Emily Nagoski

BUDI
TAKVA
KAKVA
JESI
Nova, senzacionalna naučna saznanja koja
će vam promeniti seksualni život.

Prevela
Stela Spasić

LAGUNA
Naslov originala
Emily Nagoski, Ph.D.Come As You Are

Copyright © 2015 by Emily Nagoski, Ph.D.

Translation copyright © 2019 za srpsko izdanje, LAGUNA
Za moje studente
 Uvod

DA, NORMALNI STE

Poziv seksologa podrazumeva da vam ljudi postavljaju pitanja. Dešavalo

mi se da u restoranu na fakultetu držim poslužavnik s ručkom i stojeći
odgovaram na pitanja o orgazmu. Zaustavljali su me u hotelskim
predvorjima na stručnim konferencijama i raspitivali se o vibratorima.
Sedela sam na klupi u parku, na telefonu proveravala poruke na društvenim
mrežama i tamo zaticala pitanja od nepoznate osobe o njenim asimetričnim
genitalijama. Dobijala sam mejlove od studenata, prijatelja, njihovih
prijatelja, od potpuno nepoznatih ljudi o seksualnoj želji, seksualnom
uzbuđenju, seksualnom zadovoljstvu, bolu prilikom seksa, orgazmu,
fetišima, maštanjima, telesnim tečnostima i o još mnogo toga.
Pitanja poput...

• Čim moj partner započne predigru, ja sam za, ali izgleda da meni
nikad čak ni ne padne na pamet da ja budem inicijator. Zašto je to
tako?
• Dečko mi je rekao: „Nisi još spremna, još si suva.“ Ali ja stvarno
jesam bila spremna. Zašto onda nisam bila vlažna?
• Videla sam negde nešto o ženama koje ne mogu da uživaju u seksu
jer stalno brinu o svom telu. I ja sam takva. Kako da to prevaziđem?
• Čitala sam nešto o ženama kojima prestaje želja za seksom posle
nekog vremena provedenog u vezi, bez obzira na to što i dalje vole
svog partnera. I sa mnom je takav slučaj. Kako da ponovo poželim
seks s partnerom?
• Moguće je da sam se upiškila tokom orgazma...?
• Mislim da nikad nisam doživela orgazam...?

Iza svih ovih pitanja zapravo stoji samo jedno:

 Da li sam normalna?
(U skoro svim slučajevima odgovor je: „Da.“)
Ova knjiga je zbirka odgovora. Ti odgovori menjali su živote
ženama; oni su potkrepljeni najnovijim naučnim saznanjima i ličnim
pričama žena čije je bolje razumevanje seksa promenilo njihov odnos
prema sopstvenom telu. Te žene su moje heroine i nadam se da ću vas,
iznoseći njihove priče, podstaći da sledite sopstveni put, tražite i dostignete
svoj puni, jedinstveni seksualni potencijal.

Istina o seksu

Posle svih knjiga koje sam napisala o seksu, svih blogova, TV emisija i
radijskih intervjua, kako je moguće da još uvek ima toliko mnogo pitanja?
Pa, razočaravajuća je činjenica da su nas lagali – ne namerno,
ničijom krivicom, ali ipak je tako. Slušali smo pogrešnu priču.
Zapadnjačka nauka i medicina su dugo, dugo žensku seksualnost
smatrale jednostavnijom verzijom muške seksualnosti – u osnovi istom, ali
ne toliko kvalitetnom.
Primera radi, pošto muškarci doživljavaju orgazam prilikom
seksualnog odnosa kada ulaze penisom u vaginu, jednostavno se
pretpostavljalo da bi i žene trebalo da dožive orgazam prilikom takvog
polnog odnosa i da, ako to nije slučaj, s njima nešto nije u redu.
U stvarnosti, oko trideset procenata žena sigurno doživljava orgazam
prilikom polnog odnosa. Preostalih sedamdeset procenata ponekad ili retko
ima orgazam, ili ga pak nikad i ne dožive, a potpuno su zdrave i normalne.
Žena može doživeti orgazam na mnogo drugih načina – manuelnim
seksom, oralnim seksom, pomoću vibratora, stimulacijom grudi, sisanjem
nožnog prsta, praktično na svaki način koji se može zamisliti – a da ga ipak
nema prilikom polnog odnosa. To je normalno.
Budući da se muške genitalije obično ponašaju u skladu s
muškarčevim mislima – ako mu je penis u erekciji, uzbuđen je –
pretpostavljalo se da i ženske genitalije treba da odražavaju ženino
emocionalno stanje.
 Opet, to jeste slučaj s nekim ženama, ali s većinom nije tako. Žena
može da bude potpuno normalna i zdrava i da doživi „neusklađenost
uzbuđenja“, pri čemu njene genitalije (vlažne ili suve) možda ne
odražavaju njeno mentalno stanje (jeste ili nije uzbuđena).
Konačno, pošto muškarci dobijaju spontanu, iznenadnu želju za
seksom, pretpostavljalo se da bi i žene isto tako trebalo spontano da požele
seks.
Ponovo se ispostavilo da to jeste ponekad tačno, ali da nije obavezno
tako. Žena može biti potpuno normalna i zdrava, a da nikad ne dobije
spontani seksualni nagon. Umesto toga, može dobiti „uzvratnu“ želju koja
se javlja samo u izuzetno erotskoj situaciji.
Žene i muškarci su zapravo različiti.
Ali, čekajte. I žene i muškarci imaju orgazam, želju i osećaj
uzbuđenosti. Muškarci takođe mogu dobiti uzvratnu želju, imati
neusklađenost uzbuđenja i ne doživeti orgazam prilikom penetracije. I žene
i muškarci se mogu zaljubiti, maštati, masturbirati, biti zbunjeni zbog seksa
i doživeti ekstazu. Mogu lučiti telesne tečnosti, ići zabranjenim stazama
seksualne mašte, otkriti neočekivane i zapanjujuće načine na koje seks
može da bude prisutan u svim sferama života – i suočiti se s neočekivanim
i zapanjujućim razlozima iz kojih nam je na fini način ili nekako drugačije
seks ponekad uskraćen.
Dakle... jesu li žene i muškarci toliko različiti?
Problem je u tome što smo naučeni da razmišljamo o seksu u smislu
ponašanja, a ne u kontekstu bioloških, psiholoških i socijalnih procesa na
kojima se to ponašanje temelji. Mi razmišljamo o svom fiziološkom
ponašanju – cirkulaciji krvi, izlučevinama iz genitalnih organa, pulsu.
Razmišljamo o svom društvenom ponašanju – šta radimo u krevetu, s kim
to radimo i koliko često. Veliki broj knjiga o seksu bavi se tim pitanjima;
one govore o tome koliko puta nedeljno prosečan par upražnjava seks ili
vam daju uputstva kako da postignete orgazam, pa su u tom smislu korisne.
Međutim, ukoliko zaista želite da razumete ljudsku seksualnost,
samo ponašanje neće vas odvesti nikuda. Ako nastojite da razumete seks
tako što proučavate ponašanje, to vam je isto kao da pokušavate da
razumete ljubav gledajući svadbeni portret nekog para... i njihove papire za
razvod. To što možemo da opišemo šta se desilo – dvoje ljudi su se venčali
a kasnije i razveli – ne znači nam mnogo. Mi hoćemo da znamo zašto i
kako se to desilo. Da li su prestali da se vole nakon što su se venčali, pa su
se zato razveli? Ili se nisu nikad ni voleli, već su bili primorani da se
venčaju, pa su konačno postali slobodni posle razvoda? Bez detaljnijih
informacija, možemo uglavnom da nagađamo.
Sve doskoro tako je bilo i sa seksom – uglavnom se nagađalo. Ipak,
nauka o seksu sada je na prekretnici jer, posle decenija sprovedenih
istraživanja koja opisuju šta se dešava prilikom seksualne reakcije kod
ljudi, konačno razumemo zašto i kako se to dešava – proces na kom se
temelji to ponašanje.
U poslednjoj deceniji dvadesetog veka istraživači Erik Jansen i Džon
Bankroft s Instituta Kinsi za istraživanja na polju ljudske seksualnosti, pola
i reprodukcije, razvili su model seksualne reakcije ljudi koji predstavlja
organizacioni princip za razumevanje istine o seksu. Prema njihovom
„modelu dvojne kontrole“, mehanizam seksualne reakcije u našem mozgu
čine dva univerzalna elementa – seksualni gas i seksualna kočnica – koji
reaguju na brojne kategorije seksualnih nadražaja – uključujući tu
genitalne nadražaje, vizuelnu stimulaciju i emocionalni kontekst, s tim da
se osetljivost tih elemenata razlikuje od osobe do osobe.
Zaključeno je da seksualno uzbuđenje, želja i orgazam predstavljaju
skoro univerzalna iskustva, ali kada i kako ih doživljavamo zavisi
umnogome od osetljivosti naše „kočnice“ i „gasa“, kao i od vrste nadražaja
kojima su izloženi.
Navedeni mehanizam čini osnovu ponašanja – on opisuje zašto i
kako se ono ispoljava. Moje izlaganje u ovoj knjizi rukovodi se prema
njemu: svi smo sačinjeni od istih elemenata, ali u svakom od nas ti
elementi su organizovani na jedinstven način koji se menja tokom života.
Ne postoji organizacija koja je bolja ili lošija od neke druge, kao što
nijedno životno doba nije bolje ili lošije od nekog drugog; ona su
jednostavno različita. Drvo jabuke može da bude zdravo bez obzira na
sortu jabuke – dok jednoj sorti pogoduje stalna izloženost suncu, drugoj
možda prija i malo hlada. Osim toga, drvo jabuke može da bude zdravo i
dok je još seme, dok je sadnica, dok raste i kad se suši na kraju sezone, kao
i u pozno leto, kada je bogato plodovima. Međutim, njegove potrebe se
razlikuju u svakoj od tih životnih faza.
Vi ste takođe zdravi i normalni na početku svog polnog razvoja, dok
rastete i u svom telu nosite plodove života sa samopouzdanjem i radošću.
Zdravi ste kad vam treba mnogo sunca, a zdravi ste i kad vam prija malo
hladovine. To je istina. Svi smo isti. Svi smo različiti. Svi smo normalni.
 Kako je knjiga organizovana

Knjiga je podeljena na četiri dela: (1) (Ne tako osnovne) Osnove; (2) Seks
u kontekstu; (3) Seks u akciji; i (4) Ekstaza za svakoga. Tri poglavlja prvog
dela opisuju osnovni sklop od kojeg ste sazdani – telo, mozak i svet. U
poglavlju 1 govorim o genitalijama – njihovim delovima, značenju koje im
namećemo i o nauci koja je pouzdano dokazala da su vaše genitalije
savršeno zdrave i lepe, kao i vi. Poglavlje 2 se detaljno bavi mehanizmom
seksualne reakcije u mozgu – modelom dvojne kontrole – ustezanjem i
uzbuđivanjem, to jest kočnicom i gasom. Zatim u poglavlju 3 vas
upoznajem s načinima na koje vaša seksualna kočnica i gas komuniciraju s
brojnim sistemima u mozgu i okolini da biste odredili da li vas određen
nadražaj ili osoba uzbuđuje upravo sada, u ovom trenutku.
U drugom delu knjige, „Seks u kontekstu“, razmatram kako vaš
osnovni sklop funkcioniše u kontekstu vašeg života – vaših emocija, veza,
osećanja prema sopstvenom telu i stavova o seksu. U poglavlju 4 se
razmatraju dva glavna emocionalna sistema, ljubav i stres, i iznenađujući i
kontradiktorni načini na koje oni mogu uticati na vašu seksualnu reakciju.
U poglavlju 5 opisujem kulturne snage koje oblikuju i ograničavaju
seksualno funkcionisanje, te kako u najvećoj meri možete iskoristiti
prednosti tog procesa i prevazići njegovu štetnu stranu. Naučićemo da
kontekst – spoljašnje okolnosti u kojima se nalazite i vaše trenutno
psihičko stanje – imaju jednako važnu ulogu za vaše seksualno
blagostanje, kao i telo, i mozak. Kada dobro proučite ta poglavlja,
doživećete preobražaj u seksualnom životu – a sasvim je moguće i na
ostalim životnim poljima.
U trećem delu knjige, „Seks u akciji“, bavim se samom seksualnom
reakcijom i tu razotkrivam dva opasna mita koji već dugo postoje. U
poglavlju 6 iznosim dokaze da seksualno uzbuđenje može, a i ne mora
imati veze s onim što se dešava u genitalijama. Iz njega ćete naučiti zašto
je neusklađenost uzbuđenja, koju sam pomenula malo ranije, normalna i
zdrava. Pošto pročitate poglavlje 7, kad god ubuduće budete čuli da neko
kaže „seksualni nagon“, u sebi ćete pomisliti: Ah, ali seks nije nagon. U
tom poglavlju objašnjavam kako funkcioniše „uzvratna želja“. Ako se
vama (ili vašem partneru) nekad promenilo raspoloženje za seks – u smislu
da vam se povećala ili smanjila želja – ovo je važno poglavlje za vas.
 Konačno, u četvrtom delu knjige „Ekstaza za svakoga“ objašnjavam
kako da seks potpuno prilagodite sebi, to jest kako da dostignete vrhunsku
ekstazu u seksu. Tema poglavlja 8 su orgazmi – šta oni jesu, šta nisu, kako
ih doživeti i kako postići da budu poput onih o kojima čitate, onih koji
zvezde pretvaraju u dugu. Na kraju, u poglavlju 9 navodim šta je
najvažnije da uradite da biste poboljšali svoj seksualni život. Odmah ću
otkriti šta je to: pokazalo se da nisu najvažniji delovi tela, odnosno kako su
oni organizovani, već vaš stav prema njima. Kada prihvatite svoju
seksualnost upravo onakvu kakva je u ovom trenutku, takav kontekst
stvara najveći potencijal za vrhunsko zadovoljstvo.
Nekoliko poglavlja sadrži radne listove ili iziskuje interaktivno
angažovanje i vežbe. One su uglavnom zabavne – recimo, u poglavlju 3 od
vas tražim da se prisetite kada ste imali sjajan seks i da navedete šta vam je
u datoj situaciji pomoglo da seks bude sjajan. Takve aktivnosti pretvaraju
nauku u nešto praktično što vam može istinski promeniti seksualni život.
Kroz celu knjigu pratićete doživljaje četiri žene – Olivije, Merit,
Kamile i Lori. One zapravo ne postoje, ali su osmišljene tako da kroz njih
pratite istinite priče mnogih žena koje sam podučavala, s kojima sam
razgovarala, razmenjivala mejlove i kojima sam pružala podršku tokom
svog dvadesetogodišnjeg rada kao seksolog. Svaku od njih možete
zamisliti kao kolaž fotografija – lice s jedne slike, ruke s druge, stopala s
treće... svaki deo predstavlja stvarnu osobu, a skup fotografija smisaonu
celinu, s tim što su odnosi između datih delova izmišljeni.
Iz dva razloga sam odlučila da sklopim kolaže, umesto da pričam
priče o konkretnim ženama. Prvo, klijenti mi se poveravaju i želim da
zaštitim njihov identitet. Zato sam izmenila neke pojedinosti da bi njihova
priča ostala njihova priča. I drugo, umesto da izlažem konkretne priče
pojedinačnih žena, smatram ću bolje opisati najraznovrsnija moguća
ženska seksualna iskustva tako što ću se usredsrediti na opštije priče o
uobičajenim temama s kojima sam se susretala razgovarajući sa stotinama
žena.
Konačno, na kraju svakog poglavlja nalazi se lista „PnP“ –
„predugačko, nisam pročitala“, jednostavna internet skraćenica koja znači
„Pređi na stvar“. Svaka lista je sažetak četiri najvažnije poruke iz datog
poglavlja. Ako pomislite: „Moja drugarica Alisa treba obavezno da pročita
ovo poglavlje!“ ili „ Stvarno bih volela da moj partner zna za ovo“, možete
im prvo pokazati PnP listu.1 Ili, ukoliko ste, kao i ja, oduševljeni izloženim
idejama i ne želite da ih zadržite samo za sebe, možete ići za svojim
partnerom po kući i čitati mu PnP listu naglas uz komentar: „Vidiš, dragi,
neusklađenost uzbuđenja stvarno postoji!“ ili „Izgleda da imam uzvratnu
želju!“ ili „Dušo, znaš da napraviš sjajnu atmosferu!“

Nekoliko napomena

Prvo, kad u ovoj knjizi kažem „žene“, pod time u većini slučajeva
podrazumevam osobe rođene u ženskom telu, odgajene kao devojčice, koje
danas u društvu imaju ulogu i psihološki identitet „žene“. Mnogo je žena
koje se ne uklapaju u jednu navedenu karakteristiku ili u više navedenih
karakteristika, ali premalo je istraživanja rađeno na temu seksualnosti
transrodnih i džender kvir osoba da bih sa sigurnošću mogla da tvrdim da li
nešto, što važi za seksualno blagostanje cisrodnih2 žena, važi i za
transrodne osobe. Mislim da to verovatno jeste tako, ali to ćemo ustanoviti
po objavi rezultata sve većeg broja istraživanja u sledećoj deceniji. U
međuvremenu napominjem da je ovo u suštini knjiga o cisrodnim ženama.
Ako i ne znate šta sve to znači, nemojte se brinuti.
Drugo, duboko sam uverena da nauka ima važnu ulogu u
unapređenju seksualnog blagostanja žena i potrudila sam se da u ovoj
knjizi obuhvatim istraživanja koja uče žene kako da steknu samopouzdanje
i budu srećne u svom telu. Namerno sam, međutim, navodila, odnosno
izostavljala, određena empirijska saznanja. Zapitala bih se: „Da li ovaj
podatak pomaže ženama da imaju bolji seksualni život ili je to samo
zadivljujuća i važna empirijska zagonetka?“
E, zagonetke sam izbacila.
Zadržala sam samo naučna saznanja koja imaju neposredan značaj za
svakodnevni život žena. Ono što ćete pročitati na ovim stranama, nije cela
priča o ženskoj seksualnosti – nisam sigurna da bi cela priča zapravo i stala
samo u jednu knjigu. Umesto toga, ubacila sam delove te priče koje kao
seksolog smatram najuticajnijim, a koji unapređuju seksualno blagostanje
žena, njihovu nezavisnost i zadovoljstvo.
Cilj ove knjige je da predstavi nov, naučno zasnovan način
razmišljanja o seksualnom blagostanju žena. Poput svih novih načina
razmišljanja, on otvara brojna pitanja i osporava većinu postojećih
saznanja. Ako poželite da se dublje pozabavite ovom tematikom, literatura
je navedena u Beleškama zajedno s pojedinostima o tome kako sam složen,
višedimenzionalan istraživački rad svela na nešto praktično.

Ako ste slomljeni ili

znate nekog ko se tako oseća

Još nešto pre nego što pređemo na poglavlje 1. Sećate se da sam rekla da
su nas sve lagali, ali da za to niko nije kriv? Nakratko ću objasniti kakvu je
štetu nanela takva laž.
Toliko mnogo žena čita moj blog, dolazi na moja predavanja ili
prisustvuje mojim javnim izlaganjima uverene da su seksualno slomljene.
Osećaju da su nesposobne, nenormalne. Povrh svega, zabrinute su,
razočarane i očajne zbog šturih informacija i podrške koja je izostala od
medicinskih stručnjaka, terapeuta, partnera, porodice i prijatelja.
„Samo se opusti“, govorili su im. „Popij čašu vina.“
Ili: „Žene jednostavno nemaju toliku želju za seksom. Pomiri se s
tim.“
Ili: „Seks je ponekad bolan – ne obaziri se na to.“
Shvatam razočaranje i očaj tih žena – u drugom delu knjige govorim
o neurološkom procesu koji obeshrabruje ljude i tera ih u očaj gaseći im
svaku nadu i zadovoljstvo, a navodim i naučno zasnovane metode za
izlazak iz takve zamke.
Evo šta treba odmah da znate: kakav god problem sa seksualnošću
trenutno imate – bilo da se radi o nadražaju, želji, orgazmu, bolu, bilo da je
reč o izostanku seksualnog osećaja – informacije iz ove knjige pokazaće
vam da su oni posledica primerenog funkcionisanja vašeg mehanizma
seksualne reakcije... u neprimerenom svetu. Vi jeste normalni; stvar je u
tome što je svet oko vas faličan.
To je zapravo loša vest.
Dobra vest je da, kada shvatite kako funkcioniše vaš mehanizam
seksualne reakcije, moći ćete da preuzmete kontrolu nad svojim
okruženjem i psihom da biste što bolje iskoristili svoj seksualni potencijal,
čak i u faličnom svetu. A, kada promenite okruženje i psihu, možete
promeniti – i izlečiti – svoj seksualni život.
Ova knjiga iznosi informacije koje su unele promene u seksualno
blagostanje žena. One su doprinele da muškarci bolje razumeju svoje
partnerke. Prisustvovala sam situacijama kad bi se partneri istog pola
pogledali i rekli: „A, pa to je dakle bio problem.“ Studenti, prijatelji,
čitaoci blogova, pa čak i kolege seksolozi koji su čitali moj blog ili slušali
moja predavanja, prokomentarisali bi: „Zašto mi ovo niko nikad nije
rekao? To objašnjava sve!“
Pouzdano znam da vam može pomoći ono što sam napisala u ovoj
knjizi. To možda neće biti dovoljno da zaceli sve rane koje je vašoj
seksualnosti nanela kultura u kojoj je ponekad skoro nemoguće da žena
„ispolji“ svoju seksualnost na pravi način, ali ponudiće vam moćne alate
koji će vam pomoći u procesu zaceljenja.
Kako znam?
Zahvaljujući dokazima, naravno!
Na kraju jednog semestra zamolila sam svojih 187 studenata da
napišu jednu zaista važnu stvar koju su naučili na mojim predavanjima.
Evo šta su oni ukratko napisali:
Ja sam normalna!
JA SAM NORMALNA.
Naučila sam da je sve NORMALNO i to mi je omogućilo da kroz
život dalje idem sa samopouzdanjem i radošću.
Naučila sam da sam normalna! Takođe sam naučila da neke osobe
imaju spontanu, dok druge imaju uzvratnu želju, što mi je pomoglo da
zaista razumem svoj privatan život.
Žene su različite! Samo zato što ne doživljavam svoju seksualnost
isto kao većina drugih žena, ne znači da sam nenormalna.
Seksualna želja, nadražaj, reakcija itd. izuzetno se razlikuju od žene
do žene.
Jedna stvar koja je pouzdano tačna kad je reč o seksualnosti jeste da
se ljudi razlikuju, i to mnogo.
Svako je drugačiji i sve je normalno; ne postoje dve iste osobe.
Ne postoje dve iste osobe!
 I još mnogo toga. Više od polovine njih napisalo je neku verziju
rečenice „Ja sam normalna.“
Sedela sam u svom kabinetu i čitala njihove odgovore sa suzama u
očima. Bilo im je izuzetno važno da se osećaju „normalni“ i moja klasa je
nekako utrla put ka tom osećanju.
Nauka o ženskom seksualnom blagostanju još je mlada i još uvek
ima mnogo toga da se uči. Međutim, ta mlada nauka već je otkrila istine o
ženskoj seksualnosti koje su izmenile odnos mojih studenata prema
sopstvenom telu – a svakako je izmenila i moj odnos. Napisala sam ovu
knjigu s ciljem da podelim naučna saznanja, priče i pozitivna zapažanja o
seksu koji nam dokazuju da smo zapravo potpuno sposobni da
upražnjavamo seks sa samopouzdanjem i radošću uprkos tome što naša
kultura teži da utiče na nas da se osećamo slomljeni, nesposobni,
neprivlačni i nedostojni ljubavi.
Obećanje knjige Budi takva kakva jesi glasi: bez obzira na to gde se
trenutno nalazite na svom seksualnom putovanju, bilo da imate
fenomenalan seksualni život i želite da ga još više unapredite, bilo da imate
problema i tragate za rešenjem, naučićete nešto što će vam poboljšati
seksualni život i promeniti vaše shvatanje seksualnog bića. Otkrićete i da
ste već seksualno kompletna i zdrava osoba, čak i ako se još uvek tako ne
osećate.
To tvrdi nauka.
Ja to mogu da dokažem.
 Deo 1

(Ne tako osnovne) Osnove

 jedan

anatomija
NE POSTOJE DVE ISTE OSOBE

Olivija voli da se gleda u ogledalu dok masturbira.

