano pre Irene, ili nije ni
odlazila.
Eretijine smeđe oči mrko je pogledaše. „Ne treba ja da se pazim koliko se
naprežem.“
 Irena je dobro znala kako Eretija nije imala na umu Kejola i vezu među njihovim
telima.
„Svesna sam svojih granica“, ukočeno odgovori Irena.
Eretija se zagleda u Irenin i dalje ravni trbuh, kao da joj je sve jasno. „Mnoge se ne
bi uopšte izlagale opasnosti.“
Irena zastade. „Da li je to pretnja?“
„Ne, ali svaka trudnoća iznuruje, naročito u prvim mesecima. To čak i bez ratnih
strahota i toga što svakog dana koristiš svoju magiju sve do poslednje kapi.“ Irena na
jedan tren pusti da joj se slegne utisak od toga što je čula te reči. „Koliko dugo znaš?“
„Nekoliko nedelja. Moja magija je to osetila u tebi.“
Irena proguta knedlu. „Nisam kazala Kejolu.“
„Ako je ikada pravi trenutak da se tako nešto kaže“, primeti vidarka pokazujući
pokretom ruke zamak koji se tresao svuda oko njih, „mislila bih da je to sada.“
Irena je to dobro znala. Već neko vreme pokušava da smisli kako da mu to saopšti,
ali da mu na pleća stavi još i to breme, da brine za njenu bezbednost i za bezbednost
života koji u njoj raste… Nije želela da bude rasejan. Nije želela da uvećava strahove
protiv kojih je znala da se on već bori, samim tim što je ona tu i što vojuje rame uz rame
s njim.
A da Kejol zna da se neće samo njen život okončati kad bi on pao… Ona ne može
da natera sebe da mu to saopšti. Ne još.
Možda to znači da je ona sebična, možda glupa, ali ona naprosto ne može. Bez
obzira na to što je zaplakala od sreće istog trena kada je to shvatila u brodskom kupatilu,
kada je njena mesečnica izostala, pa je krenula da prebrojava dane. A onda je shvatila šta
tačno znači nositi dete tokom rata. Shvatila je da će ovaj rat i dalje besneti, ili će možda
biti u svojim poslednjim, strašnim danima kada se ona bude porađala.
Irena je rešila da će učiniti sve u svojoj moći da se poštara za to da njeno dete ne
bude rođeno u svetu kojim vlada mrak.
„Reći ću mu kada bude pravi trenutak za to“, na kraju kaza Irena, samo malčice
oštro.
Tog trena se prolomi vika kroz otvorena vrata koja su vodila u hodnik: „Sklanjajte
se s puta! Sklanjajte se s puta, ide ranjenica!“
Eretija se namršti, ali pohrli s Irenom u susret varošanima što su vukli već krvava
nosila i jahačicu ruha koja je ležala na njima na samrti.

***

Konj pod Kejolom se promeškolji, ali ostade gde je stajao na donjem kruništu bedema
oko zamka. Taj konj nije bio ravan Faraši, ali je bio sasvim stamen. Hrabra životinja se
odmah navikla na njegovo sedlo opremljeno potporom, a on je samo to i tražio.
 Kada je Kejol sjahao, znao je da od hodanja nema ništa. Napetost u kičmi bila mu
je dovoljan pokazatelj koliko se Irena već trudi, iako je sunce tek granulo. Ipak, on
jednako dobro može da se bori i iz sedla – jednako može da predvodi ove vojnike.
Ispred njega, toliko se protežući u daljinu da nije mogao ni da je prebroji,
Eravanova vojska bacila se na grad započinjući još jedan dan bespoštednih napada na
zidine.
Ruhovi su jezdili, izbegavajući strele i koplja, hvatajući vojnike sa tla i rastržući ih.
Jašući te ptice, ruhini su neprijatelja zasipali bujicom srdžbe, pametno i oprezno ga
nadlećući u preletima koje su predvodili Sartak i Nesrin.
Međutim, nakon pet dana, čak su se i veliki ruhovi umorili.
A moratske opsadne kule, koje su se nekada vrlo lako raspadale u hrpe metala i
drveta, sada se bliže njihovim bedemima.
„Pripremite ljudstvo za dočekivanje napada“, naredi Kejol jednom turobnom
kapetanu što je stajao blizu njega. Kapetan se prodra, ponavljajući tu zapovest niz
redove vojnika koje je Kejol okupio tik pred zoru.
Nekoliko odreda moratskih vojnika uspelo je da tokom proteklih nekoliko dana
zakači kuke u zidine, dižući opsadne lestvice načičkane vojnicima. Kejol ih je sasekao i
premda anijelski ratnici nisu znali šta da rade s demonima zaposednutim ljudima koji
dolaze da ih pobiju, pokoravali su se njegovim glasnim naredbama. Brzo su zaustavljali
bujicu vojnika što su preletali zidine, presecajući konopce kojima su bili vezani za
lestvice.
Ali opsadne kule koje se primiču… njih neće biti tako lako oboriti. Isto važi i za
vojnike koji prelaze metalni most što će spojiti kulu sa zidinama zamka.
Iza njega, nekoliko spratova više, otac ga je gledao – on je to vrlo dobro znao. Već
je pomoću svetiljki za koje mu je Sartak pokazao kako se koriste dao znak da ruhovi
moraju da se vrate – da sruše opsadne kule.
Međutim, ruhovi su nadletali daleko začelje moratske vojske, gde zapovednici
održavaju poredak valških jedinica. Bila je to Nesrinina zamisao, koja joj je sinoć sinula:
da prekinu da napadaju beskrajne udarne borbene redove, već da smaknu one što izdaju
naređenja. Da pokušaju da u neprijateljske redove unesu haos i pometnju.
Prva opsadna kula bližila se bedemu, a metal je škripao dok su je viverni –
potkresanih krila i lancima vezani za opsadnu kulu – vukli sve bliže. Iza nje su već
stajala dva reda vojnika, spremnih da se ustreme naviše.
Današnji dan biće gadan.
Konj opet zaigra pod njim, a Kejol potapša oklopljenom šakom takođe oklopljen
pastuvov vrat. Larma je progutala zveket metala po metalu. „Strpljenja, druže.“
Daleko od njega, van domašaja lukonoša, neprijatelj puni katapult. Odapeli su
gromadu pre svega pola sata, a Kejol se sakrio ispod jednog kamenog luka, moleći se da
se podnožje kule u koju je stena udarila ne sruši.
Moleći se da Irena nije ni blizu nje.
Tokom ovih dana ispunjenih krvoprolićem i iznurenošću on gotovo da je nije ni
viđao. Nije imao prilike da joj saopšti da zna. Da joj kaže šta mu je na srcu. Zadovoljio
se dubokim ali kratkim poljupcem, pa je opet pohrlio na bedeme, tamo gde je u tom
trenutku bio potreban.
Kejol isuka mač, a tek uglačan metal zapeva izlećući iz kanija. Druga šaka mu se
steže oko drške štita. Bio je to štit kakav nose jahači ruhova, lagan i namenjen hitroj
borbi i munjevitoj razmeni udaraca. Potpora koja ga je držala u sedlu nije popuštala, a
remenje je bilo čvrsto zategnuto.
Vojnici duž grudobrana uskomešaše se zbog približavanja opsadne kule. Zbog
strahota u njoj.
„Nekada su bili ljudi“, viknu Kejol, a glas mu se pronese nad metežom bitke van
zidina zamka, „pa i dalje mogu da umru kao obični ljudi.“
Nekoliko mačeva prestade da se trese.
„Vi ste narod Anijela“, nastavi Kejol, nameštajući štit i dižući mač, „pokažimo im
šta to znači.“

***

Opsadna kula tresnu u bedem i metalni most na njenom najvišem spratu obruši se
mrveći pod sobom grudobrane na bedemu.
Kejol se usredsredi, ispunjavajući misli hladnoćom i proračunatošću.
Njegova žena je u zamku iza njega. Bremenita njihovim detetom.
Neće je izneveriti.
Opsadna kula stigla je do zidina utvrde i sada se iz nje vojnik za vojnikom iskrcava
pravo u drevni zamak.
Iako je bila daleko, Nesrin je lepo videla pometnju koja je vladala na kruništima.
Jedva je nazirala Kejola u sedlu sivog ata, kako se bori tamo gde je najgušće.
Jezdeći nad vojskom koja je ka njima odapinjala strele i bacala koplja, Nesrin
skrenu oštro ulevo, a ruhovi koji su leteli iza nje povedoše se za njom.
Na drugoj strani bojišta Borte i Jeran, predvodeći drugi odred ruhina, skrenuše
udesno i dve skupine ruhina pohrliše jedna prema drugoj kao odrazi u ogledalu, pa se
ustremiše nazad, na začelje neprijateljske vojske.
Baš u trenutku kada Sartak, predvodeći treću jedinicu, napade s druge strane.
Smakli su dvojicu zapovednika, ali ostala su trojica – ne prinčevi, hvala ovdašnjim
bogovima i trideset šestoro božanstava kaganata, ali ipak su to Valgi. Salhijeva
oklopljena pera oblivala je crna krv, baš kao što je oblivala i svakog drugog ruha na
nebu.
Sinoć je sate provela čisteći Salhija. Isto su radili svi ruhini, jer nisu želeli da
skorena krv smeta perima da hvataju vetar.
Nesrin nategnu luk i odabra metu. Ponovo.
Valški zapovednik izbegao je njenu strehi prošlog puta, ali sada neće.
Salhi se obruši, primajući strelu za strelom u svoj oklopni prsnik, gusta pera i
debelu kožu. Nesrin umalo da nije povratila kada se strela prvi put zarila u njega. Bilo je
to pre nekoliko dana. Pre čitavog jednog života. Ona sada svake noći sate provodi vadeći
mu ih iz tela – kao neko trnje.
Sartak je to vreme provodio jureći od jedne rasplamsale nevolje do druge, tešeći
one čiji atovi nisu bili toliko srećni, ili smirujući ruhove čiji jahači nisu preživeli taj dan.
Jedna kola već su bila pretovarena njihovim suldeima – čekajući poslednje putovanje
kući, da budu zarivena u jalove obronke Arunđina.
Kad se Salhi približi dovoljno da strgne nekoliko Valga s njihovih konja i raščereči
ih kandžama, Nesrin odape na zapovednika.
Nije videla da li je njena strela pogodila.
Nije to videla, jer je glasanje roga zaječalo probijajući se kroz larmu.
Poklič se ote ruhinima, koji su svi do jednoga gledali ka istoku. Prema moru.
Ka darganskoj konjici i pešadiji koji su jurišali na nebranjeno visoko krilo moratske
vojske, a Hasar u sedlu svog munikijskog konja lično predvodila kaganovu vojsku.

***

Dve vojne sile sudarile su se na ravnici ispred drevnog grada, jedna mračna a druga
zlatna.
Borile su se surovo i krvavo i ta borba je po tmurnom danu trajala satima.
Međutim, moratska vojska nije popuštala i ma koliko Nesrin i ruhini predvođeni
Sartakom i po Hasarinim naredbama izletali i jurišali iza svojih svežih saboraca, Valgi su
se i dalje borili.
Moratska vojska i dalje je stajala između kaganove sile i opsednutog grada, kao
nekakvo mračno more.
Kada je noć pala, kada je postalo previše mračno da bi se čak i Valgi borili,
kaganova vojska povukla se da proceni kakvo je stanje. Da se pripremi za novi napad u
zoru.
Nesrin je prenela Irenu i Kejola, okrvavljenog i iznurenog, sa opet bezbednih
bedema zamka, kako bi mogli da prisustvuju ratnom savetu kaganove dece. Svuda oko
njih vojnici su ječali i vrištali od bola, dok su vidarke pod vodstvom same Hafize žurile
da im povidaju rane pre nego što noć prođe i opet se zapodene boj.
Ali kada stigoše do ratnog čadora princeze Hasar i svi se okupiše oko karte Anijela,
u razgovoru je proteklo svega nekoliko trenutaka pre nego što ih je neko prekinuo.
I to osoba koju je Kejol najmanje očekivao da će videti kako ulazi u šator.
 Četrdeset šesto poglavlje

P erant se pojavio na obzorju; taj grad podignut od mrkog kamena ugnezdio se

između kobaltnog jezera i malog planinskog lanca koji takođe nosi to ime.
Zamak je bio podignut duž goleme planine što se graničila s gradom, a njegovi uski
tornjevi po visini su bili bezmalo ravni onima u Orintu. Velike gradske zidine srušila je
adarlanska vojska i one više nikada nisu podignute, tako da su se zgrade sagrađene duž
njih sada prelivale na polja sa druge strane reke Lanis, između jezera i dalekog mora.
Upravo je na tim poljima Edion nameravao da stane i suprotstavi se neprijatelju.
Led je izdržao dok su prelazili reku i ponovo prikupili svoje smanjeno ljudstvo u
borbene redove.
Belotrnska vlastela i njihovi ratnici skoro da su pregoreli, a njihova magija svela se
na puki lahor. Ipak su svojim štitovima zadržavali moratske snage čitav dan iza njih.
Bio je to dan koji je vojska iskoristila da se odmori, nalazeći drvo za ogrev tako što
je obarala svako stablo, ambar ili napušteno seosko imanje na koje su vojnici nailazili.
Bio je to dan kada je Edion naredio Noksu Ovenu da ode u Perant kao njegov izaslanik,
pošto je tom lopovu to bio rodni grad, i da vidi jesu li njegovi žitelji i žiteljke, voljni da
popune njihove desetkovane redove.
Nije ih bilo mnogo. Noks se vratio sa svega nekoliko stotina još lošije obučenih
ratnika. Korisnika magije među njima nije bilo.
Ali imali su nešto oružja, mahom starog i zarđalog. Vernon Lohan postarao se da
njegov narod bude nenaoružan, pribojavajući se njihovog ustanka ukoliko bi saznali da
je prava naslednica Peranta zapravo zarobljenica u najvišoj kuli zamka.
No izgleda da je žiteljima Peranta već bilo dosta njihovog nametnutog vladara.
Pa makar su imali više nego dovoljno ćebadi i hrane. Svakog sata pristizali su
tovari, skupa s vidarima – mada niko od njih nije bio obdaren magijom – da zaleče
ranjenike. Oni koji su bili previše povređeni da bi mogli da se bore odneti su na kolima u
grad, ponekad natovareni jedni preko drugih.
Ali topla ćebad i topla hrana neće povećati njihovo brojno stanje, niti će suzbiti
moratsko napredovanje.
Zato je Edion kovao planove, oslanjajući se na svoje zapovednike iz Kobi.
Potrudiće se da se sve ovo računa. Svaki pedalj zemlje, svako oružje i vojnik.
Nije video Lisandru. Ni Elin se nije pojavljivala.
Vojnici su mrmljali da ih je kraljica ostavila i prepustila sudbini.
 Edion se postarao da suzbije takve priče. Režao je da je kraljica na svom zadatku sa
ciljem da im spase guzice i da bi im to već svima obznanila, kad bi želela da Eravan
sazna za to, kad su već toliko skloni ogovaranju.
To je umanjilo nezadovoljstvo – jedva.
Elin ih nije branila svojom vatrom i ostavila ih je da budu iskasapljeni.
On je delimično bio saglasan s tim. Pitao se da li bi bilo bolje da su naprosto
zanemarili ključeve i ona dva koja su imali iskoristili za to da zbrišu te vojske, umesto
da najjače oružje koje imaju trače na kovanje brave.
Đavo ga odneo, on bi zaplakao od sreće kada bi u tom trenutku video Dorijana
Havilijarda i njegovu pozamašnu moć. Kralj je obarao ilkene s neba i lomio im šije i ne
dodirujući ih. Bio bi spreman da se pokloni tom čoveku ako bi ih on spasao.
Bilo je podne kada je moratska vojska ponovo stigla do njih, prelivajući se preko
obzorja, poput oluje koja huče preko žitnih polja.
Upozorio je perantski narod da svi koji mogu pobegnu u Hrastovu šumu. Neće biti
ni od kakve koristi da se zatvaraju u zamak. U njemu nema potrepština za opsadu. Nosio
se mišlju da ga iskoristi u ovoj bici, ali njihova prednost krije se u zaleđenoj reci, a ne u
tome da dopuste sebi da završe saterani u ćošak i lagano pocrkaju.
Niko ne dolazi da ih spase. Od Rolfa nije bilo ni glasa, Galanove snage su
desetkovane, njegovi brodovi raspršeni duž obale, a od ostatka vojnika Ansel od
Brajarklifa nema ni pomena.
Edion nije dopuštao da mu se ma šta od toga vidi na licu dok je na svom pastuvu
jahao niz borbene redove, vršeći smotru svojih vojnika.
Studeni vazduh maglio se od jetkog vonja njihovog straha, a breme užasa zjapilo
im je u očima poput jama bez dna dok su ga pratili pogledima.
Kob poče da tuče mačevima o štitove. Postojano bilo da nadjača brujanje moratskih
vojnika koji marširaju ka njima.
Edion među vojnicima nije tražio preoblikovačicu. Ilkeni lete nisko nad
uskomešalom gomilom moratskih vojnika. Ona će se nesumnjivo ustremiti najpre na
njih.
Edion zauzda konja tačno u središtu vojske, a zaleđena reka Lanus bila je skoro
potpuno zatrpana snegom koji napadao prethodne noći. Morat zna da je ta reka tu. Vrlo
je verovatno da su oni valški prinčevi temeljno proučili krajolik. Verovatno je da su
temeljno proučili i njega, njegovu tehniku i veštinu. On dobro zna da će se pre nego što
svemu dođe kraj on suočiti s jednim od njih, a možda i sa svima odjednom. To se neće
dobro završiti.
Ali on za to ne mari sve dok se oni usude da pređu reku. Edimion i Selena, jedini
Feji kojima je ostala i trunčica moći, bili su raspoređeni neposredno iza prvih vojnika
Kobi.
Pogledi njegovih ratnika bili su kao avetinjski dodir među njegovim plećima, i na
glavi pod kalpakom. Nije pripremio nikakav govor da ih obodri.
Govor neće sprečiti da ti ljudi danas izginu.
Zato Edion isuka Mač Orinta, diže štit i priključi se postojanom dobovanju Kobi.
 Prenoseći na to sav prkos i bes u svom srcu, tukao je drevnim mačem po
ulubljenom i zaobljenom metalu. Bio je to Roov štit.
Edion to nikada nije kazao Elin. Hteo je da sačeka da se ona vrati u Orint da bi joj
otkrio kako je štit koji on nosi i koji nikada nije izgubio nekada pripadao njenom ocu – i
mnogima pre njega.
Taj štit nema ime. Čak ni Ro nije znao koliko je star. Kada ga je Edion ukrao iz
Roove sobe – bilo je to jedino što je zgrabio na vest da je njegova porodica iskasapljena
– pustio je sve ostale da zaborave na njega.
Čak ga ni Darou nije prepoznao. Izlizan i jednostavan, taj štit je prošao potpuno
neprimećeno u Edionovom vlasništvu, a za njega je bio podsetnik na ono što je izgubio.
Na ono što će braniti sve do poslednjeg daha.
Vojnici iz savezničkih vojski prihvatili su to udaranje po štitovima u trenutku kada
su moratske snage stigle do obale reke. Na zapovest koju su dva valška princa uzviknula
sa svojih konja, prvi pešadinci krenuli su preko leda, a ilkeni se zadržali pri sredini
vojske – da napadnu istog trena kad se branitelji iznure.
Ren Olsbruk i preostale lukonoše krili su se iza prvih borbenih redova, birajući
mete među tim krilatim strahotama.
Edion i njegova vojska bez prestanka su lupali mačevima o štitove.
Sve bliže i bliže, moratski vojnici preplavljivali su zaleđenu reku.
Edion nije dao da bilo zamre, a njihovi neprijatelji nisu shvatali da taj zvuk ima
drugu svrhu.
Da prikrije pucanje leda.
Moratske snage napredovale su skoro do sredine reke.
Endi i Seleni niko nije morao da naređuje. Vetar se razduva preko leda, pa zari u led
i u pukotine koje su u njemu nastajale. Vetar onda razdvoji ledene ploče. Pokida ih u
paramparčad.
U jednom trenu, moratska vojska marširala je na njih.
U sledećem je propadala u vodu, a vazduh se punio zvucima pljuskanja, drekom i
vrištanjem. Ilkeni pohrliše napred da zgrabe vojnike koji su se davili od težine svojih
oklopa.
Ali Ren Olsbruk je čekao, i na njegovu glasnu naredbu strelci su odapeli na sada
izložene ilkene. Pogoci u krila oborili su ih na led, pa u vodu. Ilkeni su tonuli, ponekad
pod teretom sopstvenih vojnika koji su se koprcali.
Oba valška princa digoše ruke, kao vođeni jednim umom. Vojska stade na obali,
gledajući kako se njihova sabraća dave. Gledajući kako Endimion i Selena razmiču led,
ne dajući mu da se opet hvata.
Edion se usudi da se nasmeši na prizor tih vojnika koji su se davili.
Onda vide kako se dva valška princa njemu smeše sa druge strane reke. Jedan pređe
rukom preko crnog okovratnika na grlu. Bilo je to obećanje i podsetnik na to šta će mu
tačno uraditi.
Edion blago nakloni glavu, podrugljivo ih pozivajući da izvole i probaju.
 Moć fejske vlastele napokon popusti i led se odmah obrazova preko davljenika,
tamničeći ih pod površinom mračne vode.
Crni vetar dunu od valških prinčeva i njihovi vojnici i ne pogledaše naniže, već
smesta pođoše preko leda, ne obraćajući pažnju na lupanje pesnica pod svojim nogama.
Edion povede konja iza prvog borbenog reda, gde su Kilijan i Elgan čekali na
svojim atovima. U reku je upalo najviše dve hiljade njihovih neprijatelja. Iz nje neće
izaći nijedan.
Međutim, to jedva da je načelo silu koja sada maršira na njih.
Edion nije znao šta da kaže svojim zapovednicima, koji ga poznaju skoro celog
njegovog života. Ni oni njemu nisu imali šta da kažu.
Kada je Morat napokon stigao do njihove obale, mačeva koji su se sjaktali po tom
sivom danu, Edion zaurla i jurnu.

***

Ilkeni su otkrili da je preoblikovačica među njima i da je u vivernovoj koži. Lisandri to

postade jasno nakon što je poletela ka njima, iskačući iz vojničkih redova kako bi napala
njih trojicu.
Čekala su je još trojica, krijući se u hordi vojnika na tlu. Zaseda.
Jedva je ubila dvojicu, lomeći im glave bodljikavim repom, pre nego što je bila
prisiljena da beži od njihovih otrovnih kandži. Zato je privukla ilkene prema svojim
vojnicima, u domet Renovih strelaca.
Oborili su ilkene – ali jedva. Prostrelili su im krila, što je omogućilo Lisandri da im
otkine glave.
Dok su ilkeni padali, ona se obrušavala ka tlu usput se preoblikujući. Dočeka se
kao avetinjski leopard, pa se baci na pešadince koji su već napadali terasenske zbijene
štitove.
Umeće i jedinstvo Kobi nije bilo ništa naspram brojčano nadmoćnog neprijatelja
koji ih je potiskivao. Fejski ratnici, Tihe ubice – Anselini i Galanovi malobrojni preostali
vojnici – nijedna od tih smrtonosnih jedinica takođe nije mogla da ih zaustavi.
Zato je ona kidala, grizla i klala, dok joj je crna žuč palila grlo. Sneg se pod njenim
šapama pretvarao u blato. Leševi su se gomilali, a vrištali su i ljudi i Valgi.
Edionov glas pronese se niz redove vojnika: „Držite desno krilo!“
Ona se usudi da na tren pogleda tamo. Ilkeni su usredsredili sve svoje snage na taj
deo bojišta, obasipajući ljude falangom smrti i otrova.
Onda se začu novo prinčevo naređenje: „Držite se na levom krilu!“ Rasporedio je
Kob na desnom i na levom krilu, uzevši u obzir to što su se kolebala na južnim
ravnicama, ali ipak nije bilo dovoljno.
Ilkeni se baciše na konjicu, a konjska njiska ječala je bojištem dok su im ilkeni
parali utrobe, a jahači se gnječili ispod popadalih telesina.
Edion je galopirao prema levom krilu, a pratili su ga neki pripadnici Kobi.
 Lisandra je rasecala vojnika za vojnikom, dok su obe vojske odapinjale oblake
strela.
Moratske snage i dalje su napredovale. Sve dublje i jače, potiskujući Kob kao da je
ona tek grančica na njihovom putu.
Pluća su joj izgarala, noge su je bolele, ali nije prestajala da se bori.
Ako se nastavi ovako, do sutona neće ostati ništa od njih.
Izgleda da su to i drugi shvatili. Zagledali su se iza demona protiv kojih se bore ka
desetinama hiljada drugih što u pozadini uredno čekaju da ubijaju, ubijaju i ubijaju.
Neki njihovi vojnici stadoše da se okreću i da beže iz prvih redova.
Neki otvoreno pobacaše štitove i potrčaše koliko ih noge nose da se sklone od
Morata.
Morat je tu priliku iskoristio. Kao talas na obalu, neprijatelj se obruši na njihovo
čelo. Pravo u središte, koje se nijednom nije slomilo, čak ni kada su drugi popuštali.
Probiše rupu pravo kroz njega.
Vladala je potpuna pometnja.
Edion je urlao odnekud, iz srca pakla: „Ponovo obrazujte redove!“
Niko ga nije poslušao.
Kob je bezuspešno pokušavala da drži odstupnicu. Ansel od Brajarklifa je na svoje
vojnike koji su se dali u beg urlala da se vrate u borbu, a Galan Ašriver je njene
zapovesti ponavljao svojim podanicima. Ren je vikao svojim lukonošama da ne mrdaju,
ali i oni su pobegli sa svojih položaja.
Lisandra raseče cevanice jednog moratskog vojnika, pa drugom iščupa grkljan.
Nijedan terasenski ratnik nije se zadržao korak iza nje kako bi obezglavljivao pala tela.
Ni jedan jedini.
Gotovo. Gotovo je. Beskorisna. Tako ju je Edion nazvao.
Lisandra ponovo pogleda ilkene koji su se gostili desnim krilom. Znala je šta treba
da uradi.
 Četrdeset sedmo poglavlje

E dion je mislio da će ih sve pobiti na licu mesta, dok se bore do poslednjeg – a ne da

će ih skidati jednog po jednog, dok beže.
Potisnut je daleko iza prvih redova kada se Morat probio kroz njihovu odbranu, pa
je čak i Kob morala da ga odvlači iz najžešćih borbi. Ubrzo će poraz biti potpun.
Strele su i dalje letele duboko iz njihove pozadine. To je Ren doveo svoju jedinicu
u nekakav red, makar samo da im pokriva povlačenje.
Ne uredan marš na sever. Ne, vojnici beže i guraju se jedan pored drugog.
Sramotan kraj, nedostojan pomena, nedostojan njegovog kraljevstva.
On će ostati da se bori – ostaće tu sve dok ga ne saseku.
Na hiljade ljudi jurilo je pored njega, očiju razrogačenih od užasa. Morat ih je
proganjao, a njihovi valški prinčevi smešili su se željno iščekujući neumitnu gozbu.
Gotovo je. Sve je gotovo, tu na tom polju bez imena ispred Peranta.
A onda se glas pronese preko rasturenih bojnih redova.
Ljudi u bekstvu počeše da zastajkuju. Da se okreću u smeru iz koga su se čule te
vesti. Edion mačem proburazi jednog moratskog vojnika pre nego što sasvim shvati šta
se to priča.
Kraljica je došla. Kraljica se bori u prvom redu.
U trenu ludosti, on se zagleda u nebo očekujući da vidi bujicu plamena.
Nije ga bilo.
Strepnja mu ispuni srce, strah daleko dublji od bilo kog drugog koji je u životu
osetio.
Kraljica je u prvom redu – na desnom krilu.
Lisandra.
Lisandra je odenula Elininu kožu.
Munjevito se okrenu ka nepostojećem desnom krilu.
Baš u trenutku kada se zlatokosa kraljica u pozajmljenom oklopu suočavala s dva
ilkena, držeći u rukama mač i štit.
Ne.
Ta reč probila mu je celo telo, snažnije od svakog udarca koji je u životu zadobio.
Edion potrča, gurajući se kroz svoje ljude, pravo prema predalekom desnom krilu.
Prema preoblikovačici koja se suočila s tim ilkenima, bez kandži, očnjaka ili ičega osim
onog mača i štita da je brane.
Ne.
 Sklanjao je vojnike sebi s puta, a sneg i blato otežavali su mu svaki korak dok su se
dva ilkena sve više primicala preoblikovačici u telu kraljice.
Naslađujući se predstojećim ubistvom.
Ali vojnici su sve sporije bežali. Neki su čak ponovo obrazovali bojne redove kada
se onaj glas opet proneo. Kraljica je ovde. Kraljica se bori u prvom redu.
Ona je upravo zato to i uradila. Zato je odenula to bespomoćno ljudsko obličje.
Ne.
Ilkeni su se nadnosili nad njom, a grozna i unakažena lica bila su im sva iskrivljena
od toga što su se široko cerili.
Predaleko. On je i dalje predaleko da bi išta mogao da uradi…
Jedan ilken zamahnu dugom šakom koja se završavala kandžama.
Njen vrisak kada joj otrovni nokti rasekoše bedro zazvoni nad larmom bitke.
Ona pade, dižući štit da se zakloni.
On sve povlači.
Povlači sve što joj je rekao, povlači svaki trenutak besa koji mu je bio u srcu.
Edion se gurao kroz svoje ljude, ostavši bez daha, ne mogavši da razmišlja.
On sve povlači; on zapravo nije mislio ništa od svega onoga što je rekao.
Lisandra pokuša da se digne oslanjajući se na povređenu nogu. Ilkeni prasnuše u
smeh.
„Molim te“, zaurla Edion, ali vrištanje umirućih proguta tu reč. „Molim te!“
Sklopiće ma kakvu pogodbu, prodaću dušu mračnom bogu, samo da ona bude
pošteđena.
On to nije mislio. Povlači sve, sve ono što je rekao.
Beskorisna. Kazao joj je da je beskorisna. Izbacio ju je na sneg, potpuno nagu.
On sve to povlači.
Edion zajeca, jureći ka njoj kad Lisandra ponovo pokuša da ustane, služeći se
štitom da povrati ravnotežu. Ljudi se okupiše iza nje, čekajući da vide šta će Lučonoša
da uradi. Kako će da spali ilkene.
Nije bilo šta da se vidi, nije bilo čemu da se posvedoči. Ama baš ništa, osim njene
smrti.
Ali Lisandra se diže na noge i Elinina zlatna kosa prosu joj se preko lica kada
podiže štit i uperi mač između sebe i ilkena.
Kraljica je došla; kraljica se bori sasvim sama.
Ljudi pojuriše nazad ka prvom borbenom redu. Stadoše da se okreću u mestu i da
hrle ka njoj.
Lisandra je čvrsto držala svoj mač, upirući ga u ilkene prkosno i besno.
Spremna za smrt koja će je ubrzo zadesiti.
Od samog početka bila je voljna i spremna za to. Pristala je na Elinine planove,
znajući da može doći do toga.
Jedno preoblikovanje, jedna promena u vivernsko obličje i pobiće ilkene, ali ona i
dalje ostaje u Elininom telu. Diže taj mač, svoje jedino oružje.
Terasen je njen dom – a Elin je njena kraljica.
 Poginuće da bi zadržala ovu vojsku na okupu. Da bi zadržala bojne redove da se ne
rasture. Da bi poslednji put okupila njihove vojnike.
Krv joj je iz noge curila po snegu, a dva ilkena to onjušiše i ponovo se zasmejaše.
Oni znaju – šta joj je pod kožom. Znaju da se ne suočavaju s kraljicom.
Nije uzmicala. Nije se povlačila ni za pedalj pred ilkenima, koji su pošli još korak
ka njoj.
Ona će to učiniti radi Terasena. Radi Elin.
On povlači sve što je rekao. Povlači ama baš sve.
Edion je bio na jedva stotinu stopa od nje kada ilkeni napadoše.
On zavrišta kada jedan od njih napade kandžama odozdo, a drugi se baci na nju s
desne strane, kao da hoće da je obori u sneg.
Lisandra štitom odbi udarac s leve strane, tako da se ilken prosu po tlu, pa zaurla i
zamahnu mačem udesno.
Tako raspori ilkena koji se bacio na nju od pupka pa do grudne kosti.
Crna krv pokulja, a ilken vrisnu toliko glasno da Edionu zazvoni u ušima, pa se
zatetura i pade u sneg, koprcajući se unazad i hvatajući se za rasparanu utrobu.
Edion pojuri još brže, sada na svega trideset stopa od nje, a između njih više nije
bilo nikakvih prepreka.
Ilken koji je pao levo od nje nije završio. Dok je Lisandra gledala onog što se
povlačio, opet je zamahnuo ka njenim nogama.
Poslednjim ostacima snage, Edion baci Mač Orinta dok se Lisandra hitro okretala
prema ilkenu koji ju je napadao.
Ona poče da uzmiče, dižući štit kako bi se odbranila, ali i dalje preslabo da bi
umakla tim kandžama koje su se pružale ka njoj.
Otrovne kandže očešaše joj noge baš u trenu kada njegov mač prolete kroz lobanju
te zveri.
Lisandra pade na sneg, urličući od bola, a Edion se stvori pored nje, pa je diže na
noge istržući mač iz ilkenove glave i onda ga obruši na žilavi vrat. Jednom. Dvaput.
Ilkenova glava skotrlja se u sneg i blato, a drugu zver istog trena zakloniše moratski
vojnici, koji su maločas zastali da posmatraju.
Oni su se sada zagledali u kraljicu i njenog vojskovođu i jurnuli.
Ali dočekao ih je protivjuriš terasenskih vojnika koji su jurili pored Ediona i
Lisandre dok su im se iz grla prolamali borbeni pokliči.
Edion napola odvuče preoblikovačicu dublje iza ponovo obrazovanih bojnih
redova, vodeći je između vojnika koji su pritrčali u pomoć svojoj kraljici.
Mora da izvuče otrov iz nje, da nađe vidara koji će moći da ga odmah ukloni. Ima
svega nekoliko minuta pre nego što joj otrov dopre do srca…
Lisandra se zatetura, a sa usana joj se ote jecanje.
Edion okači štit na leđa i prebaci je preko ramena. Kratko se zagledavši u njenu
nogu, on vide samo pocepanu kožu, ali ne i zelenkastu sluz.
Možda su ga bogovi čuli. Možda je ovo njihova predstava milosti: to što je onaj
ilken istrošio otrov na druge žrtve pre nego što je stigao do nje.
 Ali gubitak krvi sam po sebi… Edion pritisnu iskidanu krvavu kožu kako bi
zaustavio krvoliptanje. Lisandra zaječa.
Preko vojske koja se ponovo okupljala Edion prelete pogledom tražeći na
kalpacima makar nekakav nagoveštaj vidarskih belih barjaka. Nije video nijedan.
Okrenu se prema poprištu bitke. Možda je tamo neki fejski ratnik dovoljno vešt kada je
reč o lečenju, kome je ostalo dovoljno magije…
Edion zastade, ugledavši šta se prevalilo preko obzorja.
Gvozdenzube veštice.
Nekoliko desetina njih, koje su jahale viverne.
Ali nisu letele. Viverni su hodali po tlu.
Za sobom su vukli ogromnu, pokretnu kamenu kulu. Međutim, to nije bila obična
opsadna kula.
Već veštičja kula.
Dizala se stotinu stopa u visinu, sazdana na platformi za koju nije mogao da utvrdi
od čega je napravljena, izdignutoj od tla, koju su preko ravnice vukli okovani viverni.
Još desetak veštica letelo je oko nje, čuvajući je. Crni kamen – usudkamen – korišćen je
u njenoj izgradnji, a na svakom spratu bili su razmešteni uzani prozori.
Međutim, to nisu bili prorezi za prozore, već prolazi kroz koje veštice mogu da
usmere moć ogledala kojima je unutrašnjost kule bila optočena, kako je Manon
Crnokljuna opisala. Sva su mogla da se okrenu u svim pravcima, da se usredsrede na
bilo šta.
Jedino im je potreban izvor moći koji će ogledala da pojačaju i ispale iz kule.
Oh, bogovi.
„Povlačite se!“, vrisnu Edion dok su se njegovi ljudi i dalje prikupljali.
„POVLAČITE SE.“
Svojim fejskim vidom razabirao je najviši sprat kule, otvoreniji od ostalih.
Veštice u tamnim odorama stajale su okupljene oko nečega što je izgledalo kao
zakrivljeno ogledalo upereno u šuplju srž kule.
Edion se okrenu i potrča, noseći preoblikovačicu sa sobom. „POVLAČITE SE!“
Sada je i vojska ugledala šta im prilazi. Bez obzira na to da li su shvatili da to nije
obična opsadna kula, sasvim su dobro razumeli njegovu naredbu i videli kako trči koliko
ga noge nose, s Elin preko ramena.
Manon nikada nije saznala koliki je domet kula i koliko daleko mogu da ispale
mračnu magiju prikupljenu u njima.
Na tom polju nisu imali gde da se sakriju. Nije bilo nikakvih prevoja ili udolina u
tlu gde bi mogao da uskoči s Lisandrom, moleći se da mlaz preleti preko njih. Ništa
osim snežne čistine i paničnih vojnika.
„POVLAČENJE!“, zaurla Edion toliko da ga grlo zabole.
Osvrnu se ka vešticama povrh kule, koje su se razmakle da propuste jednu sitnu
priliku u odori boje oniksa, blede kose raspuštene.
Crno svetlo zablista oko te prilike – veštice. Ona diže ruke iznad glave, a moć se
prikupljala oko nje.
 Podavanje.
Manon Crnokljuna im je to opisala. Gvozdenzube veštice nemaju nikakvu magiju
osim toga – sposobnosti da razulare moć svoje mračne boginje u prasku koji razara sve
oko njih. Uključujući i samu vešticu.
Mračna moć još se prikupljala, narastajući oko veštice poput nečastive aure kada
ona naprosto skoči s ivice.
Pravo u rupu u središtu kule.
Edion nije prestajao da beži. Nije imao drugog izbora osim da trči dok je veštica
padala u ogledalima optočeno jezgro kule razularujući mračnu moć u sebi.
Svet se zatrese.
Edion baci Lisandru u blato i sneg, pa skoči preko nje – kao da bi to nekako moglo
da je poštedi sile koja se uz riku prolomila iz kule, sevajući pravo na njihovu vojsku.
U jednom času, njihovo levo krilo borilo se ponovo se povlačeći.
Već u narednom, talas crne svetlosti zario se u četiri hiljade vojnika. Kada se
povukao, ostali su samo pepeo i iskrivljeni metal.
 Četrdeset osmo poglavlje

Kaganove snage zadale su Moratu dovoljno jak udarac da je bubnjanje prestalo.

To nije bio znak sigurnog poraza, ali jeste bilo dovoljno da se Kejol oseća kao da je
njegovo teško hramanje lakše dok je ulazio u prostrani ratni čador princeze Hasar. Njen
sulde bio je zariven ispred ulaza, a dlake uzete s konja čilaša vijorile su se na jezerskom
vetru. Sartakovo koplje bilo je zariveno u hladno blato pored koplja njegove sestre, a
pored naslednikovog…
Oslanjajući se na štap, Kejol zastade ugledavši kopljište od ebanovine koje je tu
takođe bilo zariveno, a vrane konjske dlake kojima je bilo ukrašeno još su blistale
uprkos svojoj starosti. To koplje nije bilo beleg pripadnika kraljevske porodice u šatoru,
niti znak njihovog darganskog porekla, već je predstavljalo čoveka kojem služe. Konjska
dlaka boje belokosti za vreme u kom vlada mir; ebanovina za ratna vremena.
Nije znao da je kagan svom nasledniku dao ebanovinu da je donese u ove krajeve.
Stojeći uz Kejola, haljine isprskane krvlju ali pogleda bistrog, Irena takođe zastade.
Proveli su nedelje putujući s tom vojskom, ali videti tu njihovu posvećenost ovom ratu,
taj znak iz kojeg zrače stoletna osvajanja što je nadzirao… taj sulde delovao je bezmalo
sveto. Jeste svet.
Kejol dodirnu Irenu po leđima, vodeći je kroz ulaz šatora pravo u taj bogato
opremljeni prostor. Iako je ta žena stigla pred Anijel u odsudnom trenutku, Hasar je
nekako uspelo da se njen kraljevski šator podigne čak i usred bitke.
Oslanjajući se blatnjavim štapom po uzdignutoj drvenoj platformi, Kejol stisnu
zube dižući nogu za taj jedan korak naviše. Čak ni debeli i meki ćilimi nisu ublažili bol
koji mu je na taj pokret sevnuo kroz kičmu i noge.
On se ukoči, s mukom se oslanjajući o štap dok se borio da dođe do daha i čekajući
da povrati ravnotežu.
Irenino krvlju poprskano lice istog trena se ukoči. „Hajde da sedneš u stolicu“,
promrmlja ona, a Kejol klimnu glavom. Bilo bi olakšanje i pravi blagoslov kad bi seo,
pa makar to bilo na svega nekoliko minuta.
Nesrin uđe odmah iza njih i očito je čula Irenin predlog, jer je smesta pošla do stola
za kojim su Sartak i Hasar stajali, pa odatle privukla izrezbarenu drvenu stolicu.
Klimnuvši u znak zahvalnosti, Kejol lagano sede.
„Zar nema zlatnog divana?“, zadirkivala je Hasar, pa se lepo videlo, uprkos krvi na
njenoj zlatnosmeđoj koži, kako je Irena pocrvenela pre nego što je odmahnula svojoj
prijateljici.
 Divan koji je Kejol poneo sa sobom sa Južnog kontinenta – divan na kome ga je
Irena izlečila, na kom je on osvojio njeno srce – još je bezbedan na njihovom brodu.
Tamo čeka da, ako oni prežive, bude prvi komad nameštaja u domu koji će on sagraditi
za svoju ženu.
Za dete koje ona nosi.
Irena stade pored njegove stolice, a Kejol uze njenu vitku ruku u svoju, pa
ispreplete prste s njenim. Oboje su bili kaljavi, ali on za to nije mario. Sudeći po tome
koliko ga je snažno stisnula, nije marila ni ona.
„Brojčano smo nadmoćni u odnosu na moratsku legiju“, poče Sartak, štedeći ih
Hasarinog zadirkivanja, „ali moramo pažljivo proceniti kako ćemo ih razdvojiti dok
prosecamo put do grada, kako ovde ne bismo zadobili previše gubitaka.“
Prave bitke tek ih čekaju, kao da su oni strašni dani opsade i krvoprolića samo
početak, kao i ljudi koje je danas sasekao.
Hasar na to kaza: „Sasvim pametno.“
Sartak se malčice lecnu. „Možda ne bi ispalo tako.“ Kejol izvi obrvu, a Hasar se
povede za njim, pa Sartak objasni: „Sestro, da nisi stigla, sati su me delili od toga da
srušim branu i preplavim ravnicu.“
Kejol se iznenađeno tržnu. „Zar jesu?“
Princ se protrlja po vratu. „Očajnički poslednji potez.“
Zaista. Toliki talas zbrisao bi deo grada, ravnicu i tople izvore, pa bi preplavio i lige
zemljišta iza njih. Svaka vojska koja bi mu se našla na putu podavila bi se – ili bila
odneta. Taj bi talas možda stigao i do kaganatske vojske, koja im je marširala u pomoć.
„U tom slučaju, neka nam bude drago što nije došlo do toga“, kaza Irena takođe
prebledevši jer je shvatila do kolikog bi razaranja došlo. Koliko su bili blizu nedaće. To
što je Sartak to i priznao dovoljno je govorilo: on možda jeste naslednik, ali želi da
njegova sestra zna kako ni on nije nepogrešiv. Da moraju da promišljaju o svim
planovima i postupcima, ma koliko naizgled laki bili.
Izgleda da je Hasar shvatila njegovu nameru, pa je samo klimnula glavom.
Nečije nakašljavanje pronese se kroz šator i svi se okrenuše prema otvorenom
ulazu, gde zatekoše jednog darganskog kapetana, koji je blatnjavom rukom čvrsto stezao
svoj sulde. Taj čovek je promucao da ih neko traži. Ni jedno ni drugo od dvoje
kraljevskih potomaka nije pitalo o kome je reč, već mu samo mahnuše da uvede
tognekog.
Trenutak kasnije Kejolu je bilo drago što sedi.
Nesrin se ote: „Sveti bogovi.“
Kejol je bio sasvim sklon da se saglasi s tim dok su Elin Galatinijus, Rovan Belotrn
i još nekoliko drugih ulazili u šator.
Bili su kaljavi od blata, a pletenica kraljice Terasena bila je daleko duža nego kada
ju je Kejol poslednji put video. A njene oči… To više nije bio onaj nežni, ali
istovremeno vatreni pogled, već se u njima videlo nešto starije. Umornije.
Kejol skoči na noge. „Mislio sam da si u Terasenu“, ote mu se. To su govorili svi
izveštaji. Ali eto nje, bez ikakve vojske.
 Tri fejska mužjaka – visoki ratnici, plećati i mišićavi koliko i Rovan – uđoše u
čador, skupa s tananom i tamnokosom ljudskom ženom.
Međutim, Elin je samo zurila u njega. Zurila i zurila pravo u njega. Niko ništa nije
govorio dok su njoj suze lagano klizile niz lice.
Ne zato što je on tu, shvatio je Kejol uzimajući štap u ruke i šepajući prema Elin.
Već zbog njega. Zato što stoji. Hoda.
Mlada kraljica slomljeno se zasmeja od radosti i snažno ga zagrli oko vrata. Bol mu
sevnu niz kičmu od siline tog naleta, ali i Kejol zagrli nju, zaboravljajući na sva pitanja
koja je zaustio da joj postavi.
Elin se sva tresla odmičući se od njega. „Znala sam da ćeš uspeti“, izustila je
spuštajući pogled niz njegovo telo, ka njegovim nogama, pa ga ponovo dižući. „Znala
sam da ćeš to uspeti.“
„Ne sam“, odgovori joj on stegnutim glasom. Kejol proguta pljuvačku, pa pusti
Elin i pruži ruku iza sebe. Ka ženi za koju je znao da tu stoji držeći u ruci medaljon što
joj je visio oko vrata.
Možda se Elin neće setiti, možda joj njihov susret, koji se odigrao pre više godina,
nije značio ama baš ništa, ali Kejol je ipak povukao Irenu napred. „Elin, ovo je…“
„Irena Tornik“, izusti kraljica kada njegova supruga priđe pored njega.
Dve žene su se samo gledale.
Ireni usne zadrhtaše dok je otvarala srebrni medaljon i vadila iz njega parčence
hartije. Uzdrhtalim rukama, pružila ga je kraljici.
I Elin su se ruke tresle dok je prihvatala papirić.
„Hvala ti“, prošapta Irena.
Kejol je pretpostavljao da ništa drugo i ne treba da se kaže.
Elin razmota hartiju i pročita poruku koju je napisala, zapažajući i pregibe nastale
od stotina presavijanja i iščitavanja proteklih nekoliko godina.
„Otišla sam u Tore“, kaza Irena, a glas samo što je ne izdade. „Uzela sam novac
koji si mi dala i otišla sam u Tore. Tamo sam postala zvanična naslednica visoke
vidarke, a sada sam se vratila da uradim sve što mogu. Podučila sam sve vidarke koje
sam mogla onome što si mi ti one noći pokazala – o samoodbrani. Ništa nisam protraćila
– ni novčić koji si mi dala, ni trenutak vremena i života koje si mi osigurala.“ Suze su
Ireni lile niz lice. „Nisam protraćila ništa od svega toga.“
Elin sklopi oči, smešeći se iako je i sama plakala, a kada ih ponovo otvori, uhvati
Irenu za drhtave ruke. „Sada je na mene red da ja tebi zahvalim.“ Elinin pogled tada
pade na venčani prsten na Ireninoj šaci, pa se Kejol isceri kada ga ona pogleda.
„Više nije Irena Tornik“, tiho joj kaza Kejol, „već Irena Vestfal.“
Elin se ponovo radosno zasmeja kao da grca, a Rovan joj priđe. Irena diže glavu da
osmotri svu visinu tog ratnika i oči joj se razrogačiše – ne samo zbog Rovanovog stasa
već i zbog šiljatih ušiju i blago izduženih očnjaka, kao i zbog tetovaže. Elin kaza:
„Gospo Vestfal, u tom slučaju, dozvoli da ti predstavim svog supruga, princa Rovana
Belotrna Galatinijusa.“
 Na kraljičinom prstu zaista se videla burma, a smaragd utisnut u nju jarko je
blistao, iako isprskan blatom. Na Rovanovoj šaci svetlucao je zlatni prsten ukrašen
rubinom.
„Moj parnjak“, dodade Elin, trepćući dok je gledala tog fejskog mužjaka. Rovan
prevrnu očima, ali ipak nije mogao da potpuno suspregne smešak dok se blago klanjao
Ireni.
Irena se pokloni, ali Elin frknu. „Molim te, ne radi to. Udariće mu pravo u tu
njegovu besmrtnu glavudžu.“ Ona se nežnije isceri sada kada Irena pocrvene pa diže ono
parčence hartije. „Mogu li da zadržim ovo?“ Onda pogleda Irenin medaljon. „Ili ovo
treba da uđe tu?“
Irena sklopi kraljičine prste oko papirića. „To je tvoje, kao što je oduvek i bilo.
Parčence tvoje hrabrosti, koje mi je pomoglo da dođem do svoje.“
Elin odmahnu glavom, kao da bi da odbaci tu tvrdnju.
Ali Irena stisnu Elininu sklopljenu šaku. „Te reči koje si napisala davale su mi
hrabrosti. Pružale su mi hrabrost tokom svake milje koju sam prevalila, svakog sata
provedenog u učenju i radu. I na tome sam ti zahvalna.“
Elin se grlo stegnu toliko da se umalo nije zagrcnula, a Kejol to iskoristi kao
izgovor da ponovo sedne, na šta ga leđa zapeckaše od olakšanja. Onda se obrati kraljici.
„Postoji još jedna osoba zaslužna za to što je ova vojska ovde.“ To rekavši, on pokaza ka
Nesrin, koja se već smešila kraljici. „Ruhini koje vidiš, vojska koja se prikupila,
Nesrinina je zasluga koliko je i moja.“
Elin se ozari i obe žene se zagrliše pošavši jedna drugoj u susret. „Hoću da čujem
celu priču“, reče Elin. „Sve do poslednje reči.“ Iako se do tada skrušeno smešila, Nesrin
se sva ozari od osmeha. „I hoćeš – ali kasnije.“ Elin je potapša po ramenu, pa se okrenu
prema kraljevskim potomcima koji su i dalje stajali pored stola. Bili su visoki i
dostojanstveni, ali kaljavi koliko i kraljica.
Kejol izusti: „Dorijan?“
Rovan mu odgovori: „Nije s nama.“ Onda pogleda princa i princezu.
„Njih dvoje znaju sve“, reče mu Nesrin.
„On je s Manon“, naprosto objasni Elin. Kejol nije bio siguran da li bi trebalo da
oseća olakšanje. „Traže nešto važno.“
Ključeve. Sveti bogovi.
Elin klimnu. Kasnije. Kasnije će razmišljati gde li je sada Dorijan. Elin ponovo
klimnu. Uslediće i cela priča o tome.
Nesrin kaza: „Dozvoli da ti predstavim princezu Hasar i princa Sartaka.“
Elin se pokloni – duboko. „Večno sam vam zahvalna“, reče im Elin – i to glasom
koji je odista bio dostojan kraljice.
Ako su Sartak i Hasar bili zatečeni time što im se kraljica poklonila toliko duboko,
to nisu pokazali, već su bili slika i prilika dvorske učtivosti. „Moj otac“, poče Sartak,
„ostao je u kaganatu kako bi nadgledao naše posede, skupa s našom sestrom i bratom,
Duvom i Argunom. Međutim, moj brat Kašin plovi ka nama skupa s ostatkom vojske.
Kada smo mi isplovljavali, nije ostalo ni dve nedelje do njegovog polaska.“
 Elin na tren pogleda Kejola, a on klimnu. Nešto zaiskri u njenim očima na tu
potvrdu, ali kraljica samo klimnu gledajući Hasar. „Da li si primila pismo od mene?“
Pismo koje je Elin poslala pre više meseci i u kome preklinje za pomoć, a zauzvrat
obećava samo bolji svet.
Hasar stade da čačka nokte. „Možda. Ovih dana stiže mi previše pisama od
princeza poput mene da bih ikako mogla da se setim da odgovorim na sve njih.“
Elin se osmehnu malčice podrugljivo, kao da njih dve govore neki jezik koji niko
drugi ne može da razume, tajni govor između dve jednako nadmene i gorde žene.
Međutim, ona onda pokaza svoje saputnike, koji pođoše napred. „Dozvolite mi da
predstavim moje prijatelje. Lord Gavrijel iz Doranela.“ Klimnu ka ratniku svetlosmeđih
očiju i zlatne kose, koji se u odgovor na to pokloni. Vrat i šake bili su mu prekriveni
tetovažama, ali svaki njegov pokret bio je oličenje skladnosti. „On mi dođe teča“,
dodade Elin i nasmeši se Gavrijelu kao da ga zadirkuje. Kada se Kejol namršti, ona
objasni: „On je Edionov otac.“
„Dobro, to objašnjava neke stvari“, promrmlja Nesrin.
Kosa, široko lice… da, isti su. Međutim, ako je Edion bio živa vatra, Gavrijel kao
da je stamen kamen. Zaista, pogled mu je bio vrlo ozbiljan kada je kazao: „Edion je moj
ponos.“
Osećanja preleteše Elininim licem, ali ona ipak samo pokaza tamnokosog mužjaka.
Kejol zaključi kako baš i ne bi voleo da se zakači s njim, odmerivši te crte kao iz granita
isklesane, crne oči i usne koje kao da ne znaju za osmeh.
„Lorkan Salvatere, nekada iz Doranela, a sada krvlju zavetovani član mog dvora.“
Kao da to nije bilo dovoljno zapanjujuće, Elin namignu tom zastrašujućem mužjaku.
Lorkan se namršti. „Još traje navikavanje“, glasno primeti ona, pretvarajući se da
šapuće, a Irena se zasmeja.
Lorkan Salvatere. Kejol nije upoznao tog mužjaka proletos u Riftholdu, ali čuo je
sve što je imalo da se čuje o njemu. Da je bio Mevin najverniji zapovednik, njen
najodaniji i najljući ratnik. Da je hteo da ubije Elin, da je mrzeo Elin. Kako je došlo do
ovoga, zašto ona nije u Terasenu sa svojom vojskom… „I ti imaš priču da ispričaš“,
primeti Kejol.
„Zaista imam.“ Iskra u Elininim očima zgasnu, a Rovan je dodirnu po krstima.
Gadno – odigralo se nešto stravično. Kejol odmeri Elin, tragajući pogledom za ikakvim
nagoveštajem toga.
Onda stade kad primeti koliko joj je koža na vratu glatka. Nema ožiljke. Nema ih ni
na šakama, ni na dlanovima. „Kasnije“, tiho mu kaza Elin, pa se ispravi i još jedan
zlatokosi mužjak istupi. Prelep. Jedino se tako on dao opisati. „Fenris… Znaš, zapravo
ne znam kako se prezivaš.“
Fenris mangupski namignu kraljici. „Meseczrak.“
„Nije“, prosikta Elin, gušeći se od smeha.
Fenris položi ruku preko srca. „Zavetovan sam ti krvlju. Zar bih lagao?“
Još jedan krvlju zavetovan fejski mužjak na njenom dvoru. Na drugoj strani šatora
Sartak opsova na svom jeziku, kao da je čuo za Lorkana, Gavrijela i Fenrisa.
 Elin pokaza Fenrisu nešto toliko prostački da se Hasar zasmeja, a onda se ona
okrenu prema princu i princezi. „Jedva da su naviknuti na kuću. Nisu za pristojno
društvo.“ Čak se i Sartak na to nasmeši, ali Elin sada pokaza sitnu i tananu ženu. „I
jedini civilizovani pripadnik mog dvora, gospa Elida Lohan od Peranta.“
Perant. Kejol je koliko zimus češljao terasenska porodična stabla i video toliko
brojne plemićke porodice naprosto precrtane, kao žrtve osvajanja od pre deset godina.
Među njima je bilo i Elidino ime. Još jedna terasenska vlastelinka koja je uspela da
umakne adarlanskim kasapima.
Lepa mlada žena šepajući pođe napred, pa pade u naklon pred velmožama. Njene
čizme skrivale su svaki znak povrede, ali Irenin pogled smesta polete ka njenoj desnoj
nozi. Gležnju. „Čast mi je što sam vas sve upoznala“, kaza Elida glasom tihim ali
postojanim. Pogled njenih tamnih očiju prelete preko svih njih i videlo se da je lukava i
bistra. Kao da može da prozre kroz njihovu kožu i kosti, sve do duše.
Elin obrisa ruke. „Dobro, završili smo s tim“, obznani i priđe stolu s kartom.
„Hoćemo li sada da razgovaramo o tome gde ste nameravali da pođete kada ovu vojsku
ubijemo od batina?“
 Četrdeset deveto poglavlje

Rovan je baš razgovarao s kapetanom njihovog broda kada je proleteo ruh.

Prema rečima njenog parnjaka, ruh umalo nije naleteo na brod, zbog toga što se na
moru digla gusta magla. Bila je to izviđačica – koja je doletela iz armade, južno odatle.
Na tim brodovima ostala je samo najnužnija posada, mada ta izviđačica nije bila
upućena u planove kraljevskih potomaka. Jedino je znala da je kaganova vojska otišla za
Anijel.
Još nije rešeno gde će ići posle toga – da li za Rifthold, da li u Ilvej.
Zato će im Elin pomoći da se odluče. Postaraće se da, čim se ovo s Anijelom završi,
kaganova vojska pođe na sever. U Terasen.
Nigde drugde. Šta god bude morala da uradi kako bi ih ubedila u to, šta god bude
morala da im u zamenu za to ponudi – sve će platiti. Iako odlazak u Anijel znači da će
morati da odloži svoj povratak u Terasen.
Valjda je bolje da se vrati s vojskom iza sebe nego da se vrati sama.
Ali sada, u kraljevskom ratnom čadoru, Elin i dalje nije mogla da potpuno poveruje
koliko je vojske kagan poslao – a princ Sartak je tvrdio da dolazi još.
Prolazili su između uredno razmeštenih šatora i vojnika, kako pešadinaca tako i
konjice, koja je ulivala pravo strahopoštovanje. Dargani, legendarni konjanici s
kaganatske stepe. Rodni narod kraljevske porodice, koji je osvojio čitav kontinent.
A onda su videli ruhove, pa je čak i večito mrzovoljni Lorkan opsovao od
strahopoštovanja ugledavši te moćne i prelepe ptice ukrašene kitnjastim oklopima i
naoružane jahačem na njima. Izviđačica je bila jedno, a čitava vojska njih bila je
veličanstvena.
Bilo joj je dovoljno da samo jednom pogleda Rovana pa da shvati kako njegov oštri
um već sklapa proračunati plan.
Zato Elin nehajno upita, usput se blistavo cereći princu i princezi: „Kuda ste
nameravali da idete posle ovoga?“
Princeza Hasar, oštroumna koliko i Elinin parnjak, odgovori joj osmehom – nimalo
lepim i oštrim poput brijača. „Sad ćeš nesumnjivo započeti nekakvo spletkarenje kako bi
nas ubedila da odemo u Terasen.“
Čitavu prostoriju ispuni napetost, ali Elin samo frknu. „Započeti? Ko kaže da to već
nije u toku?“
„Bogovi nam pomogli“, promrmlja Kejol. Rovan se u sebi saglasio s tim stavom.
Hasar otvori usta, ali princ Sartak je prekide rečima: „Kuda ćemo marširati biće
odlučeno nakon što Anijel bude bezbedan.“ Prinčevo lice i dalje je bilo vrlo ozbiljno i
proračunato – ali ne i hladno. Elin je za svega nekoliko trenutaka rešila da joj se on
dopada, a dopao joj se još više kada se u razgovoru spomenulo da je on upravo
proglašen kaganovim naslednikom, s Nesrin kao mogućom nevestom.
Mogućom, što je Elin bilo beskrajno zabavno, jer upravo Nesrin nije bila preterano
zagrejana za to da postane carica najmoćnije države na svetu.
Ali to što je Sartak kazao…
Elida istrtlja: „Zar ne nameravate da idete u Terasen?“
Elin se ukoči, a prsti joj se zgrčiše.
Princ Sartak pažljivo odgovori: „Naš prvobitni plan bio je da krenemo na sever, ali
možda ima drugih mesta poput Anijela, kojima je potrebno oslobađanje.“
„Terasenu je potrebna pomoć“, kaza Rovan, a izraz njegovog lica bio je slika i
prilika čeličnog spokoja dok je pogledom odmeravao njihove nove saveznike i stare
prijatelje.
„Ali Terasen je nije tražio“, odvrati Hasar, ni najmanje ne obraćajući pažnju na zid
fejskih ratnika koji su je mrko gledali. Ona je upravo onakva kakvoj se Elin nadala kada
joj je pre svih onih meseci poslala pismo.
Kejol se nakašlja. Bogovi na nebesima, Kejol ponovo hoda. Oženjen je Irenom
Tornik, koja ga je iscelila.
Nit u tapiseriji. Takav je osećaj imala one noći kada je u lnisu Ireni ostavila zlato.
Kao da vuče nit u tapiseriji i sada vidi koliko daleko ona dopire.
Izgleda da je ta nit vodila čak do Južnog kontinenta, pa se zamreškala nazad skupa
s vojskom i isceljenim i srećnim prijateljem. Makar srećnim koliko ma ko od njih u
ovom trenutku može biti srećan.
Elin pogleda Kejola u oči. „Usredsredi se na dobijanje ove bitke“, kaza joj on
klimnuvši glavom kako bi pokazao da razume tu vatru, za koju je ona znala da joj tinja u
očima, „pa ćemo onda odlučiti.“
Princeza Hasar se izrugnu gledajući Elin: „Zato povedi računa da na nas ostaviš
sjajan utisak.“
Ona napetost opet se pronese prostorijom.
Elin je sve vreme netremice gledala princezu pravo u oči. Onda se malčice
nasmešila. Na kraju nije rekla ništa.
Nesrin se promeškolji, kao da je sasvim svesna do čega bi to ćutanje moglo dovesti.
„Koliko su zidine zamka čvrste?“, upita Gavrijel Kejola, blago skrećući razgovor
na drugu temu.
Kejol se počeša po bradi. „Izdržale su i druge opsade, ali Morat već danima tuče po
njima. Bedemi su dovoljno čvrsti, ali još nekoliko pogodaka iz katapulta i moguće je da
će kule početi da se ruše.“
Rovan prekrsti ruke. „Danas su zidine probijene?“
„Jesu“, sumorno priznade Kejol. „Pomoću opsadne kule. Ruhovi nisu mogli da se
vrate na vreme da je sruše.“ Nesrin se lecnu, ali Sartak nije ni pokušao da se izvini.
Kejol nastavi: „Obezbedili smo zidine, ali valški vojnici sasekli su veliki broj naših ljudi
– to jest, Anijelaca.“
 Elin se zagleda u kartu, zanemarujući izazivanje te princeze žestokog pogleda, koji
je po mnogo čemu bio istovetan njenom. „Dobro, kako ćemo? Da li da se probijemo
kroz njihove redove, ili da ih skidamo jednog po jednog?“
Nesrin žabi prst u kartu, tačno u sredinu Srebrnog jezera. „A šta ako ih sateramo u
jezero?“
Hasar zapevuši, kao da je zaboravila na izazivanje. „Morat se vrlo glupo postavio,
vođen pohlepnom namerom da pohara grad. Nisu očekivali da će ih pregaziti Dargani,
niti čerečiti ruhini.“
Elin pogleda Rovana postrance i vide kako on već zuri u nju. Ubedićemo ih da odu
u Terasen, nemo joj saopšti njen parnjak.
Kejol se nagnu napred, osećajući blagu drhtavicu u leđima, pa pređe prstom duž
zapadne obale jezera. „Nažalost, ovaj deo jezera je plićak i to do stotinu jardi od obale.
Vojska bi tu možda mogla da gaća i da nas navuče u vodu.“
„Nekoliko sati u toj vodi“, odgovori Irena stisnuvši usne, „naprosto će ih ubiti.
Promrznuće vrlo brzo. Možda u roku od nekoliko minuta, u zavisnosti od vetra.“
„To pod uslovom da Valgi mogu da nastradaju od takvih stvari“, primeti Hasar.
„Oni po mnogo čemu ne umiru kao pravi ljudi, a vi tvrdite da potiču iz zemlje u kojoj
vlada mrak i studen.“ Dakle, oni zaista znaju za njihove neprijatelje. „Može da se desi da
ih mi sateramo u vodu i otkrijemo da oni za to nimalo ne mare, pa da tako naše vojnike
dovedemo u opasnost od hladnoće.“ Princeza uperi prst u zidine zamka. „Bolje bi nam
bilo da ih nabijemo uz kamen i da ih tu rasturimo.“
Elin je bila saglasna s njom.
Lorkan otvori usta da kaže nešto nesumnjivo neprijatno, ali svi se munjevito
okrenuše prema ulazu u šator kad začuše gacanje po blatu dobrano pre nego što jedna
lepa tamnokosa mlada žena ulete unutra tako brzo da su joj se dve istovetne pletenice
njihale u ritmu koraka. „Nećete poverovati…“
Ona se ukopa ugledavši Elin, ugledavši fejske mužjake. Usta joj se samo rastvoriše.
Nesrin se zasmeja. „Borte, da ti predstavim…“
Još jedan bat koraka po blatu, teži i sporiji od Bortinog brzog kretanja, pa se jedan
mladić utetura u čador, puti ne zlatnosmeđe kao što je Bortina, prinčeva i princezina, već
blede. „Vratilo se“, prodahta on zverajući u Nesrin. „Zakleo bih se da sam već danima
osećao nešto, primećivao nekakve promene, ali danas se naprosto sve vratilo.“
Nesrin naheri glavu, a zastor njene tamne kose skliznu preko jednog oklopljenog
ramena. „Ko…“
Borte stisnu mladića za rame. „Falkan. Nesrin, to je Falkan.“
Princ Sartak priđe do Nesrin, skladno kao ma koji fejski ratnik. „Kako.“ Međutim,
mladić se okrenu da pogleda Elin, a oči mu se skupiše – kao da pokušava da se seti
odakle je poznaje.
Onda kaza: „Krvnica s tržnice u Zandriji.“
Elin izvi jednu obrvu. „Nadam se da konj koga sam ukrala nije bio tvoj.“
Fenris se nakašlja. Elin se osvrnu i isceri tom ratniku.
 Mladićev pogled prelete preko njenog lica, pa slete na ogroman smaragd na njenom
prstu i još veći rubin u Goldrinovom balčaku.
Borte žurno ispriča Nesrin: „Večerali smo za logorskom vatrom, a već u sledećem
trenutku Falkan se držao za trbuh kao da će povratiti po svima živima“ – Falkan je
prostreli pogledom – „a onda mu je lice postalo mlado. On je mlad.“
„Oduvek sam i bio mlad“, promrmlja Falkan. „Samo nisam tako izgledao.“
Njegove sive oči opet se zagledaše u Elinine. „Dao sam ti parče pauksvile.“
Na jedan otkucaj srca, onda i sada se pretopiše i zanjihaše. „Trgovac“, promrmlja
Elin. Poslednji put ga je videla u Crvenoj pustinji – samo što je tada izgledao dvadeset
godina starije. „Prodao si mladost stigijskoj paučici.“
„Vas dvoje se poznajete.“
„Niti sudbine upredaju se na čudne načine“, primeti Falkan, pa se nasmeši gledajući
Elin. „Nikada nisam saznao kako se zoveš.“
Hasar se zasmeja sa druge strane stola. „Već znaš, preoblikovaču.“
Pre nego što Falkan stiže da to prokljuvi, Fenris pođe napred. „Preoblikovač?“
Ali Nesrin dodade: „I Lisandrin stric.“
Elin klonu na stolicu pored Kejolove. Rovan je uhvati za rame, a kad ona diže
pogled zateče ga kako samo što nije prasnuo u smeh. „Šta je toliko smešno?“, prosikta
ona.
Rovan se zacereka. „Smešno je to što si makar jednom ti pala na dupe od
iznenađenja.“
Elin mu se isplazi. Borte se isceri, a Elin namignu toj devojci.
Međutim, Falkan se obrati Elin i njenim saputnicima: „Vi poznajete moju
bratanicu.“
Njegov brat mora da je bio znatno stariji kada je napravio Lisandru. Na licu njene
prijateljice nije bilo ni traga od Falkana, premda je Lisandra zaboravila svoje prvobitno
obličje.
„Lisandra je moja prijateljica i gospa od Karavera“, objasni mu Elin. „Nije s
nama“, dodade kada se Falkan s nadom zagleda ka ulazu u šator. „Ona je na Severu.“
Borte je nastavila da zagleda fejske mužjake. Nije obraćala pažnju na njihovu
popriličnu lepotu, već na stas, šiljate uši, oružje i izdužene očnjake. Elin zaverenički
šapnu toj devojci: „Nateraj ih da naprave kolut pre nego što im ponudiš poslasticu.“
Lorkan je prostreli pogledom. Ali Fenris se u blesku preoblikova i taj prostor ispuni
ogromni vuk.
Hasar opsova, Sartak ustuknu za korak, ali Bortino lice ozari se od osmeha. „Dakle,
svi ste vi zaista Feji.“
Gavrijel, vazda viteški galantan, blago se pokloni. Lorkan, kao pravo kopile, samo
prekrsti ruke.
Ali Rovan se nasmeši Borti. „Zaista jesmo.“
Borte se tada hitro okrenu da pogleda Elin. „Onda si ti Elin Galatinijus. Izgledaš
baš onako kao što je Nesrin ispričala.“
 Elin se isceri pogledavši Nesrin, koja se naslonila uz Sartaka. „Nadam se da si o
meni pričala samo grozne stvari.“
„Samo najgore“, potvrdi Nesrin potpuno ravnim glasom, premda joj se usne
trznuše.
Međutim, Falkan prošapta: „Kraljica“, pa pade na kolena.
Hasar se zasmeja. „Nije pokazao toliko strahopoštovanje kada je upoznao nas.“
Sartak izvi obrve. „Ti si mu kazala da se pretvori u miša i pobegne.“
Elin uhvati Falkana za rame i podiže ga na noge. „Ne mogu dozvoliti da stric moje
prijateljice kleči, zar ne?“
„Kazala si da si krvnica.“ Falkanove oči bile su toliko razrogačene da su mu
beonjače blistale. „Ukrala si konje od gospodara Zandrije…“
„Da, da“, odvrati Elin odmahujući rukom. „To je duga priča, a mi smo usred ratnog
saveta, tako da ti možeš da se…“
„Izgubim?“, dovrši Falkan umesto nje.
Elin se zasmeja, ali pogleda Nesrin i Sartaka. Nesrin klimnu glavom ka Falkanu.
„Postao je svojevrsna uhoda. Prisustvuje ovim sastancima.“
Elin klimnu glavom, pa namignu preoblikovaču. „Dakle, valjda ti ipak nije bilo
potrebno da ubijem onu stigijsku paučicu.“
Međutim, Falkan se ukoči i pogleda najpre Nesrin i Sartaka, pa Borte, koja je i
dalje zverala u fejske mužjake. „Da li oni znaju?“
Elin je stekla osećaj da će opet morati da sedne. Kejol zaista potapša stolicu pored
sebe, na šta se Irena tiho zasmeja.
Čineći sebi uslugu, Elin zaista sede, a Rovan stade iza i spusti obe ruke na njena
ramena. Palcem pređe niz njen vrat, pa potom preko parnjačkih belega čiji su ožiljci
krasili jednu stranu njenog vrata, zahvaljujući morskoj vodi kojom su ih zapečatili.
Dok su se njeni mišići smirivali pod tim nežnim dodirom, a sa njima i njena duša,
ona je i dalje disala napeto.
Disanje joj se nije nimalo poboljšalo kada je Nesrin rekla: „Stigijske paučice su
Valgi.“
Zavlada muk.
„Susreli smo se s njihovim srodnicama, harankujama, duboko u Dagulskim
prokletijama. Došle su u ovaj svet kroz privremenu pukotinu između predela i ostale tu
da čuvaju ulaz, ako se ikada ponovo pojavi.“
„Nema ama baš nikakvih izgleda da se ovo dobro završi“, promrmlja Fenris, a
Elida pokaza saglasnost pevušeći.
„Hrane se snovima, godinama i životom“, pojasni Falkan, držeći se za grudi. „Kao
što su moji prijatelji pričali da Valgi rade.“
Elin je videla kako valški prinčevi iz ljudi iscrpljuju sve do poslednje kapi mladosti
i života, pa za sobom ostavljaju samo usahle leševe. Ne isključuje da su pauci obdareni
nečim sličnim.
„Šta to znači za ovaj rat?“, upita Rovan, i dalje gladeći Elinin vrat palčevima.
 „Bolje je pitanje – da li će se priključiti Eravanovim snagama?“, dodade Lorkan,
lica skamenjenog.
„One ne polažu računa Eravanu“, tiho odgovori Nesrin, a Elin je tada znala. Znala
je po tome kako ju je Kejol pogledao, znala je po saosećanju i strahu, znala je to u svojoj
strži i pre nego što je Nesrin završila. „Stigijske paučice, harankuje, odgovaraju samo
svojoj valškoj kraljici. Jedinoj valškoj kraljici. Mev.“
 Pedeseto poglavlje

R ovanove šake stisnuše Elin za ramena kako te reči utonuše u nju prazne i hladne.
„Mev je valška kraljica?“, bez daha izusti on.
Elin nije rekla ništa. Ostala je bez reči.
Njena moć se komešala, ali ona to nije osećala.
Nesrin vrlo ozbiljno klimnu glavom. „Da. Harankuje su nam ispričale celu istoriju.“
Tako je Nesrin to sada ispričala njima. Kako je Mev na neki način našla prolaz u
ovaj svet, možda zato što joj je bilo dosadno, bežeći od svog supruga Orkusa.
Eravanovog starijeg brata. Ispričala im je kako su Eravan, Orkus i Mantiks rušili svetove
kako bi je našli, Orkusovu nestalu suprugu, a ovde su stali samo zato što su se Feji digli
protiv njih. Feji koje je predvodila Mev, a valški kraljevi nisu je prepoznali u obličju
koje je na sebe preuzela.
Ispričala im je o životu koji je Mev stvorila za sebe, upadajući u umove svih Feja
koji su tada postojali i ubeđujući ih da su imali tri kraljice, a ne dve. Uključujući i
umove Mab i More, dve sestrinske kraljice koje su vladale Doranelom. Uključujući i um
samog Branona.
„Paučice su tvrdile“, nastavila je Nesrin, „da čak ni Branon nije znao. Ne zna to čak
ni sada, na onom svetu. Toliko je duboko Mevina moć prodrla u njegov um, u sve
njihove umove. Učinila je sebe njihovom istinskom kraljicom.“ Te reči, ta istina, tukle
su po Elin jedna za drugom.
Elidino lice bilo je mrtvački bledo. „Ali ona se boji vidara.“ Klimnula je glavom ka
Ireni. „Kažeš da pored sebe uvek drži onu sovu – utamničenog fejskog vidara – u slučaju
da je Valgi ikada otkriju.“
Jer to je preostali deo slagalice. Nesrin je otkrila i ostale stvari, a Kejol i Irena
dodavali su njenim rečima svoje ispovesti.
Valgi su paraziti, a Irena može da izleči njihove ljudske domaćine i da izbaci Valge
iz njih. To je uradila princezi Duvi i možda bi isto to mogla da izvede s brojnima koji su
porobljeni pomoću prstena ili okovratnika.
Ali ono što je zaposelo Duvu… Valška princeza.
Elin se zavali u stolicu, oslanjajući glavu o Rovanovo telo čvrsto kao zid. Njegove
šake drhtale su na njenim ramenima. Drhtale su jer je shvatio šta je to tačno pocepalo
njegov um. Odakle potiče Mevina moć, koja joj je omogućila da to postigne. Zašto je
ostala besmrtna i večno mlada i zašto je nadživela sve ostale. Zašto Mevina moć jeste
tama.
 „To je takođe razlog zašto se ona boji vatre“, dodade Sartak, klimajući glavom ka
Elin. „Zašto se toliko boji tebe.“
I zašto je želela da je slomi. Da bi ona bila baš kao onaj porobljeni vidar u obličju
sove, koji se ne odvaja od nje.
„Mislila sam… jednom mi je uspelo da je posečem“, napokon kaza Elin. Ona tiha i
drevna tama probi se u nju, potapajući je duboko, duboko, duboko. „Videla sam kako joj
je potekla crna krv – a onda se promenila i postala crvena.“ Duboko je uzdahnula,
izvlačeći se iz te tame, iz tišine koja je žudela da je proguta celu. Naterala je sebe da se
ispravi, da pogleda Fenrisa. „Kazao si da je njena krv imala običan ukus kada si ti
položio krvni zavet.“
Beli vuk se opet preoblikova vraćajući se u svoje fejsko telo. Njegova put boje
bronze sada je bila pepeljasta, a u njegovim tamnim očima plivao je strah. „Jeste.“
Rovan proreža: „Ni meni nije imala nikakav drugačiji ukus.“
„Opsena – baš kao obličje koje ona ispoljava“, zamišljeno primeti Gavrijel.
Nesrin klimnu. „Sudeći po onome što su paučice rekle, čini se sasvim mogućim da
bi ona mogla da vas ubedi kako njena krv ima i izgled i ukus obične fejske krvi.“
Fenrisu se ote neki zvuk kao da će povratiti. Elin je bila sklona tome da se povede
za njim.
A izdaleka – probudilo se neko sećanje koje to i nije, na letnje noći provedene na
šumskom proplanku, dok ju je Mev podučavala. Pričala joj je priču o kraljici koja je
prolazila između svetova.
Koja nije bila zadovoljna predelom u kojem je rođena, pa je našla način da ode iz
njega, služeći se zaboravljenim znanjem drevnih putnika. Šetača kroz svetove.
Mev joj je ispričala. Možda izvitoperenu priču, iskrivljenu kako njoj odgovara, ali
ispričala joj je. Zašto? Čemu to? Da li je to bio neki način da je pridobije za sebe – ili da
je navede da se pokoleba ako ikada dođe do ovoga?
„Ali Mev mrzi valške kraljeve“, primeti Elida, a Elin je čak i iz tog tihog mesta u
koje je potonula videla oštrinu uma koji radi iza Elidinih očiju. „Krije se već ovoliko
dugo. Začelo ne bi sklopila savez s njima.“
„Pojurila je na prvu priliku da se dokopa valškog okovratnika“, smrknuto odvrati
Fenris. „Izgleda da je bila uverena kako može da ovlada princom u njemu.“
Ne samo zbog Mevine sopstvene moći već i stoga što je ona demonska kraljica.
Elin natera sebe da udahne još jednom – pa još jednom. Prsti joj se zgrčiše, stežući
neko nevidljivo oružje.
Lorkan nije rekao ni reč. Nije radio ništa osim što je tu stajao, bled i nem. Kao da ni
on više nije u svom telu.
„Ne znamo kakve su joj namere“, primeti Nesrin. „Harankuje je nisu videle
hiljadama godina i čule su jedino šaputanja koja pronose manji pauci. Ali i dalje je
obožavaju i iščekuju njen povratak.“
Kejol upitno pogleda Elin, pravo u oči.
Elin tiho reče: „Bila sam Mevina zarobljenica dva meseca.“
 Šatorom zavlada potpuni muk. Onda je ona objasnila – sve što se izdešavalo. Zašto
ona nije u Terasenu, ko se sada tamo bori i kuda su otišli Dorijan i Manon.
Elin proguta knedlu kada je završila, pa se nasloni kako bi je Rovan jače dodirivao.
„Mev je htela da otkrijem gde su dva usudključa. Želela je da ih predam, ali uspela sam
da ih sklonim od sebe pre nego što me je zarobila. Pre nego što me je odvela u Doranel.
Želela je da me slomi i da me potčini sebi. Mislila sam kako hoće da me iskoristi da
osvoji svet, ali sada mi se možda čini da je htela da joj budem štit protiv Valga, da je
uvek čuvam.“ Te reči prosipale su se iz nje, istovremeno bremenite i oštre. „Bila sam
njena zarobljenica do pre bezmalo mesec dana.“ Klimnula je ka svojim dvorjanima.
„Kada sam se oslobodila, oni su me ponovo pronašli.“
Opet zavlada potpuna tišina, pošto njeni novi sadrugovi nisu znali šta da kažu. Nije
ih krivila zbog toga.
Onda Hasar prosikta: „Nateraćemo i tu kučku da plati zbog toga, zar ne?“
Elin pogleda princezu u tamne oči. „Da, hoćemo.“

***

Istina je Rovana pogodila kao težak udarac.

Mev je Valg.
Valška kraljica – čiji je suprug od kojeg se udaljila jednom napao ovaj svet i, ako je
Kejol u pravu, želi da ponovo uđe u njega – ako Eravan uspe da otvori usudkapiju.
On dobro zna da je njegov odred, ili kako god da se sada zovu, potpuno
zabezeknut. Dobro zna da je i sam upao u nekakvu obamrlost.
Ženka kojoj je služio, kojoj se klanjao zapravo je… Valg.
Obmanuti su toliko temeljno da to nisu osetili čak ni u njenoj krvi.
Fenris je izgledao kao da će povratiti nasred šatora. Za njega je ta istina
najgrozomornija.
Lorkanovo lice i dalje je bilo hladno i bezizražajno. Gavrijel se sve vreme češao po
bradi, a u očima mu je treperila potpuna pometnja.
Rovan duboko uzdahnu.
Valška kraljica.
Eto koje u zarobljeništvu držao njegovo Plamensrce. Kakva je to moć pokušala da
joj prodre u um.
Kakva moć jeste prodrla u Rovanov um – u sve njihove umove, ako je uspela da
začara svoju krv tako da izgleda obično i ima običan ukus.
Osetio je kako je Elin sve napetija, osećao je kako u njoj besni oluja koja skoro da
je zabrujala pod njegovim dlanovima dok ju je stezao za ramena.
Ali njen plamen se nije palio. Proteklih nedelja nije se video ni plamičak, ma
koliko oni naporno vežbali.
On bi povremeno zapazio kako Goldrinov rubin blista dok ona drži mač za balčak,
kao da vatra šija u središtu kamena – ali ništa više od toga.
 Čak ni kada su se upetljali jedno s drugim u njihovom krevetu na brodu i kada su
njegovi zubi našli onaj beleg na njenom vratu.
Elida ih je sve odmeravala, zapazivši njihovo ćutanje, pa je kazala njihovim novim
sadrugovima: „Možda bi trebalo da osmislimo šta ćemo da radimo u sutrašnjoj bici.“ To
je kazala i da bi im dala vremena da kasnije večeras razaberu sav ovaj stravični haos.
Kejol klimnu. „Poneli smo sa sobom sanduk pun knjiga“, kaza on Elin. „Iz Torea. Sve su
pune usudznakova.“ Elin nije ni trepnula, ali Kejol je završio: „Tvoje su da ih iščitaš ako
preživimo ovu bitku. U slučaju da u njima ima nečega što bi moglo da pomogne.“ Protiv
Eravana, protiv Mev, protiv strašnog usuda njegove parnjakinje.
Elin samo nekako neodređeno klimnu glavom.
Zato Rovan natera sebe da potisne zatečenost, gađenje i strah i da se usredsređi na
plan pred njima. Samo je Gavrijel smogao snage da uradi to isto, dok Fenris nije mrdao s
mesta gde je stao, a Lorkan je samo zurio i zurio ni u šta.
Elin je ostala da sedi na onoj stolici, ključajući u sebi.
Plan su skovali brzo i delotvorno: oni će se vratiti sa Kejolom i Irenom u zamak,
kako bi sutra pomogli u borbama. Kaganatski princ i princeza napadače odavde i to tako
što će Nesrin i princ Sartak predvoditi ruhove, a princeza Hasar će zapovedati pešadijom
i darganskom konjicom.
Izuzetno obučena i smrtonosna skupina. Rovan je već zapazio darganske vojnike,
kao i njihove dobre konje i oklope, koplja i kalpake s perjanicama dok su prilazili ovom
šatoru, pa je krišom uzdahnuo od olakšanja zbog njihove vidne veštine. Možda je to
poslednji takav uzdah koji će on ispustiti u ovom ratu. Svakako ako kaganatske snage
još nisu odlučile kuda će se zaputiti nakon ove bitke.
Valjda to i jeste pošteno – ima toliko oblasti koje su sada Moratu na putu – ali kada
se ovaj boj okonča, on će dati sve od sebe da oni pođu na sever. U Terasen.
Ali sutra – sutra će sabiti moratsku legiju uza zidove zamka, a Kejol i Rovan će
predvoditi ljudstvo iznutra, ubijajući neprijateljske vojnike jednog po jednog. Elin se
nije javila da radi bilo šta. Ničim nije pokazala ni da ih je čula.
A kada su svi ocenili da im je plan dobar, kao i pomoćni plan u slučaju da nešto
pođe po zlu, Nesrin je samo rekla: „Naći ćemo ruhove da vas vrate u zamak“, pre nego
što je Elin izjurila u studenu noć tolikom brzinom da je Rovan jedva držao korak s njom.
Nikakva žeravica nije je pratila. Blato nije siktalo pod njenim čizmama.
Nije bilo ama baš nikakve vatre. Ni žiške.
Kao da je Mev ugasila taj plamen. Kao da ju je naterala da ga se plaši.
Da ga mrzi.
Elin proseče između uredno podignutih šatora, pored konja i njihovih oklopljenih
jahača, pored pešadinaca oko logorskih vatri, pored jahača ruhova i njihovih moćnih
ptica, koje su ga ispunjavale takvim strahopoštovanjem da ga nije mogao iskazati
rečima. Otišla je čak do istočnog oboda logora i ravnica koje su se protezale mimo
njega, delujući prostrano i prazno nakon zbijenosti vojske.
 Nije stala sve dok nije stigla do jednog potoka koji su pregazili pre svega nekoliko
sati. Skoro da se zaledio, ali led je popucao pod odsečnim gaženjem njene noge i slomio
se otkrivajući tamnu vodu posrebrenu svetlošću zvezda.
Onda ona pade na kolena i poče da pije.
Pila je i pila, prinoseći vodu ustima u skupljenim dlanovima. Ta voda mora da je
bila toliko hladna da je pekla, ali ona se napijala sve dok se na kraju nije obema rukama
uhvatila za kolena i kazala: „Ne mogu ja ovo.“
Rovan se spusti na jedno koleno, a štit koji je on držao oko nje dok je dolazila do
potoka zaustavljao je hladni vetar što je duvao s ravnice.
„Ja… ne mogu…“ Drhtavo je uzdahnula, pa sakrila lice mokrim šakama.
Rovan je nežno uhvati za ruke i spusti ih. „Ne suočavaš se s ovim sama.“
Te prelepe oči ispuniše se patnjom i užasom, a grudi mu se stisnuše toliko da ga je
skoro zabolelo kada je ona rekla: „Suludo je boriti se i protiv Eravana, ali protiv njega i
Mev? Ona je sakupila vojsku. Verovatno je upravo vodi na Terasen. A ako Eravan
prizove svoja dva brata, ako se preostali kraljevi vrate…“
„Za to su mu potrebna druga dva ključa – a nema ih.“
Prsti joj se zgrčiše i ona ih zari sebi u dlanove toliko snažno da se vazduh ispuni
mirisom krvi. „Trebalo je da odem po ključeve. Istog trena. Ne da dolazim ovamo. Ne
da radim bilo šta od svega ovoga.“
„To je sada Dorijanov zadatak, a ne tvoj. On neće pretrpeti neuspeh u tome.“
„To je moj zadatak i oduvek je bio…“
„Izabrali smo da dođemo ovamo i držaćemo se te odluke“, proreža on i ne trudeći
se da ublaži glas. „Ako Mev zaista dovodi svoju vojsku u Terasen, to samo potvrđuje da
smo bili u pravu što smo ovamo došli i da nakon ovoga moramo da ubedimo kaganatske
snage da krenu na sever. To nam je jedina nada da uspemo.“
Elin prođe prstima kroz kosu. Zlato je bilo umrljano potočićima krvi. „Ne mogu da
pobedim protiv njih. Protiv valškog kralja i kraljice.“ Promukla je. „Već su pobedili.“
„Nisu.“ Premda je Rovanu bila mrska svaka reč koju je izgovarao, prorežao je: „A
ti si preživela dva meseca suprotstavljajući se Mev i to bez trunke magije da te štiti. Elin,
preživela si dva meseca pokušaja jedne valške kraljice da ti upadne u glavu. Da te
slomi.“
Elin se sva tresla. „Ali slomila me je.“
Rovan je samo čekao.
Elin prošapta: „Na kraju sam želela da umrem – i pre nego što mi je zapretila
okovratnikom. Čak i sada, osećam se otrgnuto od same sebe. Kao da sam na dnu mora a
ono što jesam i ko jesam nalazi se visoko na površini, te se ja nikada više neću tamo
vratiti.“
Nije znao šta da kaže i šta da uradi osim da joj nežno izvuče zarivene prste iz
dlanova.
„Da li si poverovao u ono razmetanje i nadmenost?“, zatraži da čuje ona dok ju je
glas izdavao. „Da li su drugi poverovali? Jer sam pokušavala, vraški sam pokušavala da
ubedim sebe kako je to stvarno, podsećajući sebe da samo moram da se dovoljno dugo
pretvaram da sam ista kakva sam bila.“
Dovoljno dugo da iskuje bravu i umre.
On joj tiho kaza: „Znam, Elin.“ Ni u jednom trenutku nije poverovao u sve ono
namigivanje i cerekanje.
Elin izusti jecaj. „Više ne osećam sebe. Kao da je ona ugasila moje ja. Kao da me je
otrgla od njega. Ona, Karn i sve što su mi uradili.“
Borila se da dođe do vazduha, a Rovan ju je zagrlio i privukao sebi na krilo. „Tako
sam umorna“, zajeca ona. „Tako sam umorna, Rovane.“
„Znam.“ Mazio ju je po kosi. „Znam.“ Ništa drugo nije ni mogao da kaže.
Rovan ju je grlio sve dok nije prestala da plače i smirila se priljubljena uz njegove
grudi.
„Ne znam šta da radim“, prošaptala je.
„Borićeš se“, jednostavno odgovori on. „Borićemo se – sve dok više ne budemo
mogli da se borimo. Borićemo se.“
Pridigla se, ali ostala je na njegovom krilu, gledajući ga u lice tako bolno da ga je to
skoro razorilo.
Rovan spusti ruku na njene grudi, tačno preko te buktinje od srca. „Plamensrce.“
Beše to istovremeno izazov i poziv.
Ona položi ruku preko njegove. Bila je topla, uprkos hladnoj noći. Kao da se ta
vatra nije potpuno ugasila. Onda se zagleda u zvezde, ka Gospodaru Severa, koji je
stražario nad njima. „Borićemo se“, izustila je.

***

Elin je Fenrisa zatekla pored vatre, kako tiho zuri u pucketavi plamen.
Sela je na panj pored njega, sva kao živa odrana, osetljiva i uzdrhtala, ali… njene
slane suze kao da su deo toga sprale. Umirile je. Rovan ju je umirio i pružio potporu, a
on to i dalje radi motreći iz senki iza vatre.
Fenris diže glavu, a pogled mu je bio prazan koliko i – znala je – njen.
„Kad god budeš osećao potrebu da razgovaraš o tome“, kaza mu i dalje promuklim
glasom, „tu sam.“
Fenris klimnu, usta stisnutih u tanku liniju. „Hvala ti.“
Logor se spremao za polazak, ali Elin se primakla bliže njemu i njih dvoje su
nekoliko dugih minuta proveli ćutke sedeći.
Dve vidarke, prepoznatljive samo po belim trakama oko mišica, projuriše pored
njih noseći naramke zavoja.
Elin se ukoči, pa se usredsredi na disanje.
Fenris primeti šta je gledala. „Znaš, bili su užasnuti“, tiho joj kaza. „Kad god bi ih
dovodila da te… poprave.“
 Dve vidarke zamakoše iza jednog šatora. Elin promrda prstima, otresajući
obamrlost iz njih. „To ih nije sprečavalo.“
„Nisu imali izbora.“
Pogledala ga je u tamne oči, a Fenris je stisnuo usne. „Niko te ne bi ostavio ni u
jednom stanju u kom si bila. Niko.“
Slomljena, krvava i paljena…
Zgrabila je Goldrin za balčak. Bespomoćna.
„Prkosili su joj na svoj način“, nastavio je Fenris. „Ponekad, kad bi im naređivala
da te podignu iz nesvesti, počesto bi tvrdili da ne mogu jer si preduboko upala u zaborav.
Ali znao sam – a mislim da je i Mev znala – da su te oni tamo gurnuli. Najdublje i
najduže što su mogli, kako bi ti dobila na vremenu.“
Progutala je knedlu. „Da li ih je kažnjavala?“
„Ne znam. To nikada nisu bili isti vidari.“
Mev ih verovatno jeste kažnjavala. Verovatno im je cepala umove zbog tog
njihovog prkosa. Elin čvrsto stisnu mač pored sebe.
Bespomoćna. Bila je bespomoćna. Baš kao što su mnogi u ovom gradu, u Terasenu,
na ovom kontinentu – bespomoćni. Goldrinov balčak ugreja joj se u ruci.
Ona neće biti ponovo takva. Ma koliko joj vremena ostalo.

***

Gavrijel priđe Rovanu, pogleda kraljicu i Fenrisa, pa promrmlja: „Baš i nismo morali da
čujemo te vesti.“
Rovan na tren sklopi oči. „Ne, nismo.“
Gavrijel uhvati Rovana za rame. „Na izvestan način, to ništa ne menja.“
„Kako to?“
„Služili smo joj. Ona… nije bila to što je Elin. To što bi kraljica trebalo da bude. To
smo znali davno pre nego što smo saznali istinu. Ako Mev želi da to što jeste iskoristi
protiv nas, da sklopi savezništvo s Moratom, onda je to nešto drugo – ali prošlost je
gotova. S time je završeno, Rovane. Bila Mev Valg ili samo gadna i bedna osoba, to ne
menja ono što se desilo.“
„Saznanje da jedna valška kraljica želi da moju parnjakinju pretvori u robinju i da
joj je to umalo pošlo za rukom menja mnogo toga.“
„Ali mi znamo čega se Mev plaši i zašto se toga plaši“, odvrati Gavrijel, a njegove
svetlosmeđe oči zaiskriše. „Plaši se vatre i vidara. Ako Mev dođe s onom svojom
vojskom, mi nismo bespomoćni.“
Bila je to istina. Rovanu je došlo da samog sebe ispsuje što se toga nije već setio.
Međutim, pojavilo se jedno drugo pitanje. „Njena vojska“, zapazi Rovan. „Sastoji se od
Feja.“
„Od Feja se sastojala i njena armada“, oprezno odgovori Gavrijel.
 Rovan prođe prstima kroz kosu. „Da li ćeš moći da živiš s tim – sa borbom protiv
našeg rođenog naroda?“ Sa ubijanjem svojih sunarodnika.
„A ti?“, uzvrati Gavrijel.
Rovan ništa nije odgovorio. Nakon kratkog ćutanja Gavrijel ga upita: „Zašto mi
Elin nije ponudila da položim krvni zavet?“
Taj mužjak svih ovih nedelja nije postavljao to pitanje i Rovan nije bio siguran
zašto se Gavrijel za to raspituje baš sada, ali saopštio mu je istinu. „Zato što ona to ne
želi da uradi pre nego što Edion položi taj zavet. Kad bi ga ponudila tebi pre njega… želi
da ga najpre položi Edion.“
„U slučaju da on neće da ja budem ni blizu njegovog kraljevstva.“
„Da bi Edion znao kako ona njegove potrebe stavlja ispred svojih.“ Gavrijel pognu
glavu. „Pristao bih, kad bi mi ponudila.“
„Znam.“ Rovan potapša svog najstarijeg prijatelja po leđima. „Zna i ona.“
Lav se zagleda ka severu. „Misliš li… nismo čuli nikakav glas iz Terasena.“
„Znali bismo da je pao, da je Edion pao. Ovi ovde ljudi bi znali za to.“
Gavrijel se protrlja po grudima. „Bili smo u ratu. On je bio u ratu. Borio se na
ratištima kao dete, bogovi neka su prokleti.“ Bes zaigra na Gavrijelovom licu. Ne zbog
onoga što je Edion uradio, već zbog toga šta su ga sudbina i nesreća naterale da uradi.
Zbog toga što Gavrijel nije bio s njim da sve to spreči. „Ali svejedno strahujem svakog
dana koji prođe a da mi ništa ne čujemo. Strahujem kad god vidim nekog glasnika.“
Rovan nikada nije spoznao taj užas, potpuno drugačiji od strahovanja za svoju
parnjakinju, svoju kraljicu. Nikada nije osetio strah oca za svoje dete.
Nije dopustio sebi da pogleda ka Elin, da se seti onoga što je sanjao dok ju je tražio.
Porodice koju je video. Porodice koju će zajedno stvoriti.
„Moramo da ubedimo kaganatske velmože da pođu na sever kada se ova bitka
okonča“, kaza Gavrijel tiho opsovavši.
Rovan klimnu glavom. „Ako sutra uspemo da razbijemo ovu vojsku i ubedimo
princa i princezu da im je marš na Terasen jedino što mogu da urade, onda ćemo se
zaista ubrzo zaputiti na sever. Možda ćeš se do Julmasa već boriti rame uz rame s
Edionom.“
Gavrijel stisnu šake pored bokova, tako da mu se tetovaže raširiše preko zglavaka
na prstima. „Ako mi on dopusti tu čast.“
Rovan će se postarati da Edion to dopusti, ali samo mu je rekao: „Nađi Elidu i
Lorkana. Ruhovi samo što nisu spremni za poletanje.“
 Pedeset prvo poglavlje

L orkan je zastao na ivici prostora odvojenog za ruhove, jedva primećujući

veličanstvene ptice ili njihove oklopljene jahače dok su se spremali da zanoće.
Znao je da nekoliko njih neće počinuti, već će nositi i njih i potrepštine u zamak koji se
dizao nad gradom i ravnicom.
Nije mario za to, niti se čudio što će ubrzo poleteti nošen jednom od tih
neverovatnih životinja. Nije mario za to što će se sutra svi oni suočiti s mračnom
vojskom okupljenom podno zamka.
Ne želi ni da se priseća u koliko se bitaka borio, u koliko ratova. Sutrašnjica će po
malo čemu biti drugačija, osim što će klati demone, a ne ljude ili Feje.
Očito demone kao što je njegova nekadašnja kraljica.
On je ponudio sebe njoj, želeo je nju – ili je makar mislio da je želi. A ona mu se
nasmejala u lice. Tada nije znao šta to znači. Šta to govori o njoj i o njemu.
Mislio je da je njegova tama, Helasovi darovi, ono što ga je privuklo njoj, da su
spojeni.
Možda mračni bog zapravo nije želeo da se on zavetuje na odanost Mev, već da je
ubije. Da joj priđe dovoljno blizu kako bi mogao da je ubije.
Lorkan se nije ogrtao plaštom iako je s dalekog jezera duvao ledeni vetar, već se
nagnuo ka toj studeni, ka britkom vetru. Kao da bi taj vetar mogao da otrgne istinu iz
njega.
„Krećemo.“ Elidin tih glas probi se kroz zaglušujući muk njegovih misli.
„Ruhovi su spremni“, dodade ona.
Na licu joj nije bilo ni straha ni sažaljenja, a baklje i logorske vatre oblivale su joj
kosu zlatom. Od svih njih, njoj su te vesti najlakše pale i prišla je onom stolu s kartom
kao da je rođena na bojištu.
„Nisam znao“, reče joj on, a u glasu mu se čula napetost.
Elida je dobro znala šta je hteo da kaže. „Svejedno treba da brinemo o krupnijim
stvarima.“
On pođe za korak ka njoj. „Nisam znao“, ponovi.
Ona diže glavu kako bi mu se zagledala u lice, pa napući usne i mišić joj zaigra na
obrazu. „Šta hoćeš, da ti zbog toga dam nekakav oprost grehova?“
„Služio sam joj skoro pet stotina godina. Pet stotina godina, a mislio sam da je ona
samo besmrtna i hladna.“
„Meni to zvuči kao slika i prilika Valga.“
On se iskezi na nju. „Živi ti eonima, pa vidi šta će to tebi da uradi, gospo.“
 „Nije mi jasno zašto si toliko zgranut. Voleo si je iako je ona besmrtna i hladna.
Mora da si prihvatio te njene odlike. U tom slučaju, kakve veze ima kako ćemo je
zvati?“
„Nisam je voleo.“
„Ponašao si se kao da je voliš.“
Lorkan proreža: „Zašto se stalno vraćaš na to, Elida? Zašto baš preko toga ne
možeš da pređeš?“
„Zato što pokušavam da razumem – kako si mogao da voliš čudovište.“
„Zašto?“ Priđe joj i unese joj se u lice. Ona se nije povukla ni za korak.
Zapravo, oči su joj sevale dok je siktala: „Zato što bi mi to pomoglo da shvatim
kako ja mogu to isto.“
Glas je izdade na tim poslednjim rečima, a Lorkan se ukoči kada potpuno shvati šta
mu je to rekla. On nikada… nikada nije imao nikoga ko…
„Da li je to neka bolest?“, zatraži da čuje ona. „Da li je to nešto u tebi slomljeno?“
„Elida.“ Njeno ime je bilo kao hropac na njegovim usnama. Lorkan se usudi da
pruži ruku ka njoj.
Međutim, ona se izmače dalje od njega. „Ako misliš da to što si se krvlju zavetovao
Elin znači da između tebe i mene može biti ičega, grdno grešiš. Ti si besmrtan – ja sam
ljudsko biće. Ne zaboravimo ni tu sitnicu.“
Lorkan umalo što ne ustuknu na te njene reči, na njihovu groznu istinitost. Njemu
je pet stotina godina. Trebalo bi da se naprosto okrene i ode – a ne da ga sve to toliko
vraški muči, međutim, Lorkan proreza: „Ti si ljubomorna. Eto šta te odista izjeda.“
Elida se zasmeja kako on to nikada od nje nije čuo – oštro i okrutno. „Ljubomorna?
Ljubomorna na šta? Onu demonku koju si služio?“ Ona gordo diže glavu, kao da je
plimski talas koji doseže vrhunac tik pre nego što se obruši na obalu. „Jedino sam
ljubomorna, Lorkane, na to što te se ona otarasila.“
Lorkanu je bilo mrsko što su ga te reči duboko pogodile, što on nema nikakvu
odbranu od nje. „Žao mi je“, reče joj. „Zbog svega mi je žao, Elida.“
Eto, rekao je i sve joj je prosuo pred noge. „Žao mi je“, ponovio je.
Elidin izraz lica ipak nije smekšao. „Baš me briga“, odbrusi mu ona okrećući se u
mestu. „I baš me je briga da li ćeš sutra ostati na nogama na onom bojištu.“

***

Ljubomorna. I sama pomisao na to da je ljubomorna na Mev zbog toga što je Lorkanova

pažnja stolećima bila posvećena njoj. Sve vreme stežući zube toliko da ju je vilica
zabolela, Elida došepa do ruhova koji su čekali.
Skoro da je stigla do prve osedlane ptice kada se iza nje neko oglasio: „Nije trebalo
da obraćaš pažnju na njega.“
 Elida se ukoči, pa vide da je to Gavrijel pošao za njom. „Molim?“ Lavovo obično
toplo lice bilo je smrtno ozbiljno – preplavljeno neodobravanjem. „Ono je bilo pravo
mučenje već palog mužjaka.“
Za sve vreme koliko ga poznaje, Elida Gavrijelu nijednom nije kazala ni reč koja bi
bila preka, ali zato mu je sada odbrusila: „Nije mi jasno kako se to tebe tiče.“
„Nikada nisam čuo Lorkana da se izvinjava za bilo šta. Čak ni kada ga je Mev
kandžijala zbog neke greške, on joj se nije izvinjavao.“
„A to znači da je zaslužio moj oproštaj?“
„Ne, ali mora da ti bude jasno da se on Elin zavetovao krvlju samo zbog tebe. Ni
zbog koga drugog. Samo da bi bio blizu tebe – iako je znao da ti imaš smrtni životni
vek.“
Ptice su se premeštale s noge na nogu, šuškajući krilima u iščekivanju leta.
Ona je to znala. To joj je bilo jasno istog trena kada je kleknuo pred Elin. Čak i
nedeljama nakon toga Elida nije znala šta da radi sa saznanjem da je Lorkan to uradio
zarad nje. Čeznula je da razgovara s njim i da sarađuje s njim kao nekada. Mrzela je
samu sebe zbog toga, kao i zato što nije ni pokušala da zadrži taj bes u sebi makar malo
duže.
Zato je sinoć otišla za njim. Ne da bi kaznila njega, već sebe. Da bi podsetila sebe
na to kome je on prodao njihovu kraljicu, koliko je ona duboko pogrešila.
A rečenica koju mi je saopštila u odgovor… bila je čista laž. Odvratna i mrska laž.
Elida se opet okrenu ka Gavrijelu. „Ja ne…“
Lav više nije bio tu – a tokom hladnog leta nad vojskom, pa nad morem mraka koje
se prostiralo između vojnog logora i drevnog grada, ućutao je čak i onaj mudri glasić
koji joj je šaputao celog života.

***

Nesrin je zastala pored Salhija, držeći se jednom rukom za pernati bok svog ata i
gledajući družinu kako grabi u nebo. Dvadeset ruhova nije ponelo samo Elin Galatinijus
i njene saputnike, uključujući i Kejola i Irenu, već još vidarki, potrepština, kao i
nekoliko konja s namaknutim kapuljačama i u drvenim kavezima koje ptice mogu da
nose. Među tim konjima bila je i Kejolova Faraša.
„Volela bih da mogu s njima“, uzdahnu Borte stojeći pored Arkas i mazeći je. „Da
se borim rame uz rame s Fejima.“
Nesrin je pogleda postrance, kao da joj je to što je kazala bilo vrlo smešno. „Ubrzo
će ti se pružiti prilika, ako nakon ovoga pođemo za Terasen.“
Odnekud u blizini začu se upadljivo muški frktaj.
„Idi prisluškuj nekog drugog, Jerane“, prasnu Borte prema svom vereniku.
Međutim, berladski kapetan samo odvrati: „Jaka si mi ti zapovednica, kad uzdišeš
za Fejima kao zanesena šiparica.“
 Borte prevrnu očima. „Kada me budu naučili svojim ubilačkim zahvatima i ja ih
iskoristim da te na našem sledećem okupljanju potučem do nogu, onda mi pričaj o mom
sanjarenju.“
Zgodni kapetan dojuri od svog ruha, a Nesrin pognu glavu kako bi sakrila smešak,
posvetivši se četkanju Salhijevih smeđih pera kao da joj je to izuzetno zanimljivo.
„Onda ćeš mi biti žena, prema pogodbi koju si sklopila s mojom majkom po ognjištu“,
reče on prekrstivši ruke. „Bilo bi nedolično da na okupljanju ubiješ sopstvenog
supruga.“
Borte se svom vereniku nasmeši otrovno sladunjavo. „Onda ću naprosto morati da
te ubijem neki drugi put.“
Jeran joj se isceri u odgovor, kao slika i prilika opakog podsmeha. „Onda neki
drugi put“, obeća on.
Nesrin nije propustila da primeti svetlost koja se iskrila u kapetanovim očima, niti
to kako se Borte ugrizla za usne, gotovo neprimetno, a dah joj zastao.
Jeran se nagnu da Borti na uvo šapne nešto od čega devojka razrogači oči i ostade
toliko zgranuta da, kada se Jeran okrenu da se razmetljivo i nadmeno vrati svom ruhu,
Borte pocrvene kao bulka i vrati se čišćenju svog ruha.
„Ništa me ne pitaj“, promrmlja ona.
Nesrin diže ruke. „Ni u snu.“
Borte je nastavila da crveni dugo nakon toga, pa poče da čisti bezmalo mahnito.
Po snegu se začuše lagani i skladni koraci i Nesrin smesta shvati ko to prilazi
ruhinima, pa se čak ispravi i stade mirno. Ne zbog činjenice da je Sartak princ i
naslednik, već zato što je njihov kapetan. Svih ruhina u ovom ratu, a ne samo eridunskog
legla.
On im samo mahnu da nastave svojim poslom, posmatrajući noćno nebo i rubove
koji su još leteli dok ih je Rovan Belotrn štitio od neprijateljskih strela koje bi možda
mogle da ih pogode. Sartak jedva da je stigao do Nesrin kada je Borte potapšala Arkas,
bacila četku u torbu i otišla u mrak.
Ne da bi njih ostavila nasamo, shvati Nesrin, jer tren kasnije Jeran ostavi svog ruha,
pa nehajno pođe za Borte. Devojka se jednom osvrnu, a na licu joj se ni u kom slučaju
nije videla razdraženost kada je primetila da joj je Jeran za petama.
Sartak se zasmeja. „Makar su sada malo jasniji o svemu tome.“
Nesrin frknu dok joj je četka letela preko Salhijevih pera. „Što se mene tiče, i dalje
sam zbunjena.“
„Jahači između čijih šatora je podignut Bortin – nisu.“
Nesrin izvi obrve, ali se nasmeši. „Dobro. Ne zbog jahača, već – zbog njih.“
„Rat radi čudne stvari ljudima. Čini da sve izgleda hitnije.“ On joj pređe dlanom
niz potiljak, uplićući prste u njenu kosu, pre nego što joj promrmlja na uvo: „Dođi u
krevet.“
Vrelina joj se rasplamsa u telu. „Sutra pokrećemo bitku. Ponovo.“
 „I zbog dana ispunjenog smrću želim da te zagrlim“, odgovori joj princ upućujući
joj onaj osmeh od koga nikada nije mogla da se odbrani. Naročito kada on dodade: „I da
sa tobom radim i neke druge stvari.“
Nesrin se nožni prsti zgrčiše u čizmama. „Onda mi pomozi da do kraja očistim
Salhija.“
Princ se toliko munjevito baci ka četki koju je Borte maločas ostavila da se Nesrin
zasmeja.
 Pedeset drugo poglavlje

Kročanke su se vratile u svoj logor u Očnjacima i čekale.

Manon i Trinaest sjahale su s viverna. Nešto joj se komešalo u utrobi sa svakim
korakom prema Glenisinoj vatri, a traka crvene tkanine na kraju njene pletenice kao da
je postala teška poput vodeničnog kamena i vukla joj glavu nadole.
Skoro da su stigle do Glenisinog ognjišta kada je Bronven pošla ukorak s Manon.
Asterin i Sorela, koje su je pratile, ukočiše se, ali se nije umešala ni jedna ni druga,
naročito ne kada je Bronven upitala: „Šta se desilo?“ Manon postrance pogleda svoju
rođaku. „Zamolila sam ih da razmisle o svom položaju u ovom ratu.“
Bronven se namršti gledajući u nebo, kao da je očekivala da vidi Gvozdenzube
kako ih prate. „!?“
„Valjda ćemo videti.“
„Mislila sam da si ti otišla tamo da bi ih okupila.“
„Otišla sam“, odbrusi Manon pokazujući joj zube, „da bih ih navela da razmisle o
tome kakve žele da budu.“
„Mislila sam da Gvozdenzube nisu u stanju da izvedu tako nešto.“ Asterin zareza.
„Pazi šta pričaš, veštice.“
Bronven se osvrnu i podrugljivo joj se osmehnu, pa kaza Manon: „Pustile su vas da
žive odete odande?“
„Zaista jesu.“
„Da li će se boriti – da li će se okrenuti protiv Morata i ostalih Gvozdenzubih?“
„Ne znam.“ Ona to zaista nije znala.
Bronven je nekoliko koraka prešla ćuteći. Manon taman što je kročila u prsten
svetlosti oko Glenisinog ognjišta kada je ta veštica rekla: „Onda nije trebalo da se
nadamo.“
Manon nije znala šta da joj na to odgovori, pa je samo otišla od nje, a Trinaest su je
sledile i ne gledajući Bronven.
Manon zateče Glenis kako džara ugarke u svom ognjištu, u čijem središtu je
palacao jarki jezičak plamena svete vatre, kojoj ne treba ogrev da bi gorela. Branonov
dar – delić terasenske kraljice.
Glenis reče: „Moramo da pođemo sutra, najkasnije do sredine jutra. Odlučeno je:
vratićemo se našim kućnim ognjištima.“
Manon samo sede na kamen najbliži starici, ostavljajući Trinaest da sebi negde
nađu da jedu. Dorijan je ostao s vivernima. Poslednji put ga je videla pre nekoliko
minuta, kada mu je prilazilo nekoliko Kročanki. Da li tražeći zadovoljstvo ili
obaveštenja – Manon nije znala. Izrazito je sumnjala da će u skorije vreme podeliti
postelju s njim, a naročito ako ostane toliko tvrdoglavo rešen da ide u Morat.
Ta pomisao joj nije prijala.
Manon se obrati Glenis: „Misliš li da su Gvozdenzube u stanju da se promene?“
„Ti najbolje znaš odgovor na to pitanje.“
Znala je, ali nije bila u potpunosti sigurna da joj se dopada zaključak do koga je
došla. „Da li je Rijanon mislila da možemo?“ Da li je mislila da ja mogu?
Glenis je pogleda nežnije, a u očima joj se nazre tračak tuge kada baci još jednu
cepanicu u vatru. „Tvoja polusestra je po mnogo čemu bila tvoja sušta suprotnost – i po
mnogo čemu nalik tvom ocu. Bila je otvorena i iskrena i govorila je onako kako se
osećala, ne mareći za posledice. Neke su je smatrale ishitrenom. To se ne bi reklo ako je
suditi po tome kako se sada ponašaju“, reče starica, osmehujući se malčice podrugljivo,
„ali oko raznih ovih ognjišta sedelo je nemalo onih koje je nisu volele, koje nisu htele da
slušaju njene priče o tome kako propadamo kao narod i kako postoji bolje rešenje. Kako
bi naša dva naroda mogla da dođu do mira. Svakog dana ona je svima koje su mogle da
je čuju glasno govorila o mogućnosti ujedinjenog Veštičjeg kraljevstva, o mogućoj
budućnosti u kojoj nećemo morati da se krijemo, niti da budemo toliko raštrkane.
Mnoge su je zvale budalom, a naročito kada je otišla tebe da traži i da vidi jesi li ti
saglasna s njom, uprkos onome što bi se reklo po vašoj krvavoj istoriji.“
Poginula je zbog tog sna i te moguće budućnosti. Manon ju je zbog toga ubila.
Glenis kaza: „Dakle, da li je Rijanon mislila da Gvozdenzube mogu da se promene?
Moguće da je ona bila jedina kročanska veštica koja je to mislila, ali je zato u to
verovala svakim delićem svog bića.“ Njeno naborano grlo zaigra. „Bila je uverena da
biste vas dve mogle da zajedno vladate – Veštičjim kraljevstvom. Ti bi predvodila
Gvozdenzube, a ona Kročanke i zajedno biste nanovo sazdale ono što je davno skršeno.“
„A sada sam ostala samo ja.“ Da žonglira i jednima i drugima.
„Sada si ostala samo ti.“ Glenis je pogleda pravo u oči, potpuno nemilosrdno.
„Most među nama.“
Manon prihvati tanjir s hranom koji joj pruži Asterin pre nego što sede pored nje,
pa joj reče: „Gvozdenzube će se okrenuti na tvoju stranu. Videćeš.“
Sorela zastenja sedeći na obližnjem kamenu, a na licu joj se jasno videlo
neslaganje.
Asterin Manoninoj trećoj uputi vrlo prostački pokret. „Obrnuće ćurak, kunem ti
se.“
Glenis joj se malčice osmehnu, ali Manon ništa ne reče već samo navali da jede.
Nada – bila je to reč koju je pre svih onih meseci kazala Elidi.
Ali možda za sve njih ipak neće biti nade.

***
Dorijan je ostao pored viverna kako bi odgovarao na pitanja Kročanki koje ili nisu želele
da pitaju Trinaest šta se to odigralo u Ferijanskom procepu, ili su možda bile previše
bojažljive.
Ne, iza njih se ne okuplja nikakva vojska. Ne, niko ih nije pratio. Ne, Manon se
obratila Gvozdenzubima i pozvala ih da im se pridruže. Da, ušli su i izašli živi. Da,
obratila im se i kao Gvozdenzuba i kao Kročanka.
Makar mu je tako Asterin ispričala tokom dugog povratnog leta. Razgovor s Manon
i razmatranje njihovih narednih koraka… Nije hteo ni da pokuša. Ne još.
A kada je Asterin zaćutala, on se duboko zamislio. Vrteo je po glavi sve što je video
u Ferijanskom procepu, razmišljajući o svim tim vijugavim hodnicima, odajama i
jamama koje su vonjale na bol i na strah.
Razmišljao jeo onome što su njegov otac i Eravan sazdali, o tome kakvo je
kraljevstvo nasledio.
Usudključevi se probudiše i počeše da šapuću. Dorijan nije obraćao pažnju na njih,
već je prešao šakom preko Damarisove drške. Iako je bila ciča zima, zlato je ostalo
toplo.
Da, to je mač istine, ali takođe je podsetnik na ono što je Adarlan nekada bio i šta bi
mogao ponovo da postane.
Ako on ne posrne. Ako ne posumnja u sebe. Tokom to malo vremena što mu je
ostalo.
On to može da ispravi. Sve to. Može da ispravi.
Damaris se zagreja, pružajući mu nemu utehu i potvrdu.
Dorijan ostavi grupicu Kročanki i priđe tankoj ivici tla iznad smrtonosnog ponora
ka snegom i stenama zastrtom dnu provalije.
Sa svih strana dizale su se surove planine, ali on se zagledao ka jugoistoku. Ka
Moratu, koji vreba daleko van njegovog vidika.
One noći u ilvejskoj šumi uspeo je da se preoblikuje u gavrana. Sada mu je valjda
jedino ostalo da nauči da leti.
Posegnu u sebe, ka onoj bujici sirove moći. Toplota se rascveta u njemu, kosti mu
zaškripaše a svet se proširi.
On otvori kljun i ote mu se grleno graktanje.
Raširivši čađava krila, Dorijan poče da vežba.
 Pedeset treće poglavlje

Neko joj je zapalio bedro.

Ne Elin, jer Elin je otišla, zatvorena u gvozdeni sarkofag i odneta preko mora. Ali
neko ju je sagoreo sve do kosti, tako temeljno da ju je i od najmanjeg pokreta tu gde leži
– da li na krevetu ili poljskom ležaju – bol prožimao kroz celo telo.
Lisandra otvori oči, a iz suvog grla lagano joj se ote tiho jecanje.
„Polako“, zatutnja dubok glas.
Dobro je znala taj glas. Znala je taj miris – poput mirisa bistrog potoka i sveže
trave. Edion.
Ona okrenu oči, kao olovne žeravice, prema tom zvuku.
Njegova blistava kosa bila je mlitava i ulepljena krvlju, a tirkizne oči umrljane
ljubičastim modricama što su se širile ispod njih – i potpuno sumorne. Prazne.
Bili su u grubom šatoru, a jedinu svetlost pružao je fenjer koji se klatio na oštrom
vetru što je duvao između šatorskih krila. Preko nje su bila natrpana ćebad, premda je on
sedeo na prevrnutom vedru, i dalje u oklopu, tako da ga ništa nije grejalo.
Lisandra odlepi jezik od nepca i oslušnu svet izvan polumračnog šatora.
Metež. Larma. Neki ljudi su vrištali.
„Predali smo Perant“, promuklo objasni Edion. „U bekstvu smo već dva dana. Još
tri dana i stići ćemo do Grinta.“
Ona neznatno diže obrve. Zar je toliko dugo bila u nesvesti?
„Morali smo da te stavimo na kola s ostalim ranjenicima. Noćas je prvi put da smo
se usudili da stanemo.“ Njegovo mišićavo grlo zaigra. „Zahvatila nas je oluja s juga.
Usporila je Morat – taman dovoljno.“
Ona opet pokuša da proguta pljuvačku, ali grlo joj bilo potpuno suvo. Poslednje
čega se seća bilo je da se suočila s onim ilkenima, nikada do tada toliko svesna
ograničenja smrtnog tela, niti koliko je Elin – koja deluje tako visoko dok razmetljivo
stupa kroz svet – sitna u poređenju s tim stvorovima. Onda su joj one kandže zasekle
noge, ali uspela je da zada savršen udarac. Da obori jednog od njih.
„Okupila si našu vojsku oko sebe“, kaza on. „Izgubili smo bitku, ali vojnici se nisu
osramotili bežeći.“
Lisandra nekako uspe da izvuče jednu ruku ispod ćebadi i s naporom je pruži da
dohvati krčag vode ostavljen pored kreveta. Edion se istog trena pokrenu i napuni joj
čašu.
Međutim, kada su joj se prsti sklopili oko nje, zapazila je njihovu boju i oblik.
Bila je to njena šaka. Bila je to njena ruka.
 „Ti si se… preoblikovala“, objasni joj Edion primetivši da je razrogačila oči. „Dok
ti je vidar ušivao nogu. Mislim zbog bola… Vratila si se u ovo telo.“
Preplavi je užas, takav da je ispuni hučanje i mučnina. „Koliko je ljudi to videlo?“
Bile su to njene prve reči, grube i suve kao šmirgla.
„Ne brini ti zbog toga.“
Ona se napi vode. „Svi znaju?“
On ozbiljno klimnu glavom.
„Šta si im kazao – za Elin?“
„Da je na suštinski važnom zadatku s Rovanom i ostalima – i da je to tolika tajna
da se ne usuđujemo da razgovaramo o njoj.“
„Da li su vojnici…“
„Ne brini ti zbog toga“, ponovio je, ali ona je jasno videla napetost na njegovom
licu.
Okupili su se oko svoje kraljice, samo da bi shvatili kako je to bila varka. Da
moćna Lučonoša nije bila s njima, niti će ih zaštititi od vojske koja im je za petama.
„Žao mi je“, izusti ona.
Edion od nje uze praznu čašu pre nego što je uhvati za šaku i nežno stisnu. „Meni
je žao, Lisandra. Zbog svega.“ Grlo mu ponovo zaigra. „Kada sam video ilkene, kada
sam te ugledao kako se boriš protiv njih…“
Beskorisna. Lažljiva kučka. Te reči kojima ju je počastio, besneo na nju, odvukle su
je dalje od bola zbog koga se osećala ošamućeno. Izoštrile su joj misli.
„Ti si ovo uradila“, nastavi on sada tišim glasom, „radi Terasena. Radi Elin. Bogovi
na nebesima, bila si spremna da za to pogineš.“
„Jesam.“ Glas joj beše hladan kao čelik.
Edion trepnu kada ona izvuče šaku iz njegove. Noga ju je bolela i sevala, ali
nekako je uspela da se pridigne i sedne kako bi ga pogledala pravo u oči. „Ponižavana
sam i ugnjetavana na mnogo načina, mnogo godina“, poče ona, a glas joj se tresao. Ne
od straha, već od bujice koja je rušila sve u njoj, paleći je skupa s ranom na nozi, „ali
nikada se nisam osetila poniženom kao kada si me izbacio na sneg, kada si me pred
našim prijateljima i saveznicima nazvao lažljivom kučkom. Nikada.“ Mrzela je te suze
koje su joj od besa pošle na oči. „Nekada sam morala da puzim pred muškarcima.
Bogovi na nebesima, ovih nekoliko meseci samo što nisam puzala pred tobom – a bilo je
potrebno da umalo izgubim glavu da bi ti shvatio kako si se ponašao kao đubre? Bilo je
potrebno da umalo poginem da bi me ti opet video kao ljudsko biće?“
Nije krio žalost u očima. Ona je godine provela čitajući muškarce i znala je da je
svaka trunka patnje na njegovom licu iskrena – ali to nije brisalo ono što je kazao i
uradio.
Lisandra se uhvati za grudi, tačno preko svog slomljenog srca. „Želela sam da to
budeš ti“, reče. „Nakon Veslija, nakon svega što se desilo, želela sam da to budeš ti. Ono
što me je Elin zamolila da uradim na to nije imalo nikakav uticaj. Ono što me je
zamolila da uradim nikada mi se nije činilo teretom, jer sam svejedno želela da to na
kraju budeš ti.“ Nije brisala suze koje su joj se slivale niz obraze. „A ti si me izbacio na
sneg.“
Edion se spusti na kolena. Krenu da je uhvati za ruku. „Nikada neću prestati da
žalim zbog toga. Lisandra, nikada neću zaboraviti ni trenutak toga što se desilo, nikada
neću prestati da mrzim sebe zbog toga. Toliko mi je…“
„Nemoj.“ Ona otrgnu ruku iz njegove. „Ne kleči. Ne trudi se.“ Pokaza izlaz iz
šatora. „Više nemam šta da ti kažem. A ni ti meni.“
Lice mu se opet zgrči od bola, ali ona potisnu ono što je taj njegov izraz njoj radio.
Potisnula je ono što joj je uradilo kada je videla Ediona kako se diže na noge, tiho
stenjući zbog nekog nepoznatog bola u svom moćnom telu. Nekoliko otkucaja srca on je
samo zurio u nju.
A onda je rekao: „Ozbiljno sam mislio svako obećanje koje sam ti dao na onom
žalu u Lobanjinom zalivu.“
Onda izađe.

***

Edion je dobar deo svog života proveo mrzeći sebe zbog raznih stvari koje je radio.
Ali kada je video suze na Lisandrinom licu zbog njega… Nikada se nije više osećao
kao kopile.
Jedva da je čuo vojnike oko njega, napete i bojažljive po snegu koji je vetar nosio
između žurno podignutih šatora. Koliko li će još ranjenika noćas umreti?
Već se pozvao na svoj položaj da bi Lisandri obezbedio staranje najboljih vidara
koji su im ostali, ali to i dalje nije bilo dovoljno, pošto vidari nisu bili obdareni magijom.
Iako se Lisandra brzo zaceljivala, ipak su morali da joj zašiju ranu na nozi, pa da na
svakih nekoliko sati menjaju zavoje. Srećom, rana se zatvorila i to verovatno dovoljno
brzo da se neće upaliti.
To ne važi za mnogobrojne njihove ranjenike. Rane koje je zahvatila trulež,
zagnojena krv u njihovim venama… Svakog jutra sve je više i više tela ostajalo u snegu
za njima, jer je tie bilo previše smrznuto, a nisu imali dovoljno vremena da ih spale.
Hrana za Eravanove zveri, mrmljali su vojnici polazeći na marš. Kao da svom
neprijatelju nude besplatan obrok.
Edion je ugušio takve priče, skupa sa svakim drugim siktanjem o njihovom bekstvu
i porazu. Pre nego što su noćas podigli logor, najmanje trećini vojnika, uključujući i
pripadnike Kobi, dodeljeni su razni poslovi makar samo da bi radili nešto, da bi nakon
celodnevne bežanije bili preumorni da gunđaju.
Edion pođe ka svom šatoru, podignutom tik ispred prstena vidarskih šatora gde je
Lisandra ležala. To što je dobila šator za sebe bila je još jedna povlastica koju je
izdejstvovao na osnovu svog položaja.
 Skoro da je stigao do šatorčića – nije bilo svrhe da podiže svoj ratni čador kada će
za nekoliko sati svi oni opet bežati – kada je primetio prilike zgrčene oko vatre zapaljene
ispred šatora.
Usporio je hod toliko da je izgledalo kao da vreba.
Ren ustade, a videlo se da mu je lice pod debelom kapuljačom ukočeno.
Međutim, zbog čoveka pored Rena Edionova preka narav postade opasna.
„Darou“, kaza. „Mislio sam da ćeš do sada već biti u Orintu.“
Velmoža umotan u krznenu odeću nije se nasmešio. „Došao sam da bih lično uručio
poruku – pošto je moj najverniji dvorjanin izgleda rešio da nekome drugome bude
odan.“
Dakle, to matoro kopile zna da se Lisandra pretvarala da je Elin – i zna kakvu je
ulogu Noks Oven imao u pomeranju njihove vojske van njegovog domašaja.
„Onda završimo s ovim“, kaza mu Edion.
Ren se ukoči, ali ništa ne reče.
Darouve tanke usne izviše se u okrutan osmeh. „Zbog tvog čina lakomislene i
nehajne pobune, zbog tvog nepoštovanja naše zapovesti da povedeš svoje jedinice tamo
kud ti je naređeno, zbog tvog potpunog poraza na granici i gubitka Peranta, oduzima ti
se čin.“
Edion jedva da je čuo te njegove reči.
„Smatraj sebe običnim vojnikom u Kobi, ako će te oni primiti, a što se tiče one
varalice kojom si paradirao…“ Podrugljivo pogleda ka vidarskim šatorima.
Edion zareza.
Darou ga mrko pogleda. „Ako ona bude još jednom uhvaćena kako se pretvara da
je princeza Elin“ – Edion umalo da mu ne iščupa grkljan zbog te reči, princeza – „onda
nećemo imati izbora do da potpišemo naredbu za njeno pogubljenje.“
„Voleo bih da vas vidim da probate.“
„Voleo bih ja tebe da vidim da nas zaustaviš.“
Edion se podrugljivo osmehnu. „Nećete vi imati posla sa mnom. Srećno svakome
ko pokuša da povredi tako moćnu preoblikovačicu.“
Darou potpuno zanemari te njegove reči i pruži ruku. „Mač Grinta, molim te.“
Ren se tržnu. „Darou, sišao si s uma.“
Edion je samo zurio. Ostareli vlastelin mu kaza: „Taj mač pripada istinskom
vojskovođi Terasena, njegovom princu-zapovedniku. Pošto to više nije tvoja titula, mač
će se vratiti u Orint dok se ne odredi njegov novi i prikladan nosilac.“
Ren proreža: „Taj mač je u našim rukama, Darou, zahvaljujući Edionu. Da ga nije
on povratio, još bi trunuo u adarlanskoj riznici.“
„Večno ćemo mu biti zahvalni na tome. Makar samo zbog toga, ako ni zbog čega
drugog.“
Tupa rika ispuni Edionu glavu. Darouova ruka i dalje je bila ispružena.
Valjda je on to zaslužio. Zbog svojih neuspeha na ovim bojištima, zbog toga što
nije uspeo da odbrani zemlju za koju je obećao Elin da će je spasti. Zbog onoga što je
uradio preoblikovačici koja mu je ukrala srce onog trena kada je pokidala one valške
vojnike u riftholdskoj kanalizaciji.
Edion skide drevni mač s pojasa. Ren izusti nekakav zvuk da se pobuni.
Međutim, on nije obraćao pažnju na tog plemića, već je samo bacio Darou Mač
Orinta.
Odsustvo težine tog sečiva na njegovom boku izbaci ga iz ravnoteže.
Starac je samo zurio u mač koji mu je sada bio u rukama. Čak je otišao toliko
daleko da je prešao prstom preko koštane krsnice i to mrsko kopile nije moglo a da ne
pokaže strahopoštovanje.
Edion mu samo reče: „Mač Orinta je obično parče metala i kosti. To je oduvek i
bio. Bitno je ono čime taj mač nadahnjuje svoga nosioca. Pravo srce Terasena.“
„Vrlo pesnički od tebe, Edione“, samo mu je odgovorio Darou pre nego što se
okrenuo u mestu i pošao ka svojoj pratnji, gde god da ga je čekala van ivice logora.
„Tvoj zapovednik Kilijan sada je vojskovođa Kobi. Javi mu se po naređenja.“
Nije pustio ni nekoliko koraka a vejavica je progutala starog vlastelina.
Ren procedi: „Đavola ti nisi vojskovođa.“
„Tako su proglasile terasenske velmože i tako će i biti.“
„Zašto se ne boriš protiv ovoga?“ Renove oči su sevale kao vatra živa. „Samo si mu
prepustio taj mač…“
„Zabole me.“ Edion se nije trudio da mu se u glasu ne čuje iznurenost, razočaranost
i bes. „Neka mu i mač i vojska. Zabole me.“
Ren nije pokušao da ga zaustavi ni kada je Edion ušao u svoj šator i iz njega više
nije izlazio sve do zore.

***

Terasenske velmože oduzele su generalu Ašriveru njegov mač.

Glas o tome pronosio se od logorske vatre do logorske vatre, šireći se celom
vojskom.
Vojnik je tek letos stupio u Kob i tek su ga tada prihvatili u svoje redove. Bila je to
čast, bez obzira na rat pred njima. Velika čast, iako je vojnikova porodica plakala kada je
odlazio.
Da se bori za princa Ediona. Da se bori za Terasen – to je vredelo teškog odlaska iz
svog porodičnog gazdinstva. Vredelo je toga što je ostavio slatku seljakovu kćer, koju
nije stigao ni da poljubi.
Vredelo je tada – ali ne i sada.
Prijatelji koje je stekao tokom meseci obuke i borbe sada su mrtvi.
Zgrčen ispred premale logorske vatre, vojnik je bio poslednji od svih njih,
mladoliki novak koji je početkom leta bio toliko željan da se oproba protiv Valga.
Sada je, usred zime, sam sebe zvao budalom – kada se uopšte seti da progovori.
 Reči su mu postale nepotrebne i strane. Strane koliko i njegovo napola smrznuto
telo, koje nikako da se ugreje iako je spavao najbliže vatri što je smeo. To pod uslovom
da zaspi od vrištanja ranjenika i umirućih, od toga što zna šta ih to proganja ka severu.
Više nije ostao niko da im pomogne. Da ih spase. Ispostavilo se da je kraljica za
koju su mislili da je među njima lažna. Preoblikovačka obmana. Gde se Elin Galatinijus
sada bori i šta to smatra važnijim od njih – on ne zna.
Pritisla ga je studena noć, preteći da proguta vatricu pred njim. Vojnik se približi
plamenu još malčice, tresući se pod iznošenim plaštom i osećajući bolove od svakog
bubotka i ogrebotine koje je tog dana zadobio.
Ali neće pobeći iz ove vojske. Neće postupiti kao što neki mrmljaju da će uraditi.
Iako je princu Edionu oduzeta titula, iako njihove kraljice nema, on neće napustiti ovu
vojsku.
Dao je zavet da će štititi Terasen. Da će štititi svoju porodicu.
Neće ga prekršiti.
Iako zna da ih nikada više neće videti.

***

Sneg je još padao kada su nastavili da beže.

Padao je i naredna dva dana, prateći ih milju za dugom miljom u begu na sever.
Darouov proglas malo je šta značio. Kilijan je otvoreno odbio da donese ma kakvu
odluku bez Edionovog odobrenja. Odbio je da stavi okop kakav dolikuje njegovom činu.
Odbio je da preuzme ratni čador.
Edion je dobro znao da je tu odanost davno zaslužio, baš kao što je Kob zaslužila
njegovu, ali to ga nije sprečavalo da to mrzi, makar malčice. Da priželjkuje da Kilijan
sve preuzme.
Lisandri se noga zacelila dovoljno da može da jaše, ali slabo ju je viđao. Držala se
Rena i njih dvoje su putovali blizu vidara, u slučaju da joj se rana otvori. Kada bije
Edion i video, često ga je gledala tako da mu se povraćalo.
Trećeg dana, izviđači su hrlili ka njima. Pristizali su izveštaji da ih Morat sustiže –
brzo.
Edion je dobro znao kako će se ovo završiti. Video je svaki teški korak i svako od
gladi usukano lice oko sebe.
Do Grinta ima još pola dana. Da je zemljište lako prohodno, možda bi imali nekih
izgleda da se sakriju iza njegovih drevnih zidina, ali između njih i grada protiče reka
Florina – preširoka da se pređe bez čamaca. Najbliži most predaleko je ka jugu da bi se
usudili da se zapute ka njemu.
U ovo doba godine reka se možda nije ni zaledila, a sve i da jeste, kada je reka
toliko široka i duboka, sloj leda koji je prekriva često nije previše debeo. Kad bi njihova
vojska krenula da ga prelazi, moguće je da bi ispucao.
 Ima drugih puteva koji vode ka Orintu. Mogli bi da pođu severno na Jelenrog, pa
da preseku južno ka gradu što se gnezdi u njihovom podnožju, ali svaki sat odlaganja
omogućava moratskoj vojsci da ih više sustigne.
Edion je jahao pored Kilijana kada je Elgan galopom stigao do njih, a vreli dah
njegovog konja se pretvarao u oblake pare dok je gust sneg padao. „Reka je deset milja
pravo ispred nas“, saopšti Elgan. „Moramo da donesemo odluku.“
Da li da se usude da pođu ka mostu južno odatle, ili da odvoje vreme za dugu
zaobilaznicu ka severu. Ren, primetivši da su se okupili, potera konja bliže njima.
Kilijan je čekao naredbu. Edion diže obrvu. „Ti si vojskovođa.“
„Ne seri“, odvrati Kilijan.
Edion se samo okrenu ka Elganu. „Zna li se kakav je led?“
Elgan odmahnu glavom. „Ne zna se ništa ni o ledu ni o mostu.“
Pred njima se prostirala beskrajna mećava. Edion se nije usudio ni da se osvrne ka
redovima iznurenih i pogurenih vojnika.
Jednako tiho kao što je došao, Ren odjaha nazad do Lisandre.
Začu se lepet krila kroz vetar i sneg i onda se vide sokolića kako hrli u nebo, jedne
noge nezgrapno ispružene pravo ispod sebe.
„Nastavite da jašete“, samo je Edion kazao svojim sadrugovima.

***

Lisandra se vratila a nije prošao ni sat. Obratila se samo i isključivo Renu, a onda je
mladi plemić dogalopirao do Ediona, gde su Kilijan i Elgan još jahali.
Ren je sav prebledeo. „Florina nije zaleđena, a moratski izviđači provukli su se
ispred nas i srušili južni most.“
„Teraju nas na sever“, promrmlja Elgan.
Ren klimnu. „Do sutra ujutru, obrušiće se na nas.“
Nemaju vremena ni da razmotre povlačenje ka severnom ulazu u Orint, a pošto je
Florina svega nekoliko milja pred njima, preširoka i preduboka da bi se pregazila,
preledena da bi se usudili da je preplivaju, a Morat im se približava s leđa – u klopci su.
 Pedeset četvrto poglavlje

K ejol je jabukom iz ruke hranio Farašu, prelepu crnu kobilu, koja se usplahirila
nakon svog prvog leta.
Izgleda da čak i Helasov konj može da se uplaši, premda je Kejol pretpostavljao da
bi svakome razumnom bilo uznemirujuće da se klati sa visine od više stotina stopa.
„To može i neko drugi da radi umesto tebe.“ Naslanjajući se o zid konjušarnice,
Irena ga je gledala kako posluje oko konja, prateći svaki njegov teški korak. „Trebalo bi
da se odmoriš.“ Kejol odmahnu glavom. „Ona ne zna šta se to kog đavola dešava. Voleo
bih da pokušam da je smirim pre nego što ode na spavanje.“
Pre sutrašnje bitke – pre nego što joj se ukaže prilika da zapravo spasu Anijel.
On i dalje razmišlja o svemu što se desilo prethodnih meseci koliko ga tu nije bilo.
Razmišljao je o bitkama i gubicima, o tome kud je Dorijan otišao s Manon i Trinaest.
Kejol nije mogao ništa drugo do da se moli da je poduhvat njegovog prijatelja prošao
uspešno – i da on ne uzme na sebe da iskuje bravu.
Osećajući potrebu da rasplete sve što je saznao, ostavio je Elin i ostale kod velike
dvorane da nađu nešto da jedu, pa je smesta poveo Farašu tu dole, uglavnom radi
bezbednosti svih ostalih koji su dolazili u blizinu te munikijske kobile, pošto je Faraša
pokušala da odgrize komad mesa s najbližeg vojnika čim su joj skinuli kapuljaču. Čak ni
ta kapuljača nije u potpunosti sakrila od nje šta se to dešava s velikim sandukom u kome
su je vezali.
Ali Faraša mu nije odgrizla prste pre nego što je pojela jabuku, tako da se Kejol
molio da će mu oprostiti zbog tog drmusavog leta. Delimično se pitao da li to kobila
zapravo zna da ga leđa bole i da mora da se koristi štapom, ali da je ipak odabrao da tu
dođe.
Pređe dlanom niz njenu vranu grivu, pa je potapša po snažnom vratu. „Da li si
spremna da sutra izgaziš neke valške pešadince, prijateljice moja?“
Faraša frknu, pa ga popreko pogleda jednim tamnim okom, kao da mu kaže: A ti?
Kejol se nasmeši, a Irena tiho zasmeja. „Trebalo bi da se vratim u dvoranu“, reče
njegova žena. „Da vidim kome treba pomoć.“ Ali ipak se tu zadržala.
Pogledi im se sretoše nad Farašinim mišićavim leđima.
On obiđe konja, ali i dalje pazeći da ga ne ugrize. „Znam“, tiho joj reče.
Irena naheri glavu. „Šta znaš?“
Kejol ispreplete prste s njenima, pa spusti obe njihove šake na njen još ravan trbuh.
„Oh“, beše sve što je Irena rekla, a usta joj ostadoše otvorena.
„Ja… Kako?“
 Kejolu srce zagrme u grudima. „Dakle, tačno je.“
Njene zlatne oči zagledaše se u njegove. „Želiš li da bude tačno?“ Kejol je pomazi
po obrazu. „Više nego što sam ikada slutio.“ Irenin osmeh bio je toliko širok i divan da
mu je srce prepuklo.
„Istina je“, izusti ona.
„Koliko si odmakla?“
„Skoro dva meseca.“
On se zagleda u njen trbuh, koji će se ubrzo zaokrugliti od deteta što raste u njoj.
Njihovog deteta. „Pretpostavljam da mi nisi rekla jer nisi htela da brinem.“
Irena se ugrize za usnu. „Tako nešto.“
On frknu. „A šta si mislila da ćeš raditi kada se budeš gegala, trbuha nabreklog do
pred pucanje?“
Irena ga mlatnu po ruci. „Neću se gegati.“
Kejol se zasmeja, pa je privuče u zagrljaj. „Hteo sam da kažem da ćeš se prelepo
gegati.“ Irenin smeh brujao je kroz njega, pa ju je Kejol poljubio u teme i slepoočnicu.
„Dobićemo dete“, promrmlja joj on u kosu.
Ona ga zagrli. „Hoćemo“, prošapta ona, „ali kako si znao?“
„Izgleda da je“, progunđa Kejol, „moj otac pronicljiviji od mene.“ Više je osetio
nego video kada se ona lecnula. „Nisi ljut zato što ti nisam rekla?“
„Nisam. Voleo bih da sam to najpre čuo s tvojih usana, ali jasno mi je zašto nisi
htela ništa da kažeš. Ma koliko to bilo glupo“, dodade i gricnu je za uvo. Irena ga munu
u rebra, a on se opet zasmeja. Smejao se iako se on tokom svakog dana borbe u ovoj
opsadi, kad god se suoči s nekim protivnikom, užasava da će načiniti kobnu grešku. Ne
može zaboraviti da će ih oboje povući za sobom ako padne.
Stisnuvši ruke oko njega, Irena pribi glavu uz njegove grude. „Bićeš sjajan otac“,
tiho mu kaza. „Najsjajniji otac u istoriji.“
„To je baš velika pohvala od žene koja je pre svega nekoliko meseci htela da me
baci s najvišeg prozora Torea.“
„Jedna vidarka nikada ne bi bila toliko nesavesna.“
Kejol se isceri, pa duboko udahnu njen miris pre nego što se odmače od nje i ovlaš
je poljubi. „Irena, ne mogu ti iskazati koliko sam srećan što ovo delim s tobom. Tvoja
reč za mene je zapovest, šta god da ti treba.“
Usne joj se trznuše naviše. „To ti je opasna izjava.“
Međutim, Kejol pređe palcem preko njenog venčanog prstena. „Znači da ću morati
da brzo dobijem ovaj rat, kako bih mogao da nam podignem kuću do leta.“
Ona prevrnu očima. „Baš plemenit razlog za pobedu nad Eravanom.“
Kejol joj ukrade još jedan poljubac. „Ma koliko bih sada voleo da ti pokažem
koliko ti tačno stojim na raspolaganju“, reče on ne odvajajući usta od njenih, „moram da
rešim još nešto pre spavanja.“
Irena diže obrve.
 On se namršti. „Moram da predstavim Elin mom ocu – pre nego što nabasaju jedno
na drugo.“ Taj čovek nije bio ni blizu dvorane kada su stigli, a Kejol se previše brinuo za
Farašu da bi išao da ga traži.
Irena se lecnu, premda joj oči zasijaše. „Da li je zlobno od mene što želim da ti se
pridružim? I ponesem grickalice?“
Kejol je obgrli, pa još jednom pomazi Farašu pre nego što njih dvoje odoše. Iako se
oslanjao na štap, šepao je pri svakom koraku, a bol mu je iz leđa sevala niz noge, ali sve
je to bilo sporedno. Čak je i prokleti rat bio sporedan naspram te žene pored njega.
Naspram budućnosti koju će sagraditi zajedno.

