УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

МАСТЕР РАД

Историјски контекст у нишкој прози

Стевана Сремца

Ментор: проф. др Горан Максимовић Студент: Марија Матић 237

Ниш, 2022.
 САГЛАСНОСТ МЕНТОРА ЗА ПРЕДАЈУ

УРАЂЕНОГ МАСТЕР РАДА

Овим изјављујем да сам сагласан/на да кандидат МАРИЈА МАТИЋ може да преда

Служби за мастер и докторске студије Факултета урађен мастер рад под називом
ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ У НИШКОЈ ПРОЗИ СТЕВАНА СРЕМЦА ради реализације
његове одбране.

______________________________

(Потпис ментора)

2
 ИЗЈАВА О АУТЕНТИЧНОСТИ МАСТЕР РАДА

Изјављујем да ова тема мастер рада није пријављена на неком другом

факултету и да је резултат мог оригиналног рада.

Изјављујем да је електронски облик мастер рада у pdf формату истоветан

штампаном облику, који сам предао/ла Филозофском факултету
Универзитета у Нишу.

___________________________

ПОТПИС СТУДЕНТА

3
 ИЗЈАВА О КОРИШЋЕЊУ

Овлашћујем Библиотеку Филозофског факултета Универзитета у Нишу да у

COBISS дигитални репозиторијум унесе мој мастер рад под насловом:

Историјски контекст у нишкој прози Стевана Сремца

Mастер рад се може користити уз поштовање лиценце Креативне заједнице

(Creative Commons): Ауторство – некомерцијално – без прераде (CC BY-NC-ND).

Место и датум: ____________________ Потпис аутора: ____________________________

4
 САЖЕТАК

У раду ће бити истраживан историјски контекст у нишкој прози Стевана Сремца с

краја 19. и почетка 20. века. Сремчево књижевно стваралаштво представља комплексну
целину и оставља нам верне податке о духу старог Ниша, који је након ослобађања Србије
почео нагло да се мења. Промене су у раду приказане кроз поглавља о свакодневном
културном животу старих Нишлија, највише кроз сукобе мишљења заступника старог
патријархалног и новог савременијег схватања. Своја дела Сремац је темељио на
занимљивим догађајима из стварног живота, која су прожета хумористичким и
аутентичним ликовима, и то додатно доприноси актуелности његових дела. Стеван
Сремац је стварао у духу епохе реализма, што га је учинило једним од најизразитијих
писаца српске реалистичке књижевности, а његова нишка проза постала је главни сведок о
живописним грађанима једног прошлог времена.

SUMMARY

In my work will be investigated the historical context in the Niš prose of Stevan Sremac
from the end of the 19th and the beginning of the 20th century. Sremacs literary creation
represents a complex whole and leaves us faithful information about the spirit of old Niš, which
began to change suddenly after the liberation of Serbia. The changes are shown in the work
through chapters on the daily cultural life of old Niš, mostly through the conflicts of opinions of
the representatives of the old patriarchal and new, more modern understanding. Sremac based his
works on interesting events from real life, which are imbued with humorous and authentic
characters and this adds to the relevance of his works. Stevan Sremac created in the spirit of the
era of realism, which made him one of the most expressive writers of Serbian realist literature,
and his prose from Niš became the main witness about the colorful citizens of a bygone era.

5
Садржај:

1. Увод.................................................................................................7
2. О писцу............................................................................................8
3. Историјски контекст у нишкој прози Стевана Сремца...............9
3.1. Културни живот у старом Нишу........................................11
3.1.1. Приватни и јавни живот Нишлија................................ 11
3.1.2. Крсна слава..................................................................... 14
3.1.3. Друштвени статус...........................................................18
3.1.4. Фамилијарни односи...................................................... 21
3.1.5. Кафенисање..................................................................... 22
3.1.6. Циркус и позориште........................................................26
3.1.7. Поклоничка путовања.....................................................28
3.1.8. Школство..........................................................................30
3.1.9. Сремац и политика.......................................................... 30
3.2. Народне песме у уметничком приповедању Стевана Сремца из
нишког живота.......................................................................31
3.3. Хумор у делима Стевана Сремца.........................................35
3.4. Ликови и анегдоте.................................................................43
3.5. Реконструкција једног времена............................................50
4. Закључак...........................................................................................52

Литература.............................................................................................53

6
 1. Увод

Српски реализам изнедрио је велики број књижевних стваралаца чија су дела

репрезенти српске културе од највећег значаја, међу којима је и Стеван Сремац. Писац
који је за српски народ урадио више него било која војска, својим делима је ујединио
Србију од севера до југа (Маринковић 1996: 15). Сремчева дела се могу поделити на
војвођанску, београдску и нишку прозу (Деретић 2007: 848).

Предмет истраживања овог рада су дела из нишке прозе, а то су романи Ивкова

слава и Зона Замфирова, као и Сремчеве приповетке из нишког живота. Може се рећи да
нема особе која није чула за његова дела, а томе је посебно допринела и филмска
адаптација Сремчевих поменутих романа. Оно што је најуочљивије у романима, као и у
њиховим екранизацијама, управо је историјски контекст ових дела, односно сусрет старог
и новог времена, што се посебно огледа у културном животу старих Нишлија. Такође,
посебно су упечатљиве и народне песме којима су романи проткани, а које се притом
веома лако памте и преносе и на тај начин приказују дух Ниша с краја 19. и почетка 20.
века. Анегдотски предлошци којима се Сремац служио доприносе заокруживању приче о
старом Нишу који се прилагођавао новонасталим променама. Служећи се хумором у
грађењу својих дела она остају заувек актуелизована. Сремчева дела постала су због
својих вредности главни сведок за реконструкцију једног времена. Дакле, циљ рада био је
испитати историјски контекст у нишкој прози Стевана Сремца.

Сусрет старог и новог времена је често актуелна тема и колико год био истраживан
Сремац нам увек нуди нова сагледавања својих дела која су увек отворена за тумачења и
анализе.

7
 2. О писцу

Стеван Сремац рођен је 11. новембра 1855. године у Сенти, у Бачкој. У Сенти је
завршио основну школу, док гимназију и историјско-филолошки одсек на Великој школи
завршава у Београду. Радио је као професор гимназије у Нишу, Пироту, а затим и у
Београду. Умро је у Сокобањи 12. августа 1906. године (Деретић 2007: 848).

Писањем је почео да се бави рано, али је врхунац достигао тек у 40-им годинама, што
га је уврстило међу најистакнутије реалисте тог времена. Како Јован Деретић истиче,
Сремац је регионално најразноврснији међу српским реалистима јер се у његовом
књижевном стваралаштву налазе управо места у којима је и сам живео: Сента, Београд и
Ниш (Деретић 2007: 848-849).

Књижевни опус Стевана Сремца може се поделити на поетско-историјску и

реалистичко-хумористичку прозу. Прву групу чини циклус Из књига староставних, који
се састоји од шеснаест наративних текстова, међу којима су два недовршена. У тим
делима Сремац је више историчар него приповедач. Међутим, друга група, односно
реалистичко-хумористичка проза заслужна је за његов успех. Његова најпознатија дела
налазе се управо у овој групи, а то су: Зона Замфирова, Ивкова слава, Поп Ћира и поп
Спира, Лимунација на селу, Ибиш-ага, Вукадин, Кир Герас, Божићна печеница, Чесна
старина итд. (Деретић 2007: 850-852).

Како и сам наслов говори предмет овог истраживања је проза из нишког живота
Стевана Сремца. То су два романа: Ивкова слава и Зона Замфирова, али и приповетке:
Ибиш-ага, Ћир Моша Абеншаам, Јексик-аџија, Калча у позоришту, Величанствена
шетња мадам-Помпадуре, Јусуф-агини политички назори, Secessio plebis и Очигледна
настава у турској школи. Последње две приповетке нису завршене. Поменутом кругу
приповедака припада и приповетка из ,,власотиначког живота” Путујуће друштво.
(Максимовић 2017: 104-105).

Милош Тривунац сведочи: ,,Кад је 1895. Сремац од једанпут изишао на глас са

Ивковом славом, за нас његове ђаке није у томе било никаквог изненађења. Нама је само

8
било мило што су најзад сазнали и други, можда и сам Сремац, оно што смо ми већ
осећали одавно” (Тривунац 2005: 160).

Поларизација између некад и сад приметна је у овим делима, што је важна

карактеристика Сремчеве реалистичко-хумористичке прозе. У нишкој прози може се
уочити супротност између блиске прошлости и садашњости, као и између Истока и
Запада, и управо је она дала Сремцу другачији поглед на свет, нове идеје, избор тема,
изградила његов књижевни поступак и стил, однос према људима и социјалним срединама
(Деретић 2007: 850).

3. Историјски контекст у нишкој прози Стевана Сремца

Вечита борба старог и новог времена имала је утицаја на Сремца. Његове симпатије
биле су усмерене ка патријархалном, традиционалнијем времену, док је према свему што
је савремено и модерно био неповерљив. У време када је почео да ради као професор у
нишкој гимназији, Ниш је тек био ослобођен од Турака и представљао је сукоб старог и
новог доба, што је Сремцу дало неисцрпан извор инспирације.

Јован Скерлић у својој Историји нове српске књижевности истиче:

,,Романтичар по своме духу, не марећи за 'хладан, бездушни Запад', како је сам писао,
у Нишу, одмах после ослобођења, наишао је на комад 'живописног, егзотичног Истока',
где се стари живот, старе идеје сачувале у свој својој снази. И он се врло добро осећао у
тим источњачким декорацијама и међу простим, али срдачним 'људима старога кова', за
које у животу нема проблема, али има животне радости. Он је осетио поезију старог,
источњачког и патријархалног Ниша, и почео опевати весело 'живовање' 'старовремских'
Нишлија, дао 'слику, како сам вели, из веселих и безбрижних дана старог Ниша, једну
слику старих и добрих Нишлија...' И он је то учинио, занимљиво и живописно, топло и
пријатно, са много локалне боје, често у карактеристичном дијалекту нишком. Те слике из
Ниша радио је са нарочитом љубављу, уносио у њих један део своје младости, и зато су му
те ствари тако успеле и имале толиког заслуженог успеха” (Скерлић 1967: 309).

9
 Стеван Сремац је Ниш упознао када је као добровољац учествовао у српско-турским
ратовима од 1876. до 1878. године (Миленковић 2017: 5). Љубав према Нишу преточио је
у своја најуспешнија дела. Ниш је у то време одисао патријархалношћу и то је Сремца
посебно инспирисало. Патријархалност, која је ишчезавала у Београду, Сремац је
пронашао управо у Нишу (Миленковић 2017: 20). То се посебно огледало у детаљима
којима су проткана његова дела из нишке прозе и управо ти детаљи су сачували стари и
оријентални Ниш од заборава.

Љубисав Станојевић у свом раду Стеван Сремац као сликар старог Ниша истиче да је
Сремац ,,Откривајући један нови свет, нову средину која га је занимала, настојао да дâ
што више података о њој. Његове нишке приповетке снажно допуњују нашу историјску
представу о људима и друштвеним односима оног доба. Његова слика старог Ниша –
поуздани је документ прилика и услова под којима је текао развој једног града тек
ослобођеног од Турака. Мада је шкрт у описима, његове слике нишких сокака, кафана,
башта, гостионских и обичних соба, канцеларија, дућана, доприносе бољем схватању тога
времена” (Станојевић 1954: 266).

Град на раскрсници важних путева, који повезују Исток и Запад, убрзо доживљава
нагли процват. Економски развој оживео је просвету и културу. ,,Дуго спутаване у својим
тежњама, Нишлије су непосредно после ослобођења желеле да иживе живот, да доживе
'власт и сласт'” (Миленковић 2017: 10). Када је 1882. почела изградња железничке пруге
Београд–Ниш, Ниш постаје повезан са многим европским метрополама. Ниш се на тај
начин упознаје са различитим културним вредностима, док своју традицију потискује.
Град почиње брзо да мења свој лик. Нова здања и широке улице замењују старе српске
куће са доксатима, ћепенке и тесне сокаке (Миленковић 2017: 10).

Горан Максимовић у свом раду Град Ниш у животу и прози Стевана Сремца, који је
уједно и поговор Миленковићеве књиге Стеван Сремац и стари Ниш, истиче: ,,Посебну
димензију Сремчеве умјетничке слике града Ниша представља индивидуални говор
јунака, који је обиљежен дијалекатским и локалним особинама језика, специфичним
урбаним сленгом, као и билингвистичким карактеристикама које красе говор странаца
када дођу у нову средину и започну да уче њен језик” (Максимовић 2017: 106).

10
 Стеван Сремац је веома детаљно проникао у дијалекатски говор Ниша и тако још више
приближио читаоцима стари дух града. Једном приликом је Сремац рекао: ,,Ја не пишем
да ме преводе. Ја пишем за свој народ, за Србе. Имају они својих писаца, јачих, и ми им не
требамо”, истиче Димитрије Миленковић говорећи о Сремцу (Миленковић 2017: 76).

Пред крај живота, када се разболео, Сремац се поново вратио у Београд. Ниш је тада
већ увелико изгубио свој оријентални и патријархални дух (Петковић 2018: 175).

3.1. Културни живот у старом Нишу

Како књижевна дела могу бити извор проучавања свакодневног и културног живота
можемо видети у Сремчевим делима из нишке прозе. Према Душану Иванићу у њима се
могу препознати друштвени односи, социјални слојеви, систем вредности, традиција...
,,Сремчево дело би се могло схватити као метареалност, схематизован модел одређене,
нишке (у другом случају војвођанске или београдске) стварности. Тај модел открива
структуру града, социјалне слојеве, становништво, системе вредности, обичајне норме”
(Иванић 2005: 17).

Карактеристике културног живота у старом Нишу највише се огледају у дешавањима

као што су: свакодневни приватни и јавни живот Нишлија, крсна слава, занатлијски
послови и трговина, односно друштвени статус, односи у породици, многобројна
кафенисања, појава позоришта и циркуса, поклоничка путовања итд.

3.1.1. Приватни и јавни живот Нишлија

Док се балканско-оријентални начин живота одвијао у четири зида, скривен од

јавности, дотле је европски, грађански начин, захтевао излазак у отворен простор, у
јавност, на улицу... (Петковић 2018: 185). Нишлије су у Сремчевој нишкој прози

11
приказане као група која је изложена јавности, која се налази у некој врсти улоге коју игра
пред публиком, пред намерним, доконим или случајним посматрачима. Без великих
напора може се уочити склоност паланке забави, позоришту, сензационализму, оговарању
као облицима и садржини комуникације. Чаршија, односно трг се може схватити као
продуцент јавних улога Нишлија, која је настала по потребама публике, а које су
последица околности својствене одређеној културној атмосфери. Улоге су често
привремене и променљиве, али постоје и изузеци када се толико прилепе за појединца и
потпуно га обезличе. Тако је, на пример, Зона Замфирова за чаршију постала ,,побегуља” и
колико год су се њена породица и родбина трудили и борили против тог уверења, било је
узалудно. Баш напротив, њихови напори допринели су да Зонина улога ,,побегуље”
постане очигледнија и да подругивањем и питањима доконе публике досегне
хиперболично-гротескне размере. У зависности од ситуације, свакоме се може догодити
да у неком тренутку постане носилац јавне улоге, предмет интересовања јавности,
потенцијални јунак дана, актер догађаја који ће га обележити за цео живот и обично га
брати гротескни надимак или прича. На пример, Мицко Мицић је добио надимак ,,јексик-
аџија” јер је отишао на путовање у погрешно време, без обзира на то да ли ће он некада
постати прави хаџија (Иванић 2005: 18).