Poput mnogih žena, Olivija masturbira tako što leži na leđima i
rukom trlja klitoris. Za razliku od mnogih žena, ona se izdigne na lakat
ispred velikog ogledala i posmatra prste koji prelaze preko vulve.
„Počela sam kao tinejdžerka“, ispričala mi je. „Gledala sam pornić
na internetu i zanimalo me je kako to izgleda, pa sam nabavila ogledalo i
razdvojila usne da bih videla klitoris. Šta da vam kažem? Osećaj je bio
dobar, pa sam počela da masturbiram.“
Ona ne masturbira samo na taj način. Užitak joj pruža i pulsni
hidromasažni tuš, ima mali odred vibratora pod svojom komandom a
nekoliko meseci je učila kako da postigne orgazam „dahtanjem“, a da
pritom uopšte ne dodiruje svoje telo.
Takve stvari vam žene poveravaju ako ste seksolog.
Takođe mi je rekla da je posmatrajući vulvu postala uverena da
njena seksualnost naginje ka muškoj jer joj je klitoris relativno veliki –
„skoro kao mlada šargarepa“ – zbog čega se, zaključila je, osećala više
muškobanjasto; mora da je veći zato što ona ima više testosterona, što je,
opet, činilo napaljenom damom.
Rekla sam joj: „Zapravo nema dokaza da postoji veza između nivoa
hormona odrasle žene, oblika ili veličine genitalija i seksualne želje ili
reakcije.“
„Jeste li sigurni u to?“, upitala je.
„Pa, kod nekih žena želja je ’zavisna od testosterona’“, rekla sam
zamišljeno, „što znači da im je potreban vrlo nizak minimalan nivo
testosterona, ali to nije isto što i ’visok nivo testosterona’. A na osnovu
razmaka između klitorisa i uretre može se odrediti koliki je stepen
pouzdanosti da će žena doživeti orgazam prilikom odnosa, ali to je neka
sasvim druga tema. Oduševila bi me studija koja bi se bavila isključivo tim
pitanjem, ali raspoloživi dokazi ukazuju na to da različiti oblici, veličine i
boje ženskih genitalija ne utiču posebno na intenzitet zainteresovanosti
žene za seks.“
„O“, izustila je i taj jedan jedini vokal mi je razjasnio sve: „Emili,
nisi shvatila suštinu.“
Olivija je na postdiplomskim studijama psihologije – moja bivša
studentkinja, aktivistkinja koja se bavi pitanjima ženskog reproduktivnog
zdravlja i koja trenutno sprovodi sopstveno istraživanje, te smo tako i
započele ovaj razgovor, a ja sam bila oduševljena prilikom da razgovaram
o nauci. Međutim, na osnovu tog tihog „O“ shvatila sam da za Oliviju ovaj
razgovor nije imao veze s naukom, već s njenom borbom da prihvati svoje
telo i seksualnost takve kakvi jesu u uslovima kada kultura pokušava da je
ubedi da s njom nešto nije u redu.
Zato sam rekla: „Znaš, tvoj klitoris je potpuno normalan. Naše
genitalije su isto građene, samo su njihovi delovi organizovani na različite
načine. Te razlike ne moraju nužno imati neko značenje; one su samo vrste
nečeg lepog i zdravog. To je“, nastavila sam, „zapravo možda i najvažnije
što ćeš ikada naučiti o ljudskoj seksualnosti.“
„Stvarno?“, upitala je. „Zašto?“
Ovo poglavlje daje odgovor na to pitanje.

Termin za spoljašnje ženske polne organe u srednjovekovnoj

anatomiji bio je „pudendum“, izveden od latinske reči pudere, što znači
„posramiti nekoga“. Naše genitalije su dakle dobile ime „po sramoti koju
žene imaju i koja ne sme da se vidi“.3
Čekajte: šta ste rekli?
Suština je bila ova: ženski polni organi su ušuškani između nogu kao
da su hteli da budu skriveni, dok su muški okrenuti ka napred da ih svi
vide. A zašto bi se uopšte muške i ženske genitalije razlikovale u tom
smislu? Ako ste srednjovekovni anatom, okupirani seksualnom etikom
čednosti, razlog je: sramota.
E, sad, ukoliko pretpostavimo da „sramota“ nije stvarni razlog što su
ženski polni organi unutra – a nadam se da je i više nego očigledno da nije
– zašto su onda, s biološkog aspekta, muški polni organi spolja a ženski
unutra?
Odgovor je da zapravo i nisu! Ekvivalent penisa kod žena – klitoris –
nalazi se spreda, na istom mestu gde i penis. On nije uočljiv kao penis jer
je manji – a manji je ne zato što je stidljiv ili posramljen, već zato što žene
ne moraju da prebacuju DNK iz svog tela unutar tuđeg tela. Ženski
ekvivalent mošnica – spoljašnje usne – nalazi se na približno istom mestu
kao i mošnice, ali pošto se ženske polne žlezde (jajnici) nalaze unutar tela,
a ne spolja kao testisi, usne ne štrče mnogo van tela, pa su tako i manje
uočljive. Da ponovimo, jajnici se ne nalaze unutar tela zbog sramote, već
zato što zahvaljujući njima dolazi do začeća.
Ukratko, ženski polni organi „skriveni“ su samo ako ih posmatrate u
kontekstu kulturoloških pretpostavki, a ne kroz prizmu biologije.
S time ćemo se stalno susretati u knjizi: kultura prihvata nasumičan
čin biologije i pokušava da mu dâ Smisao, s velikim „S“. Genitalijama
dajemo metaforičko značenje i uviđamo kakve su, a ne šta one zapravo
jesu; namećemo im kulturološko značenje, kao što je Olivija nametnula
značenje „muškobanjast“ svom velikom klitorisu zaključujući da njena
anatomija nosi neko dublje značenje i određuje je kao seksualno
muškobanjastu.
Kad ste u stanju da vidite svoje telo onakvo kakvo jeste, a ne kroz
značenje koje mu kultura nameće, uviđate koliko je lakše živeti sa svojim
polnim organima i voleti ih, uključujući tu preostale aspekte vaše
seksualnosti upravo onakve kakvi jesu.
U ovom poglavlju proučićemo polne organe kroz prizmu biologije,
van kulturološkog konteksta. Prvo ću vam pokazati da muški i ženski polni
organi imaju potpuno istu građu, s tim što su njihovi delovi drugačije
organizovani. Napomenuću za šta biologija tvrdi jedno a kultura nešto
drugo, pa vi odlučite šta vam je logičnije. Pokazaću vam kako ideja o istim
sastavnim delovima, samo organizovanim na drugačiji način, daleko
prevazilazi našu anatomiju i odnosi se na svaki aspekt ljudske seksualne
reakcije, i uveriću vas da je to možda i najvažnije što ćete ikad naučiti o
svojoj seksualnosti.
Na kraju, predložiću novu glavnu metaforu kao zamenu za sve
čudne, pristrasne ili besmislene metafore koje je kultura pokušala da
nametne ženskom telu. Moj cilj je da u ovom poglavlju predstavim
alternativan način razmišljanja o telu i seksualnosti da biste mogli da se
povežete sa svojim telom po sopstvenim pravilima, a ne po pravilima koje
je neko drugi odredio umesto vas.

Početak

Zamislite dva oplođena jajašca koja su se upravo usadila u matericu. Jedno

je XX – genetski žensko – a drugo XY – genetski muško. Dvojajčani
blizanci, sestra i brat. Lica, prsti i stopala – razviće im se isti, ali će biti
različito organizovani delovi tela koji će formirati dve odvojene jedinke.
Kako budu rasli, razlika između njih biće odmah uočljiva. Baš kao što će
na licu imati po dva oka, jedan nos i usta raspoređene na skoro istom
mestu, tako će i njihovi polni organi imati istu osnovnu građu s približno
isto organizovanim delovima. Međutim, za razliku od lica, prstiju i stopala,
još pre nego što se rode, njihove genitalije razviće se u oblik po kom će
roditelji odmah znati ko je dečak a ko devojčica.
Evo kako se to dešava. Oko šest nedelja pošto se oplođeno jajašce
usadi u matericu započinje proces maskulinizacije putem hormona. Muški
blastocist (grupa ćelija koje će formirati embrion) reaguje na
maskulinizaciju tako što razvija svoj „gotovi“ univerzalni genitalni sklop u
mušku strukturu s penisom, testisima i mošnicama. Ženski blastocist
uopšte ne reaguje na nalet hormona i razvija svoj gotovi univerzalni
genitalni sklop u podrazumevanu žensku strukturu s klitorisom, jajnicima i
usnama.
Dobro došli u predivan svet biološke homologije.
Homolozi su osobine istog biološkog porekla, iako mogu imati
različite funkcije. Svaki deo spoljnih polnih organa ima homologa u
drugom polu. Do sada sam pomenula dva: i muške i ženske genitalije
imaju organ zaobljenog vrha, izuzetne osetljivosti i sačinjen od više
segmenata u kom je tokom seksualnog nadražaja povećan dotok krvi. Kod
žena, to je klitoris; kod muškaraca, to je penis. I jedni i drugi imaju organ
koji je mekan, razvlači se i po kom izrastu jake dlake posle puberteta. Kod
žena to su spoljne stidne usne (labia majora) a kod muškaraca mošnice
(skrotum). Ti delovi nisu samo naizgled slični; oni su se razvili od istog
tkiva fetusa. Ako bolje pogledate skrotum, primetićete liniju koja se
proteže po sredini. Na tom mestu bi se skrotum razdvojio na usne da su se
umesto muških razvile ženske genitalije.
Homologija objašnjava i zašto i braća i sestre imaju bradavice.
Ženske bradavice su presudne za opstanak skoro svih sisara, uključujući tu
i ljude (mada manji broj starih vrsta sisara, kao što je kljunar, nema
bradavice, pa im zato mleko curi iz stomaka), pa se tako evolucija
pobrinula da se bradavice razviju na samom početku razvoja fetusa. Manje
je naporno samo ih ostaviti tako nego ih aktivno potiskivati – a evolucija je
lenja koliko joj se dozvoli – te zato i muškarci i žene imaju bradavice. Isto
biološko poreklo – različite funkcije.

Klitoris, samo klitoris i ništa osim klitorisa

Klitoris i penis su spoljni polni organi bogati nervnim završecima. Vidljivi
deo klitorisa, glavić, nalazi se na samom vrhu genitalija – malo udaljen od
vagine, kao što ste primetili. (Taj podatak biće od presudne važnosti kad
budem pričala o orgazmu u poglavlju 8.) Klitoris je...
Hokus, pokus – to je cela suština.
Dva gramofona i mikrofon – glavno mesto.4
Viza kartica – svuda gde želite da budete.5
To je centralno mesto erotskog uzbuđenja. Prosečna veličina mu je
kao jedna osmina penisa, ali zato sadrži skoro duplo više nervnih
završetaka; veličina mu varira – može da bude poput jedva vidljivog zrna
graška, pa sve do srednje velikog krastavčića; i sve je to normalno i lepo.
Za razliku od penisa, jedina funkcija klitorisa je nadražaj. Penis ima
četiri zadatka: nadražaj, penetracija, ejakulacija i uriniranje.
Dva različita načina na koji funkcionišu, isto biološko poreklo.
Vidljivi deo klitorisa – glavić – zapravo je samo glava klitorisa, isto
kao glavić penisa – koji donekle liči na kapicu žira na vrhu tela penisa –
samo glava. Ipak, on je mnogo više od toga. Telo penisa je mnogima
poznato. Sastoji se od tri segmenta: par kavernoznih tela (corpora
cavernosa) i sunđerasto telo (corpus spongiosum) kroz koje prolazi uretra.
Sva tri dela zalaze duboko u telo. Sunđerasto tela završava se u korenu
penisa duboko u karlici. Kavernozna tela sužavaju se i vezuju za karličnu
kost.
Prema kulturološkom shvatanju, klitoris je „ona kvržica na vrhu
vulve“. Međutim, s biološkog stanovišta, klitoris je zapravo „široko
rasprostranjena, većim delom unutrašnja anatomska struktura s glavom
koja se pomalja na vrhu vulve“. Poput penisa, klitoris se sastoji od tri dela:
dva kraka (crura) koji se protežu duboko u tkivo vulve i homologni su
kavernoznom telu, i tremne glavice, homologne sunđerastom telu,
uključujući tu i njegov koren penisa. Trem je ušće vagine; tremne glavice
protežu se od glave klitorisa duboko u tkivo vulve, a zatim se razdvajaju da
obgrle uretru i vaginu. Tako je: klitoris se proteže sve do vaginalnog
otvora.
Klitoralna prevlaka prekriva glavić klitorisa, a homologna njoj je
kožica koja prekriva glavić penisa. Muški frenulum – uzica u obliku slova
Y blizu glavića na kom je kožica povezana s telom – homologan je
ženskom frenulumu malih usana – zakrivljenom tkivu na donjoj ivici
vagine. To je izuzetno osetljivo i potcenjeno mesto na svakom telu.

Upoznajte svoj klitoris

Ako se nikad niste našli licem u lice sa svojim klitorisom, sada je pravi
trenutak. (Čak i ako ste se dosad u nekoliko navrata dobro ispričali s njim,
slobodno iskoristite ovu priliku da se ponovo upoznate.) Potražite ga
pogledom ili rukom. Pošto pročitate sledeća dva pasusa, odložite knjigu i
isprobajte jedan od ta dva metoda.
Ako ga tražite pogledom, uzmite ogledalo, raširite usne (meke,
spoljne usne vulve prekrivene dlakama) i posmatrajte ga. Ugledaćete
kvržicu na vrhu vulve.
Možete ga napipati i prstima. Vrhom srednjeg prsta napipajte mesto
gde se usne razdvajaju. Pritisnite blago i pokretima napred-nazad prevucite
vrhom prsta lagano nadole između usana dok pod kožom ne napipate tanku
elastičnu tračicu. Možda će vam biti lakše da drugom rukom zategnete
kožu nagore ka stidnom brežuljku. Možete i navlažiti prst pljuvačkom,
komercijalnim lubrikantom, antialergijskom kremom za ruke ili s malo
maslinovog ulja.
Namerno od vas tražim da zapravo posmatrate svoj klitoris, i to iz
sledećeg razloga: jedna studentkinja mi je prišla posle večernjeg
predavanja i rekla mi je da je s mamom razgovarala preko Skajpa o
predmetima koje je pohađala tog semestra, uključujući tu i moj – Ženska
seksualnost. Studentkinja je pomenula majci da na svojim predavanjima
prikazujem slajdove sa slikama ženskih vulva, zajedno s dijagramima i
crtežima. Mamin komentar ju je zapanjio. Rekla je: „Ja ne znam gde je
klitoris.“
Mama je imala pedeset četiri godine.
Zato je studentkinja majci mejlom poslala slajdove s mojih
predavanja.
Taj slučaj je razlog što je prvo poglavlje ove knjige posvećeno
anatomiji. Zbog njene priče poželela sam da na majicama odštampam crtež
vulve sa strelicom ka klitorisu i natpisom EVO GA OVDE. Poželela sam
da delim letke na ulici s uputstvom kako da nađete sopstveni klitoris rukom
ili vizuelno. Želim da animirana sličica žene koja pokazuje na svoj klitoris
postane viralna na internetu. Želim bilbord na Tajms skveru. Želim da svi
znaju.
Čak i više od toga, želim da svaka žena koja sada ovo čita odmah
odloži knjigu i pogleda pravo u svoj klitoris. Važno je znati gde je klitoris,
ali znati gde je vaš klitoris... to vam daje moć. Uzmite ogledalo i
pogledajte klitoris u čast te studentkinje i njene divne, hrabre mame.
 Kad sam prvi put pogledala svoj klitoris na samom početku
školovanja za seksologa, zaplakala sam. Imala sam osamnaest godina, bila
sam u lošoj vezi i tražila sam odgovore. Profesorka mi je rekla: „Kad se
vratiš kući večeras, uzmi ogledalo i pronađi svoj klitoris.“ To sam i uradila.
Bila sam toliko zapanjena da sam počela da plačem uvidevši da nije ni
ružan, ni čudan, bio je prosto... deo mog tela. Bio je moj.
Taj trenutak označio je početak mog decenijskog puta tokom kojeg
sam iznova otkrivala da je moje telo najbolji izvor znanja o mojoj
seksualnosti.
Zato idite i pogledajte svoj klitoris.
A, dok ste tu, proučite i ostale delove vulve.

Volim kad na predavanjima imam neobične studente – one koji

nemaju od osamnaest do dvadeset dve godine – a Merit je bila tipičan
primer za to: lezbejka u predmenopauzi, autorka homoseksualnih erotičnih
sadržaja, sa ćerkom tinejdžerkom koju je odgajala sa svojom partnerkom s
kojom je zajedno bila skoro dvadeset godina. Kad sam je upoznala, bila
sam dovoljno neupućena jer me je iznenadilo kad mi je rekla da su njeni
roditelji Koreanci sledbenici hrišćanskog fundamentalizma i da je
vaspitana na tipičnim društveno konzervativnim vrednostima. Zbog toga su
njeno otvoreno priznanje da je lezbejka, njen književni rad i njeno
prisustvo na mojim predavanjima još više došli do izražaja.
Sa svoje četrdeset dve godine Merit nikad nije razmišljala o tome da
pogleda svoj klitoris. To joj nije palo na pamet čak ni kao mogućnost sve
dok to nisam predložila na prvom predavanju, što uvek činim. Prišla mi je
posle predavanja i rekla: „Da li je stvarno dobra ideja govoriti tako
mladoj deci da gledaju svoje telo? Šta ako se jednostavno... obeshrabre?“
„To je zaista važno pitanje“, rekla sam. „Nisam nikad čula za takvo
iskustvo, ali pošto nije obavezno, oni koji su najviše skloni takvom iskustvu
to neće ni pokušati. Ja to ipak preporučujem, naročito studentima koji
nameravaju da se bave javnim zdravljem ili medicinom, ali isključivo
zavisi od same osobe hoće li ga pogledati.“
Merit to nije uradila.
Umesto toga, zamolila je svoju partnerku Kerol da ga pogleda – za
šta je na neki način potrebna veća hrabrost nego da je sama to uradila – a
ona je pogledala Kerolin klitoris. Razgovarale su o tome šta su videle i
kako nikad ranije nisu s namerom gledale svoje polne organe i pričale o
njima. Merit je takođe saznala nešto neobično i to mi je saopštila naredne
nedelje:
„Kerol mi je ispričala da je već gledala svoju vulvu! Bila je članica
grupe za podizanje svesti o feminizmu osamdesetih godina i sve su
posedale ukrug s ogledalcima.“
„Bravo!“, rekla sam i to sam i mislila.
Ispružila je ruke s dlanovima nagore odmeravajući svoja osećanja.
„Ne znam zašto mi takve stvari toliko teže padaju nego njoj. Kad je seks u
pitanju, uvek se osećam kao da hodam po ivici litice dok mi se ruke vrte
okolo.“
Podvojena osećanja koja je Merit imala potpuno su normalna za
svakoga ko je u porodici naučio da seks treba da se uklopi u predodređeni
šablon u životu i nikako drugačije. Međutim, bilo je logično što ih Merit
doživljava i iz drugih razloga, koji imaju veze s načinom na koji joj
funkcioniše mozak. O tome će biti reči u poglavlju 2.

Usne, i velike i male

Unutrašnje usne (labia minora ili male usne) ženskih polnih organa uopšte
ne moraju nužno da budu „unutrašnje“, već mogu štrčati i van velikih
usana – ili mogu da budu uvučene, skrivene u vulvi sve dok ne krenete da
ih tražite. Unutrašnje usne mogu cele da budu jednobojne ili s postepenim
prelazom – tamnije pri vrhu. Sve to je normalno, zdravo i lepo. Duge,
kratke, ružičaste, bež, smeđe – sve su normalne.
Muški homolog unutrašnjim usnama je unutrašnja kožica. Kad je
penis obrezan – to jest ako je kožica hirurški odstranjena – telo penisa
često poprima drugu boju od sredine ka korenu. To je zato što je kožica na
vrhu tela zapravo unutrašnji kožni nabor. (Pošto je ponekad promena boje
vidljiva tek posle puberteta, momci su me pitali da li su oni nešto uradili
što je dovelo do promene boje, ali ne, penisi su jednostavno takvi, blaženi
bili.)
Spoljne usne se takođe razlikuju od osobe do osobe. Neke su
prekrivene gustim dlakama koje se pružaju do butina i oko čmara, dok na
drugima ima malo dlaka. Neke usne su naduvene a druge relativno prate
liniju tela. Neke su iste boje kao i okolna koža, dok su druge tamnije ili
svetlije. Sve je to normalno i lepo.
Kao i u slučaju klitorisa, u kulturološkom kontekstu, slika usana ne
podudara se s njihovom biološkom stvarnošću. U mekim pornićima vulve
se digitalno obrađuju da bi odgovarale specifičnom standardu „uvučenih“
usana i da bi bile ujednačene boje, s „manje detalja“.6 To znači da se vulva
kulturološki predstavlja vrlo ograničeno. U stvarnosti, polne organe
karakteriše velika raznovrsnost – i nijedno medicinsko stanje ne povezuje
se skoro ni s jednom vrstom. Međutim, takvo ograničeno predstavljanje
ženskog tela može zapravo promeniti žensko shvatanje o tome kako
„normalna“ vulva izgleda.7
Dakle, ako odlučite da pogledate kako izgledaju vulve drugih žena –
što uzgred budi rečeno toplo preporučujem, ali samo uz njihov oduševljen
pristanak – primetićete da se one veoma, veoma razlikuju. Retko ćete naći
vulve s uredno uvučenim usnama koje možete videti u Plejboju.
Osim u slučaju da imate bolove (ako je tako, obratite se lekaru), vaše
genitalije su savršene baš takve kakve su.
 Istine o himenu

Himen – tanku membranu duž donje ivice vaginalnog otvora – možete i ne

morate imati. Imali ga ili ne, garantujem da je skoro sve što su vas naučili
o himenu pogrešno.8
Najbliža istini jeste činjenica da vas prilikom odnosa himen može
boleti ako nije naviknut na rastezanje – to je jedan od nekoliko
potencijalnih uzroka bola prilikom penetracije, ali svakako nije i najčešći.
(Najčešći uzrok je suvoća vagine.)
Međutim, himen ne puca i ne ostaje oštećen zauvek kao neki
hermetički poklopac koji čuva svežinu. Ako himen pukne ili se ošteti, on
zaceljuje. Veličina himena ne zavisi od toga da li je bilo penetracije u
vaginu.9 Osim toga, on obično ne krvari. Ako ima krvi prilikom prve
penetracije, najverovatniji uzrok je povreda vaginalnog tkiva zbog suvoće,
a ne zbog oštećenja himena.
Ono što zaista bude drugačije kada himen počne redovno da se isteže
jeste da on postaje elastičniji. Usled hormonskih promena pred kraj
adolescentnog perioda (oko dvadeset pete godine) himen obično atrofira i
postaje manje primetan – ako je to uopšte i bio.
Himen je još jedan primer velike različitosti ženskih polnih organa.
Neke žene se rode bez himena. Druge imaju neperforirani himen (tanka, ali
čvrsta membrana koja prekriva ceo vaginalni otvor) ili himen s
mikroperforacijama (više rupica u inače čvrstoj membrani). Neke žene
imaju himen s pregradom koji je nalik na tračicu kože koja se proteže
preko ulaza u vaginu. Neki himeni su izdržljivi, drugi su krhki. Neki
nestaju rano u pubertetu, a drugi opstaju i posle menopauze.
Himeni se razlikuju jer, prema dosadašnjim naučnim saznanjima,
himen nema ulogu u evoluciji. Nema nikakvu reproduktivnu, niti bilo
kakvu drugu funkciju. On je nusproizvod, sitan dodatak zaostao od
silovitog pritiska prirodne selekcije tokom evolucije, kao muške bradavice.
Homologan je semenom brežuljku, uzvišenju u zidu uretre gde ona prolazi
kroz prostatu i spaja se sa semenim kanalićima.
Himen je odličan primer nametanja metaforičkog značenja anatomiji.
Eto organa koji nema nikakvu biološku funkciju, ali je zapadna kultura pre
mnogo godina ipak izmislila moćnu priču o himenu. Ta priča nema
nikakve veze s biologijom, ali zato i te kako ima veze s kontrolom nad
ženama. Kultura je primetila „prepreku“ na otvoru vagine i zaključila da je
to znak „nevinosti“ (što je samo po sebi biološki besmislen pojam). Takva
izopačena ideja mogla je da se rodi samo u društvu gde su se žene
bukvalno nalazile u nečijem vlasništvu, a njihove vagine smatrane su
najcenjenijom nekretninom – naseljem zatvorenog tipa.
Iako himen nema nikakvu fizičku, niti biološku funkciju, mnoge
kulture su izmislile toliko uverljive priče o himenu da danas zapravo
postoji hirurški zahvat „rekonstrukcije“ himena, kao da je on apsolutno
neophodan iz medicinskih razloga. (A ima li operacije kojom se ulepšavaju
muške bradavice?)
U neku ruku, himen može imati veze sa zdravljem žene: neke žene su
prebijane, pa čak i ubijane jer nisu imale himen. Nekima je rečeno da je
„nemoguće da su silovane“ jer im je himen nepovređen. Za njih himen
zaista utiče na njihovo fizičko zdravlje, ne zbog njihove anatomije, već
zbog toga kakav odnos njihova kultura ima prema toj anatomiji.