***

Koliko je Irenin razgovor s Kejolom prošao dobro, toliko su stvari između Elin
Galatinijus i njegovog oca krenule po zlu.
Irena nije ponela grickalice, ali to je bilo samo zato što su i pre nego što su stigli do
velike dvorane susreli njegovog oca – kako besno juriša prema sobi u koju su Elin i
njeni sadrugovi otišli da se odmore.
„Oče“, pozdravi ga Kejol polazeći u korak s njim.
Irena ništa nije rekla, već je samo pogledom pratila Kejolovo kretanje. Mora da ga
leđa mnogo bole ako toliko šepa iako je njena magija napunjena. Nije imala predstave
gde je ostavio svoju stolicu – ako nije smrvljena pod odronjenim kamenjem. Molila se
da nije tako.
Njegov otac prasnu: „Zašto me nisi probudio kada je kraljica Terasena stigla u moj
zamak?“
„U tom trenutku to nije bilo najhitnije.“ Kejol zastade pred vratima kroz koja se
ulazilo u odajicu oslobođenu za kraljicu, pa pokuca.
Stenjanje mu je bilo jedini odgovor pre nego što je Irenin suprug odškrinuo vrata
tek toliko da promoli glavu unutra. „Moj otac bi voleo“, kaza Kejol nekome u toj
prostoriji, verovatno kraljici, „da razgovara s tobom.“
Potom usledi tišina, a onda se začu šuštanje odeće i bat koraka.
Irena nije prilazila kada se Elin Galatinijus pojavila, lica i šaka čistih, ali odeće i
dalje prljave. Pored nje je stajao onaj visoki fejski ratnik srebrnaste kose – Rovan
Belotrn, kojeg su pre nekoliko meseci članovi kraljevske porodice pominjali s onolikim
strahopoštovanjem. Unutra se videla gospa Elida kako sedi uza zid naspram vrata, s
poslužavnikom hrane pored sebe, dok je na podu ležao ogromni beli vuk, prateći šta se
dešava kroz polusklopljene oči.
Zgranula se kada je videla preoblikovanje, kada je shvatila da Feji možda jesu
drevni i moćni, ali i dalje su jednom nogom u šumi. Izgleda da i kraljica više voli to
obličje, pošto su joj se tanane šiljate uši nazirale kroz puštenu kosu. Iza nje nije bilo ni
traga od onog zlatokosog i setnog ratnika Gavrijela, niti zastrašujućeg Lorkana. Hvala
Silbi makar na tome.
 Elin ostavi otvorena vrata, mada je njeno dvoje dvorjana ostalo da sedi, skoro kao
da im je dosadno.
„Vidi, vidi“, samo je rekla kraljica pre nego što je kročila u hodnik.
Kejolov otac odmeri ratničkog princa koji je stajao pored nje, pa okrenu glavu da
pogleda Kejola i kaza: „Pretpostavljam da su se upoznali u Vendlinu. Nakon što sije ti
tamo poslao.“
Irena se ukoči od izrugivanja koje se čulo tom čoveku u glasu. Kopile. Grozno
kopile.
Elin coknu jezikom. „Da, da, hajde da sve to raščistimo, premda mislim da tvoj sin
zapravo ne žali zbog toga, zar ne?“ Elinin pogled pređe na Irenu, a ona pokuša da ne
ustukne pod teretom tih tirkizno-zlatnih očiju. Bile su drugačije od one vatre koju je
ugledala one noći u Inišu, ali i dalje oštroumne. Drugačije – obe su drugačije od onih
devojaka koje su nekada bile. Kraljičine usne izviše se u smešak. „Mislim da je prilično
dobro prošao.“ Namršti se gledajući svog supružnika. „Ako ništa drugo, Irena ne izgleda
kao neko ko po celu noć otima ćebad i hrče ti na uvo.“ Irena se nakašlja kada se princ
Rovan samo nasmeši kraljici. „Ne smeta mi što hrčeš“, odgovori joj blagim glasom.
Elin se usne trznuše kada se okrenu da pogleda Kejolovog oca. Irenin smeh zamre
kada vide da se lice tog čoveka nije ni najmanje ozarilo. Kejol je bio napet kao zategnuta
struna dok je kraljica govorila njegovom ocu: „Ne tupi zube na poruge. Umorna sam i
gladna i to se neće dobro završiti po tebe.“
„Ovo je moj zamak.“
Elin se zabezeknuto zagleda u tavanicu, zidove, pa u pod. „Ma nije valjda?“
Irena je morala da sagne glavu kako bi sakrila kez. Isto je važilo i za Kejola.
Međutim, Elin reče lordu Anijela: „Verujem da nam nećeš smetati.“ Sada je
povučena linija. Ireni zastade dah.
Kejolov otac naprosto reče: „Koliko ja znam, nisi kraljica Adarlana.“
„Nisam, ali tvoj sin je kraljeva ruka, što znači da je iznad tebe.“ Elin uputi Kejolu
grozno sladunjav osmeh. „Zar mu još nisi rekao?“
Da, Irena i Elin više nisu devojke kakve su bile u Inišu, ali ona divlja vatra još je
buktala u kraljičinom duhu. Divlja vatra prožeta ludilom.
Kejol slegnu ramenima. „Mislio sam da mu saopštim kada se za to ukaže prilika.“
Otac ga osinu pogledom.
Međutim, princ Rovan tom čoveku kaza: „Za divljenje je kako si branio i pripremio
svoj narod. Nemamo nikakve namere da ti to oduzmemo.“
„Ne treba mi odobravanje fejskih sirovina“, prezrivo odbrusi vlastelin.
Elin lupi Rovana po ramenu. „Sirovina. Sviđa mi se. Bolje nego strvinar, zar ne?“
Irena nije imala predstave o čemu to kraljica priča, ali svejedno se suzdržala da ne
prasne u smeh.
Elin se podrugljivo nakloni gospodaru Anijela. „Rastaćemo se s tim divnim rečima,
pa ćemo da završimo s jelom. Uživaj u ostatku večeri, pa se sutra vidimo na bedemu i
molim te da se nosiš dođavola.“
 Onda se Elin okrenu, pa povuče svog supruga unutra, ali ne pre nego što se osvrnu i
isceri Ireni i Kejolu, pa im reče, očiju blistavih – ovoga puta od radosti i topline:
„Čestitam.“
Irena nije imala predstave otkud ona zna, ali Feji su obdareni natprirodnim čulom
njuha.
Irena se nasmeši istovremeno kad i pognu glavu – tren pre nego što Elin zalupi
vrata gospodaru Anijela pred nosom.
Kejol se okrenu ka svom ocu, vesto skrivajući svaki nagoveštaj smeha. „Pa, sad si
se sreo s njom.“
Kejolov otac se sav tresao – od mešavine besa i poniženja, pretpostavljala je Irena –
pa se okrenuo i otišao. Bio je to jedan od najlepših prizora u Ireninom životu.
Sudeći po Kejolovom osmehu, njen suprug se osećao isto tako.

***

„Kako grozan čovek.“ Elida dovrši batak pre nego što drugi pruži Fenrisu, koji se vratio
u svoje fejsko obličje. On ga zagrize, režeći od uživanja u hrani. „Jadni lord Kejol.“
Elin ispruži bolne noge, pa se zavali uza zid, dovrši svoj deo piletine i onda zagrize
parče crnog hleba. „Jadan Kejol, jadna njegova majka, jadan njegov brat. Jadni svi koji
su morali da imaju posla s njim.“
Pred uzanim prozorom, jedinim u toj sobi, osmatrajući mračnu vojsku koja se
nalazila stotinama stopa ispod njih, Rovan frknu. „Noćas si baš bila gadno raspoložena.“
Elin ga pozdravi parčetom zasitnog ovsenog hleba. „Ma ko me prekine u večeri, u
opasnosti je da za to plati cenu.“
Rovan prevrnu očima, ali se nasmeši – isto onako kako ga je Elin videla da se
smeši kada su oboje nanjušili Irenin miris. Dete u njoj.
Radovala se zbog Irene – zbog njih oboje. Kejol zaslužuje tu sreću, možda više i od
koga. Isto koliko njen parnjak.
Elin nije dozvolila da joj misli dalje idu tim putem, već je završila s hlebom i prišla
prozoru, pa se naslonila uz Rovana. On ju je obgrlio, lako i ne razmišljajući.
Niko od njih nije pomenuo Mev.
Elida i Fenris nastaviše da ćutke jedu, ostavljajući ih nasamo koliko su to mogli u
maloj i ogoljenoj prostoriji koju su svi oni delili, spavajući na prostirkama. Izgleda da
gospodar Anijela ne deli njenu sklonost ka lagodnom životu – niti je sklon da svojim
gostima pruža najosnovnije stvari, kao što su kupke – ili kreveti.
„Ljudi su prestravljeni“, primeti Rovan bacajući pogled na niže spratove zamka.
„Oseća se taj miris.“
„Već danima brane ovaj zamak. Znaju šta ih čeka u zoru.“
„Njihov strah“, kaza Rovan, „dokaz je da nemaju vere u naše saveznike. Dokaz je
da neveruju kako će ih kaganova vojska zapravo spasti. Zbog toga će se boriti
nesmotreno. To bi moglo da dovede do nastanka slabosti tamo gde slabosti ne bi smelo
da bude.“
„Možda je trebalo da to kažeš Kejolu“, primeti Elin. „On bi ih mogao ohrabriti
nekim govorom.“
„Imam osećaj da im je Kejol već održao silne govore. Od ovakvog straha duša
truli.“
„Onda, šta da se radi?“
Rovan odmahnu glavom. „Ne znam.“
Ali osećala je da on to ipak zna. Osećala je da on želi da kaže još nešto, ali da to ne
radi ili zbog društva u kome se trenutno nalaze ili se koleba iz nekog drugog razloga.
Zato ga Elin nije pritiskala, već je odmerila kruništa i vojnike koji su ih obilazili,
kao i ogromnu mračnu vojsku podno zamka. Urlanje, krici i zavijanje prolamali su se
kroz mrak, a ti su zvuci bili toliko jezivi i nezemaljski da su joj žmarci pošli niz kičmu.
„Da li je kopnena bitka lakša ili gora od pomorske?“, upita Elin svog supruga, svog
parnjaka, gledajući ga u tetovirano lice.
Ona se s brodovima suočila samo u Lobanjinom zalivu, a čak se i to brzo završilo.
Kada se borila protiv ilkena koji su ih preplavili u Karnenim barama, to je bilo čisto
istrebljivanje. Ne može da se poredi s onim što ih sutra čeka, niti s onim protiv čega su
se njeni prijatelji borili na Uzanom moru dok su ona i Manon bile u ogledalu, a onda s
Mev na žalu.
Rovan razmisli o njenom pitanju. „Podjednako su gadne, ali na drugačiji način.“
„Radije bih se borio na kopnu“, progunđa Fenris.
„Zato što niko ne voli kako smrdi mokar pas?“, upita Elin osvrćući se.
Fenris se zasmeja. „Tačno zbog toga.“ Makar se sada ponovo smeši.
Rovanu se usne trznuše, ali pogled mu je bio i dalje smrknut dok je odmeravao
neprijateljsku vojsku. „Sutrašnja bitka biće surova“, na kraju kaza, „ali plan je dobar.“
Oni će biti na kruništu s Kejolom, spremni za ma kakav očajnički potez koji bi
moratska vojska možda pokušala da izvede kada se nađe pod udarom kaganovih snaga,
koje će ih potiskivati prema zamku. Elida će biti s Irenom i drugim vidarkama u velikoj
dvorani i pomagače ranjenicima.
Elin je mogla samo da nagađa gde će biti Lorkan i Gavrijel. Obojica su se odvojili
od njih čim su stigli u zamak; potonji je verovatno negde na straži, a prvi je
najverovatnije negde natmuren – ali pretpostavljala je da će se boriti rame uz rame s
njima.
Kao da su ga njene misli prizvale, Gavrijel tiho uđe u sobu. „Vojska deluje tiho“,
reče umesto pozdrava, pa sede na pod pored Fenrisa i privuče sebi veliki tanjir s
piletinom. „Ali ljudstvo je preplavljeno strahom. Iznureni su od višednevne odbrane
ovih zidina.“
Rovan klimnu glavom, i ne pokušavajući da kaže Lavu da su upravo razgovarali o
tome dok je Gavrijel gladno jeo. „U tom slučaju, moraćemo se postarati da oni sutra ne
ustuknu.“
Zaista.
 „Nešto se pitam“, trenutak kasnije kaza Elida, ne obraćajući se nikome posebno.
„Pošto je Mev zapravo uljez, ko bi vladao Doranelom kad bi ona bila prognana skupa sa
ostalim Valgima.“
„Ili sažežena ognjem“, promrmlja Fenris.
Elin bi se možda zlokobno nasmešila, ali onda ju je pogodilo Elidino pitanje.
Gavrijel lagano spusti piletinu.
Rovanova ruka spusti se s Elininog ramena. Njegove tamnozelene oči bile su
razrogačene. „Ti.“
Elin trepnu. „Ima drugih potomaka Mabine loze. Galan ili Edion…“
„Presto se prenosi po majčinskoj liniji – samo na ženke. Ili bi makar tako trebalo da
bude“, objasni joj Rovan. „Ti si jedina ženka s neposrednom i čistom vezom s Mabinom
krvnom lozom.“
„I tvoj dom, Rovane“, primeti Gavrijel. „Neko iz tvog doma začelo polaže pravo na
Morinu polovinu prestola.“
„Selena. Otišlo bi njoj.“ Premda je princ, Rovanovo poreklo koje ga spaja s
Morinom krvnom lozom toliko se istanjilo da je od toga ostalo samo ime. Elin je
verovatno u bližem srodstvu s Elidom, a moguće i s Kejolom, nego što je s Rovanom –
iako dele davne pretke.
„Dobro, onda Selena može da ga uzme“, odvrati Elin, pa otrese šake od nepostojeće
prljavštine. „Doranel je njen.“
Bez obzira na Mev, ona više neće kročiti u taj grad. Ne zna da li je zbog toga
kukavica. Nije se usudila da posegne za utešnom grmljavinom svoje magije.
„Mali narod je odista znao“, zamišljeno primeti Fenris, češući se po bradi. „Šta si
ti.“
Mali narod je to oduvek znao. Spasli su joj život pre deset godina i svima njima
spasli živote pre nekoliko nedelja. Prepoznali su je i ostavljali darove. Mislila je da je to
danak Branonovoj naslednici, a ne da je ona…
Gavrijel promrmlja: „Vilin-kraljica Zapada.“
Muk.
Elin izusti: „Da li je to zaista prava titula?“
„Sada jeste“, promrmlja Fenris, a Elin ga prostreli pogledom.
„Sa Selenom kao vilin-kraljicom Istoka“, zamišljeno reče Rovan.
Niko nije progovarao čitav minut.
Elin uzdahnu i zagleda se u tavanicu. „Dobro, šta je još jedna kitnjasta titula?“
Ništa joj nisu odgovorili, a Elin je pokušala da joj breme te titule ne padne odveć
teško, kao ni sve što ta titula nagoveštava – da ona možda neće morati da se stara samo
za Mali narod na ovom kontinentu već i da sa odredom osnuje novu domovinu za sve
Feje koji bi možda želeli da im se pridruže. Za svakog Feja koji je pre deset godina
preživeo pokolj u Terasenu i možda želi da se vrati.
Suludi san – i to san koji ona verovatno neće dočekati da vidi kako se obistinjuje.
Da ga ostvari.
„Vilin-kraljica Zapada“, kaza Elin, isprobavajući ukus tih reči.
 Pitala se koliko će dugo moći da sebe tako zove.
Sudeći po dubokoj tišini koja je zavladala, njeni sadruzi razmišljali su o istoj stvari,
a po bolu u Rovanovim očima, besu i rešenosti, znala je da on već pokušava da
odgonetne da li bi je to na neki način poštedelo žrtvenika.
Ali to dolazi kasnije. Nakon sutrašnjice. Ako prežive.

***

Postojala je kapija, a iza njenog crnog luka prostirala se večnost.

Ali ne za nju. Ne, za nju neće biti onog sveta.
Bogovi su sazdali još jedan kovčeg, ovog puta od onog mračnog a blistavog
kamena.
Karnena koji njena vatra ne može da istopi, koji nikada neće probiti. Jedino
moguće bekstvo biće joj da postane taj kamen – da se istopi u njemu kao morska pena
po peščanom žalu.
Svaki njen dah bio je slabiji od prethodnog. U ovom kovčegu nisu izbušili rupe.
Uprkos svom zatočeništvu, znala je da je drugi kovčeg postavljen pored njenog.
Znala je, jer je prigušeno vrištanje iz njega ipak dopiralo do nje.
Dve princeze, jedna zlatna, a jedna srebrna. Jedna mlada, a jedna drevna. Njih dve
zajedno cena su večnog zatvaranja one kapije.
Ubrzo će joj nestati vazduha. Već ga je previše istrošila mahnito grebući po
kamenu. Vrhovi prstiju sevali su od bolova zbog pokidane kože i slomljenih noktiju.
Vrištanje one ženke u međuvremenu se utišalo.
Trebalo bi da ona prihvati i da prigrli. Poklopac će se otvoriti tek kada ona to učini.
Vazduh je bio prevruć i tako dragocen. Ona ne može da izađe, ne može da izađe…

***

Elin se prenu i probudi. U prostoriji je i dalje bilo mračno, a njeni sadruzi su duboko
disali.
Svež vazduh. Zvezde su se nazirale kroz uzani prozor.
Nije bilo kovčega od usudkamena. Nije bilo kapije spremne da je celu proguta.
Ali znala je da je oni nekako drže na oku – ti bedni bogovi. Posmatraju je čak i
ovde. Čekajući.
Žrtva. Ona za njih nije ništa drugo do žrtva.
Utroba joj se prevrtala od mučnine, ali Elin ju je prenebregla, i drhtavicu koja se
kroz nju pronosila, kao i vrelinu pod kožom.
Elin se okrenu na bok i ušuška bliže Rovanovom čvrstom i toplom telu, dok joj je u
ušima još odzvanjalo Elenino prigušeno vrištanje.
Ne, ona nikada više neće biti bespomoćna.
 Pedeset peto poglavlje

Dorijan nije očekivao da će biti u ženskom obličju.

Način hoda, način kako pokreće kukove i noge – sve mu je to bilo čudno.
Onespokojavajuće čudno. Ako je neka Kročanka i primetila mladu vešticu kako se šeta
ukrug, čuči i isteže noge, nije prestajala s poslom dok su se spremale da odu iz tog
logora.
A tu su i njegove grudi, za koje nikada nije mislio da će biti toliko… opterećujuće.
Nije to bilo neposredno, ali zatečenost koju je osetio kada ih je nehotice zakačio rukama,
i zato što je morao da promeni držanje kako bi se prilagodio njihovoj neznatnoj težini, i
dalje ga je držala čak i nakon nekoliko sati.
Trudio se da preobražaj bude što je moguće jednostavniji: prethodne noći odabrao
je jednu mladu Kročanku, jednu od učenica koja možda nije stalno potrebna, niti često
upada u oko, pa ju je pomno posmatrao sve dok ona za njega nije najverovatnije
pomislila da je pohotan.
Ovog jutra, sa njenim likom i stasom još urezanim u um, prišao je ivici logora i
naprosto primenio snagu volje.
Možda ne baš naprosto. To preoblikovanje nije bilo baš prijatno dok su mu se kosti
prilagođavale, vlasište peckalo dok je duga smeđa kosa rasla u talasima, a nos ga svrbeo
poprimajući tananu zakrivljenost.
Nekoliko dugih minuta samo je zurio u sebe, u tanane šake i sitnija zapešća. Bilo je
neverovatno koliko ima snage u sitnim kostima. Krišom se potapšavši između nogu,
uverio se da je i tu došlo do promena.
I tako je on tu proveo dva sata, učeći kako se žensko telo kreće i radi. Potpuno
drugačije nego što je bilo učenje kako gavran leti – kako se rve s vetrom.
Mislio je da zna sve što se ima znati o ženskom telu. Kako da natera ženu da prede
od zadovoljstva. Skoro da je pao u iskušenje da nađe šator i da iz prve ruke sazna kakav
je osećaj raditi neke stvari.
Međutim, to nije koristan utrošak vremena, naročito ne pošto se logor sprema za
putovanje.
Trinaest su bile na ivici živaca. Još nisu rešile kuda će, niti su bile pozvane da s
Kročankama putuju do nekog od njihovih kućnih ognjišta. Nisu bile pozvane čak ni u
Glenisino.
Međutim, nijedna od njih nije ga ni pogledala u prolazu. Nijedna ga nije
prepoznala.
 Dorijan je upravo obišao još jedan krug po svom malom vežbalištu kada je Manon
odsečnim koracima prošla pored njega, hodajući tako žustro da joj se srebrnasta kosa
vijorila. On zastade, kao obična oprezna kročanska motriteljka, pa je pogleda kako gazi
kroz sneg i blato kao oštrica koja raseca svet.
Manon skoro da prođe pored njegovog vežbališta kada se ukoči.
Lagano se okrenu, a nozdrve joj se same od sebe raširiše.
One zlatne oči preleteše preko njega, hitro i oštro.
Obrve joj se skupiše. Dorijan joj se samo isceri u odgovor na sve to.
Ona mu munjevito priđe. „Iznenađena sam što nisi počeo da se hvataš.“
„Ko kaže da nisam?“
Ona ga opet odmeri pogledom. „Mislila sam da bi odabrao lepše obličje.“
On se namršti gledajući sebe. „Meni se čini da je sasvim lepa.“
Manon stisnu usne. „Pretpostavljam da to znači da ćeš poći u Morat.“
„Zar sam rekao ma šta nalik tome?“ Nije ni pokušao da zvuči prijatno.
Manon zakorači ka njemu, a zubi joj sevnuše. On je u ovom telu bio niži od nje.
Bio mu je mrzak sladostrasni osećaj opasnosti koji mu je prostrujao kroz krv kada se
nagnula da zareži na njega. „Danas imamo dovoljno posla, kraljeviću.“
„Zar izgledam kao da sam ti na putu?“
Ona otvori usta pa ih zatvori.
Dorijan se tiho zasmeja i okrenu, ali ga šaka s gvozdenim noktima ščepa za ruku.
Čudno je bilo kako je ta šaka delovala krupno na njegovom telu. Krupno, a ne
onako smrtonosno vitko kako je navikao.
Njene zlatne oči sevnuše. „Ako tražiš neku ženu mekog srca koja će jecati zbog
teških odluka i konačno pobeći od njih, onda si u pogrešnoj postelji.“
„Trenutno nisam ni u čijoj postelji.“
Još od onog razgovora u Ilveju nije otišao u njen šator.
Ona je taj odgovor primila a da nije ni trepnula. „Nije ni bitno šta ti misliš.“
„Šta ćeš onda ovde?“
Ona opet otvori pa zatvori usta, a onda proreža: „Promeni to obličje.“
Dorijan se opet nasmeši. „Zar nemaš pametnija posla, veličanstvo?“
Iskreno je mislio da će ona iskeziti te svoje gvozdene zube i iščupati mu grkljan.
Delimično je i želeo da pokuša. Čak je otišao toliko daleko da je jednom svojom
avetinjskom šakom prešao duž njene vilice. „Zar misliš da ne znam zašto ti želiš da ja
idem u Morat?“
Zakleo bi se da je zadrhtala. Zakleo bi se da je digla vrat, tek malčice, pribijajući se
uz njegov avetinjski dodir.
Dorijan pređe onim nevidljivim prstima niz njen vrat, pa poče da ih prevlači duž
njenih ključnih kostiju.
„Reci mi da ostanem“, kaza joj, a u tim rečima nije bilo ni topline ni nežnosti.
„Reci mi da ostanem s tobom, ako to hoćeš.“ Njegovi nevidljivi prsti pustiše kandže i
zagrebaše po njenoj koži. Manon grlo zaigra. „Ali ti to nećeš reči, zar ne, Manon?“ Sada
je već disala isprekidano. Nastavio je da je mazi po vratu, vilici i grlu, milujući kožu
koju je toliko često ljubio. „Znaš li zašto?“
Kada mu ona ništa nije odgovorila, Dorijan pusti da se jedna od tih avetinjskih
kandži samo malčice zarije u nju.
Ona proguta knedlu, ali ne iz straha.
Dorijan joj priđe, dižući glavu kako bi joj se zagledao u oči dok je mazno govorio:
„Zato što iako si ti starija i smrtonosnija na hiljadu raznih načina, duboko u sebi se
plašiš. Ne znaš kako da me zamoliš da ostanem, zato što se plašiš da priznaš sebi da ti to
želiš. Plašiš se. I to se sebe plašiš više nego ičega drugog na svetu. Plašiš se.“
Prošlo je nekoliko otkucaja srca, a ona je samo zurila u njega.
Onda je prorežala: „Nemaš ti pojma o čemu pričaš“, pa je besno otišla od njega.
Njegov tihi smeh prolamao se za njom. Kičma joj se ukočila.
Međutim, Manon se nije osvrtala.

***

Plaši se – da prizna kako oseća ma kakvu privrženost.

To je čista besmislica.
Mada je, možda, i istina.
Ali to nije njena muka. Ne sada.
Manon je besno žurila kroz logor koji se pripremao za polazak i u kome su obarali i
sklapali šatore, pakovali stvari oko ognjišta. Trinaest su bile s vivernima, s
potrepštinama već strpanim u bisage.
Neke Kročanke gledale su je mršteći se – i to ne od besa, već nečega nalik na
razočaranje. Nezadovoljstvo. Kao da misle da je loša zamisao to što će se rastati.
Manon se suzdržavala da ne kaže kako je saglasna s tim. Sve i da Trinaest pođu za
njima, Kročanke će naći neki način da im pobegnu. Poslužiće se svojim moćima da vežu
viverne na dovoljno dugo da nestanu.
A ona neće uniziti ni sebe ni Trinaest toliko da postanu pseta koja jure za gazdama.
Možda im pomoć jeste očajnički potrebna, možda su je obećale svojim saveznicima, ali
ona se neće više ponižavati.
Manon zastade kod Glenisinog ognjišta, koje je jedino još bilo zapaljeno. Bila je to
vatra koja će večno goreti.
Podsetnik na obećanje koje je dala da će poštovati kraljicu Terasena. Jedan
usamljeni plamičak koji prkosi studeni.
Manon se protrlja po licu i klonu na jedan kamen kraj ognjišta.
Nečija ruka uhvati je za rame, topla i laka. Nije ni pokušala da je otrese.
Glenis joj reče: „Polazimo za nekoliko minuta. Mislila sam da se pozdravim.“
Manon se zagleda u drevnu vešticu. „Lepo letite.“
Ništa drugo nije ni ostalo da se kaže. Za Manonin neuspeh nije kriva Glenis, valjda
nije kriv niko drugi do nje.
 Plašiš se.
To je živa istina. Pokušala je, ali nije zapravo pokušala da pridobije Kročanke. Da
im pokaže neki delić sebe koji nešto znači. Da im pokaže šta je njoj uradilo to kada je
saznala da je imala sestru i da ju je ona ubila. Nije znala kako to da im pokaže i nikada
nije ni pokušala to da nauči.
Plašiš se.
Pa, plaši se. Svega.
Glenis skloni ruku s Manoninog ramena. „Neka te put bezbedno provede kroz rat i
napokon vrati kući.“
Nije joj bilo do toga da objašnjava starici kako ni za nju ni za Trinaest doma nema.
Glenis diže lice ka nebu, pa samo jednom uzdahnu.
Onda se njene bele veđe skupiše. Nozdrve raširiše.
Manon skoči na noge.
„Beži“, izusti Glenis. „Beži ovog trenutka.“
Manon isuka Vetrosek. Nije joj padalo na pamet da pobegne. „Šta je bilo?“
„Ovde su.“ Manon nije marila za to kako ih je Glenis nanjušila na vetru.
Ne kada tri viverna izroniše iz oblaka, ustremljujući se ka njihovom logoru.
Ona dobro zna te viverne, skoro koliko zna i tri jahačice zbog kojih se Kročanke
bezglavo rastrčaše.
Matrone veštičjih klanova Gvozdenzubih konačno su ih pronašle – i došle da završe
ono što je Manon onog dana u Moratu započela.
 Pedeset šesto poglavlje

Tri prvoveštice došle su same.

To nije sprečilo Kročanke da se okupe i hitro polete na metlama – dok se nekoliko
njih treslo ni od čega drugog do začelo od toga što su ih prepoznale.
Manon malo snažnije stisnu Vetrosek pošto joj ruka blago zadrhta u trenutku kada
tri veštice sleteše na rubu svetlosti koju je Glenisina vatra bacala, a njihovi viverni
zgnječiše šatore pod sobom.
Asterin i Sorela stvoriše se pored nje istog trena, a zvuk kršenja šatora prikri
mrmljanje njene zamenice. „Senke su u vazduhu, ali daju znak da nema ni traga od
drugih jedinica.“
„Nijedan od njihovih zborova?“
„Ne. Niti ima nekog traga od Iskre ili Petre.“
Manon proguta knedlu. Matrone su odista došle same. Doletele odakle god da su se
veštice sakupile i nekako su ih pronašle. Ili su im pratile tragove.
Manon nije dopustila da se ta misao skrasi u njoj. Pomisao na to da je možda baš
ona dovela te tri matrone u ovaj logor. Tiho rezanje Kročanki oko nje bilo je upereno ka
Manon i dovoljno govorilo o tome šta one misle.
Viverni se smiriše, obavijajući duge repove oko sebe, a one smrtonosne bodlje
vlažne od otrova bile su spremne da nanesu smrt.
Začu se škripa užurbanih koraka po skorelom snegu i prestade tačno pored Manon.
Baš u trenutku kada je obuhvati Dorijanov miris. „Da li su to…“
„Da“, tiho odgovori ona, a srce joj je lupalo kada su matrone sjahale ne dižući ruke
kako bi zatražile da pregovaraju. Ne, samo su prišle bliže ognjištu, bliže onom
dragocenom plamenu koji je i dalje goreo, krećući se kao da vrebaju plen. „Ne napadaj“,
upozori Manon i njega i ostale, pa im pođe u susret.
To nije bila kraljeva bitka, ma kakva se moć krila u njegovim venama.
Glenis je već bila naoružana, držeći usahlim šakama neki drevni mač. Ta žena je
bila stara koliko i matrona Žutonogih, ali gordo se suočavala s trima prvovešticama.
Prva progovori Kresida Plavokrvna, očiju ledenih kao što je ledena bila kruna s
gvozdenim šiljcima koja joj se urezala u pegavo čelo. „Prošla je čitava večnost, Glenis.“
Međutim, Manon shvati da Glenis ne zuri u matronu Plavokrvnih, pa čak ni u
Manoninu babu, čija se crna odora vijorila dok je ona podrugljivo gledala Manon – već
u matronu Žutonogih, mrsku i pogrbljenu iza druge dve. Zurila je u zvezdanu krunu na
proređenoj sedoj kosi te starice.
 Glenisin mač blago je podrhtavao i baš u trenu kada Manon shvati šta to matrona
nosi na glavi, Bronven se pojavi pored Glenis i izusti: „Rijanonina kruna.“
Matrona Žutonogih nosi je da bi se narugala ovim vešticama. Da bi ih pljunula.
Manon u ušima potmulo zahuča.
„U kakvom si samo društvu ovih dana, unuko“, kaza Manonina baba; srebrom
prošarana tamna kosa bila joj je skupljena u pletenicu kako joj ne bi padala preko lica.
Ako je kosa njene babe upletena, to je već samo po sebi znak njihovih namera.
Bitka. Uništenje. Pritiskali su je teški pogledi tri prvoveštice. Kročanke okupljene
iza nje premeštale su se s noge na nogu čekajući da čuju njen odgovor.
Ali Glenis je bila ta koja je prorežala – i to glasom koji Manon još nije čula od nje:
„Šta hoćete?“
Manonina baba se nasmeši, pokazujući rđom poprskane gvozdene zube. Pravi znak
godina. „Veliku si grešku napravila, Manon Rodoubico, kada si pokušala da preobratiš
naše snage, kada si među našim motriljama rasejala laži u vezi s našim namerama –
mojim namerama.“
Manon gordo diže glavu. „Govorila sam samo istinu i ta istina mora da te je toliko
uplašila da si morala da nađeš ove dve da me zajedno proganjate kako bi im dokazala da
si nedužna i da nisi spletkarila protiv njih.“
Druge dve matrone nisu ni trepnule. Dakle, njena babaje duboko zarila svoje
kandže u njih. Ili one naprosto ne mare.
„Došle smo“, siktala je Kresida, po mnogo čemu sušta suprotnost svojoj kćeri,
kojoj je Manon pružila priliku da govori, „kako bismo se napokon ratosiljale trna u
našim petama.“
Da li je Petra kažnjena zbog toga što je pustila Manon da živa izađe iz Omege? Da
li naslednica Plavokrvnih još diše? Kresida je jednom vrištala, vođena majčinskim
strahom i bolom, kada Petra samo što nije poginula padajući na stenje. Da li je ta ljubav,
tako strana i čudna, i dalje jaka – ili su je nadvladale dužnost i drevna mržnja?
Već je ta pomisao bila dovoljna da se Manon očeliči. „Došle ste zato što mi
predstavljamo pretnju.“
Zbog pretnje koju ti predstavljaš po čudovište koje zoveš babom.
„Došle ste“, nastavi Manon malčice dižući Vetrosek, „zato što se plašite.“
Manon pođe korak ispred Glenis, još više dižući mač.
„Došle ste“, nastavi Manon, „zato što vi nemate nikakvu istinsku moć do one koju
vam mi dajemo – a prestravljene ste nasmrt da ćemo vam je oduzeti.“ Manon okrenu
Vetrosek u ruci, gurajući mač naniže, pa povuče crtu u pesku između njih. „Došle ste
same upravo zbog tog straha, kako druge ne bi videle za šta smo mi sposobne. Kako ne
bi spoznale istinu koju ste večito pokušavale da sakrijete.“
Njena baba coknu. „Slušaj ti nju. Zvučiš kao prava Kročanka kad tako toročeš.“
Manon nije obraćala pažnju na nju, već je uperila Vetrosek pravo u matronu
Žutonogih i prorežala: „To nije tvoja kruna.“
 Nešto nalik na kolebanje zaigra na licu Kreside Plavokrvne, ali matrona Žutonogih
mahnu Manon gvozdenim noktima toliko dugim da su se krivili naniže. „Onda dođi i
uzmi je od mene, izdajnice.“
Manon pređe preko crte u snegu, koju je povukla svojim mačem. Iza nje niko nije
progovarao. Zapitala se da li uopšte dišu.
Nije pobedila svoju babu. Jedva da je preživela, a i to samo zahvaljujući sreći.
Prilikom one borbe, bila je spremna da skonča. Da se oprosti od života.
Manon diže Vetrosek, a srce joj je kucalo postojano i besno.
Ona danas neće pozdraviti Tamu zagrljajem.
Ali one hoće.
„Ovo mi deluje poznato“, otegnuto kaza njena baba, pomerajući noge u položaj za
napad. Druge dve matrone postupile su isto. „Poslednja kročanska kraljica – brani se od
nas.“
Manon razjapi vilicu i gvozdeni zubi se spustiše. Tržnu prstima i njeni gvozdeni
nokti se isukaše. „Ovoga puta nije samo kročanska kraljica.“
U Kresidinim plavim očima videla se sumnja, kao da je shvatila ono što druge dve
matrone nisu.
Tu – tu će Manon prvu da udari, na onu koja se sada pita da njih tri nisu silno
pogrešile što su tu došle.
Greška koja će ih koštati upravo onoga što čuvaju.
Greška koja će ih koštati ovog rata.
I života.
Jer Kresida je videla kako Manon mirno diše. Videla je kako joj je pogled bistar i
samouveren. Videla je da u njenom srcu nema straha dok je Manon polazila ka njima još
jedan korak.
Manon se nasmeši Plavokrvnoj matroni kao da joj govori – da.
„Nisi me ubila onda“, obrati se Manon svojoj babi. „Mislim da nećeš moći da me
ubiješ ni sada.“
„To ćemo još da vidimo“, prosikta njena baba i jurnu.
Manon je bila spremna. Zamah naviše Vetrosekom dočeka prva dva udarca njene
babe, a Manon se pognu izbegavajući treći, pa se okrenu udesno dočekujući juriš
matrone Žutonogih, koja nalete na nju neprirodnom brzinom, bezmalo leteći po snegu
umesto da hoda dok je pokušavala da raseče Manonina izložena leđa.
Manon odbi staričin napad, terajući vešticu da ustukne – baš u trenutku kada se
Kresida baci na Manon.
Kresida nije bila vešta ratnica – ne kao što su matrone Crnokljunih i Žutonogih.
Previše godina provedenih u gledanju u utrobe i u zvezde i traženju odgovora na
zagonetke koje je postavljala Trolika boginja.
Bacivši se ulevo, Manon s lakoćom izbeže da je Kresidini nokti zaseku, pa žabi
lakat matroni Plavokrvnih pravo u nos.
Kresida se zatetura, a matrona Žutonogih i njena baba ponovo napadoše.
Tako brzo. Njihova tri napada odigrala su se u svega nekoliko treptaja oka.
 Manon je pazila gde staje. Vide kako se jedna matrona pomera, a druga ostavlja po
njih opasan slobodan prolaz.
Ona sada nije skrušena i nevesela predvodnica krila, koja ne zna šta traži na ovom
svetu.
Ne stidi se istine pred sobom. Ne plaši se.
Manonina babaje predvodila napad i njeni pokreti su bili najsmrtonosniji. Upravo
od nje poteče i prvi bolni zasek. Gvozdeni nokti pokidaše Manonino rame.
Ali Manon je iznova i iznova udarala mačem, a zveket gvozda po čeliku odzvanjao
je po ledenim planinskim vrhovima.
Ne, ona se uopšte ne plaši.

***

Dorijan nikada u životu nije video bitku kao što je ta koja se sada odvija pred njim.
Nikada nije video ništa tako brzo i tako smrtonosno.
Nikada nije video nikoga da se kreće kao što se kreće Manon, kao kovitlac čelika i
železa.
Tri protiv jedne – taj odnos joj ne ide naruku. Naročito ne pošto je pre svega
nekoliko meseci boreći se protiv samo jedne od njih Manon završila na korak od smrti.
Ali tamo gde su padali njihovi udarci, nje već nije bilo. Već ih je zaustavljala.
Nije joj pošlo za rukom da zada mnogo udaraca, ali se zato uspešno branila od njih.
Ni one nisu zadale mnogo udaraca.
Dorijanova magija komešala se, tražeći kako da izađe iz njega, kako da zaustavi
ovo, ali ona mu je naredila da se ne bori – i on se pokorio.
Oko njega su Kročanke brujale od straha i užasa, bilo zbog bitke koja se pred njima
odvijala ili zbog toga što su ih tri matrone pronašle.
Ali Glenis se nije tresla. Stojeći pored nje, Bronven kao da je bila sva ustreptala od
želje da se baci u bitku.
Manon i prvoveštice se razdvojiše, boreći se da dođu do daha. Plava krv klizila je
Manon niz rame, a tri matrone bile su prošarane ranicama.
Manon je i dalje bila ispred linije koju je povukla. I dalje je brani.
Tamnokosa veštica u širokoj crnoj odori ispljunu plavu krv na sneg. Manonina
baba. „Bedno. Bedna si baš kao tvoja majka.“ Prezrivo pogleda Glenis. „I tvoj otac.“
Režanje koje se Manon ote iz grla odjeknu planinama.
Njena baba se zasmeja krešteći kao vrana. „Zar je to sve što umeš? Da režiš kao
pseto i mašeš mačem kao neka ljudska pogan? S vremenom ćemo te izmoriti. Bolje da
klekneš sada i da ti ostane makar malo časti kada umreš.“
Manon samo gurnu jednu šaku iza sebe, šireći prste koji su se završavali
gvozdenim noktima kao da nešto traži dok je netremice gledala matrone.
Dorijan se lati Damarisa, ali Bronven ga preteče.
Kročanka baci svoj mač tako da se čelik zabelasa od snega i sunca.
 Manonini prsti sklopiše se oko balčaka, a sečivo zapeva kada ga okrenu prema
prvovešticama. „Rijanon Kročan branila je kapiju tri dana i tri noći i nije klekla pred vas
čak ni na kraju.“ Oštro se nasmeši. „Mislim da ću i ja isto tako.“
Dorijan bi se zakleo da je sveti plamen što gori levo od njih blesnuo jače. Zakleo bi
se da je Glenis zastao dah, kao i svakoj Kročanki koja je to gledala.
Manon zauze stav i diže mačeve. „Hajde da završimo ono što je sada započeto.“
Ona napade tako da su joj sečiva sevala. Njena baba povlačila se korak za korakom,
a druge dve matrone nisu uspevale da se provuku pored njenih mačeva i da joj zadaju
udarac.
Više nema one veštice koja je spavala priželjkujući smrt. Više nema one veštice
koja je besnela zbog istine koja ju je rastrzala.
Umesto nje, boreći se kao vetar, nepokolebljiva protiv matrona, nalazila se osoba
koju Dorijan još nije sreo.
Kraljica dvaju naroda.
Žutonoga matrona baci se u takav napad da je Manon morala da se povuče za
korak, pa za još jedan, dižući mačeve da bi se zaštitila od tih snažnih udaraca.
Povukla se samo tih dva-tri koraka i ni makac dalje.
Jer je Manon – s verom u srcu i potpunom neustrašivošću u očima – bila sasvim
nezaustavljiva.
Matrona Žutonogih potisnula je Manon toliko blizu onoj liniji da su je njene pete
skoro dodirivale. Druge dve veštice su se povukle, kao da čekaju da vide šta će se desiti.
Za jednu pogrbljenu babu, Žutonoga veštica bila je slika i prilika košmara. Daleko
gora nego što je Baba Žutonoga ikada bila. Kretala se toliko brzo da njene stope jedva
da su dodirivale tle, a njeni zakrivljeni gvozdeni nokti puštali su krv gde god da zakače.
Manonini mačevi zaustavljali su udarac za udarcem, ali nije napadala, nije ni
pokušavala da uzvrati udarac, mada je Dorijan video da joj se ukazalo nekoliko prilika
za to.
Manon je prihvatala rasekotine od kojih su joj leva ruka i bok bili krvavi, ali više se
nije povlačila. Bila je pravi zid od koga matrona Žutonogih nije mogla da napreduje.
Baba je režala ne prestajući da napada, potpuno mahnito i sišavši s uma.
Dorijan primeti zamku istog trena kada se to dogodilo. Video je kako se Manon
izložila udarcima, kao da je poslužila sebe kao mamac.
Obuzeta srdžbom, matrona Žutonogih nije ni trepnula pre nego što se bacila na nju
pružajući kandže.
Manon ju je čekala.
Savladanoj krvoločnošću, grozno lice matrone Žutonogih pobednički se ozarilo dok
je kretala da zada lak i smrtonosan udarac kojim bi iščupala Manonino srce.
Matrona Crnokljunih prodra se kako bi je upozorila, ali Manon je već bila u
pokretu.
Baš u trenuku kada su one zakrivljene kandže prosekle Stavljenu kožu i meso ispod
nje, Manon se okrenu u stranu i obruši Vetrosek na ispruženi vrat matrone Žutonogih.
Plava krv pljusnu po snegu.
 Dorijan ovog puta nije skretao pogled s glave koja se kotrljala po tlu, s tela u
smeđoj odori koje je palo skupa s glavom.
Preostale dve matrone se ukopaše. Nijedna Kročanka iza Dorijana ni glasa nije
pustila dok je Manon nemilosrdno zurila u obezglavljeni trup matrone Žutokljunih, iz
koga je liptala krv.
Kao da je svima zastao dah kada je Manon zarila Bronvenin mač u smrznutu
zemlju, pa se sagnula da uzme zvezdanu krunu sa pale glave Žutonoge veštice.
On nikada u životu nije video takvu krunu.
Bila je živa i blistava u njenoj ruci, kao da je devet zvezda ubrano s nebesa i
stavljeno da šija duž jednostavnog srebrnog obruča.
Svetlost te krune poigravala je po Manoninom licu kada ju je digla i stavila na
glavu preko svoje puštene bele kose.
Čak je i planinski vetar stao.
Ali vlasi Manonine kose pomeriše se na avetinjskom lahoru kada kruna jarko
blesnu, a u belim zvezdama sevnuše jezgra od kobalta, rubina i ametista.
Kao da je dugo, dugo spavala – i sada se probudila.
Taj avetinjski vetar razmače Manoninu kosu, tako da srebrnasti pramenovi očešaše
njeno lice.
A pored njega i oko njega, Trinaest prinesoše po dva prsta čelima u znak
pokornosti.
Odanosti kraljici koja se nepokolebljivo suočavala s dve preostale prvoveštice.
Kročanskoj kraljici, nanovo krunisanoj.
Sveta vatra palacala je i plesala, kao da joj radosno želi dobrodošlicu.
Manon zgrabi Bronvenin mač, pa diže i njega i Vetrosek i obrati se Plavokrvnoj
matroni – veštici koja je izgledala kao da je svega nekoliko godina starija od same
Manom „Idi.“
Plavokrvna veštica trepnu, očiju razrogačenih ni od čega drugog do straha i
strepnje.
Manon klimnu ka vivernu koji je čekao iza veštica. „Reci svojoj kćeri da su svi
dugovi među nama namireni i da ona reši šta će s tobom. Povedi i onog drugog viverna
odavde.“
Manonina baba se nakostreši a gvozdenzubi joj sevnuše kao da bi da se prodere i da
matroni Plavokrvnih izda suprotnu naredbu, ali ta veštica je već jurcala ka svom
vivernu. Poštedela ju je kraljica Kročanki zbog njene kćeri, koja je Manon podarila
priliku da se obrati Gvozdenzubima.
Nije prošlo ni nekoliko trenutaka, a Plavokrvna matrona vinula se u nebesa dok je
pored nje jezdio vivern Žutonoge veštice.
Tako je Manonina baba ostala sama. Manon je ostala s podignutim mačevima i
zvezdanom krunom koja joj je blistala na čelu.
Manon je blistala kao da zvezde na njenoj glavi sevaju kroz telo. Bila je to čudesna
i silna lepota, ni nalik nijednoj drugoj na ovom svetu. Ni nalik nijednoj koja je postojala,
niti nekoj koja će tek postojati.
 Lagano, kao da se naslađuje svakim korakom, Manon je prilazila svojoj babi.

***

Manonine usne izviše se u blag smešak dok je koračala ka svojoj babi.

Topla i razigrana svetlost strujala je kroz nju, nepokolebljiva baš kao ono što joj je
navrlo u srce tokom poslednjih nekoliko krvavih minuta.
Nije uzmicala. Nije strahovala.
Kruna je bila lagana, kao izrađena od mesečine, ali njena radosna snaga bila je
prava pesma, koja se nije stišavala pred poslednjom prvovešticom što je ostala na
nogama.
Zato je Manon samo nastavljala da joj prilazi.
Ostavila je Bronvenin mač nakon nekoliko stopa. Ostavila je Vetrosek nekoliko
stopa nakon toga.
Gvozdenih noktiju isukanih i spremnih zuba, Manon stade na jedva pet stopa od
svoje babe.
Mrsko i protraćeno postojanje. Eto šta je njena baba.
Nikada nije shvatala koliko je matrona niža od nje, koliko su joj ramena uža, niti
koliko je usahla od besa i mržnje.
Manonin osmeh se proširi – i zaklela bi se da oseća kako iza nje stoje dve osobe.
Znala je da nikoga neće videti ako se osvrne. Znala je da niko drugi ne može da ih
vidi i oseti kako stoje s njom. Kako stoje sa svojom kćeri naspram veštice koja ih je
ubila.
Njena baba pijunu na zemlju, pokazujući zarđale zube.
Ali ova smrt…
Ona nema prava na tu smrt.
Na nju nemaju pravo ni roditelji čiji su se duhovi sada zadržali pored nje, koji su
možda sve vreme i bili tu, vodeći je ka ovome. Koji je nisu ostavljali, iako ih je smrt
razdvajala.
Ne, ni oni nemaju prava.
Osvrnula se – ka svojoj zamenici, koja je čekala pored Dorijana.
Suze su lile niz Asterinino lice. Suze ponosa – ponosa i olakšanja.
Jednom rukom što se završavala gvozdenim noktima, Manon mahnu Asterin da
priđe.
Sneg zaškripa i Manon se munjevito okrenu, nameštajući se da zaustavi napad.
Ali njena baba nije jurnula. Ne na nju.
Ne, matrona Crnokljunih trčala je ka svom vivernu koliko su je noge nosile.
Bežala.
Kročanke se zategnuše kao strune, a strah se pretvori u srdžbu kada se njena baba
vinu u sedlo.
Manon diže ruku. „Pustite je.“
 Začu se pucanj uzdi i njena baba se vinu u vazduh tako da su ih zamasi krila
golemog viverna zasipali poganim vetrom.
Manon je gledala kako se vivern diže sve više i više.
Njena baba se nije ni osvrnula pre nego što je nestala među oblacima.
Kada od matrona nije ostalo ni traga osim plave krvi i obezglavljenog leša koji su
kaljali sneg, Manon se okrenula prema Kročankama.
Oči su im bile razrogačene, ali nisu ni mrdale. Trinaest su ostale gde su i bile, a s
njima i Dorijan.
Manon uze oba mača, pa vrati Vetrosek u kanije na leđima i priđe mestu gde su
Glenis i Bronven stajale prateći svaki njen dah.
Ne progovarajući ni reči, Manon pruži Bronven njen mač i klimnu joj glavom u
znak zahvalnosti.
Onda skide zvezdanu krunu i pruži je Glenis. „Ovo je tvoje“, tiho joj kaza.
Kročanke zažamoriše, meškoljeći se.
Glenis prihvati krunu, a zvezde potamneše. Setni smešak ukrasi staričino lice.
„Ne“, odgovori joj, „nije.“
Manon nije mrdala dok je Glenis dizala krunu i ponovo je stavljala Manon na
glavu.
Onda drevna veštica kleknu u sneg. „Ono što bejaše oteto sada je vraćeno; što
bejaše izgubljeno vratilo se domu svome. Zdravo da si, Manon Kročan, kraljice veštica.“
Manon je nepokolebljivo stajala, premda je pretilo da joj kolena zaklecaju od
drhtavice.
Nepokolebljivo je stajala dok su ostale Kročanke, a među njima i Bronven, padale
na jedno koleno. Dorijan je ostao da stoji, smešeći se vedrije i otvorenije nego što ga je
ikada videla.
A onda Trinaest kleknuše, prinoseći dva stisnuta prsta veđama dok su se klanjale,
lica ozarenih od žestokog ponosa.
„Kraljica veštica“, u jedan glas viknuše Kročanke i Crnokljune.
Kao jedan narod.
 Pedeset sedmo poglavlje

Sat pred zoru, zamak i dve vojske van njega počeše da se bude.
Rovan jedva da je spavao, već je budan ležao pored Elin, osluškujući kako ona
diše. To što su ostali duboko usnuli bio je pokazatelj njihove iznurenosti, mada ih
Lorkan nije ponovo pronašao. Rovan je bio spreman da se opkladi da je to bila njegova
odluka. Nije ga mučila nesanica zbog straha ili iščekivanja bitke – ne, tokom drugih
ratova spavao je kao malo dete. Razlog tome bila je činjenica da njegov um nikako nije
prestajao da ga vodi od misli do misli.
Video je neprijateljsko brojno stanje. Tamo su bili Valgi, ljudi odani Eravanu, kao i
neke pogane zveri, ali ništa ni nalik ilkenima ili usudpsima, pa čak ni veštice.
Elin bi sve mogla da ih zbriše pre nego što sunce grane. Nekoliko udaraca zadatih
njenom moći i od te vojske ne bi ostalo ništa.
Ali dok su sinoć pripremali bitku, ona to nije predstavila kao mogućnost.
Video je kako u očima ljudi u zamku blista nada, kako je deca pored kojih je
prolazila gledaju sa strahopoštovanjem. Lučonoša, šaputala su. Elin od Divljeplama.
Kojom će brzinom to strahopoštovanje i nada danas nestati kada ne poleti ni
žeravica one vatre? Kojom će se brzinom strah vratiti ljudima u srca kada kraljica
Terasena ne bude zbrisala moratske legije?
Onto nije mogao da je pita. Terao je sebe da joj postavi to pitanje, urlao je sam na
sebe proteklih nedelja da je to pita, kada iskre nisu poletele čak ni dok su vežbali.
Ali nikako nije mogao da se natera da od nje zahteva odgovor na pitanje zašto ona
neće ili ne može da koristi svoju moć, zašto nisu videli ni osetili ni tračak njene moći
nakon prvih nekoliko dana slobode. Nije mogao da je pita šta su joj to Mev i Karn
uradili pa se ona sada toliko boji svoje magije ili je toliko mrzi da ne želi ni da je
dodirne.
Mučile su ga briga i strepnja, pa se Rovan iskrao iz te sobe, a larma priprema za
bitku dočekala ga je istog trena kada je izašao u hodnik. Treptaj kasnije, iza njega su se
otvorila vrata i nečiji koraci stali da prate njegove, zajedno s dobro mu znanim opakim
mirisom.
„Palili su je.“
Rovan pogleda Fenrisa ispod oka. „Molim?“
Međutim, Fenris samo klimnu nekoj vidarki u prolazu. „Karn – i Mev, premda
samo preko poslušnika.“
 „Zašto mi to pričaš?“ Bez obzira na krvni zavet, bez obzira na sve što je radio za
Elin, Fenris ne može da se meša u te stvari. Ne, ovo je između njega i njegove
parnjakinje – i nikoga trećeg.
Fenris mu se isceri, ali oči mu se nisu smejale. „Pola noći si proveo zureći u nju.
Video sam ti to na licu. Svima vama je to na pameti – zašto ona naprosto ne sagori
neprijatelja?“
Rovan je pošao prema postaji za pranje smeštenoj nešto dalje niz hodnik. Nekoliko
vojnika i vidarki stajalo je duž metalnog korita i umivalo se kako bi se otresli pospanosti
ili usplahirenosti.
Fenris nastavi: „Stavljao joj je metalne rukavice. Jednom ih je držao preko
otvorenog gorionika i palio. Tada…“ Glas ga izdade, a Rovan kao da nije mogao ni da
udahne. „Vidarima je bilo potrebno dve nedelje da poprave ono što je on uradio njenim
šakama i zapešćima. Kada se probudila, tu nije bilo ničega osim isceljene kože. Nije
mogla da proceni šta joj je zaista učinjeno, a šta je bio košmar.“
Rovan zgrabi jedan od ibrika koje su neka deca punila na svakih nekoliko trenutka,
pa ga isprazni preko svoje glave. Ledena voda zagrize mu kožu, gaseći hučanje u
njegovim ušima.
„Karn joj je radio mnoge takve stvari.“ Fenris takođe uze ibrik, pa pljusnu malo
vode u ruke i umi se njome. Rovanu su se ruke tresle dok je gledao vodu kako otiče
prema valovu postavljenom ispod korita. „Ali belezi kojima si je prisvojio“, reče Fenris
brišući lice, „ostali su ma šta joj oni radili. Zadržali su se duže od svih ostalih ožiljaka.“
Međutim, vrat joj je bio gladak kada ju je pronašao.
Naslućujući tu pomisao, Fenris mu kaza: „Kada su je poslednji put iscelili,
neposredno pre nego što je pobegla – tada su nestali. Kada joj je Mev rekla da si otišao u
Terasen.“
Te reči ga pogodiše kao udarac. Kada je ona ostala bez svake nade da on dolazi po
nju. Do tada čak ni najbolji vidari na svetu nisu mogli to da joj uzmu.
Rovan rukavom kaputa obrisa lice. „Zašto mi to pričaš?“, ponovi pitanje.
Fenris se skloni od korita, brišući lice jednako nehajno. „Da bi ti prestao da se pitaš
šta se desilo i da bi se danas usredsredio na nešto drugo.“ Ratnik ga je i dalje pratio rame
uz rame dok su se kretali prema prostoriji gde im je rečeno da će biti poslužen bedni
doručak. „I da bi je pustio da ti sama priđe kada bude spremna.“
„Ona je moja parnjakinja“, proreža Rovan. „Zar misliš da ja to ne znam?“ Fenris bi
mogao da gura njušku u nečija druga posla.
Fenris samo diže ruke. „Ti umeš da budeš nemilosrdan kada nešto hoćeš.“
„Nikada je nisam terao da mi kaže bilo šta a da ona za to nije bila spremna.“ Tako
su se od početka pogodili. Jednim delom se zbog toga i zaljubio u nju. Trebalo je da zna
tada, tokom onih dana u Maglobranu, kada se zatekao kako s njom deli sebe, svoju
prošlost, stvari koje nikada nikome nije ispričao. Kada se zatekao kako mora da joj priča
– istina, isprekidano i u delićima – ali želeo je da ona sve to zna. A Elin je htela da to
sasluša. Sve to.
 Elin i Elidu zatekli su već kod stola s hranom, kako sumorno uzimaju parčad hleba,
sira i suvog voća. Ni od Gavrijela ni od Lorkana nije bilo ni traga ni glasa.
Rovan priđe svojoj parnjakinji i poljubi je u vrat. Tačno tamo gde su bili novi belezi
da je ona njegova.
Ona zapevuši, pružajući mu parče hleba koje je već zagrizla dok je prikupljala
ostatak hrane. On prihvati ponudu i uze zalogaj pruženog hleba, debelog i hranljivog, pa
kaza: „Još si spavala kada sam otišao pre nekoliko minuta, a ipak si uspela da pre mene
stigneš do doručka.“ Opet je poljubi u vrat. „Zašto li nisam iznenađen?“
Elida se zasmeja pored Elin, trpajući hranu na svoj tanjir. Elin ga samo munu u
rebra kada on stade pored nje.
Njih četvoro su brzo jeli, pa napunili mešine na vodoskoku u jednom unutrašnjem
dvorištu i onda krenuše da traže oklope. Na višim spratovima nije bilo ničega što bi se
moglo odenuti, pa su se spuštali sve dublje i dublje u zamak, sve dok nisu stigli do jedne
zaključane odaje.
„Da li da otvorimo, ili bi to bilo nepristojno?“, zamišljeno zapita Elin, zureći u
drvena vrata.
Rovan posla koplje svog vetra pravo u bravu i rasturi je u komade. „Izgleda da su
vrata već bila otvorena kada smo stigli“, blago primeti.
Elin mu se opako isceri, a Fenris skide baklju s nosača na kamenom zidu uzanog
hodnika, kako bi njome osvetilo prostoriju iza vrata.
„Sada znamo zašto je ostatak zamka u ovoliko usranom stanju“, primeti Elin
odmeravajući sadržaj riznice. „On sve zlato i zabavne stvari čuva ovde dole.“
Zaista, njegova parnjakinja zabavne stvari zamišlja isto kao on: oklopi i mačevi,
koplja i drevni topuzi.
„Zar nije mogao da sve ovo razdeli?“, upita Elida mršteći se na stalke s mačevima i
bodežima.
„Sve je to porodično blago“, primeti Fenris prilazeći jednom stalku i odmeravajući
balčak nekog mača. „Drevno, ali i dalje dobro. Baš dobro“, dodade izvlačeći sečivo iz
kanija. Onda pogleda Rovana. „Ovo je iskovao asterionski kovač.“
„Iz nekog drugog doba“, zamišljeno zapazi Rovan, diveći se besprekornom sečivu i
izvanrednom stanju u kome se nalazilo. „Kada nije vladala tolika bojazan od Feja.“
„Zar ćemo da tek tako uzimamo stvari? Bez makar Kejolove dozvole?“ Elida se
ugrize za usne.
Elin se zacereka. „Smatrajmo sebe najamnicima. Ako smo već najamnici, onda nam
treba platiti najam.“ Ona uze okrugli zlatni štit, po čijem su rubu bili prelepo urezani
stilizovani talasi. Sudeći po majstorskoj izradi, takođe delo asterionskih kovača.
Verovatno je bio namenjen lordu Anijela – gospodaru Srebrnog jezera. „Zato ćemo uzeti
šta nam se duguje za današnju bitku, kako bismo poštedeli njegovo gospodstvo truda da
sam silazi ovde.“
Bogovi, obožava je.
Fenris namignu Elidi. „Gospo, ja nikome ništa ne pričam, ako nećeš ni ti.“
Elida pocrvene, pa im mahnu da nastave. „Onda pokupite svoju zaradu.“
 Rovan je to i uradio. On i Fenris su našli oklope koji im pristaju – u nekim
delovima tela. Morali su da propuste da stave na sebe celokupne oklope, već su uzimali
neke delove da bi ojačali ramena, podlaktice i cevanice. Rovan je taman završio
zatezanje štitnika za potkolenice kada je Fenris kazao: „Trebalo bi da ponesemo nešto
ovih oklopa za Lorkana i Gavrijela.“
Zaista bi trebalo. Rovan odmeri druge oklope, pa poče da prikuplja dodatne bodeže
i druga sečiva, pa onda i da skida delove s jednog oklopa koji bi pristajali Lorkanu, dok
je Fenris isto to činio za Gavrijela.
„Mora da baš mnogo naplaćujete svoje usluge“, promrmlja Elida – iako je i gospa
od Peranta zadenula nekoliko bodeža za svoj pojas.
„Moram nekako da platim svoje skupe hirove, zar ne?“, otegnuto odgovori Elin,
odmeravajući u ruci težinu jednog bodeža.
Međutim, još nije odenula nikakav oklop, pa kada je Rovan upitno pogleda, Elin
mu klimnu. „Kreni gore – vidi gde su Lorkan i Gavrijel. Ubrzo ću te pronaći.“
Prvi put da joj se sa lica nije moglo ništa pročitati. Možda je htela da pre bitke bude
malo sama sa sobom. Kada je Rovan pokušao da u njenim očima pročita makar nešto,
Elin se samo okrenula ka štitu koji je uzela za sebe, kao da razmišlja o njemu.
Zato su Rovan i Fenris krenuli gore, a Elida im je pomagala da vuku ukradenu
opremu. Niko ih nije zaustavljao, jer se već razdanjivalo i vojnici su hrlili na svoje
položaje na bedemima. Rovan i Fenris nisu morali da idu daleko. Raspoređeni su kod
kapije u prizemlju, gde bi mogli da prolete opsadni ovnovi ukoliko moratske snage budu
dovoljno očajne.
Na nivou iznad njih, Kejol je jahao svoju veličanstvenu vranu kobilu, kojoj se dah
ledio pred nozdrvama. Rovan diže ruku da mu mahne, a Kejol mu otpozdravi pre nego
što se ponovo zagleda ka neprijateljskoj vojsci.
Kaganatske snage povući će prvi potez – početni udar koji će naterati moratsku
vojsku da se pokrene.
„Večito zaboravljam koliko mrzim ovaj deo“, promrmlja Fenris. „Čekanje pre nego
što sve otpočne.“
Rovan zastenja u znak saglasnosti.
Gavrijel im priđe kao da je grabljivica što vreba plen, a Lorkan je išao za njim
poput gradonosne oluje. Rovan ovom potonjem pruži oklop koji je doneo. „Ljubaznošću
lorda od Anijela.“
Lorkan ga pogleda tako da je bilo jasno kako zna da Rovan sere, ali ipak stade da
hitro stavlja oklop na sebe, dok je Gavrijel činio to isto. Sve i da su vojnici oko njih
zapazili te oklope, sve i da ih je Kejol prepoznao, niko nije kazao ni reč.
U daljini je sivo nebo bivalo sve svetlije, a moratske snage budile su se otkrivajući
da je kaganatska vojska već na položaju.
Kako jedan usamljeni ruh izazivački zakrešta, tako kaganatske jedinice pođoše
napred.
Pešadija je marširala u savršeno ustrojenim redovima, kopalja isturenih i štitova
priljubljenih ivicu uz ivicu. Darganska konjica sačinjavala je levo i desno krilo, kao silna
prirodna nepogoda spremna da sateruje moratske snage onuda gde je to potrebno – a
iznad njih, dižući se u nebesa, ruhini su pripremali lukove i birali mete.
„Spremite se“, viknu Kejol svojim vojnicima.
Oklop zazveketa kada se ljudi pomeriše, a vonj njihovog straha ispuni Rovanu nos.
To će biti to – danas. Rešiće se da li će nada preostati ili prepući.
Sve svetlije nebo već je otkrilo dve opsadne kule koje se vuku ka njima. Pravo
prema zidu. Bile su daleko bliže nego što je Rovan zapazio kada ih je sinoć preletao.
Izgleda da ni moratska vojska nije spavala.
Ruhovi će se zadržati kod njihove vojske i saterivati moratske vojnike ka zamku –
da ih tu ubijaju jednog po jednog.
„Imamo svega nekoliko minuta pre nego što ta prva kula stigne do bedema“,
primeti Gavrijel. Pregled kruništa i vojnika na njima ne otkri ni traga od Elin.
Lorkan i promrmlja: „Bolje bi bilo da joj neko kaže da prestane da se licka i da se
dovuče ovamo.“
Rovan zareža u znak da je on s tom opaskom prekardašio.
Zveket oklopljenih nogu i štitova bio je poznat koliko neka pesma. Moratska
pešadija hrlila je ka bedemima, upirući koplja ispred sebe. Na drugom kraju te vojske,
vojnici su bili okrenuti u drugu stranu, dižući duga i kratka koplja kako bi na njih
dočekali juriš kaganatske vojske.
Zov roga oglasi se iz duboke pozadine kaganatskih bojnih redova i strele poleteše.
Gomila moratskih vojnika nije ni trepnula, niti se osvrtala da vidi šta se to dešava s
njihovim zaleđem.
„Lestvice“, promrmlja Fenris klimajući glavom ka talasanju koje se pronosilo kroz
neprijateljske redove. Gomila se razmicala kako bi prolazile ogromne opsadne
merdevine od gvozda.
„Dakle, kreću u bespoštedni napad“, jednako tiho primeti Lorkan. Svi su pazili da
ih ne čuju ljudi koji su im bili u blizini. „Pokušaće da se probiju u zamak pre nego što
kaganatske snage stignu da ih slome.“
„Strelcil“, prolomi se Kejolov poklič. Duž bedema iza njih začu se škripa
zategnutih lukova.
Fenris skide s leđa luk, pa prisloni strelu uz njega i nategnu ga.
Rovan nije skidao luk sa svojih leđa, niti je dirao tobolac, a Gavrijel i Lorkan
postupali su potpuno isto. Nema nikakvog smisla da se oni troše na nekoliko običnih
vojnika kada bi njihove strele možda kasnije tokom dana bile potrebnije za daleko
opasnije mete.
Ali jedan od njih mora da bude zapažen kako obara neprijateljske vojnike – jer će
to obodriti njihove snage, a Fenris – koji je jednako dobar strelac kao što je Rovan – i
Rovan je to spreman da prizna – sasvim će lepo poslužiti za to.
Rovan pođe pogledom u smeru u kom je Fenrisova strela bila uperena i ugleda
jednog od vojnika koji su nosili opsadne lestvice. „Gledaj da bude zadivljujuće“,
promrmlja.
 „A ti gledaj svoja posla“, takođe mrmljajući odbrusi Fenris, prateći vrhom strele
svoju metu dok je čekao Kejolovu naredbu.
Ako Elin ne stigne za još koji trenutak, on će morati da ode s bedema kako bi je
potražio. Zašto li se kog đavola zadržala?
Lorkan isuka svoje drevno sečivo, koje je Rovan gledao kako saseca vojnike u
kraljevstvima daleko odatle, u ratovima što su trajali daleko duže od ovog. „Udariće na
kapiju čim ta opsadna kula pristane“, reče Lorkan na tren gledajući krunište kapije sprat
niže i mali bastion ispunjen vojničkom posadom ispred nje. Drveće je bilo posečeno i
njima poduprte metalne dveri, ali ukoliko dovoljno snažno skupina neprijateljskih
vojnika preplavi bastion, mogli bi da sklone te potpornike i razbiju debele brave za
nekoliko minuta – i otvore kapiju hordama koje čekaju pred njom.
„Nećemo im dopustiti da stignu toliko daleko“, kaza Rovan odmeravajući ogromnu
kulu koja je tutnjala približavajući se sve više. Vojnici su se rojili iza nje, čekajući da se
popnu uz njenu unutrašnjost. „Kejol je pre neki dan srušio jednu kulu i bez naše pomoći.
To može da se ponovo desi.“
„Odapinji!“, odjeknu po kamenu Kejolov krik i strele zapevaše.
Kao roj skakavaca, popadaše po vojnicima koji su marširali podno zamka.
Fenrisova strela smrtonosnom tačnošću nađe svoju metu.
Ne prođe ni otkucaj srca, a za njom polete i druga. Sa opsadnih lestvica pade još
jedan vojnik.
Gde je više Elin…
Moratska vojska nije stajala. Marširali su preko vojnika koji su padali u njihovim
prvim borbenim redovima.
Bilo ljudskog straha koji se prenosio niz grudobrane tuklo je o njegovu kožu.
Odred će morati da napada brzo i snažno kako bi razvejao taj strah.
Opsadna kula tutnjala je približavajući se sve više i više. Jedan Rovanov pogled bio
je dovoljan da on oceni gde će se sasvim sigurno zakačiti za zidine, pa su on i njegovi
prijatelji pošli ka tom mestu. Morat je vešto odabrao tu tačku. Bila je dovoljno blizu
stepeništu koje vodi naniže ka kapiji.
Neki od vojnika pored kojih su prolazili molili su se bogovima, drhtavo izbacujući
iz sebe reči u ledeni jutarnji vazduh.
Lorkan jednom od njih reče: „Štedi dah za bitku, a ne za bogove.“ Rovan ga ošinu
pogledom, ali taj čovek – zgranuto gledajući Lorkana – ipak zaćuta.
Kejol naredi da se odapne još jedan oblak strela i one poleteše, a Fenris je
odapinjao u hodu, usputno, kao da mu je to mrsko.
Svejedno, šapatom izgovorene molitve i dalje su se čule duž reda vojnika, a molitve
je pratilo podrhtavanje isukanih mačeva.
Gore pored Kejola vojnici su stajali postojano, lica odlučnih.
Ali ovde, na ovom nivou kruništa… lica su im bila bleda, a oči razrogačene.
„Bolje bi bilo da neko što pre kaže nešto nadahnujuće“, procedi Fenris kroz stisnute
zube, odapinjući još jednu strelu, „ili će se ovi ljudi za koji minut upišati na licu mesta.“
Jer minut je sve što im je i ostalo dok se prva opsadna kula primiče zidinama.
 „Ti si lepog lica“, odbrusi mu Lorkan. „Ti bi to najbolje uradio.“
„Prekasno je da bi se držali govori“, ubaci se Rovan pre nego što Fenris stiže da
odgovori. „Bolje da im pokažemo šta možemo da uradimo.“
Rasporediše se duž zida, tačno ispred mosta koji će se obrušiti na grudobran.
On isuka mač, pa palcem otkači sekirče s boka. Gavrijel isuka svoja dva istovetna
sečiva iz kanija na leđima, pa stade desno od Rovana. Lorkan se postavi levo od njega, a
Fenris stade u pozadinu da dočeka sve kojima pođe za rukom da se provuče kroz
njihovu mrežu.
Smrtni ljudi zguraše se iza njih. Kapija se napokon zatrese pod moratskim udarcem.
Rovan poče da ravnomerno diše, pripremajući svoju magiju da pocepa valška
pluća. Najpre će nekolicinu oboriti svojim sečivima, kako bi pokazao koliko je to lako,
da su moratske snage očajne i da će pobeda sigurno uslediti brzo. Magija će nastupiti
kasnije.
Opsadna kula zaškripa usporavajući.
Baš u trenutku kada se bedem pod njima zatrese od siline udarca, Fenris prošapta:
„Sveti bogovi.“
Ne zbog mosta koji se obrušio i vojnika koji su se rojili u mračnim dubinama
opsadne kule.
Već zbog toga ko je izašao iz zamka iza njih. Zbog toga šta je izašlo.
Rovan nije znao kud da gleda. Vojnike koji su navirali iz opsadne kule i skakali na
krunište – ili Elin.
Kraljicu Terasena.
Ipak je uspela da u podzemlju zamka nađe oklop za sebe. Prelepi bledozlatni oklop
koji je blistao kao letnja zora. Upletenu kosu držala joj je dijadema priljubljena uz glavu.
Ne dijadema, već deo oklopa. Deo nekakve drevne opreme za neku davno pokopanu
gospu.
Kruna namenjena ratovanju, kruna namenjena nošenju u bici. Kruna namenjena
predvođenju vojski.
Na njenom licu nije se video ni tračak straha ili sumnje dok je Elin dizala štit, pa
stigla da Goldrinom jednom sevne u ruci pre nego što su se prvi moratski vojnici
obrušili na nju.
Hitar udarac naviše raspori moratskog pešadinca od trbuha pa do grla. Njegova
crna krv brižnu, ali ona se već dala u pokret, obilazeći ga hitro kao što planinski brzak
obilazi kamen.
Rovan se munjevito pokrenu, a njegova sečiva nađoše svoje mete, ali i dalje ju je
gledao.
Elin tresnu štitom jednog ratnika koji je jurišao na nju, a Goldrin raseče drugog pre
nego što se ona okrenu i zari to sečivo u vojnika čiji je napad maločas odbila.
Ponovila je to još jednom, pa još jednom.
Sve se vreme kretala prema onoj opsadnoj kuli, neometano, razulareno.
Glas se pronese niz bojni red. Kraljica je došla.
Vojnici koji su čekali svoj red munjevito se okrenuše ka njima.
 Elin se suoči sa tri valška vojnika i ostavi ih da umiru na kamenom bedemu.
Stala je tačno ispred razjapljenih ralja one opsadne kule, na put onim bezbrojnim
hordama. Svaki trenutak obuke kroz koju je prošla tokom plovidbe ovamo, na putu,
svaki novi plik i žulj – sve je to bilo posvećeno tome da se ona ponovo sazda zarad
ovoga.
Kraljica je došla.
Nepokolebljivo držeći Goldrin i sa štitom koji kao da joj je srastao za ruku, Elin je
blistala kao sunce koje je baš granulo nad kaganovom vojskom dok se ona hvatala
ukoštac sa svakim vojnikom koji bi naletao na nju.
Petorica, desetorica – kretala se, kretala i kretala, saginjući se i zadajući udarce,
gurajući štitom i premećući se dok je crna krv prštala i lila, a njeno lice bilo živa slika
turobne i nesalomljive volje.
„Kraljica!“, klicali su ljudi. „Ka kraljici!“
Dok se Rovan probijao ka njoj, dok se taj poklič pronosio kruništima i anijelski
ratnici hrlili da joj pomognu, on je shvatio kako Elin nije potrebna ni trunčica plamena
da bi nadahnula ljude da je slede. Shvatio je da je ona sve vreme jedva čekala da im
pokaže šta sve može bez magije, bez ikakve božanske moći.
On nikada u životu nije video tako veličanstven prizor. U svim zemljama i u svim
bitkama u kojima je bio, nikada nije video ništa tako veličanstveno kao što je bila Elin
pred ždrelom te opsadne kule, kako ne da dušmanima da prođu.
Dok se oko njih razdanjivalo, Rovan izusti bojni poklič i baci se na moratske
vojnike.

***

Ova prva bitka odrediće kako će ceo sukob da izgleda.

Ali ne samo to već će i poslati poruku. Ne Moratu.
Zadivi nas, kazala je Hasar.
Zato će ih ona zadiviti. Zato je odabrala zlatni oklop i svoju borbenu krunu. Zato je
čekala do zore, sve dok ona opsadna kula nije tresnula na krunište, pa se tek onda
razularila.
Da bi sprečila branioce da se slome i razbeže, da bi zbrisala taj strah koji im se
zagnojio u očima.
Da bi pokazala kaganatskim kraljevićima šta bi mogla da uradi, šta može da uradi.
Ne kao pretnju, već kao podsetnik.
Ona nije nikakva bespomoćna princeza. Nikada nije ni bila.
Goldrin je pevao sa svakim zamahom, a Elinin um je bio hladan i oštar koliko i to
sečivo dok je odmeravala svakog neprijateljskog vojnika ponaosob, kao i njegovo
oružje, pa ga savladavala u skladu s tim. Bila je nekako maglovito svesna da se Rovan
bori rame uz rame s njom, a Gavrijel i Fenris nastupaju blizu njenog levog krila.
 Ali zato je bila pomno svesna smrtnih ljudi koji su skakali u boj prkosno kličući.
Dospeli su dovde. Preživeće i današnji dan – a kaganatsko plemstvo toga će biti dobro
svesno.
Topot kopita u galopu priguši zvuke bitke i Kejol se tu stvori, sevajući mačem i
potiskujući beskrajnu bujicu koja je navirala iz ulaza u opsadnu kulu.
„Ka lordu Kejolu! Ka kraljici!“
Koliko su daleko oboje stigli od Riftholda. Od krvnice i kapetana.
Vojska ispod zidina odape oblak strela, ali nalet ledenog vetra skrši ih u iverje pre
nego što nađoše ijednu metu.
Nešto mrko prolete pored nje i Lorkan se stvori na ulazu u opsadnu kulu,
zamahujući mačem toliko brzo da Elin to gotovo nije ni mogla pratiti pogledom. Probio
se preko metalnog mosta koji je kulu spajao sa zidinama, pa zašao na stepenište iza
njega – kao da namerava da proseče sebi put niz kulu i kroči na samo bojište.
Ispod njih se prolomi tresak. Moratska vojska dogurala je svog opsadnog ovna.
Elin se zlokobno nasmeši. Potući će ih sve do jednog, a onda će se okomiti na
Eravana – i na kraju se baciti na Mev.
Na suprotnom kraju bojišta napredovala je kaganatska vojska, ovladavajući
ratištem korak po korak.
Ne bespomoćna. Ne sputana. Nikada više.
Smrt je postala pesma u njenoj krvi, a svaki trenutak pretvorio se u ples dok je
poplava vojnika iz kule usporavala – kao da se Lorkan zaista probijao niz njenu
unutrašnjost. One što su uspeli da se provuku pored njega dočekivalo je njeno sečivo ili
pak Rovanovo. Sevnu nešto zlatno i Gavrijel takođe proseče sebi put u unutrašnjost
opsadne kule, dok su njegova dva istovetna sečiva letela kao kovitlac.
Nije znala šta će Lorkan i Lav uraditi kada stignu do dna, niti kako će srušiti kulu.
O tome nije ni razmišljala.
Ne na tom mestu ubijanja i kretanja, disanja i smrti. Slobode.
Svih ovih dugih, dugih godina smrt je bila kletva i dar nje i njenih prijatelja. Bila je
srećna što je opet pozdravlja pod tim zlatnim jutarnjim suncem.
 Pedeset osmo poglavlje

E lida nije ni bila na bedemu a već je priželjkivala da više nikada ne mora da preživi
još jedan rat.
Vojnici koje su donosili, njihove povrede… Nije znala kako to vidarke mogu da
budu toliko mirne. Kako Irena Vestfal radi toliko staloženo dok čovek čije rane vida
vrišti, vrišti, vrišti a creva mu proviruju kroz rasekotinu na trbuhu.
Zamak se povremeno tresao, a Elida je samu sebe mrzela zbog toga što ne zna šta
to znači, iako ju je grizlo to što ne zna kako su njeni saputnici. Što ne zna ni da li je
kaganova vojska dovoljno blizu da se sav ovaj košmar ubrzo okonča.
Do tada će proći sati, tvrdila je tamnoputa i oštrooka vidarka po imenu Eretija kada
je Elida povratila videvši čoveka kome je slomljena cevanica štrčala kroz kožu. Sati dok
se sve ne završi, grdila ju je štura vidarka, pa bi joj bolje bilo da završi s povraćanjem i
da se vrati na posao.
Mada nije bilo mnogo toga što je Elida mogla da uradi. Iako je loza Lohanovih
bogato obdarena moći, ona nije imala nikakvu magiju, niti ikakav dar osim što ume da
pročita ljude i da laže. Ali zato je pomagala vidarkama da drže ljude koji su se bacakali,
jurila po zavoje, vrelu vodu i meleme ili lekovito bilje koje su vidarke mirno tražile.
Nijedna nije vikala. Dizale su glasove, dok je magija jarko sevala oko njih, samo
ako bi neki vojnik vrištao toliko glasno da se njihove reči nisu čule.
Sunce jedva da se pomolilo nad obzorjem, ako je suditi po svetlosti što je dopirala
kroz prozore visoko smeštene na zidu Velike dvorane, a toliko mnogo njih već je ležalo
u ranama. Toliko mnogo.
Stizalo ih je sve više, a Elida nije stajala, tako da se njeno hramanje pretvorilo
najpre u tup pa u oštar bol. To je sitna muka u poređenju s onim što vojnici trpe, u
poređenju s onim sa čime se suočavaju na bedemima.
Nije dopuštala sebi da razmišlja o svojim prijateljima. Nije dopuštala sebi da
razmišlja o Lorkanu, koji sinoć nije došao u njihovu odaju i jutros ih nije potražio – kao
da ne želi da bude blizu nje, kao da je primio k srcu svaku mrsku reč koju mu je kazala.
Zato je Elida pomagala bistrookim vidarkama, pridržavala ranjenike koji su vrištali
i preklinjali i nije stajala.

***
Faraša nije uzmicala od moratskih vojnika koji su se dokopali kruništa, od onih što su
izronili iz druge opsadne kule koja se zakačila nešto niže niz zidine, niti od onih koji su
se uzverali uz merdevine.
Ne, ta veličanstvena kobila gazila ih je neustrašivo i opako, baš kao što je Kejol
predvideo. Kobila čije ime znači leptirića – gazila je valške pešadince.
Kejol bi se možda i nasmešio samo da ne hropće od umora. Možda bi se malčice i
nasmejao samo da ljudi ne ginu oko njega.
Međutim, moratska vojska bacala se na zidove i kapije nošena još neviđenom
srdžbom. Možda znaju ko je to došao u Anijel i sada ih saseca. Elin i Rovan borili su se
leđa uz leđa, a Fenris je prosekao sebi put duž kruništa kako bi se pridružio Kejolu pored
druge opsadne kule.
Kejolova desnica nije se kolebala uprkos iznurenosti što ga je zaposedala nakon što
je prošlo najpre jedan pa dva sata. Daleko na drugoj strani mora neprijateljskih vojnika,
ruhini i darganski konjanici saterivali su i gazili moratske snage između sebe, nagoneći
ih prema zidinama zamka.
Izgleda da moratska vojska i ne pomišlja na predaju, već samo na to kako da što
više razara, da provali u zamak i pobije što više ljudi može pre nego što i sama skonča.
Štita krvavog i ulubljenog, jašući kobilu koja je mahnitala kao demonka, Kejol je i
dalje vitlao mačem. U zamku iza njega je njegova žena. Neće je izneveriti.

***

Nesrin je ubrzo ostala bez strela.

Moratski vojnici nisu se povlačili, čak ni kada se na njih obrušila sva sila
darganskih konjanika i pešadije. Zato su napredovali polako, ostavljajući za sobom ne
samo leševe u crnim već i tela u zlatnim oklopima. Bilo je više moratskih nego njihovih
ratnika, ali bilo je teško – skoro nepodnošljivo – gledati toliko njih kako padaju. Videti
prelepe darganske konje bez jahača… ili takođe mrtve.
Ruhini su trpeli gubitke, ali ne toliko. Ne sada kada se ispod njih borila i vojska.
Sartak je predvodio središte, a sa mesta odakle je Nesrin zapovedala levim krilom
jednim okom je pratila njega i Kadaru, a drugim Borte i Jerana, koji su na dalekoj
zapadnoj strani bojišta predvodili desno krilo, a sa njima se borio i Falkan Enar u obličju
ruha. Možda joj se to samo pričinjavalo, ali Nesrin bi se zakleta da se preoblikovač borio
žustrije, kao da su mu godine koje su mu se vratile podarile novu snagu.
Nesrin munu Salhija i njih dvoje se opet obrušiše, a jahači koji su je pratili
povedoše se za njom. U susret im poleteše strele i koplja, a neki moratski vojnici dadoše
se u beg. Nesrin i Salhi opet se vinuše u vazduh ponovo obliveni crnom krvlju.
Visoko iznad njih, dve ruhinske izvidnice pratile su bitku. Baš kad Nesrin obrisa
crnu krv s lica jedna jahačica porinu – pravo prema Sartaku.
Već sledećeg trenutka Sartak se nekud zaputio.
 Nesrin je znala da će je izgrditi, ali je svejedno viknula ruhinskom kapetanu iza
sebe da održava bojni poredak, pa je okrenula Salhija prema princu.
„Vraćaj se u vrstu“, naredi joj Sartak kroz vetar, neuobičajeno prebledeo, toliko da
mu je put delovala pepeljasto.
„Šta je bilo?“, viknu ona. Salhi još jače zamahnu krilima, sada leteći rame uz rame
s prinčevim ruhom.
Sartak pokaza ispred sebe – ka planinama koje su se dizale tik izajezeraigrada.
Ka brani koju je on onako usputno spomenuo da će srušiti kako bi zbrisao moratsku
vojsku. Svakim zamahom Salhijevih krila postajalo je jasnije zbog čega je Sartak tako
sumanuto poleteo.
Odred moratskih vojnika tokom te noći nije se odmarao, već se šunjao kroz
napušteni grad, pa se uspeo uz podnožje planina, a onda i preko njih – sve do same
brane.
Gde su sada, pomoću ovnova za razbijanje i opake lukavosti pokušavali da je sruše.
Salhi se obruši. Nesrin krenu da ščepa strelu, ali prsti joj se zgrčiše ne hvatajući
ništa osim vazduha.
Međutim, Sartaku su ostale još dve strele, pa ih je odapeo na tridesetak moratskih
vojnika koji su treskali ogromnim ovnom pravo u središte brane. Drvo, kamen i železo,
drevno i zlokobno. Još nekoliko udaraca i brana će se srušiti.
A onda će se gornji deo jezera i reke sputani iza nje besno sručiti preko ravnice.
Moratu nije stalo da li će voda odneti i njegovu vojsku. Na kraju krajeva, danas će
je svakako izgubiti.
Nema namere da dopusti da kaganova vojska čitava ode s ove ravnice.
Obe Sartakove strele pogodiše svoje mete, ali to što su dva vojnika pala ostale nije
nateralo da puste opsadnog ovna. Opet su ga zanjihali – i udarili njime.
Odjek treska drveta po drvetu prolomio se dižući se ka njima.
Jezdili su dovoljno blizu da jasno vide gvozdena ojačanja na kraju opsadnog ovna.
Debele gvozdene toke, sa šiljcima predviđenim da cepaju i kidaju. Ako Salhi i Kadara
uspeju da stignu do njih, mogli bi da im istrgnu ovna iz ruku…
Metal zaškripa i zatandrka, a Sartakov krik upozorenja pronese se vazduhom.
Salhi nagonski oštro skrenu i porinu, ugledavši debelu gvozdenu strelu pre nego što
ju je Nesrin videla. Strelu odapetu iz nekakve teške naprave, koju mora da su dokotrljali
dotle kako bi se branili od ruhova.
Strela nije prišla ni blizu svojoj meti, već se zarila u planinski kamen.
Probila bi Salhiju grudi i zarila mu se pravo u srce.
Dok joj se utroba prevrtala, Nesrin je i dalje letela odmeravajući pogledom vojnike
podno sebe.
Sartak joj, leteći blizu nje, dade znak: Naletećemo iz dva pravca. Srešćemo se u
sredini.
Vetar joj je vrištao u ušima, ali Nesrin je povukla uzde i Salhi je skrenuo u širokom
luku. Sartak okrenu Kadaru, tako da ona polete kao odraz u ogledalu u odnosu na
Nesrin.
 „Što brže možeš, Salhi!“, viknu Nesrin svom ruhu.
Približavajući se brani i vojnicima, Salhi i Kadara poleteše jedno prema drugome,
putevi im se ukrstiše pa se opet u lukovima vinuše ka nebesima. Leteli su kao vetar,
kako strelci ne bi imali laku metu.
Jedna gvozdena strela polete ka Sartaku i prošeće vazduh iznad njega, umalo ga ne
očešavši po glavi.
Opsadni ovan opet tresnu u drvo.
Ovoga puta začu se prasak. Duboko stenjanje, kao da se neka stravična zver budi iz
dugog dremeža.
Još jedna gvozdena strela polete ka njima i promaši. Nesrin i Sartak proleteše jedno
pored drugog, leteći tolikom brzinom da su joj oči suzile. Vetar je pevao, ispunjen
glasovima povređenih i umirućih.
A onda, kao da su se stvorili gde treba i Salhijeve raširene kandže tresnuše u
gvozdenu napravu koja je odapinjala one strele, kršeći je i lomeći. Vojnici zavrištaše
kada se ruhovi okomiše na njih.
Oni koji su rukovali opsadnim ovnom uspeše da zadaju brani još jedan gromoglasni
udarac pre nego što Sartak i Kadara uleteše među njih. Ljudi se razleteše, tako da neki
padoše na branu, a neki se razleteše u čerecima.
Kadara baci ovna na obližnju planinsku padinu i drvo puče od siline udarca, pa se
ovan otkotrlja i nestade među stenjem.
Dok joj je srce grmelo, a bitka na ravnici pod njom i dalje besnela, Nesrin je
okrenula Salhija i osmotrila branu, dok je Sartak činio to isto leteći pored nje.
Ono što su videli nateralo ih je da polete nazad prema zamku najbrže što vetar
može da ih nosi.

***

Lorkan se borio niz mračnu i skučenu prvu opsadnu kulu, ubijajući sve vojnike koji su
mu se našli na putu. Gavrijel ga je sledio, pa ga je ubrzo sustigao kada se Lorkan
zatekao kako brani ulaz u kulu od bezbrojnih vojnika koji odasvud naviru.
Njih dvojica su zaustavili tu bujicu, iako je nekoliko moratskih pešadinaca uspelo
da se provuče pored njihovih mačeva. Belotrn i kraljica čekaju da izađu na kraj s njima.
Lorkan je izgubio pojam o tome koliko dugo on i Gavrijel već brane ulaz u opsadnu
kulu – koliko će potrajati dok njihove snage ne uspeju da je otkače od zidina.
Njihova magija je beskorisna. Čitava ta prokletinja sazdana je od gvozda, a isto
važi i za merdevine – kao da je Morat predvideo da će oni biti prisutni.
Samo ih je škripa metala koji se obrušavao upozorila na to da kula pada i naterala
da izjure na bojište.
A na bojištu su se zatekli pred kapijama zamka. Fenris i lord Kejol pojavili su se na
grudobranima skupa sa strelcima, odapinjući na vojnike koji bi hrlili na Lorkana i
Gavrijela.
 Međutim, on i Lav su već našli svoju sledeću metu: opsadnog ovna koji je i dalje
tukao po onoj sve slabijoj kapiji. Dok su im strelci odozgo pružali podršku, počeli su da
ubijaju sve oko sebe približavajući joj se, a onda i da ubijaju sve duž opsadnog ovna,
dok na kraju nije tresnuo na tie, a onda tu ostao zaboravljen jer se na njih okomio pravi
talas moratskih vojnika.
Lorkan je disao postojano, usredsređujući se dok su se tela gomilala oko njih.
Moraju da brane kapiju tek dovoljno dugo da kaganova vojska pregazi moratske
snage.
Snažan i surov vetar koji je duvao odozgo pridružio se njihovom plesu smrti,
kidajući vazduh iz pluća vojnika što su jurišali na njih, a znao je da se i Belotrn i dalje
bori na kruništima.
Lorkan je izgubio pojam o vremenu, tek maglovito svestan kako sunce odmiče
preko neba.
Ali kaganova vojska osvajala je bojište pedalj po pedalj.
Dovoljno da su ruhovi obarali opsadne lestvice sa zidina. Dovoljno da je lord Kejol
odozgo zaurlao na njega i Gavrijela da se uspnu uz jedne lestvice i dovuku ovamo, đavo
ih odneo.
Gavrijel posluša, ugledavši jedne gvozdene lestvice sa kojih su moratski vojnici bili
očišćeni, a ostavljene su na mestu da se oni popnu do kruništa.
Ali kaganove snage su blizu, a gurkanje koje je osećao u ramenu govorilo je
Lorkanu ne da beži, već da se bori.
Zato je Lorkan i poslušao. Nije se ni javio Gavrijelu, koji se sada već uzverao do
pola merdevina, već se bacio u boj.
On je rođen da se bori. Ma kojoj kraljici služio, bez obzira na to da li je ona Fej,
Valg ili ljudsko biće, on se za ovo obučavao. Ovome se jedan deo njega raduje.
Lorkan je sebi prosecao put prema kaganatskim borbenim redovima, a moratski
vojnici bežali su pred njim. Neki su padali pre nego što je on do njih uopšte i stizao, jer
im je njegova magija krala živote.
Vrlo brzo. Vrlo brzo će osvojiti celo bojište i pesma u njegovoj krvi će se stišati.
Jedan deo njega nije želeo da tome dođe kraj, iako je njegovo telo bilo toliko
umorno da mu se zbog toga vrištalo.
Ali šta će mu ostati kada se bitka okonča? Ništa. Elida mu je to sasvim jasno stavila
do znanja. Ona ga voli – ali mrzi sebe zbog toga.
On je svejedno ne zaslužuje.
A ona zaslužuje život proveden u miru i sreći. On nikada nije znao za takvo šta.
Učinilo mu se da ih je naslutio tih meseci koje su proveli putujući zajedno, pre nego što
je sve otišlo dođavola, ali sada mu je jasno da on nije za takve stvari.
Ali ovo bojište, ova pesma smrti svuda oko njega… Ovo mu ide od ruke. U ovome
može da uživa.
Zlatni kalpaci kaganove vojske sada su se već jasno videli, a njihovi vatreni konji
nepokolebljivo su galopirali. Bila je to vojska bolja od svake druge s kojom se
zajednički borio u smrtnim kraljevstvima – a i u mnogim besmrtnim.
 Pokoravajući se pesmi smrti u svojoj krvi, Lorkan pusti svoje štitove da padnu. Ne
želi da to bude lako. Želi da oseti svaki udarac, da vidi kako se neprijateljski životi gase
pod njegovim mačem.
Nije ga briga kako će se to završiti. Svejedno niko ne mari da li će se on vratiti u
zamak ili neće. Nije ni trepnuo kada se sudario s desetak vojnika koji su jurnuli na njega.
Možda je zaslužio ono što se potom dogodilo. Možda je to zaslužio zbog svojih
bednih misli, ili zato što je onako bahato spustio svoje štitove. U jednom trenutku je s
lakoćom klao moratske pešadince i slao ih nazad u zagrljaj mračnom tvorcu. U jednom
trenutku se cerio, iako je osećao ukus njihove pogane krvi koja se razletala po vazduhu.
Metal sevnu iza njegovih leđa. Lorkan se munjevito okrenu, dižući mač, ali bilo je
prekasno.
Sečivo jednog valškog vojnika zaseče naviše. Lorkan se izvi urlajući dok se meso
kidalo duž njegove kičme. Nema oklopa. Nije bilo oklopa koji bi im pristajao preko
grudnog koša.
Moratski vojnik ponovo napade, veštiji od ostalih. Možda je čovek kojeg je
zaposeo bio umešan ratnik, pa je demon to koristio.
Lorkan jedva da je imao snage da digne mač pre nego što je vojnik zario svoje
sečivo u Lorkanovu utrobu.
Lorkan pade, a mač zatandrka. Ledeno blato preplavi mu lice, kao da će ga celog
progutati. Vuklo ga je u mračne dubine Helasovog kraljevstva, gde je i zaslužio da
završi.
Zemlja se tresla pod gromoglasnim kopitima i strele su vrištale nad njim.
Onda on začu riku. A onda zavlada crnilo.
 Pedeset deveto poglavlje

Kaganova vojska nije prihvatala zarobljenike.

Nekoliko moratskih vojnika pokušalo je da pobegne u grad. Stojeći pored Elin na
kruništu zamka, Rovan je gledao kako ih ruhovi smrtonosno delotvorno hvataju jednog
po jednog.
U ušima mu je još zvonilo od larme bitke, a disao je isprekidano i hroptavo, baš
kao Elin pored njega. Sitne rane i povrede koje je zadobio već su počele da se na njemu
zaceljuju, što ga je svrbelo pod ukaljanom odećom. Međutim, duboka posekotina koju je
zadobio na nozi zaceljivaće daleko duže.
Preko ravnice, koja se protezala čak do obzorja, kaganova vojska starala se da oni
koje su ubili ne ožive. Mačevi i koplja sevali su na popodnevnoj svetlosti dižući se i
padajući, odrubljujući glave. Rovan uvek pamti pometnju i ushićenje koje vladaju tokom
bitke, ali ovo – ošamućenost i umor nakon nje – to je zaboravio.
Vidarke su se već kretale preko bojišta, a njihovi beli barjaci ocrtavali su se
naspram mora crnila i zlata. One kojima je bila potrebna veća pomoć prenosili su ruhovi
i donosili ih pravo u metež koji je vladao u Velikoj dvorani.
Na krvlju oblivenom kruništu njihovi saveznici i saputnici stajali su oko njih dok je
Rovan bez reči dodavao Elin mešinu s vodom. Ona je duboko otpila, pa ju je pružila
Fenrisu.
Razularila se i ispraznila – eto šta je ta bitka bila za njegovu parnjakinju.
„Najmanji mogući gubici“, govorila je princeza Hasar držeći se za delić grudobrana
koji nije bio obliven crnom ili crvenom krvlju. „Najteže je pogođena pešadija, dok su
Dargani manje-više netaknuti.“
Rovan klimnu glavom. Zadivljujuće – više nego zadivljujuće. Kaganova vojska
usaglašena je naprosto prelepo i kretala se po ravnici kao seljačka kosidba. Da ga nije
poneo bojni ples, možda bi samo stao da im se divi.
Princeza se okrenu da pogleda Kejola, koji je sumorno sedeo u svojoj stolici. „Sa
tvoje strane?“
Kejol baci pogled ka svom ocu, koji je prekrštenih ruku posmatrao bojište. Njegov
otac reče i ne gledajući: „Brojni. Više nećemo o tome.“
Kao da je bol zatitrao u očima te džukele od čoveka, ali ipak nije rekao ništa više
od toga.
Kejol pogleda Hasar i namršti se u znak izvinjenja, a šake mu se same od sebe
stisnuše oko rukohvata njegove stolice. Anijelski vojnici, ma koliko se hrabro borili,
nisu bili uvežbana jedinica. Od onih koji su preživeli, mnogi su bili iskusni ratnici, koji
su se borili protiv divljaka s Očnjaka, nešto ranije je Kejol objasnio Rovanu. Većina
poginulih nije bila iskusna.
Hasar napokon pogledom odrneri Elin. „Čujem da si danas priredila pravu
predstavu.“
Rovan se pribra.
Elin se okrenu od bojišta i blago nakloni. „Izgledaš kao da to isto važi i za tebe.“
Hasarin kitnjasti oklop zaista je bio isprskan crnom krvlju. Bila je u najžešćim
borbama u sedlu svog munikijskog ata, i dojahala je pravo do kapije. Ali princeza nije
rekla ništa više.
Tokom bitke jedva da je stajala, zastajkujući samo kada oko nje više nije bilo Valga
da ih ubija. Za ovo kratko vreme otkad su zidine raščišćene, ostala je ćutljiva – nekako
udaljena. Kao da se još uspinje iz onog spokojnog i proračunatog mesta u koje silazi
tokom bitke. Nije skinula ni delić oklopa. Bronzana ratna kruna bila je prekrivena
skorenom krvlju, od koje joj se kosa slepila za vlasište.
Kejolov otac je samo pogledao njen i Rovanov oklop, pa pobeleo od besa.
Međutim, Kejol je dogurao svoju stolicu do njega i prosiktao nešto – pretiho da bi ga
Rovan čuo – pa se onda onaj čovek udaljio od njih.
Za sada. Moraju da razmišljaju o hitnijim stvarima, o stvarima zbog kojih se
njegova parnjakinja grize za usnu. Kada će stići vojska princa Kašina i da li će zaista
krenuti na sever, u Terasen. Da li je ovo danas bilo dovoljno da ih pridobije.
Na nebu se ukazaše dve prilike. Kadara i Salhi jezdili su ka zamku skoro pa
neobuzdanom brzinom.
Ljudi se rastrčaše s puta ruhovima dok su Sartak i Nesrin sletali na krunište, pa
skliznuli iz svojih sedala i odmah im prišli.
„U nevolji srno“, kaza Nesrin, sva prebledela.
I zaista, Sartakove usne kao da su potpuno ostale bez krvi. I njegov i njen miris bili
su potpuno prožeti strahom.
Točkovi Kejolove stolice pljusnuše kroz lokvu krvi koja se tu slila. „Šta je bilo?“
Elin se ispravi, a Gavrijel i Fenris se ukočiše.
Nesrin pokaza preko grada, sve do planinskih visina. „Pred kraj bitke presreli smo
jedan odred moratskih vojnika – kako pokušava da sruši onu branu.“
Rovan opsova, a Kejol ponovi njegovu psovku.
„Pretpostavljam da zahvaljujući vama u tome nisu uspeli?“, kaza Elin, gledajući ka
toj brani koja se nalazila preblizu zamka i zauzdavala burnu vodu gornjeg dela jezera i
reke.
„Delimično“, odgovori Sartak a mišić mu zaigra na vilici. „Ali stigli smo tek nakon
što je naneta velika šteta.“
„Gukni više“, prosikta Hasar.
Sartakove tamne oči sevnuše. „Moramo da sklonimo našu vojsku s ravnice – i to
smesta.“
„Da li će pući?“, zatraži da čuje Kejolov otac.
Nesrin se lecnu. „Verovatno.“
 „Mogla bi da pukne svakog časa.“ Sartak mahnu ka kaganovoj vojsci, koja se
nalazila na ravnici. „Moramo da ih sklonimo.“
„Nemaju kud da se sklone“, odgovori Kejolov otac. „Voda će preplaviti milje i
milje, a ovaj zamak ne može da primi sve vaše snage.“
Rovan je zaista shvatio da, iako je zamak na visokom položaju, u njega ne može da
stane sva vojska s ravnice. Ni blizu. A baš taj zamak, koji se uzdizao nad ravnicom, biće
jedino što će odoleti bujici ledene vode što će se obrušiti s planina i preplaviti ravnicu –
rušeći sve pred sobom.
Hasar se grozničavo zagleda u Kejola. „Kuda da im kažemo da beže?“
„Pozovite ruhove“, odgovori Kejol. „Recite im da prikupe što više vojnika mogu,
pa da ih odnesu na ovaj vrh iza nas.“ Pokaza omanju planinu na kojoj je zamak bio
podignut, tako što je jednim delom bio usečen u nju. „Spustite ih na stenje, spustite ih
bilo gde.“
„A šta je s onima koji ne stignu do ruhova?“, beše uporna princeza, a s njenog
žestokog lica prosijavalo je nešto vrlo nalik panici.
I Rovanu je srce grmelo. Dobili su bitku, ali samo da bi neprijatelj dao završnu reč
usred njihove pobede.
Morat neće dopustiti da kaganova vojska ode s ravnice.
To će jednim jednostavnim udarcem uništiti ovu vojsku, ovo zrnce nade.
„Zar je ovo sve vreme bila zamka?“ Kejol se počeša po bradi. „Eravan je znao da
dovodim vojsku. Da li je on odabrao Anijel upravo zbog ovoga? Znajući da ću ja doći i
da će on iskoristiti branu da zbriše našu vojsku?“
„Kasnije razmišljaj o tome“, upozori ga Elin, lica smrtno ozbiljnog baš kao što je
bilo Rovanovo. Ona pogledom prelete preko ravnice. „Recite im da beže. Ako ne mogu
da stignu do nekog ruha, neka beže. Ako se dokopaju Hrastove šume, možda će imati
neke izglede da prežive ako se popnu u krošnje.“
Njegova parnjakinja nije pomenula da bi pod tolikim talasom i drveće bilo
potopljeno – ili istrgnuto iz korena.
Gavrijel upita: „Zar nema nikakvog načina da se popravi naneta šteta?“
„Proverili smo“, odgovori Sartak, a grlo mu zaigra. „Morat je dobro znao gde da
udari.“
„Šta je s tvojom magijom?“, upita Fenris Rovana. „Da li bi mogao da je zalediš –
reku?“
Rovan je već razmišljao o tome, pa je sada samo odmahnuo glavom. „Preduboka je
i struja je prejaka.“ Možda kada bi sa njim bili svi njegovi rođaci, ali Enda i Selena su na
severu i sav njegov rod je s njima.
„Otvori kapije zamka“, tiho kaza Kejol. „Svi koji su u blizini neka beže ovamo, a
oni najdalji moraće da beže u šumu.“
Rovanu i Elin pogledi se sretoše.
Njoj ruke stadoše da se tresu.
Ovo ne sme da se završi ovde, kao da je govorila. Panika – prava panika joj se
rasplamsala u očima. Rovan je uhvati za uzdrhtalu ruku i snažno je stisnu.
 Međutim, nije bilo nikakve ni istine ni laži koja bi mogla da je smiri.
Nikakva ni istina ni laž ne može da spase tu vojsku na ravnici.

***

Elida svoje sadrugove i njihove saveznike nije zatekla u odaji u kojoj se održavala
savetovanje, već okupljene na zidinama – kao da oko njih nisu leševi i drob.
Trzala se pri svakom koraku kroz lokve kako crne tako i crvene krvi, pokušavajući
da ne gleda obnevidele oči poginulih vojnika. Irena ju je poslala da proveri kako je Kejol
– bilo je to pitanje koje je bez daha uputila prestravljena supruga, jer otkako je bitka
počela, nije dobila nikakav glas o njegovoj sudbini.
Nakon što je satima pomagla vidarkama, Elida je očajnički želela da pobegne iz te
prostorije što je zaudarala na krv i na izmet, ali svako olakšanje koje je osetila zato što je
izašla na svež vazduh, zato što se bitka završila, bilo je kratkog veka kada je ugledala
krvavo krunište – kada je primetila koliko su njeni sadrugovi bledi i škrti na rečima. Svi
kao da su zurili nekud između planina i bojišta. Nešto je pošlo po zlu. Nešto jeste zlo.
Bojište se protezalo u daljinu, a vidarke su jurcale među palima i beli barjaci su
obeležavali njihove položaje. Tako mnogo. Tako mnogo mrtvih i ranjenih. Čitavo more.
Elida stiže do Kejola baš u trenutku kada Nesrin Falik skoči na svog prelepog ruha
i porinu ka vojsci podno zamka. Ne – prema drugim ruhovima.
Elida uhvati lorda Kejola za rame, privlačeći mu pogled s Nesrin u letu. Bio je sav
isprskan krvlju, ali njegove bronzane oči bile su bistre.
I pune straha.
Elidi iz pameti pobeže svaka poruka koju je Irena poslala po njoj. „Šta je bilo?“
Odgovorila joj je Elin, a njen krvavi oklop bio je neobičan i očito drevan. Slika
starih vremena. „Brana će pući“, promuklo kaza kraljica, „i zbrisati sve koji se nalaze na
ravnici.“
Bogovi. Bogovi.
Elida prelete pogledom od jednog do drugog i sama dođe do odgovora na svoje
sledeće pitanje: Šta može da se uradi?
Ništa.
Ruhovi se vinuše u nebesa i poleteše ka njima, noseći vojnike u kandžama i na
leđima.
„Da li je neko upozorio vidarke?“ Elida pokaza bele barjake koji su se vijorili
daleko po ravnici. „Visoku vidarku?“ Irena joj je kazala da je Hafiza tamo.
Te njene reči dočeka muk – a onda princ Sartak opsova na svom jeziku i potrča ka
svojoj zlatnoj ruhici. Nije prošlo ni nekoliko trenutaka, a njegovi povici su odjeknuli.
Kadara se svakog časa obrušavala, ponovo se dižući u vazduh s još jednom sitnom
prilikom u kandžama. Bile su to vidarke. Grabila ih je koliko je god mogla.
 Elida se munjevito okrenu ka svojim sadruzima kada vojnici pojuriše ka zamku,
gazeći i leševe i ranjenike. Naređenja se proneše na jeziku Južnog kontinenta i još više
vojnika na bojištu baci se na posao.
„Šta još – šta još možemo da uradimo?“, zatraži da čuje Elida. Elin i Rovan samo
su zurili ka bojištu, gledajući skupa s Fenrisom i Gavrijelom kako ruhovi hrle da spasu
što više vojnika mogu. Princeza Hasar je iza njih šetala napred-nazad, a Kejol i njegov
otac tiho su razgovarali o tome gde će u zamku smestiti sve te ljude. One koji prežive.
Elida ih opet pogleda. Obuhvati pogledom sve njih.
Onda tiho upita: „Gde je Lorkan?“
Niko od njih nije se okrenuo.
Elida ponovi, ali sada glasnije: „Gde je Lorkan?“
Gavrijelove svetlosmeđe oči zagledaše se u njene i u njegovim očima videla se
zbunjenost. „On… otišao je na bojište tokom bitke. Video sam ga neposredno pre nego
što su kaganove jedinice stigle do njega.“
„Gde je on?“ Elidu izdade glas. Fenris se sada okrenu ka njoj, a onda i Rovan i
Elin. Elida je preklinjala, ostajući bez glasa: „Gde je Lorkan?“
Sudeći po njihovom zabezeknutom ćutanju, znala je da se oni nisu ni zapitali.
Elida se munjevito okrenu prema bojnom polju – prema tom beskrajnom
prostranstvu prekrivenom mrtvima. Vojnici su bežali. Mnogi ranjeni ostavljeni su tamo
gde su pali.
Toliko mnogo tela. Tamo dole je tako mnogo vojnika.
„Gde?“ Niko joj ne odgovori. Elida uperi prst ka bojištu i zareža na Gavrijela:
„Gde si ga video da se pridružio kaganovim snagama?“
„Skoro na suprotnom kraju bojnog polja“, napetim glasom odgovori Gavrijel i
pokaza preko ravnice. „Ja… nakon toga ga više nisam video.“
„Sranje“, izusti Fenris.
Rovan mu reče: „Upotrebi svoju magiju. Skoči do polja, nađi ga i vrati ga.“
Elidi se nedra urušiše od olakšanja.
Sve dok Fenris ne reče: „Ne mogu.“
„Tokom bitke je nisi iskoristio nijednom“, usprotivi se Rovan. „Trebalo bi da si
sasvim spreman za to.“
Fenris preblede ispod krvi kojom mu je lice bilo obliveno i pogleda Elidu kao da
preklinje. „Ne mogu.“
Bedemom zavlada muk.
Onda Rovan proreza: „Nećeš.“ To rekavši, on jedan krvavi prst uperi ka poprištu
bitke. „Ostavićeš ga da umre – a zbog čega? Elin mu je oprostila.“ Tetovaža mu se nabra
kada on ponovo proreza. „Spasi ga.“
Fenris se zagrcnu, ali Elin kaza: „Pusti ga, Rovane.“
Rovan zareža i na nju.
Ona mu istog trena odgovori režanjem. „Pusti ga.“
 Između njih dvoje povede se nekakav nemi razgovor i nada se ugasi u Elidinim
grudima kada Rovan popusti i onda pogleda Fenrisa kao da mu se izvinjava. Fenris, koji
je izgledao kao da će mu pozliti, samo se opet okrenu prema bojnom polju.
Elida ustuknu jedan korak. Pa još jedan.
Nije moguće da je Lorkan mrtav.
Znala bi da je mrtav. Znala bi – u srcu i duši – da njega više nema.
On je dole. On je negde dole, u onoj vojsci, možda povređen i možda krvari…
Niko nije ni pokušao da je zaustavi kada je pojurila nazad u zamak. Hramala je pri
svakom koraku i bol joj je sevao kroz nogu, ali nije posustajala stižući do unutrašnjeg
stepeništa i hrleći u metež.
Obećala mu je.
Pre svih onih silnih meseci dala mu je zavet.
Uvek ću te naći.
Gurajući se i laktajući se pored Elide, vojnici i vidarke bežali su uz stepenište. Vika
koja je odjekivala po drevnom kamenju bila je bezmalo zaglušujuća. Ona se probijala
naniže, jecajući kroz stisnute zube.
Uvek ću te naći.
Gurajući se, laktajući se i urlajući na prestravljene ljude koji su bežali pored nje,
Elida se borila za svaki korak naniže. Prema kapiji.
Ljudi su vrištali dok je beskrajna bujica kolala uz stepenište. Elida se i dalje
probijala, tu i tamo se spotičući i preskačući po stepenik. Ti je ljudi nisu ni gledali, pa
čak ni pokušali da joj ostave prolaz dok su hrlili naviše. Tek kada je Elida promašila još
jedan stepenik, zaurlala je niz stepenište: „Napravite prolaz za kraljicu!“
Niko je nije poslušao, pa je to ponovila. Ispunila je glas zapovedništvom i svakom
trunčicom moći koju je primetila kod fejskih mužjaka kada zastrašuju svoje protivnike.
„Napravite prolaz za kraljicu!“
Ljudi se ovoga puta pribiše uza zidove. Elida iskoristi mali prolaz, iznova i iznova
vrišteći tu svoju naredbu, dok joj je gležanj pri svakom koraku naniže sevao od bolova.
Ali uspela je. Stigla je do haotičnog prizemlja, do otvorene kapije koja se rojila od
vojnika. Kroz kapiju se videlo kako se leševi prostiru po tlu sve do obzorja. Ratnici,
vidarke i oni koji su nosili ranjenike strmoglavo su bežali prema svakom stepeništu koje
bi ugledali.
Elida uspe da prohramlje čitavih pet koraka prema otvorenoj kapiji pre nego što
shvati da će to biti nemoguće. Da pređe bojište, da ga nađe na beskrajnoj ravnici pre
nego što ta brana pukne i voda ga odnese. Pre nego što bez njega ostane zauvek.
On nije mrtav.
On nije mrtav.
Uvek ću te naći.
Elida je pogledom preletala po kapiji i nebesima tražeći ikakav znak od nekog ruha
koji bi mogao da je ponese, ali svi su oni jezdili ka višim nivoima zamka, krcati
vojnicima i vidarkama, a neki od njih su svoje putnike ostavljali čak i na planini. U
prizemlju niko neće čuti njene pozive u pomoć.
 Niti je neki vojnik hteo da stane.
Elida se zagleda ka drugom kraju prilaza kapiji.
Tada ugleda konje koje su konjušari vodili iz staja, a životinje se propinjale zbog
meteža koji je vladao oko njih dok su ih vukli prema blago nagnutim pristupima
bedemu, koji su bili krcati prestravljenim ljudima.
Jedna crna kobila propinjala se, oštro njišteći u znak upozorenja pre nego što je
kopitima zamahnula na konjušara. Bio je to konj lorda Kejola. Konjušar vrisnu i
ustuknu, jedva držeći uzde dok je kobila kopala po tlu, ušiju priljubljenih uz glavu.
Elida nije razmišljala. Nije se predomišljala, već krenula da hramlje ka konjima i
stajama.
Obrati se mahnitom konjušaru, koji je i dalje uzmicao od napla podivljale kobile:
„Ja ću da je povedem.“
Taj prebledeli čovek samo joj baci uzde. „Sa srećom.“ Onda i on pobeže.
Kobila – Faraša – zateže uzde toliko jako da Elida umalo ne polete preko kaldrme,
ali se ipak ukopa, premda ju je noga ludački bolela, pa reče kobili: „Potrebna si mi,
srčana moja.“ Zagleda se u Farašine tamne i besne oči. „Potrebna si mi.“ Glas je izdade.
„Molim te.“
Bogovi na nebesima, ta kobila se smiri. Trepnu.
Konji i konjušari jurili su pored njih, ali Elida je nepokolebljivo stajala i čekala sve
dok Faraša nije spustila glavu, kao da joj daje dozvolu.
Zahvaljujući dugim nogama lorda Kejola, stremen je bio dovoljno nizak da je Elida
mogla da ga dohvati. Ipak je stegla zube da ne bi vrisnula kada se svom težinom oslonila
na povređeni gležanj, odgurnula se i digla u Farašino lepo sedlo. Sva sreća pa nisu stigli
da nakon bitke rasedlaju konje. Sa sedla su visile nekakve potpore, začelo da bi
učvršćivale lorda Kejola dok jaše, pa ih je Elida otkačila. Sve što je teško, sve što će je
usporavati mora da bude odbačeno.
Elida prikupi uzde. „Faraša, na bojište.“
Prodorno njišteći, Faraša se zalete u gužvu.
Vojnici su joj se bacali s puta, a Elida nije zastajkivala da se izvinjava, nije
zastajkivala ni zbog koga dok su ona i crna kobila jurišale prema kapiji, a onda i prošle
kroz nju.
I izašle na ravnicu.
 Šezdeseto poglavlje

R ovan je dobro znao da će njegova magija samo odložiti neumitno. Nosio se mišlju
da odleti do brane, kako bi video može li da zadrži tu građevinu da se ne sruši na
neko vreme, ako već ne može da u potpunosti zaustavi reku, ali silina bujice sa druge
strane brane… zaustaviti se ne može.
Vojnici i vidarke bežali su ka zamku, a ruhovi hrlili preko bojišta kako bi one do
kojih će voda najpre stići prve odneli na bezbedno – ali ipak nisu dovoljno brzi. Iako ne
znaju kada će tačno brana da pukne – neće biti dovoljno brzi.
Da li je Lorkan trenutno među onima koji beže, ili je uspeo da se popne na ruha?
„Moć“, tiho mu kaza Fenris, čvrsto stežući grudobran klizav od krvi. „Bila je to
jedina stvar koju smo Konal i ja delili.“
„Znam“, odgovori mu Rovan. Nije trebalo da ga pritiska. „Žao mi je.“
Fenris samo klimnu glavom. „Od onda je ne podnosim. Ja… uopšte nisam siguran
da ću ikada više moći da je koristim“, dodade, pa ponovi: „Žao mi je.“
Rovan ga potapša po ramenu. To je samo još nešto za šta će on naterati Mev da
plati. „Svejedno ga možda ne bi ni pronašao.“
Fenris stisnu zube. „Mogao bi da bude bilo gde.“
„Možda je i mrtav“, promrmlja princeza Hasar.
„Ili povređen“, ubaci se Kejol, gurajući svoju stolicu do ivice bedema kako bi
pogledom odmerio bojište koje se prostiralo ispod zamka i daleku branu iza poprišta
bitke.
Stojeći nekoliko stopa dalje od njega, Elin se takođe zagledala prema brani, a jak
vetar je istrgnuo njenu krvlju natopljenu kosu iz pletenice, tako da se sada vijorila prema
tim planinama i prema razaranju koje će ih ubrzo zadesiti.
Ništa nije govorila. Ni reč nije rekla otkako su Nesrin i Sartak doneli te vesti. Nju
upravo takva vrsta košmara muči, shvatio je on – da ne može da pomogne, da je
primorana da gleda dok drugi pate. Nikakve reči ne mogu da je uteše, nikakve reči ne
mogu ovo da poprave. Da spreče.
„Mogao bih pokušati da mu uđem u trag“, ponudi Gavrijel.
Rovan se prenu iz sve veće strepnje koja ga je mučila. „Poleteću, pokušaću da
otkrijem gde se on tačno nalazi, pa da ti dam znak…“
„Ne trudi se“, prekide ga princeza Hasar, i Rovan taman što htede da u odgovor na
to zareži na nju, kad Hasar pokaza ka bojištu. „Ona te je pretekla.“
Rovan se hitro okrenu, a ostali se povedoše za njim.
„Ne“, izusti Fenris.
 Tamo, galopirajući preko ravnice na poznatom vranom konju, bila je Elida.
„Faraša“, promrmlja Kejol.
„Nastradaće“, reče Gavrijel i nape se kao da će skočiti s kruništa i pojuriti za njom.
„Nastradaće…“
Faraša je preskakala pale, vijugala između ranjenih i poginulih, a Elida se okretala
u sedlu gledajući na sve strane. Čak i iz tolike daljine, Rovan je razabirao kako joj se
usta otvaraju, kako ona uzvikuje jednu reč, jedno ime – iznova i iznova. Lorkane.„Ako
iko od vas ode tamo dole“, upozori ih Hasar, „i vi ćete poginuti.“
To se protivilo svakom njegovom nagonu, svim stolećima obuke i ratovanja rame
uz rame s Lorkanom, ali princeza je bila u pravu. Bolje izgubiti jedan život nego
nekoliko, a naročito jer će mu njegov odred biti toliko neophodan tokom ostatka ovog
rata.
Lorkan bi se saglasio – upravo je on Rovana i naučio da donosi takve teške odluke.
Elin je i dalje ćutala, kao da je porinula duboko u sebe gledajući bojište.
Gledala je sitnu jahačicu i moćnog ata kako jure preko njega.

***

Faraša je pod njom bila prava oluja, ali kobila nijednom nije pokušala da zbaci Elidu
dok su njih dve grmele preko telima zastrte ravnice.
„Lorkane!“
Njen povik gušio je vetar, gušilo je vrištanje vojnika u bekstvu, gušili su ga krici
ruhova s neba. „Lorkane!“
Pogledom je pretraživala svaki leš pored kog bi projahala, pokušavajući da vidi
makar nekakav nagoveštaj one blistave crne kose i strogog lica. Tako ih je mnogo. Polje
prekriveno mrtvima pružalo se unedogled, a tela su bila naslagana jedna preko drugih.
Faraša ih je preskakala, oštro skrećući dok se Elida uvrtala kako bi gledala, gledala
i gledala.
Darganski konji i jahači proletali su pored nje, neki stremeći ka zamku, a drugi ka
dalekoj šumi koja se protezala duž obzorja. Faraša je jurila između njih, ujedajući sve
koji bi joj se našli na putu.
„Lorkane!“ Koliko je njen krik zvučao sitno i slabo.
Brana je još izdržavala.
Uvek ću te naći.
A njene reči, one glupe i mrske reči koje mu je sasula u lice… Da li je ona kriva
zbog ovoga? Da li mu je ona ovo natovarila? Da li je ona tražila ovo od nekog
božanstva?
Sve njene reči istopile su se istog časa kada je shvatila kako on nije na kruništu.
Poslednjih nekoliko meseci potpuno se istopilo.
„Lorkane!“
Faraša je nepokolebljivo galopirala, a crna griva joj se vijorila na vetru.
 Brana mora da izdrži. Izdržaće. Sve dok ga ona ne vrati u zamak.
Zato Elida nije stajala, niti gledala ka brani koja je vrebala kao da samo čeka da se
razulari.
Jahala je, jahala i jahala.

***

Na vrhu kruništa Kejol nije znao šta da gleda: branu, ljude koji beže pred sve bližim
uništenjem ili mladu gospu od Peranta kako hrli preko bojnog polja jašući njegovog
konja.
Nečija topla šaka uhvati ga za rame. Istog trena je znao da je to Irena, nije morao da
se osvrće. „Upravo sam čula za branu. Poslala sam Elidu da vidi jesi li…“
Njegova supruga začuta ugledavši samotnu konjanicu kako juriša od gomile koja je
grmela ka zamku.
„Silba je saklonila“, prošapta Irena.
„Lorkan je tamo dole“, samo je kazao Kejol kako bi objasnio šta se desilo.
Fejski mužjaci su bili napeti kao tetiva na luku dok je mlada žena prelazila pedalj
po pedalj bojnog polja. Izgledi da će pronaći Lorkana, a tek da će ga pronaći pre nego
što brana pukne…
Elida svejedno nije prestajala da jaše. Kao da se utrkuje protiv same smrti.
Princeza Hasar tiho kaza: „Ta devojka je prava glupača. Najhrabrije čeljade koje
sam u životu videla, ali svejedno glupača.“
Elin ništa ne odgovori na to, i dalje gledajući nekud u daljinu. Kao da se povukla u
sebe istog trenutka kada je shvatila da će ovaj tračak nade svakog časa biti spran – a s
njim i njeni prijatelji.
„Lorkana čuva Helas“, promrmlja Fenris. „A Aneit, njegova supružnica, čuva
Elidu. Možda će njih dvoje naći jedno drugo.“
„Helasov konj“, izusti Kejol.
Svi se okrenuše ka njemu, otržući poglede s poprišta bitke.
Kejol samo odmahnu glavom i pokaza ka polju, ka crnoj kobili i njenoj jahačici.
„Farašu sam nazivao Helasovim konjem. Tako je zovem od prvog časa kada sam je
video.“
Kao da je to što je susreo tu kobilu i doveo je ovamo bilo namenjeno ne toliko
njemu koliko ovome što se sada dešava – ovoj očajničkoj trci preko beskrajnog bojišta.
Irena ga stisnu za ruku, kao da je to i njoj jasno.
Muk zavlada duž njihovog dela kruništa. Više nije ostalo šta da se kaže.

***

„Lorkane!“
 Elidu glas izdade dok je vikala. Izgubila je račun koliko je puta do sada uzviknula
njegovo ime.
Od njega nije bilo ni traga.
Pošla je ka jezeru. Bliže brani. On bi odabrao da bude bliže jezeru jer bi mu to
davalo prednost u odbrani.
Pod njima i oko njih tela kao da su bila razlivena od brzine galopa. Na poprištu
bitke ležalo je tako mnogo Valga. Neki su dizali blede ruke ka Faraši, kao da bi da je
ščepaju, rastrgnu, kao da bi da je mole za pomoć.
Kobila ih je ugazila i nabila u blato, tako da su se kosti lomile i lobanje pucale.
On mora da je ovde negde. Mora da je negde. Živ – povređen, ali živ. Ona to zna.
Jezero se širilo levo od nje kao nekakvo sivo prostranstvo, kao da se ruga paklu koji
će se svakog časa razulariti.
„Lorkane!“
Stigli su do samog srca bojišta, pa Elida uspori Farašu tek toliko da može da se
propne u stremenu, stiskajući zube od agonije u gležnju. Nikada se u životu nije osećala
tako sitno, toliko nebitno. Trunčica ništavila u ovom kobnom moru.
Elida opet sede, potera kobilu petama i okrenu je još više prema blistavom
srebrnastom prostranstvu. Mora da je otišao do jezera.
Kobila se baci u galop, a grudi su joj se nadimale i praznile kao kovački mehovi.
Galopirali su sve dalje i dalje, prelazeći preko crnih i zlatnih oklopa, krvi, snega i
blata. Brana se još držala.
Ali tamo…
Elida zategnu uzde, usporavajući kobilu u galopu.
Nedaleko od ivice vode ležala je hrpa pobijenih moratskih vojnika. Čitav otkos.
Među njima nije bilo ni jednog jedinog zlatnog oklopa. Kaganova vojska ostajala je bez
vojnika čak i tamo kuda su samo projurili. Raspodela mrtvaca po bojištu ni u kom
slučaju nije bila ravnomerna, ali ipak jeste bilo leševa u zlatnim oklopima izmešanih s
gomilama crnila.
Međutim, ovde ih nije bilo. Niti je bilo ikakvih strela ili kopalja koje bi objasnili
zašto ima toliko poginulih.
Pred njom se pružao pravi put od pobijenih valških demona.
Elida ga je sledila. Pogledom je odmeravala svaki leš, svako lice pod kalpakom, a
usta su joj se sušila. Trag njegove razorne moći protezao se dalje i dalje.
Tako mnogo. Pobio ih je tako mnogo.
Već je hroptavo disala kada su se približili kraju tog traga smrti, gde su zlatna tela
pomalo počela da se pojavljuju.
Ništa. Elida zauzda Farašu. Gavrijel joj je kazao da ga je poslednji put video baš
ovde. Da li se on to probio iza borbenih redova svojih saveznika, pa samo produžio
dalje?
Možda je i otišao s ovog bojnog polja, tada shvati ona. Možda se vratio u zamak, ili
je u Hrastovoj šumi, pa je ona prejahala sav ovaj put ni zbog čega…
 „Lorkane!“ Vrištala je njegovo ime, toliko glasno da se čudila kako to da joj grlo
ne krvari. „Lorkane!“
Brana je i dalje bila čitava. Koji će joj to dah biti poslednji?
„LORKANE!“
Iza nje se u odgovor začu bolno ječanje.
Elida se okrenu u sedlu i pogled joj polete niz stazu od mrtvih Valga koja se
protezala iza nje.
Široka i preplanula šaka uzdigla se ispod gomile leševa, pokušavajući da nađe
oslonac na oklopnom prsniku nekog vojnika. Ni dvadeset stopa od nje.
Ote joj se jecaj i Faraša kasom pođe prema toj okrvavljenoj šaci koja se naprezala.
Kobila se zaustavi, a drob joj se razlete s kopita. Elida se baci iz sedla i potrča prema
njemu.
Sekli su je oklopi i sečiva<mrtvo meso lupalo joj je po koži dok je razgrtala
demonske leševe, stenjući od njihove težine. Lorkan ju je susreo na pola puta, tako što je
ona šaka postala ruka, pa dve ruke koje su odgurivale tela nagomilana preko njega.
Elida je do njega doprla baš u trenutku kada mu je uspelo da svuče sa sebe leš
nekog vojnika koji se preko njega prostro.
Elida samo pogleda ranu nasred Lorkanovog tela i pokuša da ne padne na kolena.
Krv mu je liptala na sve strane, jer se rana nije zatvorila – ne kao što bi trebalo da
se zatvori kad se Feji samoisceljuju. Ako je bila potrebna sva njegova moć da bi se
ovoliko malo iscelio, rana koju je zadobio mora da je bila kobna.
Međutim, ona to nije rekla. Nije rekla ništa osim: „Brana samo što nije popustila.“
Lorkanovo pepeljasto lice bilo je isprskano crnom krvlju, a tamne oči zamagljene
od bola. Elida se raskreči i dobro osloni obema nogama, iako joj je došlo da vrišti od
bola, pa ga uhvati ispod oba pazuha. „Moramo da te vodimo odavde.“
Grcao je dok je disao, a ona pokušavala da ga podigne. Kao da je bio gromada,
nepomičan baš kao onaj zamak.
„Lorkane“, preklinjala je dok ju je glas izdavao. „Moramo da te vodimo odavde.“
Noge mu se pomeriše, što ga natera da zastenje od bolova. Nikada ga nije čula ni da
pisne. Nikada ga nije videla da ne može da ustane.
„Diži se“, reče mu. „Diži se.“
Lorkanove šake stisnuše je oko struka i Elida nije mogla da se suzdrži, već je
kriknula od bola zbog toga što se on oslonio o nju svom svojom težinom, pa su kosti u
njenom stopalu i gležnju zaškripale jedna o drugu. On zastade, ne digavši se čak ni na
kolena.
„Uradi to“, preklinjala ga je. „Diži se.“
Ali njegove tamne oči zagledaše se u konja.
Faraša priđe, nesigurno stupajući preko leševa. Nije se ni trznula kada je Lorkan
ščepao kolan, drugom rukom se oslanjajući o Elidino rame, pa opet povukao noge pod
sebe.
Disanje mu postade isprekidano. Sveža krv kapala mu je iz trbuha, slivajući se
preko skorelih ostataka na kaputu i pantalonama.
 Kada je počeo da se diže na noge, Elida je ugledala ranu koja mu je rasecala levu
stranu leđa.
Meso je bilo toliko rasečeno da se videla kost.
Bogovi. Bogovi.
Elida se poturi ispod njega, tako da je njegova ruka na kraju bila prebačena preko
njenih ramena. Dok su je bedra pekla, a gležanj vrištao, Elida ga je podigla.
Lorkan se istovremeno vukao, a Faraša nije ni mrdala. On opet zaječa i telo mu se
zanjiha…
„Nemoj da staješ“, prosikta Elida. „Da se nisi usudio da staneš.“
Lorkan je disao plitko, ali ipak je nekako uspeo da se osloni na noge. Sklanjajući
ruku s Elidinog ramena, zateturao se i ščepao sedlo. Nekako je nastavio da se drži za
njega.
Borio se da dođe do daha, dok mu je sveža krv lila i s leđa.
Ovo jahanje biće čista patnja – ali nemaju izbora. Nemaju ama baš nikakvog
izbora.
„Sad se diži.“ Nije dopuštala da on u njenom glasu čuje koliko je prestravljena i
očajna. „Diže se u to sedlo.“
On se čelom osloni o Farašine vrane sapi, klateći se dovoljno da ga Elida pažljivo
obgrli oko struka.
„Nisi umro do sada, prokletinjo jedna“, prasnu ona na njega. „Još nisi mrtav. Mi još
nismo mrtvi. Zato se penji u to sedlo.“
Kada Lorkan nije uradio ništa osim što je disao, disao i disao, Elida je ponovo
progovorila.
„Obećala sam da ću te uvek naći. Obećala sam to tebi i ti si to obećao meni. Došla
sam po tebe zbog toga; ovde sam zbog toga. Ovde sam zbog tebe, da li ti je to jasno?
Ako se smesta ne popnemo na tog konja, nećemo imati nikakve izglede da preživimo
pucanje one brane. Umrećemo.“
Lorkan se još jedan trenutak borio da dođe do daha – a onda još jedan. Potom,
stežući zube i držeći se za sedlo toliko snažno da su mu zglavci pobeleli, digao je nogu
dovoljno visoko da bi gurnuo stopalo u stremen.
Sada je na redu pravo iskušenje: ono snažno odgurivanje naviše i zabacivanje noge
preko Farašinih leđa, na drugu stranu sedla.
Elida se namestila iza njegovih leđa, pazeći na onaj strašni zasek koji se protezao
niz njegovo telo. Noge su joj do gležnjeva upale u ledeno blato. Nije smela da gleda
prema brani. Još ne.
„Diži se.“ Njena zapovest prolomi se nadglasavajući prestravljene krike vojnika
koji su se dali u beg. „Da si se smesta digao u to sedlo.“
Lorkan se nije ni mrdnuo, a celo telo mu se treslo.
Elida vrisnu: „Smesta se diži!“, pa ga gurnu naviše.
Lorkan zaurla toliko da joj zazvoni u ušima od njegovog krika. Sedlo zaškripa pod
njegovom težinom, a krv mu brižnu iz rana, ali on se već digao u vazduh i kretao ka
kobilinim leđima.
 Elida ga gurnu svom snagom i nešto puče u njenom gležnju da je bol zaslepi i
ostavi bez daha. Ona se zatetura, puštajući ga, ali Lorkan je već prebacio nogu preko
kobile. Pogurio se, jednom rukom se držeći za trbuh, a tamna kosa toliko mu je visila da
je dodirivala Farašina leđa.
Stežući zube od bola u gležnju, Elida se ispravi, pa odmeri rastojanje.
Duga i okrvavljena ruka uđe joj u vidno polje. Bila je to ponuda da joj pomogne da
se popne.
Zanemarila ju je. Digla ga je u sedlo i nema namere da ga obori iz njega.
Elida se šepajući odmače za korak.
Ne dozvoljavajući sebi da obraća pažnju na bol, Elida pretrča nekoliko koraka do
Faraše i skoči. Lorkan je zgrabi za leđa kaputa, a vazduh joj izlete iz pluća kada trbuhom
nalete na nepopustljivu ivicu sedla i Elida se zakoprca pokušavajući da se uhvati za
nešto.
Lorkanu ruka nije ni zadrhtala dok ju je vukao skoro pa preko svog krila, dok je
stenjao od bola kako se ona dizala.
Ali uspela je. Obuhvatila je kobilu nogama i uzela uzde. Lorkan ju je obuhvatio oko
struka, a njegovo unakaženo telo pritiskalo joj je leđa.
Elida se napokon usudi i pogleda branu. Jedan ruh je leteo od nje ka bojištu,
mahnito mašući zlatnim barjakom.
Ubrzo. Pući će ubrzo.
Elida prikupi Farašine uzde. „Ka zamku, prijateljice moja“, kaza ona i mamuznu
konja. „Brže od vetra.“
Faraša je posluša. Elida se zavali u Lorkana kad se kobila baci u galop, tako
izazivajući još jedno stenjanje od bola, ali on se zadržao u sedlu iako ga je tutnjeći galop
terao da bolno diše.
„Brže, Faraša!“, viknu Elida kobili terajući je prema zamku i planini u kojoj je
usečen.
Ništa u njenom životu nije joj izgledalo tako daleko.
Dovoljno daleko da nije mogla da vidi da li je donja kapija tog zamka i dalje
otvorena. Da li je neko drži, čekajući ih.
Ne zatvarajte kapiju.
Ne zatvarajte kapiju.
Svaki gromoglasan bat Farašinih kopita preko leševa na bojnom polju pratila je
Elidina nema molitva dok su hrlili preko beskrajne ravnice.
Ne zatvarajte kapiju.
 Šezdeset prvo poglavlje

Patnja je bila pesma koja se pronosila Lorkanovom krvlju, kostima i dahom.

Svaki kobilin korak, svaki njen skok preko leševa i otpada ponovo ju je budio. Nije
joj bilo kraja, niti milosti od nje. Jedva je uspevao da ne ispadne iz sedla, da ne padne u
nesvest.
Da rukom obuhvata Elidu.
Došla je po njega. Nekako ga je pronašla na ovom beskrajnom bojištu.
Njegovo ime sa njenih usana bilo je zov kojem on nikada neće moći da se
suprotstavi, čak ni kada ga smrt drži tako nežno, u gnezdu ispod svih onih koje je pobio i
gde čeka na svoj poslednji dah.
A sada, galopirajući prema onom predalekom zamku, daleko iza gomile vojnika i
konjanika koji su hrlili ka kapiji, zapitao se da li će ovo biti poslednji minuti njegovog
života. Njenog.
Došla je po njega.
Lorkan nekako uspe da se osvrne prema brani s njihove desne strane, prema jahaču
ruha koji je davao znak da je pitanje minuta pre nego što ta brana razulari pravi pakao
preko ravnice.
Nije znao kako to da je oslabila. Nije za to ni mario.
Faraša preskoči hrpu valških tela, a Lorkan nije mogao da se suzdrži, već zaječa
dok mu je topla krv curila niz grudi i leđa.
Elida je i dalje terala kobilu napred, trudeći se da se kreću prema udaljenom zamku
što je više moguće pravolinijski.
Nijedan ruh neće se obrušiti da ih pokupi. Ne, svu sreću je potrošio na to što je
preživeo ovoliko dugo i na to što ga je ona pronašla. Njegova moć neće moći ništa da
uradi protiv one vode.
Pred njima se pojaviše najdalji redovi prestravljenih vojnika i Faraša projuri pored
njih.
Elida zajeca, a njegov pogled pođe za njenim.
Ka još otvorenoj kapiji zamka.
„Brže, Faraša!“ Nije skrivala nepatvoreni užas u svom glasu, nije skrivala očaj.
Kada brana pukne, neće proći ni minut pre nego što ih bujica dosegne.
Došla je po njega. Pronašla ga je.
Svet se utiša. Bol u njegovom telu iščile i nestade. Pretvori se u nešto sporedno.
Lorkan obuhvati Elidu i drugom rukom i približi usta njenom uvu, pa reče: „Moraš
da me pustiš.“
 Svaka njegova reče bila je prohroptana, a glas napet skoro do neupotrebljivosti.
Elida je i dalje netremice gledala zamak pred njima. „Ne.“
Ona blaga tišina protkala je oko njega, razvejavajući sumaglicu bola i bitke.
„Moraš. Moraš, Elida. Pretežak sam – a bez moje težine možda bi i mogla da stigneš do
zamka na vreme.“
„Ne.“ Slani miris njenih suza ispuni joj nos.
Lorkan očeša usnama njen mokri obraz, ne obraćajući pažnju na bol koji mu je
urlao telom. Kobila je neštedimice galopirala, kao da će uteći samoj smrti.
„Volim te“, prošaputa on Elidi na uvo. „Voleo sam te od trenutka kada si uzela onu
sekiru da ubiješ ilkena.“ Njene suze vetar je nosio pored njega. „I biću sa tobom…“ Glas
ga izdade, ali on natera sebe da izgovori te reči, da izgovori tu istinu u svom srcu. „Biću
s tobom uvek.“
Nije se plašio onoga što će ga zateći kada padne s konja. Uopšte se ne plaši ako to
znači da će ona stići do zamka.
Zato Lorkan ponovo poljubi Elidu u obraz, dopuštajući sebi da poslednji put
udahne njen miris. „Volim te“, ponovi, pa poče da skida ruke s njenog struka.
Elida ga ščepa za podlaktice. Zari nokte u njegovu kožu, žestoko kao da je ruhica.
„Ne.“
U njenom glasu nije bilo suza – ničega osim čvrstog čelika.
„Ne“, ponovi ona. Beše to glas gospe od Peranta.
Lorkan pokuša da pomeri ruku, ali nepokolebljivo ga je držala.
Ako on padne s konja – i ona će s njim.
Zajedno. Ili će uteći ili poginuti zajedno.
„Elida…“
Ali Elida mamuznu kobilu.
Žabi pete u vrane sapi i vrisnu: „JURI, FARAŠA!“ Puče uzdama. JURI, JURI,
JURI?
I bogovi joj pomogli, ta kobila je jurila.
Kao da je bog koji ju je oblikovao ispunio kobili pluća sopstvenim dahom, Faraša
je munjevito hitala.
Brže od vetra. Brže od smrti.
Faraša preteče prve darganske konjanike koji su bežali. Prođe konje i jahače koji su
u očaju iz sve snage galopirali ka kapiji.
Njeno silno srce nije popuštalo iako je Lorkan znao da je na ivici pucanja.
Između njih i zamka bilo je manje od milje.
Ali gromoglasan prasak, kao da se kamen čepa, prolomi se raskidajući svet i
odjekujući po jezeru i planinama.
Nije mogao da uradi ništa, a ni ta hrabra i nepokolebljiva kobila nije mogla da uradi
ama baš ništa dok je brana pucala.

***
Dok je brana pucala, Rovan poče da se moli za one na ravnici, za vojsku koja samo što
nije zbrisana s lica zemlje.
Stojeći nekoliko stopa od njega i Irena se šapatom molila – i to Silbi, boginji blagih
smrti. Samo neka bude brzo, samo neka bude bezbolno.
Vodeni zid, veliki kao planina, odvalio se i pohrlio prema gradu i prema ravnici,
besan od hiljadugodišnje sputanosti.
„Neće uspeti“, prosikta Fenris ne skidajući pogled s Lorkana i Elide, koji su
galopirali ka njima. Tako blizu – bili su tako blizu, ali taj će talas dospeti do njih za
svega nekoliko trenutaka.
Rovan je naterao sebe da ne mrda odatle i da gleda poslednje trenutke gospe od
Peranta i svog nekadašnjeg zapovednika. Bilo je to sve što je mogao da im ponudi – da
posvedoči njihovoj pogibiji, kako bi mogao da pripoveda njihovu priču svima koje bude
susretao. Kako oni ne bi bili zaboravljeni.
Huk nadolazećeg talasa bio je zaglušujući čak i miljama daleko.
Elida i Lorkan ipak su jurili, a Faraša preticala konja za konjem.
Da li će oni izmaći talasu čak i tu gore? Rovan se usudi da skrene pogled i odmeri
grudobrane, kako bi procenio je li potrebno da prikupi ostale i odvede Elin na neko više
mesto.
Međutim, Elin nije bila pored njega.
Uopšte nije bila na bedemu.
Rovanu srce stade. Naprosto prestade da kuca kada se crvenkasto-smeđi ruh obruši
s neba, stremeći pravo ka središtu ravnice.
Arkas, Bortin ruh. U kandžama mu je visila jedna zlatokosa žena.
Elin. Elin je…
Arkas se približi tlu i raširi kandže. Elin pade na zemlju i zakotrlja se, zakotrlja, sve
dok ne skoči na noge.
Tačno naspram talasa.
„Oh, bogovi“, izusti Fenris, takođe je videvši.
Svi su je videli.
Kraljicu na ravnici.
Beskrajan vodeni zid hrlio je ka njoj.
Karneni zamak poče da se trese. Rovan se jednom rukom uhvati za krunište, a strah
za kakav nikada do tada nije znao proze ga dok je gledao kako Elin diže ruke iznad
glave.
Ognjeni stub suknu oko nje, dižući joj kosu u vazduh.
Talas je hukao ka njoj, ka vojsci iza nje.
Međutim, zamak nije podrhtavao zbog bujice.
Uopšte nije podrhtavao zbog onog vodenog zida.
Pukotine nastadoše u tlu, šireći se od Elin poput paukove mreže.
„Izvorišta vrele vode“, izusti Kejol. „Dno doline krcato je venama koje vode pravo
u zemlju.“
U plamteće srce sveta.
 Zamak se opet zatrese, samo ovoga puta još strašnije.
Ognjeni stub opet se usisa u Elin, a ona ispruži ruku, pesnice stisnute.
Kao da će to zaustaviti bujicu u mestu.
Tada je shvatio. Bilo kao njen parnjak ili karanam – shvatio je.
„Tri meseca“, izusti Rovan.
Ostali se ukočiše.
„Tri meseca“, ponovi on, a kolena mu zaklecaše. „Ona je ponirala u svoju moć
čitava tri meseca.“
Svakog dana koji je provodila s Mev, okovana železom, spuštala se sve dublje i
dublje i nije previše zahvatala tu moć nakon što su je oslobodili zato što je nastavljala da
ponire.
Da prikuplja svu moć svoje magije – i to ne zarad brave ili Eravana.
Već da bi usmrtila Mev.
Nekoliko nedelja poniranja dovelo je njenu moć do neslućenih razmera. Tri meseca
toga…
Sveti bogovi. Sveti bogovi da ste.
A kada njena vatra pogodi zid vode koji se sada nadvija nad njom, kada se sudare…
„NA ZEMLJU!“, zaurla Rovan kako bi ga čuli od hučanja vode. „SMESTA NA
ZEMLJU!“
Njegovi sadrugovi istog trena polegaše na kamenje, kao i svi koji su ga čuli.
Rovan se obruši u svoju moć. Porinu u nju brzo i nemilosrdno, čupajući sve
preostale trunčice magije.
Elida i Lorkan još su bili predaleko od kapije. Hiljade vojnika još je bilo predaleko
od kapije dok se talas nadnosio nad njima.
Dok je Elin rastvarala šaku prema njemu.
Vatra suknu.
Kobaltna vatra. Besna duša plamena.
Prava bujica vatre.
Viša od pomahnitale vode, suknula je od nje sevajući dok se širila.
Talas tresnu u nju. Tamo gde se voda susrela s vatrenim zidom, gde je hiljadu
godina zatočeništva susrelo tri meseca, svet je odleteo u vazduh.
Vrela para, koja bi odvojila meso od kosti, razletela se po ravnici.
Rovan urliknu i svu svoju preostalu magiju baci prema bujici pare, u vidu
vetrovitog zida koji paru potisnu prema jezeru i planinama.
Voda je i dalje navirala, kršeći se o oganj koji nije uzmicao ni za pedalj.
Smrtonosni udarac namenjen Mev – utrošen ovde, da bi se spasla vojska koja bi
mogla da Terasenu donese spasenje. Da bi se poštedeli životi na toj ravnici.
Rovan stisnu zube, boreći se da dođe do daha jer se njegova moć kidala.
Pregorevanje je vrebalo opasno blizu.
Besni talas neprestano se kršio o ognjeni zid.
Rovan nije video da li su Elida i Lorkan uspeli da stignu u zamak. Da li su ostali
vojnici i konjanici na ravnici zastali da zveraju.
 Dižući se na noge pored njega, princeza Hasar reče: „Ta moć nije nikakav
blagoslov.“
„Reci to svojim vojnicima“, proreza Fenris takođe se dižući.
„Nisam to tako mislila“, odbrusi Hasar, a strahopoštovanje se zaista videlo na
njenom licu.
Rovan se nasloni o grudobran, teško dišući dok se borio da spreči smrtonosnu paru
da hrli prema vojsci. Dok ju je hladio i rasipao.
Snažne šake skliznuše mu pod pazuhe i onda se Fenris i Gavrijel stvoriše pored
njega držeći ga među sobom.
Prošao je minut, pa još jedan.
Talas poče da se smanjuje. Oganj je i dalje buktao.
Rovanu je u glavi tutnjalo, a usta su mu se sušila.
Gubio je osećaj za protok vremena. U ustima je osećao ukus krvi.
Talas se još više smanjio, a pomahnitala voda stišavala.
Onda se huk pretvorio u pljuskanje, a brze rečne struje u male vrtloge.
Na kraju je i plameni zid počeo da se spušta, prateći snižavanje vode. Puštajući je
da sipi u pukotine u tlu.
Rovanu kolena zaklecaše, ali držao se svoje magije dovoljno dugo da se i para
smanji. Da se i ona smiri. Preplavila je ravnicu, optačući svet gustom maglom i
zaklanjajući kraljicu u središtu.
Onda zavlada muk. Potpuni muk.
Vatra zatreperi kroz maglu, plavičasti plamen koji lagano postaje zlatnocrven.
Prigušen, titrajući sjaj.
Rovan ispljunu krv na kamen od koga je bedem bio sazdan, osećajući kao da mu
kroz grlo prolaze staklene krhotine dok diše.
Blistavi plamen se smanjio, a para se mreškala pored njega. Na kraju je ostao samo
vitak vatreni stub, skriven maglom na toj ravnici.
Ali to nije bio vatreni stub.
Bila je to Elin. Sijala se belim usijanjem, kao da je sebe u potpunosti predala
plamenu, toliko da je i sama postala vatra.
Lučonoša, prošapta neko niže duž grudobrana. Magla se mreškala i komešala, tako
da je ona u magli izgledala kao zapaljena figura.
Muk ispuni skoro pa pobožno poštovanje.
Blagi vetar zaduva sa severa. Veo magle se razvuče i ona se ukaza.
Blistala je iznutra, sijajući zlatnim sjajem, a pramenovi njene kose lebdeli su kao
nošeni avetinjskim vetrom.
„Malina naslednica“, ote se Ireni.
Dole na ravnici, Elida i Lorkan su stali.
Vetar je sve više i više terao maglu, raščišćavajući zemlju ispred Elin.
Tamo gde je do maločas vrebao onaj silni i smrtonosni talas, gde je smrt hrlila ka
njima – nije ostalo ništa.
 ***

Tri meseca je pevala tami i plamenu, a oni su joj odgovarali pesmom.