Предмет приче настаје онда када дође до поремећаја реда, силаска са предвиђене стазе
и кршења правила којих се чаршија држи. Страх од прекршаја је заправо страх од приче,
од јавности као израза врховног ,,суда”. Прича о познаницима, комшијама, рођацима,
често праћена алегоријом, прича се ради поуке или упозорења. У Зони Замфировој
чорбаџи-Таса прича Манетовој мајци Јевди причу о Митанчету, хаџи-Петракијевом сину,
која служи као превентиван лек како се не би и Манету десила идентична ситуација. Осим
личности, догађај такође може постати скандал и разлог за причу. Пример за то је роман
Ивкова слава, у коме се једна кућна, породична ствар претвара у јавни, чаршијски догађај
и допире до саме власти као један општи карневал уз обиље хумора (Иванић 2005: 18-19).

Приметно је да су улоге срасле са просторно-временским односима. Појединац може

да има различите улоге, тако је, на пример, хаџи-Замфир газда, отац, супруг, моћни
чорбаџија који сугурише паше, а нема лека ни против Докиног језика ни против гласина
које су настале као последица лажне отмице (Иванић 2005: 19).

12
 Стеван Сремац нам у својим делима приказује како човек трга, односно чаршије
одстрањује интиму, правду, право, љубав, разумевање, све што је хумано и лепо и одише
злобом, злурадошћу и подсмехом. Средства и стил општења исказују се кроз иронију,
изругивање, подсмех, подвалу и самим тим постају мерила вредновања. На пример, када
Таска из чаршије доноси вест о Зониној отмици, приметно је уживање у туђој невољи, она
тада помиње изричито: ,,Кеф заради наш резилак и срамоту” (Иванић 2005: 20).

,, - Па која си збори тој?

- Море, једна ли збори. Све си зборе, све ме питују. Па си не знам веће ни што је
полоше: ели кад ме питују, ели кад си ћути и промине, те сал гледа на мен', а душа гу се
смеје, што гу је, ете, кеф заради наш резилак и срамоту!... ” (Сремац 1977: 363).

Они који се смеју другима у ствари се спасавају од могућег сличног положаја, од

опасности да и сами постану предмет смеха. Такође, што је више удаљено од истине
знање чаршије звучи поузданије, јасније. И што је било даље од чаршије прича се одвијала
опширније, чудноватије и невероватније. Тако се, на пример, прочуло да је током отмице
било ,,пушкарања”, да је било и мртвих и рањених и да је чак и сам хаџи-Замфир рањен.
Истина има једно лице, неистина безброј, и зато је ефекат гласина упадљивији. Осим
терора чаршије, Зона је осетила и терор своје породице. Иако је породица у овом случају
супротстављена гласинама у чаршији, она је истовремено и облик угрожавања појединца.
У овом случају је, осим Зоне, и Мане кујунџија био делимично угрожен. Док је Зона
затворена у авлијском кругу, Манета ,,терају на женидбу”. Генерално, све главне приче у
Зони Замфировој су чаршијске или су добиле чаршијски оквир: Мане и Зона, Митанче и
циркузанткиња, Манулаћ и његов страх од оскудације” (Иванић 2005: 21-23).

Постоје две опречне реакције, да ,,брука и резилак” дођу на глас или да се прикрију. Са
једне стране, чаршија живи од разголићавања, отварања тајних улаза и врата, док са друге
стране, јединка, односно породица, у страху је од света, од продора туђег ока у интиму
или изласка интиме ван породице и личног домена. Међутим, приметно је да постоји
разлика између мушкарца и жене. Мушкарац је привилегована особа у јавности. Оно што
је за жену опасност и срамота, за мушкарца је изазов и врлина. Социјалне околности,
социјални нивои и норме све ово додатно компликују. Постојала је дозвољена и забрањена

13
јавност. На пример, за чорбаџијску ћерку је излазак у коло забрањена сфера јавности, док
је то за њене занатлијске и трговачке вршњакиње дозвољена и пожељна сфера. Може се
уочити да свет угрожава интимну сферу живота, што се односи на љубав, социјалне
границе и позиције, али је такође изазован за интиму, јер се у њему остварују жеље, пошто
је објект жеље изван субјекта, у јавној сфери. Може се закључити да појединац и
породица нису замисливи без света, али тако ни свет није замислив без њих. Сремац је то
приметио и искористио за наративну напетост, за градњу заплета и мотивацијске подлоге
у делању јунака (Иванић 2005: 23).

Урбаност Ниша на границама између старог и новог времена Сремац истиче кроз
конфликт старовременског морала и реда са скоројевићима и дошљацима, залудним
пискаралима и испичутурама, али и младима, несклоним да трпе старе навике. Као пример
може послужити Митанча Петракијев који у понашању, одевању или односу према
љубави потпуно одудара од онога што је ред и адет, из перспективе старијих, те доноси
својима само бруку и ,,резилак”. Такође, ни Манулаћ, који је опседнут новцем и
,,оскудацијом”, није неко ко би припадао просечном свету, осим за своје родитеље. Други
се заправо изругују оном чиме се они поносе (Иванић 2005: 24).

,,Нишка проза Стевана Сремца је великим делом својим поема о радостима живота,
химна веселој отворености која руши међе сакралног и профаног, породичног и јавног,
личног и друштвеног. Међутим, та химна веселој отворености је могла настати само на
позадини норме и забране, обичаја и хијерархизованог поретка стварности који као да се
из генерације у генерацију мења” (Иванић 2005: 25). То се може уочити у меланхоличној
констатацији чорбаџи-Тасе: ,,Преди нас наши стареји нас не питаше; а саг нас па наша
деца не питују!” (Сремац 1977: 264).

3.1.2. Крсна слава

Крсна слава има посебну вредност за српски народ. Осим културног, историјског и
религијског значаја одређује и српски национални идентитет. Она представља народно-

14
религијски обичај који се односи на породичну прославу одређеног свеца (Петковић 2018:
176). У Сремчевим делима најупечатљивија је у роману Ивкова слава у коме Ивко
јорганџија са домаћицом Кевом слави своју крсну славу, а то је Ђурђевдан.

Већ на почетку поменутог романа може се уочити радост коју Ђурђевдан доноси
људима, међу којима су и Ивко и његова супруга. ,,'Ђурђевданак, хајдучки састанак', тако
се пева, јер му се од вајкада наш народ радовао. Некада су му се радовали хајдуци, а данас
му се радују још многи људи. Ах, ко му се све не радује!” (Сремац 1977: 7). Радују се и
стари и млади, и газде и слуге, ,,изешни људи што ће омастити брке младом јагњетином”,
добри пријатељи који ће посетити домаћина, а можда најискреније Цигани који свирају на
славама (Сремац 1977: 7).

Јасно је зашто се Ивко толико радовао Ђурђевдану, осим што је празник, он је тада
славио и своју крсну славу. ,,Тога ће дана бити широм отворена његова капија, и кућа ће
његова примати у своја гостољубна објатија све, и зване и незване, и познате и непознате
госте. А Ивко је човек гостољубив, мило му да дочека и почасти. Води рачуна о ономе
коме иде, и памти је ли му враћено” (Сремац 1977: 8). Све што је било најбоље у Ивковој
кући током године, то се чувало за славу: најбоља ракија, најбоље вино, најбоље слатко,
најбоља живина, али и све остало што се може појести и попити чува се искључиво за тај
дан (Сремац 1977: 8).

Дан-два пред Ђурђевдан у Ивковој кући све су собе биле окречене и намештај
проветрен. ,,Сва кућа чиста као кутија, и споља и изнутра” (Сремац 1977: 8). Ивко није
пушио у кући, ципеле је остављао ,,чак на авлијским вратима” (Сремац 1977: 8). Узбуђен
је позивао госте на славу: ,,Ете, слава ми је прекосутра! 'Ајд' са здравље, па, ела-те,
извол'те!” (Сремац 1977: 9). На дан славе, обучени у најновију свечану одећу, Ивко и Кева
радосно су дочекивали госте. Колико је Ђурђевдан био поштован и радостан празник
може се закључити на основу оваквог Сремчевог описа.

,,Обичај је налагао да прва славу честита комшиница Сика, а у низу неписаних

правила, значајну симболичку улогу имала је песма уличних свирача; честиткама су се
придружили и Цигани свирајући српске и турске комаде, затим трбушасти бандисти

15
маршеве, а риђи верглаш полку, што упућује на суживот етнички разноврсног
становништва, те више културних модела у тадашњем Нишу” (Петковић 2018: 177).

Ивко објашњава странцима значај славе за српски народ: ,,Кол'ко год да има
кристијани, по сав свет да идеш, па неће' да ги нађеш да славе: сал' што ми Срби што смо
што славимо, а други кристијани што су – ти не славе, па ако су кристијани како ми! Тој
да знаш: од кристијани салте ми, с овој што се крстимо – па показа три прста. – А ви се па
овако крстите! – и показа шаку. – Знам си ја тој. Ама сви смо кристијани” (Сремац 1977:
18).

Гости у Ивковој кући делили су се на ,,двојаке” и ,,тројаке”: ,,они до подне, они после
подне, и они на вечери... Пре подне долазе даљи познаници, посете су званичније, по
подне интимније, а од вечере још интимније” (Сремац 1977: 19). На Ивковој слави
служила се обавезно кафа, затим вино, потом слаткиши, гурабије и пуслице, али и дуван
са цигар-папиром. Домаћица Кева посебно је водила рачуна да неко не остане
непослужен, у чему јој је помагала комшиница Маријола, девојка већ спремна за удају.

Сремац је оставио по страни крсну славу као религијски обичај, а више пажње
посветио је социјалном аспекту. Наиме, Ивкова слава је трајала три дана, а Сремац свој
заплет гради на шаљивој причи, која му је била инспиративнија за писање романа, па је
зато и доминантнија у делу.

Постојале су бројне критике на прославу крсне славе у 19. веку: ,,Примери неумереног
прослављања, чији су критеријуми успешности обилност трпезе и бројност гостију,
обликовали су образац понашања непримерен слави. У том обрасцу се показује губљење
мере због пренаглашавања гозбеног и социјалног запостављања духовног аспекта славе.
Тенденција неумереног народног прослављања крсне славе била је у 19. веку предмет
критике, како световних тако и црквених власти. Настојање да се сузбије и ограничи ова
појава, изражено је у ослобођеној Србији, али и у српским земљама под аустријском и
турском влашћу. Стеван Сремац је у Ивковој слави оставио литерарно увеличану слику те
појаве, која је имала своју реалну основу” (Јовановић 2006: 606).

Слава у Сремчевом роману прераста из обичног породичног прослављања у другачији

облик прослављања, у коме су изражени принципи карневализације славе, а чему је

16
посебно допринела карактеристична животна средина и социо-културна реалност. Дакле,
првобитни образац слављења прераста у карневал, а крсна слава губи своје познато
обредно значење и тада престају да важе уобичајена правила понашања и поштовања
принципа слављења. Карневалско прослављање славе прилгођено је народном духу, у
коме долази до изражаја све потиснуто и маргинализовано, и на тај начин крсна слава
постаје пагански празник. Примеран начин прослављања свеца-заштитника постаје
непримерена гозбена карневализација (Јовановић 2005: 45).

Детаљи које нам Сремац приказује у поменутом роману чине да у највећој мери
замислимо прославу крсне славе из друге половине 19. века. Као најинтимнији гости на
Ивковој слави појавиће се његови побратими, такозвани ,,ђувеч-кардаши”, то су били
Калча, Курјак и Смук, међу њима је био и један непознати гост, Светислав, који ће касније
такође постати њихов побратим. У њиховим именима и понашању може се уочити да је
реч о карактерима који оличавају принципе те празничности. Карактерне одлике имена
ових јунака ће се потврдити управо њиховим понашањем. Наиме, они су оличење три
принципа карактеристична за оно у шта ће се слава преобразити. То су принцип
неумереног једења, који оличава Курјак, затим принцип неумереног пијења, оличен у
Смуку, и принцип неумереног говора, чији је заступник Калча. Сва три принципа налазе
се и у самом домаћину Ивку, који је такође склон таквом понашању, међутим, када је био
изложен искушењу неумерености и потреби да се заштити, он се понаша другачије. За ове
принципе карактеристично је прекорачење граница, прекорачење постојећих правила и
одлука да се слави изван временско-просторних оквира. Калчино неумерено причање и
самохвалисање тражи да се искаже и у понашању. Дакле, говор није довољан, већ је
потребно да се прекораче границе и у поступцима, у јелу и у пићу. Кроз овакво понашање
Сремчевих јунака актуелизује се карневалски облик онога што они хоће да искажу.
Прелажење преко друштвених и обредних норми је заправо начин на који ,,ђувеч-
кардаши” настоје да потврде себе. Неумереност у причању, једењу и пијењу показује како
кардаши могу у свом понашању и да прекардаше. Славски обред претворен је у празнични
ритуал у коме превладавају хаос и лом. Сремац из тог разлога уводи официјелну власт као
могући излаз из хаоса. Међутим, ни Ивково позивање представника власти није помогло,
јер и он губи орјентацију и постаје један од учесника славља. Тако се прекорачење
граница у присуству власти на неки начин легализује. Власт се карневализује и у таквом

17
дионизијском амбијенту заправо долази до обнављања принципа реда, који убрзо постаје
реалност. Увођење власти је показатељ Сремчевог односа према политици, он је веровао у
њену моћ успостављања реда. Као последица тога, карневализација славе претвара се у
свадбени обред, који је близак традицији и који допушта прекорачење граница. Тако се на
прикладан и идиличан начин завршава славска свечаност (Јовановић 2005: 46-47).

3.1.3. Друштвени статус

,,Иако је већина српског становништва у другој половини 19. века живела на селу,
градови су својим градским начином живота били носиоци модернизације и успостављања
једног новог привредног, друштвеног и културног модела, а Сремац је описујући нишку
средину дао слику варошког живота и урбане културе градског сталежа – Скерлић је
говорио о 'галерији типова', а Сремац је овај нови сталеж поредио са 'ђинђувама' и
'шареним стаклићима калеидоскопа'” (Петковић 2018: 177).