Nekoliko reči o terminima

Još jedna stvar o ženskim spoljnim polnim organima: celokupne ženske

genitalije obuhvaćene su terminom „vulva“ (vulva). „Vagina“ se odnosi na
unutrašnji reproduktivni kanal koji vodi do materice. Ljudi često koriste
reč „vagina“ misleći na vulvu, ali vi sada znate šta je ispravno. Ako stojite
nagi ispred ogledala i vidite onaj tradicionalni trougao, to je vaš brežuljak,
tj. stidni brežuljak.
Je l’ ste zapamtili?

Vagina = reproduktivni kanal

Vulva = spoljni polni organi
Brežuljak = zona iznad stidne kosti prekrivena dlakama

Ne kažem da sad treba da idete okolo i ispravljate one koji koriste

pogrešan termin ili bojkotujete Vaginine monologe natpisima na kojima
piše „To su, u stvari, Vulvini monolozi“, ali sada znate koje termine vi treba
da koristite. Za svoje lice ili čelo ne biste rekli grlo, je l’ tako? Zato hajde
da vulvu ili brežuljak ne zovemo vagina. Hajde da ulepšamo svet za ženske
genitalije.

Komplikovanije stvari

Parna žlezda koja se nalazi s obe strane ulaza u vaginu zove se

Bartolinijeva žlezda. Ona luči tečnost tokom seksualnog nadražaja –
možda da bi se smanjilo trenje pri penetraciji, a možda i da stvori miris po
kom se zna da li je žena zdrava i plodna. Zaslužna je za to da žene
„ovlaže“. Istina je da i žene i muškarci „ovlaže“. Muški homolog,
Kauperova žlezda, koja se nalazi odmah ispod prostate, luči presemenu
tečnost.
Zašto kažemo da se muškarcima „ukrutio“, a da su žene „ovlažile“,
kada se s biološke tačke gledišta i muški i ženski polni organi ukrute i
ovlaže? Opet dolazimo do kulturološkog tumačenja. „Ukrućenost“
(erekcija) kod muškaraca preduslov je za odnos, a „vlažnost“ je pokazatelj
da je žena „spremna“ za odnos (mada ćemo u poglavlju 6 videti koliko to
zapravo može biti pogrešno). Budući da se odnos smatra središtem
seksualnog univerzuma, ukrućenost kod muškaraca i vlažnost vagine kod
žena poprimili su metaforičko značenje apsolutnih pokazatelja uzbuđenja.
Međutim, našu anatomiju i fiziologiju čine isti mehanizmi – promene u
cirkulaciji krvi, lučenje sekreta iz polnih organa itd. – koji su različito
organizovani. Usmerili smo pažnju na ukrućenost penisa kod muškaraca i
na vlažnost vagine kod žena, ali polni organ se ovlaži i muškarcima, a
takođe se ukruti i ženama.
Žene takođe imaju parnu žlezdu na ulazu u uretru – otvor iz kog
piškimo – tzv. Skenovu (parauretralnu) žlezdu. Ona je homolog muškoj
prostati. Prostata ima dva zadatka: ona nabrekne oko uretre da muškarac ne
bi mogao da urinira dok je seksualno veoma uzbuđen i luči oko polovinu
semene tečnosti u kojoj putuje sperma. Drugim rečima, ona proizvodi
ejakulat. Kod žena Skenova žlezda takođe nabrekne oko uretre, zbog čega
je uriniranje otežano dok ste seksualno nadraženi. Ako ste nekad pokušali
da piškite odmah posle orgazma, sreli ste se s tim problemom – morate
duboko da udahnete nekoliko puta da bi vam se polni organi opustili.
 Kod nekih žena Skenove žlezde luče tečnost, te one tako i
ejakuliraju. Poslednjih godina ženska ejakulacija – „skvirting“ – privukla
je izvesnu pažnju delimično zahvaljujući novim naučnim istraživanjima, a
delimično i zato što se može videti u porno-filmovima. Zato mi o tome
često postavljaju pitanja. Zapravo, pre nekoliko godina posetila sam jedan
studentski dom da bih odgovarala na anonimna pitanja studenata koja sam
izvlačila iz kutije. Između ostalih, jedno pitanje je bilo: „Kako da naučim
da skvirtujem?“, dok je drugo glasilo „Kako da prestanem da
skvirtujem?“10
Suvišno je reći da naša kultura šalje zbunjujuće poruke ženama o
genitalnim tečnostima... ili o njihovom nedovoljnom lučenju. Ejakulacija
se smatra pojavom isključivo povezanom s muškarcima, dok su ženske
genitalije, pa znate, sramne, tako da je neprihvatljivo da iz ženskog tela
proizađe nešto tako izraženo i vlažno. Međutim, radi se o relativno retkoj
pojavi, a stalno traganje za novotarijama u kombinaciji s osnovnim
načelom ponude i potražnje znači da je proizvod u vidu žene koja ejakulira
visokovrednovan i javno se izlaže. Stoga, ukoliko obraćate pažnju na
kulturološke poruke o ejakulaciji, žene su razumljivo zbunjene.
Biološka poruka je jednostavna: ženska ejakulacija je nusproizvod,
poput muških bradavica i himena. Koliko god kultura tome pridavala
značaja, žene se razlikuju. Jedna moja poznanica nikad nije ejakulirala sve
do neposredno posle menopauze, kada je pronašla novog partnera.
Odjednom je počela da ejakulira četvrtinu čašice tečnosti pri svakom
orgazmu. Da li je promena partnera uticala na to? Da li je tome doprinela
hormonska promena usled menopauze? Ni jedno, ni drugo? Nemam
pojma.
To me dovodi do važne karakteristike polnih organa: oni ovlaže
ponekad i imaju miris. Aromu. Bogat, zemljani buke, koji podseća na travu
i ćilibar s drvenasto-mošusnom notom. Polni organi su ponekad mirišljavi,
a ponekad su i lepljivi. Izlučevine iz genitalija verovatno se razlikuju u
različitim periodima menstrualnog ciklusa, a menjaju se i kako starite i
kada menjate ishranu – žene su različite.
Ako vam miris ili osećaj vlažnosti polnih organa nije najprijatniji i ne
očarava vas u potpunosti, to i ne čudi s obzirom na to šta ljude učimo da
misle o svojim genitalijama. Međutim, kako se vi osećate u vezi sa svojim
genitalijama i njihovim izlučevinama stvar je koja se uči, a kada volite
svoje telo takvo kakvo je, doživećete intenzivnije uzbuđenje i želju, kao i
jače i bolje orgazme. Više o ovoj temi pročitaćete u poglavlju 5.

Interseksualnost

Genitalije interseksualnih osoba11 na rođenju nisu jasno definisane kao

muške ili ženske; one su takođe iste građe, s tim što su organizovane negde
između standardnog ženskog i standardnog muškog sklopa. Veličina
falusa, mesto otvora uretre ili razdvojenost labioskrotalnog tkiva mogu
varirati i biti bilo gde između navedenih standarda.
Homologija detaljno objašnjava kako nastaju interseksualne
genitalije. Kod osoba čiji su polni organi „negde između“ desilo se manje
odstupanje u izuzetno složenoj kaskadi biohemijskih procesa prilikom
razvoja fetusa, od oplođenja jajne ćelije do razvoja embriona i kroz celu
trudnoću. Ishod te sitne promene jesu donekle drugačije genitalije. S njima
je sve u redu, isto kao što su u redu i nečije izuzetno velike ili male usne.12
Svi delovi su i dalje isti, samo su drugačije organizovani. Primera radi,
otvor uretre kod muškaraca može se nalaziti bilo gde na glaviću penisa;
retko se desi da se on nađe negde duž tela penisa, ali i to je sasvim u redu
pod uslovom da ne otežava uriniranje ili ne uzrokuje hronične infekcije
(što se obično i ne dešava). Sve dok polni organi nisu bolni i skloni
infekcijama ili drugim zdravstvenim problemima, zdravi su i ne iziskuju
nikakve medicinske intervencije. Naše genitalije su iste građe, samo su
njihovi delovi različito organizovani.
Iz tog razloga ne moram da vidim vaše polne organe da bih mogla da
tvrdim da su normalni i zdravi. Svi oni imaju iste delove, samo jedinstveno
organizovane.

Poput mnogih seksologa, na predavanjima iz anatomije prikazujem

slajdove s različitim vrstama vulvi.
Odakle mi te fotografije? S interneta, naravno.
Jedini mi je problem što treba da pronađem različite vulve – najviše
ima slika mladih, mršavih, potpuno obrijanih belkinja. Moram pažljivo da
pretražujem da bih našla kvalitetne seksualno pozitivne snimke vulvi
starijih žena, krupnijih žena, obojenih žena i onih koje imaju stidne
dlačice.
Jednom prilikom, dok sam bila na dobro posećenom sajmu stripova,
razgovarala sam o svom problemu s Kamilom, koja je, poput mene,
zanesenjak i bivši predavač na programu vršnjačkog seksualnog
obrazovanja na fakultetu. Za razliku od mene, ona je završila studije roda i
likovne umetnosti, Afroamerikanka je i radi kao ilustrator – zahvaljujući
čemu je bolje shvatila moj mali problem.
Rekla je: „Emili, ti to ozbiljno? Napišeš ’crna vulva’ i tako guglaš?
Na poslu?“
Slegla sam ramenima skrušeno. „Kobasice, zakoni i lekcije iz
seksualnog obrazovanja. Bolje da ne znaš kako su snimane.“
Kamila je na to odgovorila: „Da pogađam: nalaziš samo porno-
slike, nikakve umetničke fotografije, bez odobrenja za korišćenje i
pozitivnog stava prema telu?“
„I crteži iz medicinskih knjiga“, rekla sam. „Probala sam da
pretražujem ’feminističke vulve obojenih žena’, ali samo sam dobila slike
ručnih radova s Pinteresta i Etsija.
Kamila se nasmejala, ali je rekla: „Sad zamisli da si devojka koja
hoće da vidi kako izgleda normalna, zdrava vulva. Ako si belkinja, nemaš
nikakav problem. Na Tambleru ima puno takvih slika. Ali, ako si crnkinja,
Azijatkinja ili Latinoamerikanka, šta ćeš naći? Pornografiju i slike iz
medicinskih knjiga. Šta ti to govori?“
Odgovorila sam: „Ali ne mogu da kažem, ’Hej, obojene žene,
stavljajte više slika svojih vulvi na veb da bi druge žene znale da su
normalne.’“
„Ne, ali ipak“, rekla je Kamila, „slike koje vidimo – ili ne vidimo –
one su važne. Znaš za one Esher devojke?“
„Ne, ko je Esher devojka?“
„To su ženski likovi iz stripova s tako ravnim stomakom da u njega
ne mogu da stanu nikakvi unutrašnji organi, a kičma im je tako
nenormalno savitljiva da su im grudi i guza nacrtani jedno uz drugo. Poze
su im tako anatomski apsurdne da su dobile ime po jednom umetniku
čuvenom po nemogućim prizorima.“
„Zvuči kao neki loš pornić“, rekla sam.
 „Upravo tako“, odgovorila je Kamila. „Videla sam ih kao
tinejdžerka i pomislila sam da te slike govore sve o tome šta ’žensko’ treba
da bude, a pošto se to nije uklapalo u moju sliku žene, odlučila sam da
sebe kao prvo definišem kao ’zanesenjak’. Ni žena, ni crnkinja:
zanesenjak. Gejmer. Dugo mi je trebalo da u tu definiciju uključim i druge
aspekte svoje ličnosti jer nisam mogla da ih uklopim sve zajedno. Slike su
važne. One nam govore šta je moguće, šta se slaže, šta pripada nečemu, a
šta ne. A svi mi samo pokušavamo da pripadamo negde.“
Ova konstatacija mi je tako mnogo pomogla. Uvek se prisećam te
ideje dok sastavljam svoja predavanja. Satima pretražujem seksualno
pozitivne slike raznih vulvi na internetu jer su moje studentkinje različite –
ne postoje dve iste – i želim da znaju da su im tela normalna i da je moja
učionica mesto gde pripadaju.

Zašto je važno

Zašto bi naizgled jednostavna činjenica da su sve ljudske genitalije iste

građe, samo što su različito organizovane, bila nešto najvažnije što ćete
ikad naučiti o ljudskoj seksualnosti?
Iz dva razloga.
Zato što to znači da su vaše genitalije normalne – i ne samo to, već
su i aromatične i božanstvene i veličanstvene i glatke i dražesne, za svako
slovo azbuke po jedan epitet, sve do šarmantne – bez obzira na njihov
izgled. Građene su od istih delova kao i genitalije svih drugih ljudi,
jedinstvenog sklopa svojstvenog samo vama. Sve koje postoje su
normalne. Lepe. Savršene. I, zato što to važi za svaki mogući aspekt
ljudskog seksualnog izraza. Kao što ćemo videti u narednim poglavljima,
od reakcije polnih organa do fetiša šibanja našu seksualnu fiziologiju,
psihologiju i želje čine isti, samo različito organizovani delovi.
Ako prihvatimo ovu jednostavnu, dubokomislenu ideju – isti, samo
različito organizovani delovi – ona nudi odgovor na uvek popularno
pitanje: da li su muška i ženska seksualnost iste ili su različite?
Odgovor: da.
Čine ih isti delovi, samo različito organizovani.
 Posmatrajući ljude – muška i ženska tela – uviđamo jasne razlike
među grupama, ali takođe postoji barem isto toliko razlika i unutar tih
grupa.
Daću vam primer koji se ne odnosi na seks. Prosečna visina odrasle
žene iznosi 163 cm, dok je prosečna visina odraslog muškarca 178 cm; to
je 15 cm razlike između prosečnih vrednosti u dve navedene grupe.
Međutim, veće su razlike u visini unutar svake grupe nego između njih.
Kad biste izmerili visinu hiljadu nasumično izabranih ljudi – pet stotina
muškaraca i pet stotina žena – utvrdili biste da su skoro sve žene visoke
između 152 cm i 173 cm – što je 21 cm razlike unutar date grupe – kao i da
visina skoro svih muškaraca iznosi od 163 cm do 193 cm, što je 30 cm
razlike. Tu uočavamo tri stvari: veća je razlika unutar svake grupe (21 cm,
odnosno 30 cm) nego između dve date grupe (15 cm); između grupa postoji
preklapanje od 10 cm; i, jedna−dve stotine ljudi među njih hiljadu bili bi
izvan ovih velikih opsega!13
Isto važi i za seks. Unutar svake grupe otkrivamo brojne razlike – ne
mislim samo na anatomiju. Mislim na seksualnu orijentaciju, seksualne
sklonosti, polni identitet i ispoljavanje pola i – ono što predstavlja temu
preostalog dela knjige – seksualno funkcionisanje: nadražaj, želju i
orgazam. Postoji preklapanje između ove dve grupe, a ima i ljudi koji su
drastično različiti u odnosu na „prosek“, dok su istovremeno savršeno
normalni i zdravi.
Neki autori tvrde da su razlike između muškaraca i žena važnije od
sličnosti. Drugi kažu da su sličnosti važnije od razlika. Moj stav je da je
temelj homologije – isti delovi organa, samo različito organizovani –
važniji i od jedne i od druge navedene tvrdnje.
Raznolikost je možda jedna jedina istinski univerzalna osobina
ljudske seksualnosti. Počev od naših tela, preko naših želja do ponašanja,
„seksualnosti“ ima koliko i ljudi na ovom svetu. Ne postoje dve iste osobe.

Evo kakav razgovor seksolog vodi kad izađe na piće s prijateljicama.

Lori: „Jedna poznanica mi je rekla da će se, ako ikad bude imala
dece, operisati dole odmah posle porođaja jer misli da joj neće više lepo
izgledati.“
 Kamila: „Je l’ si joj rekla da kozmetička i medicinska industrija
plaćaju brdo novca da bi joj usadili takvo mišljenje o sopstvenom telu kako
bi oni mogli da zarade na njenoj bespotrebnoj samokritičnosti?“
Lori: „Ne, rekla sam da će joj, kad rodi decu, partner biti srećan ako
uopšte bude imao prilike da je vidi tamo dole, kakva god izgledala.“
Emili: „Hajde da smislimo ritual kojim će žene slaviti promene na
telu posle porođaja. Mislim, ne menja se samo izgled, suština je šta telo
znači vama i svetu uopšte.“
Lori je bila jedina mama u grupi i jedino me ona nije pogledala kao
da sam na nekim drogama. Rekla je: „Definitivno mi je potreban ritual.
Sve što će mi olakšati da živim u telu koje izgleda kao izduvan balon.“
„Ali ti si tako lepa!“, sve su spremno izgovorile.
Komplimenti na račun Lorine nesumnjive lepote samo su pljuštali,
ali posle nekoliko dana Lori mi je rekla da joj upravo to nikako ne treba.
„Ono što mi treba jeste da mi neko kaže da je u redu što sam tužna
što moje telo nikad više neće biti kakvo je bilo. Dugo sam se trudila da
naučim da volim takvo telo, a sad moram ponovo da učim da volim ovakvo
kakvo je sada.“
Zato sam rekla: „U redu je da budeš tužna što ti se telo zauvek
promenilo.“
Lori je briznula u plač – što joj se često dešava u poslednje vreme.
Iznenada je obuzme neki tihi nemir kad god se desi da joj neko uputi toplu
reč i posveti joj pažnju kojom ona obasipa druge.
„Ne radi se čak o tome da li mi se moje telo sviđa ili mi se ne sviđa“,
šmrknula je. „To je ono što se promenilo otkad sam rodila Treva. Sad se
zapravo radi o tome da li ono može da radi ono što mi treba.“
Pod onim „može li da radi ono što mi treba“, Lori misli na porođaj –
kod kuće, čučeći u kadi, kao životinja, dojenje više od godinu dana i
spavanje najviše četiri sata bez prekida skoro tri godine. Konstatacija
„Trevor loše spava“ ni blizu ne može da opiše Lorine tamne podočnjake.
Lorino telo je fenomenalno.
Međutim, ona se tako ne oseća.
Ideja o „istim delovima organa, samo različito organizovanim“ važi
i za promene na ženskom telu koje se dešavaju s godinama, isto kao i za
razlike među polnim organima. Baš kao što su svima nama genitalije
normalne i lepe pod uslovom da su zdrave, tako su i sva ženska tela
normalna i lepa pod uslovom da su zdrava.
Ipak, žene uglavnom nisu naučene da tako razmišljaju. Naučene su
da telo treba da bude određenog oblika jer, u suprotnom, s nama nešto nije
u redu. O tome – i o načinu da se to prevaziđe – govorim u poglavlju 5.

Gledajte drugačije14

Razumem da sama konstatacija „Vaše genitalije su savršene i lepe“ neće

promeniti ništa ako se zbog genitalija neprijatno osećate, ali ukoliko vam je
teško da uvidite lepotu svojih jedinstvenih i zdravih polnih organa, evo dve
stvari koje vam preporučujem da uradite:

1. Uzmite ogledalce i pogledajte svoju vulvu, kao što sam opisala ranije u
ovom poglavlju. Dok je posmatrate, zapamtite šta vam se sve sviđa od
onoga što vidite. Zapišite to. Primetićete da vam se mozak trudi da nabroji
sve stvari koje vam se ne sviđaju, ali njih odbacite. Ponavljajte postupak
svake nedelje. Ili dvaput nedeljno. Ili češće. Svaki put će ono što vam se
sviđa biti sve upadljivije i neće vam biti više toliko neprijatno. Možete i
ispričati nekome o onome što ste videli i šta vam se dopada. Još bolje, to
ispričajte nekome ko je isto to uradio!
Ova vežba označena je kao kognitivna disonanca jer nas primorava da
budemo svesni dobrih strana kada smo uglavnom skloni da primećujemo
„negativne“ aspekte. Isprobajte je.
2. Ako imate partnera, zamolite ga da vas detaljno pogleda dole. Upalite
svetlo, skinite se, lezite na leđa i pustite ga da vas gleda. Pitajte ga šta vidi,
šta misli, čega se sve seća u vezi s vašom vulvom. Recite mu šta vas je
uvek brinulo i zamolite ga da vam pomogne da vidite ono što on vidi.
Slušajte svojim srcem, ne sa strahom.

Bolja metafora
Ovo poglavlje započeli smo razmatranjem načina na koje anatomiji dajemo
metaforičko značenje i donosimo zaključke na osnovu nasumičnih
bioloških pojava, usled čega se osećamo neprijatno zbog svog tela. Da bih
lakše poništila sav taj loš uticaj, volim da koristim drugačiju metaforu: vrt.
Nju često upotrebljavam – sećate se drveta jabuke iz Uvoda? – jer nudi
nekritički način razmišljanja o tome kako polni sklop s kojim smo rođeni
(naše telo i mozak), naše porodice i kultura u kojima smo rođeni u
međusobnoj komunikaciji utiču na razvoj individualnog seksualnog bića u
zrelom dobu.
To izgleda ovako: na dan svog rođenja dobili ste malu parcelu
bogate, plodne zemlje, malo drugačije od one koju imaju svi ostali. Vaša
porodica i kultura odmah počinju da sade u vrtu i brinu se o njemu umesto
vas sve dok ne odrastete i budete sposobni da se sami brinete o njemu. Oni
sade jezik, shvatanja, saznanja o ljubavi, sigurnosti, telu i seksu. Uče vas
kako da vodite računa o vrtu jer ćete, kad iz puberteta pređete u zrelo doba,
preuzeti punu brigu o njemu.
Stvar je u tome što ništa od toga nije bio vaš izbor. Vi niste izabrali
ni parcelu, ni seme koje je posađeno, a ni to kako je vrt gajen prvih godina
vašeg života.
U pubertetu počinjete sami da brinete o vrtu. Možda otkrijete da su
vam porodica i kultura zasadili neke lepe, zdrave stvari koje dobro
uspevaju u lepo negovanom vrtu. Možda primetite nešto što hoćete da
promenite. Možda plan uzgajanja vrta kom su vas naučili nije efikasan, pa
treba da osmislite drugačije načine na koje ćete voditi brigu o njemu da bi
lepo napredovao (o tome govorim u poglavlju 3). Moguće je da posejano
seme nije prava sorta koja može da napreduje baš u vašem vrtu, pa treba da
nađete ono koje vam više odgovara (o tome govorim u poglavljima 4 i 5).
Neki od nas imali su sreće sa zemljom i onim što je posađeno.
Imamo zdrav, napredan vrt još od prvih trenutaka svog života. Neke,
međutim, zaguši prilično toksičan otpad u vrtu i na njima je da počupaju
sve to smeće i zamene ga nečim zdravijim što će sami odabrati.
Vaše fizičko telo – uključujući tu i polne organe – predstavlja jedan
deo osnovnog sklopa vaše seksualnosti, tog komada zemlje. Vaš mozak i
okolina čine preostali deo sklopa i tema su poglavlja 2 i 3.

Ono što to jeste, ne ono što to znači

Olivija se idejom o svojim hormonima, svojim „muškobanjastim“
genitalijama i izuzetnom zanimanjem za seks branila od kulturoloških
kritika koje su je označavale... pa, svakakvim atributima kojih je „trebalo
da se stidi“. Kurva. Nimfomanka. Pokušava da „skrene pažnju“, „nađe
muškarca“ ili „kontroliše ljude“ svojim telom – ništa od toga nije bilo
tačno, ali sve to joj je prebacivano u određenim periodima njenog života.
Svet je pokušao da je ubedi da je njena seksualnost otrovna i opasna, i to
kako za nju, tako i za ljude oko nje.
Uporno se borila protiv tih obeležja braneći sopstveno seksualno
blagostanje. Štit u vidu obrazloženja „To su moji hormoni, to je prirodno“,
bio je važan aspekt njene odbrane.
Međutim, nakon što je prihvatila ideju o „istim delovima organa,
samo različito organizovanim“, štit joj više nije bio potreban. Shvatila je
da je on zapravo odvaja od drugih ljudi, dok je „isti delovi tela“ aktivno
povezuju s drugima – to je značilo da nije različita, niti izdvojena. Bila je
ista – jedinstvena, ali ipak povezana s kontinuumom ljudske seksualnosti.
Eto kako nam nauka može pomoći ako joj dopustimo. Nudi nam
priliku da spustimo gard i iskusimo načine na koje smo svi povezani.
Pouzdano znam da Olivija nije rođenjem stekla taj neprijatan osećaj
u vezi s genitalijama ili seksualnošću, a niste ni vi. Kad ste se rodili, bili ste
duboko i iskreno zadovoljni svim delovima svog tela. Međutim,
višedecenijsko prisustvo kulture s negativnim stavom o seksu pustilo je
korenje nezadovoljstva. U poglavljima 3 i 4 precizno objašnjavam kako to
može uticati na vaše seksualno blagostanje, dok u poglavlju 5 opisujem
kako da poništite taj proces i potpuno se vratite životu unutar sopstvenog
tela, onom stanju u kom ste bili na rođenju, stanju iskrene i tople ljubavi i
radoznalosti prema svom telu.
Pre nego što se time pozabavimo, proći ćemo kroz poglavlje u kom
ćemo razmatrati najveći seksualni organ i otkriti da je i on sačinjen od istih
delova, ali je kod svih nas jedinstveno organizovan.
Naravno, mislim na mozak.