Tri meseca je prokopavala toliko duboko u svoju moć da je ispraznila njene
neotkrivene dubine. Dok su Mev i Karn radili na njoj, ona je kopala – ne dozvoljavajući
da oni saznaju šta ona to iskopava, šta prikuplja dan za danom.
Smrtonosni udarac – koji će zanavek zbrisati mračnu kraljicu s lica zemlje.
Tu je moć čuvala u sebi čak i nakon što su je oslobodili iz železnih okova. Proteklih
nedelja borila se da je potiskuje, osećajući zbog toga ogroman napor. Bilo je dana kada
joj je bilo lakše da skoro ne progovara. Bilo je i dana kada je razmetljiva nadmenost bila
ključna za to da ne obraća pažnju na nju.
Ali kada je videla onaj talas, kada je videla Elidu i Lorkana kako biraju da umru
zajedno, kada je videla onu vojsku koja bi mogla da spase Terasen – tada je znala.
Osetila je vatru koja snuje pod ovim gradom i znala je da je tu došla s razlogom.
Došla je ovamo iz ovog razloga.
Reka je i dalje proticala iz brane, bezopasna i mala, krivudajući prema jezeru.
Ništa više.
Elin diže jednu blistavu ruku ispred sebe, osećajući kako je napokon ispunjava
blažena hladna praznina.
Lagano, počinjući od vrhova njenih prstiju, sjaj je iščileo.
Kao da je ponovo iskovana, ponovo prekovana u svoje telo.
Ponovo u Elin.
Za sjajem je sledila bistrina svesti, oštra i kristalno jasna – kao da opet vidi, kao da
je ponovo prodisala.
Mic po mic, zlatni sjaj povukao se u njenu kožu i kosti. Opet se slio u oblik žene.
Belorepi jastreb već se vinuo u nebo. Ali dok su poslednji ostaci sjaja bledeli,
nestajući kroz njene nožne prste, Elin pade na kolena.
Elin pade na kolena usred potpunog muka koji je vladao svetom, pa se sklupča na
boku. Kao kroz maglu, osetila je kako snažne i dobro poznate ruke dižu s tla u naručje.
Osetila je kako je široka pernata leđa nose, dok je ona i dalje u onom naručju.
Kako jezdi nebom, a poslednji pramenovi magle komešaju se na svetlosti
popodnevnog sunca.
A onda slatka tama.
 Šezdeset drugo poglavlje

Kročanke se nisu raštrkale na sve strane sveta.

Kao jedna, Trinaest i Kročanke letele su na jugozapad, prema krajnjoj granici
Očnjaka. Odletele su u drugi tajni logor, pošto je položaj ovoga potpuno razotkriven.
Dalje od Terasena, ali makar bliže Moratu.
Slaba je to uteha, pomislio je Dorijan, kada su našli gde će bezbedno da prenoće.
Viverni su možda i mogli da nastave, ali Kročanke nisu mogle da na metlama lete toliko
dugo. Letele su sve dok nisu skoro potpuno obnevidele od tame, pa sletele tek nakon što
su se i Senke i Kročanke saglasile gde je bezbedno prenoćiti.
Postavljene su straže i na tlu i u vazduhu. Ako dve preživele matrone reše da se
osvete zbog svog ponižavajućeg poraza, to će biti sada. Kročanke i Asterin danas su
mnogo vremena provele ostavljajući lažne tragove, ali samo će vreme pokazati da li su
uspešno pobegle.
Noć je bila dovoljno hladna da odvoje vreme za dizanje šatora, a viverni su se
skupili jedan uz drugoga gurajući se uz jednu stenovitu strehu. Premda bi bilo pametnije
da nisu palili nikakvu vatru, pretilo je da postane toliko hladno da to bude smrtonosno,
pa je Glenis uzela sveti plamen iz staklene kugle u kojoj se čuva tokom putovanja i
zapalila svoje ognjište. Ostale su se povele za njome i premda će opsene biti postavljene
da sakriju i logor i vatre od neprijateljskih očiju, Dorijan nikako nije mogao da zaboravi
kako su ih Gvozdenzube matrone ranije pronašle bez obzira na to.
Nisu razgovarali o tome kuda će potom i šta će raditi. Da li će se napokon rastati ili
ostati ujedinjeni u veliku družinu.
Manon od njih nije tražila niti ih pritiskala da stupe u savezništvo, niti da pođu u
rat. Nije zahtevala da čuje kuda to one lete – eto koliko je bilo krajnje nužno da se jutros
što više udalje od tog logora.
Ali sutra, pomislio je Dorijan zavlačeći se pod ćebad preko svoje prostirke, dok je
prostor oko njega zagrevao plamičak koji je on sam stvorio, sutrašnji dan nateraće ih da
se suoče s nekim stvarima.
Umoran do kosti i promrzao iako ga je magija grejala, Dorijan spusti glavu o
smotuljak potrepština koji mu je služio umesto jastuka.
San skoro da ga je savladao kada u šator ugmiza nalet hladnoće, pa nestade. Znao
je ko je to i pre nego što je ona sela na njegovu prostirku, a kada je otvorio oči, ugledao
je Manon kako sedi s kolenima skupljenim i privučenim uz grudi, nalaktivši se preko
njih.
 Zurila je u polumraku njegovog šatora, obasjanim srebrnastim svetlom koje je
zračilo iz zvezda na njenom čelu.
„Ne moraš da je nosiš sve vreme“, kaza joj on. „Nije nam zabranjeno da ih
skidamo.“
Pogled tih zlatnih očiju skliznu ka njemu. „Nikada te nisam videla da nosiš krunu.“
„Proteklih nekoliko meseci nisam često bio u prilici da pristupim kraljevskoj
zbirci.“ To rekavši, pridiže se u sedeći položaj. „A svejedno mrzim da ih nosim.
Nemilosrdno mi se urezuju u glavu.“
Na njenim usnama zatitra tračak osmeha. „Ova nije toliko teška.“
„I pretpostavljam da nije, pošto izgleda kao da je načinjena od same svetlosti.“
Premda je dobro znao da kruna ume da bude teška na potpuno drugi način.
„Dakle, ipak razgovaraš sa mnom“, reče ona i ne pokušavajući da skladno skrene
razgovor na tu temu.
„I ranije sam razgovarao s tobom.“
„Da li je to zato što sam sada kraljica?“
„Bila si kraljica i pre današnjeg dana.“
Njene zlatne oči se skupiše, odmeravajući ga u potrazi za odgovorom. Dorijan ju je
pustio da to radi i uzvratio istom merom. Disala je ravnomerno, a prvi put da joj je
držanje bilo opušteno.
„Mislila sam da ću osetiti veće zadovoljstvo – kada sam je videla kako beži.“ Ona
to priča o svojoj babi. „Šta si osećao kada si ubio svog oca?“
„Bes. Mržnju.“ Nije bežao od istine u svojim rečima i od toga koliko su ružne.
Ona je grizla donju usnu, a od onih gvozdenih zuba nije bilo ni traga. Bilo je to
retko i nemo priznanje da je muči sumnja. „Misliš li da je trebalo da je ubijem?“
„Neki bi rekli – da. Ali onakvo poniženje“, odgovori on razmislivši, „moglo bi
oslabiti i nju i snage Gvozdenzubih daleko više nego što bi to postigla njena smrt. Da
sije ubila, lako je moguće da bi samo okupila Gvozdenzube protiv sebe.“
„Ubila sam matronu Žutonogih.“
„Nju si ubila, poštedela si Plavokrvnu vešticu, a tvoja baba je pobegla. To je
obeshrabrujući poraz. Da si ih pobila sve tri, pa čak i da si ubila samo svoju babu i
matronu Žutonogih, to bi moglo da njihove smrti pretvori u plemenite žrtve podnete
zarad klanova Gvozdenzubih.“
Ona klimnu, a njene zlatne oči ponovo ga pogledaše onako natprirodno spokojno i
bistro. „Žao mi je“, reče mu, „zbog onoga što sam ti rekla kada sam saznala za tvoje
namere da ideš u Morat.“
Zapanjio se toliko da je samo trepnuo. Zapanjio se toliko da mu je jedini štit bila
duhovitost, pa je odgovorio: „Izgleda da postaješ dobrica kao neka Kročanka, Manon.“
Ona se na to polovično nasmeši. „Majka mi pomogla ako ikada postanem toliko
dosadna.“
Ali Dorijan prestade da se smeši. „Prihvatam tvoje izvinjenje.“ Dok je to govorio,
gledao ju je pravo u oči, kako bi ona u njegovima videla istinu.
 To joj je izgleda bio dovoljno dobar odgovor i nekako poslednji trag ka onome što
je tražila.
Njene zlatne oči se ugasiše. „Odlaziš“, izusti ona. „Sutra.“
Nije ni pokušao da slaže. „Da.“
Vreme je. Ona se suočila sa svojom babom, izazvala je ono što je stvorila. Vreme je
da on uradi isto. Nije mu potrebna Damarisova topla potvrda niti duhovi mrtvih da mu to
kažu.
„Kako?“
„Vi veštice imate metle i viverne. Naučio sam da stvaram sopstvena krila.“
Nekoliko trenutaka ona je samo ćutala. Onda je spustila kolena i okrenula se licem
potpuno prema njemu. „Morat je smrtonosna stupica.“
„Jeste.“
„Ja – mi ne možemo s tobom.“
„Znam.“
Zakleo bi se da u njenim očima vidi tračak straha. Međutim, nije besnela na njega,
nije urlala na njega – nije čak ni zarežala. Samo ga je upitala: „Zar se ne plašiš da ideš
sam?“
„Naravno da se plašim. Plašio bi se svako pri zdravoj pameti. Međutim, mislim da
je moj zadatak daleko važniji od tog straha.“
Bes joj zaigra na licu, a ramena joj se ukočiše.
Onda bes iščile i zameni ga nešto što je video samo jutros – ono lice kraljice,
postojano i mudro, prožeto tugom i blistavo od bistrine. Njen pogled pade na ležaj, pa se
opet diže ka njegovom. „A ako bih te ja zamolila da ostaneš?“
I to pitanje ga je iznenadilo. Pažljivo je promislio šta će odgovoriti. „Valjda bi mi
bio potreban vrlo ubedljiv razlog.“
Prsti joj pođoše ka kopčama i dugmadima njene kožne letačke odeće, pa počeše da
ih olabavljuju. „Zato što ne želim da ideš“, samo je kazala.
Srce mu je grmelo dok je ona otkrivala delić po delić svoje svilenkaste kože, ne
zato što je zavodnički skidala odeću, već pre stoga što je ogolila svoju ponudu.
Prsti počeše da joj se tresu, pa se Dorijan napokon pomeri pomažući joj da skine
najpre čizme pa opasač s mačem. Ostavio joj je rastvoreni kaput, tako da su se prevoji
njenih dojki tek nazirali između revera. Dizale su se i spuštale u isprekidanom ritmu,
koji je postao samo još nestalniji kada je digla ruke među njih i povukla revere unazad
da se skine.
Dorijan ju je pustio. Pustio ju je da skine i s njega kaput, pa i košulju koju je nosio
ispod.
Napolju je vetar zavijao.
A kada su kleknuli jedno pred drugim, nagi od pojasa naviše, dok joj je zvezdana
kruna i dalje stajala na glavi, Manon mu je tiho kazala: „Mogli bismo da sklopimo
savezništvo – između Adarlana i Kročanki, kao i svih Gvozdenzubih koje bi me sledile.“
Bio je to njen odgovor, shvati on, na njegovo traženje da mu da ubedljiv razlog da
ostane.
 Ona ga uhvati za ruku i ispreplele prste s njegovima.
Bilo je to nešto najprisnije što su njih dvoje podelili i ona nikada nije dopustila sebi
da bude ranjivija od toga. „Savezništvo“, kaza ona a grlo joj zaigra, „između tebe i
mene.“
Njene zlatne oči zagledaše se u njegove i u njima je blistala ponuda.
Da se venčaju. Da ujedine svoje narode na najjači mogući, nesalomivi način.
„Ti to ne želiš“, odgovori joj on jednako tihim glasom. „Ti nikada ne bi poželela da
budeš tako okovana za bilo kog muškarca.“
Na njenom prelepom licu video je da je to živa istina, da je ona saglasna s njim, ali
ipak je odmahnula glavom a zvezdana svetlost je na to zaigrala u njenoj kosi. „Kročanke
još nisu ponudile da polete u rat. Još se nisam usudila da to od njih zatražim. Međutim,
možda će napokon biti ubeđene ako uz sebe budem imala adarlansku snagu.“
Ako ih današnja pobeda nije ubedila, onda ih ništa neće naterati da se predomisle –
čak ni to što njihova kraljica nudi da se odrekne slobode za kojom toliko žudi.
Ali to što je Manon uopšte spremna da tako nešto uzme u razmatranje…
Dorijan obavi oko prsta pramen njene srebrnaste kose. Na jedan tren, on dopusti
sebi da je upija pogledom.
Bila bi mu supruga, bila bi njegova kraljica. Već mu je ravna i ravnopravna, po
mnogo čemu kao odraz u ogledalu, i to bi čitav svet znao ako bi sklopili brak.
Ali takođe je video prečage kaveza koji bi se svakim danom sve više zatvarao oko
nje – pa bije ili potpuno slomio, ili pretvorio u nešto u šta ni on ni ona nikada ne bi
poželeli da se ona pretvori.
„Ti bi se udala za mene samo da bismo mogli da pomognemo Terasenu u ovom
ratu?“
„Elin je spremna da umre kako bi okončala ovaj sukob. Zašto da ona podnese
najveću žrtvu?“
I eto joj odgovora, premda je on dobro znao da ona to ne shvata. Žrtva.
Dorijanova druga ruka pođe prema dugmadi njenih pantalona, pa ih raskopča u
nekoliko veštih pokreta, otkrivajući dugi debeli ožiljak koji se protezao preko njenog
trbuha.
Da se on suočio s njenom babom, da li bi pokazao tu suzdržanost koju je Manon
danas pokazala?
Ni u kom slučaju.
Prešao je prstima preko ožiljka. Preko njega, pa uz njen trbuh, sve više i više, dok
joj se koža ježila pod njegovim dodirom, sve dok nije stao tačno preko njenog srca. Sve
dok nije položio dlan preko njega, a oblina njene dojke dizala se u susret njegovoj šaci
sa svakim njenim drhtavim dahom.
„Bio si u pravu“, tiho mu je kazala. „Plašim se.“ Manon pritisnu njegovu šaku
svojom. „Bojim se da ćeš otići u Morat i vratiti se kao nešto meni nepoznato. Nešto što
ću morati da ubijem.“
„Znam.“ I njega opterećuju isti takvi strahovi.
 Prsti joj se stisnuše oko njegovih, pritiskajući ih još snažnije, kao da ona pokušava
da utisne trag njegove šake u srce koje tuče pod njom. „Da li bi ti ostao ovde ako bismo
sklopili ovo savezništvo?“
Zato Dorijan nežno dodirnu svojim usnama njene. Manon izusti nekakav tihi zvuk.
Dorijan je ponovo poljubi i njen jezik se susrete s njegovim, gladno i žudno. Onda
joj se šake zariše u njegovu kosu i oboje se digoše na kolena kako bi susreli jedno drugo
na pola puta.
Zaječala je dok je prolazila prstima kroz njegovu kosu, niz njegove grudi, ka
njegovim nogavicama. Pomilovala ga je preko tkanine, a Dorijan je zarežao u njena usta.
Vreme se usporilo – postojala je samo Manon, živo sečivo u njegovom naručju.
Njihove pantalone pridružile su se odeći koje je već bila razbacana po podu, a zatim ju
je on spustio na prostirku.
Manon skide ruke s njega kako bi makla s glave svetlucavu krunu, ali on je spreči u
tome ovlaš je dodirnuvši. „Nemoj“, reče promuklim glasom. „Ostavi je.“
Oči su joj poprimile boju žeženog zlata, a pogled postao sanjiv dok se uvijala i
zabacivala glavu.
Ostao je bez daha od lepote koja je pretila da ga raščini – od iskušenja na koje su ga
svi nagoni terali da u njega uroni – ne u telo, već u sve što ona nudi.
U tom trenutku gotovo da je pristao.
Bio je toliko sebičan, gladan nje, da je skoro pristao. Da, uzeće je za kraljicu, samo
da nikada ne bi morao da se oprosti od ovoga; kako bi veličanstvena, neustrašiva veštica
mogla da ostane s njim do kraja njegovog života.
Manon posegnu za njim zarivajući prste u njegova ramena, a Dorijan se nadvi nad
njom i ukrade joj poljubac.
Pokret njenih kukova i on se zabio u njenu vrelu svilenost, tako da je zaboravio
kako se nalaze u logoru, da postoje kraljevstva koja treba braniti.
Više je nije dodirivao samo ovlaš. Želeo ju je samo za sebe, da njenu kožu oseti na
svojoj.
Na svaki njegov prodor Manon je odgovarala mešanjem i žudnjom. Ostani. Ta je
reč odzvanjala pri svakom uzdahu.
Dorijan je uhvati za jednu nogu i podiže je kako bi joj se više približio. Zaječao je
od tog savršenstva, a Manon je krik prigušila poljupcem pa ga je ščepala za zadnjicu
terajući ga da bude jači, brži.
Dorijan joj je dao to što je tražila. Pružio je sebi ono što je hteo. Iznova, iznova i
iznova.
Kao da će ovo trajati zanavek.

***

Manon je bila zadihana koliko i Dorijan kada su se napokon razdvojili.

 Jedva da se mrdala, jedva da je dovoljno disala dok je zurila u šatorsku tavanicu.
Dorijan, iscrpljen koliko i ona, nije ni pokušao da progovori.
Šta je uopšte ostalo da se kaže?
Izložila mu je šta je htela. Saopštila mu je najviše istine što je smela.
Za tom istinom blistala je nekakva utažena bistrina, kakvu dugo, dugo nije osetila.
Njegove safirne oči gledale su je u lice, a Manon se lagano okrenula prema njemu,
pa je skinula zvezdanu krunu i odložila je u stranu.
Onda ih je oboje pokrila ćebadima.
Nije se ni trznuo kada se pribila uz čvrste mišiće njegovog tela.
Ne, Dorijan ju je samo obgrlio jednom rukom i snažno privukao uz sebe.
Manon je još slušala njegovo disanje kada je zaspala, ugrejana u njegovom naručju.

***

U zoru se probudila u hladnoj postelji.

Manon je samo pogledala prazno mesto gde je kralj ležao, videla da nema
potrepština ni onog drevnog mača – i znala je.
Dorijan je otišao u Morat i sa sobom poneo dva usudključa.
 Šezdeset treće poglavlje

E dion i Kilijan su održavali poredak prestravljenih vojnika dok su marširali sve do

obala Florine.
Nije bilo nikakve svrhe da beže ka severu, jer su koštani bubnjevi počeli da dobuju
i to sve glasnije svakog minuta koji je Edion trošio na raspoređivanje legije na položaj.
Obilazeći prve borbene redove, u oklopu koji mu je bio toliko težak kao da je od
kamena i osećajući kao da je ostao bez ruke ili noge zato što mu onaj drevni mač više ne
visi za pojasom, Edion reče Renu: „Treba mi usluga od tebe.“
Zakopčavajući remen na tobolcu, Ren ga nije ni pogledao. „Nemoj mi reći da
bežim.“
„Nikada.“ Blizu – nalaze se tako blizu Teralisu. Koliko je samo prikladno što će
napokon poginuti na polju na kojem je Terasen pao pre jedne decenije, što će njegova
krv natopiti istu zemlju gde je toliko mnogo dvorjana koje je voleo izginulo, što će se
njegove kosti pridružiti njihovima, bez belega na toj ravnici.
„Treba mi da pozoveš pomoć.“
Ren tada diže pogled. Njegovo ožiljkom izbrazdano lice bilo je mršavije nego pre
nekoliko nedelja. Kada je ma ko od njih jeo kako treba? Ili se odmarao cele noći? Edion
nije znao gde je Lisandra, ni u kom je obličju. Sinoć je nije potražio, a ona ga je potpuno
izbegavala.
„Sada sam niko i ništa“, reče Edion, a redovi vojnika razmicali su se da ih propuste.
Kob i Feji, Tihe ubice i Vendlinci, kao i vojnici iz Pustara. „Ali ti si lord Olsbruka.
Pošalji glasnike. Pošalji Noksa Ovena. Uputi poziv u pomoć. Pošalji glasnike na sve
strane, da nađu sve koje budu mogli da nađu. Reci Noksu i ostalima da preklinju ako
moraju, ali reci im da kažu kako Terasen zove u pomoć.“
Samo je Elin vlasna da to uradi, ili Darou i njegov savet, ali Edion nije mario za to.
Ren stade, a Edion se zaustavi s njim, sasvim svestan da u blizini ima vojnika koji
mogu da ih čuju, svestan koliko je oštar fejski sluh. Endimion i Selena su već stajali u
prvom borbenom redu na levom krilu, a lica su im bila iznurena i smrtno ozbiljna. Dom
– to su izgubili i sada se bore da to steknu. Ako iko od njih preživi. Šta li bi njegov otac
pomislio o svom sinu koji se napokon bori rame uz rame sa svojim narodom.
„Da li će iko da dođe?“, upita Ren, takođe svestan da ih slušaju. Svestan sumornih
lica onih što su ostali sa njima, iako im smrt maršira za leđima.
Edion stavi kalpak na glavu, osećajući kako ga ujeda hladnoća metala. „Pre deset
godina nije došao niko, ali možda će se ovog puta neko prevariti da dođe.“
 Ren ga zgrabi za ruku i privuče uz sebe. „Edione, možda neće ostati ništa da se
brani.“
„Svejedno uputi poziv.“ Klimnu ka bojnim redovima kroz koje su prošli. Ilijas je
oštrio sečivo okružen ubicama koje služe njegovom ocu, a sva pažnja bila mu je
prikovana na neprijatelja pred njima. Pripremao se da se bori do poslednjeg daha na ovoj
snežnoj ravnici, tako daleko od svoje tople pustinje. „Još uporno tvrdiš da sam ja i dalje
tvoj general? Onda evo mog poslednjeg naređenja. Pozovi u pomoć.“
Mišić na Renovoj vilici zaigra, ali on ipak reče: „Smatraj to učinjenim.“ Onda ode.
Nisu se trudili da se pozdravljaju. Svejedno ih prati nesreća.
Zato Edion sam nastavi do prvih borbenih redova. Dva vojnika Kobi razmakoše se
da ga propuste, a Edion diže štit, besprekorno se uklapajući u njihovo ujedinjeno čelo.
Metalni zid u koji će Morat najpre da udari i – najjače.
Sneg se komešao, zaklanjajući sve što se nalazilo dalje od stotinak stopa.
Ali koštani bubnjevi dobovali su sve glasnije. Ubrzo će se zemlja zatresti od bata
nogu koje marširaju.
Njihova poslednja bitka, ovde na neznanom polju ispred Florine. Kako li je došlo
do ovoga?
Edion isuka mač, a drugi se povedoše za njegovim primerom i zvonki krik metala
proseče zavijanje vetra.
Morat se pojavi tako što neprekinuti red crnila izroni iz snega.
Nakon svake stope koju su neprijateljski vojnici prevaljivali, iza njih su stupali
novi. Koliko li je ona veštičja kula daleko od njih? Koliko pre nego što njena moć bude
razularena?
Zarad svojih vojnika molio se da se to desi brzo i što je bezbolnije moguće. Molio
se da se ne plaše previše pre nego što budu pretvoreni u prah i pepeo.
Kob ovog puta nije treštala mačevima po štitovima.
Čulo se samo moratsko marširanje i njihovi bubnjevi.
Da su otišli u Orint kada je Darou to zahtevao, uspeli bi da se izvuku. Imali bi
vremena da pređu most ili da pođu severnim putem.
Za ovaj poraz i za ove pogibije odgovoran je samo on.
Nekakav pokret niz bojni red privuče mu pažnju – baš u trenutku kada se ogromna
čupava glava promoli između princa Galana i jednog od njegovih preostalih vojnika. Bio
je to avetinjski leopard.
Pogledaše ga te zelene oči, iscrpljene i turobne.
Edion prvi skrenu pogled. Ovo bi bilo dovoljno gadno sve i da ne zna da je i ona tu;
da će i Lisandra nesumnjivo ostati tu sve dok ne padne.
Molio se da ode prvi – kako to ne bi video.
Moratski bojni red prišao je dovoljno blizu da bi se oglasilo Renovo naređenje
upućeno lukonošama.
Strele poleteše, stapajući se sa snegom.
Morat odgovori oblakom strela, koji zakloni vodnjikavu svetlost.
Edion diže štit i čučnu. Svaki udarac odjekivao mu je u kostima.
 Njihova strana bojišta ispuni se stenjanjem i vrištanjem. Kada zasipanje prestade,
kada se oni opet uspraviše, mnogi se nisu digli na noge.
Nisu samo strele bile odapete i nije sada sneg samo strelama bio posut.
Bile su tu i glave. Ljudske glave, mnoge još u kalpacima – sa znamenjem vuka koji
urliče, odlikom Ansel od Brajarklifa.
Ostatak vojske koju je ona obećala i koju su čekali.
Morat mora da ih je presreo i zbrisao.
Krici se prolomiše iz vojske iza njega kada se niz borbene redove pronese shvatanje
šta je to padalo po njima. Naročito se jedan ženski glas prolamao nad larmom i njen
žalosni krik prodirao je kroz Edionov kalpak.
Mlečnobele razrogačene oči odrubljene glave koja je pala blizu njegovih čizama
zurile su naviše, usta još razjapljenih od užasnutog vrištanja.
Koliko li je njih Ansel poznavala? Koliko li je njenih prijatelja bilo među njima?
Sada nije trenutak da on potraži mladu kraljicu i da joj izjavi saučešće, jer je vrlo
verovatno da ni on ni ona neće preživeti današnji dan – jer je vrlo verovatno da će
orintski zidovi biti zasipani glavama njegovih vojnika.
Ren naredi odapinjanje strela, ali njihovih je bilo tako malo u poređenju s onim što
je odapeto pre svega nekoliko trenutaka. Tek nekoliko kapi u poređenju s bujicom.
Mnoge su našle svoje mete i vojnici u tamnim oklopima su pali, ali istog trenutka
zamenili su ih drugi, kao novi zupčanici u stravičnoj mašini.
„Borimo se kao jedan“, viknu Edion niz bojni red, terajući sebe da zanemari
razbacane glave. „Umiremo kao jedan.“
Rog se oglasi iz dubina neprijateljskih bojnih redova. Morat otpoče svoj
bespoštedni juriš na njihovo čelo.
Edionove čizme zariše se u blato i on diže ruku-štitonošu, kao da bi nekako mogao
da zadrži tu bujicu koja se prostirala sve do obzorja.
Brojao je koliko je puta udahnuo, znajući da je broj tih udisaja ograničen.
Avetinjski leopard zareža sa svog mesta u bojnom redu, izazivajući vojsku koja je
jurišala na njih.
Pedeset stopa. Renove lukonoše i dalje su odapinjale strele, ali sve manje i manje.
Četrdeset. Trideset.
Mač u njegovoj ruci nije bio ravan drevnom sečivu koje je nosio s tolikim
ponosom, ali poslužiće. Dvadeset. Deset.
Edion naglo udahnu. Crne, bezdane oči moratskih vojnika sada su se već jasno
videle pod njihovim kalpacima.
Moratski prvi red diže mačeve i koplja…
Zaglušujuća vatra riknu s levog krila.
Njegovog levog krila.
Edion se nije usudio da skida pogled s neprijatelja pred sobom, ali nekoliko
moratskih vojnika jeste.
Zbog toga ih je pobio, a onda je sasekao i njihove zapanjene saborce kad su se oni
okrenuli prema novom blesku plamena.
 Elin. Elin…
Vojnici iza njega zavikaše – pobedonosno i s olakšanjem.
„Zbijte red“, proreža Edion ratnicima levo i desno od sebe, pa se povuče dovoljno
da vidi odakle to potiče njihovo spasenje, sada kada su napokon bezbedni kada su se
ratosiljali neprijatelja… nije Elin otvorila vatru s levog krila.
Nije se Elin privukla kroz snegom skrivenu reku.
Brodovi su doplovili uz Florinu, skoro kao utvare po toj vejavici. Sa nekih su se
vijorili barjaci njihove ujedinjene flote.
Ali mnoge lađe, toliko da ih nije mogao prebrojati, nosile su kobaltni steg ukrašen
morskozelenim zmajem.
Rolfova flota. Mikenjani.
Ali nije bilo ni traga od drevnih morskih zmajeva koji su nekada išli u boj s njima.
Samo su ljudski vojnici gazili sneg, a svaki je nosio nekakvu napravu poznatog izgleda,
dok su im preko usta bili povezani šalovi.
Plamenkoplja.
Rog se oglasi sa reke, a onda plamenkoplja pustiše beli oganj na moratske redove,
kao perjanice iz pakla. Sva do jednog kao zmajevi koji bljuju vatru na svoje neprijatelje.
Plamen je topio oklop i meso, sagorevajući demone koji se užasavaju vreline i
svetlosti.
Kao da su zemljoradnici koji pale strnjiku pred zimu, Rolfovi Mikenjani marširali
su napred, a njihova plamenkoplja bljuvala, sve dok nisu obrazovali red između Ediona i
njihovih neprijatelja.
Moratske snage okrenuše se i dadoše u beg.
Bežali su iz petnih žila, a njihovi krici upozorenja dizali su se nad hučanjem
plamena. Lučonoša ih je naoružala! Njena moć ponovo bukti!
Budale nisu shvatale da tu nema nikakve magije – osim čiste sreće i dobrog osećaja
za vreme.
Onda se začu dobro znani glas. „Ukrcavajte se! Svi vi, na brodove!“ Bio je to Rolf.
Jer brodovi koji su plovili rekom pristali su gde su mogli, mostići su bili spušteni i
čamci već pred obalom.
Edion nije traćio vreme. „Ka reci! Ka floti!“
Njihovi vojnici se nisu kolebali, već su pohrlili ka armadi koja ih je čekala,
ukrcavajući se na ma koji brod do koga su mogli da stignu i skačući u čamce. Bio je to
pravi metež, ali pošto samo bogovi znaju koliko će se dugo Morat povlačiti, on naprosto
nije mario za to.
Edion je ostao na svom položaju u prvom borbenom redu, vodeći računa da nijedan
vojnik ne zaostane.
Nešto dalje niz taj red, princ Galan i pegava, čupava prilika radili su to isto. Pored
njih, dok joj se riđa kosa vijorila na vetru, Ansel od Brajarklifa upirala je mačem u
njihovog neprijatelja. Suze su joj lile niz pegave obraze. Glave njenih ljudi bile su
razbacane po snegu oko nje.
 A ispred njih, još puštajući plamen, Rolfovi Mikenjani davali su im vremena da se
povuku.
Sekunde su sporo proticale, ali čamci su se lagano punili. Njihova vojska je polako
odlazila s obale, a na mesto svakog popunjenog čamca dolazio je drugi. Mnogi Feji su se
preoblikovali, tako da su ptice grabljivice prekrile tmurno nebo jezdeći preko reke.
Kada je ostalo samo nekoliko čamaca i među njima prelepi brod sa pramcem
izrezbarenim po liku morskog zmaja koji napada, Rolf je zaurlao s krme: „Povlačite se,
svi do jednog!“
Mikenjani sa svojim plamenkopljima hitro se povukoše, žureći ka dugim čamcima
koji su se vraćali ka obali.
Lisandra i Ansel hitale su s njima, a Edion ih je sledio. Bilo je to najduže trčanje u
njegovom životu.
Ali onda se našao na rampi Rolfovog broda, pošto je reka tu bila dovoljno duboka
da je mogao da pristane blizu obale. Lisandra, Galan i Ansel već su ga pretekle, a i
Edion jedva da je stao na palubu kada se rampa digla. Mikenjani su sa obale skakali u
svoje čamce veslajući iz sve snage. Na obali nije ostao ni jedan jedini vojnik. Samo
mrtvi.
Svetlost blesnu i Edion se munjevito okrenu ka brodskoj krmi taman na vreme da
vidi Lisandru kako se preoblikuje iz avetinjskog leoparda u ženu, nagu kao od majke
rođenu.
Rolfu se moralo odati priznanje na tome što je izgledao tek blago iznenađeno kada
ga je ona iz sve snage zagrlila, pa mu je takođe poslužilo na čast kada ju je ogrnuo
svojim plastom pre nego što joj je uzvratio zagrljaj.
Edion stiže do njih, trudeći se da povrati dah, preplavljen tolikim olakšanjem da mu
se činilo kako će povratiti po uglačanoj palubi.
Rolf pusti Lisandru, potpuno joj prepuštajući svoj plašt. Dok se preoblikovačica
ogrtala, on reče: „Izgledali ste kao da vam je potrebno spašavanje.“
Edion ga samo zagrli, pa klimnu ka njegovim šakama, skrivenim rukavicama.
„Pretpostavljam da na tome imamo da zahvalimo tvojoj karti.“
„Ispostavilo se da valja još nečemu, a ne samo pljačkanju.“ Rolf se zacereka. „Ravi
i Sol od Surije presreli su nas blizu severne granice“, priznade. „Mislili su da ste možda
u nevolji – pa su nas poslali ovuda.“ Prođe rukom kroz kosu. „Ostali su da brane obalu s
ostacima vaše flote. Neće imati dovoljno brodova da se odbrane ako ih Morat napadne s
pučine. To sam im i rekao, ali su mi svejedno naredili da dođem ovamo.“ Preplanulo lice
gusarskog gospodara se ukoči. „I evo me.“
Edion gotovo da nije ni primećivao pomorce i vojnike koji su prelazili na drugu
stranu reke. „Hvala ti“, ote mu se – i hvala bogovima na Raviju i Solu.
Rolf odmahnu glavom, zureći prema moratskoj vojsci koja se i dalje povlačila.
„Iznenadili smo ih, ali to ih neće dugo držati.“
Lisandra priđe Rolfu. Edion pokuša da se ne lecne od prizora njenih bosih stopala i
nogu i golih ramena dok ih je šibao oštar vetar s reke. „Sve što treba jeste da stignemo
do Orinta i iza njegovih zidina. Tamo ćemo moći da se presaberemo.“
 „Ne mogu da prevezem celu tvoju vojsku sve do Orinta“, odvrati Rolf pokazujući
vojnike okupljene na suprotnoj obali reke, „ali mogu da sada tebe prevezem tamo, ako
hoćeš da stigneš ranije kako bi mogao da tamo sve pripremiš.“ Gospodar gusara prelete
pogledom po obali, kao da nekoga traži. „Ona nije ovde, zar ne.“
Lisandra odmahnu glavom. „Ne.“
„Onda ćemo i mi poslužiti“, samo je kazao Rolf, kao slika i prilika staloženog
zapovednika. Njegove morskozelene oči zagledaše se u Ansel od Brajarklifa, koja je
stajala pored brodske ograde zureći ka odrubljenim glavama ostavljenim u snegu.
Niko ni reč nije rekao kad je mlada kraljica pala na kolena tako da je oklop tresnuo
po palubi, pa pognula glavu.
Edion promrmlja: „Samo da pošaljem glas našoj vojsci da pođe u marš ka Orintu,
pa ćemo zaploviti ka gradu.“
„Ja ću“, reče Lisandra a da ga nije ni pogledala. Niti je kazala bilo šta više. Plašt je
padao na palubu dok se ona preoblikovala u sokoliću i poletela ka mestu gde se Kilijan
sada iskrcavao iz čamca. Razmenili su svega nekoliko reči pre nego što se Kilijan
okrenuo prema Edionu i digao ruku u znak pozdrava.
Edion mu odgovori takođe dižući ruku, a onda se Lisandra ponovo preoblikova.
Kada slete na brod, vraćajući se u svoje ljudsko obličje i grabeći plašt s palube, pošla je
prema Ansel.
Preoblikovačica nemo spusti ruku na kraljičino oklopljeno rame. Ansel je nije ni
pogledala.
Edion upita Rolfa: „Koliko tih plamenkopalja imaš?“
Gospodar gusara skide pogled s Ansel i zagleda se ka crnoj rulji koja je ostajala za
njima, pa stisnu usne. „Nedovoljno za istrajavanje u opsadi.“
A čak ni plamenkoplja neće vredeti ama baš ništa kada veštičje kule budu stigle
pred orintske zidine.
 Šezdeset četvrto poglavlje

I satima kasnije Irena se i dalje tresla.

Tresla se zbog nedaće koju su za dlaku izbegli. Ostavila je kraljevske potomke i
njihove zapovednike da nadgledaju posledice svega što se desilo, a ona se vratila u
Veliku dvoranu. Vidarke su izašle na bojište, tražeći povređene i sve kojima je potrebna
neka pomoć.
Svi oni, svaka osoba u zamku, na nebu ili na bojištu, povremeno su gledali sada
prazan procep između dva planinska vrha, gledali prema poplavljenom i razorenom
gradu, kao i liniju koja je razdvajala život od smrti. Voda i lom koji je nosila bujica
uništili su veći deo Anijela, a ostaci vode sada su se slivali prema Srebrnom jezeru.
Bila je to prava slika i prilika šta bi od njih ostalo da nije bilo Elin Galatinijus.
Irena kleknu pored jedne letačice, čije su grudi bile rasečene mačem, pa pruži šake
u okrvavljenim rukavicama.
Čista i bistra magija poteče iz nje pravo u tu ženu, zaceljujući pokidanu kožu i
mišiće. Biće potrebno neko vreme da se oporavi od krvavljenja, ali ta žena nije iskrvarila
toliko da bi Irena morala da troši snagu na obnovu njene krvi.
Ubrzo će morati da se odmori. Na nekoliko sati.
Zamolili su je da pregleda kraljicu kada ju je princ Rovan uneo u odaju odvojenu za
nju, nakon što ih je Nesrin donela s ravnice. Irena nije mogla da spreči ruke da joj se
tresu dok ih je držala nad Elin, koja je utonula u duboku nesvest.
Nije bilo nikakvog traga povreda, mimo nekoliko posekotina koje je zadobila u
boju i koje su se već zaceljivale. Nije se videlo ništa osim usnule i iznurene žene.
U čijim je venama tekla moć jednog božanstva.
Irena je onda pregledala princa Rovana, koji je izgledao kao da je u daleko gorem
stanju, sa pozamašnom posekotinom što mu je vijugala niz bedro. Međutim, on ju je
samo oterao od sebe, tvrdeći da je prišao blizu pregorevanja i da mu je samo potrebno da
se odmori.
Zato ih je Irena ostavila i otišla da nekom drugom vida rane.
Otišla je kod Lorkana, čije su povrede… Irena je morala da pozove Hafizu da joj
pomogne s delom tih rana. Da joj pozajmi svoju moć, pošto je Irenina bila u toj meri
iscrpljena.
Onesvešćeni ratnik, koji se skljokao s Faraše čim su on i Elida prošli kroz kapiju
zamka, nije se ni mrdnuo dok su radili na njemu.
To je bilo pre nekoliko sati, ali je imala utisak da su od tada prošli dani.
Da, potreban joj je odmor.
 Irena je pošla ka vodi za piće u zadnjem delu dvorane, pošto su joj usta bila suva
kao hartija. Malo vode, malo hrane i možda dremka. Onda će biti spremna da se vrati na
posao.
Ali spolja se začu zvonak zov roga.
Svi se ukopaše – pa pohrliše ka prozorima. Irena se široko nasmeši dok je takođe
nalazila sebi mesto da baci pogled preko bojišta.
Tamo je ostatak kaganove vojske, na čelu s princom Kašinom marširao prema
njima.
Hvala bogovima. Svi u dvorani mrmljali su neku sličnu izjavu.
Iz zamka se zov roga oglasi u znak dobrodošlice.
Kada se Irena opet okrenu ka vodi, shvati da danas nije sačuvana samo jedna
vojska. Da je taj talas stigao do Kašina…
Sreća. Danas su svi imali baš mnogo sreće.
Ali Irena se zapita koliko će im ta sreća potrajati.
Da li će ih pratiti i tokom teškog marša na sever i sve do zidina Orinta.

***

Lorkan tiho zaječa izranjajući iz toplog i teškog zagrljaja tame. „Imaš sreće koliko si
težak.“
Prerano je. Prokleto prerano, nakon što je došao na korak do smrti, da bi slušao
Fenrisov otegnuti glas.
Lorkan otvori jedno oko i vide da leži na divanu u jednoj uzanoj odaji. Čitav taj
prostor bio je obasjan samo jednom svećom, čiji je plamen poigravao u zlatnoj kosi
fejskog ratnika koji je sedeo na drvenoj stolici u podnožju njegovog kreveta.
Fenrisov podrugljivi smešak podsećao je na beli blesak. „Bio si u nesvesti čitav
dan. Izvukao sam kraću slamku, pa sam morao da idem da te tražim.“
Bila je to laž. Ko zna iz kog razloga, Fenris je odabrao da bude tu.
Lorkan se malčice promeškolji.
Nije bilo ni nagoveštaja bola, osim potmulog tinjanja preko leđa i ukočenosti preko
trbuha. Nekako mu uspe da podigne glavu i da strgne debelo vuneno ćebe kojim mu je
nago telo bilo prekriveno. Tamo gde je ranije video sopstvenu utrobu, ostao je samo
debeli crveni ožiljak.
Lorkan pusti da mu glava padne na jastuk. „Elida.“ Njeno ime bilo je kao hropac na
njegovom jeziku.
Poslednje čega se sećao bilo je da su projahali kroz kapiju nakon što je Elin
Galatinijus istrošila svu svoju nečastivu moć. Onda mu je pao mrak na oči.
„Pomaže vidarkama u Velikoj dvorani“, odgovori Fenris, pružajući noge ispred
sebe.
Lorkan sklopi oči, a nešto što ga je stezalo u grudima odjednom popusti.
„Dobro, pošto nisi mrtav“, zausti Fenris, ali Lorkan je već zaspao.
 ***

Lorkan se probudio kasnije. Nije znao da li su prošli sati ili dani.

Sveća je još gorela na uzanoj prozorskoj dasci, ali skoro da je potpuno sagorela.
Dakle, prošli su sati – osim ako nije spavao toliko dugo da su mu stavili sasvim novu
sveću.
Nije mario za to. Nije mario, zato što je slabo svetlo obasjavalo sitnu ženu koja je
ležala potrbuške na kraju njegovog kreveta, još sedeći na drvenoj stolici na kojoj je
ranije Fenris bio. Glava joj je bila naslonjena na ruke, a jedna ruka beše pružena prema
njemu, kao da je posegla za njegovom rukom, koja je sada tek nekoliko palaca od njene.
Elida.
Tamna kosa prosipala joj se preko ćebeta, preko njegovih cevanica, skrivajući veći
deo njenog lica.
Mršteći se od zaostalog bola, Lorkan se proteže taman toliko da joj dodirne prste.
Bili su hladni i toliko sitniji od njegovih. Skupili su se i odmakli od njegovih dok je
ona oštro udisala budeći se.
Lorkan se naslađivao svakom njenom crtom dok se ona mrštila zato što joj se vrat
ukočio. Ali pogledala je pravo ka njemu.
Sva se ukipila otkrivši da je on gleda, budan i osećajući potpuno strahopoštovanje
prema ženi koja je projahala kroz pakao da bi ga pronašla…
Umorna. Izgleda istrošeno, ali glavu je i dalje držala gordo, a ne pognuto.
Lorkan je ostao bez reči. Svejedno joj je, jašući onu kobilu, rekao sve što je imao
da kaže.
Međutim, Elida ga upita: „Kako se osećaš?“
Bolno. Iscrpljeno. Ali to što ju je zatekao kako sedi pored njegove bolesničke
postelje… „Živo“, odgovori joj ozbiljno misleći.
Sa njenog lica i dalje se ništa nije moglo pročitati, čak ni kada joj je pogled pao na
njegovo telo. Ćebe je skliznulo dovoljno da se vidi veći deo njegovih grudi, premda je i
dalje skrivalo krastu od rane na njegovom trbuhu. Međutim, nikada se u životu nije
osećao toliko ogoljeno.
Naprezao se iz sve snage da bi pod postojanim pogledom tih oštrovidih očiju disao
ravnomerno. „Irena je rekla da bi umro da nisi stigao do vidara onda kada si stigao.“
„Umro bih“, odgovori on promuklim glasom, „da ti nisi prošla kroz pakao da bi me
pronašla.“
Ona ga pogleda u oči. „Nešto sam ti obećala.“
„To si već spomenula.“
Da li su to njeni bledi obrazi malčice pocrveneli? Bilo kako bilo, nije uzmicala. „I ti
si kazao neke zanimljive stvari.“
Lorkan pokuša da se pridigne i da sedne, ali njegovo telo se pobuni oštrim naletom
bola.
 Elida mu objasni: „Irena je upozorila da će biti zaostalih bolova, iako su rane
zaceljene.“
Lorkan stisnu zube zbog oštrog bola u leđima i trbuhu. Nekako mu uspe da se
osloni na laktove, pa zaključi da je to dovoljan napredak. „Davno je bilo kada sam
poslednji put bio ozbiljno povređen. Zaboravio sam koliko je to dosadno.“
Krajičci njenih usana razvukoše se u slabašan smešak.
Njemu srce stade. Prvi osmeh koji mu je uputila za ko zna koliko meseci. Još od
onog dana na brodu, kada joj je dodirnuo ruku dok su se njihali u svojim ležaljkama.
Osmeh joj pobeže s lica, ali ostade rumenilo na obrazima. „Da li si ozbiljno mislio?
Ono što si rekao.“
Gledao ju je pravo u oči. Pustio je da se nekakav unutrašnji zid u njemu smrvi.
Samo za nju. Za tu oštrooku i lukavu malu lažljivicu, koja se provukla kroz sve njegove
odbrane i gvozdena pravila koja je sebi nametnuo. Pustio ju je da ona sve to vidi na
njegovom licu. Da sve to vidi, kako niko nikada nije video. „Da.“
Usne joj se stisnuše, ali ne od nezadovoljstva.
Zato Lorkan tiho kaza: „Ozbiljno sam mislio svaku reč.“ Srce mu je grmelo toliko
da je bilo pravo čudo kako to da ga ona ne čuje. „To ću i misliti sve do dana kada budem
otišao na onaj svet.“
Lorkan ostade bez daha kada Elida nežno pruži ruku i ispreplele prste s njegovima.
„Volim te“, prošapta.
Bilo mu je drago što leži. Inače bi ga te reči oborile na kolena. I ovako se nosio
mišlju da se pokloni pred njom, pravom vlasnicom njegovog drevnog i opakog srca.
„Volela sam te“, nastavi ona, „od trenutka kada si došao da se boriš zarad mene
protiv Vernona i ilkena.“ Dah mu zastade od njenih ozarenih očiju. „A kada sam čula da
si negde na bojištu, jedino sam želela da to mogu da ti kažem. Jedino mi je to bilo
bitno.“
Nekada bi se možda izrugnuo tome i izjavio da su hitnije neke daleko veće stvari,
naročito u ovom ratu. A opet, ta ruka koja drži njegovu… Nikada u životu nije znao ni
za šta dragocenije.
Lorkan pređe palcem preko njene nadlanice. „Žao mi je, Elida. Zbog svega.“
„Znam“, tiho mu odgovori ona, a lice joj nije bilo pomračeno ni zbog kajanja ni
zbog boli, već je naprosto blistalo od jasnog i nepokolebljivog spokoja. Bilo je to lice
moćne gospe u koju ona izrasta i kakva je već postala, koja će vladati Perantom sa
mudrošću u jednoj i samilošću u drugoj ruci.
Gledali su se tako nekoliko minuta. Čitavu jednu blaženu večnost.
Onda Elida odvoji prste od njegovih i ustade. „Trebalo bi da se vratim da
pomognem Ireni.“
Lorkan je ponovo uhvati za ruku. „Ostani.“
Ona izvi tamnu obrvu. „Idem samo do Velike dvorane.“
Lorkan ponovo pređe palcem preko njene nadlanice. „Ostani“, izusti on.
Na tren mu se činilo da će ga ona odbiti i pripremio se da se pomiri s tim, da
poslednjih nekoliko minuta prihvati kao dar koji nije zaslužio.
 Ali onda Elida ipak sede na ivicu njegovog kreveta, baš pored njegovog ramena, i
prođe mu prstima kroz kosu. Lorkan sklopi oči i nasloni glavu uz njen dlan, ne mogavši
da zadrži grleno predenje koje mu zabruja u grudima.
Ona ispusti nekakav tih zvuk čuđenja, a možda i nečega više, pa opet prođe prstima
kroz njegovu kosu.
„Reci to“, prošapta ona ne sklanjajući prste.
Lorkan otvori oči i zagleda se u njene. „Volim te.“ Ona proguta knedlu, a Lorkan
stisnu zube i do kraja se pridiže da sedne. Zaboravio je koliko je viši od nje kad su tako
blizu. U sedlu one kobile ona je bila kao vremenska nepogoda, kao prkosna oluja.
Njemu ćebe skliznu opasno nisko, ali on ga pusti da ostane tu gde mu je spalo u krilo.
Nije mu promaklo kada joj se pogled spustio, niti koliko je dugo klizio duž
njegovih grudi. Skoro da je osećao kako joj se pogled zadržava na svakom njegovom
mišiću i ožiljku.
Ote mu se tiho stenjanje dok se ona naslađivala gledajući, tražeći neke stvari koje
on, dođavola, sada nije u stanju da joj da – a možda ni ona još nije spremna da ih da
njemu, ma šta izjavljivala.
Kada je Elida pomalo uzdrhtalim prstima prešla preko novog ožiljka na njegovom
trbuhu, smesta se suočio s izazovom da dokaže svoju rešenost.
„Irena je kazala da će ti ovo možda zauvek ostati“, reče ona i srećom skloni ruku.
„Onda će mi to biti najdragoceniji ožiljak.“ Fenris bi se smejao do suza kad bi ga
čuo da tako priča, ali Lorkan za to nije mario. Neka se svi ostali nose.
Usne joj se izviše od još jednog od onih njenih sitnih smešaka, a Lorkanove šake
zgrabiše čaršav od napora da ne okusi taj osmeh, da ga ne obožava svojim ustima.
Ali ova nova i nejaka stvar koja među njima bruji… On je ne bi doveo u opasnost
ni za šta na svetu.
Hvala bogovima pa Elida nije imala takve brige. Izgleda da je ama baš ništa nije
zabrinjavalo kada je sklonila dlan s njegovog lica i prešla mu palcem niz obraz. Pri
svakom dahu borio se da se obuzdava.
Lorkan je bio potpuno nepomičan dok je ona prinosila usne njegovima. Nežno
prelazila usnama preko njegovih.
Onda se povukla. „Odmori se, Lorkane. Ponovo ću biti ovde kada se probudiš.“
Daće joj sve što od njega bude tražila. Ama baš sve.
Previše uzdrman tim nežnim i prelepim poljupcem da bi bilo šta pričao, on samo
leže.
Nasmešila se na tu njegovu potpunu pokornost i, kao da ne može da se suzdrži,
ponovo se nagnula ka njemu.
Ovaj poljubac bio je duži. Njene usne su pratile obris njegovih i na njihov blagi
pritisak, nežni zahtev, on je odgovorio svojim usnama.
Njen ukus pretio je da ga potpuno rastoči, a kolebljivi dodir njenog jezika po
njegovom ponovo je izmamio predenje iz njegovih grudi, ali Lorkan je pustio Elidu da
ga istražuje, lagano i slatko, dajući joj šta god da je od njega tražila.
 Kada su joj usne postale zahtevnije, kada je počela da diše isprekidano, on ju je
obuhvatio oko vrata i prislonio dlan uz njen potiljak. Ona mu se otvorila i tiho zaječala.
Lorkanu je na to došlo da iz kože iskoči.
Šaka mu s njenog potiljka skliznu niz leđa, naslađujući se tim toplim i nesalomivim
telom ispod višeslojne odeće. Elida se izvi od tog dodira, ponovo ispuštajući one tihe
zvuke – kao da ga je gladna koliko i on nje.
Međutim, Lorkan natera sebe da se odmakne. Natera sebe da skloni ruku s njenih
leđa. Dišući pomalo isprekidano i deleći dah s njom, on ne odvajajući usta od njenih
kaza: „Kasnije. Idi pomozi ostalima.“
Tamne oči koje su se caklile od žudnje zagledaše se u njegove, a Lorkan pomeri
ćebe preko krila. „Idi i pomozi ostalima“, ponovi. „Biću ovde kada budeš bila spremna
da odeš na spavanje.“
Neizrečena molba ostala je da visi u vazduhu, pa se Elida odmakla i opet ga
odmerila pogledom.
„Samo spavanje“, objasni joj Lorkan, ne trudeći se da sakrije vrelinu u svom
pogledu. „Za sada.“
Dok ona ne bude spremna. Dok mu ne kaže i ne pokaže kako želi da s njim podeli
sve. To poslednje uzimanje.
Ali do tada, želeo ju je ovde, da spava pored njega, tu gde može da je gleda. Baš
kao što je ona gledala i pazila njega.
Elida je bila sva zajapurena kada je ustala, a ruke su joj se tresle – ali ne od straha,
već od istog onakvog napora koji je Lorkan sada ulagao u to da ne posegne za njom.
Vrlo bi uživao u tome da je izludi, da je lagano nauči svemu što on zna o
zadovoljstvu i žudnji. Nimalo nije sumnjao da bi i on od nje naučio poprilično toga.
Elida kao da je to pročitala na njegovom licu, pa je pocrvenela još više. „Onda,
vidimo se kasnije“, izusti i šepajući pođe ka vratima.
Lorkan posla titraj svoje moći da se obmota oko njenog gležnja. Šepanje nestade.
S rukom na vratima, ona mu se malčice nasmeši u znak zahvalnosti. „To mi je
nedostajalo.“
Dok je izlazila u hodnik krcat ljudima, on je čuo njene neizgovorene reči.
Ti si mi nedostajao.
Lorkan dopusti sebi da se nasmeši, što je za njega bila prava retkost.
 Šezdeset peto poglavlje

Dorijan je otišao u Morat.

Odleteo je iz logora nošen krilima koje je sam načinio. Manon je znala da je začelo
odabrao nekakvu običnu ptičicu. Nešto što čak ni Trinaest ne bi zapazile.
Stajala je na ivici vidikovca i gledala ka istoku.
Zvuk mrvljenja snega bio joj je znak da Asterin prilazi. „Otišao je, zar ne?“
Ona klimnu, jer je ostala bez reči. Ponudila mu je sve i učinilo joj se da on
namerava da njenu ponudu i prihvati. Sa svim onim što su posle toga radili, mislila je da
je on jeste prihvatio.
Ali to je bilo opraštanje. Poslednje sparivanje pre nego što on ode u ralje smrti. Nije
hteo da je utamniči, nije hteo da prihvati ono što mu je nudila.
Kao da ju je poznavao bolje nego što ona poznaje samu sebe.
„Idemo li za njim?“
Logor se lagano budio obasjan prvim zracima zore. Danas – danas će doneti odluku
kud da idu. Danas će se usuditi da pita Kročanke da je slede. Da li će je poslušati?
Ali da pođu u Morat, gde će biti prepoznate davno pre nego što mu priđu, da se
vrate u taj pakao.,.
Sunce je granulo, okruglo i zlatno, kao da je ono usamljena nota neke pesme, koja
ispunjava čitav svet.
Manon otvori usta.
„Terasen zove u pomoć!“, odjeknu logorom glas neke mlade Kročanke.
Manon i Asterin se munjevito okrenuše, a ostale se povedoše za njima dok je jedna
mlada veštica jurila ka Glenisinom šatoru koliko su je noge nosile. Starica izađe napolje
baš u trenutku kada se ta veštica ukopa. To je nesumnjivo bila neka izviđačica, vidno
ostala bez daha i kose razbarušene.
„Terasen zove u pomoć“, prodahta jedna izviđačica, hvatajući se za kolena i
presamitivši sedok je pokušavala da nahvata vazduha. „Morat ih je potukao na granici,
pa kod Peranta i u ovom trenutku napreduje ka Orintu. Neće proći ni nedelju dana a
poharaće taj grad.“
Bile su to gore vesti nego što je Manon očekivala – iako su joj bile potrebne, iako
ih je čekala.
Trinaest se približiše, a Bronven priđe korak iza njih. Manon nije smela ni da
udahne dok je Glenis zurila ka besmrtnom plamenu koji je goreo u ognjištu svega
nekoliko stopa dalekom. Plamen rata.
Onda se ona okrenu da pogleda Manon. „Šta ti kažeš, kraljice veštica?“
 Beše to prkosni izazov.
Manon diže glavu i zagleda se u dva puta pred sobom.
Jedan koji je vodio na istok, ka Moratu – i drugi koji vodi na sever, ka Terasenu i
bici.
Vetar je pevao, a ona je u tome čula odgovor.
„Odazvaću se na terasenski poziv“, odgovori Manon.
Asterin stade rame uz rame s njom, pa neustrašivo prelete pogledom preko
okupljenih u tom logoru. „I ja.“
Sorela stade s Manonine desne strane. „I Trinaest će.“
Manon je samo čekala, ne usuđujući se da se suoči s onim što je već počelo da je
peče u grudima.
Onda Bronven istupi, a tamna kosa vijorila joj se na ledenom vetru. „Ognjište
Vanora leteće na sever.“
Još jedna veštica se ispravi. „Silijan takođe.“
I tako je to išlo.
Sve dok predvodnice svih sedam velikih ognjišta nisu tu bile okupljene.
Sve dok Glenis nije kazala Manon: „Nekada davno Rijanon Kročan jahala je u boj
rame uz rame s kraljem Branonom. Kao što je njen lik nanovo rođen, tako će i stara
savezništva biti nanovo iskovana.“
Pokaza večni plamen. „Zapali plamen rata, kraljice veštica, i okupi svoju vojsku.“
Manon je srce lupalo toliko divlje da je osećala bilo i u dlanovima, ali uzela je
jednu brezovu granu ostavljenu za potpalu.
Nijedna veštica nije progovarala dok ju je ona gurala u večni plamen.
Crvena, zlatna i plava vatra zapalacaše po drvetu proždirući ga. Manon je izvukla
granu tek kada se dobro zapalila.
Čak ni vetar nije pomerao taj plamen dok je Manon dizala zapaljenu granu, kao
pravu baklju na početku novog dana.
Gomila Kročanki se razmače, otkrivajući put pravo prema Bronveninom ognjištu.
Veštica je tu već čekala, sa svojim zborom okupljenim oko nje.
Svaki korak bio je kao udarac u ratni doboš. Odgovor na davno postavljena pitanja.
Bronven su oči sijale kada je Manon stala.
Manon je samo kazala: „Vaša kraljica vas zove u rat.“
I prinela plamen vatri koja je gorela u Bronveninom ognjištu.
Svetlost blesnu, jarko i razigrano.
Bronven uze svoju granu, dugu otoku koja je već gorela u vatri. „Vanora će leteti.“
Ona izvuče drvo iz vatre i pođe ka ognjištu sledećeg klana, pa zari to zrnce svetog
plamena u njihovo ognjište. Ona svetlost opet blesnu, baš kada Bronven obznani jasno i
glasno dok je zora pucala oko njih, „Vaša kraljica vas zove u rat. Vanore lete s njom. Da
li ćete i vi?“
Predvodnica ognjišta odgovori samo: „Crventrn će leteti“, pa zapali svoju baklju
pre nego što odjuri do vatre sledećeg klana.
 Od ognjišta do ognjišta – sve dok svih sedam u taboru nije prihvatilo plamen i
zapalilo vatre.
Tek tada je mlada izviđačica iz poslednjeg klana uzela zapaljenu baklju, zgrabila
metlu i vinula se u nebesa – da nađe sledeći klan i da im kaže da je poziv upućen.
Manon i Trinaest, okružene Krončankama, gledale su izviđačicu sve dok se nije
pretvorila u tinjajuću tačkicu na nebu, da bi onda i potpuno nestala.
Manon na vetru uputi nemu molitvu da sveti plamen koji je mlada izviđačica nosila
postojano gori preko svih tih dugih i opasnih milja.
Čak do terasenskih poprišta pokolja.

***

Plamen rata išao je od ognjišta do ognjišta.

Preko snegom šibanih planina i pod zamršenim krošnjama šuma, krijući se od
neprijatelja koji vrebaju po nebu. Kroz duge i gorko hladne noći, u kojima je vetar
zavijao pokušavajući da izbriše svaki trag tog plamena.
Ali vetar nije uspeo – ne protiv kraljičinog plamena.
I tako je išao od ognjišta do ognjišta.
U daleka sela, gde su se ljudi vrišteći razbežali kada se mladolika žena na metli
obrušila s nebesa, visoko mašući bakljom.
Ne da bi njima dala znak, već da bi ga uputila onim malobrojnim ženama koje nisu
pobegle, već pošle prema plamenu i letačici dok je ona uzvikivala: „Vaša kraljica vas
zove u rat. Hoćete li leteti?“
Otvarani su sanduci skriveni po tavanima i iz njih vađena umotana crvena tkanina.
Metle strpane u ostave, ostavljene pored vrata, zavučene pod krevete, vađene su; metle
uvezane zlatnom ili srebrnom žicom, pa i običnom uzicom.
I mačevi – drevni i prelepi – vađeni su ispod patosa, skidani sa senjaka, belasajući
se blistavo i sveže jednako kao onog dana kada su bili iskovani u gradu što je sada u
ruševinama.
Veštice, šaputali su varošani, razrogačeni muževi u neverici, dok su žene letele u
nebo a crveni se plaštovi vijorili za njima. Veštice su sve ovo vreme živele među nama.
Od sela do sela, gde su ognjišta koja se nikada nisu u potpunosti zagasila bleštala u
odgovor. Uvek je jedna letačica odlazila, da nađe sledeće ognjište, sledeće uporište
njenog naroda.
Veštice, među nama. Veštice, sada idu u rat.
Sve jača bujica veštica ogrnutih o crvenim plaštevima i sa mačevima zakopčanim
preko leđa hrlila je u nebesa, a sa njihovih metli prašina je spadala sa svakom miljom ka
severu.
Veštice koje su se opraštale od svojih porodica, ništa ne objašnjavajući pre nego što
bi poljubile svoju usnulu decu i nestale u zvezdanoj noći.
 Milju za miljom, preko sve mračnijeg sveta išao je taj zov, bez kraja i konca dok se
večni plamen pronosio od ognjišta do ognjišta.
„Letite, letite, letite!“, klicale su. „Ka kraljici! U rat!“
Nadaleko i naširoko, kroz mećavu, oluju i zlu kob letele su Kročanke.
 Šezdeset šesto poglavlje

Elin se probudila uz miris borova i snega i znala je da je kod kuće.

Ne u Terasenu – ne još – ali na izvestan način, ona će uvek biti kod kuće ako je
Rovan s njom.
Njegovo postojano disanje ispunjavalo joj je desno uvo i zvučao je kao da duboko
spava, a ruka koju je prebacio preko sredine njenog tela pritiskala ju je toplo i opipljivo.
Srebrnasta svetlost belasala se po drevnom kamenju od kog je tavanica bila načinjena.
Bilo je jutro – ili je vreme oblačno. Iz hodnika ispred sobe dopirali su odlomci
zvukova, koje je ona razvrstavala delić po delić, kao da sastavlja slomljeno ogledalo
koje bi moglo da otkrije spoljni svet.
Izgleda da je od bitke prošlo tri dana i stigao je ostatak kaganove vojske, na čelu sa
princom Kašinom, kaganovim trećim sinom.
Upravo ju je to do kraja prenulo iz sna i njena šaka je skliznula ka Rovanovoj ruci.
Nežno ga je dodirnula, samo da bi videla koliko ga drži duboki san u kome se
oporavljao. Tu su tri dana proveli spavajući, potpuno nesvesni sveta. Svi korisnici
magije ranjivi su kada njihova tela traže dubok san kako bi se oporavila od tolikog
utroška moći, i to je za njih opasno vreme.
To je još jedna sitnica koju je čula: Gavrijel je pred njihovim vratima – i to u
obličju gorskog lava. Ljudi ućute kada se približavaju, ne shvatajući da njihovo
šaputanje o toj čudnoj i zastrašujućoj mački, u koje bi se upuštali čim bi ga prošli, fejske
uši mogu da čuju.
Elin pređe prstom duž šava na Rovanovom rukavu, osećajući vretenaste mišiće pod
njim. Bistra – oseća da su joj i glava i telo bistri. Kao prvi ledeni dah nekog zimskog
jutra.
Tih dana koje su proveli u snu nije je ni budila ni proganjala nikakva noćna mora.
Bio je to mali i dobrodošao predah.
Elin proguta pljuvačku jer joj je grlo bilo suvo. Šta je bilo stvarno, a šta je Mev
pokušala da joj usadi u glavu – da li je to bitno, je li bol bila prava ili zamišljena?
Izvukla se, pobegla od Mev i Karna. Do suočavanja s onim što je u njoj slomljeno
doći će kasnije.
Za sada joj je dovoljno što joj se vratila ta bistrina, iako nije nameravala da
oslobodi svoju moć, da tu istroši taj silni udarac.
Elinin pogled prelete na Rovana, gledajući kako mu je san smekšao oštro lice. A i
čisto – pošto na njemu više nije bilo krvi koja je prskala i po njoj i po njemu. Mora da ih
je neko umio dok su spavali.
 Kao da je osetio njenu pažnju, ili makar njen dodir na svojoj ruci, Rovan malčice
rastvori oči. Odmerio ju je od glave do pete, ocenio da je sve dobro, pa su im se tek onda
pogledi sreli.
„Razmetljivice“, promrmlja on.
Elin ga potapša po ruci. „I ti si se prilično pokazao, prinče.“
On se nasmeši, a tetovaža mu se namreška. „Da li je ona predstava bilo tvoje
poslednje iznenađenje, ili će ih biti još?“
Nosila se mišlju – da mu sve kaže i otkrije. Možda.
Rovan se priđiže, a ćebe skliznu s njega. Da li je to takvo iznenađenje da će mi na
kraju srce stati?
Ona frknu, pa nasloni glavu na stisnutu pesnicu i poče da opisuje belege po
grebuckavom ćebetu. „Poslala sam pismo – dok smo bili u onoj luci u Vendlinu.“
Rovan klimnu glavom. „Edionu.“
„Edionu“, potvrdi ona toliko tiho da Gavrijel nije mogao da je čuje sa svog mesta
pred vratima. „Kao i tvom stricu, ali i Esar.“
Rovan izvi obrve. „I šta si napisala?“
Ona zapevuši sebi u bradu. „Napisala sam da me je Mev zaista zarobila i da mi je
izložila neke prilično podmukle planove dok sam joj bila zarobljenica.“
Njen parnjak se ukoči. „Šta si time mislila da postigneš?“
Elin se pridiže i poče da čačka nokte. „Da ih ubedim da raspuste njenu vojsku.
Pokrenu pobunu u Doranelu. Svrgnu Mev s prestola. Znaš, sitnice.“
Rovan je samo pogleda, pa se protrlja po licu. „Misliš da bi jedno pismo moglo to
da postigne?“
„Sročeno je jakim rečima.“
On je pogleda malčice zabezeknuto. „Kakve si to podmukle planove pomenula?“
„Želju da pokori svet, potpunu nebrigu za fejske živote u ratu, brigu za valške
stvari.“ Onda proguta knedlu. „Moguće da sam pomenula da je ona možda Valg.“
Rovan se lecnu.
Elin slegnu ramenima. „Slučajno sam pogodila. Najbolje laži uvek su izmešane s
istinom.“
„Tvrdnja da je Mev Valg prilično je velika laž čak i za tebe – pa makar se to i
ispostavilo istinitim.“
Ona samo odmahnu. „Videćemo hoće li ispasti nešto od toga.“
„Ako to upali, ako se oni pobune i vojska se okrene protiv nje…“ On odmahnu
glavom, tiho se smejući. „Od toga bi u ovom ratu bilo velike koristi.“
„Spletkarim i lažem toliko veličanstveno, a to mi je hvala?“
Rovan je vrhom prsta čvrknu po nosu. „Dobićeš sve zasluge ako se njena vojska ne
pojavi. Sve do tada pripremaćemo se kao da će se pojaviti – što je vrlo verovatno.“ Kada
se ona namrštila, objasnio joj je: „Esar nije mnogo moćna, a moj stric nije sklon
rizikovanju, za razliku od Ende i Selene. Da oni svrgnu Mev… to bi bilo monumentalno.
Kad bi preživeli.“
 Njoj se utroba prevrnu. „Njihov je izbor šta će raditi. Ja sam im samo izložila
činjenice.“ Pažljivo složene činjenice i polovična nagađanja. Ako hoće da bude iskrena
prema samoj sebi, to je bila prava kocka.
Rovan frknu. „A osim pokušaja da zbaciš Mev s prestola? Ima li još nekih
iznenađenja za koja bi trebalo da znam?“
Njoj osmeh pobeže s lica i ona leže, a Rovan se takođe pruži pored nje. „Više ih
nema.“ Kada on izvi obrve, ona dodade: „Kunem ti se svojim prestolom. Više ih nema.“
Osmeh u njegovim očima najednom utrnu. „Ne znam da li da osećam olakšanje.“
„Sve što ja znam, znaš i ti. Sada su sve karte na stolu.“
Sa svim raznoraznim vojskama koje su se okupile, s bravom, sa svim tim.
„Misliš li da bi to mogla da ponoviš?“, upita on. „Da povučeš toliko moći?“
„Ne znam. Ne bih rekla. Za to je bilo potrebno… sputavanje. U gvozdu.“
On se smrknu, pa okrenu na stranu i nasloni glavu na ruku. „Nikada u životu nisam
video ništa ni nalik tome.“
„Nikada više nećeš.“ Bila je to živa istina.
„Ako tolika moć mora da se plati onim što si ti pretrpela, onda mi je drago što
neću.“
Elin pređe dlanom niz snažne mišiće na njegovom bedru i prsti joj se zakačiše za
poderotinu u tkanini tik iznad kolena. „Nisam osetila kroz parnjačku vezu kada si
zadobio ovu ranu“, primeti ona, dodirujući debelo ispupčenje njegovog novog ožiljka.
Uspomena na tu bitku. Naterala je sebe da se zagleda u njegove prodorne oči. Da li je
Mev nekako prekinula taj deo veze? Taj deo nas?
„Ne“, izusti on i skloni joj kosu s čela. „Shvatio sam da veza prenosi samo bol od
najtežih rana.“ Ona dodirnu tačku na njegovom ramenu gde ga je pre svih onih meseci
probila strela Manon Crnokljune. Bio je to trenutak kada je shvatila šta joj on znači.
„Zato nisam znao šta ti se dešava na žalu“, promuklo reče Rovan. Zbog toga što je
bičevanje, ma koliko surovo i nepodnošljivo bilo, nije dovelo do ruba smrti, već samo u
gvozdeni sanduk.
Ona se namršti. „Ako ćeš sada da mi kažeš kako se osećaš krivim zbog toga…“
„Oboje se hvatamo ukoštac s nekim stvarima – u vezi s onim što se prethodnih
meseci desilo.“
Ona ga pogleda na tren i shvati kako je on sasvim svestan onoga od čega joj je duša
još pomračena.
Zato što je on jedina osoba koja je videla sve što ona jeste i nije pobegla od toga,
Elin mu kaza: „Želela sam da ona vatra bude za Mev.“
„Znam.“ Tako jednostavna reč, a opet ta reč znači sve – to razumevanje joj znači
sve.
„Želela sam da sve… popravim.“ Ona duboko udahnu. „Da sve obrišem.“ Svako
sećanje, košmar i laž.
„Potrajaće to neko vreme, Elin – da bi se suočila sa svime time i da bi sa svime
time izašla na kraj.“
„Vremena nemam.“
 On stisnu zube. „To ćemo još da vidimo.“
Nije ni pokušala da se raspravlja s njim, već je samo priznala: „Samo hoću da se
sve završi.“
On se potpuno ukoči, ali ostavi joj prostora da razmišlja i da govori.
„Hoću da se sve već jednom završi“, promuklo nastavi ona. „Ovaj rat, bogovi,
usudkapija ibrava. Sve to.“ Protrlja se po slepoočnicama, probijajući se kroz to breme i
izvlačeći se ispod njega i mrlje zaostale na njoj, koju nikakva vatra ne može da sagori.
„Hoću da odem u Terasen, da se borim i onda hoću da se sve završi.“
Želela je da svemu dođe kraj još otkad je saznala za pravu cenu iskivanja brave.
Želela je da svemu tome dođe kraj sa svakim udarcem Karnovog korbača na ilvejskom
žalu i sa svime što joj je on nakon toga uradio. Do čega god to da dovede, kako god da
se to završi, ona samo želi da svemu dođe kraj.
Nije imala predstave kako ona zbog toga može da izgleda.
Rovan je dugo ćutao pre nego što je kazao: „Onda ćemo se postarati da kaganova
vojska pođe na sever. Onda ćemo se vratiti u Terasen i pregaziti Eravanove vojske.“
Uhvatio je njene šake i prineo ih usnama kako bi ih brzo poljubio. „A onda, nakon svega
toga, videćemo šta ćemo da radimo s tom prokletom bravom.“ Neumoljiva volja
ispunjavala je svaki njegov dah i čak i vazduh oko njih.
Ona je pustila da to bude dovoljno za njih oboje. Sakrila je u sebe njegove reči,
njegov zavet, sva ona obećanja koja su razmenili i pružila je dlan između njih.
Prizvala je magiju – kap vode koji joj je podarila krvna loza njene majke. Mabina
krvna loza.
Sićušna kap vode obrazova joj se u šaci – nad žuljevima koje je tako brižno ponovo
napravila.
Pustila je da blaga i osvežavajuća moć ćurka preko nje. Pustila je da zagladi
iskrzane deliće u njoj i da ih uspava. Dar njene majke.
Ti se ne predaješ.
Kada brava bude uzela sve, da li će oteti i to? Taj najdragoceniji deo njene moći?
Potisnula je u sebi i te misli.
Usredsredivši se i stisnuvši zube, Elin zapovedi toj kuglici vode da se okreće u
njenom dlanu.
Jedini odgovor bio joj je to što se kugla zaklatila.
Ona frknu. „Vilin-kraljica Zapada, nije nego.“
Rovan se tiho zasmeja. „Nastavi da vežbaš. Možda ćeš za hiljadu godina zapravo
moći da uradiš nešto s tim.“
Ona ga mlatnu po ruci, tako da mu se rukav košulje natopi tom kapi vode. „Pravo je
čudo što sam od tebe išta naučila kada me tako ohrabruješ.“ To rekavši, ona otrese vlagu
s ruke – pravo u njegovo lice.
Rovan je gricnu za nos. „Da znaš, princezo, da vodim račun – pravim spisak svih
groznih stvari koje su ti izašle iz usta.“
Njoj se nožni prsti zgrčiše i prođe šakama kroz njegovu kosu, uživajući u svilenim
vlasima. „A kako ću platiti za ovaj put?“
 Zaklela bi se da je čula kako sa druge strane vrata tihe mačje šape hitro odlaze.
Rovan podrugljivo frknu, kao da je i on osetio da je Gavrijel brzo otišao. Onda mu
se dlan priljubi uz njen trbuh, a usne mu očešaše njen podbradak. „Imao sam na umu
neke stvari.“
Međutim, pritiskao joj je dlan taman dovoljno snažno da Elin izusti glasno „uf“, pa
shvati da je tri dana provela spavajući – i da joj je bešika puna u skladu s tim. Lecnu se,
pa skoči na noge. Zanjiha se, a on se istog trena stvori pored nje da je pridrži. „Pre nego
što me obljubiš“, izjavi ona, „moram da nađem kupatilo.“
Rovan se zasmeja, pa se sagnu da pokupi svoj opasač s mačem, uredno prislonjen
uza zid pored njenog. Jedino je Gavrijel mogao da ih tako brižno namesti. „To zaista
nadilazi ono što sam ja nameravao.“

***

Ljudi su zverali po hodnicima, a neki su i šaputali dok su oni prolazili.

Kraljica i njen supružnik. Šta misliš, gde su oni to bili proteklih nekoliko dana?
Čujem da su otišli na planine i sa sobom doveli divljake.
Čujem da su ispredali čini oko grada kako bi ga zaštitili od Morata.
Rovan se i dalje podrugljivo smeškao kada je Elin izašla iz ženskog zajedničkog
kupatila.
„Vidiš?“ Ona pođe rame uz rame s njim, pa krenuše ne prema svojoj sobi i
obljubljivanju, već prema hodniku gde je postavljena hrana. „Zloglasnost počinje da ti se
dopada.“
Rovan izvi obrvu. „Zar misliš da me nije pratilo šaputanje iza leđa kud god da sam
išao ovih poslednjih tri stotine godina?“
Ona prevrnu očima, ali on se samo zasmeja. „Ovo je daleko bolje nego
Hladnokrvno kopile, ili Čuo sam da je nekoga ubio nogarom od stola.
„Jesi nekoga ubio nogarom od stola.“
Rovan se još više isceri.
„Takođe jesi hladnokrvno kopile“, dodade ona.
Rovan frknu. „Nisam rekao da su ti šapati bile laži.“
Elin ga uze podruku. „U tom slučaju proširiću ja neku glasinu o tebi. Nešto baš
grozno.“
On zaječa. „Užasavam se i od pomisli na to šta bi ti mogla da smisliš.“
Dok su prolazili pored nekoliko ljudskih vojnika, ona mu oštro prošapta: „Odleteo
si nazad na bojište da bi našim neprijateljima kljucao oči?“ Njen odsečan uzdah
zapanjenosti odjeknu odbijajući se o kamene zidove. „Pa si te oči pojeo?“
Jedan od tih vojnika se spotače, a ostali se munjevito osvrnuše da ih pogledaju.
Rovan je uštinu za rame. „Baš ti hvala na tome.“ Ona mu klimnu. „Da znaš da
nema na čemu.“
 Elin se smešila sve vreme dok su išli da nađu hranu, pa na brzinu ručali – saznala je
da je podne – sedeći jedno do drugoga na jednom prašnjavom i napola zaboravljenom
stepeništu. To ju je baš podsećalo na dane koje su proveli u Maglobranu, sedeći u kuhinji
priljubljeni koleno uz koleno i rame uz rame dok su slušali Emrisove priče.
Ali za razliku od tih meseci ovog proleća, kada je Elin spustila tanjir među noge
zagrlila je Rovana oko vrata i njegova usta su istog trena našla njena.
Ne, svakako nije bilo kao u Maglobranu kada se popela Rovanu u krilo, nimalo ne
mareći za to da li će se neko spuštati ili penjati tim stepeništem, i nastavila da ga ljubi do
iznemoglosti.
Zastali su bez daha gledajući se grozničavo pre nego što je ona stigla da odluči da
uopšte ne bi bila loša zamisao da mu na licu mesta raskopča pantalone ili da njegova
šaka, koja je potajno i polako trljala onu prokletu tačku među njenim bedrima, završi u
njoj.
Ako će da bude iskrena prema samoj sebi, Elin bi trebalo da prizna kako se i dalje
nosila mišlju da ga odvuče u najbližu ostavu kada su napokon krenuli da nađu svoje
saputnike. Jedan pogled u Rovanove staklaste oči bio je dovoljan da joj bude jasno da i
on razmišlja o tome.
Ali čak se i požuda u njihovoj krvi ohladila kada su ušli u drevnu radnu sobu pri
vrhu zamka i ugledali ko se tu sve skupio. Fenris i Gavrijel već su bili tu, a sa njima i
Kejol, a od Elide ili Lorkana nije bilo ni traga.
Nažalost, Kejolov otac je bio prisutan i ošinuo ih je pogledom kada su ušli na
sastanak koji je, izgleda, već bio poodmakao. Elin mu se podrugljivo nasmeši, pa
razmetljivo priđe velikom stolu.
Jedan visok i plećat muškarac stajao je s Nesrin, Sartakom i Hasar, zgodan i
ispunjen nekakvom nestrpljivošću i nemirom. Njegove smeđe oči zračile su
širokogrudošću i lako se smešio. Smesta joj se dopao.
„Moj brat“, kaza Hasar mašući ka njemu a da nije ni digla pogled s karte. „Kašin.“
Princ se skladno nakloni.
Elin mu uzvrati naklon, a Rovan se povede za njom. „Čast mi je“, reče mu Elin.
„Hvala ti što si došao.“
„Na tome imaš da zahvališ mom ocu. Kao i Ireni“, odgovori joj Kašin, služeći se
njenim jezikom jednako besprekorno kao njegovi brat i sestra.
Zaista, Elin ima na mnogo čemu da zahvali toj vidarki.
Nesrin oštro odmeri Elin od glave do pete. „Da li si dobro?“
„Samo mi je trebalo da se odmorim.“ Elin klimnu ka Rovanu. „On u svojim
poodmaklim godinama mora često da drema.“
Sartak se nakašlja ne dižući glavu i nastavi da proučava kartu.
Međutim, Fenris se grohotom zasmeja. „Vidim da si ponovo dobro raspoložena.“
Elin se isceri Kejolovom ocu, koji je tu stajao ukočeno kao pritka. „Videćemo
koliko će to potrajati.“
Taj čovek nije rekao ni reč.
 Rovan pokaza sto i upita kraljevske potomke: „Da li ste rešili – kuda ćete sada
povesti vojsku?“
Pitanje beše postavljeno tako nehajno i smireno. Kao da sudbina Terasena ne zavisi
od odgovora na njega.
Hasar otvori usta, ali Sartak joj ne dade da dođe do reči. „Sever. Zaista ćemo poći
na sever s vama, makar samo kako bismo vam se odužili na tome što ste spasli našu
vojsku – naš narod.“
Elin je pokušala da ne izgleda kao da ju je preplavilo baš preveliko olakšanje.
„Zahvalnost na stranu“, reče Hasar, ne zvučeći ni najmanje zahvalno, „Kašinovi
izviđači potvrdili su da se Morat usredsredio na Terasen. Stoga ćemo i mi tamo.“
Elin požele da se nije toliko najela. „Koliko je stanje strašno?“
Nesrin odmahnu glavom, odgovarajući joj umesto princa Kašina. „Pojedinosti su
maglovite. Jedino znamo da su čitave horde primećene kako se kreću ka severu,
ostavljajući za sobom razaranje.“
Elin je čvrsto stiskala pesnice, ne dižući ih od bokova i odupirući se porivu da se
protrlja po licu.
Kejolov otac kaza: „Nadam se da ta tvoja moć može da se prizove ponovo.“
Elin pusti da joj žeravica te moći zatinja u očima. „Hvala na oklopu“, zapevuši.
„Smatraj to preuranjenim poklonom za krunisanje“, odbrusi joj gospodar Anijela,
podrugljivo se smeškajući.
Sartak se nakašlja. „Ako su se tvoji saputnici oporavili, možemo da krenemo ka
severu čim pre.“ Hasar na to nije imala šta da kaže.
„I da marširamo duž planina?“, upita Rovan prelećući pogledom po karti. Elin
isprati put kojim će se kretati. „Morali bismo da prođemo tačno ispred Ferijanskog
procepa. Jedva da ćemo se odlepiti od drugog kraja jezera, a upašćemo u novu bitku.“
„Onda ćemo ih izvući na čistac“, odgovori Hasar. „Prevarićemo ih da isprazne
Procep od snaga koje tamo imaju, kolike god bile, pa ćemo im se prišunjati s leđa.“
„Adarlan drži u šaci celu reku Ejveri“, reče Kejol povlačeći nevidljivu liniju od
Riftholda ka unutrašnjosti. „Da bismo prešli na sever, moramo da pređemo tu reku kako
god znamo i umemo. Ako odaberemo Procep kao poprište te bitke, izbeći ćemo borbu
usred Hrastove šume, koja bi se pretvorila u pravi metež. Ako ništa drugo, ruhovi će
moći da nam pružaju podršku iz vazduha. To ne bi mogli ako smetaju krošnje.“
Rovan klimnu glavom. „Dakle, moramo da povedemo u planine većinu vojske –
kako bismo prišli Procepu tamo gde najmanje očekuju. Međutim, to je teško prohodan
krajolik. Moraćemo da vrlo pažljivo odaberemo put kojim ćemo se kretati.“
Kejolov otac zagunđa. Elin izvi obrve, ali njegov sin odgovori umesto njega: „Dan
pred bitku, poslao sam izaslanike – na Očnjake. Da stupe u dodir s divljacima koji tamo
žive, u slučaju da oni znaju neke tajne puteve preko planina do Procepa.“
Drevni neprijatelji ovog grada. „!?“
„Znaju. Ali to ima svoju cenu.“
„I to cenu koja neće biti plaćena“, prasnu gospodar Anijela.
„Da pogađam: zemljište“, kaza Elin.
 Kejol klimnu glavom. Otud napetost koja vlada u ovoj prostoriji.
Ona poče da lupka nogom po podu dok je odmeravala lorda Anijela. „A ti nećeš da
im daš ni pedalj zemlje?“
On je samo ošinu pogledom.
„Očito da ne“, promrmlja Fenris.
Elin slegnu ramenima, pa se okrenu ka Kejolu. „Dobro, makar je to rešeno.“
„Šta je rešeno?“, procedi njegov otac.
Elin nije obraćala pažnju na njega, već je samo namignula svom prijatelju. „Ti si
ruka kralja Adarlana. Po činu si viši od njega. Ovlašćen si da delaš u Dorijanovo ime.“
To rekavši, ona pokaza kartu. „Ova zemlja možda jeste deo Anijela, ali pripada
Adarlanu. Idi i pogađaj se za nju.“
Njegov otac se tržnu. „Ti…“
„Idemo na sever“, reče mu Elin. „Ti nam nećeš stajati na putu.“ Ona opet pusti da
joj se u očima raspali vatra, da se zlato u njima usija. „Zaustavila sam ovaj talas. Smatraj
savez s divljacima načinom da mi se odužiš za to.“
„Onaj talas je uništio pola mog grada“, procedi taj čovek.
Fenris se zasmeja – tiho i u neverici. Rovanu se ote grleno režanje.
Kejol prasnu na oca: „Ti si pravo kopile.“
„Pazi šta pričaš, mali.“
Elin klimnu Kejolu, kao da saoseća s njim. „Jasno mi je zašto si otišao.“
Kejolu se moralo odati priznanje na tome što se samo lecnuo i vratio proučavanju
karte. „Ako uspemo da prođemo Ferijanski procep, nastavićemo ka severu.“
Pored Endovira. Taj put će ih provesti tačno pored Endovira. Elin kao da nešto
preseče, a Rovanova šaka ovlaš dodirnu njenu.
„Moramo da se odlučimo ubrzo“, obznani Sartak. „Trenutno smo između
Ferijanskog procepa i Morata. Eravanu bi bilo vrlo lako da pošalje vojske da nas zgaze
između sebe.“
Hasar se okrenu ka Kejolu. „Da li je Irena blizu kraja?“
On se nalakti na rukonaslon svoje stolice s točkovima. „Ima ih previše, iako je
preživelih bilo malo. Ako je budemo čekali, ovde ćemo biti nedeljama.“
„Koliko je povređenih?“, upita Rovan.
Kejol odmahnu glavom. „Ne povređenih.“ Stisnu zube. „Valga.“
Elin se namršti. „Irena leći Valge?“
Hasar se isceri. „Na sebi svojstven način.“
Elin joj samo odmahnu. „Mogu li da vidim?“

***

Irenu nisu zatekli u zamku, već u šatoru na razrovanom bojištu, kako se naginje nad
nekim muškarcem koji se koprcao na ležaju. Čovek je bio rukama i nogama privezan za
kotve u podu.
 Elin pogleda te lance i nije mogla a da ne proguta knedlu.
Rovan je dodirnu po krstima, a Fenris joj priđe bliže.
Irena zastade, ruku optočenih belom svetlošću. Borte je bila blizu nje, držeći
isukani mač.
„Zar nešto nije u redu?“, upita Irena dok se sjaj oko njenih šaka gubio. Čovek
klonu, kao da je potpuno omlitaveo kada je vidarka prestala da napada demona u njemu.
Kejol gurnu bliže njoj stolicu nošenu točkovima predviđenim za grublje zemljište.
„Elin i njeni saputnici hteli su da im pokažeš šta umeš. Ako si raspoložena.“
Irena zagladi kosu koja joj se izvukla iz pletenice. „To zapravo i nije nešto što može
da se vidi. Ono što se dešava odvija se pod kožom – um naspram uma.“
„Suprotstavljaš se valškim demonima neposredno?“, upita Fenris – i to s
popriličnim strahopoštovanjem.
„Oni su bedne kukavice.“ Irena prekrsti ruke i namršti se na čoveka vezanog za
ležaj. „Potpuno jadne i bedne“, ispljunu ka njemu – ka demonu u njemu.
Čovek zasikta. Irena se samo nasmeši, a on – demon – zacvile.
Elin trepnu, ne znajući da li da prasne u smeh ili da padne na kolena. „Pokaži mi.
Uradi šta god da radiš, ali pokaži mi.“
I tako joj je vidarka pokazala. Ruke su joj zablistale, pa ih je položila tom čoveku
na grudi. On je vrištao, vrištao i vrištao.
Irena se zadihala i namrštila. Vrištanje je trajalo minutima.
Borte kaza: „Nije preterano uzbudljivo kada su vezani, zar ne?“
Sartak je samo pogleda, vidno razdraženo, kao da su često vodili takav razgovor.
„Ako ti više odgovara, možeš da budeš zadužena za čišćenje balege.“
Borte prevrnu očima, ali okrenu se ka Elin, odmeravajući je s otvorenošću kakvu
samo Elin može da ceni. „Imaš li neki drugi zadatak za mene?“
Elin se isceri. „Još ne. Možda vrlo brzo.“
Borte joj se isceri u odgovor. „Molim te. Molim te poštedi me ove dosade.“
Elin pogleda vidarku oko koje je sve sijalo. „Koji joj je ovo put danas?“
„Deseti“, progunđa Borte.
Elin upita Kejola: „Ako koliko ih svakog dana obavlja?“
„Najviše petnaest. Za neke je potrebno više snage da bi se izbacili iz domaćina,
tako da ih tih dana ima manje.“
Elin pokuša da sračuna koliko je zaposednutih vojnika ostalo na bojištu. „A šta
kada su izlečeni? Šta onda radite s njima?“
„Ispitujemo ih“, odgovori joj Kejol mršteći se. „Utvrđujemo njihove priče i kako je
došlo do toga da su zaposednuti. Kome su odani.“
„I verujete im?“, upita Fenris.
Hasar potapša balčak svog lepog mača. „Naši islednici vrlo umešno dolaze do
istine.“
Elin zanemari mučninu koja je preplavi.
„Dakle, oslobađate ih demona“, primeti Gavrijel, koji je do tada nekoliko minuta
proveo ćuteći, „a onda ih mučite?“
 „Ovo je rat“, prosto odgovori Hasar. „Ostavljamo ih sposobne za život. Međutim,
ne smemo da se igramo i da im spašavamo živote samo da bi nam potpuno nova vojska
iskočila za leđima.“
„Neki su svojevoljno pristupili Eravanu“, tiho objasni Kejol. „Neki su voljno
prihvatili prsten. Irena može da oceni, kada je unutra, ko je to želeo a ko nije. Ne trudi se
da spasava one koji su drage volje klekli. Većina onih koje spasava bili su ili budale, ili
su bili prisiljeni.“
„Neki žele da se bore na našoj strani“, kaza Sartak. „Onima koji prođu našu
procenu dopuštamo da započnu pešadijsku obuku. Nema ih mnogo, ali ih ipak ima.“
Dobro. Dobro i dobro.
Ireni se ote uzdah, a njena svetlost sevnu toliko jarko da Elin začkilji.
Čovek vezan za ležaj zakašlja se kriveći kičmu.
Crna i smrdljiva žuč pokulja mu na usta, pršteći na sve strane.
Borte se namršti, mašući rukom pred nosom kako bi razvejala smrad, a onda i crni
dim koji mu izlete iz usta.
Irena klonu, a Kejol munjevito pruži ruku da je zadrži. Vidarka se samo nasloni na
rukonaslon njegove stolice, držeći se jednom rukom za uzburkane grudi.
Elin je na trenutak ostavi na miru, kako bi došla do daha. Bio je to neverovatan
podvig. Još raditi to u drugom stanju… Elin zadivljeno odmahnu glavom.
Irena kaza, ne obraćajući se nikome naročito: „Taj demon nije hteo da ide.“
„Ali sada ga više nema?“, upita Elin.
Irena pokaza čoveka na ležaju, koji je sada otvarao oči. Bile su smeđe, ne crne i
zagledane naviše.
„Hvala ti“, beše sve što je taj čovek kazao, glasom promuklim.
I ljudskim. Sasvim ljudskim.
 Šezdeset sedmo poglavlje

R ovan je sledio Elin dok je ona vrludala bojištem, sve do ivice Srebrnog jezera.
Zastala je tek tada, a i to da bi pokupila neprijateljsko oružje vredno čuvanja. Bilo
ga je malo.
Ostali su se razišli; Gavrijel se zadržao da nauči kao Irena leči Valge, Fenris je
otišao s Kejolom da se sastane s izaslanikom divljaka, a kaganski kraljevići da se
pobrinu za svoju vojsku.
Ako vreme posluži, poći će za dva dana. Još dva dana i započeće proboj na sever.
Hvala bogovima. Iako su to bila poslednja bića kojima je Rovan želeo da
zahvaljuje.
Elin je stala na stenovitoj obali, gledajući preko prostranstva glatkog kao ogledalo,
sada krcatog odronjenim stenjem. Spustila je ruku na Goldrinov balčak, a plamen joj je
poigravao na prstima, naizgled se utapajući u crveni dragulj.
„Biće potrebne godine“, primeti ona, „da se iscele svi koje su Valgi zarazili.“
„Svaki od tih vojnika ima porodicu i prijatelje, koji bi želeli da mi to pokušamo.“
„Znam.“ Studeni vetar, duvajući ka severu, šibao joj je lice njenom kosom.
„Čemu onda šetnja ovamo?“ Tokom sastanka u šatoru postala je vidno zamišljena,
primetno se mršteći.
„Da li bi Irena mogla da izleći njih? Eravana i Mev? Ne znam zašto mi to nije
sinulo.“
„Da li je Eravan načinio svoje telo ili ga je ukrao? A Mev?“ Rovan odmahnu
glavom. „Lako je moguće da su njih dvoje sasvim drugačiji.“
„Ne vidim kako da pitam Irenu da to uradi. Kako da to tražim od Kejola.“ Elin
proguta knedlu. „Čak i da smestim Irenu negde blizu Eravana ili Mev… Ne mogu.“
Ni Rovan to ne bi mogao da uradi. Iz hiljadu razloga.
„Ali da li je greška stavljati Ireninu bezbednost iznad celog ovog sveta?“,
zamišljeno nastavi Elin, zagledana u jedan od neprijateljskih bodeža koje je pokupila.
Neobično lepo sečivo, verovatno ukradeno odnekud. „Ona je najjače oružje koje imamo
na raspolaganju, ako zanemarimo ključeve. Da li smo budale zato što ga ne ističemo u
prvi plan?“
Nije to njegov izbor, niti se on nešto pita, ali može da joj posluži kao sagovornik.
„Da li bi ti mogla da živiš sa sobom kad bi se nešto desilo Ireni ili njenom nerođenom
detetu?“
„Ne. Ali makar bi ostatak sveta ostao živ. Moja griža savesti bi u poređenju s tim
bila sporedna stvar.“
 „A ako ne pritisneš Irenu da pokuša da ih uništi, i Eravan ili Mev pobede – šta
onda?“
„I dalje je tu brava. I dalje sam tu ja.“
Rovan se zagrcnu. Shvatio je iz kog je razloga osetila potrebu da ode od ostalih, da
se prošeta. „Irena je za tebe zrak nade. Za sve nas. Nade da možda ipak nećeš morati da
iskivaš bravu. Ti ili Dorijan.“
„Bogovi to traže.“
„Bogovi mogu da se nose u tri lepe.“
Elin baci bodež. „Mrsko mi je ovo. Zaista mi je mrsko.“
On je obgrli. Ništa drugo nije mogao da joj pruži.
Kraj – kazala je kako želi da svemu dođe kraj. On će dati sve od sebe da tako i
bude.
Elin prisloni glavu uz njegove grudi, pa se njih dvoje zajedno ćutke zagledaše
preko hladnog jezera. „Da sam ja Irena, da li bi me ti pustio da to uradim? Da nosim
naše dete?“
Nije mu uspelo da spreči da mu se pred očima pojavi slika iz onog sna – Elin u
poodmakloj trudnoći, okružena njihovom decom. „Ne puštam ja tebe ništa.“
Ona odmahnu rukom. „Znaš šta sam htela da kažem.“
Sačekao je trenutak pre nego što joj je odgovorio. „Ne. Sve i da svet zbog toga
propadne, ne bih to mogao da podnesem.“
A s obzirom na onu bravu, lako je moguće da će morati da donese takvu odluku.
Rovan pređe prstima preko belega na njenom vratu koji su govorili da je njegova.
„Rekao sam ti da je ljubav slabost. Bilo bi daleko lakše kad bismo se svi mrzeli.“
Ona frknu. „Sačekaj nekoliko nedelja na putu s ovom vojskom, po ovim planinama,
pa je moguće da više nećemo biti tako dobri saveznici.“
Rovan je poljubi u teme. „Bogovi nam pomogli.“
Ali Elin se odmaknu od njega na te reči, na taj izraz koji mu je skliznuo s jezika, i
namršti se prema utaborenoj vojsci.
„Šta je bilo?“, upita je on.
„Hoću da pogledam one knjige s usudznacima koje su Kejol i Irena doneli.“

***

„Šta ovde piše?“, upita Elin Borte, kuckajući prstom po rečenici nažvrljanoj na halhi,
jeziku kojim se govori na Južnom kontinentu.
Sedeći pored nje za stolom u ratnom čadoru princa Sartaka, jahačica ruhova iskrivi
vrat kako bi proučila primedbu naškrabanu pored dugog stupca usudznakova. „Dobra
čin za podsticanje rasta u lejama s biljem.“
Rovan frknu s druge strane stola. Pred njim je bila otvorena knjiga, ali je
napredovao kroz nju daleko sporije od Elin.
 Većina tih tomova bila je potpuno ispisana usudznacima, ali primedbe koje su su
bile nažvrljane po rubovima stranica naterale su je da potraži mladu ruhinku. Borte, koja
je umirala od dosade dok je pomagala Ireni, oberučke je prihvatila da im pomaže i
dužnost motrenja na Valge prepustila je svom namrgođenom zaručniku.
Međutim, tokom dva sata koliko su Elin i Rovan prelistavali zbirku koju su Kejol i
Irena doneli iz Hafizine zabranjene biblioteke na vrhu Torea, ništa se nije pokazalo
korisnim.
Elin uzdahnu zagledavši se u platnenu tavanicu prinčevog velikog šatora. Srećom
pa je Sartak poneo te sanduke sa sobom, umesto da ih ostavi na brodu, ali… iznurenost
ju je podrivala, zamagljujući zamršenu čipku simbola na požutelim stranicama.
Rovan se ispravi. „Ovaj otvara nešto“, kaza okrećući knjigu prema njoj. „Ne znam
druge simbole, ali ovaj znači otvoriti.“ Čak ni nakon višečasovnih uputstava tokom
povratne plovidbe na ovaj kontinent, Rovan i ostali nisu sasvim ovladali jezikom koji se
sastojao od napola zaboravljenih znakova. Međutim, njen parnjak je većinu njih upamtio
– kao da su mu se urezali u um.
Elin pažljivo prouči red simbola koji se prostirao preko stranice, pa ih pročita još
jednom. „To nije ono što mi tražimo.“ Pocima prstima donju usnu. „To je čin za
otvaranje prostora između dva mesta – samo na ovom svetu.“
„Kao što Mev može da izvede?“, upita Borte.
Elin slagnu ramenima. „Da, ali ovo je namenjeno putovanju preko kratkih
razdaljina. Više kao ono što Fenris može.“ Ili je mogao nekada, pre nego što je Mev to
slomila u njemu.
Bortine usne se trznuše. „Onda, čemu to služi?“
„Zasmejavanju ljudi na zabavama?“ Elin vrati knjigu Rovanu.
Borte se zasmeja, pa se zavali u stolicu igrajući se krajem svoje duge pletenice.
„Misliš li da postoji čin – da se nađe drugi način da se usudkapija zapečati?“ To pitanje
je bilo je čujnije od šapata, ali Rovan ipak pogledom upozori tu devojku da pazi šta
priča. Borte mu samo odmahnu.
Ne. Elena bi joj kazala za to, ili bi rekla Branonu da je tako nešto postojalo.
Elin pređe dlanom preko suve drevne hartije, a simboli su joj se razlivali pred
očima. „Vredi pogledati, zar ne?“
Rovan je zaista nastavio s pažljivim prelistavanjem i prevođenjem. Znala je će on
satima sedeti ovde, a sve i da ništa ne pronađu, opet će sedeti kako bi sve to ponovo
pročitao za svaki slučaj.
Izlaz. Neki drugi put. Za nju, za Dorijana. Zajedno od njih dvoje koje će morati da
plati cenu kako bi se brava iskovala i kapija trajno zatvorila. Očajna i suluda nada.
Sati su prolazili, a hrpa knjiga se smanjivala. Fenris im se povremeno pridruživao,
neobično ozbiljan dok su tragali i tragali – ne nalazeći ništa.
Kada u sanduku više nije ostalo knjiga, kada je Borte zadremala a Rovan počeo da
se šeta po šatoru, Elin im je svima učinila uslugu i naredila im da se vrate u zamak.
Vredelo je pogledati, govorila je sebi. Iako joj je olovno breme u želucu govorilo
nešto drugo.
 ***

Kejol je svog oca zatekao tamo gde ga je i ostavio, kako besni u svojoj radnoj sobi.
„Ne smeš da prepustiš divljacima ni jedno jedino jutro ove oblasti“, prosikta njegov
otac dok je Kejol uterivao svoju pokretnu stolicu u sobu i zatvarao vrata.
Kejol prekrsti ruke i ne trudeći se da deluje pomirljivo. „Mogu i hoću.“
Njegov otac skoči na noge i nasloni se obema rukama o sto. „Zar bi pljunuo na
živote svih Anijelaca koji su se borili i ginuli da ova oblast ne bi pala u njihove pogane
šake?“
„Ako buduća pokolenja anijelskih muškaraca i žena neće morati da se bore i da
ginu ako ovima ponudim parčence zemlje, mislim da će naši preci time biti zadovoljni.“
„Oni su obične životinje, jedva u stanju da vladaju sami sobom.“
Kejol uzdahnu i klonu. Čitav život proveden u ovome – eto šta mu je Dorijan
natovario na vrat. Kao kraljeva ruka, moraće da se nosi s vlastelom i vladarima kakav je
njegov otac. Pod uslovom da prežive. Takođe pod uslovom da Dorijan preživi. Već je ta
pomisao bila dovoljna da Kejol kaže: „Svi u ovom ratu podnose žrtve. Većinom daleko,
daleko veće od nekoliko milja zemlje. Budi zahvalan što je to sve što tražimo od tebe.“
Čovek mu se izrugnu u lice. „A šta ako se ja pogodim s tobom?“
Kejol prevrnu očima, pa stade da okreće stolicu nazad prema vratima.
Njegov otac diže parče hartije. „Zar ne želiš da čuješ šta mi je tvoj brat napisao?“
„Ne toliko da bih sprečio ovaj savez“, odgovori Kejol okrećući stolicu.
Njegov otac svejedno razmota pismo i pročita: „Nadam se da će Anijel izgoreti do
temelja – i ti s njim.“ To pročitavši, on se nasmeši sitno i zlobno. „To je sve što je rekao
tvoj brat. Moj naslednik – eto šta on misli o ovom mestu. Ako on neće da štiti Anijel, šta
će od Anijela biti bez tebe?“
Novi pristup, kako bi ga grižom savesti naterao da popusti. „Kladim se da je
Terinov odnos prema Anijelu povezan s njegovim osećanjima prema tebi.“
Ostareli velmoža ponovo sede. „Hteo sam da znaš sa čime će se Anijel suočiti ako
ga ti ne budeš štitio. Spreman sam na pogodbu, dečače.“ Zasmeja se. „Mada dobro znam
koliko ti držiš reč.“
Kejol primi taj udarac. „Bogat sam čovek i ne treba mi ništa što bi mi ti ponudio.“
„Ništa?“ Njegov otac pokaza jedan sanduk pored prozora. „A šta je s nečim
dragocenijim od zlata?“
Kada Kejol ništa ne odgovori, njegov otac priđe sanduku i otključa ga ključem koji
je izvadio iz džepa, pa diže teški poklopac. Gurajući se bliže, Kejol se zagleda u sadržaj
sanduka.
Pisma. Ceo sanduk je bio pun pisama skladnim rukopisom naslovljenim na njega.
„Pronašla je sanduk neposredno pre nego što nam je dopalo ušiju da Morat maršira
na nas“, objasni njegov otac, smešeći se podrugljivo i hladno. „Naravno, trebalo je da ih
spalim, ali nešto me je teralo da ih sačuvam. Mislim da sam to uradio upravo zbog
nekog ovakvog trenutka.“
 Sanduk je bio krcat pismima. Sva je napisala njegova majka. Njemu. „Koliko
dugo?“, tiho upita on.
„Počevši od dana kada si otišao.“ Otac mu se i dalje podrugljivo smeškao.
Godine. Godine pisama, od majke od koje nikad ništa nije čuo i verovao je da ona
nije htela da razgovara s njim, da je popustila željama njegovog oca.
„Pustio si je da misli kako joj nisam pisao“, reče Kejol, iznenađen što mu je glas i
dalje miran. „Nikada ih nisi poslao i pustio si je da misli kako joj ja nikada nisam
odgovorio.“
Njegov otac zatvori sanduk i ponovo ga zaključa. „Tako ispada.“
„Zašto?“ Bilo je to jedino pitanje koje je bitno.
Njegov otac se namršti. „Nisam mogao da ti dopustim da okreneš leđa svom
nasleđu i Anijelu bez ikakvih posledica, zar ne?“
Kejol snažno stisnu rukonaslone svoje stolice kako bi sprečio sebe da zadavi tog
čoveka. „Misliš li da će me to što si mi pokazao sanduk s njenim pismima naterati da se
pogađam s tobom?“
Njegov otac frknu. „Ti si sentimentalan čovek. Tvoje ponašanje s onom tvojom
ženom samo je dokaz toga. Mislim da bi se ti poprilično pogađao za priliku da čitaš ta
pisma.“
Kejol je samo zurio u njega. Trepnuo je jednom, kao da bi to moglo da spreči riku u
njegovoj glavi i u njegovom srcu.
Njegova majka ga nikada nije zaboravila. Nikada nije prestala da mu piše.
Kejol se malčice nasmeši.
„Zadrži pisma“, kaza gurajući stolicu nazad ka vratima. „Sada kada te je ostavila,
možda će ti to biti jedino po čemu ćeš imati da je se sećaš.“ Otvorio je je vrata radne
sobe i osvrnuo se.
„Ne pogađam se s kopiladi“, reče Kejol ponovo se smešeći dok je izlazio u hodnik.
„Nemam namere da počnem s tobom.“

***

Kejol je divljim ljudima s Očnjaka dao mali deo u Južnom Anijelu. Njegov otac je
besneo, odbijajući da prizna tu trgovinu, ali niko nije obraćao pažnju na njega, što je
Elin bilo beskrajno zabavno.
Dva dana nakon toga mali odred tih ljudi stigao je na najzapadniji rub grada, blizu
razjapljene rupe gde je nekada bila brana, pa povedoše nazad.
Svi ti bradati ljudi jahali su čupave planinske konjiće i premda su njihova zdepasta
tela bila skrivena debelim krznima, oružje im se jasno videlo: sekire, mačevi i noževi su
blistali na slaboj svetlosti.
Kainov narod – ili je makar nekada bio. Elin je rešila da ga ne pominje tokom
njihovog kratkog upoznavanja. Kejol se, vrlo pametno, suzdržao od priznanja da je ona
ubila tog čoveka.
 Bilo je to u nekom drugom životu. Drugom svetu.
Sedeći u sedlu munikijskog konja kog joj je Hasar pozajmila, Elin je jahala na čelu
družine dok su marširali iz Anijela; Kejol je sledio sleva na Faraši, a Rovan zdesna na
svom munikijskom konju. Njihovi saputnici bili su raštrkani iza njih, pošto se Lorkan
zacelio dovoljno da bi mogao da jaše, a Elida je bila pored njega.
A iza njih, vijugajući u daljini, kretala se kaganova vojska.
Makar jedan njen deo. Pola ruhova i darganskih konjanika marširaće pod
Kašinovim barjakom sa istočne strane planina, kako bi privukli oružane snage iz
Ferijanskog procepa u otvorenu bitku u dolini – dok se oni šunjaju iza njih, pravo kroz
njihova zadnja vrata.
Očnjaci su bili zastrti debelim nanosima snega, a tmurno nebo je pretilo još većim
snegovima, ali ruhinski izvidnici i divlji ljudi su procenili da ih nikakve nepogode neće
stići još neko vreme – makar dok ne stignu do Procepa.
Petodnevno putovanje s vojskom kroz planine. Vojska koja bude marširala duž
ivice jezera i reke preći će ga za tri dana.
Elin je digla glavu prema hladnom nebu dok su počinjali da se uspinju beskrajnim
nizom okuka uz planinske padine. Ruhini će nositi veći deo teške opreme, hvala
bogovima, ali uspinjanje uz planine biće pravo iskušenje.
No kaganove vojske prešle su svako moguće zemljište. Planine, pustinje i mora.
Neće ni sada ustuknuti.
Valjda neće ni Elin, pretpostavljala je ona, makar tokom tog vremena koje joj
ostalo, koliko god to bilo, sve dok ono ne istekne.
Ovaj poslednji prodor na sever, ka domu… Sumorno se nasmešila ogromnim
planinama i vojsci koja se protezala iza njih.
I samo zato što je naprosto mogla, samo zato što napokon kreću ka Terasenu, Elin
je pustila treptaj svoje moći. Neki barjaktari iza njih zažagoriše od iznenađenja, ali
Rovan se samo nasmeši. Smešio se od one žestoke nade, one surove rešenosti što je
buknula i u njenom srcu kada je počela da gori.
Pustila je da je plamen obuhvati, zlatni sjaj za koji je znala da može da se vidi čak i
iz najdaljih redova njihove vojske, iz grada i zamka iza njih.
Kao svetionik što jarko šija u senci planina, u senci sila koje ih čekaju, Elin je
obasjala put na sever.
 Drugi deo

BOGOVI I KAPIJE
 Šezdeset osmo poglavlje

C rni tornjevi Morata dizali su se kao mračni mačevi uprti u nebo nad kovačnicama i
logorskim vatrama zapaljenim u dolini ispod njega, odakle se širio dim.
Štrčali su zadiru u niske oblake, neki slomljeni i iskrzani, a neki i dalje gordo
stojeći. Po svima njima bio je ispisan bes i poslednji čin Kaltejn Rompije.
Šireći svoja vrana krila, Dorijan uhvati nalet vetra koji je bazdeo na gvožđe i
mrcinu pa skrenu oko tvrđave. Tokom svog dugog putovanja naučio je da upreže vetrove
i premda je veći deo putovanja preleteo kao hitri crvenrepi jastreb, jutros se
preoblikovao u običnu vranu.
Čitava jata vrana šestarila su oko Morata, a njihovo graktanje prolamalo se koliko i
zvon čekića po nakovnjima širom te doline. Iako se na severu razmahao pravi pakao,
ovde ga je bilo još više. Još više vojnika, još više veštica.
Dorijan je sledio primer drugih vrana i u širokom luku zaobilazio viverne, leteći
nisko dok je zbor za zborom išao u izviđanje, na podnošenje izveštaja ili na obuku. Tako
mnogo Gvozdenzubih. Sve čekaju.
Opkružio je najviše moratske kule, odmeravajući pogledom zamak, vojsku u dolini
i viverne u njihovih visokim legalima. Svakim zamahom krila, breme onoga što je sakrio
među nekim stenjem deset milja severno odatle bilo je sve teže.
Bila bi prava ludost da ovamo donese dva ključa. Zato ih je zakopao u škriljcu, ne
usuđujući se čak ni da obeleži to mesto. Jedino je mogao da se moli kako je dovoljno
daleko da izbegne Eravanovoj pažnji.
Sa strane jedne kule videle su se dve sluškinje s naručjima punim rublja kako izlaze
kroz mala vrata i počinju da se uspinju kružnim spoljnim stepeništem, glava pognutih
kao da pokušavaju da ne gledaju vojsku koja se roji daleko ispod njih – ili viverne, čija
rika odjekuje po crnom kamenu.
Eno. Ona vrata.
Dorijan zaleprša ka njima, terajući srce da mirno kuca, da njegov miris – jedino što
bi moglo da ga oda i osudi na propast – ne bude primećen. Međutim, nijedna od
Gvozdenzubih koje su letele nad njim nije zapazila vranu što ne miriše kao vrana, a dve
pralje koje su se uspinjale uz kružno stepenište nisu vrisnule kada je on sleteo na malu
kamenu ogradu i uredno sklopio krila.
Jedan skok i našao se na kamenju.
Preoblikovanje, tokom koga su ga pekli i mišici i kosti i svet je postao manji i
beskrajno smrtonosniji.
Ali i beskrajno manje svestan njegovog prisustva.
 Dorijanovi brkovi zaigraše a njegove prevelike uši se načuljiše. Njegovo sitno
dlakavo telo treslo se od rike viverna, pa je stisnuo zube… krupne, bezmalo prevelike za
njegova ustašca. Vonj je postao skoro nepodnošljiv.
Osećao je miris… svega. Zaostale svežine rublja koje je tuda proneto. Jak miris
divljači iz nekog variva koji se zadržao na praljama i nakon njihovog ručka. Nikada nije
ni pomišljao da su miševi toliko izvanredni, ali čak ni kada je jezdio kao jastreb nije
osetio ovoliku budnost.
U svetu koji je uređen tako da ih ubija, valjda miševi i moraju da budu toliko oštri
kako bi preživeli.
Dorijan dopusti sebi da samo jednom duboko udahne pre nego što se progura ispod
zatvorenih vrata – i kroči u sam Morat.

***

Njegova čula možda jesu oštrija, ali nikada nije shvatao koliko su stepenice teško
savladive bez ljudskih nogu.
Držao se senki, terajući sebe da zalazi u prašinu i tminu kad god bi nečije noge
prošle pored njega. Neke su bile oklopljene, neke u čizmama, a neke u iznošenim
cipelama. Svi koji su nosili tu obuću bili su bledog lika i bednog izraza lica.
Hvala bogovima, nije bilo veštica – niti valških prinčeva i njihovih potčinjenih.
Svakako da nije bilo ni traga ni glasa od Eravana.
Kula u koju je ušao zapravo je bila stepenište za služinčad, koje je Manon opisala
tokom jednog od svojih dugih objašnjavanja Elin kako je to bilo u Moratu.
Upravo je zahvaljujući njoj on u mislima sledio kartu, čiju je tačnost potvrdio time
što je poslednjih nekoliko sati proveo šestareći nad Moratom.
Eravanova kula – tamo će on započeti svoju potragu. Ako se ispostavi da je valški
kralj u njoj… smisliće nešto. Videće da li će moći da naplati Eravanu za sve što je
uradio, bez obzira na Kaltejnino upozorenje.
Sav zadihan, Dorijan je stigao do dna vijugavog stepeništa, pa je obmotao dugi rep
oko sebe vireći u polumračni hodnik koji se pružao ispred njega.
Sada će morati da odatle pređe ceo sprat, pa da se uspe drugim stepeništem, pretrči
duž jednog hodnika i onda, ako bude imao sreće, stići će do Eravanove kule.
Manon nikada nije uspela da uđe u nju. Nikada nije saznala šta se u njoj krije.
Jedino je znala da je neprestano čuvaju Valgi. To je sasvim dobro mesto za početak
njegovog lova.
Uši su mu se trzale. Nije čuo nikakve korake da mu prilaze. Srećom pa nije bilo
mačaka.
Dorijan skrenu za jedan ugao, a njegovo sivkastosmeđe krzno stapalo se s
kamenom dok je trčkarao duž žleba koji se obrazovao tamo gde se zid spajao s podom.
Jedan stražar bio je na dužnosti na kraju hodnika, gde je stajao zureći ni u šta. Dok se
Dorijan približavao, stražar mu je izgledao kao da vreba, ogroman kao nekakva planina.
 Dorijan samo što nije stigao do stražara i raskršća hodnika na koje je stražar pazio
kada je osetio – komešanje, a onda muk.
Čak se i stražar ispravio, na tren se osvrćući ka uzanom prozoru iza sebe.
Dorijan stade, zavlačeći se u senku.
Ništa. Nikakvi povici ili krici, ali…
Stražar je ostao na svom položaju, ali pogledom je pomno preletao po hodniku.
Dorijan je ćutke čekao, ne mrdajući. Jesu li otkrili da je on tu? Digli uzbunu?
Nemoguće da je toliko lako kao što se čini. Eravan je nesumnjivo postavio zamke
koje će ga upozoriti na neprijateljsko prisustvo…
Iza ugla se začuše užurbani lagani koraci i stražar se okrenu prema tom zvuku. „Šta
je bilo?“, zatraži da čuje taj čovek.
Sluga koji mu je prilazio nije ni zastao. „Ko zna, s obzirom na to u kakvom smo
društvu ovih dana? Nemam namere da se zadržavam ovde kako bih saznao.“ Onda
čovek odjuri dalje, hrleći pored Dorijana.
Nije žurio ka nečemu, već od toga.
Dorijanovi brkovi zaigraše dok je njušio vazduh. Ništa.
Ništa mu neće vredeti ni da čeka u hodniku – ali da pohrli napred, da pokuša da
otkrije šta se to dešava… ni to nije pametno.
Postoji jedno mesto gde će možda nešto moći da čuje, gde ljudi uvek ogovaraju
druge, čak i u Moratu.
Zato se Dorijan vratio niz hodnik, pa pošao niz drugo stepenište, a njegove nožice
jedva da su postizale da se kreću toliko brzo. Žurio je prema kuhinji, vreloj i obasjanoj
svetlošću ogromnog ognjišta.
Gospa Elida je tu radila – poznavala je te ljude. Ne Valge, već ljude koji su
primorani u njihovu službu. Ljude koji će sasvim sigurno razglabati o tome ko u zamak
dolazi i iz njega odlazi, baš kao što su njima slični radili u palati u Riftholdu.
Raznorazne sluškinje i kuvarice zaista su tu čekale, zureći prema stepeništu na
suprotnoj strani goleme kuhinje – baš kao i mršava zelenooka sivkasta mačka na drugoj
strani te prostorije.
Dorijan se skupio što je više mogao, ali ona zver uopšte nije obraćala pažnju na
njega, već je netremice gledala stepenište. Kao da i ona zna.
Onda se začuše koraci – hitri i prigušeni. Uđoše dve žene, noseći prazne
poslužavnike. Obe su bile prebledele i tresle se od glave do pete.
Jedan čovek koji je začelo bio glavni kuvar upita te žene: „Da li ste nešto videle?“
Jedna od njih odmahnu glavom. „Još nisu stigli u odaju za savetovanje. Hvala svim
bogovima.“
Njenoj saradnici su ruke drhtale dok je spuštala svoj poslužavnik. „Ali ubrzo će
stići.“
„Sreća pa ste izašle pre nego što su oni došli“, neko kaza, „ili biste možda i vas dve
završile kao deo ručka.“
 Zaista su imale sreće. Dorijan se tu zadržao, ali u kuhinji su se nastavili uobičajeni
poslovi, pošto su svi bili zadovoljni time što su se dve njihove drugarice bezbedno
vratile.
Odaja za savetovanje – možda je to ista ona koju je Manon opisala, gde Eravan voli
da održava sastanke. Ako se Eravan lično zaputio tamo…
Dorijan istrča, sledeći u mislima onu kartu koju je Manon izradila. Budala – samo
bi budala svojevoljno išla da vidi Eravana. Samo bi se budala usudila na to.
Možda on zaista želi da umre. Možda je zaista glup – ali želi da ga vidi. Mora da ga
vidi, mora da vidi tog stvora koji je tako mnogo toga upropastio, koji se sprema da
proždere njihov svet.
Mora da ga pogleda, to stvorenje koje je naredilo da on bude pretvoren u sužnja,
koje je pogubilo Soršu. Ako bude imao sreće, možda će mu poći za rukom da ga ubije.
Mogao bi da ostane u ovom obličju i da napadne, ali osećao bi daleko veće
zadovoljstvo kad bi se vratio u sopstveno telo, pa isukao Damaris i dokrajčio ga. Kad bi
pustio Eravana da vidi bledu traku oko njegovog grla i da zna ko ga je to ubio, da zna
kako on još nije uspeo da ga slomi.
A onda bi Dorijan našao taj ključ.
Muk ga je vodio kuda da ide, možda i više nego karta koju je upamtio.
Hodnici su se ispraznili. Vazduh je postao zagušljivi hladan – kao da Eravanova
iskvarenost sipi iz njega.
Nije bilo stražara, ni ljudskih ni valških, da drže stražu pred otvorenim vratima.
Nije bilo nikoga da zapazi zakrabuljenu priliku koja je ulazila u prostoriju tako
žustrim koracima da se crni plašt vijorio oko nje.
Dorijan požuri, utrčavajući za tom prilikom dok su se vrata zatvarala. Njegova
magija nabuja, ali on je snagom volje natera da se smiri, da se sklupča kao guja pre nego
što ugrize.
Jednim udarcem će oboriti Eravana, a onda će se preoblikovati i isukati Damaris.
Prilika zastade a plašt se zanjiha i Dorijan potrča ka najbližoj senci – pored procepa
između vrata i poda.
Ta prostorija je bila sasvim obična, sa izuzetkom crnog staklenog stola u njenom
središtu – kao i zlatokosog i zlatookog muškarca koji je za njim sedeo.
Manon nije lagala: Eravan je zaista svukao sa sebe Peringtonovu kožu zarad nečeg
daleko lepšeg.
Dok je valški kralj ustajao na noge, Dorijan je shvatio da su njegovi sivi kaput i
pantalone besprekorno skrojeni. Za pojasom mu nije bilo nikakvo oružje, a od
usudključa nije bilo ni traga.
Ali osećao je Eravanovu moć i iskvarenost koja zrači iz njega. Osećao je i sećao se
utiska koji je ta moć ostavljala u njemu, zgrušavajući mu dušu.
Led je pucketao u njegovim venama. Brz – mora da bude brz. Da napadne smesta.
„Ovo je krajnje neočekivano zadovoljstvo“, reče Eravan, a glas mu je istovremeno
bio mlad i nije. Pokazao je hranu postavljenu na stolu – voće i suvo meso. „Hoćemo li?“
 Dorijanova magija se pokoleba kada se dve vitke i kao mesečine blede šake digoše
ispod prevoja crnog plašta i svukoše kapuljaču.
Žena ispod nje nije bila prelepa – svakako ne na klasičan način, ali njena kao agat
crna kosa, njene tamne oči, njene crvene usne… Bila je zapanjujuća. Opčinjavajuća.
Te crvene usne se izviše, otkrivajući bele zube.
Ledeni žmarci proleteše Dorijanu niz kičmu kada ugleda tanane šiljate uši kako
proviruju kroz zastor od tamne kose. Fej. Ta ženka je Fej.
Skinula je plašt i tako otkrila široku haljinu boje najtamnijeg purpura pre nego što
je sela za sto naspram Eravana. Njeni skladni pokreti nisu bili suspregnuti ni mrvicom
kolebanja ili straha. „Dakle, znaš zašto sam došla.“
Eravan se nasmeši sedajući, pa nasu vino najpre ženki a onda i sebi. Svaka pomisao
na ubijanje pobeže Dorijanu iz glave kada valški kralj upita: „Zar postoji neki drugi
razlog zbog koga bi se ti udostojila da dođeš u Morat, Mev?“
 Šezdeset deveto poglavlje

O rint nije bio ovako tih još od onog dana kada je Edion skupa s ostacima
terasenskog dvora marširao ka Teralisu.
Čak i tada se brujanje nekako pronosilo drevnim gradom podignutim između ušća
Florine i ivice Jelenroga, sa Hrastovom šumom koja se talasala ka zapadu.
Tada su bele zidine još bile blistave.
Sada su ukaljane i sivkaste, turobne koliko i nebo, dok su Edion, Lisandra i njihovi
saveznici prolazili kroz odškrinuta metalna krila zapadne kapije. Tu su zidovi bili šest
stopa debeli, a kameni blokovi toliko teški da je prema legendi Branon pozvao divove sa
Jelenroga da ih postave na mesta.
Edion bi dao sve što ima kada bi se sada ti davno zaboravljeni divovi nekako
spustili do grada. Kada bi se drevna Vučja plemena sjurila s golemih planinskih vrhova
iza grada, a sa njima i izgubljeni terasenski Feji. Kada bi bilo šta od starih mitova
izronilo iz senki vremena, kao što su Rolf i njegovi Mikenjani.
Ali znao je da je sreće ponestalo.
To su znali i njegovi saborci. Čak je i Ansel od Brajarklifa bila ćutljiva koliko Ilijas
i njegove ubice, a ramena su joj bila pogurena. Bila je takva sve otkad su glave njenih
ratnika zasule njene bojne redove. Njena kao vino crvena kosa ostala je bez sjaja, a
koraci su joj bih teški i tromi. Dobro je znao kakav užas i kajanje ona oseća. Voleo bi
kad bi mogao da uteši mladu kraljicu i da joj uputi bilo kakve druge reči mimo brzog
izvinjenja, ali izgleda da je Ilijas preuzeo to na sebe, jer je jahao pored Ansel, postojano
joj obezbeđujući ćutljivo društvo.
Grad je bio podignut u podnožju ogromnog i bezmalo mitskog zamka, sazdanog na
isturenoj gromadi. Zamak se dizao do tolikih visina da se činilo kako njegovi najviši
tornjevi zadiru u nebesa. Nekada je taj zamak blistao, ruže i puzavice obavijale su
njegov od sunca topli kamen, a hiljadu vodoskoka žuborilo je u svim dvoranama i
dvorištima. Nekada su se gordi barjaci vijorili s onih nemoguće visokih kula, koje su
stražarile nad planinama, šumom, rekom i Teraliskom ravnicom podno njih.
Pretvorio se u mauzolej.
Niko nije progovarao dok su se vukli strmim i krivudavim ulicama. Sumorni žitelji
zastajali su da zure u njih ili samo nastavljali da žure pripremajući se za opsadu.
Od nje se ne može pobeći – jer su im za leđima planine Jelenrog, na zapadu
Hrastova šuma, a vojska im prilazi s juga. Istina, mogli bi da beže preko ravnica na
istok, ali kuda? U Suriju, gde će ih začelo stići – samo je pitanje kada? Zaleđe planina,
gde su zime toliko surove da se priča kako nijedan smrtnik tamo ne može da preživi?
Građani Orinta u istoj su klopci kao što je njihova vojska.
Edion je dobro znao da bi trebalo da se ispravi, da bi trebalo da se osmehne
gledajući taj narod – svoj narod – i da im ulije makar mrvicu hrabrosti.
Ali nije mogao. Nije mogao a da se ne pita koliko li je njih ostalo bez članova
svojih porodica i prijatelja u onoj bici pokraj reke. Tokom nedelja ratovanja pre toga.
Koliko li se njih dalje moli da u povorkama vojnika koje se još kreću prema gradu nađe
nekog voljenog.
Njegova krivica, njegovo breme. Dovde su ih dovele njegove odluke. Zbog
njegovih je odluka toliko leševa ostalo u snegu – prava staza mrtvih, koja vodi od južne
granice pa sve do Florine.
Beli zamak dizao se u daljini, sve veći sa svakim brdom uz koje bi se uspeli. Makar
će im to ići naruku – prednost koju pruža viši položaj.
Makar imaju to.

***

Darou i ostale velmože su čekali.

Ne u prestonoj dvorani, već u prostranoj odaji saveta, na drugoj strani palate.
Kada je Edion poslednji put bio u toj prostoriji, sastankom je presedavao jedan
kočoperni adarlanski fićfirić. Vicekralj Terasena – tako je nazivao sebe.
Izgleda da je taj čovek pokupio svoju kitnjastu odeću, sa sve stolicama i
tapiserijama, pa pobegao istog trena kada je čuo da je kralj ubijen.
Zato je jedan drevni radni sto sada služio kao njihov ratni sto, a bio je okružen
napola istrulelim stolicama sakupljenim iz raznoraznih odaja širom zamka. Na njima su
trenutno sedeli Darou, Sloan, Gunar i Ajronvud. Na Edionovo iznenađenje, Murto je
takođe bio među njima.
Ustali su kada su Edion i njegovi saborci ušli – ali ne iz nekog poštovanja prema
njemu, već prema osobama kraljevskog roda koje su ga pratile.
Ansel od Brajarklifa odmerila je pogledom tu sirotinjsku prostoriju, kao što je
radila sve vreme dok su prolazili kroz taj polumračni i turobni zamak, pa je onda tiho
zazviždala. „Nisi se šalio kada si kazao da vam je Adarlan ispraznio riznicu.“ Bile su to
njene prve reči za ko zna koliko sati. Dana.
Edion zastenja. „Do poslednjeg bakrenjaka.“ Onda stade ispred stola.
„Gde je Kilijan?“, zatraži da čuje Darou.
Edion mu se nasmeši, ali taj mu se osmeh nije video u očima. Ren se ukoči, videvši
upozorenje u tom osmehu. „Rekao mi je da pođem napred dok on vodi vojsku ovamo.“
Laž.
Darou prevrnu očima, pa se usredsredi na Rolfa, koji se i dalje mrštio gledajući
zapušteni zamak. „Dakle, vama imamo da zahvalimo na srećnom povlačenju, ako sam
dobro shvatio.“
 Rolf prostreli tog čoveka svojim morskozelenim pogledom. „Da znaš da imate.“
Darou ponovo sede, a ostale velmože se povedoše za njim. „A vi ste?“
„Pomorac Rolf“, glatko odgovori gusar. „Zapovednik u armadi njenog veličanstva
– i naslednik mikenjanskog naroda.“
Ostali lordovi se ispraviše. „Mikenjani su nestali pre čitavog jednog doba“, reče
lord Sloan, ali taj čovek je zapazio mač za Rolfovim pojasom i jabuku na balčaku u vidu
glave morskog zmaja. Nesumnjivo da je i gledao kako flota plovi uz Florinu.
„Nestali, ali ne izumrli“, odvrati Rolf. „A došli smo kako bismo vratili drevni dug.“
Darou se protrlja po slepoočnici. Zaista je izgledao staro dok se naslanjao preko
ivice stola. „Pa, treba da zahvalimo bogovima na tome.“
Kipteći od besa, Lisandra mu reče: „Treba da zahvalite Elin na tome.“
Čovek suzi oči, a Edion pobesne pretvarajući se u nešto smrtonosno. Međutim,
Darouov glas je bio umoran – težak dok ju je pitao: „Danas se ne pretvarate, gospo?“
Lisandra samo pokaza Rolfa, pa onda Ansel i Galana. Mahnu rukom ka prozorima,
kroz koje su se videli fejski visoki plemići i Ilijas od Tihih ubica kako se u dvorištu
zamka staraju za svoje podanike. „Svi oni. Svi oni su ovamo došli zbog Elin. Ne zbog
vas. Zato, pre nego što se izrugnete kako ne postoji armada njenog veličanstva, dozvolite
mi da vam kažem da postoji, a vi niste njen deo.“
Darou duboko uzdahnu, opet se trljajući po slepoočnicama. „Izvolite napustiti ovu
prostoriju.“
„Đavola će“, proreža Edion.
Međutim, Murto se ubaci: „Gospo, neko želi da vas vidi.“ Lisandra izvi obrvu, a
starac se lecnu. „Nisam smeo da je ostavim samu u Olsbruku. Anđelina je u severnoj
kuli – nekadašnjoj odaji moje unuke. Primetila je gledajući kroz prozor da dolazite i
jedva sam je ubedio da sačeka.“
Bio je to učtiv i pametan način da se smiri ta oluja pre nego što se zaista razduva.
Edion se nosio mišlju da joj svejedno kaže kako može da ostane, ali Lisandra se već dala
u pokret, tolikom brzinom da se njena tamna kosa vijorila za njom.
Kada je otišla, Edion kaza: „Borila se u prvim borbenim redovima u sve i jednoj
bici. Skoro da je dala život boreći se protiv naših neprijatelja. Nisam video nikoga od
vas da se toliko potrudio.“
Skupina starih velmoža zgađeno se namršti, ali ipak se Darou promeškolji na stolici
– neznatno. Kao da je Edion čačnuo zagnojenu ranu. „Biti prestar za borbu“, tiho kaza
Darou, „dok mlađi ginu nije tako lako kao što ti misliš, Edione.“ Tada mu pogled pade
na bezimeni mač na Edionovom boku. „Uopšte nije lako.“
Edion se nosio mišlju da mu kaže da pita ljude koji su izginuli da li i to nije lako,
ali princ Galan se nakašlja. „Šta je sprovedeno od priprema za opsadu?“
Terasenske velmože izgleda ni najmanje nisu volele da ih neko ispituje, ali ipak su
otvorile gadna usta i progovorile.

***
Sat kasnije, nakon što su ostali odvedeni najpre do svojih odaja, pa do kupki i da pojedu
nešto toplo, Edion je zatekao sebe kako sledi njen miris.
Nije otišla u severnu kulu i do štićenice koja ju je tamo čekala, već u prestonu
dvoranu.
Ogromna hrastova vrata bila su naprsla, a dva propeta jelena izrezbarena na njima
gledala su ga odozgo. Nekada je besmrtni plamen između njihovih gordih rogova bio
prekriven zlatnim filigranom.
Tokom protekle decenije neko je zgulio zlato – bilo iz pakosti, bilo zbog koristi.
Edion se provuče kroz vrata, a ogromna odaja iza njih bila je kao avet starog
prijatelja.
Koliko je puta kukao zato što je morao da oblači kitnjastu odeću i da stoji pored
prestola na postolju na najdaljem kraju te dvorane čiju tavanicu nose brojni stubovi?
Koliko je puta uhvatio Elin kako pada u dremež tokom beskrajnih velelepnih
svečanosti?
Onda su sa tavanice visili barjaci svih terasenskih oblasti. Tada je mermerni pod bio
toliko uglačan da je on mogao da vidi svoj odraz u njemu.
Onda je na onom postolju stajao rožani presto, ogroman i praiskonski, sazdan od
odbačenih rogova besmrtnih jelena Hrastove šume.
Jelena koji su sada iskasapljeni i spaljeni, baš kao što je rožani presto završio nakon
Teraliske bitke. Kralj je još na bojištu naredio da se to uradi.
Lisandra je stajala pred tim praznim postoljem. Zurila je u beli mermer kao da vidi
presto koji se nekada tu nalazio. Kao da vidi druge, manje prestole koji su se nalazili
pored njega.
„Nisam znala da je Adarlan toliko temeljno upropastio ovo mesto“, kazala je, bilo
jer ga je nanjušila, bilo zato što je prepoznala ritam njegovih koraka.
„Kosti su mu i dalje čitave“, odgovori joj Edion. „Samo što ne znam još koliko će
to biti tako.“
Lisandrine zelene oči, pomračene od iznurenosti i tuge, zagledaše se u njega.
„Negde duboko“, tiho mu reče, „neki deo mene mislio je da ću doživeti da je vidim kako
tamo sedi.“ Pokazala je postolje, gde je nekada stajao rožani presto. „Duboko u sebi
mislila sam da ćemo se nekako izvući. Bez obzira na Morat, bravu i na sve ostalo.“
Na licu joj se nije videla ni trunčica nade.
Možda se upravo zbog toga udostojila da mu se obrati.
„I ja sam tako mislio“, jednako tiho odgovori Edion, premda su te reči svejedno
odjekivale ogromnom i praznom dvoranom. „I ja sam tako mislio.“
 Sedamdeseto poglavlje

Kraljica Feja došla je u Morat.