У роману Ивкова слава Калча, Курјак и Смук, као и Ивко, били су ,,све људи од ред;
еснаф-човеци, што се каже” (Сремац 1977: 42). Један је био трговац, а остала тројица
занатлије. Пишући о њиховом сталежу Сремац нам открива душтвени статус у староме
Нишу, што је приметно и у осталим Сремчевим делима. Аутентична слика којом је
приказана разлика у друштву је опис Ивкових гостију на почетку романа. Гости које
Сремац издваја су: Пера ветеринар и његова супруга, господин Трифун, лиферант, с
породицом, господин Јова, срески писар, апотекарски помоћник Милосав, старатељски
судија с госпођом, господин Кузман, казанчеј, односно благајник, господин физикус или
лекар Милан Ружић са супругом и сином, пензионер Мирко са супругом и ћерком и
непознати младић, за кога ће се тек на крају романа сазнати да се зове Светислав, који је
заљубљеник у позориште и да је у Ниш дошао како би нашао посао (Сремац 1977: 20-22).

Средњи сталеж чинили су занатлије и трговци, док су виши сталеж били чиновници и
државни службеници, који су уживали већи углед због свог образовања у тадашњој
Србији, што је приметно у описивању Ивкових гостију (Петковић 2018: 177-178).

18
 Зона Замфирова, такође, на веома сликовит начин приказује важност високог
сталешког положаја. Занатлије су, углавном, имале ученике, односно шегрте, који су
учили занат и притом обављали кућне послове у домаћинству мајстора. Манетов шегрт
Поте, који о свом положају није много ни размишљао, сматрао је да су ,,шамари сасвим
природна и неминовна последица бедног шегртског положаја. А вукао је шамаре током
целе године, сем првог дана Божића и Ускрса, славе и Тодорове суботе...” и за свој рад
добијао је ,,бедну вечеру, комад хлеба и парче печене бундеве” (Сремац 1977: 231).
Сличну муку имао је и чираче Митанче, газда Ивков шегрт, у Ивковој слави. За дан славе
су га удесили ,,да га ни рођена мајка не би препознала”, али који је врло лако могао ,,како
могаре” да ,,поруча ћутеци” уколико посао не уради како треба (Сремац 1977: 19). У исти
круг, осим шегрта, спадају и удовице, слуге, измећарке и остали сиромашни људи.

Међутим, највише приметна разлика у друштвеном статусу јесте у причи која се

темељи на љубавном заплету између Манета кујунџије и Зоне Замфирове. Зона потиче из
богате породице и њен отац је чувени хаџи-Замфир. Кроз његов лик приказан је стари,
патријархални и оријентално-балкански Ниш. Свуда уважен и познат чорбаџија, који је у
турско време пред пашу излазио кад је желео, а због свог богатства био је сила и у
Стамболу, па је и његова кућа била и лепша и већа од пашине. Међутим пашино време је
прошло, а хаџи-Замфир је упркос свом богатству почео да губи свој сталешки утицај, као
што је и оријентални, патријархални, традиционални поредак уступао место
модернизацији. Трговци и занатлије постају носиоци политичке и економске моћи новог
друштвеног развоја. То се најбоље може уочити на примеру Манета кујунџије. На почетку
приче о Манету приповедач нам казује како Мане, који ,,није имао ни врата, него само
ћепенак”, сада има дућан с вратима и три Вертхајмове касе, једном великом и две мале, у
коме су радили калфа Коте и шегрт Поте.

Патријархални и оријентални нишки амбијент Сремац је сликао са симпатијама. То је

приметно и у сликању односа између најбогатијег, чорбаџијског и најсиромашнијег слоја.
,,И када су служиле и двориле чорбаџи-Замфира нису сматране биле за слушкиње – као
што је то обичај тамо на хладном и бездушном Западу – него као нешто своје, као род у
кући чорбаџи-Замфира. Оне га и не зову другачије него чорбаџијо, аџијо или чичо, жену
његову Ташану – чорбаџике, аџике или стринке” (Сремац 1977: 237).

19
 Долазак тетке Доке да проси Зону и одбијање хаџи-Замфирових занимљива је епизода
у којој нам Сремац казује да ни хаџи-Замфирови нису увек били богати и угледни. Стари
Замфир покушава да смири ситуацију и све би било добро да га Дока ,,није дирнула у
сталеж”. Она љута изговара: ,,Мори, и ваше се знаје! Деда како ти се викаше, како се
презиваше? Коритар, а његов па татко, како га зваше у чаршију? Вртиваган... Та саг: 'Ми
смо чорбаџијски'!... Запамти хаџијо: 'Свет је овај као какав мердивен, један се качи, а
други па силази', та и с вас чорбаџије такој си је... Мори, ти силазиш низ мердивен, а мој
Манча се топрв качи...” (Сремац 1977: 320-321).

У поменутом роману присутна је још једна љубавна прича, али са несрећним

завршетком. Чорбаџи-Таса прича Манетовој мајци Јевди причу о Митанчету,
Петракијевом сину. Прво су наступиле промене у Митанчетовом понашању, затим у
облачењу, ,,иде си као белосвецки ники”, у ,,селски опанци” неће да иде, радије би ишао
бос, пазар му је све мањи и мањи, у своју собу никога не пушта и кад излази на вратима
стави велики катанац (Сремац 1977: 268). Када се открило да је узрок таквим променама
код Митанчета његова заљубљеност у Швабицу Кермину отац га се одриче, а пошто је
видела да се неће помирити са оцем и Кермина га касније напушта и одлази из Ниша.
Чорбаџи-Таса закључује: ,,Било је, ама, у сто године једанпут ако искочи брука и резилак
– ама ово саг почесто” (Сремац 1977: 272).

Ове две љубавне приче говоре нам много о хијерархији у друштву и томе колико је
било важно наћи прилику према свом сталежу. ,,Чиновник, ете, иска чиновничку, офицер
офицерску прилику; еснаф спроти еснафа, а трговац спроти трговца иска прилику... тој си
је ред у овај свет!” (Сремац 1977: 318). Породица није хтела да уда Зону за Манета
кујунџију јер је био нижег сталежа, а Петракије се одрекао сина који се заљубио у
Швабицу Кермину. Иако на крају обојица попуштају, Зона се удаје за Манета, а Петракије
опрашта сину, они су тешко прешли преко својих принципа. Дакле, у обе ситуације
присутна је та смена старог и новог времена. Колико год су млади желели да сами доносе
одлуке о свом животу, толико су старији мислили да је то њихова дужност.

20
 3.1.4. Фамилијарни односи

Фамилијарни односи су били веома специфични у то време и остављали су утисак о

савршеној породици, међутим, није све било тако као што је изгледало. Горан
Максимовић у свом раду Идентитет града у прози Стевана Сремца указује на
симболички значај који су кућа и породица имали за Сремца. Кућа је изједначена са
породицом и представља сигурно уточиште пред свим искушењима стварности – ту
владају срећа и готово идиличан живот. Али управо таква породица почиње да се урушава
пред налетом новог друштвеног поретка. Сремац је хумориста и духовито је у нишкој
прози представио продор нових културно-цивилизацијских правила, али то време није
било идилично. Иако га је таквим представио тек можемо да наслућујемо драматичност
раздобља у коме је ново презирало старо, а старо није разумело ново (Максимовић 2012:
115).

Сукоби између старог и новог времена нису подједнако утицали на све. Младићима је
било лакше да превазиђу такве ситуације него девојкама. Патријархално друштво имало је
идеологију која је налагала женску покорност, реч старијег, као и реч оца, била је закон у
традиционалним породицама, а идеал женског понашања смерност, чедност, послушност
и вредноћа. У Сремчевој приповетки Ибиш-ага приметно је такво понашање у поступцима
младе Калине, Ставријине ћерке. Пред старијим комшијом она се ,,поклони смерно и
приђе ... пољуби га у руку, и метну крај њега на миндерлук шарене плетене чарапе, као
што је већ ред да испрошена дарује очеве пријатеље који им дођу у кућу” и тако указала
поштовање Ибиш-аги (Сремац 1977: 169). На сличан начин је и Маријола у Ивковој слави
поштовала савете своје мајке. ,,Па, керко, кротка да биднеш! Да се срамујеш; у зем да
гледаш како и прилега на удовичку керку” (Сремац 1977: 14). Патријархална идеологија
није могла заобићи ни Зону Замфирову. Након Докиног доласка хаџи-Замфир се посебно
увредио: ,,Овој да запантиш! Грмну хаџи-Замфир одлучно Зони. Сал јоште једанпут да
чујем неку лошотију за теб', из кућу те не пуштам... Туј ћу те закопам! Чаршију и бели
свет веће неће да видиш!... 'Оће да те заб'рави и сокак. И мале, и град; и никој неће ни да
знаје да хаџи-Замфир има на дом девојку!... Разбра ли мори?” (Сремац 1977: 325). Овим

21
речима хаџи-Замфир је желео да покаже како је он господар куће, али чини се да је на
неки начин желео и да одагна немоћ пред неизбежним променама које су све учесталије.

Проблематичне ситуације у породици захтевале су да се сакупи фамилијарно веће и да

сви заједно учествују у решавању проблема. Значај породичног већа најдоминантније је
приказан у Зони Замфировој. Зонина и Манетова судбина била је препуштена одлукама
старијих и у обема кућама се истим поводом сазивало веће. ,,Како друштвене институције
нису биле довољно развијене, Нишлије су се у свакодневном животу највише ослањале на
своје сроднике – најближу родбину, укућане и ширу фамилију, а важност сродничких веза
у српском друштву потврђује и велики број назива за рођаке и претке. Сремац је
породичне односе представио духовито, наглашавајући отвореност, блискост и међусобну
повезаност – ниједна значајнија одлука се није могла донети без консултовања
фамилијарног већа, који су, углавном, чиниле жене: стрине, тетке, ујне, свастике, јетрве,
заове...” (Петковић 2018: 183). Сремац, међутим, није пропустио прилику да поред
драматичних опише и шаљиве ситуације настале на породичним окупљањима.
,,Свакондневну реалност и немиле сукобе приказао је ведро, с разумевањем, уз обиље
хумора, не понижавајући и не вређајући ниједну страну” (Петковић 2018: 181).

3.1.5. Кафенисање

Већање је подразумевало и кафенисање, као и остали многобројни породични,

пријатељски, кумовски и комшијски састанци. Иако наизглед оставља утисак
дангубности, за српски народ кафенисање има посебну вредност. Према Сремчевој прози
кафа се пила свуда и у свакој прилици. Толико је постала популарна да су је пили сви
друштвени слојеви, како мушкарци тако и жене, најчешће уз дуван или мастику. Док су
жене једино у затвореном простору могле да се предају уживању кафенисања, дружењу,
разговору, па и оговарању (деси се), мушкарци су у овом напитку уживали у кафанама,
које су од свог настанка биле веома посећиване. Женама није било забрањено ни пушење,
али то нису смеле да чине у јавности (Петковић 2018: 184-185). Како Сремац наводи
поводом једног фамилијарног већа ,,четири тетке и две стрине Манетове поседале на

22
миндерлуцима унаоколо и све срчу кафу, а понеке задимиле као мушко. Тетка Дока пије
кафу и мастику и уз то пуши као Турчин” (Сремац 1977: 256). Ритуал испијања кафе
добијао је прави смисао и задовољство тек кад се испијао у друштву, па је зато то време
проведено уз кафу и друштво понекад схваћено као губљење времена.

Међутим, уз кафу су склапали и важни послови. Било је потребно седам попијених

мастика и шест кафа да се Ибиш-ага и Ставрија Призетко договоре око продаје куће, али
током договора поменули су и друге теме у вези са променама које су наступиле. Разговор
који су започели уз прву кафу односио се на смену старог и новог времена, као и на Ибиш-
агино сељење. Глас приповедача нам помаже да разумемо Ибиш-агу и његову намеру да
се сели: ,,Али где се не суди по Корану, тамо мухамеданац нерадо остаје. Неће европску
правицу, неће да му брујање звона заглушује танки и јасни глас мујезина, не трпи да му
европски жагор нарушава оријенталски његов дремеж и тишину, неће да се из свог
скровитог и дремљивог кутка пресели на тротоар...” (Сремац 1977:157). Иако су различите
вере, обојица комшија се чуде променама у народу, односно помодарству, једна од њих је
и појава шешира. Ставрија хвали некадашње шубаре и додаје: ,,Саг искочише шешири. Па
барем да ги носе сал онија на који прилега, демек, чиновници и господа што су, па
берићат-версун. Ама, виде ли чудо, Ибиш-ага, што праве овија селски звери и кучики? И
онија врљише шубаре, па си купују шешири! Па на главу шешир, а на ноге оп'нци;
погледаш нагорке: господин и учовњак, а погледаш надолке: звер и куче!” (Сремац 1977:
160). Такве разговоре водили су Ибиш-ага и Ставрија Призетко, који су лепо живели и
некада у ,,султанско” и сада у ,,краљевско” време. После многобројних кафа и мастика,
притом пуштајући густе димове дувана, договорили су се око продаје куће. Сутрадан,
након успешне куповине, Ибиш-ага дарује Калину, Ставријину ћерку и поклања јој
дукате, које је њему дао управо Ставрија као замену за један део новца при куповини куће.
Желео је да остане људима у лепој успомени и тако расплет ове приповетке добија срећан
крај прожет меланхолијом.

Може се чак рећи да је овај напитак наводио и на превару. Ћир Моша Абеншаам је
због своје шкртости био спреман и на додатне ,,марифетлуке” како би себи обезбедио
добит. Годинама је ,,делио чист ћар са кафеџијом”, тако што је од два марјаша, колико је
муштерија остављала поред филџана, један узимао за себе. Наиме, ћир Моша је имао једну

23
повластицу, па је као комшија кафане ,,Касина” кафу плаћао јефтиније. Према речима
приповедача ћир Моша је био ,,вредан као мрав, а грабљивац као јазавац” (Сремац 1977:
183), стога и не чуди како је успео да добије повластицу. Сваком кафеџији ћир Моша је
причао причу о значају комшије и суседа: ,,И дођи ајдук сас пушке, говорио би ћир Моша,
и сас топ, и сас левовер код теби и кажи теби: 'Парии!'. Тол'ко кажи... Ти немаш пари... ели
имаш, имаш пари, ама нећи да даш, – и ти и молиш и кажиш: 'немам пари!'... Ајдук не
веруји, оћи да убији. Ти видиш капислу... И нећиш да умриш; оћиш да живиш, и нећеш да
даш пари, – и вичиш: 'Аман, ћир Мошо, лопови!'... Оћиш да вичиш, а? – Тако је, није
друкче! – признаје нови кафеџија и комшија” (Сремац 1977: 189). Ту причу је ћир Моша
понављао сваком новом кафеџији и комшији. Након своје приче ћир Моша Абеншаам пије
за марјаш кафу, која за остале кошта два марјаша, срче и прави већу ларму срчући је, него
сви они што плаћају двапут толико.