PnP
• Naši polni organi građeni su od istih delova koji su organizovani na
različite načine. Ne postoje dve iste osobe.
• Ako imate bolove, obratite se lekaru. U suprotnom, genitalije su
vam normalne, zdrave, lepe i savršene baš takve kakve jesu.
• Genitalije koje vidite na mekim porno-fotografijama možda su
digitalno obrađene da bi izgledale „uvučenije“; nemojte se prevariti i
misliti da sve vulve tako izgledaju.
• Uzmite ogledalce (ili koristite kameru za selfi na svom telefonu) i
pogledajte svoj klitoris. Važno je da znate gde je klitoris, ali kad
znate gde je vaš klitoris... to vam daje moć.
 dva

model dvojne kontrole

VAŠA SEKSUALNA LIČNOST

Lori zapravo nije poželela seks sa svojim mužem Džonijem – mislim, nije
stvarno žudela za njim – još od trudnoće. Isprva je mislila da je to zbog
trudnoće, a zatim da to ima veze s postporođajnim stanjem.
Potom je mislila da je samo umorna.
Ili depresivna.
Ili možda, u stvari, ne voli svog muža.
Ili je možda slomljena.
Ili možda ljudi i ne mogu da ostanu erotski povezani nakon što više
meseci jedno drugom čiste bebinu kaku s majica.
Pre toga imali su sjajan period. Sve dok nije zatrudnela njihov
seksualni život bio je isti kao u ljubavnim romanima – vreo, gladan,
strastven, sladak, nežan i dovoljno nastran da imaju nešto bezobrazno o
čemu će razmišljati dok razmenjuju poglede preko trpeze za Dan
zahvalnosti kod njegovih roditelja.
Možda je to bilo sve. Možda će im ubuduće život biti bez seksa.
Ipak, pokušavali su. Kupili su neke igračke i ulje za masažu. Probali
su da on veže nju, da ona veže njega, koristili su aromatizovane lubrikante,
snimali su se, igrali igre... i ponekad bi sve to istraživanje imalo efekta.
Međutim, najčešće nije. Obično bi se Lori rastužila i osećala
usamljeno jer je volela Džonija do bola, a ipak nije mogla da se natera da
ga poželi, čak ni uz sve novotarije i avanture dostupne u svetu tehnologije,
mašte i slobode u 21. veku.
 Jedino dobro u celoj toj situaciji bilo je to što je Lori otkrila da može
da doživi orgazam u roku od nekih pet minuta pomoću vibratora i to joj je
pomagalo da lakše zaspi. Tako je odlazila ranije u krevet i zujanjem se
uspavljivala. Krila je to od Džonija jer je bila sigurna da bi on bio
nesrećan kad bi saznao da sama dostiže orgazam, bez njega. Nju je
zbunjivalo to zanimanje za solo orgazam jer teško da ju je bilo šta drugo
moglo motivisati na seks s mužem.
Zato se osećala zakopana u mestu, zbunjena i bolesna kada je sa
mnom sela da razgovara o tome.
Njeno viđenje situacije – i njen osećaj beznađa – potpuno se
promenilo kad je naučila ono što se nalazi u ovom poglavlju: vaš seksualni
mozak ima „papučicu za gas“, koja reaguje na seksualni nadražaj, ali ima
i „kočnicu“, koja reaguje na sve vrlo dobre razloge da se ne uzbudite
upravo u ovom trenutku.

Zamislite da je 1964. godina i da radite u laboratoriji naučnika koji se

bave revolucionarnim istraživanjem na polju seksa – Vilijama Mastersa i
Virdžinije Džonson – na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu. Nalazite se
na izvoru moderne nauke, pokušavate da shvatite ono što nikad ranije nije
bilo predmet proučavanja i dugo tražite učesnike ispitivanja preko oglasa u
lokalnim novinama. Trebaju vam ljudi, obični ljudi, koji ne samo da su
voljni već su i sposobni da dožive orgazam u laboratoriji („odaja za
istraživanje“) dok su kablovima vezani za aparate koji im mere puls, krvni
pritisak, cirkulaciju i reakciju polnih organa, pri čemu se vi i tim naučnika
nalazite u istoj prostoriji i posmatrate ih.
Kad se žena javi na oglas, pozovete je u laboratoriju, gde uzimate
detaljne podatke o njenom zdravstvenom stanju i seksualnom životu,
pregledate je da biste proverili ima li nekih zdravstvenih problema i
pokazujete joj odaju za istraživanje i opremu u njoj. Kad sledeći put dođe,
ona vežba da postigne orgazam u odaji za istraživanje, i to prvo sama, a
zatim u prisustvu istraživačkog tima.
Tada će je oni posmatrati, obavljaće merenja i ocenjivati dok se
stimuliše pomoću aparata u odaji za istraživanje sve dok ne postigne
orgazam. Zarad nauke.
Evo šta ćete pratiti:
 − Uzbuđenje. Kad počne stimulacija, ubrzavaju joj se puls i disanje, i
raste joj krvni pritisak; male usne i klitoris poprimaju tamniju boju, otiču i
tako se odvajaju od spoljnih usana. Zid vagine počinje da vlaži i izdužuje
se. Grudi nabreknu i bradavice očvrsnu. Kasnije u stanju uzbuđenosti žena
može početi i da se znoji;
− Plato. Vlaženje počinje na ulazu u vaginu, iz Bartolinijeve žlezde.
Grudi nastavljaju da otiču toliko da bradavice izgledaju kao da se uvlače u
dojke. Može se javiti „crvenilo od seksa“ kada joj koža na grudima
porumeni. Sada su unutrašnje usne duplo veće u odnosu na svoje mirno
stanje. Unutrašnji delovi klitorisa se podižu usled čega se njegov spoljni
segment uspravlja i uvlači u odnosu na površinu tela. Sama vagina „smesti
se“ oko grlića, otvori se i raširi u telu. Žena doživljava nevoljno grčenje
mišića, tzv. miotoniju, uključujući tu i karpopedalni spazam (grčenje
mišića šaka i stopala). Može početi da dahće ili zadržava dah dok se
torakalna i karlična dijafragma istovremeno grče;
− Orgazam. Svi sfinkteri karlične dijafragme (Kegelov mišić) grče
se istovremeno – uretra, vagina i čmar. Ubrzano diše, ima ubrzan puls i
povišen krvni pritisak. Karlica joj se može ljuljati napred-nazad i razne
grupe mišića se mogu nevoljno zgrčiti. Napetost koja se skupila u mišićima
po celom telu naglo prestaje;
− Razrešenje. Grudi se vraćaju u normalno stanje, klitoris i usne se
vraćaju u normalno stanje; puls, disanje i pritisak takođe se vraćaju u
normalno stanje.
Ovaj četvorofazni model seksualne reakcije ubrzo je postao temelj na
osnovu kojeg su seksolozi, edukatori i istraživači razvili predstavu o
čovekovoj seksualnoj reakciji. Kao prvi naučni opis fiziologije seksualne
reakcije postao je osnova za definisanje seksualnog blagostanja, kao i
seksualnih problema.
Sada zamislite da ste u sedamdesetim godinama prošlog veka i da
kao seksolog primenjujete ovaj četvorofazni model prilikom razumevanja i
lečenja pacijenata sa seksualnom disfunkcijom. Nekima možete da
pomognete. Pacijenti koji pate od anorgazmije (izostanka orgazma) mogu
naučiti da postignu orgazam, oni s prevremenom ejakulacijom mogu
naučiti da kontrolišu orgazam, a žene koje pate od vaginizma (grčenje
vaginalnih mišića) mogu naučiti da opuste te mišiće. Međutim, postoji i
grupa pacijenata koji jednostavno ne reaguju na terapiju zasnovanu na
ovom četvorofaznom modelu.
 Evo šta se desilo psihoterapeutkinji Helen Singer Kaplan.
Analizirajući bezuspešno lečenje sopstvenih pacijenata i pacijenata svojih
kolega, otkrila je da su najmanje uspešan ishod lečenja imali pacijenti koji
nisu bili zainteresovani za seks. Kaplanova je shvatila da u četvorofaznom
modelu nedostaje nešto veoma važno: želja. Čitav koncept seksualne želje
potpuno je bio isključen iz dominantne teorije o čovekovoj seksualnoj
reakciji.
Osvrćući se unazad, to se čini kao očigledan propust, ali jasno je
zašto je ona nedostajala – ljudi koji dolaze u laboratoriju da masturbiraju
zarad nauke ne moraju da žele seks pre nego što počnu; samo treba da se
uzbude radi eksperimenta.
Zato je Kaplanova izvukla četvorofazni model iz okruženja
laboratorije i prilagodila ga životnom iskustvu svojih pacijenata. Njen
„trofazni“ model ciklusa seksualne reakcije počinje željom koju je
definisala kao „zainteresovanost za“ seks ili „apetit za“ seksom, slično kao
glad ili žeđ. Drugu fazu predstavlja nadražaj koji spaja uzbuđenje i plato u
jednu fazu, dok je treća faza orgazam.
Decenijama je trofazni model seksualne reakcije koji je definisala
Kaplanova služio kao temelj dijagnostičkih kriterijuma u Dijagnostičkom i
statističkom priručniku koji je objavila Američka asocijacija psihijatara.
Mogli ste da imate normalnu ili problematičnu želju, normalno ili
problematično uzbuđivanje, kao i normalan i problematičan orgazam.
Izvestan broj tih dijagnoza danas se, između ostalog, uspešno leči
kognitivno-bihevioralnom terapijom, svesnom pažnjom, senzomotornim
terapijama i lekovima.
Premotavamo na 1998. godinu. Vijagra: pilula koja muškarcima
stvara erekciju.
Sada zamislite da ste istraživač u farmaceutskoj kompaniji. Lekovi
za erektilnu disfunkciju zabeležili su ogroman uspeh i sada se vrši pritisak
da se pronađe „ružičasta vijagra“, lek koji će imati isto dejstvo na žene kao
vijagra na muškarce. Probajte da ženi date vijagru – neće imati nikakav
efekat. Probajte testosteron i estrogen – to funkcioniše samo kod malog
broja žena. Probajte antidepresive – ništa.
Danas, skoro dve decenije kasnije, farmaceutske kompanije još uvek
rade na toj „ružičastoj vijagri“. Kad bi neki lek delovao na žene, bio bi to
pravi bum na tržištu – zamislite da možete da uzmete pilulu i odmah
poželite seks, bez truda, bez gnjavaže. Mučna je pomisao da je, uprkos
tome što nije dobila odobrenje od američke Uprave za hranu i lekove,
farmaceutska kuća Fajzer potrošila gomilu novca promovišući upotrebu
vijagre za žene izvan odobrenih indikacija: ideja je zaživela, stručnjaci su
gostovali kod Opre, a postojao je i čitav scenario s tom temom (sumnjivo
sličan reklamiranju...) u seriji Seks i grad, za početak.15
Međutim, kao što sam napomenula, ti lekovi ne deluju na žene.
Isto kao što je Kaplanova proučavala bezuspešno lečenje seksualnom
terapijom i pronašla segment koji je nedostajao – želju – u modelu
Mastersa i Džonsonove, mi možemo analizirati bezuspešne pokušaje
farmaceutske industrije da pronađe lek za seksualnu funkciju kod žena i
pronaći segment koji nedostaje u modelu Kaplanove.
Ovo poglavlje predstavlja vam taj segment koji nedostaje.
U prvom odeljku poglavlja izložiću osnovnu teoriju „modela dvojne
kontrole“ seksualne reakcije koji ukazuje na postojanje seksualnog „gasa“ i
seksualne „kočnice“. Kočnica je taj deo koji nedostaje i razlog zbog kog
lekovi ne deluju na žene. I, poput želje, čim neko ukaže na to, postaje
očigledno... i menja vam čitavu predstavu o tome kako seks funkcioniše.
U drugom odeljku ovog poglavlja razmatram razlike u osetljivosti
kočnice i gasa među pojedincima. Te razlike utiču na to kako neka osoba
reaguje na seksualni svet. Otkrićemo da, iako, prema očekivanjima,
muškarci često zaista imaju osetljiviji gas, a žene osetljiviju kočnicu, ipak
postoje daleko brojnije razlike unutar tih grupa nego između njih. Još
zanimljivije od stepena osetljivosti tih mehanizama jeste način na koji su ti
mehanizmi povezani s vašim raspoloženjem i okruženjem.
O tome će biti reči u trećem odeljku: na šta reaguju kočnica i gas. Šta
je, zaboga, „seksualno relevantni stimulus“? Kakva to „potencijalna
opasnost“ podstiče mozak da pritisne kočnicu? Kako naš mozak zna na šta
da reaguje, a na šta da ne reaguje? I možemo li to da promenimo?
Kladim se da ste, pre nego što ste uzeli ovu knjigu u ruke, znali da u
ženske polne organe spadaju vagina i klitoris i znali ste da su uzbuđenje,
želja i orgazam ono što ljudi obično doživljavaju prilikom seksualne
reakcije. Kad pročitate ovo poglavlje, hoću da shvatite da su vaš gas i
kočnica isto tako osnovni, sastavni segmenti vaše seksualnosti kao što su to
klitoris i seksualna želja. Ako uspešno obavim svoj posao na sledećih
nekoliko strana, svim poznanicima ćete reći: „O bože, slušajte me svi –
imamo kočnicu!“
 Uticaj konteksta
Lekovi za erektilnu disfunkciju ne poboljšavaju seksualnu funkciju
žena, ali stvaraju jedan od najjačih placebo efekata zabeleženih u
medicinskim istraživanjima. Oko četrdeset procenata pripadnica
placebo grupe koja je učestvovala u kliničkim ispitivanjima leka za
seksualnu disfunkciju navelo je da je „lek“ – u stvari, šećerna pilula –
poboljšao njihov seksualni život; taj procenat je toliko veliki da se
jedna odlična studija bavila samo dejstvom osmonedeljnog „lečenja“
placebom.16 Ovo je samo nagoveštaj toga koliki uticaj kontekst može
imati na naš seksualni doživljaj. O tome će biti reči u poglavlju 3.

Uključite ono što vas uzbuđuje, isključite ono što vas

sputava

Dozvolite mi da vas upoznam s modelom dvojne kontrole.

Model dvojne kontrole seksualne reakcije razvili su krajem
devedesetih godina prošlog veka Erik Jansen i Džon Bankroft s Instituta
Kinsi. Za razliku od ranijih modela, on zadire mnogo dublje u ljudsku
seksualnost tako što opisuje ne samo „šta se dešava“ dok ste uzbuđeni –
erekcija, vlaženje itd. – već i centralni mehanizam koji upravlja seksualnim
uzbuđenjem, odnosno kontroliše kako i kada reagujete na prizore, zvuke,
osećaje i ideje sa seksualnim kontekstom.17
Što sam više učila o modelu dvojne kontrole na studijama, sticala
sam bolju predstavu o ljudskoj seksualnosti. Taj predmet predajem
studentima već više od decenije i što ih više podučavam, sve više uviđam
koliko mnogo pomaže ljudima da shvate sopstvenu seksualnost.
Evo kako on funkcioniše.
Vaš centralni nervni sistem (mozak i kičmena moždina) sačinjen je
od brojnih partnerskih odnosa između gasa i kočnice – poput sparivanja
simpatičkog nervnog sistema („gas“) i parasimpatičkog nervnog sistema
(„kočnica“). Suština otkrića na kom je zasnovan model dvojne kontrole
jeste da ono što važi za ostale aspekte nervnog sistema svakako važi i za
moždani sistem koji upravlja seksom: seksualni gas i seksualnu kočnicu.
(O svom istraživačkom radu na polju ekonomije, za koji je dobio Nobelovu
nagradu, Danijel Kaneman je napisao: „Znate da ste postigli teorijski
napredak kada više ne možete da zaključite zašto toliko dugo niste mogli
da vidite ono što je očigledno.“ Tako je bilo s Kanemanovom teorijom
izgleda, a tako je i s modelom dvojne kontrole. Spremna sam da Eriku i
Džonu pošaljem velike korpe s voćem na dan kad se komisija za dodelu
Nobelove nagrade bude prizvala pameti i priznala značaj njihovog otkrića.)
Tako se model dvojne kontrole seksualne reakcije, kako samo ime kaže,
sastoji iz dva dela:
− Sistem seksualne pobude (SSP). To je gas vaše seksualne reakcije.
On dobija informacije o seksualno relevantnim stimulusima u okruženju –
onome što vidite, čujete, mirišete, dodirujete, jedete ili zamišljate – i šalje
signale iz mozga ka polnim organima, kojima im poručuje: „Uzbudite se!“
Sistem seksualne pobude stalno skenira vaš kontekst (uključujući vaše
misli i osećanja) i traži nešto što je seksualno relevantno. On je uvek
aktivan, i to daleko ispod nivoa svesti. Niste ga ni svesni sve dok se ne
uzbudite i dobijete želju za seksom;
− Sistem seksualne inhibicije (SSI). To je vaša seksualna kočnica. U
ovom slučaju „inhibicija“ ne podrazumeva „stidljivost“, već neurološke
signale za „isključivanje“. Istraživanja su pokazala da zapravo postoje dve
kočnice koje odražavaju različite funkcije sistema inhibicije. Jedna kočnica
funkcioniše slično kao gas. Ona primećuje sve potencijalne opasnosti u
okruženju – sve što vidite, čujete, mirišete, dodirujete, jedete ili zamišljate
– i šalje signale koji kažu: „Isključi se!“ Slična je nožnoj kočnici u kolima,
koja u trenutku reaguje na stimuluse. Upravo kao što gas skenira okruženje
u potrazi za onim što vas uzbuđuje, tako i kočnica traži nešto što vaš
mozak tumači kao dobar razlog da se ne uzbudite u datom trenutku – rizik
od zaraze polnim bolestima, neželjena trudnoća, društvene posledice itd.
Ceo dan vam neprekidno šalje poruku: „Isključi se!“ Zadatak kočnice je da
nas spreči da budemo nepristojni i uzbudimo se usred poslovnog sastanka
ili dok večeramo s porodicom. Taj sistem takođe isključuje prekidač ako
vam, recimo, usred seksa baka ušeta u sobu.
Druga kočnica je malo drugačija. Sličnija je ručnoj kočnici u kolima
– stalni, diskretni signal koji govori: „Ne, hvala.“ Ako probate da vozite s
povučenom ručnom kočnicom, možda ćete i stići tamo gde ste krenuli, ali
za to će vam trebati više vremena i potrošićete mnogo više benzina. Ako je
nožna kočnica povezana sa „strahom od posledica“, ručna kočnica je
povezana sa „strahom od neuspeha“, recimo zabrinutost da nećete doživeti
orgazam.
 U knjizi ću nadalje pominjati kočnice u opštem smislu i neću praviti
razliku između njih jer se dosad ispostavilo da efikasnost isključivanja
kočnica ne zavisi od toga koja je kočnica upotrebljena. U narednoj deceniji
možda ćemo osmisliti bihevioralne strategije ili čak proizvesti lekove koji
će ciljati konkretan sistem, ali dok se to ne desi, ne morate tačno znati koja
se kočnica koristi da biste otkrili kako da prestanete da je koristite.
To je cela suština modela dvojne kontrole: kočnice i gas. Detalji su
ipak složeniji, ali čak i ovako šturo predstavljena ideja ima veliku moć jer
odmah možete zamisliti celokupnu seksualnu funkciju – i celokupnu
seksualnu disfunkciju – kao ravnotežu (ili nesklad) između kočnica i gasa.
Ako imate problem s bilo kojom fazom seksualne reakcije, da li je to zato
što nema dovoljno podsticaja u gasu? Ili pak ima previše podsticaja u
kočnici? Najčešća greška osoba koje teško dostižu orgazam ili nemaju
želju zapravo leži u tome što pretpostavljaju da je problem što im nedostaje
gas, a veća je verovatnoća da je njihov problem prejaka kočnica (više o
tome čitaćete u poglavljima 7 i 8). Kad ustanovite da li imate problem s
gasom ili kočnicama, znaćete šta treba da promenite.

Kada je Olivija (ona što često masturbira) odgovorila na moja

pitanja o „pobudi“ [upitnik na stranama 71–74] rečenicom: „Mogu da se
uzbudim dok perem sudove“, bilo mi je sasvim jasno kakav je njen
seksualni mozak.
Rekla mi je: „Volim seks. Volim svog partnera. Volim da isprobavam
nove stvari, nova mesta, nove poze, nove igračke, nove porniće, sve novo.
Ja sam ’Jedno veliko da’.“ Sve joj se to ogledalo u očima: radost,
samopouzdanje žene koja živi život punim plućima u svom telu.
Upitala sam je: „Da li si nekad nešto uradila i potom pomislila,
’Zašto sam to uradila?’“
Trgla se i klimnula glavom. „Dešavalo se. Retko, ali... kad sam pod
velikim stresom, izađem i pomislim, ’Šta god da bude. Hajde.’ Pravila sam
sranja ponekad.“
„A, da li ti se ponekad masturbira nekoliko puta dnevno?“, upitala
sam a ona je zatreptala očima kao da se pitala jesam li postavila kameru u
njenu spavaću sobu.
 „To obično mogu da ignorišem“, odgovorila je. „Ali ponekad me to
jednostavno izluđuje. Kao da vas negde svrbi i nikakvo češanje vam ne
pomaže. Imam taj osećaj koji ne mogu da obuzdam.“
„Da“, rekla sam. „Zbog osetljivog gasa, ljudi mogu biti skloniji
riziku i kompulzivnosti – tom osećaju koji ne može da se obuzda.“
„Znači to je razlog? Osetljiv gas?“, rekla je. „Nemam visok nivo
testosterona, nego imam jak sistem seksualne pobude?“
„To bi objasnilo i tvoje ’Jedno veliko da’ i povremeni osećaj koji ne
možeš da obuzdaš.“
Lako je pretpostaviti da je osetljiv gas zabavan – on to zaista i može
da bude, ali u pravom kontekstu. Olivija uživa u svom partneru i
slobodoumna je, zahvaljujući čemu može da istražuje bezbrižno i bez
straha. Svemu pristupa s oduševljenjem. Ponekad, međutim, naročito kad
je pod stresom ili ima osećaj teskobe, Oliviji se čini kao da joj seksualni
nagon iziskuje stalnu pažnju i ne ostavlja je na miru.
Postoji još jedan nivo rizika koji može pratiti osetljivi gas. Pošto se
ponekad oseća kao da joj sopstvena seksualnost zapoveda šta da radi,
Oliviju brine da se zbog toga ne ponaša zapovednički prema svom
partneru, da nije navalentna, prezahtevna, previše požudna, jednostavno
da nije sve prenaglašeno.
„Moram pažljivo da usmeravam svoju jaku seksualnost za dobrobit
čovečanstva“, izjavila je – pretežno šaljivim tonom.
Pretežno.