Dorijan natera sebe da smiri lupanje srca i obuzda isprekidano disanje dok je Mev
srkutala vino.
„Dakle, nisi me prepoznao“, primeti fejska kraljica, odmeravajući valškog kralja.
Eravan zastade, sa peharom tek dopola prinetim usnama. „Zar ti nisi Mev, kraljica
Doranela?“
Elin. Zar je Mev to dovela Elin ovamo? Da je proda Eravanu?
Bogovi, bogovi…
Mev zabaci glavu i grohotom se zasmeja. „Prođoše milenijumi, a ti si zaboravio
čak i sopstvenu snahu.“
Dorijanu je bilo drago što je tako mali, tih i neprimetan. Lako je moguće da bi inače
pao u nesvest.
Eravan se ukoči. „Ti.“
Mev se nasmeši. „Ja.“
One zlatne oči pređoše preko fejske kraljice. „U fejskoj koži – sve ovo vreme.“
„Razočarana sam što to nisi sam shvatio.“
Bilo Eravanove moći pregmiza preko Dorijana. Toliko slično – toliko strašno slično
masnoj moći onog valškog princa. „Znaš li ti šta si…“ Valški kralj se ućuta, pa ispravi.
„Valjda bi trebalo da ti zahvalim“, reče Eravan povrativši vlast nad sobom. „Da nisi
izdala mog brata, nikada ne bih otkrio ovaj dražesni svet – niti bih sada bio u prilici da
ga osvojim.“ To rekavši, on otpi vino iz pehara. „Međutim, i dalje ostaje pitanje: šta
tražiš ovde? Zašto si mi se sada otkrila? Moja drevna neprijateljica – koja možda to više
i nije.“
„Nikada ti nisam bila neprijatelj“, mirno odvrati Mev. „Međutim, tvoja braća su
bila moji neprijatelji.“
„A svejedno si se udala za Orkusa, dobro znajući kakav je on.“
„Možda je trebalo da se udam za tebe kada si me zaprosio.“ Ona se malčice
nasmeši – izveštačeno i grozno. „Ali tada sam bila tako mlada. Bilo je lako navesti me u
zabludu.“
Eravan se tiho zasmeja, tako da se Dorijanu utroba prevrnu. „Ti nikada nisi bila
ništa od toga. I eto nas sada.“
Ako je Elin tu, ako Dorijan uspe da je pronađe, možda bi njih dvoje mogli da se
uhate ukoštac s valškom kraljicom i kraljem…
 „Eto nas“, saglasi se Mev. „Tebe spremnog da pregaziš kontinent – i mene, voljne
da ti u tome pomognem.“
Eravan prekrsti noge, prebacujući gležanj preko kolena. „Ponovo te pitam: zašto?“
Mevini prsti pređoše preko stranica njenog pehara. „Moj narod me je izdao. Nakon
svega što sam uradila za njih, nakon svega što sam učinila kako bih ih štitila, digli su se
protiv mene. Vojska koju sam okupila odbila je da se pokrene. Moji plemići, moje sluge,
odbili su da kleknu preda mnom. Više nisam kraljica Doranela.“
„Pretpostavljam ko se krije iza toga“, kaza Eravan.
Tama zatitra u toj prostoriji, stravična i studena. „Zatočila sam Elin od Divljeplama.
Nadala sam se da ću je dovesti ovamo, k tebi, kada ona bude… spremna, ali motrilac
kojeg sam odredila da je nadgleda napravio je grdnu grešku. I sama ću priznati da sam
bila obmanuta. Zato je ona sada slobodna – i dala je sebi za pravo da uputi pismo nekim
uticajnim pojedincima u Doranelu. Verovatno je već na ovom kontinentu.“
Dorijana preplavi olakšanje.
Eravan samo odmahnu rukom. „U Anijelu. Nehajno traći svoju moć.“
Mevine oči zablistaše. „Ona me je koštala kraljevstva i prestola. Mojih najodanijih
ratnika. Svaka neutralnost koju sam možda mogla da održavam u ovom ratu i svaka
milost koju sam možda mogla da ponudim nestale su istog trena kada su ona i njen
parnjak otišli.“
Pronašli su je. Nekako im je uspelo da je pronađu. A Anijel – usuđuje li se on da se
nada kako je i Kejol tamo?
Dorijanu je došlo da na sav glas pobednički zaurla, ali Mev nastavi: „Elin
Galatinijus će doći po mene – ako tebe preživi. Nemam namere da joj dam priliku da to
uradi.“
Eravan se još šire osmehnu. „Zato ti je sinulo da sklopiš savezništvo sa mnom.“
„Jedino zajedno možemo da se postaramo da Branonova krvna loza bude zanavek
srušena – i da se nikada više ne uzdigne.“
„Zašto je nisi ubila, kad ti je već dopala šaka?“
„Da li bi ti to uradio, brate? Zar ti ne bi pokušao da je preobratiš?“
Eravanovo ćutanje bilo je dovoljna potvrda već samo po sebi. Onda ju je valški
kralj upitao: „Mnogo si toga prosula pred mene, sestro. Zar očekuješ da ti tako lako
poverujem?“
„To sam i očekivala.“ Usne joj se izviše u smešak. „Na kraju krajeva, nije mi ostalo
ništa osim mojih moći.“
Eravan joj ništa nije odgovorio, kao da je sasvim svestan igre u koju ga kraljica
mami.
Pružila je jednu kao mesečina belu ruku prema središtu prostorije. „Donosim još
nešto, što će te možda zanimati.“
Pokret vitkim prstima bio je dovoljan da se odjednom pojavi rupa u samom središtu
te odaje.
 Dorijan se lecnu, pa se povuče dublje u senke i prašinu. Nije se ni trudio da sakrije
da se sav trese dok se sa druge strane te rupe ukazivao užas koji jedino istinska tama
može da iznedri. Portal.
„Zaboravio sam da si ovladala tim darom“, primeti Eravan, a njegove zlatne oči
sevnuše kad ugleda stvora koji im se sada klanjao škljocajući kleštima.
Pauk.
„Takođe sam zaboravio da ti se oni i dalje pokoravaju“, nastavi Eravan.
„Kada su me Feji odbacili“, kaza mu Mev slabašno se smešeći dok je gledala
ogromnog pauka, „vratila sam se onima koji su mi oduvek odani.“
„Stigijski pauci postali su svoji“, odvrati Eravan. „Spisak tvojih saveznika i dalje je
kratak.“
Mev odmahnu glavom, a tamna kosa joj zablista. „Ovo nisu stigijski pauci.“
Dorijan je kroz portal razabirao krševiti krajolik boje pepela. Planine.
„Ovo su harankuje, kako ih zovu žitelji Južnog kontinenta. Moje najodanije
sluškinje.“
Dorijanu srce zagrme kada se paučica ponovo pokloni.
Eravanovo lice postade hladno i beše vidno da mu je dosadno. „A šta će mi one?“
Pokaza prozore iza sebe i iza njih krajolik kao iz pakla, koji je on načinio. „Stvorio sam
cele vojske zverinja odanog samo meni. Ne treba mi nekoliko stotina paukova.“
Mev nije ni trepnula. „Moje sluškinje su snalažljive, a njihove mreže daleko sežu.
Prenose mi šta se dešava po svetu, a prenele su mi i naredni… korak u tvojim velikim
planovima.“
Dorijan se pribra. Eravan se ukoči.
Mev otegnuto kaza: „Valškim princezama potrebni su domaćini. Suočio si se s
poteškoćama da im nađeš domaćine dovoljno moćne da ih sadrže. Kaganatska princeza
uspela je da preživi onu koju si usadio u nju i opet vlada sopstvenim telom.“
Valška princeza – na Južnom kontinentu. Kejol…
„Slušam te“, reče joj Eravan.
Mev pokaza paučicu koja se i dalje klanjala pred portalom – portalom ka Južnom
kontinentu, otvorenim jednakim lakoćom kao da je prozor otvarala. „Zašto se mučiti s
ljudskim domaćinima za preostalih šest princeza kada možeš da stvoriš daleko moćnije?
I voljne.“
Eravanove zlatne oči preleteše na paučicu. „Ti i tvoje srodnice biste dopustile
ovo?“ Bile su to prve reči koje je on uputio tom stvorenju.
Paučica opet zaškljoca, a njene grozne oči zatreptaše. „Bila bi nam čast da
dokažemo odanost našoj kraljici.“
Mev se nasmeši paučici. Dorijan zadrhta.
„Besmrtni i moćni domaćini“, mazno kaza Mev obraćajući se valškom kralju.
„Zamisli koliko bi princeze mogle da se razviju u tim telima, koja imaju svoje urođene
darove. I paučica i princeza postale bi nešto daleko više.“
Postale bi nespoznajni užas.
 Eravan ništa ne odgovori, a Mev mrdnu prstima, pa nestadoše i portal i paučica
koja se kroz njega videla. Ona ustade, skladno i gipko kao neka senka. „Pustiću te da
razmisliš o ovom savezništvu, ako već tako želiš. Harankuje će uraditi kako im ja kažem
– i srećno marširati pod tvojim barjakom.“
„A šta da kažem bratu, kada ga ponovo budem video?“
Mev naheri glavu. „Nameravaš li da ponovo vidiš Orkusa?“
„Šta misliš, zašto sam toliko vremena proveo praveći ovu vojsku i pripremajući
ovaj svet ako ne da bih ponovo dočekao svoju braću? Ako ne da bih ih zadivio onim što
sam ovde postigao?“
Eravan će vratiti valške kraljeve na Erileju ako mu se za to ukaže prilika. Ukoliko
mu to uspe…
Mev je odmeravala kralja, koji je ostao da sedi. „Reci Orkusu da mi je dosadilo da
ga čekam da se vrati kući iz svojih osvajanja.“ Za tim rečima usledi osmeh paučice.
„Daleko bih više volela da sam mu se pridružila.“
Eravan trepnu, što beše jedina naznaka njegovog iznenađenja, pa gipkom rukom
skladno mahnu i nekakav avetinjski vetar otvori vrata. „Razmisliću o ovome, sestro.
Zbog drskosti koju si pokazala prilazeći mi, dopustiću ti da ostaneš ovde kao moja gošća
sve dok ne donesem odluku.“ U hodniku se pojaviše dva stražara, a Dorijan se pribra i
kandžice mu se grčevito uhvatiše za kamenje. „Oni će te odvesti u tvoju sobu.“
Mogao bi da bude otkriven ako predugo ostane u ovoj odaji, ali nije osetio ključ na
valškom kralju. Kasnije – nastaviće da ga traži kasnije. Takođe će kasnije i da razmisli
kako mu je najbolje da pokuša da ubije kralja. To pod uslovom da bude dovoljno lud da
se to usudi. Za sada…
Mev pokupi svoj plašt i ogrnu se njime, a Dorijan požuri napred, ponovo se
bacajući u senke dok je fejska kraljica izlazila iz te prostorije kao zver koja vreba svoj
plen.
Stražari je povedoše niz hodnik, pa uz krivudavo stepenište i u kulu do Eravanove.
Soba je bila bogato opremljena nameštajem od uglačane hrastovine, a postelja zastrta
uštirkanim lanenim čaršavima. Verovatno je zaostala iz godina kada je ovo bilo ljudsko
uporište, a ne dom raznoraznih užasa.
Čim se vrata zatvoriše za Mev, ona se nasloni na gvožđem okovano drvo i uzdahnu.
„Zar nameravaš da se celog dana kriješ u tom bednom obličju?“
Dorijan projuri ka procepu između vrata i poda, ali njena crna čizma tresnu preko
njegovog repa.
Bol mu sevnu kroz kosti, međutim, njena noga ostade preko repa. Njegova magija
suknu da zada udarac, ali mračni vetar zari kandže u nju, daveći je. Gušeći.
Fejska kraljica mu se nasmeši s visine. „Baš i nisi vešta uhoda, kralju Adarlana.“
 Sedamdeset prvo poglavlje

D orijanova magija se koprcala, tičući dok ga je njena mračna moć držala u svojoj
mreži. Kad bi samo mogao da se pretvori u viverna i da joj otkine glavu…
Ali Mev se nasmešila, umorno i kao da joj je to vrlo zabavno, pa je sklonila nogu s
njegovog jadnog repa. Onda je pustila njegovu magiju iz svog železnog stiska.
On zadrhta od te mračne i zagnojene moći kada je svojim kandžama pomilovala
njegovu magiju, dotakla njeno blistavo i sirovo jezgro, pa nestala.
Jedva se suzdržao da ne povrati, da ne dodirne onu belu traku na svom grlu samo
da bi se uverio da tu više nema okovratnika.
Mevine crvene usne i dalje su se smešile, a njegova magija je i dalje drhtala, još
osećajući trag njene moći, koja može da provaljuje u umove, da kida psihu. To je
drugačiji neprijatelj, koji traži drugačiji pristup. Nehajan i sulud pristup. Pristup jednog
dvorjanina.
Zato se on preoblikova, krzno se pretvori u kožu, šapice u šake. Kada on napokon
stade pred fejsku kraljicu, ponovo kao čovek, njen osmeh se još više raširi. „Kako si
samo zgodan.“
Dorijan se blago nakloni. Nije se usudio da se lati Damarisa, koji mu je visio na
boku. „Kako si znala?“
„Zar misliš da te nisam ugledala, osetila tvoj miris i tvoju moć u Elininim
sećanjima?“ Naherila je glavu. „Premda moja uhoda nije javila da te zanima
preoblikovanje.“
Sajrina. Preplavi ga užas.
Mev zađe dublje u odaju, pa sede na klupu u podnožju kreveta, dostojanstveno i
kraljevski kao da seda na presto. „Šta misliš, kako su matrone znale gde da vas nađu?“
„Sajrina je u logoru bila samo jedan dan“, uspe on da izusti.
„Zar zaista veruješ da tamo gore, u planinama, nema drugih pauka? Svi oni polažu
račune njoj – i meni. Bilo je dovoljno da ona samo jednom šapne – pravim paucima – i
oni su me pronašli. A pronašli su i Gvozdenzube.“ Mev pređe dlanom po svom krilu.
„Ostaje da se vidi da li Eravan zna za tvoje darove. Pre nego što si je ubio, Sajrina me je
obavestila da si… drugačiji.“
Nimalo ne žali zbog toga što ju je ubio.
„Međutim, sve je to idi mi – dođi mi. Sajrina je mrtva, a ti si daleko od zagrljaja
Manon Crnokljune.“
Dorijan spusti ruku na Damarisov balčak.
 Mev se nasmeši gledajući drevni mač. „Izgleda da je kraljica Terasena naučila kako
da deli stvari s drugima. Sakupila je pravu riznicu, zar ne?“ Dorijan se lecnu. Da li Mev
zna da Elin ima…
„Znam i to“, reče Mev, a njene tamne oči bile su kao dva bezdana. Damaris mu se
ugrejao u hvatu. „A znam i da paučica nije pogodila makar tu istinu.“ Dobrano ga je
odmerila od glave do pete. „Gde su sada, Dorijane Havilijarde?“
Nešto ljigavo i oštro skliznu mu preko uma, pokušavajući da uđe…
Dorijanova magija riknu. Ledena ploča pade na te misaone kandže i raznese ih.
Mev se zasmeja, a Dorijan trepnu i vide da je cela soba takođe bila optočena
mrazom. „Dramatično, ali delotvorno.“
Dorijan joj se podrugljivo osmehnu i reče: „Ne misliš valjda da sam tolika budala
da te pustim u svoj um?“ I dalje se jednom rukom držeći za mač, drugu gurnu u džep –
makar samo da bi sakrio koliko se trese. „Ili da ti kažem gde su skriveni?“
„Vredelo je pokušati“, odgovori Mev.
„Zašto nisi digla uzbunu?“, samo ga je zanimalo.
Mev se zavali uz krevet pa ga opet osmotri. „Ti želiš isto što i ja. Kod Eravana je.
Zar nas to ne čini svojevrsnim saveznicima?“
„Mora da si poludela ako misliš da bih ti ja ikada dao ključeve.“
„Jesam li? A šta bi ti uradio s njima, Dorijane? Uništio ih?“
„Šta bi ti uradila? Pokorila svet?“
Mev se zasmeja. „Ma ništa tako prizemno. Postarala bih se da Eravan i njegova
braća nikada ne mogu da se vrate ovamo.“ Damaris mu je i dalje grejao šaku. Kraljica je
kazala istinu. Makar delimično.
„Toliko spremno priznaješ kako nameravaš da izdaš Eravana?“
„Šta misliš, zašto sam došla ovamo?“, upita ga Mev. „Moj narod me je prognao, a
pretpostavila sam da ćeš ti vrlo brzo pokušati da prodreš u Morat.“
Damarisova toplina nije popuštala, ali Dorijan je svejedno rekao: „Nije valjda da se
nadaš kako ću ti ja poverovati da si došla ovamo samo da bi me pridobila da sklopim
savezništvo s tobom? Naročito ne kada sam te video kako nudiš Eravanu svoje paučice
da mu pomažu s princezama.“ Naprosto nije hteo ni da zna šta valške princeze mogu da
urade, ni zašto Eravan čeka da ih razulari.
„To je s moje strane sitna žrtva ako ću pridobiti njegovo poverenje.“ Damaris je i
dalje bio topao. „Nas dvoje nismo toliko različiti, a zahvaljujući tvojoj prijateljici
nemam više šta da izgubim.“
Istina, istina, istina.
I eto – prilike koju je čekao.
Optačući svoj um ledenim zidom, on svojom magijom odmeri neprijateljicu pred
sobom, pa pusti da mu dlan sklizne s Damarisa. Pusti je da vidi kako se njegovo
nepoverenje kravi i reče joj: „Elin izgleda ume da razara tuđa kraljevstva štiteći svoje.“
„A ume i da pušta druge da plaćaju njene dugove.“
Dorijan se ukoči, premda njegova magija ostade budna i na oprezu, prateći njenu
mračnu moć dok je obilazila prepreku ka njegovom umu.
 „Zar nisi upravo zato došao ovde?“, upita ga Mev. „Da se žrtvuješ kako Elin ne bi
uništila samu sebe?“ To rekavši, ona coknu. „Strašno traćenje – da bilo ti bilo ona platite
zbog Elenine ludosti.“
„Jeste.“ Istina.
„Mogu li da ti kažem šta mi je Elin otkrila, tokom onih trenutaka kada mi je
uspevalo da provirim u njen um?“
Dorijan se nije usudio da se ponovo uhvati Damarisa. „Potčinila si je, kao neku
robinju“, proreža on. „Ne želim ama baš ništa da čujem o tome.“
Mev prebaci svoju dugu kosu preko ramena, sve vreme pevušeći. „Elin je drago
zato što ćeš to biti ti“, samo reče. „Nada se da će zakasniti vraćajući se i da ćeš ti postići
ono što je ona krenula da uradi, kako bi je poštedeo tog strašnog izbora.“
„Ona ima parnjaka i kraljevstvo. Ne krivim je zbog toga.“ Oštrina koja se čula u
njegovom glasu nije bila potpuno lažna.
„Zar ne? Zar ti nemaš kraljevstvo o kom valja da se staraš – i to kraljevstvo ništa
manje moćno i plemenito od Terasena?“ Kada joj on ništa nije odgovorio, Mev mu je
rekla: „Elin je već nedeljama na slobodi i nije došla da te potraži.“
„Veliki je ovo kontinent.“
Nasmešila se kao da nešto zna. „Da je htela, mogla je da te nađe – a ipak je otišla u
Anijel.“
Dobro je znao kakvu igru ona to igra. Njegova magija malčice popusti. Ukaza se
otvor.
Mevina magija suknu ka njemu, pokušavajući da prodre. Jedva da je prešla prag
kada on stisnu zube i opet je izbaci iz svog uma, a ledeni zid se sudari s njom.
„Baš si našla način da pokažeš kako želiš da ti budem saveznik.“
Mev se tiho zasmeja. „Zar možeš da me kriviš zbog toga što pokušavam?“
Dorijan joj ništa nije odgovorio, već je samo dugo zurio u nju. Pretvarao se da
razmišlja. Lice mu je bilo potpuno bezizražajno, zahvaljujući svemu što je naučio baveći
se dvorskim spletkama. „Zar ti misliš da bih ja tako lako izdao svoje prijatelje?“
„Da li je to izdaja?“, zamišljeno upita Mev. „Naći alternativu tome da ti i Elin
Galatinijus platite najveću cenu? To je sve vreme i bila moja namera u vezi s njom: da je
sprečim da postane žrtva zarad bogova koji za to ne mare.“
„Ti bogovi su moćna bića.“
„Gde su onda?“ Pokaza po sobi, kao da će obuhvatiti čitav zamak. Odgovori joj
samo muk. „Plaše se. Mene, Eravana, ključeva.“ Nasmeši mu se kao guja. „Plaše se
tebe. Tebe i Elin Lučonoše. Dovoljno ste moćni da ih pošaljete kući – ili da ih osudite na
propast.“
Nije joj ništa odgovorio. Nije bila baš potpuno u krivu.
„Zašto im ne prkositi? Zašto se klanjati pred njima i ispunjavati im želje? Šta su oni
uradili za vas?“
Soršino bolno lice sevnu mu pred očima.
„Nema nikakvog drugog načina“, napokon odgovori on. „Da ovome dođe kraj.“
„Ključevi bi mogli da sve to okončaju.“
 Da ih koriste, umesto da ih zapečate u kapiji.
„Oni mogu da urade baš sve“, nastavi Mev. „Unište Eravana, prognaju one bogove
u njihov dom, ako je to ono što žele.“ Ona naheri glavu. „Otvore novi prolaz u predeo
mira i spokoja.“
Ka ženi koja je nesumnjivo tamo.
Mračna i grabljiva moć koja mu je lovila po umu izblede, pa se vrati svojoj
gospodarici.
Elin je to jednom uradila. Otvorila je prolaz kako bi videla Nehemiju. To je sasvim
moguće. Susreti s Gavinom i Kaltejn dokaz su tome.
„A šta ako ti ne sklopiš savezništvo samo sa mnom?“, napokon je upita on. „Već sa
samim Adarlanom?“
Mev mu ništa nije odgovorila – kao da je iznenađena tom ponudom.
„Veće savezništvo od pukog sarađivanja da bi se pronašao ključ“, zamišljeno je
nastavio Dorijan, pa je slegnuo ramenima. „Ti nemaš kraljevstvo, a očito želiš da
ovladaš nekim drugim. Zašto svoje darove ne bi stavila na raspolaganje Adarlanu, meni?
Prevedi svoje paučice na našu stranu.“
„Pre svega jednog trenutka besneo si jer sam zatočila tvoju prijateljicu.“
„Ma još sam besan – ali nisam toliko gord da odbijem da razmotrim takvu
mogućnost. Hoćeš kraljevstvo? Onda se pridruži mom. Budi mi saveznica i sarađuj sa
mnom kako bismo oteli od Eravana ono što nam treba i učiniću te kraljicom – i to
daleko veće oblasti, s narodom koji se nikada neće dići na noge protiv tebe. Moglo bi se
reći da bi to za tebe bio novi početak.“
Kada ona ništa nije rekla, Dorijan se samo naslonio na vrata. Slika i prilika
dvorjanske nehajnosti. „Misliš da pokušavam da te prevarim. Možda i jeste tako.“
„A Manon Crnokljuna? Šta je s obećanjima koja si dao njoj?“
„Ništa joj nisam obećao kada je reč o mom prestolu, a ona svejedno neće da ima
nikakve veze s njim.“ Nije krio gorčinu sležući ramenima. „Bilo je brakova sazdanih na
klimavijim temeljima nego što bi ovaj bio.“
„Elin od Divljeplama smatrala bi te neprijateljem ako bismo nas dvoje ušli u
istinsku zajednicu.“
„Elin se ne bi usudila da ubije saveznika – ne sada. A otkriće da ona nije jedina
sposobna da spase svet. Možda će mi s vremenom i postati zahvalna, ako je već toliko
željna da izbegne to da postane žrtva kao što ti tvrdiš da jeste.“
Mevine crvene usne izviše se u osmeh. „Mlad si i drzak.“
Dorijan se ponovo blago pokloni. „Takođe sam izuzetno zgodan i voljan da ti kao
znak dobrih namera ponudim svoj presto.“
„Mogla bih da te ovog trena prodam Eravanu i on bi me bogato nagradio.“
„Nagradio bi te – kao da si pas koji svom gazdi donosi fazana.“ Dorijan se zasmeja,
a njoj oči sevnuše. „Ti si ponudila da nas dvoje sklopimo savezništvo, a ne ja. Međutim,
razmisli o sledećem: da li ćeš kleknuti ili ćeš vladati, Mev?“ On se potapša po vratu,
tačno preko blede trake. „Svojevremeno sam klečao i ne zanima da to ikada više
ponovim. Ni pred Eravanom, ni pred Elin, ni pred ma kime drugim.“ Opet slegnu
ramenima. „Žena koju volim je mrtva. Moje kraljevstvo se raspalo. Šta mi je preostalo
da izgubim?“ To rekavši, on dopusti da mu se na licu prikaže malo onog starog leda i
praznine u grudima. „Spreman sam da igram ovu igru. A ti?“
Mev opet zaćuta. One avetinjske šake ponovo se ušunjaše u budžake njegovog
uma.
Pustio ju je da to vidi – tu istinu za kojom je tragala.
Izdržao je taj njen radoznali dodir.
Mev napokon uzdahnu kroz nos. „Došao si u Morat tražeći ključ, a otići ćeš s
nevestom.“
On samo klonu od olakšanja. „Otići ću i s jednim i s drugim. I to brzo.“
„A kako misliš da nađemo to za čime tragamo?“
Dorijan se nasmeši fejskoj kraljici. Valškoj kraljici. „To prepusti meni.“

***

Satima docnije, povrh najviše moratske kule, Dorijan je posmatrao bezbrojne logorske
vatre kojima je dno doline bilo zastrto, a njegovo gavransko perje razbarušilo se na
studenom vetru koji je duvao s okolnih planinskih vrhova.
Ako ništa drugo, makar je zamrlo režanje i vrištanje, kao da čak i moratski
tamničari i mučitelji imaju radno vreme. Možda bi mu ta zamisao bila smešna na neki
mračni način, samo da nije dobro znao kakvi se to stvorovi tu lome i kote.
Njegov rođak Roland završio je tu. On je to dobro znao, premda mu to niko nikada
nije potvrdio. Da li je on preživeo preobražaj u valškog princa ili je naprosto postao
obrok za neki od bezbrojnih užasa koji ovde vrebaju?
Digao je glavu, pa preleteo pogledom po tmurnom nebu. Mesec je bio tek bleda
mrlja iza oblaka, tek trunčica svetla koja kao da se krila od moratskih budnih očiju.
Opasna igra. Vraški je opasna ta igra u koju se upustio.
Da li ga Gavin sada gleda iz svog počivališta, gde god ono bilo? Da li je saznao s
kakvim i kolikim čudovištem je Dorijan sklopio savezništvo?
Ne usuđuje se da prizove kralja ovde, gde je Eravan tako blizu.
Dovoljno blizu da bi ga Dorijan možda i napao. Možda je budala zato što to neće
da uradi. Možda bi ispao budala kada bi to pokušao, kao što ga je Kaltejn upozorila, jer
bi to otkrilo njihove namere – jer su oni okovratnici Eravanu pri ruci.
Dorijan na tren pogleda susednu kulu, u kojoj je Mev spavala. Opasna, opasna igra.
Mračna kula iza njene kao da je dobovala od moći. U prostoriji za održavanje
saveta, koja se nalazila niz hodnik od nje, još je gorelo svetlo. A u hodniku – kretanje.
Ljudi su prolazili noseći baklje. Žureći.
Glupost. Čista glupost. Međutim, on svejedno polete u ledeni mrak i skrenu ne
razmišljajući šta radi, pa slete do jednog naprslog prozora u hodniku.
Malčice ga odškrinu kljunom, pa stade da sluša.
 „Ovde sam već mesecima, a on je sada rešio da ne prihvata moje savete?“ Jedan
visok i mršav čovek ođsečno je koračao hodnikom, udaljavajući se od Eravanove odaje
za savetovanje i krećući se prema vratima kule na kraju hodnika i prema bezizražajnim
stražarima koji su ih čuvali.
Hodajući pored njega, dva niža čoveka trudila su se iz petnih žila da održe korak s
njim. „Eravanove pobude odista su tajanstvene, lorde Vernone. On ništa ne čini bez
razloga. Imajte vere u njega.“
Dorijan se sledi.
Vernon Lohan, Elidin stric.
Njegova magija pokulja i led se preli preko prozorske daske.
Dorijan je pogledom pratio vižljastog vlastelina dok je ovaj jurio pored njega, a
plašt od crnog krzna mu se vukao po kamenom podu. „Verovao sam u njega daleko više
nego što se i dalo očekivati“, prasnu Vernon.
Vlastelin i njegovi čankolizi u širokom luku zaobidoše vrata kule, pa zamakoše za
ugao i nestadoše, a njihovi glasovi se izgubiše za njima.
Dorijan odmeri pogledom prazan hodnik i odaju za savetovanje na njegovom
suprotnom kraju. Vrata su i dalje bila odškrinuta.
Nije se kolebao. Nije davao sebi vremena da se predomisli, već je kovao plan.
Čekajući.

***

Eravan se pojavio jedan sat kasnije.

Dorijanu je srce tuklo kao grmljavina, koja mu se pronosila kroz celo telo, ali ostao
je u hodniku, stojeći potpuno pravo i sa šakama za leđima. Taćno kako se pokazao
stražarima kada se pojavio dolazeći iza ugla, nakon što je uleteo u tihi hodnik, pa se
preoblikovao i došao pred njih.
Valški kralj samo ga je jednom pogledao, pa stisnuo usne. „Mislio sam da sam ti
noćas dao slobodno, Vernone.“
Dorijan se pokloni, terajući sebe da sa svakim korakom diše sve mirnije. Eravan
krenu prema njemu, a njegova magija se uskomeša, užasnuto uzmičući od stvora koji se
primicao, ali on je silom potisnu duboko u sebe. Sve do mesta gde je Eravan neće
zapaziti.
Baš kao što ranije nije spazio Dorijana. Možda je sirova magija u njemu izbrisala
svaki prepoznatljivi miris.
Dorijan pognu glavu. „Vratio sam se u svoje odaje, ali shvatio sam da imam još
jedno pitanje, milostivi gospodaru.“
Molio se da Eravan ne obrati pažnju na njegovu drugačiju odeću. Mač napola
skriven pod plaštom. Molio se da Eravan zaključi kako je Vernon otišao u svoju sobu,
presvukao se, pa se vratio. Takođe se molio da govori dovoljno slično gospodaru Peranta
da bi zvučao ubedljivo.
 Kao bedna ulizica – čovek koji bi sopstvenu bratanicu prodao demonskom kralju.
„Šta je bilo?“ Eravan je odsečnim koracima grabio niz hodnik svoje kule – košmar
u prelepom telu.
Sada ga udri. Ubij ga.
Ali Dorijan je znao da nije došao zbog toga. Ni najmanje.
Glave i dalje pognute, tihim glasom upitao je: „Zašto?“
Eravan ga pogleda zlatnim i blistavim očima. Manoninim očima. „Šta zašto?“
„Mogli ste da postanete vladar desetak drugih zemalja, ali blagoslovili ste nas time
što ste ovladali ovom. Dugo se već pitam zašto.“
Eravanove oči skupiše se toliko da od njih ostaše samo prorezi, a Dorijan dade sve
od sebe da mu lice bude slika i prilika ulizičke radoznalosti. Da li je ga je Vernon to već
pitao?
Glupo kockanje sa sudbinom. Ako Eravan primeti mač na njegovom boku…
„Moja braća i ja nameravali smo da pokorimo ovaj svet i dodamo ga riznici svetova
koje smo već osvojili.“ Eravanova zlatna kosa blistala je na svetlosti baklji dok je on
hodao dugim hodnikom. Dorijan je imao osećaj da će razgovoru doći kraj kada budu
stigli do kule na drugom kraju tog prolaza. „Kada smo stigli na ovaj svet, suočili smo se
s iznenađujućim otporom i moja braća su prognana. Zatočen ovde, ne mogu da učinim
ništa manje do da uzvratim ovom svetu zbog tog udarca koji nam je nanet. Zato ću ovaj
svet učiniti odrazom naše domovine – kako bih odao počast svojoj braći i pripremio ga
za njihov povratak.“
Dorijan u mislima prelete kroz bezbrojna podučavanja o plemićkim kućama i
njihovim posedima, pa kaza: „I ja znam kako je to nadmetati se s bratom.“ Nasmeši se
kralju kao poslednje pridvorno pseto.
„Ti si svog brata ubio“, odvrati Eravan, kao da mu je već dosadno. „Ja moju braću
duboko volim.“
Sama zamisao bila je smešna.
Ostalo je još pola hodnika do vrata kule. „Da li ćete zaista desetkovati ovaj svet?
Sve koji ovde žive?“
„One koji se ne potčine.“
Mev makar želi da ga sačuva. Da ovlada njime, ali da ga sačuva.
„Da li će oni dobiti okovratnike i prstenje, ili smrt bez muka?“
Eravan ga pogleda postrance. „Nikada se nisi pitao kakva će sudbina zadesiti tvoj
narod. Čak ni tvoju bratanicu, ma koliko da je bezvredna.“
Dorijan natera sebe da se tržne, pa pognu glavu. „Ponovo se izvinjavam zbog toga,
milostivi. Ona je pametna devojka.“
„Izgleda da je toliko pametna da si se ti uplašio od jednog sučeljavanja s njom.“
Dorijan se ponovo pokloni. „Ako je to vaša želja, poći ću u lov na nju.“
„Sada sam sasvim svestan da ona više nema ono za čime tragam i da je to sada za
mene izgubljeno. A do tog gubitka si ti doveo.“ Usudključ koji je Elida nosila i koji joj
je Kaltejn dala.
 Dorijan se zapita da li Vernon zaista već mesecima laže – izbegavajući upravo
ovakav razgovor. Opet se kukavički zgrči. „Recite mi kako da to ispravim, gospodaru, i
biće učinjeno.“
Eravan stade, a Dorijanu se osušiše usta. Magija se zakovitla u njemu, pripremajući
se.
Međutim, on natera sebe da pogleda kralja u lice. Da pogleda u oči stvorenje koje
je izazvalo tolike patnje.
„Vernone, tvoja krvna loza pokazala mi se beskorisnom“, tek malčice pretiho kaza
Eravan. „Da li da ti nađem drugu namenu, ovde u Moratu?“
Dorijan je vrlo dobro znao kakve bi namene taj čovek imao. Diže ruke kao da
ponizno preklinje. „Vaš sam sluga, milostivi gospodaru.“
Eravan ga je samo dugo gledao, a onda rekao: „Odlazi.“
Dorijan se ispravi, pa pusti Eravana da pređe još nekoliko koraka ka kuli.
Bezizražajni stražari postavljeni pred vratima pomeriše se u stranu kada im on priđe.
„Da li ih zaista mrzite?“, ote se Dorijanu.
Eravan se napola osvrnu prema njemu.
Dorijan pojasni: „Ljudska bića. Elin Galatinijus. Dorijana Havilijarda. Sve njih. Da
li ih zaista mrzite?“ Zašto nas teraš na ovolike patnje?
Eravanove zlatne oči se zagasiše. „Oni me razdvajaju od braće“, odgovori. „Neću
dopustiti da bilo šta spreči da opet budemo zajedno.“
„Začelo postoji neki drugi način da se ponovo združite a da ne dođe do tako
velikog rata.“
Eravanov pogled prelete preko njega i Dorijan se ukoči, terajući svoj miris da
ostane neupadljiv, da preoblikovanje izdrži. „A šta bi u tome bilo zabavno?“, upita valški
kralj i opet se okrenu prema vratima.
„Da li je nekadašnji kralj Adarlana postavljao takva pitanja?“ Te reči mu se oteše
kao da nije imao nikakvu vlast nad njima.
Eravan opet zastade. „Nije on bio tako veran sluga kao što ti možda misliš. Vidi
samo koliko ga je to koštalo.“
„Borio se protiv vas.“ To nije bilo do kraja pitanje.
„Nikada se nije potčinio. Ne potpuno.“ Dorijan se toliko zapanji da otvori usta, ali
Eravan ponovo produži i ne osvrćući se reče: „Postavljaš previše pitanja, Vernone.
Previše pitanja. Dosadna su mi.“
Dorijan se pokloni iako mu je Eravan bio okrenut leđima, ali valški kralj produži i
otvori vrata iza kojih se videla mračna prostorija, pa ih zatvori za sobom.
Sat otkuca ponoć, neusklađeno i mrsko, a Dorijan pođe nazad niz hodnik, pa nađe
drugi put do Mevinih odaja. Na brzinu se preoblikovavši u jednoj zamračenoj niši, on
opet pretrča preko poda, oslanjajući se na svoje mišje oči, koje su dobro videle u mraku.
Kada je skliznuo ispod vrata, video je da su u kaminu ostali samo ugarci.
U tom mraku Mev se javi iz kreveta: „Ti si budala.“
Dorijan se opet preoblikova, vraćajući se u sopstveno telo. „Zbog čega?“
 „Znam gde si išao. Šta si tražio.“ Glas joj je klizio kroz tamu kao zmija. „Ti si
budala.“ Kada joj ništa nije odgovorio, upitala ga je: „Nameravaš li da ga ubiješ?“
„Ne znam.“
„Ne bi mogao da se suočiš s njim i da ostaneš živ.“ Bile su to nehajne i surove reči.
Dorijan nije morao da dodiruje Damaris da bi se uverio kako su istinite. „On bi ti samo
stavio još jedan okovratnik na grlo.“
„Znam.“ Možda je trebalo da sazna gde ih valški kralj čuva, pa da uništi celu
zalihu.
„Ovo savezništvo neće raditi ako se budeš šunjao na svoju ruku i ponašao kao
nemarni dečačić“, prosikta Mev.
„Znam“, ponovi on, a reči mu zazvučaše šuplje.
Mev uzdahnu kada on ne reče ništa više. „Da li si makar našao to što si tražio?“
Dorijan leže ispred vatre, stavljajući ruku pod glavu. „Ne.“
 Sedamdeset drugo poglavlje

P osmatran iz daljine, Ferijanski procep nije izgledao kao uporište većine moratskih
vazdušnih legija.
Niti izgleda, zaključi Nesrin, kao da se tu godinama kote viverni.
Valjda je to što nema nikakvih očiglednih tragova prisustva valškog kralja i deo
razloga zašto je toliko dugo ostao tajna.
Jezdeći bliže golemim istovetnim vrhovima levo i desno od tog planinskog prolaza
– Severnog očnjaka s jedne i Omege s druge strane – koji su odvajali Bele očnjake od
planina Run, Nesrin jedva da je mogla da razabere građevine usečene u obe planine.
Ličile su na eridunsko gnezdo, a opet su bile sasvim drugačije. Eridunski planinski dom
vrveo je od života. To što je bilo uzidano u Procep, pri vrhu povezano kamenim mostom,
bilo je nemo. Studeno i sumorno.
Nesrin je bila napola zaslepljena snegom, ali Salhi je hrlio ka vrhovima, leteći vrlo
visoko. Borte i Arkas prilazili su s juga i u mećavi su se nazirali kao obične tamne
senke.
Daleko iza njih, u dolini iza Procepa, čekala je jedna polovina njihove vojske,
skupa s ruhovima. Čekala je Nesrin i Borte, kao i ostale što su otišli u izvidnicu, da se
vrate i podnesu izveštaj da je došlo vreme za napad. Sinoć su prešli reku pod okriljem
noći, a oni koje ruhovi nisu mogli da prenesu preplovili su je u čamcima.
Nezgodno je nalaziti se na toj ravnici pred Procepom. Ejveri se račva iza njih, tako
da su suštinski sabijeni. Veći deo reke je zaleđen, ali sloj leda nije ni izbliza dovoljno
debeo da bi se usudili da je prepešače. Ako ova bitka pođe po zlu, neće imati kud da
beže.
Nesrin potera Salhija, obilazeći Severni očnjak s južne strane. Daleko ispod nje,
mećava se raščistila dovoljno da otkrije izgleda crnu kapiju koja vodi u planinu. Nije
bilo ni traga od motrilja, niti ikakvog viverna.
Možda su se svi zavukli unutra zbog lošeg vremena.
Zagledala se ka jugu, u Očnjake. Međutim, od druge polovine njihove vojske, koja
je marširala ka severu preko samog planinskog venca, kako bi prošla Procepu sa
zapadne strane, nije bilo ni naznake. To je daleko teže i opasnije putovanje od njihovog.
Međutim, ako stignu u pravi čas, ako izmame vojsku iz Procepa na ravnicu tik pre
nego što druga polovina njihovih snaga pristigne sa zapada, možda smrve moratsku
vojnu silu kao kleštima – i to bez moći Elin Galatinijus, kao i njenog supružnika i dvora.
Salhi opisa luk oko Severnog očnjaka. Nesrin je u daljini nazirala Borte kako radi
to isto oko Omege, ali od njihovog neprijatelja nije bilo ni traga ni glasa.
 Kada Nesrin i Borte još jednom proleteše kroz Ferijanski procep, čak i jezdeći
između dva planinska vrha, takođe ne nađoše ni traga.
Kao da je njihov neprijatelj nestao.

***

Beli očnjaci su potpuno nemilosrdni.

Divljaci koji su ih vodili sprečavali su da planine budu pogubne, jer su znali koje je
prolaze zatrpao sneg, u kojima je led lomljiv, koji su previše otvoreni pogledima s
nebesa. Iako se za njima vukla vojska, Kejol se divio kojom brzinom putuju i kako su za
svega tri dana izašli iz planina i kročili na snegovima šibanu zapadnu ravnicu s njihove
druge strane.
Nikada nije nogom kročio u tu oblast, premda je zapravo njegova. Zvanična granica
Adarlana polaže pravo na ravnicu s druge strane Očnjaka dobrano daleko pre nego što
ustupi pred neimenovanim oblastima Pustara, ali osećaj je isti kao u Pustarama – jeziva
tišina i golemo prostranstvo, koje se bez prekida pruža čak do obzorja.
Čak ni nepokolebljivi ratnici iz kaganata nisu se radovali dugom putu prema
Pustarama sa svoje leve strane dok su jahali ka severu. Noću su se pribijali uz svoje
logorske vatre.
Isto su se ponašali svi oni. Irena ga je noću snažnije grlila, šapćući koliko je ta
zemlja čudna, prazna i nema. Kao da tlo ne peva, pomenula je već nekoliko puta,
stresavši se.
To je daleko bolje mesto, razmišljao je Kejol dok su jahali ka Severn obilazeći
ivicu Očnjaka sa svoje desne strane, da Eravan osniva svoje carstvo. Dovraga, da je
podigao svoju tvrđavu daleko na ravnici i ostao u njoj, možda bi mu ga i prepustili.
„Sada smo na dan puta od Procepa“, reče jedan divljak – Kaj obraćajući se Kejolu
dok su jahali po tom neuobičajeno sunčanom jutru. „Noćas ćemo bivakovati južno od
Severnog očnjaka, a sutrašnji marš završićemo u samom Procepu.“
Postoji još jedan razlog zašto su divlji ljudi pristali na savezništvo s njima, pored
zemljišta koje će dobiti. Veštice su ih proletos izlovljavale – čerečeći čitava plemena i
logore. Mnogi su spaljeni, a ono nekoliko preživelih šaputalo je o tamnokosoj ženi
obdarenoj nečastivim moćima. Kejol je bio spreman da se opkladi kako je to bila
Kaltejn, ali ipak nije rekao divljim ljudima da je makar ta pretnja uklonjena. Da je na
kraju spalila samu sebe.
To njima svejedno ne bi bilo bitno. Od dvestotinak divljaka koji su im se pridružili
otkad su otišli iz Anijela nije bilo nijednog koji nije pošao na Ferijanski procep samo da
bi se osvetio vešticama. Moratu. Kejol se suzdržavao da kaže kako je on lično pre skoro
godinu dana ubio jednog od njih.
Koliko se stvari izdešavalo otkad je ubio Kaina tokom njegovog dvoboja s Elin,
kao da je prošla čitava decenija. Do Julmasa ima još nekoliko nedelja – ako požive
dovoljno dugo da ga proslave.
 Vitkom i bradatom čoveku, koji je nedostatak uobičajene stasitosti svojih
saplemenika nadoknađivao visprenošću i oštrinom pogleda, Kejol tada reče: „Postoji li
neko mesto gde bi ovolika vojska noćas mogla da se sakrije?“
Kaj odmahnu glavom. „Ne ovako blizu. Noćas će biti najopasnije.“
Kejol na tren baci pogled ka vidarskim kolima, gde se vozila Irena lečeći vojnike
koji su se tokom marša razboleli ili povredili. Nije je video otkako su se jutros probudili,
ali znao je da je ona današnji put provodila lečeći – ukočenost njegove kičme rasla je sa
svakom miljom.
„Naprosto ćemo morati da se molimo“, odgovori Kejol okrećući se ka golemoj
planini koja se pomaljala pred njima.
„Bogovi ne zalaze u ove krajeve“, samo kaza Kaj pre nego što se vrati među svoje
sunarodnike.
Jedan konj priđe njegovom i on vide da je u sedlu Elin, umotana u plašt postavljen
krznom, jašući tako što se držala za Goldrinov balčak. Iza nje je jahao Gavrijel, a pored
njega Fenris. Prvi je netremice gledao zapadnu ravnicu; potonji je držao na oku
planinski bedem desno od njih. Međutim, oba zlatokosa fejska mužjaka sve vreme su
ćutala dok se Elin mrštila gledajući Kaja kako se udaljava. „Taj čovek je toliko
dramatičan da bi mogao da nastupa na najboljim riftholdskim pozornicama.“
„Velika je to hvala kad ti to kažeš.“
Ona mu namignu, pa potapša Goldrinovu rubinsku jabuku. Karnen kao da sevnu u
odgovor na to. „Prepoznajem srodnu dušu kad je vidim.“
Kejol se zasmeja, iako ih je čekala bitka.
Međutim, Elin tada reče: „Rovan i odred proteklih nekoliko dana poniru u svoje
moći.“ Klimnu glavom osvrćući se ka Fenrisu i Gavrijelu, pa prema Rovanu – koji je
jahao na čelu njihove družine; srebrnasta kosa fejskog princa presijavala se na
odblescima sunca po snegu oko njih. „Isto sam radila i ja. Postaraćemo se da noćas ništa
ne naškodi ovoj vojsci.“ Ona značajno pogleda vidarska kola. „Određeni delovi biće
posebno dobro čuvani.“
Kejol klimnu glavom u znak zahvalnosti. Ova bitka će biti daleko, daleko lakša ako
Elin može da koristi svoje moći i ako njeni sadrugovi koriste svoje. Viverni možda neće
moći da se približe dovoljno da napadnu njegove vojnike ako Elin bude mogla da ih
obori u letu, ili ako Rovan naletima vetra pokrši njihova krila. Ili naprosto isisa vazduh
iz njihovih pluća.
Nagledao se u Anijelu kao se Fenris i Gavrijel bore, pa zna da su oni smrtonosni i
bez magije. A Lorkan… Kejol se nije osvrtao ka Lorkanu i Elidi, koji su jahali u povorci
s ostalima. Kejol nikako ne bi voleo da se ikada suoči s moćima tog mračnog ratnika.
Odgovorivši mu takođe klimanjem glavom, Elin potera konja kasom do Rovana, a
rubin u Goldrinovom balčaku sevao je kao malo sunce. Fenris pođe za njom, čuvajući
kraljici leđa čak i među saveznicima. Gavrijel je ipak ostao i poterao konja pored Faraše.
Crna kobila odmeri ratnikovog uškopljenog dorata, ali ne krenu da ga ugrize. Hvala
bogovima.
 Lav mu se neznatno osmehnu. „Nisam imao prilike da ti čestitam na srećnim
vestima.“
Čudna je to izjava za jednog ratnika, kad se uzme u obzir da su jedva prozborili
koju reč mimo ratnih savetovanja, ali Kejol se svejedno blago pokloni. „Hvala ti.“
Gavrijel se zagledao prema snegu i planinama – prema dalekom severu. „Za razliku
od tebe, nije mi darovano da budem prisutan od početka. Da gledam svog sina kako
izrasta u muškarca.“
Kejol pomisli na to – na život koji raste u Ireni, na dete koje će zajedno odgajati.
Pomisli na ono što Gavrijel nije iskusio. „Žao mi je.“ Zapravo, nije bilo šta drugo da se
kaže.
Gavrijel samo odmahnu glavom, a njegove svetlosmeđe oči sevnuše kao žeženo
zlato iz koga blesnuše smaragdni opiljci na zaslepljujućoj svetlost sunca. „Nisam ti to
kazao zarad saosećanja.“ Lav ga pogleda, a Kejol oseti sav teret Gavrijelovih stoleća
življenja, koje je kao breme nosio na svojim plećima. „Već da bih ti kazao ono što
možda već i sam znaš: da uživaš u svakom trenutku.“
„Da.“ Ako prežive ovaj rat, uživaće. U svakom prokletom trenutku.
Gavrijel povuče uzde, kao da će povesti konja nazad ka svojim sadruzima, ali Kejol
mu kaza: „Pretpostavljam da ti Edion nije olakšao da učestvuješ u njegovom životu.“
Gavrijelovo ozbiljno lice naprosto se skameni. „Ima sve razloge da to ne čini.“
Premda je Edion Gavrijelov sin, Kejol mu reče: „Siguran sam da ovo i sam znaš, ali
niko nije tvrde i usijane glave kao što je to Edion.“ Klimnu ka Elin, koja je jahala pred
njima i baš govorila nešto Fenrisu, što je Rovana navelo da se zacereka – a Fenrisa da se
gromoglasno nasmeje. „Elin i Edion kao da su blizanci.“ To što ga Gavrijel nije
zaustavio govorilo je Kejolu da je ispravno protumačio ranjenost u Lavovim očima.
„Oboje često znaju da kažu jedno, ali da misle nešto sasvim drugo – i da onda do kraja
života poriču da je tako.“ Kejol odmahnu glavom. „Daj Edionu vremena. Imam neki
osećaj da će Edion biti srećniji da te vidi, kada napokon stignemo do Orinta, nego što
inače pokazuje.“
„Vraćam mu kraljicu i dolazim s vojskom. Mislim da bi bio srećan da vidi i
najomraženijeg neprijatelja, kad bi taj sve to učinio za njega.“ Lavovo preplanulo lice
prebledelo je od brige. Ne zbog ponovnog susreta, već zbog onoga s čime se njegov sin
suočava na Severu.
Kejol razmisli o njegovim rečima. „Moj otac je pravo kopile“, tiho reče. „Deo je
mog života otkad sam začet, pa opet mu nikada nije bilo dovoljno stalo da postavi to
pitanje koje ti postavljaš“, kaza on. „Nijednom ga nije bilo briga za to. Nijednom nije
bio zabrinut. U tome će biti sva razlika.“
„Ako Edion reši da mi oprosti.“
„Hoće“, uveri ga Kejol. On će se postarati da mu Edion oprosti.
„Kako to da si toliko siguran?“
Kejol dobro razmisli o svojim rečima, pre nego što opet srete Gavrijelov prodorni
pogled. „Zato što si mu ti otac“, odgovori. „Ma šta sve bilo među vama, Edion će želeti
da ti oprosti.“ Eto na otvorenom njegove tajne sramote, s kojom i dalje ratuje čak i
nakon svega što mu je otac uradio. Čak i nakon sanduka krcatog pismima njegove
majke. „Edion će, na neki svoj način, shvatiti da si ti otišao da spašavaš Elin ne zbog nje
ili Rovana, već zbog njega. A i da si ostao s njima i pristupio ovoj vojsci takođe zarad
njega.“
Lav se zagleda ka Severu, a oči mu zatreperiše. „Nadam se da si u pravu.“ Nije ni
pokušao da poriče to što mu je Kejol rekao – da je sve što je Gavrijel uradio i što će
uraditi samo zbog Ediona. Da maršira na Sever, u pravi pakao – samo zbog Ediona.
Ratnik poče da tera konja, ali Kejol zateče sebe kako govori: „Voleo bih… voleo
bih da sam imao tu sreću da mi ti budeš otac.“
Gavrijelovim licem prelete iznenađenje, ali i neko daleko dublje osećanje. Njegovo
tetovirano grlo zaigra, pa on reče: „Hvala ti. Možda nam je to usud – da nemamo očeve
kakve bismo voleli da imamo, ali da se svejedno nadamo da će oni prevazići to što jesu,
sa sve svojim manama.“
Kejol se suzdrža od toga da kaže Gavrijelu kako je on već više nego dovoljan.
Gavrijel tiho dodade: „Trudiću se da budem dostojan svog sina.“
Kejol taman što krete da mrmlja kako bi Edionu bolje bilo da se pokaže dostojnim
Lava, kad se dve prilike pojaviše visoko na nebu nad njima. Krupne, tamne i leteći vrlo
brzo.
Kejol taman što zgrabi luk sa svojih leđa i vojnici zavikaše dok je Gavrijel već
dizao svoj luk i ciljao ka nebu, kad se Rovanov povik prenese nad metežom: „Ne
odapinji!“ Galop zagrme ka njima, pa se Elin i fejski princ tu stvoriše, a on svima
obznani: „To su Nesrin i Borte.“
Nije prošlo ni nekoliko minuta a dve žene su sletele; rubovi su im bili prekriveni
skorenim ledom od leta visoko nad planinskim vrhovima.
„Koliko je strašno?“, upita Elin, kojoj su se sada pridružili Fenris, Lorkan i Elida.
Borte se lecnu. „To nema nikakvog smisla.“
Nesrin objasni pre nego što Kejol stiže da kaže toj devojci da pređe na stvar:
„Triput smo proleteli kroz Procep. Čak smo i sleteli u Omegu.“ Ona odmahnu glavom.
„Prazna je.“
„Prazna?“, upita Kejol. „Nema ni žive duše?“
Fejski ratnici se zgledaše.
„Nekoliko furuna još gori, tako da nekoga mora da ima“, odgovori Borte, „ali nema
nijedne veštice ni viverna. Ko god da je ostao, to su najmanje moguće snage – verovatno
samo krotitelji ili odgajivači.“
Ferijanski procep je prazan. Legija Gvozdenzubih je otišla.
Rovan se zagleda u planinski vrh pred njima. „Dakle, moramo da otkrijemo šta oni
znaju.“
Nesrin sumorno klimnu glavom. „Sartak je već zadužio za to neke ljude.“
 Sedamdeset treće poglavlje

Dorijan je tragao po Moratu noseći stotinu različitih koža.

Vrebao je na nečujnim mačjim šapama, trčkarao po podovima kao žohar, visio s
greda kao šišmiš i proveo je skoro čitavu nedelju slušajući. Tražeći.
Eravan i dalje nije bio svestan njegovog prisustva. Možda mu je priroda sirove
magije zaista davala neprimetljivost – a Mev ga je prepoznala samo zahvaljujući onome
što je iskopala iz Elininog uma.
Dorijan se noću vraćao u Mevinu odaju u kuli, gde su zajedno razmatrali sve što bi
on tokom dana video. Šta je ona radila da bi sprečavala Eravana da zapazi to sitno i
promenljivo prisustvo koje pretražuje njegove dvorane, nije mu otkrila.
Ali zato jeste pominjala pauke. Dorijan je čuo sluge kako prestravljeno šapuću o
kratkotrajnom prolazu koji je kraljica otvorila kako bi propustila šest tih stvorenja u
katakombe, gde su ona, pomoću neke stravične magije, u sebe primila valške princeze.
Dorijan nije znao da li da oseća olakšanje zato što još nije susreo ta nakalemljena
bića, premda jeste viđao ispijena ljudska tela, puke ljušture, koja su stražari povremeno
vukli niz hodnike. Večera, rekli su stražari koji su ih nosili slugama skamenjenim od
straha. Da hrani glad bez dna. Da ih sprema za bitku.
Šta te stvorene pauk-princeze mogu da urade, šta će uraditi njegovim prijateljima
na Severu… Dorijan nije mogao da prestane da se priseća onoga što je Mev kazala
Eravanu – da se valške princeze tu čuvaju za drugi deo onoga što on planira. Možda da
bi se postarala da glavnina njegovih vojski bude sasvim uništena kada prođe.
To ga je izoštravalo i usredsređivalo dok je tragao. To ga je teralo i guralo napred,
čak i kada su mu razum i nagon govorili da beži odatle. Ali nije hteo. Nije mogao. Ne
bez ključa.
Ponekad bi mogao da se zakune kako ga oseća. Ključ. Stravično i nezemaljske
prisustvo.
Ali kada bi niz stepeništa i duž drevnih hodnika pojurio tu ogavnu moć, sačekivale
bi ga samo prašina i tama.
Taj osećaj ga je često vodio nazad u Eravanovu kulu, sve do zaključanih gvozdenih
vrata i valških stražara postavljenih ispred njih. Bilo je to jedno od retkih preostalih
mesta koja se nije usuđivao da pretraži – premda još ima drugih mogućnosti.
Zadah podzemne odaje dospeo je do Dorijana davno pre nego što je sleteo niz
vijugavo stepenište, a taj polumračni prolaz njegovim čulima obične muve delovao je
kao nekakva ogromna pećina. To je tog dana bilo najbezbednije obličje. Kuhinjska
mačka je ranije vrebala, a Gvozdenzube veštice jurcale po zamku, spremajući se –
pretpostavljao je – za naređenje da pođu na Sever.
Od zore je tragao za ključem, dok je Mev zaokupljala Eravanu pažnju u zapadnim
katakombama na drugoj strani zamka.
Tamo su one pauk-princeze isprobavale svoja nova tela.
Nikada nije zašao toliko duboko ispod zamka. Ispod skladišta. Ispod laguma.
Stepenište je otkrio samo zahvaljujući smradu koji je prodro ispod običnih vrata na
njegovom vrhu i koje je zapazilo samo izvanredno čulo njuha muve u koju se pretvorio.
Do sada je mnogo puta prošao pored tih vrata, obuzet svojom jalovom potragom,
pretpostavljajući da su obična ostava – sve do danas, kada je sasvim slučajno otkrio da
nije tako.
Dorijan zamače za poslednju krivinu kružnog stepeništa i samo što ne pade iz
vazduha kada ga udari vonj. S tim čulima, u tom obličju smrad mu je bio hiljadu puta
gori.
To bazdi smrt, trulež, mržnja i očaj. Miris koji samo Valgi mogu da izazovu.
Nikada ga nije zaboravio. Nikada ga nije u potpunosti ostavio za sobom.
Beži nazad. Upozorenje mu se šapatom pronelo kroz misli. Bezi nazad.
Donji hodnik osvetljavalo je tek nekoliko baklji u zarđalim gvozdenim držačima.
Duž hodnika nije bila postavljena straža, a na njegovom suprotnom kraju bila su samo
jedna gvozdena vrata.
Vonj je tukao hodnikom, šireći se od njih. Mameći.
Da li bi Eravan ostavio ključ bez prismotre? Dorijan posla magiju duž hodnika da
proveri ima li skrivenih zamki.
Magija nije našla nijednu, ali kada je stigla do gvozdenih vrata – ustuknula je.
Pobegla.
On prikupi svoju moć ponovo u sebe, čvrsto je sabijajući.
Gvozdena vrata su bila ulubljena i izgrebana od protoka vremena. Duž njihove
ivice bilo je devet brava, svaka složenija od prethodne. Bile su to drevne i čudne brave.
Nije se kolebao. Pošao je ka neznatnom procepu između kamenja i gvozdenih
vrata, pa se preoblikovao. Muva se pretvorila u vaš, tako sitnu da je bila bezmalo kao
zrnce prašine. Proleteo je ispod vrata, terajući sebe da ne obraća pažnju na smrad i
strašno bilo koje mu se pronosilo kroz krv.
Bio mu je potreban trenutak da shvati šta to vidi u odaji grubo uklesanoj u kamenu,
obasjano malom svetiljkom što je visila sa zasvođene tavanice. U njoj je palacao
zelenkasti plamen. Ne s ovog sveta.
Ta svetlost je klizila po hrpi crnog kamena u središtu prostorije. Bilo je to komade
sarkofaga.
A svuda oko njega, na policama uklesanim u samu planinu, blistali su okovratnici
od usudkamena.

***
Samo su nagoni njegovog sitnog i nebitnog tela zadržali Dorijana da se ne sruši u letu.
Samo je zahvaljujući njima nastavio da kruži po toj mračnoj odaji, oko hrpe kamenja u
središtu tog prostora.
Eravanova grobnica – tačno ispod Morata. Mesto gde su ga Elena i Gavin zatočili,
pa podigli tvrdinju iznad njegovog sarkofaga kako niko ne bi mogao da ga premesti.
To je mesto gde se sav ovaj haos začeo. Mesto gde su, po tvrdnji njegovog oca, on i
Perington u mladosti pomoću usudključa otvorili i vrata i sarkofag i nehotice oslobodili
Eravana.
Demonski kralj ščepao je vojvodino telo. Njegov otac…
Dorijanu je srce divlje kucalo dok je leteo pored okovratnika za okovratnikom,
obilazeći celu prostoriju iznova i iznova. Eravanu nije bio potreban okovratnik da bi
sputavao njegovog oca, jer venama tog čoveka nije tekla magija.
Ali Eravan je kazao da se on nije pokorio – ne u potpunosti. Da mu se decenijama
opirao.
Protekle nedelje nije dopuštao sebi da razmišlja o tome. Da razmišlja o tome da li
su poslednje reči koje mu je otac kazao, na vrhu staklenog zamka, bile odista istinite.
Kako ga je on ubio i da ne može da se pravda da je to uradio zbog okovratnika.
Glava ga je ludački bolela dok je kružio po grobnici. Iz okovratnika je nečastivi
vonj curio zagađujući svet, dobujući u ritmu njegovog bila.
Kao da spavaju. Kao da čekaju.
Da li u svakom vreba po jedan princ? Ili su to samo ljušture, koje čekaju da se
ispune?
Kaltejn ga je upozorila na ovu odaju. To mesto u koje će ga Eravan dovesti ako ga
uhvate. Zašto je Eravan rešio da baš ovde čuva oko vratnike… Možda je to neko
svetilište, ako tako nešto uopšte postoji za jednog valškog kralja. Mesto gde Eravan
može da dođe i posmatra sredstvo kojim su ga utamničili i da se podseća na to da više
nikada neće dozvoliti da bude zatočen. Da će pomoću tih okovratnika porobiti one koji
budu pokušali da ga ponovo zatvore u sarkofag.
Dorijanova magija se koprcala nestrpljivo i panično. Da li je tu negde i okovratnik
predviđen za njega? Za Elin?
Vrteo se i vrteo prolećući pored sarkofaga i okovratnika. Od ključa nije bilo ni
traga.
Znao je kakav je osećaj kada okovratnik dodiruje kožu. Znao je koliko ledeno grize
usudkamen.
Kaltejn se borila protiv toga. Uništila je demona u sebi.
I dalje oseća težinu očevog kolena kako mu se zabija u grudi dok ga je pribijao uz
mermerni pod u staklenom zamku koji više ne postoji. I dalje je osećao klizavi kamen
okovratnika na svom grlu dok se zatvarao. I dalje mu je pred očima bila Soršina mlitava
šaka dok je on poslednji put posezao za njom.
Prostorija se vrtela i vrtela, a njegova krv je brujala od toga.
Ne princ, ne kralj.
Okovratnici su nevidljivim i grabljivim prstima posezali za njim.
 On nije ništa bolji od njih. Naučio je da uživa u onome što mu je valški princ
pokazao. Čerečio je dobre i čestite ljude, puštajući demona da se hrani njegovom
mržnjom i besom.
Prostorija poče da se kovitla i vrtloži, vukući ga u vir.
Nije čovek – ne u potpunosti. Možda i ne želi da bude. Možda će večno ostati u
nekom drugom obličju, možda će se naprosto potčiniti…
Mračni vetar suknu kroz odaju, zgrabi ga u ralje i povuče.
On se zakoprca nemo vrišteći.
Neće dozvoliti da bude zarobljen. Ne ovako, ne ponovo…
Ali vetar ga odvuče od okovratnika, ispod vrata i izvan te prostorije.
Pravo u dlan jedne blede šake. Mračne i bezdane oči zagledaše se u njega.
Ogromne crvene usne rastvoriše se da otkriju bele zube.
„Glupi dečače“, prosikta Mev. Njene reči prolomiše se gromoglasno.
On je dahtao tako da se telo vaši treslo od jednog do drugog krila. Bilo bi dovoljno
da ga ona pritisne prstom i da ga više nema.
Pribrao se, čekajući da se desi upravo to.
Ali Mev nije sklapala šaku. Pošavši niz hodnik, udaljavajući se od zatvorene odaje,
kazala mu je: „Ono što si tamo osetio – zato sam otišla s njihovog sveta.“ Zagledala se u
daljinu, a lice joj se smrklo. „Svakoga dana, i zato sam i otišla.“

***

Klečeći u jednom uglu Mevine odaje, Dorijan je povraćao u drveno vedro.

Mev ga je samo gledala sedeći u naslonjači pored vatre, a njene crvene usne bile su
izvijene u okrutan smešak, kao da joj je to vrlo zabavno.
„Nagledao si se strahota u tamnicama i nije ti se smučilo“, reče ona nakon što on
ponovo povrati. U očima joj je blistalo neizgovoreno pitanje. Zašto danas?
Dorijan diže glavu, brišući usta ramenom kaputa. „Oni okovratnici…“ Pređe
dlanom po vratu. „Mislio sam da neće tako uticati na mene. Kada ih ponovo vidim.“
„Poneo si se nemarno kada si ušao u tu prostoriju.“
„Da li bih uopšte mogao da izađem da me ti nisi pronašla?“ Nije hteo da je pita
kako joj je to uspelo, kako je osetila da je on u pogibelji. Nema sumnje da ga njena moć
prati kuda god da on ode.
„Okovratnici ne mogu ništa da urade ako nisu prikačeni na domaćina, ali ona
prostorija je mesto mržnje i bola i sećanja na to uklesana su u kamen.“ Zagledala se u
svoje duge nokte. „To te je uhvatilo u zamku. Dopustio si sebi da upadneš u zamku.“
Zar Kaltejn nije kazala to isto kada su posredi okovratnici? „Iznenadilo me je.“
Mev zapevuši, sasvim svesna njegove laži, ali samo mu reče: „Okovratnici su jedan
od njegovih najblistavijih izuma. Ni jedan ni drugi njegov brat nisu bili dovoljno
pametni da smisle tako nešto, ali Eravan – oduvek je bio darovit i domišljat.“ Zavalila se
u naslonjaču i prekrstila noge. „Međutim, zbog te obdarenosti postao je nadmen.“
Klimnula mu je glavom. „Dokaz tome je što te je pustio da ostaneš u Riftholdu s ocem,
umesto da te je doveo ovamo. Mislio je da će moći da izdaleka vlada obojicom. Da je
bio oprezniji, smesta bi te doveo u Morat i počeo da radi na tebi.“
Okovratnici mu sevnuše pred očima, puštajući svoj otrovni i masni miris u svet,
dozivajući, čekajući ga…
Dorijan opet povrati.
Mev se tiho zasmeja, a od tog njenog smeha on se oseti kao da ga nekakve kandže
grebu niz kičmu. Njegovu preku narav.
Dorijan se obuzda, pa ne pomerajući se s tog mesta, okrenu se ka njoj. „Ti si
predala one paučice princezama, znajući šta će one pretrpeti, znajući kakav je osećaj biti
tako zatočen, premda na drugačiji način.“ Kako, nije upitao. Kako si to mogla da uradiš,
kada si znala kakva je to strahota?
Mev je na trenutak zaćutala, a on bi se zakleo da joj je licem prošlo nešto nalik
kajanju. „Ne bih to uradila da me nije terala potreba da dokažem svoju odanost.“ Pogled
joj odluta ka Damarisu, koji mu je visio na boku. „Zar ti ne želiš da utvrdiš da li su moje
tvrdnje iskrene?“
Dorijan nije ni pipnuo zlatni balčak. „Želiš li da to uradim?“
Ona coknu. „Baš si drugačiji. Pitam se da li je nešto valško prešlo na tebe kada je
tvoj otac oplodio tvoju majku.“
Dorijan se lecnu. I dalje se ne usuđuje da pita Damaris za to – da li je ljudsko biće.
Da li je to sada uopšte bitno.
„Zašto?“, upita on, pokazujući zamak oko njih. „Zašto Eravan radi sve ove stvari?“
Nedelju dana nakon što je pitao valškog kralja glavom i bradom, Dorijan je i dalje želeo
– žudeo da to sazna.
„Zato što može. Zato što se Eravan naslađuje takvim stvarima.“
„Zvučiš kao da je on najblaži od ta tri brata.“
„Jeste.“ Ona pređe šakom preko grla. „Orkus i Mantiks su ga naučili svemu što zna.
Ako bi se njih dvojica vratili ovamo, to što Eravan koti u ovim planinama podsećaće na
krotku jagnjad.“
Makar je poslušao to Kaltejnino upozorenje. Nije se usudio da zađe u pećine iza
doline. Do kamenih oltara i strahota koje Eravan izrađuje na njima.
Upitao ju je: „Nikada nisi imala decu? S Orkusom?“
„Da li to zaista zanima mog budućeg supruga?“
Dorijan se zavali i sede na sopstvene noge. „Hoću da razumem svog neprijatelja.“
Ona odmeri šta će da kaže i kako. „Nisam dopustila da moje telo sazri, da bude
spremno za decu. Bila je to sitna i moja prva pobuna protiv Orkusa.“
„Da li su valški prinčevi i princeze potomstvo drugih kraljeva?“
„Neki jesu, neki nisu. Do sada se nije pojavio dostojan naslednik. Mada niko ne zna
šta se proteklih milenijuma dešavalo na njihovom svetu.“ Njihovom svetu. Ne njenom.
„Prinčevi koje je Eravan prizvao ovamo nisu jaki – ne kao što su bili. Uverena sam da to
Eravana beskrajno živcira.“
„Pa je zato doveo princeze?“
 Ona klimnu glavom. „Ženke su smrtonosnije. Zato ih je teže zadržati u domaćinu.“
Bela traka kože na njegovom vratu kao da ga je pekla, ali uspeo je da ne povrati:
ovog puta. „Zašto si otišla sa svog sveta?“
Ona trepnu gledajući ga, kao da je iznenađena.
„Šta?“, upita ona.
Ona naheri glavu. „Prošlo je toliko dugo otkad sam poslednji put razgovarala s
nekim ko zna šta sam i s nekim čiji je um i dalje u potpunosti njegov.“
„Čak i Elin?“
Zaigra joj mišić na vitkoj vilici. „Čak i Elin od Divljeplama. Nisam uspela da se do
kraja uvučem u njen um, ali sitnice… to sam uspela da je ubedim da vidi.“
„Zašto si je zarobila i mučila?“ To je tako prost način da se opiše ono što se
dogodilo u Ilveju i nakon toga.
„Zato što ona nikada ne bi pristala da sarađuje sa mnom i nikada me ne bi zaštitila
od Eravana ili od Valga.“
„Ti si snažna – zašto se ne štitiš sama? Zašto ne iskoristiš one svoje paučice da ti
daju neku prednost?“
„Zato što se naš soj boji određenih darova. Vaj, moji darovi nisu takvi.“ Stade da se
igra pramenom svoje vrane kose. „Obično sam držala uz sebe još jednu fejsku ženu,
obdarenu moćima koje rade protiv Valga. Drugačijim od moći koje poseduje Elin
Galatinijus.“ To što nije tačno navela koje su to moći govorilo je Dorijanu da ne tupi
zube pitajući. „Ona mi je davno položila krvni zavet i od tada se retko odvajala od mene,
ali nisam se usudila da je dovedem u Morat. Da sam je dovela ovamo, Eravan ne bi
prihvatio da dolazim s dobrim namerama.“ Uvrtala je onaj pramen oko prsta. „Tako da,
vidiš, bespomoćna sam protiv Eravana koliko i ti.“
Dorijan izrazito sumnja u to, ali svejedno se digao na noge i pošao ka stolu gde su
bili postavljeni voda i hrana. Lepo posluženje za zamak demonskog kralja, pa još usred
ciče zime. Nasu sebi čašu vode i iskapi je. „Da li je ono Eravanovo istinsko obličje?“
„Na neki način. Mi nismo kao ljudska bića i Feji, jer su vama duše nevidljive i
neviđene. Naše duše imaju obličje. Mi imamo tela koja možemo da izradimo oko duša –
da ih ukrasimo kao nakitom. Obličje koje vidiš na Eravanu oduvek je bilo njegov
najdraži ukras.“
„Kako vaše duše izgledaju ispod toga?“
„Ne bi ti se dopale.“
On se suzdrža da se ne strese.
„Valjda to znači da smo i mi preoblikovači“, zamišljeno primeti Mev dok je
Dorijan išao ka naslonjači pored njene. Noći je provodio spavajući na podu pored
kamina, jednim okom sve vreme posmatrajući kraljicu koja je dremala u krevetu s
baldahinom iza njega – ali ona nije ni mrdnula da bi ga ozledila. Nijednom.
„Da li se ti osećaš kao Valg ili kao Fej?“
„Ja sam to što sam.“ Na tren je u njenim očima ugledao breme njenog eonima
dugog postojanja.
„Ali ko želiš da budeš?“ Bilo je to pažljivo sročeno pitanje.
 „Ne kao Eravan. Niti kao njegova braća. To nikada nisam želela.“
„To ti baš i nije neki odgovor.“
„A da li ti znaš ko i šta želiš da budeš?“ Bio je to pravi izazov – i iskreno upućeno
pitanje.
„Dolazim do toga“, odgovori on. Čudno. Baš je čudno voditi taj razgovor. Rešivši
da ih oboje poštedi na neko vreme, Dorijan se protrlja po licu. „Ključ je u njegovoj kuli.
U to sam uveren.“
Mev stisnu usne.
Dorijan kaza: „Nema načina da se uđe u nju – ne dok su stražari na svojim
položajima. Obletao sam spoljašnjost kule dovoljno često da bih sa sigurnošću znao
kako nema prozora niti pukotina kroz koje bih mogao da se uvučem.“ Netremice ju je
gledao u onozemaljske oči. Nije uzmicao pred njenim pogledom. „Moramo da uđemo,
makar samo kako bismo potvrdili da je ključ tamo.“ Ona je nekada imala ključeve u
svojim rukama – ona zna kakav je to osećaj. To što je tada prišla toliko blizu tome da…
„A ti očekuješ da to ja uradim?“
On prekrsti ruke. „Ne mogu da se setim nikoga drugog koga bi Eravan pustio
unutra.“
To što je Mev svega jednom trepnula bio je njen jedini znak iznenađenja. „Zavesti
pa izdati jednog kralja – to je najstarija varka koja postoji, rekli biste vi ljudi.“
„Zar neko može da zavede Eravana?“
Zakleo bi se da je njenim bledim licem preletelo gađenje pre nego što je rekla:
„Može.“

***

Nisu gubili vreme. Nisu čekali.

Čak ni Dorijan nije mogao da skrene pogled kada je Mev mrdnula prstima ka sebi i
njena purpurna haljina se istopila, da bi je zamenila prozirna i široka crna haljina. Skoro
pa spavaćica. Zlatna nit bila je protkana kroz nju, vešto skrivajući one delove njenog tela
koje bi inače video samo onaj koji joj tu odoru skine, a kada se okrenula od ogledala,
lice joj je bilo smrtno ozbiljno.
„Neće ti se dopasti ovo čemu ćeš svedočiti.“ Onda se ona ogrnu plaštom, skrivajući
to bujno telo i grešnu odeždu, pa izađe kroz vrata.
On se preoblikova u nekakvu bubu koja gmiže, hitru i savitljivu, pa pođe za njom,
prateći je u stopu dok je Mev prolazila hodnicima. Sve do podnožja one kule.
Sakri se u procepu u crnom zidu kada Mev Valgima koji su držali stražu ispred
vrata reče: „Znate ko sam. Znate šta sam. Recite mu da sam došla.“
Zakleo bi se da su Mevine šake malčice drhtale.
Ali jedan od stražara – kojeg Dorijan nikada nije video ni da trepne – okrenu se ka
vratima, pokuca jednom, pa uđe.
Trenutak kasnije izađe napolje, vrati se na svoje mesto i ništa ne reče.
 Mev je čekala. Onda se iz unutrašnjosti kule začu zvuk koraka.
Kada se vrata otvoriše, Dorijan samo što ne pobeže od vetra koji je vonjao na trulež
i od uskomešane tame što su dopirali iz kule. Eravan, i dalje odeven iako je bilo kasno,
izvi obrve. „Sastanak smo zakazali za sutra, sestro.“
Mev mu priđe korak bliže. „Nisam došla da bismo razgovarali o ratu.“
Eravan se ukoči – a onda stražarima kaza: „Ostavite nas.“
 Sedamdeset četvrto poglavlje

Kao jedno biće, stražari ispred Eravanove kule odoše.

Ostavši sama s valškim kraljem, koji je stajao na ulazu u svoju kulu, Mev reče:
„Znači li to da sam dobrodošla?“ Ona malo pusti plašt, tako da se prednji deo rastvori i
otkri prozirnu odoru.
Eravanove zlatne oči preleteše preko svakog njenog delića. A onda i preko njenog
lica. „Premda ti možda veruješ da nije tako, ti si supruga mog brata.“
Dorijan na to trepnu. Na tu čast demona u muškom telu.
„Ne moram biti“, promrmlja Mev i Dorijanu tada beše jasno zašto ga je upozorila
pre nego što je izašla iz sobe.
Protrese glavu i njena gusta vrana kosa poprimi boju zlata. Njena kao mesec bleda
put malčice potamne i postade preplanula kao da ju je sunce poljubilo. Oštro lice se
blago zaobli, a tamne oči posvetleše dobijajući boju tirkiza i zlata. „Ako ti je draže,
mogli bismo da se igramo ovako.“
Čak je i glas bio Elinin.
Eravanu se oči razrogačiše i kao da ostade bez daha.
„Šta ti se sviđa?“ Mev mu uputi onaj polovični osmeh kakav je Dorijan viđao samo
na licu kraljice Terasena.
Preplaviše ga gađenje i užas. On je znao – znao je da u Eravanovim očima nema
prave žudnje prema Elin. Nema istinske želje, osim za potčinjavanjem i nanošenjem
bola.
Mevina opsena se opet promeni. Zlatna kosa pobele, a tirkizne oči postadoše zlatne.
Dorijana savlada ledeni bes, čist i nepatvoren, dok je Manon sada stajala pred
valškim kraljem. „Ili možda ovo obličje, nespoznajno prelepo.“ Zagleda se u sebe,
smešeći se. „Da li je predvodnici krila bilo namenjeno da ti postane nevesta kada se ovaj
rat okonča? Ili samo dragocena rasplodna kobila?“
Eravanove nozdrve se raširiše, a Dorijan se usredsredi na disanje, na kamenje pod
sobom, na bilo šta – samo da spreči svoju magiju da bukne na tu žudnju – istinsku
žudnju – od koje se Eravanovo lice ukoči.
Ali ako to omogući Mev da uđe u kulu…
Eravan trepnu i ona žudnja se ugasi. „Ti si supruga mog brata“, ponovi on. „Ma
kakvu kožu nosila. Ako ti je potrebno da se isprazniš, poslaću nekoga u tvoje odaje.“
To rekavši, on zatvori vrata i više ne izađe.
 ***

Mev sutradan ujutru ponese Dorijana na sastanak. U obličju poljskog miša, Dorijan se
nepomično krio u džepu njenog plašta i slušao.
„Nakon svega onog sinoć“, govorio je Eravan, „vratila si ono što sam ti poslao.“
I zaista, ni petnaest minuta po povratku u Mevinu kulu, na njenim vratima začulo
se kucanje. Ispred je stajao neki mladić praznog izraza lica, prelep i leden. Nije to bio
princ – ne s tim prstenom koji je nosio – već samo potčinjeno ljudsko biće. Mev ga je
oterala, premda ne iz neke potrebe za blagošću.
Ne, Dorijan je znao da ga je Mev poštedela te dužnosti samo zato što je on bio
prisutan i ni zbog čega drugog. Mev mu je i rekla pre nego što je zaspala.
„Nadala sam se vinu“, vešto odgovori Mev, „a ne razblaženom pivu.“
Eravan se zasmeja i hartija zašušta. „Razmatrao sam dalje pojedinosti ovog saveza,
sestro.“ Ta reč je bila prava mala žaoka i ruganje povodom sinoćnjeg odbijanja. „Pa sam
se pitao: čime ćeš još ti doprineti? Na kraju krajeva, ti dobijaš daleko više od mene. To
što si ponudila šest svojih paučica malo je, bez obzira na to što su kao domaćini
prihvatile princeze.“
Dorijan načulji uši čekajući Mevin odgovor. Ona tiho i napetije nego što ju je ikada
do tada čuo upita: „Šta hoćeš od mene, brate?“
„Dovedi ostatak harankuja. Otvori portal i premesti ih ovamo.“
„Neće sve one biti tako voljni domaćini.“
„Ne domaćini. Vojnici. Ne nameravam da se kockam s tim. Neće biti nikakvog
drugog dela plana.“
Dorijanu se utroba prevrnu. Mev se pokoleba. „Znaš, postoje izgledi da čak i sa
svim ovim, čak i da prizovem harankuje, ti pretrpiš neuspeh kada se suočiš s Elin
Galatinijus.“ Onda zastade. „Anijel je potvrda tvojih najcrnjih strahova. Čula sam šta se
zbilo i kakvu je moć zazvala da zaustavi bujicu.“ Mev zapevuši. „Znaš, to je bilo
namenjeno meni. Taj udar. Ali ako ga ona ponovo prizove – recimo protiv tebe na
bojnom polju… Da li bi ti bio u stanju da to preživiš, brate?“
„Zato će ovaj prodor na sever s tvojim paučicama biti ključan“, samo je odgovorio
Eravan.
„Možda“, uzvrati Mev. „Ali nemoj zaboraviti da nas dvoje zajedno možemo da
pobedimo. Bez paučica. Bez princeza. Čak ni Elin Galatinijus ne bi mogla da se
suprotstavi oboma. Možemo da odemo na Sever i da je zbrišemo s lica zemlje, a da
paučice sačuvamo za napade na druga kraljevstva. Za drugo vreme.“
Ona ne želi da ih žrtvuje – kao da su joj u nekoj meri draga ta bića koja su joj
milenijumima ostala odana.
„Osim toga“, nastavi Mev, „ti mnogo toga znaš o prelaženju između svetova, ali ne
znaš sve.“ Ruka joj skliznu u džep i Dorijan se ukoči kada njeni prsti pređođe preko
njegovih leđa. Kao da mu govori da pomno sluša.
 „A pretpostavljam da ću to naučiti tek kada nas dvoje pobedimo u ovom ratu“,
napokon odgovori Eravan.
„Da, premda sam voljna da ti priredim predstavu. Sutra, nakon što se pripremim.“
Opet nastade onaj grozni muk, pa Mev reče: „Oni su prejaki i premoćni da bih ja
otvorila prolaz između predela koji bi im omogućio da prođu. Previše bi poremetili moju
magiju dok bih ja pokušavala da u ovaj svet prevedem sve što oni jesu, ali mogla bih da
ti ih pokažem – samo na tren. Mogla bih da ti pokažem tvoju braću. Orkusa i Mantiksa.“
 Sedamdeset peto poglavlje

D arou i ostale terasenske velmože pametno su utrošili proteklih nekoliko meseci,

hvala bogovima, pa je Orint bio dobro snabdeven za opsadu koja im se svakim
satom sve više bližila.
Hrana, oružje, vidarske potrepštine, planovi za to gde će građani spavati ako budu
morali da pobegnu u zamak, ojačanja na raznim tačkama u gradu i duž zidina zamka,
tamo gde je drevni kamen oslabio – Edion je našao malo toga čemu je mogao da zameri.
Ali besane noći u njegovoj staroj sobi u zamku – groznom, čudnom i hladnom –
cunjao je jednim od donjih tornjeva dok je zora pucala. Tu gore vetar je bio daleko
razuzdaniji i ledeniji.
U dovratku iza njega začuše se postojani koraci. „Primetio sam da si ovde dok sam
silazio na doručak“, kaza mu Ren umesto da ga pozdravi. Dvorske odaje Olsbrukovih
oduvek su bile u kuli pored Edionove – kada su bili dečaci, proveli su jedno leto
razrađujući sistem signala pomoću fenjera kako bi se sporazumevali iz svojih soba.
Bilo je to poslednje leto koje će provesti kao prijatelji, jer je Renovom ocu tada
postalo jasno da će Edion položiti krvni zavet. Tada je započelo njihovo nadmetanje.
Jednog leta bili su bliski kao razbojnici u jazbini, a već sledećeg je započelo
beskrajno premeravanje čiji je duži, počevši od trkanja kroz dvorišta pa preko gurkanja
na stepeništima sve do prave tuče ispred Velike dvorane. Ro je pokušavao da ih pomiri,
ali Ro nikada nije umeo da laže. Odbio je da Renovom ocu porekne da će Edion položiti
taj zavet, pa je do kraja tog leta čak i prestolonaslednik počeo da skreće pogled kada bi
se dva dečaka ponovo potukla na zemlji. Mada ništa od svega toga i nije bitno.
Da li bi njegov otac, da li bi Gavrijel podsticao takvo nadmetanje? Valjda ni to nije
bitno. Međutim, samo na jedan tren, Edion pokuša da to zamisli – kako je Gavrijel tu i
nadgleda njegovu obuku. Njegov otac i Ro ih podučavaju zajedno. Znao je da bi
Gavrijel našao neki način da smiri nadmetanje, baš kao što je on održavao mir u odredu.
U kakvog bi čoveka on izrastao da je Lav bio tu? Gavrijel bi verovatno bio iskasapljen
skupa s ostatkom dvorjana, ali… bio bi ovde.
Glupost je tumarati tim putem. Edion je takav kakav je i to mu najčešće nimalo ne
smeta. Ro je bio njegov otac u onom što je bilo bitno, bez obzira na to što je bilo
trenutaka kada je Edion gledao Roa, Evalin i Elin osećajući se kao gost.
Edion se prenu iz tih misli. To što je ovde, u ovom zamku, pomutilo mu je pamet.
Odvuklo ga je u zemlju aveti.
„Ne očekuj da Darou posluži doručak na kakav smo navikli“, kaza Edion. On
doručak nije ni očekivao ni želeo. Jede samo zato što njegovo telo to traži, jede zato što
mu to daje snagu i zato što neće proći dugo a snaga koju hrana daje zatrebaće i njemu i
njegovim ljudima.
Ren prelete pogledom po gradu, pa se onda zagleda u Teralisku ravnicu mimo
njega. Zagleda se ka i dalje praznom obzorju. „Danas ću rasporediti strelce i postarati se
da vojnici koji čuvaju kapije umeju da koriste ključalo ulje.“
„Da li ti umeš da ga koristiš?“, upita Edion izvijajući obrvu.
Ren frknu. „Šta tu ima da se uči? Izvrneš ogroman kazan preko zida. Povrede
nanete.“
Potrebna je za to malo veća veština, ali ipak bolje išta nego ništa. Makar se Darou
postarao da imaju takve potrepštine.
Edion se molio da im se ukaže prilika da ih upotrebe. S moratskim veštičjim
kulama, svi su izgledi da će zidine biti srušene pre nego što neprijateljska vojska uopšte
stigne do dve kapije koje vode u grad.
„Najviše bi nam koristilo malo paklenvatre“, promrmlja Ren. „To im ne bi dalo da
priđu kapijama.“
A i verovatno istopilo sve žive oko njih.
Edion otvori usta da se saglasi, kad se odjednom namršti.
Pogledom odmeri ravnicu i obzorje.
„Gukni“, reče mu Ren.
Edion povede Rena nazad ka ulazu u kulu. „Moramo da razgovaramo s Rolfom.“

***

Nisu razgovarali o paklenvatri na južnoj i zapadnoj kapiji. Uopšte nisu razgovarali o

tome.
Sačekali su da padne mrak, kako moratske uhode ne bi primetile malu družinu koja
se milju za miljom šunjala preko Teraliske ravnice.
Odeveni u ratničku crninu, kretali su se poljem koje će nanovo biti okupano krvlju.
Kada su stigli do tačaka koje su Edion i Ren tokom dana odredili, Edion je digao ruku.
Tihe ubice opravdale su svoje ime kada je Ilijas potvrdno odgovorio na taj znak, pa
su se raširile. Među njima su se kretali Rolfovi Mikenjani, noseći svoje teške terete.
Ali prva je počela da radi preoblikovačica. Preobrazivši se u ogromnog jazavca,
krupnijeg od konja, počela je da snažnim i veštim šapama kopa smrznutu zemlju.
Vazduh je ispunio miris njene krvi, ali Lisandra nije prestajala da kopa.
Čim je završila prvu jamu, prešla je na sledeću, ostavljajući grupu Tihih ubica i
Mikenjana da postavljaju svoju zamku, pa da je onda zatrpaju.
Surovi vetar ječao je oko njih, ali radili su cele noći, koristeći svaki minut koji su
imali na raspolaganju. Kada su završili, opet su nestali u gradu.

***
Dan nakon toga Morat se ukazao na obzorju.
S najviših kruništa i grudobrana zamka mogao se prebrojati svaki neprijateljski red.
Redovi i redovi.
Šaka još izubijanih i previjenih od kopanja po smrznutoj zemlji, Lisandra je stajala
skupa s raznim njihovim saveznicima na jednom grudobranu, a Evanđelina se pripila uz
nju.
„To je petnaest hiljada“, izjavi Ansel od Brajarklifa kada se pojavi još jedan red.
Niko ništa ne reče. „Dvadeset.“
„Mora da su ispraznili Morat kad ih je toliko ovde“, promrmlja princ Galan.
Evanđelina se tresla i to ne sasvim od hladnoće, pa je Lisandra snažnije obgrlila
devojčicu. Nešto dalje niz bedem, Darou i ostali terasenski vlastelini tiho su razgovarali.
Kao da je osetio da ga Lisandra posmatra, Darou ju je ošinuo pogledom – koji je onda
pao na prebledelu Evanđelinu, što je sve vreme drhtala. Darou nije kazao ništa, a
Lisandra se nije trudila da deluje prijatno pre nego što se ponovo okrenula ka svojim
saborcima.
„To je trideset“, reče Ansel.
„Umemo da brojimo“, bočnu je Rolf.
Ansel izvi obrvu crvenu kao vino. „Umeš li zaista?“
Uprkos toj vojsci koja je marširala na njih – Lisandri se usne trznuše naviše.
Rolf samo prevrnu očima i vrati se posmatranju napadačke vojske.
„Neće stići pre zore“, primeti Edion, lica sumornog.
Ona još nije odlučila koje obličje da uzme, gde da se bori. Ako ilkeni i dalje lete s
njima, onda će postati vivernka, ali bude li potrebno da se bori prsa u prsa, onda… još
nije odlučila. Niko od nje nije tražio da bude na nekom određenom mestu, premda je
Edionova molba od pre neku noć da pomogne u sprovođenju njihovog sumanutog plana
pružila kratak predah od čekanja i strepnje koji joj danima ne daju mira.
Sada bi drage volje prihvatila te silne dane provedene u šetkanju i iščekivanju
umesto ovoga što im se sada bliži.
„Pedeset hiljada“, kaza Ansel, zajedljivo gledajući Rolfa.
Lisandra se zagrcnu koliko joj se grlo stezalo. Evanđelina žabi lice u Lisandrin bok.
A onda se ukazaše i veštičje kule.
Kao ogromna koplja koja štrče iznad obzorja, pojavile su se u jutarnjoj sumaglici.
Bilo ih je tri, raspoređene na podjednakoj međusobnoj udaljenosti među vojskom koja je
nastavljala da napreduje i za njima.
Sada je čak i Ansel prestala da ih broji.
„Nisam mislila da će biti tako strašno“, prošapta Evanđelina grčevito se hvatajući
za Lisandrih debeli plašt. „Nisam mislila da će biti tako bedno.“
Lisandra je poljubi u riđezlatno teme. „Neće te zadesiti nikakvo zlo.“
„Ne bojim se za sebe“, odgovori joj Evanđelina, „već za svoje prijatelje.“
Te oči boje citrina zaista su se sijale od suza užasnica, pa Lisandra obrisa jednu pre
nego što nastavi da gleda kako veštičje kule mile ka njima. Nije znala šta da kaže kako
bi utešila devojčicu.
 „Svakog časa“, promrmlja Edion i Lisandra se zagleda u snegom prekrivenu
ravnicu.
Zagleda se u prilike koje izroniše ispod snega, odevene u belo. Na lukovima su im
bile nategnute zapaljene strele. Prvi moratski redovi samo što nisu stigli do njih, ali ti
vojnici nisu bili njihova meta.
Niže niz bedem Murto se uhvati za drevni kamen kada jedna prilika, koja nije
mogla da bude niko drugi do Ren, izdade naredbu. Zapaljene strele poleteše, a moratski
vojnici se sakriše iza štitova.
Nisu ni pogledali šta im je pod nogama.
Nisu ni veštice koje su vodile svoje tri kule.
Plamene strele zariše se u tlo smrtonosno tačno, zahvaljujući Tihim ubicama koje
su držale te lukove.
Tačno u fitilje koji su vodili iz jama koje su iskopali. Baš u trenutku kada su
veštičje kule prolazile preko njih.
Zaslepljujuće sevanje rasturi crno more te vojske, pa se onda prolomi zaglušujući
prasak.
Potom usledi prava kiša kamena i sva moratska sila okrenu se da gleda, što je
omogućilo Renu, Ilijasu i Tihim ubicama da otrče do belih konja skrivenih iza jednog
smeta.
Kada blesak minu, kad se dim razveja, okupljeni na bedemu uzdahnuše kao jedno.
Dve kule bile su tačno iznad jama, koje su bile napunjene istim onim reagensima i
praškovima koji napajaju Rolfova plamenkoplja, pa skrivene pod zemljom – čekajući
varnicu da ih upali.
Te dve kule sada behu rasturene u paramparčad, a njihovi viverni zgnječeni kako su
pale, meljući i vojnike.
Ali jedna je i dalje stajala, jer je jama kojoj je bila najbliža buknula prerano. Jednog
viverna koji ju je vukao pogodilo je kamenje što se razletelo od druge kule – pa je ležao
mrtav ili povređen.
I ta treća preostala kula je stala.
„Hvala svim prokletim bogovima“, izusti Rolf, pognuvši glavu.
Edion je i dalje zurio u ravnicu – u prilike u sedlima koje su galopirale ka orintskim
zidinama. Hteo je da se uveri da će se svi oni vratiti.
„Na koliko će ih dugo to zaustaviti?“, upita Evanđelina.
Svi, pa i Darou, okrenuše se ka devojčici. Niko nije znao odgovor na njeno pitanje.
Niko nije imao nikakvu laž da joj ponudi.
Zato se oni opet okrenuše prema vojsci na ravnici, sada nazirući njen kraj.
„Stotinu hiljada“, tiho obznani Ansel od Brajarklifa.
 Sedamdeset šesto poglavlje

„Da li je moguće – pokazati drugi svet?“, upita Dorijan Mev kada su se ponovo našli u
svojoj sobi.
Mev se spusti u naslonjaču, odsutnog izraza lica. „Da, pomoću ogledala.“
Dorijan izvi jednu obrvu.
„I sam si video moć veštičjih ogledala. Šta je ta moć uradila Elin Galatinijus i
Manon Crnoldjunoj. Šta misliš, ko je veštice naučio takvim moćima? Svakako nisu
Feji.“ Tiho se zasmeja. „Takođe, šta misliš kako sam uspevala da vidim toliko daleko, da
čujem glasove svojih uhoda, čak iz Doranela? Postoje ogledala kojima se uhodi, putuje,
pa čak i ubija. Baš u ovom trenutku Eravan ih koristi zahvaljujući Gvozdenzubima.“ U
veštičjim kulama.
Mev se izvali u naslonjači, kao prava kraljica bez krune. „Pokazaću mu ono što želi
da vidi.“
Dorijan otvori usta, pa razmisli o tome šta će da kaže.
„Opsenu. Uopšte ne nameravaš da mu pokažeš Orkusa ili Mantiksa.“ Ona ga
preseče hladnim pogledom. „Varka – dok ti ulaziš u kulu.“
„Ne mogu da uđem.“
„Ja sam se šetala svetovima“, reče mu Mev. „Putovala sam između vaseljena. Zar
zaista misliš da će mi biti toliko teško da te premestim iz jedne prostorije u drugu?“
„Nešto te je svih ovih godina sprečavalo da odeš u Terasen.“
Mev stisnu zube. „Branon Galatinijus je znao za moj dar da se krećem između dva
mesta. Zabrani oko njegovog kraljevstva sprečavali su me da to radim.“
„Dakle, ne bi mogla tamo prebaciti Eravanove vojske.“
„Ne. Tamo mogu da uđem jedino peške. A u svakom slučaju, ta vojska je prevelika
da bih toliko dugo držala otvoren prolaz.“
„Eravan zna za tvoj dar, pa je verovatno preduzeo korake da čuva svoju sobu.“
„Da, a ja sam provodila vreme lagano ih rastačući. Nije on toliko vest činodelac
kao što misli.“ To rekavši, ona se nasmeši samozadovoljno i pobednički.
Ali Dorijan je ipak upita: „Zašto to nisi uradila na samom početku?“
„Zato što tada još nisam zaključila da se tolika kocka isplati. Zato što me on još nije
pritiskao da dovedem ovamo svoje sluškinje, da služe kao obična pešadija.“
„Mariš za njih – paučice.“
„Shvatićeš, veličanstvo, da je veran prijatelj prava retkost. Nije lako žrtvovati ih.“
„Ponudila si njih šest onim princezama.“
 „I sećaću ih se dok sam živa“, odvrati Mev, a na licu joj zaista zaigra neko zrnce
osećanja. „Pošle su svojevoljno. Govorim to sebi kad god ih sada pogledam ne videći ni
traga od stvorenja koja sam poznavala. Želele su da mi pomognu.“ Pogledi im se
sretoše. „Nisu svi Valgi zli.“
„Eravan jeste.“
„Da“, saglasi se ona, pa joj se pogled smrknu. „On i njegova braća… oni su najgori
od svih nas. Njihova vlast bila je zasnovana na strahu i bolu. Oni se takvim stvarima
naslađuju.“
„A ti ne?“
Mev uvrnu oko prsta jedan kao mastilo crn pramen kose. I ništa ne odgovori.
Dobro. Dorijan samo nastavi: „Dakle, skršićeš štitove i zabrane koje je Eravan
postavio oko svoje odaje, otvorićeš mi prolaz, a ja ću se tamo ušunjati dok mu ti skrećeš
pažnju opsenama njegove braće.“ Namrštio se. „Čim nađem ključ, on će znati da si ga
obmanula. Moraćemo da odemo brže-bolje.“
Ona se nasmeši. „Hoćemo – i to da odemo tamo gde si sakrio ostale.“
Dorijan se trudio da mu lice bude potpuno bezizražajno. „Da li si sigurna da on
neće znati da ga varaš?“
„Orkus mu je brat, ali Orkus je takođe bio moj suprug. Opsena će delovati sasvim
stvarno.“
Dorijan razmisli o tome. „Kada krećemo?“

***

Suton.
Tada je Mev kazala Eravanu da se sastanu. Taj granični prostor između svetlosti i
tame, kada jedna sila popušta pred drugom. Tada će ona izdaleka otvoriti Dorijanu
prolaz.
Dok je sunce zalazilo – premda Dorijan to nije mogao da vidi od oblaka i tmine oko
Morata – zatekao je sebe kako zuri u zid Mevine odaje.
Otišla je pre nekoliko minuta, tek ga pogledavši za rastanak. Pripremili su put
kojim će pobeći, kao i pomoćni u slučaju da prvi zakaže. Trebalo bi da sve ide po planu.
A telo koje on sada nosi, zlatne kose i zlatnih očiju… A ko iko osim Eravana
glavom i bradom uđe u kulu, videće daje u njoj njen gospodar.
On u sebi nije imao mesta ni za strah ni za sumnju. Nije razmišljao o okovratnicima
od usudkamena ispod tvrdinje, niti o svim izopačenim prostorijama i tamnicama kroz
koje je prolazio. Pada mrak.
Dorijan ustuknu za korak kada kamenje potamne, potamne, potamne – pa nestade.
Odatle pokulja vonj smrti, truleži i mržnje. Daleko gnusniji nego u grobnici u
podzemlju.
To je pretilo da ga obori na kolena, ali Dorijan isuka Damaris. Prikupi svoju moć i
diže levu ruku, a bledozlatna svetlost zablista iz njegovih prstiju. Vatra.
 Moleći se svakojakim bogovima koje ne mrzi da mu pomognu, Dorijan stupi kroz
prolaz.
 Sedamdeset sedmo poglavlje

D orijan nije znao šta je zapravo očekivao da će zateći u odaji valškog kralja, ali
krevet izrezbaren od crnog drveta i s baldahinom, umivaonik i radni sto bili bi na
samom kraju njegovog spiska nagađanja.
Ništa neobično. Nikakva riznica otetog drevnog oružja ili nasleđa, nikakvi ključali
napici ili knjige čini, a ni po budžacima nije bilo zveri koje reže. Nije bilo ni dodatnih
okovratnika od usudkamena.
Spavaća soba i ništa više.
On prelete pogledom po okrugloj prostoriji, pa ode čak toliko daleko da se zagleda
niz stepenište. Vodilo je pravo ka gvozdenim vratima i stražarima postavljenim ispred
njih. Nije bilo nikakvih niša u zidovima. Nikakvih kapaka u podu.
On otvori ormar i u njemu nađe red za redom čiste odeće. U fiokama nije bilo
ničega – pa ni skrivenih pretinaca.
Ali osećao je. Ono onostrano i stravično prisustvo. Osećao ga je svuda oko sebe…
Tih zvuk natera ga da se munjevito okrene.
Dorijan tada pogleda krevet. Vide šta je propustio da primeti, šta je to ostalo da leži
u postelji boje opsidijana, koja skoro da je progutala njeno krhko telašce.
Mlada žena. Lice joj je bilo kao prazno. Ali zurila je u njega. Mora da se tek
probudila.
Lepuškasta tamnokosa devojka. Nikako starija od dvadesete i bezmalo Kaltejnina
bliznakinja po liku.
Žuč mu progore grlo. Kada se ta devojka još pridiže, a čaršavi spadoše s nje i
otkriše ispijeno i nago telo, kao i premršavu ruku i grozan modar ožiljak blizu zapešća…
On shvati zašto je osećao ključ po celoj tvrdinji. Kako se kreće. Nestaje.
Ključ se kretao. Pratio je svog gospodara. Svog porobljivača.
Oko grla joj je bio stegnut okovratnik od crnog kamena.
Ali samo je sedela na tim izgužvanim čaršavima i zurila u njega.
Prazno i šuplje – u bolovima.
Ostao je bez reči. Vladao je samo zvonki muk.
Kaltejn je uništila valškog princa u sebi, ali usudključ ju je izludeo. Dao joj je
stravičnu moć, ali joj je slomio um.
Dorijan lagano i oprezno zakorači ka krevetu. „Budna si“, reče, terajući sebe da
zvuči kao valški kralj. Znajući da ona vidi svog tamničara.
Ona trepnu.
 Dorijan je svedočio Eravanovim opitima, strahotama u njegovim lagumima. Ali ta
mlada žena, toliko izgladnela, kože prekrivene modricama, s tom nečastivom stvari u
ruci, nečastivim stvorom s kojim deli ovu postelju…
On se usudi da razmota nit svoje moći. Ona se približi njenoj ruci, pa ustuknu.
Da, ključ je tu.
Priđe joj bliže, u sebi je terajući da ne gleda ka prolazu u zidu.
Mlada žena zadrhta – tek jedva primetno.
On se terao da ne povrati. Da ne uradi ništa osim da je gleda hladno i zapovednički,
pa da kaže: „Pruži mi ruku.“
Njene smeđe oči zagledaše se u nj egovo lice, ali pružila mu je ruku.
On umalo da ne ustuknu na prizor te zagnojene rane i crnih vena koje vode od nje.
Koje njenim telom šire otrov. Nema sumnje da je Kaltejnina rana tako izgledala i da joj
je zato ostao taj ožiljak čak i u smrti.
Ali on vrati Damaris u kanije i prihvati joj ruku obema šakama.
Led. Koža joj je bila hladna kao led. „Lezi“, naredi joj.
Ona se sva tresla, ali se pokorila. Prikupljala je snagu. Za njega.
Kaltejn. Bogovi, Kaltejn. Šta je ona sve pretrpela…
Dorijan izvadi nož iz korica – onaj koji mu je Sorela podarila – pa ga nakrivi nad
njenom rukom. Manon mu je ispričala da je Kaltejn na isti taj način izvadila kamen.
Međutim, Dorijan posla titraj svoje lečilačke magije u njeno tkivo, kako bi ga
smirio i kako bi obamrlo. Ona se zakoprca, ali čvrsto ju je držao. Pustio je da njegova
magija sevne kroz nju. Ona glasno uzdahnu i ukoči se, a Dorijan iskoristi tu njenu
iznenadnu nepomičnost da zarije nož – brzo i duboko.
Tri poteza dok je njegova lečilačka magija još radila u njoj, smirujući je najbolje što
je mogla, i krvavi opiljak mu se nađe među prstima, tako da je kroz Dorijana dobovala
njegova prazna i mučna moć.
Poslednji usudključ.
On joj pusti ruku, pa gurnu usudključ u džep i krenu ka prolazu.
Međutim, jedna nejaka i drhtava šaka sklopi mu se oko ruke.
On se munjevito okrenu hvatajući se za Damaris, pa je zateče kako zuri u njega.
Suze su joj lile niz lice.
„Ubij me“, izusti ona. Dorijan trepnu. „Ti – potisnuo si ga.“ Ne ključ, već demona
u njoj, shvati on. Nekako, ona lečilačka magija… „Ubij me“, reče mu ona i zajeca.
„Molim te, ubij me.“
Damaris mu se zagreja u šaci. Istina. Užasnuto je zverao u nju. „Ja… ja… ne
mogu.“
Ona stade da grebe po okovratniku na grlu, kao da bi da ga strgne sa sebe. „Molim
te“, ridala je. „Molim te.“
On nema vremena – da nađe neki način da joj skine okovratnik. Nije čak ni siguran
da može da ga skine bez onog zlatnog prstena koji je Elin upotrebila na njemu. „Ne
mogu.“
Oči i patnja ispuniše joj pogled. „Molim te“, beše sve što ona kaza. „Molim te.“
 Damaris ostade topao. Istina. To preklinjanje bilo je sušta istina.
Ali on mora da ide – mora da ide i to smesta. Ne može da je povede sa sobom.
Znao je da će taj stvor u njoj, ma koliko ga njegova magija maločas potisnula, ponovo
isplivati na površinu – i vrisnuti Eravanu gde se on nalazi. Šta je ukrao.
Gorko je plakala, grebući se po mučenom telu. „Molim te.“
Da li bi bila milost – da je ubije? Da li bi bio gori zločin da je ostavi tu, s
Eravanom? U njegovom ropstvu i s valškim demonom u sebi?
Damaris nije odgovarao na njegova nema pitanja.
On pusti ruku da potpuno spadne sa sečiva dok je sve vreme zurio u uplakanu
devojku.
Manon bi joj okončala život. Oslobodila bi je na jedini način koji je za to preostao.
Kejol bi je poveo sa sobom, pa dovraga s posledicama. Elin… Nema pojma šta bi Elin
uradila.
Ko želiš da budeš?
On nije jedan od njih. On je – on je samo svoj.
Čovek koji zna šta je gubitak i bol, istina, ali takođe i čovek koji je znao za
prijateljstvo i radost.
Gubitak i bol – nisu ga potpuno skršili. Da nema njih, da li bi oni trenuci sreće bili
toliko blistavi? Da nema njih, da li bi se on toliko borio da se to ne ponovi?
Ko želiš da budeš?
Kralj dostojan svoje krune. Kralj koji će ponovo sazdati sve što je porušeno, kako u
sebi tako i u svim svojim zemljama.
Devojka je ridala i hroptala, a Dorijanu ruka sama od sebe pođe ka Damarisovom
balčaku.
Onda se začu prasak. Pucanje kosti. U jednom trenutku devojka je jecala. Već u
sledećem glava joj je visila postrance, a njene oči više nisu videle ništa.
Dorijan se prenu i okrenu i samo što ne povika kada Mev kroči u sobu.
„Smatraj to svadbenim poklonom, veličanstvo“, reče ona prezrivo se smešeći. „To
što sam te poštedela donošenja te odluke.“
Baš zbog tog osmeha na njenom licu, njenog hoda nalik na grabljivicu koja vreba
plen, njegova magija suknu.
Mevklimnu ka njegovom džepu. „Svaka čast.“
Njena mračna moć baci se na njegov um.
Nije ni stigao da zgrabi Damaris pre nego što su ga uplele njene mračne mreže.
 Sedamdeset osmo poglavlje

Nalazio se u Eravanovoj sobi, ali istovremeno i nije.

Mev mu mazno kaza: „Ključ, ako nemaš ništa protiv.“ Dorijanova skliznu u njegov
džep, ka opiljku u njemu.
„A onda ćemo otići po druga dva“, nastavi ona pokazujući mu da priđe prolazu
kroz koji su oboje ušli. On pođe za njom, vadeći krhotinu iz džepa. „Kad bi samo znao
šta sam sve planirala za nas, veličanstvo. Za našu zajednicu. Pomoću tih ključeva moći
ću da te sačuvam večno mladim, a tvoja moć – kojoj nema ravne, kojoj nije ravna čak ni
moć Elin Galatinijus – zaštitiće nas od svih koji bi pokušali da se vrate na ovaj svet.“
Izroniše u njihovu sobu i prolaz nestade na Mevin pokret rukom. „A sada brzo“,
naredi mu ona. „Polazimo. Vivern nas čeka.“
Dorijan stade usred odaje. „Zar ne misliš da je nepristojno otići bez poruke?“
Mev se istog trena okrenu ka njemu – ali već beše prekasno.
Prokleto prekasno, jer se kandže koje mu je zarila u um zaglibiše u njemu. Jer se
plamen, vreo i usijan, obruši na onaj deo nje koji mu je nesvesno ogolila pokušavajući
da ga uhvati u stupicu.
Stupica unutar stupice. Klopka koju je obrazovao istog trena kada ju je video. Bila
je to prosta varka. Preoblikovao je svoj um, kao da preoblikuje telo – kako bi joj
pokazao samo jednu stvar kada ona bude zavirila u njega.
Kako bi je naveo da vidi samo ono u šta već želi da veruje: njegovu ljubomoru i
omrazu prema Elin; njegov očaj; njegovu prostodušnost. Dopustio je da njegov um
postane sve to, dopustio je da je to namami. Svakog puta kada se približila, kada je
nasedala na te slabosti u njegovoj moći, njegova magija proučavala je njenu. Baš kao što
je proučavala Sajrinino ukradeno zrnce preoblikovanja, tako je i ovladala Mevinom
sposobnošću uvlačenja u um i ovladavanje njime.
Bilo je samo pitanje vremena i čekanja da ona povuče potez, da je on pusti da
postavi klopku koja će ga zanavek zakovati za nju.
„Ti…“
On se nasmeši, a Mev izgubi moć govora.
Dorijan kaza pravo u bezdan njenog uma: Već sam jednom bio rob. Nisi valjda
zaista mislila da bih dopustio sebi da to postanem, zar ne?
Ona se koprcala, ali on ju je čvrsto držao. Oslobodićeš me, siktala je, ali ne glasom
one prelepe kraljice, već glasom nečega opakog i hladnog. Izgladnelog i ispunjenog
mržnjom.
 Drevna si kao zemlja, a mislila si da ću zaista poverovati u tvoju ponudu. On se
zasmeja i pusti da je opeče pramičak njegove vatre. Mev zavrišta u njihovim umovima,
bezglasno i beskrajno. Iznenađen sam što si ti upala u moju klopku.
Ubiću te zbog ovoga.
Nećeš ako pre toga ja ubijem tebe. Njegova vatra postade živo biće, pa joj se
obmota oko bledog grla – i to u stvarnom svetu, gde njihova tela postoje.
Povredila si moju prijateljicu, reče joj on smrtonosno spokojno. Ne bi mi palo
preterano teško da ti zbog toga stanem u kraj.
Da li takav kralj želiš da budeš? Kralj koji muči bespomoćnu ženku?
On se ponovo zasmeja. Ti nisi bespomoćna, a kad bih mogao, zanavek bih te strpao
u gvozdenu kutiju. Dorijan baci pogled ka prozorima. Ka mraku mimo njih. Mora da
krene – i to brzo, ali ipak odvoji vreme da kaže: Kralj kakav ja želim da budem suštaje
suprotnost od onog što si ti. Nasmešio joj se. A samo će jedna veštica biti moja kraljica.
Kroz planinu pod njima zagrme nekakvo stenjanje. Čitav Morat se zatrese.
Mev još više razrogači oči.
Prasak glasniji od grmljavine odjeknu i pronese se kroz kamen. Kula se zaklati.
Dorijanu se usne izviše u smešak. Nisi valjda mislila da sam sve ovo vreme proveo
samo tražeći?
Nije imao namere da dopusti onoj odaji s okovratnicima da postoji ni jedan jedini
dan više. Ni jedan jedini.
Zato će srušiti čitav prokleti zamak preko nje.
Nije to bilo teško. Trunčica magije, najhladnijeg leda, koja je prosvrdlala u
temeljima Morata i izjela drevni kamen. Malo-pomalo, mreža slabosti sve je više rasla
sa svakim hodnikom i prostorijom koje je pretraživao – sve dok se čitava istočna
polovina zamka nije držala samo njegovom voljom.
Sve do sada. Sve dok tek pola njegove misli nije poteralo magiju da se proširi onim
pukotinama, razvaljujući ih.
I tako Morat poče da se ruši.
Smešeći se dok je gledao Mev, Dorijan se povuče. Udalji se, sve vreme joj ne
puštajući um.
Toranj opet zadrhta. Mev zastade dah. Ne možeš da me ostaviš ovako. On će me
pronaći, on će me zarobiti…
Kao što bi ti mene zarobila? Dorijan postade vrana, pa polete u odaji.
Morat opet zaškripa, a nad tim zvukom prolomi se besni krik, toliko prodoran i
nezemaljski da se i njemu kosti zatresoše.
Reci Eravanu, kaza Dorijan zastavši na prozorskoj dasci, da sam to uradio zbog
Adarlana.
Uradio je to za Soršu i Kaltejn i sve one koje je Morat uništio. Baš kao što je i sam
Adarlan uništen.
Ali on se može ponovo podići čak i iz potpune propasti, ako ne njegovim rukama, a
ono nečijim drugim.
 Možda će to biti njegov prvi i jedini dar Adarlanu u ulozi njegovog kralja: čist
račun, pod uslovom da svi oni prežive ovaj rat. Hodnike ispuni vrištanje. Zapamtio je
gde žive i rade ljudske sluge. Dok one budu bežale, otkriće da su ti prolazi i dalje
postojani. Makar sve dok i poslednje služinče ne izađe.
Molim te, preklinjala ga je Mev zateturavši se i pavši na kolena kako se kula
pomalo zaklatila. Molim te.
Trebalo bi da pusti Eravana da je pronađe. Trebalo bi da je osudi na isti život kakav
je ona njemu namenila. Kakav je namenila Elin.
Mev se presamiti preko kolena – i uma i moći suzbijenih, ophrvana očajem
čekajući mračnog kralja od kojeg se toliko trudila da pobegne. Ili to, ili da se tvrđava
sruši oko nje.
Znao je da će zažaliti zbog toga. Znao je da bi trebalo da je ubije. Ali da je osudi na
ono što je on pretrpeo…
Ne bi to poželeo nikome – makar ih to koštalo ovog rata.
Nije mislio da ga to čini slabićem. Ni najmanje.
Kroz prozor se videlo kako Gvozdenzube hrle u nebo, a viverni krešte dok
moratsko kamenje popušta. U dolini podno njih vojska je stala da zvera u planinu koja
se dizala visoko nad njima i u klimavu kulu sazdanu na njenom vrhu.
Molim te, ponovila je Mev. Nekoliko spratova ispod njih Eravanu se ote još jedan
gromoglasan urlik besa – sada je već bliže.
Zato se Dorijan vinu u noć kojom je vladao potpuni metež.
Sledio ga je Mevin očajni krik i to čak do planinskih vrhova što gledaju na Morat i
do one isturene stene – gde je zakopao druga dva usudključa ispod rasutog škriljca.
Jedva da se sećao kako se zove dok ih je gurao u drugi džep, kada su ga sva tri
usudključa pritisla.
Onda je posegao ka umu koji je još bio vezan za njegov.
Bio je to jednostavan rez, da preseče vezu između njihovih umova – da preseče još
jedan njen deo.
Da je odvoji od dara koji joj omogućuje da skače između dva mesta. Otvara one
prolaze.
Više se nećeš šetati među svetovima, reče joj dok je njegova sirova magija
preoblikovala njenu, menjajući joj samu suštinu. Predlažem ti da ulažeš u dobre cipele.
Onda on pusti Mevin um.
Jedini odgovor beše mu beskrajan krik pun mržnje.
Dorijan se ponovo preoblikova, pretvarajući se u nešto krupno i opako, običnog
tovarnog viverna koji leti na sever, da nosi potrepštine vazdušnoj legiji.
Kralj – mogao bi da bude pravi kralj Adarlana u ovim poslednjim danima koji su
mu preostali. Da spere ljagu i trulež onoga u šta se Adarlan pretvorio, kako bi ta zemlja
mogla da počne nanovo. Da postane onaj kakav želi da bude.
Dorijan uhvati jak vetar, brzo jedreći.
A kada se osvrnu i pogleda planinu i dolinu što su zaudarale na smrt, to mesto gde
je tako mnogo strašnih stvari začeto, Dorijan se nasmeši i sruši moratske kule.
 Sedamdeset deveto poglavlje

I rena je mrzela Ferijanski procep. Mrzela je zagušljivi vazduh između dva golema
planinska vrha, mrzela je kosti i vivernsku pogan kojima je stenovito dno klisure bilo
prekriveno, mrzela je smrad što je dopirao iz sve do jednog otvora uklesanog u planinu.
Makar je prazan. Mada još nisu odlučili da li je to dobro ili ne.
Procep je sada bio ispunjen dvema vojskama, a Hasarini vojnici već su se spremali
da pređu Ejveri i zađu u Hrastovu šumu. Taj marš potrajaće čitavu večnost, iako će
ruhovi nositi kola i teže potrepštine. Onda sledi proboj ka Severu, kroz tu drevnu šumu,
duž starog puta koji prati severni ogranak Ejveri.
„Dodaj mi taj nož“, reče Irena gospi Elidi, klimajući glavom ka svojoj torbici s
potrepštinama. Na jednom ćebetu prostrtom po dnu kola u nesvesti je ležao neki
darganski vojnik, a čelo mu je bilo orošeno hladnim znojem. Nije došao vidarki nakon
što je tokom bitke za Anijel zadobio posekotinu na bedru, pa su ga jutros dovukli tu,
kada se srušio s konja.
Elidisu ruke ostale mirne kao kamen dok je uzimala tanki nož i dodavala ga Ireni.
„Da li će ga to probuditi?“, upita ona dok se Irena saginjala preko onesvešćenog
ratnika kako bi pregledala upaljenu ranu, koja je bila tolika gnusna da bi se većini ljudi
smučilo.
„Moja magija ga je oterala u dubok san.“ Irena prisloni nož. „Ostaće u nesvesti sve
dok ga ne probudim.“
Elidi se moralo odati priznanje na tome što nije počela da povraća kada je Irena
krenula da čisti ranu stružući istrulelo i zaraženo meso.
„Hvala bogovima, nema ni traga od trovanja krvi“, izjavi Irena dok se tkanina
pored tog čoveka zatrpavala odbačenom truleži. „Ali moraćemo da mu dajemo poseban
napitak da bismo se osigurali.“
„Zar tvoja magija ne može da naprosto proleti kroz njega?“ Elida baci ukaljanu
tkaninu u obližnje vedro za otpad, pa prostre novu.
„Može i hoće“, odgovori Irena boreći se da ne povrati kada joj se nozdrve ispuniše
smradom iz rane, „ali to možda neće biti dovoljno, ako upala zaista reši da se pojavi.“
„Pričaš o bolestima kao o živim bićima.“
„Do neke mere, one to i jesu“, pojasni joj Irena, „sa svojim tajnama i naravima.
Ponekad naprosto moraš da ih nadmudriš, kao svakog drugog protivnika.“
Irena uze fenjer s ogledalom koji je stajao pored bolesničke postelje, pa namesti
ploče u njemu tako da je zrak svetlosti obasjavao upaljenu posekotinu. Pošto to jarko
svetlo nije otkrilo nove znakove truleži, spustila je i fenjer i nož. „To nije bilo strašno
kako sam se plašila“, priznade ona pa ispruži ruke preko krvave rane.
Toplina i svetlost nabujaše u njoj, kao sećanje na leto u tom mrzlom planinskom
prolazu, i kako njene šake zasijaše, tako Irenu njena magija uvede u telo tog čoveka.
Tekla je duž njegove krvi, tetiva i kostiju, zaceljujući i uplićući ih, osluškujući bolove i
sada razuzdanu groznicu. Stišavala ih je i smirivala. Potpuno ih brisala.
Zadihala se dok je završila, ali taj čovek je sada lakše disao. Znoj na njegovom čelu
se osušio.
„Neverovatno“, prošapta Elida zabezeknuto gledajući sada glatku nogu tog ratnika.
Irena samo okrenu glavu u stranu i povrati u vedro.
Elida skoči na noge.
Irena samo diže ruku, drugom brišući usta. „Ma koliko se radovala zbog toga što ću
ubrzo postati majka, prvih nekoliko meseci uopšte nije… radosno.“
Elida odšepa do ibrika s pijaćom vodom i nasu joj čašu. „Evo. Mogu li da ti
prinesem još nešto? Mogu li – možeš li ti da izlečiš sopstvenu mučninu, ili da te neko
drugi izleći?“
Irena srknu vodu, spirajući njome ukus jeda i žuči iz usta. „Povraćanje je znak da sa
detetom sve napreduje kako treba.“ Ruka joj sama od sebe pođe ka trbuhu. „To zapravo
ne može da se izleći, osim ako neka vidarka nije sa mnom i danju i noću da mi olakšava
mučninu.“
„Zar je postalo toliko strašno?“ Elida se namršti.
„Baš u nezgodno vreme, znam.“ Irena uzdahnu. „Najbolje rešenje je đumbir – bilo
šta s đumbirom, ali najradije bih ga sačuvala za probavne muke naših vojnika. Bokvica
takođe može da pomogne.“ Pokaza svoju torbu. „Imam tamo malo suvog lišća. Samo ga
stavi u čašu i prelij vrelom vodom i biće mi dobro.“ Na malom gorioniku iza njih pušio
se lončić, koji je služio za pročišćavanje vidarskih potrepština a ne za kuvanje čaja.
Elida se istog trena dala u pokret, a Irena je nemo gledala kako ta gospa priprema
čaj.
„Znaš, mogla bih da ti iscelim nogu.“
Elida se ukoči premda joj je ruka već krenula ka lončetu. „Zaista?“
Irena je sačekala da joj gospa stavi šolju čaja od bokvice u ruke pre nego što
klimnu glavom ka njenim čizmama. „Mogu li da vidim tu povredu?“
Elida se pokoleba, ali ipak sede na stoličicu pored Irene i najpre skide čizmu, pa
onda i čarapu ispod nje.
Irena je pregledala ožiljak i uvrnutu kost. Elida joj je još pre nekoliko dana ispričala
odakle joj ta povreda.
„Imaš sreće što ti se nije upalila.“ Irena skrnu čaj pa, ocenivši da je još prevruć,
spusti šoljicu u stranu pre nego što se potapša po krilu. Elida je posluša i spusti nogu na
Irenino bedro. Irena joj pažljivo ispipa ožiljke i iskrivljene kosti, dok je njena magija
radila to isto.
 Ta povreda je bila toliko surova da je Ireni izbila dah – i naterala je da stisne zube
od besa jer je znala koliko je Elida bila mlada i koliko je to bilo nepodnošljivo bolno –
znala je da joj je to uradio rođeni stric.
„Šta je bilo?“, prestravljeno izusti Elida.
„Ništa – mislim, osim onoga što već znaš.“
Takva okrutnost. Strašna i neoprostiva surovost.
Irena namota svoju magiju u sebe, ali nastavi da dodiruje Elidin gležanj. „Ova
povreda će morati da se popravlja nedeljama, a kad se uzmu u obzir okolnosti u kojima
se nalazimo, mislim da ni ti ni ja ne možemo da se upustimo u to.“ Elida klimnu. „Ali
ako preživimo ovaj rat, pomoći ću ti – ako budeš htela.“
„Šta bi to podrazumevalo?“
„Postoje dva puta kojima možemo poći“, odgovori joj Irena, puštajući malo svoje
magije da utone u Elidinu nogu, smirujući joj bolne mišiće i mesta gde se kost tare o
kost bez ikakve zaštite. Gospa uzdahnu. „Prvi je najteži. Morala bih da potpuno
prepravim tvoje stopalo i gležanj. To znači da bih morala da ti polomim i rastavim kosti,
da izvadim delove koji su se zacelili i srasli pogrešno, pa da ih nateram da ponovo
izrastu. Dok ja to radim, ti ne bi mogla da hodaš, a oporavak bi bio izuzetno bolan, bez
obzira što bih ti ja pomagala da se nosiš s tim.“ Istina se ne može zaobići. „Bile bi mi
potrebne tri nedelje da ti rastavim kosti i da ih ponovo sastavim, ali ti ćeš morati da se
odmaraš najmanje mesec dana i da ponovo učiš kako da hodaš oslanjajući se na tu
nogu.“
Elida je prebledela. „A druga mogućnost?“
„Druga mogućnost ne bilo lečenje, već da ti dam melem – kao onaj za koji si
pomenula da ti je Lorkan dao – da ti ublažuje bolove, ali moram da te upozorim: bol
nikada neće potpuno proći. Pošto ti se kosti ovde taru jedna o drugu“, nežno dodirnu
jednu tačku u gornjem delu Elidinog stopala, pa onda ispod prstiju, „već te je uhvatio
artritis. Kako se kosti budu trle, tako će se artritis – taj bol koji osećaš dok hodaš –
pogoršavati. Možda i dođe do toga, za nekoliko godina – možda pet, možda deset, teško
je proceniti – kada će bol biti toliko jak da ti nikakav melem neće pomagati.“
„Dakle, tada će mi biti potrebno lečenje pa kako god.“
„Od tebe zavisi da li ćeš uopšte hteti da se lečiš. Samo hoću da imaš bolju
predstavu o tome šta te čeka.“ Nasmešila se gospi. „Od tebe zavisi kako ćeš se suočiti s
tim.“
Irena potapša Elidu po nozi, a gospa je opet spusti na pod pa opet obu čarapu i
čizmu. Pokreti su joj bili skladni i brzi.
Irena otpi gutljaj čaja, koji se sada dovoljno prohladio da bi mogla da ga pije.
Svežina bokvice prostrujala je kroz nju, tako da su joj se misli razbistrile a mučnina
smirila.
Elida joj kaza: „Ne znam da li sam u stanju da se ponovo suočim s takvim bolom.“
Irena klimnu glavom. „Tokom lečenja takve povrede morala bi da se suočiš s
mnogim stvarima u sebi.“ Nasmeši se ka ulazu u zatvorena kola. „Moj suprug i ja smo
zajedno prošli takav put.“
 „Pošteno.“
Elida se namršti gledajući tavanicu kola. „Pitam se šta li su otkrili tamo gore.“
Gore u Omegi i Severnom očnjaku, gde se Kejol i ostali sada sastaju s krotiteljima i
odgajivačima koji su ostali.
Irena nije htela da zna ništa više od toga, a Kejol joj nije pojašnjavao kako će od tih
ljudi izvlačiti šta ih zanima da saznaju.
„Nadam se nešto vredno našeg boravka u ovom groznom mestu“, promrmlja Irena,
pa iskapi ostatak čaja. Što pre odu odatle, to bolje.
Kao da su joj se bogovi smejali – kao da su se smejali i jednoj i drugoj. Začu se
kucanje po vratima kola i Elida šepajući pođe ka njima, tren pre nego što se vrata
otvoriše i njih dve ugledaše Borte. Lice joj je bilo neuobičajeno ozbiljno.
Irena se pribra, ali jahačica ruha se obrati Elidi.
„Ti treba da pođeš sa mnom“, zadihano kaza Borte. Iza nje je čekao Arkas, a na
sedlu je bila lasta. Falkan Enar. Irena shvati da on nije pošao s Borte da bi joj pravio
društvo, već da bi bio dodatna straža.
Elida upita: „Šta je bilo?“
Borte se promeškolji, bilo od nestrpljenja ili od živaca – Irena nije mogla da oceni.
„Našli su nekoga u planini. Hoće da odeš gore – da odlučiš šta da se radi s njim.“
Elida se ukoči. Potpuno skameni.
Irena upita: „Koga?“
Borte stisnu usne. „Njenog strica.“

***

Elida se pitala da li bi ruhini zanavek bežali od nje ako bi povratila po Arkas i zaista,
tokom kratkog, hitrog i strmog leta do mosta koji je spajao Omegu i Severni očnjak,
jedva se suzdržala da ne izbljune sadržaj želuca po pticinom perju.
„Našli su ga kako se krije u Severnom očnjaku“, rekla joj je Borte pre nego što je
digla Elidu na sedlo, a Falkan je već leteo uz strmu liticu. „Pokušavao je da se pretvara
kako je krotitelj viverna, ali izdao ga je jedan drugi krotitelj. Kraljica Elin je tražila da
dođeš čim su ga uhvatili. Tvog strica, mislim.“
Elida nije bila u stanju da joj odgovori. Samo je klimnula glavom.
Vernon je tu. U Procepu. Ne u Moratu sa svojim gospodarom, već ovde.
Gavrijel i Fenris su čekali kada je Arkas sletela u ogromni otvor kojim se ulazi u
Severni očnjak. Grubo isklesan kamen podsećao je na razjapljene ralje, a vonj koji je
odatle dopirao bio je toliko jak da joj se utroba ponovo prevrnula. Podsećao je na
pokvareno meso i na nešto još gore od toga. Nema sumnje da je posredi smrad Valga, ali
takođe miris mržnje i okrutnosti, kao i ustajali vazduh uzanih i zagušljivih hodnika.
Dva fejska mužjaka nemo pođoše u korak s njom čim su njih dve ušle. Nije bilo ni
traga ni glasa ni od Lorkana niti od Elin. Ni od njenog strica.
 U nekim mračnim hodnicima kroz koje su ih vodili Fenris i Gavrijel bili su prostrti
mrtvaci, koje su pobili ruhini kada su uleteli. Ni iz jednog nije curila crna krv, ali
svejedno su smrdeli – kao da im je ovo mesto zarazilo duše.
„Tamo su“, kaza joj Gavrijel tiho i blago.
Elidi ruke počeše da se tresu i Fenris je uhvati za rame. „Sputan je da ne može ni da
mrdne.“
Znala je da on ne misli na puke konopce i okove. Verovatno je sputan vatrom,
ledom i Lorkanovom mračnom moći.
Međutim, to je nije sprečavalo da se sva trese, niti da se skupi i oseća nejako i
nemoćno kada je zašla za jedan ugao i ugledala Elin, Rovana i Lorkana kako stoje pred
zatvorenim vratima. Nešto dalje niz hodnik čekali su Nesrin i Sartak, a s njima i lord
Kejol. Puštali su ih da oni odluče šta da rade.
Puštali su Elidu da odluči.
Lorkanovo ozbiljno lice bilo je sleđeno od besa, a njegove bezdane oči podsećale
su na smrznuta jezerca noći. On joj tiho kaza: „Ne moraš da uđeš.“
„Doveli smo te ovamo“, reče joj Elin, a njeno lice bilo je slika i prilika
suspregnutog besa, „kako bi mogla da odlučiš šta da se radi s njim i želiš li da
razgovaraš s njim pre nas.“
Jedan pogled na noževe za Rovanovim i Lorkanovim pojasom i na to kako su se
kraljici prsti grčili Elidi je bio dovoljan da shvati šta sve taj razgovor podrazumeva.
„Nameravate da ga mučite kako biste od njega izvukli neka saznanja?“ Nije smela da
pogleda Elin u oči.
„Pre nego što dobije ono što je zaslužio“, proreža Lorkan.
Elida pogleda najpre mužjaka kojeg voli, pa kraljicu kojoj služi. Njeno šepanje
nikada u životu nije bilo toliko naglašeno i očigledno kao kada je zakoračila bliže njima.
„Šta on traži ovde?“
„To još nije otkrio“, odgovori Rovan. „A premda mu još nismo potvrdili da si i ti
ovde, on to sluti.“ Na tren pogleda Rovana. „Tvoja je odluka šta da se radi, gospo.“
„Ubićete ga bez obzira na sve?“
Lorkan je upita: „Želiš li da ga ubijemo?“ Pre nekoliko meseci to mu je kazala i
Lorkan je pristao. To je bilo pre nego što su Vernon i ilkeni došli da je otmu – pre noći
kada je ona bila spremna da prigrli smrt radije nego da se s njim vrati u Morat.
Elida se zagleda u sebe. Bili su dovoljno obzirni da za to vreme ćute. „Htela bih da
razgovaram s njim pre nego što odlučimo kakva će mu biti sudbina.“
Lorkanov naklon bio joj je jedini odgovor pre nego što je on otvorio vrata iza sebe.
Baklje su treperile, a odaja je bila sasvim prazna izuzev jednog radnog stola
gurnutog uza zid.
I izuzev njenog strica na drvenoj stolici, sputanog teškim okovima.
Njegova skupocena odeća bila je vidno iznošena, tamna kosa raščupana i prljava,
kao da se otimao dok su ga vezivali. Jedna nozdrva bila mu je optočena skorenom
krvlju, a nos otekao.
Polomljen.
 Pogledavši udesno, uverila se da su Lorkanu zglavci na šaci krvavi.
Vernon se ispravi kad Elida stade nekoliko stopa od njega, a vrata se zatvoriše.
Lorkan i Elin bili su tek nekoliko koraka iza nje. Ostali su i dalje u hodniku.
„U kako si samo silnom društvu ovih dana, Elida“, primeti Vernon.
Taj glas. Čak i slomljenog nosa, taj njegov svileni i užasni glas grebao ju je po koži
kao kandžama.
Ali Elida je gordo digla glavu. Nije skidala pogled sa strica. „Šta ti tražiš ovde?“
„Prvo ste pustili tu sirovinu na mene“, otegnuto odvrati Vernon, klimajući glavom
ka Lorkanu, „a onda poslali ovu devojku slatkog lika da iz mene izmami odgovore?“ To
rekavši, nasmešio se gledajući Elin. „To je neka vaša tehnika, veličanstvo?“
Elin se nasloni o kameni zid, gurajući ruke u džepove. Na licu joj nije bilo ni traga
ljudskosti. Mada je Elida zapazila kako joj se ruke pomeraju, čak i u džepovima.
Okovan gvožđem. Izubijan.
Pre svega nekoliko godina kraljica je bila na Vernonovom mestu, a sada izgleda kao
da je tu samo zahvaljujući snažnoj volji. Stoji tu i spremna je da izvuče iz Vernona sve
što im je potrebno da saznaju, i to zarad Elide.
Upravo je to Elidi dalo dovoljno snage da svom stricu kaže: „Nije ti ostalo još
mnogo vremena da dišeš, pa ti zato predlažem da dah trošiš pametno.“
„Nemilosrdno.“ Vernon se podrugljivo isceri. „Ipak se veštičja krv u tvojim venama
nije razblažila.“
Ona to ne može da podnese. Da bude u istoj prostoriji s njim. Da diše isti vazduh
kao taj čovek koji se smešio dok je njen otac umirao na gubilištu, smešio se dok ju je
deset godina držao utamničenu u onoj kuli. Smešio se dok je pipao Kaltejn, a možda
radio i daleko gore stvari od toga, a onda pokušao da proda Elidu Eravanu da bi mu
služila za rasplod. „Zašto?“, upita ga ona.
Bilo je to jedino pitanje kog je mogla da se se seti i jedino koje je zapravo bitno.
„Zašto si uradio išta od svega toga?“
„Pošto mi je vreme za disanje ograničeno“, odgovori Vernon, „valjda nije bitno šta
ću ti reći.“ Usne mu se izviše u pogani smešak. „Zato što mi se moglo“, kaza joj stric.
Lorkan zareža. „Zato što je moj brat a tvoj otac bio nepodnošljiva sirovina, kojeg je
pogodnim za vladanje činilo samo to što se rodio pre mene. Ratnička sirovina“, prezrivo
pijunu Vernon, podrugljivo gledajući Lorkana, pa i Elidu. „Izgleda da ti je i ukus za
muškarce na majku.“ On s mržnjom odmahnu glavom. „Prava šteta. Znaš, ona je bila
retko lepa žena. Prava je šteta što je poginula braneći njeno veličanstvo.“ Vrelina se
rasplamsa na drugoj strani prostorije, ali Elinino lice ostalo je bezizražajno. „Možda bi
bilo mesta za nju u Perantu, samo da nije…“
„Dosta“, prekide ga Elida, tiho ali ne i slabo, pa pođe još korak ka njemu. „Dakle,
bio si ljubomoran – na mog oca. Ljubomoran na njegovu snagu, na njegovu nadarenost.
Njegovu suprugu.“ Vernon otvori usta, ali Elida diže ruku. „Još nisam završila.“
Vernon trepnu.
Elida nastavi da diše ravnomerno, stojeći potpuno uspravno. „Baš me je briga zbog
čega si ovde. Baš me je briga šta oni nameravaju da rade s tobom – ali hoću da ti bude
jasno da kad izađem iz ove prostorije, više nikada neću ni pomisliti na tebe. Tvoje ime
biće izbrisano iz istorije Peranta, Terasena, Adarlana. Niko neće ni šaputati o tebi, niti će
išta ostati da podseća na tebe. Bićeš zaboravljen.“
Vernon preblede – tek malčice. A onda se nasmeši. „Izbrisan iz Peranta? Po tome
što pričaš, reklo bi se da ne znaš, gospo Elida.“ Nagnu se ka njoj koliko su mu lanci
dopuštali. „Perant je sada u moratskim rukama. Tvoj grad je razoren.“
Te reči pogodiše je kao udarac, a čak i Lorkan odsečno udahnu.
Vernon se opet zavali u stolicu, samozadovoljno kao mačka. „Dakle, samo napred –
izbriši me. Neće to biti teško u onim ruševinama.“
Morat je osvojio Perant. Elida nije morala da se osvrće kako bi znala da Elinine oči
samo što ne blistaju od usijanja. Gadno – ovo je daleko gore nego što su predvideli.
Moraju što pre poći, da što brže stignu na Sever.
Zato Elida krenu ka vratima, a Lorkan pođe ispred nje da ih otvori.
„Zar je to sve?“, zatraži da čuje Vernon.
Elida zastade. Polako se okrenu. „Šta bih još mogla da ti kažem?“
„Nisi me pitala ni za kakve pojedinosti.“ On se opet nasmeši kao otrovnica. „Još
nisi naučila kako da igraš ovu igru, Elida.“
Elida mu odgovori osmehom. „Od tebe me ne zanima više ništa.“ Na tren pogleda
Lorkana i Elin, pogleda njihove sadrugove okupljene u hodniku. „Ali oni i dalje imaju
nešto da te pitaju.“
Vernonovo lice poprimi boju pokvarenog mleka. „Zar nameravaš da me ostaviš u
njihovim rukama, potpuno bespomoćnog?“
„Bila sam i ja bespomoćna kad si naredio da moja noga ostane nelečena“, odvratila
je, a obuzeo ju je nekakav postojani spokoj. „Tada sam bila dete – i preživela sam. Ti si
odrastao čovek.“ Ona pusti da joj se usne ponovo izviju u smešak. „Videćemo da li ćeš i
ti preživeti.“
Nije ni pokušala da prikrije šepanje dok je izlazila, dok je gledala Lorkana u očii
videla kako se sijaju od ponosa.
Ni šapat – onaj glas koji ju je vodio kroz život, nije izustio ni šapat.
Ne iz straha, ali… Možda joj Aneit, gospa mudrosti, i nije potrebna. Možda i
boginja sama zna kako nije potrebna.
Više ne.

***

Elin je dobro znala da bi na samo jednu njenu reč Lorkan iščupao Vernonu grkljan – ili
bi možda počeo lomeći mu kosti.
Ili bi ga živog odrao, kao što je Rovan uradio Karnu.
Dok je izlazila za Elidom, a gospa od Peranta se i dalje gordo držala, Elin se terala
da diše postojano i ravnomerno. Da se sabere i pripremi za ono što sledi. Može ona da se
probije kroz sve to, da savlada drhtavicu koja joj je spopala šake i hladan znoj koji joj se
sada sliva niz leđa. Da bi saznala ono što im je potrebno da saznaju, naći će neki način
da izdrži ovo što sledi.
Elida zastade u hodniku, a Gavrijel, Rovan i Fenris se približiše. Od Nesrin, Kejola
ili Sartaka nije bilo ni traga, premda bi vrlo verovatno jedan povik bio dovoljan da ih
dozove iz ovog smrdljivog lavirinta.
Bogovi, koliko ovo mesto zaudara. Kakav ga samo osećaj prožima.
Prethodni sat utrošila je na razmatranje da li bi za njen zdrav razum i stanje njenog
želuca bilo bolje da se vrati u svoje ljudsko obličje – kako bi je blagoslovilo slabije čulo
njuha.
Elida kaza, ne obraćajući se nikome posebno: „Baš me briga šta ćete da radite s
njim.“
„Da li ti je stalo do toga da li će on odatle izaći živ?“, smrtonosno spokojno upita
Lorkan.
Elida se zagleda u mužjaka čije je srce ukrala. „Ne.“ Dobro, umalo ne kaza Elin, ali
Elida dodade: „Samo to uradite brzo.“ Lorkan otvori usta. Elida samo odmahnu glavom.
„Moj otac bi voleo da bude tako.“
Sve ih kazni, naterala je Kaltejn Elin da obeća. Sudeći po onome što je Elida
ispričala Elin, Vernon je izgleda bio pri samom vrhu Kaltejninog spiska.
„Najpre moramo da ga ispitamo“, primeti Rovan. „Da otkrijemo šta zna.“
„Onda to i uradite“, odgovori Elida. „Ali kada dođe vreme, neka to bude brzo.“
„Brzo“, zamišljeno reče Fenris, „ali ne i bezbolno?“
Elidino lice bilo je hladno i nepokolebljivo.
„Vi odlučite.“
Lorkanov surovi osmeh sve je govorio Elin – kao i ručna sekira, istovetna
Rovanovoj, koja mu je blistala za bokom.
Dlanovi joj se oznojiše. Znojili su se otkad su vezali Vernona, otkad ga je videla u
gvozdenim lancima.
Elin posegnu za magijom. Ne za besnim plamenom, već za kapljicom vode, koja ju
je hladila. Osluškivala je njenu tihu pesmu, puštajući je da je prožme. Kada je prošla
kroz nju, znala je šta želi da uradi.
Lorkan pođe ka vratima, ali Elin mu stade na put i kaza: „Mučenjem nećeš ništa
izvući iz njega.“
Čak i Elida trepnu na to.
Elin objasni: „Vernon voli igrice. Igraću se s njim.“
Rovanu oči kao da utrnuše, kao da je osećao miris znoja na njenim dlanovima, kao
da je znao da ako to urade na starinski način… ona će se ispovraćati s ivice Severnog
očnjaka.
„Nikada ne potcenjuj moć lomljenja kostiju“, odvrati Lorkan.
„Vidi šta možeš da izvučeš iz njega“, reče joj Rovan. Lorkan se munjevito okrenu
ka njemu, ali Rovan zareža: „Možemo da odlučimo, sada i na licu mesta, kakav dvor
želimo da budemo. Da li ćemo se ponašati kao naši neprijatelji? Ili ćemo iznaći neke
druge načine da ih slamamo?“
 Parnjak pogleda Elin u oči i ona vide da je razume.
Lorkan je i dalje delovao spremno za raspravu.
Iznad avetinjskog bola lisičina na rukama i težine maske na licu, Elin kaza:
„Probaćemo kako ja kažem. Posle svejedno možeš da ga ubiješ, ali najpre ćemo probati
ovakko kako ja kažem.“ Kada se Lorkan nije pobunio, dodala je: „Trebaće nam malo
piva.“

***

Elin gurnu vrč rashlađenog piva po stolu prema Vernonu, koji je sada tu sedeo, a okovi
su mu bili dovoljno popušteni da bi mogao da se služi rukama.
Jedan pogrešan potez i njena vatra će ga istopiti.
U odaji su sada bili samo Lav i Fenris i stajali su pored vrata.
Rovan i Lorkan zarežaše na njenu naredbu da ostanu u hodniku, ali Elin je izjavila
da će joj njih dvojica samo smetati u onome što namerava da uradi unutra.
Elin srknu iz svog vrča i zapevuši. „Čudan je dan osvanuo kad moraš da pohvališ
neprijateljev ukus za pivo.“
Vernon se namršti na vrč.
„Nije otrovano“, dodade Elin. „Ne bi imalo nikakvu svrhu da jeste.“
Vernon otpi mali gutljaj. „Valjda misliš da ćeš izvući iz mene ono što te zanima ako
me napiješ pivom i obraćaš mi se kao da smo najbolji prijatelji.“
„Da li bi više voleo drugu mogućnost?“ Ona mu se malčice nasmeši. „Meni se ta ne
dopada.“
„Načini se možda razlikuju, ali krajnji ishod je isti.“
„Reci mi nešto zanimljivo, Vernone, i to će se možda promeniti.“
Njegov pogled prelete po njoj. „Da sam znao da ćeš izrasti u takvu kraljicu, možda
ne bih ni kleknuo pred Adarlanom.“ Nasmeši se krajnje lukavo. „Veoma se razlikuješ od
roditelja. Da li je tvoj otac ikada mučio nekoga?“
Ne obraćajući pažnju na to ruganje, Elin otpi pa promućka pivo u ustima, kao da taj
gutljaj može da spere ogavni ukus ovog mesta. „Bezuspešno si pokušavao da zadobiješ
neku moć za sebe. Najpre si je oteo od Elide, pa si pokušao da je prodaš Eravanu. Morat
je poharao Perant i nesumnjivo maršira na Orint, a mi te zatekosmo ovde, kako se
kriješ.“ Ona opet otpi. „Čovek bi pomislio da više nisi u Eravanovoj milosti.“
„Možda me je on postavio ovde iz nekog razloga, veličanstvo.“
Njena magija ga je već ispipala, kako bi se uverila da u njegovim nedrima ne kuca
srce od gvožđa ili usudkamena.
„Mislim da si odbačen“, reče ona, pa se zavali i prekrsti ruke. „Mislim da više nisi
ni od kakve koristi, naročito nakon što nisi uspeo da ponovo zarobiš Elidu, a Eravanu
nije bilo do toga da se potpuno ratosilja jednog čankoliza, ali takođe nije hteo da se
motaš oko njega. I tako, eto nas ovde.“ Ona mahnu rukom, pokazujući tu odaju i čitavu
planinu nad njima. „Ljupki Ferijanski procep.“
 „Divan je u proleće“, odgovori Vernon.
Elin se nasmeši. „Da ti ponovim, reci mi nešto zanimljivo i možda ćeš poživeti da
ga dočekaš.“
„Kuneš li se? U svoj presto? Da me nećeš ubiti?“ A onda pogleda Fenrisa i
Gavrijela, koji su stajali iza nje, a lica su im bila kao od kamena. „Niti ma ko od tvojih
sadrugova?“
Elin frknu. „Nadala sam se da ćeš izdržati malo duže pre nego što otkriješ karte.“
Iskapi ostatak piva. „Ali – da. Kunem se da te ni ja ni moji sadruzi nećemo ubiti ako
nam ispričaš sve što znaš.“
Fenris se lecnu. To je samo po sebi bilo sva moguća potvrda Vernonu da ona to
ozbiljno misli – da se nisu dogovarali.
Vernon otpi pozamašan gutljaj piva, pa reče: „Mev je došla u Morat.“
Elin je bilo drago što sedi. Trudila se da joj lice bude bezizražajno, kao da umire od
dosade. „Da se vidi s Eravanom?“
„Da se ujedini s njim.“
 Osamdeseto poglavlje

C ela prostorija joj se blago vrtela oko glave. Čak ni kapljica majčine magije nije
mogla da je smiri.
Gore. To je gore od svega što je Elin i zamišljala da će čuti iz Vernonovih usta.
„Da li je Mev povela svoju vojsku?“ Njen hladni i staloženi glas zvučao je kao da
dopire iz kakve goleme, goleme daljine.
„Nije dovela nikoga osim sebe.“
„Nikakvu vojsku – baš nikoga?“
Vernon ponovo otpi gutljaj. „Koliko sam mogao da vidim pre nego što me je
Eravan strpao na viverna usred noći. Tvrdio je da ga previše zapitkujem i da sam
prikladniji za to da služim ovde.“
Eravan ili Mev mora da su nekako znali – da će oni završiti ovde, pa su im postavili
Vernona na put. Da im ovo ispriča.
„Da li je rekla gde joj je vojska?“ Samo da nije u Terasenu – ako je već pošla na
Terasen…
„Nije, ali pretpostavio sam da su njene snage ostale u priobalju, da čekaju
naređenje kuda da plove.“
Elin potisnu sve jaču mučninu. „Da li si saznao šta Mev i Eravan nameravaju da
urade?“
„Kladim se kako nameravaju da se suoče s tobom.“
Ona se natera da se zavali, trudeći se da joj se na licu vide samo nehaj i dosada.
„Znaš li gde Eravan čuva treći usudključ?“
„Šta je to?“
To nije bilo pitanje postavljeno s ciljem da je zavede na pogrešan trag. „Opiljak
crnog kamena – kao onaj usađen u ruku Kaltejn Rompije.“
Vernon sklopi oči. „Znaš, i ona je bila obdarena vatrom. Stresem se kad pomislim
šta bi se desilo kad bi Eravan strpao kamen u tvoju ruku.“
Pretvarala se da to nije čula. „!?“
Vernon dovrši pivo. „Ne znam da li je imao još neki, pored onog u Kaltejninoj
ruci.“
„Jeste. Ima ga i dalje.“
„Onda ne znam gde je, zar ne? Znao sam samo za onaj koji je moja lukava
bratanica ukrala.“
Elin se suzdrža da ne stisne zube. Mev i Eravan – ujedinjeni. A nema ni šapata a
kamoli glasa o tome gde su Dorijan i Manon s druga dva ključa.
 Nije pokazivala kako se oseća kao da su zidovi počeli da je stiskaju, i da joj hladan
znoj curi niz leđa. „Zašto je Mev sklopila savezništvo s Eravanom?“
„Nisam prisustvovao tom razgovoru. Odmah me je oterao odatle.“ Na tren pokaza
krajnju razdraženost zbog toga. „Ali Mev je nekako… uticala na Eravana.“
„Šta se desilo s Gvozdenzubima koje su bile u Procepu?“
„Pozvane su na sever, u Terasen. Izdate su im naredbe da se pridruže legiji koja je
već na putu ka tamo, nakon što je potukla vojsku na granici, pa kod Peranta.“
Oh, bogovi. Morala je da se osloni na svu obuku kroz koju je prošla kako bi se
odurpla hučanju u glavi i mogla da razmišlja.
„Na Orint maršira stotinu hiljada vojnika“, kroz blagi smeh kaza Vernon. „Da li će
tvoja vatra biti dovoljna da ih sve zaustavi?“
Elin se uhvati za Goldrinov balčak dok joj se srce grmelo. „Koliko su daleko od
grada?“
Vernon slegnu ramenima. „Kada je legija Gvozdenzubih krenula odavde, već su bili
na nekoliko dana marša od njega.“
Elin proračuna udaljenost, zemljište i veličinu njihove vojske. Od grada ih deli u
najboljem slučaju dvonedeljni put – a i to ako ih vremenski uslovi ne ometu u tome. Dve
nedelje puta kroz gustu šumu i oblast pod neprijateljskom vlašću.
Neće stići na vreme.
„Da li Mev i Eravan idu da im se pridruže?“
„Pretpostavljam. Ne s prvim delom snaga, iz nekih razloga koji mi nisu saopšteni,
ali krenuće za Orint – da se tamo suoče s tobom.
Dok su joj se usta sušila, Elin se digla na noge.
Vernon se namršti gledajući je. „Zar ne želiš da pitaš znam li neke Eravanove
slabosti, ili da li ti on priprema nekakvo iznenađenje?“
„Saznala sam sve što me zanima.“ Klimnu glavom Fenrisu i Gavrijelu, pa se onaj
prvi odvoji od zida i otvori vrata. Međutim, potonji krenu da opet zateže Vernonu okove.
Privezao ga je za stolicu, okivajući mu šake za rukonaslone.
„Zar mi nećeš skinuti lance?“, zatraži da čuje Vernon. „Dao sam ti sve što si
tražila.“
Elin zakorači u hodnik, pa zapazi srdžbu na Lorkanovom licu. Čuo je svaku reč –
uključujući i njen zavet da mu neće dozvoliti da ubije Vernona.
Elin se osvrnu i uputi Vernonu nakrivljen smešak. „Nisam pominjala skidanje
okova.“
Vernon se ukoči.
Elin slegnu ramenima. „Rekla sam da te neće ubiti niko od nas. Nećemo mi biti
krivi ako ti ne budeš mogao da se izvučeš iz tih lanaca, zar ne?“
Vernon preblede.
Elin mu tiho kaza: „Držao si moju prijateljicu okovanu i utamničenu u kuli deset
godina. Da vidimo kako će se tebi dopasti.“ Onda ona dopusti sebi da joj smešak
postane potpuno opak i zloban. „Mada, kada se pobrinemo za krotitelje, mislim da neće
ostati niko da te hrani. Ili da te poji. Pa ni da te čuje kako vrištiš. Zato sumnjam da ćeš
izdržati deset godina pre nego što skončaš. Možda dva dana? Tri? Mislim da to jeste
moguće.“
„Molim te“, izusti Vernon kada Gavrijel pruži ruku ka vratima – da zaključa tog
čoveka.
„Marion mi je spasla život“, odvrati Elin gledajući ga pravo u oči. „A ti si se drage
volje poklonio čoveku koji ju je ubio. Možda si čak i rekao kralju Adarlana gde da nas
nađe. Sve nas.“
„Molim te!“, vrisnu Vernon.
„Trebalo je da sačuvaš taj vrč piva“, samo mu je odgovorila Elin pre nego što je
klimnula Gavrijelu.
Vernon poče da vrišti dok su se vrata zatvarala, a Elin okrenu ključ.
Hodnikom zavlada muk.
Elin pogleda Elidu pravo u razrogačene oči, dok se na Lorkanu koji je stajao pored
nje videlo divljačko zadovoljstvo.
„Ovako neće biti brzo“, reče Elin pružajući Elidi ključ. Ostatak pitanja ostao je da
visi u vazduhu.
Vernon je i dalje vrištao, preklinjući ih da se vrate i da mu skinu lance.
Elida se zagledala u zaključana vrata. Očajnog čoveka iza njih.
Gospa od Peranta prihvati pruženi ključ. Stavi ga u džep. „Trebalo bi da nađemo
neki bolji način da zatvorimo tu sobu.“

***

„Obistinili su se naši najcrnji strahovi“, reče Elin Rovanu, naslanjajući se preko ograde
jednog balkona na Severnom očnjaku i gledajući vojsku koja se prikupljala na dnu
Procepa. Gledajući kuda su se sada zaputili njihovi sadrugovi, sada kada je završeno
trajno zatvaranje odaje u kojoj je Vernon okovan, gledajući kuda bi i oni trebalo da
pođu. Međutim, ona je ovde zastala. Na trenutak.
Rovan je uhvati za rame. „Zajedno ćemo se suočiti s njima. Mev i Eravanom.“
„I sa stotinu hiljada vojnika koji marširaju na Orint?“
„Zajedno, Plamensrce“, samo joj je rekao u odgovor.
Na njegovom licu videla je samo stoleća obuke i hladnu proračunatost. Samo onu
nesalomivu volju.
Naslonila je glavu na njegovo rame, a laki oklop koji je nosio žuljao ju je po
slepoočnici. „Da li ćemo uspeti? Hoće li išta ostati?“
Sklonio joj je kosu s lica. „Pokušaćemo. Više od toga ne možemo.“ Bile su to reči
zapovednika koji stolećima stupa na bojišta i odlazi s njih.
Uhvatio ju je za ruku, pa su se zajedno zagledali u vojsku pod sobom. U tu trunčicu
spasa koju je nudila.
Da li je ona ispala glupača zato što je ona tri mukom stečena meseca poniranja u
svoju moć utrošila na tu vojsku, a ne na Mev?
 Na Mev i Eravana? Sve da ovog trena ponovo počne da ponire, to neće niti može
biti isto.
„Ne opterećuj se pitanjima šta bi bilo kad bi bilo“, reče joj Rovan, ispravno čitajući
s njenog lica šta se pitala.
Ne znam šta da radim, nemo mu odgovori ona.
A on je poljubi u teme. Zajedno.
Kako vetar stade da zavija između planinskih vrhova, tako Elin shvati da možda ni
njen parnjak zapravo nema rešenje.
 Osamdeset prvo poglavlje

„Stotinu hiljada“, izusti Ren grejući ruke pred vatrom koja je buktala u Velikoj dvorani.
Ostali su bez dvojice Tihih ubica kada su moratski strelci odgovorili na uništenje
veštičjih kula, ali srećom ništa više od toga.
Svejedno, za večerom su svi bili smrknuti. Niko nije jeo kako treba, jer je mrak pao
i neprijateljske logorske vatre se popalile. Bilo ih toliko da se to nije moglo izbrojati.
Edion se zadržao tu i nakon što su se svi ostali oteturali na počinak. Samo je Ren
ostao, a Lisandra je odvela u njihove odaje Evanđelinu, koja se još tresla. Samo bogovi
znaju šta će jutro doneti.
Možda su ih bogovi ponovo napustili, sada kada im je jedini način da se vrate svom
domu zaključan u onu gvozdenu kutiju. Ih su se možda potpuno usredsredili na Dorijana
Havilijarda.
Ren duboko uzdahnu. „To je to, zar ne? Nema više nikoga da nam pritekne u
pomoć.“
„Neće to biti ugodan kraj“, priznade Edion, naslanjajući se rukom o kapu kamina.
„Naročito kada ponovo osposobe onu treću kulu.“ Neće im se ukazati nova prilika da
iznenade Morat.
On klimnu glavom mladom vlastelinu. „Trebalo bi da se odmoriš.“
„A ti?“
Edion je samo zurio u plamen.
„Bila bi čast“, kaza mu Ren, „služiti na ovom dvoru. Skupa s tobom.“
Edion sklopi oči, pa proguta knedlu i samo što se ne zagrcnu. „Zaista bi i meni bila
čast.“
Ren ga potapša po ramenu, pa se onda začuše njegovi koraci kako se vuku po podu
niz dvoranu.
Edion je još nekoliko minuta ostao sam, tako obasjan grcavim svetlom, pre nego
što je krenuo ka postelji, nadajući se da će moći da odspava makar malo.
Skoro da je stigao do ulaza u istočnu kulu kada ju je ugledao.
Lisandra zastade, noseći izgleda šolju vrelog mleka. „Za Evanđelinu“, objasni mu.
„Ne može da zaspi.“
Devojčica se celog dana tresla. Za večerom je izgledala kao da će povratiti.
Edion je samo upita: „Mogu li da razgovaram s njom?“
Lisandra otvori usta kao da će mu reći da ne može, a on je bio sasvim spreman da
se pomiri s tim, ali onda ona klimnu glavom.
 Ćutke su hodali čak do severne kule, pa onda naviše i naviše. Sve do Rouzine stare
sobe. Mora da se Ren pobrinuo za to. Vrata su bila odškrinuta, a zlatna svetlost se
prosipala na odmorište na kraju stepeništa.
„Donela sam ti malo mleka“, izjavi Lisandra, jedva zadihana od penjanja uz
dugačko stepenište. „Kao i društvo“, dodade devojčici kada Edion uđe u udobnu sobu.
Iako su godinama bile zanemarivane, Rouzine odaje u kraljevskom zamku ostale su
čitave – među retkima.
Evanđelina razrogači oči kad ga ugleda, a Edion joj se nasmeši pre nego što sede na
ivicu njenog kreveta. Kada Lisandra sede na drugu ivicu dušeka, devojčica prihvati
mleko od nje pa srknu stežući šolju prebledelim šakama.
„Pre moje prve bitke“, reče Edion devojčici, „celu noć sam proveo u nužniku.“
Evanđelina ciknu: „Ti?“
Edion se zacereka. „Nego šta. Kvin, stari kapetan Garde, kazao je da je pravo čudo
što nisam izbacio i creva pre nego što je zora granula.“ Stara bol ispuni Edionu grudi na
pomen njegovog učitelja i prijatelja, kojem se silno divio. Koji se do poslednjeg daha
borio, kao što će i Edion, na ravnici ispred ovog grada.
Evanđelina se malčice zasmeja. „To je odvratno.“
„Da znaš da jeste bilo“, saglasi se Edion i zakleo bi se da se Lisandra malčice
nasmešila. „Tako da si ti već daleko hrabrija nego što sam ja ikada bio.“
„Ranije sam povratila“, prošapta Evanđelina.
Edion joj zaverenički prošapta: „Bolje nego da si se usrala u gaće, draga moja.“
Evanđelina se grohotom zasmeja, pa zgrabi šolju da ne bi prosula mleko.
Edion se isceri i razbaruši joj riđezlatnu kosu. „Bitka neće biti lepa“, reče dok je
Evanđelina srkutala mleko. „Verovatno ćeš ponovo povratiti, ali samo upamti da ovaj
tvoj strah znači da se boriš za nešto što ti je dragoceno – nešto do čega ti je stalo toliko
silno da ne možeš ni da zamisliš nešto gore od toga da to izgubiš.“ Pokaza mrazom
prekrivene prozore. „Ona kopilad na ravnici? Oni to nemaju.“ On spusti ruku preko
njenih i nežno ih stisnu. „Oni nemaju ništa zarad čega bi se borili. Premda jesu brojčano
nadmoćniji, ono što mi imamo vredi braniti. Baš zahvaljujući tome, mi možemo da
savladamo strah. Mi možemo da se borimo protiv njih – do samog kraja. Zarad naših
prijatelja, zarad naše porodice…“ Na toj opet stisnu ruku. „Zarad onih koje volimo…“
Usudi se da pogleda Lisandru, čije su zelene oči bile opervažene srebrom. „Zarad onih
koje volimo, možemo da se uzdignemo nad strahom. Sutra to imaj na umu. Čak i ako
povratiš, čak i ako celu noć provedeš u nužniku. Imaj na umu da mi imamo nešto za šta
se vredi boriti i da će to uvek pobediti na kraju.“
Evanđelina klimnu glavom. „Hoću.“
Edion joj ponovo razbaruši kosu i pođe ka vratima, pa zastade na pragu. Pogleda
Lisandru u blistave smaragdne oči. „Pre deset godina sam ostao bez porodice. Sutra ću
se boriti za novu porodicu, koju sam stekao.“
Ne samo za Terasen, njegov dvor i narod – već i za te dve gospe u ovoj sobi.
Želeo sam da to budeš ti.
 Skoro da joj je uzvratio njene reči. Skoro da je Lisandri ponovio ono što je ona
njemu rekla, kada joj je lice prožeo nekakav izraz tuge i čežnje.
Ali Edion samo izađe iz prostorije i zatvori vrata za sobom.