Ћир Моша је због своје штедљивости себи допуштао веома мало задовољства, а једно
од њих била је управо кафа. Времена су се променила. У турско време кафа је била
јефтинија, тада се могло попити по две или три кафе за марјаш, а када је наступило српско
време само једна кафа коштала је два марјаша. ,,Душевни Турци гледали су да и сиротиња
може имати задовољства и уживања” (Сремац 1977: 188). Посебно јефтину кафу пекли су
они што су млели и пекли по сокацима, ,,покретне” или ,,летеће кафеџије”, којих је било
много у турско време и налазили су се у сваком ћошку и у свако доба. ,,Кад кафа буде
насута у филџане, чучне и кафеџија и муштерија крај мангала на сред сокака – јер
кафеџија је обично пио са сваком муштеријом – да пију, тутуне и разговарају се о многом
којечему, о крупним и ситним стварима, о Москову и Карадагу, и о чему не, па често из
таквог разговора пронађу и да су нешто своји” (Сремац 1977: 188).

Разумљиво је зашто ћир Моша као штедљив човек себи није могао допустити да кафу
скупље плаћа, па се служио својим досеткама, које су му успевале све док се није појавио
'цалкелнер' Наум, десна рука свом газди Пери, кога су називали и Главоња. Наум је имао
оштро око и био је веома проницљив, за кратко време упознао је све газда Главоњине
муштерије и изашао на крај са свим ,,муфташима”. То се десило и са ћир Мошином
шеснаестогодишњом повластицом. Наум је приметио како ћир Моша пије превише кафа
дневно, некад и по десет или више од десет, а то никако не личи на штедљивог ћир Мошу.

24
Након неког времена Наум му ,,похвата марифетлуке”. Ћир Моша заиста није пио те
толике кафе, које су на њега гласиле, попио би највише три, а било их је увек десетак са по
једним марјашем. Наиме, он се досетио да гледа по столовима где су филџани уз које стоје
два марјаша, које су оставили људи који су попили кафу и напустили кафану. Поред
сваког филџана је узимао по један марјаш, а по један остављао и говорио како су то
његове кафе. Тако је ћир Моша годинама зарађивао, све док Наум није својим очима
видео његово лукавство и упозорио остале раднике да му не пеку кафу ,,ни за марјаш, ни
за дукат”. После неког времена, када се газда Пера Главоња вратио са пута, ћир Моши је
враћена повластица, али с ,,кодицилом”, што је била Наумова идеја. Наиме, ћир Моша је
могао попити уз марјаш само три кафе дневно из обичног филџана, из каквих пију и
остали гости, или је могао попити колико хоће кафа, али из другачијег филџана, који је
Наум купио само за њега, из ког нико осим ћир Моше није смео пити. То је био Наумов
,,кодицил повластици”. Ћир Моша је говорио како је то срамота, али је на крају ипак
прихватио повластицу и наставио да објашњава како је реч комшија или сусед заиста
свето име.

Прослава Ивкове славе такође није могла проћи без кафе као обавезног послужења.
Старатељски судија је тог дана попио чак деветнаест, док се његова супруга жалила како
јој пребацује да не уме да испече кафу као у кафани и додала ,,као да се кафа пече, а не
кува! Ја хоћу у лончић, а он у џезву”. Ове дилеме, као и безброј других, биле су последица
новотарија које су дошле са Запада. Различити културни модели у другој половини 19.
века огледали су се и у исхрани. У урбаној средини попут Ниша напоредо су се налазили
на столу и качамак и проја, и супе и сосеви... а увођење монопола на дуван у ослобођеној
Србији довело је до поскупљења, који је, жалио се пензионер Мирко, постао скуп као
шафран (Петковић 2018: 185).

Нишка свакодневица била је обележена многобројним испијањем кафе. Уз њу су се

решавали проблеми, склапали послови или само уживало. Какогод, она се најпре пекла, па
млела и потом у ибрику и џезви кувала, па сркала из филџана, будући да се пила врућа и
обавезно натенане, у друштву, угађајући души и то с мераком (Петковић 2018: 185).

25
 3.1.6. Циркус и позориште

Развој културе и просвете у старом Нишу односио се и на позориште и циркус, који су

били чест разлог окупљања људи, што се најбоље примећује у Сремчевим приповеткама
Величанствена шетња мадам-Помпадуре и Калча у позоришту. Угледајући се на модерне
европске престонице и Ниш је угостио недељама унапред рекламирану представу
Величанствена шетња мадам-Помпадуре. На дан цара Константина и царице Јелене у
Нишу је 21. маја 1891. године била заказана прва од три представе ,,јединствених
четвороножних уметника мајмуна и кучића”. Ово ,,мајмунско позориште” веома је
заинтересовало патријархалне грађане, који су се тада први пут сусрели с рекламом и који
су били обавештавани дотад ,,само од општинског добошара”. Кроз глас приповедача
сазнајемо како су мишљења о позоришту била подељена и колико је било интересовање
Нишлија: ,,О позоришту и о представама скоро је свуд у свету подељено мишљење, па
једни мисле овако, а други онако. Једни тврде да је позориште једна културна и корисна
установа; да је оно народна школа, и зато га и сами посећују често и агитују да га и други
посећују. Други, опет, поричу то, и веле да је позориште јавна залудница, луксус, па чак и
да сеје разврат и да квара прави, и не само да га сами не посећују никад, него и друге
одвраћају од позоришта, па се чак и хвале: како волију те паре дати за ћебапчиће и добро
вино, него за позориште. Тако су, дакле, о драмском позоришту подељена мишљења свуда
у свету, па и у славном и царском граду Нишу, али о овом очекиваном, мајмунском
позоришту, зачудо да је мишљење било неподељено! Сви су се силно заинтересовали за њ.
Сви су признавали потребу и умесност таквог једног позоришта, и сви су га једва чекали
да стигне, и сви се решили да га посете” (Сремац 1977: 429-431).

Приповетка Калча у позоришту такође је изазвала реакције код Нишлија. Читаве

недеље ишло је ,,зборење по сокаци и по мале”. Позориште је уносило узбуђење и
представљало ,,дах напреднијег и културнијег света”, како је Сремац забележио. Многи
очеви су се сетили да изводе кћери које су пред удају и да их треба изводити међу свет.
Повучени грађани, који скоро нигде нису ишли, одлазили су у позориште. Укратко,
позориште је будило велику радозналост код Нишлија, па су тако сала у хотелу код
Рапоње, за представу величанствене мадам-Помпадуре, и кафана Европа за представу о

26
Калчи биле препуне. Нишка публика није била навикнута на позориште и тако су се обе
представе неславно завршиле.

Наиме, представа у приповетки Величанствена шетња мадам-Помпадуре одушевила

је Нишлије одмах после првог дана. Дивили су се целој трупи, а посебно сињор-Морету,
сињорини-Пепити, као и директору позоришта сињор-Марчелиу. Један родитељ је толико
био одушевљен сињор-Моретом (мајмуном) да га је чак поредио са својим сином: ,, – Па,
бре, магаре ниједно, Талијан мајмуна могаше да воспита, а теб' не могу да воспитам ни ја
ни учитељ!... Он воспитава једног скота бесловесног, једног шебека, а ја не мога' тебе,
једну, што се каже, кристијанску православну душу да воспитам!...” (Сремац 1977: 437).
Сутрадан када је професор природних наука замолио сињор-Марчелиа да му да сињор-
Морета на само један час, он се радо сложио са тим, јер је веома поштовао природне
науке. Међутим, у непознатом окружењу сињор-Морето се отео контроли и направио
велики неред пред професором природних наука и његовим ученицима, па је сазвана
школска седница на којој је ученицима забрањено да посећују ,,мајмунско позориште”.
Следеће вечери публику је посебно одушевила природна реакција ,,глумаца”, који су
потрчали за баченом храном на подијуму, док се сињор-Маричели хватао за главу.
Извинио се публици због њиховог понашања и обећао следећег пута боље представе. Том
приликом му је један педагог рекао српску народну пословицу која гласи: ,,Боља је и јача
наравска него научена” (Сремац 1977: 446).

Нишлије су реаговале бурно превише се уживљавајући у догађаје на сцени. Комичне

ситуације посебно доминирају у Калчином случају када је видео глумца на сцени како
глуми његов лик. ,,Како ја сам, како несам ја! Пипну се за руку, па за главу, уфати се за
столицу – туј сам си, несам се мрднуја!” (Сремац 1977: 422). Такође, од многобројних
реакција на сцене које су приказане на позорници посебно се може издвојити и ситуација
када се појављује Живко јорганџија, који је у стварности умро одавно. Калча у неверици
пита своју жену је ли Живко умро, а она га убеђује да јесте и говори му како су били на
сахрани. На исти начин доживео је и сцену из Ивкове славе, где каже да је све исто онако
како је г. Стева писао: ,,Море ручаше, вечераше, па ручаше, па обедуваше, пише, кркаше,
онодише се, исто како г. Стева што је писуваја” (Сремац 1977: 425). Представе у
позоришту су у то време биле веома скупе и Сремац нам то приказује кроз Калчине речи:

27
,,Ето, такој ти би и тој гледање. Кажем ти, све л'жа пред очи, прашиште у очи, л'гање свет,
с'лте да си дођу до тазе паре без муку. Ми смо акмак будале људи: ја цел' д'н работим за
два-три гроша, а они од једну столицу наплаћују дванаес и пол! Шће му праиш – дошло
му време!” (Сремац 1977: 425). Сутрадан, када се сусрео са глумцем који је њега глумио и
питао како му се чини јучерашња представа, Калча је иронично одговорио: ,,Што има да
ми се чини – ти мож' ли да будеш ја? ... Не ви је вама тој зборење, зашто, што ви
замећате на ерски: душо моја, ти треба да изручаш три кола месен леб нишлијски, па т'г да
рекнеш – знам зборење нишлијско. Бајгим људи га несу научили, ти ће га научиш...”
(Сремац 1977: 425-426). На овај начин желео је да покаже како Ниш има своје посебне
вредности и да мора много времена проћи како би се стекло искуство да би се могао
глумити један Нишлија, у овом случају Калча.

3.1.7. Поклоничка путовања

Сремац је у нишкој прози приказао и поклоничка путовања или хаџилуке, посебно у

приповетки Јексик-аџија. Путовања у Свету земљу и Јерусалим могли су да приуште само
имућнији грађани, као што су занатлије, трговци, свештеници, монаси, који су могли да
финансирају трошкове путовања (Макуљевић 2006: 811-812). У овој приповетки на далек
пут одлучио се нишки берберин Мицко Мицић. Међутим, он је у свом незнању на
поклоничко путовање кренуо у погрешно време, па су га Нишлије због тога прозвале
јексик-аџија или лажни аџија.

Кроз приповедачеве речи на почетку приповетке сазнајемо да нишки грађани слабо

или никако не носе браде: ,,једно зато што је то турски и чивутски обичај, а друго зато
што тамошњи женски свет не воли брадате јунаке; и зато, ко год носи браду, њега и не
зову човеком него попом” (Сремац 1977: 205). Из тог разлога, у Нишу је постојало много
берберница, чак и више него што је било потребно. Као последица тога бербери су били
,,људи слаба капитала”. Дућан Мицка Мицића био је на услузи и неписменом и простом
свету, које је најчешће шишао и бријао Порфир шегрт, али и писменим и финијим
грађанима, с тим што је имућније грађане искључиво Мицко шишао и бријао. Берберница

28
је била ,,зборно место” многих који су говорили о дешавањима у свету. Слушајући разне
приче, Мицко је дошао на идеју да љубавне и крими романе замени житијима светаца.
Тада наступа велика промена у животу мајстора Мицка. После читања Житија Алексија
человјека божија, Мицков живот се толико променио да је желео чак и да се закалуђери, а
притом су наступиле и бројне расправе са његовом женом говорећи јој како је она стала на
пут његовој срећи и напретку. Мајстор-Мицко убрзо одлучује да крене на хаџилук и све
обавезе оставља свом калфи. Маштао је о својој будућности и са нестрпљењем чекао дан
поласка: ,,Сладио се слатком мишљу како ће га дочекати кад се буде враћао из светих
места. Како ће преда њ изаћи све живо до Ћеле-куле, а неки и до Моралије можда. Сам
владика и све свештенство; па калуђери из околних манастира, па из Метоха, па учитељи
и ђаци, рипиде и чираци и еснафски барјаци, све, све ће изаћи преда њ. А он пустио браду,
берберин – па пустио браду; али мора тако, адет је, хаџија је” (Сремац 1977: 213-214).
Разумљиво је зашто се Мицко толико радовао томе јер ,,у култури поклоничких путовања
важно место заузима чин повратка из Свете земље и Свете горе. Овај догађај имао је
приватни, али и јавни карактер. Поклоник-хаџија привлачио је пажњу не само сопственог
породичног и пријатељског окружења, већ и читаве средине” (Макуљевић 2006: 833).
Замишљао је како ће га звати ,,хаџи Мицко, или просто Хаџија, а његову Доцу – Хаџика,
његову кућу – Хаџијини или Хаџијски, а његова три сина: Гопу, Коту и Поту, зваће и
записиваће их у школи и код власти: Гопе Хаџин-Мицић, Коте Хаџин-Мицић, Поте
Хаџин-Мицић!... Тада ће му сви завидети, а старе жене ће уздисати и шапутати: 'Благо
Кадифке, благо Мицкове мајке'” (Сремац 1977: 215). Из датог цитата може се закључити
да се живот поклоника и његове породице трајно обележава променом имена и презимена.
,,По обављеном ходочашћу испред имена поклоника додаје се хаџи; супруга носи назив
испред имена мужа, док директни потомци хаџи уграђују у сопствено презиме”
(Макуљевић 2006: 834).

Након неколико недеља Мицко се вратио, али и даље је био у чуду и питао се зашто
није било славног дочека и зашто га и даље зову ,,мајстор-Мицко”. Такође, Мицко је чуо
како у кафани људи разговарају и говоре како он не може бити хаџија ни у ком случају,
може бити само ,,јексик-аџија”. То га је веома разочарало, да је отишао чак до владике да
га упита зашто он није постао прави хаџија. Тада му је владика објаснио да ако Ускрс не
дочека у Светој земљи, то је исто као да није ни био. Мицко, веома несрећан због тога,

29
обећа владики да ће сакупити новац и ићи поново на хаџилук, само ће тада повести и своје
синове, у инат непријатељима.

3.1.8. Школство

Познато је да је Сремац радио као професор у нишкој гимназији, па се у својим

приповеткама морао дотаћи и тематике везане за школство. Сремац у своје две
незавршене приповетке указује делимично на то. У приповетки Secessio plebis ученици су
се побунили против старог професора руског језика, а у приповетки Очигледна настава у
турској школи писао је о ученику који је одбио да поједе огледне јабуке, односно снопиће
од прућа, помоћу којих је учитељ изводио очигледну наставу рачуна (Петковић 2018: 187).