Sposobnost uzbuđivanja

Prema modelu dvojne kontrole, uzbuđenje zapravo čine dva procesa:

aktiviranje gasa i deaktiviranje kočnica. Tako nivo vašeg seksualnog
uzbuđenja u datom trenutku zavisi od toga koliko mnogo stimulacije dobija
gas i koliko malo stimulacije dobija kočnica.
Osim toga, on zavisi i od stepena osetljivosti vaše kočnice i gasa na
takvu stimulaciju.
SSI i SSP su osobine. Svi ih imamo i one su manje-više stabilne
tokom celog života, ali poput introvertnosti/ekstrovertnosti, razlikuju se od
osobe do osobe. Isto kao što svi imamo faluse i uretre (to smo videli u
poglavlju 1), imamo i seksualni gas i seksualne kočnice u centralnom
nervnom sistemu (svi smo isti!). Međutim, kod svih nas SSI i SSP imaju
različite nivoe osetljivosti (svi smo različiti!), što uzrokuje različitu
sposobnost za nadražaj, tj. potencijal za seksualnu uzbuđenost.
Kod nekih osoba, i SSI i SSP su izuzetno osetljivi, kod drugih su
slabo osetljivi, kod nekih je SSI veoma a SSP malo osetljiv, dok je kod
drugih SSP izuzetno osetljiv a SSI je slab. Većina ljudi ima prosečnu
osetljivost. Varijacija je raspodeljena po lepoj zvonastoj krivulji; većina
ljudi zauzima sredinu, a nekolicina ih je raspoređena po njenim krajnjim
tačkama.
Pogledajmo šta se dešava ako su kočnica ili gas naročito osetljivi (ili
nisu naročito osetljivi).
Pretpostavimo da vam je SSP veoma osetljiv a SSI je slab – osetljiv
gas a kočnica skoro i da nema. Kakva je vaša seksualna reakcija?
Spremno reagujete na seksualno relevantne stimuluse, ali ne i na
potencijalne opasnosti. Zato se lako uzbuđujete i teško sputavate
uzbuđenje. To ipak nije tako zabavno kao što se možda čini i može u
nekim situacijama izazvati kompulzivno seksualno ponašanje.
Osetljivi gas u kombinaciji s ne tako osetljivim kočnicama sreće se
kod dva do šest procenata žena,18 što se dovodi u vezu sa seksualno
rizičnim ponašanjem i kompulzivnošću. Pošto imate veoma osetljiv
moždani mehanizam zadužen za registrovanje seksualno relevantnih
stimulusa, izuzetno ste motivisani za seks, a budući da vam slabo
funkcioniše moždani mehanizam zadužen za sprečavanje radnji u koje ne
bi trebalo da se upuštate, možda ponekad osećate da nemate kontrolu nad
svojom seksualnošću, naročito kad ste pod stresom. Skloni ste čestom
menjanju partnera i retkoj upotrebi zaštite, te slabije kontrolišete situaciju.
Osim toga, veća je verovatnoća da želite seks kad ste pod stresom („na
maksimumu“), dok ostale žene naglo gube želju za seksom kad su izložene
stresu („na minimumu“).
Šta ako imate suprotnu kombinaciju – osetljive kočnice i ne tako
osetljiv gas? Ona se sreće kod jedan do četiri procenta žena i karakterišu je
otežano uzbuđivanje, nedostatak zainteresovanosti ili želje i problemi s
orgazmom. Ukoliko imate osetljive kočnice, izuzetno reagujete na sve
razloge da se ne uzbudite, a ako vam je pritom gas slabo osetljiv, trebaju
vam dobra koncentracija i svesno usmerena pažnja da biste imali seks.
 Osetljiva kočnica, bez obzira na gas, najjači je pokazatelj raznih
problema sa seksom. Ispitivanje iz 2008. godine, koje je obuhvatilo 226
žena starosti od osamnaest do osamdeset jedne godine, pokazalo je da su
slaba zainteresovanost za seks, otežano uzbuđivanje i postizanje orgazma
bili čvrsto povezani s faktorima inhibicije, naročito sa „zavisnom prirodom
uzbuđenosti“ („Ako se sve ’ne poklopi’, teško mi je da se seksualno
uzbudim.“) i zabrinutošću za seksualnu funkciju („Ako se brinem da će mi
dugo trebati da se uzbudim ili doživim orgazam, to me može sprečiti da se
uzbudim.“).19
Posle ovog odeljka sledi Upitnik o seksualnom temperamentu koji
možete popuniti da biste stekli predstavu o tome koliko su vam osetljive
kočnice i gas. Nemojte misliti da je to egzaktna nauka. On će vam pomoći
da lakše shvatite kako vaš unutrašnji mehanizam seksualne reakcije može
uticati na reakciju na seksualnu stimulaciju, pri čemu ćete dobiti samo
približnu procenu.20 Naročito imajte u vidu da postoje dve vrste kočnica –
neke osobe se teško uzbuđuju zbog unutrašnjih strahova (npr. treba im
dugo da se uzbude), dok na druge više utiču strahovi usled spoljašnjih
faktora (npr. mogućnost da dobiju polnu bolest ili da ih neko zatekne dok
imaju seks). Obe kočnice mogu vam smanjiti sposobnost uzbuđivanja ili
vas sprečiti da se uopšte i uzbudite.

Upitnik o seksualnom temperamentu

Inhibitori (SSI)
Zaokružite broj odgovora koji vas najbolje opisuje.

Ako se sve „ne poklopi“, teško mi je da se seksualno uzbudim.

0 Uopšte nije tačno
1 Nije baš tačno
2 Donekle je tačno
3 Prilično tačno
4 Potpuno tačno
 Kad se seksualno uzbudim, i sitnica može da me omete.
0 Uopšte nije tačno
1 Nije baš tačno
2 Donekle je tačno
3 Prilično tačno
4 Potpuno tačno

Moram da imam poverenje u svog partnera da bih se potpuno

uzbudila.
0 Uopšte nije tačno
1 Nije baš tačno
2 Donekle je tačno
3 Prilično tačno
4 Potpuno tačno

Ako se brinem da će mi dugo trebati da se uzbudim ili doživim

orgazam, to me može sprečiti da se uzbudim.
0 Uopšte nije tačno
1 Nije baš tačno
2 Donekle je tačno
3 Prilično tačno
4 Potpuno tačno

Ponekad se „stidim“ ili sam nesigurna prilikom seksa, pa ne mogu

potpuno da se uzbudim.
0 Uopšte nije tačno
1 Nije baš tačno
2 Donekle je tačno
3 Prilično tačno
4 Potpuno tačno
 Ukupno bodova (od 20) _______

Pobuđivači (SSP)
Zaokružite broj odgovora koji vas najbolje opisuje.

Često me može uzbuditi i samo nečiji miris.

0 Uopšte nije tačno
1 Nije baš tačno
2 Donekle je tačno
3 Prilično tačno
4 Potpuno tačno

Mogu se veoma uzbuditi dok gledam svog partnera u nekom poslu

koji pokazuje njegov talenat ili inteligenciju, ili dok ga posmatram kako
vešto komunicira s drugima.
0 Uopšte nije tačno
1 Nije baš tačno
2 Donekle je tačno
3 Prilično tačno
4 Potpuno tačno

Izuzetno me uzbuđuje seks na nekom neuobičajenom mestu.

0 Uopšte nije tačno
1 Nije baš tačno
2 Donekle je tačno
3 Prilično tačno
4 Potpuno tačno

Lako se uzbudim kad mislim na neku seksualno privlačnu osobu ili

kad maštam o seksu.
0 Uopšte nije tačno
 1 Nije baš tačno
2 Donekle je tačno
3 Prilično tačno
4 Potpuno tačno

Određene hormonske promene (npr. menstrualni ciklus) nesumnjivo

mi pojačavaju seksualni nadražaj.
0 Uopšte nije tačno
1 Nije baš tačno
2 Donekle je tačno
3 Prilično tačno
4 Potpuno tačno

Veoma se uzbudim kada nekog seksualno privlačim.

0 Uopšte nije tačno
1 Nije baš tačno
2 Donekle je tačno
3 Prilično tačno
4 Potpuno tačno

Ukupno bodova (od 24) _______

Rezultati
Slab SSI (0–6)
Niste baš osetljivi na sve razloge da se seksualno ne uzbudite. Ne
brinete o svojoj seksualnosti, a problemi s fizičkim izgledom ne utiču
mnogo na vašu seksualnost. Kad ste seksualno uzbuđeni, ne možete se lako
dekoncentrisati i niste skloni da sebe opišete kao „seksualno stidljivu“
osobu. Većina situacija za vas može da bude seksualno podsticajna. Glavni
izazov u vezi s vašom seksualnošću može da bude otežano suzdržavanje,
obuzdavanje. Preporučuje vam se da budete svesni potencijalnih posledica.
Približno petnaest procenata ispitanica spada u ovu grupu.
 Srednji SSI (7–13)
U samoj ste sredini, zajedno s više od polovine ispitanica. To znači
da aktiviranje vaših seksualnih kočnica umnogome zavisi od situacije.
Rizične ili neuobičajene situacije, kao što je nov partner, mogle bi usloviti
veću brigu o seksualnosti, izraženiju stidljivost ili odvraćanje pažnje od
seksa. Uglavnom se možete lako uzbuditi u niskorizičnim, uobičajenim
situacijama, a u uslovima pojačanog stresa – uključujući tu i zabrinutost,
opterećenost i iscrpljenost – vaše kočnice smanjuju zainteresovanost za
seks i reakciju na seksualne signale.
Jak SSI (14–20)
Veoma ste osetljivi na sve razloge da se ne uzbudite. Potrebno vam
je okruženje koje vam uliva poverenje i u kom se možete opustiti da biste
se uzbudili, a najbolje je kada vas ne požuruju, niti pritiskaju ni na koji
način. Lako vam se odvraća pažnja od seksa. Jak SSI, bez obzira na SSP,
najjači je pokazatelj seksualnih problema, pa ako je to slučaj s vama, dobro
obratite pažnju na radne listove naslovljene sa „Seksualni konteksti“ u
poglavljima koja slede. Oko četvrtina ispitanica spada u ovu grupu.
Slab SSP (0–7)
Niste baš osetljivi na seksualno relevantne stimuluse i treba više da
se trudite da pažnju usmerite u tom pravcu. Neuobičajene situacije obično
vas manje seksualno stimulišu od uobičajenih. Vašoj seksualnoj prirodi
pogoduje intenzivnija stimulacija (recimo, upotreba vibratora) i
svakodnevna vežba usmeravanja pažnje na osećaje. Slab SSP takođe se
dovodi u vezu s aseksualnošću, pa ako imate veoma slab SSP, moguće je
da ste se poistovetili s nekim aspektima aseksualnog identiteta. Ispitanice
koje su meni odgovarale na ova pitanja verovatno imaju jači SSP od
preostalog stanovništva – dovoljno su zainteresovane za seks da pohađaju
kurs ili radionicu, ili čitaju blog o seksu – ali ipak oko osam procenata tih
žena spada u ovu grupu.
Srednji SSP (8–15)
U zlatnoj ste sredini, pa tako vaša osetljivost na seksualne nadražaje
verovatno zavisi od konteksta. U situacijama u kojima dominira ljubav ili
erotika, spremno reagujete na seksualnu stimulaciju; tamo gde ima vrlo
malo ljubavi ili erotike, teško vas je privoleti na seks. Prepoznajte način na
koji vam kontekst pruža uzbuđenje i zadovoljstvo, i potrudite se da u
situacije u kojima se nalazite unesete više erotike. Sedamdeset procenata
ispitanica spada u ovu grupu.
 Jak SSP (16–24)
Veoma ste osetljivi na seksualno relevantne stimuluse, možda čak i
na ono što većina nas obično ne smatra nadražajem, poput mirisa i ukusa.
Za vas brojne situacije imaju seksualni kontekst, a one neuobičajene vam
mogu biti zaista uzbudljive. Moguće je da se seksom oslobađate stresa –
jači SSP povezan je s povećanim rizikom od seksualne kompulzivnosti, pa
bi trebalo da obratite pažnju na to kako vladate stresom. Svom partneru
obavezno ostavite dovoljno vremena i prostora; pošto ste vi osetljivi,
užitak vašeg partnera može vam pružiti snažan osećaj zadovoljstva, tako da
će vam oboma biti lepo! Oko šesnaest procenata ispitanica spada u ovu
grupu.

Šta znači „srednji“

Da li vas je u oba slučaja rezultat svrstao u srednju grupu? Tako je s više

od polovine ispitanica. Retko se pokaže da ispitanice spadaju u kategoriju s
veoma jakom ili veoma slabom osetljivošću, te se tako za većinu vrednost
modela dvojne kontrole ne ogleda u otkriću: „Sjajno, moj mozak je
superosetljiv/nije osetljiv na ovu vrstu stimulacije, pa moram da obratim
pažnju na to!“ Umesto toga, vrednost je u spoznaji da su kočnice i gas dva
posebna sistema. Neke stvari u okruženju aktiviraju vaš gas, zbog čega ste
vlažni i požudni. Neke druge stvari pritiskaju vam kočnicu i usporavaju
uzbuđivanje. Neke stvari čak istovremeno deluju i na jedno i na drugo!
Jedna čitateljka bloga mi je u mejlu napisala da je „istovremeno dejstvo
kočnice i gasa“ pravi opis onoga što je iskusila čitajući seksualno
eksplicitan bestseler Pedeset nijansi sive.
Sredina znači da za sebe možete reći: „Hej, ja sam normalna!“ i da
možete početi da razmišljate šta pritiska vaše kočnice ili aktivira vaš gas,
kao i šta sve da promenite u životu da biste ga uskladili s mozgom. To
razmatram u poglavljima 3, 4 i 5.
Ako ste zabeležili visok ili nizak rezultat na nekoj od ove dve skale –
naročito ako se radi o krajnjoj vrednosti – za sebe možete reći: „Hej, ja
sam normalna, ali takođe spadam među prilično retke osobe!“ Dok
analizirate šta deluje na vaše kočnice i gas, shvatićete da ste sa seksualnim
svetom oko sebe povezani iskustvima koja većina drugih žena nema.
 Umetnica Kamila je inteligentna – inteligentna i radoznala. Jedna od
sfera njenog interesovanja je seks. Ona ne čita samo knjige o seksu; ona
čita originalne istraživačke radove.
Ona ima problem da uskladi svoju intelektualnu glad za znanjem o
seksu s krajnjom suprotnošću – slabom željom da uopšte upražnjava seks.
Onog dana kad smo razgovarale o slikama žena, pomenula je taj problem,
naročito što nikad nije „iz vedra neba“ dobila želju za seksom.
Zanimalo me je da li možda ima osetljivu kočnicu, pa sam joj
postavila pitanja o inhibitorima. Da li sve mora da se „poklopi“ da bi
mogla da se uzbudi? Da li mora da ima apsolutno poverenje u svog
partnera? Da li je zabrinuta prilikom seksa?
Ne baš, ne baš i ne baš.
Zatim sam joj postavila pitanja o pobuđivačima. Da li se ponekad
uzbudi samo dok gleda svog partnera u nekom poslu (koji nema veze sa
seksom) u kom je vešt, ili da li je uzbuđuje njegov miris ili kada oseća da je
seksualno „poželjna“? Da li je uzbuđuju nove situacije? Da li je uzbuđuje
maštanje?
Ne baš, zaboga ne, i... kakvo maštanje?
Kamila ima slab SSP. To ne znači da nije zainteresovana za seks, već
da je njenom telu potrebna jača stimulacija da bi osetila aktivnu želju za
seksom.
Pitala sam je kakvi su joj orgazmi.
„Retki i treba mi mnogo vremena“, odgovorila je, „a često nisu ni
vredni truda.“ Najčešće doživi orgazam pomoću vibratora, što je potpuno
logično – mehaničke vibracije mogu proizvesti mnogo jači nadražaj nego
bilo kakva organska stimulacija. Međutim, orgazam joj je ponekad više
razonoda nego cilj u seksu. Ona voli da bude sa svojim partnerom, voli da
se igra i istražuje. Ali ponekad joj kuvanje s njim pričinjava isto
zadovoljstvo kao i seks.
„Henri nema baš najjači seksualni nagon na svetu“, rekla je. (Henri
joj je suprug. On je sjajan tip.) „Ali, bio bi oduševljen kad bih ja malo
češće započinjala seks. Može li se to promeniti?“
Može.
 Rešenje Kamilinog problema delimično je opisano u poglavlju 3, ali
tek u poglavlju 7 pozabavićemo se njegovom suštinom.

Devojke su drugačije... ali ne obavezno

Kad biste morali da pogađate koja grupa, muškarci ili žene, ima u proseku
jači SSP – osetljiviji gas – koju biste izabrali?
Muškarce, zar ne? Da. Opšte uzev, muškarci u proseku imaju
osetljiviji gas.21
A koja grupa ima jači SSI – osetljivije kočnice?
A-ha. Žene u proseku imaju osetljivije kočnice.
Međutim, prisetićete se da sam u poglavlju 1 govorila o razlici u
visini između muškaraca i žena, ali i o tome da je veća razlika unutar svake
grupe nego između njih. Naročito se žene međusobno razlikuju u pogledu
kočnica i gasa, i to mnogo. Pitajte hiljadu žena koliko često bi, po njima,
bilo idealno da imaju seks i videćete da će njihovi odgovori glasiti od
nikad do pet puta dnevno, što je sve normalno.
Važnija razlika od same osetljivosti gasa i kočnice muškaraca i žena
je povezanost ta dva mehanizma s drugim aspektima muške i ženske
psihologije – naročito s raspoloženjem i teskobom.
Primera radi, oko deset−dvadeset procenata muškaraca i žena ima
povećanu želju za seksom kada osećaju teskobu ili su depresivni.22
Međutim, muškarac koji ima veću želju za seksom, kada oseća teskobu ili
je depresivan, verovatno ima manje osetljive kočnice. Za razliku od njega,
žena koja ima veću želju za seksom, kada oseća teskobu ili je depresivna,
verovatno ima osetljiviji gas.
Iz ovoga vidimo da se ovde ne radi samo o razlici na nivou
populacije u osetljivosti SSI i SSP između muškaraca i žena; razlikuju se i
načini na koje su ta dva sistema povezana s ostalim motivacionim
sistemima u mozgu, naročito sa sistemom reakcije na stres. (To ćemo
detaljno razmatrati u poglavlju 4.)
Ali, pazite: suviše je lako razlikama u osetljivosti SSI i SSP na nivou
populacije pripisivati određena metaforička značenja, isto kao što su ranije
generacije davale metaforičko značenje polnim organima. Recimo, „Žene
lakše gube želju za seksom i teže se uzbuđuju.“ Ili, „Žene nemaju tako jaku
želju za seksom kao muškarci.“ Iz poglavlja koja slede uverićemo se da
ništa od toga nije tačno – sposobnost za nadražaj većine ljudi zavisi koliko
od mehanizma u mozgu, toliko i od konteksta.
Vaš sopstveni SSI i SSP, i njihova povezanost s raspoloženjem ili
teskobom jedinstveni su i individualni.23Cilj razumevanja vaše kočnice i
vašeg gasa nije da shvatite „kakvi su muškarci“ u odnosu na to „kakve su
žene“, već da shvatite kakvi ste vi. Jedinstveni, s velikim potencijalom da
postanete izvrsni.

Šta vas uzbuđuje?

Velike, prelepe kade u hotelima

Kad gledam kako partner stavlja decu u krevet
„Fan fikcija“ – Hari Poter i Drako Melfoj
Maštanje o seksu na javnom mestu
Da stvarno imam seks na javnom mestu

Niko nema urođenu seksualnu reakciju ni na jedan navedeni primer,

ali žene su ih sve navele kao nešto što ih uzbuđuje. Model dvojne kontrole
jasno objašnjava kako mozak reaguje na stimuluse – pojačava ili slabi
uzbuđenost. Mozak opaža seksualno relevantne stimuluse (na primer,
maštanje ili privlačan partner) i potencijalne opasnosti (recimo, nepoželjna
publika), i shodno tome šalje signale; uzbuđivanje je proces prilikom kojeg
se uključuje ono što vas uzbuđuje i isključuje ono što vas sputava. Ipak, mi
i dalje ne znamo ništa o tome kako mozak razlikuje seksualno relevantan
stimulus od potencijalne opasnosti.
Proces učenja šta je seksualno relevantno a šta je opasnost donekle je
sličan učenju stranog jezika. Svi imamo urođen potencijal za učenje bilo
kog stranog jezika, ali ne učimo neki nasumičan jezik, zar ne? Ako
odrastete među ljudima koji govore samo engleski, nema šanse da ćete do
polaska u vrtić govoriti francuski. Naučićete jezik iz svog okruženja.
Slično tome, vi učite seksualni jezik iz svog okruženja. Baš kao što
nema reči koje odmah znamo po rođenju, tako skoro i da ne postoje
nikakvi urođeni seksualni stimulusi. Ono što nas uzbuđuje (ili odbija) uči
se kroz kulturu, slično kao što deca uče reči i akcentovanje.
Ovu tvrdnju ilustrovaću pomoću tri eksperimenta s pacovima koje je
u svojoj laboratoriji izveo istraživač Džim Faus.
Zamislite da ste mužjak laboratorijskog pacova. Majka vas odgaja sa
svim normalnim i zdravim što malom pacovu treba. Pored tog normalnog,
zdravog razvoja, istraživači vas uče da povezujete miris limuna sa
seksualnom aktivnošću.24 Limun u kontekstu seksualnosti pacova obično
ima isto značenje kao i u kontekstu ljudske seksualnosti: nikakvo.
Međutim, vaš mozak je naučen da poveže limun i seks. Tako, kad vam
dovedu dve raspoložene ženke pacova, više će vam se svideti ona što
miriše na limun – a pod „više svideti“, podrazumevam da ćete imati odnos
s obe ženke, s tim da ćete 80 procenata ejakulacija imati s limunastom
partnerkom, a samo oko 20 procenata ejakulacija s nelimunastom
partnerkom. Vaš pacovski SSP naučio je da je limun seksualno relevantan,
pa limunasta partnerka jače deluje na vaš gas.
Da pogledamo drugi eksperiment. Ovog puta zamislite da je vaš brat
odgajen kao i svi normalni, zdravi pacovi, ali bez onoga s limunom.
Međutim, kad mu se prvi put ukazala prilika da opšti s raspoloženom
ženkom, istraživači su mu stavili povodac s udobnom jaknicom.25
Ako vaš brat nosi tu jaknicu pri prvom opštenju s raspoloženom
ženkom, kad sledeći put bude bio u društvu raspoložene ženke, a nema
jaknicu, on će se sputavati. Aktiviraće mu se kočnica jer je prilikom tog
prvog i jedinog iskustva njegov mozak naučio da je „jaknica + ženka u
estrusu = seks“. On nije naučio da je samo „ženka u estrusu = seks“.
Ova dva eksperimenta pokazuju nam da i gas i kočnice uče na šta da
reaguju na osnovu iskustva. Ni limun, ni jaknica nisu urođeni, već naučeni.
Sledi još prostiji primer.
Sada još jednom zamislite da ste mužjak laboratorijskog pacova koji
je odrastao uz majku, zdrav i zadovoljan. Kasnije, kad stignete u period
kasne adolescencije i još uvek ste „seksualno naivni“ (drugim rečima,
devica), istraživači vam dovode ženku pacova u estrusu. To je otprilike
najerotskije što mužjak pacova može da očekuje prilikom svog prvog
iskustva! Međutim, istraživači vam ne daju priliku da opštite s njom.26
Zapravo nikad ni nećete imati seks s tom spremnom i voljnom ženkom.
 Ishod: neće vam se razviti sklonost ka mirisu plodne ženke u odnosu
na miris neplodne ženke, kao ni drugog mužjaka. Da bi mozak mužjaka
pacova naučio da je ženka u estrusu „seksualno relevantna“, potrebno je
seksualno iskustvo (tj. polni čin). Instinkt da se pokuša polni čin postoji i
on će probati da opšti sa svima – ali ako nema iskustvo, on neće znati kako
da taj instinkt pretvori u uspešan čin.
Ono što je urođeno jeste mehanizam koji omogućava proces učenja:
SSI i SSP pacova, kao i sposobnost učenja kroz iskustvo i povezivanje.
Međutim, pacovima treba iskustvo da bi svoj SSI i SSP naučili šta je
opasnost a šta je seksualno relevantno.
U prirodnom okruženju, van laboratorije, pacovu nikad ne bi trebala
jaknica da se oseća seksi, a miris limuna ne bi mu podstakao ejakulaciju.
Pacovi su to naučili jer su ljudi to nametnuli kao glavna svojstva njihovog
seksualnog okruženja. Čak i ono što biste pretpostavili da je urođeno –
plodne ženke pacova – mora se naučiti iz iskustva.

„Godine mučenja.“
Tako je Merit opisala svoj seksualni život. Sprijateljile smo se nakon
što je diplomirala, i tada mi je rekla da je najvažnije što je naučila na
mojim predavanjima bilo to da postoje i kočnica i gas. Zahvaljujući tome
je shvatila zašto oseća želju za seksom... koja kao da je zarobljena.
Shvatila je da ima osetljivu kočnicu: sve mora da se „poklopi“ da bi se
uzbudila, i morala je da ima apsolutno poverenje u svoju partnerku. I, bila
je zabrinuta prilikom seksa. To je zvala „bučni mozak“.
„Da, definitivno jak SSI. Ta buka su tvoje seksualne kočnice koje,
metaforički rečeno, škripe“, rekla sam. „To bi objasnilo onaj osećaj
’hodanja po ivici litice dok ti se ruke vrte okolo’ koji si mi odavno opisala
– tvoj gas i kočnice se aktiviraju istovremeno.“
Zbog osetljivih kočnica Meritin sistem seksualne motivacije
predstavlja izuzetno visok rizik od problema sa željom, uzbuđivanjem i
orgazmom – i, kako mi je ispričala, patila se sa sva tri problema u nekom
trenutku svog života. Odnedavno problem joj je orgazam.
„Dođem tako blizu, a onda kao da čujem svu tu buku u glavi.“
U divnoj je vezi. Ona i njena partnerka upražnjavaju nežan i
zabavan seks prilično redovno, ali njena uzbuđenost se zarobi unutar tela i
ona jednostavno ne doživi orgazam, a onda se razočara, pa se u suštini
seks sve više pretvara u mučenje, umesto da joj pruža zadovoljstvo. Više o
uzroku Meritinog problema pročitaćete u poglavlju 4, a detaljnije o
rešenju u poglavlju 8.