***

Lisandra jedva da je oka sklopila. Kad god bi zatvorila oči, videla bi izraz na
Edionovom licu i čula bi njegove reči.
On ne očekuje da će preživeti ovu bitku. Ne očekuje da će je preživeti ma ko od
njih.
Trebalo je da pođe za njim. Trebalo je da strči niz stepenište za njim.
Ali nije.
Zora granu, najavljujući vedar dan – da što jasnije vide veličinu vojske koja čeka da
ih napadne.
Lisandra je uplitala Evanđelini kosu, a devojčica je bila hrabrija nego juče. Mogla
bi da zahvali Edionu zbog toga. Na rečima koje su sinoć omogućile toj devojčici da
spava.
Hodale su ćutke, Evanđelina gordo uzdignute glave, ka Velikoj dvorani na lako
moguće njihov poslednji doručak.
Skoro da su stigle kada se začu starački glas: „Voleo bih da popričamo.“
Darou.
Evanđelina se okrenu pre Lisandre.
Drevni velmoža stajao je u dovratku neke prostorije koja je ličila na radnu sobu i
mahao im da uđu. „Neće dugo trajati“, reče primetivši nezadovoljstvo koje se i dalje
videlo na Lisandrinom licu.
Ona više nema namere da se pravi dobra i fina za muškarce prema kojima ne želi
da bude fina.
Evanđelina je pogleda, nemo joj postavljajući pitanje, ali Lisandra klimnu glavom
ka starcu. „Dobro.“
Radna soba bila je krcata knjigama – hrpe i hrpe bile su prislonjene uza zidove i
naslagane po podu. Bilo ih je dobrano preko hiljadu, a mahom su bile trošne od starosti.
„Poslednji sveti spisi iz Orintske biblioteke“, objasni Darou, krećući se ka stolu
zatrpanom hartijama ispred uzanog staklenog prozora. „Sve što su majstori učenjaci
uspeli da sačuvaju pre deset godina.“
Tako malo. Tako malo u poređenju s onim što je Elin pričala da je nekada bilo u
bezmalo mitskoj biblioteci.
„Nakon kraljeve smrti naredio sam da ih iznesu iz skrovišta“, nastavi Darou
sedajući za sto. „Valjda sam se ponadao kao neka budala.“
Lisandra priđe jednoj gomili i pogleda naslov prve knjige. Bio je na njoj
nepoznatom jeziku.
„Ostaci nekada velike civilizacije“, mučno kaza Darou.
 Upravo ta blaga zadrška u njegovom glasu navede Lisandru da se okrene. Otvori
usta da zatraži da čuje od njega šta on to hoće, ali ugleda nešto pored njegove desne
ruke.
Optočen u kristalu ne većem od karte za igranje, crveno-narandžasti cvet kao da je
sijao – baš kao moć njegovog imenjaka.
„Kraljoplamen“, izusti ona, jer je to bilo jače od nje dok je prilazila.
Elin i Edion pričali su joj o tom legendarnom cvetu, koji se rascvetao planinama i
poljima na dan kada je Branon kročio na ovaj kontinent, što je bio dokaz mira koji je on
doneo sa sobom.
Od tih davnih dana samo su pojedinačni cvetovi nalaženi, tako retki da je njihova
pojava uzimana za znak da zemlja blagosilja vladara koji je trenutno na terasenskom
prestolu. Da kraljevstvom zaista vlada mir.
Elin joj je ispričala da se cvet sada pohranjen u kristal na Darouovom stolu pojavio
tokom Orlonove vladavine. Orlon, ljubav Darouovog života.
„Majstori učenjaci grabili su knjige kada nas je Adarlan napao“, reče Darou tužno
se smešeći kraljoplamenu. „Ja sam zgrabio ovo.“
Rožani presto, kruna – sve je to uništeno. Sve izuzev ovog jednog blaga, od kojeg
ništa dragocenije nije pripadalo domu Galatinijusa.
„Prelep je“, reče Evanđelina prilazeći stolu. „Ali vrlo mali.“
Lisandra bi se zaklela da su se starčeve usne trznule kao da će se nasmešiti. „Odista
jeste“, odgovori Darou. „Ali i ti si.“
Nije očekivala tu nežnost u glasu i ljubaznost. Niti je očekivala njegove naredne
reči.
„Bitka će otpočeti pre podneva“, kaza Darou Evanđelini. „Shvatio sam da mi je
potreban neko brzih misli i još bržih nogu da mi ovde pomaže. Da prenosi poruke
zapovednicima u ovom zamku i da mi donosi potrepštine.“
Evanđelina naheri glavu. „Hoćete da vam pomažem?“
„Kako shvatam, vežbala si s ratnicima dok si putovala s njima.“
Evanđelina upitno pogleda Lisandru, a ona klimnu svojoj štićenici. Svi su oni
nadgledali Evanđelinu dok je ovladavala osnovama mačevanja i streličarstva putujući
ovamo.
Devojka klimnu starom velmoži. „Znam nešto, ali nisam sposobna kao Edion.“
„Malo ko jeste“, ironično odgovori Darou. „Svakako će mi trebati neko
neustrašivog srca i sigurne ruke da mi pomaže. Da li si ti takva osoba?“
Evanđelina nije ponovo pogledala Lisandru. „Jesam“, odgovori ona dižući glavu.
Darou se malčice nasmeši. „Onda pođi u Veliku dvoranu da doručkuješ, pa se vrati
ovamo i čekaće te oklop.“
Evanđelina razrogači oči na pomen oklopa; nisu bile pomračene ni mrvicom straha.
Lisandra joj promrmlja: „Idi. Dolazim brzo.“
Evanđelina izjuri tako da je pletenica letela za njom.
Tek kada je Lisandra bila sasvim sigurna da je devojčica zaista sišla niz stepenište,
kazala je: „Zašto?“
 „Pretpostavljam da to pitanje znači da mi dopuštaš da zaplenim tvoju štićenicu.“
„Zašto?“
Darou uze u ruke kristal s kraljoplamenom. „Noks Oven mi više ne vrši posao, sada
kada je jasno kome je odan, a očito i da je nestao samo bogovi znaju gde, verovatno po
Edionovom nalogu.“ Okretao je kristal mršavim prstima. „Međutim, pored toga, nijedno
dete ne bi trebalo da gleda kako mu prijatelji ginu. Dati joj posla, dati joj neku svrhu i
neku malu meru moći i uticaja biće bolje nego zatvoriti je u severnu kulu, gde će ludeti
od straha na svaki grozan zvuk i strašnu smrt.“
Lisandra se nije nasmešila, niti je pognula glavu. „Ti bi to učinio za štićenicu jedne
kurve?“
Darou spusti kristal. „Od pre deset godina najviše pamtim lica dece. Čak više nego
Orlonovo. A Evanđelinino lice juče, dok je gledala onu vojsku – na njemu je bio
istovetan očaj onome što sam ga tada video. Mnogo vas misli da sam ja vrhunsko kopile,
kako bi Edion rekao, ali nisam baš toliko bez srca kako ti možda misliš.“ Klimnu
glavom ka otvorenim vratima. „Paziću na nju.“
Nije znala šta da kaže. Da li da mu pljune u lice i da odbrusi da može da se nosi i
on i njegova ponuda.
Ali Evanđelinine ozarene oči, kako je istrčala odavde… Svrha. Darou joj je
ponudio svrhu i usmeravanje.
Zato se okrenula od te sobe, od dragocenog blaga, drevnih knjiga vrednijih od zlata.
Darouovih nemih i žalobnih sadrugova. „Hvala ti.“
Darou joj samo odmahnu i vrati se hartijama koje su mu bile na stolu, šta god na
njima pisalo – mada mu se oči nisu pomerale prateći redove.

***

Duž kruništa gradskih zidina stajali su vojnici. Svi do jednog su okamenjenih izraza lica
gledali šta to maršira na njih.
Hvala bogovima, veštičja kula još nije popravljena, ali čak i s tolike udaljenosti
Edion je video kako se vojnici bore da poprave oštećeni točak. Međutim, bez još jednog
viverna da zameni onog što je juče izbačen iz stroja, neće se ta kula ubrzo pomeriti s
mrtve tačke.
Doduše, današnji dan neće biti nimalo lakši zbog toga. Ne, danas će biti gadno.
„Biće u dometu lukonoša za jedan sat“, podnese izveštaj Elgan. Neka Darou svoja
naređenja okači mačku o rep. Da, Kilijan je i dalje vojskovođa, ali svaki izveštaj koji
dobija njegov prijatelj dobija i Edion.
„Podseti ih da vode računa koga gađaju. Neka biraju mete.“
Kob to već zna, ali ostali – pokazali su se u ovim bitkama, ali ne škodi da ih
podseti.
Elgan pođe prema delu bedema koji su Ren i fejski plemići ocenili najboljim za
lukonoše. Protiv sto hiljada vojnika možda će samo majčice prorediti njihove jedinice,
ali čista je ludost pustiti neprijatelja da nesmetano juriša na zidine. Osim toga, to bi
takođe uništilo borbeni duh ovih ljudi i pre nego što skončaju.
„Šta je ono?“, promrmlja Ren upirući prstom ka obzorju.
Oštrovid – Ren mora da je oštrijeg oka od većine ljudi, pošto je to Edionu i dalje
bila samo mrlja na obzorju.
Prođe tren. Tamna mrlja poče da poprima oblik, dižući se u plavo nebo.
Leteći ka njima.
„Ilken?“ Ren začkilji kao da zaklanja oči od sunca.
„Preveliko“, izusti Edion.
Gomila koja je letela nad brojnom vojskom bila je sve jasnija. Veća.
„Viverni“, kaza Edion, a utroba mu se zgrči od strave.
Vazdušna legija Gvozdenzubih napokon je puštena s lanca.
„Bogovi“, prošapta Ren.
Orint bi možda i izdržao zemaljsku opsadu – nekoliko dana ili nekoliko nedelja, ali
mogli bi da izdrže neko vreme.
Ali s negde hiljadu Gvozdenzubih veštica koje na krilima onih viverna jezde na
njih… Neće im trebati njihovi pakleni tornjevi da bi razorili i grad i zamak. Da bi
razvalili gradske kapije i zidine i propustili moratske horde.
Vojnici počeše da primećuju viverne. Ljudi su vikali duž kruništa. Čak i u zamku
koji se uzdizao iza njih.
Ova opsada neće ni dobiti priliku da bude opsada.
Danas će se okončati. Za svega nekoliko sati.
Prolomi se bat nogu koje trče iz sve snage pa se ukopaše pored njega, i Lisandra
prodahta: „Reci mi šta da radim, kuda da idem.“ Njene smaragdne oči bile su
razrogačene od užasa – bespomoćnosti, straha i očaj a. „Mogu da se preobrazim u
viverna, da pokušam da ih…“
„Ima preko hiljadu Gvozdenzubih“, odgovori Edion, a glas mu je u sopstvenim
ušima zvučao beznadežno. Njen strah je izoštrio nešto opasno u njemu, ali suzdržao se
da ne posegne ka njoj. „Nema ničega što možeš da uradiš, niti što mi možemo da
uradimo.“
Nekoliko desetina Gvozdenzubih poharalo je Rifthold za svega nekoliko sati.
Ovolika vojska…
Edion se usredsredi na disanje, na to da stoji gordo uzdignute glave dok su vojnici
počinjali da se povlače sa svojih položaja duž zidina.
Neprihvatljivo.
„NE MRDAJTE S MESTA“, zaurla on. „DRŽITE RED I NE UZMIČITE!“
Zapovest koju je urliknuo zaustavi makar one koji su delovali kao da će se dati u
beg, ali nije pomogla da im se mačevi ne tresu, niti da se više ne oseća kako bazde od
straha.
Edion se okrenu ka Lisandri i Renu. „Postavite Rolfova plamenkoplja na više kule i
zgrade. Vidite da li možete da spalite Gvozdenzube u letu.“
Kada se Ren pokoleba, Edion proreža: „Da si to uradio ovog trena.“
 Onda Ren pojuri prema mestu gde je gospodar gusara bio raspoređen sa svojim
mikenskim vojnicima.
„To neće postići ama baš ništa, zar ne?“, tiho upita Lisandra.
Edion samo odgovori: „Pokupi Evanđelinu i beži. U dnu zamka postoji mali tunel
koji vodi u planine. Pokupi je i beži.“
Ona odmahnu glavom. „Čemu? Morat će nas svejedno pronaći.“
Njegovi zapovednici jurili su ka njemu i prvi put otkad ih on poznaje, u očima
pripadnika Kobi video je istinsku stravu. Video je to u Elganovim očima.
Ali Edion je i dalje netremice gledao Lisandru. „Molim te. Preklinjem te.
Preklinjem te, Lisandra, da bežiš.“
Ona ponosito diže glavu. „Ne tražiš od drugih saveznika da beže.“
„To je zato što nisam zaljubljen u druge saveznike.“
Ona samo trepnu.
Onda ona vidno klonu duhom, a Edion je samo i dalje zurio u nju, ni najmanje se
ne bojeći tih reči koje je izgovorio. Jedino se bojao mračne gomile koja je hrlila na njih,
održavajući poredak nad onom beskrajnom vojskom. Bojao se šta će ta legija uraditi njoj
i Evanđelini.
„Trebalo je da ti kažem“, reče joj Edion, dok ga je glas izdavao. „Svakog dana
nakon što sam to shvatio, svih ovih meseci. Trebalo je da ti to govorim svakoga dana.“
Lisandra poče da plače, a on joj obrisa suze.
Njegovi zapovednici stigoše do njega, prebledeli i zadihani. „Naređenja, generale?“
Nije ni pokušao da im kaže kako on nije njihov general. Za nekoliko sati svejedno
neće biti bitno kako ga kog vraga zovu.
Ali Lisandra je ostala pored njega. Nije ni mrdnula.
„Molim te“, obrati joj se.
Lisandra samo proturi prste između njegovih, kao nemi odgovor. I prkos.
Njemu srce prepuče na to odbijanje, na tu šaku – drhtavu i studenu – koja nije
puštala njegovu.
Snažno je stisnu, ne puštajući je dok se okretao ka sebi potčinjenim zapovednicima.
„Mi…“
„Viverni sa severa!“
Provrištano upozorenje prolomi se s kruništa, a Edion i Lisandra čučnuše okrećući
se ka napadu koji im je dolazio s leđa.
Trinaest viverna obrušavalo se s Jelenroga, ponirući prema gradskim zidinama.
Dok su stremili ka Orintu, a ljudi i vojnici vrištali i bežali pred njima, sunce obasja
sitnijeg viverna, koji je predvodio napad.
Obasjavajući krila kao od živog srebra.
Edion je dobro znao tog viverna. Znao je belokosu jahačicu na njemu.
„NE ODAPINJI!“, zaurla on na vojnike i njegovi zapovednici proneše dalje to
naređenje, pa se sve strele uperene naviše ukočiše na lukovima.
„To…“, izusti Lisandra puštajući mu ruku i iskoračujući kao opčinjena. „To…“
 Vojnici su se i dalje povlačili s gradskih zidina dok su Manon Crnokljuna i njenih
Trinaest sletale među njih, tačno pred Ediona i Lisandru.
To nije bila ista veštica koju je poslednji put video na ilvejskom žalu.
Ne, na licu koje mu se sada sumorno smeši nema ni traga onog hladnog i čudnog
stvora. Nema ni tručnice nje u toj neverovatnoj zvezdanoj kruni na njenoj glavi.
Kruna zvezda.
Za poslednju kročansku kraljicu.
U blizini se začu hroptavo i isprekidano disanje i Edion skrenu pogled s Manon
Crnokljune taman na vreme da vidi Daroua kako žurno stupa na gradski bedem,
zverajući u vešticu i njenog viverna, ali i u Ediona zato što nije odapeo na nju – za koju
Darou očito veruje da je neprijateljska izaslanica, koja je došla da pregovara pre
njihovog pokolja.
„Nećemo se predati“, prasnu Darou.
Asterin Crnokljuna, sedeći na svom plavom vivernu pored Manoninog, tiho se
zasmeja.
Zaista, Manonine usne izviše se u hladan smešak dok je Darou odgovarala: „Došle
smo kako bismo se postarale da se ne predate, smrtniče.“
Darou prosikta: „Zašto vas je onda vaš gospodar poslao da razgovarate s nama?“
Asterin opet prasnu u smeh.
„Mi nemamo gospodara“, odvrati Manon Crnokljuna i zaista se to čuo kraljičin
glas, dok su joj zlatne oči sijale. „Došle smo kako bismo ukazale poštovanje prijateljici.“
Među Trinaest nije bilo ni traga od Dorijana, ali Edion je bio toliko zatečen da je
ostao bez reči kojima bi pitao šta je s njim.
„Došle smo“, obznani Manon dovoljno glasno da je čuju svi na gradskim zidinama,
„kako bismo održale obećanje dato Elin Galatinijus – da se borimo za ono što nam je
ona obećala.“
Darou je tiho upita: „A šta je to?“
Manon se tada nasmeši. „Bolji svet.“
Darou ustuknu za korak – kao da ne može da poveruje u to pred sobom, u to što
sada prkosi legiji koja hrli ka njihovom gradu.
Manon samo pogleda Ediona, i dalje se smešeći. „Nekada davno, Kročanke su se
borile rame uz rame s Terasenom, kako bi odužile veliki dug koji smo dugovale fejskom
kralju Branonu zbog toga što nam je darovao domovinu. Stolećima smo bile vaše
najbliže saveznice i prijateljice.“ Ona kruna zvezda blesnu na njenoj glavi. „Čule smo
vaš poziv u pomoć.“ Lisandra zajeca. „I došle smo u odgovor na njega.“
„Koliko?“, izusti Edion, prelećući pogledom po nebu i planinama. „Koliko vas je?“
Ponos i strahopoštovanje preplaviše lice veštičje kraljice i čak se i njene zlatne oči
opervažiše srebrom kada pokaza ka Jelenrogu. „Vidi i sam.“
I baš u tom času, izlazeći iza planinskih vrhova, pojaviše se.
Crveni plaštovi koji su se vijorili na vetru ispunili su severno obzorje. Bilo ih je
toliko da ih nije mogao prebrojati, kao ni mačeve, lukove i drugo oružje koje su nosile
na leđima, dok su im metle letele pravo i nepogrešivo.
 Hiljade. Na hiljade njih letelo je ka Orintu. Hiljade njih sada je letelo nad njihovim
gradom, a njegovi vojnici su zverali u nebo gledajući tu struju crvenila, nepokolebanu i
nimalo uznemirenu neprijateljskom silom koja je zacrnela suprotno obzorje. Jedna po
jedna, sletale su na prazna kruništa zamka.
Vazdušna legija došla je da prkosi Gvozdenzubima.
Kročanke su se napokon vratile.
 Osamdeset drugo poglavlje

Došla je svaka Kročanka koja je mogla da leti i da drži mač.

Danima su hrlile na sever, leteći duboko u planinama, pa onda nisko nad
Hrastovom šumom pre nego što bi opisale širok luk kako bi izbegle moratske osmatrače.
I zaista, dok su Manon i Trinaest bile na gradskom bedemu, a Kročanke sevale nad
njima leteći ka sletištima na kruništima zamka, još je bilo teško poverovati da su uspele.
A još im je ostao čitav sat do bitke.
Što su više odmicale ka severu, to je više Kročanki pristizalo, kao da je zvezdana
kruna koju je Manon nosila bila magnet koji ih je dozivao.
Svakom miljom sve ih je više izranjalo iz oblaka, dolazilo s planina, izletalo iz
šuma. Mlade i stare, mudrog pogleda ili svežeg lika – pristizale su.
Sve dok iza Manon i Trinaest nije letelo njih pet hiljada.
„Potpuno su se zaustavile“, izusti preoblikovačica stojeći pored Ediona i upirući
prstom ka bojištu.
Moratska vojska zaustavila se u daljini.
Potpuno ukopala – kao da je pogođena sumnjom i zatečenošću.
„Tvoja baba je s njima“, promrmlja Asterin obraćajući se Manon. „Osećam.“
„Znam.“ Manon se okrenu ka mladom vojskovođi-princu. „Mi ćemo izaći na kraj s
Gvozdenzubima.“
Njegove tirkizne oči bile su blistave kao što je taj dan bio vedar dok je pokazivao
ka ravnici. „Svakako, samo napred.“
Ugao Manoninih usana trznu se kao da će se ona nasmešiti, pa onda Manon pokaza
Trinaest trzajući glavom. „Mi ćemo biti na kruništu vašeg zamka. Ostaviću jednu svoju
motrilju s vama, ako vam zatreba da mi pošaljete neki glas.“ To rekavši, ona klimnu
Vesti, a riđokosa veštica ne krenu da poleti kada se ostale vinuše ka golemoj i visokoj
palati. Manon nikada nije videla ništa ni nalik njoj – čak ni nekadašnji stakleni zamak u
Riftholdu nije mogao da se poredi s njom.
Manon se nasmeši starcu koji je siktao na nju i pokaza mu sve svoje zube. „Nema
na čemu“, reče mu pa pucnuvši uzdama vinu se u vazduh.

***

Morat se potpuno ukopao.

 Kao da menjaju taktiku sada kada su Kročanke izronile iz sumaglica legendi, a
izgleda i da ni izbliza nisu onako nadomak istrebljenja kako se verovalo.
To je Manon i vojsci koju je okupila dalo vremena da uhvate vazduha, kao i da
prespavaju jednu noć, premda mučno. Za večerom se sastala sa smrtnim vojnim
vođama, nakon što je postalo sasvim očigledno da ih Morat danas neće pregaziti.
Pet hiljada Kročanki neće dobiti ovaj rat. One ne mogu da zaustave stotinu hiljada
vojnika, ali mogu da zadržavaju legije Gvozdenzubih – da ih sprečavaju da poharaju
grad i propuste demonske horde.
Manon nije znala da li će to biti dovoljno dugo da bi došlo do čuda. Nije se
usuđivala da pita, a izgleda i da niko od smrtnika nije postavio to pitanje.
Da li bi grad mogao da izdrži da stotinu hiljada vojnika navaljuje na njegove zidine
i kapije? Možda.
Svakako neće izdržati ako je ona veštičja kula i dalje ispravna. Nimalo nije
sumnjala da je trenutno popravljaju i da uprežu novog viverna. Možda su zato zastali –
kako bi dali sebi vremena da opet pokrenu tu kulu i da onda zbrišu Kročanke.
Tek će zora pokazati šta su Gvozdenzube rešile da urade. Šta su postigle.
Manon i Trinaest, a s njima i Bronven i Glenis, provele su silne sate raspoređujući
Kročanke i postavljajući ih tako da budu naspram položaja Gvozdenzubih, na osnovu
Manoninog poznavanja borbenog rasporeda njihovih neprijateljica.
Ona je taj raspored i osmislila. Nameravala je da ih predvodi.
A kada se to završilo, kada je sastanak sa smrtnim vladarima priveden kraju, a svi
oni turobni ali ne potpuno na ivici panike, Manon i Trinaest našle su odaju u kojoj će
spavati.
Nekoliko sveća gorelo je u toj prostranoj sobi, ali nije bilo nameštaja. Ništa osim
prostirki koje su ponele sa sobom. Manon je pokušavala da ne zagleda previše svoju, niti
da obraća pažnju na miris koji je sve više bledeo sa svakom miljom ka severu.
Gde li je Dorijan i šta radi – nije dala sebi da razmišlja o tome.
Makar samo stoga što bi onda opet poletela na jug, čak do Morata.
U toj polumračnoj sobi Manon sede na prostirku a Trinaest je sedelo oko nje i sve
su osluškivale metež koji je vladao u dvorcu.
To mesto je tek nešto više od puke grobnice, u čijem svakom uglu vrebaju aveti
raskoši. Zapitala se šta li je ova prostorija nekada bila – odaja za sastanke, spavaća soba,
radna soba… Nije bilo nikakvih nagoveštaja.
Manon se zavali uz hladni kameni zid iza sebe, nakon što je skinula krunu i ostavila
je pored svojih čizama.
Asterin progovori prva, prekidajući ćutanje zbora. „Znamo svaki njihov potez i
svako oružje. Sada i Kročanke to znaju. Matrone verovatno paniče.“
Manon nikada nije videla svoju babu da paniči, ali se svejedno mrko zasmejala.
„Valjda ćemo videti sutra.“ Odmerila je Trinaest. „Došle ste sa mnom čak dovde, ali
sutra ćete se suočavati sa svojima. Možda se desi da se borite protiv prijateljica,
ljubavnica ili rođaka.“ Ona proguta knedlu. „Neću vas kriviti ako to ne budete mogle.“
 „Došle smo čak dovde“, odgovori Sorela, „zato što smo sve spremne za ono što
sutrašnji dan sa sobom nosi.“
I zaista, sve klimnuše. Asterin kaza: „Ne plašimo se.“
Ne, zaista se ne plaše. Gledajući sve te bistre poglede oko sebe, Manon je to i sama
videla.
„Očekivala sam da će nam se bar neke iz Ferijanskog procepa“, progunđa Vesta,
„ipak pridružiti.“
„One ne razumeju“, kaza Žislejn, „šta im to mi nudimo.“
Slobodu – slobodu od matrona koje su ih pretvorile u alatke što služe samo da
uništavaju.
„Živa šteta“, zagunđa Asterin. Čak i zelenooke demonske bliznakinje zaklimaše.
Opet zavlada muk. Iako su im pogledi bistri, Trinaest vrlo dobro znaju koliko je pet
hiljada Kročanki ograničeno naspram Gvozdenzubih i vojske pod njima.
Zato Manon, gledajući svaku ponaosob pravo u oči, na kraju kaza: „Radije bih
letela s vama nego da je uz mene deset hiljada Gvozdenzubih.“ Malčice se nasmeši.
„Sutra ćemo im pokazati zašto.“
Njen zbor se isceri, opako i prkosno, pa svaka prinese dva prsta čelu, u znak
pokornosti.
Manon uzvrati tim istim pokretom, pa pognu glavu govoreći: „Mi smo Trinaest“,
reče, „od sada pa dok nas Tama ne uzme.“

***

Evanđelina je rešila kako više neće da bude paž lorda Daroua, već kročanska veštica.
Jedna od žena otišla je čak toliko daleko da je toj devojčici razrogačenih očiju
poklonila crveni plašt koji joj je bio višak, i Evanđelina ga je još nosila kada ju je
Lisandra ušuškala u krevet. Sutra će pomagati Darouu, obećala je Evanđelina tonući u
san – nakon što se uveri da Kročankama ne treba više nikakva pomoć.
Lisandra se na to nasmešila, premda su i dalje veoma nadjačani. Manon Crnokljuna
– sada valjda Manon Kročanka – bila je gruba i neposredna kada je iznela svoju
procenu. Kročanke mogu da zadržavaju Gvozdenzube, možda čak i da ih poraze ako
bude sreće, ali ostaje moratska vojska. Kada ta vojska opet krene, njihovi planovi za
odbranu zidina ostaće isti.
Pošto niti je mogla niti je htela da zaspi na ležaju pored Evanđelininog kreveta,
Lisandra je zatekla sebe kako tumara hodnicima tog drevnog i prostranog zamka. Kakav
bi to dom bio Evanđelini i njoj. Kakav dvor.
Možda je nesvesno pratila njegov miris, ali Lisandra se nije nimalo iznenadila kada
je ušla u Veliku dvoranu i ugledala Ediona ispred vatre koja se lagano gasila.
Stajao je sasvim sam i nije sumnjala da je već neko vreme tako.
Okrenuo se skoro i pre nego što je prošla kroz dovratak. Pratio je pogledom svaki
njen korak.
 Zato što nisam zaljubljen u druge saveznike. Kako su samo te reči promenile sve, a
opet nisu promenile ništa. „Trebalo bi da spavaš.“
Edion joj se malčice nasmeši. „I ti.“
Među njima zavlada ćutanje dok su zurili jedno u drugo.
Mogla bi tako provesti celu noć. I jeste tako provela brojne noći, samo u koži neke
zveri. Samo ga je gledala, njegovo moćno telo i nesalomivu volju iza njegovih očiju.
„Mislila sam da ćemo danas biti mrtvi“, reče mu ona.
„Bili smo.“
„Još sam besna na tebe“, ote joj se. „Ali…“
On diže obrve, a lice mu se ozari od svetlosti koju dugo nije videla na njemu.
„Ali?“
Ona se namršti. „Ali razmisliću o onome što si mi rekao. To je sve.“
Na usne mu pade onaj dobro znani, opaki kez. „Razmislićeš o tome?“
Lisandra diže glavu i pogleda ga s visine, koliko je to mogla pošto je bio znatno
viši od nje. „Da, razmisliću o tome. Razmisliću o svojim namerama.“
„O činjenici da sam zaljubljen u tebe.“
„Uf.“ Znao je da će je ta razmetljiva nadmenost izbaciti iz takta. „Ako baš želiš da
to tako nazoveš.“
„Zar bi trebalo da to zovem nekako drugačije?“ Pruži korak ka njoj, puštajući je da
sama odluči da li ona to zapravo želi. Želela je.
„Samo…“ Lisandra stisnu usne. „Nemoj poginuti sutra. To je sve što tražim.“
„Da bi imala vremena da razmišljaš o svojim namerama u vezi s mojom izjavom.“
„Upravo tako.“
Edion se sada kezio kao grabljivica. „U tom slučaju, mogu li da zatražim nešto od
tebe?“
„Mislim da nisi u položaju da tražiš bilo šta, ali hajde.“
I dalje se vučje cerio kada joj je prošaptao na uvo: „Ako sutra ne poginem, mogu li
dobiti poljubac kada se dan završi?“
Lisandri se lice usija, pa ustuknu povlačeći se za korak. Svih joj bogova na
nebesima, ona je školovana naložnica. Visoko školovana. Uprkos tome, kolena su joj
zaklecala od tog običnog pitanja.
Ona ovlada sobom i ispravi se. „Ako sutra ne pogineš, Edione, razgovaraćemo. Pa
ćemo videti šta će biti.“
Edionovo vučje cerenje nije popuštalo. „Onda, do sutra uveče.“
Sutra ih je čekao pakao. Možda i propast. Ali ona ga neće poljubiti. Ne sada. Neće
mu dati takvo obećanje, niti će se tako rastati s njim.
Zato Lisandra izađe iz dvorane, dok joj je srce divlje kucalo. „Do sutra uveče.“
 Osamdeset treće poglavlje

D orijan je leteo i leteo. Duž kičme Očnjaka, a Hrastova šuma bila je ogoljena zimom
desno od njega, i jezdio je ka severu skoro dva dana pre nego što se usudio da se
zaustavi.
Odabravši proplanak među lugom drevnih stabala, skršio je granje slećući a da
skoro nije ni primetio kako mu grebe debelu vivernsku kožu. Preoblikovao se istog trena
kada je dotakao sneg, a njegova magija je u dahu istopila led s potočića koji je tuda
vijugao.
Onda je pao na kolena i stao da pije. Nalivao se vodom, dahćući od umora.
Nalaženje hrane bilo je lakše nego što je zamišljao. Nisu mu bile potrebne zamke ili
strele da ulovi mršavog zeca koji je drhtao krijući se u blizini. Nisu mu bili potrebni
noževi da ga odere. Niti ražanj.
Kada je utolio žeđ i glad, i kada se pogledom ka nebu uverio da mu se nikakav
neprijatelj ne približava, Dorijan je iscrtao belege. Taj poslednji put.
Ubrzo će morati da krene, ali zarad ovoga će odložiti svoj let na sever još malčice.
Izgleda da je i Damaris bio saglasan s tim. Ovoga puta je prizvao osobu koju je on želeo
da vidi.
Gavin se ukazao u krugu krvavih usudznakova, bled i nejasan na jutarnjem svetlu.
„Dakle, našao si ga“, reče mu drevni kralj umesto pozdrava. „I ostavio si Eravana u
pravom haosu.“
„Jesam.“ Dorijan gurnu ruku u džep svog kaputa. Tu je brujala stravična moć.
Tokom svog sumanutog leta iz Morata usredsređivao se iz sve snage kako ne bi obraćao
pažnju na njeno šaputanje. Nije se tresao samo od hladnog vazduha.
„Zašto si me onda prizvao?“
Dorijan pogleda tog čoveka pravo u oči. Kao kralj kralja. „Hteo sam da ti kažem da
sam ga se dokopao – kako bi ti imao priliku da se oprostiš. Mislim, s Elenom. Pre nego
što se brava iskuje.“
Gavin se ukoči. Dorijan nije uzmicao od kraljevog prodornog pogleda.
Trenutak kasnije Gavinova sen tiho kaza: „Onda pretpostavljam da ću se oprostiti i
s tobom.“
Dorijan klimnu glavom. Spreman je. Nema drugog izbora do da bude spreman.
Gavin ga upita: „Dakle, rešio si? Da ćeš ti biti žrtva?“
„Elin je na severu“, odgovori mu Dorijan. „Pretpostavljam da ćemo rešiti šta da
radimo kada je nađem.“ Tada će rešiti ko će spojiti tri ključa – i to spajanje neće
preživeti. „Ali“, priznade on, „nadam se da će ona uspeti da iznađe neko drugo rešenje.
A i rešenje za Elenu.“
Elin je utekla od Mev. Možda je imala sreće pa je našla i neki način da oni uteknu
svojoj sudbi.
Avetinjski vetar zabaci nekoliko pramenova Gavinove duge kose preko njegovog
lica. „Hvala ti“, promuklo kaza on, „što si uopšte razmišljao o tome.“ Ali iz kraljevih
očiju sijao je jad. Dobro je znao koliko će to biti nemoguće.
Zato mu Dorijan reče: „Žao mi je – zbog onoga što će uspeh s bravom značiti za
vas dvoje.“
Gavinu grlo zaigra. „Moja parnjakinja je davno donela svoju odluku. Uvek je bila
spremna da se suoči s posledicama, bez obzira na to što ja nisam.“
Baš kao što je Sorša donela svoje odluke. Sledila svoj put.
Prvi put da uspomena na nju nije bolela, već blistala, kao da ga izaziva da da sve od
sebe, zarad nje i tako mnogo drugih, ali i zarad samog sebe.
„Ne diži ruke od života tako lako“, reče mu Gavin. „Upravo mi je život koji sam
proživeo s Elenom omogućio da sada i pomišljam na to da se rastanem od nje. Bio je to
dobar život – bolji se ni poželeti nije mogao.“ On nakloni glavu. „Isto to želim i tebi.“
Pre nego što Dorijan stiže da ono što mu je bilo na srcu pretoči u reči, Gavin pogleda ka
nebu. Tamne veđe mu se nabraše. „Moraš da ideš.“ Vazduh je bio ispunjen
gromoglasnim lepetom. Hiljada krila.
Legija Gvozdenzubih u Moratu izgleda da je nastavila da se prikuplja i nakon što se
zamak srušio i sada se upustila u dugi let na sever ka Orintu, verovatno beskrajno
željnija da rastrgne njegove prijatelje.
Molio se da Mev nije s tom vojskom. Da je ostala u Moratu da liže rane s
Eravanom. Da će ostati tamo sve dok u marš ne pođe ostatak njihovih strahota, skupa s
pauk-princezama.
Ali iako je ta vojska prilazila, Dorijan se uhvatio za Damarisov balčak i kazao:
„Postaraću se za Adarlan. Koliko god vremena da mi je ostalo, neću ga prepustiti
sudbini.“
Mač se zagreja.
A Gavin, iako se suočavao s nezamislivim gubitkom, malčice se nasmeši – kao da
je i on osetio toplotu mača. „Znam“, odgovori. „Oduvek sam to znao.“
Damarisova toplina je bila postojana.
Dorijan se zagrcnu koliko mu se grlo steglo. „Kada se usudkapija zapečati, da li ću
moći da ponovo otvaram ovaj portal?“ Hoću li moći da te vidim, da te zamolim za savet?
Gavin poče da bledi. „Ne znam.“ Onda tiho dodade: „Ali nadam se.“ Dorijan
prinese ruku srcu i duboko se pokloni.
Dorijan bi se zakleo da mu je kralj odgovorio naklonom dok je nestajao u snegu i
suncu.
Nekoliko minuta kasnije, kada su krila zaklonila sunce, niko nije primetio
usamljenog viverna koji je uzleteo iz Hrastove šume i pridružio se ogromnoj vojsci.
 Osamdeset četvrto poglavlje

U poharanoj oružnici zamka nije ostao nijedan oklop, a svakako nije bilo nikakvog
oklopa koji bi pristajao vivernima.
Ono što je preživelo zavojevačku vlast Adarlana ili nabavljeno nakon pada te
kraljevine već je bilo raspoređeno, i premda je princ Edion ponudio da naredi kovačima
da zavare metalne ploče i od njih naprave oklopne prsnike, Manon je samo jednom
pogledala skinuta vrata koja bi iskoristila za to i shvatila da bi takav oklop bio pretežak.
Protiv legije Gvozdenzubih brzina i okretnost biće im najbolji saveznici.
Zato će poći u bitku isto kao što su vazda polazile: samo sa svojim sečivima,
gvozdenim zubima i noktima – i lukavošću.
Stojeći na velikom balkonu na vrhu najviše kule orintskog dvorca, dok se daleko
pod njom prostirala moratska vojska, Manon je posmatrala izlazeće sunce dobro znajući
kako je vrlo lako moguće da će joj to biti poslednje.
Ali Trinaest – mnoge su se naslanjale na balkonsku ogradu – nisu gledale ka istoku.
Ne, sva pažnja bila im je posvećena neprijateljima, koji su se budili na svetlosti
izlazećeg sunca – ili dvema Kročankama koje su stajale pored Manon, s metlama u
rukama i mačevima već prikopčanim preko leđa.
Manon nije bila zatečena kada je jutros videla Bronven kako dolazi opremljena za
bitku, ali je ipak zastala kada je ugledala Glenis s mačem i upletene kose.
Već su prešle preko svih pojedinosti. Sinoć su to triput uradile. Sada, na svetlosti
novog dana, zastale su na vrhu drevne kule.
Daleko pred njima, duboko u moratskim uskomešanim redovima, oglasio se rog.
Lagano, kao velika zver koja se budi iz čvrstog sna, moratska vojska se dala u
pokret.
„Vreme je“, promrmlja Asterin stojeći pored Manon, a njena upletena kosa bila je
kožnom vrpcom dodatno vezana preko čela.
Viverni Gvozdenzubih poleteše, tromi od tereta svojih oklopa.
Ali to danas neće odneti prevagu. Ne, nakon sporog početka, Gvozdenzube veoma
brzo ispuniše nebo. Bilo ih je najmanje hiljadu. Manon nije ni htela da zna gde je vojska
iz Ferijanskog procepa. Ne još.
Na kulama dvorca, na gradskim krovovima i duž kruništa na bedemima kročanska
vojska ispravi metle, spremna za glas da poleti.
Glas koji će pustiti Bronven i to iz izrezbarenog roga na boku. Rog je bio ispucao i
mrk od starosti, a pismena urezana u njega toliko izlizana da su se jedva i videla.
 Primetivši da ga Manon gleda, Bronven joj kaza: „Ovo je relikvija iz starog
kraljevstva. Pripadala je Telin Vanori, mladoj i neiskušanoj ratnici tokom poslednjih
dana rata, koja je bila blizu kapije kada je Rijanon pala. Moja pretkinja.“ Pređe dlanom
po rogu. „Dunula je u ovaj rog kako bi upozorila naš narod da je Rijanon ubijena i da
beže iz grada. Odmah nakon što je dala uzbunu, matrona Plavokrvnih ju je ubila.
Međutim, to je našem narodu dalo dovoljno vremena da se da u beg. Da preživi.“
Bronvenine tamne oči orosile su se srebrom. „Čast mi je da danas dunem u ovaj rog. Ne
da upozorim naše sunarodnice, već da ih okupim.“
Nijedna od Trinaest nije ni pogledala Bronven, ali Manon je dobro znala da su čule
svaku reč.
Bronven se dodirnu preko kožnog prsnika. „Telin je danas ovde. U srcima svih
Kročanki koje su uspele da se izvuku i koje su stigle dovde. Sve koje su pale u veštičjim
ratovima sada su s nama, iako ne možemo da ih vidimo.“
Manon se seti ona dva prisustva koja je osetila dok se borila protiv matrona i znala
je da su Bronvenine reči istinite.
„Zbog njih se borimo“, nastavi Bronven gledajući vojsku koja je polazila na njih.
„Kao i zarad budućnosti koju možemo da osvojimo za sebe.“
„Budućnost koju ćemo osvojiti za sve nas“, odgovori joj Manon i pogleda Trinaest,
svaku ponaosob u oči. Premda se nisu smešile, žestoki izrazi njihovih lica bili su
dovoljno rečiti.
Manon se okrenu ka Glenis. „Zaista nameravaš da se boriš?“
Glenis klimnu, odlučnu i nepokolebljivo. „Pre pet stotina godina moja majka se
opredelila za to da sačuva budućnost kraljevske krvne loze radije nego da se bori rame
uz rame sa svojim voljenima. Premda nikada nije zažalila zbog te odluke, breme svega
što je ostavila opterećivalo ju je do kraja života. I ja sam celog svog života nosila taj
teret.“ Starica pokaza Bronven, pa Asterin. „Sve mi koje se danas borimo imamo nekog
nevidljivog koji stoji iza nas.“
Asterinine zlatom poprskane oči malo se raznežiše. „Da“, samo je kazala Manonina
zamenica dok joj je ruka sama od sebe išla ka trbuhu.
Ne u spomen na mrsku reč tu utisnutu usijanim železom i na ono što joj je učinjeno.
U spomen na mrtvorođenu veštičicu koju je Manonina baba bacila u vatru pre nego
što je Asterin dobila priliku da je zagrli.
U spomen na lovca kojeg je Asterin volela, kao što nijedna Gvozdenzuba nikada
nije volela čoveka, i kojem se nikada nije vratila, iz sramote i straha. Lovca koji nikada
nije prestao da je čeka, čak ni kao starac.
Za njih, za tu porodicu koju je izgubila – Manon zna da će se njena zamenica danas
boriti za njih. Da se to nikada ne bi ponovilo.
I Manon će se danas boriti zarad toga.
„I tako dolazimo do toga, nakon pet stotina godina“, reče Glenis, glasa
nepokolebljivog ali opet nekako dalekog, kao da izvire iz dubina sećanja. Izlazeće sunce
oblivalo je orintske zidine zlatom. „Poslednji boj Kročanki.“
 Kao da su te reči same po sebi bile znak, Bronven prinese usnama rog Telin Vanore
i dunu.

***

Većina sveta misli da reka Florina teče s Jelenroga, prolazeći pored zapadne ivice Orinta
pre nego što preseče preko nizije.
Većina ne zna da je drevni fejski kralj mudro podigao svoj grad, kopajući tunele za
odvod otpadnih voda i sprovođenje podzemnih potoka, koji dovode u grad svezu
planinsku vodu. Sve do dvorskog podzemlja.
Visoko podignute baklje, Lisandra je zagledala jedan od tih podzemnih
vodotokova, gledajući kako se tamna voda vrtloži dok teče kamenim tunelom i ističe van
gradskih zidina. Dah se maglio pored njom dok je odredu vojnika iz Kobi, koji su je
pratili, govorila: „Zaključajte rešetku kad izađem.“
Samo su zastenjali u odgovor na njenu naredbu.
Lisandra se namršti gledajući debelu gvozdenu rešetku spuštenu preko podzemne
reke, čije su metalne prečage bile debljine njene podlaktice. Upravo je lord Murto
predložio ovaj pravac napada, pošto je on vodotokove ispod grada i zamka poznavao
bolje čak i od Ediona.
Lisandra se pribra za skok, znajući da će voda biti hladna. Nesnosno.
Ali Morat je u pokretu i ako ne zauzme svoj položaj ubrzo, moguće je da će
zakasniti.
„Bogovi bili s tobom“, kaza jedan vojnik iz Kobi.
Lisandra mu se škrto nasmeši.„I s vama.“
Nije davala sebi vremena da se predomišlja. Samo je prišla ivici kamena.
Uronila je hitro, pravo u bezdan. Studen joj je izvukla vazduh iz pluća, ali već se
preoblikovala, a svetlost i vrelina punile su joj telo dok su joj se kosti krivile i koža
nestajala. Njena magija je dobovala, brzo se trošeći zbog stvaranja tog traženog tela, ali
onda je sve bilo gotovo.
Negde daleko, nad površinom, vojnici opsovaše. Da li je to bilo u strahu ili
strahopoštovanju – nije marila.
Izronivši tek toliko da udahne, Lisandra opet porinu. Čak i u ovom obličju,
hladnoća ju je kidala, a voda je bila tamna, ali ona je plivala prateći struju i puštajući je
da izvede iz drevnog tunela.
Ispod gradskih zidina, u široku Florinu, gde je studen postala bezmalo neizdrživa.
Debele sante leda plutale su nad njom, zaklanjajući je od neprijateljskih pogleda. Plivala
je nizvodno, duž istočnog krila moratske vojske i čekala znak.

***
Kročanke su poletele, kao talas crvenila koji je preplavio grad i zidine.
Na južnom delu bedema, dok je Ren stajao pored njega, Edion je digao glavu
gledajući ih kako jezde nad ravnicom.
„Da li zaista misliš da one mogu da se nose s onim tamo?“, upita Ren pokazujući
klimanjem glavom ka navirućem talasu Gvozdenzubih veštica i viverna.
„Mislim da nam nema druge do da se nadamo“, odgovori Edion skidajući luk s
leđa. Ren je radio to isto.
Na nemi znak, strelci duž gradskih bedema prihvatiše se lukova.
Raštrkani među njima, Rolfovi Mikenjani namestili su svoja plamenkoplja,
naslanjajući metalne sprave na same zidine.
Morat je marširao. Više nema odlaganja, više nema iznenađenja. Ova bitka će
započeti.
Edion se zagleda ka okuci Florine, po kojoj je ledena pokrivka bleštala na jutarnjem
suncu. On potisnu stravu u svom srcu. Nalaze se u previše očajnom položaju i previše su
brojčano nadjačani da bi on zabranio Lisandri da radi to što je danas preuzela na sebe.
Osvrnuvši se, Edion se uverio da su vojnici Kobi pripremili katapulte na
kruništima, a fejske velmože spremne da iskoriste svoju zanemoćalu magiju da prenesu
ogromne blokove kamena peščara gde treba. Fejski strelci i dalje su budno stajali na
gradskim zidinama, čekajući svoj znak.
Edion nape strelu i nategnu luk iz sve snage.
Kao jedan čovek, vojska raspoređena duž zidina postupi u skladu s njim.
„Potrudimo se da ova bitka zasluži da bude opevana“, kaza Edion.
 Osamdeset peto poglavlje

M anon i Trinaest vinuše se u nebesa dok je kročanska vojska letela ispod njih kao
crvena plima koja je hrlila u susret crnom moru ispred.
Primoravale su legiju Gvozdenzubih da bira: njihov drevni neprijatelj ili novi.
Bila je to proba i to proba koju je Manon htela da sprovede na samom početku,
kako bi videla koliko će Gvozdenzubih poslušati zapovest da se probiju napred, a koliko
će njih odbiti da posluša naređenja, jer neće moći da odoli iskušenju da se uhvati ukoštac
s Trinaest. A valjda će to biti i proba matrona i naslednica koje predvode svaka svoju
legiju – da li će nasesti na to? Da li će podeliti svoje snage kako bi napale i
Gvozdenzube, ili će nastaviti da bespoštedno udaraju po Kročankama?
Manon i Trinaest uzdizale su se sve više i više, a dve vojske se približavale jedna
drugoj.
Kročanke se nisu kolebale dok su njihovi mačevi sevali na suncu, uprti u viverne
koji su grabili ka njima.
Gvozdenzube nisu vežbale da se bore protiv neprijatelja koji može da uzvrati
udarac. Neprijatelja koji takođe leti, a sitniji je i brži, pa još može da udari tamo gde su
najslabije: na jahačice. To je bio cilj Kročanki – da obore njih, a ne njihove zveri. Ali da
bi to postigle, moraju da nasrnu na razjapljene ralje i bodljikave repove oblivene
otrovom. Ako im i pođe za rukom da obiđu viverne, ostaje im suočavanje s odapetim
strelama i iskusnim ratnicama na tim zverima. Neće biti lako i neće se završiti brzo.
Trinaest su se digle toliko visoko da je vazduh postao razređen. Dovoljno visoko da
je Manon videla čak do pozadine vojske pred njima, gde je letela grozna i nepogrešivo
prepoznatljiva telesina viverna koga jaše Iskra Žutonoga.
Izazov i obećanje sučeljavanja. Manon je dobro znala, uprkos razdaljini koja ih je
razdvajala, da ju je Iskra zapazila.
Od Petre nije bilo ni traga ni glasa, kao ni od preostale dve matrone. Manon nije
znala koja je zamenila staricu Žutonogu i postala prvoveštica – niti je marila za to.
Možda ih je njena baba ubedila da ne postave Iskru na taj položaj ili pak neku drugu,
kako bi raščistila sebi put ka tome da postane kraljica.
Baš kad se Manon zavrte u glavi od visine, pedesetak viverna se odvoji od glavnine
neprijateljske vojske i polete naviše – jurišajući na njih, kao zveri puštene s lanca. Bile
su gladne slave i prava na hvalisanje koje bi zaslužile ubijanjem Trinaest.
Manon se nasmeši.
Dve vojske se sudariše.
Izdahnuvši, Manon jednom povuče Abraksosove uzde.
 Njen vivern ljutog srca raširi krila i ispruži se – pa porinu.
Ceo svet se nakrivi dok su se okretali oko sebe obrušavajući se, obrušavajući i
obrušavajući, a Trinaest je poniralo s njima. Proletali su kroz pramičke oblaka,
sukobljene vojske su se stapale jedna s drugom, a dvorac i grad vrebali su pod njima.
Kada se Gvozdenzube nađoše dovoljno blizu da Manon vidi da su to Žutonoge i
Plavokrvne, Abraksos odsečno skrenu u stranu i vazdušna struja ga baci pravo posred
njih.
Trinaest se stvoriše u formaciji oko nje, kao opsadni ovan koji prolete kroz
Gvozdenzube.
Manonin luk je pevao dok je odapinjala strelu za strelom.
Na prvi mlaz plave krvi deo nje naprosto se izgubi.
Ali nastavila je da odapinje, a Abraksos je i dalje leteo, kidajući krila i grkljane
svojim repom i zubima.
I tako je počelo.

***

Grmljavina marša tutnjala je pored Lisandre čak i u reci.

Nisu primećivali veliku belu njušku koja se povremeno probijala kroz led kako bi
udahnula. Nebo se sada crnelo od sukoba viverna i Kročanki.
Tela su povremeno padala u reku, kako Gvozdenzubih tako i Kročanki.
One Kročanke koje su se koprcale, koje su još bile žive, Lisandra je krišom nosila
na suprotnu obalu. Nisu govorile kako su je doživele. Nije se zadržavala dovoljno dugo
da bi stigle.
Gvozdenzube koje bi pale u reku završile bi odvučene na dno i pribijene stenjem.
Morala je da skreće pogled kad god bi to uradila.
Lisandrina njuška izroni baš kada se oštar zvuk roga oglasi nad larmom,
odzvanjajući s gradskih zidina. Nije to bila uzbuna, već zov na razuzdavanje.
Lisandra zaroni do dna. Zaroni, pa se odgurnu nagore, a silni rep se zakoprca kako
bi je odbacio ka površini.
Probi se kroz led i površinu vode, izvijajući se u vazduhu, pa se žabi pravo u
moratsko istočno krilo.
Vojnici stadoše da vrište kada se baci na njih, kao kovitlac zuba, kandži i ogromnog
repa koji je šibao oko nje.
Gde god da se beli morski zmaj kretao, lila je crna krv.
Baš u trenutku kada su vojnici savladali strah dovoljno da odapnu strele i bace
koplja na sedefastu krljušt ojačanu pauk-svilom, ona se okrenu i baci nazad u duboku
reku, nestajući pod ledom. Koplja se zariše u tirkiznu vodu, promašujući svoju metu, ali
Lisandra je već jurila dalje.
Telo morskog zmaja – sad zapravo rečnog zmaja – nije usporavalo. Naprezala ga je
do njegovih krajnjih granica, a velika pluća radila su kao kovački mehovi.
 Reka je obrazovala okuku, a ona je to opet iskoristila da iskoči iz vode.
Vojnici, toliko usredsređeni na štetu koju im je nanela na drugom mestu, nisu je ni
primetili dok se nije bacila na njih.
Svega je jednom pogledala gradske zidine, gde se sada o njih kršio talac crnila,
opsadne lestvice se dizale i strele letele, a između svega toga šikljali mlazevi vatre, pre
nego što se ponovo porinula u ledene rečne dubine.
Crna krv sada joj se slivala iz čeljusti, s repa i kandži, dok se vraćala odakle je
došla, a senke zaraćenih veštica letele po ledu nad njom.
I tako se borila, služeći se ledenom pokrivkom kao štitom. Napadala je pa bežala,
svakim svojim napadom sve više urušavajući istočno krilo neprijateljske vojske i
primoravajući vojnike da beže od ivice reke i da se guraju i zbijaju u središnje redove.
Tirkizne vode Florine lagano su se bojile plavetnilom i crnilom.
Svejedno, Lisandra je nastavila da otkida čereke s bokova grdosije koja je napadala
Orint.

***

Vrelina plamenkopalja palila je Edionu obraz, zagrevajući njegov kalpak skoro do ivice
nelagode.
Nije to velika cena, kada se uzme u obzir da su mlazevi plamena terali valške
pešadince na zidinama da uzmiču. Tamo gde bi njihovi strelci poobarali neprijatelje,
samo bi navrlo još njih. Tamo gde bi ih istopila plamenkoplja, ostajala bi samo spaljena
zemlja i istopljeni oklopi. Međutim, nije ih bilo dovoljno – ni izbliza.
Daleko iznad zidina, Gvozdenzube i Kročanke su se sudarile.
Bilo je to toliko nasilno i brzo da je od krvoprolića nad gradom lebdela plava
sumaglica.
Nije mogao da oceni ko ima nadmoć. Trinaest su se borile među njima, i tamo gde
bi se one bacile u boj, Gvozdenzube i njihovi atovi padali su s neba, gnječeći pod sobom
valšku pešađiju.
Gvozdene opsadne lestvice ponovo se podigoše ka gradskim bedemima.
Plamenkoplja koja su im odgovorila pobacala su na tlo vojnike već na njima, u vidu
sprženih leševa, ali još se više Valga uspinjalo, ne uzmičući pred bojazni od plamena.
Jureći ka najbližim lestvicama, Edion je napinjao strelu za strelom, odapinjući na
vojnike koji su se verali. Svaka njegova strela našla je procep u tamnom oklopu.
Lukonoše oko njega radile su to isto, a vojnici Kobi iza njega zauzeli su borilačke
stavove, čekajući prvi prepad preko zidina.
Kod gradskih kapija plamen je besneo i šibao. On je mnogo Mikenjana rasporedio
kod dve orintske kapije, najranjivije tačke u zidinama.
To što vatra tamo i dalje ševa govorilo mu je dovoljno: Morat baš tu pokušava da se
probije.
 Rolfova naredba „Štedi vatru!“ preseče ga kao hladnim sečivom preko utrobe, ali
Edion se usredsredi na opsadne lestvice. Tetiva njegovog luka zabruja, pa još jedan
vojnik pade. Onda još jedan.
Niže niz krunište Ren je napao druge lestvice i luk tog vlastelina je pevao.
Edion se usudi da baci pogled ka vojsci koja se protezala pred zidom. Dovoljno su
se nakupili i zbili.
Povlačeći se i puštajući drugog strelca da zauzme njegovo mesto, on diže mač
dajući znak Kobi za katapultima, kao i fejskim velmožama i lukonošama pored njih.
„Sada!“
Začu se prasak i škripa drveta. Gromade veličine tovarnih kola poleteše preko
zidina. Svaka je bila nauljena i presijavala se na suncu dižući se u vazduh.
A kada su gromade dosegle najvišu tačku svog leta, baš pre nego što su započele
obrušavanje ka neprijateljskim snagama, fejske lukonoše odapele su zapaljene strele.
Pogodile su gromade klizave od ulja tren pre nego što je kamenje tresnulo o tlo.
Plamen suknu, prodirući pravo u rupe za koje je Edion naredio da se izbuše u
kamenu, pravo u skladišta razornih praškova koje su opet uzeli iz dragocene zalihe za
Rolfova plamenkoplja.
Gromade se rasprsnuše u lopte plamena i kamena.
Duž gradskih zidina vojnici zaklicaše na prizor pokolja i propasti koji se otkri kada
se dim raziđe. Nije ostalo ništa osim rastopljenih, zgnječenih ili raščerečenih valških
vojnika. Oko svakog mesta na koje je odapeo jedan od šest katapulta sada se širio prsten
spaljene zemlje.
„Promeni položaj!“, zaurla Edion. Kob je već gurala točkove što će okrenuti
drvena postolja na kojima su katapulti. Nije prošlo ni nekoliko trenutaka a već su bili
upereni ka drugim tačkama, a fejske velmože dizale nove uljem premazane gromade s
gomile koju je Darou nakupljao nedeljama i nedeljama.
On nije dao Moratu priliku da se povrati. „Odapinji!“
Gromade su poletele, a za njima i plamene stele.
Ovoga puta i zidine se zatresoše od siline praska na bojištu.
Ponovo se začu klicanje i Edion pokaza Kobi i fejskoj vlasteli da stanu. Neka
Morat pomisli da više nemaju šta da odapinju iz katapulta, da im se ovo samo posrećilo.
Edion se opet okrenu ka opsadnoj lestvici taman kada prvi valški grubijan kroči na
zidine.
Vojnik iz Kobi koji je tu čekao ubio ga je pre nego što su mu se stope do kraja
spustile na tlo.
Ali za njim se nije pojavio novi valški vojnik, s lakoćom se verući preko lestvica.
Mladićevo lice bilo je hladno kao smrt, a iz njegovih crnih očiju sijala je nečastiva
glad.
Oko grla mu je bio stegnut crni okovratnik.
Došao je valški princ.
 Osamdeset šesto poglavlje

„Usredsredite se na lestvice“, proreza Edion vojnicima što ustuknuše pred zgodnim

demonskim princom koji kroči na gradski bedem kao da ulazi u najobičniju sobu.
Nije nosio nikakav oklop. Ništa osim crne tunike koja kao da je bila salivena preko
njegovog gipkog tela.
Valški princ se nasmeši. „Prinče Edione“, kaza stvor u njemu, kao da prede, pa
isuka mač iz crnih kanija za bokom. „Čekali smo te.“
Edion napade.
On nije obdaren magijom, niti ima čime da se nosi s mračnom moći u prinčevim
venama, ali ima brzinu. Ima snagu.
Edion krenu u lažni napad mačem, onim običnim i bezimenim mačem, a princ
zamahnu svojim sečivom – baš kada Edion tresnu štitom u njegov bok.
Odgurnuo ga je. Ne prema lestvici, već prema Mikenjaninu što je rukovao
plamenkopljem…
Mikenjanin je bio mrtav.
Princ se posprdno zasmeja i korbač mračne moći šibnu na Ediona. On se sagnu i
diže štit, kao da će to pomoći protiv one moći.
Tama pogodi metal i Edionu cela ruka zabruja od siline udarca.
Ali do bola, do patnje usled ceđenja života iz njega naprosto nije došlo.
Edion istog trena uzvrati udarac zasecajući naviše, a valški princ izbeže tako što
odskoči u stranu.
Demonske oči bile su razrogačene kada je sada osmotrio najpre štit, pa Ediona.
Onda valški princ prosikta: „Fejsko kopile.“
Edion nije znao šta time hoće da kaže, niti je mario kada je štitom presreo još jedan
mlaz moći, a zidine su već bile klizave od krvi kako crne tako i crvene. Ako je onaj
Mikenjanin mrtav, tu je drugi pored lestvice za koju je Ren zadužen…
Valški princ ga je obasipao udarcem za udarcem moći.
Edion je sve dočekivao štitom, a prinčeva moć se rasipala s njega kao kad voda
zapljuskuje kamen. Na svaki nalet moći ka njemu, Edion je zamahivao mačem.
Čelik se sretao s čelikom; tama se sudarala s drevnim metalom. Edion je imao neki
osećaj da su vojnici – kako ljudski tako i valški – zastali dok su se on i demonski princ
borili preko bedema.
Pazio je gde staje, kao što ga je Ro učio. Kao što su ga učili Kvin i Kal Lohan. Kao
što su ga podučavali svi njegovi učitelji i ratnici kojima se najviše divio. Sve je to bilo
namenjeno upravo ovom trenutku, kada će on biti pozvan da brani zidove samog Orinta.
 Za njih je vitlao mačem, za njih je primao udarac za udarcem.
Valški princ siktao je pri svakom mlazu, kao da besni što njegova moć ne može da
skrši taj štit.
Roov štit.
U njemu nije bilo magije. Branon ga nikada nije nosio. Ali iskovao ga je neko od
njih, neko od neprekinute loze kraljeva i kraljica koji su za njim usledili i voleli ovo
kraljevstvo više od sopstvenih života, koji su taj štit nosili u bitkama, u ratovima, da bi
branili Terasen.
Dok se borio duž zidina s valškim princom, dok taj drevni štit nije popuštao, Edion
se pitao da li se u tom metalu krije neka druga vrsta moći, koju Valgi nikada neće
razumeti niti mogu da je razumeju. Ne istinska magija, kakvom je bio obdaren Branon i
kakvom je obdarena Elin, već nešto jednako jako – ako ne i jače.
Što Valgi nikada neće moći da skrše, ma koliko se trudili.
Edionov mač je pevao, a valški princ zaurlao kada mu je mač duboko zasekao ruku.
Crna krv brižnu. Edion iskoristi tu priliku da gurne štitom i ubode sečivom.
Ali princ je čekao.
Postavio je zamku, služeći se sopstvenim telom kao mamcem.
Kako Edion tresnu u valškog princa, tako demon izvadi bodež zadenut za pojas i
udari. Tačno gde je Edionov oklop bio rastvoren, tek malčice ispod pazuha, otkrivajući
ranjivo mesto sada kada mu je ruka ispružena.
Nož se zari, rasecajući meso, mišiće i kost.
Zaslepljujući bol zapreti da ga natera da raširi šaku, da ispusti mač. Edion se
zadržao da ne padne samo zahvaljujući svojoj obuci i godinama vežbanja, pa se otrgnuo
od noža.
Valški princ se zasmeja, a Edion je kao kroz maglu bio svestan borbi duž bedema,
vike, umiranja i sevanja vatre, dok se princ smešio gledajući svoj okrvavljeni bodež.
Prinoseći ga putenim usnama, princ pređe jezikom po sečivu i poliza s njega
Edionovu krv. „Izvrsno“, izusti demon, pa zadrhta od sladostrašća.
Edion uzmače još jedan korak, osećajući kako mu ruka izgara, a krv mu se sliva u
oklopu.
Princ ga je pratio u stopu.
Mračna moć sevnu ka Edionu kao kakav crni korbač, a on je dočeka štitom. Pusti je
da ga obori na tlo, tako da pade na oklopljeno telo nekog vojnika iz Kobi.
I dah ga je sekao oštro kao nož koji ga je ubo.
Princ zastade pred Edionom. „Naslađivaću se dok se tobom gostim.“
Edion diže štit, pripremajući se da dočeka udarac.
Princ krenu da ponovo prinese usnama onaj okrvavljeni bodež, kolutajući očima od
zadovoljstva.
Te iste oči razrogačiše se kad mu strela probi kožu na grlu. Tačno iznad
okovratnika.
 Princ zakrklja, munjevito se okrećući u smeru odakle je ta strela došla – ne od
Ediona, već princu s leđa. Okrenu se pravo prema Renu Olsbruku i plamenkoplju koje je
nosio.
Ren lupi šakom po prekidaču i plamen suknu.
Edion se zgrči i sklupča iza štita dok je plamen pretio da i njemu istopi kosti.
Svet se pretvori u vrelinu i svetlost, a onda zavlada ništavilo u kom se čula samo
larma bitke i umirućih.
Edion nekako uspe da spusti štit.
Tamo gde je do maločas stajao valški princ, ostala je samo hrpa pepela i okovratnik
od usudkamena.
Edion se borio da dođe do daha dok se hvatao za ranu iz koje je lila krv. „Samo što
ga nisam sredio.“
Ren samo odmahnu glavom, pa se okrenu u mestu i ispali plamenkoplje na najbliže
valške vojnike.
Lord Olsbruka se opet okrenu ka njemu, otvorivši usta da nešto kaže, ali Edionu se
vrtelo u glavi i telo mu je propadalo u nekakvu nespoznajnu hladnoću. Onda više nije
bilo ničega.

***

Bitka je bila daleko gora nego što je Evanđelina zamišljala.

Već od zvukova koji su se čuli sva se tresla i samo to što je nosila poruke lordu
Darouu tamo gde je stajao na višim balkonima nije joj dalo da se samo sklupča.
Bila je sva zadihana i grlo joj je bilo suvo dok se trčeći iz petnih žila vraćala na
balkon gde je Darou stajao pored kamene ograde, a dva druga terasenska vlastelina bila
pored njega. „Od Kilijana“, uspe da izusti Evanđelina, padajući u kratak naklon kao i
svaki put kada bi uručila poruku.
Znala je da u bitkama nema mesta za lepo ponašanje – Elin bi joj to sasvim sigurno
i rekla, ali ona je to i dalje radila, padala u naklone, iako su joj noge drhtale kao pihtije.
To je bilo jače od nje.
Kilijanov glasnik sreo ju je na stepeništu zamka i sada čeka Darouov odgovor. To je
bilo najbliže što je ona prišla bici, mada to što je tu gore nije ništa bolje.
Pribijajući se uz kameni zid kule, Evanđelina je pustila Daroua da pročita pismo.
Kročanke i viverni odatle su delovali daleko bliži. Na toj visini bila je u ravni s njima, a
svet pod njom zamagljen. Evanđelina prisloni dlanove uz ledeni kamen, kao da će
nekako da iscrpe snagu iz njega.
Čak i kroz riku bitke, čula je kako Darou ostalim velmožama govori: „Edion je
ranjen.“
Evanđelini se utroba prevrnu i u njoj navre mučnina – masna i teška. „Da li je
dobro?“
 Ostala dvojica nisu obraćala pažnju na nju, ali Darou ju je pogledao. „Ostao je bez
svesti i premestili su ga u jednu zgradu pored zidina. Upravo mu viđaju ranu. Preneće ga
ovamo čim bude mogao to da izdrži.“
Evanđelina se zatetura do balkonske ograde, kao da posred meteža koji je vladao
pored gradskih bedema može da vidi baš tu zgradu.
Nikada nije imala ni brata ni oca. Još nije rešila šta bi više volela da joj Edion bude.
Ali ako je toliko povređen da to zavređuje da se Darouu pošalje poruka…
Uhvatila se za trbuh, pokušavajući da suzdrži žuč koja joj je pošla uz grlo.
Začu se neko mrmljanje i ona oseti nečiju šaku na svom ramenu. „Lord Gunar će
odneti moj odgovor“, kaza joj Darou. „Ti ostani uz mene. Možda mi zatrebaš.“
Reči su bile stroge, ali šaka na njenom ramenu puna nežnosti.
Evanđelina samo klimnu, osećajući se mučno i jadno, držeći se za balkonsku
ogradu kao da bi taj njen stisak nekako mogao da zadrži Ediona na ovoj strani života.
„Vruć napitak, Sloane“, naredi Darou, a u njegovom glasu se jasno čulo da nema
rasprave.
Drugi velmoža nekud ode. Evanđelina nije znala koliko je vremena prošlo nakon
toga. Koliko je potrajalo dok se taj vlastelin nije vratio i Darou joj gurnuo u ruke vreli
vrč. „Pij.“
Evanđelina ga posluša i otkri da je u vrču nekakva supa. Možda goveđa. Nije
marila.
Njeni prijatelji su tamo dole. Njena porodica, koju je sama stvorila.
Daleko, pored reke, pokreti nejasni od udaljenosti bili su joj jedini pokazatelj da je
Lisandra još živa.
O Edionovoj sudbini nije stizao nikakav glas.
Zato je Evanđelina ostala na kuli, dok je Darou nemo stajao pored nje, i molila se.
 Osamdeset sedmo poglavlje

Č ak i krećući se najbrže što je mogla, kaganova vojska bila je prespora. Prespora i

prevelika da bi do Terasena stigla na vreme.
Za tih nedelju dana koliko su se probijali na sever, Elin je preklinjala Hrastovu
šumu, Mali narod i Branona za oproštaj dok je progorevala put kroz šumu, a tek se sada
približavaju Endoviru i granica je svega nekoliko milja odatle. Ako budu imali sreće, do
Orinta će ostati još deset dana puta. To će se verovatno pretvoriti u nedaću ako je Morat
ostavio neke snage u Perantu, nakon što je pokorio taj grad.
Zato su rešili da obiđu grad sa zapadne strane, da obiđu Perantske planine umesto
da preseku preko nizije kako bi im put bio lakši. Skriveni Hrastovom šumom, možda će
moći da se prišunjaju moratskoj vojsci kod Orinta.
Ako nešto ostane od Orinta dok oni stignu. I dalje su predaleko da bi jahači ruhova
išli u izvidnicu, a nikakvi glasnici nisu im prešli put. Čak ni divljaci s Očnjaka, koji su
ostali s njima zavetujući se da će marširati na Orint da osvete svoje srodnike, nisu znali
za preči put.
Elin je pokušavala da ne razmišlja o tome, kao ni o Mev i Eravanu, gde god da su,
šta god da nameravaju da urade.
Endovir, jedina ispostava civilizacije koju su videli za nedelju dana biće prvo mesto
gde će čuti neke vesti otkako su prošli kroz Ferijanski procep.
Pokušavala je da ne razmišlja ni o tome. Da ne razmišlja o činjenici da će sutra ili
prekosutra prolaziti kroz Endovir. Da će videti one sive planine u kojima su rudnici soli.
Ležeći potrbuške na poljskom ležaju – nije bilo nikakve svrhe terati nekoga da njoj
i Rovanu priprema kraljevsku postelju kada će se marš nastaviti za nekoliko sati – Elin
se lecnu zbog peckanja po leđima.
U njihovom šatoru nije se čulo ništa osim zveckanja Rovanovih alatki i pucketanja
vatre u gorionicima.
„Da li će biti gotovo noćas?“, upita ona kada Rovan zastade da umoči iglu u činiju
s mastilom izmešanim sa šolju.
„Ako prestaneš da pričaš“, bio je njegov zajedljivi odgovor.
Elin huknu, pridižući se na laktove da se osvrne i pogleda ga. Nije videla šta joj
tetovira, ali znala je kakav je nacrt. Ponavljanje onoga što je proletos ispisao po njenim
leđima, priče o njenim voljenima i njihovim pogibijama, ispisane tamo gde su joj nekada
bili ožiljci. Tačno tamo gde su bili, kao da mu se uspomena na njih urezala u mozak.
Ali tu se sada nalazila još jedna tetovaža, šireći se preko njenih plećaka kao krila.
Ili joj je makar tako nacrtao.
 Priča o njima dvoma. Rovanu i Elin.
Priča koja je započela besom i tugom i prerasla u nešto sasvim drugačije.
Bilo joj je drago da je tako završi. Srećom.
Elin spusti bradu preko sklopljenih šaka. „Ubrzo ćemo biti blizu Endovira.“
Rovan nastavi da radi, ali na osnovu njenog odgovora znala je da je pomno slušao
svaku njenu reč i misao. „Šta bi da uradiš u vezi s njim?“
Ona se lecnu kada igla nađe naročito osetljivo mesto blizu njene kičme.
„Da ga spalim do temelja. Da onu planinu potpuno razvalim.“
„Dobro. Pomoći ću ti.“
Usne joj se izviše u smešak. „Zar mi čuveni ratnički princ neće reći da izbegavam
nepotrebno trošenje magijske snage?“
„Čuveni ratnički princ bi ti rekao da ne skrećeš s puta, ali ako će ti razaranje
Endovira pomoći, onda će on biti tamo s tobom.“
Elin zaćuta, a Rovan nastavi da radi još nekoliko minuta.
„Ne sećam se da je tetoviranje ovoliko trajalo.“
„Poboljšao sam neke stvari, a i dobijaš još jednu, sasvim novu tetovažu…“
Ona zapevuši, ali neko vreme ne reče više ništa.
Rovan je nastavio, brišući krv tamo gde je bilo potrebno.
„Mislim da ne mogu“, izusti Elin. „Mislim da ne mogu podneti ni da pogledam
Endovir, a kamoli da ga uništim.“
„Hoćeš li da ja to uradim?“ Bilo je to mirno, ratničko pitanje. Znala je da bi on to
učinio. Kad bi ga zamolila, odleteo bi u Endovir i pretvorio ga u prah i pepeo.
„Ne“, priznade ona. „Nadzornici i robovi svakako su otišli odatle. Tamo više nema
nikoga ni za ubijanje ni za spašavanje. Samo bih da ga se prođem i da više nikada ne
pomislim na njega. Da li to znači da sam kukavica?“
„Rekao bih da to znači da si ljudsko biće.“ Onda zastade. „Ili kako god da bi se
reklo za Feje.“
Ona se namršti zagledana u prste isprepletene ispod brade. „Izgleda da sam u
poslednje vreme više Fej nego ma šta drugo. Ponekad i zaboravim – kada sam poslednji
put bila u svom ljudskom telu.“
„Da li je to dobro ili loše?“ Njegove ruke nisu stajale.
„Ne znam. Duboko u sebi, jesam ljudsko biće. One gluposti o vilin-kraljici na
stranu, imala sam ljudske roditelje i njihovi roditelji su takođe bili ljudska bića –
uglavnom – a čak i da je Mabina krvna loza ostala čista… ja sam ljudsko biće koje se
pretvara u Feja. Ljudsko biće u fejskom telu.“ Nije pominjala besmrtni životni vek. Ne
jer ih čeka to što ih čeka.
„S druge strane“, odgovori Rovan, „ja bih rekao da si ti bila ljudsko biće s fejskim
nagonima. Možda više fejskih nego ljudskih nagona.“ Osetila je kada se malčice
podrugljivo osmehnuo. „Teritorijalna, dominantna, agresivna…“
„Tvom umeću davanja pohvala ženama nema premca.“
Njegov smeh potera vreo vazduh niz njenu kičmu. „Zašto ne možeš da budeš
istovremeno ljudsko biće i Fej? Zašto uopšte birati?“
 „Zato što ljudi uvek traže da budeš ili jedno ili drugo.“
„Nikada te nije bilo briga šta ko traži.“
Ona se malčice nasmeši. „Istina.“
Stisnu zube kada mu se igla žabi pored njene kičme. „Drago mi je što si ovde – što
ću prvi put ponovo videti Endovir s tobom.“
Što će se suočiti s tim delom svoje prošlosti, s tom patnjom i mukama, ako već ne
može da se pomnije zagleda u poslednjih nekoliko meseci.
Njegove alatke i umrtvljujući bol zastaše. Onda njegove usne očešaše vrh njene
kičme, tačno iznad početka nove tetovaže. Iste one koju su njemu Gavrijel i Fenris
tetovirali na leđima proteklih nekoliko dana, kad god bi stali da prenoće. „I meni je
drago što sam ovde, Plamensrce.“
Koliko god dugo bogovi to dozvoljavali.

***

Elida klonu na svoj ležaj, tiho ječeći dok se saginjala da rasplete vrpce kojima su joj
čizme bile vezane. Nije lako pomagati Ireni ceo dan, pa su joj se izgledi da će ubrzo
utrljati melem u gležanj i stopalo činili pravim blaženstvom. Ako ništa drugo, taj silan
trud nije dao mislima da joj se zaroje u glavi: šta je uradila Vernonu, šta je zadesilo
Perant, šta ih čeka kod Orinta i šta oni uopšte mogu uraditi da bi to porazili.
Lorkan ju je samo gledao sedeći na suprotnom ležaju i držeći napola oguljenu
jabuku. „Trebalo bi da se češće odmaraš.“
Elida mu samo odmahnu, pa strgnu čizmu i čarapu. „Irena je u drugom stanju –
povraća na svakih sat, ili tu negde. Ako se ona ne odmara, neću ni ja.“
„Nisam sasvim siguran da je Irena u potpunosti ljudsko biće.“ Premda mu je glas
bio grub, u Lorkanovim očima sijala je iskra smeha.
Elida izvuče iz džepa limenu posudu s melemom. Eukaliptus, tako joj je Irena
rekla, pominjući biljku za koju Elida u životu nije čula, no čiji miris – oštar ali
istovremeno blag – njoj veoma prija. Ta biljka jakog mirisa krila je lavandu, ruzmarin i
još nešto, izmešano u bledom i neprozirnom melemu.
Začu se šuštanje tkanine i Lorkan kleknu pred nju, pa uze Elidino stopalo. Zapravo,
njegove šake umalo da ga ne pokriše. „Pusti mene“, ponudi joj.
Elida beše toliko zgranuta da je bez reči pustila da on uzme posudu iz njene ruke i
dalje gledala kako Lorkan umače prste u mast i počinje da joj je utrljava u gležanj.
Palac mu nađe tačku gde se kost trla o kost. Elida zaječa. On pažljivo, skoro
bogobojažljivo, reklo bi se, poče da trlja to mesto kako bi joj ublažio bol.
Te šake koje su ubijale po raznoraznim kraljevstvima i na sebi nose izbledele
ožiljke kao dokaz tome, a drže joj stopalo kao da drže ptičicu, kao da drže nešto… sveto.
Njih dvoje ne dele postelju – ti poljski ležaji su premali, a i Elida često utone u san
odmah nakon večere, ali dele ovaj šator. On vodi računa, ponekad i previše – ponekad
misli ona – da je ostavlja nasamo kada se presvlači i kupa.
 I zaista, u jednom uglu šatora pušila se vrela voda u kadi, topla zahvaljujući Elin.
Mnoge kupke u logoru tople su zbog nje, na čemu su joj i vlastela i obični vojnici bili
beskrajno zahvalni.
Naizmence je masirajući dugim pa kratkim potezima, Lorkan joj je polako isterao
bol iz stopala. Izgledao je kao da bi celu noć radio samo to, kad bi ona htela.
Ali nije bila ni izbliza pospana – makar jednom – i na svaki dodir njegovih prstiju
po stopalu ona se pridizala i nešto se zagrevalo u njenoj srži.
Palac mu pređe duž grebena njenog stopala i Elida zaista ispusti nekakav tih zvuk.
Ne zbog bola, već…
Ona pocrvene kao bulka. Onda pocrvene još više kada je Lorkan pogleda kroz
trepavice, a tamne oči mu zaiskriše od nestašluka.
Elidi se ote mali uzdah. Onda ga opauči po ramenu. Kao kamen tvrdi mišići
sačekaše njen udarac. „To si uradio namerno.“
I dalje je gledajući pravo u oči, Lorkan ponovi taj pokret. Beše to jedini njegov
odgovor.
Godi – toliko prokleto godi…
Elida istrgnu stopalo iz njegovih ruku. Stisnu noge. Čvrsto.
Lorkan joj se malčice nasmeši, tako da joj se nožni prsti zgrčiše.
Međutim, onda joj on kaza: „Sada si zaista i potpuno gospa od Peranta.“
Znala je ona to. Beskrajno je razmišljala o tome tokom napornog putovanja. „Zaista
želiš da razgovaraš baš o ovome?“
Njegovi prsti nisu prestajali sa svojim čudotvornim delovanjem. „Nismo
razgovarali o tome. O Vernonu.“
„Šta s tim?“, upita ga ona, bezuspešno pokušavajući da zvuči nehajno. On diže
pogled i ponovo je pogleda kroz guste trepavice. Sasvim je svestan da ona izbegava
odgovor. Elida uzdahnu, pa se zagleda u iskošenu tavanicu šatora. „Da li sam ja išta
bolja od Vernona – zato što sam na kraju rešila da ga kaznim?“
Prvog dana nije zažalila zbog toga, a nije ni drugog. Međutim, preko svih ovih
dugih milja postalo joj je jasno da je Vernon verovatno mrtav, pa se zapitala.
„Mislim da samo ti možeš to da rešiš“, odgovori joj Lorkan, ali mu prsti zastadoše
na njenom stopalu. „Ako ti nešto znači, zaslužio je.“ Njegova mračna moć protutnja
šatorom.
„Naravno da bi ti to rekao.“
On slegnu ramenima i ne trudeći se da to poriče. „Znaš, Perant će se oporaviti“,
pokuša da je razvedri. „Od moratskog haranja, a i od svega što mu je Vernon ranije
uradio.“
To je bila druga pomisao koja ju je mučila sa svakom miljom ka severu. To što je
njen grad, grad njenog oca i majke – razoren. Što je Finula, njena dadilja, lako moguće
među poginulima. To što njegov narod možda pati.
„To pod uslovom da pobedimo u ovom ratu“, odgovori mu Elida.
Lorkan nastavi sa svojim umirujućim masiranjem. „Perant će biti nanovo
izgrađen“, beše sve što joj reče. „Postaraćemo se za to.“
 „Da li si to nekada radio? Dizao srušeni grad iz temelja?“
„Ne“, priznao je dok su mu prsti terali bol iz njenih namučenih kostiju. „Samo sam
ih razarao.“ Pogled joj polete ka njenim očima, upitan i iskren. „Ali voleo bih da
probam. S tobom.“
Ona je u njegovom pogledu videla ponudu – da grade ne samo grad već i život.
Zajedno.
Obrazi joj se zarumeneše, pa klimnu glavom. „Da“, prošaputa. „Onoliko dugo
koliko budemo imali.“
Jer ako prežive ovaj rat, to će ih i dalje razdvajati: njegova besmrtnost.
Na te njene reči nešto se u Lorkanovim očima zatvori i ona pomisli da će joj nešto
reći, ali glava mu klonu. Onda poče da joj razvezuje drugu čizmu.
„Šta to radiš?“, bez daha upita ona.
Njegovi vešti prsti – bogovi na nebesima, ti prsti – na brzinu razvezaše vrpce.
„Trebalo bi da potopiš tu nogu. Da se potopiš cela. Kao što rekoh, previše radiš.“
„Kazao si da bi trebalo da se više odmaram.“
„Zato što radiš previše.“ On klimnu glavom ka kupki dok joj je skidao čizmu i
pomagao da ustane. „Idem da nađem nešto za jelo.“
„Već sam jela…“
„Trebalo bi da jedeš više.“
Ostavlja je nasamo a da ona ne mora to da traži, pa da se oseća neprijatno. Eto šta
on pokušava da uradi.
Bosonoga pred njim, Elida se zagleda u njegovo kao od granita isklesano lice, pa
strgnu sa sebe plašt pa kaput. Lorkanu zaigra grlo.
Znala je kako on čuje da joj srce ubrzano kuca. Verovatno može da oseti miris
njenih osećanja. Ipak mu reče: „Treba mi pomoć. Da uđem u kupku.“
„Ma je li tako?“ Glas mu beše bezmalo grlen.
Elida se ugrize za usne, a grudi joj otežaše i zapeckaše. „Možda se okliznem.“
Njegov pogled se lagano spusti niz njeno telo, ali nije ni mrdnuo. „Kupanje zna da
bude opasno.“
Elida nađe snage da pođe ka bakarnoj kadi. On ju je pratio na udaljenosti od
nekoliko stopa, kako je ne bi pritiskao. Puštao ju je da ona vodi.
Elida zastade pored kade, a para je zapljusnu. Istrgnu rub košulje upasan u
pantalone.
Lorkan je pogledom pratio svaki njen pokret. Nije bila sasvim sigurna da on diše.
Ali… šake joj stadoše. Nije bila sigurna. Ne u njega, već u ovaj obred, ovaj put.
„Pokaži mi šta da radim“, izustila je.
„Lepo ti ide“, procedi Lorkan.
Ona ga ipak bespomoćno pogleda i on joj priđe bliže. Prsti mu se sklopiše oko
ispasane ivice njene košulje. „Mogu li?“, tiho je upita.
Elida prošapta: „Da.“
Lorkan ju je i dalje gledao u oči, kao da u njima iščitava da li je ta reč iskrena. A
onda oceni da jeste.
 Nežno joj skide tkaninu s tela. Hladan vazduh poljubi joj kožu, tako da se ona sva
naježi. Ostala je traka oko njenih grudi, ali Lorkan ju je i dalje gledao pravo u oči. „Reci
mi šta sada želiš“, reče joj ogrubelim glasom.
Sva se tresući, Elida očeša prstom tu traku.
I Lorkanu su se ruke tresle dok ju je odmotavao. Dok ju je otkrivao vazduhu i
njegovom pogledu.
Oči kao da su mu potpuno pocrnele kada je ugledao njene grudi i video da ona diše
neujednačeno. „Prelepo“, promrmljao je.
Elidi se usne izviše u smešak kada ta njegova reč potonu u nju, dajući joj dovoljno
snage da digne ruke ka njegovom kaputu i krene da ga raskopčava. Sve dok i Lorkanove
grudi nisu bile nage, a ona prešla prstima preko ono malo tamnih dlačica na izvajanim
mišićima. „Prelepo“, kazala je.
Lorkan je drhtao kao prut – nije znala da li od susprezanja ili od osećanja. Ono
njegovo drago predenje zabrunda u nju kada ga ona poljubi u prsa.
Njegova ruka pođe ka njenoj kosi, pa stade da joj rastura pletenicu. „Ići ćemo samo
dokle ti hoćeš i koliko ti hoćeš“, reče joj. Ona se ipak usudi da pogleda niz njegovo telo
– ka onome što mu je zatezalo pantalone.
Usta joj se osušiše. „Ja… ne znam šta radim.“
„Šta god da uradiš, biće dovoljno“, odgovorio joj je.
Ona diže glavu i zagleda mu se u lice. „Dovoljno za šta?“
Još jedan polovični smešak. „Dovoljno da me zadovolji.“ Ona frknu na tu
nadmenost, ali Lorkan je dodirnu usnama po vratu. Šake mu obuhvatiše njen struk, prsti
mu očešaše njena rebra. Ali ništa više od toga.
Elida se nasloni ka njemu, ka njegovom dodiru, i nekakav tih zvuk pobeže joj kada
je njegove usne dotakoše tik ispod uva. Onda njegova usta nađoše njena, nežno i
podrobno.
Šake joj se upletoše oko njegovog vrata i Lorkan je podiže pa odnese ne u kadu,
već na ležaj iza njih, a njegove usne nisu ostavljale njene ni na tren.
Dom. Ovo, s njim. Ovo je dom, kakav nikada nije imala. Koliko god budu mogli da
ga dele.
Kada ju je Lorkan spustio naležaj, dišući isprekidano koliko i ona, kada je zastao
puštajući je da sama odluči šta da radi, kuda da pođe, Elida ga opet poljubi i prošapta:
„Pokaži mi sve.“
I tako joj je Lorkan pokazao.

***

Tu je bila kapija i kovčeg.

Nije odabrala ni jedno ni drugo.
Nalazila se na nekom mestu koje mesto nije, obavijena maglom i zurila je u njih.
Svoje izbore.
 Iz kovčega se čulo lupanje, prigušeno žensko vrištanje i sve glasnije preklinjanje.
A kapija je bila crni luk što vodi u večnost – i krv se slivala niz dovratke, sipeći u
crni kamen. Kada je kapija završila s mladim kraljem, krv je bila sve što je ostalo.
„Nisi ništa bolja od mene“, rekao joj je Karn.
Okrenula se ka njemu, ali to nije bio onaj ratnik koji ju je mučio, nije on stajao u
izmaglici.
Tamo ih je stajalo dvanaest, bezoblični ali prisutni, drevni i hladni. Kao jedno,
progovoriše: „Lažljivice. Izdajice. Kukavice.“
Krv na kapiji natapala je kamen, kao da ga kapija proždire do poslednjeg njegovog
delića. Njega koji je pošao umesto nje. Njega kojeg je ona pustila da ode umesto nje.
Lupanje iz kovčega nije prestajalo.
„Taj sanduk se nikada neće otvoriti“, rekoše joj.
Ona trepnu i nađe se u toj kutiji – kamen je bio leden, a vazduh zagušljiv. Trepnu i
ona je to lupala o poklopac, vrišteći i vrišteći. Trepnu i bila je okovana lancima, s
maskom zaključanom preko lica…

***

Elin se probudi na prigušenoj svetlosti utrnule žeravice u gorionicima i uz miris borova i

snega kojim je odisao njen parnjak, sklupčan oko nje. Ispred njihovog šatora vetar je
zavijao, tako da su se platneni šatorski zidovi njihali i nadimali.
Umorna. Tako je umorna.
Elin je dugo, satima zurila u mrak i više nije zaspala.

***

Iako ih je Hrastova šuma krila, iako je Elin progorevala širi put duž obe strane drevnog
druma koji vodi preko kontinenta kao usahla vena, osećala je kako Endovir vreba.
Osećala je kako planine Run štrče ka njima, kao zid na obzorju.
Jahala je pri čelu družine, ne pričajući mnogo dok je prolazilo najpre jutro pa i
popodne. Rovan se nije odvajao od nje, stalno s njene leve strane – poput štita između
nje i Endovira – dok je ona slala perjanice plamena koje su sagorevale drevna stabla
pred njima. Rovanov vetar gušio je svaki tračak dima, da neprijatelj ne bi naslutio da
dolaze.
Prošle noći je završio tetovaže. Uzeo je malo ručno ogledalo kako bi joj pokazao
šta je uradio. Kako bi joj pokazao tetovaže koje je izradio za njih dvoje.
Samo je pogledala raširena krila – krila jastreba – na svojim leđima i poljubila ga
je. Ljubila ga je sve dok odeća nije nestala s njega i ona ga objahala, i ne pokušavajući
da nešto kaže, niti je bila u stanju da nađe reči.
 Leđa su joj se zacelila do jutra, premda su još bila osetljiva na nekoliko mesta duž
kičme, i u satima koje su proveli jašući sve bliže Endoviru osećala je kako je nevidljiva
težina mastila smiruje.
Izvukla se. Preživela je.
Endovir – i Mev.
Sada je na njoj da jaše na sever kao da su joj svi đavoli za petama i da pokuša da
spase svoj narod pre nego što ga Morat zanavek zatre. Pre nego što Eravan i Mev stignu
da urade upravo to.
Međutim, to nije sprečavalo osećaj opterećenosti i nije zaustavljalo ono što ju je
vuklo na zapad. Da pogleda ono mesto odakle joj je trebalo toliko dugo da pobegne, čak
i nakon što je odande oslobodila svoje telo.
Nakon ručka je zatekla Elidu sa svoje desne strane, kako ćutke jaše pod krošnjama.
Jahala je uspravnije nego ikada do tada. Bila je zajapurena.
Elin je imala neki osećaj da tačno zna odakle to crvenilo i da će, samo ako se
osvrne ka Lorkanu, videti da se on smeši zadovoljno i čisto mužjački.
Ali Elidine reči ni u kom slučaju nisu zvučale kao da je zaljubljena šiparica.
„Mislila sam da nikada više neću ugledati Terasen, nakon što me je Vernon odveo
iz Peranta.“
Elin trepnu. Čak i ono rumenilo pobeže s Elidinog lica i usne joj se stisnuše.
Od svih njih, jedino je Elida videla Morat. Živela je tamo. Preživela ga je.
Elin joj kaza: „Bilo je vreme kada sam i ja mislila da ga nikada više neću videti.“
Elida se vidno zamisli. „Kada si bila krvnica ili kada si bila robinja?“
„I jedno i drugo.“ Možda je Elida prišla do nje samo da bi je navela na priču, ali
Elin svejedno objasni: „Bilo je takođe mučenje, samo neke druge vrste, kada sam bila u
Endoviru a znala da mi je dom svega nekoliko milja daleko – i da neću moći da ga vidim
poslednji put pre nego što umrem.“
Elidine tamne oči blistale su kao da ju je dobro razumela. „Ja sam mislila da ću
umreti u onoj kuli i da se niko neće sećati da sam uopšte postojala.“
Obe su bile zatočenice, svojevrsne robinje. Obe su nosile okove. I ožiljke koji su im
od tih okova ostali.
Makar ih Elida i dalje nosi. Elin se i dalje kida zato što više nema svoje ožiljke, a
nikada joj ni nakraj pameti nije bilo da bi žalila zbog toga.
„Na kraju smo se izvukle“, primeti Elin.
Elida se pruži i uhvati Elin za ruku, pa je stisnu. „Jesmo.“
Bez obzira što sada priželjkuje da se sve to već jednom završi. Kao da joj je svaki
dah opterećen tom željom.
Nakon toga nastavile su da jašu, i baš kada je Elin spazila račvanje puta –
raskrsnicu koja će ih odvesti do rudnika soli – začuše krik upozorenja ruhina koji su
jezdili ivicom što je razdvajala šumu od planina.
Elin istog trena isuka Goldrin. Rovan se pored naoruža i cela vojska zastade
zagledajući šumu i nebesa.
 Čula je upozorenje baš kada jedna mrka prilika prolete, toliko golema da je
zaklonila sunce nad šumskim krošnjama.
Vivern.
Lukovi zaškripaše i ruhovi proleteše za tim vivernom. Ako ih je neka izviđačica
Gvozdenzubih spazila…
Elin pripremi svoju magiju. Vivern oštro skrenu ka njima, jedva se videći kroz
isprepleteno granje.
Tada sevnu svetlost i potisnu ruhine – ne povredivši ih.
Ne svetlost, već led, koji je titrao i sevao pre nego što se pretvorio u plamen.
I Rovan ga prepozna, pa zaurla da ne odapinju strele.
Nije to Abraksos sleteo na raskršće i od Manon Crnokljune nije bilo ni traga.
Svetlost ponovo blesnu i tada Dorijan Havilijard stade pred njih, kaputa i plašta
prljavih i pocepanih.
Elin potera konja u galop niz drum ka njemu, a Rovan i Elida su galopirali rame uz
rame s njom, dok su ih ostali pratili u stopu.
Dorijan diže ruku, lica smrtno ozbiljnog, premda mu se oči razrogačiše kada je
ugleda.
Ali Elin ih je osećala.
Osećala je šta to Dorijan nosi.
Usudključeve.
Sva tri.
 Osamdeset osmo poglavlje

Edionu su goreli i ruka i rebra.

Bilo je to gore od vreline plamenkopalja, gore od bilo kog nivoa Helasovog
ognjenog kraljevstva.
Osvestio se kada je vidarka počela da ga ušiva. Zagrizao je kožni đem koji mu je
ponudila i urlikao od bola dok mu je ušivala ranu.
Ponovo se onesvestio pre nego što je završila. Došao je k sebi nekoliko minuta
kasnije, ako je verovati vojnicima određenim za to da paze da ne umre i bolelo ga je
malo manje, ali i dalje toliko da bi mu bilo bezmalo nemoguće da se služi mačem.
Makar ga njegovo fejsko poreklo leći – brže nego što se smrtnici zaceljuju.
To što nije umro od krvoliptanja i što uopšte može da pomera ruku dok je naređivao
da mu prikopčaju oklop i dok se teturao gradskim ulicama zaputivši se ka zidinama
takođe je bilo zahvaljujući njegovom fejskom poreklu. Da, s majčine strane – ali
uglavnom s očeve.
Da li je Gavrijel čuo, preko mora ili kud god da ga je odvela potraga za Elin, da je
Terasen pred padom? Da li uopšte mari za to?
Nije ni bitno. Iako je delom priželjkivao da je Lav tu. Rovan i ostali takođe,
naravno, ali Gavrijelova postojanost i staloženost bile bi pravi melem ovim ljudima.
Možda i njemu.
Edion stisnu zube, klateći se dok se uspinjao stepeništem klizavim od krvi, koje je
vodilo ka gradskom bedemu, usput izbegavajući i ljudska i valška tela. Jedan sat – nije
ga bilo čitav sat.
Ništa se nije promenilo. Valgi su se i dalje rojili pred zidinama, jurišajući na njih,
kao i na južnu i zapadnu kapiju istovremeno, ali terasenske snage su ih uspešno odbijale.
Na nebu se broj Kročanki i Gvozdenzubih smanjio, ali jedva nešto malo. Trinaest su bile
daleki i opaki skup, koji je kidao sve što bi mu izletelo na put.
A nizvodno… snežne obale bile su umrljane crvenom krvlju. Bilo je previše crvene
krvi.
Zatetura se, na trenutak gubeći reku iz vida dok su vojnici ubijali valške pešadince
pred njim. Kada su prošli, Edion je skoro ostao bez daha dok je pogledom preletao po
krvavim obalama. Mrtvih vojnika bilo je posvuda, ali – eno. Bliže zidinama nego što je
mislio.
I dalje se borila, bela naspram snega i leda. Krv joj se slivala niz bokove. Crvena
krv.
Ali nije se povlačila u vodu. Nije odstupala.
 To je glupo – nepotrebno. Bilo je daleko delotvornije da ih hvata na prepad.
Ali Lisandra se borila, njen rep je lomio kičme a ogromne ralje otkidale glave tačno
tamo gde je reka obilazila grad i proticala dalje. Tada je shvatio da nešto nije u redu.
Osim što je ona krvava.
Shvatio je da je Lisandra nešto zna i da time što ne odstupa pokušava da njima na
bedemu da znak.
Dok mu se vrtelo u glavi, a bol sevao u ruci i rebrima, Edion je preleteo pogledom
po bojištu. Odred vojnika jurnu na nju. Zamah njenog repa, i koplja se skršiše, a s njima
i kopljanici.
Međutim, drugi odred vojnika pokuša da projuri pored nje, ka rečnoj obali.
Edion vide šta nose, šta su pokušavali da pronesu, i opsova. Lisandra repom razbi
jedan čamac, ali nije mogla da stigne do drugog odreda vojnika – koji je nosio još jedan.
Oni su stigli do ledene vode, a Lisandra se bacila ka njima. Baš u trenutku kada je
na nju naletelo još vojnika, toliko naoružanih dugim i kratkim kopljima da nije imala
drugog izbora do da se suoči s njima – i tako pusti čamac i vojnike koje je nosio da se
provuku pored nje.
Edion je zapazio kuda su se vojnici zaputili, pa je počeo da na sav glas daje
naređenja. U glavi mu se vrtelo pri svakoj naredbi.
Time što se Lisandra kroz tunele odšunjala u reku, našla se u prilici da ih iznenadi,
ali to je takođe otkrilo Moratu da postoji još jedan ulaz u grad. Tačno pod njihovim
nogama.
Ako prođu kroz rešetku, ako zađu unutar zidina…
Boreći se s nesvesticom, Edion poče da daje znakove. Najpre preoblikovačici, koja
se hrabro trudila da zadržava neprijateljske snage, a onda Trinaest, koje su bile opasno
visoko na nebu, da se vrate na zidine – da zaustave moratsko prikradanje pre nego što
bude prekasno.

***

Visoko na nebu, dok se jadikovanje vetra stapalo s kricima ranjenih i umirućih, Manon
je primetila vojskovođin znak, pažljivo upućen obrazac svetlosnih znakova, koji joj je
pokazao sinoć.
Zapovest da požuri na zidine – smesta. Samo ona i Trinaest.
Kročanke su zadržavale bujicu Gvozdenzubih, ali da se povuče, da ode…
Princ Edion ponovi znak. Odmah. Odmah. Odmah.
Nešto nije u redu. Debelo nije u redu.
Reka, slao je znakove. Neprijatelj.
Manon baci pogled ka dalekom tlu i vide šta to Morat pokušava da uradi krišom.
„Na zidine!“, viknu ona Trinaest, koje su i dalje tukle iza nje, pa okrenu Abraksosa
prema gradu, vukući ga za uzde kako bi nadleteo visoko nad bojištem.
Asterinin upozoravajući krik stiže do nje za otkucaj srca prekasno.
 Dolećući odozdo, kao grabljivac koji iz zasede skače na plen, ogromni mužjak
ustremi se na Abraksosa.
Manon je prepoznala jahačicu istog trena kada je mužjak tresnuo u Abraksosa,
zarivajući u njega i kandže i zube.
Iskra Žutonoga već se smešila.
Ceo svet joj se zavrte oko glave, ali Abraksos – ričući od bola – ostade u vazduhu,
nastavljajući da maše krilima.
A Iskrin mužjak zabaci glavu – i sklopi čeljusti oko Abraksasovog grla.
 Osamdeset deveto poglavlje

Iskrin mužjak zgrabio ga je za vrat, ali Abraksos je i dalje leteo.

Kad je ugledala te snažne ralje stisnute oko Abraksosovog grla, strah i bol u
njegovim očima…
Manon nije mogla da diše. Nije mogla ni da razmišlja od užasa, koji je pokuljao
kroz nju toliko zaslepljujući i mučan da se na nekoliko trenutaka sledila. Potpuno
sledila.
Abraksos. Abraksos…
Njen. On je njen i ona je njegova, aTama ih je spojila jedno s drugim.
Izgubila je osećaj za vreme, nije znala koliko je prošlo od onog ugriza pa do njenog
prvog pokreta. Mogla je to biti samo sekunda, a možda je bio i minut.
Ali onda je vadila strelu iz skoro ispražnjenog tula. Vetar je pokušavao da joj je
istrgne iz prstiju, ali nategla ju je na luku, a čitav svet joj se vrteo, vrteo, vrteo oko glave,
vetar je hučao, i naciljala je.
Iskrin mužjak se zakoprca kada ga njena strela pogodi – za dlaku od oka.
Ali nije puštao.
Nije ugrizao Abraksosa dovoljno jako da bi mu iščupao grkljan, ali ako bude
dovoljno dugo stezao zube, ako prekine dovod vazduha njenom atu…
Manon odape i drugu strelu. Vetar je pomeri dovoljno da ona pogodi tu zver u
vilicu, jedva probadajući debelu kožu.
Iskra se smejala. Smejala se tome što se Abraksos koprca a ne može da se
oslobodi…
Manon potraži pogledom neku od Trinaest, neku da ih spase. Da spase njega.
Njega koji joj je važniji od svih drugih, za kojeg bi se trampila, samo kad bi Trolika
boginja to dozvolila, i poturila svoj grkljan u te strašne ralje…
Ali Trinaest su bile raštrkane, jer ih je Iskrin zbor razvejao. Asterin i Iskrina
zamenica borile su se kandžom u kandžu dok su se njihovi viverni u koštacu obrušavali
ka bojištu.
Manon odmeri udaljenost do Iskrinog mužjaka, do čeljusti stisnutih oko vrata
njenog viverna. Kad bi mogla da zamahne naniže, ako bi imala sreće, mogla bi da mu
raseče grlo, tek dovoljno da ga otkači od…
Ali Abraksosova krila počeše da posustaju. Njegov rep, koji se onako hrabro upirao
da udari mužjaka, poče da usporava.
Ne.
Ne.
 Ne ovako. Sve, samo ne ovo.
Manon prebaci luk preko leđa, a njeni napola sleđeni prsti nezgrapno se zakačiše za
remenje i kopče na sedlu.
Ona to ne može da podnese. Neće to podneti, tu smrt i njegov bol i strah pre toga.
Možda je i jecala. Možda je vrištala kada je lepet njegovih krila opet posustao.
Preskočiće uprkos vetru, bogovi ga prokleli, iščupaće onu kučku iz njenog sedla i
zaklaće joj ata…
Abraksos poče da pada.
Ne da pada, već da ponire – pokušavajući da se spusti niže. Da stigne do tla, vukući
onog mužjaka sa sobom.
Da bi Manon preživela.
„MOLIM TE.“ Njen vrisak upućen Iskri zaorio se preko bojišta, preko celog sveta.
„MOLIM TE.“
Preklinjaće, puzaće, samo ako mu to pruži priliku da preživi.
Njen at ratničkog srca, koji ju je spašavao daleko češće nego ona njega.
Koji ju je spasao na najvažniji mogući način.
„MOLIM TE.“ Vrištala je te reči – svakom trunčicom svoje pokidane duše.
Iskra se samo smejala, a mužjak nije puštao iako je Abraksos pokušavao i
pokušavao da ih približi tlu.
Vetar je nosio njene suze i Manon je napokon otkačila poslednje kopče na sedlu.
Razmak između viverna bilo je nemoguće preskočiti, ali i ranije joj se dešavalo da joj se
posreći.
Nije marila ni za šta. Pustare, Kročanke i Gvozdenzube, svoju krunu. Ne mari ni za
šta od svega toga ako Abraksos nije s njom.
Abraksosova krila su se upirala, boreći se skupa s onim moćnim srcem punim
ljubavi, da dosegnu niži vazduh.
Manon odmeri razdaljinu do mužjakovih sapi, skidajući rukavice kako bi
oslobodila svoje gvozdene nokte, snažnije od svake kuke.
Manon se diže u sedlu, poturi nogu pod sebe i celo telo joj se nape pripremajući se
za skok. Dodirujući Abraksosa po kičmi, ona mu reče: „Volim te.“
Na kraju je jedino to važno. Sada je to jedino što je važno.
Abraksos se zakoprca, kao da pokušava da je zaustavi.
Manon prikupi snagu u rukama i nogama, pa duboko udahnu, možda poslednji
put…
Obrušavajući se s nebesa, brže nego zvezda padalica, nešto urlajući tresnu u
Iskrinog mužjaka.
One ralje se odvojiše od Abraksosovog vrata i onda se nađoše u slobodnom padu,
okrećući se oko sebe.
Manon je bila dovoljno pribrana da se uhvati za sedlo i drži svom snagom dok je
pretilo da će je vetar odvojiti od njega.
 Njegova krv je letela naviše dok su padali, ali onda, mu se krila raširiše i on
odsečno skrenu, pa zamaha njima. Smirio je let dovoljno da se Manon vrati u sedlo i
priveže dok se hitro okretala da vidi šta se to iza nje desilo. Ko ih je spasao.
Nije to bila Asterin.
Nije bila nijedna iz Trinaest.
Već Petra Plavokrvna.
A iza naslednice veštičjeg klana Plavokrvnih na moratsku vazdušnu legiju, s
položaja na koji su se prikradale preko bojišta visoko iznad oblaka, bile su
Gvozdenzube.
Na stotine njih.
Na stotine Gvozdenzubih veštica i njihovi viverni naletali su na svoje.
Petra i Iskra se razdvojiše, a naslednica Plavokrvnih polete prema Manon dok se
Abraksos upirao da ostane u vazduhu.
Bez obzira na vetar i larmu bitke, Manon je ipak čula Petru kako joj govori: „Bolji
svet.“
Manon nije znala šta da kaže. Nije mogla da kaže ništa, osim da se osvrne prema
gradskim zidinama i jedinici koja je pokušavala da se probije kroz rešetku spuštenu
preko reke. „Bedemi…“
„Idi.“ Onda Petra pokaza Iskru, koja je zastala da leti u mestu i zvera u to što joj se
dešava pred očima. U taj čin prkosa i pobune toliko nezamisliv da su mnoge moratske
Gvozdenzube bile jednako zgranute. Petra iskezi zube, otkrivajući gvožđe koje zablista
na slabašnoj sunčevoj svetlosti. „Ona je moja.“
Manon baci pogled ka gradskim zidinama, pa ka Iskri, ponovo se okrećući ka
njima. Dve naspram jedne i sigurno bi je raskomadale…
„Odlazi“, proreža Petra, a kada se Manon vidno pokoleba, Petra samo kaza: „Za
Kili.“
Za vivernku koju je Petra volela – kao što Manon voli Abraksosa. Koja se za Petru
borila do posleđnjeg daha, dok ju je Iskrin mužjak zubima klao.
Zato Manon klimnu. „Tama te prigrlila.“
Abraksos polete ka zidu, isprekidano mašući krilima i dišući plitko.
Mora da se odmori, da ga pregledaju vidari…
Manon se osvrnu taman na vreme da vidi kao Petra naleće na Iskru.
Dve naslednice se obrušiše ka tlu i ponovo sudariše, a njihovi viverni su napadali
jedan drugoga.
Manon nije mogla da se okrene sve i da je želela.
Gledala je kako se viverni razdvajaju, pa oštro skreću u stranu, izvodeći savršene
okrete nakon kojih su se ponovo sretali i dizali ka nebu, a njihovi repovi su šibali dok su
ukrštali kandže.
Iskra i Petra letele su sve više i više. Viverni su se grebali i ujedali, kandže su im
bile ukleštene, a ralje su im škljocale. Dizali su se kroz višeslojnu bitku na nebu, kroz
Kročanke i Gvozdenzube, kroz paperjaste oblake.
 Bila je to trka, izvitopereni ples parenja viverna, sa ciljem da se uzdignu do najviše
moguće tačne na nebu, pa kao jedno obruše ka tlu.
Gvozdenzube prestaše da se bore. Kročanke se ukipiše u vazduhu. Čak i moratski
vojnici na bojištu digoše poglede.
Dve naslednice munjevito su se dizale sve više i više, a kada su dosegle mesto gde
čak ni viverni nisu mogli da udahnu dovoljno vazduha, zveri su priljubile krila uz tela,
ukleštile kandže i obrušile se pravo na zemlju.
Manon je uvidela zamku pre Iskre.
Videla je to istog trena kada se Petra otrgla, a zlatna kosa joj se vijorila na vetru
kada je isukala mač i njen vivern počeo da kruži – opisujući uske krugove oko Iskre i
njenog mužjaka dok su ponirali.
Toliko uske da Iskrin mužjak nije imao prostora da raširi krila, a kada bi i pokušao,
Petrin vivern ga je grizao ili tukao repom. Kad god bi pokušao, Petrin mač bi zasecao tu
zver.
Iskra tada shvati šta se dešava.
Shvatila je dok je padala i padala, a Petra kružila oko njih tako brzo da se Manon
zapitala da li je to naslednica Plavokrvnih provela mesece i mesece vežbajući upravo za
ovaj trenutak.
Za osvetu koja se duguje i njoj i Kili.
Kao da je ceo svet stao.
Petra i njen vivern kružili su i kružili, a krv Iskrinog viverna letela je naviše kao
obrnuta kiša i tu zver savladavala je panika sa svakom stopom bliže tlu.
Ali ni Petrin vivern nije širio krila. Ona nije zategnula uzde svog ata.
„Diži se“, izusti Manon. „Smesta skreći.“
Petra to nije radila. Dva viverna obrušavala su se ka zemlji, kao mračne zvezde
padalice.
„Stani“, prodra se Iskra.
Pri tolikoj brzini neće moći da skrenu u stranu i Petra ubrzo uopšte neće moći da
promeni pravac leta. Slupaće se o tlo pored Iskre.
„Stani!“ Iskrino naređenje se od straha pretvorilo u piskav vrisak.
Sažaljenje prema njoj nije ni zatitralo u Manon. Ni malčice.
Tlo se sve više bližilo, tvrdo i surovo.
„Kučko jedna luda, rekla sam da staneš!“
Dve stotine stopa do zemlje. Onda stotinu. Manon nije mogla da udahne vazduh.
Pedeset stopa.
I dok tlo kao da im se dizalo u susret, Manon začu jedine reči koje je Petra do sada
uputila Iskri, kao da ih joj je vetar doneo.
„Za Kili.“
Petrin vivern raširi krila, skrećući pod oštrijim uglom od ma kog viverna kojeg je
Manon imala prilike da vidi. Digao se vrhom krila očešavši smrznuto tlo pre nego što se
vinuo nazad u nebo.
Ostavljajući Iskru i njenog mužjaka da se rasprsnu na zemlji.
 Tresak protutnja pored Manon, grmeći dok se pronosio svetom.
Iskra i njen mužjak više nisu ustali.
Abraksos zaječa od bola i Manon se uvrnu u sedlu dok joj je srce mahnito kucalo.
Iskra je mrtva. Naslednica Žutonogih je mrtva.
Nije se ispunila radošću kao što je trebalo – jer ona ranjiva rešetka u gradskim
zidinama bila je pod napadom.
Zato je pucnula uzdama i Abraksos je zajezdio ka bedemu, a onda su se Sorela i
Vesta stvorile pored nje dok je Asterin hrlila otpozadi. Letele su nisko, ispod
Gvozdenzubih koje su se sada borile protiv Gvozdenzubih, a Gvozdenzube se i dalje
borile protiv Kročanki. Letele su pravo ka tačkama gde je reka zapljuskivala obale.
Jedan čamac već je stigao do njih. Strele su već letele kroz malu rešetku – stražari
su mahnito pokušavali da ne daju neprijatelju da priđe.
Moratski vojnici bili su toliko obuzeti svojom metom da se nisu ni osvrnuli pre
nego što se Abraksos obrušio na njih.
Njegova krv prolete pored nje kada se on okomi kandžama, zubima i repom. Sorela
i Vesta pobrinuše se za ostale i od čamca ubrzo ostade samo iverje.
Međutim, to nije bilo dovoljno. Ni izbliza.
„Stenje“, izusti Manon okrećući Abraksosa prema drugoj strani reke.
On je razumeo. Srce ju je bolelo što ga tera da se napreže, ali on je ipak uspeo da
odleti na obalu i dovuče jednu manju gromadu. Trinaest shvatiše u čemu se sastoji njen
plan i povedoše se za njom, hitro i nepokolebljivo.
Svaki zamah njegovih krila bio je sporiji nego prethodni. Sa svakom stopom leta
preko reke sve je više gubio na visini.
Ali onda je ipak uspeo, baš kada je još jedan odred moratskih vojnika pokušao da
uđe u mali i ranjivi prolaz. Manon pusti kamen da pljusne u vodu ispred njega. Trinaest
pobacaše svoje kamenje i pljuskanje se prenese preko zidina.
Sve više i više, svaki odlazak na obalu bio je sve sporiji.
Ali onda je stenje već bilo nagomilano preko površine, pa se diglo još više, potpuno
zaklanjajući pristup rečnom tunelu. Taman dovoljno visoko da se tunel zatvori – ali da
moratski vojnici koji se roje na rečnoj obali ne mogu da se uzveru preko njega.
Abraksos je disao teško, a glava mu je padala.
Manon se okrenu u sedlu da naredi svojoj zamenici da prestane da gomila stenje,
ali Asterin je to već uradila. Zamenica joj pokaza ka gradskim zidinama pred njima.
„Bezi unutra!“
Manon nije gubila vreme na raspravu. Puckajući Abraksosovim uzdama, Manon ga
potera preko bedema, a njegova krv je lila po vojnicima koji su se tu borili.
Uspeo je da stigne do dvorskog kruništa pre nego što ga je snaga izdala.
Tad se stropoštao na kamen i proklizao, a silni tresak njegovog pada odjeknu preko
celog Orinta.
Abraksos se žabi u sam zid zamka, a krila mu se oklembesiše i Manon se istog
trena otkači iz sedla, sve vreme urlajući da dođe vidar.
Rana na njegovom vratu bila je daleko gora nego što je isprva mislila.
 A on se i dalje borio za nju. Ostao je na nebu.
Manon obema rukama pritisnu duboku ranu od ugriza, ali krv joj je liptala kroz
prste kao voda kroz naprslu branu. „Stiže pomoć“, govorila mu je, otkrivši da joj glas
zvuči kao promukli hropac. „Stižu.“
Trinaest sleteše, a Sorela utrča u zamak, nesumnjivo da dovuče nekog vidara ako
bude morala, a onda se jedanaest pari ruku stvori na Abraksosovom vratu.
Zaustavljale su krvoliptanje. Pritiskale kao jedna, kako bi zadržale tu dragocenu krv
u njemu dok se ne nađe vidar.
Manon nije mogla ni da ih pogleda, nije mogla ništa drugo do da sklopi oči i da se
moli Tami, Trolikoj majci dok je dlanovima pritiskala posekotine koje su nemilice
krvarile.
Na kamenom kruništu iza njih začu se trčanje i onda se i Sorela stvori pored
Manon, takođe dižući ruke preko njegovih rana.
Jedna starija žena vadila je pribor iz torbe, upozoravajući ih da ne popuštaju
pritisak.
Manon nije trošila reči na to da joj objašnjava kako one neće nigde. Nijedna od
njih.
Iako bitka besni i na nebu i na zemlji.

***

Lisandra jedva da je imala snage da udahne vazduh, a svaki zamah njenih krila padao joj
je teže od prethodnog dok je hrlila ka mestu gde je videla da su Manon Crnokljuna i njen
zbor sletele na kruništu zamka.
I ona se preoblikovala u viverna, posluživši se pometnjom koja je nastala kada su
stigle pobunjene Gvozdenzube, ali magija ju je iscrpla – kao i bitka, rane koje čak ni ona
nije mogla da zatvori…
Lisandra ugleda dve prilike kako vuku uz stepenište dobro joj poznatog zlatokosog
ratnika baš kada je sletela na grudobran, a veštice se munjevito okrenule ka njoj.
Ali Lisandra natera sebe da se preoblikuje, primora svoje telo da to učini još taj
poslednji put i da se vrati u ljudsko obličje. Jedva da je stigla da navuče pantalone i
košulju koje je sakrila u uprtnjači pored zidina kada Ren Olsbruk i jedan vojnik Kobi
stigoše do vrha zidina, vukući između sebe Ediona, koji samo što nije pao u nesvest.
Bio je sav krvav.
Lisandra potrča ka njima, zanemarujući to što šepa, što joj ludački bol ševa kroz
levu nogu i desno rame. Niže niz bedem, jedna vidarka je ušivala ranjenog Abraksosa, a
Trinaest – oblivene njegovom krvlju – sada su držale stražu.
„Šta se desilo?“, upita Lisandra ukopavši se pored Ediona, koji nekako uspe da
digne glavu i da joj se turobno nasmeši.
„Valški princ“, objasni Ren, takođe krvav i prebledeo od iscrpljenosti.
Bogovi.
 „Nije preživeo“, prohropta Edion.
Ren prasnu: „A ti se nisi dovoljno odmorio, kopile jedno glupo. Pokidao si
šavove.“
Lisandra opipa Ediona po licu i čelu. „Daj da te vodimo vidaru…“
„Već sam bio“, proštenja Edion spuštajući noge na tlo i pokušavajući da se uspravi.
„Doneli su me ovamo da se odmaram.“ Kazao je to kao da je posredi nešto sasvim
besmisleno.
Ren je zaista skinuo Edionovu ruku sa svog ramena. „Sedi pre nego što padneš i
razbiješ glavu.“ Lisandra je bila sklona tome da se saglasi, ali onda je Ren odvratio:
„Vraćam se na zidine.“
„Čekaj.“
Ren se okrenu ka njoj, ali Lisandra nije progovarala sve dok onaj vojnik iz Kobi
nije pomogao Edionu da sedne oslanjajući se o zid zamka.
„Čekaj“, ponovila je Renu kada je on otvorio usta, a srce joj je grmelo i mučnina
joj kolala kroz utrobu. Zazviždala je i Manon Crnokljuna i Trinaest pogledaše ka njoj.
Ona im mahnu, a ruka joj sevnu od bola.
„Povređena si“, proreza Edion.
Lisandra nije obraćala pažnju na njega dok su veštice prilazile, sve do jedne
oblivene krvlju i drobi.
Ona upita Manom „Da li će Abraksos ostati živ?“
Veštičja kraljica plitko klimnu glavom, a njene zlatne oči su bile ukočene.
Lisandra nije imala snage da oseća olakšanje. Naročito ne s vestima zbog kojih je
onoliko očajnički letela da ih donese. Potisnu žuč što joj je pošla uz grlo, pa pokaza ka
bojištu. Ka mračnom i maglovitom srcu bitke. „Ponovo su pokrenuli veštičju kulu. Ide
ovamo. Upravo sam je videla sopstvenim očima. Veštice su se okupile na njoj.“
Potpuno muk.
Kao u odgovor na to, kula buknu.
Ne prema njima, već ka nebu. Blesak svetla, prasak glasniji od grmljavine i deo
neba se isprazni.
Tamo gde su se borile Gvozdenzube, kako pobunjenice tako i verne, tamo gde su
Kročanke zujale, više nije ostalo ništa.
Samo pepeo.
Lisandru izdade glas kada kula nastavi da se kreće. Pravo i neumoljivo prema
Orintu. „Nameravaju da razore grad.“

***

Šaka i ruku prekrivenih Abraksosovom krvlju, Manon je zurila u bojno polje. Zurila je u
sve one veštice, Gvozdenzube i Kročanke, koje su se borile na obema stranama, kako su
samo… nestale.
Sve što je njena baba tvrdila o veštičjim kulama bila je istina.
 A nije Kaltejn i njena senovatra napajala taj razorni zrak, već Gvozdenzube veštice.
Mlade Gvozdenzube veštice koje su se žrtvovale. Koje su se podavale skačući u
ogledalima postavljenu unutrašnjost te kule.
Obično podavanje može da savlada dvadeset ili trideset veštica oko one koja to
radi. Možda i više, ako je veštica starija i moćnija.
Ali podavanje pojačano putem moći veštičjih ogledala… Jedan udarac i od zamka
koji se diže nad njom neće ostati ništa osim ruševina. Još jedan ili dva i za zamkom će
uslediti i Orint.
Gvozdenzube su se rojile oko kule, kao nekakav opaki zid koji nije dao ni
Kročankama ni pobunjenim Gvozdenzubima da priđu.
Nekoliko Kročanki zaista pokuša da se probije.
Njihova u crveno odevena tela raščerečena padoše na zemlju.
Petra, sada okružena svojim zborom, čak se zalete na tu kulu – da je obori.
Roj Gvozdenzubih otera njen zbor.
Kula je napredovala. Sve bliže i bliže.
Ubrzo će se naći u dometu. Još nekoliko minuta i ta kula biće dovoljno blizu da
zrak iz nje dosegne zamak. Da zbriše ovu vojsku, ovaj ostatak otpora, zanavek.
Neće biti preživelih. Neće biti novih prilika.
Manon se okrenu da pogleda Asterin i tiho reče: „Treba mi drugi vivern.“
Njena zamenica je samo pogleda.
Manon ponovi: „Treba mi drugi vivern.“
Abraksos nije u Stanju da leti. Neće biti u stanju da leti još satima, ako ne i danima.
Edion Ašriver prohropta: „Niko se neće probiti kroz taj zid Gvozdenzubih.“
Manon iskezi zube. „Ja hoću.“ Pokaza preoblikovačicu. „Ti možeš da me
poneseš.“
Edion proreža: „Ne.“
Ali Lisandra samo odmahnu glavom, a njene zelene oči blistale su od tuge i očaja.
„Ne mogu – magija je iscrpljena. Da imam jedan sat da se odmorim…“
„Imamo pet minuta“, prasnu Manon, pa se munjevito okrenu ka Trinaest. „Vežbale
smo za ovo, da rasturamo neprijateljske redove. Možemo da se probijemo kroz njih. Da
srušimo tu kulu.“
Ali one se sve zgledaše, kao da nemo razgovaraju i dolaze do saglasja.
Trinaest pođoše ka svojim atovima. Sorela usput uhvati Manon za rame, pa se pope
na leđa svog viverna ostavljajući Asterin samu pred Manon.
Njena zamenica, njena rođaka, njena prijateljica nasmeši joj se, a oči joj behu sjajne
kao zvezde. „Živi, Manon.“
Manon trepnu.
Asterin se nasmeši još šire, pa poljubi Manon u čelo i ponovo prošapta: „Živi.“
Manon nije ni primetila udarac.
Pesnica joj se žabi u trbuh, tako snažno i tačno u pravo mesto da joj izbi sav vazduh
iz pluća. Obori je na kolena.
 Borila se da udahne, da ustane, kada je Asterin stigla do Narene i uzjahala plavu
ženku, pa uzela uzde u ruke. „Vrati naš narod u domovinu, Manon.“
Manon tada shvati. Šta će one uraditi.
Noge je izdaše, telo je izdade dok je pokušavala da ustane, dok je hroptala: „Ne.“
Ali Asterin i Trinaest već su se vinule u nebo.
Već su zauzele položaje, obrazujući onaj probojni klin koji im je tako dobro služio.
Hrleći preko bojišta kao koplje, prema veštičjoj kuli koja im je prilazila.
Manon se dokoprca do ivice kruništa, pa se diže na noge grabeći se za kamen.
Naslonila se o grudobran, boreći se da dođe do daha, pokušavajući da uvuče vazduh u
pluća kako bi mogla da iznađe neki način da se digne u vazduh, da nađe neku Kročanku
i da joj ukrade metlu…
Ali tu nije bilo veštica. Metle ni na vidiku. Abraksos je i dalje bio u nesvesti.
Manon je maglovito bila svesna da su preoblikovačica i princ Edion stali pored nje,
a s njima i lord Ren. Kao kroz nekakvu golemu daljinu bila je svesna da je zamkom,
gradom i zidinama zavladao muk.
Svi su oni gledali kako se ta veštičja kula primiče i njihov usud prikuplja oko nje.
Dok su Trinaest hrlile ka njoj, jureći naspram vetra i same smrti.
Zid Gvozdenzubih diže se pred kulom, zaklanjajući im put.
Stotinu naspram njih dvanaest.
U veštičjoj kuli, dovoljno blizu da je Manon kroz otvoreni ulaz u najviši sprat
gledala šta se dešava, jedna mlada veštica u crnoj odori pođe prema šupljoj
unutrašnjosti.
Zakoračila je ka Manoninoj babi, koja je stajala pokazujući jamu.
Trinaest su nepokolebljivo letele na neprijateljicama na svom putu.
Manon žabi prste u kamen tako snažno da joj gvozdeni nokti naprsoše. Poče da
odmahuje glavom, a nešto u njenim nedrima prepuče nadvoje-natroje.
Potpuno puče kada se Trinaest zabiše u prepreku Gvozdenzubih.
Taj manevar je bio savršen. Besprekoran kao nijedan dosad. Smrtonosna falanga
probila se kroz neprijateljske redove, ciljajući pravo na kulu.
Sekunde. Imaju svega sekunde dok ta mlada veštica ne prizove svoju moć i ne
razulari podavanje, pretvarajući ga u mlaz crnila.
Trinaest se probiše kroz Gvozdenzube, šireći se i potiskujući ih u stranu.
Čisteći prolaz ka kuli dok je Asterin hrlila iz pozadine, leteći ka najvišem spratu.
Imodžen pade prva.
Onda Lin.
Onda Žislejna, jer su joj neprijateljice preplavile viverna.
Onda Tea i Kaja – zajedno, kao što su oduvek bile.
Onda zelenooke demonske bliznakinje, smejući se dok su padale. Onda Senke, Eda
i Brajar, ne prekidajući da odapinju strele. I dalje nalazeći mete.
Onda Vesta, prkosno urličući da je celo nebo čuje.
 A onda Sorela, koja nije dala da se zatvori prolaz za Asterin, kao pravi zid za
Manoninu zamenicu dok je ona hrlila dolećući. Zid naspram kojeg su se talasi
Gvozdenzubih kršili i lomili.
Mlada veštica u kuli zablista crnim sjajem, na nekoliko koraka od jame.
Stojeći pored Manon, Lisandra i Edion se zagrliše. Spremni za kraj od kojeg ih dele
tek trenuci.
A onda se Asterin stvori tu. Asterin se probi ka tom čistom vazduhu, ka samoj kuli,
što su Trinaest platile životima. Poslednjim svojim dahom.
Manon nije mogla ništa drugo osim da gleda – gleda, gleda i gleda, odmahujući
glavom kao da može to poništiti i raščiniti dok je Asterin skidala kožnu odeću i košulju
ispod nje.
Dok je Asterin ustajala u sedlu, drešeći kopče, s bodežom u ruci dok se njena
vivernka obrušavala pravo na kulu.
Manonina baba tada se okrenu od jame, a akolitkinja samo što nije skočila unutra,
da ih sve uništi.
Asterin baci bodež.
Sečivo se zari.
Probolo je akolitkinji vrat, tako da se veštica prostrla po kamenju. Na stopu od
jame.
Asterin isuka svoje istovetne mačeve iz kanija za pojasom i njen vivern tresnu u
kulu. Prasak pucanja kosti pri susretu s kamenom odjeknu svetom.
Ali Asterin je već bila u skoku. Već je letela kroz vazduh, mačeva uzdignutih, dok
je vivernka padala pod njom, kako se Narenino telo slomilo pri udaru u kulu.
Manon je tada zavrištala.
Vrištala je bez konca i bez reči dok je ta stvar u njenim grudima, dok joj je srce
pucalo.
Dok je Asterin doskakivala kroz otvoreni dovratak veštičje kule, zamahujući
mačevima na veštice koje su pohrlile da je ubiju. Kao da su bile vlati trave. Kao da su
bile sumaglica, toliko ih je lako Asterin sasecala jednu za drugom probijajući se napred
prema matroni koja ju je žigosala pismenima koja su se sada ocrtavala preko Asterininog
trbuha.
NEČISTA.
Okrećući se i obrćući, sevajući sečivima, Asterin je klala i ubijala približavajući se
Manoninoj babi.
Prvoveštica klana Crnokljunih uzmicala je odmahujući glavom. Usne su joj se
pomerale, kao da je izgovarala: „Asterin, ne…“
Ali Asterin je već bila pred njom.
I nije tama, već svetlost – svetlost blistava i čista kao zraci sunca po snegu buknula
iz Asterin.
Svetlost, dok se Asterin podavala.
Dok su se Trinaest, čija su skršena tela bila raštrkana oko kule u skoro pa
savršenom krugu, takođe podavale.
 Svetlost. Sve su gorele od svetlosti. Zračile.
Svetlost koja je potekla iz njihovih duša, njihovih ljutih srca dok su se predavale
moći. Sijajući od nje.
Asterin obori matronu Crnokljunih na tlo, a Manonina baba bila je tek senka
naspram tog jarkog svetla. A onda od nje ostade tek nešto malo više od opiljka mržnje i
sećanja kada Asterin buknu.
Tada se ona i Trinaest potpuno podaše, pa razneše i sebe i veštičju kulu u
paramparčad.
 Devedeseto poglavlje

Manon klonu uz kameno krunište i dugo, dugo se nije pomerala.

Nije čula ko joj se obraćao, ko ju je stezao za rame. Nije osećala studen.
Sunce se dizalo po nebu, pa krenulo da pada.
U nekom trenutku je legla na kamen i sklupčala se uza zid. Kada se probudila, bila
je pokrivena krilom i topao dah šaputao joj je preko glave dok je Abraksos dremao.
U njoj nije ostala ni jedna jedina reč. Ništa osim zvonke tišine.
Manon ustade na noge, pa se iskrade ispod krila koje ju je štitilo.
Zora je pucala.
Tamo gde je ranije bila veštičja kula, gde se nalazila vojska, sada je ostala samo
spržena zemlja.
Morat se povukao. Daleko.
Grad i zidine još su stajali.
Probudila je Abraksosa dodirujući ga po sapima.
Još nije mogao da leti, pa su zato zajedno hodali.
Niz stepenište zidina. Kroz kapije zamka i gradskim ulicama izvan njega.
Nije je bilo briga što je drugi prate. Sve više i više njih.
Ulice su bile zakrčene skorelom krvlju i ruševinama, a sve je to pozlaćivalo
izlazeće sunce.
Nije osećala toplinu sunca na licu dok su prolazili kroz južnu kapiju i stupali na
ravnicu mimo nje. Nije marila što im je neko otvorio tu kapiju.
Stojeći pored nje, Abraksos je razgrtao hrpe mrtvih valških vojnika, raščišćavajući
joj put. I njoj i svima što su išli za njom.
Sve je bilo tako tiho – i u njoj i na ravnici.
Tako tiho i prazno.
Manon pređe mirno bojište. Nije stajala sve dok se nije našla u samom središtu
praska. Sve dok nije stala u njegovo srce.
Od kule nije bilo ni traga, niti od onih što su bile u njoj i oko nje. Čak se i kamenje
istopilo i nestalo.
Nije bilo ni traga ni od Trinaest, ni od njihovih hrabrih i plemenitih viverna.
Manon pade na kolena.
Pepeo se diže, kao da zaleprša, mekan kao sneg dok se lepio za suze na njenom
licu.
Abraksos leže pored nje i obmota je repom kada se ona presamitila i zajecala.
Da je pogledala, videla bi iza sebe Glenis. Bronven. Petru Plavokrvnu.
 Ediona Ašrivera, Lisandru i Rena Olsbruka.
Princ Galan, kapetan Rolf i Ansel od Brajarklifa, Ilijas i fejske velmože bili su
pored njih.
Da je pogledala, videla bi sitno belo cveće koje su nosili. Zapitala bi se otkud im to
cveće po ciči zimi.
Da je pogledala, videla bi narod koji se sakupio iza njih, u tolikom broju da se
povorka protezala čak do gradske kapije. Videla bi ljude kako stoje rame uz rame s
Kročankama i Gvozdenzubima.
Svi su došli da odaju počast Trinaest.
Ali Manon nije gledala. Čak ni kada su predvodnici vojske, koji su prešli sav taj put
s njom, počeli da polažu cveće na spaljenu i krvavu zemlju. Čak ni kada su njihove suze
potekle, posipajući pepeo skupa s njihovim ponudama.
Nisu progovarali. Nisu ni redovi ljudi koji su došli za njima. Nešto sveta nosilo je
cveće, ali mnogi su donosili sitno kamenje i stavljali ga na to mesto. Oni što nisu doneli
ni cveće ni kamenje donosili su šta god su mogli da ponude od svojih stvari. Sve dok
poprište praska nije bilo potpuno prekriveno, kao da je vrt izrastao iz krvavog polja.
Glenis je ostala do samog kraja.
Kada su ostale same na tihom bojištu, Manonina prababa uhvatila ju je za rame i
kazala tiho, kao da joj glas dopire iz velike daljine: „Budite most, budite svetlost. Kad se
gvožđe istopi, kada cveće nikne iz krvavih polja – neka zemlja posvedoči i vratite se
kući.“
Manon nije čula te reči. Nije primetila čak ni kad se Glenis okrenula da se vrati u
grad koji se dizao iza njih.
Satima je klečala na poprištu bitke, a Abraksos je bio pored nje. Kao da bi da još
malo ostane s njima, sa svojih Trinaest.
A negde daleko, preko snegom pokrivenih planina, na jalovoj ravnici pred
ruševinama nekada veličanstvenog grada, poče da cveta cveće.
 Devedeset prvo poglavlje

Dorijan nije verovao – nije smeo da se nada da je to što vidi stvarno.

Strana vojska koja maršira na sever. Vojska koju je izučavao dok je odrastao. Eno
kaganove pešadije i darganske konjice. Eno legendarnih ruhova, veličanstvenih i gordih,
kako jezde nad njima kao pravo more krila.
Pokušao je da priđe što je bliže mogao čelu te vojske, pitajući se koji su članovi
kraljevske porodice došli. Pitajući se da li je Kejol s njima. Da li to što je ta čudesna
vojska ovde znači da je njegov prijatelj uspeo uprkos svemu.
Ruhovi su ga tada uočili.
Počeli su da ga jure, a on je počeo da daje znakove približavajući se vojsci,
nadajući se da će zastati.
Ali onda je sleteo na raskršće i tad ih je ugledao. Ugledao nju.
Elin, kako galopira ka njemu. Pokraj nje je bio Rovan, a s njom i Elida i ostali.
Mev je mislila da se Elin zaputila ka Terasenu, a eto je tu, s kaganovom vojskom.
Elinin osmeh zamre kako mu se približila, kao da je osetila šta on to nosi.
„Gde je Manon?“, samo je upitala.
„Terasen“, izusti on, malčice zadihano. „A ako je sve pošlo po planu, verovatno s
Kročankama.“
Ona otvori usta a oči joj se razrogačiše, ali tada jedan drugi konjanik dogalopira niz
drum.
Svetom zavlada muk.
Jahač koji je dolazio zauzda konja, a odmah za njim je galopirala prelepa žena, koju
Dorijan nije mogao da opiše drugačije nego kao zlatnu.
Međutim, Dorijan je samo zurio u tog konjanika pred sobom. Zurio je u njegovo
držanje i to kako on zapovednički sedi u sedlu.
I dok je Kejol Vestfal sjahivao i pretrčavao preostalih nekoliko stopa do Dorijana,
kralj Adarlana je plakao.