3.1.9. Сремац и политика

Историјски извори упућују на повезаност Обреновића и Ниша, али и приповетка

Јусуф-агини политички назори, у којој Сремац износи своје политичке ставове о Милану
Обреновићу након абдикације 1889. године. Такође, указао је и на то да је ,,Ниш искрено
волео и необично поштовао краља ослободиоца” будући да је Ниш током владавине
Обреновића доживео процват (Петковић 2018: 187). По речима приповедача, краљ Милан
Обреновић био је веома несрећан човек и код питомих и осећајних људи морао је будити
сажаљење. За све што га је у животу снашло није крив само он, већ и сви Срби за које се
борио. Ниш је морао да осваја чак два пута, једном ратом од непријатеља Турака, а други
пут од пријатеља Руса. ,,Хтеде и сам крвави Ниш узети и дати га Бугарима. Тада, кажу,
краљ Милан одведе посланика руског до Ћеле-куле и рече, показав на споменик тај: – Ево,
екселенцијо, кад Руси начине још једну оваку Ћеле-кулу од српских глава, и ову моју
поврх њих метну, – тад ће тек добити Бугари Ниш!” (Сремац 1977: 450). Међутим, након
престанка његове владавине новине почињу о Милану Обреновићу да пишу у негативном

30
контексту. Новине су читане у кафанама, српске су читали сви, док је турске читао, а
уједно и преводио Јусуф-ага, Турчин из Прокупља. Он је говорио како се у турским
новинама пише веома похвално о краљу, а у српским веома лоше: ,,Што је овој саг? Кад
си четим турске новине, мислим да ги Србин писује; кад си па узмем српске новине,
мислим како да ги Турчин писује! Што је овој бре, брате?” (Сремац 1977: 453). Јусуф-ага
није могао да се начуди како Срби Мустај пашу називају ,,српска мајка”, а краља Милана
душманином. Тада се јавља глас приповедача који говори да је Србија уставна земља,
штампа је слободна, свако може да каже шта жели... Таква је парламентарност и уставност
европска, а код Турака тога нема па му је зато чудно. То је веома погодило Јусуф-агу: ,, –
Ааа! Е, за тој те чекам! ... И јес', мен' ми је много чудо... Муслиман, – па како кавурин да
се прекрстим оди тој големо чудо... Ваше 'српско чудо', – у бели свет га нема!...” (Сремац
1977: 454). Чудио се томе како Срби знају да ратују, а не знају да владају и да поштују
своју власт. Ова приповетка кроз историјски контекст указује на смену старог и новог
времена, али и на смену краљева у Србији.

3.2. Народне песме у уметничком приповедању Стевана Сремца из нишког живота

Сремчево занимање за старе певане народне и уметничке песме, стечено у

гимназијском школовању, у коме се много певало, ни касније га није напустило. У време
када је почео да ради као професор у нишкој гимназији Ниш је био пун друштвених
превирања. Промене су наступиле и у песми и певању. Према речима Милорада
Павловића ,,Ниш је из дана у дан растао, добијао је изглед западних малих градова.
Његови чочеци, чираци, севдаси, зурле и бубњеви уклањали су се и губили по периферији;
ченгије и чочеци уступили су места своја мађарским швапским варијететским певачицама
из Пеште и Беча, које су звали цуцикама; зурле, дахире и цимбала, као и хегедаши Цигани,
које је Сремац нарочито волео, повлачичи су се из промета, на њихова места наилазили су
дамен-капеле и тзв. блех-музика” (Перић 1996: 37-39).

31
 Симпатије Стевана Сремца и у случају народних песама биле су окренуте традицији.
Нишка проза обилује песмама, а уз многе од њих играло се оро. Младе Нишлије су
најчешће играле и певале код ,,Шарене чесме”, а Сремац је издвојио следеће игре: ,,Крива
бањка”, ,,Бербатовска”, ,,Тедена”, ,,Заплањка”, ,,Потресуљка”, ,,Осампутка”,
,,Нишевљанка”, ,,Јелка тамничарка” и слично. Сремац нам у седмом поглављу Зоне
Замфирове приказује ,,Белу недељу” када се велики број младића и девојака окупљао на
играње и ашиковање. Омиљене песме које су тамо певали биле су: ,,Чије перо на
нишаљку, гајтане мој!”, ,,Нане, кажи тајку, // Да ме младу дава”, ,,Да знајеш, моме, мори,
да знајеш”... (Максимовић 2017: 106).

Сусрет страног и домаћег света присутан је у Сремчевим делима. Осим поменуте

фрајлице Кермине, у Зони Замфировој упечатљив је и лик пана-Франћишека. ,,Сремац са
нарочитим успјехом обликује судбине интелектуалаца који су дошли да живе и раде у
туђој средини. Образовани, али неприпремљени за живот у културолошки и етнички
потпуно различитим поднебљима, по доласку у паланачки амбијент (који и иначе није
трпио било какве посебности и најчешће их је сурово изопштавао), странци су убрзо били
поражавани. Били су принуђени да оду или су се готово несвјесно утапали у нови стил
живота, губећи своје некадашње способности и тако постајали предмет трагичног
подсмијеха или сажаљења ћифтинског свијета. Без премца је у том погледу, приказан у
једној епизоди Зоне Замфирове, лик чешког музичара, пана-Франћишека, који је после
свршеног конзерваторијума дошао у Србију, 'с врло лепим сведоџбама и мањим
партитурама', а ту услед извјесних 'месних околности', тј. доброг жупског вина, потпуно
се предао алкохолу и завршио као свирач у једном циганском оркестру” (Максимовић
2017: 107).

Цигани су били од посебног значаја за тадашње Нишлије. Певали су и свирали

многобројна кола на скуповима као што је ,,Бела недеља”, затим у кафанама, на свадбама,
славама... Ивкова слава, која је игром случаја трајала од Ђурђевдана до Марковдана,
започела је доласком Цигана. Долазили су једни, други, трећи, па и четврти Цигани, али
највеселије је постало када су се појавили газда-Ивкови побратими. Они су уживали у
песми и музици толико да су и трећег дана славе позвали Цигане. Тада је већ био
Марковдан, Курјакова слава, и Курјак да не би губио време да иде кући са својим

32
побратимима зове Цигане како би код Ивка прославио и своју славу. Ивко беспомоћан, не
знајући шта више да предузме стоји насред дворишта и мисли: ,,Сас Цигани поче, сас
Цигани ће ми се и сврши слава! Ја си дочека у моју авлију циганско царство!” (Сремац
1977: 117).

Приметно је да народне песме доминирају у Зони Замфировој, а Стеван Сремац их

користи и за психолошко приказивање ликова. Међутим, Сремац одлази и корак даље. Он
већ испричану фабулу пребацује у формулу песме, тако да оне кореспондирају међу собом
и чине систем романа. У Зони Замфировој могу се издвојити неколико облика примене
народне песме. То су песме о главној јунакињи Зони Замфировој и њеној лепоти, песме о
њеном оцу хаџи-Замфиру, песме које не певају о главним јунацима, већ их они слушају и
песме које нису мотивски везане за јунаке романа (Питулић 1996: 52).

Роман започиње песмом о Зони ,,Синоћке те, леле, видо, Зоне // Где се премењуваш...”
и она је у функцији увођења у фабулу. Песма говори о лепоти главне јунакиње и њом се
изражава дивљење према Зони. Занимљиво је што се писац понекад обраћа директно
читаоцима, у овом случају објашњава настанак и преношење песме о Зони: ,,Али има
нешто што не знате, а што ћете тек из ове приповетке сазнати, а то што не знате, то је то:
на кога се односила та песма. Та је песма из народа, и богзна ко ју је испевао, и на коју је
Зону мислио тај први, кад је ту песму спевао! И ко зна откад и на ком далеком крају
Србије покрива црна земљица и зелена травица и творца и предмет те песме! И то вам ни
сам писац не уме казати, јер то ни сам не зна, али оно што зна, то је: а ко је год и кад год је
ко у време ове наше приповетке запевао ту песму, увек је мислио само на једну Зону, лепу
Зону, Зону Замфирову” (Сремац 1977: 232). Песму су певали и стари и млади, и ожењени
и неожењени, што довољно говори о томе колико је она била лепа да је чак и у песмама
опевана.

Није случајност што се ова песма пева у Манетовом дућану. Писац њом као да
наглашава дешавање које ће се надаље одвијати у роману. Касније када је Мане буде
певао понесен песмом отићи ће као махнит у чаршију не би ли срео Зону. Да је он заправо
мераклија који воли песму и музику може се закључити на основу тога што новине пишу о
његовим ноћним одласцима у кафану и у коментару Зонине тетке Таске ,,гаки нема,

33
свирка сака”. Када је осећао потребу да мало одмори умео је често да узјаше коња и оде
чак до Врања, до Коштане. Увече би засео у какву кафаницу са добрим вином и бурно се
провеселио у друштву. Чочеци су му певали и играли пред њим до зоре, а он им је давао
,,стопарце” и динаре, уверавајући их да приме: ,,јер је та пара, каже, 'алал пара!'”. То је био
разлог зашто су му се млади дивили, а старији негодовали, иако су га ценили због његових
,,златних руку”. ,,Није им се допадао зато што је био ловац, бињеџија и весељак – и тако је
мајстор Мане и добио онај надимак: чапкун Мане...” (Сремац 1977: 245).

Осим Манета, приметно је да је и хаџи-Замфир био, како писац каже, ,,човек

мераклија”. Наиме, испевана је песма о њему и некој лепој Цвети, па је волео да га њом
успављују жене у кући. Посебно је волео да му се тихо пева док одмара: ,,славуј пиле, не
пој рано // не буди ми господара...”

Иако је можда било необично за жену тог времена и Зона је тражила од својих
измећарки да јој певају. Највише је волела песму ,,Моме Еврејче”, у којој младић куне
мајку што је Јеврејин, па не може да има девојку другога рода. Зона се поистовећивала са
њим зато што је песма подсећала на њену и Манетову забрањену љубав.

Сремац, такође, на занимљив начин сједињује пејзаж и лирску народну песму. Певању
песме често претходи опис природе. Долази до стапања пејзажа са звуком и у посебном
хронотопу долази до буђења архетипског (Питулић 1996: 56). Као пример може
послужити лирски моменат: ,,Дан на умору, издахнуо већ; звезде трепере с неба, тихо вече
се спушта на земљу, а из грла срећна и весела млада света разлеже се кроз тихо пролетње
вече сетна песма, у којој се исказује бескрајна туга, стара туга, вечна као и човечанство:

Да знајеш, моме, мори, да знајеш // Каква је, туго, мори, жалба за младос!” (Сремац
1977: 296).

Сремац нам је употребом народних песама у својим делима омогућио да у великој

мери доживимо и схватимо како је изгледао град Ниш у другој половини 19. века и колико
је велики значај имала песма за српски народ, која је била потребна људима да потпуније
искажу радост и срећу, али исто тако и да лакше превазиђу своју тугу.

34
3.3. Хумор у делима Стевана Сремца

Сремчева дела више од једног века изазивају интересовање и занимање читалачке

публике, што у свом изворном облику, што у новом руху филмске интерпретације.
Запитајмо се на тренутак шта је то што Сремчеве романе и приповетке осавремењује,
имајући у виду колико је само генерација одрастало уз јединствену плејаду његових
јунака. Сигурно је да постоје многи чиниоци који утичу на дуго трајање пишчевих
рукотворина, попут дијалекта на ком је писао, анегдота на којима је градио своје заплете,
аутентичности његових књижевних јунака... али главни састојак Сремчеве генијалности,
који уједно обухвата све наведено, управо је његов хумор.

Хумор у делима Стевана Сремца посебно се истиче кроз два момента: то су моменат
неочекиваног (или изневереног очекиваног) и преувеличавање (пренаглашавање)
(Максимовић 1998: 7). Он заплете својих хумористичких романа Ивкова слава и Зона
Замфирова гради на анегдотама. У првом случају реч је о побратимима који су три дана
прослављали Ђурђевдан, а у другом је то прича о лажној отмици девојке. У поменутим
комичним заплетима постоји троделна техника организовања комичне радње. Први део
представља нормалну линију живота, други део силажење са нормалне линије живота и
кретање према тачки смрзавања и трећи део враћање на нормалну линију живота1
(Максимовић 1998: 11).

Наведена троделна структура у Ивковој слави уочљива је у поглављима. Нормална

линија живота приметна је у првом поглављу са насловом Ђурђевдан, у коме су описани
радост због надолазећег празника и припреме за славу у кући Ивка јорганџије, које су ,,у
знаку повишене температуре и мотивисања нечег необичног што ће довести до
нарушавања привидног склада” (Максимовић 1998: 12). Ивково нестрпљење мотивисано
је подсмешљивим коментарима и запажањима онога што је изван ,,хоризонта очекивања”
и што најбоље психолошки карактерише његово стање. Као пример може послужити
Ивков коментар ,,како се поправља туршија кад се почне кварити” (Сремац 1977: 11).

1
О пвпј ппдели детаљније гпвпри Бранислав Нушић у ,,Предгпвпру Гпсппђи министарки”. Одабране
комедије II, Српска коижевнпст у стп коига, ко. 60, Матица српска–Српска коижевна задруга, Нпви Сад–
Бепград, 1970, стр. 7 - 10.

35
Затим следе комични описи и необична поређења којима се писац служио, као што је
његов шегрт био ,,леп као официрско дете”, а попови лете кроз сокаке и махале из куће у
кућу и секу колач (Сремац 1977: 12). Комична ситуација у којој долази до свађе у
циганској свирачкој банди, а који су притом дошли да честитају славу уз песму и музику,
најефектније најављује да ће доћи до искакања са нормалне границе живота. Управо у
таквој атмосфери туче, јурњаве, песме и музике пристижу и први гости (Максимовић
1998: 12-13).

Елемент комичног преувеличавања доминира у поглављу Ђурђевдан и у њему се

остварује кроз поступак карикатуралног обликовања, што је посебно уочљиво у описима
менталитета и физиономије Ивкових гостију. Пренаглашавање је остварено и у техници
поређења, у коме комичност произилази из нелогичне и неочекиване подударности
различитих појмова, где су господин Казанчеј и његова госпођа приказани тако темељни
да су ,,сушта слика Вертхајмове двокрилне касе” (Сремац 1977: 22). Сремац такође
користи технику понављања како би исказао преувеличавање. То је уочљиво у примеру
када је Непознати послужен кафом више пута, што је знак да је непријатно да остаје дуже,
међутим, он ипак остаје и упушта се у разне разговоре (Максимовић 1998: 13-14).