Potpuno isti delovi, samo različito organizovani

To važi i za nas. Ljudi prolaze kroz sličan (mada daleko složeniji) proces
učenja kao pacovi. Taj proces učenja razlikuje se u zavisnosti od toga da li
ste muško ili žensko. Postoji nekoliko teorija o tome kako sve to
funkcioniše, ali ću vam predstaviti onu koja se meni najviše sviđa.
Zamislimo dvojajčane blizance iz poglavlja 2, brata i sestru. Rođeni
istog dana, razvijeni u istom hormonskom okruženju u materici, slični su
koliko to blizanci različitog pola mogu da budu.
Dečkić – zvaćemo ga Frenki – uskoro počinje da primećuje (na svoj
bebeći način pre nego što mu se razvije govor) da se na njegovom telu
dešavaju važne promene – njegov penis raste, menja se i oseća kako mu od
njega prolaze trnci kroz telo! Njegov bebeći mozak počinje da povezuje tu
promenu na telu sa spoljnim nadražajima iz okruženja i s unutrašnjim
osetima i emocijama koje sve to prate. Tako njegov mozak od prvih dana
povezuje okruženje sa svojim erekcijama. Dakle, dečaci podučavaju svoj
gas tome šta je seksualno relevantan stimulus putem prilično jednostavnog
procesa: stvari koje su povezane s erekcijom označavaju kao „seksi“.27
Devojčica – zvaćemo je Freni – nema tu vidnu fiziološku reakciju na
svoje okruženje. Kao ishod toga njen mozak ne povezuje „seksualno
relevantno“ s njenim unutrašnjim stanjem ili reakcijom polnih organa, već
s društvenim kontekstom. U svojoj glavi devojčica ne popunjava kategoriju
„seksi“ stimulusima koji se odnose na erekciju, već društvenim
stimulusima.
To funkcioniše na sledeći način.
Da li ste ikada videli dete koje uči da hoda? Kad malo dete padne,
ono prvo pogleda lica odraslih u svojoj blizini, kao da im kaže: „Desilo se
nešto neočekivano! Kako bi trebalo da se osećam?“ Ako mu odrasli vedrim
tonom smireno objasne: „Pao si. Sve je u redu!“, dete se podigne i nastavi
da hoda. Međutim, ukoliko se odrasli uspaniče i dotrče do njega obraćajući
mu se povišenim tonom: „Budi pažljiv. Možeš da se povrediš!“, dete će se
takođe uspaničiti i briznuće u plač.
Isto tako, devojčice se ne upoznaju sa seksualno relevantnim
zahvaljujući tome što njihove genitalije rade nešto toliko očigledno i novo,
pa mogu samo učiti na osnovu toga, već tako što obraćaju pažnju na svoje
okruženje, naročito na tu drugu osobu koja se s njima nalazi u seksualno
relevantnoj situaciji.
Pod „učenjem“ ne podrazumevam izričito učenje, kao što se uče
glavni gradovi država ili Pitagorina teorema, već podrazumevam učenje
kao što su oni pacovi učili o limunu i jaknicama, kao što su Pavlovljevi psi
učili da luče pljuvačku kad bi zazvonilo zvonce ili kao što ste vi učili da
vozite bicikl. Ništa od navedenog ne može da se nauči iz knjige, već samo
na osnovu iskustva.
Devojčice uče na drugačiji način iz još jednog razloga: na
funkcionisanje ovog mehanizma učenja utiču hormoni. Spremnost mozga
da povezuje spoljne nagoveštaje s unutrašnjim procesima uzbuđivanja
menja se u zavisnosti od faze menstrualnog ciklusa, dok je kod muškaraca
ona stabilnija jer se nivo njihovih hormona ne menja na mesečnoj osnovi.28
Usled razlike između polnih organa i promena u hormonskim
ciklusima, učenje devojčica o seksualno relevantnim stimulusima:

• obično počinje kasnije tokom njihovog razvoja,

• podložno je većem uticaju društvenog i emocionalnog konteksta
nego što je to slučaj s dečacima,
• obično stvara nesklad između reakcije njihovih polnih organa i
doživljaja seksualne uzbuđenosti (što ću opisati u poglavlju 6).

Drugim rečima, devojčice i dečaci se razlikuju. Neverovatno, znam.

Ovo je ipak veoma radikalna konstatacija – kao što sam navela u
Uvodu, kultura nas uglavnom uči da je ženska seksualnost zapravo
jednostavnija verzija muške seksualnosti – u suštini ista, ali ne toliko
kvalitetna. Nauka nam govori da je razvojni put od devojčice do žene –
barem u smislu seksualne reakcije – potpuno drugačiji od razvojnog puta
od dečaka do muškarca. To je zato što muška i ženska tela uče o seksu na
različite načine.
 Dakle, kad Freni i Frenki dostignu zrelost, oboje će imati formiranu
osnovnu predstavu o tome šta je seksualno relevantno, a šta potencijalna
opasnost. Njihove predstave nastaviće da se menjaju kako budu sticali
nova iskustva. Sve te predstave definitivno će se razlikovati među sobom.
Tako mi učimo šta je seksualno relevantan stimulus.

Možete li da promenite svoj SSI ili SSP?

Vratimo se na onaj problem s lekovima za erektilnu disfunkciju koji ne

pomažu ženama.
Ako žena ima poteškoća sa seksom, model dvojne kontrole iziskuje
odgovore na četiri pitanja:

• Koliko joj je osetljiv gas?

• Šta ga aktivira?
• Koliko su joj osetljive kočnice?
• Šta deluje na njih?

Dosad ste u ovom poglavlju bili naučnik koji se bavi istraživanjima

na polju seksa iz šezdesetih godina, seksualni terapeut iz sedamdesetih
godina, farmaceutski istraživač s kraja devedesetih i mužjak
laboratorijskog pacova čiji je fetiš limun. Sada zamislite da ste seksolog
koji pomoću modela dvojne kontrole pomaže ljudima da shvate kako
seksualnost funkcioniše. Razočarani, oni vam postavljaju pitanja jer su
nezadovoljni svojim mehanizmom seksualne reakcije – on se ne ponaša
onako kako oni žele ili očekuju, i od vas traže da ga promenite.
Možemo li ga promeniti?
Odgovor se sastoji iz dva jednako važna dela.
Prvo, SSI i SSP su urođene osobine koje su tokom života manje-više
postojane i niko ne zna tačno koji faktori uzrokuju njihovu promenu. Ipak,
promena SSI i SSP verovatno donekle ima sličnosti s promenom
koeficijenta inteligencije: rađate se s potencijalom u određenom opsegu i,
dok se razvijate, životno iskustvo oblikuje taj potencijal i vi dostižete neku
tačku u tom opsegu. SSI i SSP su daleko fleksibilniji od koeficijenta
inteligencije, ali veoma malo znamo o tome koji faktori izazivaju njihovu
promenu, mogu li se namerno promeniti, te da li reaguju samo na promene
faktora iz okruženja koji su van vaše kontrole. Ipak, za sada se čini da se
vrlo malo može uraditi da bi se namerno promenio SSI ili SSP.
U svakom slučaju, većina ljudi ima „srednji“ SSI i SSP – niti previše
osetljiv, niti problematično neosetljiv. Ako ste u srednjoj grupi, promena
SSI i SSP čak nije ni poželjna.
Međutim, dolazimo do drugog dela odgovora: možda ne možete da
promenite sâm mehanizam, ali verovatno možete promeniti ono na šta
mehanizam reaguje. Često možete promeniti ono što kočnica smatra
potencijalnom opasnošću, pa tako svakako možete ublažiti te pretnje poput
neželjene trudnoće, polnih bolesti, stresa itd.
Možete promeniti i ono što vaš gas smatra seksualno relevantnim, pa
tako možete pojačati seksualno relevantne elemente u svom životu.
Drugim rečima, možete promeniti kontekst – svoje spoljašnje okolnosti i
svoje unutrašnje stanje. Razlozi za te promene i načini na koji se one
realizuju glavna su tema sledeća tri poglavlja, ali evo njihove skraćene
verzije.
Znate da skoro ništa od onog na šta vaš SSI i SSP reaguju nije
urođeno; vaš mozak je naučio da povezuje određene stimuluse s
uzbuđivanjem ili sputavanjem. Svoj seksualni potencijal možete pojačati
tako što ćete „uskladiti“ svoj kontekst – i svoj mozak i svoje okruženje.

Mislila sam da Lori, sa svojom slabom željom, možda ima jak SSI.
Sastavile smo listu stvari koje aktiviraju njene kočnice: dete, stalan posao s
groznim šefom, njeni roditelji – da ne pominjemo promene na njenom telu
od trudnoće zbog kojih je bila nesrećna. Pored toga, bila je nesrećna zato
što se osećala nesrećnom budući da su je feministička shvatanja naterala
da kritikuje sebe jer nije bila sposobna da odbaci samovoljno nametnut
kulturni ideal i jednostavno voli svoje telo. E, da! Osim toga, pohađala je
master studije. Ništa strašno.
Nije imala naročito osetljivu kočnicu – imala je gomilu stvari koje su
stalno pritiskale vrlo prosečnu kočnicu.
„Samo kad vidim sve ovo na papiru, pomislim kako mi treba
masaža“, zakukala je.
 „Pa zamoli Džonija da te izmasira“, predložila sam.
„Ma da, i da onda imam grižu savesti što nemamo seks posle toga.“
„O, dobro zaključuješ! Dodaj to na listu stvari koje ti aktiviraju
kočnice – osećaj da se od tebe očekuje da imaš seks.“
To je i uradila. Tada sam videla da je shvatila. Rekla je: „Dakle, sve
igračke i igre su pritiskale na gas, ali istovremeno sve ove stvari u mom
životu su mi pritiskale seksualnu kočnicu u mozgu... i uopšte nije važno
koliko jako pritisneš gas ako je kočnica pritisnuta do kraja, jel’ tako?“
„Tako je.“
„Pa kako da prestanem da pritiskam kočnicu?“
To je ono pitanje od milion dolara.
Skraćeni odgovor glasi: smanjite stres, volite svoje telo i odbacite
pogrešne predstave o tome kako seks „treba“ da funkcioniše da biste
napravili mesto u svom životu za to kako seks zapravo funkcioniše.
Pun odgovor glasi... ono čime se bavi preostali deo knjige.
Predložila sam Lori da jedno vreme prestane da sebe primorava na
seks. Da se reši pritiska brige o tome hoće li seks biti uspešan.
Nije me poslušala – ne odmah, u svakom slučaju. Umesto toga,
mudro je promenila kontekst i to će biti tema sledećeg poglavlja.

Poslužiću se metaforom vrta iz poglavlja 1: vaš SSI i SSP

predstavljaju karakteristike zemlje u vašem vrtu. Isto važi i za vaše polne
organe, telo i mozak. Urođena osetljivost vašeg SSI i SSP utiče na to kako
vrt napreduje – koje će biljke uspevati u njemu, koliko gusto možete da ih
posadite – ali, i drugi faktori mogu imati barem isto toliki uticaj. Voda,
sunce, izbor biljaka, čak i dodavanje đubriva – drugim rečima, sve od
stresa, preko ljubavi i poverenja do vibratora – sve može doprineti
bogatstvu vašeg vrta. Samu zemlju ne možete promeniti, ali možete joj
poboljšati kvalitet mudrim odlukama.
E, to je tema poglavlja 3.

PnP
• Vaš mozak ima seksualni „gas“ koji reaguje na „seksualno
relevantne“ stimuluse – sve što vidite, čujete, mirišete, dodirujete,
jedete ili zamišljate, a što je vaš mozak naučio da povezuje sa
seksualnim nadražajem.
• Vaš mozak ima i seksualne „kočnice“ koje reaguju na „potencijalne
opasnosti“ – sve što vidite, čujete, mirišete, dodirujete, jedete ili
zamišljate, a što vaš mozak tumači kao dobar razlog da se u datom
trenutku ne uzbudite. To može da bude bilo šta – od polnih bolesti,
preko neželjene trudnoće do problema u vezi ili društvenog ugleda.
• Praktično ne postoji „urođen“ seksualno relevantan stimulus ili
urođena seksualno relevantna opasnost; naši gas i kočnica na osnovu
iskustva uče kada da reaguju. Muškarci i žene prolaze kroz različit
proces učenja.
• Osetljivost kočnica i gasa razlikuje se od osobe do osobe.
Odgovorite na pitanja iz kratkog upitnika na stranama 71–72 da biste
saznali koliko su osetljivi vaš gas i kočnica – i ne zaboravite da
većina ljudi spada u srednju grupu.
 tri

kontekst
I ONAJ „JEDINSTVENI PRSTEN“ (KOJI VLADA
SVIMA) U EMOCIONALNOM MOZGU

Svideo bi vam se Henri kad biste ga upoznali – pristojan je, ima topao
osmeh i prijatan glas, zgodan je i malo staromodan. Ustane kad žena uđe u
prostoriju. Henri je zanesenjak skoro isto kao i Kamila, njegova supruga.
Savršeno veče u petak provode igrajući „Naseljenike ostrva Katan“,
„Karte protiv čovečanstva“ ili gledajući bilo šta od Džosa Vidona – ili,
ako je moguće, sve navedeno.
Imaju lep seksualni život on i Kamila. Henri je skoro uvek inicijator,
i mada bi ga svakako oduševilo da bude objekat seksualne želje svoje
supruge, on je opušten tip koji se smatra srećnim što njegova životna
partnerka deli njegov smisao za humor i potrebu da kupatilo uvek bude
sređeno. Oni su dve pažljive, brižne, introvertne, drage osobe.
Kad su se upoznali – mislim kad su se prvi put videli uživo, ne
računajući nedelje on-lajn flertovanja – pogledi su im se sreli i oboje su
odmah znali: „Da, to je to. Ti si ona prava osoba.“
Pošto su obazrivi i brižni, išli su polako.
Jedno drugom su rekli: „Nisam spreman na vezu. Treba da budemo
samo prijatelji.“
I svečano su klimnuli glavom.
I bili su prijatelji.
Godinu dana.
Henri je polako počeo da joj se udvara. Donosio joj je cveće...
napravljeno od lego kockica. Angažovao je njenog omiljenog crtača veb-
stripova da uradi njen portret. Pisao je scenarije za njene igre uloga.
Nosio je kravate. Držao je za ruku.
Kad su se prvi put poljubili, oboje su već bili zaljubljeni – iako to
nisu otvoreno rekli. A, i pre nego što su prvi put vodili ljubav, obavezali su
se na zajednički život i to su jedno drugom toliko puta ponovili žurno
šapćući u mraku.
Ako se sećate, Kamila ima slab SSP – ona spada među onih
četiri−osam procenata žena s prilično niskom osetljivošću na seksualno
relevantne stimuluse.129 Ipak, na dan venčanja bila je i te kako osetljiva.
Pet godina kasnije... ne baš mnogo.
Rekla mi je: „Ranije se dešavalo da sam u kuhinji, on bi mi prišao
otpozadi, počeo da mi ljubi vrat i ja bih se odmah istopila. Ali sada, kada
to isto uradi, ja mu kažem, ’Pokušavam da spremim večeru’. Ne razumem
šta nije u redu sa mnom.“
„Sve je u redu, samo je kontekst drugačiji“, odgovorila sam.
„Kako je drugačiji? I dalje ga volim isto koliko sam ga volela na dan
venčanja; čini mi se da sam samo ispraznila ’rezervoar požude’. Da li
ljudi imaju ’rezervoar požude’ koji se isprazni?“
„Ne... pa... tako nešto? Ne baš. To nije baš rezervoar... pre je... kao
tuširanje“, rekla sam. „Tuširanje za koje ponekad ima neograničeno tople
vode, s dobrim pritiskom i odličnom ručkom tuša, dok ponekad pritiska
skoro i da nema ili je ručka sva začepljena od kamenca. Uvek možeš da se
istuširaš, ali ti kontekstualni faktori određuju hoće li ti tuširanje pružiti
fenomenalan ugođaj ili će te razbesneti.“
„Kontekstualni faktori. Šta je to u stvarnom životu? Sveće i cveće?“
Napravila je grimasu. „Cepanje korseta?“
„To su okolnosti. Situacije. I one su jedan deo toga. Ali, kad kažem
’kontekst’, mislim i na mentalna stanja.“
„O“, uzviknula je, razvedrivši se. „To mi zvuči mnogo zanimljivije
od sveća.“
I jeste. O tome govori ovo poglavlje: kako da voda uvek bude
prijatna i topla, i kako da se pojača pritisak vode.
 Radeći istraživanje o „signalima koji bude seksualnu želju“, Kejti
Makol i Sindi Meston ispitivale su žene šta ih uzbuđuje i rezultate su
svrstale u četiri glavne kategorije.30
Signali ljubavi/emocionalne veze, kao što su osećaj ljubavi,
sigurnosti, odanosti, emocionalne bliskosti, zaštite i podrške u vezi, i
osećaj da vam partner poklanja „posebnu pažnju“. Primer: jedna žena mi je
ispričala neverovatno romantičnu priču o svom mladiću koji je preleteo
pola sveta da bi je iznenadio za drugu godišnjicu zabavljanja. To je primer
bliskosti, odanosti i posebne pažnje. Da, taj mladić se baš dobro kresnuo.
Eksplicitni/erotski signali, kao što su gledanje seksi filma, čitanje
erotske priče, gledanje ili slušanje ljudi koji imaju seks, očekivanje
seksualnog čina, svest da vas partner želi ili primećivanje sopstvene ili
partnerove uzbuđenosti. Primer: jedna žena u dvadesetim godinama
ispričala mi je da se jednom probudila usred noći u stanu svog mladića
zbog buke koju su pravile komšije iznad dok su imali seks. Ritmičko
škripanje i dahtanje trenutno su je uzbudili. Poljupcima je probudila svog
mladića, zajedno su slušali komšije i potom imali brz, intenzivan seks.
Vizuelni signali/signali blizine, kao kad vidite privlačnog, lepo
obučenog potencijalnog partnera zategnutog tela koga krase ogromno
samopouzdanje, inteligencija i otmenost. Primer: moja prijateljica je
jednom retorički prokomentarisala: „Zbog čega su manžetne košulje koje
vire ispod sakoa tako posebne?“ „Možda su obeležje društvenog statusa?“,
predložila sam. Ona je potom dodala: „To i doterivanje. Muškarac sa
snežnobelim manžetnama ima ukusnu kožu.“
U romantične/implicitne signale spada prisno ponašanje kao kada
plešete pripijeni, ležite zajedno u toploj kupki, masirate se ili se na neki
drugi način prisno dodirujete (recimo, kad dodirujete lice ili kosu), gledate
zalazak sunca, smejete se ili šapućete zajedno ili kad lepo mirišete. Primer:
jedna žena u tridesetim godinama ispričala mi je da su ona i njen suprug
počeli da štede novac za renoviranje kupatila pošto su shvatili da ona
dobije jaku želju za seksom na putovanjima kada su zajedno uživali u
dugim, vrelim (u svakom smislu) kupkama u velikim hotelskim kadama.
Više kupki, više seksa.
Ništa od ovog ne iznenađuje previše, ali uvek je dobro intuiciju
potvrditi činjenicama: kombinacija erotskih i romantičnih signala povećava
želju kod žena. Studija Makolove i Mestonove otkriva nam šta aktivira gas
ženske seksualne reakcije.
 Okupivši osamdeset žena u nekoliko fokus-grupa, Sintija Grejam,
Stefani Sanders, Robin Milhauzen i Kimberli Makbrajd popisale su ono što
su žene smatrale da ih uzbuđuje ili im „pritiska kočnice“. 31 Ove žene
istraživači otkrile su teme koje imaju zanimljivu paralelu sa studijom
Makolove i Mestonove. Svaka tema ilustrovana je citatom ispitanica.

• Mišljenje o sopstvenom telu. − „Mnogo mi je lakše da se uzbudim

kad se lepo osećam u svojoj koži... ne mogu lako da se uzbudim kad
nemam dobro mišljenje o sebi i svom telu.“
• Zabrinutost zbog ugleda. − „Kad nemate partnera i, znate, hoćete
da imate seks s nekim, pa mislite: ’U redu, hoću li biti prenapadna?’
ili ’Hoću li podbaciti?’ ili ’Šta će on misliti o meni jer radim te
stvari?’...“
• Stiskanje kočnice. − „Mislim da je to kao kad imaš sklonosti ka
nečemu, pa onda pomisliš, ’Čekaj malo, ne možeš to da radiš’, u vezi
si ili taj tip je gubitnik... i odjednom samo [pomisliš], ’okej, dobro,
zaboravi, ne mogu. To je loša ideja’, i jednostavno odustaneš.“
• Neželjena trudnoća/kontracepcija. − „Neželjena trudnoća snažno
odvraća od seksa i ako imaš partnera koga ne zanima taj problem,
tada je to zaista opasnost.“
• Osećaj da te partner želi naspram osećaja da te partner
iskorišćava. − „Volim kad [muškarci] maze ne samo one delove tela
koji se seksualno uzbude već, na primer, samo ruke... imam osećaj
kao da me obuhvata i ceni celo moje telo.“
• Osećaj da vas partner „prihvata“. − „Čak i dok sam bila sa svojim
drugim suprugom, a bili smo zajedno šesnaest godina, on nije
prihvatao moje reakcije prilikom seksa... Veoma sam bučna i imam
svoj omiljeni način na koji postižem orgazam, ali on se tada osećao
zapostavljeno... Tako je želja zapravo i počela da se gasi.“
• Način na koji mi prilazi/iniciranje i izbor trenutka. − „Njegova
’igra’... znate, kako vam je muškarac prišao, kako me je zadržao u
razgovoru više od, recimo, pet minuta?... Način na koji je to
postigao.“
• Loše raspoloženje. − „Ako ste ljuti na svog seksualnog partnera
zbog nečega, nema šanse da ćete se uzbuditi.“
 Ove dve studije pomažu nam da shvatimo da zainteresovanost žene
za seks zavisi od brojnih faktora. Upitane: „Šta vam diže raspoloženje?“,
žene su nam odgovorile sledeće:

• privlačan partner koji ih poštuje i prihvata ih kakve jesu,

• osećaj poverenja i ljubavi u vezi,
• samouverenost i zdravlje – i emocionalno i fizičko,
• osećaj da vas partner želi, kad vam priđe tako da se osećate
posebno,
• eksplicitni erotski signali, kao što su erotski ili porno-sadržaji, ili
slušanje ili gledanje drugih ljudi koji imaju seks.

Ovi odgovori dodatno nam govore još nešto: da sve zavisi. Žena koja
je sigurna u sebe i ima divnu vezu s partnerom koga voli, kome veruje i
koji je privlači, možda ipak neće poželeti seks ako ima grip, ako je radila
sedamdeset sati te nedelje ili bi radije da se s partnerom prvo osveži pod
tušem pre seksa jer su upravo ušli u kuću posle sređivanja dvorišta.
Zahvaljujući ovim odgovorima, saznali smo još nešto: da nam ono
što žene govore prilikom ispitivanja ili u fokus-grupama ne može reći sve
što se dešava u stvarnom životu. U svojoj knjizi The Science of Trust32
Džon Gotman, naučnik koji se bavio istraživanjem partnerskih veza, iznosi
priče o ženama koje su bile zlostavljane u vezi i bile su meta stalnog
fizičkog nasilja.33 Te žene su zapanjile njega i njegovog kolegu istraživača
kad su im ispričale da su neka od njihovih najboljih seksualnih iskustava
usledila odmah posle nasilja. U knjizi What Do Women Want?34 Danijel
Bergner opisuje Izabel koju nije mogao da napali njen dečko, koji ju je
voleo i poštovao, već je osećala magnetsku privlačnost prema nekom
kretenu koji je na nju gledao kao na objekat, tražio je od nje da se oblači
jeftino i koji, znala je, nikad ne bi bio u ozbiljnoj vezi s njom.35 Imala sam
prilike da čujem slične priče od mnogih žena i ovo istraživanje to ničim ne
objašnjava. Ništa nam ne govori zašto je seks posle pomirenja i raskida
postao poznat po svom intenzitetu.
Dakle, šta se tu dešava?
Dešava se odnos mehanizma dvojne kontrole prema mnogim drugim
motivacionim sistemima. Reč je o kontekstu.
 Kontekst čine dve stvari: okolnosti u datom trenutku – s kim ste, gde
ste, da li je situacija neuobičajena ili poznata, riskantna ili bezbedna itd. – i
stanje vašeg uma u datom trenutku – da li ste opušteni ili pod stresom,
imate li poverenja u partnera, volite li ga upravo tada, u datom trenutku.
Sve je više dokaza da žene imaju osetljiviju seksualnu reakciju na kontekst
od muškaraca, uključujući tu i faktore koji se odnose na raspoloženje i
vezu, kao i da se žene više razlikuju među sobom u pogledu stepena uticaja
tih faktora na njihovu seksualnu reakciju.36
Zato se ovo poglavlje bavi kontekstom: kako vaše spoljne okolnosti i
unutrašnje stanje uma utiču na vašu seksualnu reakciju.
Počećemo od ideje da se vaše iskustvo raznih nadražaja ili vaša
predstava o njima razlikuje u zavisnosti od više faktora, uključujući tu i
spoljne okolnosti, raspoloženje, poverenje i životno iskustvo. Zatim ćemo
detaljno razmotriti zašto je to tako i zašto se ne može promeniti: kad vam
je mozak pod stresom, skoro sve tumačite kao potencijalnu opasnost.
Potom ću vam opisati konkretan mehanizam u mozgu koji upravlja celim
procesom. Razumevanje tog mehanizma – zovem ga vaš emocionalni
„jedinstveni prsten“ – preduslov je za razumevanje načina na koji kontekst
utiče na vašu seksualnu reakciju.
Upozoriću vas unapred: ovo je najstručnije, najnaučnije poglavlje u
knjizi. Stresite prašinu sa svoje kape za razmišljanje. Isplatiće vam se. Kad
god ubuduće čujete nekog da se žali: „Žene su tako komplikovane – juče
joj se svidelo jedno, a danas hoće nešto sasvim drugo“, ili se pita: „Zašto
ne reagujem isto kao ranije?“, moći ćete da kažete: „Kontekst! Ono što
žena želi i što joj se sviđa menja se u zavisnosti od spoljnih okolnosti i
njenog unutrašnjeg stanja.“ Ovo poglavlje uči vas kako da provalite šifru i
shvatite sve.