***

Kejol nije krio suze, niti drhtavicu koja ga je savladala kada se bacio na Dorijana i
zagrlio svog kralja.
Niko nije progovarao, iako je Kejol znao da su se svi okupili. Dobro je znao da je
Irena iza njega i da plače skupa sa svima ostalima.
 Samo je grlio svog prijatelja, svog brata.
„Znao sam da ćeš uspeti“, reče Dorijan, a u glasu mu se čulo kako mu se grlo steže.
„Znao sam da ćeš naći neki način. Za sve.“
Za vojsku. Za to što je sada na nogama.
Kejol samo još jače zagrli Dorijana. „I ti imaš šta da nam ispričaš.“
Dorijan se odmače od njega, lica vrlo ozbiljnog.
Priču, shvati Kejol, koja verovatno nije srećna kao što je njegova.
Ali pre nego što koji god to usud da Dorijan nosi stiže da padne na njih, Kejol
pokaza Irenu, koja je u međuvremenu sjahala i sada je brisala suze.
„Žena zaslužna za ovo“, objasni Kejol pokazujući kako stoji i hoda, ali i ka vojsci
koja se protezala niz drum. „Irena Tornik. Vidarka u Tore Cesmeu – i moja supruga.“
Irena pade u naklon, a Kejol bi se zakleo da se Dorijanu oči na tren smrknuše od
tuge, ali onda kralj uze Irenu za ruke i diže je iz naklona. Premda mu je osmeh još bio
opervažen tugom, Dorijan joj kaza: „Hvala ti.“
Irena pocrvene kao bulka. „Mnogo toga sam čula o vama, vaše veličanstvo.“
Dorijan samo namignu, kao avet čoveka koji je nekada bio. „Nadam se samo loše
stvari.“
Irena se zasmeja, a radovanje na njenom licu – radovanje za koje je Kejol dobro
znao da se sada vidi zbog njih obojice – navede ga da se ponovo zaljubi u nju.
„Oduvek sam želeo sestru“, reče Dorijan, pa se nagnu da poljubi Irenu u oba
obraza. „Dobro došla u Adarlan, gospo.“
Irena se nasmeši još nežnije i setnije – pa se dodirnu po trbuhu. „U tom slučaju,
biće vam drago da čujete kako ćete ubrzo postati stric.“
Dorijan se munjevito okrenu ka Kejolu, koji klimnu, jer nije znao kako da rečima
prenese ono što mu je ispunilo srce.
Međutim, Dorijanu se osmeh ugasi kada pogleda Elin, koja se sada naslanjala uz
jedno drvo, a pored nje su stajali Rovan i Elida.
„Znam“, reče mu Elin, a Kejol je bio sasvim svestan da ona ne misli na trudnoću.
Dorijan sklopi oči i Kejol uhvati svog kralja za rame, zbog tog bremena koje on
samo što nije otkrio, kakvo god ono bilo.
„Odneo sam treći iz Morata“, reče Dorijan.
Kejolu zaklecaše kolena, a Irena se istog trena stvori tu i obgrli ga oko struka.
Usudključevi.
Kejol upita Dorijana: „Sada imaš sva tri?“
Dorijan samo klimnu.
Jedan Rovanov pogled bio je dovoljan da se njegov odred raširi kako bi se postarali
da se niko iz vojske ne približi dovoljno da ih čuje.
„Ušunjao sam se u Morat da ukradem treći“, objasni Dorijan.
„Sveti bogovi“, izusti Elin. Kejol samo trepnu.
„To je bio lakši deo svega toga“, objasni Dorijan pa preblede. Kaganatske velmože
izroniše iz redova svojih vojnika, a Dorijan se nasmeši kad ugleda Nesrin. Onda klimnu
kaganovoj deci. Kasnije će se upoznavati.
 „Mev je bila tamo“, kaza Dorijan obraćajući se Elin.
Plamen zaigra na vrhovima njenih prstiju kada ona spusti ruku na Goldrin. Ta vatra
kao da utonu u sečivo, tako da rubin zatreperi. „Znam“, tiho mu odgovori ona.
Dorijan izvi obrve. Elin samo odmahnu glavom, pokazujući mu da nastavi sa
svojom pričom, dok su se pripadnici odreda vraćali na svoja mesta.
„Mev me je otkrila i…“ Dorijan uzdahnu i cela priča naprosto se izli iz njega.
Kada je završio, Kejolu je bilo drago što ga Irena drži oko struka. Zavlada duboka i
napeta tišina. Dorijan je uništio Morat.
„Nimalo ne sumnjam“, priznade Dorijan, „da su i Eravan i Mev preživeli rušenje
Morata. To ih je verovatno samo razbesnelo.“
Kejola to nije sprečavalo da se divi svom prijatelju, dok su ostali samo zgranuto
gledali.
„Svaka čast“, reče Lorkan, odmeravajući kralja od glave do pete. „Zaista svaka
čast.“
Elin zadivljeno zazvižda. „Volela bih da sam to mogla da vidim“, reče Dorijanu
odmahujući glavom, pa se okrenu ka Rovanu. „Dakle, tvoj stric i Esar su se pokazali.
Šutnuli su Mev.“
Fejski princ frknu. „Kazala si da je ono tvoje pismo bilo sročeno pomoću jakih reči.
Trebalo je da ti verujem.“ Elin se blago nakloni. Kejol nije imao blage predstave o čemu
oni to pričaju, ali Rovan nastavi: „Dakle, ako Mev ne može da bude kraljica Feja, naći
će neki drugi presto za sebe.“
„Kučka“, procedi Fenris. Kejol je bio sasvim saglasan s njim.
„Izgleda da su se naši najgori strahovi obistinili“, primeti princ Sartak, na tren
gledajući svog brata i sestru. „Valški kralj i kraljica su se ujedinili.“ To rekavši, on
klimnu Elidi. „Tvoj stric nije lagao.“
„Mev više nema vojsku“, podseti ih Dorijan. „Samo svoju moć.“
Nesrin se lecnu. „S druge strane, oni ukršteni stvorovi koje je napravila s
princezama mogli bi da budu grdna nedaća.“
Kejol pogleda Irenu, tu ženu koja u svom telu krije najmoćnije oružje protiv Valga.
„Kada si otišao iz Morata?“, upita ga Rovan.
„Pre tri dana“, odgovori Dorijan.
Rovan se okrenu ka Elin, koja je prebledela dok se i dalje naslanjala na ono drvo.
Kejol se zapita da li se ne odvaja od drveta jer ni nju noge više ne drže. „Makar znamo
da Eravan još nije u Terasenu.“
„Njegova vojska Gvozdenzubih otišla je pre njega“, reče Dorijan.
„Znamo“, kaza Kejol. „Već su pred Orintom.“
Dorijan odmahnu glavom. „To nije moguće. Poletele su ubrzo nakon mene. Čudi
me što ih niste videli kao lete preko Runa.“
Muk.
„Celokupna vojska Gvozdenzubih još nije pred Orintom“, tiho kaza Elin. Pretiho.
„Prebrajao sam ih preko hiljadu u onoj vojsci s kojom sam ja leteo“, reče Dorijan.
„Mnoge veštice su sa sobom nosile vojnike – sve same Valge.“
 Kejol sklopi oči, a Irena ga snažnije zagrli, nemo ga tešeći.
„Znali smo da će ruhini svakako biti brojčano nadjačani“, primeti Nesrin.
„Neće ostati ništa od Terasena da ruhini brane“, kaza princ Kašin češući se po
bradi. „Čak i da Kročanke stignu pre nas.“
Kraljica Terasena se napokon odvoji od drveta. „Dakle, imamo dva izbora“, reče
ona nepokolebljivim glasom iako ih je zapljusnuo pravi pakao. „Možemo da nastavimo
na sever, što brže možemo. Da vidimo protiv čega ćemo se boriti kada stignemo do
Terasena. Možda ću moći da oborim dobar deo tih viverna.“
„A druga mogućnost?“, upita princeza Hasar.
Elinino lice bilo je smrtno ozbiljno. „Imamo tri usudključa. Imamo mene. Mogu da
ovo okončam smesta. Ili da makar izbacim Eravana iz igre pre nego što nas on nađe,
otme nam te ključeve i zavlada ovim svetom i svim ostalim svetovima.“
Rovan se lecnu, odmahujući glavom, ali Elin diže ruku. Čak i fejski princ posluša.
„To nije samo moj izbor.“
Kejol tada shvati da je pred njima zaista kraljica, a ne krvnica koju je izvukao iz
rudnika soli nekoliko milja dalje niz drum. Čak ni ona žena koju je video u Riftholdu.
Dorijan se ispravi. „Izbor je takođe na meni.“
Lagano, vrlo lagano, Elin ga pogleda. Kejol se pribra. Glas joj je bio smrtonosno
tih dok je govorila Dorijanu: „Ti si se dokopao trećeg ključa. Tvoja uloga u ovome sada
je gotova.“
„Đavola“, odbrusi Dorijan, a safirne oči mu sevnuše. „Ista krv i isti dug teku i
mojim venama.“
Kejol zgrči šake, boreći se da drži jezik za zubima. Rovan kao da to isto učini dok
su se dvoje vladara sučeljavali.
Elinino lice ostalo je kao od kamena – kao da je ona negde daleko.
„Toliko si željan da umreš?“
Dorijan nije uzmicao. „A ti?“
Muk. Proplankom je vladao potpuni muk.
Onda Elin slegnu ramenima, kao da u igri nije sudbina celog sveta. „Ma ko gurnuo
ključeve u kapiju, ovo je sudbina koja se tiče svih nas. Zato bi trebalo da svi mi
donesemo odluku.“ To rekavši, ona diže glavu. „Da li ćemo da nastavimo ovaj rat, da se
nadamo kako ćemo do Grinta stići na vreme, pa da onda uništimo ključeve? Ili da
uništimo ključeve odmah, pa da onda vi nastavite na sever?“ Stanka koja je zavladala
bila je grozna i nepodnošljiva. „Bez mene.“
Rovan se sav tresao, samo što Kejol nije mogao da oceni da li od susprezanja ili
strave.
Elin kaza, nepokolebljivo i smireno: „Volela bih da glasate.“

***

Glasanje.
 Rovan u životu nije čuo za nešto tako besmisleno.
Iako je jedan deo njega zračio ponosom na to što je ona baš ovaj trenutak i ovo
mesto odabrala za klicu tog novog sveta koji je obećala.
Sveta u kom neće tek nekolicina imati moć, već mnogi. I to počevši od ovog,
najhitnijeg izbora. Ove nepodnošljive sudbe.
Svi su se pomerili nešto dalje niz drum, a Rovan nije propustio da primeti kako se
nalaze na raskršću, niti da su Dorijan, Elin i Kejol u samom srcu te raskrsnice, svega
nekoliko milja od rudnika soli gde je veliki deo svega ovoga i otpočeo, pre nešto malo
više od godinu dana.
Tupo hučanje ječalo je Rovanu u ušima dok se odvijala rasprava.
Zna da bi trebalo da padne na kolena i da zahvali Dorijanu na tome što se dokopao
trećeg ključa, ali istovremeno je mrzeo kralja zbog toga.
Mrzi ovaj put koji im je svima određen pre hiljadu godina. Mrzi što je sada pred
njima ovaj izbor, a već su se toliko borili i toliko toga žrtvovali.
Princ Kašin je upravo govorio: „Marširamo na stotinu hiljada neprijateljskih
vojnika, ako ne i više. Taj broj se neće smanjiti ako se usudkapija zatvori. Biće nam
potrebna Lučonoša da ih saseče.“
Princeza Hasar odmahnu glavom. „Postoji mogućnost da će se ta vojska urušiti
sama od sebe ako Eravan nestane. Riba smrdi od glave.“
„Preveliki je to rizik“, govorio je Kejol stežući zube. „Eravanovo uklanjanje iz
svega ovoga možda bi pomoglo, a možda i ne bi. Lako je moguće da se ovoliko velika
vojska, puna Valga koji su možda željni da stanu na njegovo mesto, i ne može
zaustaviti.“
„Zašto onda ne upotrebiti ključeve?“, upita Nesrin. „Zašto ne poneti ključeve na
sever i upotrebiti ih, uništiti vojsku pa onda…“
„Ključevi ne mogu da se koriste“, prekide je Dorijan, „a da onaj koji ih koristi ne
bude uništen. Nismo sasvim sigurni da smrtnik uopšte može da izdrži njihovu moć.“
Klimnu ka Elin, koja je nemo gledala, a Rovan davao sve od sebe da ne povrati od
muke. „Već to da se vrate u kapiju traži sve do poslednje trunčice.“ Onda ukočeno
dodade: „Od jednog od nas.“
Rovan je znao da bi trebalo da se bori protiv toga, da viče na sav glas.
Dorijan nastavi: „Trebalo bi da to ja uradim.“
„Ne.“ Ta reč se ote Kejolu – i Elin. Njena prva reč otkad je ta rasprava započela.
Ali Kejolu je odgovorio Fenris, smrtonosno tihim glasom: „Ti bi radije da umre
moja kraljica nego tvoj kralj?“
Kejol se ukoči. „Najradije bih da ne umre niko od mojih prijatelja. Radije bih da se
ništa od ovoga ne dešava.“
Pre nego što Fenris stiže da zareži u odgovor, Irena se ubaci: „I kada se brava iskuje
i usudkapija zapečati, bogovi će otići?“
„Neka se nose u tri lepe“, promrmlja Fenris.
 Ali Irena se ukoči na to nehajno odbacivanje i spusti ruku na nedra. „Volim Silbu.
Od srca. Da li će moje moći prestati da postoje kada ona ode s ovog sveta?“ To rekavši,
pokaza sve okupljene.
„Čisto sumnjam“, odgovori Dorijan. „Ako ništa drugo, takva cena nikada nije
pominjana.“
„Šta je s drugim bogovima na ovom svetu?“, upita Nesrin mršteći se. „Trideset
šestoro kaganatskih božanstava. Zar oni nisu bogovi? Da li će i oni biti oterani, ili samo
ovih dvanaestoro?“
„Možda su naši bogovi drugačiji“, zamišljeno kaza princeza Hasar.
„Da li onda oni mogu da nam pomognu?“, upita Irena, a njene zlatne oči još su bile
pomračene tugom za boginjom koja ju je blagoslovila. „Zar ne mogu da se umešaju?“
„Zaista ima i drugih sila koje delaju na ovom svetu“, odgovori Dorijan dodirujući
Damarisov balčak. Bog istine – koji je blagoslovio Gavinov mač. „Ali mislim da bi nam
te sile već pomogle u ovome da su ikako mogle.“
Elin je lupkala nogom po zemlji. „Gubimo vreme očekujući da nam se božanstva
smiluju i nešto udele – a i to nije tema.“ Prostreli Dorijana užarenim pogledom. „Takođe
ne raspravljamo o tome ko će platiti cenu.“
„Zašto?“ Rovanu se to tiho pitanje ote pre nego što stiže da se zaustavi.
Njegova parnjakinja se lagano okrenu ka njemu. „Zato što ne raspravljamo o
tome.“ Te reči su bile oštre i ledene. Ona prostreli Dorijana pogledom, a kralj Adarlana
otvori usta. „Ne raspravljamo“, proreža ona.
Dorijan ponovo otvori usta, ali Rovan mu privuče pogled. Gledao ga je pravo u oči,
puštajući ga da iz njegovih očiju pročita: Kasnije. O ovome ćemo kasnije.
Ako je Elin i primetila njihov nemi razgovor, ako je zapazila da je Dorijan malčice
klimnuo glavom, to ničim nije pokazala. Samo je rekla: „Nemamo vremena da ga
gubimo na beskrajnu raspravu.“
Lorkan klimnu. „Dok imamo sva tri ključa, svakim trenutkom smo u sve većoj
opasnosti da nas Eravan nađe i napokon dobije ono što je tražio. Ili Mev“, dodade
mršteći se. „Ali bez obzira na to, ja bih pošao na sever – pustio Elin da smanji moratske
legije.
„Budi nepristrastan“, procedi Elin. Pogledala je u oči svakoga od njih ponaosob.
„Pretvarajte se da me ne poznajete. Pretvarajte se da sam niko i ništa. Pretvarajte se da
sam obično oružje. Da li biste me iskoristili sada ili kasnije?“
„Ali ti jesi neko“, tiho joj odgovori Elida. „Mnogima.“
„Ključevi će nazad u kapiju“, pomalo hladno odvrati Elin. „U nekom trenutku. S
njima idem i ja. Odlučujemo da li će to biti sada ili za nekoliko nedelja.
Rovan to nije mogao da podnese. Više ne može da čuje ni jednu jedinu reč. „Ne.“
Svi ponovo stadoše.
Elin iskezi zube. „Ne možemo da ne radimo ništa.“
„Ponovo ćemo ih sakriti“, reče Rovan. „Nije ih našao hiljadama godina. Možemo
to da uradimo ponovo.“ Pokaza Irenu. „Ona može da ga uništi sasvim sama.“
„To ne dolazi u obzir“, odbrusi Elin. „Irena je u drugom stanju…“
 „Mogu“, kaza Irena stojeći pored Kejola i pođe za korak napred. „Ako postoji
ikakav način, ja to mogu. Videću da li druge vidarke mogu da pomognu…“
„Gospo Vestfal, biće na hiljade Valga da ih uništavaš ili spašavaš“, isto onako
hladno odvrati Elin. „Eravan bi mogao da te ubije pre nego što ti se ukaže prilika i da ga
dodirneš.“
„Zašto je tebi dozvoljeno da se odrekneš svog života zarad ovoga, a nikome
drugom nije?“, pobuni se Irena.
„Nisam ja u drugom stanju.“
Irena lagano trepnu. „Hafiza bi možda mogla da…“
„Nemam namere da se igram šta bi bilo kad bi bilo“, reče Elin i to glasom kakav je
Rovan retko čuo. Onim kraljičinim glasom. „Glasaćemo. Smesta. Da li da ovog trena
vratimo ključeve u kapiju ili da nastavimo ka Terasenu i da onda to uradimo, ako nam
uspe da zaustavimo onu vojsku?“
„Eravan može da bude zaustavljen“, usprotivi se Irena, nimalo uplašena kraljičinim
rečima. Ne bojeći se njenog gneva. „Znam da možemo. I bez ključeva – možemo ga
zaustaviti.“
Rovanje želeo da joj poveruje. Želeo je da poveruje Ireni Vestfal više nego što je
ikada išta želeo. Kejol, gledajući Dorijana, kao da je takođe bio sklon tome.
Međutim, Elin uperi prst u princezu Hasar. „Kako glasaš?“
Hasar pogleda Elin pravo u oči. Razmisli na trenutak. „Glasam da to uradimo
smesta.“
Elin samo uperi prst u Dorijana. „Ti?“
Dorijan se ukoči, a nezavršena rasprava vidno je i dalje besnela njegovim licem.
Ipak, on reče: „Da se uradi sada.“
Rovan sklopi oči. Jedva da je čuo druge vladare i njihove saveznike kako
odgovaraju na njeno pitanje. Prišao je ivici šume, spreman da beži ako počne da
povraća.
Onda Elin kaza: „Rovane, ti si poslednji.“
„Glasam – ne. Niti sada, niti ikada.“
Njen pogled je bio hladan i dalek. Kao što je bio u Maglobranu.
„Dakle, rešeno je“, tužno kaza Kejol.
„U zoru će brava biti iskovana i ključevi vraćeni u kapiju“, dovrši Dorijan.
Rovan je samo zurio u svoju parnjakinju. Njegov razlog za disanje.
Elida tiho upita: „Elin, kako ti glasaš?“
Elin otrgnu pogled od Rovana, a on odsustvo tog pogleda primeti kao da ga je
zapahnuo studeni vetar kad ona reče: „Nije bitno.“
 Devedeset drugo poglavlje

E lin nije kazala da je to što je od njih tražila da glasaju bilo ne samo način da ih pusti
da donesu odluku, kao slobodni žitelji ovog sveta, kako da zapečate njegovu
sudbinu. Nije kazala da je to bio i kukavički potez, to što je pustila nekoga drugog da
odluči umesto nje. Da odabere njen put.
Te noći su logorovali kod Endovira i rudnici soli su bili samo tri milje niz drum.
Rovan ih je naterao da podignu njihov kraljevski čador. Njihov kraljevski krevet.
Nije obedovala zajedno s ostalima. Jedva da je pipnula hranu kada ju je Rovan
spustio na sto. Još je sedela pred njom, a pečeni zec se ohladio dok je ona iščitavala one
beskorisne knjige o usudznacima kada joj je Rovan, sedeći za stolom naspram nje,
rekao: „Ne prihvatam ovo.“
„Ja prihvatam.“ Te njene reči bile su bezizražajne, kao mrtve.
Kao što će i ona biti pre nego što sunce do kraja izroni. Elin zatvori drevni tom
pred sobom.
Od terasenske granice delilo ih je svega nekoliko dana puta. Možda je trebalo da
pristane da to uradi sada, ali pod uslovom da se to desi na terasenskom tlu, a ne pored
Endovira.
Međutim, svakim danom rizik je sve veći. Strašan rizik.
„Nikada u životu nisi ništa prihvatila“, besneo je Rovan skočivši na noge i
naslonivši se na sto. „A sada si odjednom tako voljna?“
Ona proguta pljuvačku kako bi ublažila bol u grlu. Odmerila je knjige koje je sada
već triput pročešljala, ali zalud. „A šta bi trebalo da uradim, Rovane?“
„Da ih oteraš dođavola!“ On tresnu pesnicom o sto tako da se sudovi zatresoše. „Da
im kažeš da se njihovi planovi nose u tri lepe, njihova proročanstva i sudbina, pa da
sama izgradiš svoju sudbu! Trebalo je da uradiš bilo šta osim da prihvatiš ovo!“
„Narod Erileje je rekao svoje?
„Ma i oni neka se nose“, proreza Rovan. „Slobodno započni svoj slobodni svet
nakon ovog rata. Pusti ih da glasaju i biraju svoje proklete kraljeve i kraljice, ako baš
hoće.“
Sada i ona zareža. „Ne želim da nosim ovo breme ni trenutak duže. Ne želim da
biram i da otkrijem da sam izabrala pogrešnu stvar kada sam se odlučila za odlaganje.“
„Dakle, ti bi glasala protiv toga. Ti bi otišla u Terasen.“
„Zar je bitno?“ Ona skoči na noge. „Glasovi mi svejedno nisu išli naruku. Da su
čuli kako bih volela da odem u Orint i da se borim još taj poslednji put, to bi ih samo
nateralo da promene mišljenje.“
 „Ti si ta koja će umreti. Imaš pravo da se čuje i tvoj glas.“
Ona iskezi zube. „Ovo je moja sudbina. Elena je pokušala da me izvuče iz toga i
vidi kako je završila – osvetoljubivi bogovi su se zavetovali da će uništiti njenu večnu
dušu. Kada brava bude iskovana, kada zatvorim kapiju, okončaću još jedan život, ne
samo svoj.“
„Elena postoji već hiljadu godina, bilo kao živo biće ili kao duh. Izvini ako me
zabole što će njoj doći kraj kada si proživela svega dvadeset godina.“
„Stigla sam do dvadesete zahvaljujući njoj.“
Čak ni dvadesete. Ima još nekoliko meseci do rođendana. Biće to u proleće koje
ona neće dočekati.
Rovan poče da se šeta, proždirući čilim krupnim koracima. „I ovaj haos je nastao
zbog nje. Zašto da samo ti nosiš to breme?“
„Zato što je to oduvek bilo moje breme.“
„Koješta. To je vrlo lako moglo da padne na Dorijana. On je spreman da to uradi.“
Elin trepnu. „Elena i Nehemija su rekle da Dorijan nije spreman.“
„Dorijan se ušetao u Morat, uhvatio u kolo s Mev i srušio celu tu prokletinju.
Rekao bih da je spreman koliko i ti.“
„Neću dozvoliti da se on žrtvuje umesto mene.“
„Zašto?“
„Zato što je on moj prijatelj. Zato što ne bih mogla da živim sama sa sobom ako
bih ga pustila da to uradi.“
„Elin, on je kazao da će to učiniti.“
„On ne zna šta hoće. Jedva da se povratio od užasa koje je pretrpeo.“
„A ti si se povratila?“, zatraži da čuje Rovan, ni najmanje dirnut njenim rečima.
„On je odrastao čovek. Može sam da odlučuje – mi možemo da odlučujemo a da nam ti
ne stojiš nad glavom.“
Ona se iskezi. „Odlučeno je.“
On prekrsti ruke. „Onda ćemo to uraditi ti i ja – zajedno.“
Njoj srce stade u grudima.
Rovan nastavi: „Nećeš sama iskivati bravu.“
„Ne.“ Ruke počeše da joj se tresu. „To ne dolazi u obzir.“
„Ko kaže?“
„Kažem ja.“ Nije mogla da udahne od pomisli na to – od pomisli da on bude
izbrisan. „Da je to moguće, Elena bi mi rekla. Neko iz moje krvne loze mora da plati.“
On otvori usta, ali vide istinu na njenom licu i ču istinu u njenim rečima. Onda
odmahnu glavom. „Obećao sam ti da ćemo naći neki način da platimo ovaj dug –
zajedno.“
Elin pogleda razbacane knjige. Ništa – knjige, ona trunčica nade koju su im
ponudile, svele su se na ništa. „Ne postoji druga mogućnost.“ Ona prođe prstima kroz
kosu. „Meni ne preostaje druga mogućnost“, dodade. Nije imala nikakvu kartu u rukavu,
nikakvo veliko otkriće. Ne kada je o ovome reč.
 „Onda to nećemo uraditi sutra“, beše uporan on. „Sačekaćemo. Reći ćemo ostalima
kako hoćemo da najpre stignemo do Orinta. Možda u Kraljevskoj biblioteci ima nekih
spisa…“
„Čemu glasanje ako ćemo samo zanemariti ishod? Oni su odlučili, Rovane. Sutra
će sve biti gotovo.“
Te reči su u njoj odzvanjale šuplje i mučno.
„Pusti me da nađem neki drugi način.“ Glas ga izdade, ali nije posustajao s
hodanjem. „Elin, naći ću neki drugi način…“
„Nema drugog načina. Kao ti to nije jasno? Sve ovo“, prosikta ona šireći ruke. „Sve
ovo služi tome da ostanete živi. Svi vi.“
„A cenu plaćaš ti. Samo da bi se iskupila za neku zaostalu grizu savesti.“
Ona tresnu rukom po hrpi drevnih knjiga. „Zar misliš da ja želim da umrem? Zar
misliš da je ovo lako, da gledam u nebo i da se pitam je li to poslednje što ću ikada
videti? Da gledam tebe i da se pitam šta bi se sve zbilo u svim godinama koje nećemo
proživeti zajedno?“
„Elin, ne znam šta hoćeš“, proreža Rovan. „Nisi bila baš otvorena.“ Njoj je srce
tuklo kao grmljavina. „Hoću da se sve završi, ovako ili onako.“ Prsti joj se zgrčiše u
pesnice. „Hoću da se ovo okonča.“
On odmahnu glavom. „Znam. Takođe znam kroz šta si sve prošla, Elin, i znam da si
tokom onih meseci u Doranelu proživela pravi pakao. Ali ne smeš prestati da se boriš.
Ne sada.“
Oči su je pekle. „Izdržala sam zbog ovoga. S ovim ciljem. Da bih mogla da vratim
ključeve u kapiju. Kada me je Karn čerečio, kada je Mev kidala sve što sam znala,
jedino me je sećanje na to da moram ostati živa zarad ovog posla sprečavalo da se
slomim, jer sam znala da ćete svi vi izginuti ako klonem.“ Disala je odsečno i
neravnomerno. „A nakon toga ispala sam prava glupača jer sam mislila da možda neću
morati da platim dug, da ću možda ponovo videti Orint. Da će možda Dorijan to uraditi
umesto mene.“ Pijunu na pod. „Kakva sam ja to osoba kad sam se danas prestravila
videvši ga?“
Rovan otvori usta da joj odgovori, ali ona ga prekide, a glas ju je izdavao. „Mislila
sam da ću moći da pobegnem od toga – makar samo na tren. Čim sam to pomislila,
bogovi su vratili Dorijana na moj životni put. Reci mi da to nije namerno. Reci mi da ti
bogovi, ili kakve god sile da vladaju ovim svetom, ne urlaju na sav glas kako bi trebalo
da baš ja iskujem bravu.“
Rovan ju je samo dugo gledao, a pluća su mu se dizala i spuštala. Onda joj reče:
„Šta ako su te sile navele Dorijana na tvoj put da ti ne bi sama platila dug?“
„Ne razumem.“
„Šta ako su vas spojile? Da ne bi odabrale jedno ili drugo, već da podelite breme.
Jedno s drugim.“
Kao da čak i vatra u gorioniku zastade.
Rovanove oči bleštale su dok je nastavljao da priča. „Onog dana kada si uništila
stakleni zamak – kada ste se uhvatili za ruke, tvoja moć… nikada nisam video ništa ni
nalik tome. Uspeli ste da stopite svoje moći i da postanete jedno. Ako brava traži sve od
vas, zašto joj ne biste dali po pola? Pola od jednog i pola od drugog – kad već u oboma
teče Malina krv?“
Elin lagano sede u stolicu. „Ja… ne znamo da li bi to uspelo.“
„Bolje je nego ići pognute glave na sopstveno pogubljenje.“ Ona zareza. „Kako
mogu da ga pitam da uradi tako nešto?“
„Tako što to nije samo tvoje breme, eto kako. Dorijan to zna. Prihvatio je to. Zato
što je jedina preostala mogućnost da ostanemo bez tebe.“ Bes u njegovim očima puče,
skupa s njegovim glasom. „Da mogu, pošao bih umesto tebe.“
I njeno srce napuče. „Znam.“
Rovan pade na kolena pred njom, pa spusti glavu u njeno krilo i obgrli je oko
struka. „Ne mogu to da podnesem, Elin. Ne mogu.“
Ona mu prođe prstima kroz kosu. „Želela sam onih hiljadu godina s tobom“, tiho
mu kaza. „Želela sam da izrodim decu s tobom. Želela sam da zajedno odemo na onaj
svet.“ Njene suze padale su po njegovoj kosi.
Rovan diže glavu. „Onda se bori za to. Još jednom. Bori se za tu budućnost.“
Ona se zagleda u njega i život koji je videla na njegovom licu. Sve što joj on nudi.
Sve što bi i ona mogla da ima.

***

„Moram nešto da te pitam.“

Elinin glas probudi Dorijana iz nemirnog sna. On se pridiže da sedne, ne ustajući iz
ležaja. Sudeći po tišini koja je pala na logor, mora da je gluvo doba noći. „Šta?“
Rovan je iza nje držao stražu, posmatrajući vojni logor pod drvećem. Dorijan se na
tren zagleda u njegove smaragdne oči – i vide odgovor koji mu je bio potreban.
Princ je ispunio svoje nemo obećanje, koje je ranije dao.
Elin zaigra grlo. „Zajedno“, kaza ona, a glas je izdade. „Šta ako zajedno iskujemo
bravu?“
Dorijan je shvatio njen plan i njenu očajničku nadu i pre nego što ga je izložila do
kraja. Kada je završila, Elin je samo dodala: „Žao mi je što te to uopšte pitam.“
„Meni je žao što se toga nisam ja setio“, odgovori on pa skoči na noge navlačeći
čizme.
Rovan se sada okrenu prema njima. Čekajući odgovor za koji je znao da će ga
Dorijan dati.
Zato Dorijan odgovori oboma: „Da.“
Elin sklopi oči, a on nije znao da li je ona to učinila usled olakšanja ili kajanja.
Uhvatio ju je za rame. Nije želeo ni da zna kako li je izgledala svađa između nje i
Rovana kada ju je naterao da pristane, da prihvati ovo. To što je Elin uopšte pristala…
Ona otvori oči, a u njima se videla samo sumorna rešenost. „Uradićemo to sada“,
promuklo je kazala. „Pre ostalih. Pre oproštaja.“
 Dorijan klimnu. Ona ga samo upita: „Želiš li da Kejol bude ovde?“
Razmišljao je da odgovori odrično. Razmišljao je o tome da poštedi svog prijatelja
još jednog oproštaja, sada kada je na Kejolovom licu takva radost, takav spokoj.
Ali Dorijan ipak kaza: „Da.“
 Devedeset treće poglavlje

Njih četvoro ćutke je hodalo šumom, niz drevni drum prema rudnicima soli.
Bilo je to jedino mesto koje nije bilo pod izvidničkom prismotrom.
Mučnina joj je pri svakom koraku bila sve veća, a znoj joj je lagano klizio niz
kičmu. Rovan joj nije puštao ruku i mazio ju je palcem po koži.
Ovde, u ovom groznom i mrtvom mestu, toliko ispunjenom patnjom – ovde će se
ona suočiti sa svojom sudbinom. Kao da nikada nije ni pobegla odatle, ne zaista.
Pod pokrivačem tame, planine u kojima su rudnici bili izdubljeni bile su tek senke.
Veliki zid oko logora smrti samo crna mrlja.
Kapija je bila otvorena, a jedno krilo se odlomilo sa šarki. Možda su oslobođeni
robovi pokušali da ih pokidaju prilikom izlaska.
Elin snažno stisnu Rovanu ruku dok su prolazili kroz kapiju i ulazili u dvorište
rudnika. Tu, u samom središtu – tu su se nalazili drveni stubovi za koje je bila vezana
dok su je bičevali. Prvog dana i toliko drugih dana.
I tu, u planini s njene leve strane – tamo su jame. Bezdane jame u koje je bila
uterana.
Zgrade u kojima su stanovali nadzornici rudnika bile su prazne. Obične ljušture.
Jedva se suzdržala da se ne zagleda u svoja zapešća, gde su nekada bili ožiljci od
lisičina. Da ne oseti kako joj se hladan znoj sliva niz leđa, znajući da ni tamo više nema
ožiljaka. Samo je Rovanova tetovaža prekrivala glatku kožu.
Kao da je ovo mesto bilo samo san – nekakav košmar koji je prizvala Mev.
Nije propustila da primeti ironiju. Već je dvaput pobegla iz okova – samo da bi opet
završila ovde. Privremena sloboda. Kupljeno vreme.
Goldrin je ostavila u njihovom šatoru. Od mača neće biti mnogo koristi tamo kuda
su se zaputili.
„Nikada mi ni nakraj pameti nije bilo da ćemo opet videti ovo mesto“, promrmlja
Dorijan. „Svakako ne ovako.“ Kraljevi koraci bili su nepokolebljivi, a lice ozbiljno dok
je čvrsto držao Damarisov balčak. Spreman da se suoči s onim što ih očekuje, šta god to
bilo.
S bolom za koji je ona dobro znala da sledi.
Ne, ona nikada nije zapravo pobegla, zar ne?
Zaustavili su se blizu središta dvorišta od nabijene zemlje. Elena joj je objasnila
kako da iskuje bravu, kako da vrati ključeve u kapiju. Premda tu neće biti nikakve
goleme magije, nikakve pretnje ni za koga oko njih, želela je da ode. Da bude daleko od
svih.
 Kejolovo lice je na mesečini bilo bledo. „Šta hoćeš da radimo?“
„Budite ovde“, jednostavno mu odgovori Elin. „To je dovoljno.“
Bio je to jedini razlog što ona podnosi da stoji tu, u tom mestu koje mrzi svim
srcem.
Dorijan je upitno pogleda, a ona klimnu glavom. Nema svrhe gubiti vreme.
Dorijan zagrli Kejola, pa njih dvojica porazgovaraše, ali pretiho da bi ih Elin čula.
Elin poče da crta usudznak u prašini, dovoljno veliki da u njega stanu i ona i
Dorijan. Biće tu dva usudznaka, koja će se preklapati: Otvoriti. Zatvoriti.
Zaključati. Otključati.
Njih je prve naučila. Već ih koristila.
„Zar nema slatkog opraštanja, princezo?“, upita je Rovan dok je ona stopalom
iscrtavala znak.
„To mi deluje baš dramatično“, odgovori mu Elin. „Preterano dramatično, čak i za
mene.“
Ali Rovan je zaustavi, tako da drugi znak ostade napola završen. Diže joj glavu
uhvativši je pod bradu. „Čak i kada budeš… tamo“, reče on, a njegove kao borovi zelene
oči sijale su na mesečini, „s tobom sam.“ On spusti dlan preko njenog srca. „Ovde. S
tobom sam ovde.“ Ona spusti dlan na njegove grudi, pa duboko uvuče njegov miris u
pluća i u srce. „Kao što sam i ja s tobom. Uvek.“
Rovan je poljubi. „Volim te“, prošapta joj uz usne. „Vrati mi se.“ Onda se Rovan
povuče tik mimo nedovršenih znakova.
Odsustvo njegovog mirisa i njegove topline ispuni je hladnoćom, ali je i dalje
gordo stajala. Trudila se da diše postojano dok je gledala Rovana pravo u lice, kako bi
dobro zapamtila njegove crte.
Dorijanu su oči blistale kada je zakoračio na belege. Elin kaza Rovanu: „Zapečati
poslednji kada završimo.“
Njen princ, njen parnjak, klimnu glavom.
Dorijan izvadi iz kaputa presavijeno parče tkanine. Rastvori ga i otkri dva opiljka
crnog kamena. I Medaljon Orinta.
Njoj se utroba prevrnu, a mučnina koja je spopade usled njihove nezemaljske
prirode pretila je da je obori s nogu. Međutim, ona uze od njega Medaljon Orinta.
„Mislio sam da bi ti htela da ih otvoriš“, tiho joj reče Dorijan.
Tu, u mestu gde je trpela i istrajavala; tu, u mestu gde je toliko toga započelo.
Elin odmeri u dlanu drevni medaljon, prelazeći palčevima duž zlatnog spoja na
njegovoj ivici. Na tren se opet našla u onoj udobnoj sobi u imanju na obali reke, a pored
nje je bila njena majka i poverila joj je staranje nad tim medaljonom.
Elin pređe prstima preko usudznakova urezanih u poleđinu. Runa kojima je bila
ispisana njena mrska sudbina: Bezimena je moja cena.
To je tu bilo ispisano sve ovo vreme, svih ovih stoleća. Branonovo upozorenje i
potvrda. Njihova žrtva. Njena žrtva.
 Branon je besneo na one bogove, označio je medaljon i ostavio sve tragove da ih
ona jednog dana nađe. Da bi mogla da razume. Kao da je nekako mogla da prskosi
sudbini koju su oni zacrtali. Jalova je to bila nada.
Elin prevrnu medaljon, pa pređe prstima preko besmrtnog jelena na njegovom licu.
Kupljeno vreme. Sve je to bilo samo kupljeno vreme.
Zlato kojim je medaljon bio zatvoren rastopi joj se u rukama, šišteći dok se
prosipalo po smrznutom tlu. Ona uvrnu medaljon i razdvoji njegove dve strane.
Tada je zapahnu nezemaljski zadah trećeg ključa, mameći je. Šapćući joj na
jezicima koji na Erileji nikada nisu postojali, niti će postojati.
Elin samo sasu opiljak usudključa u Dorijanovu pruženu ruku. Opiljak zvecnu o
druga dva i taj zvuk kao da odjeknu kroz večnost, po svim svetovima.
Dorijan zadrhta, a Kejol i Rovan se lecnuše.
Elin samo gurnu u džep dve polovine medaljona. Komadić Terasena koji će ona
poneti sa sobom, kud god da se sada zaputi.
Elin pogleda Rovana u oči poslednji put – i u njima pročita: Vrati mi se.
Poneće sa sobom i te reči i to lice. Čak i kada brava od nje bude tražila sve, to će joj
ostati. Ostaće joj zauvek.
Ona proguta pljuvačku kako bi ovlažila stegnuto grlo. Otrgnu pogled od Rovanovih
prodornih očiju. Tek onda raseče dlan najpre sebi pa Dorijanu.
Zvezde kao da se primakoše bliže, planine kao da se Dorijanu i Elin zagledaše
preko ramena dok je ona treći put zasecala nožem, niz podlakticu. Duboko i široko
cepajući kožu.
Da bi otvorila kapiju, ona mora da postane kapija.
Eravan je započeo taj postupak pretvarajući Kaltejn Rompije u tu kapiju – stavio joj
je kamen u ruku ne da bi ga tu čuvao, već da bi pripremio njeno telo za drugo kamenje.
Da bi je pretvorio u živu usudkapiju koja će biti pod njegovom vlašću.
Samo jedan opiljak u njenom telu uništio je Kaltejn. Da u svoje stavi sva tri…
Ja sam Elin Ašriver Galatinijus i neću se bojati.
Neću se bojati.
Neću se bojati.
„Spreman?“, izusti Elin.
Dorijan klimnu.
Poslednji put pogledavši zvezde, poslednji put pogledavši Gospodara Severa, koji
čuva svega nekoliko milja udaljen Terasen, Elin uze krhotine iz Dorijanovog raširenog
dlana.
U trenutku kada se ona i Dorijan uhvatiše za krvave ruke i njihova magija zaurla
kroz njih i ispreplete ih, zaslepljujuće i večno, Elin žabi sva tri usudključa u otvorenu
ranu na svojoj podlaktici.

***
Rovan je zapečatio usudznakove prebrisavši smrznutu zemlju nogom.
Baš u tom trenutku je Elin lupila dlanom po podlaktici, gurnuvši tri usudkamena u
svoje telo dok je drugom rukom čvrsto držala Dorijanovu.
To mora da upali. To mora da je razlog zašto su im se putevi ukrstili, zašto su se
Elin i Dorijan već dvaput pronašli – i to upravo na ovom mestu. On ne može da prihvati
ništa drugo. Drugačije nije mogao da je pusti.
Rovan je ostao bez daha. Bio je uveren da isto važi i za Kejola, koji je stajao tu
pored njega.
Ali dok su Elin i Dorijan i dalje tu stajali, gordo uzdignutih glava iako je osećao
miris straha koji je njima kola, lica su im postala bezizražajna. Prazna.
Nije bilo nikakvog bleska svetlosti.
Nikakvog rasplamsavanja moći.
Elin i Dorijan su naprosto stajali držeći se za ruke i zurili u daljinu.
Slepo. Obnevidelo. Ukočeno.
Udaljeno.
Kao da su ovde, ali istovremeno ih nema. Kao da su od njihovih tela ostale samo
ljušture.
„Šta se desilo?“, izusti Kejol.
Šaka kojom se Elin držala za podlakticu pade i oklembesi se, otkrivajući onu
razjapljenu ranu. Crne kamene opiljke nabijene u nju.
Nešto u Rovanovim grudima, zamršeno i suštastveno, poče da se napinje. Poče da
se zateže.
Parnjačka veza.
Rovan se zatetura za korak, hvatajući se za nedra.
Ne. Parnjačka veza se koprcala, kao da je u boli, kao da je užasnuta. On se ukopa, s
Elininim imenom na usnama.
Rovan pade na kolena kada se tri usudključa u Elininoj ruci rastvoriše u njenoj krvi.
Kao zora na suncu.
 Devedeset četvrto poglavlje

Kao što nekoć bejaše, tako bi ponovo.

Početak, kraj i večnost, bujica svetlosti, života, tekla je između njih, dve polovine
raspolućene krvne loze.
Magla se komešala, skrivajući čvrsto tlo pod njima. Možda opsena – da bi njihovi
umovi podneli gde se nalaze. Mesto koje mesto nije, u nekoj odaji s brojnim vratima.
Više vrata nego što mogu i da se nadaju da bi ikada prebrojali. Neka načinjena od
vazduha, neka od stakla, neka od plamena, zlata i svetlosti.
Novi svet iza svakih od njih; novi svet mami.
Ali ostaše tu, na raskršću svega što postoji.
U telima koja tela nisu, stajali su između svih tih dovrataka, a njihova moć je
navirala i slivala se oko njih. Stapajući se i spajajući, kugla svetlosti, stvaranja visila je u
vazđuhu.
Svaka žeravica koja je iz njih izletala u tu sve veću sferu pred njima, u bravu koja
je nastajala, neće se vratiti. Neće se obnoviti.
Zdenac koji se prazni. Zauvek.
Sve više, više i više otkidalo se iz njih sa svakim dahom. Stvaranje i razaranje.
Sfera se komešala, a njeni rubovi krivili i smanjivali obrazujući oblik koji su oni
odabrali, stvar od zlata i srebra. Bravu koja će zanavek zatvoriti ova beskrajna vrata.
I dalje su davali svoju moć, a brava je i dalje tražila još.
Onda je počelo da boli.

***

Bila je Elin ali i nije.

Bila je Elin i bila je beskonačna; bila je svi svetovi koji postoje, bila je…
Ona je Elin.
Ona je Elin.
Time što je unela ključeve u sebe, ušli su u pravu usudkapiju. Korak, misao ili želja
omogućili bi im da pristupe svakom svetu koji požele. Svakoj mogućnosti.
Dovratak je ostao iza njih. Prolaz koji sigurno miriše na borovinu i sneg.
Brava se lagano obrazovala, svetlost pretvarala u metal – u zlato i srebro.
Dorijan je dahtao stežući zube, dok su davali, davali i davali svoju moć – da je
nikada više ne vide ponovo.
 ***

Bila je to patnja. Patnja kao ništa drugo za šta je u životu znala.

Ona je Elin. Ona je Elin, a ne te stvari koje je usadila u svoju ruku, ne ovo mesto
koje postoji mimo svakog razuma. Ona je Elin; ona je Elin i došla je ovamo da bi uradila
nešto, došla je obećavši da će uraditi nešto…
Borila se da ne vrisne dok se njena moć otkidala od nje, kao da joj se koža guli s
kostiju. Baš kao što je Karn to radio, naslađujući se time. Ali nadživela ga je. Pobegla je
iz Mevinih šaka. Istrajala je duže od njih oboje. Da bi uradila ovo. Da bi došla ovamo.
Ali pogrešila je.
Ona to ne može da podnese. Ne može da izdrži sav taj gubitak, bol i sve veće ludilo
koji su je obuzimali dok je poimala novu istinu:
Oni neće otići odatle. Od njih svejedno neće ostati ništa. Rastočiće se, kao
sumaglica koja će se spojiti s maglom oko njih.
Bila je to patnja za kakvu Dorijan nikada nije znao. Njegova ličnost se rasenjivala
nit po nit.
Oblik brave, Elena je objasnila Elin, nije bitan. Mogla bi to da bude ptica, mač ili
cvet što se tiče ovog mesta, ove kapije. Ali njihovi umovi, ono što je od njih ostalo dok
su se kidali, odabrali su oblik koji im je poznat, koji za njih ima najviše smisla. Elenino
oko, ponovo rođeno – ponovo brava.
Elin poče da vrišti. Vrišti i vrišti.
Njegova magija se otrgnu iz onog svetog i savršenog mesta u njemu.
Ubiće ih to što je iskivaju. Ubiće ih oboje. Došli su ovamo vođeni očajničkom
nadom da će oboje otići odatle.
A ako ne stanu, ako ne prestanu s ovim, neće ni jedno ni drugo.
On pokuša da pomeri glavu. Pokuša da joj kaže. Stani.
Njegova magija se čupala iz njega, a brava ju je ispijala, kao sila koja se neće
zauzdati. Nezajažljiva glad koja ih proždire.
Stani. Pokušao je da progovori. Pokušao je da se povuče.
Elin je sada jecala – jecala kroz stisnute zube.
Ubrzo. Sada već ubrzo, brava će uzeti sve, a to poslednje razaranje biće najsurovije
i najbolnije.
Da li će ih bogovi naterati da gledaju dok oni uzimaju i Eleninu dušu? Da li će oni
ikada dobiti priliku, sposobnost da pokušaju da joj pomognu, kao što je on obećao
Gavinu? Znao je odgovor.
Stani.
Stani.
„Stani.“
Dorijan je čuo te reči i na trenutak nije mogao da prepozna osobu koja ih je
izgovorila.
 Sve dok se taj čovek nije pojavio izlazeći iz jednog od onih nemogućih a opet
nekako mogućih dovrataka. Čovek koji je izgledao kao da je od krvi i mesa, kao što su i
njih dvoje, ali opet nekako zamagljenog obrisa.
Njegov otac.
 Devedeset peto poglavlje

N jegov otac je tu stajao. Čovek kojeg je poslednji put video na mostu u staklenom
zamku, ali opet – ne on.
Na licu mu se videla nežnost. Ljudskost.
I tuga. Tako strašna, bolna tuga.
Dorijanova magija se pokoleba.
Čak je i Elinina magija usporila od zaprepašćenja i bujica se svela na curkanje, kao
nekakvo postojano i bolno iscrpljivanje.
„Stanite“, izusti taj čovek teturajući se ka njima i usput gledajući tu traku moći,
zaslepljujuće i čiste, koja je hranila nastanak brave.
Elin odgovori: „Ovo se ne može zaustaviti.“
Njegov otac samo odmahnu glavom. „Znam. To što je počelo ne može se
zaustaviti.“
Njegov otac.
„Ne“, kaza Dorijan. „Ne, nije moguće da si ti ovde.“
Čovek samo spusti pogled – na Dorijanov bok. Tamo gde bi mu visio mač. „Zar me
nisi ti prizvao?“
Damaris. Nosio je Damaris u onom prstenu od usudznakova. U njihovom svetu,
njihovom postojanju, još ga nosi.
Mač, kao i neznani bog kojem služi, očito misli da on treba da se suoči s još
jednom istinom. Još jednom istinom pre kraja.
„Ne“, ponovi Dorijan. Ničega drugog nije mogao da se seti da kaže dok ga je
gledao – tog čoveka koji je svima njima uradio strašne stvari.
Njegov otac diže ruke kao da ga preklinje. „Dečače moj“, beše sve što je izustio.
Dorijan nije imao šta da mu kaže. Mrzi što je taj čovek tu – i na kraju i na početku.
Ali njegov otac pogleda Elin. „Pusti mene da ovo uradim. Pusti me da dovedem do
kraja.“
„Molim?“ Ta reč naprosto se ote Dorijanu.
„Ti nisi izabran“, odvrati Elin, premda se studen u njenom glasu pokoleba.
„Bezimena je moja cena“, odvrati kralj.
Elin se ukoči.
„Bezimena je moja cena“, ponovi njegov otac. Bilo je to upozorenje jedne drevne
veštice, kobne reči ispisane na poleđini Medaljona Orinta. „Zbog toga što si označena
belegom kopileta, ti si Bezimena, ali zar nisam i ja?“ Pogleda najpre jedno pa drugo, a
oči mu se razrogačiše. „Kako mi je ime?“
 „Ovo je smešno“, procedi Dorijan. „Ime ti je…“
Ali tamo gde je trebalo da bude njegovo ime bila je samo razjapljena rupa.
„Ti…“, zamuca Elin. „Ime ti je… Kako to da ga nemaš, da ga mi ne znamo?“
Dorijana popusti bes. Patnja usled toga što se njegova magija, njegova duša čupa iz
njega postade manje bitna kada njegov otac kaza: „Eravan ga je uzeo. Izbrisao ga je iz
pamćenja i istorije. Bila je to drevna i strašna čin, toliko moćna da može da se baci samo
jednom. Sve to da bih bio njegov najverniji sluga. Čak ni ja više ne znam kako mi je
ime. Izgubio sam ga.“
„Bezimena je moja cena“, promrmlja Elin.
Dorijan tada pogleda. Tog čoveka koji mu je bio otac. Istinski ga pogleda.
„Dečače moj“, ponovo prošapta njegov otac. A s lica mu je sijala ljubav – ljubav,
ponos i tuga.
Njegov otac, koji je bio zaposednut baš kao što je bio on, koji je na neki sebi
svojstven način bezuspešno pokušao da ih spase. Njegov otac, kojem je sve uzeto, ali
nikada se nije pokorio Eravanu – ne u potpunosti.
„Želim da te mrzim“, reče Dorijan, a glas mu je podrhtavao.
„Znam“, odgovori njegov otac.
„Sve si uništio.“ Nije mogao da zadrži suze. Elinina ruka samo jače steže njegovu.
„Žao mi je“, izusti njegov otac. „Žao mi je zbog svega, Dorijane.“
Čak i način na koji je njegov otac izgovorio njegovo ime – nikada ga nije čuo da
govori takvim glasom.
Odbaciti ga. Baciti ga u nekakav pakleni svet, eto šta bi trebalo da on uradi.
Ali Dorijan je znao zbog koga je zapravo srušio Morat. Zbog koga je zatrpao onu
prostoriju krcatu okovratnicima, kao i mrsku grobnicu.
„Žao mi je“, ponovi njegov otac.
Nije mu bio potreban Damaris kako bi znao da su te reči bile istinite.
„Pusti me da platim ovaj dug“, reče mu otac prilazeći bliže. „Pusti me da platim
ovo, da uradim ovo. Zar Malina krv ne teče i mojim venama?“
„Ti nisi obdaren magijom – ne kao mi“, s tugom u očima odgovori Elin.
On pogleda Elin pravo u oči. „Imam dovoljno – taman dovoljno u svojoj krvi. Da
pomognem.“
Dorijan se osvrnu prema dovratku koji je vodio ka Erileji. Domu. „Onda ga pusti“,
kaza, premda te reči nisu bile onako ledene kako je priželjkivao. Samo teške i umorne.
Elin tiho saopšti njegovom ocu: „Nameravala sam, pre nego što dođe kraj.“
„Onda sada nećeš biti sama“, odgovori on. Tada mu se taj čovek nasmeši – kao
prikaza kralja, oca, kakav je mogao da bude. Kakav je uvek i bio, uprkos onome što ga
je zadesilo. „Zahvalan sam – što mi se ukazala prilika da te ponovo vidim. Poslednji
put.“
Dorijan nije znao šta da kaže. Naročito ne kada se Elin okrenula ka njemu, pa rekla
dok su joj se suze slivale niz lice: „Jedno od nas mora da vlada.“
Pre nego što Dorijan shvati, pre nego što pojmi kakav je dogovor upravo postigla,
Elin istrgnu ruku iz njegove.
 I gurnu ga kroz dovratak iza njih. Nazad u njihov svet.
Dorijan pade urlajući iz sveg glasa.
Dok je magloviti predeo usudkapije nestajao, Dorijan vide kako Elin hvata
njegovog oca za ruku.
 Devedeset šesto poglavlje

R ovan se nije mrdnuo satima, već je stajao pored Elin i Dorijana gledajući ih kako
zure ni u šta. Ni Kejol se nije mnogo pomerao.
Noć je prolazila, a zvezde su se okretale nad tim omraženim i ledenim mestom.
A onda se Dorijan izvi, gutajući vazduh – pa se sruši na kolena.
Elin je ostala gde je i bila. Ostala je da stoji i samo pustila Dorijanovu ruku.
Rovanu se duša se ukoči.
„Ne“, prohropta Dorijan, koprcajući se prema njoj, pokušavajući da je ponovo
uhvati za ruku, da joj se pridruži.
Ali rana na Elininoj ruci se zatvorila.
„Ne, ne!“, zaurla Dorijan i Rovan tada shvati.
Shvati šta je ona uradila.
Poslednja obmana, poslednja laž.
„Šta se desilo?“, zatraži da čuje Kejol, pružajući ruku da podigne Dorijana na noge.
Kralj je jecao, raskopčavajući pojas s drevnim mačem i bacajući ga. Damaris zazveketa
kao da je šupalj kad pade na zemlju.
Rovan je samo zurio u Elin.
U svoju parnjakinju, koja ga je slagala. Koja je slagala sve njih.
„Nije bilo dovoljno – nas dvoje zajedno. To bi nas uništilo oboje“, ridao je Dorijan.
„Ali Damaris je nekako prizvao mog oca i… on je zauzeo moje mesto. Ponudio je da
zauzme moje mesto, tako da je ona…“ Dorijan se baci ka Elin, pokušavajući da je uhvati
za ruku, ali već je napustio prsten usudznakova.
Više mu nisu dali da uđe.
Bio je to zid iza kojeg je Elin bila zatvorena.
Parnjačka veza se sve više tanjila.
„Ona i on – okončaće sve to“, reče Dorijan, sav se tresući.
Rovan jedva da je čuo te njegove reči.
Trebalo je da zna. Trebalo je da zna da ako njihov plan ne urodi plodom, Elin
nikada neće svojevoljno žrtvovati prijatelja. Čak ni zarad ovoga. Čak ni zarad sopstvene
budućnosti.
Znala je da će on pokušati da je spreči da iskiva bravu da je makar i pomenula tu
mogućnost – šta će uraditi ako sve pođe po zlu. Pristala je da pusti Dorijana da joj
pomogne samo da bi stigla dotle. Verovatno bi pustila Dorijanovu ruku sve i da se
njegov otac nije pojavio.
 Gotovo – toliko je često pričala kako želi da sve bude gotovo. Trebalo je da je
sluša.
Kejol snažno ščepa Dorijana, pa mladi vlastelin kaza Rovanu, tiho i tužno: „Žao mi
je.“
Lagala je.
Njegovo Plamensrce je lagalo.
A on će je sada gledati kako umire.

***

Držeći se za ruku s neprijateljem, Elin dopusti da njena magija ponovo poteče. Dopusti
joj da navire iz nje kao besna bujica.
Moć bezimenog kralja nije bila ništa u poređenju s Dorijanovom, ali bila je taman
dovoljna, kao što je i sam rekao. Taman dovoljna da joj pomogne.
Nije nameravala da se Dorijan uništi zarad ovoga. Samo da pruži koliko je
neophodno. Onda bi ga odbacila nazad u Erileju kako bi sve završila sama.
Da plati za desetogodišnju sebičnost, desetogodišnje odsustvo iz Terasena,
desetogodišnje bežanje.
Patnja se pretvorila u potmulu riku. Čak je i stari kralj dahtao noseći se s bolom.
Blizu je. Zlatne petlje i krugovi brave već su postali opipljivi.
Bilo je potrebno još. Da se sputa ovo mesto, da se sputaju svi svetovi koji postoje.
On joj nikada neće oprostiti.
Njen parnjak.
Bilo joj je potrebno da je on pusti, bilo joj je potrebno da on to prihvati. Nikada ne
bi mogla da to uradi, da dođe ovamo da ju je on preklinjao da to ne radi, da je jecao kao
što je ona htela da zajeca kada ga je poljubila poslednji put.
Vrati mi se, prošaptao joj je.
Znala je da će on čekati. Sve dok ne izbledi u zagrobni svet, Rovan će iščekivati
njen povratak. Čekati da mu se ona vrati.
Elinina magija istrgnu se iz nje, neki deo toliko ključan i dubok da joj se s njim ote
i krik i ona se zanjiha tako da ju je samo kraljev stisak zadržao da ne padne.
Brava je skoro završena, a dva preklapajuća kruga Oka bezmalo potpuna.
Njena magija se koprcala, preklinjući je da stane, ali ona nije mogla. Nije htela.
„Ubrzo“, obeća joj kralj.
Videla je da se taj čovek smeši.
„Uručena mi je poruka namenjena tebi“, tiho joj kaza. Njegovi obrisi se zamagliše
dok su poslednji ostaci njegove moći isticali. Međutim, i dalje se smešio. I dalje je
delovao spokojno. „Tvoji roditelji su… Veoma se ponose tobom. Zamolili su me da ti
kažem da te mnogo vole.“ Sada je već bio skoro pa nevidljiv, a njegove reči jedva nešto
jače od šapata vetra. „I da je dug dovoljno isplaćen, Plamensrce.“
Onda je nestao. Poslednji njegovi ostaci utekoše u bravu, brišući ga iz postojanja.
 Jedva je osećala suze na svom licu dok je padala na kolena. Dok je davala i davala
svoju magiju, sebe. Ja sam Elin Ašriver Galat…
Vrisnu grcajući kada se brava napokon zaključa.
Kada se brava ponovo iskova, stvarna koliko i njeno meso.
Kada Elinina magija potpuno nestade.
 Devedeset sedmo poglavlje

Jedva se mrdala. Jedva je razmišljala.

Nema. Svetlosti i života koji su tekli kroz nju više nema.
Ni žeravice. Ostala je samo kap – samo jedna kap – vode.
Držala se te kapi i štitila ju je dok su kroz prolaz iza nje dolazile one – dvanaest
prilika, sipeći u to mesto koje se sastoji od bezbroj drugih mesta, to raskršće večnosti.
„Dakle, gotovo je“, kaza jedna mnogolika prilika, prilazeći bravi koja je lebdela u
vazduhu. Jedan pokret avetinjske i neprestano promenljive ruke i brava dolebde do Elin.
Pade joj u krilo, sva zlatna i blistava.
„Prizovi nam naš svet, devojko“, reče prilika s glasom poput čelika i vriskova. „I
pusti nas da napokon odemo kući.“
Poslednje slamanje. Da ih pošalje njihovom domu, da zatvori kapiju. Iskoristiće to
poslednje zrnce sebe, poslednju kap da bi kapiju zapečatila bravom. I onda je više biti
neće.
Bilo jednom u jednoj zemlji davno spaljenoj u prah i pepeo da je živela mlada
princeza koja je volela svoje kraljevstvo…
„Smesta“, naredi glas poput kršenja talasa. „Dovoljno smo čekali.“
Elin nekako uspe da digne glavu i da pogleda te blistave prilike. Stvorove s nekog
drugog sveta.
Ali među njima, zbijena uz njih kao da je drže u zarobljeništvu…
Elenine oči bile su razrogačene. Videlo se da je u bolovima.
Koja je volela svoje kraljevstvo…
Jedna od njih pucnu avetinjskim prstima ka Elin. „Dosta više s ovim.“
Elin diže pogled ka njoj, ka boginji koja je progovorila. Prepoznala je taj glas.
Deana.
Elin ih nemo odmeri pogledom, pa nađe priliku koja se belasala kao rumena zora,
blistala kao srce plamena.
Mala je nije gledala – a nije gledala ni Elenu, svoju sopstvenu kćer.
Elin se okrenu od Lučonoše i obrati im se, ali nikome posebno: „Htela bih da
sklopim pogodbu s vama.“
Bogovi se ukočiše, a Deana prosikta: „Pogodbu? Usuđuješ se da moliš za
pogodbu?“
„Saslušaću je“, kaza prilika čiji je glas bio nežan i pun ljubavi.
Stvar u njenoj ruci se zakoprca i Elin je natera da pokaže ono što su te prilike
priželjkivale.
 Prolaz u njihov svet. Svetlost sunca koja je obasjavala zatalasanu ozelenelu zemlju
umalo da je nije oslepila. Sve se prilike istog trena okrenuše prema tom prizoru, a
nekima se i uzdah ote kad ga ugledaše.
Međutim, Elin kaza: „Trampa. Pre nego što vi ispunite svoj deo pogodbe.“
Te reči kao da su dopirale iz nekakve ogromne daljine, a bilo joj je tako teško i
bolno da ih procedi, ali ipak je uspela da ih izbaci iz sebe.
Bogovi se ukopaše. Elin samo pogleda Elenu, nežno se smešeći.
„Zakleli ste se da ćete povesti Eravana sa sobom. Da ćete ga uništiti“, kaza Elin, a
prilika sa glasom nalik na smrt okrenu se da je pogleda u lice. Kao da se seća da su
zaista obećali nešto tako neverovatno.
„Htela bih da trampim“, ponovi ona i uspe da pokaže – i to onom rukom u kojoj je
bila sadržana sva večnost, „Eravanovu dušu za Eleninu.“
Mala se sada okrenu prema njoj – i zagleda.
Dok su oni ćutali, Elin je nastavila: „Prepustite Eravana Erileji, ali u zamenu za to,
ostavite Elenu. Neka njena duša ostane na onom svetu s njenim voljenima.“
„Elin“, prošapta Elena, a srebrnaste suze potekoše joj niz obraze.
Elin se nasmeši drevnoj kraljici. „Dug je dovoljno plaćen.“
Želela je da oni raspravljaju o tome – njeni prijatelji. Zatražila je da glasaju o kapiji
ne samo da bi joj olakšali breme odlučivanja već da bi ona to od njih čula, da bi ih čula
kako govore da bi oni i sami mogli da poraze Eravana. Da Irena Tornik možda može da
ga uništi.
Da bi ona mogla da sklopi ovu pogodbu, ovu trgovinu, a da im ne zapečati sudbinu
i da ih ne osudi na potpunu propast.
„Nemojte to da radite“, preklinjala je Elena. Preklinjala je sve te hladne i suzdržane
bogove. „Ne pristajte na to.“
Elin im reče: „Ostavite je na miru i odlazite.“
„Elin, molim te“, kaza Elena sada jecajući.
Elin se nasmeši. „Obezbedila si mi ono dodatno vreme. Da živim. Pusti me da sada
ja tebi ovo pružim.“
Elena sakri lice rukama i zajeca.
Bogovi se zgledaše. Onda se Deana pomeri, krećući se skladno kao jelen kroz
šumu.
Elin duboko uzdahnu, presamićujući se dok je boginja prilazila Eleni.
Niko osim nje. Ona neće dopustiti da niko osim nje bude žrtvovan u ovom
poslednjem zadatku.
Deana obuhvati Elenino lice šakama. „Nadala sam se ovome.“
Onda pritisnu šake jednu ka drugoj, čvrsto držeći Eleninu glavu među njima.
Blesak svetlosti sevnu od Male, upozoravajuće i bolno, a Eleni se oči se razrogačiše
dok je Deana nastavljala da stiska.
A onda Elena puče – u hiljadu blistavih komadića koji su padajući bledeli.
 Elin vrisak zamre u grlu, a njeno telo nije moglo da ustane dok je Deana otresala
avetinjske šake i govorila: „Ne pogađamo se sa smrtnicima. Više ne. Ako baš hoćeš,
slobodno zadržite Eravana.“
Onda boginja prođe kroz prolaz u svoj svet.
Elin je samo zurila u prazno mesto gde je Elena bila pre svega nekoliko otkucaja
srca.
Nije ostalo ništa.
Ni jedna jedina blistava žeravica da se pošalje na onaj svet, parnjaku koji je ostao
za njom.
Ama baš ništa.
 Devedeset osmo poglavlje

Raspada se.
Parnjačka veza.
Presamićen preko kolena, Rovan se borio da dođe do daha držeći se za grudi dok je
veza pucala.
Grčevito se držao nje, obmotavajući je svojom magijom i svojom dušom, kao da bi
to moglo da je zadrži, gde god ona bila, da ne ode nekud kud on neće moći da je sledi.
On to ne prihvata. Nikada neće prihvatiti ovu sudbinu. Nikada.
Kao iz neke daljine, čuo je Dorijana i Kejola kako raspravljaju o nečemu. Nije ga
zanimalo o čemu to pričaju.
Parnjačka veza puca.
A on ne može da uradi ništa osim da je se grčevito drži.

***

Jedno po jedno, božanstva su prolazila kroz dovratak koji vodi u njihov svet. Neka su je
u prolazu podrugljivo gledala.
Neće povesti Eravana.
Neće… neće uraditi ništa.
Nedra su joj bila prazna, duša rasporena, ali ovo…
Ali ovo…
Elin zagreba po izmaglicom zastrtom tlu koje tlo nije dok su poslednja božanstva
nestajala. Sve dok nije ostalo samo jedno.
Stub svetlosti i plamena što je prosijavao kroz maglu.
Mala je zastala na pragu svog sveta.
Kao da se setila.
Kao da se setila Elene, Branona i kao da se setila ko to sada kleči pred njom. Krv
njene krvi. Žena koja je primila njenu moć. Njena naslednica.
„Zapečati kapiju, Lučonošo“, tiho joj kaza Mala.
Međutim, Gospa Svetlosti i dalje se kolebala.
A odnekud, iz neke velike daljine, Elin je začula još jedan ženski glas.
Postaraj se da jednog dana budu kažnjeni. Svi do jednog.
Biće, dala je reč obraćajući se Kaltejn.
Slagali su. Izdali su Elenu i Erileju, baš kao što su verovali da su i sami izdani.
 Njihov zeleni i suncem okupani svet mreškao se u daljini.
Elin se diže na noge, sve vreme stenjući.
Ona nije žrtveno jagnje. Nije žrtva na oltaru opšteg dobra.
Još nije gotova.
Elin pogleda Malu pravo u njene plamteće oči.
„Uradi to“, tiho joj kaza Mala.
Elin pogleda pored nje, ka onom besprekornom svetu kome su toliko dugo težili da
se vrate i shvati da Mala zna – da vidi misli u njenoj glavi.
„Zar me nećeš zaustaviti?“
Mala samo ispruži ruku.
Na njenom dlanu bilo je zrnce usijane moći. Pala zvezda.
„Uzmi. Poslednji dar mojoj krvnoj lozi.“ Zaklela bi se da se malo nasmešila. „Za
ono što si ponudila zarad nje. Zato što si se borila za nju. Za sve njih.“
Elin se zatetura nekoliko koraka ka boginji, ka moći koju joj je ona nudila na dlanu.
„Pamtim“, tiho reče Mala, a te reči bile su ispunjene radošću, bolom i ljubavlju.
„Pamtim.“
Elin prihvati zrnce moći iz njenog dlana.
Bilo je to praskozorje sadržano u semencetu.
„Kada bude gotovo, zapečati kapiju i pomisli na dom. Znaci će te voditi.“
Elin trepnu, što je bio jedini pokazatelj zbunjenosti koji je mogla da prenese dok ju
je ona moć ispunjavala, ispunjavala i ispunjavala, utapajući se u tačke gde su se nalazili
lomovi, u prazna mesta.
Mala opet pruži ruku i na dlanu se obrazova slika – tetovaže koja se prostirala po
Elininim leđima.
Ona nova tetovaža raširenih krila, sa pričom o njoj i Rovanu ispisanom na starom
jeziku između perja.
Mala mrdnu prstima i simboli se digoše iz nje – skriveni unutar reči i pera.
Usudznaci.
Rovan je u njenoj tetovaži sakrio usudznake.
Tetovirao je usudznake preko celih krila.
„Karta koja vodi kući“, reče Mala dok je slika nestajala. „Njemu.“
On je iz nekog razloga sumnjao – da bi moglo doći do ovoga. Zamolio ju je da ga
nauči usudznacima kako bi on mogao da se upusti u ovu kocku.
A kada se Elin osvrnula ka prolazu u svoj svet, zaista ih je… osećala. Kao da su
usudznaci koje je on krišom oslikao po njoj zapravo konopac. Veza s njenim domom.
Konopac za spašavanje koji se pruža u večnost.
Poslednja obmana.
Tada začu šapat još jednog glasa, krhotinu sećanja na reči izgovorene na jednom
krovu u Riftholdu. Šta ako nastavimo a sačeka nas samo još bola i očaja?
Onda to nije kraj.
Ona moć je tekla i tekla u Elin. Usne joj se izviše u smešak.
To nije kraj i ona nije gotova.
 Ali oni jesu.
„Za bolji svet“, kaza Mala i prođe kroz dovratak koji je vodio u njen.
Bolji svet.
Svet bez bogova. Bez gospodara sudbine.
Svet slobode.
Elin priđe prolazu u božanski predeo, gde je Mala sada hodala po blistavoj travi,
kao da je i sama tek sunčev sjaj.
Gospa Svetla stade – pa diže ruku u znak pozdrava.
Elin se nasmeši i pokloni.
Daleko, prelazeći preko brda, bogovi zastadoše.
Elinin smešak pretvori se u kez. Opak i besan.
Njen kez nije posustajao dok je nalazila svet koji je tražila. Dok je uranjala u onu
večnu i stravičnu moć.
Već je jednom bila robinja i pion. Neće to biti više nikada.
Ne njima. Nikada njima.
Bogovi zavikaše, jureći ka njoj, kada Elin napravi rupu cepajući njihovo nebo.
Rupu koja je vodila u svet što ga je videla samo jednom, kada je jedne noći u
kamenom zamku slučajno otvorila prolaz. Iz turobnog sivog prostranstva prolomilo se
daleko zavijanje.
Bio je to prolaz u pakleni predeo. Sada širom otvorena vrata.
Elin se i dalje smešila dok je zatvarala put u svet bogova.
Prepustila ih je njihovoj sudbini, dok su još odzvanjali njihovi prestravljeni i besni
krici.

***

Preostalo joj je još jedno da uradi da bi zanavek zapečatila kapiju.

Elin rastvori dlan, odmeravajući bravu koju je iskovala. Onda je pusti da odlebdi u
samo srce maglovitog prostora punog vrata.
Nije se bojala. Nije se bojala rastvarajući i drugi dlan, niti se bojala kada je moć
pokuljala iz nje.
Malin poslednji dar. Poslednji prkos.
Sila ravna hiljadu rasprskavajućih sunaca pokulja iz Elininog dlana.
Zaključaj. Zatvori. Zapečati.
Ona je snagom svoje volje terala, terala i terala da se to desi. Snagom svoje volje
terala je to da se zatvori, nudeći svoju moć.
Ali ne i tu poslednju trunčicu sebe.
Dug je već dovoljno plaćen.
Karta koja vodi kući, karta koja je iscrtana rečima svih vaseljena vodiče je na
njenom putu.
Još više, više i više. Ali ne sve.
 Neće se odreći sebe i onoga što je najdublje u njoj.
Neće se predati.
Oni neće dobiti tu njenu zaostalu trunčicu.
Ona je neće podati.
Svetlost je tekla kroz bravu, cepajući se kao kroz prizmu i stremeći ka svim onim
beskrajnim vratima.
Zatvarajući, pečateći i zakivajući. Prolaz ka svemu sada se pečatio.
Oni je neće uništiti. Neće im dozvoliti da joj ovo uzmu.
Vrati mi se.
Još, još i još – poslednji ostaci Maline moći isticali su iz nje u bravu. Oni neće
pobediti. Ne mogu da joj to uzmu – ne mogu da dobiju nju. Ona to odbija.
Sada vrišti. Vrišti i urla u znak prkosa.
Zrak svetlosti sevnu ka prolazu iza nje, počinjući i njega da zatvara.
Ona će preživeti. Ona će preživeti, a oni svi mogu da se nose.
Bolji svet. Bez bogova, bez sudbina.
Svet kakav sami naprave.
Elin je urlala i urlala, a taj njen urlik odzvanjao je svim svetovima.
Neće je pobediti. Neće im dati da joj to uzmu, to najsuštinskije zrnce sebe. Duše.
Bilo jednom u jednoj zemlji davno spaljenoj u prah i pepeo da je živela mlada
princeza koja je volela svoje kraljevstvo…
Njeno kraljevstvo. Njen dom. Ponovo će ga videti.
Nije gotovo.
Iza nje se prolaz lagano zatvarao.
Izgledi su slabi; izgledi nisu nepremostivi. Nije joj bilo ni suđeno da pobegne
ovome – da dosegne ovu tačku a da i dalje diše.
Elinina ruka sama od sebe diže se do njenog srca i tu se spusti.
Bitna je snaga ovoga, jednom davno kazala joj je majka. Kud god da odeš, Elin, ma
koliko daleko, ovo će te odvesti kući.
Ma gde ona bila.
Ma koliko daleko.
Makar je to odvelo van svih poznatih svetova.
Elinini prsti se zgrčiše, dok je dlanom pritiskala srce koje je lupalo. Ovo će te
odvesti kući.
Prolaz ka Erileji sve se više zatvarao.
Svetohoda. Putnica.
I drugi su to radili pre nje. I ona će naći put. Put kući.
Više nije Obećana Kraljica, već je Kraljica Prolazila Između Svetova.
Neće se tiho predati.
Ona se ne plaši.
Zato Elin istrgnu svoju moć. Istrgnu gromadu onoga što joj je Mala podarila, silu
koja bi mogla da sravni čitav svet, pa je baci ka bravi.
Poslednji delić. Konačni delić. A onda Elin skoči kroz kapiju.
 Devedeset deveto poglavlje

P adala je. Padala je kao da je bačena. Usudkapija se zatvorila za njom, ali još se nije
vratila kući. Dok se kapija zatvarala, svi su se svetovi preklapali.
I ona je sada propadala kroz njih.
Propadala je kroz svet za svetom. Svetovi vode, svetovi leda, svetovi tame.
Probijala se kroz njih, brže nego zvezda padalica, brže od svetlosti.
Dom. Mora da nađe svoj dom…
Svetovi svetlosti, svetovi s tornjevima, svetovi tišine.
Tako mnogo.
Ima tako mnogo svetova i svi su čudesni, svi su toliko dragoceni i savršeni da joj se
srce slamalo što ih vidi i dok je propadala kroz njih.
Kući. Put kući…
Koprcala se da dohvati sponu, vezu u njenoj duši. Tetoviranu po njenoj koži.
Vrati mi se.
Elin je ponirala kroz svet za svetom za svetom.
Prebrzo.
Prebrzo će naleteti na svoj svet i potpuno ga promašiti. Međutim, ona ne može da
uspori. Ne može da stane. Strmoglavo se premećući preko glave, prolazila je kroz silne
svetove, jedan za drugim.
Bitna je snaga ovoga. Kud god da odeš, Elin, ma koliko daleko, ovo će te odvesti
kući.
Elin zaurla, kao žiška sopstva koja sevnu nebom.
Konopac ojača. Zateže se. Povuče je.
Prebrzo. Ona mora da uspori…
Porinula je u poslednje ostatke sebe, u ono što je preostalo, grabeći u potrazi za ma
kakvom moći kojom bi se usporila.
Prolete kroz svet gde je neki veliki grad bio podignut duž rečne okuke, a zgrade
bile nemoguće visoke i blistave od upaljenog svetla.
Prolete kroz svet kiša, zelenila i vetra.
Urlajući na sav glas, pokušavala je da uspori.
Prolete kroz svet nepreglednih okeana.
Blizu. Dom joj je toliko blizu da je skoro pa osećala miris borova i snegova. Ako ga
promaši, ako proleti pored njega…
 Prolete kroz svet snegovima pokrivenih planina pod blistavim zvezdama. Prelete
preko jedne od tih planina, gde je krilati mužjak stajao pored bremenite ženke i gledali
su baš te zvezde. Feji.
Bili su to Feji, ali to nije bio njen svet.
Pruži ruku, kao da bi da im da znak, kao da bi oni nekako mogli da joj pomognu
iako je ona samo nevidljiva trunčica moći…
Krilati mužjak, nerazumno prelep, odsečno diže glavu ka njoj dok je hrlila preko
njegovog zvezdanog neba.
Diže ruku, kao da je pozdravlja.
Mlaz mračne moći, nalik na blagu letnju noć, tresnu u nju.
Ne da bi je napao – već da bi je usporio.
Bio je to zid, štit, koji je ona pocepala i probila se kroz njega.
To ju je ipak usporilo. Moć onog krilatog mužjaka usporila ju je, taman dovoljno.
Elin nestade iz njegovog sveta čak i bez šapata.
I eto ga.
Eto ga, eto bora i snega, eto vijugave kičme planina njenog kontinenta, eto guste
Hrastove šume sa desne i eto Pustara s leve strane. Zemlja brojnih naroda, brojnih bića.
Videla ih je sve, kako poznate tako i strane, kako one koji se bore tako i one koji su
spokojni, kako u prostranim gradovima tako i u skrivenim dubinama u divljini. Otkrilo
joj se tako mnogo sveta. Cela Erileja.
Ona se baci u nju. Zgrabi sponu i zaurla vukući se prema njoj. Niz nju.
Kući.
Kući.
Kući.
To nije kraj. Nije gotova.
Snagom volje naterala je sebe, naterala je svet da stane – baš u trenu kada se
usudkapija gromoglasno zalupi, zatvarajući sa sobom i sva ostala vrata.
A Elin porinu nazad u svoje telo.

***

Usudznaci iščileše u stenovito tlo dok se sunce dizalo nad Endovirom.

Rovan je bio na kolenima pred Elin, spremajući se da dočeka njen poslednji dah,
spremajući se za kraj za koji se nadao da će nekako odneti i njega.
On će taj kraj učiniti i svojim. Kada ode ona, otići će i on.
Ali onda ga oseti. Dok se sunce dizalo, osetio je taj nalet niz iskrzanu parnjačku
vezu.
Talas vreline i svetlosti koji je zalemio pokidane niti.
Nije smeo ni da diše. Ni da se nada.
A Elin pade na kolena tamo gde su do maločas bili usudznaci.
Rovan se istog trena stvori tu, pružajući ruke da prihvati njeno mlitavo telo.
 Otkucaj srca odjeknu mu u ušima, odjeknu mu u duši.
To su se njene grudi dizale i spuštale i to su se njene oči lagano otvarale.
Miris Dorijanovih i Kejolovih suza nadvlada endovirsku so kada Elin diže pogled
ka Rovanu i nasmeši se.
Rovan je zagrli i zajeca na svetlosti izlazećeg sunca.
Jedna slabašna ruka spusti se na njegova leđa i pređe preko tetovaže, kao da prati
znakove koje je on tu sakrio, vođen divljom i očajničkom nadom. „Vratila sam se“,
progrca ona.

***

Bila je topla, ali… nekako hladna. Strankinja u sopstvenom telu. Elin se pridiže i sede,
stenjući zato što su je sve kosti u telu bolele.
„Šta se desilo?“, upita Dorijan, koji nije pao samo zato što ga je Kejol držao oko
pasa.
Elin skupi dlanove ispred sebe. Među njima se pojavi plamičak.
Ništa više od toga.
Ona pogleda najpre Rovana, pa Kejola i Dorijana, a obasjana sve jačom dnevnom
svetlošću, lica su im izgledala potpuno izmučeno.
„Nema je više“, tiho kaza. „Ostala je samo žeravica.“
Ni reč nisu rekli.
Ali Elin se nasmeši. Nasmeši se zbog toga što u njoj više nije bilo onog zdenca,
onog burnog ognjenog mora. Ali smešila se i zbog onog što je ostalo – da, znatan je to
dar, ali nimalo neobičan.
Sve što je ostalo od onoga što joj je Mala podarila, da bi joj zahvalila zbog Elene.
Ali…
Elin posegnu u sebe, ka onom mestu u svojoj duši.
Uhvati se za grudi. Spusti dlan preko njih i oseti kako joj srce kuca.
Fejsko srce. Cena.
Dala je sve od sebe. Odrekla se svog života.
Ljudskog života. Svoje smrtnosti. Sve je sagorelo, pretvarajući se u prah između
svetova.
Više neće biti preoblikovanja, već joj ostaje samo ovo telo, ovo obličje. To im je i
ispričala i ispričala im je šta se zbilo.
Kada je završila, a Rovan je i dalje grlio, Elin je ponovo ispružila ruku, samo da bi
videla.
Možda je to zapravo bio Malin poslednji dar. To što je sačuvala ovaj delić nje koji
joj sada nastaje u šaci – tu kap vode.
Dar njene majke.
Bilo je to upravo ono što je Elin sačuvala do samog kraja i čega nije želela da se
odrekne sve dok i poslednji njen talog nije otišao u bravu, u usudkapiju.
Elin ispruži drugu ruku i na tom dlanu zagrca plamičak.
Običan dar. Više nije Lučonoša.
Ali svejedno je Elin.
 Stoto poglavlje

Edion se probudio pre zore, kada ga je Kilijan šutnuo.

Zastenjao je protežući se na poljskom ležaju u Velikoj dvorani, a u toj prostoriji još
je vladao polumrak. Bezbroj drugih vojnika spavalo je oko njega, a prostorija je bila
ispunjena zvucima njihovog dubokog disanja.
Začkiljio je ka maloj svetiljci koju mu je Kilijan držao nad glavom. „Vreme je“,
reče Kilijan, a oči su mu se crvenele od iznurenosti. Svi su nekada izgledali bolje. Bili
bolje.
Ipak su još živi. Čak i nedelju dana nakon što su se Trinaest žrtvovale i potisnule
moratsku plimu – još su živi. Veštičji životi kupili su im čitav dan odmora. Jedan dan, a
onda je Morat opet jurnuo na orintske zidine.
Edion prebaci preko ramena teški krzneni ogrtač, koji mu je do maločas služio kao
pokrivač, i lecnu se od tupog bola u levoj ruci. Bila je to rana koju je zadobio zbog
nemara, kada je na trenutak skrenuo pažnju sa svog štita pa je jedan valški pešadinac
uspeo da ga zaseče.
Makar ne šepa – i makar se zacelila rana koju je zadobio od valškog princa.
Prebacujući štit preko istog tog ramena, pokupio je svoj mač i pripasao ga birajući
put kroz lavirint što se sastojao od usnulih i iznurenih vojnika. Klimnuo je Kilijanu, pa
se taj čovek dugim koracima zaputio ka gradskim zidinama.
Međutim, Edion je skrenuo levo čim je izašao iz Velike dvorane, zaputivši se ka
severnoj kuli.
Samotan je i hladan bio uspon do sobe ka kojoj je pošao, kao da se čitav zamak
pretvorio u grobnicu.
On lagano pokuca po drvenim vratima skoro na samom vrhu kule i ona se istog
trena otvoriše i zatvoriše i Lisandra se iskrade u hodnik pre nego što Evanđelina stiže i
da se promeškolji u krevetu.
Na treperavoj svetlosti Edionove sveće senke koje su se urezale u Lisandrino lice
od nedelju dana provedenih u teškim borbama od sumraka do svitanja ocrtavale su se
jače i dublje. „Spremna?“, tiho upita on krećući nazad niz stepenište.
To im je prešlo u naviku – da on uveče dođe gore da se vidi s Lisandrom, pa da
ponovo dođe ujutru. Bila je to jedina svetla tačka u njihovim dugim i groznim danima.
Ponekad ih je pratila Evanđelina, prepričavajući šta je radila prenoseći poruke i slušajući
Daroua. Ponekad su se samo njih dvoje vukli nogu pred nogu.
Lisandra je ćutala, a njeni skladni koraci bili su sve teži sa svakim pređenim
stepenikom naniže.
 „Doručak?“, upita Edion kada se približiše prizemlju.
Ona klimnu glavom. Jaja i suvo meso zamenile su kaše i tople čorbe. Lisandra je
pre dve noći odletela u obličju viverna nakon što su se borbe za taj dan okončale, pa se
nakon jednog sata vratila noseći po jelena u oštrim kandžama.
To dragoceno meso prebrzo je utrošeno.
Stigli su do dna stepeništa kule, pa je Edion pošao prema trpezariji kada ga je ona
zaustavila uhvativši ga za ruku. U tom polumraku on se okrenuo ka njoj.
Međutim, Lisandra ga je – onog prelepog lica toliko silno iznurenog – samo
obgrlila oko struka i pribila glavu uz njegove grudi. Toliko se naslonila na njega da je
Edion morao da spusti sveću na obližnju prozorsku dasku i da je snažno zagrli.
Lisandra klonu, još se više naslanjajući uz njega – kao da je breme njene
iznurenosti postalo nepodnošljivo.
Edion spusti bradu na njeno teme i sklopi oči, duboko udišući njen večno
promenljiv miris.
Otkucaji njenog srca grmeli su uz njegovo dok ju je dugim i smirujućim pokretima
mazio niz leđa.
Nisu delili postelju. Svejedno nije bilo mesta za tako nešto, ali ovo, ovo grljenje –
počeli su s time one noći kada su se Trinaest žrtvovale. Zaustavila ga je baš na ovom
mestu i samo ga je dugo grlila. Sve dok bol i očaj koje su osećali nisu popustili dovoljno
da njih dvoje mogu da se popnu uz stepenište.
Lisandra se odmače, ali ne toliko da u potpunosti napusti njegov zagrljaj.
„Spreman?“

***

„Ponestaju nam strele“, reče Petra Plavokrvna obraćajući se Manon, obasjana

plavosivom svetlošću tik pred razdanje. Šetale su privremenim leglom na vrhu jedne od
kula tog zamka. „Možda bi nam bilo pametno da danas odredimo neke od slabijih
zborova da ostanu i naprave još.“
„Neka tako i bude“, odgovori Manon odmeravajući još nepoznate viverne koji su
taj prostor delili s Abraksosom. Njen at je već bio budan i zurio je, usamljen i hladan,
prema bojištu mimo gradskih zidina. Prema spaljenoj zemlji koju nikakav sneg još nije
mogao da prekrije u potpunosti.
I ona je provela silne sate zureći u nju. Tokom svakodnevnih beskrajnih borbi jedva
da je imala snage da je preleće. Njena nedra, njeno telo, bili su izdubljeni.
Samo su je stalno kretanje i obavljanje svih mogućih običnih stvari sprečavale da se
ne zavuče u neki budžak ovog legla i da nikada više ne izađe odatle.
Mora da se kreće. Mora.
Inače će se potpuno skameniti.
 Nimalo nije marila da li je to drugima očevidno. Ansel od Brajarklifa sinoć ju je
potražila u Velikoj dvorani upravo zbog toga. Riđokosa ratnica sela je na klupu pored
nje, a njene oči boje vina nisu propustile da primete kako je Manon jedva pipnula hranu.
„Žao mi je“, kazala je Ansel.
Manon je samo zurila u svoj uglavnom netaknut tanjir.
Mlada kraljica odmerila je pogledom smrtno ozbiljno dvoranu oko njih. „Izgubila
sam većinu svojih vojnika“, kazala je, a njeno pegicama prekriveno lice bilo je bledo.
„Pre nego što si stigla. Morat ih je iskasapio.“
Manon je morala da se napregne kako bi okrenula glavu prema Ansel, kako bi je
pogledala u otežale oči. Samo je trepnula i to je bila jedina potvrda za koju je imala
snage.
Ansel je pružila ruku i uzela Manonino parče hleba, pa odlomila zalogaj i počela da
ga jede. „Znaš, možemo da ih delimo. Pustare. Ako razveješ onu kletvu.“
Nešto dalje niz dugu trpezu, neke veštice su se ukočile, ali nijedna nije pogledala ka
njima.
Ansel je nastavila: „Poštovaću stare granice Veštičjeg kraljevstva, ali ću zadržati
ostalo.“ Kraljica je ustala, noseći sa sobom Manonin hleb. „Čisto da imaš o čemu da
razmišljaš, ako ti se ukaže prilika.“ Onda je otišla, razmetljivo hodajući ka svojim
preostalim vojnicima.
Manon je samo zurila za njom, ali one njene reči, ona njena ponuda zadržali su joj
se u pameti.
Deliti zemlju, povratiti ono što su imale, ali ne i cele Pustare… Manon, vrati naš
narod u domovinu.
Te reči nisu prestajale da joj odjekuju u ušima.
„A i ti bi mogla da se skloniš s bojišta“, sada je govorila Petra Plavokrvna
dodirujući sapi svog ata. „IskoristiTaj dan da pomogneš ostalima. I da se odmoriš.“
Manon je samo pogleda.
Iako su dve matrone mrtve, a sa njima i Iskra, a od Petrine majke nema ni traga ni
glasa, Gvozdenzube su uspele da sačuvaju poredak. Da ne daju mira Manon, Petri i
Kročankama.
Svakoga dana sa bojišta ih se vraćalo sve manje i manje.
„Nijedna druga se ne odmara“, ledenim glasom odbrusi Manon.
„Ali zato sve ostale spavaju“, na to odgovori Petra. Pošto Manon nije skretala
pogled s veštičinih očiju, Petra je netremice dodala: „Zar misliš da ne vidim kako budna
ležiš po celu noć?“
„Ne treba mi odmor.“
„Iznurenost zna da bude smrtonosna koliko i svako oružje. Danas se odmori, pa
nam se sutra ponovo pridruži.“
Manon iskezi zube. „Kada sam poslednji put proverila, nisi ti bila glavna.“
Petra nije čak ni glavu pognula. „Onda se bori, ako već tako hoćeš, ali uzmi u obzir
to da mnogo života od tebe zavisi i da će sve one propatiti ako ti padneš iz nepažnje
zbog umora.“
 Bio je to mudar savet. Dobar savet.
Ali Manon se zagleda preko bojišta, gde je mračno more taman postajalo vidljivo.
Za jedno sat, koštani bubnjevi opet će zadobovati i ponovo će zavladati ratna larma.
Ona neće da stane. Ne može da stane.
„Ne odmaram se.“ Manon se okrenu da potraži Bronven u kročanskim odajama.
Makar ona neće imati tako besmislene predstave – premda je Manon dobro znala da bi
Glenis pristala uz Petru.
Petra uzdahnu, a taj zvuk kao da zagrebe Manon niz kičmu. „Onda se vidimo na
bojištu.“

***

Rika i trepet rata do podneva su se pretvorili u obično zujanje u Evanđelininim ušima.

Iako je duvao ledeni vetar, znoj joj se slivao niz leđa pod debelim slojevima odeće dok
je opet jurcala uz stepenište što je vodilo ka bedemima, noseći poruku u ruci. Darou i
ostali stari vlastelini stajali su na istom mestu kao i tokom prethodne dve nedelje: na
zidinama zamka, prateći kako se odvija bitka izvan grada.
Poruku koju je primila iz ruke Kročanke što je sletela na toliko kratko vreme da su
joj noge jedva dodirnule kamen, uputila je Bronven.
Evanđelina je naučila kako je vrlo retko da bilo Gvozdenzube bilo Kročanke
ljudima podnose ma kakve izveštaje. To što je kročanska ratnica našla baš nju, to što je
uopšte znala ko je ona… Evanđelina je jurila uz stepenište, pa preko kruništa do lorda
Daroua više nošena ponosom nego strahom.
Lord Darou, pored kojeg je stajao Murto, pružao je ruku i pre nego što se
Evanđelina klizajući zaustavila.
„Pazi se“, upozori je Murto. „Led ume da prevari.“
Evanđelina klimnu, premda je nameravala da ga u potpunosti zanemari, bez obzira
na to što se juče prosula niz stepenište, ali srećom niko nije video. Naročito Lisandra. Da
je samo na tren ugledala modricu koja se sada rascvetala preko Evanđelinine noge, a
istovetna preko podlaktice, zaključala bi je u kuli.
Lord Darou pročita poruku i namršti se ka gradu. „Bronven javlja da su zapazile
moratske snage kako vuku opsadnu kulu ka zapadnom bedemu. Stići će do nas za sat ili
dva.“
Evanđelina se zagleda mimo meteža na gradskim zidinama, gde su se Edion, Ren i
Kob tako hrabro borili, pa ispod komešanja na nebu, gde su se veštice borile protiv
veštica, a Lisandra letela u obličju vivernke.
Živa istina, golema naprava tutnjala je prema njima.
Evanđelini se srce obruši u pete. „Da li… da li je to neka od onih veštičjih kula?“
„Opsadna kula je nešto drugo“, odgovori Darou uobičajeno namrgođeno. „Hvala
bogovima.“
 „Svejedno je smrtonosna“, pojasni Murto. „Samo na drugi način.“ Starac se namršti
Darouu. „Idem tamo dole.“
Evanđelina na to trepnu. Niko – niko od starih velmoža nije otišao u prve redove.
„Da ih upozoriš?“, oprezno upita Darou.
Murto potapša balčak svog mača. „Edion i Ren već su prenapregnuti, kao i Kilijan
– u slučaju da ti i dalje pričaš sebi kako ih on predvodi.“ Murto nije ni klimnuo Darouu,
koji se na to ukočio, a kamoli da mu se poklonio. „Postaraću se za zapadni zid – kao i za
onu opsadnu kulu.“ Onda namignu Evanđelini. „Ne možemo svi da budemo hrabri
glasnici, zar ne?“
Evanđelina natera sebe da se nasmeši, iako se strepnja nataložila u njoj. „Da li… da
li da upozorim Ediona da ćete biti tamo?“
„Sam ću mu reći“, odgovori Murto, pa je usput pomazi po kosi. „Pazi se na ledu“,
ponovo je upozori.
Darou nije pokušavao da ga zaustavi dok je Murto odlazio s kruništa. Sporo.
Izgledao je tako sporo, staro i nejako – ali glava mu je bila gordo uzdignuta. Leđa prava.
Da je mogla da bira dedu, odabrala bi njega.
Darouovo lice bilo je potpuno ukočeno kada se Murto napokon izgubio iz vida.
„Matora budala“, kaza Darou, a u očima mu se videla zabrinutost dok se ponovo
okretao ka bici koja je besnela pred njima.
 Sto prvo poglavlje

Više nije ljudsko biće.

Elin je njen sopstveni dah grubo zvučao u ušima – njenim trajno šiljatim,
besmrtničkim ušima – sa svakim korakom nazad prema utaborenoj vojsci. Rovan se nije
odvajao od nje, grleći je oko struka. Nijednom je nije pustio. Ni jedan jedini put otkad se
vratila. Otkad je tumarala između svetova.
I dalje su joj bili pred očima. Čak i dok je nemo hodala pod krošnjama, dok se tama
predavala sivkastoj svetlosti razdanja, i dalje joj je pred očima bio svaki od tih svetova
kroz koje se probijala.
Možda nikada i neće moći prestati da ih viđa. Možda je ona jedina na svetu i na
svim ostalim svetovima koja zna šta se krije iza nevidljivih zidova što ih razdvajaju.
Koliko život buja i širi se. Voli, mrzi i bori se koprcajući se da preživi.
Tako mnogo svetova. Više nego što i zamisliti može. Da li će je oni zanavek
proganjati u snovima? To što ih je na tren ugledala, a ne može da ih istraži – da li će je ta
čežnja obuzeti?
Krošnje Hrastove šume obrazovale su koštanu čipku nad njenom glavom. Kao
prečage kaveza.
Kao što je možda njeno telo i ovaj svet.
Prenula se iz takvih misli. Preživela je – preživela, a trebalo je da umre. Mada je
njeno smrtno ja… to je ubijeno. Istopilo se.
Približili su se ivici logora i Elin se zagledala u svoje šake. Hladne – sada ih grize
tračak hladnoće.
Izmenjena na svaki mogući način.
Kako se približiše prvim rubinima, Dorijan je upita: „Šta ćeš im reći?“
Bile su to prve reči koje je ma ko od njih izgovorio otkad su krenuli da se vraćaju u
logor.
„Istinu“, odgovori Elin.
Valjda ništa drugo i ne može da saopšti, nakon onoga što je uradila.
Dorijanu je kazala: „Žao mi je – zbog tvog oca.“
Ledeni vetar oduva pramen kose Dorijanu sa čela. „I meni je“, kaza, hvatajući se za
Damarisov balčak.
Hodajući pored njega, Kejol je sve vreme ćutao, premda je povremeno gledao svog
kralja. On to pazi na Dorijana. Baš kao što je oduvek i pazio, pretpostavljala je Elin.
Prođoše pored prvih ruhova, a te ptice su ih odmeravale, pa zatekoše Lorkana,
Fenrisa, Gavrijela i Elidu kako čekaju pored šatora.
 Kejol i Dorijan promrmljaše da će otići po ostale vlasteline, pa se odvojiše od njih.
Elin je ostala uz Rovana dok su se približavali svojim dvorjanima. Fenris je odmeri
od glave do pete, a nozdrve mu se raširiše dok ju je njušio. Zatetura se korak bliže njoj, a
lice mu lagano poprimi izraz užasnutosti. Gavrijel samo preblede.
Elidi se ote snažan uzdah. „Uradila si to, zar ne?“
Međutim, Lorkan je odgovorio, ukočivši se kao da oseća tu promenu koja ju je
zadesila: „Ti… ti nisi ljudsko biće.“
Rovan zareža u znak upozorenja. Elin ih samo pogleda, te osobe koje su se toliko
toga odrekle i odabrale da je slede ovamo, a usud im i dalje visi nad glavom. Uspeti, a
opet potpuno propasti.
Eravan je ostao. Njegova vojska je ostala.
A neće biti Lučonoše, neće biti usudključeva, neće biti bogova da im pomognu.
„Nema ih više?“, tiho upita Elida.
Elin klimnu. Kasnije će objasniti. Objasniće svima njima.
Bogoubica. Eto šta je ona. Bogoubica. Ne žali zbog toga. Ni malčice.
Elida upita Lorkana: „Da li… da li se osećaš drugačije?“ Zato što nema bogova koji
su ih pazili.
Lorkan se zagleda u krošnje nad njima, kao da traži odgovor u isprepletenim
granama. Kao da tu traži Helasa. „Ne“, priznade.
„Šta li to znači“, zamišljeno promrmlja Gavrijel dok su prvi zraci sunca oblivali
sjajem njegovu zlatnu kosu, „to što njih više nema? Da li sada negde postoji pakleni
predeo čije je prestolje prazno?“
„Prerano je za takvo filozofsko proseravanje“, reče Fenris, pa onda pogleda Elin i
uputi joj polovični osmeh, koji mu se nije odražavao u očima. U njegovom pogledu
video se prekor – ne zbog njenog izbora, već zato što im nije rekla šta će uraditi. Ipak,
pokušao je da sve to okrene na šalu.
Osuđen na propast – taj divni vučji kez možda živi svoje poslednje dane.
Možda sada svi oni žive svoje poslednje dane. Zbog nje.
Rovan je to pročitao u njenom pogledu i na njenom licu. Šaka mu steže njenu.
„Hajde da nađemo ostale.“

***

Stojeći u jednom od kaganovih lepih ratnih čadora, Dorijan je ispružio ruke pred vatru
koju je sam stvorio, pa se namrštio. „Sastanak je mogao i bolje da prođe.“
Sedeći s druge strane vatre, s Irenom u krilu i igrajući se krajem pletenice svoje
supruge, Kejol mu je odgovorio: „Da znaš da je mogao.“
Irena se namršti. „Samo mi nije jasno kako to da se ona nije okrenula i otišla, pa
neka se svi nose. Tako bih ja uradila da sam bila na njenom mestu.“
„Nikada ne potcenjuj moć griže savesti kada je reč o Elin Galatinijus“, kaza
Dorijan, pa uzdahnu. Vatra koju je prizvao zadrhta.
 „Zapečatila je usudkapiju.“ Irena se namršti. „Makar bi mogli na tome da budu
zahvalni.“
„Oh, ne sumnjam da jesu“, reče Kejol, sada se i on mršteći. „Ali i dalje stoji da je
Elin obećala da će uraditi jedno, a izvela upravo suprotno.“
Zaista. Dorijan ne zna šta da misli o Elininoj odluci. Niti o tome što im je uopšte
ispričala za to – da je trampila Eravana za Elenu, a onda su bogovi izdali nju.
A onda ih je Elin zbog toga uništila.
„Uobičajeno“, kaza Dorijan, bezuspešno pokušavši da se našali. Delom se i dalje
osećao kao da je još na onom mestu koje se sastoji od svih mogućih mesta.
Naročito kada se odrekao dela sebe.
Magija koja je koliko juče delovala kao da joj nema dna sada ima vrlo stvarnu i
vrlo čvrstu granicu. Istina, i dalje je to moćan dar, ali rekao bi da nikada više neće biti
sposoban za rušenje staklenih zamaka i neprijateljskih utvrda.
Još nije došao do zaključka da li mu je ipak lakše jer je tako ili nije.
Ako ništa drugo, to je više moći nego što je Elin ostalo – ili što joj je na kraju
podareno, kako mu je njena priča zvučala. Elin je sagorela sve do poslednje žeravice
svoje magije. To što sada ima zapravo je sve što je ostalo od onoga što joj je Mala
darovala da zapečati kapiju – da kazni bogove koji su ih obe izdali.
Dorijan je osećao mučninu i od pomisli na to, a prisećanje na ono kako ga je Elin
izbacila iz onog nemesta još ga je navodila na škrgutanje zubima. Ne zbog njenog
izbora, već zbog toga što je njegov otac…
O svom ocu razmišljaće kasnije. Nikada.
Bezimenom ocu, koji je na kraju došao da mu pomogne.
Kejol ništa nije pitao o tome. Nije pritiskao. Dorijan je dobro znao da će njegov
prijatelj čekati i biti tu kad god on bude spreman da o tome razgovara.
Kejol kaza: „Elin nije ubila Eravana, ali makar Eravan nikada neće moći da dovede
svoju braću, niti da nas pomoću ključeva naprosto uništi. Imamo makar to. Ona – oboje
ste to postigli.“
Više neće biti okovratnika. Neće biti prostorija pod mračnom tvrđavom u kojima se
čuvaju.
Irena prođe prstima kroz Kejolovu smeđu kosu, a Dorijan pokuša da suzbije bol u
nedrima koji ga prože na taj prizor. Na tu ljubav koja je s tolikom lakoćom tekla među
njima.
Ne zamera Kejolu na njegovoj sreći, ali to ne sprečava probadanje u grudima koje
oseća kad god ih vidi. Kad god vidi vidarke iz Torea i priželjkuje da ih je Sorša našla.
„Dakle, svet je samo delimično spasen“, primeti Irena. „Bolje išta nego ništa.“
Dorijan se na to nasmeši. Već obožava ženu svog prijatelja. Verovatno bi se i on
venčao s njom, samo da mu se ukazala prilika.
Iako su mu misli i dalje letele ka severu – ka zlatnookoj veštici koja je hodala sa
smrću i nije je se bojala. Pomišlja li ona na njega? Pita li se šta mu se desilo u Moratu?
„Elin i ja smo i dalje obdareni magijom“, reče Dorijan. „Ne kao ranije, ali i dalje je
imamo. Nismo potpuno bespomoćni.“
 „Dovoljno da se uhvatite ukoštac s Eravanom?“, upita Kejol, zabrinuto ga gledajući
bronzanim očima. Sasvim svestan kako glasi odgovor na njegovo pitanje. „I s Mev?“
„Moraćemo da smislimo nešto“, odgovori Dorijan. Molio se da zaista bude tako.
Ali više nema bogova da usliše molbe.

***

Elida je sve vreme držala Elin na oku dok su se kupale u kraljičinom šatoru. Jednim
okom je gledala nju, a jednim divno toplu vodu koju su im doneli.
I koju je toplom održavala žena u kadi pored njene.
Kao da prkosi groznom sastanku koji su po Elininom nenadanom povratku održali
s kaganatskim kraljevićima.
Povratak je bio pobednički – ali samo delimično.
Jednu pretnju je porazila. Drugu nije uspela.
Elin je to dobro prikrivala, ali čak je i kraljica imala znakove koji su je odavali.
Njena potpuna nepomičnost – glava naherena kao u grabljivice. Ono prvo jutros se jasno
videlo. Njena potpuna nepomičnost dok su dovodili u pitanje njene odluke, dok su joj
zamerali i vikali na nju.
Kraljica nije bila ovoliko ćutljiva još od onog dana kada je utekla od Mev.
A glava joj nije bila pognuta od patnje, već od grize savesti. Užasa. Sramote.
Utonula u visoku i dugačku kadu skoro do ramena, Elida je i predložila kupanje –
kako bi princu Rovanu pružila priliku da poleti visoko i naširoko i sebi da oduška. Kako
bi omogućila Elin da se na trenutak sabere.
Svakako je jutros nameravala da se okupa, premda je zamišljala da će se u kadi
pored njene naći neko drugi.
Mada Lorkan nije to znao. Samo ju je poljubio u slepoočnice pre nego što je jutros
odsečnim koracima otišao – da se pridruži Fenrisu i Gavrijelu u pripremanju vojske za
pokret. Za nastavak proboja na sever.
Elin je trljala dugu kosu, koja joj je padala preko celog tela. Na svetlosti gorionika,
tetovaže na kraljičinim leđima delovale su kao tok žive crne reke.
„Dakle, tvoja magija je i dalje tu?“, ote se Elidi.
Elinine tirkizne oči zagledaše se u nju. „Da li ti je voda topla?“
Elida frknu, prolazeći prstima kroz kupku. „Jeste.“
„Htela bi da znaš koliko tačno.“
„Da li mi je dopušteno da znam?“
„Nisam lagala na sastanku“, odgovori Elin i dalje šupljim glasom. Samo je stajala i
trpela da se princeza Hasar dere na nju propitujući je, da se princ Sartak mršti na nju s
neodobravanjem. „To je…“ Digla je ruke i postavila šake jednu iznad druge, tako da je
između njih bilo oko stope razmaka. „Evo gde je ranije bilo dno“, rekla je mrdajući
prstima donje šake. Onda ju je podigla sve dok do gornje nije ostalo oko dva palca. „Evo
gde je sada.“
 „Isprobala si?“
„Osećam ga.“ One tirkizne oči, unatoč svemu što je ona postigla, bile su bremenite.
Ozbiljne. „Nikada ranije nisam osećala dno. Nikada ga nisam osetila a da nisam morala
da ga potražim.“ Elin potopi nasapunjano vlasište u vodu, istrljavajući iz njega mehuriće
i ulje. „Nije toliko zadivljujuće, zar ne?“
„Nikada nisam marila da li si obdarena magijom ili ne.“
„Zašto? Svi ostali jesu.“ Bilo je to pitanje postavljeno bezizražajnim glasom. Da,
kada su bili deca, mnogo njih se plašilo Elinine moći. U šta će ona izrasti.
„Tvoja magija veze nema s time ko si zapravo ti“, naprosto odgovori Elida.
„Zar nema?“ Elin nasloni glavu na kadu. „Dopadala mi se moja magija. Volela sam
je.“
„A to što si ljudsko biće?“ Elida je dobro znala kako ne bi smela da se usudi da joj
postavi to pitanje, ali samo joj je izletelo.
Elin je pogleda postrance. „Da li sam i dalje ljudsko biće, duboko u sebi, ako
nemam ljudsko telo?“
Elida razmisli o tome. „Valjda na to možeš odgovoriti samo ti.“
Elin zapevuši, pa opet potopi glavu pod vodu.
Kada izroni, Elida je upita: „Plašiš li se? Da se suočiš s Eravanom na bojnom
polju?“
Elin se obgrli oko kolena, a tetovaža joj se zateže preko leđa. Dugo je ćutala.
„Bojim se da neću stići do Grinta na vreme“, napokon odgovori. „Ako Eravan reši
da se dovuče tamo da bi se borio protiv mene, s tim ću se tada uhvatiti ukoštac.“
„A Mev? Šta ako i ona stigne s Eravanom?“
Ali Elida je već znala kako glasi odgovor na to pitanje. Izginuće. Svi do jednoga.
Mora da postoji neki način – neki način da se oboje poraze. Pretpostavljala je da od
Aneit sada neće biti nikakve vajde – a možda i jeste vreme da se ona svakako osloni
samo na svoje snage. Iako je taj čas mogao da otkuca u nekom boljem trenutku.
„Tako mnogo pitanja, gospo od Peranta.“
Elida pocrvene, pa dohvati sapun i nasapuna ruke. „Izvini.“
„Da li ti je sada jasno zašto ti nisam dozvolila da mi se zavetuješ krvlju?“
„Fejski mužjaci te neprestano izazivaju i dovode u pitanje tvoje odluke.“
„Da, ali dopada mi se to što nisi vezana za mene.“ Tiho je uzdahnula. „Nisam
planirala ama baš ništa od svega ovoga.“
„Šta to?“
„Da preživim bravu. Kapiju. Da zapravo moram da… vladam. Da živim. Izgleda da
sam uplovila u neistražene vode.“
Elida razmisli o njenim rečima, pa skide zlatan prsten. Silbin prsten – ne Malin.
„Evo“, reče pružajući prsten preko kade, dok joj se sapunica slivala s prstiju.
Elin trepnu gledajući ga. „Zašto?“
„Zato što je daleko verovatnije da ćeš se ti suočiti s Eravanom ili Mev nego ja.“
Elin nije pružila ruku da ga prihvati. „Radije bih da ga ti zadržiš.“
 „A ja bih radije da ga ti uzmeš“, suprotstavi joj se Elida, gledajući kraljicu pravo u
oči. Onda je tiho upita: „Zar se nisi dovoljno odricala, Elin? Zar nećeš dopustiti nikome
od nas da makar nešto uradi za tebe?“
Elin pogleda prsten. „Omanula sam. Valjda ti je to jasno?“
„Vratila si ključeve u kapiju. To nije neuspeh. A sve i da si u tome omanula,
svejedno bih ti dala ovaj prsten.“
„Dugujem tvojoj majci da se postaram da preživiš sve ovo.“
Elidi se nešto steže u nedrima. „Elin, ti mojoj majci duguješ da ostaneš živa.“
Nagnu se bliže njoj i samo što joj ne gurnu prsten u lice. „Uzmi ga. Ako već ne zarad
mene, a ono zarad nje.“
Elin se ponovo zagleda u prsten – pa ga prihvati.
Elida pokuša da se suzdrži i ne uzdahne kada ga kraljica prevuče na prst.
„Hvala ti“, promrmlja Elin.
Elida taman zausti da joj odgovori kada se šatorska krila preko ulaza rastvoriše i
ledeni vetar suknu unutra – skupa s Borte. „Niste me pozvale ne kupanje?“, upita
ruhinka, dramatično se mršteći na kraljicu.
Elini se usne same od sebe izviše naviše. „Mislila sam da su ruhini toliko prekaljeni
da se ne kupaju.“
„Jesi li ti videla koliko muškarci paze da im kosa bude uredna? Zar nisi pomislila
da to govori o opsednutosti čistoćom?“ Borte pređe kraljevski šator i skljoka se na
tronožac pored kraljičine kade – nimalo ne mareći što su kraljica i Elida nage.
Elida se jedva suzdrža da se ne pokrije. Iako je Elin bila u susednoj kadi, ivice su
bile dovoljno visoke da se ništa ne vidi. Ali pošto Borte sedi nad njima ovako…
„Evo šta je meni na pameti“, izjavi Borte, zabacujući jednu pletenicu.
Elin se malčice nasmeši.
„Hasar je nadrndana i promrzla. Sartak je navikao na ovakve uslove, pa ne mari.
Kašin pokušava da sve ovo sagleda u najboljem svetlu, naprosto zato što je toliko vraški
dobar čovek, ali svi su samo malčice bojažljivi zbog toga što marširamo na stotinu
hiljada vojnika, a moguće je da ih stiže još, a Eravan nije izbačen iz stroja. Nije ni Mev.
Zato su popizdeli. Dopadaš im se, ali su popizdeli.“
„To sam i sama shvatila“, zajedljivo odvrati Elin, „kada mi je Hasar rekla da sam
glupa krava.“
Elida se tada jedva zauzdala da se ne baci na princezu. Sudeći po tome kako su
fejski mužjaci, čak i Lorkan – bogovi na nebesima – zarežali, znala je da je i njima bilo
jednako teško.
Elin je samo blago naklonila glavu princezi i nasmešila se. Baš kao što se sada
smeši.
Borte samo odmahnu, odbacujući Elinine reči. „Hasar sve žive zove glupim
kravama. U dobrom si društvu.“ Elin se na to ponovo nasmeši. „Međutim, nisam došla
da bih razgovarala o tome, već hoću da popričamo o nama dvema.“
„Moja omiljena tema“, odgovori Elin malčice se smejući.
 Borte se isceri. „Živa si i zdrava. Uspela si. Svi smo mislili da ćeš poginuti.“ To
govoreći, prevuče palac preko grla naglašavajući svoje reči, a Elida se lecnu. „Sartak će
me verovatno odrediti da predvodim jedno krilo u bici, ali to sam već radila. Dobro sam
se pokazala.“ Onda se onaj kez još više raširi. „Hoću da predvodim tvoje krilo.“
„Nemam ja krilo.“
„S kime ćeš onda jahati u boj?“
„Nisam odmakla toliko daleko“, odgovori Elin dižući jednu obrvu, „pošto sam
očekivala da ću biti mrtva.“
„Pa, kada budeš, očekuj da ja letim nad tobom. Bilo bi mi mrsko da bitka bude
dosadna.“
Samo ta ruhinka žestokog pogleda ima dovoljno drskosti i smelosti da pohod na
stotinu hiljada neprijateljskih vojnika smatra dosadnim.
Međutim, pre nego što Elin stiže ma šta da odgovori, ili da Elida pita Borte da li su
ruhovi spremni da se suoče s vivernima, jahačica ode.
Kada se Elida okrenu da pogleda Elin, vide da je kraljičino lice smrtno ozbiljno.
Elin klimnu ka ulazu u šator. „Pada sneg.“
„Već danima veje, skoro bez prestanka.“
Elin proguta knedlu tako da se to jasno čulo. „Ovo su severni snegovi.“

***

Logor je zahvatila toliko jaka oluja da su Nesrin i Sartak izdali naređenje da ruhovi ne
poleću čitav dan i noć.
Bilo je to kao da ih je jučerašnji prelazak u Terasen odveo pravo u ciču zimu.
„Nastavićemo ka severu“, govorio je Kašin, izvaljen pored vatre u Hasarinom
ogromnom čadoru.
„Kao da nam išta drugo preostaje“, zajedljivo primeti Hasar, pa otpi kuvano vino.
„Kad smo već stigli dovde, možemo i da odemo do Orinta.“
Nesrin, sedeći sa Sartakom na niskom divanu, i dalje se pitala šta ona tačno radi na
ovim sastancima. Čudila se samoj činjenici što sedi u društvu kraljevskih potomaka, a
pored nje je prestolonaslednik kaganata.
Carica. Ta reč kao da je vrebala iza svakog njenog daha, svakog pokreta.
Sartak kaza: „Naši ljudi su se i ranije suočavali s ovakvim izgledima – i ponovo
ćemo se suočavati s istim takvim.“
Zaista, Sartak je proteklih nedelja ostajao do kasno u noć da čita izveštaje i
dnevnike kaganatskih ratnika i vođa iz ranijih pokolenja. Poneli su iz kaganata čitav
sanduk – upravo iz tog razloga. Sartak joj je prepričao većinu onoga što je pročitao, ali
nikada nije naodmet osvežiti pamćenje.
Ona se neće buniti ako im to da neku prednost nad stotinu hiljada vojnika.
 „Ako ova mećava ne popusti, uopšte se nećemo suočiti s njima“, reče Hasar,
mršteći se prema zatvorenim šatorskim krilima prebačenim preko ulaza u njen čador.
„Kada se vratim u Antiku, više nikada ne odlazim odande.“
„Zar te je prošla volja za pustolovinama, sestro?“ Kašin se blago nasmeši.
„Jeste ako su to pustolovine po ledenom paklu“, progunđa Hasar.
Nesrin se tiho zasmeja, a Sartak je obgrli oko ramena. Bio je to opušten i lagodan
dodir.
„Nastavićemo“, kaza Sartak, „sve do orintskih zidina. To smo se zakleli, a mi ne
poričemo šta smo obećali.“
Nesrin bi se ponovo zaljubila u njega samo zbog te izjave. Naslonila se uz njegovo
telo, uživajući u njegovoj toplini, kako bi mu se nemo zahvalila.
„Onda bi nam bolje bilo da se molimo“, odvrati Kašin, „da nas ova oluja ne uspori
toliko da od Orinta ne ostane ništa da branimo.“
 Sto drugo poglavlje

Za njegovo bdenje raščistili su jednu odajicu pored Velike dvorane.

Prostorija je bila obasjana svećama koje su uspeli da odvoje, tako da je drevno
kamenje bilo optočeno treperenjem svuda oko stola na koji su ga položili.
Lisandra je stajala u dovratku dok je gledala čaršavom pokriveno telo u zadnjem
delu sobe.
Ren je pognute glave klečao pred njim, baš kao što kleči već satima. Otkad je u
suton stigao glas da je Murto pao.
Sasekli su ga valški pešadinci dok je pokušavao da zaustavi njihov prodor preko
grudobrana jedne njihove opsadne kule.
Doneli su Murta s gradskog bedema, okruženog gomilom vojnika.
Lisandra je čula Renov vrisak čak i iz vazduha, gde je letela s vešticama nakon što
je Morat opet dao naređenje da se stane s napadom. Iz visine je videla kako se Ren sjurio
s kruništa ka telu koje su nosili gradskim ulicama.
Edion se tu stuštio za nekoliko trenutaka. Držao je Rena da ne padne dok je mladi
vlastelin jecao, pa ga je napola odneo odatle, iako sveže ranjen.
I tako je Edion tu ostao. Sve ovo vreme je bdeo pored Rena, ne skidajući ruku s
njegovog ramena.
Lisandra je došla s Evanđelinom. Grlila je zabezeknutu devojčicu dok je ona ridala,
pa je ostala tu kada je Evanđelina prišla Murtovom telu da ga poljubi u čelo. Ništa se
drugo i nije videlo od čaršava kojim je bio pokriven, kako bi se sakrilo šta su mu Valgi
uradili.
Ispratila je svoju štićenicu iz te sobice taman kada su Darou i ostali stigli.
Lisandra nije ni pogledala Daroua niti ma koga drugog ko se nije usudio da uradi
ono što je Murto uradio. Čuli su da je njegova smrt navela ljude da pohrle na zidine i da
sruše onu opsadnu kulu. Bila je to srećna pobeda, ali skupo ih je koštala.
Lisandra je pomogla Evanđelini da se okupa i postarala se da devojčica pojede
nešto kuvano, pa ju je ušuškala u krevet pre nego što se vratila.
Zatekla je Ediona kako i dalje stoji pored Rena, i dalje držeći za rame mladog
vlastelina, koji je bio na kolenima.
Zato je ostala tu, u dovratku. Bilo je to njeno bdenje, dok se zdenac njene moći
popunjavao, dok su se rane koje je zadobila zaceljivale malo-pomalo.
Edion nešto promrmlja Renu i skloni ruku. Zapitala se je li moguće da su to bile
prve reči koje je za sve ove sate izgovorio.
 Edion se tada okrenu ka njoj, trepćući. Bio je vidno prazan. Kao da je rasporen. Bio
je iznuren od bremena žalosti toliko da je njoj bilo nepodnošljivo da to gleda.
Čak su i Edionovi obično skladni koraci, poput grabljivice koja vreba plen, bili
tromi.
Izašla je za njim, samo se jednom osvrnuvši ka Renu, koji je i dalje klečao glave
pognute.
Oko njega je vladao tako strašan muk.
Lisandra je išla ukorak s Edionom dok je on kretao ka trpezariji. U ovo doba noći,
hrane će biti malo, ali ona će je nekako naći. Zarad oboje. Ako bude potrebno, otići će u
lov.
Taman je otvorila usta da Edionu kaže upravo to – kad mu suze pođoše niz lice,
presecajući skorelu krv i prljavštinu.
Lisandra se ukopa i zaustavi ga.
Nije je gledao u oči dok mu je brisala suze najpre s jednog pa sa drugog obraza.
„Trebalo je da ja budem na zapadnom bedemu“, reče on, a glas ga izdade.
Nije znala šta da mu kaže kako bi ga utešila, pa mu je zato ponovo obrisala suze, za
koje je znala da će ih pustiti samo u ovom mračnom hodniku, nakon što su svi ostali
otišli na počinak.
A pošto on i dalje nije hteo da je pogleda u oči, obuhvatila mu je lice dlanovima i
podigla glavu.
Na trenutak, na čitavu večnost, samo su se gledali.
Nije mogla da podnese tu beznadežnost i taj jad na njegovom licu. Nije to mogla da
trpi.
Lisandra se prope na prste i svojim usnama nežno očeša njegove.
Bio je to tek šapat poljupca, obećanje života u trenutku kada se smrt nadvija nad
njima.
Odmakla se i videla da je Edion i dalje rastrojen.
Zato ga je ponovo poljubila. Zastala pokraj njegovih usana i prošaptala: „Bio je
dobar čovek. Hrabar i plemenit. A i ti si.“ Poljubila ga je treći put. „A kada se ovaj rat
završi, kako god da se okonča, i dalje ću biti ovde, s tobom. Bilo u ovom ili u narednom
životu, Edione.“
On sklopi oči, kao da udiše njene reči. Grudi su mu se zaista uzburkale, a široka
pleća tresla.
Onda je otvorio oči i bile su sazdane od samog tirkiznog plamena, hranjenog onim
jadom ali i besom i prkosom prema smrti svuda oko njih.
Tada je jednom rukom ščepa oko struka, a drugu zari u njenu kosu, pa joj nagnu
glavu dok su njegove usne tražile njene.
Poljubac je sažeže sve do večno promenljivih kostiju i ona ga obuhvati oko vrata
obema rukama i snažno zagrli.
Dok su stajali sami u mračnom i tihom hodniku, a smrt čekala na obližnjem bojištu,
Lisandra se predala tom vrelom poljupcu, predala se Edionu i nije mogla da suspregne
tiho ječanje kada je njegov jezik zaigrao uz njen.
 Taj zvuk je izazvao njegovo oslobađanje od svih stega i Edion ih oboje naglo
okrenu, pribijajući je uza zid. Ona se izvi, očajnički žudeći da se priljubi uz njega celim
telom. On zareža u njena usta, a šaka kojom ju je držao za bok skliznu ka njenom bedru i
diže ga oko njegovog pasa dok se nabijao uz nju, tačno tamo gde je ona izgarala.
Edion odvoji usta od njenih i poče da joj istražuje vrat, vilicu, uvo. Ona izusti
njegovo ime, prelazeći dlanovima niz njegova široka i snažna pleća koja su se talasala
pod njenim dodirom.
Još. Još. Još.
Još ovog života, ove vatre da sagori sve senke.
Još njega.
Lisandra skliznu šakama na njegove grudi, zarivajući prste pod kaput i tražeći toplu
kožu pod njim. Edion joj samo gricnu uvo, pa prevuče zube niz njenu vilicu i zgrabi joj
usne još jednim grabljivim poljupcem, koji je ponovo natera da zaječi.
Niz hodnik se začuše koraci, kao i naglašeno nakašljavanje, a Edion se ukoči.
Mora da su bili toliko glasni…
Ali Edion nije ni mrdnuo, premda je Lisandra odmotala nogu s njegovog struka.
Baš kada je stražar prošao pored njih, obarajući pogled.
Prošao brzo.
Edion je sve vreme pogledom pratio tog čoveka, a u očima mu se nije videlo ništa
ljudsko. Bio je to vrhunski grabljivac, koji je napokon našao svoj plen.
Ne, ne plen. Nikada s njim.
Svoju saborkinju. Svoju parnjakinju.
Kada je stražar zamakao za ugao, nesumnjivo trčeći da svima živima kaže šta je
video i prekinuo, kada se Edion nagnuo da je ponovo poljubi, Lisandra ga je nežno
zaustavila prinoseći prste njegovim usnama. „Sutra“, tiho mu kaza.
Edion zareža – premda ne istrajno.
„Sutra“, ponovi ona, pa ga poljubi u obraz, izvlačeći se iz njegovog zagrljaja.
„Preživi sutrašnji dan, izdrži sutrašnju borbu i… nastavićemo.“
Disao je isprekidano, a u pogledu mu se videla zabrinutost. „Da li je ovo bilo iz
sažaljenja?“ Bilo je to slomljeno i jadno pitanje.
Lisandra pređe dlanom preko njegovog obraza obraslog u bradu od nekoliko dana,
pa je priljubila usne uz njegove. Dozvolila je sebi da ga opet okusi. „To je bilo zato što
mi je više dosta sve ove smrti – i bio si mi potreban.“
Edion izusti nekakav tih zvuk, pun bola, tako da ga Lisandra poljubi poslednji put.
Čak je otišla toliko daleko da je prešla jezikom duž njegovih spojenih usana. On joj se
otvorio i onda su se opet upetljali, a zubi, jezici i šake tumarali su dodirujući i
istražujući.
Lisandri nekako pođe za rukom da se opet odvoji od njega, a disala je isprekidano
koliko i on.
„Sutra, Edione“, izusti.
 ***

„U oružnicama je dovoljno da naši strelci imaju šta da odapinju još tri dana, možda četiri
ako prištede“, govorio je lord Darou, ruku prekrštenih dok je čitao sa spiska.
Manon taj starac nije bio mrzak – čak se delimično divila njegovoj gvozdenoj
vlasti, ali ova ratna savetovanja koja su se održavala svake večeri počela su da je
zamaraju.
Naročito jer se na njima čuju sve turobnije i turobnije vesti.
Juče je u ovoj odaji bio još jedan čovek. Lord Murto.
Danas je u stolici sedeo samo njegov unuk, a oči su mu se još crvenele. Izgledao je
kao živa avet.
„Zalihe hrane?“, upitao je Edion s druge strane stola. I vojskovođa-princ je znao za
bolje dane. To važi za sve njih. Sve i jedno lice u ovoj prostoriji bilo je istovetno
sumorno i izmučeno.
„Imamo hrane za najmanje još mesec dana“, odgovorio je Darou, „ali to neće biti
bitno ako ne ostane niko da brani zidine.“
Kapetan Rolf priđe stolu. „Plamenkoplja rade na talogu. Imaćemo sreće ako sutra
izdrže do uveče.“
„Onda ćemo i njih da pričuvamo“, reče Manon. „Koristiće se samo ako neki viši
Valgi uspeju da se prebace preko bedema.“
Rolf klimnu glavom. Bio je to još jedan čovek kojem se nevoljno divila – premda
je njegovo razmetanje znalo da ide na živce.
S teškom mukom se suzdržavala da ne gleda prema zatvorenim vratima te odaje,
gde bi trebalo da čekaju Asterin i Sorela. Da brane prilaz.
Umesto njih, tamo su stajale Petra i Bronven. Ne kao njena zamenica i treća, već
kao predstavnice svojih skupina.
„Hajde da kažemo da će nam strele potrajati četiri dana“, reče Ansel od Brajarklifa,
ozbiljno se mršteći, „a da će nam plamenkoplja izdržati tri, ako ih koristimo štedimice.
Šta nam ostaje kada se istroši i jedno i drugo?“
„Katapulti još rade“, javi se srebrenkosa fejska plemkinja.
„Ali oni služe za nanošenje štete daleko na bojnom polju“, primeti princ Galan, koji
je – baš kao Edion – imao oči poput Elin. „Ne za borbu prsa u prsa.“
„Onda nam ostaju mačevi“, promuklo kaza Edion. „Naša hrabrost.“
Manon je dobro znala da im i to drugo već ponestaje.
„Mi možemo da potiskujemo Gvozdenzube“, primeti Manon, „ali ne i da vam
istovremeno pomažemo na zidinama.“
Zaista se bore protiv neumoljive plime, koja nimalo ne slabi niti se smanjuje.
„Dakle, ovo je kraj?“, upita Ansel. „Za četiri-pet dana pognućemo šije pred
Moratom?“
„Borićemo se do poslednjeg“, zareža Edion. „Sve dok ne ostane ni poslednji od
nas.“
 Na to se čak ni lord Darou nije pobunio. Nakon toga sastanak se završio i razišli su
se.
Nije ostalo ništa više o čemu bi mogli da raspravljaju. Za nekoliko dana svi će oni
biti samo velika gozba za vrane.
 Sto treće poglavlje

Mećava je potpuno zaustavila njihovu vojsku.

Prvog jutra besnela je toliko žestoko da Rovan nije video dalje od nekoliko stopa
ispred sebe. Ruhovi su se prizemljili i samo su najizdržljiviji izviđači otišlu u osmatranje
– peške.
I tako je vojska tu boravila, ni pedeset milja od terasenske granice. Nedelju dana od
Orinta.
Da Elin ima sve svoje moći…
Nema svu svoju moć. Više je nema, podsetio je samog sebe Rovan dok je sedeo u
njihovom ratnom šatoru, a njegova parnjakinja, supruga i kraljica sedela na niskom
divanu uz njega.
Sva Elinina moć je sada… ni sam ne zna. Možda kakva je bila u Maglobranu, kada
je još samu sebe prigušivala. Nije bila onoliko slaba kao kada je tamo stigla, ali ni
izbliza onoliko snažna kao kada je ceo Doranel okružila svojim plamenom.
Svakako nije dovoljno moćna da se suoči s Eravanom i da preživi. I s Mev.
On ne mari. Zabole ga da li ima svu moć sunca ili nema ni žeravicu.
To mu svejedno nikada nije bilo bitno.
Napolju vetar dunu tako da se prolomi huk, a šator se zatrese.
„Da li uvek ovako gadno?“, upita Fenris mršteći se dok je gledao uzdrhtale zidove
čadora.
„Da“, uglas odgovoriše Elida i Elin, pa se istovremeno nasmešiše jedna drugoj. Bio
je to jedan od retkih osmeha u poslednje vreme.
Bilo je pravo čudo što je taj osmeh pao na Elinine usne.
Međutim, Elidi osmeh pobeže s lica kada kaza: „Ova oluja bi mogla da traje
danima. Moglo bi da naveje tri stope snega.“
Lorkan, stojeći blizu gorionika, progunđa: „Moraćemo nekako da se nosimo s tim
smetovima čak i kada prestane da veje. Vojnici gube prste od promrzlina.“
Elin potpuno prestade da se smeši. „Istopiću koliko god snega mogu.“
Ona će to i uraditi. Dovešće sebe do ivice toga da pregori kako bi to uspela da
izvede. Ali ako oni uvezu svoje moći, možda će snaga Rovanove magije biti dovoljna da
ona istopi put. Da vojska bude ugrejana.
„Svejedno nam ostaje vojska koja će biti iznurena kada stigne do Orinta“, primeti
Gavrijel češući se po bradi.
Koliko ga je puta Rovan video zagledanog ka severu, prema sinu koji se bori u
Orintu? Nesumnjivo se pita da li je Edion još živ.
 „Oni su iskusni“, samo zapazi Fenris. „Izdržaće.“
„Zaobilazni put će samo povećati iscrpljenost“, kaza Lorkan.
„Prema našim poslednjim saznanjima“, reče Rovan, „Morat i dalje drži Perant.“
Elida se na to bolno lecnu. „Ne smemo da mu prilazimo preblizu, naročito ne kada bi to
značilo da možemo da se upetljamo u sukob koji bi samo odložio naš dolazak pred Orint
i umanjio naše brojno stanje.“
„Pregledao sam karte desetak puta.“ Gavrijel se namršti ka radnom stolu preko
koga su bile razastrte. „Nema drugog puta do Grinta – ne a da ne priđemo Perantu
preblizu.“
„Možda ćemo imati sreće“, na to se javi Fenris, „pa će ova oluja da zahvati ceo
Sever. Možda će se nešto Eravanovih snaga smrznuti, pa nećemo morati da se borimo
protiv njih.“
Rovan čisto sumnja da imaju toliko sreće. Mučio ga je neki osećaj da je sva sreća
koju su imali istrošena sa ženom koja sada sedi pored njega.
Elin ga je pogledala, ozbiljno i umorno. On ne može ni da zamisli kako je to. Dala
je sve od sebe. Odrekla se svoje ljudskosti, svoje magije. Znao je da je toliko izmučena i
da joj je pogled toliko napaćen zbog onog prvog. Znao je da se zbog toga oseća kao
strankinja u sopstvenom telu.
Rovan je sinoć odvojio vreme da je ponovo upozna s izvesnim delovima tog tela –
kao i svog. Odvojio je podosta vremena, sve dok joj onaj napaćeni pogled nije pobegao
iz očiju, sve dok nije počela da se uvija pod njim, da gori dok se on kretao u njoj. Nije se
suzdržavao, već je pustio suze da mu slobodno padaju, čak i kada su počele da se
pretvaraju u paru i pre nego što bi doprle do njenog tela, a suza je bilo i na njenom licu,
jarkih kao srebro u plamenu dok ga je snažno grlila.
Međutim, ovog jutra, kada ju je probudio poljupcima po bradi i vratu, onaj mučeni
pogled se vratio – i ostao.
Najpre njeni ožiljci, a onda i njeno smrtno, ljudsko telo.
Dosta. Dosta je dala. Dosta se odrekla. On dobro zna kako namerava da se još
odriče.
Jedna ruhinska izviđačica pozva kraljicu kroz namaknuta šatorska krila, a Elin joj
tiho zapovedi da uđe, ali izviđačica samo promoli glavu i razrogači oči. Sneg joj je
prekrivao kapuljaču, obrve i trepavice. „Vaše veličanstvo. Veličanstva“, ispravi se ona
gledajući njega. Rovanu nije bilo stalo da je ispravlja i da joj objašnjava kako je on
naprosto visočanstvo i da će to zauvek i ostati. „Morate poći.“ Izviđačica se borila da
dođe do daha toliko da je para od njenog disanja na hladnom vazduhu prodirala kroz
šatorska krila. „Svi vi.“
Bilo je potrebno neko vreme da navuku na sebe slojeve tople odeće i da se
pripreme za suočavanje sa snegom i vetrom.
Ali onda su krenuli da prte put kroz nanose snega, dok ih je izviđačica vodila pored
napola zatrpanih šatora. Nije bilo skloništa od vejavice čak ni pod krošnjama.
Međutim, onda su stigli do ivice tabora, gde je hučala zaslepljujuća vejavica.
Zaklanjala je ono što je izviđačica pokazivala govoreći: „Gledajte.“
 Hodajući uz njega, Elin se spotače. Rovan pruži ruku da je zadrži da ne padne.
Ali ona nije padala, već je posrtala napred – kao da će potrčati.
Rovan napokon ugleda to što ona vidi, ugleda ko je to izronio iz šume.
Naspram snega, bio je bezmalo nevidljiv zbog svog belog krzna. Bio bi nevidljiv
samo da nije bilo zlatnog plamena što je titrao između njegovih gorđih i razgranatih
rogova.
Gospodar Severa.
A oko njegovih nogu, svuda oko njega… Mali narod.
Dok joj se sneg lepio za trepavice, Elin se ote nekakav tih zvuk kada najbliže
stvorenje pozva blago skupljajući šaku, kao da kaže: Pođi za nama.
Ostali su nemo i zgranuto zurili u veličanstvenog i gordog jelena koji je došao da ih
dočeka.
Da povede kući kraljicu Terasena.
Onda vetar stade da šapuće, ali to nije bila pesma koju je Rovan obično slušao.
Ne, bio je to glas koji su svi čuli dok je promicao mimo njih.
Propast se nadvija nad Orintom, naslednice Branonova. Moraš pohitati.
Jeza koja proze Rovana veze nije imala s hladnoćom.
„Oluja“, oteše se Elin reči koje sneg naprosto proguta.
Moraš pohitati. Pokazaćemo ti put kojim se ide hitro i neopaženo.
Elin se samo ukočila, pa je tom glasu, drevnom poput stabala, starom kao što je
staro kamenje između njih, kazala: „Već ste mi pomogli nebrojeno puta.“
A ti si mnogo toga otrgla od sebe i dala, naslednice Branonova. Mi koji ga
pamtimo znamo da bi on isto to izabrao, samo da je mogao. Hrastova šuma nikada neće
zaboraviti Branona, niti njegovu naslednicu.
Elin se ispravi, a pogled joj prelete preko drveća i snega nošenog vetrom.
Drijada. To je bila reč koje sve do tada nije mogao da se seti. Drijada. Duh drveta.
„Koju cenu tražite?“, upita Elin, sada već glasnije.
„Zar zaista želiš da pitaš?“, promrmlja Fenris, a Rovan zareža na njega.
Ali Elin se ukočila čekajući da joj drijada odgovori. Da joj odgovori glas Hrastove
šume, Malog naroda i stvorenja koja su se toliko dugo starala o njoj.
Bolji svet, napokon odgovori drijada. Čak i za nas.

***

Vojska se rojila kao mravinjak pripremajući se za marš – trku ka severu.

Međutim, Elin je odvukla Rovana u njihov šator, sve do gomile knjiga koje su
Kejol i Irena doneli s Južnog kontinenta.
Prešla je prstom po naslovima, tražeći nešto i prelećući pogledom po njima.
„Šta to radiš?“, upita njen parnjak.
Elin nije obraćala pažnju na njegovo pitanje, već je zapevušila našavši knjigu koju
je tražila i počela da je prelistava, pazeći da ne pocepa drevne stranice. „Možda jesam
glupa krava“, mrmljala je okrećući knjigu tako da Rovan može da vidi stranicu na kojoj
ju je otvorila, „ali nisam bez mogućnosti.“
Rovanu oči zaiskriše. „I mene uključuješ u ovu spletku, princezo?“ Elin se zločesto
osmehnu. „Ne bih da se osetiš isključenim.“ On naheri glavu. „U tom slučaju, moramo
da požurimo.“ Slušajući larmu koju je dizala vojska što se spremala za polazak, Elin
klimnu glavom – pa poče.
 Sto četvrto poglavlje

D ok su se znoj i krv na njemu brzo smrzavali, Edion je dahtao naslanjajući se na

okrnjene gradske zidine i gledao neprijatelja koji se povlačio da prenoći u svom
taboru.
Bolesna je to bila šala, okrutno mučenje, što Morat prestaje s napadima svakog
sutona. Kao da je to neka uljudnost, kao da je stvorovima koji su zaposeli toliko mnogo
vojnika podno bedema potrebna svetlost.
Znao je zašto je Eravan naredio da tako rade – da ih izmiruju iz dana u dan, da im
slome duh radije nego da oni s ovog sveta odu slavno.
Ne želi Eravan samo da ostvari pobedu ili da ih osvoji, već da mu se potpuno
potčine. Želi da ga preklinju da se sve okonča, da ih on dokrajči, da vlada njima.
Edion zaškrguta zubima šepajući niz grudobrane, dok je svetlo brzo zamiralo, a
studen bivala sve veća.
Pet dana.
Oružje za koje su procenili da će im ponestati za tri ili četiri dana trajalo je sve do
danas. Sve do sada.
Dalje niz bedem, jedan Mikenjanin pusti mlaz plamena na Valge koji su još
pokušavali da se uzveru uz opsadne merdevine. Gde god da je vatra gorela, demoni su
padali s lestvica.
Rolf je stajao pored žene s plamenkopljem, a lice mu je bilo krvavo i znojavo
koliko Edionovo.
Dok je prolazio, jedna u crn metal oklopljena šaka ščepa grudobran pored Ediona,
pokušavajući da nađe za šta da se uhvati.
Skoro i ne gledajući, Edion tresnu svojim drevnim štitom. Začu se cičanje i sve
slabiji krik, što mu beše jedina potvrda kako zaostali neprijateljski vojnik strmoglave
pada ka tlu.
Rolf se sumorno isceri kada Edion stade, osećajući se kao da mu je oklop od olova.
Nad njihovim glavama, Kročanke i Gvozdenzube lagano su preletale gradske zidine
vraćajući se s bojišta, a crveni plaštovi su padali preko metli i kožna krila su isprekidano
lepetala. Edion je gledao nebo sve dok nije zapazio jednu vivernku bez jahačice, koju je
pogledom tražio svakog dana i svake večeri.
Zapazivši njega, Lisandra oštro skrenu i upusti se u sporo i mučno spuštanje na
gradsko krunište.
 Toliko mnogo poginulih. Svakim danom sve više i više. Svaki njegov korak bio je
opterećen tim izgubljenim životima. Nema ničeg što bi mogao da uradi kako bi to
ispravio – zaista nema.
„Tobolci su prazni“, kaza Edion Rolfu umesto da ga pozdravi dok se Lisandra
približavala, krila i grudi oblivenih i svojom i tuđom krvlju. „Više nema strela.“
Rolf klimnu glavom ka Mikenjanki koja je i dalje ispaljivala vatru iz svog
plamenkoplja, ali isprekidano i u naletima.
Lisandra slete, pa svetlost blesnu kada se ona preoblikova i istog trena priđe
Edionu, zavlačeći se ispod ruke kojom je držao štit. Jedini njihov pozdrav bio je nežan i
kratak poljubac. Bilo je to jedino čemu se svake noći radovao.
Ponekad, nakon što previju rane i nešto pojedu, uspevalo bi mu da izvuče nešto
više. Često se ne bi ni oprali pre nego što nađu neku zavučenu nišu u senkama. Tada ne
bi bilo ničega osim nje, njenog čistog savršenstva, tihih zvukova koje ispušta kada joj
liže grlo, kada njegove ruke tako polako, mic po mic, istražuju svaki delić njenog tela –
puštajući je da ona određuje korak, da mu pokaže i kaže dokle želi da ide. Ali nije bilo
onog konačnog spajanja, ne još.
To je nešto za šta oboje žive – to je njihov neizrečeni zavet.
Zaudarala je na valšku krv, ali Edion je svejedno još jednom poljubio Lisandru u
slepoočnicu pre nego što se opet osvrnuo ka Rolfu. Gospodar gusara se turobno smešio.
Vrlo svestan da su im ovo verovatno poslednji dani. Sati.
Mikenjanska ratnica opet uperi plamenkoplje i zaostali Valgi popadaše u mrak, a od
njih nije ostalo mnogo više od istopljenih kostiju i nagorelih krpa koje su lepršale
padajući.
„To su poslednji ostaci“, tiho kaza Rolf.
Edionu je bio potreban trenutak da shvati kako Rolf ne misli na poslednje
neprijateljske vojnike za to veće.
Mikenjanska ratnica spusti plamenkoplje tako da se začu tup udarac metala po
kamenu.
„Plamenkoplja su istrošena“, reče Rolf.

***

Mrak je pao na Orint, toliko gust da su čak i vatre u zamku grcale.

Na kruništima zamka, dok je Darou stajao pored nje, Evanđelina je gledala povorke
umornih vojnika kako pristižu sa zidina i s nebesa.
Koštani bubnjevi zadobovaše.
Otkucaji srca, kao da je neprijateljska vojska na ravnici neka ogromna zver, koja se
sada sprema da ih proždere.
To dobovanje uglavnom se čulo od svitanja do sutona, tako da je larma bitke
prigušivala tutnjanje. To što sada ponovo počinju da udaraju u bubnjeve dok sunce
zalazi… Utroba joj se prevrtala.
 „Sutra“, promrmlja lord Sloan stojeći pored Daroua. „Ili prekosutra. Završiće se.“
Ne pobedom. Evanđelina je sada toga bila svesna.
Darou ništa ne reče, a lord Sloan ga potapša po ramenu pre nego što krenu unutra.
„Šta će biti na kraju?“, usudi se Evanđelina da upita Daroua.
Starac se zagleda preko grada, ka bojištu preplavljenom toliko stravičnom tamom.
„Ili ćemo se predati“, promuklim glasom odgovori on, „pa će nas Eravan sve
porobiti, ili ćemo se boriti dok od nas ne ostanu samo mrcine.“
Bile su to ogoljene i grube reči, ali dopao joj se jer ih je izjavio – dopalo joj se što
ništa nije ublažio radi nje. „Ko će odlučiti šta ćemo da radimo?“
Njegove sive oči zagledaše joj se u lice. „To će pasti na nas velmože Terasena.“
Evanđelina klimnu. Neprijateljske logorske vatre zatreperiše paleći se, a plamen
kao da je titrao prateći dobovanje njihovih koštanih bubnjeva.
„Šta bi ti odlučila?“ Darouovo pitanje bilo je tiho i kolebljivo.
Ona razmisli o tome. Niko je nikada nije pitao ništa slično tome.
„Veoma bih volela da sam živela u Karaveru“, priznade Evanđelina. Znala je da to
mesto njemu neće biti poznato, ali to sada i nije bitno, zar ne? „Murto mi je pokazao taj
kraj – u blizini su reke i planine, šume i brda.“ Tup bol probode je kroz grudi. „Videla
sam vrtove pored kuće i baš bih volela da sam ih videla u proleće.“ Grlo joj se stegnu.
„Volela bih da je to bio moj dom. Da je ovo… da je sav Terasen bio moj dom.“
Darou ništa ne odgovori, a Evanđelina se uhvati za kamen od koga je zamak sazdan
i sada zagleda na zapad, kao da može da vidi čak do Olsbruka i male oblasti u njegovoj
senci. Do Karavera.
„Znaš, meni je Terasen oduvek značio baš to“, nastavi Evanđelina, više se
obraćajući samoj sebi nego njemu. „Čim je Elin oslobodila Lisandru i ponudila joj da se
pridruži njenom dvoru, Terasen mi je značio – dom. Mesto gde… mesto gde ljudi koji su
nas povredili ne mogu da žive. Gde bilo ko, bez obzira na to ko je i odakle i kakvog je
društvenog staleža, može da živi u miru i spokoju. Gde u proleće možemo da imamo vrt,
da leti plivamo u reci. Nikada ranije nisam imala tako nešto. Mislim, dom. A volela bih
da je Karaver, da je Terasen bio moj dom.“ Ugrizla se za usnu. „Zato bih izabrala da se
borim. Sve do kraja. Za moj dom, ma koliko bio nov. Biram da se borim.“
Darou je ćutao toliko dugo da je morala da ga pogleda.
Nikada nije videla toliko tužne oči, kao da su se zaista ispunile bremenom svih
njegovih godina.
Onda je kazao samo: „Pođi sa mnom.“
Sledila ga je niz bedeme u zagrejan zamak, duž raznoraznih vijugavih hodnika, čak
do Velike dvorane, gde je bila postavljena odveć siromašna večera. Za njih jedna od
poslednjih.
Niko se nije potrudio da digne pogled s tanjira dok su Evanđelina i Darou prolazili
između dugih trpeza za kojima su se gurali iscrpljeni i izranavljeni vojnici – sve do
Ediona i Lisandre, koji su se zagrlili čekajući svoj red. Tako je trebalo da bude od samog
početka – njih dvoje zajedno.
 Edion se okrenu, osetivši da Darou prilazi. Međutim, vojskovođa je izgledao
istrošeno.
Dakle, zna. Jasno mu je da će im sutrašnji dan biti poslednji. Lisandra se malčice
nasmeši Evanđelini, a Evanđelina shvati da je i ona toga svesna – da će pokušati da je
izvuče odatle pre nego što kucne poslednji čas.
Iako to Evanđelina nikada neće dopustiti.
Darou skide s pojasa mač i pruži ga Edionu.
Muk se mreškajući pronese dvoranom na prizor tog mača – Edionovog mača. Mača
Orinta.
Darou ga je držao među njima, a drevni koštani balčak je blistao. „Terasen je tvoj
dom.“
Edionovo ispijeno lice ostade bezizražajno. „Bio mi je dom od dana kada sam
ovamo stigao.“
„Znam“, kaza Darou, gledajući mač. „I branio si ga daleko više nego što se to
moglo očekivati od ma koga rođenog u Terasenu. Dao si daleko više nego što se od ma
koga moglo tražiti. Sve si to radio ne buneći se, bez straha i plemenito si služio svom
kraljevstvu.“ Pružio je mač. „Nadam se da ćeš oprostiti jednom gordom starcu koji je
težio da radi to isto.“
Edion skide ruku s Lisandrinog ramena i prihvati mač. „Služenje ovom kraljevstvu
bila mi je najveća čast u životu.“
„Znam“, ponovi Darou, pa na tren pogleda Evanđelinu pre nego što diže pogled ka
Lisandri. „Neko veoma mudar rekao mi je da Terasen nije puko mesto, već ideal. Dom
svim lutalicama i onima kojima treba neko da ih dočeka širokogrudo.“ Klimnu glavom
Lisandri. „Zvanično priznajem Karaver i njegove posede, kao i tebe kao njegovu
gospu.“
Lisandrina ruka nađe Evanđelininu i snažno je stisnu.
„Zbog tvoje nepokolebljive hrabrosti u boju protiv neprijatelja pred našim pragom,
zbog svega što si učinila u odbranu ovog grada i kraljevsva, Karaver je priznat i zanavek
tvoj.“ Ona i Edion se zgledaše. „Ako budeš imala potomstvo, ono će ga naslediti, kao i
njihovi potomci nakon njih.“
„Evanđelina je moja naslednica“, odgovori Lisandra iako joj se grlo stezalo,
dodirujući je po ramenu jednom toplom rukom.
Darou se blago nasmeši. „Znam i to, ali voleo bih da kažem još nešto, ove možda
naše poslednje noći.“ Klimnu glavom Evanđelini. „Nikada nisam napravio potomstvo,
niti sam ikoga usvojio. Bila bi mi čast da tako mudru i hrabru mladu gospu proglasim
svojom naslednicom.“
Zavlada potpuni muk. Evanđelina trepnu – pa trepnu ponovo.
Darou nastavi da priča usred te zatečenosti i zgranutosti: „Voleo bih da se suočim
sa svojim neprijateljima znajući da će srce mojih poseda, srce ovog kraljevstva, nastaviti
da kuca u Evanđelininim grudima – da bez obzira na to što se senka nadvija nad nama,
Terasen će uvek živeti u nekom ko razume njegovu suštinu a da tome niko nije morao da
ga poduči. Nekome ko je otelotvorenje najboljih odlika Terasena.“ Pokaza Lisandru.
„Ako ti na to pristaješ.“
Da je učini svojom štićenicom – i gospom… Evanđelina stisnu Darouu ruku. On joj
odgovori stiskom.
„Ja…“ Lisandra trepnu, pa se okrenu ka njoj, a oči su joj blistale. „Zapravo se ne
pitam ja, zar ne?“
Zato se Evanđelina nasmeši Darouu. „Veoma bih volela.“

***

Koštani bubnjevi dobovali su cele noći.