Комични заплет настао увођењем Ивкових побратима Калче, Курјака и Смука додатно
мотивише силазак са нормалне линије живота. Сремац користи технику уланчавања
анегдотских епизода из њиховог ,,ђувеч-кардашког” живота како би приказао њихове
психолошке и физичке портрете. Најупечатљивија епизода је у описивању њиховог
међусобног лечења када се разболе (Максимовић 1998: 15). Опис њихових имена и
надимака такође доприноси томе. Смук је био испичутура, Курјак је мајстор да скува и
поједе, Ивко је волео да подвали и нагарави, а Калча је био страсни ловац, али и ,,човек
јаке и живе маште” (Сремац 1977: 49). То је најуочљивије у Ивковој тужби на побратиме:
,,Да ти не дава Господ Бог ни да ги 'раниш ни да ги појиш! За онога Курјака једно пиле на
зуб, а једно јагње тешко да стиза; од једно јагње сал' руно што оставља! Једе како ватра! А
Смук онај па што пије мани се! Он си сал' држи оканик, па како стрина босиљак, не
испушта га из руке!” (Сремац 1977: 91).

Калча се посебно издваја од осталих побратима из разлога што писац у његовој

карактеризацији користи технику комичних лажи, што је посебно уочљиво у његовим

36
ловачким причама и доживљајима. Толико је знао да се занесе у својим причама да су му
слушаоци говорили како лаже па и сам мисли да је истина. Дешавало се да му својим
добронамерним коментарима слушаоци разбијају илузију: ,,'Калчо, брате, одвалио си;
лажеш, брате, лажеш!' Калча се, истина, бранио, али како никад није могао да се позове на
никога сем на свога вернога Чапу, а овај, као и сваки пас, не може да буде сведок, - то је
остало мишљење по свима махалама: да је Калча, истина, добар друг и човек и ловац, али
да Калча хоће почешће, богами, и много да лаже” (Сремац 1977: 49). У Калчиној причи о
Чапи доминира комичка хиперболизација. Посебно је са уживањем причао анегдоту када
је српски краљ Милан дошао прерушен у официра да тражи Чапу за лов, па Калча у први
мах није прихватио јер га није препознао. Као крајњи степен комичног преувеличавања
долази када Калча увећава количину уловљених зечева, јаребица и срндаћа, па на крају
помеша чак и годишња доба, одлази зими, а враћа се током лета (Максимовић 1998: 16-
17).

Силажење са нормалне линије живота доминира у поглављима Патарица и

Марковдан. Оно званично настаје у тренутку када Ивкови побратими, негде пред зору,
поново траже вечеру и жале се како је нису добили наглашавајући да славски ред није
испоштован. У свету ,,фантазмагоричног пијанства” побратими у дворишту граде шатор,
убијају живину, зову Цигане да им свирају. Иако их је Ивко молио да престану, било је
узалуд. Калча му је одговорио: ,,Ти си иди на спавање, кокошко; а за нас ич бригу не
води”, јер ,,слава је, а на славу свашто бива” (Сремац 1977: 69). Ситуација постаје још
комичнија кад се појави председник општине, који је требало да их отера, међутим, он им
се придружује и славље се наставља. Тек на крају, подстицањем двају љубавних заплета
долази се до стабилног и складног поретка (Максимовић 1998: 17-18).

Четврто и пето поглавље Патарица и Приде представљају враћање на нормалну

линију живота, чији миран расплет мотивише председник општине. Стабилизовање
поретка означено је претњом-инвективом, када су му побратими напокон отишли из куће:
,,О, Боже, сал' тол'ко да живејем дор дочекам на некога прву славу; сал' дотле да не
замрем! А таг убаво ће ми, жене киселе, плате за овај оди три дана панађур што га држаше
у моју кућу без календара и комесара, и па после сас приседника” (Сремац 1977: 129). У

37
овом случају је евидентна повређеност сујете газда Ивка, који је свакоме умео да подвали,
а на крају је највише било подваљено њему (Максимовић 1998: 21).

У Зони Замфировој експозиција, која представља нормалну линију живота, необично је

проширена и садржи елементе карикатуралног степена комичног преувеличавања. То се
огледа у примеру када у Манетовој радњи калфа Коте удара шамар шегрту Поту јер је
певао песму о Зони Замфировој. Затим, уочљиво је у портретисању лика хаџи-Замфира. Са
једне стране у контрастирању, три паше је сугурисао, а прибојава се своје жене Ташане,
док је са друге стране приказан у шаљивим песмама о њему и некој лепој Цвети.
Карикатурално је приказана и реакција мушкараца на Зонину лепоту, за којом су се
окретали сви, и стари и млади. Паралелно са Зонином лепотом приказана је и лепота
Манета кујунџије, такође карикатуралним преувеличавањем. Његова лепота очарала је
многе жене и девојке, које су га потајно гледале (Максимовић 1998: 33-35).

Силажење са нормалне линије живота наговештено је и мотивисано у наглашавању

сталешких разлика двоје заљубљених. Међутим, до силаска је дошло оног тренутка када
су о Манету писале новине. Тада се сакупља фамилијарно веће поводом његове женидбе.
На фамилијарном већу комично је преувеличан портрет тетка-Доке и он представља
непосредну линију искакања са нормалне линије. Њен портрет Сремац приказује кроз сва
три облика комичног преувеличавања. Први облик исказује кроз карикатурални однос
Доке према свом мужу Сотираћу ,,кога се она, узгред буди речено, врло мало бојала” и
начину понашања супротном од осталих тетки и стринки ,,Тетка Дока пије и кафу и
мастику и уз то пуши као Турчин” (Сремац 1977: 256). Други облик приметан је у
хиперболичном уживљавању тетка-Доке и поистовећивању са ликом мушкарца у тренутку
када посматра Зону у купатилу: ,,Па кад гу видо ону њојну т'нку снагу, па оне њојне пусте
косе, па оне беле цврсте груди, како два филџана, па оно њојно девојачко срамување!!
Леле, тугоо!! – викну Дока, па се завали онако бећарски и распали цигару, сркну из
филџана, па настави: – А мен' ми дође ништо жал', па си зборим у памет: 'Ех, црна Доке,
пусти твој к'смет!...'Што несам бећар, та да гу ели узнем ели отмем од татку гу', – тол'ко
што је лепотиња!... ” (Сремац 1977: 258). Трећи облик комичног преувеличавања Сремац
приказује у Докиној свађи са сестрама и рођакама. Оне јој приговарају на неумерености у
понашању и говорењу: ,, – Их – гракнуше неке – што је брљиво! Неје те ни срам! Пи,

38
каккво зборење! Иди си дом! Несрећо бећарска!... Дом да си идеш! – повикаше и скочише
све на њу. – Кој те је зваја?!... Ај' си дом!... – Кој да си иде дом?! Ја ли?! – плану Дока и
скиде једну папучу и стеже је. Рушка нек' си искочи! Каква му је она тетка?!... А кад буде
нешто зорт, ја ћу се тепам и карам заради нашега Манчу, а ви јок!... (Сремац 1977: 259).
Ова свађа поприма гротескне размере што посебно доприноси комичности у роману
(Максимовић 1998: 36-37).

Сремац уноси неколико споредних епизода како би остварио рецептивну напетост у

комичном заплету романа. То су епизоде о Митанџи хаџи-Петракијевом, о нареднику
,,лепом Перици” и апотекарском помоћнику Пајици, о музиканту пану-Франћишеку, о
,,добром детету” Манулаћу. Сремчева техника паралелизма и контраста дошла је до
изражаја у епизоди о Манулаћу. Његов лик представља комични пандан Манету због
сталешког статуса у борби за Зону. Портрет Манулаћа изграђен је као комична
карикатура. Он је физички представљао загонетку још од детињства: ,,у махали задуго
нису знали је ли мушко или је женско” (Сремац 1977: 303). Са друге стране, према
мишљењу родитеља, имао је велику перспективу у трговини, само зато јер је од детињства
знао шта значи реч ,,оскудација” (Максимовић 1998: 38-39).

Докино самовољно долажење у кућу Замфирових да проси Зону за Манета кујунџију

такође представља силажење са нормалне линије живота. У овом тренутку Сремац такође
користи технику тростепеног комичног преувеличавања. Карикатурално је постигнуто
употребом вербалних средстава. То је приметно у самом поднаслову девете главе који
гласи ,,пошаљи лудо на војску, па седи те плачи” (Сремац 1977: 309). Разговор Доке са
хаџи-Замфировима поприма хиперболичне размере. Она их у форми алузије опомиње шта
се може десити ако Зону удају за Манулаћа. На крају све прераста у гротескну ситуацију
када Дока при одласку разговара са хаџи-Замфиром. Ова епизода представља
разрачунавање у коме хаџи-Замфир за Манета каже ,,видело се куче у чашире па се
фатило у оро”, а Дока га подсећа на његове претке ,,вртивагане” и ,,коритаре” и одлази
љутито (Сремац 1977: 320). Ова Замфирова увреда, као и Зонина подругљива реакција на
Манетову искрену љубавну изјаву, постаће повод за освету Манета кујунџије
(Максимовић 1998: 39-40).

39
 Лажна отмица ће ширењем преувеличаних чаршијских гласина о догађају попримити
комичне размере. Техника тростепеног комичног преувеличавања приметна је у ширењу
вести о Зони као ,,побегуљи”. Карикатурално је уочљиво у испитивању зашто је Манетов
дућан затворен ујутру, док је хиперболично и гротескно препознатљиво у реакцијама
Зонине породице на догађај о њеном бекству. Комични обрт настаје када Зонине тетке и
стрине, како би демантовали гласине, воде Зону у купатило. Међутим, на основу
саркастичних питања чаршије, међу којима је било и питање да ли су је нашли код
Манулаћа или код Манета, закључују да је то било узалудно (Максимовић 1998:40-41).

Напуштање нормалне линије живота и кретање према тачки смрзавања приметно је у

Хаџи-Замфировом зближавању са Манетом, што представља гротескни степен комичног
преувеличавања. ,, – Ја си сина немам, Мане. Татко те Ђорђија мен' у аманет остави. Тој
си не знаје ники – знаје Бог и црна у Горици земја, што ти татка покрива. По саг да ме не
зовеш чорбаџијо или хаџијо, веће татко да ме зовеш... Татко сам ти, зашто си ми аманет...
Ако искаш да се жениш, мен' ми сал кажи... Разбра ли? – заврши стари Замфир и опрости
се с Маном, кји га, силно тронут, при поласку пољуби у руку...” (Сремац 1977: 396). Овај
неочекивани комични преокрет у односу надменог чорбаџије према занатлији Манету
омогућио је повратак на нормалну линију живота, као и срећну реализацију љубави Зоне и
Манета (Максимовић 1998: 41-42).

Сремац је, осим романа, познат и по својим приповеткама, које су такође прожете
хумором. ,,Све Сремчеве хумористичке приповијетке настале су проширивањем и
преувеличавањем комичних ситуација у којима су разобличени (освијетљени) одређени
психолошки типови, средине или друштвене појаве” (Максимовић 1998: 55).

Хумористичке приповетке Стевана Сремца могу се поделити на три групе. Прву групу
чине приповетке које су утемељене на непроширеном анегдотском заплету. Оне су кратке
и у типолошко-генолошком смислу припадају краткој причи, док је поступак комичног
преувеличавања сажет у анегдотској поенти (Максимовић 1998: 56). Овој групи
приповедака припадају три приповетке из нишке прозе, а то су: Калча у позоришту,
Величанствена шетња мадам-Помпадуре и Очигледна настава у турској школи.

40
 Калча у позоришту је прича која произилази из комичне ситуације, односно
импровизоване сцене, која се темељи на забуни, а затим и на незадовољству прототипског
лика начином на који је приказан на сцени (Максимовић 1998: 58). Сцена која поприма
гротескне размере и изазива највише смеха је Калчино обраћање глумцу који га тумачи:
,,Ја не могу да трпим, устану, па му реко: Чујеш, пријатељу, јанл'ш си ти за тој казување,
ти г...а да ручаш за тој. ... Турија како моји мустаћи с'лте да вара овуј светину, бајгим ја
сам. Не вара се свет такој, серсему један, зар мен' ме еве, туј сам, жив сам, све цел свет ме
гледа, ти ћеш мен живога приказујеш, тој ти дидеш у Ере, у онија катранџије, па при њи да
приказујеш твоји сојтарилци, а не овде у Ниш – серсему, да би серсему!” (Сремац 1977:
422). У причи Величанствена шетња мадам-Помпадуре комично настаје из малера који се
десио на представи ,,мајмунског позоришта”. Публика је била одушевљена оним што је
видела и са намером да награди ове необичне позоришне глумце уместо цвећа на сцену
баца ,,кифле и салфалије” и тако настаје гротескни обрт (Максимовић 1998: 58). Публика
се радовала што су глумци похитали за храном, док је директор позоришта постао очајан
посматрајући ту сцену. Анегдотска поента у причи Очигледна настава у турској школи
настаје оног тренутка када дете одбија да поједе примере замишљених јабука ,,погачарки”.
Јабуке су заправо биле дрвене облице које је користио ,,професор рачуна” како би изводио
огледну наставу. Та сцена прераста у пародичну карикатуру образованог система
(Максимовић 1998: 58). Епизода која доприноси хумору ове приче је Ивко јорганџија који
под ,,старе дане” одлази редовно да присуствује испитима како би стекао знање које је је у
младости пропустио.

Друга група приповедака из нишке прозе приказује најизразитије примере поступка

комичног преувеличавања и фиксирања комичног портрета у оквиру анегдотски
конструисане приче. Овој групи припадају приповетке Јексик-аџија и Ћир Моша
Абеншаам (Максимовић 1998: 70). У првом случају ради се о портрету берберина Мицка
Мицића и причи о његовом неуспешном путу на хаџилук. Карикатуралне особине
приметне су у описивању Мицкове бербернице, чији је назив гласио ,,Берберница,
зубовадница и лицеукраситељица Мицка Мицића Земунца” и фокусирањем на његова
интересовања, наиме, он је волео да чита књиге и удара у тамбуру. Комично
преувеличавање добија комичне размере у тренуцима Мицковог занемаривања дућана и
брачних дужности након читања житија Алексија Божијег човека. Мицко је тако постао

41
предмет исмевања и оговарања у граду, а врхунац комичног заплета ће настати оног
тренутка када Мицко одлучи да крене на пут у Свету Земљу у погрешно време, па је због
тога добио надимак ,,јексик-аџија” или ,,лажни аџија”. Комични расплет настаје након
Мицковог повратка кад одлази код владике који му разјашњава зашто није постао прави
хаџија (Максимовић 1998: 74-77). У другом случају ради се о јеврејском трговцу Ћир
Моши Абеншааму који је услед одређених околности изгубио повластицу у кафани
Касина. Сремац користи карикатуралну технику комичног преувеличавања да би осветлио
сва битна својства ћир Мошиног комичног менталитета. На пример, Турци су се шалили
са њим због његовог необичног изгледа и браде и говорили како га је комшијски јарац
због тога држао за сродника. Писац затим прелази на хиперболички план комичног
преувеличавања како би приказао ,,цицијашку нарав и трговачке невоље с властима
проистекле из те његове претјеране шкртости”. Врхунац комичности настаје када је
уведено одузимање, тј. ограничавање његове повластице, док је у епилогу карикиран
повратак Ћир Мошине повластице, али ,,с кодицилом” (Максимовић 1998: 78-80).

