Professional Documents
Culture Documents
Sultani
Sultani
цара Душана, дакле, не само за старе српске земље, већ и новоосвојене византијске
територије. Колика је била снага Законика, али и самог цара Душана, може се
видети по томе што сличне законодавне радње у другим феудалним државама
у Европи тога доба једноставно нису успеле. Тако се у Немачкој тек крајем
XVI века појављују закони за које владар има снаге да их примени на целој
територији, а кодификација коју је Карло IV покушао у Чешкој са Мајестас
Царолина 1349. године, доживела је потпуни неуспех. Баш зато се и сам Законик
не може гледати једино као законодавна радња, што он без сумње јесте, али је
исто тако и нешто више од тога. Њиме је цар Душан на неки начин започео
процес уједињења свих балканских држава које је имао под својом влашћу, а
што тај процес није до краја остварен, осетиће се (и то са жаљењем) нарочито
онда када се буду појавили Турци.
Законик цара Душана треба гледати као типичан феудални правни пропис у
којем је на сасвим изражен начин регулисана неједнакост између различитих
класа и слојева становништва, што је нарочито видљвио кроз блаже кажњавање
и неке процесне привилегије властеле у односу на меропхе. Ипак, тај нешто
повољнији положај није допуштао властели и потпуну самовољу, јер су меропси
били заштићени и формално (кроз текст Законика) од напада својих господара.
За узврат, властела је имала својих обавеза не само према цару и држави, док су
меропси били чврсто везани за имање којем припадају.
416
Утамничење, изложба
воштаних фигура.
417
За нас су овде посебно интересантни канони (уредбе са законском снагом).
Управо овим правним актима Турци су свој правни систем покушавали
прилагодити новонасталим потребама. Из разумљивих разлога, садржина
канона није могла избећи да осети утицај домаћих правних прописа. То се
десило и у Србији: ...на новом терену Турци су се прилагођавали новим приликама.
У погледу на државну организацију они су се оријентисали према Србима.
418
Око тога тако толерантног господара било је, дакле, и саветника који су остали
хришћани. Међу овим пријатељима његова царства византиског карактера није
било само Грка, било је и Срба. Управо у време султана Сулејмана Величанственог,
на турском двору је неколико великих везира Срба – Рустем-паша Опуковић,
Семиз Али-паша Прачић и Мехмед-паша Соколовић.
У области кривичног права утицај Законика цара Душана био је много мањи,
али је постојао. Тако су у турском кривичном праву преузета два кривична дела
из Законика цара Душана: попаша и чупање браде и косе.
Попаша се, као кривично дело у турским правним изворима, појављује у другој
половини XV века. Шеријатско право попашу иначе није сматрало посебним
кривичним делом, већ је за њега предвиђена једино грађанска одговорност,
дакле, једино накнада материјалне штете.
Но, под утицајем српског права које је у попаши видело не само грађанско-
правну одговорност, већ и кривично дело, канун из доба султана Мехмеда II
и Сулејмана Величанственог, уводи ово кривично дело. Ако чији коњ, мазга, во
или магаре уђе у усев, нека му се за сваку животињу удари пет батина и нека
се наплати по пет акчи новчане казне. Заправо, кривична казна је двострука –
глоба и батинање. Осим тога, власник стоке мора да плати и штету. Не прави
се разлика између нехотичне и намерне попаше. Величина казне се одмерава
према врсти и броју грла стоке. За сваког коња плаћа се пет акчи и добија по
пет батина, а за сваке две овце кажњава се једним ударцем и једном акчом глобе.
Тако је Законик цара Душана наставио свој живот и после распада Српског
царства: Душанов законик је, и поред најнеповољнијих прилика у којима је Српски
народ живео, сачувао своје важење међу нама и остао признати законски зборник
све до у XIX век.
419