Uzrok Lorinog nezadovoljstva seksualnim životom nije bio

problematičan SSI ili SSP, već problematičan kontekst. Nije joj se svideo
moj predlog da neko vreme jednostavno prestane da želi seks. Njoj je to
ličilo na odustajanje. Ona je želela da želi seks i, dođavola sve, ona će se
potruditi.
Razmišljala je o trenucima iz prošlosti kad joj je seks pružao užitak i
prisetila se fenomenalnog odmora u luksuznom planinskom hotelu gde su
slavili godišnjicu braka pre nego što su dobili dete.
 „A-ha! Kontekst!“, pomislila je. Zato su ona i Džoni rezervisali hotel
i isplanirali odmor da bi probudili strast.
Plan je potpuno propao. Za vreme duge, iscrpljujuće vožnje stalno su
se svađali, a još i pre nego što su završili večeru, klonuli su pod pritiskom
očekivanja. Lori je bila potpuno obeshrabrena i odbila je sve. Napravila je
toplu kupku, popila čašu vina i legla je da spava. Džoni je gledao film.
Ujutru se osećala previše krivom zbog prethodne noći da bi pokušala
nešto ponovo.
Tako su jedno popodne neposredno posle toga Lori i Džoni seli i
pokušali da otkriju šta je to upalilo na prvom putovanju što je na drugom
izostalo.
Pa, čitav njihov život bio je drugačiji: postali su roditelji, posao ju je
deprimirao, bila je na studijama... Spoljne okolnosti bile su iste, ali ne i
kontekst.
„Odlično. Dakle treba samo da daš otkaz, napustiš studije i daš
Trevora u cirkus. Rešen problem“, Džoni ju je zadirkivao. Pošto je
konstruktivnije razmislio, rekao je: „Možda pogrešno razmišljamo. Možda
je suština u tome kakav je osećaj, a ne gde smo ili šta radimo. Kad
razmišljaš o sjajnom seksu koji smo imali za tu godišnjicu, kakav osećaj
imaš?“
Razmišljala je minut.
A zatim je briznula u plač.
Počela je da govori koliko ga voli, kako se oslanja na njega jer joj
čuva zdrav razum u životu koji je – činilo joj se – bio stvoren da je
izluđuje, kako želi da mu pokaže, a ne samo da mu kaže, koliko joj znači,
ali kad god je pomislila da započne seks, jednostavno bi se blokirala, to bi
je sve opteretilo i telo bi joj se isključilo. Dok je govorila, iz nje je izlazila
jednolična tuga – tuga zbog izgubljene seksualnosti, ali i zbog izgubljenog
spokoja, izgubljenog osećaja sopstvenog bića, nezavisnog od njene uloge
majke, ćerke, supruge, šefice, službenice, studentkinje...
A zatim, kad se talas tuge povukao, imali su sjajan seks.
Posle toga Lori je došla kod mene i rekla mi: „Kakva propast?!!
Odemo na romantičan izlet, ništa – ma i gore od ništa! Ali kad zacmizdrim
zbog toga koliko ga volim i koliko me život iscrpljuje, imamo vreo i
bestidan seks. Taj tvoj kontekst nema nikakve logike!“
 Zato sam joj objasnila.

Osećaj u kontekstu

Zamislite da flertujete s nekim ko vam se sviđa i on počne da vas golica.

Ima situacija kad bi to bilo zabavno, je l’ tako? Koketiranje koje može da
dovede do seksa.
Sada zamislite da ste ljuti na tu istu osobu i ona pokuša da vas
zagolica.
Iznerviraćete se, zar ne? Možda ćete poželeti da je ošamarite.
Osećaj je isti, ali zbog drugačijeg konteksta, imate drugačiju
predstavu o tom osećaju.
To važi za sva naša čula. Miris koji nam prija kad nosi oznaku „sir“,
grozan je kad nosi oznaku „smrad tela“.37 Isti miris + drugačiji kontekst =
drugačija predstava. Raspoloženje takođe menja vašu predstavu o mirisu:
kad ste tužni, kao posle tužnog filma, umanjena vam je sposobnost da
osetite masti u hrani.38
To se odnosi i na sva ostala čula, ne samo na glavnih pet o kojima ste
učili u osnovnoj školi. Ovo smo imali priliku da iskusimo zahvaljujući
termorecepciji: zamislite da vam je nestao benzin na kilometar od pumpe.
Sunce prži, a vazduh je vlažan kao u sauni. Pešačite taj kilometar po
lepljivom vazduhu. Stižete do pumpe, gde vas zapahne ledeni vazduh
rashlađen klima-uređajem na dvadeset dva stepena i odjednom osetite
ogromno olakšanje od vreline. Sada zamislite da vam nestane benzin na
tom istom mestu, ali šest meseci kasnije. Isti taj kilometar vučete se po
ledenoj hladnoći dok oštar vetar seče vazduh. Ona ista dvadeset dva
stepena sada vam se čine kao topla rerna i donose vam ogromno olakšanje
od neprijatne hladnoće. Kontekst.
Isto važi i za ekvilibriocepciju (osećaj ravnoteže): ko god je sišao s
broda posle jednonedeljnog krstarenja, zna da se naš mozak prilagođava
kretanju – dva dana se pitate zašto vam se pomera tlo pod nogama.
Nocicepcija (osećaj bola): osobe koje su doživele jak bol razvijaju viši
stepen tolerancije za kasniji bol.39 Postoji i hronocepcija (osećaj prolaska
vremena): zaista imate utisak da vreme leti kad se zabavljate – odnosno
kad ste u stanju „toka“.40
 Ove promene predstave nisu samo „u vašoj glavi“. Osobe kojima je
dat lek za opuštanje i pritom im je rečeno: „Ovo je lek za opuštanje“, ne
samo da su opuštenije od onih koje su dobile isti lek, ali im nije ništa
rečeno, već imaju i veću koncentraciju leka u krvnoj plazmi.41 Kontekst ne
menja samo osećaj; on može da promeni i biohemijske parametre krvi.
Isto se odnosi i na seksualne stimuluse. U poglavlju 2 opisala sam
kako mehanizam dvojne kontrole reaguje na nadražaje koji su ili seksualno
relevantni ili predstavljaju opasnost, i objasnila sam kako učimo koji
stimulus svrstavamo u koju kategoriju – sećate se pacova s fetišom
limuna? Međutim, isto kao što na miris sira ili ukus masti utiču naše
mentalno stanje i spoljne okolnosti, hoće li se određeni stimulus
protumačiti kao seksualno relevantan ili opasnost, zavisi od konteksta u
kojem ga dobijamo.
Kao primer toga navela sam golicanje. Zamislite da gledate svog
partnera kako pere veš. Ako u svojoj vezi osećate potpunu podršku i
povezanost, posmatranje partnera kako pere veš može na vas delovati kao
signal za erotske misli. Međutim, ukoliko ste ogorčeni jer ste skoro oprali
gomile veša, kad vidite partnera kako pere veš, bićete zadovoljni – „Bilo je
krajnje vreme!“ – bez ikakve pomisli na seks.
Isto važi i za pritiskanje kočnice. Primera radi, nivo aktivacije nečijih
kočnica zbog straha od polne bolesti razlikovaće se u zavisnosti od
predstave o stepenu opasnosti od zaraze i o štetnom dejstvu te bolesti.
Koristite kondom? Kakvo je zdravstveno stanje i seksualno iskustvo
partnera? Da li ste sigurni da ste oboje monogamni? Manja opasnost. Ne
koristite kondom? Ne znate kakvo mu je iskustvo? Mogućnost da vas
prevari? Veća opasnost. Isto je i s društvenim posledicama: potencijalno
narušavanje društvenog statusa, ugleda i veze predstavljaju opasnosti u
zavisnosti od stepena njihove verovatnoće i koliko štete bi vam nanele kad
bi se desile.
Učenje kako se prepoznaju konteksti koji proširuju predstavu o svetu
kao seksi mestu i sticanje veština za intenziviranje seksualnih konteksta od
ključne su važnosti za dostizanje većeg seksualnog zadovoljstva. Na kraju
ovog poglavlja nalaze se radni listovi koji će vam pomoći da analizirate
koji aspekti konteksta utiču na vašu predstavu o osećajima. Na radnim
listovima treba da opišete svoja tri nezaboravna i tri ne baš tako dobra
seksualna iskustva, i da konkretno navedete zašto su ta iskustva bila takva,
i to kako u smislu spoljnih okolnosti, tako i unutrašnjeg stanja. Molim vas
da uradite to. Kad analizirate makar jedno nezaboravno i jedno ne baš tako
dobro iskustvo, steći ćete predstavu o tome u kakvim kontekstima vam je
mozak skloniji da svet tumači kao seksi mesto, a u kakvima je ta sklonost
smanjena.
Bol ili erotika?
Ako vas partner pljesne po zadnjici dok detetu vezujete pertle, to će
vas iznervirati. Međutim, ako vas partner pljesne po zadnjici usred
seksa, to može delovati vrlo, vrlo seksi. U zavisnosti od konteksta,
osećaji koji se obično doživljavaju kao bol, poput pljeskanja po
zadnjici ili bičevanja, mogu delovati erotski. Seksualno
„potčinjavanje“ iziskuje da se opustite i imate poverenja – isključite
ono što vas sputava – i da dozvolite partneru da preuzme kontrolu. U
eksplicitno erotskom kontekstu, u kom vlada izuzetno poverenje uz
obostrani pristanak, mozak vam je otvoren i prijemčiv, spreman da
protumači sve osećaje kao erotske. A u kulturi u kojoj žene tako
mnogo vremena moraju da budu pod kočnicom i govore ne, nije ni
čudo što maštamo o tome da odbacimo sve skrupule, opustimo se
potpuno verujući partneru (pustimo kočnice) i dopustimo sebi da
uživamo u osećaju.

Seks, pacovi i rokenrol

Koji je konačan naučni dokaz o stepenu uticaja konteksta na predstavu o

nekom osećaju u mozgu? Pogledajmo šta se dešava u mozgu pacova kad
im pustite Igija Popa.
Zamislite da ste laboratorijski pacov i nalazite se u kutiji s tri
pregrade.42Naučnici su vam bezbolno usadili malenu sondu u mozak da bi
mogli da stimulišu vaš nukleus akumbens (NAc), sićušnu strukturu duboko
u unutrašnjosti mozga zaduženu da vam govori kuda da idete – da priđete
nečemu u okruženju ili da se odaljite od toga. U prvoj pregradi je
standardno okruženje za svaku laboratoriju – svetlo je upaljeno, ali je
tišina. Ako naučnik stimuliše gornji deo nukleus akumbensa, u svom
ponašanju ispoljavate prilaženje, poput njuškanja i istraživanja. Psiholog
Džon Gotman to zove ponašanje tipa „šta je ovo“.43 Radoznalost.
Istraživanje. Približavanje. Kad vam naučnici stimulišu donju regiju
nukleus akumbensa, ispoljavate izbegavanje – ponašanje tipa „šta je ovo,
zaboga“. Lupkate šapama i okrećete glavu. Plašite se. Izbegavate.
Odaljavate se. Sve to je normalno i upravo ono što bi se i očekivalo od
svojevrsnog bioničkog miša na poludaljinsko upravljanje.
Sada odlazite u susednu pregradu, gde su svetla ugašena, tiho je i
mirno, i miriše kao kod kuće. Sviđa vam se tu, kao da ste u spa-centru za
pacove. U takvom kontekstu, kada naučnik stimuliše gornju regiju nukleus
akumbensa, reagujete isto – prilazite. Međutim, sada nastaje zabuna: kada
naučnik stimuliše donju regiju nukleus akumbensa... opet prilazite! U
bezbednoj, opuštenoj atmosferi skoro ceo nukleus akumbens podstiče
prilaženje!
Čim pređete u treću pregradu, pali se ultraljubičasto svetlo i
odjednom počinje da trešti Igi Pop – zamislite da vam puštaju „Lust for
Life“ i pritom nasumično menjaju jačinu zvuka, pa ne možete ni da se
naviknete na to. U tom okruženju sve vam je stresno. Vi ste kao introvertan
knjiški moljac u jeftinom noćnom klubu. Kad vam naučnici stimulišu
gornju regiju nukleus akumbensa, ne aktivira vam se radoznalost, niti ste
podstaknuti na prilaženje, kao što je to bio slučaj s prethodnim
okruženjima: ne, u ovom novom, stresnom okruženju stimulisanje
praktično svake tačke nukleus akumbensa podstiče ponašanje tipa „šta je
ovo, zaboga“.
Kad kažem da predstava o osećaju zavisi od konteksta, mislim na
njen najdublji smisao. Mislim da filogenetski stari delovi vašeg mozga (vaš
„majmunski, primitivni mozak“) mogu reagovati na potpuno drugačiji
način – da podstaknu prilaženje ili izbegavanje – u zavisnosti od okolnosti
u kojima su se našli.44 U bezbednoj, prijatnoj sredini skoro da je nebitno
koja tačka se stimuliše; podstaći će se prilaženje, radoznalost, želja. U
stresnom, opasnom okruženju takođe skoro da je nebitno koja tačka se
stimuliše; podstaći će se izbegavanje, teskoba, strah.
„Kontekst menja način na koji mozak reaguje na seks“ ne znači samo
„Napravi atmosferu“, recimo da upalite sveće, navučete korset i zaključate
vrata spavaće sobe. To takođe znači da, kada ste u fenomenalnom
seksualno pozitivnom kontekstu, skoro sve može podstaći radoznalost i
želju prema seksu, to jest pristup tipa „šta je ovo“. A kad se nađete u ne
tako dobrom kontekstu – bilo da se radi o spoljnim okolnostima ili
unutrašnjem stanju uma – uopšte nije važno koliko je partner seksepilan,
koliko ga volite ili kakav erotski veš imate, skoro ništa neće podstaći
radoznalost, oduševljenje i želju.
 U poglavlju 4 opisaću evolucione razloge za navedeno, ali za sada
treba da znate samo ovo: potpuno je normalno da kontekst menja vašu
predstavu o osećajima. Mozak jednostavno tako funkcioniše.

Evo jednog problema.

Zbog svoje osetljive kočnice Merit je imala mnogo problema sa
seksom u stvarnom životu. Ipak, imala je bujnu seksualnu maštu i deset
godina je i čitala i pisala erotsku fikciju. Omiljena tema kako za čitanje,
tako i za pisanje bio je homoseksualni BDSM 45 – što je ona u šali nazvala
„pedeset nijansi homoseksualnosti“. Pomisao na dva muškarca isprepletena
u intenzivnoj seksualnoj igri razmene moći zaista je privlačila njenu
erotsku maštu.
„Uzbuđuju me priče o dva muškarca koji imaju nastran seks, a tako
se lako ohladim dok imam seks sa ženom koju volim. Gde tu ima logike?
Buka. Zasmeta mi nokat. Čak i neka usputna misao. Međutim, svakodnevno
satima pišem o muškarcima koji imaju seks na javnom mestu, na spravi za
mučenje ili vezani za drvo.“
Donekle joj je pomoglo kad je uvidela šta je koči, ali tek kad su ona i
Kerol porazgovarale o kontekstu – koji konteksti je uzbuđuju, a koji
stiskaju kočnicu – otkrile su da je maštanje sjajan podsticaj za Merit, dok
je stvaran život bio... izazov.
To je bilo sasvim logično za ženu s osetljivom kočnicom. Kontekst –
spoljne okolnosti i unutrašnje stanje uma – maštanja veoma se razlikuje od
konteksta stvarnog života. Kad je sama u krevetu i mašta o tome da nad
njom dominira pet krupnih, nepoznatih muškaraca, ona je, u stvari,
bezbedna jer nema opasnosti koja bi podstakla stresnu reakciju, a
neobična maštanja samo pojačavaju uzbuđenje. Sjajan kontekst!
Međutim, kad biste se u stvarnom životu našli pored pet krupnih,
nepoznatih muškaraca, mozak bi verovatno reagovao stresno – beži, bori
se ili ukoči se – i ta stresna reakcija bi najverovatnije aktivirala seksualne
kočnice. Ne baš dobar kontekst.
„Šta onda da radim?“, upitala je Merit.
„Poverenje“, odgovorila sam. „Kočnice popuštaju kada imate
poverenja u nekoga.“
 Merit je odmahnula glavom i pogledala Kerol. „U tebe imam
poverenje sto pedeset posto. Bez ikakvog oklevanja bih skočila s litice s
povezom kad bi mi rekla da me dole čeka strunjača.“
Kerol je na to rekla: „Znači ostaje samo jedna osoba u koju nemaš
poverenja.“
Merit nas je obe pogledala trepćući i rekla: „Ja. Nemam poverenja u
sebe. Je l’ to hoćete da kažete?“
„Imaš li?“, upitala sam je.
„Imam poverenja u sebe da ću platiti račune na vreme. Imam
poverenja u sebe kao roditelja. Kao pisca. Da, ja... hm.“ Zastala je i
zamišljeno suzila pogled prema meni.
„Ti veruješ svom intelektu“, rekla je Kerol, „i svom srcu. Ali veruješ
li svom telu?“
Merit je jako protrljala čelo i rekla: „Iskreno, ne – iz opravdanog
razloga.“
Usledio je razgovor o tom opravdanom razlogu.

Nakratko ću se posvetiti mezolimbičkom putu. Sad smo stigli do

uskostručnih termina – u kontekstu metafore vrta, sledeća dva odeljka
opisuju kako zemlja pretvara seme u klicu. Baštovan nema mnogo kontrole
nad tim procesom jer se on odvija daleko ispod površine zemlje i ne
možemo ga pratiti iz neposredne blizine. Međutim, naročito ako imate
poteškoća s negovanjem svoje seksualnosti (ili seksualnosti svog partnera),
sledećih nekoliko strana zaista će produbiti vaše razumevanje onoga što se
dešava u dubokim, podsvesnim nivoima vaše seksualne reakcije.
Spremni? U redu.