Manon nije imala predstave kakve će nove strahote biti puštene s lanca u zoru.
Sedeći pored Abraksosa u kuli koja im je služila kao legalo, zurila je skupa s njim u
beskrajno more crnila.
Ubrzo će svemu doći kraj. Očajnička nada u Elin Galatinijus ugasila se grcajući.
Da li će iko uspeti da pobegne kada gradske zidine budu probijene? A kud i da odu?
Kada Eravanova senka padne, da li će išta moći da ga zaustavi?
Dorijan – Dorijan bi mogao. Ako se dokopao ključeva. Ako je preživeo.
Možda je i mrtav. Možda sada maršira na njih, sa crnim okovratnikom oko grla.
Manon nasloni glavu na debelu kožu na Abraksosovom toplom boku.
Neće moći da odvede svoj narod njihovom domu, da ih povede u Pustare.
Sutra – u svojim opakim i starim kostima znala je da će grad napokon pasti sutra.
Nije im ostalo nikakvo oružje osim mačeva i prkosa. To neće potrajati doveka naspram
beskrajne vojne sile koja čeka da se obruši na njih.
Abraksos pomeri krila tako da je zakloni od vetra.
„Volela bih da sam ih videla“, tiho kaza Manon. „Pustare. Makar jednom.“
Abraksos huknu, nežno je gurklajući glavom. Ona ga pomazi po njušci.
Čak i usred te tame koja je pala preko bojišta, mogla je da zamisli – zatalasano i
živopisno zelenilo koje se prostire sve do uzburkanog sinjeg mora. Blistavi grad
podignut na morskoj obali, sa vešticama koje na metlama ili vivernima jezde nebesima
nad njim. Mogla je da čuje smeh veštičica po ulicama, davno zaboravljenu muziku
njihovog naroda kako je nosi vetar. Široke, prostrane livade, gusto obrasle zelenilom.
„Volela bih da sam to videla“, ponovo prošaputa Manon.
 Sto peto poglavlje

Krv je lila po bojnom polju.

Krv i strele, toliko mnogo strela da ih je Lisandra jedva primećivala dok su se
zabijale u njene bokove i krila.
Morat je štedeo oružje. Sve do danas.
Kako je zora granula, tako su počeli da odapinju tolike bujice strela da je poletanje
bilo smrtonosno. Nije htela ni da zna koliko je Kročanki palo, iako su pobunjene
Gvozdenzube davale sve od sebe da ih zaštite telima svojih viverna.
Većina je ipak uzletela – i naletela pravo na juriš legije Gvozdenzubih.
Ispod njih, moratska vojska se rojila od užurbanosti kakvu još nije videla. Kao da
se crno more kršilo o gradske zidine, povremeno se prelivajući preko njih.
Opsadne lestvice dizale su se brže nego što su branitelji stizali da ih obaraju, a sada
– dok se sunce još jedva pomaljalo nad obzorjem – opsadne kule polako su pošle napred.
Lisandra nalete na jednu Gvozdenzubu vešticu – Crnokljunu, sudeći po obojenoj
kožnoj traci na njenom čelu – pa je istgrnu iz sedla pre nego što njenom vivernu iščupa
grkljan.
Jedna. Samo jedna iz gomile koja je prekrila nebo.
Porinula je, birajući novu metu.
Onda još jednu, i još jednu. Neće biti dovoljno.
Proteklih nekoliko nedelja, legija Gvozdenzubih zadovoljavala se time da se bori
protiv njih, ali danas ih potiskuju. Stopu po stopu, sabijaju ih prema Orintu.
Ni Lisandra, ni Kročanke niti pobunjene Gvozdenzube ništa nisu mogle da urade
kako bi to sprečile.
I tako su veštice umirale.
A ispod njih, na gradskim zidinama, vojnici iz tako mnogo kraljevstava takođe su
umirali.
Poslednja bitka, poslednjih nekoliko sati njihovog očajničkog saveza.

***

Manon je grlo bilo odrano od dahtanja, a ruka kojom je vitlala mačem bolela ju je kao da
će otpasti.
Iznova i iznova, okupljale su se i jurišale na legiju Gvozdenzubih.
Iznova i iznova, potiskivale su ih nazad. Prema Orintu, prema bedemima.
 Kročanski redovi popuštaju. Čak su i pobunjene Gvozdenzube počele da jašu
nepažljivo.
Kako to da su se borile i borile, a opet je došlo do ovoga? Trinaest su dale svoje
živote; grudi su joj bile prazne, a larma bitke samo daleka rika nad hučanjem u njenoj
glavi; i opet je došlo do ovoga.
Ako se ovako nastavi, biće pregaženi pre sutona. Ako ne promene pravac napada,
do zore od njih neće ostati ništa. Od njenog pokidanog duha ostalo je dovoljno da bi joj
to bilo neprihvatljivo. Da bi besnela protiv takvog kraja.
Moraće da se povuku do zidina i kruništa, da se saberu i iskoriste Orint i planine iza
njega tako da im to pruži neku prednost. Što se duže zadržavaju u vazduhu tako da može
da im se priđe sa svih strana, to bitka postaje smrtonosnija.
Manon uze rog s boka i dvaput dunu.
Kročanke i Gvozdenzube munjevito se okrenuše ka njoj i razrogačiše. Manon
ponovo dunu u rog.
Povlačenje, glasao se rog. Povlačenje ka gradu.

***

Zapadna kapija se zatrese.

Tamo gde je drevni reljef nekoć krasio goleme železne ploče, sada su ostale samo
ulubine i krvave mrlje.
Gromoglasan udarac odjeknu gradom, čak i planinama, a Edion – bez daha se
boreći na kruništu iznad kapije – usudi se da skine pogled s poslednjeg protivnika. Usudi
se da odmeri posledice poslednjeg udarca opsadnog ovna.
Vojnici su ispunjavali prolaz što je vodio do kapije, a u ulicama iza njega bilo ih je
još. Koliko god su mogli da povuku sa zidina.
Ubrzo. Zapadna kapija popustiće ubrzo. Nakon hiljada godina, napokon će se
raspolutiti.
Mač Orinta bio je sav klizav u njegovoj okrvavljenoj šaci, a s drevnog štita slivala
se drob.
Žitelji su već počeli da beže u zamak. Hrabri ljudi, koji su sve ovo vreme ostajali u
gradu, nadajući se uprkos svemu da će nekako preživeti. Sada beže, s decom u naručju,
ka zamku koji će verovatno biti poslednje uporište naspram moratskih hordi. Ma koliko
to potrajalo.
Možda svega nekoliko sati.
Manon je naredila povlačenje i Kročanke i Gvozdenzube sletele su na bedem pored
još čvrste južne kapije, a neke od njih su se pridružile borbi dok su druge ostale da brane
pristup neprijateljskoj vazdušnoj legiji, koja ih je pratila u stopu.
Zapadna kapija se opet zatrese, kriveći se ka unutrašnjosti grada, a drvo, metal i
lanci kojima su je ojačali napregoše se.
 Edion oseti kako neprijatelj hrli na njegovu izloženu levu stranu, pa diže štit – tako
beskrajno težak – ali jedna vivernka bez jahačice presrete tog vojnika i rastrgnu ga na
dva čereka pre nego što njegove ostatke baci s kruništa.
Svetlost sevnu i Lisandra se stvori pored njega, pa poče da skida odeću, mač i štit s
jednog palog Tihog ubice. „Reci mi gde da naredim Manon i ostalima da se rasporede po
gradu“, prodahta ona. Ruka joj je bila rasečena i krvarila je na sve strane, ali kao da nije
ni primećivala.
Edion pokuša da potone u ono hladno i proračunato mesto koje ga je vodilo kroz
sve ostale bitke, kroz sve ostale umalo pa poraze. Međutim, ovo nije umalo pa poraz.
Ovo će biti čist i surov potpuni poraz. Pokolj.
„Edione.“ Njegovo ime čulo se kao panična molba.
Jedan valški vojnik jurnu na njega i Edion ga raspoluti od pupka do nosa jednim
zamahom Mačem Orinta. Lisandra jedva stiže da trepne pre nego što joj crna krv brižnu
preko lica.
Zapadna kapija se uvi, a gvožđe zaškripa počinjući da se čepa.
Mora da krene – mora da se spusti tamo dole i povede bitku kod kapije.
Tamo će biti njegov poslednji boj. Tamo će dočekati kraj, braneći mesto koje
najviše voli. To je najmanje što može da uradi, kada su svi ti silni ratnici pali zbog njega,
zbog njegovih odluka. Da i on padne za Terasen.
Pogibija dostojna da se opeva. Kraj dostojan da se o njemu pripoveda za ognjištem.
Ako u Eravanovom novom svetu tame uopšte bude dopušteno da plamen postoji.
Moratska legija Gvozdenzubih jurnu na pobunjene srodnice; iznurene Kročanke
sleteše na kamenje da se napiju vode, pregledaju rane. Predah pred poslednji nalet.
Duž čitavih zidina valški vojnici navirali su, navirali i navirali preko kruništa.
I tako se Edion nagnuo i poljubio Lisandru, poljubio ženu koja bi trebalo da mu je
supruga, parnjakinja – poljubio ju je poslednji put. „Volim te.“
Njeno prelepo lice preplavi tuga. „I ja tebe.“ Onda pokaza zapadnu kapiju i vojnike
koji su čekali da konačno pukne. „Do kraja?“
Edion diže štit, pa okrenu Mač Orinta u ruci kako bi otresao ukočenost iz prstiju.
„Ponovo ću te naći“, obeća joj. „Kako god da izgleda život koji sledi nakon ovoga.“
Lisandra klimnu glavom. „U svakom životu.“
Zajedno krenuše ka stepeništu kojim će se spustiti do kapije. Do smrti koja čeka da
ih zagrli.
Glasanje roga prolomi se vazduhom, kroz larmu bitke, kroz ceo svet.
Edion se ukoči.
Munjevito se okrepu ka tom zvuku, ka jugu. Iza silnih moratskih redova. Iza mora
crnila, do podnožja brda koja su omeđavala prostranu ravnicu Teralisa.
Onaj rog opet riknu, kao da prkosi.
„To nije moratski rog“, izusti Lisandra.
I onda se pojaviše. Duž ivice brda. Red ratnika u zlatnim oklopima, kako
pešadinaca tako i konjanika, sve više, više i više njih, kao ogromna linija koja se širila
preko vrha poslednjeg brda.
 Ispunjavajući nebesa, protežući se sve do obzorja, letele su moćne oklopljene ptice
s jahačima. Ruhovi.
A ispred svih njih, dižući mač ka nebu dok se onaj rog glasao poslednji put, a rubin
u jabuci na balčaku buktao kao malecko sunce…
Ispred svih njih, jašući na Gospodaru Severa, bila je Elin.
 Sto šesto poglavlje

D revnim i zaboravljenim bogazama Hrastove šume, preko Perantskih planina vodili

su ih Gospodar Severa i Mali narod. Hitro i neumorno, jureći da prestignu propast,
pošli su u poslednjih proboj ka severu.
Jedva da su stajali da se odmore. Ostavili su sve osim najpotrebnijih stvari.
Izviđači na ruhovima nisu smeli da lete ispred vojske, strahujući da će ih Morat
opaziti. Strahujući da će tako upropastiti prednost koju im pruža iznenađenje.
Šest dana marša, dok je za njom žurila golema vojska.
Nepristupačno zemljište se zaravnalo. Rečice su se zamrzavale pred njima kako bi
ih lakše pregazili. Drveće je zaustavljalo nalete vejavice.
Juče su marširali cele noći, a kada je zora granula, Gospodar Severa kleknuo je
pored Elin i ponudio joj se da joj bude at.
Na njemu nije bilo sedla; niti je dozvoljeno niti potrebno. Elin je znala da jahač
kojeg on pusti na svoja leđa nikada neće pasti.
Neki su klečali dok je projahivala pored njih. Čak su se i Dorijan i Kejol blago
naklonili.
Rovan, u sedlu darganskog konja vatrenog pogleda, samo je klimnuo glavom – kao
da je oduvek i očekivao da će ona završiti tu, na čelu vojske koja galopom prelazi
poslednje sate puta do ruba Grinta.
Namestila je svoju bojnu krunu na glavu, stavila na sebe oklop koji je našla u
Anijelu i opremila se viškom oružja koje su Fenris i Lorkan imali da joj daju.
Irena, Elida i vidarke ostaće u pozadini – sve dok ih ruhovi ne prevezu u Orint.
Dorijan i Kejol predvodiće divljake s Očnjaka na desnom krilu, kaganatske velmože
biće na levom, Sartak i Nesrin na nebu s ruhovima – a Elin i Rovan, s Fenrisom,
Lorkanom i Gavrijelom predvodiće čelo.
Vojska se raširila približavajući se obroncima brda ispred Orinta, koji će ih odvesti
do ruba Teraliske ravnice, pa će im se sa njih ukazati prvi pogled na grad.
Dok joj je srce tuklo kao čekić po nakovnju, a Gospodar Severa nepokolebljivo
koračao, Elin se uspela uz poslednje brdo, najviše i najstrmije, pa pogledala Orint prvi
put za deset godina.
Probi je stravična i dobujuća tišina.
Tamo gde se nekoć divan beli grad prostirao između reke, ravnice i gora…
Vladali su dim, pometnja i užas. Tirkizna reka Florina crnela se dok je tekla.
Čista brojnost, dobovanje ogromne vojske koja se kršila grmeći o zidine i nebesima
nad njima…
 Nije shvatala. Nije shvatala koliko će moratska vojska biti velika. Koliko je Orint
mali i slabašan spram nje.
„Skoro da su se već probili kroz zapadnu kapiju“, promrmlja Fenris, a njegov fejski
vid naprosto je proždirao sve pojedinosti.
Kaganova vojska širila se oko njih i preko brda. Vrh talasa koji će se ubrzo obrušiti.
Međutim, čak su se i darganski vojnici pokolebali, konji ržući poigravali kad su ugledali
vojsku što ih je delila od grada.
Rovanovo lice bilo je ozbiljno – ozbiljno ali nepokolebljivo dok je sagledavao
neprijateljske snage.
Tako mnogo. Tako mnogo vojnika, a iznad njih legija Gvozdenzubih.
„Kročanke se bore iznad gradskih zidina“, primeti Gavrijel.
Zaista, jedva da je razabirala crvene plaštove.
Manon Crnokljuna nije prekršila dati zavet.
Neće ni ona.
Elin se zagleda u svoju šaku, skrivenu pod oklopnom rukavicom, gde bi trebalo da
se nalazi ožiljak.
Obećavam ti da ma koliko daleko ja otišla, ma koju cenu morala da platim, kada
me budeš pozvala u pomoć – ja ću doći.
Više nema vremena za govore. Nema vremena za ohrabrivanje vojnika iza nje.
Oni su spremni – a spremna je i ona.
„Daj znak“, naredi Elin Lorkanu, koji prinese rog usnama i dunu.
Niz bojni red, kaganatski glasnici u odgovor na to dunuše u svoje rogove – dok se
na kraju jedna golema, zvonka nota nije ustremila ka Orintu.
Onda se rogovi ponovo oglasiše.
Elin isuka Goldrin iz kanija na leđima i pomeri štit dižući mač ka nebu, dok je nit
njene magije probijala rubin u jabuci balčaka terajući ga da šija.
Darganski vojnici uperiše svoja sulda napred, začu se drvo kako škripi i konjska
griva se zavijori na vetru.
Nešto niže niz bojni red, princeza Hasar i princ Kašin uperiše koplja na
neprijateljsku vojsku. Dorijan i Kejol isukaše sečiva i digoše ih ispred sebe.
Rovan isuka mač, drugom rukom držeći kratku sekiru, a lice mu je bilo kao od
kamena. Nesalomivo.
Rogovi se oglasiše treći i poslednji put, a bojni poklič zapeva nad krvavom
ravnicom.
Gospodar Severa se prope, tako da se Goldrin još više diže ka nebu i Elin pusti
rubin da sevne – što je bio znak koji je vojska iza nje čekala.
Za Terasen. Sve to, za Terasen.
Gospodar Severa spusti se na sve četiri noge, a besmrtni plamen između njegovih
razgranatih rogova jarko je blistao dok je kretao u juriš. Vojska svuda oko nje i iza nje
poteče niz padine, svakim korakom grabeći sve više tla i ustremljujući se ka moratskoj
zaleđini.
Ustremljujući se ka Orintu.
 Ka domu.

***

Jurišali su u boj, neustrašivo i besno.

Kraljica na belom jelenu nije uzmicala gutajući tie do legija koje su samo čekale.
Samo je zamahnula mačem u ruci – jednom, dvaput, čvrsto privlačeći ruku sa štitom uz
telo.
Ni besmrtni ratnici oko nje nisu oklevali, netremice gledajući neprijatelja pred
sobom.
Sve brže i brže, kaganatska konjica galopirala je pored nje, a prednji red se
obrazovao i istrajavao dok su se približavali prvim redovima moratskog začelja.
Neprijatelj se sada okretao prema njima, upirući koplja, a njihove lukonoše trčale
su da zauzmu položaje.
Prvi sudar će boleti. Mnogi će pasti i pre nego što stignu do neprijatelja.
Ali prvi red mora da preživi. Ne smeju da se slome.
Iz neprijateljskih redova dopre uzviknuta naredba. „Strelci!“ Tetive zaškripaše i
strele se okrenuše prema svojim metama. „Odapinji!“
Velike gvozdene strele pomračiše sunce, hrleći ka konjici u jurišu.
Međutim, ruhovi – zlatni, smeđi i crni kao noć, porinuše, porinuše, porinuše s
nebesa, leteći krilo uz krilo i kako se one strele obrušiše ka zemlji, tako ih ruhovi
presretoše, prihvatajući ih na sebe dok su štitili vojsku koja je jurišala pod njima.
Dok je kraljica koja je predvodila juriš jecala od besa i jada, a ptice i njihovi
konjanici padali za zemlju, iznad nje je, prihvatajući strelu za strelom štitom dignutim ka
nebesima, jedna mlada jahačica na sav glas urlala svoj bojni krik.
Prvi red ne sme da stane.
Gvozdenzube veštice na vivernima naglo skrenuše ka njima, prema ruhovima što su
jezdili na njihovu izloženu zaleđinu.
U gradu, na orintskom zidu, jedna belokosa kraljica urlala je: „Proboj! Proboj!
Proboj!“
Iznurene veštice vinuše se u nebo, na metlama i zverima, dižući mačeve i hrleći
pravo u čelo vazdušne legije što se okretala ka ruhovima – kako bi uhvatile legiju
Gvozdenzubih između čekića i nakovnja.
Na krvavom tlu moratske snage digoše kratka i duga koplja, mačeve i svako drugo
oružje ka gromoglasnoj konjici.
Nije to bilo dovoljno da je zaustavi.
Ne kada štitovi sačinjeni od vetra, plamena i najcrnje smrti padoše na svoja mesta –
zasecajući u prve moratske redove.
Obarajući vojnike pripravne za boj. Izlažući one iza njih, koji su još čekali da dignu
oružje.
 Ostavljajući moratsku silu širom otvorenu i nebranjenu pred zlatnom vojskom koja
se obrušavala na nju poput bujice.
 Sto sedmo poglavlje

R ovan je postojano disao kroz izgrebano grlo jurišajući i probijajući se kroz redove
valških vojnika, dok se oko njega prolamalo vrištanje. Elin i Gospodar Severa
borili su se u blizini, rasturajući moratsku vojsku na buljuke. Vojnici su se rojili ka
njima, ali ni kraljica ni jelen nisu uzmicali – jer je Elinin plamen, ma koliko sveden bio,
sprečavao svakoga da joj zada udarac iz slepih tačaka.
Darganska konjica potiskivala je moratsku silu, a nad njima su se sudarali ruhovi i
viverni.
Zveri pernate i krljuštaste padale su na tie.
Bez obzira na sve Borte se borila nad kraljicom, čuvajući je od Gvozenzubih koje
su zapazile onog belog jelena, upadljivog kao beli barjak posred mora tame, pa se
ustremile na njega. Leteći pored Borte, verenik joj je branio krilo, a Falkan Enar, u
obličju ruha, čuvao joj je drugo.
Na neustrašivom darganskom konju, Rovan zamahnu levom rukom i bradva mu
zapeva. Odrubljena valška glava skotrlja se, ali Rovan je već mačem zasecao narednog
protivnika.
Bez obzira na sve planove koje su skovali, izgledi im ne idu naruku – ali ako uspeju
da oslobode grad, da se saberu i ponovo opreme potrepštinama – pre nego što stignu
Eravan i Mev – možda će imati neku nadu.
Jer Eravan i Mev će začelo doći. U nekom trenutku će doći, a Elin će hteti da se
suoči s njima. Rovan nije imao nikakve namere da je pusti da to uradi sama.
Rovan na tren pogleda ka Elin. Ona se probila dalje, a prednji red se širio i između
njih dvoje rojili su se moratski vojnici. Približi se. Mora joj se približiti.
Jedna Kročanka prolete pored Rovana, stremeći sve više, više, više – sve do
nebranjenog trbuha viverna neke Gvozdenzube veštice.
Mača uzdignutog, veštica prohuja duž trbušine hitro i surovo. Kuda je ona
prolazila, za njom su se prosipale krv i drob.
Zver zaječa, šireći krila, a Rovan baci nalet vazduha. Vivern udari u moratske
redove tako da se prolomi toliki tresak da se čak i njegov prokleti konj uplaši i pobeže
odatle.
Kada se gromoglasni lepet krila napokon smirio, kada je Rovan umirio konja i
pogubio neprijateljske vojnike koji su naleteli na njega, ponovo je potražio Elin.
Međutim, njegova parnjakinja više nije bila blizu njega.
Ne, jurišala je napred kao zlatna i srebrna prikaza, i Elin je odmakla toliko daleko
da mu se skoro izgubila iz vida. Nije bilo ni traga ni od Gavrijela.
 Međutim, Fenris se borio sa Rovanove druge strane, a Lorkan sa njegove leve –
mračni i smrtonosni vetar šibao je prateći njegov mač.
Nekoć bejahu tek nešto malo više od pukih robova jedne kraljice koja ih je slala da
ratuju širom sveta. Zajedno su se sučeljavali s vojskama i desetkovali silne gradove.
Nije mario da li će živ otići sa tih dalekih bojišta. Nije mario čija kraljevstva padaju
ili preživljavaju. Dobio bi naređenja i izvršavao bi ih.
Ali ovde, danas… Elin im nije izdala naredbu, nije bilo nikakve zapovesti osim one
prve, koju su se zakleli da će poštovati: da štite Terasen.
Zato će to i raditi. I radiće to zajedno, opet kao jedan odred.
Boriće se za ovo kraljevstvo – njihov novi dvor. Njihov novi dom.
On je to jasno video u Fenrisovim očima dok je ovaj nekog neprijateljskog ratnika
rasecao nadvoje preko pasa. Video je tu sliku budućnosti na Lorkanovom besnom licu
dok je ratnik sevao, magijom i sečivom kidajući neprijateljske bojne redove.
Odred, ali i više od toga. Braća – ratnici koji se bore rame uz rame s njim zapravo
su mu braća. Ostali su uz njega kroz sve. I sada to ponovo rade. To ga je hrabrilo koliko
i pomisao na parnjakinju, koja se još bori ispred njega. Mora da joj priđe, da joj bude
blizu. Svi oni to moraju. Orint od toga zavisi.
Više nisu robovi. Više nisu ni besni ni slomljeni.
Dom. Ovo će im biti dom. Njihova budućnost. Zajedno.
Moratski vojnici padali su pred njima, a neki su se i dali u beg ugledavši ko se
probija ka njima.
Možda ih je zato Mev i okupila svojevremeno. Međutim, nikada nije bila u stanju
da to u potpunosti upregne – njihove mogućnosti, njihovu pravu moć. Odabrala je da
njima vlada pomoću okova i bola. Nije mogla da pojmi, čak ni da pomisli da slava i
bogatstvo ne znače sve.
Ali imati pravi dom i kraljicu koja ih vidi kao mužjake a ne kao oružje… Imati
nešto za šta se vredi boriti. Nema neprijatelja koji bi tome mogao da se odupre.
Dok su se Lorkan i Fenris borili rame uz rame s njim, Rovan je škrgutao zubima i
terao konja za Elin, pravo u metež i pokolj koji su besneli, besneli bez prestanka.

***

Elin je došla.
Pobegla je od Mev i došla je.
Edion nije mogao da veruje sopstvenim očima, čak ni kada je ugledao vojsku koja
ju je pratila. Čak ni kada je video Kejola i Dorijana kako predvode desno krilo, jurišajući
u prvom borbenom redu i predvodeći divljake s Očnjaka, dok je kraljeva magija ledenim
oblacima rasturala neprijatelja.
Kejol Vestfal nije ih izneverio i nekako je ubedio kagana da pošalje, izgleda, većinu
svoje vojske.
Ali ta vojska se sporo probijala prema Orintu – još je bila daleko preko Teralisa.
 Morat nije popuštao s napadima na dve gradske kapije. Južna je ođolevala, ali
zapadna… počela je da popušta.
Lisandra se preoblikova u viverna i vinu se u vazduh da se pridruži očajničkom
poslednjem proboju Manon Crnokljune i Kročanki prema legiji Gvozdenzubih, u nadi da
će ih smrviti između sebe i rubova. Preoblikovačica se sada borila među njima, tako da
se nije videla od pometnje.
Zato se Edion sjurio prema zapadnoj kapiji, sa bojnim krikom na usnama dok su ga
ljudi propuštali sve do gvozdenih dveri i neprijateljske vojske koja se nazirala između
razglavljenih ploča. Sve će biti gotovo istog trena kada se kapija razvali.
Edionove umorne noge su klecale, ruke su mu bile kao od olova, ali nije uzmicao.
Koliko god da mu je snage ostalo, neće uzmicati.
Elin je došla. To je dovoljno.

***

Dorijanova magija sevnu iz njega obarajući vojnike što su jurišali. Boreći se rame uz
rame s Kejolom, dok su oko njih ratovali divljaci s Očnjaka, probijao je put kroz
moratske redove, a njihovi mačevi obrušavali su se i dizali, a grla su im bila izgrebana
od borbe da dođu do daha.
Nikada nije bio u boju. Zna da ne želi da ikada više ponovo bude. Pometnja, buka,
krv, ništanje konja…
Ali on se ne plaši, a Kejol – koji je jahao blizu njega, tako da su njih dvojica
između sebe razbijali vojne odrede – nije se kolebao. Samo je klao jurišajući napred,
stežući zube.
Za Adarlan – zbog onoga što mu je urađeno i zarad onoga što bi mogao postati.
Te reči odjekivale su u svakom njegovom dahu s teškom mukom uvučenom u
pluća. Za Adarlan.
Moratska vojska protezala se pred njim, i dalje ih odvajajući od načetih zidova
Orinta.
Dorijan nije dao sebi ni da pomišlja na to koliko ih je ostalo. Razmišljao je samo o
maču i štitu u svojim rukama, na Damaris već obliven krvlju, na magiju kojom je
potpomagao svoje udarce. Neće se preoblikovati – ne još. Sve dok ga oružje i magija ne
iznevere. Nikada se nije borio u drugom obličju, ali pokušaće. Kao vivern ili ruh –
pokušaće.
Negde iznad njega, Manon Crnokljuna je letela. Nije smeo da pogledom predugo
traži blesak njene srebrnastobele kose, niti mreškanje pauksvilom zakrpljenih krila.
Nije zapazio nijednu od Trinaest, niti prepoznavao Kročanke koje su hrlile nad
njegovom glavom.
Zato je Dorijan samo nastavljao da se bori, dok se njegov brat po duši i oružju
borio rame uz rame s njim.
 Pustiće sebe da broji tek kada se dan okonča. Ako prežive. Ako stignu do gradskih
zidina.
Tek će onda sabrati mrtve.

***

Za Elin je postojao samo njen opsednuti grad, neprijatelj pred njim i drevni mač u njenoj
ruci.
Opsadne kule bližile su se zidinama, a blizu južne kapije zgurale su se čak tri,
svaka krcata vojnicima.
I dalje su predaleko od nje – i predaleko za njenu magiju.
Magiju koja se već iscrpljuje – hitro i nestalno – iz njenih vena.
Više nema beskrajnog zdenca moći. Mora da je čuva i da je koristi na najbolji
mogući način.
I mora se služiti obukom koja joj je za prethodnih deset godina utuvljena u glavu.
Bila je krvnica davno pre nego što je ovladala svojom moći.
Nije joj teško palo da se vrati tom umeću, da pusti Goldrin da se napije krvi, da se
hvata ukoštac s više vojnika istovremeno i da ih ostavlja da krvare za njom. Gospodar
Severa nosio ju je kao oluja, a bela dlaka bila mu je umrljana grimizom i crnilom.
Onaj besmrtni plamen među njegovim rogovima nije ni zatitrao.
Sa nebesa je krv padala kao kiša, a veštice, viverni i ruhovi borili su se i umirali.
Borte ju je i dalje pokrivala, napadajući svaku Gvozdenzubu koja bi pokušala da se
obruši na nju.
Minuti su prolazili kao sati, ili je možda upravo suprotno bilo tačno. Sunce je stiglo
do svog vrhunca i počelo da se spušta, a senke da se izdužuju.
Rovan i ostali raštrkali su se po polju, ali povremeni nalet ledenog vetra govorio joj
je da se njen parnjak još bori, još se probija kroz neprijateljske redove ubijajući i levo i
desno, još pokušava da ponovo stigne do nje.
Orint se polako približavao. Zidine se lagano iz dalekih naznaka pretvoriše u litice
koje su se nadvijale nad njom.
Opsadne kule stigle su do bedema i vojnici su navrli preko grudobrana a da ih ništa
nije zaustavljalo.
Ali kapije su se još držale.
Elin diže glavu da naredi Borti i Jeranu da obore tu opsadnu kulu.
Taman na vreme da vidi šest viverna i Gvozdenzubih jahačica kako naleću na
ruhove.
Borte, Falkan i Jeran raštrkaše se, a po jedan ruh i vivern zavrištaše padajući na tie i
kotrljajući se.
Ostavljajući prolaz da se neki gargantuanski vivern obruši na Elin.
Ona sevnu ognjenim zidom ka nebesima kako vivern raširi kandže da ščepa nju i
Gospodara Severa.
 Vivern naglo skrenu, diže se u vazduh, pa se ponovo okomi.
Gospodar Severa se prope, ne odstupajući dok se vivern ustremljivao na njih.
Međutim, Elin skoči s njegovih leđa i lupi ga pljoštimice sečivom po sapima, jer joj
je grlo bilo toliko odrano od urlanja da nije mogla da govori. Bezi.
Gospodar Severa samo spusti rogove dok je vivern ponirao ka njima.
Nije joj ostalo dovoljno magije – ne da tog stvora pretvori u pepeo.
Zato Elin svojom magijom obuhvati jelena i izađe iz ognjene kugle, nameštajući
štit i dižući mač pod oštrim uglom.
Pripremi se da dočeka napad, sagledavajući svaku pojedinost vivernovog oklopa –
gde je najslabiji, gde bi mogla zadati udarac ako joj uspe da utekne razjapljenim raljama.
Smrad mrcine u njegovom dahu zapljusnu je kada mu se čeljust široko rastvori.
Glava mu pade na tlo.
Više tresnu nego što pade.
Pod šiljatim, ogromnim repom – jednog viverna smaragdnih očiju, koji ga je napao.
Elin čučnu kada se vivern bez jahača munjevito okrenu i obruši se na zabezeknutu
Gvozdenzubu vešticu koja je još bila u sedlu svog obezglavljenog ata.
Jednim silovitim zamahom repom, zelenooki vivern proburazi vešticu šiljcima – i
baci njeno telo preko bojišta.
Onda nešto sevnu i zamreška se, pa avetinjski leopard pojuri ka njoj i Elin ka
njemu.
Zagrlila je leoparda kada se propeo, tako da ju je ogromna telesina umalo oborila
na zemlju. „Dobro se sretosmo, prijateljice moja“, bilo je sve što je Elin imala snage da
izusti grleći Lisandru.
Rog se oglasi iz grada – panični poziv u pomoć.
Elin i Lisandra istog trena se munjevito okrenuše ka Orintu, prema trima opsadnim
kulama priljubljenim uza zidine pored južne kapije.
Smaragdne oči zgledaše se s tirkizno-zlatnim. Lisandrin rep zašiba.
Elin se isceri. „Hoćemo li?“

***

On mora da ponovo stane uz nju.

Razdvaja ih čitavo bojno polje, ali Rovanje klao i ubijao stremeći ka Elin, a Fenris i
Lorkan pratili su ga u stopu.
Bol se pretvorio samo u tupo hučanje u njegovih ušima. Odavno je izgubio račun
koliko je rana zadobio. Pamti da je ranjen samo zbog gvozdenih opiljaka koji su ostali za
strelom što ga je pogodila u rame, pa ju je istrgnuo.
Bila je to glupa i ishitrena greška. Gvozdena krhotina sprečavala ga je da se
preoblikuje i poleti ka njoj. Nije smeo da zastane dovoljno dugo da je iščeprka iz rane,
jer je bio okružen brojnim neprijateljima. Zato se i dalje borio, a njegov odred ga je
pratio. Njihovi konji jurišali su neustrašivo i nepokolebljivo, grabeći preko polja, ali nije
video Elin.
Samo Gospodara Severa, kako jurca bojištem prema Hrastovoj šumi.
Kao da je oslobođen dužnosti.
Lica isprskanog crnom krvlju, Fenris povika: „Gde je ona?“
Rovan prelete pogledom preko poprišta bitke, dok mu je srce gromoglasno tuklo u
grudima. Međutim, veza u njegovim nedrima blistala je snažno i jarko kao vatra.
Lorkan samo pokaza napred, ka gradskim zidinama pored južne kapije.
Ka avetinjskoj leopardici koja je čerečila čitave buljuke moratskih vojnika, a pratili
su je naleti plamena dok je jedna ratnica u zlatnom okupu hitala pored nje.
Pravo na tri opsadne kule koje su pravile pravu pometnju na zidinama.
Pošto su stranice kula bile otvorene, Rovan je sve lepo gledao kako se dešavalo.
Video je kako su Elin i Lisandra jurnule uz rampu u unutrašnjost kule, sasecajući i
kidajući vojnike sprat za spratom. Kad bi jedna nekog vojnika propustila, druga bi ga
sačekala. Kad je jedna udarala, druga je branila.
Sve do vrha, do malog katapulta.
Vojnici su vrištali, a neki čak i skakali s kule dok ih je Lisandra kidala na čereke.
Dok se Elin bacala na točkovima opremljeno podnožje katapulta i počela da ga
gura iz sve snage.
Okretala ga je na drugu stranu od Orinta, od zamka. Tačno kao što mu je Elin
ispričala da je Sem Kortland uradio u Lobanjinom zalivu, mehanizam katapulta
omogućio joj je da ga okreće u mestu. Rovan se zapitao da li se mladi krvnik sada smeši
– gledajući nju kako okreće katapult u novi položaj.
Skroz prema opsadnoj kuli s leve strane.
Na drugoj kuli, jedna riđokosa prilika probila se na poslednji sprat i sada okreće
katapult prema trećoj i poslednjoj kuli.
Ansel od Brajarklifa.
Anselin mač sevnu i katapult zabruja, bacajući gromadu kojom je bio napunjen.
Baš u trenutku kada Elin obruši Goldrin na katapult ispred sebe.
Dve stenčuge vinuše se u vazduh.
Tresnuše u opsadne kule pored.
Gvožđe zaškripa; drvo se razmrska.
Dve kule stadoše da se ruše. Gde je Ansel od Brajarklifa pobegla sklanjajući se od
razaranja, čak ni Rovan nije uspeo da isprati.
Ne jer je Elin ostala na vrhu prve opsadne kule, pa je skočila na sada ispruženi vrat
katapulta što je sada štrčao nad bojnim poljem, jer je vikala Lisandri, koja se opet
preoblikovala u vivernku usred skoka avetinjske leopardice.
Grabeći ispruženi vrat katapulta jednom nogom koja se završavala kandžama,
drugom je ščepala Elin.
Silovito zamahnuvši krilima, Lisandra istrgnu katapult iz zakivaka kojima je bio
pričvršćen, pa ga okrećući se baci na poslednju opsadnu kulu.
 I sruši je pravo na hordu moratskih vojnika koja je pokušavala da se probije kroz
južnu kapiju.
Tri fejska ratnika samo razrogačeno trepnuše.
„Elin je tamo“, bese sve što je Fenris rekao.

***

Salhi je ostao u vazduhu, kao i Sartak na Kadari.

To je bilo sve što je Nesrin znala, sve do čega joj je bilo stalo dok su obarali
viverna za vivernom.
Bitka je bila daleko gora nego što je predvidela. Ma koliko ruhovi bili hitri i
neumoljivi, viverni su bili krupniji. Bodlje na njihovim repovima bile su otrovne.
Njihove jahačice bile su bezdušne i nisu se ustručavale da ubiju svoje atove ako će sa
sobom oboriti i ruha.
Sada su blizu. Kaganatska vojska probija se sve bliže i bliže opsednutom Orintu,
paleći i rušeći sve pred sobom. Ako uspeju da održe nalet, lako je moguće da će smrviti
neprijatelja o gradske zidine, baš kao što su uništili moratsku legiju kod Anijela.
Ali moraju da delaju brzo. Neprijatelj u rojevima napada obe gradske kapije, čvrsto
rešen da se probije unutra. Južna kapija odoleva, a opsadne kule koje su je napadale pre
svega nekoliko trenutaka sada su u ruševinama.
Ali zapadna kapija – neće još dugo ostati zatvorena.
Salhi se diže iznad sukoba prsa u prsa kako bi predahnuo, a Nesrin se usudi da
pogleda koliko ruhina još leti. Iako na njihovoj strani učestvuju i Kročanke i pobunjene
Gvozdenzube, ipak su brojčano nadjačani – ali ruhini su svezi. Spremni i željni bitke.
Međutim, nije ostala bez daha zbog broja preostalih ruhina.
Već zbog onoga što nailazi iza njih.
Nesrin porinu, pravo prema Sartaku, gde je Kadara upravo u letu istrgnula grkljan
nekom vivernu.
Princ se borio da dođe do daha, sav isprskan crnom i plavom krvlju, kada je Nesrin
poletela rame uz rame s njim. „Pusti glas“, viknu mu ona kroz larmu i hučanje vetra.
„Svi prema gradskim zidinama! Ka južnoj kapiji!“
Sartak je prodorno pogleda ispod kalpaka, a Nesrin pokaza iza njih.
Pravo prema drugoj mračnoj vojsci koja im se šunjala za leđima, dolazeći iz smera
Peranta – gde se nesumnjivo krila.
Ostatak moratske vojske, a sa njom i Gvozdenzube veštice i viverni.
Ova bitka je samo stupica. Mamac da se navuku i istroše u borbi protiv ove vojske.
Dok im ostatak neprijatelja prilazi s leđa i pribija ih uz orintske zidine.

***
Zapadna kapija napokon se slomi.
Edion je bio spreman kada se to desilo, kada se opsadni ovan probio, a gvožđe
škripalo popuštajući pred njim. Onda su se na sve strane rastrčali moratski vojnici.
Štit uz štit, Edion je rasporedio svoje ljude u falangu da ih tako dočekaju.
To svejedno nije bilo dovoljno. Kob ništa nije mogla da uradi kako bi zaustavila
bujicu koja je navirala s bojišta, potiskujući ih sve više, više, više uz prolaz. Čak ni Ren,
predvodeći ljudstvo sa zidina, nije mogao da zaustavi talas koji ih je preplavljivao.
Moraju ponovo zatvoriti kapiju. Mora naći neki način da je zatvori.
Edion je jedva disao, jedva stajao na nogama.
Oglasi se rog, upozoravajući. Morat je poslao drugu vojsku. Tama je zaklanjala sve
njene razmere.
Valški prinčevi – mnogo njih. Morat je čekao u zasedi.
Ren mu doviknu kroz zvuke meteža i bitke: „Raščistili su južnu kapiju! Primaju iza
zidina što više naših snaga mogu!“
Da se okupe i priberu pre sudara s drugom vojskom, ali pošto je zapadna kapija još
otvorena, a Morat se probija kroz nju, nemaju nikakve nade.
Mora da zatvori tu kapiju.
Edion i Kob probadali su i sekli, kao pravi zid o koji su se moratske snage kršile –
ali to neće biti dovoljno.
Jedan vivern obruši se na kapiju, preturajući se po tlu dok se kotrljao ka njima.
Edion se pripremi na taj udarac, da ta telesina skrši poslednje ostatke kapije.
Ali oborena zver zaustavi se, meljući vojnike pod svojom telesinom, tačno pred
ulazom.
Preprečila se preko puta, kao grudobran ispred zapadne kapije.
I to namerno – shvati Edion kada jedan zlatokosi ratnik skoči iz sedla iz kog je još
visila mrtva Gvozdenzuba veštica, čija je plava krv kuljala iz preklanog grla niz grubu
kožu na vivernovim sapima.
Ratnik potrča ka njima, u jednoj ruci držeći mač, a drugom vadeći bodež. Potrča
pravo ka Edionu, odmeravajući ga od glave do pete svetlosmeđim očima.
Njegov otac.
 Sto osmo poglavlje

M oratski vojnici grabili su i puzali preko palog viverna koji im je ležao na putu.
Ispunili su ceo svod kapije i prolaz iza njega.
Zlatni štit im nije dao da prođu, ali ne zadugo.
Međutim, predah koji im je Gavrijel obezbedio omogućio je Kobi da iskape
poslednje taloge iz svojih mešina za vodu i pokupe oružje koje im je ispalo iz šaka.
Edion se borio da dođe do daha, jednom rukom se oslanjajući na prolaz što je kroz
zidine vodio ka kapiji. Neprijatelj je besneo iza Gavrijelovog štita.
„Da li si ranjen?“, upitao ga je otac. Bile su to prve reči koje mu je uputio.
Edion nekako uspe da podigne glavu. „Našli ste Elin“, beše sve što mu je
odgovorio.
Gavrijelovo lice poprimi nežniji izraz. „Jesmo, a ona je zatvorila usudkapiju.“
Edion sklopi oči. Makar nešto. „Eravan?“
„Ne.“
Nije mu bilo potrebno tačno pojašnjenje zašto to kopile nije mrtvo. Šta je pošlo po
zlu.
Edion se odgurnu o zid, pa se zanjiha. Otac ga pridrža hvatajući ga za mišicu.
„Moraš da se odmoriš.“
Edion istrgnu ruku iz Gavrijelovog stiska. „Reci to vojnicima koji su već pali.“
„Pašćeš i ti“, odvrati mu otac i to oštrije nego što je ikada čuo od njega, „ako ne
sedneš ovog trena.“
Edion pogleda tog mužjaka pravo u oči. Gavrijel mu uzvrati istom merom.
Nema proseravanja, nema mesta raspravama. Bilo je to lice Lava.
Edion samo odmahnu glavom. Gavrijelov zlatni štit ulubi se pod naletom Valga
koji su se i dalje rojili iza njega.
„Moramo ponovo zatvoriti kapiju“, reče Edion, pokazujući dva razdvojena ali
netaknuta krila, pribijena uza zidove. Moratska pešadija branila je pristup kapiji, i dalje
pokušavajući da se probije kroz Gavrijelov štit. „Ili će preplaviti grad pre nego što naše
snage stignu da se saberu.“ Ako zapadna kapija ostane širom otvorena, zalud im je što će
se povući iza zidina.
Njegov otac pogleda za njim. Pogleda vojnike koji sve vreme pokušavaju da se
probiju kroz njegovu odbranu, primorani da se provlače pored viverna koga je tako
pažljivo oborio pred njih toliko da se njihovo nadiranje pretvorilo iz bujice u potočić.
„Onda ćemo je zatvoriti“, reče Gavrijel i turobno se nasmeši. „Zajedno.“
Ta reč beše nešto više od pitanja, tanana i puna tuge.
 Zajedno. Kao otac i sin. Kao dva prava ratnika, što i jesu.
Gavrijel – njegov otac. Došao je.
Gledajući te svetlosmeđe oči, Edion shvati da njegov otac to nije uradio zarad Elin,
niti zarad Terasena.
„Zajedno“, progrca Edion.
Ne samo ovu prepreku. Ne samo ovu bitku – već sve što nakon toga usledi, ako ovo
sad prežive. Zajedno.
Edion bi se zakleo da se Gavrijelu oči ispuniše nečim nalik na radost i ponos.
Radost, ponos i tugu, tešku i staru.
Edion se vrati do reda vojnika Kobi, pokazujući im da se razvuku kako bi napravili
mesta za Gavrijela u svom poretku. Jedan jak proboj i povratiće vlast nad kapijom.
Njihova vojska ući će kroz južnu, pa će naći neki način da se pripreme pre nego što novi
neprijatelji stignu do grada – ali zapadnu kapiju će očistiti od dušmana i zatvoriti.
Trajno.
Kao otac i sin, postići će ovo. Poraziće ovo.
Međutim, kada se njegov otac nije pridružio bojnom redu, Edion se okrenuo.
Gavrijel je pošao pravo ka kapiji, ka zlatnoj liniji svog štita, sada ga pomerajući
dalje, dalje, dalje. Niz prolaz. Kroz raskriljenu kapiju.
Ne.
Gavrijel mu se nasmeši. „Zatvori kapiju, Edione“, samo je rekao njegov otac.
A onda Gavrijel prođe kroz kapiju. Zlatni štit se raširi tanjeći se.
Ne.
Ta reč se u Edionovom grlu dizala kao sve jači vrisak.
Međutim, vojnici Kobi pohrliše ka krilima kapije. Zatvarajući ih.
Edion otvori usta da zaurla da stanu. Da stanu, stanu, stanu.
Gavrijel diže mač i bodež, sijajući se zlatom na zamirućoj svetlosti zalazećeg
sunca. Kapija se zatvori za njim. I ostavi ga napolju.
Edion nije mogao ni da mrdne.
Nije stao, nije prestao da se kreće, ali nije mogao naterati sebe da pomogne
vojnicima koji su sada trpali drvo i metal uz zapadnu kapiju, zatežući lance preko svega
toga.
Gavrijel je mogao da ostane. Mogao je da ostane i da potisne svoj štit dovoljno
dugo da oni zatvore kapiju. Mogao je da ostane ovde…
Edion tada potrča.
Presporo.
Koraci su mu bili prespori, a telo prekrupno i preteško dok se probijao kroz svoje
ljude. Dok je stremio uza stepenište na zidine.
Zlatno svetlo blesnu na bojištu.
Onda se ugasi.
Edion potrča još brže, a grlo ga je peklo od jecaja dok je preskakao pale vojnike i
batrgao se preko njih, kako preko smrtnika tako i preko Valga.
Onda se našao povrh zidina. Pritrčao je ivici kruništa.
 Ne. Ta reč je kucala u njemu prateći otkucaje njegovog srca.
Edion je poubijao sve Valge koji su mu se našli na putu, sve koji su navrli preko
opsadnih lestvica.
Lestvice. Mogao bi da se probije niz njih, da se dokopa bojišta, da stigne do svog
oca…
Edion zamahnu mačem na jednog valškog vojnika tako snažno da mu glava odlete
s ramena.
Onda se nađe pred grudobranom i zagleda u onaj prostor kod kapije.
Od opsadnog ovna ostalo je samo iverje.
Mrtvi Valgi popadali su oko njega, jedan preko drugog i tako po nekoliko njih. Pred
kapijom. Oko viverna.
Toliko mnogo mrtvih Valga da je pristup zapadnoj kapiji potpuno odsečen. Toliko
mnogo njih da je kapija sada bezbedna, da je razjapljena rana sada zatvorena.
Koliko li je dugo stajao tu a da nije mogao ni da mrdne? Stajao ne mogavši da radi
ništa dok je njegov otac radio ovo?
Najpre je primetio zlatnu kosu.
Ispred goleme gomile mrtvih Valga. Ispred kapije koju je zatvorio za njih. Ispred
grada koji je osigurao.
Edionovo celo telo preplavi strašna obamrlost.
Više nije čuo zvuke bitke. Više nije video borbe koje su se vodile svuda oko njega i
nad njim.
Više nije video ništa osim palog ratnika, čije su obnevidele oči zurile u sve
mračnije nebo.
Njegovo tetovirano grlo bilo je iščupano. Ruka mu je i dalje čvrsto držala mač.
Gavrijel.
Njegov otac.

***

Moratska vojska povukla se od obezbeđene zapadne kapije. Povukla se u naručje svoje

vojske koja je napredovala ka gradu, povukla se prema ostatku moratskih snaga.
Šepajući od duboke posekotine na nozi, ramena obamrlog od vrha strele koji je
ostao zarobljen u njemu, Rovan je zario svoje sečivo kroz lice jednog vojnika u bekstvu.
Crna krv je briznula, ali Rovan je već produžio, hrleći ka zapadnoj kapiji.
Gde je vladao potpuni muk.
Pošao je ka njoj tek kada je ugledao Elin kako se probija prema dalekoj južnoj
kapiji, u Anselinom društvu, nakon što su oborile opsadne kule pred njom. Kroz
obezbeđenu kapiju sada se provlačila većina njihove vojske, a kaganatske snage jurile su
da se povuku iza gradskih zidina pre nego što se one potpuno zapečate.
Zapadna kapija ostaće zatvorena. Oboreni vivern i gomile leševa oko nje
obezbediće da tako ostane, skupa s gradskom odbranom.
 Rovan je pre nekoliko minuta video kako je zlatna svetlost sevnula. Probio se dotle,
psujući gvozdeni opiljak u ruci koju mu nije dao da se preoblikuje. Fenris i Lorkan
odlepili su se od njega kako bi smakli moratske pešadince koji su pokušavali da napadnu
vojnike što su se povlačili kroz južnu kapiju, a na nebu su ruhovi jezdili u prestravljeni
grad noseći vidarke, a s njima i Elidu i Irenu.
Mora da pronađe Elin. Moraju da pokrenu svoj plan pre nego što bude prekasno.
Znao je ko to verovatno maršira na čelu one vojske koja napreduje ka gradu. Nema
namere da je pusti da se s time suoči sama.
Međutim, ovaj zadatak – znao je šta ga čeka. Znao je, a i dalje je išao tamo.
Rovan je Gavrijela našao pred zapadnom kapijom, a oko njega su bile naslagane na
desetine mrtvih.
Pravi zid između kapije i neprijateljske vojske koja preti gradu.
Svetlost je sa svakim minutom bivala sve slabija. Zaostali moratski vojnici i
Gvozdenzube veštice bežali su prema pojačanju koje im je pristizalo.
Kaganova vojska pokušala je da pobije što više njih dok je žurila prema južnoj
kapiji.
Moraju da uđu u grad kako znaju i umeju.
Dižući opsadne lestvice pre svega nekoliko minuta ili sati oborene sa zidina,
kaganova vojska pela se uz bedeme, a neki vojnici su pri tome na leđima nosili ranjene
saborce.
Kako je od njegove magije ostao tek povetarac, Rovan je stezao zube od bolova u
nozi i ramenu dok je smicao s Gavrijela jednog moratskog pešadinca, napola izvaljenog
preko njega.
Stoleća iskustva, godine provedene u vojevanju i putovanju širom sveta – sve to
nestalo kao rukom odneto. Od svega toga nije ostalo ništa osim ovog nepomičnog tela,
ove odbačene ljušture.
Pretilo je da će Rovanu kolena zaklecati. Sve više i više njihovih snaga veralo se uz
gradske bedeme, bežeći uredno ali hitro u privremeno utočište.
Moraju da nastave. Gavrijel bi želeo da nastave da se bore. Dao je život zarad toga.
Ali Rovan ipak pognu glavu. „Nadam se da si našao spokoj, brate moj – i nadam se
da ću te ponovo naći, u zagrobnom životu.“
Rovan se pognu, stenjući od bola u bedru, pa prebaci Gavrijela preko zdravog
ramena. Onda krenu da se penje.
Uz opsadne merdevine još priljubljene pored zapadne kapije. Na zidine. Svaki
korak bio mu je teži od prethodnog. Svaki korak bio je sećanje na njegovog prijatelja,
slika kraljevstava koje su videli, neprijatelja protiv kojih su se borili, tihih trenutaka koji
se neće pominjati ni u jednoj pesmi.
Ali pesme će i te kako pominjati ovo – da je Lav pao pred zapadnom kapijom
Orinta, braneći grad i svog sina. Ako nekako prežive današnji dan, bardovi će to opevati.
Čak i uz svu pometnju koja je vladala dok su kaganatski vojnici i darganska konjica
hrlili u grad, muk pade kada Rovan pođe niz stepenište što je vodilo s bedema, noseći
Gavrijela.
 Jedva uspe da sa zahvalnošću i olakšanjem klimne izubijanim i okrvavljenim Endi i
Seleni, koji su pored ostataka svog katapulta zastali da predahnu okruženi nekolicinom
svojih srodnika. To su njegovi rođaci i srodnici, ali ratnik koji mu je sada prebačen preko
ramena – Gavrijel mu je bio kao član porodice. Čak i kada to nije shvatao.
To nemoguće i grozno breme na njegovom ramenu bilo mu je sve teže sa svakim
korakom prema mestu gde je Edion stajao u podnožju stepeništa, a u ruci mu se klatio
Mač Orinta.
„Mogao je da ostane“, beše sve što Edion reče dok je Rovan nežno spuštao
Gavrijela na prvi stepenik. „Mogao je da ostane.“
Rovan pogleda svog palog prijatelja. Svog najbližeg prijatelja, s kojim je išao u
tako mnogo ratova i opasnosti i koji je zaslužio da uživa u ovom novom domu koliko i
ma ko drugi od njih.
Rovan sklopi Gavrijelove obnevidele oči. „Vidimo se na onom svetu.“
Edionova zlatna kosa mlitavo je visila od krvi i znoja, a drevni mač u njegovim
rukama bio je prekriven skorenom crnom krvlju. Vojnici su prolazili pored njega,
spuštajući se niz stepenište koje je vodilo od grudobrana, ali Edion je samo zurio u svog
oca, kao krvava strena usred ratnog potoka.
Onda Edion izađe na ulicu. Suze i vrištanje nastupiće kasnije. Rovan pođe za njim.
„Moramo da se pripremimo za drugi deo ove bitke“, promuklo reče Edion. „Inače
nećemo istrajati ovu noć.“ Enda i Selena već su magijom vukli popadale kamene
blokove uz zapadnu kapiju. Karnenje se klatilo, ali se ipak pomeralo. Bilo je to više
moći nego što Rovan trenutno ima.
Okrenuo se da se popne do kruništa, ne usuđujući se da se osvrne – jer je znao da
vojnici nose Gavrijelovo telo dublje u grad. Negde gde je bezbedno.
Nema ga. Njegovog prijatelja i brata više nema.
„Vaše visočanstvo.“ Jedan zadihan i krvlju isprskan jahač ruha stajao je na
zidinama. Uperio je prstom ka obzorju. „Mnogo toga pokriva tama, ali procenili smo
veličinu dolazeće vojske.“ Jahaču zaigra jabučica u grlu. „Redovi su im puni Valga – a
ima i šest harankuja.“
Ne harankuja, već šest valških princeza koje su ih zaposele.
Rovan potera sebe da se preoblikuje. Njegovo telo odbi da se povinuje.
Stežući zube, on smače oklop s ramena i posegnu ka rani – ali zatvorila se,
zarobivši parče gvožđa u njemu. Sprečavajući ga da se preoblikuje – da odleti do Elin.
Gde god da je ona.
Mora da stigne do nje. Mora da nađe Fenrisa i Lorkana, pa da nađe nju. Pre nego
što bude prekasno.
Međutim, dok je noć padala, dok je on vadio bodež iz korica i prinosio ga
zatvorenoj rani na ramenu, Rovan je znao da je možda već zakasnio.
Iako bogova više nema, Rovan zateče sebe kako se moli. Molio se i kroz bol dok je
sekao rame otvarajući ga. Molio se da na vreme stigne do Elin.
Preživeli su ovoliko dugo, uprkos svemu i prkoseći drevnim proročanstvima.
Rovan žabi nož još dublje, tražeći gvozdeni opiljak koji se zabio u meso.
Mora da požuri.
 Sto deveto poglavlje

K ejolu su leđa bila ukočena, a bol mu je sevao kroz kičmu. Nije imao predstave da li
je to od lečenja koje je njegova žena sprovodila unutar zidina zamka ili od njegove
višečasovne borbe.
Nije ni mario šta je posredi dok su on i Dorijan galopirali kroz južnu kapiju i ulazili
u Orint, tek nešto malo prepoznatljiviji od običnih konjanika, onako okruženi vojskom
kojoj se žurilo da uđe i koja se pripremala za sudar s novom neprijateljskom silom što
maršira na njih.
Noć će ubrzo pasti. Morat neće čekati do zore, naročito ne jer se tama nadvija nad
njima kao nekakav grozomorni oblak.
Šta li leti i trčkara u toj tami, šta ih čeka…
Dorijan je skoro klonuo u sedlu, sa štitom prikopčanim preko leđa i Damarisom u
kanijama na boku.
„Izgledaš isto kako se ja osećam“, uspe da izusti Kejol.
Dorijan ga pogleda safirnim očima, u čijim namučenim dubinama zaiskri žiška
smeha. „Znam da kralj ne bi trebalo da se grbi“, reče trljajući se po krvavom i kaljavom
licu, „ali ne mogu da nateram sebe da marim za to.“
Kejol se turobno nasmeši. „Imamo gore brige.“
Daleko gore.
Žurili su prema zamku, terajući konje uz brdo kojim će stići do njegovih dveri,
kada se rog oglasi preko bojišta.
Upozorenje.
S brda im se pružao jasan pogled na ono što je nateralo vojnike da još žurnije
pojure prema njima.
Morat ubrzava.
Kao da shvata kako mu je plen na izmaku snaga i ne želi da ga pusti da se oporavi.
Kejol na tren pogleda Dorijana, pa onda okrenuše konje prema gradskim zidinama.
Kaganovi vojnici povedoše se za njima, sjurujući se niz zidine uz koje su se maločas
peli.
Nazad prema grudobranima – i paklu koji će ih ubrzo ponovo zapljusnuti.

***

Klonuvši uz mrtvog viverna, Elin iskapi poslednje gutljaje vode iz svoje mešine.
 Ansel od Brajarklifa je pored nje dahtala kroz stisnute zube, dok joj je vidarska
magija zatvarala krajeve rane, gadnog i dubokog zaseka na Anselinoj ruci.
Dovoljno gadnog da Ansel nije mogla da drži oružje, pa su morale da stanu baš u
trenutku kada se bitka preokrenula a njihov neprijatelj bežao od orintskih zidina.
Elin se vrtelo u glavi, jer je magiju iscrpla do krajnjih granica, a ruke i noge bile su
joj kao od olova. U ušima joj je još odzvanjao huk bitke.
Onako prekrivene blatom i drobi, niko nije prepoznao ni jednu ni drugu kraljicu
tamo gde su pale na kolena, tako blizu južne kapije. Vojnici su pretrčavali pored njih,
pokušavajući da se dokopaju grada pre nego što stigne vojska za njihovim leđima.
Samo minut. Da predahne samo minut. Onda da požuri do južne kapije. U Orint.
U svoj dom.
Ansel opsova i zanjiha se, a vidarka je ščepa ne dajući joj da padne.
Ne valja. Ništa ne valja.
Elin je dobro znala ko to maršira na njih.
Lisandra se davno vratila na nebo, pridružujući se Kročankama i pobunjenim
Gvozdenzubima. Nije imala pojma gde su Rovan i odred. Izgubila je predstavu o tome
pre nekoliko sati, dana ili života.
Rovan je bezbedan – toliko joj je jasno na osnovu njihove parnjačke veze. Nema
smrtnih rana. Kroz krvni zavet znala je da su Fenris i Lorkan još živi.
Ne zna da li isto to važi i za njene ostale prijatelje. I ne želi da zna. Ne još.
Vidarka završi s Ansel, pa Elin diže ruku kada se ta žena okrenu. „Idi i pomozi
nekome kome je to potrebno“, prohroptala je.
Vidarka nije oklevala, već je otrčala u susret vrištanju.
„Moramo da uđemo u grad“, promrmljala je Ansel, naslonivši glavu na železom
optočenu debelu kožu iza sebe. „Pre nego što zatvore kapiju.“
„Moramo“, saglasi se Elin, terajući iznurene noge da se usprave kako bi mogla da
ustane, usput odmeravajući koliko je daleko ta poslednja neumoljiva vojska.
Plan. Imala je plan za ovo. Svi su ga imali.
Međutim, vreme joj nije bilo naklonjeno. Možda je i sreća koja ju je pratila nestala
skupa s bogovima koje je ona uništila.
Elin proguta pljuvačku kako bi ovlažila suva usta i zagunđa dižući se na noge. Ceo
svet se zaljulja oko nje, ali uspe da ne padne. Uspe da zgrabi za uzde konja jedne
darganske jahačice u prolazu i da joj naredi da stane.
Da ponese riđokosu kraljicu, koja je ležala napola u bunilu.
Ansel jedva da se i pobunila kada ju je Elin digla na sedlo iza ratnice.
Elin je ostala pored oborenog viverna, gledajući prijateljicu sve dok nije prošla kroz
južnu kapiju. U Orint.
Lagano se okrenula prema sve većem talasu tame.
Sve ih je osudila na propast.
Iza nje se začu kako južna kapija škripi zatvarajući se.
Tresak odjeknu njenim kostima.
 Vojnici ostali na bojištu zavikaše u strahu, ali proneše se naredbe. Obrazuj bojne
redove. Spremi se za bitku.
Može ona ovo. Da prilagodi plan novonastalim okolnostima.
Sve vreme je odmeravala nebesa, tražeći pogledom belorepog jastreba.
Nema ni traga od njega.
Dobro. Dobro je, govorila je sebi.
Elin na tren sklopi oči. Uhvati se za grudi. Kao da je to moglo da je umiri, da je
pripremi na ono što čeka u toj sve bližoj tami.
Vojnici su vikali dok su se prikupljali, a kroz tu viku čulo se vrištanje ranjenih i
umirućih, dok je posvuda grmeo lepet krila.
Elin je tu ostala još malo, tik izvan kapija svog grada. Svog doma. Još se držala za
grudi, osećajući kako joj srce lupa pod dlanom, osećajući prašinu sa svih drumova
kojima je prethodnih deset godina tumarala kako bi stigla dovde.
Zarad ovog trenutka. Ovog cilja.
Zato prošapta sebi – poslednji put. Priču.
Svoju priču.
Bilo jednom u jednoj zemlji davno spaljenoj u prah i pepeo da je živela mlada
princeza koja je volela svoje kraljevstvo…

***

Irena je prestala da isceljuje na svega nekoliko minuta. Njena moć je tekla, snažna i
blistava, nimalo umanjena iako je satima radila.
Ali prestala je jer je morala da vidi šta se to desilo. To što je čula kako njihovi
vojnici, pred samu pobedu, beže ka gradskim zidinama navelo ju je da samo još brže trči
ka kruništima zamka, a Elida ju je pratila u korak, baš kao što je radila celog dana
pomažući joj.
Elida se lecnu kada pođoše uz stepenište ka zidinama, ali nije se bunila. Ta gospa
prelete pogledom po krcatom stepeništu, tražeći nekoga ili nešto. Pogled joj pade na
jednog starca, pored kojeg je bilo dete zapanjujuće riđezlatne kose. Glasnici su mu
prilazili, pa jurili dalje.
To je neki vođa – neko ko ima moć, shvatila je Irena kada je Elida već pošla ka
njemu šepajući.
Starac se okrenu da ih pogleda dok su mu prilazile, pa se tržnu – kad ugleda Elidu.
Irena više nije marila za predstavljanje jer joj je pogled pao na bojište.
Na vojsku – još jednu vojsku – koja maršira na njih, napola zaklonjena tamom. Na
njenom čelu – šest harankuja.
Kaganovi vojnici okupili su se pored zidina, kako u gradu tako i ispred njega. Južna
kapija sada je bila zatvorena.
 Nedovoljno. Ni izbliza dovoljno da bi se suočili s onim što maršira na njih, potpuno
sveže i neumorno. Stvorenja koja je jedva razaznala ispunjavala su bojne redove te
vojske. Valške princeze – među njima su valške princeze.
Kejol. Gde je Kejol…
Elida i starac su razgovarali. „Ne možemo da se suočimo s tolikim vojnicima i da
to preživimo“, govorila je gospa, a glas joj nije bio ni nalik ničemu što je Irena do tada
od nje čula. Bio je zapovednički i leden. Elida pokaza bojno polje. Tamu – sveti bogovi,
tamu – koja se nadvila nad njim.
Irenu probiše hladni žmarci.
„Znaš li šta je ono?“, pretihim glasom upita Elida. „Jer ja znam, ako ti ne znaš.“
Starac samo proguta knedlu.
Irena tada shvati. Šta je u toj tami. Ko je u njoj.
Eravan.
Sunce do kraja zađe, oblivajući okrvavljene snegove plavetnim prelivima.
Blesak svetla sevnu iza njih i dete se munjevito okrenu, a jecaj joj se ote kada se
pojavi jedna zapanjujuće prelepa žena, krvava i izubijana. Obmotala se plaštom oko
nagog tela kao odeždom, čak i ne drhteći od studeni.
Preoblikovačica. Raskrilila je ruke ka devojčici i primila je u zagrljaj.
Lisandra, tako ju je Kejol zvao. Gospa na Elininom dvoru. Neznana nećaka Falkana
Enara.
Lisandra se okrenu prema starcu. „Edion i Rovan su poslali naređenje, Darou. Svi
koji mogu da se smesta izvuku iz grada.“
Taj starac – Darou – samo se zagleda ka bojištu. Nije znao šta da kaže dok se ta
vojska sve više, više i više približavala.
Dok su se dve prilike lagano razabirale na njenom čelu.
Neometano hodajući prema gradskim zidinama, dok se tama komešala oko njih.
Eravan. Zlatokosi mladić. Prepoznala bi ga i da je oslepela.
Tamnokosa žena blede puti hodala je rame uz rame s njim, dok joj se odora vijorila
nošena avetinjskim vetrom.
„Mev“, izusti Lisandra.
Ljudi tada zavrištaše. Od užasa i očajanja.
Mev i Eravan su došli – da lično nadgledaju pad Orinta.
Išli su pravo prema gradskoj kapiji, kao da vrebaju plen, a tama se skupljala iza njih
i vojska kao da se uvećavala. Klešta su škljocala u toj tami. Stvorenja koja će proždirati
život i radost.
O, bogovi.
„Lorde Darou“, javi se Elida, oštrim i zapovedničkim glasom. „Postoji li neki izlaz
iz grada? Nekakav tajni prolaz kroz planine, kojim bi mogli da se zapute deca i nejaki?“
Darou otrgnu pogled od valškog kralja i kraljice koji su im prilazili.
Oči mu bebu ispunjene očajem i beznadežnošću, od kojih ga je glas izdavao dok joj
je odgovarao: „Nema puta koji bi omogućio da uteknu na vreme.“
 „Reci mi gde je“, naredi Lisandra, „da makar pokušaju.“ Ščepa devojčicu za ruku.
„Da bi makar Evanđelina mogla pokušati da pobegne.“
Poraz. Ono što je do maločas delovalo kao čista pobeda samo što se nije pretvorilo
u potpuni poraz. Pokolj.
Predvode ga Mev i Eravan, koji su sada svega stotinak jardi od gradskih zidina.
Između njih i Orinta samo je drevni kamen i železo.
Darou se kolebao, kao da je obamro. Kao da je zapanjen. Starac je bio zabezeknut.
Međutim, Evanđelina uperi prst ka nečemu. Uperila ga je prema kapiji, ka Mev i
Eravanu. „Gledajte.“
I eno nje.
Dok je tamna noć padala i plavetnilo senki bivalo sve dublje, posred snega što je
počeo da pada, Elin Galatinijus se pojavila pred zatvorenom južnom kapijom.
Pojavila se ispred Eravana i Mev.
Njena puštena kosa vijorila se na vetru kao zlatni barjak, poslednji zrak svetlosti
dok dan zamire.
Zavlada muk. Čak i vrištanje prestade kada se svi okrenuše ka kapiji.
Elin nije uzmicala. Nije bežala od valške kraljice i kralja, koji su stali kao da su
razdragani tom usamljenom prilikom što se usudila da se suoči s njima.
Lisandra zajeca grcajući. „Ona – nema magije.“ Preoblikovačicu izdade glas. „Nije
joj ostalo ništa.“
Elin svejedno diže mač.
Plamen zapalaca niz sečivo.
Jedan plamen naspram prikupljene tame.
Jedan plamen da obasja noć.
Elin diže štit, pa i njega okruži vatra.
Gorela je jarko, gorela je neumoljivo. Bila je to slika i prilika davnih dana, ponovo
rođenih.
Poklič se začu sa kruništa zamka, iz čitavog grada, duž zidina.
Kraljica se napokon vratila domu svom.
Kraljica je došla da brani kapiju.
 Sto deseto poglavlje

Ime joj je Elin Ašriver Belotrn Galatinijus.

I neće se plašiti.
Mev i Eravan stadoše, a stade i vojska koja je spremno stupala za njima, kao
poslednji udarac malja što čeka da se obruši na Orint.
Magija u njenim venama jedva da je bila nešto malo jača od poslednjeg grcanja
zamiruće žeravice.
Ali njih dvoje to ne znaju.
Ruke su joj bile toliko slabe da je pretilo da će joj oružje ispasti, ali nije ga spuštala.
Istrajavala je.
Ni korak dalje.
Neće im dozvoliti da puste ni korak dalje ka Orintu.
Mev se nasmeši. „Kako si dug put prešla, Elin.“
Elin samo nakrivi Goldrin i pogleda Eravana u zlatne oči.
Njemu oči sevnuše kada ugleda mač. Sećao ga se.
Elin se iskezi. Pusti plamen kojim je hranila mač da zasija jače.
Mev se okrenu ka valškom kralju. „Dakle, hoćemo li?“
Međutim, Eravan pogleda Elin. Pokoleba se.
Ona neće imati dugo. Ne pre nego što shvate da više nema moći zbog koje se on
koleba.
Međutim, nije ona ostala ispred južne kapije kako bi je branila.
Već samo da bi dobila na vremenu.
Da se svi u gradu koji ona toliko voli izvuku. Da pobegnu, da prežive kako bi sutra
nastavili da se bore.
Stigla je svojoj kući.
Dosta je.
Te reči odjekivale su u svakom njenom dahu. Izoštravale su joj vid, čeličile joj
kičmu. Plamena kruna pojavi joj se nad glavom, zavrtložena i nesalomiva.
Neće moći da pobedi njih dvoje zajedno.
Ali neće im olakšati. Ako bude mogla, odvući će jedno od njih sa sobom, ili makar
usporiti dovoljno da ostali sprovedu u delo njihov plan, da nađu neki način ili da ih
zaustave ili da ih poraze. Premda se i jedno i drugo čini neverovatnim. Beznadežnim.
Zato je ona ostala tu.
Da im da makar tu mrvicu nade. Tu volju da nastave da se bore.
 Na kraju svega ovoga, ako je to sve što može da uradi protiv Eravana i Mev, otići
će na onaj svet gordo uzdignute glave. Neće se sramiti da vidi sve one koje je volela
svim svojim vatrenim srcem.
Zato se Elin podrugljivo pokloni Eravanu i reče mu najrazmetljivije što je znala i
umela: „Susreli smo se nekoliko puta, ali nikada onakvi kakvi zaista jesmo.“ To rekavši,
ona mu namignu. Iako su joj kolena klecala od straha, namignula mu je. „Ma koliko ti
ovo obličje bilo lepuškasto, Eravane, čini mi se da mi nedostaje Perington. Malčice.“
Mevine nozdrve raširiše se same od sebe.
Međutim, Eravan suzi oči od podsmeha. „Šta misliš, da li je bila sudbina da se
susretnemo u Riftholdu ne prepoznajući jedno drugo?“
Tako nehajne i lake reči od tako grozne i iskvarene pogani. Elin natera sebe da
slegne ramenima. „Sudbina ili možda sreća?“ Mahnu da obuhvati bojište i svoj razoreni
grad. „Ovo je daleko veličanstvenija pozornica za naše konačno sučeljavanje, zar ti se ne
čini? Daleko dostojnija nas dvoje.“
Mev zasikta. „Dosta ovoga.“
Elin izvi jednu obrvu. „Prošlu godinu svog života – prošlih deset godina, ako se to
pogleda na drugi način – provela sam stremeći ka ovom trenutku.“ To rekavši, ona
coknu. „Izvini ako hoću da malo uživam u tome. Da sa svojim velikim neprijateljem
razgovaram duže od trena.“
Eravan se zasmeja i taj zvuk joj zaškripa niz kosti. „Čovek bi pomislio kako
pokušavaš da nas zadržavaš, Elin Galatinijus.“
Ona pokaza gradske zidine iza sebe. „Od čega? Ključeva više nema, a s njima su
otišli i bogovi.“ Široko im se nasmešila. „Nije valjda da niste znali?“
Eravanu sav smeh pobeže s lica. „Znam.“ Smrt – tako stravična smrt odjeknula je u
njegovom glasu.
Elin opet slegnu ramenima. „Znaš, učinila sam ti uslugu.“
Mev promrmlja: „Ne puštaj je da priča. Daj da ovo okončamo – smesta.“
Elin se zasmeja. „Čovek bi pomislio da se ti plašiš, Mev. Ma kakvog odlaganja.“
Ona se opet okrenu ka Eravanu. „Bogovi su nameravali da te odvuku sa sobom. Da te
raščereče.“ Elin mu se polovično nasmeši. „Žamolila sam ih da to ne urade – da bismo
nas dvoje mogli da održimo ovaj naš veliki dvoboj.“
„Kako td da si preživela?“, zatraži da čuje Mev.
„Naučila sam da delim“, mazno odbrusi Elin. „Nakon sveg ovog vremena.“
„Lažeš“, prasnu Mev.
„Istina, imam nešto da ja pitam vas“, reče joj Elin, gledajući čas jednog pa drugog
mračnog vladara, koje je od nje delila samo vejavica. „Da li ćete vas dvoje da delite
moć? Sada kada ste oboje zatočeni ovde.“ Pokaza Mev svojim zapaljenim štitom. „Kako
sam čula, ti si bila rešena da njega pošto-poto pošalješ kući i sakupila si onii omanju
vojsku vidara u Doranelu kako bi ga uništila istog trena kada ti se pruži prilika.“
Eravan polako trepnu.
Elin se nasmeši. „Šta ćeš sada sa svim tim vidarima, Mev? Da li ste vas dvoje
razgovarali o tome?“
 Tama se zakovitla oko Mevinih prstiju. „Dovoljno sam trpela ovo trtljanje.“
„Ne i ja“, odbrusi Eravan, a zlatne oči mu sevnuše.
„Dobro“, kaza Elin. „Znaš, bila sam njena zarobljenica. Mesecima. Iznenadio bi se
koliko sam toga usput čula. O njenom suprugu – tvom bratu. O biblioteci u njegovom
zamku i o tome kako je Mev naučila tako mnogo zanimljivih stvari o šetanju po
svetovima. Da li ćeš ti podeliti to znanje, Mev, ili to nije bilo uključeno u vašu
pogodbu?“
Sumnja. Eravanove oči lagano se smrknuše od sumnje.
Elin uporno nastavi: „Znaš, ona hoće da te izbaci iz priče. Da te nema. Šta ti je
uopšte rekla kada je tvoj usudključ nestao? Daj da probam da pogodim: kralj Adarlana
se ušunjao u Morat, ubio devojku koju si ti porobio da ti bude živa kapija, uništio tvoj
zamak, a Mev je stigla taman na vreme da pokuša da ga zaustavi – ali nije uspela u
tome? Da li si znao da je ona danima i danima sarađivala s njim? Pokušavajući da
ukrade ključ od tebe?“
„To je laž“, prasnu Mev.
„Je li? Da li da ponovim neke svari koje si saopštila u najprisnijim susretima sa
ovde nazočnim lordom Eravanom? Stvari koje je kralj Adarlana ispričao meni?“
Eravan se još više nasmeši. „Oduvek si bila obdarena za dramatiku. Možda lažeš,
baš kao što moja sestra tvrdi.“
„Možda, a možda i ne lažem. Premda mislim da je istina o tome kako ti tvoja nova
saveznica zabija nož u leđa daleko zanimljivija od ma koje laži koju bih ja mogla da
smislim.“
„Hoćemo li onda da ti kažemo jednu drugu istinu?“, zapevuši Mev. „Da li bi da
znaš ko ti je ubio roditelje? Ko je ubio gospu Marion?“
Elin se ukoči.
Mev pokaza Eravana. „Nije on. Nije to bio čak ni kralj Adarlana. Ne, on je poslao
nekog bednog valškog princa da to uradi. Mrzelo ga je da to radi lično. Nije smatrao da
je za to delo potreban neko važan.“
Elin je samo zurila u kraljicu. U valškog kralja.
Onda izvi obrvu. „Da li je to nekakav pokušaj da me uznemiriš? Stara si hiljadama
godina i ne možeš da smisliš ništa pametnije da kažeš?“ Opet se nasmeja, pa uperi
Goldrin u Eravana. Zaklela bi se da se on trznuo pred buktećim sečivom. „Znaš, žao mi
te je. Žao mi je što si se sada okovao za ovu besmrtnu dosadu.“ Onda coknu. „A valjda
ću te makar malčice sažaljevati i kada te Mev pusti niz vodu.“
„Vidiš li kako ona priča?“, zasikta Mev. „To je oduvek bio njen dar: da skreće
pažnju i brblja dok…“
„Da, da, ali – kao što rekoh: odneli ste pobedu. Više ništa ne može da vas zaustavi.“
„Osim tebe“, primeti Eravan.
Elin privuče štit uz grudi. „Laska mi što tako misliš.“ Ona izvi obrve. „Premda bih
rekla da će se dve stotine vidarki koje su u gradu malo uvrediti zbog toga što si ih
zaboravio. Naročito jer sam ih gledala kako marljivo izbacuju tvoje valške prašinare iz
domaćina koje su zaposeli.“
 Eravan se ukoči. Tek neznatno.
„Ili je to još jedna laž?“, zamišljeno nastavi Elin. „U tom slučaju, za tebe bi to bilo
opasno – da uđeš u ovaj grad. Moj grad, valjda bi se moglo reći. Da vidiš ko te čeka.
Čujem da si se letos grdno namučio da ubiješ jednu moju prijateljicu. Silbinu
naslednicu. Da sam na tvom mestu, možda bih se temeljnije trudila da joj dođem glave.
Znaš, ona je ovde. Prešla je sav ovaj silni put samo da bi te videla i vratila ti milo za
drago.“ Elin pusti da joj plamen zasija još jače istog trena kada se Eravan ponovo
pokoleba. „Mev je znala. Znala je da su vidarke ovde i da te čekaju – i pustiće ih na tebe.
Pitaj je gde joj je sova – vidar što ga drži okovanog za sebe. Da je štiti od tebe.“
„Ne slušaj više te njene gluposti“, prasnu Mev.
„Čak je i pogodbu sklopila: da im poštedi živote u zamenu za to da se reše tebe.“
Elin mahnu Goldrinom ka Orintu. „Upašćeš u zamku istog trena kada kročiš u grad. Ti i
svi tvoji valški prijateljčići. Na kraju će ostati samo Mev, Gospodarica Svega.“
Mevina senka diže se kao talas. „Dosta mi je ovoga, Elin Galatinijus.“ Elin je dobro
znala da će Mev krenuti ne čekajući Eravana. Da će raditi i bez njega, ako bude morala.
Mračni kralj pogleda Mev i kao da to takođe shvati.
Mevina crna kosa vijorila se oko nje. „Gde je kralj Adarlana? Htela bih da
popričam s njim.“ Od kraljice se vreli i zlobni bes širio kao otkucaji bila.
Elin slegnu ramenima. „Negde se bori. Verovatno ga je baš briga da razmišlja o
tebi.“ Onda blago nakloni glavu. „Svaka čast na trudu, Mev, koji si uložila u to da
skreneš razgovor na drugu temu.“ Onda se okrenu prema Eravanu. „Vidarke te tamo
čekaju. Videćeš da govorim istinu. Mada, valjda će ti tada već biti prekasno.“
Sumnja. U Eravanovim očima zaista se iskrila sumnja. Samo pukotina. Odškrinuta
vrata.
I sada zavisi od Irene – Irene i ostalih – da to iskoriste.
Nije htela da pita, niti da ovo planira. Nije htela da u ovo uvlači ikoga drugog.
Ali verovala im je. Verovala je Ireni i svojim prijateljima. Verovala im je da ovo
isteraju do kraja. Kada nje više ne bude. Veruje im.
Mev pođe napred. „Nadam se da si uživala ovih nekoliko trenutaka.“ Iskezi svoje
odveć bele zube i svaki tračak one njene hladne skladnosti naprosto nestade. Čak i
Eravan kao da iznenađeno trepnu kad to vide – i opet se pokoleba, kao da se pita da li su
Elinine reči pogodile živac, jer su istinite. „Nadam se da si se zabavila trtljajući
gluposti.“
„Izuzetno“, odvrati Elin podrugljivo se klanjajući. „Valjda će mi biti zabavnije kada
te zbrišem s lica zemlje.“ Onda uzdahnu zagledavši se u nebo. „Bogovi na nebesima,
kakav će to samo prizor biti.“
Mev ispruži ruku, a tama se zavrtloži u njenom skupljenom dlanu. „Bojim se da
više nema božanstava da gledaju. Niti je ostalo božanstava da ti pomognu, Elin
Galatinijus.“
Elin se nasmeši, a Goldrin se rasplamsa još jače. „Ja sam božanstvo.“ I baci se na
njih.
 ***

Rovan iščeprka gvozdenu krhotinu iz ramena baš kada Mev i Eravan stigoše.
Kada im Elin pođe u susret ispred orintskih zidina.
Magija mu je grcala u venama, ali pritisnuo je šakom krvavu ruku trčeći ka južnoj
kapiji. Terao je svoje telo da se zaleči.
Meso je peklo dok se spajalo – presporo. Prokleto presporo.
Ne može da leti pokidanog krila, kako bi mu začelo bilo kad bi se sada
preoblikovao. Ulicu za ulicom, kroz grad koji bi mu bio dom, jurio je ka južnoj kapiji.
Mora da stigne do nje.
Krik upozorenja s bedema navede ga nagonski digne štit – baš u trenu kada se
opsadne lestvice sudariše sa zidom iznad njega.
Moratska pešadija preli se preko grudobrana, pravo na spremna sečiva kaganatskih
vojnika i ratnika iz Kobi. Bilo ih je previše.
Nad njima su se Gvozdenzube sukobljavale s Kročankama – a Gvozdenzube su
nosile svaka po nekoliko moratskih pešadinaca. Spuštale su ih na kruništa i na ulice.
Ljudi su vrištali. Dublje u gradu, ljudi su vrištali i bežali.
Ostalo je svega nekoliko ulica do južne kapije – do Elin.
A opet… ono vrištanje od užasa i bola samo se nastavljalo. Porodice. Deca.
Dom. Ovo je trebalo da mu bude dom. Ako je Elin s njim, već mu jeste dom.
Braniče ga.
Rovan isuka mač i sekirče.
Vatra buknu izvan zidina, oblivajući grad zlatnom svetlošću. Nije moguće da je u
njoj ostalo više od žeravice. U borbi protiv Eravana i Mev trebalo bi da je već pala, ali
njen plamen i dalje je buktao. Parnjačka veza i dalje je bila jaka.
Bela svetlost sevnu pored njega i tu se stvori Fenris, umrljan krvlju i iskežen na
vojnike što naviru preko zidina. Jedan im se približi i zamah silne šape bio je dovoljan
da ga raščereči.
Zamah – pa nalet crnog vetra. Lorkan.
Zastali su svega na otkucaj srca. Oba mužjaka ga upitno pogledaše.
Dobro su znali gde je Elin. Kakav je bio plan.
Još jedan mlaz plamena iza zidina.
Ali vrištanje nedužnih u gradu… Ona mu to nikada ne bi oprostila. Ako ode od
njih.
Zato Rovan diže oružje. Okrenu se ka vrištanju. „Dali smo zavet našoj kraljici i
ovom dvoru“, zareža odmeravajući vojnike što su se prelivali preko zidina. „Nećemo ga
prekršiti.“

***
Čak ni tri velike sile što se uhvatile ukoštac pred gradskom kapijom nisu bile dovoljne
da stane rat koji se vodio oko njih.
Moratske snage rojile su se preko zidina, a iscrpljena kaganatska vojska dočekivala
ih je prsa u prsa, ne uzmičući pred novim užasima što su izranjali iz tame, zverima oštrih
zuba koje su besno zavijale i ilkenima što su jezdili nad njima. Od valških princeza nije
bilo ni traga ni glasa – ne još. Međutim, Elida je znala da su tu. Morat je ispraznio sve
mračne jame zarad ovog konačnog uništenja.
A na ravnici, pred kapijom, vatra i tama crnja od noći što je pala ratovale su
bespoštedno.
Elida nije znala kud da gleda: u bitku što se vodila između dve vojske ili onu koja
se vodila između Mev i Eravana s jedne i Elin s druge strane.
Irena je ostala pored nje, a lord Darou, Lisandra i Evanđelina takođe su gledale šta
se dešava.
Vatra sevnu i u odgovor na nju sruči se talas mraka.
Elin je bila vatreni kovitlac između Mev i Eravana, boreći se hitro i surovo.
Nije joj ostalo nimalo moći. Pre nego što joj je usudkapija istrgla svu moć, Elin bi
možda mogla da se suoči s jednim od njih dvoje i da pobedi. Međutim, sada kada joj je
od njene moći ostao samo dašak i nakon što ju je čitavog dana koristila na bojnom
polju…
Mev i Eravan ne znaju za to.
Ne znaju da se Elin samo brani, da ne napada. Ne znaju da ovaj razvučeni ples nije
predstava, već da im ona svima obezbeđuje vreme.
U mraku iza zidina, vojnici su ginuli i ginuli, a u gradu, dok su opsadne lestvice
probijale bedeme, moratske snage kuljale su u Orint.
Elin je i dalje branila kapiju od Eravana i Mev. Nije im dala ni da priđu gradu.
Poslednja žrtva Elin Galatinijus za Terasen.
Istog trena kada shvate da Elin nije ostalo ništa, sve će biti gotovo. Nestaće svaki
tračak zabave koja ih ispunjava zbog ovog plitkog pokazivanja moći i veštine.
Gde su ostali? Gde su Rovan, Lorkan i Dorijan? Ili Fenris i Gavrijel? Gde su oni, ili
ne znaju šta se to dešava pred gradskom kapijom?
Lisandra je plitko disala. Ništa – preoblikovačica protiv njih ne može da uradi ništa,
a kad bi ponudila Elin da joj pomogne, možda bi upravo zbog toga Eravan i Mev shvatili
kako ih kraljica obmanjuje.
Iza Elidinog ramena nije se čuo nežan glas. Više nije. Nikada više neće čuti onaj
mudri šapat kako je usmerava.
Vidi, uvek joj je mrmljala Aneit. Vidi.
Elida prelete pogledom po bojištu, gradu i kraljici što se borila protiv valških
vladara.
Elin ništa ne radi bez razloga. Izašla je da bi dobila na vremenu zarad njih. Da bi
makar malčice iznurila valške vladaoce. Međutim, Elin ne može da ih porazi.
Postoji samo jedna osoba koja to može.
Elidin pogled pade na Irenu, a vidarkino lice bilo je pepeljasto dok je gledala Elin.
 Kraljica to nikada ne bi tražila. Nikada ne bi zatražila to od njih – od Irene.
S druge strane, možda bi otvorila put kojim bi se došlo do toga, ako oni – ako Irena
bude želela da njime pođe.
Primetivši je kako zuri u nju, Irena otrgnu pogled s bitke. „Šta je?“
Elida pogleda Lisandru, pa gradske zidove i blesak leda i plamena duž njih.
Vide šta moraju da urade.
 Sto jedanaesto poglavlje

N esrin nije očekivala ilkene. Nije očekivala koliko će nekoliko desetina ilkena biti
grozno.
Okretni i opaki, leteli su nad nepreglednim moratskim prvim borbenim redovima.
Crni kao duboka noć i više nego željni da se sukobe s rubovima.
Sartak je izdao naredbu da odapinju sve zapaljene strele kojih mogu da se
dokopaju. Vrelina jedne strele oprljila je Nesrini prste dok je birala metu među mračnim
komešanjem pa odapela.
Plamen se zari u noć, pravo u ilkena koji se spremao da zarije zube u darganskog
konja. Strela nađe svoj cilj i ilkenov vrisak dopre do Nesrininih ušiju. Darganski
konjanik duboko žabi svoj sulde i onda ilkenovo kreštanje zamre. Bio je to hrabro zadat
udarac, vođen srećom.
Nesrin krenu da uzme novu strelu i potrepštine kada darganski konjanik pade.
Nije mrtav – ilken nije bio mrtav, već se pretvarao. Prelepi konj zanjišta od bola
procepljujući noć kada mu kandže pokidaše grudi. Još jedan zamah i jahač je završio
raspolućenog grudnog koša.
Nesrin se zakoprca da zgrabi kresivo kojim će zapaliti krpu natopljenu uljem i
vezanu oko glave strele.
Svuda po bojištu ilkeni su napadali. Jahači, kako na konjima tako i na ruhovima,
padali su iz svojih sedala.
A na začelju bojnog polja, kao da čeka pravi trenutak da veličanstveno stupi na
scenu, čučala je neka nova tama.
Valške princeze – u svojim novim telima harankuja. Eravanovo poslednje
iznenađenje.
Nesrin nacilja i odape strelu, pogledom tražeći Sartaka. Princ je poveo jednu
jedinicu ruhina dublje u neprijateljske redove, a oko njega su leteli izranjavljena Borte,
Falkan i Jeran.
Poslednji, očajnički proboj.
Iz kojeg se verovatno niko od njih neće vratiti.

***
Ireni se grlo stezalo, nije mogla da diše, a srce joj je lupalo tako divlje i razuzdano da su
se udarci njegovog bila pronosili celim njenim telom, ali strah za koji je mislila da će mu
se predati nije je savladao. Još ne.
Ne kada je Lisandra, u obličju ruha, sletela na gradske zidine, dovoljno mirno da su
Irena i Elida uspele da brzo sjašu. Tačno tamo gde su se Kejol i Dorijan borili, očajnički
pokušavajući da ne dozvole Valgima da se popnu na bedeme.
To im je najmanja briga, jer su u blizini, čerečeći sve na putu ka njima, bili ilkeni.
Silba ih sve saklonila.
Kejol je prvi ugleda. U očima mu sevnu čist užas. „Vraćaj se u zamak!“
Irena nije imala namere da ga posluša i kada se Dorijan okrenuo, ona kaza kralju:
„Vaše veličanstvo, potrebni ste nam.“
Kejol se otetura od grudobrana, teško šepajući. „Vraćaj se u zamak!“
Irena ponovo zanemari njegove reči, a isto je važilo i za Dorijana kada je kralj
rasporio Valga pred sobom, pa ga preturio preko zida i požurio do Irene. „Šta je bilo?“
Elida pokaza južnu kapiju. Pokaza vatru koja sevnu posred tame.
Dorijanovo krvlju isprskano lice naglo preblede. „Nije joj ostalo ništa.“
„Znamo“, kaza Elida stiskajući usne. „Zato si nam potreban.“
Kejol mora da je shvatio šta je njihov plan pre kralja, jer se njen muž munjevito
okrenuo ka njoj, spuštajući štit i mač. „Ne možeš.“
Elida hitro i sažeto objasni njihovu suludu i nesmotrenu zamisao. Zamisao koju je
iznedrila gospa od Peranta.
Irena je pokušavala da se ne trese. Pokušavala je da ne drhti shvatajući da će oni
zaista to da urade.
Međutim, Elida se samo popela preoblikovačici na leđa i mahnula kralju da je sledi.
Dorijanu je služilo na čast to što se nije pokolebao.
Kejol baci mač i štit na krvavo kamenje i obema rukama obuhvati Irenino lice. „Ne
možeš“, ponovi glasom koji ga je izdavao. „Ne možeš.“
Irena spusti dlanove preko Kejolovih šaka i prisloni čelo uz njegovo. „Ti si moja
radost“, beše sve što mu je rekla.
Njen suprug, njen najdraži prijatelj, samo sklopi oči. Smrdeo je na valšku krv i
metal, ali ispod tog vonja osećao se njegov miris. Mirisao je na dom.
Kejol napokon otvori oči, a bronza u njima sijala je tako živopisno. Živo. Potpuno
živo. Bile su pune poverenja, razumevanja – i ponosa.
„Idi da spaseš svet, Irena“, prošapta i poljubi je u čelo.
Irena pusti da joj taj poljubac utone u kožu, kao znak zaštite i ljubavi koji će ona
poneti sa sobom u pakao i mimo njega.
Kejol se okrenu ka Dorijanu, koji je s Elidom sedeo na preoblikovačici, a ljubav na
licu njenog supruga skameni se u nešto žestoko i odlučno. „Čuvaj je“, samo je rekao
Kejol. Možda je to bilo jedino naređenje, shvati Irena, koje će on ikada izdati svom
kralju. Njihovom kralju.
Zato ga ona voli. Zato je znala da se dete u njenoj utrobi nikada neće zapitati da li
je voljeno.
 Dorijan pognu glavu. „Svojim životom.“ Onda kralj pruži ruku da pomogne Ireni
da se popne na Lisandrina leđa. „Hajde da damo sve od sebe.“

***

Manon su grudi gorele pri svakom dahu, ali Abraksos je neumoljivo leteo nad bitkom.
Tako mnogo. Previše.
A novi užasi koje je Morat razulario, među njima i ilkeni…
Nebo je bilo ispunjeno vrištanjem i krvlju. Kročanke, Gvozdenzube i ruhovi – to su
ruhovi – bore se za gole živote.
Svaka nada da će doći do pobede koju je Elin Galatinijus donela sa sobom sada im
klizi kroz prste.
Manon i Abraksos probiše se kroz redove Gvozdenzubih, ponirući da raskomadaju i
ilkene i pešadince. Vetrosek je u njenoj ruci bio težak kao nakovanj. Više nije mogla da
razluči svoj znoj od krvi.
Kraljica Terasena je došla i sa sobom dovela vojsku, ali to i dalje neće biti
dovoljno.

***

Lorkan je znao da je Mev došla. Osećao je njeno prisustvo u kostima, kao mračnu i
stravičnu pesmu koja se pronosila svetom. Valšku pesmu.
Probio se daleko niz gradske zidine, a blizu njega bili su Belotrn i Fenris dok se
Edion bacao na vojnika za vojnikom vođen srdžbom za koju je Lorkan dobro znao da
ističe iz dubokog i surovog jada.
Gavrijel je mrtav. Umro je da bi svom sinu i onima kod zapadne kapije pružio
priliku da je ponovo zatvore.
Lorkan potisnu bol koji ga je na tu pomisao probio kroz grudi – da Lava više nema.
Ko će od njih biti sledeći?
Svetlost blesnu iza zida. Mrak je proguta. Prebrzo i prelako.
Elin mora da je sišla s uma. Mora da je potpuno pomerila pameću ako misli da
može da se uhvati ukoštac ne samo s Mev već i s Eravanom.
Ali Rovan ipak zastade. Jedan valški vojnik bi ga proburazio da Lorkan nije bacio
bodež pravo demonu kroz lice.
Klimnuvši glavom Lorkanu i Fenrisu, Rovan se preoblikova i jastreb smesta polete
preko kruništa.
Lorkan pogleda Fenrisa i vide da se mužjak nakostrešio. Svestan je promene koja
se desila iza zidina. Vreme je.
„Završićemo ovo zajedno“, zareža Fenris i takođe se preoblikova, pa beli vuk skoči
s bedema i zajuri se gradskim ulicama ispod zidina. Pravo prema kapiji.
 Lorkan pogleda ka zamku, jer je znao da Elida odande posmatra bitku.
Nemo joj posla poslednje zbogom, posla na vetru ono što je ostalo od njegovog
srca toj ženi koja ga je spasla kako je najhitnije.
Onda Lorkan potrča ka kapiji – ka mračnoj kraljici koja je pretila svemu što je on
naučio da želi, čemu se nadao. Čemu je naučio da se nada – kada je saznao da postoji
nešto bolje. Neko bolji.
I pašće boreći se da sve to odbrani.

***

Bio je to ples, a Elin je ceo svoj život provela vežbajući ga.

Ne samo pokrete mačem i štitom već i podrugljivi smešakkoji nije skidala s lica
sudarajući se s naletima tame, dok je nanovo i nanovo shvatala s kime to pleše.
Kad god bi oni napravili korak napred, Elin bi pustila mlaz vatre. Nije dozvoljavala
da se njena sumnja vidi, niti se usuđivala da se pita vide li oni kako je vatra uglavnom
samo boja i svetlost.
Svejedno su se izmicali i vrdali od nje.
Čekali su da ona porine duboko u sebe, da zada onaj smrtonosni udarac koji
iščekuju.
Premda je njena vatra odbijala njihovu tamu, premda je Goldrin bio raspevana vatra
u njenoj ruci, znala je da će se njihova moć ubrzo probiti.
Ključeva više nema, a s njima je nestala i Lučonoša.
Ona im neće biti ni od kakve koristi. Neće biti potrebe da je zarobe, osim da bi je
mučili.
Moglo bi da bude i ovako i onako. Smrt ili zarobljavanje.
Ali više neće biti ključeva, niti će Eravan moći da pravi još usudkamena, niti da
dovodi svoje Valge da zaposedaju druge.
Elin ubode Goldrinom, stremeći da proburazi Eravana a istovremeno dižući štit
prema Mev. Poslala je talas plamena oko njih, zbijajući ih jedno uz drugo.
Eravan otera njen plamen svojom moći, ali Mev zastade. Baš kada Elin odskoči
korak unazad, boreći se da dođe do daha.
U ustima je osećala bakarni ukus krvi. Nagoveštaj predstojećeg pregorevanja.
Mev je gledala kako Elinin plamen pršti kroz sneg i sagoreva ga sve do suve
teraliske trave. U letnjim mesecima ta je trava zatalasano zeleno more, a sada je
blatnjava i krvlju natopljena pustopoljina.
„Za jedno božanstvo“, kaza Mev – i to behu njene prve reči otkad je ovaj ples
započeo pre nekoliko minuta, sati ili pre čitave jedne večnosti, „ne deluješ mi previše
voljno da nas zgromiš.“
„Simboli imaju svoju moć“, prodahta Elin, smešeći se dok je vitlala Goldrinom, a
plamen siktao u vazduhu. „Ako vas prebrzo oborim, neće to ispasti kako treba.“ Elin
izvuče iz sebe svaki tračak razmetljivosti i nadmenosti koje je u životu imala i namignu
Eravanu. „Vidiš, ona hoće da te umorim. Hoće da te iznurim, da bi one vidarke u zamku
mogle da te dokrajče bez po muke.“
„Dosta!“ Mev zagrme svojom moći, a Elin diže štit tako da plamen odbi taj napad.
Jedva. Silina tog udarca prenese joj se na kosti i u krv.
Elin nije dala sebi ni da se namršti, već je samo šibnula ognjenim korbačem prema
Mev, a mračna kraljica istog časa ustuknu. „Samo čekaj – ubrzo će te ona ugurati u
zamku.“
„Ona je lažljivica i glupača“, prasnu Mev. „Teži da nas zavadi jer zna kako ne može
da nas porazi kada smo zajedno.“ Ona mračna moć opet se prikupi oko Mev.
Mračni kralj je samo zurio u Elin onim svojim zlatnim i gorućim očima, pa se
nasmešio. „Odista. Ti…“
Onda zastade. One zlatne oči zagledaše se iznad Elin. Iznad kapije i zidina iza nje.
U nešto visoko na nebu.
Elin se nije usudila da pogleda, da na toliko dugo skrene pažnju s njega, da se
ponada.
Zlato u Eravanovim očima zasija. Zasija – od besa a možda i od zrnca straha.
Okrenu glavu ka Mev. „U onom zamku su vidarke.“
„Naravno da jesu“, prasnu Mev.
Eravan se ipak ukoči. „Tamo su vešte vidarke. Pune moći.“
„Pravo iz Tore Cesmea“, kaza Elin, ozbiljno klimajući glavom.
„Kao što ti rekoh.“
Eravan samo pogleda Mev i ona sumnja opet zatreperi.
Onda se zagleda u Elin, u njenu vatru i u njen mač. Ona se pokloni.
Eravan prosikta ka Mev: „Ako je govorila istinu, od tebe će ostati samo mrcina.“
Pre nego što Elin stiže da prikupi ugarak kojim bi udarila, jedna mračna i žilava
prilika izroni iz crnila iza Eravana i zgrabi ga. Ilken.
Elin nije traćila moć na pokušaj da ih obori, pošto su ilkeni otporni na magiju,
pošto je Mev pogledom pratila Eravana dok ga je čudovište nosilo u nebo. Iznad grada.
Suočena s dvoje valških vladara, trebalo je da je već poginula. Elin je znala da je
pitanje vremena kada će se to desiti i protiv samo te ženke pred njom, ali ako Irena i
njeni prijatelji uspeju da savladaju Eravana…
„Dakle, ostasmo samo nas dve“, reče Mev i usne joj se izviše u onaj osmeh
paučice. Osmeh onih groznih stvorova koji su se bacali na Orint.
Elin opet diže Goldrin. „Baš kako sam htela“, odgovori joj. Istinito.
„Ali ja znam tvoje tajne, naslednice vatre“, zapevuši Mev i opet udari.
 Sto dvanaesto poglavlje

P ovrh najviše kule orintskog zamka, na prostranom balkonu s koga se pružao pogled
na svet daleko pod njim, vidarka je odaslala još jednu buktinju svoje moći.
Beli sjaj zapali noć, tako da se kamenje od koga je kula bila podignuta ošto
ocrtavalo.
Svetionik i izazov mračnom kralju koji se pred gradom borio protiv Elin
Galatinijus.
Evo me, pevala je moć kroz noć. Evo me.
Eravan je odgovorio.
Njegov bes, njegov strah, njegova mržnja ispunjavali su vetar dok je doletao nošen
vižljastim ilkenovim udovima. Nasmešio se mladoj vidarki čije su šake blistale od čistog
svetla, kao da već oseća ukus njene krvi, kao da već uživa u uništenju onoga što ona
nudi, uništenju dara koji joj je dat.
Od samog njegovog prisustva ljudi u zamku ispod kule zavrištaše bežeći.
Nije on bio otelotvorenje smrti, već nešto daleko gore. Nešto bezmalo jednako
drevno i bezmalo jednako moćno.
Ilken nadlete kulu i pusti ga na kameni balkon. Eravan se dočeka skladno kao
mačka, jedva zadihan dok se uspravljao.
I nasmešio joj se.

***

„Znaš, mislila sam da ti to nikada nećeš uraditi“, zausti Mev prikupljajući mračnu moć
oko sebe, dok se Elin borila da povrati dah. Grč ju je uhvatio u krstima i sada joj se
pružao uz kičmu i niz noge. „Da ćeš biti tolika glupača da vratiš ključeve u kapiju. Šta
se desilo s onom veličanstvenom vizijom koju si mi jednom pokazala, Elin? Tebe u
ovom gradu, dok svetina s obožavanjem uzvikuje tvoje ime. Da li ti je naprosto bilo
previše dosadno da budeš obožavana?“
Elin se sa svakim dahom pribirala, a Goldrin je i dalje jarko blistao.
Samo neka ona priča – neka likuje i neka trtlja. Svaki tren koji ona ima na
raspolaganju da se povrati, da joj se vrati makar trunčica snage, za nju je ravan
blagoslovu.
 Eravan se upecao i dopustio je da sumnja koju je ona posejala pusti korenje u
njegovom umu. Dobro je znala da je samo pitanje vremena pre nego što on oseti Ireninu
moć. Samo se molila da je Irena Tornik spremna na suočavanje s njim.
„Na neki način, oduvek sam se nadala da smo nas dve istinski ravnopravne“,
nastavila je Mev. „Da ti, više od Eravana, razumeš pravu prirodu moći. Šta znači služiti
se njome. Kako je samo razočaravajuće što si, duboko u sebi, želela da budeš tako
obična.“
Štit je postao nesnosno težak. Elin nije smela da se osvrne i da pogleda gde je to
Eravan otišao. Šta to radi. Osetila je Irenino rasplamsavanje moći i usudila se da se
ponada kako je to možda čak znak, mamac, ali od tada nije bilo ničega. Mada, to je
namamilo Eravana da ode tamo. Dovoljno je.
Tama oko Mev se kolutala. „Obećane Kraljice više nema“, reče ona i coknu. „Sada
si samo krvnica s krunom – obdarena prostačkim magijskim darom.“
Dva korbača surove moći pohrliše ka oba Elinina boka.
Dižući štit i drugom rukom zamahujući Goldrinom, Elin ih odbi, a plamen suknu.
Štit popusti, ali Goldrin nastavi da gori postojano.
Ipak je osetila. Poznati i beskrajni bol. Senku koja proždire. Pritiska je sve više.
Nagriza njenu moć.
Mev na tren pogleda upaljeni mač. „Baš je pametno što si ispunila mač svojim
darovima. Nesumnjivo pre nego što si sve podala usudkapiji.“
„Predostrožnost u slučaju da se ne vratim“, prodahta Elin. „Oružje koje može da
ubija Valge.“
„Videćemo.“ Mev opet udari. Opet.
Primoravajući Elin da se povuče za korak. Za još jedan.
Nazad prema nevidljivoj liniji koju je povukla između njih i južne kapije.
Mev je hodala ka njoj, a njena taman odora i kosa vijorile su se u vazduhu.
„Uskratila si mi dve stvari, Elin Galatinijus. Ključeve za kojima sam tragala.“ Još jedan
korbač moći suknu ka Elin. Njen plamen je ovoga puta jedva odgurnu u stranu. „I veliki
dvoboj koji mi je obećan.“
Kao da je Mev podigla poklopac na talasu svoje moći, oblaci tame buknuše.
Elin zaseče Goldrinom, a vatra u sečivu beše nepokolebljiva. Međutim, to nije bilo
dovoljno. Kako se Elin povuče za još jedan korak, tako je jedan od tih mlazeva ošinu po
nogama.
Elin nije mogla da suspregne vrisak koji joj se prolomi iz grla. Pade, a štit joj
zatandrka po sleđenom blatu.
Samo ju je obuka sprečila da pusti Goldrinov balčak.
Međutim, nepodnošljiv pritisak poče da joj gmiže u glavu, probijajući se unutra.
„Probudi se.“
Svet se pomeri. Sneg zameni svetlost vatre. Tie se pretvori u gvozdenu ploču.
Pritisak u njenoj glavi se zamigolji i Elin se presamiti preko kolena, odbijajući da
prizna. Stvarnost – ova bitka, sneg i krv, ovo je stvarno.
„Probudi se, Elin“, prošapta Mev.
 Elin trepnu i zateče se u gvozdenoj kutiji, a Mev se naginjala nad otvorenim
poklopcem. Smešeći se. „Stigli smo“, kaza joj fejska kraljica.
Ne fejska. Valška. Mev je Valg…
„Sanjala si“, reče Mev prelazeći prstom po maski koja joj je i dalje bila stegnuta
oko glave i lica. „Tako čudne i nestalne snove, Elin.“
Ne. Ne, to je bilo stvarno. Uspela je da podigne glavu dovoljno da se zagleda niz
svoje telo. Spavaćicu i premršavo telo. Ožiljke i dalje na njemu.
Još su tu. Nisu izbrisani. Nema nove kože.
„Mogu ti ovo olakšati“, nastavila je Mev, nežno i s ljubavlju mazeći Elin po kosi.
„Reci mi gde su usudključevi, položi mi krvni zavet i ovi okovi, ova maska, ova kutija…
sve će ovo nestati.
Još nisu počeli. Da je rastavljaju.
Sve je to bio san. Jedan dug košmar. Ključevi su ostali slobodni. Brava neiskovana.
San, dok su plovili ovamo. Gde god da je ona.
„Šta kažeš, nećako? Da li ćeš poštedeti sebe muka? Da li ćeš mi se podati?“
Ti se ne predaješ.
Elin trepnu.
„Lakše je, zar ne“, zamišljeno primeti Mev, naslanjajući se podlakticama na rub
kovčega. „Ostati ovde. Kako ne bi morala da doneseš tako strašne odluke. Kako bi
pustila druge da ponesu breme. Da podele cenu.“ Tračak osmeha. „Duboko u tebi, to je
ono što te muči. To što želiš da budeš slobodna.“
Sloboda – nekada je znala za nju. Zar ne?
„Toga se najviše plašiš – ne mene, niti Eravana ili ključeva. Plašiš se da će te tvoja
želja da budeš slobodna od bremena svoje krune, svoje moći, na kraju progutati. Da ćeš
postati toliko ogorčena da više nećeš prepoznavati samu sebe.“ Njen smešak se raširi.
„Volela bih da te poštedim toga. Sa mnom ćeš biti slobodna kako to nikada ni zamišljala
nisi, Elin. Kunem se.“
Zavet.
Dala je zavet. Terasenu. Nehemiji. Rovanu.
Elin sklopi oči, potiskujući kraljicu nad sobom, masku, okove, gvozdeni sanduk.
Nije stvarno.
Ovo nije stvarno.
Zar ne?
„Znam da si umorna“, nastavila je Mev, nežno je ubeđujući. „Davala si, davala i
davala, a sve to i dalje nije dovoljno. Nikada im neće biti dovoljno, zar ne?“
Neće. Ništa što je u životu uradila, ništa što će ikada uraditi neće biti dovoljno. Sve
i da spase Terasen, da spase Erileju, i dalje će morati da daje još, da radi još. To breme je
već mrvi.
„Karne“, reče Mev.
U blizini se začuše tromi koraci. Začu se kako se vuku po kamenu.
Obuze je drhtavica, nesavladiva i neželjena. Prepoznala je taj korak, prepoznala…
 Karnovo mrsko i iskeženo lice pojavi se pored Mevinog i njih dvoje ju je
odmeravalo pogledima. „Kako ćemo početi, veličanstvo?“
Već je govorio te reči. Toliko su puta igrali ovu igru.
Jed joj obli grlo. Nije mogla prestati da se trese. Znala je šta će on raditi, kako će
početi. Nikada neće prestati da to oseća, šapat tog bola.
Karn pređe dlanom po ivici kovčega. „Slomio sam nešto u tebi, zar ne?“
Dajem ti ime Elentija, Nesalomivi Duh.
Elin pređe metalom optočenim prstima po svom dlanu. Tamo gde bi trebalo da se
nalazi ožiljak. Gde se taj ožiljak i dalje nalazi. Gde će se zauvek nalaziti, sve i da ga ona
ne vidi.
Nehemija – Nehemija, koja je sve dala za Ilvej. A opet…
A opet, Nehemija je ipak osećala težinu onoga što je sama odabrala. Ipak je
priželjkivala da se otarasi svog bremena.
To je nije činilo slabom. Ni najmanje.
Karn je zagledao njeno okovano telo, razmišljajući gde da počne. Disanje mu se
ubrza od razdraganosti i sladostrasnog iščekivanja.
Šake joj se zgrčiše u pesnice. Železo zaškripa.
Nesalomivi Duh.
Ti se ne prodaješ.
Sve će to ona ponovo istrpeti, ako se od nje traži. Uradiće to. Izdržaće svaki sat
surovosti, svaku trunčicu patnje.
A to će boleti i ona će vrištati, ali suočiće se s tim. Preživeće uprkos tome.
Arobin je nije slomio. Nije ni Endovir.
Neće dopustiti da to sada učini ova ništarija.
Drhtavica ju je prošla, telo joj se smirilo. Čekajući.
Mev trepnu gledajući je. Samo jednom.
Elin odsečno uzdahnu – oštro i hladno.
Ne želi da dođe kraj. Ničemu.
Karn nestade na vetru. Onda i okovi nestadoše s njim.
Elin se pridiže u kovčegu. Mev ustuknu za čitav korak.
Elin odmeri opsenu, tako vešto ispredenu. Karnena odaja, s gorionicima i kukama
koje vise s tavanice. Karneni oltar. Otvorena vrata i hučanje reke iza njih.
Naterala je sebe da pogleda. Da se suoči s tim mestom bola i očaja. Ostavilo je
neizbrisiv trag na njoj, ukaljalo ju je, ali ona neće dozvoliti da to mesto određuje ko je i
šta je ona.
Njena priča nije pripovest o tami.
Ovo neće biti ta priča. Ona će je skupiti u sebe – skupiće u sebe ovo mesto i ovaj
strah – ali to neće biti cela priča. To neće biti njena priča.
„Kako?“, naprosto upita Mev.
Elin je znala da mimo njih postoji čitav svet i da besni bitka, ali dopustila je sebi da
se još malo zadrži u kamenoj odaji. Izašla je iz gvozdenog kovčega.
Mev je samo zurila u nju.
 „Trebalo bi da si pametnija“, reče joj Elin, a ostaci žeravice u njoj snažno
zablistaše. „Ti, koja si strahovala od sužanjstva i radila sve ovo kako bi ga izbegla.
Trebalo je da budeš pametnija i znaš kako ne smeš da me zatočiš. Trebalo je da znaš
kako ću naći neki izlaz.“
„Kako?“, ponovi Mev. „Kako to da se nisi slomila?“
„Zato što se ne plašim“, odgovori Elin. „Tvoj strah od Eravana i njegove braće
proganjao te je i na kraju uništio. Ako je ikada i bilo nešto vredno uništavanja.“
Mev zasikta, a Elin se zasmeja. „A tu je i tvoj strah od Branona. Od mene. Vidi
samo do čega je doveo.“ Ona mahnu da pokaže prostoriju oko njih i svet mimo nje.
„Ovo je sve što ti je ostalo od Doranela. Ova opsena.“
Mevina moć zagrme kroz tu sobu.
Elin joj pokaza zube. „Povredila si mog parnjaka. Povredila si ženu koju si
prevarila da misli kako je ona njegova parnjakinja. Ubila si je i slomila ga.“
Mev se malčice nasmeši. „Jesam i uživala sam u svakom trenutku dok sam to
radila.“
Elin joj odgovori sopstvenim kraljevskim osmehom. „Da li si zaboravila šta sam ti
rekla na onom žalu u Ilveju?“
Kada Mev ponovo trepnu, Elin napade.
Nalećući na nju vatrenim štitom, ona gurnu Mev u stranu – i baci koplje od plavog
plamena.
Mev odbi napad zidom mračne moći, ali Elin nastavi da napada, udarajući ponovo,
ponovo i ponovo. One reči koje je prorežala na Mev u Ilveju odzvanjale su među njima:
Ubiću te.
I hoće. Zbog onoga što joj je Mev uradila, zbog onoga što je uradila Rovanu i Liriji,
Fenrisu i Konalu, kao i mnogim drugima – izbrisaće je iz svog pamćenja.
Tek polovična misao bila je dovoljna da joj se Goldrin opet nađe u ruci, a sečivo je
pevalo plamenom.
Makar joj to bilo poslednje, pašče boreći se za ovo.
Mev je dočekivala svaki udarac i oni su buktali i besneli po sobi.
Oltar puče. Istopi se.
Kuke s tavanice pretvoriše se u istopljeni metal koji zasikta po kamenju.
Ona sprži mesto gde je Fenris čamio, okovan nevidljivim stegama.
Iznova i iznova, prikupljajući poslednje žeravice svoje vatre, dok joj se čelo rosilo
znojem, Elin je napadala Mev.
Gvozdeni sanduk se usijao toliko da se crveneo. To je bilo moguće samo ovde, u
ovoj opseni.
Mev je nameravala da je opet uhvati u zamku – ali ovoga puta neće kraljica biti ta
koja će otići odatle.
Elin se okrenu u mestu, potiskujući Mev unazad. Prema vrelom kovčegu.
Korak po korak, gurala ju je prema njemu. Saterivala ju je.
Tama se raširi po sobi, zaustavljajući kišu vatrenih strela koje su stremile ka Mev, i
kraljica se usudi da se osvrne ka usijanoj sudbi što ju je čekala.
 Mev preblede više nego smrt.
Elin se hroptavo nasmeja, pa diže Goldrin, poslednji put prikupljajući svoju moć.
Ali nekakav sitan pokret privuče joj pogled – udesno.
Elida.
Elida je tu stajala, lica potpuno zabezeknutog od užasa. Pružala je jednu ruku ka
Elin, upozoravajući je: „Pazi…“
Mev suknu šibom crnila ka gospi od Peranta.
Ne…
Elin se baci ka njoj, a vatra skoči ka Elidi, kako bi zaustavila taj kobni udarac.
U trenu shvati da je pogrešila. Shvati kada joj ruke prođoše kroz Elidino telo i njena
prijateljica nestade.
Varka. Pala je na varku i otvorila se, postala ranjiva…
Elin se munjevito okrenu nazad ka Mev, opet rasplamsavajući vatru – ali prekasno.
Senovite šake sklopiše joj se oko grla. Nepomične. Večne.
Elin izvi kičmu, boreći se da udahne makar malo dok su one šake stezale i
stezale…
Odaja se istopi. Karnenje pod njom postade blato i sneg, a umesto hučanja reke
začu se larma bitke. Slike su se smenjivale brzinom otkucaja srca, krećući se između
opsene i istine. Topao vazduh smenjivao je jetki vetar, život je smenjivala sigurna smrt.
Elin optoči šake plamenom, kidajući senke vezane oko njenog grla.
Mev je stajala pred njom, a odora joj se vijorila na vetru dok je zadihano govorila:
„Evo šta će se desiti, Elin Galatinijus.“
Oblaci senki pohrliše ka njoj, kidajući i čupajući, a nikakav plamen niti snaga volje
nisu mogli da im ne daju da priđu, već su se stezali oko nje, uskraćujući joj dah toliko da
nije mogla ni da vrisne.
Njena vatra zagrca.
„Daćeš mi krvni zavet, a onda ćeš ispraviti ovu brljotinu koju si napravila. Ti i kralj
Adarlana popravićete ovo što ste uradili. Možda više nisi Lučonoša, ali ćeš i dalje biti
korisna.“
Vetar prožet snegom prostruji pored nje. Ne.
Još jedan blesak svetla iza Elin i Mev zastade.
Senke se stisnuše, a Elin opet izvi kičmu i ote joj se nemi krik.
„Možda se pitaš zašto bih ja ikada pomislila da bi ti pristala na to. Šta to imam
čime bih mogla da te učenim.“ Tiho se zasmejala. „Upravo ono što ti težiš da zaštitiš –
eto šta ću uništiti ako mi budeš prkosila. Ono što ti je najdragocenije. A kada završim s
tim, ima da klekneš.“
Ne, ne…
Tama se raširi od Mev, a Elin zaigra pred očima.
Talas ledom prožetog vetra odjednom je potisnu.
Taman toliko da ona jednom udahne. Da digne glavu i vidi tetoviranu šaku što se
sada pružala ka njoj. Pružala – nudeći joj pomoć da ustane. Rovan.
Iza njega se pojaviše još dvojica. Lorkan i Fenris, a ovaj potonji u vučjem obličju.
 Odred, koji onog dana u Maglobranu nije zastao da joj pomogne – ali to radi sada.
Rovan je i dalje pružao ruku ka Elin, nepokolebljivo joj nudeći pomoć da ustane, i
nije skidao pogled s Mev dok joj je pokazivao zube i režao.
Bez obzira na to, prvi napade Fenris – koji je samo čekao ovaj trenutak, ovu priliku.
Ogolivši očnjake, nakostrešivši krzno, jurnuo je na Mev. Bacio se pravo na njeno
bledo grlo.
Elin se borila, a Rovan kriknuo u znak upozorenja, ali prekasno.
Izgubljen u osveti, u srdžbi, beli vuk je skočio na Mev.
Korbač tame šibnu na njega.
Fenrisova cika bola odjeknu joj kroz kosti pre nego što on pade na tlo. Krv mu je
curila iz rane – duboke posekotine preko lica.
Tako brzo. To je trajalo jedva nešto duže od treptaja.
Rovanova i Lorkanova moć pokuljaše, spremajući se da udare. Fenris se s teškom
mukom diže na noge. Tama opet suknu na njega. Osinu ga preko lica. Kao da je Mev
tačno znala gde da udari.
Fenris ponovo pade, a krv pljusnu po snegu. Svetlost sevnu i on se preobrati u svoje
fejsko obličje. Šta mu je uradila od lica…
Ne. Ne…
Elin uspe da uvuče u pluća dovoljno vazduha da prohropće: „BežiteP Rovan je tada
na tren pogleda. Zbog tog upozorenja.
Baš kada Mev opet udari.
Kao da je susprezala svoju moć – kao da ih je čekala. Kao da je čekala na ovo.
Talas crnila obuhvati njenog parnjaka. Takođe obuhvati Lorkana i Fenrisa.
Njihova magija sevnu, obasjavajući tamu kao munja iza oblaka, ali to nije bilo
dovoljno da se oslobode Mevinog stiska. Led i vetar iznova i iznova su tukli po njemu.
Bili su to surovi i proračunati udarci.
Mevina moć nabuja.
Led i vetar prestaše. Druga magija obavijena tamom takođe stade. Kao da je
progutana.
A onda oni zavrištaše.
Rovan zavrišta.
 Sto trinaesto poglavlje

E ravan je otežano disao približavajući joj se. „Vidarko“, prodahta, a njegova

nečastiva moć zračila je iz njega poput crne aure.
Ona ustuknu za korak bliže balkonskoj ogradi. Mračni kralj sledio ju je u stopu,
kao grabljivac koji se bliži dugo iščekivanom plenu.
„Znaš li koliko sam te dugo tražio?“ Vetar mu je mrsio zlatnu kosu. „Znaš li uopšte
šta ti možeš da uradiš?“
Oklevala je i naletela na balkonsku ogradu iza sebe, a pad iza nje bio je tako grozno
beskrajan.
„Šta misliš, kako smo se uopšte dokopali ključeva?“ Nasmeši joj se mrsko i
stravično. „Tvoj soj postoji i u mom svetu, samo što za nas to nisu vidarke već krvnice.
Smrt-deve, sposobne da leče – ali takođe da raz-leče. Da rastaču samo tkanje života.
Svetova.“ Eravan se zacereka. „Zato smo zarobili tvoj soj. Iskoristili ih da rastoče
usudkapiju. Da iščupaju tri komada iz same njene suštine. Mev nikada nije saznala za to
– i nikada neće.“ Njegovo isprekidano disanje produbi se kao da se naslađuje svakom
rečju, svakim korakom bliže njoj. „Bile su potrebne sve da bi isklesale te ključeve iz
kapije – sve i jedna vidarka među mojim sojem. Ali ti, sa svojim darovima – bila bi
potrebna samo ti da to ponoviš. A pošto su ključevi sada vraćeni u kapiju…“ Opet joj se
nasmešio. „Mev misli da ću te ja ubiti, uništiti. Tako je mislila i tvoja malecka vatrena
kraljica. Nije mogla ni da zamisli da sam ja hteo da te nađem. Pre Mev. Pre nego što te
zadesi neko zlo. A sada kada sam te našao… Kako ćemo se samo zabavljati, Irena
Tornik.“
Još korak bliže. Ali više od toga – ne.
Eravan se ukoči. Pokuša da se pomeri, ali bezuspešno.
Tada pogleda kamenje na balkonu. Pogleda krvavi beleg preko koga je prešao,
toliko usredsređen na svoj plen da ga nije ni primetio.
Usudznak. Da zadrži. Da utamniči.
Mlada vidarka mu se nasmeši i bela svetlost oko njenih šaka najednom se ugasi, a
oči joj se promeniše iz zlatnih u safirne. „Nisam ja Irena.“

***

Eravan hitro kao otrovnica diže glavu ka nebesima kada Lisandra, u obličju ruha, dolete
iza kule, gde se krila na drugoj strani, noseći u kandžama Irenu.
 Eravanova moć nabuja, ali Irena je već blistala, jarko kao daleka zora.
Lisandra rastvori kandže, nežno spuštajući Irenu na balkon, s koje se razlivala
svetlost dok je strmoglavo jurila na Eravana.
Dorijan se preoblikova u sopstveno telo i isceliteljska svetlost pokulja i iz njega,
kada svojom moći optoči usudznak koji je držao Eravana.
Vrata kule uz tresak se otvoriše i Elida izlete baš u trenutku kada se Lisandra
preoblikova, dočekujući se bešumnim šapama avetinjskog leoparda na kameni balkon.
Eravan nije znao kuda da gleda. Nije znao šta da radi kada je Dorijan sunuo svojim
isceliteljskim svetlom, tako da ga je izbacio iz ravnoteže. Nije znao šta da radi kada je
Lisandra skočila na mračnog kralja, pribijajući ga o kamen. Nije znao šta mu je činiti
kada je Elida, držeći Damaris obema rukama, zarila sečivo duboko u Eravanovu utrobu,
pa ga zaglavila između kamenih blokova pod njim.
Eravan vrisnu, ali taj zvuk nije bio ništa u poređenju s onim što se iz njega otelo
kada je Irena posegnula ka njemu, šakama nalik na goruće zvezde, pa njima tresnula u
njegove grudi.
Svet se uspori i izvitoperi.
Ali Irena se nije plašila.
Uopšte se nije plašila zaslepljujuće svetlosti što je suknula iz nje, pržeći Eravana.
On se izvi, lomeći kičmu i vrišteći, ali Damaris ga je držao prikovanog i to drevno
sečivo nije ni mrdalo.
Njegova mračna moć se uzdiže, kao talas koji će preplaviti i progutati čitav svet.
Irena nije dozvolila da je dotakne, niti da dotakne ikoga od njih.
Nada.
Kejol je rekao da ona u sebi nosi nadu. Nadu koja sada raste u njenoj materici.
Nadu u bolju budućnost. U slobodan svet.
Upravo je nada pre deset godina odvela dve žene na suprotne krajeve ovog
kontinenta. Nada je vodila Ireninu majku da uzme onaj nož i ubije vojnika koji bi Irenu
živu spalio. Nada je vodila Marion Lohan kada je rešila da mladoj naslednici sopstvenim
životom obezbedi vreme da pobegne.
Dve žene koje se nisu znale, dve žene koje je ceo svet smatrao običnim. Dve žene,
Džozefin i Marion, odabrale su nadu suočavajući se s tamom.
Dve žene na kraju, koje su im omogućile ovaj trenutak. Ovu priliku da se dokopaju
budućnosti.
Zarad njih, Irena se nije plašila. Zarad deteta koje nosi, ona se ne plaši.
Zarad sveta koji će ona i Kejol izgraditi za to dete – ona se uopšte ne plaši.
Možda su bogovi otišli, a s njima i Silba, ali Irena bi se zaklela kako je osetila one
tople i nežne ruke kako je vode. Kako pritiskaju Eravanove grudi dok je on koprcao, sila
hiljadu mračnih sunaca pokušavala da je rastrgne.
Njena moć probijala se kroz sve njih.
Probijala se, kidala i zarivala u njega, u uskoprcanog crva koji se u njemu krio.
Parazit. Zaraza koja se hrani životom, snagom, radošću.
 Negde daleko, u velikoj daljini, Irena je znala da iz nje isijava svetlost blistavija od
sunca u podne. Znala je da je mračni kralj pod njom postao samo leglo zmija koje se
grčevito koprcaju ujedajući je i pokušavajući da zatruju njenu svetlost.
Nemaš moć nada mnom, kaza mu Irena. Kaza telu koje je nosilo tog parazita nad
parazitima.
Rastrgnuću te, prosikta on u odgovor. Počevši od tog deteta u tvojoj…
Misao, i Irenina moć buknu još jače.
Eravan zavrišta.
Moć stvaranja i uništenja. Eto šta je u njoj.
Životodavna. Svetotvorna.
Malo-pomalo, spaljivala ga je. Počevši od njegovih udova i napredujući ka trupu.
A kada je njena magija počela da usporava, Irena je pružila ruku.
Nije ni osetila rasecanje dlana. Jedva da je osetila pritisak žuljevite šake koja je
uhvatila njenu.
Ali kada sirova magija Dorijana Havilijarda grunu u nju, Irena naglo uzdahnu.
Uzdahnu i pretvori se u zvezdanu svetlost, u toplinu, snagu i radost.

***

Irenina moć bila je sam život. Čist i nerazblažen život.

Dorijan skoro da pade na kolena kada se njena moć srete s njegovom. Kada joj
predade svoju moć, spremno i drage volje, dok je Eravan bio prostrt pred njima,
proboden.
Demonski kralj je vrištao.
Drago. Trebalo bi da mu je drago zbog te boli, tog vrištanja. Zbog kraja koji se
začelo bliži.
Zbog Adarlana, Sorše, Gavina i Elene. Zbog svih njih, Dorijan pusti da njegova
moć teče kroz Irenu.
Eravan se batrgao, a njegova moć se uzdizala, ali samo da bi tukla po neprobojnom
zidu sazdanom od svetlosti.
Onda Dorijan zateče sebe kako govori: „Njegovo ime.“
Irena, usredsređena na posao pred sobom, nije ga ni pogledala.
Zato Eravan, iako vrišteći, pogleda Dorijana pravo u oči.
Mržnja u pogledu demonskog kralja bila je dovoljna da proguta ceo svet.
Dorijan opet kaza: „Ime mog oca.“ Glas mu nije podrhtavao niti se kolebao. „Ti si
ga uzeo.“
Nije ni shvatao kako želi da ga zna. Da mu je to očajnički potrebno.
Bedni beskičmenjak, besneo je Eravan. Baš kao što si ti…
„Reci mi njegovo ime. Vrati ga.“
Eravan se smejao iako vrišteći. Ne.
„Vrati mi ga!“
 Irena ga sada pogleda, a u očima joj se videla sumnja. Njena magija zastade – samo
na tren.
Eravan skoči, a njegova moć buknu.
Dorijan je potisnu i baci se na demonskog kralja. Dohvati Damaris.
Pretilo je da će kamenje zamka popucati od Eravanovog vriska kada Dorijan gurnu
sečivo još dublje. Pa ga uvrnu. Onda posla svoju moć niz njega.
„Reci mi njegovo ime“, procedi on kroz zube. Irena, držeći se za njegovu drugu
ruku, promrmlja nešto upozoravajući ga. Dorijan gotovo da je nije ni čuo.
Eravan se samo ponovo zasmeja, grcajući dok ga je njihova moć sagorevala.
„Zar je bitno?“, tiho upita Irena.
Da. Ne zna zašto, ali jeste bitno.
Njegov otac je zbrisan iz zagrobnog života, iz sve do jedne ravni postojanja, ali on
još može da mu vrati ime.
Makar samo da bi mu vratio dug. Makar samo da bi Dorijan mogao tom čoveku
podariti neku mrvicu spokoja.
Eravanova moć ponovo pokulja na njih. Dorijan i Irena je potisnuše.
Sada. To mora da bude sada.
„Reci mi njegovo ime“, proreža Dorijan.
Eravan mu se nasmeši. Ne.
„Dorijane“, upozori ga Irena. Znoj joj je klizio niz lice. Ne može da ga drži još
dugo. I da dovede u opasnost svoje…
Dorijan posla njihovu moć da se zatalasa niz sečivo. Damarisov balčak je sijao.
„Reci mi…“
Tvoje je.
Eravanu se oči se razrogačiše kada te reči same od sebe izleteše iz njega.
Kada ih Damaris iz njega istrgnu. Samo što Dorijan nije bio začuđen moćima tog
mača, već…
Ime njegovog oca…
Dorijan.
Uzeo sam mu ime, brecnu se Eravan, koprcajući dok su te reči tekle s njegovog
jezika pod prinudom Damarisove moći. Izbrisao sam ga iz postanja, ali on ga se jednom
setio. Samo jednom. Kada te je prvi put video.
Suze su tekle niz Dorijanovo lice na tu nepodnošljivu istinu.
Možda je njegov otac i ne znajući šta radi sakrio svoje ime u njemu, kao poslednje
zrnce prkosa Eravanu, i svom sinu je nadenuo ime po tom prkosu, kao tajni znak da se
čovek u njemu i dalje bori. Da nikada nije prestao da se bori.
Dorijan. Ime njegovog oca.
Dorijan pusti Damarisov balčak.
Irena je disala isprekidano i otežano. Sada – to mora biti sada.
Iako je pred njim bio valški kralj, Dorijanu nekakav kamen spade sasrca. Zacelilo
se.
 Zato Dorijan reče Eravanu, dok su mu suze sagorevale od topline njihove magije:
„Srušio sam tvoj zamak.“ Onda se divlje nasmeši. „A sada ćemo srušiti i tebe.“
Onda klimnu Ireni.
Eravanu oči buknuše kao užareno ugljevlje, a Irena ponovo razulari svu njihovu
moć.

***

Eravan nije mogao da uradi baš ništa. Ama baš ništa protiv te sirove magije, stopljene s
Ireninom, upletene u tu svetotvornu moć.
Čitav grad, čitava ravnica postadoše zaslepljujuće blistavi. Toliko jarki da Elida i
Lisandra zakloniše oči. Čak i Dorijan sklopi svoje.
Međutim, Irena ga tada ugleda. Ugleda ono što je počivalo u Eravanovoj srži.
Izopačeno i mrsko stvorenje u njemu. Drevno i besno, bledo kao smrt. Bledo od
večnosti provedene u tami tako potpunoj da nikada nije znalo za svetlost sunca.
Nikada nije videlo njenu svetlost, koja sada pali njegovo kao mesečina bledo
drevno meso.
Eravan se zakoprca, grčeći se na tlu tog mesta što se nalazilo u njemu, šta god ono
zapravo bilo.
Bedno, naprosto kaza Irena.
Zlatne oči sevnuše, pune srdžbe i mržnje.
Irena se samo nasmeši, dozivajući u svoje srce divno lice svoje majke. Pokazujući
mu ga.
Priželjkujući da zna kao je izgledala i Elidina majka, kako bi mogla da mu pokaže i
Marion Lohan.
Dve žene koje je on ubio, neposredno ili posredno, čak i ne razmišljajući o tome.
Dve majke, čija je ljubav ka njihovim ćerkama i nada u bolji svet bila veća od sve
Eravanove moći. Veća od svakog usudključa.
Upravo je sa slikom svoje majke koja još blista pred njim, pokazujući mu tu grešku
koje nije ni bio svestan, Irena stisla šaku u pesnicu.
Eravan vrisnu.
Irenini prsti stegoše se još jače, a negde u daljini osećala je da njena telesna šaka
čini to isto. Osetila je kako joj se nokti zarivaju u dlan.
Nije slušala Eravanovo preklinjanje. Njegove pretnje.
Samo je stiskala pesnicu. Jače i jače.
Sve dok u njoj nije ostalo ništa osim mračnog plamena.
Sve dok nije stisla pesnicu poslednji put i taj mračni plamen se ugasio.
Irena je imala osećaj da pada, da se ruši nazad u sebe, i zaista je padala, pravo na
Lisandrino krznom prekriveno telo, a ruka joj je klizila iz Dorijanove.
Dorijan se baci da je ponovo uhvati i obnovi njihov spoj, ali nije bilo potrebe.
Nije bilo potrebe za njegovom moći, niti za Ireninom.
 Ne jer je Eravan, zlatnih očiju otvorenih ali obnevidelih dok su zurile u noćno nebo
nad njima, samo klonuo na kameni balkon.
Ne, jer mu je koža posivela, pa se sparušila propadajući.
Život koji trune iznutra.
„Spali to“, prohropta Irena, hvatajući se za trbuh. Odgovori joj blesak radosti, žiška
svetlosti.
Dorijan nije časio časa. Plamen se raspali, gutajući telo koje se raspadalo pred
njima.
Taj plamen nije bio neophodan.
Pre nego što je i njegova odeća sagorela, Eravan se rastočio. Pretvorio u mlitave
trunčice mesa i krhke kosti.
Dorijan ga je svejedno sažegao ognjem.
Nemo su gledali kako se valški kralj pretvara u pepeo.
Kako zimski vetar duva preko balkona i odnosi ga nekud daleko, daleko.
 Sto četrnaesto poglavlje

Ona je mrtva.
Elin je mrtva.
Njeno beživotno telo zakovano je za kapiju Orinta, a kosa odsečena do glave.
Rovan je klečao pred kapijom, a moratska vojska kuljala pored njega.
To nije stvarno. Nije moguće da je stvarno – ali sunce mu greje lice. Vonj smrti
puni mu nozdrve.
On stisnu zube, terajući sebe da izađe odatle. Da pobegne iz tog košmara na javi.
Mora nije posustajala.
Nečija šaka dodirnu ga po ramenu, nežna i sitna.
„Znaš, sam si ovo navukao sebi na glavu“, kaza melodičan ženski glas.
Znao je taj glas. Nikada ga neće zaboraviti.
Lirija.
Stajala je iza njega, gledajući Elin. Odevena u Mevin tamni oklop, smeđe kose
skupljene u pletenicu i sklonjene s njenog ljupkog lica tananih crta.
„Valjda si to navukao i njoj na glavu“, njegova parnjakinja – njegova lažna
parnjakinja – zamišljeno primeti.
Mrtva. Lirija je mrtva, a Elin je ona kojoj je bilo suđeno da preživi…
„Zar bi odabrao nju a ne mene?“, zatraži da čuje Lirija, a njene kestenjaste oči
ispuniše se suzama. „Zar si takav mužjak postao?“
Nije znao šta da kaže, nije znao kako da objasni, da se izvini.
Elin je mrtva.
Ne može da diše. Ne želi.

***

Konal mu se podrugljivo smeškao. „Sve što mi se desilo, desilo mi se zbog tebe.“

Klečeći na tremu u Doranelu, u palati za koju se nadao da je nikada više neće
videti, Fenris se upirao da suzdrži jed koji je pretio da mu preplavi grlo. „Žao mi je.“
„Žao ti je, ali da li bi ti to promenio? Zar sam ja bio žrtva koju si voljno podneo da
bi dobio sve što si hteo?“
Fenris odmahnu glavom, ali glava mu odjednom postade vučja – telo koje je
nekada voleo tako ponosno i žestoko. Vučje obličje – koje ne može da govori.
 „Uzeo si mi sve što sam u životu želeo“, nastavljao je njegov blizanac. „Sve živo.
Da li si uopšte žalio za mnom? Da li si uopšte mario?“
Osećao je potrebu da mu kaže – da kaže svom blizancu sve što je mislio da mu
kaže, sve što je priželjkivacr da može da mu prenese, ali vučji jezik nije u stanju da
iskaže reči ljudi i Feja. Nema glasa. On nema glasa.
„Mrtav sam zbog tebe“, izusti Konal. „Patio sam zbog tebe – i to ti nikada neću
zaboraviti.“
Molim te. Te reči pekle su mu jezik. Molim te…

***

Nije mogla da izdrži.

Rovan je tu klečao vrišteći.
Fenris je jecao ka sve mračnijem nebu.
A Lorkan – Lorkan je potpuno nemo ukočeno stajao, očiju obnevidelih dok se pred
njima odvijao nekakav neiskazivi užas.
Mev je pevušila sebi u bradu. „Vidiš li šta ja umem? Protiv čega su oni nemoćni?“
Rovan zavrišta još jače, tako da mu žile iskočiše po vratu. Borio se protiv Mev
svom svojom snagom.
Ona to ne može da izdrži. Ne može da podnese.
Ovo nije nikakva opsena, nikakvo istkano snoviđenje. Ovo, njihova bol – ovo je
stvarno.
Mevine valške moći, napokon otkrivene. Ista ona paklena moć koju imaju valške
princeze. Ista moć koju je ona trpela. Porazila plamenom.
Ali više nema plamen kojim bi mogla da im pomogne. Nema ama baš ništa.
„Zaista ti nije ostalo ništa čime bi mogla da se pogađaš“, naprosto joj reče Mev.
„Osim sebe.“
Bilo šta, samo ne ovo. Bilo šta, samo ne ovo…

***

„Ti si ništarija.“
Elida je stajala pred njim, a visoki tornjevi grada koji Lorkan nikada nije video,
grada koji bi trebalo da mu je bio dom, mamili su ga ka obzorju. Vetar je nosio njegovu
tamnu kosu, hladan kao što je bila hladna svetlost u njenim očima.
„Niko i ništa i obično kopile“, nastavljala je. „Zar si mislio da ću se ukaljati
tobom?“
„Mislio sam da bi možda bila moja parnjakinja“, promuklo odvrati on.
Elida se zacereka. „Parnjakinja? Otkud ti pomisao da imaš pravo na tako nešto,
nakon svega što si uradio?“
 Ovo ne može biti stvarno – nije stvarno. Opet, ta studen na njenom licu,
udaljenost…
Zaslužio je to. Zaslužio je.

***

Mev ih je odmeravala, tri mužjaka što su joj nekad bili robovi, izgubljene u njenoj
mračnoj moći koja im je kidala umove i sećanja, pa se onda zasmejala. „Šteta za
Gavrijela. Makar je plemenito poginuo.“ Gavrijel…
Mev se okrenu ka njoj. „Nisi znala, je li?“ Coknu jezikom. „Lav više neće rikati, a
njegov život je bio cena odbrane njegovog mladunčeta.“
Gavrijel je mrtav. Osećala je istinitost Mevinih reči. Pustila ih je da joj probiju rupu
u srcu.
„Izgleda da nisi mogla da ga spaseš“, nastavi Mev, „ali njih možeš.“
Fenris je sada vrištao. Rovan je zaćutao, a njegove zelene oči bile su prazne.
Bol. Neizreciva i nezamisliva bol. Ista kakvu je ona istrpela – možda i gora.
Mada…
Elin nije dala Mev vremena da odgovori na njen postupak. Nije joj dala vremena ni
glavu da okrene dok je ona grabila Goldrin sa tla, gde je ležao pored nje, i bacila ga na
kraljicu.
Promašio je Mev za čitav palac, jer se valška kraljica izmakla u stranu pre nego što
se sečivo žarilo duboko u sneg, pušeći se tamo gde je palo. Još goreći.
Elin ništa drugo nije bilo potrebno.
Ona hitnu plamen u svet.
Ali ne na Mev.
Plamen udari Rovana, udari u Fenrisa i Lorkana. Ošinu ih po ramenima, snažno i
duboko.
Paleći ih. Žigošući ih.
Elin je mrtva. Ona je mrtva i on ju je izneverio.
„Ti si bedan mužjak“, reče mu Lirija i dalje odmeravajući kapiju s koje se Elinino
telo klatilo. „Zaslužuješ ovo što ti se dešava. Nakon onoga što je meni učinjeno,
zaslužuješ ovo.“

***

Elin je mrtva.
On više ne želi da živi na ovom svetu. Ni otkucaj srca duže.
Elin je mrtva, a on je…
Ramena mu se trznuše. A onda se upališe.
Kao da je neko pribio usijani žig uz njih. Vreli žarač.
 Plamen.
Pogleda naniže, ali ne ugleda nikakvu ranu.
Lirija nastavi: „Samo donosiš patnju onima koje voliš.“
Te reči dopirale su kao iz kakve goleme daljine. Bile su potpuno sporedne u odnosu
na tu goruću ranu.
Opet ga oprlji, avetinjska povreda, sećanje…
Ne sećanje. Ne sećanje, već spasilački konopac bačen u mrak. U opsenu.
Sidro.
Kao što je nekada on nju usidrio, izvlačeći je iz hvata valškog princa.
Elin.
Pesnice mu se zgrčiše. Elin, koja je spoznala patnju baš kao i on. Kojoj je pokazan
spokojan život, a opet je odabrala njega, takvog kakav je, zbog onoga što su oboje
preturili preko glave i istrpeli. Opsene – sve su to bile opsene.
Rovan stisnu zube, oseti stvora obmotanog oko njegovog uma, koji ga drži u
zatočeništvu.
Tiho zareža.
Ona je to uradila – radila je i ranije. Prodrla u njegov um. Izopačila i uzela mu to
najvažnije što ima. Elin.
Neće joj dozvoliti da mu je ponovo uzme.