Трећој групи Сремчевих приповедака из нишке прозе припада приповетка Ибиш-ага.

Она је нехумористичка приповетка где се комичност појављује само као функционална
епизода или дигресија, која додатно мотивише психолошки портрет или успорава
нарацију. Сремац је у поменутој приповетки кроз причање о исељавању богатог Турчина
из Ниша услед промене историјских и политичких околности реализовао функционалан
спој хумора и меланхолије. Захваљујући овом споју алтруистички гест је учињен
узвишенијим, а његови актери продубљенијим и блискијим (Максимовић 1998: 84-86).
Епизодом о Ставрији Призетку Сремац нам казује како је он добио такав надимак и какав
је био његов свакодневни однос са женом приказаних у облику комичних поређења.
Наиме, жена му је ,,више главобоље и калабалука правила у кући, него султану свих
његових триста шездесет и пет жена. Све му пребацује што за толике године није кадар
био да купи себи кућу, него седи код таста, и зато и носи то мало ласкаво име Призетко”
(Сремац 1977: 159). После дигресије, која је пуна комичних жалопојки како је за удају
девојке потребан мираз, следи кулминативна сцена у којој Ибиш-ага продаје кућу
Ставрији Призетку по двоструко мањој цени. Структурални расплет у ком доминира
племенитост и узвишеност Ибиш-аге мотивисан је функционалним епизодним ликом, то
је Јевђо Мићовић Мокрогорац, који Сремцу служи за карикатурално комично

42
преувеличавање (Максимовић 1998: 86-87). Када је прича о продаји куће стигла до
новинара Јевђа Мићовића Мокрогорца желео је да пише о Ибиш-агиној племенитости,
извадио је папир и оловку у кафани и наручио осам пива и три кифле, које је требало
Ибиш-ага да плати. Ибиш-ага му тада говори како ће му платити још толико само да не
пише: ,,Што ми треба писување јевропејско! Има један наш реч, да га не запишеш, ама да
га запантиш убаво: 'Севап учини, фрли у море; ако риба не зна – Алах ће да зна!'” (Сремац
1977: 175).

3.4. Ликови и анегдоте

Може се слободно рећи да је немогуће говорити о Сремцу, а не поменути анегдоте из

стварног живота на којима је градио заплете својих најзначајнијих књижевних дела из
нишке прозе. Такође, читаоци често добију већу мотивацију за читање Сремчевих дела
након сазнања да су заснована на шаљивим причама.

Причу о Зони Замфировој Сремац је чуо од Бранислава Нушића, који је био српски
конзул у Приштини 1895. године. Наиме, Нушић се у Приштини спријатељио са богатим и
угледним чорбаџијом Замфиром Кијаметовићем, који је имао ћерку Јефросиму, чији је
надимак био Зона. Међутим, пошто Нушић није хтео да поквари своје пријатељство са
Замфиром, понудио је причу Стевану Сремцу. Сремац је у свој нотес за 1895. годину
записао само најосновније чињенице: ,,Зона Замфирова. Отац је не да. Момак с другом
преобучен у девојачко рухо. Компромитује Зону. Мораде да пође” (Новаковић 1977: 479).
Након тога, Сремац је детаљније разрадио причу и преместио радњу из Приштине, коју
није знао, у Ниш, који је добро знао и волео (Новаковић 1977: 479-480).

Бранислав Нушић истиче: ,,Зона Замфирова је догађај који се одиграо у Приштини, те

сам га ја испричао Сремцу. У моме блискоме суседству, када сам био консул у Приштини,
становао је сиромах и честит Србин Замфир и имао јединицу кћер, необично лепу, која се
звала Јефка” (Нушић 2005:145). Претпоставља се да је Јефка надимак од њеног пуног
имена Јефросима. Нушић наставља причу: ,,Јефка је замакла за око свој момчадији у
Приштини, али највише Марку кујунџији. Марко кујунџуја је био познати ђилкош

43
приштински који је радо проводио ноћи у циганској махали, уз песму и игру чочека. Умео
је да пева ко нико, да игра ко нико други, да баца џилите, да јаше, да пије и да се туче.
Нико као он, те, и ако су га сви оцеви мрко гледали, све су кћерке уздисале за њим вирећи
кроз баштенске тарабе или кроз ошкринут капиџик, када би он махалом прошао. Њему је
око замакло за Јефком, најлепшом међу девојкама која га на капиџику очекивала. Често би
дошла и к мени, мојој породици, јер је консулат био тада једина кућа која је имала прозор
са улице, те би са тих прозора слободно могла видети Марка” (Нушић 2005: 145-146).

Љубав Јефке Замфирове и Марка Кујунџије била је позната у целој Приштини. Њихова
љубав опевана је у песми: ,,На врата сеђаше Јефка Замфирова. Отуда иђаше Марко
кујунџија...” (Нушић 2005: 146). Замфир се забринуо да му се ћерка не компромитује кроз
песму и није је пуштао даље од куће. У то време често су долазиле проводаџије код
Замфира, чак и из најугледнијих хаџијских породица. Намеравао је да Зону што пре уда
како би престале гласине које су срамотиле читаву породицу. ,,Да предухитри Замфира,
Марко Кујунџија, у друштву са неким Потом, својим побратимом, одиста приреди сцену
лажнога бегства, те компромитује дефинитивно Јефку у очима чорбаџија који су је хтели
за снају, а Замфир буде принуђен да пошто пото уда кћер за Марка кујунџију. Ето догађаја
у животу, који је Сремац онако лепо разрадио у књизи” (Нушић 2005: 146).

Међутим, постоји и прича праве Зоне Замфирове, која се делимично разликује од

Нушићеве, посебно у њеном завршетку. М. Марковић интервјуисао је Зону као старицу и
оставио нам мало другачије податке.

Према речима М. Марковића: ,,Не би било право да Зона Замфирова буде кћер старог
Ниша, да овај град себи присвоји догађаје изнете у познатој Сремчевој причи, али то је
имало својих разлога. Јер Зона је, у ствари, из Приштине, у којој је живео њен отац,
надалеко познати чорбаџи-Замфир. Али ето, случај је хтео да Ниш 'отме' од Приштине
Зону, лепотицу Зону Замфирову. А она Ниш није ни видела, нити икада ходала по њему”
(Марковић 2005: 167).

Зонина прича потврђује нам да је Нушић био један од омиљених у Замфировој кући,
али ипак постоје разлике у њиховим причама. У Зониној причи Мане се у стварном
животу звао Максим и нашироко се приповедало о њиховом ,,ашику”. Њихови родитељи

44
су то знали и прећутно одобравали. Међутим, у радњи Косте Госпића, Максимовог оца,
дошло је до сукоба мишљења између Косте и чорбаџи-Замфира. Коста је чак почео и да
вређа чорбаџи-Замфира, на шта је он одговорио: ,,Са оваквим као што си ти, пријатељство
се не прави. Зар ја да дам моје дете за твојега сина. За сина оваквог човека. Даћу га радо за
најсиромашнијег момка, али никада за твог Максима!” (Марковић 2005: 169-170).

Две породице, које су биле у пријатељском односу, постале су два непријатељска

табора. Максим је био тужан, али је и мрзео, мада ни сам није знао зашто. Та мржња
претворила се у љубомору и пробудила жељу за осветом код Максима. Максиму је
помогао Зака Шкурта да реализује свој план, код Сремца познат као Митанче Петракијев.
О томе је говорила цела Приштина и Замфирови су били осрамоћени (Марковић 2005:
170-171).

Зона је много патила због овакве ситуације, иако је имала много просаца. Замфир је
одржао своју реч, коју је дао у Костином дућану, и удао је за сиромашног и лепог младића
Алексу Грбића. Касније је Зона отишла са Алексом у Призрен и са собом понела болне
успомене на несуђеног Максима и немиле догађаје. Након Алексине смрти она се сели у
Београд. Ту је проводила ,,старачке дане”, и у својој 74. години причала о некадашњим
догађајима (Марковић 2005: 172-173).

Старица завршава своју причу: ,, ... Да, тако се то десило. ... Карасевдах је то синко.
Туга за младос' и за живовање. А шта сад од мен' оста!

- А шта је било са Максимом, тетка-Зоне?

- Кој ти га зна, синко. Чула сам да се оженио.
- Јест, узео је Цинцарку Заку из Приштине. Али сиромах, бунио се из породичних
разлога – додаје брат Зонин, Драги Кијаметовић.
- Реци, тетка-Зоне, је л' драги спомен оста на Максима?

Старица ћути. По турском обичају седи савијених ногу на гвозденом кревету. У

шалварама, и погнуте главе замишљено гледа у под...

- Реци, тетка-Зоне?
- Па, спомен оста. Е, да није пукла она брука...” (Марковић 2005: 173).

45
 Сремчев роман, или приповетка, како је он сам називао своја дела, казује нам да је
,,чапкун Мане” успешно спровео свој план. Он је Зону освојио баш помоћу те подвале о
лажној отмици. Иако је хаџи-Замфировима та подвала створила много непријатности, он
је ипак остварио свој сан и оженио Зону Замфирову. Међутим, стварност нам говори
сасвим другачије. Зона Замфирова није се удала за тог замишљеног Манета из чувеног
Сремчевог романа, у овом случају Максима, који је обрукао угледни чорбаџијски дом
(Марковић 2005: 173).

Једном приликом Нушић је случајно срео Зониног брата и почео се распитивати за

чорбаџи-Замфира и његову лепу кћер. Сазнавши да је умро изјавио је како је био добар
човек и да је он његову лепотицу овековечио, мислећи на Сремчев роман. ,,И заиста, ова
згурена старица која оживљава успомене на минуле дане... живеће. Живеће вечито млада у
Сремчевом делу. Она Зоне која је само у приповеци остварила свој сан” (Марковић 2005:
173-174).

Са друге стране, у Ивковој слави, Сремац приказује славску атмосферу и необично

понашање ,,ђувеч-кардаша” градећи нову уметничку стварност. У поменутом роману
заплет је заснован на анегдоти о побратимима, Калчи, Смуку, Курјаку, тзв. ,,ђувеч-
кардашима” и начину на који су славили Ђурђевдан три дана у кући свог побратима Ивка
јорганџије. Овом скупу побратима придружиће се и Светислав (Неко, Непознати), који ће
још више појачати елементе хумора у овом роману.

Сви ови ликови су постојали у стварности. Док је Сремац становао у Нишу код
извесне Николете у центру вароши био је у непосредном комшилуку газда Живка
Мијалковића јорганџије, па је тако био упућен догађаје који су се збили на Ивковој,
односно Живковој слави. Председник нишке Општине Владислав Стојановић био је
пишчев кафански друг и пријатељ, а Ивко, Калча, Курјак и Смук, а затим и Непознати,
добри познаници. Ивко јорганџија је у стварности био Живко Мијалковић, заиста власник
јорганџијске радње у нишкој чаршији, Калча је био Микал Николић, нишки кујунџија,
Курјак је био Љубомир Кнежевић, обућар, а Смук Јован Ђорђевић, бравар. Сика је у
стварности била Лена, а Светислав је био Јоца Патлиџан, некадашњи писар нишке
Општине (Максимовић 2017: 105).

46
 Живкова жена Дика, у Сремчевом роману позната као Кева, у старости је радо
говорила о Живку и његовом некадашњем друштву: ,,Е, мој синко, четрдесет је већ година
како је њега нестало, а умро је пре своје четрдесете године, савладан тешком болешћу, у
Бечу, где је био на лечењу и где сам га сахранила. ... А код нас су долазили и стари и
млади, газде и сиротиња и сва ондашња господа. Ивко није био само мераклија, већ
признат и виђен човек, чија се реч, што но веле, јела у чаршији” (Стојиљковић 2005: 194).

Живко и Дика славили су зимског Светог Јована, а не Ђурђевдан, као што је описано у
Сремчевом роману. Међутим, оно што је било исто као у Сремчевом роману била је
Ивкова гостољубивост. ,,О слави свет наиђе толико, да испуни све гостинске собе, а Ивко
кад види да се окупе гости који никако не изилазе он би тада отворио споредне одаје, дао
им лањску свећу и колаче са повечерње и све такве госте који не намеравају да остану
само један дан, тамо окупио са речима: 'Еве ви колач, све свећа, славите браћо моја, док
вам стига, а подрум исто је онолико ваш, колко што си је мој!'”, присећала се стара г-ђа
Дика, а затим додала: ,,Ама тој беше живот! Истина, то је био кућевни живот, по куће смо
се збирали, а пило се, пило толико да краја није било. ... Веселило се од срца, домаћин се
увек старао да задовољи госте. Петог или шестог дана заборави се рачун, онда се истина
дешавало, пође гост, а они из куће за њим: 'Е Бог да прости, уздравље, а после подне елате
извољевајте на панајију'. Свет на то застаје и смеје се, а после о томе по вароши се задуго
прича. Свуда се славило, али нигде као код Ивка” (Стојиљковић 2005: 194-195).

Ивкова слава у роману Стевана Сремца трајала је три дана, од Ђурђевдана до

Марковдана. У стварности је то било другачије, али чак и ту постоје неслагања. Живкова
жена Дика говорила је како је за време његовог живота свака слава била Ивкова слава и да
се ниједна није завршила пре осам дана. Међутим, Павле Поповић, који се више ослањао
на причу писца, говорио је како је Живкова слава трајала до сутрадан у подне, а не три
дана као у роману (Новаковић 1977: 471).

Осим сведочења Живкове жене Дике, о газда-Живковој слави и његовим ,,кардашима”

говорио је и Мита - бан, у Сремчевом роману познат као чираче-Митанче. У време када је
интервјуисан био је једини живи јунак из Ивкове славе. Стари Ниш, ког је Сремац
описивао са симпатијама, све више је нестајао. ,,Старог 'убавог' Ниша скоро је сасвим
нестало. Ниш кривудавих сокака и дубоких мирисних башти, Ниш чардака и турских
47
амама, веселих чорбаџија и мирне 'фукаре' нестало је заувек. Кроз чаршију не пролазе
'ђувеч-кардаши' са фесом на глави, а са чесама се не чује више 'Дома ли си, Зоне?'.
Порушени су капиџици преко којих су се чорбаџиске жене оговарале, и не виде се више
утрине на којим се омладина у ору надврискивала и ашиковала. Нестали су дукати.
Нестало је севдаха” (Букиш 2005: 208).