***

Lorkan zaurla kada mu se žig probi kroz čula, kroz Elidine podrugljive reči, kroz
prikazu Peranta, doma za kojim je toliko žarko žudeo a koji možda nikada neće videti.
Zaurla i svet se zamreška. Pretvori se u sneg, tamu i bitku.
I Mev, koja je stajala pred njima, bledog lica pobesnelog.
Njena moć se baci na njega, kao panter u skoku…
Elida sada leži u veličanstvenoj, bogato ukrašenoj i nameštenoj postelji, a njena
usahla ruka pruža se ka njegovoj. Ostarela ruka, prošarana staračkim pegama, a tanane
plave vene na njoj bile su isprepletene kao brojne reke oko Doranela.
A njeno lice… Preko tamnih očiju bila joj se prevukla skrama, bore oko njih
duboke. Njena istanjena kosa belela se kao sneg.
„Ovo je istina od koje ne možeš da pobegneš“, govorila je ona kreštavim glasom.
„Od ovog mača nad našim glavama.“
Njena samrtna postelja. Eto šta je ovo. A šaka kojom je mazio njenu – ostala je
mlada. On je ostao mlad.
Grlo mu je bilo obliveno jedom. „Molim te.“ Uhvatio se za grudi, kao da će to
zaustaviti neumoljivo pucanje.
Odgovorio mu je slabašan i tup bol.
Elidin dah zvučao mu je kao hropac. On to ne može da gleda, ne može…
Zabio je ruku jače u grudi. U bol koja se tu ugnezdila.
 Život – život je bol. Bol i radost. Radost zbog boli.
Video je to na Elidinom licu. U svakoj njenoj bori i staračkoj pegi. U svakoj sedoj
vlasi. Život proživljen – zajedno. Bol rastanka zbog toga koliko je život bio divan.
Tama se rastanji. Lorkan žabi prste u plamteću ranu na svom ramenu.
Elidi se ote težak kašalj, od koga njemu dođe da se raspadne, ali on svaki tren tog
prizora primi duboko u srce. Sve što budućnost nosi.
Nije ga plašilo.

***

Konal je umirao iznova i iznova. Ponovo i ponovo.

Konal je ležao na podu trema, a krv mu je curila prema maglovitoj reci daleko dole.
Njegova sudbina – to je trebalo da bude njegova sudbina.
Ako se baci s trema, pravo u tu reku što huči, da li će iko zapaziti da ga više nema?
Ako skoči, s bratom u naručju, da li će mu reka brzo doći glave?
On ne zaslužuje da brzo skonča. Zaslužuje sporo i surovo krvoliptanje.
Njegova kazna, njegova pravična zasluga za ono što je uradio svom bratu. Za to što
je dopustio da život provede u njegovoj senci, a oduvek je znao da se krije u njegovoj
senci i zapravo nikada nije ni pokušao da s njim podeli svetlost.
Oganj, silan i nepokolebljiv probi se kroz njega, kao da mu je neko gurnuo rame u
furunu.
On to i zaslužuje. Pustio je taj oganj pravo u svoje srce i to s dobrodošlicom.
Nadao se da će mu doći glave.

***

Bol. Ono čega se najviše užasavala da će im zadati i borila se i borila da ih sačuva od

toga.
Smrad njihovog sprženog mesa oprlji joj nozdrve, a Mev se tiho zasmeja. „Da li je
to bio štit, Elin? Ili si samo pokušala da ih rešiš bede?“
Dok je klečao pored nje, Rovanu se ruka tržnu na užas koji mu se odvija pred
očima, šta god to zapravo bilo, prelazeći preko ivice njegove odbačene sekire.
Izmešani mirisi borova, snegova i bakarni miris krvi poleteše joj u susret kada mu
se dlan raseče od siline tog trzaja.
„Samo da znaš, možemo mi ovo da nastavimo“, produži Mev, „sve dok od Orinta
ne ostanu samo ruševine.“
Rovan je obnevidelo zurio pred sebe, a dlan mu je krvario po snegu.
Prsti mu se zgrčiše. Neznatno.
 Poziv – ali presitan da bi ga Mev zapazila. Presitan da bi ga primetio ma ko izuzev
nje. Bio je to njihov nemušti jezik, način na koji su se njihova tela sporazumevala još od
trena kada su se sreli u onoj prašnjavoj uličici.
Mali čin prkosa. Baš kao što je nekada prkosio Mev pred njenim prestolom u
Doranelu.
Fenris opet zajeca i Mev ga na tren pogleda.
Elin gurnu ruku duž Rovanove sekire i bol prošapta kroz njeno telo.
Njen parnjak se sav tresao, boreći se protiv uma koji je ponovo upao u njegov.
„Živa šteta“, primeti Mev opet se okrećući ka njima, „što su ovi lepi mužjaci
napustili moju službu samo da bi završili vezani za kraljicu u čijim venama nema više
od nekoliko kapi moći.“
Elin sklopi šaku oko Rovanove.
Među njima se otvoriše vrata i to širom. Vrata koja su vodila nazad do njega, do
nje.
Prsti mu se sklopiše oko njenih.
Elin se tiho zasmeja. „Možda ja više nemam magiju“, reče, „ali moj parnjak ima.“
Čekajući da napadne s druge strane tog mračnog dovratka, Rovan diže Elin na noge
dok su se njihove’moći, njihove duše stapale.
Silna Rovanova magija sruči se u nju, drevna i besna. Led i vatra pretvoriše se u
žeženi plamen.
Njoj srce zapeva, zaurla na moć koja iz Rovana poteče u nju. Njen parnjak je pored
nje stajao nepokolebljivo. Nesalomivo.
Rovan se nasmeši – žestoko, divlje i opako. Plamena kruna, istovetna njenoj, pojavi
mu se nad glavom.
Kao jedno, njih dvoje pogledaše Mev.
Mev zasikta, nanovo prikupljajući svoju mračnu moć. „Rovan Belotrn nema sirovu
moć kakvu si ti nekoć posedovala.“
„Možda on nema“, odgovori joj Lorkan stojeći na korak iza njih, očiju bistrih i
pogleda slobodnog, „ali zajedno – imamo.“ Onda pogleda Elin, prinoseći šaku crvenoj
opekotini koja mu je ružila grudi.
„A mimo nas“, dodade Elin iscrtavajući po snegu beleg i to sopstvenom krvlju koju
je prolila – svojom krvlju i Rovanovom, „mislim da je oni imaju u izobilju.“
Svetlost blesnu pred njihovim nogama, a Mevina moć jurnu – ali prekasno.
Prolaz se otvori. Baš kao što su usudznaci u knjigama koje su Kejol i Irena doneli s
Južnog kontinenta obećali.
Tačno gde je Elin nameravala. U mesto koje je nazrela padajući kroz usudkapiju.
Tamo kuda su ona i Rovan otišli pre nekoliko dana, isprobavajući upravo ovaj prolaz.
Šumski proplanak belasao se na mesečini, pokriven debelim snegovima. Čudna i
drevna stabla – drevnija čak i od onih u Hrastovoj šumi. Stabla koja se mogu naći samo
severno od Terasena, u njegovom zaleđu.
 Ali nije se Mev ukopala zbog tog drveća. Ne, već zbog ogromne gomile, čiji su
oklop i oružje blistali pod debelim krznima. Među njima, krupni kao konji, režali su
vukovi. Vukovi s jahačima.
Niz čitavo bojište otvarali su se prolazi za prolazima. Tačno gde su ih Rovan i
odred iscrtali sopstvenom krvlju boreći se. Otvarali su se vođeni ovom čini. Ovom
zapovešću. A iza svakog prolaza videla se ta silna gomila sveta. Vojska.
„Vidiš, čula sam kako nameravaš da dođeš ovamo“, objasni Elin gledajući Mev,
dok je Rovanova moć pevala u njenoj krvi. „Čula sam kako nameravaš da sa sobom
povedeš harankujske princeze.“ Nasmešila se. „Zato mi je sinulo da i ja dovedem neke
prijatelje.“
Prva prilika izroni iz prolaza, jašući ogromnog srebrnog vuka. Bez obzira na krzna
preko teškog oklopa, videle su se ženkine šiljate uši.
„Feji koji su boravili u Terasenu nisu zbrisani onako temeljeno kao što se mislilo“, i
dalje je govorila Elin. Lorkan poče da se ceri. „Našli su novi dom – s Vučjim
plemenom.“ Jer i ljudi su jahali one vukove. Baš kao što su legende govorile. „A da li si
znala da, premda su mnogi od njih došli ovamo s Branonom, postojalo je i celo jedno
fejsko pleme koje je ovamo stiglo s Južnog kontinenta? Mislim da su bežali od tebe.
Zapravo, žao mi je što moram da kažem kako te niko od njih ne voli baš previše.“
Sve više i više Feja i jahača vukova prilazilo je portalima oružja već isukanog. Iza
njih se njihova vojska prostirala unedogled.
Mev ustuknu za korak. Samo jedan.
„Ali znaš li koga još više mrze?“ Elin Goldrinom pokaza ka bojištu. „One paučice.
Nesrin Falik mi je ispričala kako su se njihovi preci borili protiv njih na Južnom
kontinentu. Kako su bežali od tebe kada si pokušala da njihove vidare držiš u lancima i
okovima, pa su završili tako što su morali da se bore protiv tvojih malih prijateljica. A
kada su došli u Terasen, još su pamtili. Nešto istine je bilo izgubljeno, zamaglilo se, ali
sećali su se. Podučavali su svoje potomstvo. Obučavali ga.“
Feji i njihovi vukovi usredsredili su se na mešanke harankuja i Valga još iza
prolaza, a sada su napokon izronili na ravnicu.
„Rekla sam im da ću se lično postarati za tebe“, i dalje je govorila Elin, a Rovan se
na to tiho zasmeja, „ali pauci… Oh, pauci su njihovi. Pravo da ti kažem, mislim da to
već dugo čekaju. Isto važi i za Gvozdenzube veštice. Izgleda da Žutonoge nisu bile
nežne prema onima što su proteklih deset godina proveli zarobljeni u životinjskim
kožama.“
Elin pusti mlaz svetla. Jedini znak koji je trebalo da im da.
Narodu koji je zatražio samo jedno kada ih je Elin preklinjala da se bore, da se
pridruže ovoj poslednjoj bici: da se vrate kući. Da se vrate u Orint, nakon što su se
skrivali čitavu deceniju.
Njen plamen je plesao po bojištu, a izgubljeni Feji Terasena, s bajkovitim Vučjim
plemenom – koje ih je prihvatilo raširenih ruku i štitilo – rame uz rame s njima, jurnuli
su kroz prolaze. Pravo u moratske bojne redove, koji ništa nisu očekivali.
 Mev preblede kao smrt. Preblede još više kada magija pohrli i buknu i one pauk-
polutanke padoše i njihovo iznenađeno vrištanje zamre pod asterionskim sečivima.
Ali Rovanova šaka stisnu Elininu i ona se zagleda naviše u svog parnjaka.
Međutim, njegove oči bile su uprte u Fenrisa. Gledale mračnu moć kojom ga je Mev i
dalje obavijala.
Mužjak je ostao da leži prostrt po snegu, a suze su mu padale nemo i bez kraja i
konca. Lice mu je bilo unakaženo.
Kroz riku Rovanove moći, Elin potraži niti što vode iz njenog srca, njene duše.
Pogledaj me. Njena nema zapovest odjeknu niz krvni zavet ka Fenrisu.
Pogledaj me.
„Valjda sada misliš da možeš da me dokrajčiš nekakvim razmetljivim potezom“,
reče Mev njoj i Rovanu, a njena mračna moć se nadimala. „Ti, kojoj sam najviše zla
nanela.“
Pogledaj me.
Dok mu je krv lila s pokidanog lica, Fenris diže pogled i njegove oči se slepo
okrenuše ka njenima. I razbistriše – tek malčice.
Elin trepnu četiri puta. Ovde sam, s tobom sam.
Nije bilo odgovora.
„Da li je vama jasno šta je valška kraljica?“, upita ih Mev, lica pobedonosnog
uprkos tome što su davno nestali Feji i jahači vukova jurišali na bojište iza njih. „Ja sam
golema i večna kao more. Eravan i njegova braća tražili su me zbog moje moći.“ Njena
magija poteče oko nje zračeći kao nečastiva aura. „Misliš da si bogoubica, Elin
Galatinijus? Šta su bogovi bili do tašti stvorovi zatočeni u ovom svetu?“ Ona diže ruke.
„Ja sam božanstvo.“
Elin ponovo trepnu Fenrisu, a Rovanova moć prikupljala se u njenim venama,
spremajući se za prvi i verovatno poslednji udarac koji će moći da zadaju, dok se
Lorkanova moć pribirala pored njihove. Ipak, nanovo i nanovo, Elin je treptala Fenrisu i
njegovim napola praznim očima.
Ovde sam, s tobom sam.
Ovde sam, s tobom sam.
Jedna kraljica mu je to rekla. Njihovim tajnim, nemim jezikom. Tokom dugotrajnih,
neizrecivih muka, oni su to govorili jedno drugome.
Nisi sam.
Nije bio sam tada, a nije bila ni ona.
Trem u Doranelu i krvavi snegovi ispred Orinta stopiše se i sevnuše.

***

Ovde sam, s tobom sam.

 Mev je tu stajala. Pred Elin i Rovanom, bukteći od moći. Pred Lorkanom, čiji su se
mračni darovi prostirali oko njega kao senka. Feji – tako mnogo Feja i vukova, a neki
Feji su ih čak jahali – hrleći na bojište kroz rupe u vazduhu.
Dakle, upalilo je. Njihov sumanuti plan, koji je trebalo da pokrenu kada sve ode
dođavola, kada im ne preostane ništa drugo.
A Mevina moć narasta.
Elin nije skidala pogled s njega, uzemljujući ga. Izvlačeći ga s onog okrvavljenog
trema. Dovlačeći ga u telo koje se trese od bola. Licu koje gori i dobuje od bolova.
Ovde sam, s tobom sam.
I Fenris zateče sebe kako joj trepće u odgovor. Samo jednom.
Da.
I kada Elin skrenu pogled, on shvati.

***

Elin pogleda Rovana. Zateče svog parnjaka kako joj se smeši. Sasvim svestan šta ih
verovatno čeka. „Zajedno“, tiho kaza ona. Rovan palcem pređe preko njenih prstiju. U
znak ljubavi i poslednjeg pozdrava.
I onda njih dvoje planuše.
Vatra, toliko usijana da je bila bela i zaslepljujuća, zahuča na Mev.
Međutim, mračna kraljica je čekala. Dva istovetna talasa tame obrušiše se na njih.
Dočeka ih štit sazdan od crnog vetra. Potisnu ih u stranu.
Elin i Rovan napadoše ponovo, hitro kao guja otrovnica, strelama i kopljima od
plamena zbog kojih se Mev povuče za korak, pa za još jedan.
Lorkan ju je tukao sa strane, prisiljavajući je da ponovo ustukne.
„Rekla bih“, prodahta Elin, trudeći se da se čuje od veličanstvene rike magije koja
je kolala kroz nju, te nesalomive njene i Rovanove pesme, „da ipak nisi najviše zla
nanela nama.“
Kao udarci što se smenjuju, Lorkan je napadao skupa s njima.
Vatra, pa ponoćna smrt.
Mevine mrke veđe se skupiše.
Elin baci vatreni zid koji potisnu Mev za još jedan korak. „Ali on – oh, on ima da
namiri račun s tobom.“
Mev razrogači oči i okrenu se – ali nedovoljno brzo.
Ni izbliza dovoljno brzo jer Fenris nestade s mesta gde je klečao i ponovo se pojavi
– tačno iza Mev.
Goldrin je jarko buktao dok ga joj je zarivao kroz leđa.
Pravo u mračno srce u njoj.
 Sto petnaesto poglavlje

M evina tamna krv zakapa na sneg i ona pade na kolena, hvatajući golim rukama
zapaljeni mač koji joj je štrcao kroz grudi. Fenris je obiđe, ostavljajući mač tamo
gde ga je zabio, i stade uz Elin. Žeravica se vrtložila oko nje i Rovana dok je Elin
prilazila kraljici. Pokazujući zube, Mev zasikta – sve vreme bezuspešno pokušavajući da
iščupa sečivo iz sebe. „Izvadi ga.“
Elin samo pogleda Lorkana. „Imaš li nešto da kažeš?“
Lorkan se zlokobno nasmeši, odmeravajući Feje i vučje jahače koji su kasapili
paučice. „Živela kraljica.“ Vilin-kraljica Zapada.
Mev zareza, i to nije bio zvuk kakav je kadro da izusti fejsko ili ljudsko biće – već
samo Valg. Čist i nepatvoren Valg.
„Vidi, vidi ko je to prestao da se pretvara“, primeti Elin.
„Otići ću kud god rešiš da me prognaš“, besnela je Mev. „Samo ga izvadi.“
„Bilo kud?“, upita Elin i pusti Rovanovu ruku.
Nedostatak njegove magije, njegove snage, pogodi je kao da je upala u zaleđeno
jezero.
Ali imala je dovoljno svoje.
Ne magije, jer je nikada više neće imati kao nekada, već snage veće i dublje od
toga.
Plamensrce, tako ju je majka zvala.
Ne zbog njene moći. To ime nikada nije bilo ni u kakvoj vezi s njenom moći.
Mev opet zasikta, grebući po sečivu.
Optačući prste plamenom, Elin pruži ruku Mev. „Došla si ovamo kako bi utekla od
supruga kojeg nisi volela. Iz sveta koji nisi volela.“
Mev zastade, odmeravajući Elininu ruku. Nove žuljeve na njoj. Lecnu se – lecnu se
od bola koji joj je zadavalo sečivo što joj je raseklo srce, ali je nije ubilo. „Da“, izusti
Mev.
„A voliš ovaj svet. Voliš Erileju.“
Mevine tamne oči odmeriše Elin, pa Rovana i Lorkana pre nego što ona odgovori.
„Da. Koliko sam ja u stanju da nešto volim.“
Elin je i dalje pružala ruku – i s njom neizrečenu ponudu. „A ako rešim da te
prognam, otići ćeš kud god mi odlučimo da odeš i nikada nam više nećeš zadavati muke,
ni nama ni ma kome drugom.“
„Da“, prasnu Mev mršteći se od toga što joj besmrtno sečivo probija srce. Kraljica
pognu glavu boreći se da dođe do daha i prihvati Elininu pruženu ruku.
 Elin se približi – i stavi nešto na Mevin prst.
A onda joj prošapta na uvo: „Nosi se u pakao.“
Mev uzmače, ali prekasno.
Prekasno, jer je zlatni prsten – Silbin prsten, Atrilov prsten – blistao na njenoj
bledoj šaci.
Elin se povuče do Rovana kako Mev zavrišta.
Vrištala je i vrištala ka mračnom nebu, prema zvezdama.
Mev je želela prsten ne radi zaštite od Valga. Ne, ona jeste Valg. Želela ga je kako
ga niko drugi ne bi imao.
Ali Elida ga je Elin dala ne da bi ona uništila valšku kraljicu, već da bi prsten čuvao
Elin – a Mev to nikada neće spoznati – taj dar i tu moć: prijateljstvo.
Ono što je Elin znala sprečilo je da ta kraljica pred njom postane ogledalo. Ono što
ju je spasio – i nju i ovo kraljevstvo.
Mev se koprcala, Goldrin je buktao jarom istovetnom svetlosti što joj je sijala na
prstu.
Otpornost na Valge – a za njih otrov.
Mev vrisnu, toliko glasno da se ceo svet zatrese.
Oni su samo stajali dok je sneg padao, lica bezizražajnih, i gledali su je.
Svedočili su ovoj smrti u ime svih čije je živote ona uništila.
Mev se grčila i grebala samu sebe. Njena bleda koža krenu da se guli kao stara
boja.
Otkrivajući deliće stvorenja koje se krije ispod čarolije. Bila je to koža koju je ona
sazdala za sebe.
Elin samo pogleda Rovana, pa Lorkana i Fenrisa, a u očima joj se videlo nemo
pitanje.
Rovan i Lorkan klimnuše glavama. Fenris samo trepnu jednom, jer mu je
unakaženo lice još krvarilo.
Zato Elin priđe kraljici, koja je sve vreme vrištala, stvorenju što se krilo u njoj.
Priđe iza nje i istrgnu Goldrin.
Mev klonu u sneg i blato, ali prsten nastavi da je čepa iznutra.
Mev diže pogled, pun mraka i mržnje, kada Elin diže Goldrin.
Elin joj se samo nasmeši. „Pretvaraćemo se da su moje poslednje reči koje sam ti
uputila bile nešto vredno da se opeva.“
Zamahnu plamtećim mačem.
Mev su usta ostala otvorena od vriska kada joj se glava skotrlja u sneg.
Crna krv brižnu, a Elin se opet pomeri i probode Goldrinom Mevinu lobanju,
zarivajući ga u zemlju pod njom.
„Spali je“, prohropta Lorkan.
Rovanova ruka, topla i snažna, opet nađe Elininu.
Kada ga je pogledala, videla je da mu se niz lice slivaju suze.
Ne zbog mrtve valške kraljice pred njima, niti zbog onog što je Elin uradila.
Ne, već je njen princ, njen suprug, njen parnjak gledao ka jugu. Ka bojištu.
 Dok su se njihove moći stapale, dok je ona spaljivala Mev u prah i pepeo i ružnu
uspomenu, Rovan je zurio preko bojišta.
Tamo je red za redom valških vojnika padao na kolena usred borbe protiv Feja,
vukova i darganske konjice.
Tamo su ruhovi zgranuto lepetali krilima dok su ilkeni padali s nebesa, kao da su
istog trena pocrkali.
Negde daleko, nekoliko kreštavih vriskova pronese se vazduhom kao da ga čepa –
pa zamre.
Čitava vojska, usred boja, usred zadavanja udaraca, samo se srušila.
To padanje, ta nepomičnost širila se odatle, sve dok na kraju sva moratska vojska
nije nepomično ležala. Sve dok Gvozdenzube koje su se borile iznad njih nisu shvatile
šta se dešava i skrenule ka jugu, bežeći od ruhina i veštica koje ih sada jure.
Sve dok i mračnu senku oko te pale vojske na kraju nije razvejao vetar.
Elin je tada znala sa sigurnošću. Znala je da Eravana više nema.
Znala je ko mu je napokon došao glave.
Zato Elin istrgnu svoj mač iz hrpice pepela u koju se pretvorila Mev. Diže ga
visoko ka noćnom nebu, ka zvezdama, puštajući da njen pobednički krik ispuni čitav
svet. Puštajući da ime koje je kriknula zvoni sve dok ga vojnici na bojištu, u gradu nisu
prihvatili dok na kraju ceo Orint nije pevao uzvikujući ga. Sve dok nije stiglo čak do
blistavih zvezda Gospodara Severa koje su blistale nad njima i više nisu morale da je
vode kući.
Irena.
Irena.
Irena.
 Sto šesnaesto poglavlje

Kejol se probudio dok su ga tople i nežne šake mazile po čelu i obrazima.

Poznavao je taj dodir. Prepoznao bi ga i da je slep.
U jednom trenutku, borio se probijajući se niza zidine. U sledećem – obeznanio se.
Kao da je talas moći koji je prostrujao kroz Irenu oslabio ne samo njegovu kičmu već i
njegovu svest.
„Ne znam da li da počnem da se derem ili da plačem“, kaza on stenjući dok je
otvarao oči, pa vide kako Irena kleči pred njim. U trenu je sagledao njihovo okruženje:
nekakvo stepenište, gde je on ležao na najnižim stepenicima pred odmorištem. Dovratak
otvoren prema ledenoj noći, kroz koji se videlo vedro zvezdano nebo. Na njemu nije bilo
viverna.
I klicanje. Pobedničko i razuzdano klicanje.
Nijedan koštani bubanj. Nikakvo režanje, niti rika.
A Irena se smešila i dalje ga mazeći po licu. Sa suzama u očima.
„Slobodno se deri koliko god hoćeš“, reče mu, a nekoliko suza joj uteče.
Kejol je samo zverao u nju kada je shvatio šta se zapravo dogodilo. Zašto se onaj
nalet moći desio.
Šta je ta izvanredna žena pred njim uradila.
Jer oni to kliču njeno ime. Vojska i narod Grinta kliču njeno ime.
Bilo mu je drago što sedi.
Iako nije bio čak ni malčice iznenađen time što je Irena postigla nemoguće.
Kejol je obgrli oko struka i zaroni licem uz njen vrat. „Dakle, gotovo je“, reče u
njenu kožu, sav se tresući – bilo je to jače od njega – od mešavine olakšanja, radosti i
zaostalog avetinjskog užasa.
Irena mu samo prođe prstima kroz kosu, pređe dlanovima niz njegova leđa i on
oseti kako se nasmešila. „Gotovo je.“
Ali žena koju on grli, dete koje raste u njoj…
Možda je gotovo s Eravanom, s pretnjom koju je on predstavljao i s njegovom
vojskom. A možda je gotovo i s Mev.
Ali život, shvatio je Kejol – život tek počinje.

***
Nesrin nije mogla da veruje. Neprijatelji su se samo… srušili. Čak i harankujske
mešanke.
Bilo je to jednako neverovatno kao što su bili Feji i vukovi koji su se naprosto
pojavili kroz rupe u svetu. Nestala vojska, koja nije traćila vreme, već se smesta bacila
na moratske snage, kao da su tačno znali gde da udare. Kao da su prizvani iz drevnih
predanja Severa.
Nesrin slete na krvlju natopljene gradske zidine, gledajući ruhine i savezničke
veštice kako jure Gvozdenzube ka obzorju. Bila bi s njima, samo da nije bilo tragova
kandži oko Salhijevog oka. Samo da nije bilo krvi.
Jedva da je imala daha da vrisne po vidarku dok je sjahivala.
Jedva da joj je ostalo daha da rasedla ruha, tešeći pticu mrmljanjem dok je to radila.
Toliko krvi, duboke ogrebotine koje mu je zadao ilkenski motritelj. Nije se videlo
sjaktanje otrova, ali…
„Jesi li povređena?“ Sartak. Prinčeve oči bile su razrogačene, a lice krvavo dok ju
je odmeravao pogledom od glave do pete. Iza njega je Kadara dahtala na kruništu, perja
krvavog koliko i njen jahač.
Sartak je ščepa za ramena. „Jesi li povređena?“ Nikada nije videla toliki strah na
njegovom licu.
Nesrin samo pokaza ka sada nepomičnim neprijateljima, ne mogavši da nađe reči
kojim bi mu objasnila.
Ali drugi su mogli. Jednu reč, jedno ime, iznova i iznova. Irena.
Vidarke su hrlile uz bedeme, stremeći ka oba ruha a Nesrin je dopustila sebi da
obgrli Sartaka oko struka. Da pribije lice uz njegove oklopljene grudi.
„Nesrin.“ Njeno ime bilo je istovremeno pitanje i zapovest, ali Nesrin ga je samo
čvrsto grlila. Tako blizu. Prišli su tako blizu potpunog poraza.
Irena. Irena. Irena, klicali su vojnici i narod.
Sartak pređe dlanom niz njenu ulepljenu kosu. „Znaš šta pobeda znači, zar ne?“
Nesrin diže glavu, mršteći se. Iza njih je Salhi strpljivo stajao dok mu je vidarska
magija smirivala bolove oko oka. „Nadam se da znači kako ćemo se naspavati ove
noći“, dogovorila je.
Sartak se zasmeja, pa je poljubi u slepoočnicu. „Znači“, reče on ne odvajajući usne
od njene kože, „da idemo kući. Da ti ideš kući – sa mnom.“
Iako se bitka tek okončala, iako su svuda oko njih bili mrtvi i ranjeni, Nesrin se
nasmeši. Kući. Da, otići će kući s njim, na južni kontinent. I otići će svemu što tamo
čeka.

***

Elin, Rovan, Lorkan i Fenris zadržali su se na ravnici ispred gradskih kapije sve dok se
nisu uverili da popadali neprijateljski vojnici više neće ustati. Sve dok kaganovi ratnici
nisu zašli među neprijateljsku vojsku, gurajući pale neprijatelje i muvajući ih. Na šta
nisu dobili nikakav odgovor.
Ali nisu obezglavljivali. Nisu ih dokrajčili.
Ne one s crnim prstenovima ili okovratnicima.
One koje vidarke još mogu da spasu.
Sutra. To će uslediti sutra.
Mesec je dosegao vrhunac kada su bez reči zaključili da su videli dovoljno da bi se
uverili kako Eravanova vojska nikada više neće vaskrsnuti, kada su ruhovi, Kročanke i
pobunjene Gvozdenzube nestali jureći u noć poslednju vazdušnu legiju.
Onda se Elin okrenu prema južnoj kapiji Orinta.
Kao u odgovor na to, ona se uz škripu otvori njoj u susret.
Dve raskriljene ruke.
Elin pogleda Rovana, a njihove plamene krune još su gorele i sijale svetlošću koja
nije slabila. Uze ga za ruku.
Dok su otkucaji njenog srca grmeli kroz svaku koščicu u njenom telu, Elin pođe ka
kapiji. Ka Orintu. Ka svom domu.
Lorkan i Fenris pođoše korak za njima, rame uz rame jedan s drugim. Fenrisove
rane još su mu krvarile niz lice, ali odbio je Elinine i Rovanove ponude da ga iscele.
Kazao je kako želi da mu ostane podsetnik. Nisu smeli da ga pitaju – na šta. Ne još.
Elin gordo diže glavu i ispravi se kada se približiše kapiji.
Vojnici su već bili postrojeni levo i desno od nje.
Ne kaganovi vojnici, već muškarci i žene u terasenskom oklopu, a među njima i
obični građani – sa vidnim strahopoštovanjem i radošću na licima.
Elin pogleda prag te kapije. Drevno i poznato kamenje, sada prekriveno skorenom
krvlju i drobi.
Posla šapat plamena preko njega. Poslednji talog njene moći.
Kada vatra nestade, kamenje za njom ostade ponovo čisto. Novo. Kao što će grad
biti obnovljen, doveden do novih visina, još većih divota. Ponovo će postati svetionik
znanja i svetlosti.
Rovanova ruka stegnu se oko njene, ali nije ga gledala kada su prešli prag, prošli
kroz kapiju.
Ne, Elin je samo gledala svoj narod, koji joj se smešio široko i slobodno dok je
ulazila u Orint, a onda počeo da kliče, napokon joj želeći dobrodošlicu kući.
 Sto sedamnaesto poglavlje

Edion se borio sve dok neprijateljski vojnik pred njim nije pao na kolena, kao mrtav.
Ali čovek sa crnim prstenom na ruci uopšte nije umro.
Samo demon u njemu.
A kada vojnici iz bezbroj zemalja zaklicaše, kada se pronese glas da je vidarka iz
Tore Cesmea porazila Eravana, Edion se samo okrenu od grudobrana.
Našao ga je samo po mirisu. Čak i u smrti, miris je ostao, i taj put je Edion sledio
kroz razorene ulice i gomilu sveta koji je jecajući slavio.
Jedna samotna sveća bila je upaljena u praznoj prostoriji u kasarni, gde je njegovo
telo počivalo na radioničkom stolu.
Tu je Edion kleknuo pred svojim ocem.
Nije znao koliko je dugo tu ostao, glave pognute – ali sveća je skoro dogorela kada
su se vrata uz škripu otvorila i njemu dobro znan miris kao šapat uleteo u tu sobu.
Ništa nije kazala prilazeći mu bešumnim koracima. Ništa kada se preoblikovala i
klekla pored njega.
Zajedno su klečali, a on je znao da je njen žal bio stvaran jednako koliko njegov.
Znao je da ona žali za Gavrijelom, ali i da žali zbog gubitka koji je on pretrpeo.
Zbog godina koje on i njegov otac neće imati. Zbog godina za koje sada shvata
kako želi da ih provede s njim, zbog priča koje bi voleo da čuje, zbog mužjaka kojeg bi
voleo da upozna – a nikada neće.
Da li je Gavrijel sve to znao? Ili je poginuo verujući da njegov sin ne želi da ima
ništa s njim?
Nije mogao da izdrži tu moguću istinu. Takvo breme bilo bi nepodnošljivo.
Kada se sveća grcajući ugasi, Lisandra ustade i povede ga sa sobom.
Edion nemo obeća veličanstvenu sahranu. Sa svim počastima, svakom trunčicom
državnih odlikovanja i znamenja koje budu mogli da pronađu nakon bitke. Sahraniće
oca na kraljevskom groblju, među terasenskim herojima. Gde će jednog dana i on biti
pokopan. Pored njega.
To je najmanje što može da učini. Da se poštara da njegov otac zna za to i u
zagrobnom životu.
Izađoše na ulicu, a Lisandra zastade da mu obriše suze. Da mu poljubi obraze, pa
usta. Bili su to nežni dodiri, puni ljubavi.
Edion je obuhvati rukama i snažno zagrli pod zvezdama i na mesečini.
Nije znao koliko su dugo stajali tu na ulici, ali onda se neko u blizini nakašlja i njih
dvoje se odvojiše jedno od drugog i okrenuše u tom smeru.
 Jedan mlad čovek, svakako ne stariji od trideset godina, stajao je tu – gledajući
Lisandru.
Nije bio glasnik ni vojnik, premda je nosio debelu ruhinsku odeću. Videlo se da ima
neki cilj i njegov visok stas odavao je nekakvu tihu snagu kada je progutao knedlu.
„Da li ste vi… da li ste vi gospa Lisandra?“
Lisandra naheri glavu. „Jesam.“
Čovek pođe za korak ka njoj, a Edion potisnu poriv da je gurne iza sebe i da isuče
mač na tog čoveka čije se sive oči razrogačiše – i u njima zasijaše suze.
Čovek joj se smešio, široko i radosno.
Lisandrino lice bilo je slika i prilika opreza i zbunjenosti.
Falkanov osmeh nije mrdao, kao da mu je prikovan za lice. „Tražio sam te dugo,
dugo.“
A onda joj je sve ispričao, neprekidno plačući.
Njen stric. On joj je stric.
Njen otac je bio daleko stariji od njega, ali otkad je Falkan saznao za njeno rođenje,
sve vreme ju je tražio. Deset godina je proveo tragajući za napuštenim detetom svog
pokojnog brata, odlazeći u Rifthold kad god je mogao i ne shvatajući da možda i ona
ima njegove darove – da možda nema lik njegovog brata.
Ali Nesrin Falik ga je našla – ili su našli jedno drugo – a onda su skupa shvatili šta
se desilo; bila je to slučajnost u ovom velikom svetu.
Njegovo trgovačko bogatstvo biće njeno nasledstvo, ako ona to hoće.
„Šta god poželiš“, reče joj Falkan. „Nikada ti više ništa neće nedostajati.“
Lisandra je jecala i s nepatvorenom radošću na licu pojurila ka Falkanu i snažno ga
zagrlila.
Edion je to gledao nemo i rastrzano – ali bio je srećan zbog nje i uvek će biti srećan
zbog nje i svakog zračka svetlosti koji ona nađe u svom životu.
Međutim, Lisandra se odvoji od Falkana, i dalje se smešeći, ljupkija od noćnog
neba nad njima. Ispreplete prste s Edionovim i snažno ga stegnu, napokon odgovarajući
svom stricu: „Već imam sve što mi treba.“

***

Nekoliko sati kasnije, još sedeći na balkonu gde je Eravanovo telo spaljeno i pepeo
rasejan, Dorijan nije mogao u potpunosti poverovati šta se desilo.
Stalno je zurio u tu jednu tačku, tamnu mrlju po kamenju iz koje je štrčao Damaris.
Jedini zaostali trag.
Ime njegovog oca. Njegovo sopstveno ime. To breme je palo na njegova pleća, ali
nije mu bilo baš potpuno neprijatno.
Dorijan promrda okrvavljenim prstima. Njegova magija je bila iskidana, a u ustima
je osećao ukus krvi. Približavanje pregorevanja. Nikada ga ranije nije osetio. Valjda bi
mu sada bilo pametno da počne da se navikava na taj ukus.
 Dok su mu kolena klecala, Dorijan izvuče Damaris iz kamena. Sečivo je pocrnelo
kao oniks. Prešavši prstima niz žleb u maču, on otkri da se ta mrlja nikada neće očistiti.
Mora da siđe s ovog tornja. Da nađe Kejola. Da nađe ostale. Da počne da pomaže
povređenima, kao i onesvešćenim vojnicima na ravnici. Oni koji nisu bili zaposednuti
već su pobegli, a progonili su ih oni čudni Feji koji su se pojavili u društvu divovskih
vukova i njihovih jahača.
Trebalo bi da pođe. Trebalo bi da ode odatle.
Bez obzira na to, i dalje je zurio u onu tamnu mrlju. Sve što je ostalo.
Deset godina patnje, mučenja i straha, i sve što je ostalo bila je mrlja.
Okrenuo je mač u ruci, teži nego što je bio. Mač istine.
Šta je na kraju istina? Šta je uopšte istina, čak i sada?
Eravan je ovo uradio, pobio i porobio tako mnogo ljudi, samo da bi ponovo video
svoju braću. Želeo je da pokori ovaj svet, da ga kazni, ali želeo je i da se ponovo sastane
s njima. Iako razdvojeni milenijumima, Eravan nije zaboravio svoju braću. Žudeo je za
njima.
Da li bi on isto to uradio za Kejola? Za Holina? Da li bi razorio ceo svet kako bi ih
pronašao? Damarisovo crno sečivo nije odražavalo svetlost. Uopšte nije blistalo.
Dorijan još jače stegnu zlatni balčak i kaza: „Ja sam ljudsko biće.“
Drška mu se zagreja u ruci.
On se zagleda u sečivo. Gavinovo sečivo. Relikvija iz vremena kada je Adarlan bio
zemlja u kojoj su vladali mir i izobilje.
I takav će biti ponovo.
„Ja sam ljudsko biće“, ponovi on zvezdama koje su se sada videle nad gradom.
Mač nije ponovo odgovorio – kao da zna da mu to više nije potrebno.
Začu se lepet krila i Abraksos slete na balkon. Na njemu je bila belokosa jahačica.
Dorijan je stajao trepćući dok je Manon Crnokljuna silazila iz sedla. Odmerila ga je
od glave do pete, a onda se zagledala u tamnu mrlju na balkonskom podu.
Njene zlatne oči digoše se ka njegovim. Iznurene i teške – ali blistave. „Zdravo,
kraljeviću“, izusti ona.
Smešak mu se rascveta na usnama. „Zdravo, veštičice.“ On se zagleda u nebesa iza
nje, tražeći pogledom Trinaest, tražeći Asterin Crnokljunu, koja je nesumnjivo
pobedonosno urlala pod zvezdama.
Manon mu tiho kaza: „Nećeš ih naći. Ni na ovom ni na ma kom drugom nebu.“
Srce mu se napregnu kada shvati šta mu je ona to rekla. Kada gubitak tih dvanaest
lica i blistavih života isklesa još jednu razjapljenu rupu u njemu. Lica koja on neće moći
da zaboravi i koja će večno poštovati. On nemo pređe preko balkona.
Manon se nije izmakla dok ju je grlio. „Žao mi je“, kaza on u njenu kosu.
Kolebljivo, polako, njene ruke pođoše oko njegovih leđa, a onda se smiriše na
njima grleći ga. „Nedostaju mi“, prošaptala je tresući se.
Dorijan je samo jače zagrli i pusti Manon da se naslanja na njega koliko god joj je
to potrebno, a Abraksos je zurio prema onom spaljenom parčetu zemlje na ravnici,
prema parnjakinji koja se nikada neće vratiti, dok grad pod njima slavi.
 ***

Elin je s Rovanom hodala uz strme orintske ulice.

Njen narod je stajao duž njih, sa svećama u rukama. Prava reka svetlosti, vatre, koja
je vodila do doma.
Pravo do kapija zamka.
Gde je stajao lord Darou, a pored njega Evanđelina. Devojčica je bila sva ozarena
od radosti. Darouovo lice bilo je hladno kao kamen. Tvrdo kao Jelenrog izvan grada dok
joj je i dalje stajao na putu. Rovan tiho zareža, a Fenris ponovi njegovo rezanje, stojeći
na korak iza njih.
Ali Elin pusti parnjakovu ruku i njihove plamene krune se ugasiše dok je ona
prelazila poslednjih nekoliko stopa do ulaza u zamak. Do Daroua.
Duž obasjane, zlatne ulice zavlada muk.
Neće joj dati da uđe. Ovde, pred celim svetom, izbaciće je napolje.
Poslednji sramotni šamar.
Ali Evanđelina povuče Daroua za rukav, kao da ga podseća na nešto.
To kao da natera starca da progovori. „Mojoj mladoj štićenici i meni rečeno je da je
tvoja magija bila duboko iscrpljena kada si pošla da se suočiš s Eravanom i Mev.“
„Jeste i takva će ostati zanavek.“
Darou odmahnu glavom. „Zašto?“
Nije pitao zašto je njena magija pala na tako niske grane, već zašto je pošla da se
suoči s njima, kada su joj u venama bile tek žeravice.
„Terasen je moj dom“, odgovori Elin. Bio je to jedini odgovor u njenom srcu.
Darou se nasmeši – tek neznatno. „Jeste.“ Pokloni se – najpre glavom, pa i celim
telom. „Dobro došli“, reče pa dodade uspravljajući se, „vaše veličanstvo.“
Ali Elin pogleda Evanđelinu, koja se i dalje široko smešila.
Povrati mi moje kraljevstvo, Evanđelina.
To naređenje je izdala toj devojčici, pre svih onih meseci.
A ne zna kako je Evanđelina to uspela. Kako je promenila tog starog velmožu pred
njima. Kako god, eto Daroua kako pokazuje ka dverima zamka iza sebe.
Evanđelina namignu Elin, kao u znak potvrde.
Elin se samo zasmeja, pa uhvati devojčicu za ruku i povede u zamak to obećanje
svetle budućnosti Terasena.

***

Svaki drevni izbrazdani hodnik budio joj je uspomene. Dah joj je zastajao od pogleda na
njih i suze joj punile oči od prisećanja kako su ti hodnici i dvorane nekada izgledali, a
kako izgledaju sada, tužno i trošno. I kako će ponovo izgledati.
Darou ih je vodio prema trpezariji, da nađu hranu i okrepljenje – koliko se može
naći u gluvo doba noći i nakon takve bitke.
 Ali Elin vide ko čeka u izbledeloj veličanstvenosti Velike dvorane i potpuno
zaboravi na glad i žeđ.
Cela dvorana zamre kada se ona baci ka Edionu i zagrli ga tako snažno da se
zateturaše za korak.
Napokon je stigla kući; oboje su stigli kući.
Kao kroz maglu, stekla je utisak da se Lisandra pridružila Rovanu i ostalima iza
nje, ali nije se okretala, jer je njen radosni smeh zamro kada je ugledala Edionovo
ispijeno, namučeno i iznureno lice. Tugu na njemu.
Dodirnula ga je po obrazu. „Žao mi je.“
Edion sklopi oči i nasloni se o njen dlan, a usne mu zaigraše.
Ništa nije kazala na štit na njegovim leđima – štit njenog oca. Nikada nije primetila
da ga on nosi.
Samo je upitala: „Gde je on?“
Edion je bez reči povede iz trpezarije, pa niz vijugave hodnike zamka, njihovog
zamka, do jedne male prostorije obasjane svećama.
Gavrijel je ležao na stolu, a vuneno ćebe je pokrivalo telo za koje je ona znala da je
izranjavljeno. Videlo se samo njegovo zgodno lice, još plemenito i nežno čak i u smrti.
Edion zastade u dovratku dok je Elin prilazila ratniku. Znala je da su Rovan i ostali
pored njega i da je njen parnjak uhvatio Ediona za rame. Znala je da su Fenris i Lorkan
pognuli glave.
Stala je pred stolom na kom je Gavrijel ležao. „Htela sam da sačekam da ti
ponudim da mi položiš krvni zavet dok to ne uradi tvoj sin“, reče ona, a njen tihi glas je
odjekivao po kamenu. „Zato ti ga nudim sada, Gavrijele. Uz počasti i zahvalnost, nudim
ti krvni zavet.“ Suze joj padoše na ćebe kojim je bio prekriven i ona obrisa jednu s lica
pre nego što izvadi bodež iz korica za pojasom. Onda izvuče njegovu ruku ispod
pokrivača.
Pokret sečivom i rasekla mu je dlan. Krv nije potekla, već se samo malo nabrala, ali
ona je sačekala da jedna kap sklizne na kamen, pa je rasekla svoju ruku, umočila prste u
krv i pustila da tri kapi padnu u njegova usta.
„Neka ceo svet zna“, kaza Elin, iako glas samo što je ne izdade, „da si bio častan
mužjak. Da si stajao uz svog sina i ovo kraljevstvo i da si pomogao da ono bude
spaseno.“ Poljubila ga je u hladno čelo. „Zavetovan si mi krvlju i bićeš pokopan kao
takav.“ Odmaknu se od njega, pa ga samo jednom pomazi po obrazu. „Hvala ti.“
Nije bilo ništa više da se kaže.
Kada se okrenula, videla je da suze ne klize niz lice samo Edionu.
Ostavila ih je tu. Odred, bratstvo koje sada želi da se oprosti na svoj način.
Fenris, krvavog lica neizvidanog, pade na jedno koleno pored stola. Trenutak
kasnije isto učini i Lorkan.
Stigla je do vrata taman kada je i Rovan kleknuo – i zapevao drevne reči – reči
žalosti, stare i svete koliko i sam Terasen. Iste molitve koje je ona pevala i pojala dok ju
je on tetovirao.
 Rovanov jasan i dubok glas ispuni tu prostoriju, a Elin proturi ruku ispod Edionove
i pusti ga da se nasloni na nju dok su se vraćali u Veliku dvoranu. „Darou me je oslovio
sa vaše veličanstvo“, rekla mu je nakon nekog vremena.
Edion je pogleda očima koje su se crvenele, ali u njima je ipak tinjala žiška – samo
malčice. „Da li da brinemo?“
Elin se izviše usne. „Doslovce sam to pomislila.“
Toliko veštica. U dvoranama zamka ima tako mnogo veštica, Gvozdenzubih i
Kročanki.
Elida je preletala pogledom po njihovim licima dok je radila s vidarkama u Velikoj
dvorani. Mračni gospodar i mračna kraljica su poraženi – ali ranjenici su ostali, a pošto
ona još ima snage, pomagače kako god može.
No kada je jedna belokosa veštica šepajući ušla u dvoranu, noseći jednu povređenu
Kročanku između sebe i jedne druge veštice koju Elida nije poznavala… Elida je u trenu
prešla pola dvorane, u kojoj je kao dete provela tako mnogo srećnih sati, a da nije ni
shvatila da se pokrenula.
Manon zastade kada je ugleda i predade ranjenu Kročanku njenim sestrama po
oružju, ali ne krenu da joj priđe.
Elida vide tugu na njenom licu i pre nego što stiže do nje. Obamrlost i bol u zlatnim
očima.
Ukočila se. „Ko?“
Manon zaigra grlo. „Sve.“
Sve koje su činile Trinaest. Sve one vatrene i blistave veštice. Više ih nema.
Elida se uhvati za srce, kao da može da ga spreči da pukne.
Manon pređe taj prostor koji ih je razdvajao, pa čak i s tim jadom na izubijanom i
krvavom licu, uhvati Elidu za rame. Tešeći je.
Kao da je veštica naučila kako da to radi.
Elidi je pred očima sve igralo i plivalo, a Manon obrisa jednu uteklu suzu.
„Živi, Elida“, samo joj je rekla veštica pre nego što je ponovo izašla iz dvorane.
„Živi.“
Manon nestade u krcatom hodniku takvom brzinom da se njena pletenica njihala za
njom, a Elida se zapita da li je ta zapovest uopšte bila namenjena njoj.
Satima docnije Elida nađe Lorkana kako bdi nad Gavrijelovim telom.
Kada je čula, zaplakala je za mužjakom koji je bio onako nežan prema njoj, a
sudeći po tome kako Lorkan kleči pred Gavrijelom, znala je da je i on upravo završio
oplakivanje.
Osetivši je kako stoji u dovratku, Lorkan ustade bolno i sporo kao neko ko je
istinski iznuren. Na licu mu se zaista videla tuga. Jad i kajanje.
Raskrilila je ruke i Lorkana napusti dah kada je privuče uz sebe.
„Čuo sam“, reče on ne odvajajući usne od njene kose, „da si ti zaslužna za
Eravanovo uništenje.“
Elida se izvuče iz njegovog zagrljaja, izvodeći ga iz te prostorije ispunjene tugom i
zapaljenim svećama. „Irena je zaslužna za to“, odgovori ona ne stajući sve dok nije našla
tiho mesto pored reda prozora kroz koje se pružao pogled na grad što slavi. „Meni je
samo sinula zamisao.“
„Bez te zamisli, mi bismo sada punili trbušine Eravanovih zveri.“
Elida prevrnu očima, uprkos svemu što se desilo i što ih još čeka. „Dobro, bio je to
zajednički poduhvat.“ Ugrize se za usnu. „Perant – da li si čuo nešto o Perantu?“
„Pre nekoliko sati sleteo je ruh. Sve je isto kao ovde: kada je Eravan pao, vojnici
koji su držali grad ili su popadali ili pobegli. Njegovi žitelji povratili su vlast, ali onima
što su bili zaposednuti trebaće lečenje. Za početak će ruhovi sutra preneti ovamo jednu
grupu.“
Kolena samo što joj ne zaklecaše od siline olakšanja koje je preplavi. „Hvala Aneit
na tome. Ili valjda Silbi.“
„Obe su otišle. Zahvali sebi.“
Elida mu samo odmahnu, ali Lorkan je poljubi.
Kada se odmakao, Elida izusti: „Čemu to?“
„Pitaj me da ostanem“, samo je rekao.
Njoj srce zalupa. „Ostani“, prošapta ona.
Svetlost, tako prelepa svetlost ispuni njegove tamne oči. „Pitaj me da pođem s
tobom u Perant.“
Glas je izdade, ali uspe da progrca: „Pođi u Perant sa mnom.“
Lorkan klimnu, kao u odgovor, a njegov osmeh bio je nešto najlepše što je u životu
videla. „Pitaj me da te uzmem za ženu.“
Elida poče da plače, iako se istovremeno smejala. „Lorkane Salvatere, da li bi me
uzeo za ženu?“ On je uze u naručje, obasipajući joj lice poljupcima. Bilo je to kao da se
neki njegov poslednji okovani deo napokon oslobodio. „Razmisliću o tome.“
Elida se zasmeja i lupi ga po ramenu – a onda se zasmeja još jače.
Lorkan je spusti. „Šta je bilo?“
Elidi su usne poigravale dok je pokušavala da suspregne smeh. „Samo… ja sam
gospa od Peranta. Ako se venčaš sa mnom, moraćeš da uzmeš moje prezime.“
On trepnu.
Elida se ponovo zasmeja. „Lord Lorkan Lohan?“
Zvučalo je jednako besmisleno i kada je izgovorila naglas.
Lorkan trepnu gledajući je, pa zaurla.
Nikada u životu nije čula takvu radost.
On je opet zgrabi u naručje i zavrte. „Nosiću ga s ponosom do kraja svog prokletog
života“, kaza on ljubeći je u kosu i kada je spusti više se nije smejao, već ju je gledao
beskrajno nežno dok joj je gladio kosu i zadenuo jedan pramen iza uva. „Venčaću se s
tobom, Elido Lohan, i s ponosom ću se zvati lord Lorkan Lohan, makar se celo
kraljevstvo valjalo od smeha kad to čuje.“ On je poljubi, nežno i s ljubavlju. „A kada se
venčamo“, prošapta, „vezaću život za tvoj, tako da nikada nećemo biti ni dan razdvojeni.
Nikada sami, nikada više.“
Elida sakri lice rukama i zajeca na srce koje joj on nudi, na besmrtnost koje je
voljan da se odrekne radi nje. Zarad njih.
 Lorkan je samo uhvati za zapešća, nežno joj sklanjajući ruke s lica, i nasmeši joj se
kolebljivo. „Ako bi ti to htela“, kaza.
Elida ga obgrli, osećajući kako mu srce grmi kucajući naspram njenog, puštajući da
joj njegova toplina ugreje kosti. „To bih volela više nego išta“, prošapta mu ona u
odgovor.
 Sto osamnaesto poglavlje

I rena klonu na tronožac usred meteža koji je vladao u Velikoj dvorani. Priča joj je bila
dobro poznata, premda se mizanscen donekle promenio: još jedna golema odaja
pretvorena u privremenu bolnicu. Do zore nije ostalo još dugo, ali ona i druge vidarke i
dalje su radile. Oni koji krvare neće preživeti bez njih.
Ljudi i Feji, veštice i pripadnici Vučjeg plemena – Irena nikada u životu nije videla
takav skup raznorodnih ljudi.
Elida je došla u nekom trenutku, sva blistajući unatoč povređenima svuda oko njih.
Irena je pretpostavljala da su svi oni ozareni od istog takvog osmeha, premda je
njen tokom prošlog sata posustao, kako ju je umor savladavao. Nakon što se izborila s
Eravanom, bila je primorana da se odmori i da sačeka da se zdenac njene moći ponovo
popuni, samo da bi mogla da ponovo radi.
Nije bila u stanju da sedi i da ne radi ništa, naročito ne kada svaki put kad sklopi
oči naprosto vidi šta se krilo pod Eravanovom kožom. Da, on je zanavek nestao, ali…
pitala se da li će ikada uspeti da ga zaboravi. Njegov mračan, mastan osečaj. Pre
nekoliko sati nije mogla da oceni da li se ispovraćala od prisećanja na njega ili od deteta
u svojoj materici.
„Trebalo bi da nađeš onog svog supruga i da odete u postelju“, prekori je Hafiza
šepajući dok joj je prilazila i mršteći se. „Kada si poslednji put spavala?“
Irena diže glavu – teže nego pre svega nekoliko minuta. „Kladim se da je to bilo
kada i ti.“ Pre dva dana.
Hafiza coknu jezikom. „Ubila si mračnog gospodara, lečila ranjenike… Irena,
pravo je čudo što se još nisi onesvestila.“
Zapravo, Irena samo što nije pala u nesvest, ali se osokolila zbog neodobravanja na
Hafizinom licu. „Mogu da radim.“
„Naređujem ti da nađeš onog svog zgodnog muža i da odeš na spavanje. Zarad tog
deteta koje nosiš.“
Auf. Kada visoka vidarka to tako kaže…
Irena zastenja ustajući. „Nemilosrdna si.“
Hafiza je samo potapša po ramenu. „Dobre vidarke znaju kada da se odmore.
Iznurenost dovodi do ishitrenih i nepromišljenih odluka. A nepromišljene odluke.
„Koštaju života“, dovrši Irena umesto nje. Diže pogled ka zasvođenoj tavanici
visoko, visoko nad njima. „Ti nikada ne prestaješ da podučavaš, zar ne?“
Hafizi se usne razvukoše u kez. „Irena, ovo je život. Nikada ne prestaješ da učiš.
Čak ni u mojim godinama.“
 Irena odavno sluti da je upravo ljubav prema učenju omogućavala visokoj vidarki
svih ovih godina da ostane mlada u srcu. Samo se nasmešila svojoj učiteljici.
Međutim, Hafizine oči se raznežiše i ona je zamišljeno pogleda. „Ostaćemo ovde
dokle god budemo potrebne – sve dok kaganovi vojnici ne zaplove kući. Neki će ostati
da vode računa o preostalim ranjenicima, ali za nekoliko nedelja – otići ćemo.“
Ireni se grlo stegnu. „Znam.“
„A ti“, nastavi Hafiza uzimajući je za ruku, „nećeš se vratiti s nama.“
Oči su je pekle, ali Irena je ipak prošaptala: „Ne, neću.“
Hafiza stisnu Ireninu ruku svojim toplim prstima. Bili su jaki kao čelik. „Onda ću
morati da nađem novu naslednicu.“
„Žao mi je“, prošapta Irena.
„Pobogu, zašto?“ Hafiza se zasmeja. „Irena, našla si ljubav i sreću. Ne postoji ništa
više što bih ti poželeti mogla.“
Irena obrisa suzu koja joj se otela. „Samo… samo ne želim da pomisliš da si traćila
vreme…“
Hafiza se kreštavo zasmeja. „Traćila vreme? Irena TornikIrena Vestfal.“ Drevna
žena svojim snažnim i starim šakama obuhvati Ireni lice. „Ti si nas sve spasla.“ Irena
sklopi oči kada je Hafiza poljubi u čelo. Bio je to istovremeno blagoslov i poslednje
zbogom.
„Ti ćeš ostati u ovim zemljama“, reče joj Hafiza ne prestajući da se smeši, „ali
premda će nas razdvajati okean, ostaćemo povezane ovde.“ Dodirnula se po grudima,
tačno iznad srca. „A bez obzira na godine, za tebe će uvek biti mesta u Toreu. Uvek.“
Irena uzdrhtalu ruku spusti preko srca, pa klimnu glavom.
Hafiza je stisnu za rame i krenu da se vrati svojim bolesnicima, kad joj Irena reče:
„Šta ako…“
Hafiza se okrenu izvijajući veđe. „Da?“
Irena se zagrcnu. „Šta ako, kad se skrasim u Adarlanu i rodim ovo dete… Kada za
to dođe pravi trenutak, ovde ustanovim svoj Tore?“
Hafiza naheri glavu, kao da osluškuje tu izjavu dok je ona odjekivala njenim srcem.
„Tore Česme na Severu.“
Irena nastavi: „U Adarlanu. U Riftholdu. Novi Tore da obnovi ono što je Eravan
uništio. Da podučava decu koja možda i ne znaju da su obdarena i koja će se tek roditi.“
Jer mnogi Feji što sada pristižu s bojišta zapravo su potomci vidara koji su žene iz
Torea darovali svojim moćima – nekada davno. Možda bi hteli da ponovo pomognu.
Hafiza se ponovo nasmeši. „Ta mi se zamisao vrlo dopada, Irena Vestfal.“ To
rekavši, visoka vidarka se vrati u borbu isceljenja protiv bola.
Irena tu ostade da stoji, a jedna ruka joj sama od sebe pođe ka blago izbočenom
trbuhu.
Onda se nasmeši – široko i nepokolebljivo – budućnosti koja joj se otvorila, svetloj
kao predstojeća zora.
 ***

Sunce skoro da je granulo, a Manon nije mogla da zaspi. Nije ni pokušala da nađe neko
mesto gde bi mogla da se odmori, jer je bilo još povređenih Kročanki i Gvozdenzubih, a
ona još nije do kraja prebrajala koliko ih je preživelo bitku. Koliko ih je preživelo rat.
U njoj je zjapila praznina tamo gde je nekada dvanaest duša plamtelo.
Možda zato nije našla svoju postelju iako je znala da je Dorijan verovatno
obezbedio gde će spavati. Zato se zadržala u uzletištu, dok je Abraksos dremao pored
nje, odakle je zurila ka nemom bojnom polju.
Kada se tela rasklone, kada se smetovi istope, kada grane proleće, da li će parče
spaljene zemlje ostati na ravnici pred gradom? Da li će zanavek ostati takvo, kao beleg
mesta gde su pale?
„Stigao je konačan broj“, javi se Bronven iza nje i Manon ugleda Kročanku i
Glenis kako dolaze stepeništem, a za njima sledi Petra.
Manon se pribra da čuje brojku, istovremeno nemo mašući rukom da joj saopšte.
Gadno, ali ne koliko je moglo da bude.
Kada je Manon otvorila oči, njih tri su samo zurile u nju. Gvozdenzuba i Kročanke
mirno su stajale jedna do druge. Saveznice.
„Sutra ćemo sakupiti mrtve“, tiho im saopšti Manon, „i spalićemo ih kad izađe
mesec.“ Kao što rade i Kročanke i Gvozdenzube. Sutra je pun mesec – Majčina
materica. Dobar mesec da se mrtvi spale, da se vrate Trolikoj boginji i nanovo rode u toj
materici.
„A nakon toga?“, upita Petra. „Šta ćemo nakon toga?“
Manon pogleda najpre Petru, pa Glenis i Bronven. „Šta biste vi volele da radite?“
Glenis tiho odgovori: „Da se vratimo kući.“
Manon se zagrcnu. „Ti i Kročanke možete da odete kad god…“
„U Pustare“, pojasni Glenis. „Zajedno.“
Manon i Petra se zgledaše, pa Petra kaza: „Mi ne možemo.“
Bronvenine usne izviše se u smešak. „Možete.“
Manon trepnu, pa ponovo trepnu kada Bronven pruži stisnutu pesnicu ka njoj i
onda je rastvori.
Na dlanu joj je bio ljubičasti cvetić, sitan kao Manonin nokat na palcu. Prelep i
tanan.
„Jedna utvrda Kročanki upravo je stigla – malčice kasno, ali čule su zov i došle su.
Čak iz Pustara.“
Manon je samo zurila u taj ljubičasti cvetić.
„Sa sobom su donele ovo, sa ravnice ispred Veštičjeg Grada.“
Jalova, krvava ravnica. Zemlja gde ne raste cveće, gde nema nikakvog života osim
trave, mahovine i…
 Manon se sve razli pred očima, a Glenis joj uhvati ruku i povuče je prema
Bronveninoj pre nego što ta veštica sasu cvet iz svog dlana u Manonin. „To se samo
zajedno može raščiniti“, prošapta Glenis. „Budi most. Budi svetlost.“
Most između njihova dva naroda, što je Manon i postala.
Svetlost – kao što su Trinaest u svojim poslednjim trenucima buknule u svetlost, a
ne u tamu.
„Kada se železo istopi“, promrmlja Petra, a njene plave oči bile su pune suza.
Trinaest su istopile onu kulu. Istopile su Gvozdenzube u njoj. Kao i same sebe.
„Kada cveće nikne iz krvavih polja“, nastavi Bronven.
Manon kolena zaklecaše dok je zurila u ono bojište – gde je bezbroj cvetova ležalo
preko krvi i propasti gde su Trinaest skončale.
Glenis završi: „Neka zemlja svedoči.“
Bojište gde su vladari i građani tako mnogo kraljevstava došli da odaju počast. Da
posvedoče žrtvi koju su Trinaest podnele i da im zahvale.
Zavlada muk i Manon drhtavim glasom prošapta, dok je na dlanu držala onaj
nemoguće dragoceni cvetić: „I vratite se kući.“
Glenis pognu glavu. „I tako je kletva poništeni. I tako ćemo se domu vratiti zajedno
– kao jedan narod.“
Kletva je skršena.
Manon je samo zurila u njih, počinjući da gubi dah.
Onda je probudila Abraksosa i za nekoliko trenutaka skočila mu u sedlo. Nije im
nudila nikakvo objašnjenje, niti se pozdravljala s njima, već su njih dvoje samo skočili u
sve slabiji mrak.
Poterala je svog viverna do onog spaljenog parčeta zemlje na bojištu. Pravo u
njegovo srce.
Smešeći se kroz suze, smejući se od radosti i tuge, Manon položi na tie taj
dragoceni cvetić iz Pustare.
U znak zahvalnosti i ljubavi.
Da one znaju, da Asterin zna, gde god da se ona, njen lovac i dete šetaju držeći se
za ruke, da su uspeli. Da se vraćaju kući.

***

Elin je želela, ali nije mogla da spava. Zanemarila je sve ponude da joj nađu sobu i
postelju u svem tom metežu što je u zamku vladao, već su ona i Rovan otišli u Veliku
dvoranu, da razgovaraju s ranjenicima i pomognu koliko god mogu onima kojima je
pomoć najpotrebnija.
Izgubljeni Feji Terasena, njihovi divovski vukovi i usvojeno ljudsko pleme s njima,
želeli su da razgovaraju s njom koliko i građani Orinta. Kako su pre jedne decenije oni
našli Vučje pleme, kako su im se pridružili u divljini planina i njihovog zaleđa, priča je
koju će ona ubrzo saznati. To je priča koju će ceo svet saznati.
 Njihovi vidari ispuniše Veliku dvoranu, pridružujući se ženama iz Torea. Svi su
potekli od onih s Južnog kontinenta – a izgleda da su ih ti i obučavali. Na desetine
odmornih vidara, svaki s preko potrebnim stvarima. Bez ikakve zadrške ili nelagode stali
su da rade pored vidarki iz Torea, kao da već stolećima sarađuju.
Kada su ih i ljudske i fejske vidarke isterale, Elin je otišla da tumara.
Kroz sve hodnike i spratove, zavirujući u prostorije prepune duhova i uspomena.
Rovan ju je pratio u korak, kao tiho i nepokolebljivo prisustvo.
Dizali su se sprat za spratom, sve više i više. Bili su blizu vrha severne kule kada je
granula zora.
Jutro je bilo surovo hladno, a na kuli koja se toliko uzdizala nad svetom bilo je još
hladnije, ali dan će biti vedar. Sunčan.
„Dakle, eto ga“, primeti Elin klimajući glavom ka tamnoj mrlji na balkonskom
kamenju. „To je mesto gde je Eravan skončao od vidarske ruke.“ Onda se namršti.
„Nadam se da će se oprati.“
Rovan frknu, a kada se ona osvrnu, dok joj se kosa vijorila na vetru, vide ga
naslonjenog pored vrata što vode ka stepeništu, ruku prekrštenih.
„Ozbiljno mislim“, kaza mu ona. „Biće baš odvratno da to stalno bude tu, a
nameravam da koristim ovaj balkon za sunčanje. Upropastiće ga.“
Rovan se tiho zasmeja i odgurnu od vrata, pa priđe balkonskoj ogradi. „Ako se to
ne bude opralo, prebacićemo ćilim preko njega.“
Elin prasnu u smeh i pridruži mu se, naslanjajući se uz njegovo toplo telo dok je
sunce zlatom oblivalo bojno polje, reku i planine. „Eto, sada si video svaki hodnik,
prostoriju i stepenište. Kako ti se sviđa tvoj novi dom?“
„Malčice je mali, ali snaći ćemo se.“
Elin ga munu laktom pa klimnu glavom ka obližnjoj zapadnoj kuli. Severna kula
bila je visoka, a zapadna široka. Veličanstvena. Blizu njenih gornjih spratova, na toj
ogromnoj visini, na suncu je blistao kamenim zidom ograđen vrt. Kraljev vrt.
Valjda sada kraljičin, pretpostavljala je.
Od njega nije ostalo ništa osim trnja i snega, ali ona još pamti kako je izgledao kada
je bio Orlonov. Ruže i čipkaste puzavice, vodoskoci koji su se prelivali preko ivice vrta
pravo u vazduh, stablo jabuke, u proleće sa cvetovima nalik na grudve snega.
„Ni pomišljala nisam koliko će to biti zgodno za Lakonogu“, kaza ona za taj tajni
vrt, odvojen samo za kraljevsku porodicu – a ponekad samo za kralja ili kraljicu lično.
„To što neće morati da strčava niz kulu kad god joj se piški.“
„Uveren sam da su tvoji preci baš razmišljali o psećoj nuždi kada su ga podigli.“
„Ja bih razmišljala“, progunđa Elin.
„Oh, uveren sam ja u to“, odvrati Rovan podrugljivo se smeškajući, „ali možeš li da
mi objasniš zašto sada nismo tamo i zašto ne spavamo?“
„U vrtu?“
On je prstom pecnu po nosu. „U odajama iza vrta. Našoj spavaćoj sobi.“
 Ona ga je brzo provela kroz taj prostor, još lepo očuvan, iako je ostatak zamka
propao. Nesumnjivo da je neki adarlanski čankoliz koristio te odaje. „Hoću da se očiste
od svakog traga Ađarlana pre nego što ja budem boravila tamo“, priznade ona.
„Ah.“
Ona duboko udahnu, usisavajući kroz zube jutarnji vazduh.
Elin ih je čula pre nego što ih je videla, nanjušila ih je. Kada su se okrenuli,
ugledali su Lorkana i Elidu kako izlaze na balkon, a za njima stižu Edion, Lisandra i
Fenris. Na kraju je, kolebljivo i oprezno, dolazio Ren Olsbruk.
Elin nije imala predstave kako su znali gde da ih nađu i zašto su uopšte došli.
Fenrisove rane napokon su se zatvorile, premda mu se od čela do vilice protežu dva
istovetna crvena ožiljka. On to kao da nije ni primećivao, ili kao da nije mario za to.
Takođe joj nije promaklo da je Lorkanova ruka na Elidinim leđima, da ta gospa sva
blista.
Elin je pretpostavljala zašto je ona tako ozarena. Čak su i Lorkanove tamne oči
sijale.
To nije sprečilo Elin da privuče Lorkanov pogled i da ga svojim pogledom upozori
na sve ono što ona nije htela da izgovori rečima: ako on gospi od Peranta slomi srce, ona
će ga živog spaliti i usput pozvati Manon Crnokljunu da ispeče nešto za večeru na
njegovom zapaljenom lešu.
Lorkan prevrnu očima, a Elin to oceni kao sasvim dovoljno primanje na znanje
njene poruke, pa ih sve upita: „Zar niko nije išao da spava?“
Samo Fenris diže ruku.
Edion se namršti gledajući mrku mrlju na kamenju.
„Stavićemo čilim preko toga“, reče mu Elin.
Lisandra se zasmeja. „Nadam se nešto drečavo.“
„Nosim se mišlju da bude ružičasto-ljubičast. Izvezen cvećem. Baš ono što bi se
Eravanu najviše dopalo.“
Fejski mužjaci samo su se zabezeknuto zagledali u njih, a Ren trepnu. Elida pognu
glavu kikoćući se.
Rovan ponovo frknu. „Makar neće biti dosadno na ovom dvoru.“
Elin se uhvati za grudi, kao slika i prilika uvređenosti. „Zar si zaista brinuo da će
biti?“
„Bogovi nam pomogli“, progunđa Lorkan, a Elida ga munu.
Edion se obrati Renu, gledajući mladog vlastelina koji je zastao pored ulaza u
stepenište, kao da se još nosi mišlju da hitro pobegne. „Samo da znaš, sada ti je prilika
za beg, pre nego što budeš usisan u ove beskrajne besmislice.“
Međutim, Renove tamne oči zagledaše se u Elinine, kao da u njima nešto traže.
Čula je za Murta. Znala je kako sada nije trenutak da to spomene, da se dotakne tog
gubitka od kojeg su mu se oči smrkle. Zato se trudila da joj lice bude otvoreno. Iskreno.
Toplo. „Uvek bi nam koristio još jedan učesnik u ovim našim besmislicama“, kaza Elin
pružajući mu nevidljivu ruku.
 Ren je opet odmeri pogledom. „Odrekla si se svega i opet si se ovamo vratila. Opet
si se borila.“
„Sve to za Terasen“, tiho kaza ona.
„Da, znam“, odgovori joj Ren, a njegov ožiljak se vidno isticao na izlazećem
suncu. „To mi je sada jasno.“ On joj uputi slabašan smešak. „Mislim da je nakon ovog
rata i meni potrebno malčice besmisla.“
Edion promrmlja: „Zažalićeš što si to rekao.“
Međutim, Elin mu se ovlaš pokloni. „Da znaš da hoće.“ Podrugljivo se nasmeši
okupljenim mužjacima. „Zaklinjem vam se da vam sa mnom neće biti smrtno dosadno.
Zavetujem vam se kao kraljica.“
„A šta će to tačno podrazumevati?“, upita Edion.
„Izgradnju“, kaza Elida. „Mnogo izgradnje.“
„Trgovačke pregovore“, dodade Lisandra.
„Obučavanje novog pokolenja u magiji“, nastavi Elin.
Mužjaci ponovo zatreptaše gledajući ih.
Elin naheri glavu i zatrepta ona njima. „Zar vi nikako ne možete da doprinesete
tome?“ To rekavši, ona coknu. „Znate, vas trojica ste drevni kao sam pakao. Očekivala
bih nešto bolje od nadrndane matore kopiladi.“
Njima se nozdrve raširiše same od sebe. Edion se isceri, a Ren mudro stisnu usne
kako se ne bi poveo za njim.
Međutim, Fenris joj odgovori: „Četiri. Četvorica nas smo drevni kao pakao.“
Elin izvi jednu obrvu.
Fenris podrugljivo frknu, a ožiljci mu se zategoše od tog pokreta usnama. „Von je i
dalje tamo negde, a sada je slobodan.“
Rovan prekrsti ruke. „Nikada neće dozvoliti da ponovo bude ulovljen.“
Na te njegove reči, Fenrisovo cerekanje se ispuni nekim tajnim znanjem. „Imam
neki osećaj da tamo dole ima nekoga ko bi znao gde možemo da počnemo.“ Onda
pogleda Elin. „Ako si raspoložena da svom dvoru dodaš još jedno nadrndano matoro
kopile.“
Elin slegnu ramenima. „Ako budete mogli da ga ubedite, što da ne.“ Rovan se na to
nasmeši, pa prelete pogledom po nebu, kao da će videti prijatelja koji nije sa njim kako
tamo jezdi.
Fenris namignu. „Dajem ti reč da nije bednik kao Lorkan.“ Elida ga na to opauči po
ruci, a Fenris se izmače i smejući diže ruke. „Dopašće ti se“, obeća on Elin. „On se
dopada svim gospama“, dodade pa namignu njoj, Lisandri i Elidi.
Elin se zasmeja, a taj zvuk je bio laganiji i slobodniji od svakog koji je u životu
izustila, i onda se okrenula ka kraljevstvu koje se budilo. „Svima smo obećali bolji
svet“, trenutak kasnije reče ona ozbiljnim glasom. „Pa ćemo početi od toga.“
„Krećemo od sitnica“, primeti Fenris. „To mi se sviđa.“
Elin mu se izrugnu. „Baš mi se dopalo ono glasanje o usudključevima, pa ćemo i
toga imati više.“
Muk. Onda Lisandra upita: „Glasanje o čemu?“
 Elin slegnu ramenima, pa gurnu ruke u džepove. „Raznim stvarima.“
Edion izvi jednu obrvu. „Kao što je večera?“
Elin prevrnu očima. „Da, glasaćemo o večeri. O večerama če odlučivati zajedničko
telo.“
Elida se nakašlja. „Mislim da je Elin imala na umu ključne stvari – kako upravljati
ovim kraljevstvom.“
„Ti si kraljica“, kaza joj Lorkan. „Šta tu ima da se glasa?“
„Ljudi bi trebalo da se nešto pitaju o tome kako se njima vlada, o zakonima koji
imaju uticaja na njih. Trebalo bi da se nešto pitaju u vezi s tim kako će ovo kraljevstvo
ponovo izgraditi.“ Elin diže glavu. „Biću kraljica i moja deca…“ Sva pocrvene smešeći
se Rovanu. „Naša deca“, dodade malo tiše i nežnije, „vladaće – jednog dana. Ali Terasen
bi trebalo da ima svoj glas. Svaka oblast, ma koji vlastelin njome vladao, trebalo bi da
ima svoj glas i svog predstavnika, kojeg će birati narod.“
Odred se tada međusobno zgleda, a Rovan reče: „Postojalo je jedno kraljevstvo –
na istoku. Nekada davno. Tamo su verovali u takve stvari.“ U očima mu je sijao ponos,
blistaviji od zlatne zore. „Bilo je to mesto kojim su vladali spokoj i znanje. Pravi
svetionik u dalekom i nasilnom delu sveta. Kada se Orintska biblioteka ponovo izgradi,
zamolićemo učenjake da otkriju šta mogu o njemu.“
„Mogli bismo da uspostavimo dodir s tim kraljevstvom“, kaza Fenris. „Da vidimo
da li bi neko od njihovih učenjaka ili vođa hteo da dođe ovamo. Da nam pomogne.“ To
rekavši, on slegnu ramenima. „Mogao bih ja to. Da otputujem tamo, ako hoćete.“
Znala je da on to ozbiljno misli – da bi on putovao kao njihov izaslanik. Možda da
bi obradio sve čega se nagledao i sve što je pretrpeo. Kako bi se pomirio s time što je
ostao bez brata. Kako bi se pomirio sam sa sobom. Imala je neki osećaj da će ti ožiljci na
njegovom licu izbledeti tek kada im on dozvoli.
Ali Elin ipak klimnu glavom. Premda bi drage volje poslala Fenrisa kud god on
želi… „Biblioteka?“, ote joj se.
Rovan se samo nasmeši. „I Kraljevsko pozorište.“
„Ovde nije bilo pozorišta – ne kao u Riftholdu.“
Rovan se nasmeši još više. „Biće.“
Elin mu odmahnu. „Zar moram da te podsećam da više nismo puni zlata, iako smo
dobili ovaj rat?“
Rovan je obgrli oko ramena. „Moram li ja tebe da podsećam da sam ja, otkad si ti
obezglavila Mev, ponovo princ od Doranela i da imam pristup svim svojim imanjima i
posedima? Zar takođe moram da te podsećam na to da, pošto je Mev razotkrivena kao
upadica, pola njenog bogatstva pripada tebi, a druga polovina Belotrnima?“
Elin lagano trepnu. Ostali se isceriše. Čak i Lorkan.
Rovan je poljubi. „Nova biblioteka i Kraljevsko pozorište“, promrmlja on ne
odvajajući usne od njenih. „Smatraj to mojim parnjačkim poklonom tebi, Plamensrce.“
Elin se odmače od njega i zagleda mu se u lice. Vide na njemu iskrenost i
uverenost.
 A onda, snažno ga zagrlivši i smejući se zagledana u sve svetlije nebo, brižnu u
suze.

***

Bio je to dan za brojne sastanke, zaključila je Elin stojeći u skoro praznoj, prašnjavoj
odaji i smešeći se svojim saveznicima. Svojim prijateljima.
Ansel od Brajarklifa, izmodričena i izgrebana, odgovori joj smeškom. „Tvoja
preoblikovačica dobro laže“, kaza ona. „Sramota me je što ja to nisam sama uvidela.“
Jednako izubijani princ Galan kratko se zasmeja. „U svoju odbranu moram da
kažem kako te nikada nisam upoznao.“ To kazavši, on klimnu glavom gledajući Elin.
„Zato, zdravo, rođako.“
Naslanjajući se uz napola propali sto, jedini komad nameštaja u prostoriji, Elin mu
se zajedljivo osmehnu. „Ja sam tebe videla iz daljine – jednom.“
Galanu Ašriveru zaiskriše oči. „Pretpostaviću da se to dogodilo dok si se još bavila
svojim prethodnim zanimanjem, pa ću ti zahvaliti na tome što me nisi ubila.“
Elin se zasmeja, iako Rolf prevrnu očima. „Šta je bilo, gusaru?“
Rolf odmahnu tetoviranem rukom, a pod noktima mu se još videla krv. „Suzdržaću
se od primedaba.“
Elin ga podrugljivo pogleda. „Ti si naslednik mikenjanskog naroda“, reče mu ona.
„Sitne zađevice sada su tebe nedostojne.“
Ansel frknu. Rolf je prostreli pogledom.
„Zaista, šta sada nameravaš da radiš s njima?“, upita ga Elin. Valjda bi čitav njen
dvor trebalo da bude prisutan, ali kada je poslala Evanđelinu da pozove njihove
saveznike, odabrala je da ih pusti da se odmaraju. Makar je Rovan otišao da potraži
Endimiona i Selenu. Izgleda da će potonja dosta toga saznati o svojoj budućnosti.
Budućnosti Doranela.
Rolf slegnu ramenima. „Rešićemo kuda ćemo da idemo. Da li da se vratimo u
Lobanjin zaliv, ili da…“ Njegove morskozelene oči oštro sevnuše.
„Ili?“, sladunjavim glasom upita ga Elin.
„Ili ćemo odlučiti da ponovo izgradimo naš stari dom u Ilijumu.“
„Zašto ti sam ne doneseš tu odluku?“, upita ga Ansel.
Rolf odmahnu tetoviranem šakom. „Stavili su svoje živote na kocku da bi se borili
u ovom ratu. Trebalo bi da mogu da sami odluče gde žele da nakon tog rata žive.“
„Pametno“, primeti Elin i coknu jezikom. Rolf se ukoči, ali opusti se kad vide
toplinu u njenom pogledu. Međutim, ona pogleda Ilijasa i vide kako je oklop tog ubice
ulubljen i izguljen. „Da li si ti makar jednom progovorio za sve vreme ovog rata?“
„Ne“, odgovori Ansel umesto njega. Sin Nemog učitelja pogleda mladu kraljicu.
Netremice i ne puštajući joj pogled.
Elin trepnu kada se njih dvoje zgledaše. U njihovim pogledima nije bilo
neprijateljstva – niti straha. Zaklela bi se da se Ansel zajapurila.
 Resivši da svoju staru prijateljicu poštedi muka, Elin im svima kaza: „Hvala vam.“
Oni se opet okrenuše da je pogledaju.
Ona se zagrcnu i spusti ruku preko srca. „Hvala vam što ste došli kada sam vas
zamolila. Hvala vam u ime celog Terasena. Vaša sam dužnica.“
„Mi smo tebi bili dužni“, odvrati Ansel.
„Ja, vala, nisam bio“, progunđa Rolf.
Elin mu se blistavo isceri. „Nas dvoje ćemo se tako dobro zabavljati.“ Onda odmeri
sve svoje saveznike, iznurene i umorne od bitke, ali još na nogama. „Mislim da ćemo se
svi silno zabavljati.“

***

Elin je u podne našla Manon u jednom od veštičjih uzletišta, gde je Abraksos zurio
prema bojištu.
Bokovi i krila bili su mu prekriveni zavojima – a isto je važilo i za nekadašnju vođu
krila.
„Kraljica Kročanki i Gvozdenzubih“, kaza joj Elin umesto da je pozdravi, pa tiho
zazvižda dok se Manon lagano okretala. Elin je čačkala nokte. „Zadivljujuće.“
Ali lice koje se okrenulo ka njenom…
Iznurenost. Jad.
„Čula sam“, tiho kaza Elin, spuštajući ruke ali ne prilazeći.
Manon ništa ne reče, a njeno ćutanje prenosilo je sve što je Elin trebalo da zna.
Ne, ona nije u redu. Da, to ju je uništilo. Ne, ne želi da razgovara o tome.
Elin joj kaza samo: „Hvala ti.“
Manon nekako neodređeno klimnu glavom, pa Elin pođe prema veštici, a onda i
prođe pored nje. Sve do mesta gde je Abraksos sedeo, zureći prema Teralisu. Spaljenom
parčetu zemlje.
Srce skoro da joj prepuče na taj prizor – zbog viverna, zemlje i veštice iza nje, ali
Elin sede pored viverna i pomazi ga po gruboj glavi. On joj se nasloni o dlan.
„Biće tamo spomenik“, kaza ona Abraksosu, kaza ona Manon. „Ako hoćeš, podići
ću tamo spomenik – da niko nikada ne zaboravi šta je dato. Kome treba da budemo
zahvalni.“
Kroz kulu je pevao vetar, prazan i oštar, ali onda se začuše koraci i stope kako mrve
slamu, pa Manon sede pored nje.
Elin ipak više nije progovarala, niti je išta više pitala, a Manon – shvatajući to –
pusti da joj ramena klonu, da joj glava padne. Kao što to ne može da uradi ni sa kime
drugim, kao što to niko drugi ne može da razume – to breme koje obe nose.
Tako u tišini, dve kraljice su gledale ka razrovanom polju. Ka budućnosti mimo
njega.
 Sto devetnaesto poglavlje

Bilo je potrebno deset dana da se sve pripremi.

Deset dana da se prestona dvorana raščisti, da se donje dvorane i hodnici oribaju,
da se dopremi potrebna hrana i nađu kuvari. Deset dana da se očiste kraljevske odaje, da
se nađe odgovarajuća odeća i prestona dvorana ukrasi kraljevskim sjajem.
Venci od zimzelenog granja visili su s krovnih greda, i dok je Rovan stajao na
postolju u prestonoj dvorani i pogledom pratio šta se dešava u okupljenoj gomili sveta,
nije mogao a da ne prizna kako je Lisandra zadivljujuće dobro uradila povereni joj
posao. Sa svih strana treperile su sveće, a sneg koji je tokom noći napadao prekrio je
ožiljke što su još zaostali od bitke.
Stojeći pored njega, Edion se premeštao s noge na nogu, a Lorkan i Fenris gledali
su pravo pred sebe.
Svi su bili umiveni, očetkani i nosili odeću u kojoj su izgledali… kneževski.
Rovan nije mario za to. Njegov zeleni kaput, opšiven srebrom, bio je najnezgodnija
stvar koju je u životu obukao. Makar je na boku nosio svoj mač, a sa drugog mu je visio
Goldrin.
Srećom pa je Lorkan izgledao kao da mu je nelagodno koliko i njemu, onako
odevenom u crno. Ako ti obučeš bilo šta drugo, kazala je Elin Lorkanu, sve cokćući, ceo
svet će se okrenuti naglavačke. Dakle, nosićeš zagrobnu crninu.
Lorkan je prevrnuo očima na te njene reči, ali Rovan je na tren ugledao Elidino lice
kada je pre nekoliko trenutaka zapazio nju i Lisandru u hodniku ispred prestone dvorane.
Video je s kolikom je žudnjom i ljubavlju ona gledala u Lorkana u njegovoj novoj odeći,
pa se zapitao koliko li će se brzo u ovoj dvorani odigrati venčanje.
Pogledavši Ediona, takođe odevenog u terasensko zeleno, Rovan se malčice
nasmešio. Dva venčanja – i to verovatno pre leta, iako ni Lisandra ni Edion to nisu
pominjali.
Poslednji gosti zauzeše svoja mesta u krcatoj dvorani, a Rovan pogleda vladare i
saveznike što su sedeli u prvim redovima. Ansel od Brajarklifa meškoljila se u svom
jednako novom kaputu i pantalonama, a Rolf je prebacio ruku iza nje, preko naslona
klupe, smeškajući se zbog te njene nelagode. Ilijas, odeven u belu višeslojnu odeću svog
naroda, sedeo je s Anseline druge strane, kao slika i prilika potpunog spokoja. U redu
ispred njih, izvaljen u svom prinčevskom ruhu i gordo uzdignute glave, sedeo je Galan.
Kad mu pogled srete Rovanov, on namignu onim svojim ašriverskim očima.
Rovan tom mladom čoveku odgovori blagim klimanjem glavom, a onda klimnu
glavom Endi i Seleni, koji su sedeli na početku klupe, a toj potonjoj bilo je potrebno da
nekoliko sati provede u potpunoj tišini nakon što joj je Rovan saopštio da je ona sada
kraljica Doranela. Vilin-kraljica Istoka.
Doduše, njegova srebrenkosa rođaka danas se nije obukla u skladu sa svojim novim
zvanjem – baš kao Enda, opredelila se da obuče odeću koju je najmanje iznosila tokom
ratovanja.
Rovan je dobro znao kako ne može ni da pretpostavi kakve će sve promene
zahvatiti Doranel. Porodica Belotrn će vladati i Morina loza će napokon biti vraćena na
vlast, ali zavisiće od njih, zavisiće od Selene kakva će ta vladavina biti i kako će se
oblikovati. Kako će Feji rešiti da se oblikuju bez mračne kraljice da nad njima
gospodari.
Još ostaje da se vidi koliko će tih Feja rešiti da ostane ovde, u Terasenu. Koliko li
će njih hteti da sazda sebi život u ovom ratom napaćenom kraljevstvu, koliko će se njih
radije opredeliti da godine provede u napornoj obnovi zemlje radije nego za povratak
bogatstvu i lagodnom životu? Fejski ratnici koje je susreo tokom dva dana nisu mu
davali nikakve nagoveštaje, ali primetio je nekoliko njih kako sa čežnjom gledaju prema
Jelenrogu i prema Hrastovoj šumi, kao da i oni čuju divlji zovvetra.
A tu je i još jedan činilac: Feji koji su ovde živeli pre pada Terasena. Feji koji su
odgovorili na Eleninu očajničku molbu i vratili se u svoj skriveni dom među Vučjim
plemenom u zaleđu planina, kako bi se pripremili za putovanje ovamo. Kako bi se
pripremili da se napokon vrate u Terasen, a možda i da sa sobom dovedu neke od tih
vukova.
On će raditi na tome da ovo kraljevstvo učini dostojnim njihovog povratka.
Dostojnim svih koji ovde žive – ljudi, Feja ili veštičjeg roda. Da to postane veliko
kraljevstvo, kao što je nekada i bilo – a i veće. Veliko kao ono na dalekom Jugu, preko
mora, koje je dokaz da može postojati zemlja u kojoj vladaju mir i obilje.
Kaganatski kraljevići pričali su mu ovih dana o svom kraljevstvu – pravilima koja
tamo vladaju i o narodima koji tamo žive. Oni sada zajedno sede na drugoj strani
prestane dvorane, a sa njima i Kejol i Dorijan. Irena i Nesrin takođe su tamo, obe ljupke
u haljinama za koje je Rovan jedino mogao pretpostaviti da su pozajmljene. Nisu
otvorene nikakve radnje – a svakako nijedna radnja nema nikakve zalihe. Štaviše, pravo
je čudo što ma ko od njih uopšte ima čistu odeću.
Makar je Manon odbila da se uparadi. Nosila je svoju veštičju kožnu odeću za
letenje – mada joj je zvezdana kruna bila na glavi, obasjavajući svetlošću Petru
Plavokrvnu i Bronven Kročanku, koje su sedele levo i desno od nje.
Edion glasno proguta knedlu i Rovan baci pogled ka otvorenim vratima, a onda ka
lordu Darouu, koji je stajao pored praznog prestola.
Nije to bio zvanični presto – već samo najveća i najlepša stolica probrana iz jadne i
bedne ponude.
Darou se takođe zagleda prema otvorenim vratima, lica potpuno bezizražajnog. A
ipak, oči su mu blistale.
Oglasiše se trube. Četvoronotni zov, koji se ponovi triput.
Klupe zaškripaše kada se svi okrenuše prema vratima.
 Iza postolja, skrivena iza oslikanog drvenog paravana, mala družina svirača započe
svečanu muziku. Nije to bio veličanstveni, ogromni orkestar, kakav možda dolikuje
ovakvom događaju, ali bolje i takva muzika nego nikakva.
To svejedno nije ni bitno.
Nije bilo bitno, jer se Elida pojavila u lila haljini, crne kose uvezane pravim
vencem traka. Hramala je pri svakom koraku, a Rovan je dobro znao da je to zato što je
zamolila Lorkana da joj ne ojačava nogu. Želela je da sopstvenim nogama pređe taj dugi
prolaz niz prestonu dvoranu.
Dostojanstvena i skladna, gospa od Peranta gordo se držala noseći ispred sebe kitu
zelenike i hodajući prema postolju. Gospa od Peranta i jedna od Elininih pratilja. Za
danas.
Za Elinino krunisanje.
Elida je prešla već pola puta niz prolaz kada se pojavila Lisandra, odevena u haljinu
od zelenog somota. Ljudi zažamoriše – i to ne samo od njene izvanredne lepote već i
zbog toga šta je ona.
Preoblikovačica koja je branila njihovo kraljevstvo i pomogla da Eravanu dođe
kraj.
Lisandra je ponosno stupala niz prolaz, kao da lebdi a ne da hoda, a Edion takođe
diže glavu kada je ugleda. Gospu od Karavera.
Onda dođe Evanđelina, sa zelenim trakama u riđezlatnoj kosi, lica ozarenog od
širokog osmeha, a onih ožiljaka zategnutih u nepatvorenoj radosti. Mlada gospa od
Arana. Darouova štićenica – koja je nekako raskravila vlastelinu srce dovoljno da on
ubedi druge velmože da se saglase sa ovim.
Da Elin ima pravo na presto.
Uručili su spise pre dva dana, koje su potpisali svi do jednoga.
Elida zauze svoje mesto desno od prestola.
Onda Lisandra. Onda Evanđelina.
Rovanu srce zagrme kada svima pogledi poleteše niz sada prazan prolaz, dok se
muzika čula sve glasnije i glasnije, a Pesma Terasena odzvanjala.
U trenutku kada muzika dosegnu vrhunac, pred celim svetom prasnu zvuk
kraljevski i nepokoran, ona se pojavi.
Rovanu kolena klecnuše kada se svi digoše na noge.
Odevena u prozirnu zelenu i srebrnu haljinu, zlatne kose raspuštene, Elin zastade na
pragu prestone dvorane.
Nikada u životu nije video nekoga tako prelepog.
Elin pogleda niz dugi prolaz – kao da odmerava svaki korak koji će prevaliti do
postolja.
Do svog prestola.
Kao da je čitav svet zastao skupa s njom, oklevajući na tom pragu.
Blistavija od snega napolju, Elin diže glavu i krenu na svoj poslednji put kući.
 ***

Svaki njen korak, svaka staza kojom se zaputila, vodili su dovde.

Lica njenih prijatelja, njenih saveznika kao da su se razlivala dok je prolazila pored
njih.
Ka prestolu koji čeka. Ka kruni koju će joj Darou staviti na glavu.
Svaki njen korak kao da je odjekivao tlom. Elin pusti nešto svoje žeravice da
proleti pored nje, poigravajući u vazduhu za skutima njene haljine koji su se vukli za
njom.
Ruke su joj se tresle, ali svejedno je samo još čvršće stegla rukovet zimzelenog
lovora – koji je označavao terasensku večnu samostalnost i vlast nad samim sobom.
Svaki njen korak prema onom prestolu bio joj je preteći, ali istovremeno ju je
mamio dalje.
Rovan je stajao desno od prestola, zuba otkrivenih u širokom osmehu koji čak ni
njegova obuka nije mogla da suspregne.
A levo od prestola stajao je Edion. Glava mu beše gordo uzdignuta, suze su mu se
slivale niz lice, a Mač Orinta stajao za bokom.
Zarad njega se tada nasmešila. Zbog one dece koja su nekada bila i zbog onoga bez
čega su ostali.
Zbog onoga što sada stiču.
Elin prođe pored Dorijana i Kejola, pa im usput klimnu glavom. Onda namignu
gledajući Ansel od Brajarklifa, koja je rukavom kaputa brisala suze.
Tada Elin priđe na tri koraka od prestola, a Darou pođe ka njegovoj ivici. Baš kao
što ju je on sinoć podučavao, baš kao što je ona iznova i iznova satima vežbala na
jednom prašnjavom stepeništu, Elin se uspe uz tri stepenika i kleknu na najviši.
Jedini trenutak u njenoj vladavini kada će se ona pognuti.
Jedino pred čime će ona ikada kleknuti.
Njena kruna. Njen presto. Njeno kraljevstvo.
Svi u dvorani ostadoše da stoje, čak i kada im Darou pokaza da sednu.
A onda se začuše reči, izgovorene na starom jeziku, svete i drevne, koje je
besprekorno izgovarao Darou, kao i kada je krunisao Orlona lično, pre svih onih
decenija.
Daješ li svoj život, svoje telo i svoju dušu u službu Terasena?
Ona odgovori na starom jeziku, baš kao što je sinoć takođe vežbala s Rovanom sve
dok joj se jezik nije pretvorio u olovo. Sve što jesam i sve što imam nudim Terasenu.
Onda izreci svoje zavete.
Elin je srce lupalo kao da će joj iskočiti iz grudi i znala je da Rovan može da ga
čuje, ali je pognula glavu i kazala: Ja, Elin Ašriver Belotrn Galatinijus, zaklinjem se
svojom besmrtnom dušom da ću čuvati, hraniti i poštovati Terasen od ovog pa do mog
poslednjeg dana.
Onda će tako i biti, odgovori Darou i pruži ruku.
 Ne njoj, već Evanđelini, koja istupi noseći jastuk od zelenog somota.
A na njemu krunu.
Adarlan je uništio njen rođeni presto. Istopio je njenu krunu.
Zato su joj načinili novu. U deset dana otkako je odlučeno da će se ona krunisati
ovde, pred celim svetom, našli su majstora kujundžiju da iskuje krunu od preostalog
zlata koje su ukrali iz mogile u Vendlinu. Isprepleteni zlatni kolutovi, poput izuvijanih
jelenskih rogova, dizali su se noseći dragulj u središtu. Ne pravi dragulj, već nešto
beskrajno dragocenije. Darou joj je to lično dao.
Parčence kristala u kom je bio jedini cvet kraljoplamena iz vremena Orlonove
vladavine.
Čak i usred blistavog metala te krune, crveno-narandžasti cvet sijao je kao rubin,
zaslepljujući na svetlosti jutarnjeg sunca dok je Darou dizao krunu s jastuka.
Digao ju je ka zraku svetlosti što se prosipao kroz red prozora iza postolja. Obred
predviđen za ovo doba dana, ovaj zrak sunca. Ovaj blagoslov same Male.
I premda Gospe Svetlosti sada zauveknema, Elin bi se zaklela kako je osetila toplu
ruku na ramenu kada je Darou podigao krunu ka suncu.
Zaklela bi se da ih je sve osetila kako stoje tu s njom, sve koje je volela svim
svojim vatrenim srcem, čije su priče ponovo mastilom upisane po njenoj koži.
Kako je kruna krenula da se spušta, pripremajući glavu, vrat i srce da je dočekaju,
Elin pusti svoju moć da blista. Za sve one koji nisu preživeli, za one koji su se borili, za
svet koji gleda.
Darou joj spusti krunu na glavu, a bila je teža nego što je očekivala.
Elin sklopi oči, puštajući da se ta težina, to breme i taj dar slegnu na nju.
„Ustani“, kaza Darou, „Elin Ašriver Galatinijus, kraljice Terasena.“
Ona se suzdrža da ne zajeca, pa lagano, dišući postojano unatoč tome što joj je srce
lupalo toliko da je pretilo da joj iskoči iz grudi, Elin ustade.
Darouove sive oči naprosto su blistale. „Neka bi dugo vladala.“
I kako se Elin okrenu, tako se poklič pronese dvoranom, odjekujući po drevnom
kamenju, a prihvati ga i čitav grad koji se okupio ispred zamka. „Živela Elin! Kraljica
Terasena!“
Taj poklič s Rovanovih usana, s Edionovih, pretio je da je obori na kolena, ali Elin
se smešila. Gordo je digla glavu i smešila se.
Darou joj pokaza presto koji ju je čekao, pokaza preostala dva stepenika.
Ona će sesti i obredu će doći kraj.
Ali ne još.
Elin se okrenu ulevo, prema Edionu, pa mu reče tiho ali ne slabim glasom: „Prinče
Edione, ovo je bilo tvoje od časa kada si se rodio.“
Edion se ukoči kada Elin zavrnu prozračni rukav svoje haljine, otkrivajući
podlakticu.
Edionu se ramena zatresoše od siline suza.
Elin nije suzdržavala suze i usne su joj drhtale. „Da li hoćeš da mi položiš krvni
zavet?“
 Edion samo pade na kolena pred njom.
Rovan joj nemo pruži bodež, ali Elin zastade držeći ga nad rukom. „Borio si se za
Terasen kada niko drugi nije hteo da se bori. Kada nije bilo nikakvih izgleda, kada je sve
bilo beznadežno, ti si se borio za ovo kraljevstvo. Za mene. Za ovaj narod. Da li ćeš se
zakleti kako ćeš nastaviti da se tako boriš, do svog poslednjeg daha?“
Edion pognu glavu i promuklo izusti: „Da. U ovom životu i u svim ostalim
životima, služiću tebi – i Terasenu.“
Elin se nasmeši Edionu, drugoj strani svoje lepe medalje, pa zaseče podlakticu pre
nego što mu je pruži. „Onda pij, prinče, i dobro mi došao.“
Edion nežno prihvati njenu ruku i prisloni usne uz ranu.
Kada se povukao, s njenom krvlju na usnama, Elin mu se nasmeši gledajući ga
odozgo. „Kazao si kako želiš da se zakuneš pred celim svetom“, reče mu tako da je
samo on mogao da je čuje. „Eto ti sad.“
Edion se zagrcnu od smeha, pa ustade i zagrli je snažno pre nego što se povuče na
svoje mesto na drugoj strani prestola.
Elin pogleda Daroua, koji je i dalje čekao. „Gde smo stali?“
Stari velmoža se malčice nasmeši, pa pokaza ka prestolu. „Poslednji deo ovog
obreda.“
„A onda ručak“, promrmlja Fenris, uzdišući.
Elin se suzdrža da se ne nasmeši, pa pređe dva koraka do prestola.
Samo što se okrenu da sedne, ponovo stade.
Stade kada male prilike promoliše glave svuda po prestonoj dvorani. Ote joj se
neznatan uzdah, ali dovoljan da se svi okrenuše da pogledaju.
„Mali narod“, promrmljaše ljudi, neki čak uzmičući kada sitne prilike izleteše iz
senki i pojuriše niz prolaz između klupa, tako da su krila šuštala i krljušt sjaktala.
Jedan od njih priđe postolju i vretenastim zelenkastim šakama položi njihov dar
njoj pred noge.
Druga kruna. Mevina kruna.
Uzeta iz njenih bisaga – gde god da su završile nakon bitke. Izgleda da su završile
kod njih, kao da oni neće dozvoliti da ta kruna ponovo bude izgubljena. Kao da joj neće
dozvoliti da zaboravi.
Elin uze krunu koju su joj položili pred noge, zapanjeno gledajući mali skup što se
ugurao u senke iza klupa, trepćući tamnim krupnim očima.
„Vilin-kraljica Zapada“, tiho kaza Elida, mada su je svi čuli.
Elin su ruke drhtale, a srce joj je bilo puno toliko da ju je to skoro bolelo dok je
gledala tu drevnu blistavu krunu, a onda se zagledala u Mali narod. „Da“, obrati im se.
„Služiću i vas. Do svog poslednjeg daha.“
Onda im se Elin pokloni. Tim skoro nevidljivim bićima koja su je toliko puta
spasla, ne tražeći ništa. Gospodaru Severa, koji je baš kao i ona preživeo uprkos svemu.
Koji je nikada nije zaboravio. Služiće im, baš kao što će služiti svim građanima
Terasena.
S njom se pokloniše i svi na postolju, a onda i svi u prestonoj dvorani.
 Ali Mali narod je već nestao.
Zato ona spusti Mabinu krunu preko one od zlata, kristala i srebra – a drevna kruna
je savršeno legla na nju.
Onda Elin konačno sede na presto.
Pritiskao ju je, gnezdeći se oko njenih kostiju, taj novi teret. Više nije krvnica. Više
nije odmetnuta princeza.
Kada Elin diže glavu da odmeri gomilu koja joj je klicala, kada se nasmeši, kraljica
Terasena i vilin-kraljica Zapada, zaplamte jarko kao zvezda.

***

Obred nije bio gotov. Ne još.

Dok su se zvona glasala širom grada, obznanjujući njeno krunisanje, okupljeni
građani su klicali.
Elin je otišla da ih pozdravi.
Otišla je do kapija zamka, a njeni dvorjani, njeni prijatelji pratili su je, dok je iza
njih išla gomila iz prestone dvorane. Kada je stala pred zatvorenim kapijama, a taj
drevni reljefom prekriveni metal se uzdizao pred njom, dok je pred njim čekao grad i
čitav svet, Elin se okrenula prema njima.
Prema onima što su došli s njom, prema onima zahvaljujući kojima su stigli do
ovog dana, do ove radosne zvonjave.
Mahnu svojim dvorjanima da priđu.
Onda se nasmeši Dorijanu i Kejolu, Ireni, Nesrin, Sartaku i njihovim saputnicima,
pa mahnu i njima da priđu.
Dižući obrve, pošli su do nje.
Elin, krunisana i blistava, reče im samo: „Hajdete sa mnom.“ Pokaza kapiju iza
sebe. „Svi vi.“
Ovaj dan nije samo njen. Ne, nikako.
Kada svi ustuknuše, Elin pođe napred. Uze Irenu Vestfal za ruku da je povede
napred. Onda Manon Crnokljunu. Elidu Lohan. Lisandru. Evanđelinu. Nesrin Falik.
Borte, Hasar i Ansel od Brajarklifa.
Sve žene koje su se borile rame uz rame s njom, ili izdaleka. Koje su krvarile i
žrtvovale se, ne gubeći nadu da će ovaj dan osvanuti.
„Hodite sa mnom“, kaza im Elin, muškarcima i mužjacima koji su ostali korak iza.
„Prijatelji moji.“
Dok su se zvona još glasala, Elin klimnu stražarima pred dvorskom kapijom.
Ona se napokon raskrili i rika okupljene gomile bila je dovoljno glasna da i zvezde
zatrese.
Kao jedno, oni istupiše pred kličući grad.
Kročiše na ulice, gde su ljudi igrali i pevali, gde su jecali i hvatali se za grudi na taj
prizor povorke nasmešenih vladara, ratnika i junaka koji su spasli njihovo kraljevstvo i
njihove zemlje, a sada im mašu. Na prizor svoje tek krunisane kraljice, čije su oči
ozarene od radosti.
Novi svet.
Bolji svet.
 Sto dvadeseto poglavlje

Prošlo je dva dana a Nesrin Falik se još oporavljala od bala koji je trajao sve do zore.
Kakva je to proslava bila.
Ništa veličanstveno kao zabave na Južnom kontinentu, ali čista radost i smeh u
Velikoj dvorani, gozba i plesanje… neće to zaboraviti do kraja života.
Makar joj do smrti trebalo da se odmori od toga.
Noge su je još bolele od plesanja, plesanja i plesanja, a pre svega sat videla je i Elin
i Lisandru kako se za doručkom žale na to.
Ali kraljica je plesala – i Nesrin ni taj prizor nikada neće zaboraviti.
Prvi ples povela je Elin i odabrala je svog parnjaka da joj se pridruži. I kraljica i
supružnik presvukli su se za zabavu – Elin u crnu haljinu protkanu zlatnim nitima, a
Rovan u crnu odeću protkanu srebrnim. Kakav su samo par bili, njih dvoje sami na
plesnom podijumu.
Kraljica je delovala zatečeno – oduševljeno – kada ju je fejski princ poveo u valcer,
ne propuštajući ni korak. Toliko razdragana da ih je oboje krunisala plamenovima.
To je bio samo početak.
Ples je bio… Nesrin nije znala kako da opiše brzinu i skladnost njihovog plesanja.
Njihovog prvog plesa kao kraljice i supružnika. Njihovi pokreti bili su pitanja i odgovori
jedno drugome, a kada se muzika ubrzala, Rovan ju je vrteo, okretao i spuštao, dok su
skuti njene crne haljine otkrivali Elinina stopala u zlatnim papučicama.
Stopala koja su se tako brzo kretala po podu da su joj žiške letele pod potpeticama,
prateći dugačke skute njene haljine.
Sve brže i brže, Elin i Rovan su plesali, vrteći se, vrteći i vrteći, a kraljica je sijala
kao da je tog trena iskovana dok je muzika hrlila ka treštavom vrhuncu.
I kada se prolomila poslednja, pobedonosna nota valcera, njih dvoje su stali –
savršeno i odjednom. Tačno tren pre nego što je kraljica zagrlila Rovana oko vrata i
poljubila ga.
Nesrin se još smešila zbog toga, ma koliko je noge bolele, dok je stajala u
prašnjavoj odaji koja je postala glavno sedište kaganatskih velmoža i slušala ih kako
razgovaraju.
„Visoka vidarka kaže da će potrajati još pet dana dok i poslednji naš vojnik ne bude
spreman“, govorio je princ Kašin svom bratu i sestri, kao i Dorijanu – koga su danas
pozvali na sastanak.
„A vi ćete otići s njima?“, upita Dorijan, smešeći se malčice tužno.
„Većina nas“, odgovori Sartak, s jednakom tugom u osmehu.
 Jer se tu razvilo prijateljstvo, čak i u ratu. Istinsko prijateljstvo, koje će premostiti
okeane što će ih ponovo razdvojiti.
Sartak kaza Dorijanu: „Pozvali smo te ovamo jer imamo za tebe prilično
neuobičajenu molbu.“
Dorijan diže obrvu.
Sartak se lecnu. „Kada smo bili u Ferijanskom procepu, neki naši ruhini našli su
vivernska jaja. Ostavljena bez ikakve brige i staranja o njima. Neki od njih sada žele da
ostanu ovde. Da se staraju o njima. Da ih obučavaju.“
Nesrin trepnu, skupa s Dorijanom. Niko joj to nije pomenuo. „Ja… mislila sam da
ruhini nikada ne odlaze iz svojih legala“, ote joj se.
„Ovo su mladi jahači“, sa smeškom odgovori Sartak. „Svega dvadesetak njih.“
Onda pogleda Dorijana. „Međutim, preklinjali su me da te pitam za dozvolu da ostanu
nakon što mi odemo.“
Dorijan razmisli o tome. „Ne vidim zašto ne bi.“ Nešto mu se zaiskri u očima,
zamisao u trenu nastala, pa gurnuta u stranu. „Zapravo, bio bih počastvovan.“
„Samo im ne daj da dovode viverne kući“, gunđala je Hasar. „Ne želim da vidim
više nijednog viverna dok sam živa.“
Kašin je potapša po glavi, a Hasar škljocnu zubima na njega.
Nesrin se zasmeja, ali osmeh joj pobeže s lica kada vide kako se Dorijan i njoj
tužno smeši.
„Mislim da ću ostati bez još jednog kapetana Garde“, kaza kralj Adarlana.
Nesrin pognu glavu. „Ja…“ Nije očekivala ovakav razgovor. Makar ne odmah.
„Ali biće mi drago“, nastavi Dorijan, „da steknem još jednu kraljicu koja će mi biti
prijateljica.“
Nesrin pocrvene, pa još više kada se Sartak zacereka i kaza: „Ne kraljicu. Caricu.“
Nesrin se lecnu a Sartak prasnu u smeh i Dorijan mu se pridruži.
Onda je kralj snažno zagrli. „Hvala ti, Nesrin Falik. Na svemu što si učinila.“
Nesrin se grlo toliko steglo da nije mogla ništa da kaže, pa je samo i ona njega
zagrlila.
Kada je kralj otišao, kada su Kašin i Hasar otišli na rani ručak, Nesrin se okrenu ka
Sartaku i ponovo lecnu. „Carica? Zaista?“
Sartakove tamne oči zaiskriše. „Pobedili smo u ovom ratu, Nesrin Falik.“ Privuče
je bliže sebi. „I sada ćemo ići kući.“
Nikada u životu nije čula tako prelepe reči.

***

Kejol je samo zurio u pismo koje je držao.

Stiglo je pre jednog sata, ali on ga još nije otvorio. Samo ga je primio od glasnika –
jednog od brojne dece pod Evanđelininim zapovedništvom – i odneo ga u svoju spavaću
sobu.
 Sedeći na krevetu, dok je svetlost sveća treperila u trošnoj odaji, još nije mogao da
se natera da prelomi pečat od crvenog voska.
Kvaka se pomeri i Irena uđe, umorna ali vedrog pogleda. „Trebalo bi da spavaš.“
„Kao i ti“, odgovori joj on, upadljivo je gledajući u trbuh.
Ona mu odmahnu, jednako lako koliko lako je odbacivala titule kao što su
Spasiteljka i Heroina Erileje. Jednako lako kao što je odmahivala pred pogledima punim
strahopoštovanja i pred suzama koje bi susretala u prolazu.
Zato je Kejol bio ponosan za oboje. Pričaće njihovom detetu o njenoj hrabrosti,
njenoj blistavosti.
„Kakvo ti je to pismo?“, upita ona perući najpre ruke, pa se umivajući pored
prozora. Kroz staklo se videlo kako je grad miran – spava nakon dugog dana
provedenog u obnovi. Divlji ljudi s Očnjaka ostali su da pomognu, što je bilo dobro delo
za koje će se Kejol postarati da bude nagrađeno. Već je gledao kako bi mogao da proširi
njihovu oblast – i da sklopi mir između njih i Anijela.
Kejol se zagrcnu. „Od moje majke.“
Irena zastade, a voda joj se još slivala s lica. „Tvoje… Zašto ga nisi već otvorio?“
On slegnu ramenima. „Nismo svi dovoljno hrabri da se hvatamo ukoštac s mračnim
gospodarima, samo da znaš.“
Irena prevrnu očima, obrisa lice, pa sede na krevet pored njega. „Hoćeš li da ga
prvo ja pročitam?“
Da. Proklet bio, ali voleo bi da ga najpre ona pročita. Kejol joj ga bez reči pruži.
Irena ništa ne reče otvarajući zapečaćenu hartiju, pa zlatnim očima prelete preko
mastilom ispisanih reči. Kejol je jednim prstom lupkao po kolenu. Znao je da ne bi
trebalo ni da pokušava da šeta nakon što je ona ceo dan provela viđajući. Jedva je uspeo
da se pomoću štapa vrati u sobu pre nego što se skljokao na krevet.
Irena se uhvatila za grlo okrećući drugu stranicu pisma i čitajući šta na njoj piše.
Kada je ponovo digla glavu, suze su joj se slivale niz obraze. Pružila mu je pismo.
„Trebalo bi da ga sam pročitaš.“
„Samo mi reci.“ Pročitaće ga kasnije. „Samo – reci mi šta piše.“
Irena obrisa lice. Usne su joj podrhtavale, ali u očima joj je sijala radost.
Nepatvorena radost. „Piše da te ona voli. Piše da si joj nedostajao. Piše da bi volela da
dođe i da živi s nama, ako nas dvoje nemamo ništa protiv. Tvoj brat Terin takođe.“
Kejol dohvati pismo i pročita ga. Nije mogao da poveruje. Ne sve dok ga nije
pročitao.
Volela sam te od prvog časa kada sam znala da rasteš u meni.
Nije mogao da suzdrži suze.
Tvoj otac me je obavestio šta je uradio s pismima koja sam ti pisala. Ja sam njega
obavestila da se neću vraćati u Anijel.
Irena nasloni glavu o njegovo rame dok je on čitao i čitao.
Razdvajale su nas duge godine i daleko prostranstvo, napisala je njegova majka, ali
kada se skrasiš sa svojom suprugom i detetom, volela bih da vam dođem uposetu. Da
ostanem na duže, zajedno s Terinom. Ako nemaš ništa protiv.
 Bile su to kolebljive i bojažljive reči, kao da ni njegova majka ne može da poveruje
da bi on na to pristao.
Kejol pročita ostatak pisma, boreći se da guta kada je stigao do poslednjih redova.
Veoma sam ponosna na tebe. Oduvek sam se tobom ponosila i uvek ću se ponositi.
Nadam se da ćemo se videti ubrzo.
Kejol spusti pismo, obrisa lice, pa se nasmeši svojoj ženi. „Moraćemo da
podignemo veću kuću“, kaza.
Kada mu se Irena u odgovor široko osmehnula, bilo je to sve čemu se nadao.

***

Sutradan je Dorijan našao Kejola i Irenu u bolnici, koja je premeštena na niže spratove.
Kejol je bio u stolici na točkovima i pomagao supruzi da se stara o jednoj povređenoj
Kročanki. Mahnuo im je da pođu s njim.
Poslušali su ga, ne postavljajući nikakva pitanja, sve dok on nije našao Manon na
vrhu uzletišta. Osedlavala je Abraksosa za jutarnji let. Ta svakodnevna obaveza, Dorijan
je to znao, služila je i da suspreže žalost što ju je slamala i da održi nekakav red.
Manon se ukoči videvši ih, pa se namršti. S Kejolom i Irenom srela se pre nekoliko
dana, a njihov ponovni susret bio je tih, premda ne i studen, uprkos tome što je Kejolov
prvi susret s vešticom protekao kako je protekao. Irena je samo zagrlila vešticu, a Manon
ju je ukočeno obuhvatila rukama, i kada su se razdvojile, Dorijan bi se zakleo da je nešto
bledila i ispijenosti nestalo s Manoninog lica.
Dorijan upita veštičju kraljicu: „Kuda ćeš ti, kada svi odu?“
Manonine zlatne oči netremice su ga gledale pravo u lice.
Nije se usudio da je pita. Nisu se usudili da razgovaraju o tome. Baš kao što on još
nije izgovorio očevo ime, svoje ime. Ne još.
„U Pustare“, napokon odvrati ona. „Da vidim šta može da se uradi.“
Dorijan proguta knedlu. Čuo je kako veštice, i Gvozdenzube i Kročanke,
razgovaraju o tome. Osetio je njihovu sve veću živčanost – i uzbuđenje. „A posle?“
„Neće biti ništa posle.“
On joj se nasmeši, kao da zna neku tajnu. „Zar neće?“
Manon ga upita: „A šta ti želiš?“
Tebe, umalo da joj ne odgovori on. Svu tebe.
Međutim, Dorijan samo kaza: „Skupinica ruhina ostaje u Adarlanu da obučava
vivernsku mladunčad. Hoću da budu moja nova vazdušna legija, a voleo bih da im ti i
Gvozdenzube pomažete.“
Kejol se nakašlja i pogleda ga kao da bi mu rekao: A kada si nameravao da meni to
saopštiš?
Dorijan namignu svom prijatelju, pa se opet okrenu da pogleda Manon. „Idi u
Pustare. Obnavljaj. Ali razmisli o tome – da se vratiš. Ako ne da budeš moja krunska
jahačica, a ono da ih obučavaš.“ Onda malo tiše dodade: „I da se s vremena na vreme
pozdraviš sa mnom.“
Manon je samo zurila u njega.
Trudio se da se ne vidi kako zadržava dah, kao da ta zamisao što mu je sinula pre
svega nekoliko minuta u odajama kaganatskih kraljevskih potomaka ne kola kroz njega,
sveža i svetla.
Onda mu Manon odgovori: „Od Pustara do Riftholda ima svega nekoliko dana leta
vivernom.“ Gledala ga je oprezno, ali ipak – ipak s blagim smeškom. „Mislim da će
Bronven i Petra moći da vode narod ako se povremeno iskradem. Čisto da pomažem
ruhinima.“
Video je obećanje u njenim očima, u tom tračku smeška. Oboje su još u žalosti,
oboje su se raspali i ponegde su još slomljeni, ali u ovom njihovom novom svetu…
možda bi mogli da se iscele. Zajedno.
„Trebalo bi da se naprosto uzmete“, kaza Irena, a Dorijan se munjevito okrenu da je
pogleda s nevericom. „Bilo bi vam oboma lakše i više ne biste morali da se pretvarate.“
Kejol zabezeknuto pogleda svoju ženu.
Irena slegnu ramenima. „A to bi takođe bilo jako savezništvo za oba kraljevstva.“
Dorijan je dobro znao da sav crveni dok se ponovo okretao da pogleda Manon, s
izvinjenjima i poricanjima već na usnama.
Međutim, Manon se samo isceri Ireni, a njena srebrnastobela kosa polete na
povetarcu, kao da seže ka ujedinjenom narodu koji će ubrzo zajezditi ka zapadu.
Taj podrugljivi osmeh se onda ublaži kada ona uzjaha Abraksosa i uze u ruke uzde.
„Videćemo“, samo je kazala Manon Crnokljuna, visoka kraljica Kročanki i
Gvozdenzubih, pre nego što su se ona i njen vivern vinuli u nebo.
Kejol i Irena stadoše da se raspravljaju, usput se smejući, ali Dorijan priđe do ivice
uzletišta. Gledao je kako belokosa jahačica i vivern srebrnih krila nestaju u daljini leteći
ka obzorju.
Dorijan se nasmeši – i uhvati sebe kako se prvi put za mnogo vremena raduje
sutrašnjici.
 Sto dvadeset prvo poglavlje

Rovan je znao da će joj ovaj dan teško pasti.

Teško će pasti svima njima, jer su se proteklih nedelja i meseci vrlo zbližili.
Ali nedelju dana po Elininom krunisanju, opet su se sakupili. Ovoga puta ne da bi
slavili, već da bi se rastali.
Dan je osvanuo vedar i sunčan, ali surovo studen. Kao što je već neko vreme bilo.
Elin ih je sinoć sve zamolila da ostanu, da sačekaju da zimski meseci prođu i da
odu u proleće. Rovan je znao kako je ona sasvim svesna da je malo verovatno da će
njena molba biti uslišena.
Izgledalo je da su neki skloni tome da razmisle o toj ponudi, ali na kraju su svi
osim Rolfa rešili da idu.
Danas – kao jedno. Raštrkaće se na sve četiri strane sveta. Gvozdenzube i
Kročanke otišle su pre razdanja, nestajući hitro i tiho, zaputivši se ka svom drevnom
domu.
Rovan je u dvorištu zamka stajao pored Elin i osećao kako kroz nju protiču tuga,
ljubav i zahvalnost dok ih je ona sve gledala. Kaganovi potomci i ruhini već su se
pozdravili. Borte je najnevoljnije rekla zbogom i Elin se dugo grlila s Nesrin Falik.
Šaputale su nasamo neko vreme, ali on je znao šta joj je Elin ponudila: drugarstvo, čak i
preko razdaljine dugačke hiljadama milja. Dve mlade kraljice, koje će vladati moćnim
kraljevstvima.
Vidarke su otišle s njima, neke s Darganima u sedlima, neke u kolima, a neke s
ruhinima. Irena Vestfal je jecala grleći vidarke i visoku vidarkuposlednji put. Potom je
dugo jecala u zagrljaju svog supruga.
Onda je otišla Ansel od Brajarklifa, s onim što je ostalo od njenih ljudi. Ona i Elin
su se najpre izrugale jedna drugoj, pa su se zasmejale, pa zaplakale grleći se. Još jedna
veza koja se neće tako lako raskinuti, uprkos razdaljini koja ih razdvaja.
Tihe ubice su bile sledeći koji su otišli. Ilijas se smešio Elin jašući odatle.
Onda princ Galan, čije je brodovlje ostalo u Suriji – na njih su pazili Ravi i Solpa
će on odjahati tamo pre nego što otplovi za Vendlin. Zagrlio je Ediona, pa se rukovao s
Rovanom pre nego što se okrenuo ka Elin.
Njegova supruga, njegova parnjakinja, njegova kraljica kaza princu: „Došao si kada
sam zamolila. Došao si a da nisi poznavao nikoga od nas. Znam da sam to već rekla, ali
biću ti zanavek zahvalna.“
Galan se samo isceri. „To je bilo vraćanje davnašnjeg duga, rođako. I drage volje je
plaćen.“
 Onda i on odjaha, sa svojim ljudima. Od svih saveznika koje su nekako sakupili,
jedino će Rolf ostati da prezimi, pošto je on sada lord od Ilijuma, kao i Falkan Enar,
Lisandrin stric, koji je želeo da od svoje bratanice nauči ono što ona zna o
preoblikovanju. Možda i da ovde osnuje sopstveno trgovačko carstvo – i pomogne s
onim sporazumima o međunarodnoj trgovini koje će morati da sklope što pre.
Odlazilo ih je sve više i više pod tim zimskim suncem, sve dok na kraju nisu ostali
samo Dorijan, Kejol i Irena.
Irena zagrli Elidu, pa se dve žene zakleše jedna drugoj da će često razmenjivati
pisma.
Irena, vrlo mudro, samo klimnu Lorkanu, pa se nasmeši Lisandri, Edionu, Renu i
Fenrisu pre nego što priđe Rovanu i Elin.
Irena se i dalje smešila gledajući čas jedno, čas drugo. „Kada se približi rođenje
vašeg prvog deteta, pošaljite mi glas i doći ću. Da pomognem pri porođaju.“
Rovan nije znao kako da iskaže zahvalnost od koje je pretilo da će se poguriti.
Fejski porođaji… nije dopuštao sebi da razmišlja o tome, već je samo zagrlio vidarku.
Elin i Irena na trenutak su se samo gledale.
„Daleko smo od Iniša“, prošapta Irena.
„Ali više nismo izgubljene“, takođe šapatom odgovori Elin, a glas je izdade kada se
zagrliše. Dve žene koje su u svojim rukama držale sudbinu celog sveta. Koje su ga
spasle.
Kejol iza njih obrisa suze s lica. Rovan, pognuvši glavu, uradi isto.
Njegov pozdrav s Kejolom bio je brz, a zagrljaj snažan. Dorijan se zadržao malo
duže, skladan i postojan, iako se Rovan mučio da progovori koliko mu se grlo steglo.
Onda Elin kroči pred Dorijana i Kejola, a Rovan se odmače i stade uz Ediona,
Fenrisa, Lorkana, Elidu, Rena i Lisandru. Njihov mladi dvor – dvor koji će promeniti
ovaj svet. Obnoviti ga.
Ostavili su svojoj kraljici mesta za taj poslednji i najteži rastanak.

***

Osećala se kao da već minutima neprestano plače.

Ali ovo poslednje zbogom…
Elin pogleda Kejola i Dorijana, pa zajeca. Raskrili ruke da ih zagrli, ridajući dok su
se sve troje uhvatili.
„Volim vas obojicu“, prošapta im ona. „Ma šta se desilo, ma koliko daleko bili
jedni od drugih, to se nikada neće promeniti.“
„Videćemo se ponovo“, reče Kejol, ali suze su se čule čak i u njegovom glasu.
„Zajedno“, tresući se reče Dorijan. „Obnovićemo ovaj svet zajedno.“
Nije mogla da izdrži tu bol u grudima, ali naterala je sebe da se odvoji od njih i da
se nasmeši njihovim suznim licima, držeći se za grudi preko srca. „Hvala vam na svemu
što ste učinili za mene.“
 Dorijan pognu glavu. „Mislio sam da nikada u životu neću čuti te reči od tebe.“
Ona se promuklo zasmeja i munu ga. „Sada si kralj. Takve uvrede su ti ispod časti.“
On se isceri, brišući suze s lica.
Elin se nasmeši Kejolu i njegovoj supruzi, koja je čekala iza njega. „Želim vam svu
sreću“, reče mu. Oboma.
U Kejolovim bronzanim očima sijala je svetlost kakvu ona nikada u životu nije
videla. „Videćemo se ponovo“, opet kaza on.
Onda on i Dorijan krenuše ka konjima, ka vedrom danu iza dvorskih kapija. Ka
njihovom kraljevstvu na jugu, sada razorenom – ali ne zanavek.
Ne zanavek.

***

Elin je nakon toga dugo ćutala, a Rovan je ostao s njom, prateći je dok je prilazila
dvorskom kruništu da odatle gleda Kejola, Dorijana i Irenu kako jašu niz put koji
proseca izbrazdanu Teralisku ravnicu, sve dok nisu nestali preko obzorja.
Rovan ju je sve vreme grlio jednom rukom, udišući njen miris dok je naslanjala
glavu o njegovo rame.
Rovan nije obraćao pažnju na slabašni bol kakav je tu osećao od tetovaža koje mu
je ona sinoć pomogla da utisne. Gavrijelovo ime, ispisano na starom jeziku. Baš kao što
je Lav nekada tetovirao na sebi imena svojih palih ratnika.
Fenris i Lorkan, kolebljivo stojeći na korak iza njih, takođe su sada nosili tu
tetovažu – zatražili su je čim su nanjušili šta Rovan namerava da uradi.
Međutim, Edion je zamolio Rovana za drugačiju šaru – da doda Gavrijelovo ime
terasenskom čvoru koji mu je već bio tetoviran preko srca.
Edion je bio ćutljiv dok je Rovan radio – toliko ćutljiv da je Rovan počeo da mu
ispreda priče. Priču za pričom o Lavu, o njihovim zajedničkim pustolovinama, o
zemljama koje su obišli, ratovima koje su vodili. Edion nije progovarao dok je Rovan
pričao i radio, ali miris njegove žalosti bio je dovoljno rečit.
Bio je to miris koji će se verovatno zadržati mesecima.
Elin duboko uzdahnu. „Da li ćeš me pustiti da danas do kraja dana plačem u
krevetu kao bedni crv“, napokon ga je upitala, „ako obećam da ću se sutra baviti
obnovom?“
Rovan diže obrvu, a radost ga preplavi, slobodna i blistava kao gorski potok. „Da li
bi volela da ti donesem kolače i čokoladu, pa da možeš da sažaljevaš samu sebe u
potpunosti?“
„Ako ih nađeš.“
„Uništila si usudključeve i ubila Mev. Mislim da ćemo moći da ti nađemo neke
slatkiše.“
„Kao što si mi ti to jednom rekao, bio je to zajednički poduhvat. Možda takođe
bude potreban zajednički napor da bi se našli kolači i čokolada.“
 Rovan se zasmeja, pa je poljubi u teme. Dugo se samo divio što to uopšte može, što
može da stoji tu s njom, u ovom kraljevstvu, ovom gradu, ovom zamku, gde će njih
dvoje sazdati sebi dom.
Već ga vidi: dvorane kojima će biti vraćena raskoš, ravnicu i blistavu reku kako se
svetlucaju u daljini, Jelenrog kako ih mami. Čuje muziku koju će ona doneti u ovaj grad,
kao i smeh dece na ulicama. U ovim dvoranama. U njihovim kraljevskim odajama.
„O čemu razmišljaš?“, upita ga ona, gledajući ga u lice.
Rovan je nežno poljubi. „O tome što sam ovde. S tobom.“
„Ima mnogo posla. Neki bi rekli da će biti jednako gadno kao što je bila borba
protiv Eravana.“
„Ništa nikada neće biti tako gadno.“
Ona frknu. „Istina.“
On je privuče bliže uza se. „Razmišljam o tome koliko sam srećan – zbog toga što
smo preživeli, zbog toga što sam te našao i o tome kako sada, bez obzira na sav posao
koji nas čeka, ništa mi neće smetati jer si ti sa mnom.“
Ona se namršti, a oči joj zasuziše. „Zaboleće me glava od silnog plakanja, a ti
nimalo ne pomažeš.“
Rovan se nasmeja i ponovo je poljubi. „Vrlo kraljevski.“
Ona zapevuši. „Samo da znaš da sam ja slika i prilika kraljevske skladnosti.“
On se zasmeja ne odvajajući usne od njenih. „I skromnosti. To nikako ne smemo da
zaboravimo.“
„Naravno“, reče ona grleći ga oko vrata. Njemu krv proključa i zaiskri silinom
većom od svake koju božanstva ili usudključevi mogu da dozovu.
Rovan se ipak odmače od nje, tek toliko da prisloni čelo uz njeno. „Hajde da vas
odvedemo u vaše odaje, veličanstvo, pa da možete da započnete svoje kraljevsko
samosažaljenje.“
Sva se tresla od smeha. „Možda sam imala na umu nešto drugo.“ Rovan zareža, pa
je gricnu za uvo, pa za vrat. „Dobro. I ja.“
„A sutra?“, bez daha upita ona kada oboje zastadoše da pogledaju jedno drugo. Da
se nasmeše. „Da ii ćeš sutra obnoviti ovo kraljevstvo, ovaj svet skupa sa mnom?“
„Sutra i svakog potonjeg dana.“ Svakog dana tokom hiljadu blaženih godina koliko
im je podareno da ih provedu jedno s drugim. I posle toga.
Elin ga opet poljubi i uze ga za ruku, pa ga povede u zamak. U njihov dom. „Do
kraja, kakav god on bio?“, izusti ona.
Rovan pođe za njom, kao što ju je sledio celog svog života, davno pre nego što su
se uopšte upoznali, pre nego što su njihove duše zaiskrile i nastale. „Do kraja, kakav god
on bio, Plamensrce.“ Pogleda je ispod oka. „Mogu li da predložim šta da se najpre
obnovi?“
Elin se nasmeši i večnost se otvori pred njima, blistava, veličanstvena i predivna.
„Reci mi sutra.“
 Bolji svet
Surova zima pobegla je pred prolećem.
Radili su tokom svih beskrajnih snežnih meseci – na obnovi Grinta, svim onim
sporazumima o trgovini, stvaranju veza s kraljevstvima s kojima niko nije stupio u dodir
poslednjih stotinu godina. Izgubljeni Feji Terasena vratili su se, a s njima i mnogi jahači
vukova, pa su se smesta bacili u obnovu i to rame uz rame s nekoliko desetina Feja iz
Doranela, koji su odabrali da ostanu, čak i nakon što su se Endimion i Selena vratili u
svoju zemlju.
Elin bi se zaklela da širom kontinenta odzvanja lupanje čekića, koliko je ljudi i
zemalja opet izronilo.
A na jugu nijedna zemlja nije radila predanije i marljivije od Ilveja. Pretrpeli su
teške gubitke, ali su istrajali – nisu se slomili. Pismo koje je Elin uputila Nehemijinim
roditeljima bilo je najradosnije pismo u njenom životu. Nadam se da ću vas uskoro
upoznati, pisala je, i da ćemo zajedno popraviti ovaj svet.
Da, odgovorili su joj. Nehemija bi želela da bude tako.
Elin je mesecima čuvala njihovo pismo na svom radnom stolu. Ne da bude kao
ožiljak na njenom dlanu, već obećanje za sutrašnjicu. Zavet da budućnost bude blistava
baš kao što je Nehemija sanjala da bi mogla da bude.
Kada je proleće napokon dopuzalo preko Jelenroga, svet je opet ozeleneo, pozlatio
se i poplaveo, a umrljano kamenje zamka bilo je očišćeno i blistalo je nad svime time.
Elin nije znala zašto se probudila u praskozorje, šta ju je to navelo da se izvuče
ispod ruke koju je Rovan u snu prebacio preko nje. Njen parnjak nastavio je da spava,
iznuren koliko i ona – kao što svake bogovetne noći svi oni iznureni odlaze na spavanje.
Oboje su iznureni, kao i njihovi dvorjani, ali su srećni. Elida i Lorkan – sada lord
Lorkan Lohan, što će Elin doveka biti urnebesno – otišli su u Perant pre svega nedelju
dana kako bi tamo započeli obnovu, sada kada su vidarke napokon završile svoj posao
na poslednjim ljudima koje su Valgi zaposeli, ali vratiće se za svega tri nedelje, skupa sa
svim ostalim vlastelinima što su otputovali na svoje posede kada je zima popustila. Tada
će se svi sakupiti u Orintu – zbog Edionovog i Lisandrinog venčanja.
On više neće biti princ Vendlina, već pravi-pravcati lord Terasena.
Elin se nasmeši na tu pomisao navlačeći kućnu haljinu i gurajući stopala u vunom
postavljene papuče. Iako je proleće dobrano odmaklo, jutra su još vrlo sveza. I zaista,
Lakonoga se blago zgrčila ležeći pored kamina na svom malom, jastucima zastrtom
ležaju. Izgleda da je iscrpljena koliko i Rovan. Keruša nije čak ni žmirnula.
 Elin prebaci pokrivače preko Rovanovog nagog tela, smešeći se kada se on nije ni
makao. On više voli opipljivu obnovu – da satima radi na popravci zgrada i gradskih
zidina – nego dvorsko proseravanje, kako on to zove. A to u suštini znači sve zbog čega
mora da se lepo obuče.
Ali obećao je da će na Edionovom venčanju plesati s njom i Lisandrom. Njen
parnjak je vrlo neočekivano obdaren sjajnim igračkim umećem. Samo za posebne
prilike, upozorio ju je nakon njenog krunisanja.
Isplazivši mu se, Elin se okrenu od njihovog kreveta i pođe ka prozorima kroz koje
se izlazilo na široki balkon odakle se pružao pogled na ceo grad i ravnicu mimo njega.
Bio je to njen jutarnji obred – da ustane iz kreveta, provuče se kroz zavese i izroni na
balkon kako bi udahnula jutarnji vazduh.
Kako bi pogledala svoje kraljevstvo, njihovo kraljevstvo, i videla da su preživeli.
Videla zelenilo proleća i osetila miris borova i snegova na vetru što duva s Jelenroga.
Ponekad bi joj se i Rovan pridružio, ćutke je grleći kada bi joj preteško padalo sve što se
desilo. Kada bi je to što je izgubila ljudsko obličje mučilo kao da je ostala bez ruke ili
noge. U drugim prilikama, kada bi se probudila bistrog pogleda i smešeći se, on bi se
preoblikovao i poleteo nošen tim planinskim vetrovima, jezdeći nad gradom, Hrastovom
šumom ili Jelenrogom, kao što voli da radi kada mu je srce tmurno ili kad puca od
radosti.
Znala je da će ovih dana poleteti zbog tog drugog.
Nikada neće prestati da bude srećna zbog toga. Zbog svetlosti, života u Rovanovim
očima.
Iste one svetlosti za koju je znala da šija u njenima.
Elin pruži ruku ka debelim zastorima, tražeći kvaku balkonskih vrata. Poslednji put
se nasmešivši Rovanu, iskrade se na jutarnje sunce i hladan vetar.
Onda se ukoči, a ruke joj padoše uz bokove kada ugleda šta je zora otkrila.
„Rovane“, prošapta.
Po šuštanju posteljine bilo joj je jasno da se istog trena probudio i požurio ka njoj,
istovremeno navlačeći pantalone.
Međutim, Elin se nije okrenula kada je on izjurio na balkon, a onda i sam stao.
Nemo su zurili. Zvona počeše da udaraju; ljudi da viču.
Ne od straha – već od čuđenja.
Pokrivši usta rukom, Elin prelete pogledom po svetu pred sobom.
Planinski vetar joj odnese suze, donoseći sa sobom pesmu, drevnu i divnu. Iz
samog srca Hrastove šume. Iz samog srca tla.
Rovan ispreplete prste s njenima i prošapta joj, sa strahopoštovanjem u svakoj reči,
„Za tebe, Plamensrce. Sve ovo je za tebe.“
Elin tada zajeca. Jecala je od radosti koja joj je buknula u srcu jače nego što bi
ikakva magija mogla.
Jer, preko svih planina, šireći se pod zelenim krošnjama Hrastove šume,
pokrivajući celu Teralisku ravnicu, cvetao je kraljoplamen.
 Izjave zahvalnosti
Završavanje serijala na kojem sam radila (doslovce) pola života nije lak posao, a
pronalaženje načina da zahvalim svima koji su mi pomogli u ostvarivanju ovog mog sna
podjednako je obeshrabrujuće.
Pretpostavljam da bi trebalo da počnem od svojih roditelja, kojima je ova knjiga
posvećena, i čija je ljubav prema čitanju isto to probudila kod mene. Hvala vam što ste
mi svake večeri čitali pred spavanje, što mi nikada niste govorili da sam prerasla čitanje
bajki i što ste me podsticali da sledim svoje snove.
Ništa od ovoga ne bi bilo moguće bez moje divne i neustrašive agentkinje Tamar
Ridzinski. Ti si me preuzela kada sam imala dvadeset dve godine, nijednu objavljenu
knjigu, i verovala si u ovaj serijal kada niko drugi nije. Bila mi je čast i zadovoljstvo da
radim s tobom ovih deset godina – hvala ti što si uvek bila moja podrška, dobra vila i,
najvažnije, moj prijatelj.
Bila sam te sreće da tokom ovog serijala sarađujem s nekoliko fantastičnih
urednica. Margaret Miler, hvala ti što si rizikovala s ovom knjigom. Hvala i na svim
korisnim i genijalnim uredničkim smernicama tokom godina. Zbog tebe sam postala
bolji pisac. Mišel Negler i Ket Onder, hvala na podršci, viziji i ljubaznosti. Tora Bernije,
hvala ti na celokupnoj pomoći na Tornju praskozorja – sarađivati s tobom bilo je divota.
Betani Straut, hvala do neba za divne i ključne komentare na Kraljevstvu pepela.
Pomogla si mi da ovu knjigu oblikujem u nešto na šta sam istinski ponosna. Kamila
Benko, nismo radile dugo, ali saradnja je već pravo zadovoljstvo!
Lineta Noni, hvala ti, hvala, hvala na tvojim suludo briljantnim beleškama o ovoj
knjizi, na bezbrojnim iščitavanjima i na svim prepravkama u zadnji čas. Toliko mi je
drago što su nam se putevi ukrstili pre svih onih godina u Australiji.
Zahvaljujem celom timu u Blumsberiju, bivšim i sadašnjim članovima, svima koji
su neumorno radili na ovim knjigama: Sindi Loh, Kristini Gilbert, Ketlin Farar, Najdželu
Njutnu, Rebeki Meknali, Emi Hopkin, Lizi Mejson, Eriki Barmaš, Emili Riter, Aloni
Frajman, Aleksis Kastelanos, Kortni Grifin, Bet Eler, Dženi Kolins, Fibi Dajer, Niku
Parkeru, Lili Jengl, Franku Bambalu, Doni Mark, Džonu Kendlu, Jeleni Safronovoj,
Melisi Kavonik, Uni Patrik, Liz Bajer, Dajeni Aronson, Keri Džonson, Kristini Ma,
Lindi Minton, Čandri Voleber, Džil Amak, Emi Saski, Đoni Gotijer, Dagu Vajtu,
Nikolasu Čerču, Kler Henri, Lusi Mekej-Sim, Eliz Berns, Andrei Kerni, Maji Fjord, Lori
Mejn Elen, Šan Robertson, Emili Moran, Ijanu Lembu, Emi Bredšo, Fabiji Ma, Grejs
Vuli, Elis Grig, Džoani Everard, Džeklin Sels, Tram-An Doan, Beatris Kros, Džejd
Vestvud, Seski Hopvud, Džet Perdi, Saskiji Dan, Šonji Palmisano, Katrioni Fini,
Hermajoni Dejvis, Hani Tembi, Grajni Rejdi, Kejt Sederstrom, Hali Baumstin, Šarloti
Dejvis, Dženifer Gonzales, Veroniki Gonzales, Elizabet Ceco. Hvala od sveg srca što ste
omogućili da ovaj serijal postane stvarnost. Sve vas obožavam.
Ekipi iz Agencije Lore Dejl poručujem da su opasni i da ih sve obožavam. Đovana
Peta i Grejs Bek, hvala vam puno na pomoći. Džonu Kasiru i timu u CAA zahvaljujem
što ste bili divni za saradnju i što ste tako dobro udomljavali moje knjige. Mori Vogan i
Viktoriji Kuk, hvala što ste bili odličan pravni tim. Dejvide Arntzenu, hvala za tvoje
smernice i ljubaznost. Kasi Homer, hvala što si najbolji asistent razbijač! Taleksi, hvala
na predivnim koricama!
Srdačnu i veliku zahvalnost dugujem svojim divnim izdavačima širom sveta – to su
Šahinpašić iz Bosne, Record iz Brazila, Egmont iz Bugarske, Honghua Culture iz Kine,
Fokus iz Hrvatske, Albatros iz Češke, Tellerup iz Danske, Pikoprit iz Estonije,
Gummerus iz Finske Editions de Seuil iz Francuske, Palitra iz Gruzije, DTVJunior iz
Nemačke, Psivhogios iz Grčke, Konyvmolykepzo iz Mađarske, Korim iz Izraela,
Mondadori iz Italije, Villagebooks iz Japana, Athena iz Koreje, Alma Littera iz Litvanije,
Meulenhof/Van Goor iz Holandije, Gyldendal iz Norveške, Wilga iz Poljske, Marcador
iz Portugala, RAO iz Rumunije, Azbooka Atticus iz Rusije, Laguna iz Srbije, Slovart iz
Slovačke, Učila internacional iz Slovenije, Santillana & Planeta iz Španije, Modernista
iz Švedske, Sharp Point Press iz Tajvana, Nanmee Books iz Tajlanda, Dogan Kitap iz
Turske, Vivat iz Ukrajine. Nadam se da ću uspeti da vas sve lično upoznam jednog dana!
Ne bih stigla ovoliko daleko bez nekih od mojih prvih čitalaca – onih okupljenih u
Fictionpress zajednicu. Kako da izrazim zahvalnost za sve što ste uradili? Ljubav koju
gajite prema ovim likovima i svetu pružila mi je hrabrost da pokušam da objavim ovo
delo. Hvala što ste ostali uz mene do samog kraja.
Jedna od najboljih stvari na ovom putovanju bila su prijateljstva koja sam sklapala
usput. Zahvalnost i neizrecivu ljubav iskazujem Luizi Eng, Stef Braun, Dženifer Keii,
Elis Fančijang, Dijani Van, Lori Ešfort, Aleksi Santjago, Rejčel Domigo, Džesiki Rejgl,
Dženifer Armentraut, Kristini Hobs, Loren Bilings i Keli Grabovski. Čarli Bovoter,
poznanstvo s tobom mi je vrhunac karijere, a tvoja neverovatna umetnost inspirisala me
je u mnogo pravaca. Hvala na velikom trudu (i tvojoj čistoj genijalnosti).
Svojoj porodici zahvaljujem na neiscrpnoj ljubavi koja me je daleko vodila. Mojoj
svekrvi Lindi i svekru Denisu što su tako lepo vodili računa o nama poslednjih meseci
(okej, da budemo iskreni – poslednjih četrnaest godina!) i što su tako divni i požrtvovani
baka i deka.
Tebi, dragi čitaoče, od srca hvala na svemu. Ništa od ovoga ne bi bilo moguće bez
tebe. Mogla bih da ispišem još hiljadu strana o zahvalnosti koju trenutno osećam i koju
ću osećati zauvek. Ali na kraju, mogu samo smisliti da se nadam da će ti se snovi, kakvi
god oni bili, ostvariti. Nadam se da ćeš ostvarenje tih snova želeti svim srcem i raditi na
tome koliko god da je potrebno, bez obzira na izglede. Veruj u sebe, čak i onda kada ti
izgleda da niko ne veruje. Veruj u sebe i ta vera će te odvesti dalje nego što si zamišljao.
Uspećeš. Hoćeš. Navijam za tebe.
 Eni, mojoj četvoronožnoj drugarici i (drugoj) najboljoj prijateljici, zahvaljujem ti
što si bila uz mene (… u mom krilu, na kauču ili uz moje noge) dok sam pisala ove
knjige. Kada bih smela, dala bih ti sve krekere sa ukusom zečetine zbog toga koliko me
bezuslovno voliš – i zbog neizmerne sreće koju mi pružaš. Volim te zauvek, štene moje.
Džošu, mom suprugu, mom karanamu, mojoj srodnoj duši – šta da kažem? Znamo
se skoro onoliko dugo koliko pišem ove knjige – a to je baš putešestvije. Svakoga dana
budim se srećna i zahvalna što tim putem idemo zajedno. Hvala što me tako dobro paziš,
što si moj najbolji prijatelj, što me zasmejavaš, što me podižeš kada mislim da ne mogu
ni korak dalje. Ne bih uspela bez tebe i tako se radujem putu pred nama jer putujemo
zajedno.
I na kraju, Tarane, druškane, ti si bio moj cilj sve vreme. Ti si bio ono čemu sam
težila celog života a da to nisam ni znala. Savršen si, divan i moj si ponos. Nećeš se
sećati ovih prvih meseci, ali osećam da je neobično prigodno što se ove knjige
završavaju u trenutku kada si ti stigao. Zaista, jedno poglavlje mog života se završava, a
počinje novo.
Dakle, sad kada sam na ovom raskršću, želim da znaš da bez obzira kud te put
nanese, Tarane, nadam se da ćeš naći radost, čudesa i sreću. Nadam se da će ti hrabrost,
saosećajnost i radoznalost biti vodilje. Nadam se da ćeš držati širom otvorene oči i srce i
da ćeš uvek odabrati put kojim se ređe ide. I iznad svega, volim te. Kakav god da je kraj.
 O autorki
Sara Dž. Mas je autorka tinejdž serijala koji su bestseleri broj 1 na listi Njujork tajmsa.
Njeni serijali Stakleni presto (Throne of Glass) i Dvor trnja i ruža (A Court of Thorns
and Roses) našli su se na bestseler listama USA tudeja i Njujork tajmsa i dobili
međunarodna priznanja.
Serijal Stakleni presto je počela da piše kada je imala samo šesnaest godina, a danas
se on prevodi na 35 svetskih jezika.
Diplomirala je kreativno pisanje na koledžu Hamilton 2008. godine sa najvećim
pohvalama. Živi u Pensilvaniji sa svojim suprugom, sinom i psom.