Димитрије Слово Китановић, познатији као чираче-Митанче у Ивковој слави, био је

сведок многих скандала и сцена ,,кардашког” друштва. Њему се није допао надимак
,,чираче-Митанче”, па је говорио: ,,... Ич да ме не питујеш, резили ми да ти зборим. Тој ти
је ујдурма од онај комедијант”, мислећи на Сремца (Букиш 2005: 209). Оно што је посебно
замерао Сремцу било је што није на њега обратио довољно пажње у Ивковој слави. ,,Не
мог' да се натужим на тај угурсуз, тај Сремац што га викате ... Јес, не сам био од онија
кардаши, али јопет, зар могаше они кеф да се терају да ја несам бија? Митанче, ела винце!
Митанче, ела раћију! Ела рипчики! По цел ноћ са сњи си жмијем, а он ни један поубави
реч није за мен имаја. Оно газда Живко, па кардаши његови, они су си еснаф-човеци. Ама
ја што сам? Ели сам ешек, ели гуламфер, катил ниједан”, жалио се стари Димитрије на
Стевана Сремца (Букиш 2005: 209).

Чича Димитрије је, као и цео Ниш, о Ивковој слави сазнао након прве позоришне
представе приказане у Европи. Према његовом мишљењу Сремац је изменио имена како
се прави учесници Ивкове славе не би увредили. Настављајући своју причу о Ивковој
слави чича-Димитрије исправља Сремца. Маријола се није удала за Светислава, већ за
неког дворског кујунџију познатог под именом Коча. Такође се ни Сика, у стварности
Лена, није удала за Курјака, пошто је он већ био ожењен. Највећа исправка односи се на
истеривање Ивкових другова са славе. ,,Јок, газда Живко неје тераја на његови кардаши
оди његову славу. Тој што казује онај комедијант ич неје право. Ама тој ли газда Живко да
работи и тој на кога, на његови поубави кардаши? Јок, приседник си дошеја, ама не да си
искара муслафири на газда Живка, с'лте да му праји чес. Тад си је приседник бија Влајко
Алдуп. Тај кој си је име имаја јербо си обућивао да си седне па кој га зна кад си устане.
Што то бејаше грдосија, кад си улегне у дом тад му малко једно крило. А л'ж си је тој да
си је њег звал газда Живко, а по мало па за тој са искара кардаши си. Кад си он дојде

48
пијанлик се настаји. Тераше си он дан по дан. А ја, ја се тад напрајим како прст”, завршава
своју причу чича Димитрије савијајући пред собом свој кажипрст (Букиш 2005: 201-212).

Лик Калче се посебно издваја јер је у описивању његовог лика писац највише одступио
од реалних чињеница и на тај начин најбоље показао свој приповедачки таленат
(Максимовић 2017: 105). Оно што је стварно јесте његово име, презиме и занимање,
Микал Николић кујунџија, тако је представљен и у роману (Новаковић 1977: 471).

,,Калча у стварноме животу није припадао веселом кафанском друштву Ивка, Курјака
и Смука, а Сремцу је био потребан управо зато да би кроз његов карактер приказао одлике
човјека мераклије, севдалије, занесеног казивача и ловџије, који ће најбоље представити
крајности у карактеру и менталитету јужносрбијанског типа личности (Максимовић 2017:
105).

Какав је заправо био Калча у стварном животу посебно сведочи стари Димитрије, тзв.
чираче-Митанче код Сремца. ,,Од Калчу ли да ти зборим, што па има од њег, шебека, да
ти зборим? Комендију си сас њег терали, две ми очи... Кој, он ловџија? С'лте комендију
правили сас њег, какој да је ловџија. Јес, имама си и Чапу, беше си то као и свако друго
пцетиште. Он се хвалисуваја какој и краљ беше све сас њег на зајци, јес, бија је, сал не
због зајци већ због ради друство. Бија кујунџија, ал већма је прајија звона нег ли
прстенчики. Од работу ич неје живеја, имаја си је он големе њиве” (Букиш 2005: 212).

Имајући у виду да постоје велике разлике у вези са ликом Калче сасвим је разумљив
његов протест у стварном животу. ,,...Срамота! Затој ли сам га пушћаја у дућан? Да писује
л'жовне књиге! С'с л'жовне ли се књиге деца учу?! Е мој Стефане, свети Стефан нек ти је
на помоћ, што те нађо, ја т'г тебе у Ниш, што си откршија главу у Белиград, а ја ти ћаше
убаво провртим рупу за оној лагање... И још ми сам испратија једну књигу, па написаја:
'За успомен' на мојега доброг Чича Калчу'. Он по стар од мене, а мен' ме вика Чича Калча”
(Вучковић 2005: 188).

Сремац и Калча су били познаници. Сремац је често свраћао код Калче у дућан и уз
кафу у свом нотесу бележио разне приче о ловачким доживљајима и подвалама, које је
Калча са уживањем говорио. Често се писац распитивао и за неке турске изразе, које су се
у нишком говору делимично измениле. Једино што Сремац није успео то је да оде са

49
Калчом и његовим кардашима у лов. Калча то овако објашњава: ,,Имеше на очити очи,
зајци ће ни поплаши, затој га не тејасмо водимо с'с нас” (Вучковић 2005: 189).

О Калчи се у почетку није много говорило, јер нису сви били у могућности да читају, а
било је и мало писмених људи. Међутим, након представе у Европи, Калчин протест
постаје још већи, о чему сведочи Сремчева приповетка Калча у позоришту (Вучковић
2005: 190).

Сремац је видевши како се Ниш веома брзо мења из дана у дан желео да сачува стари
Ниш од заборава, Ниш какав је он заволео на први поглед, што ће и рећи на крају романа
Ивкова слава: ,,Писац само хтеде овом приповетком да им очува једну слику из веселих и
безбрижних дана старога Ниша; једну слику старих и добрих Нишлија оних дана које је
мутна Нишава шумом својим однела у Мораву, Морава у Дунав, а Дунав бестрага негде;
ишчезлу слику оних дана који се нигда више неће вратити као ни младост наша” (Сремац
1977: 144).

,,Сремчеви јунаци доносе шире видике и велику слободу понашања. Они се радују,
банче, оргијају, воле и мрзе, уживају у излетима, у лову и песми, љубави, добром јелу и
пићу, слободни су да лажу и полагују, да се удварају, један другог самаре, подмештају...
Сремчеви јунаци и плачу и смеју се, и лудују и заљубљују се, са разлогом и без већих
разлога, ширећи један страснији и слободнији живот. Никад толико људских слобода у
нашој књижевности није било до Сремчевих дела. То су читаоци понајвише заволели и
прихватили многе Сремчеве речи и изразе као крилатице у свакодневном животу. То је и
данас највећи магнет Сремчеве прозе. Због тога се, ево, читав један век његова дела
штампају, читају, изводе на позорници, филму и на телевизији” (Маринковић 1996: 18-19).

3.5. Реконструкција једног времена

Сремчева нишка проза, дакле, може бити извор за реконструкцију једног времена,
свакодневног живота и одлика Ниша као насељеног места, окруженог брдима, од којих је
Сремац најчешће помињао Горицу, Виник, Агушов кованлук... Нишлије су ту имали

50
имања, воћњаке, винограде... Била је то периферија, где је сиротиња одлазила да ради, али
и где се ишло у лов и на теферич. По околним селима имућни домаћини су имали своје
чифлике, а у самој вароши живело се по махалама: Ибиш-ага у Сагир-Киптијан махали,
Замфирови и Манча у Јени-махали, а Цигани чак у шест. Варош је била испресецана
већим и мањим сокацима; Сикина кућа се налазила у Шефтели сокаку, на чијем ћошку се
недељом играло оро, али је најзначајнија била чаршија с трговачким и занатским радњама,
дућанима, па Лесковачка улица... Жене су одлазиле у хамам, мушкарци у кафане; сркала
се кафа из филџана, уз коју се тутунило и пила мастика. Куће опасане зидом, биле су
заштићене од погледа са улице; по баштама се ширио мирис шебоја, каранфила, замбака,
дафине, феслигена, по авлијама су шетале кокошке. Држало се до добрих комшијских
односа, па се зачас кроз капиџик стизало у друго двориште или на сокак. Суботом је био
пазарни дан, недељом се одмарало и по наредби архијерејског сабора одлазило у цркву.
Сремац је поменуо цркву Светог Пантелејмона, Мали саборни храм (стару цркву), те
велику Саборну цркву; млади су ишли на оро, старији у променаду, а недељом поподне је
свирала музика пред ,,Касином”; Сремац је још помињао и магловит Пашин чаир,
Тутуновићев подрум, Апеловац, Шарену и Донину чесму, Кевину малу, Сотираћево
сокаче, Стамбол и Жожину капију... Нишлије су држале до реда, а мир и спокој је
реметила једино хучна Нишава. Предивно нишко јутро и чаробна нишка ноћ очарали су
Сремца, те је Ниш у својој прози представио као оазу мира, својеврсно уточиште свега
„онога што је у Београду и Војводини почело да нестаје” (Станојевић 1954: 259).

51
4. Закључак

Књижевно стваралаштво Стевана Сремца из нишког живота проблематизује низ

различитих тема, односа и ликова који најбоље долазе до изражаја ако се посматрају кроз
историјски контекст. Нишка проза има посебну вредност јер је писац кроз њу сачувао
стари дух, културу и обичаје једног патријархалног времена и народа упркос надолазећим
променама.

Историјски контекст заснива се на сукобу старог и новог времена, где су се млади лако
прилагођавали променама, а старији упорно одбијали да их прихвате. Сремац, иако је
гајио веће симпатије према традиционалнијем Нишу, подједнако са симпатијама у својим
делима осликава и ново доба које је настало услед ослобођења од Турака.

Промене које су наступиле огледају се у културном животу Нишлија кроз њихову

свакодневицу. У раду је првенствено усмерена пажња на приватни и јавни живот
Нишлија, на крсну славу, друштвени статус, породичне односе, кафенисања, позориште,
школство, као и на значај народне песме у старом патријархалном Нишу. Такође, указано
је и на значај хумора у грађењу дела, захваљујући ком су остала популарна до данас. На
самом крају поменуте су анегдоте на чијим заплетима се темеље Сремчева дела и које
помажу у бољем разумевању и заокруживању прича у целости.

Нишка проза Стевана Сремца може послужити као реконструкција дела историје у
којој су живели веома живописни грађани и које је Сремац посебно волео. Како смена
традиционалног и патријархалног Ниша новим модерним Нишом може бити неисцрпан
извор ннспирације доказ су управо Сремчева поменута књижевна дела у којима је сачувао
дух једног времена и којима се због својих вредности често враћамо. Својим писањем
Сремац је оставио веома вредан материјал будућим читаоцима.

52
Литература

Примарна:

Сремац, Стеван: ,,Ивкова слава, Зона Замфирова, приповетке”: Сабрана дела Стевана
Сремца у 6 књига, књига друга/ Стеван Сремац. Приредио Бошко Новаковић: Београд,
Просвета, 1977.

Сремац, Стеван: ,,Нишка проза”/ Стеван Сремац. Приредио Горан Максимовић: Ниш,
Просвета, 2003.

Секундарна:

Букиш, Данило: ,,Мита - бан, једини живи јунак из Ивкове славе прича о старом Нишу,
газда-Живковој слави и њеним јунацима”/ Данило Букиш. Ниш, Градина, 2005.

Вучковић, Иван: ,,Калчин протест (Са маргина једне старе бележнице)”/ Иван Вучковић.
Ниш, Градина, 2005.

Деретић, Јован: ,,Историја српске књижевности”/ Јован Деретић – 4. издање: Зрењанин,

Sezam Book, 2007.

Иванић, Душан: ,,Трг/чаршија или нишки Theatrum mundi у прози Стевана Сремца”/
Душан Иванић. Ниш, Градина, 2005.

Јовановић, Бојан: ,,Крсна слава”/ Бојан Јовановић: Приватни живот код Срба у
деветнаестом веку. Приредили Ана Столић и Ненад Макуљевић: Београд, Clio, 2006.

Јовановић, Бојан: ,,Карневализација славе”/ Бојан Јовановић. Ниш, Градина, 2005.

Макуљевић, Ненад: ,,Поклоничка путовања и приватни идентитет”/ Ненад Макуљевић:

Приватни живот код Срба у деветнаестом веку. Приредили Ана Столић и Ненад
Макуљевић. Београд, Clio, 2006.

Максимовић, Горан: ,,Магија Сремчевог смијеха”/ Горан Максимовић. Ниш, Просвета,

1998.

53
Максимовић, Горан: ,,Идентитет града у прози Стевана Сремца”/ Горан Максимовић.
Зборник Матице српске за књижевност и језик 60/1, 2012.

Максимовић, Горан: ,,Град Ниш у животу и прози Стевана Сремца”/ Горан Максимовић.
Поговор у књизи Димитрија Миленковића ,,Стеван Сремац и стари Ниш”, Ниш, 2017.

Маринковић, Симеон: ,,Стеван Сремац у српској култури”/ Симеон Маринковић.

Књижевно дело Стевана Сремца – Ново читање. Зборник радова са научне конференције,
Ниш, 1996.

Марковић. М.: ,,Зона Замфирова живи у Београду и прича како се десио догађај који је
узнемирио Приштину”/ М. Марковић. Ниш, Градина, 2005.

Миленковић, Димитрије: ,,Стеван Сремац и стари Ниш”/ Димитрије Миленковић. Ниш,

Народна библиотека Стеван Сремац, 2017.

Новаковић, Бошко: ,,Напомене”/ Бошко Новаковић. Напомене у ,,Ивкова слава, Зона

Замфирова, приповетке”: Сабрана дела Стевана Сремца у 6 књига, књига друга. Београд,
Просвета, 1977.

Нушић, Бранислав: ,,Порекло Сремчевих прича”/ Бранислав Нушић. Ниш, Градина, 2005.

Перић, Ђорђе: ,,Записи и описи певане народне и уметничке поезије у животу и прозном
делу Стевана Сремца”/ Ђорђе Перић. Књижевно дело Стевана Сремца – Ново читање.
Зборник радова са научне конференције, Ниш, 1996.

Петковић Ј. Ивана: „Слика приватног и јавног живота у нишкој прози Стевана Сремца”/
Ивана Ј. Петковић. Ниш, Philologia Mediana, 2018.

Питулић, Валентина: ,,Функција народне песме у Зони Замфировој”/ Валентина Питулић.

Књижевно дело Стевана Сремца – Ново читање. Зборник радова са научне конференције,
Ниш, 1996.

Скерлић, Јован: ,,Историја нове српске књижевности”/ Јован Скерлић. Београд, Просвета,
1967.

54
Станојевић, Љубисав: ,,Стеван Сремац као сликар старог Ниша”/ Љубисав Станојевић:
Гледишта, бр. 7/8, 1954.

Стојиљковић, Стојан: ,,Ивкова домаћица о времену и личностима Ивкове славе”/ Стојан

Стојиљковић. Ниш, Градина, 2005.

Тривунац, Милош: ,,Из успомена на Сремца”/ Милош Тривунац. Ниш, Градина, 2005.

55