Vaš emocionalni jedinstveni prsten

Verovatno ste čitali nešto o uzbudljivim otkrićima u vezi s „centrima

zadovoljstva u mozgu“. Kad stavite hranu u usta, ti sistemi kreću na posao.
Popijete malo vode, oni reaguju. Slušate muziku, gledate umetnička dela,
ubrizgavate heroin ili čitate roman – vaš mezolimbički put spremno
procenjuje, uči i motiviše. Kad gledate pornić, čujete seks u komšiluku ili
osećate kako vam partner češka kosu, ti sistemi u mozgu reaguju –
ocenjuju, planiraju i podstiču vas da se približite... ili odaljite.
Za one među vama koji drže sliku srednjeg mozga na zidu i hteli bi
da prate moje izlaganje, organi koji čine ove sisteme jesu, između ostalih,
ventralni palidum, telo i opna nukleus akumbensa (to je onaj deo iz studije
s Igijem Popom), amigdala i parabrahijalno jedro moždanog stabla. (Prava
poslastica za koktel zabave – izraz „parabrahijalno jedro moždanog stabla“
svakako će impresionirati seksi usamljenike uz čašu prljavog martinija.)
Suština je da to nisu stvarno „centri zadovoljstva“ – odnosno nisu
samo centri zadovoljstva.
Ono što često opisujemo kao centre zadovoljstva ili centre za
nagrađivanje u mozgu zapravo je daleko delikatnije i zanimljivije od toga.
Upotrebiti termin „nagrađivanje“ ili „zadovoljstvo“ isto je kao da za
„vulvu“ kažete „vagina“: zadovoljstvo je svakako deo tog sistema, ali
samo deo, i uskraćivati ostalim delovima nazive znači osporavanje
njihovog značaja i nerazumevanje prirode tog višedimenzionalnog sistema.
U tom dubokom, starom delu mozga zapravo se odvijaju tri
povezane, ali posebne funkcije koje ću ovde jednostavno zvati uživanje,
očekivanje i žudnja. Ta tri mehanizma kod sisara čine jedinstveni sklop
zadovoljstva, učenja i motivacije – ili, kako su ga Kent Beridž i Morten
Kringelbah stručno opisali – „jedan hedonistički sistem u mozgu koji ima
ulogu posrednika“.46
Ovo je aluzija na Jedinstveni prsten iz Gospodara prstenova; u
originalnom kontekstu Jedinstveni prsten ima moć nad svim ostalim
prstenovima moći. U kontekstu vašeg emocionalnog mozga jedinstveni
prsten obrađuje informacije iz svih emocionalnih/motivacionih sistema,
uključujući tu i stresne reakcije (strah, agresija i povlačenje), gađenje, sve
vidove zadovoljstava – od fizičkih do onih koje pružaju umetnost, ljubav i
društvene veze, i naravno seks.47Dejstvo svih navedenih emocija odvija se
istovremeno na jednom mestu: u vašem emocionalnom jedinstvenom
prstenu.
Zato se ne oduševljavajte previše ako u nekom naučno-popularnom
članku pročitate: „Isti delovi mozga aktiviraju se i kad imate seks i kad
uzmete kokain.“ Naravno da je tako. To je jedinstveni prsten. On je
posrednik svih sistema.
U nastavku knjige, kad upotrebim izraz „jedinstveni prsten“,
podrazumevam taj skup koji čine uživanje, očekivanje i žudnja, u kom se
sve vaše emocionalne reakcije – seks, stres, ljubav, gađenje itd. –
međusobno takmiče, komuniciraju i utiču jedna na drugu.
Evo kako ta tri sistema funkcionišu.
Možda je sistem uživanja najbliži našem shvatanju „nagrade“ u
opštem smislu. Mehanizam uživanja je ono „Da!“ ili „Ne!“ u vašem mozgu
– on procenjuje „hedonističko dejstvo“ stimulusa: da li prija? Koliko prija?
Da li izaziva loš osećaj? Koliko loš? Kad kapnete šećernu vodicu na jezik
novorođenčeta, njegov sistem uživanja pali vatromet; šećer urođeno
doživljavamo kao nagradu – rođeni smo da odmah uživamo u slatkim
ukusima. Sa solju to nije slučaj. Osećaj polnog nadražaja takođe urođeno
doživljavamo kao nagradu – zna se da fetusi ponekad masturbiraju u
materici.48 Nadražaj lakta – i nije neko uživanje. Ovaj sistem upravlja svim
vidovima uživanja, uključujući tu i sladak ukus, polni nadražaj, poimanje
lepote, radost ljubavi i uzbuđenje koje donosi pobeda.
Očekivanje je proces povezivanja onoga što se trenutno dešava s
onim što sledi. Pavlovljevi psi su lučili pljuvačku kad bi zazvonilo zvonce
jer je njihov sistem očekivanja povezao zvonce s hranom. Pacovi iz
poglavlja 2 povezali su limun i jaknice sa seksom, a bebe Frenki i Freni
povezale su u svom mozgu reakciju polnih organa, unutrašnji nadražaj i
spoljnu sredinu zahvaljujući sistemu očekivanja. Reč je o implicitnom
učenju – iskustvu koje je drugačije od eksplicitnog učenja. Eksplicitno
učenje je učenje pesme napamet uz ponavljanje s pauzama i svestan napor.
Implicitno učenje je (delimično) proces u kom sistem očekivanja povezuje
stimuluse kroz vreme i prostor. Ne moramo ništa da učimo, niti da
pamtimo da bismo znali koja je hrana ukusna i koji su ljudi zli. Takve
emocionalne stvari učimo implicitno.
Treći sistem, žudnja, obična je kočnica emocionalnog mozga. Žudnja
nam podstiče želju da priđemo nečemu ili se odaljimo od toga. Kad žudnju
aktivira mehanizam stresne reakcije, tražimo bezbednost. Kad žudnju
aktivira mehanizam privrženosti (videti sledeće poglavlje), tražimo ljubav.
Naravno, kad žudnju aktivira seksualni gas, tražimo seksualnu stimulaciju.
Kad se aktivira žudnja, doživimo ono što Kent Beridž zove „trenutak
posebnog iskušenja“.49 Jaku želju ili čežnju za nečim izaziva sistem žudnje.
Takav doživljaj zavisi od konteksta. Sećate se kad se pacov našao u
spa-centru i potom u noćnom klubu? Ponašanja tipa „šta je ovo?“ i „šta je
ovo, zaboga?“ izazvana stimulacijom nukleus akumbensa primer su žudnje
– velike želje pacova da priđe... ili da se odalji. Izazvano ponašanje
zavisilo je od toga koliko je pacov bio smiren, odnosno pod stresom.
Kako ovi sistemi deluju na ljudsku seksualnost? Ako nešto aktivira
vaš seksualni gas – recimo, partner vas poljubi – očekivanje je ispunilo
svoj zadatak. Poput pacova u jaknici, vaš gas je naučio da je ljubljenje
seksualno relevantno. Očekivanje je neutralno, ni prijatno, ni ružno, samo...
relevantno. Ali, kada signal koji aktivira očekivanje nije samo seksualno
relevantan već je i prijatan (što često zavisi od konteksta), on aktivira i
uživanje. A, kada je dovoljno prijatan, on izaziva žudnju.
Redosled je sledeći: desi se nešto seksualno relevantno i vaš mozak
kaže: „Hej, ovo je seksualno relevantno.“ To je očekivanje. Ukoliko je
kontekst dobar, mozak dodaje: „Hej, ovo je prijatno!“ To je uživanje. A,
ako je stimulus dovoljno prijatan, mozak se oduševi: „Oh, daj još ovoga!“
To je žudnja.
Da li ste razumeli sve ovo? Uh! Prošli smo teži deo. Dobro ste ga
savladali. Jedinstveni prsten uživanja, očekivanja i žudnje pominjaću
nadalje u knjizi – recimo, u poglavlju 6 naučićete da je reakcija polnih
organa očekivanje, dok je psihološko iskustvo seksualnog uzbuđenja
očekivanje plus uživanje. U poglavlju 8 naučićete da je koncentrisanje
jedinstvenog prstena na seksualno zadovoljstvo i njegovo rasterećivanje
svih ostalih motivacija put ka ekstatičnom orgazmu.
Istraživanja koja analiziraju funkcionisanje ova tri sistema u ljudskoj
seksualnosti nalaze se tek na početku. Ovde ih pominjem ne zato što znam
da je pouzdano dokazano da oni utiču na seksualno blagostanje, već zato
što, kada o njima predajem, vidim koliko je studentima korisno da znaju da
„poželjno“, „prijatno“ i „seksualno relevantno“ ne znače uvek isto. Mozak
može uživati u nečemu, a da pritom ne žudi da dobije još. On može da
očekuje da će neka vrsta stimulacije dovesti do seksa, a očekivanje može
izazvati želju – prilaženje – ali može izazvati i strah – udaljavanje – u
zavisnosti od konteksta. Mozak vam čak može žudeti za nečim, a da mu to
pritom ne pruža neki naročit užitak, kao što ćemo se uveriti na Olivijinom
primeru.
Sve troje zavise od konteksta: ako su vaši sistemi očekivanja, žudnje
i uživanja zauzeti savladavanjem stresa ili problemima privrženosti (što je
tema sledećeg poglavlja), seksualno relevantni stimulusi možda uopšte
neće biti protumačeni kao seksi.
 Sada ćemo se upoznati s ova tri sistema u različitim kontekstima da
bismo videli kako mogu promeniti seksualnu reakciju.
Kontekst 1. − Pre trudnoće. Partner leži pored vas u krevetu i, kao i
svake večeri, zagrljeni uživate dok razgovarate o planovima za sutra.
Partner počinje da vas miluje po telu, što izaziva očekivanje i uživanje
pošto ste opušteni i osećate ljubav prema njemu. Ubrzo na scenu stupa i
žudnja. Počinjete da se ljubite, puštate da ruke istražuju i jedna stvar
dovodi do druge.
Kontekst 2. − Dva meseca posle porođaja. Partner leži pored vas u
krevetu i budi vas, remeteći retku, dragocenu priliku da se naspavate, u
želji da vas zagrli i popriča o planovima za sutra. Razgovarate nakratko u
njegovom zagrljaju i on počinje da vas miluje po telu – telu lišenom sna,
koje sada luči mleko i koje je poprimilo novi oblik, kada vagina još uvek
nije zacelila a noga vam je za pola broja veća nego pre godinu dana, po
telu koje bebine ručice neprestano gurkaju. Partnerov dodir tog
nepoznatog, novog tela izaziva očekivanje... koje vas ispuni strahom –
žudnjom da izbegnete seks. Zato se okrenete i kažete: „Srećo, nemoj
večeras“.
Na to partner pomisli – a možda i vi – „Ne razumem. U ovome smo
nekad uživali.“
Ista stimulacija, drugačiji kontekst. Drugačija reakcija vašeg
emocionalnog jedinstvenog prstena dovodi do drugačijeg ishoda.
„Porođaj“ iz navedenog primera mogao bi da se zameni „smeštanjem
roditelja u dom za stare“, „saznanjem da vas je partner prevario“ ili
„otpuštanjem s posla“, što bi dovelo do sličnog ishoda. Međutim, mogao bi
da se zameni i „odlukom da zatrudnite“, „obnovom bračnih zaveta“ ili
„osvajanjem premije na lutriji“, posle čega bi usledio drugačiji ishod.
Kao što smo videli na primeru pacova kojima je puštena trešteća
muzika Igija Popa, kad vam je nivo stresa visok, gotovo sve može izazvati
žudnju da se aktivira režim izbegavanja tipa „šta je ovo, zaboga?“.
Međutim, ako je kontekst seksualno pozitivan, skoro sve može izazvati
žudnju u radoznalom režimu tipa „šta je ovo?“.
Koji će tačno kontekst žena doživeti kao seksualno pozitivan, zavisi
od nje same, kao i od njene životne dobi, ali obično je reč o kontekstu koji
karakterišu:
 • nizak nivo stresa,
• velika ljubav,
• eksplicitna erotika.

Prisetićemo se studija o signalima koji uzbuđuju žene, s početka

ovog poglavlja, i još nekih dodatnih stvari koje smo pomenuli jer
jedinstveni prsten koordinira svim različitim emocijama istovremeno i
povezuje ih.

Olivija i Patrik fenomenalno funkcionišu zajedno – veseli su,

šarmantni, jedan od onih parova čija je ljubav zarazna; kad ih vidite
zajedno, i vi se pomalo zaljubite. Grle se i smeju s ljubavlju čak i kad se
svađaju. Iako su tek u dvadesetim godinama, vidi se da će se voleti poput
tinejdžera i kad budu imali sto tri godine.
Njihov glavni problem je seks: kao i kod otprilike 80–90 procenata
ljudi, Patriku stres aktivira kočnicu, zbog čega potpuno gubi
zainteresovanost za seks – on je „na minimumu“ (više o tome pročitajte u
poglavlju 4). Međutim, za Oliviju, koja ima osetljiv gas, stres je kao gorivo
– ona je „na maksimumu“. Pošto su oboje na postdiplomskim studijama,
pod stresom su u istom periodu tokom semestra (ispiti), što znači da je
Patrik najmanje zainteresovan upravo kad Olivija ima najjaču želju za
seksom.
Isti kontekst – potpuno različiti doživljaji.
Kad se ovo stavi u kontekst veze, situacija je još gora jer se dve
opisane reakcije dodatno intenziviraju – kad je Patrik pod stresom jer
Olivija želi seks, a on ga ne želi, njegov stres postaje još jači, što dodatno
pritiska njegovu kočnicu. Kad je Olivija pod stresom jer ona želi seks, a
Patrik ga ne želi, njen stres postaje još jači, što dodatno pojačava njen gas.
Ovo sam nazvala „dinamika jurenja“ (više o tome biće reči u poglavlju 7),
ali Olivija je imala svoj izraz:
„Teško sranje.“
Patrik je dodao: „To se dešava tokom semestra kad smo oboje
prezauzeti, pa jedva nađemo vremena da jedemo, a kamoli da
razgovaramo o tome kako se osećamo. Kako to da rešimo?“
 Slegla sam ramenima. „Lako. Napravite plan kad ste oboje hladne
glave i primenjujte ga kad ste pod stresom.“
„O“, izustila je Olivija.
Ponovo taj uzdah – razočaranje koje je mahalo ogromnom crvenom
zastavom zbog nečeg... važnog emocionalnog. Prošli put mi je promakao.
Ovog puta sam ga primetila.
„Nadala si se drugačijem odgovoru?“, upitala sam.
„Nekako sam se nadala da bismo mogli da pronađemo rešenje za
mene.“
„Za tebe? Nešto nije u redu s tobom?“
„Ma ne“, rekla je, „ali ja samo... ne osećam se dobro zbog tog
nedostatka kontrole. Nadala sam se da bih nekako mogla da se obuzdam, i
zbog sebe i da ne izluđujem Patrika toliko.“
Ovo je tipična situacija. Kontekst stresa u kombinaciji sa seksom ne
donosi veće zadovoljstvo. Baš suprotno. Situacije kad je pod stresom,
oseća teskobu ili je opterećena Olivija je opisala ovako: „Osećam taj
nagon da doživim orgazam, ali zbog njega gubim vezu sa svojim telom i
Patrikom. Ne podnosim to. Osećam se kao da gostujem u sopstvenom telu.
Van kontrole.“
To je idealan primer žudnje koju ne prati uživanje.
„Znači, to je i problem u vašoj vezi a i tebi lično stvara
neprijatnost“, rekla sam. „To se jednostavno menja – jednostavno, mada
ne uvek lako.“
Oboje su upitali: „Kako?“

Ne možete ih naterati

Reči očekivanje, žudnja i uživanje ispisujem kurzivom da bi bilo jasno da

ne mislim na želju, traženje ili očekivanje u uobičajenom značenju –
recimo, „Hej, šta želiš za večeru?“ ili „Nisam očekivala gomilu glupih
pitanja“. Aktivaciju ovih sistema u mozgu ne prati nikakva smišljena
namera – a često ne postoji čak ni bilo kakva svest o tome.50
 Upravo suprotno. Prilikom jednog istraživanja kokainskih zavisnika
mezolimbički sistem ispitanika ispoljio je reakciju na slike koje su se
odnosile na kokain i bleskale su na ekranu u trajanju od trideset tri
milisekunde. Na pitanje šta su videli, ispitanici nisu znali da objasne jer su
se slike smenjivale prebrzo da bi ih oni svesno „registrovali“, ali to je bilo
dovoljno dugo da se aktivira sistem žudnje zavisnika.51 Ispitanici nisu bili
svesni šta im je prikazano, ali njihov emocionalni mozak je odreagovao.
U kontekstu vrta to je ta razlika između onoga što baštovan radi u
vrtu... i onoga što vrt obavlja sâm. Baštovan može da čupa korov, zaliva i
đubri, ali on zapravo ne utiče na rast biljaka. Biljke rastu zahvaljujući
sistemima očekivanja, žudnje i uživanja. Na njih utiče mnogo faktora –
koliko se brinete o njima, vremenske prilike (to jest spoljne okolnosti u
vašem životu) i koliko su biljke prilagođene konkretnom zemljištu (vašem
telu, kočnicama i gasu). Međutim, baštovan ne može da stisne zube i natera
baštu da napreduje; on samo može da stvori najbolje moguće uslove i
prepusti bašti da radi ono što treba. U poglavljima 4, 5 i 9 čitaćete o tome
kako se stvara seksualno pozitivan kontekst.

„Je l’ sa mnom nešto nije u redu?“ (Odgovor: ne)

Seksualno uzbuđenje, želja i orgazam stalno se menjaju. Nekad nas te

promene oduševe, a nekad nas začude ili zabrinu. Nekad se te promene
dešavaju kao reakcija na promenu našeg seksualnog sklopa – polnih organa
i mehanizma dvojne kontrole. Ipak, uzbuđenje, želja i orgazam se češće
menjaju usled reakcije na kontekst – naše okruženje i psihičko stanje. Naše
raspoloženje. Našu vezu. Naš život.
Možda najvažnija spoznaja do koje dolazimo razumevanjem načina
na koji kontekst utiče na obradu seksualno relevantnih stimulusa u mozgu
jeste sledeća: kad vam seks ne pričinjava zadovoljstvo, to ne znači da s
vama nešto nije u redu. Možda su se promenile spoljne okolnosti u vašem
životu ili neki drugi motivacioni sistem (kao što je stres), pa to utiče na
vašu seksualnu reakciju. To znači da možete uneti pozitivnu promenu, a da
pritom ne menjate sebe.
Još jedna važna spoznaja koju nam donosi razumevanje konteksta
jeste da nam on pomaže da shvatimo zašto se žene toliko razlikuju među
sobom. Za mnoge žene najpozitivniji seksualni konteksti možda nisu oni
koji su kulturološki prihvaćeni i lako dostupni – kao što je neobavezan seks
dok ste na fakultetu ili isti stari seks po hiljaditi put posle deset godina
braka. Nekima je to odličan kontekst. Drugima, međutim, sjajan, seksualno
pozitivan kontekst možda je anoniman seks za jednu noć na gomili kaputa
u garderoberu na nekoj zabavi u tuđoj kući. Nekima opet prija nežan,
emotivan seks u dugoj, ozbiljnoj vezi. Za neke su to raznorazni konteksti,
dok su druge suzile izbor. Sve dok je žena posvećena svojoj i partnerovoj
dobrobiti, kontekst nije važan pod uslovom da joj pruža zadovoljstvo.
Međutim, ukoliko zanemarimo kontekst, svaka žena kojoj seks ne
prija ili čija se želja smanjuje može pasti u iskušenje da zaključi da s njom
nešto nije u redu ili jednostavno ne voli seks... kad joj zapravo samo treba
bolji kontekst.
U pravom kontekstu seks je nesumnjivo najprijatnije iskustvo koje
čovek može imati. On nas može čvršće povezati s partnerom, preplaviti
hormonima sreće, zadovoljiti duboke biološke nagone i uzdići do duhovnih
visina. U pogrešnom kontekstu, pak, on doslovno može izgledati kao smrt.
U zavisnosti od konteksta, kvalitet seksa može se beskrajno razlikovati –
od slatkog do odvratnog, od zabavnog do bolnog – a zbog mehanizma
dvojne kontrole, ponekad istovremeno imamo dva sukobljena iskustva.

Kad je saznala da su kontekst i njen neosetljivi gas povezani, Kamila

je odlučila da o svom slabo osetljivom gasu razmišlja u kontekstu metafore
tuširanja – s metaforom vrta nikad se nije potpuno snašla, ali joj se
metafora tuširanja nekako dobro uklopila. Primetila je da konteksti puni
romantike, ljubavi i uzbuđenja, neuobičajene situacije i nizak nivo stresa
pojačavaju osetljivost mozga na seksualne signale.
Ili, kako je ona to opisala: „Oni greju vodu i jačaju pritisak.“
Ipak, najbolji kontekst, razmišljala je, bile su situacije kad je imala
utisak da neko juri za njom sa željom da je osvoji. Moguće je da se dug
period udvaranja, koji je obeležio početni period njene veze s Henrijem,
odlično uklopio s kontekstualnim faktorima koji su pojačali njenu žudnju
za seksom.
Ona i Henri su popričali o tome i odlučili su da izvedu eksperiment:
on će organizovati čitave večeri tokom kojih će se udvarati Kamili, zavoditi
je i – na kraju – osvojiti. Tada su otkrili nešto što ih je oboje iznenadilo:
nije je uzbuđivalo osvajanje, već čekanje.
 Kad su prvi put to probali, bilo joj je malo nezgodno jer je znala šta
sledi, pa je stalno pokušavala da ubrza stvari i pokaže mu da se slaže s
njegovom zamisli. Kad ju je uhvatio za ruku dok su se vraćali iz bioskopa,
pokušala je da ga poljubi. Međutim, Henri ju je zaustavio i usporio. Kad je
on poljubio nju, ona je pokušala da produbi poljubac, ali ponovo ju je
usporio. „Ja tebe jurim, sećaš se?“, rekao je. „Ne mogu da te jurim ako ti
ideš ka meni.“
To je bio trenutak prosvetljenja.
Kamila je shvatila da joj zapravo treba vremena da joj se uživanje
razvije i pojača sve dok ono konačno ne aktivira žudnju. Sve su to radili
pretpostavljajući da će joj želju podstaći osećaj da neko juri za njom, ali se
ispostavilo da caka nije u tome da je neko juri, već u stepenu aktivacije
gasa, što se postiže laganim tempom i odlaganjem zadovoljstva. Za nju je
prerastanje uživanja u žudnju slično kao tinjajući pripalni plamen na
plinskom šporetu – nema baš dovoljno plina, nema baš dovoljno, nema baš
– sve dok, puf, uživanje ne preraste u žudnju.
Ili – vratimo se na analogiju s tušem – njen gas je bio poput bojlera
kom dugo treba da se ugreje. Dobro radi, samo mu treba više strpljenja,
ali isplati se čekati.
I Kamila i Henri su pažljive, brižne i metodične osobe kojima prija
spor tempo, pa im se ovakav pristup izuzetno dopada. On ne bi odgovarao
svima. Međutim, suština odličnog seksa nije u tome da se radi ono što
svima odgovara, već ono što odgovara vama i vašem partneru.

U prvom delu knjige videli smo kako vaš seksualni sklop – telo,
mozak i kontekst – utiču na celokupno seksualno blagostanje. Naučili smo
da se kod svih nas ta tri elementa sastoje od istih osnovnih delova, ali su
mozak, telo i kontekst svakog od nas jedinstveni. Drugim rečima, svi
imamo jedinstven „vrt“ u kojem gajimo sopstveno seksualno blagostanje.
Sledeći deo knjige bavi se konkretnim faktorima koji utiču na vaš
kontekst u smislu okruženja i mentalnog stanja. Oni su nalik na sunce i
kišu i – ponekad – đubrivo u vašoj bašti. Neke možete da kontrolišete,
neke ne, a od svih njih zavisi kako vam bašta napreduje. U poglavlju 4
razmatram dva glavna motivaciona sistema – stres i ljubav – i neočekivane
načine na koje oni utiču na seksualnu reakciju. U poglavlju 5 objašnjavam
kako kulturološki faktori u okruženju – recimo, pritisak društva da
izgledate ili se ponašate na određeni način, ili moralisanje i medijske
poruke o tome šta je „ispravno“, a šta „pogrešno“ u seksu – mogu uticati
na seksualnost, te kako da razmrsite čvor koji kultura s negativnim stavom
o seksu vezuje u seksualnoj psihi ljudi.

PnP

• Predstava o osećaju u mozgu zavisi od konteksta. Primera radi,

golicanje: ako vas partner zagolica kad ste već uzbuđeni, to vam
može biti zabavno. Međutim, kad vas zagolica kad ste ljuti,
iznerviraćete se. Isti osećaj, drugačiji kontekst – zato je i predstava o
tome drugačija.
• Kad ste pod stresom, mozak tumači skoro sve kao potencijalnu
opasnost. Kad ste uzbuđeni, mozak skoro sve može da protumači kao
seksualno relevantno. Razlog: kontekst!
• Očekivanje (iščekivanje), žudnja (želja) i uživanje (sviđanje)
zasebne su funkcije u mozgu. Možete da želite nešto, a da vam se to i
ne sviđa (žudite za tim), iščekujete, a da to ne želite (plašite se), ili da
iskusite bilo koju drugu kombinaciju.
• Za većinu ljudi najbolji kontekst za seks je nizak nivo stresa +
velika ljubav + eksplicitna erotika. Razmislite koji konteksti vama
odgovaraju dok popunjavate radne listove u daljem tekstu.

Pozitivni seksualni konteksti

Setite se nekog pozitivnog seksualnog iskustva odranije. Opišite ga ovde

navodeći što više značajnih detalja.
Sada razmislite o tome koji su aspekti doveli do pozitivnog iskustva.
Ostalo
 Ne baš najbolji seksualni konteksti

Setite se nekog ne baš najboljeg seksualnog iskustva odranije. Ne mora da

bude strašno, već samo ne tako dobro. Opišite ga ovde navodeći što više
značajnih detalja.

Sada razmislite o tome koji su aspekti doveli do ne tako dobrog

iskustva.
Ostalo
 Procena seksualnih signala

Pročitajte sve pozitivne i ne baš najbolje seksualne kontekste koje ste

naveli. Koje biste okarakterisali kao pouzdane kontekste za sjajan seks i
pouzdane kontekste za ne baš najbolji seks?

Navedite pet stvari koje biste vi i/ili vaš partner mogli da uradite kad
biste odlučili da sebi omogućite češći i lakši pristup kontekstima koji vam
poboljšavaju seksualnu funkciju.
 Sada izaberite dve-tri stvari koje vam najviše odgovaraju u smislu
delotvornosti, lakoće i trenutne dostupnosti, i navedite sve što bi moralo da
se dogodi da bi se ta promena desila. Budite što KONKRETNIJI I
DETALJNIJI. To treba da budu AKTIVNOSTI, a ne generalizacije, ideje i
stavovi. Odgovorite na pitanje: „Ako odlučimo da uvedemo ovu promenu,
šta treba da stavimo na listu zadataka?“

1. promena

2. promena
 3. promena

Na kraju se odlučite za samo jednu promenu koju ćete zaista

sprovesti. Zajedno izaberite datum kada ćete početi, a koji vam se čini kao
dobar trenutak. Idealno bi bilo da to bude tokom sledećeg meseca.
Napravite plan. I SPROVEDITE GA U DELO.
 Deo 2

Seks u kontekstu
 četiri

emocionalni kontekst
SEKS U PRIMITIVNOM MOZGU

Žene mi postavljaju pitanja i pričaju mi svoje priče. U glavi mi je čitava

biblioteka tih priča – urnebesne priče o seksualnim avanturama koje su
propale, tužne priče o odnosima koji nisu mogli da se izglade, zadivljujuće
priče o opstanku i uzvišenim trenucima. Svaka priča donosi neko otkriće.
Meritina priča govori o opstanku.
„Zašto bih verovala svom telu?“, upitala je. „Otkad sam u zrelim
godinama, telo mi je nepouzdano i raspada se. Kad sam pod stresom, sve
se jednostavno gasi – razbolim se, povredim se, nijedan sistem mi ne radi.
Tu spada i seks.“
Ovo je donekle imalo smisla s obzirom na njene osetljive kočnice, ali
činilo mi se da tu ima još nečega.
„Čini mi se da ti se telo odlučilo da reaguje na stres ’blokadom’
kada se samo isključi, umesto da pokuša da pobegne ili da se bori“,
odgovorila sam. „To se dešava kada je osoba dugo izložena veoma
intenzivnom stresu ili se oporavlja posle traume. Da li se pronalaziš u
nekoj od te dve situacije?“
„U obe“, Kerol i Merit rekle su uglas.
„Mislite da je stres kriv za to što nemam poverenja u svoje telo?“,
upitala je Merit.
Svakako.
Ovo poglavlje govori o stresu i ljubavi, i o njihovom uticaju na
seksualno zadovoljstvo.

Verujte svom telu. Osluškujte ga – ne ona konkretna, trenutna

dešavanja, već skrivene, iskonske poruke vašeg evolucionog nasleđa:
 − Izložena sam riziku./Bezbedna sam,
− Slomljena sam./Ja sam celovito biće,
− Izgubljena sam./Kod kuće sam.

Ako ste već veoma vešti u tome, slobodno preskočite ovo poglavlje.
Međutim, ukoliko bi vam, poput većine, dobro došla pomoć pri prevođenju
signala koje vam telo šalje, ovo poglavlje biće vam korisno. Na seksualno
uzbuđivanje ne utiču samo seksualni aspekti nekog konteksta već i svi
ostali emocionalni aspekti, uključujući tu i vaše postojeće emocionalno
stanje.
Od svih emocionalnih sistema kojima upravlja jedinstveni prsten,
dva koja možda najdirektnije utiču na seksualno zadovoljstvo jesu stres i
ljubav. Stres je fiziološki i neurološki proces koji vam pomaže da
prebrodite opasnosti. Ljubav je fiziološki i neurološki proces koji vas vuče
ka vašem plemenu.
Stres je osnova brige, teskobe, straha, zastrašenosti, svih situacija
koje vam govore „Beži!“ On je takođe osnova ljutnje – razdraženosti,
iznerviranosti, razočaranosti i besa. Osim toga, on je u velikoj meri osnova
isključenosti koja karakteriše depresiju. U prvom odeljku ovog poglavlja
opisaću stres na način koji se razlikuje od predstave o stresu koju možda
već imate. Za vladanje stresom (tako da vam se on ne umeša u seksualni
život) od ključne važnosti nije samo „opuštanje“ ili „smirivanje“. Stvar je u
tome da ciklus reakcije na stres mora da se zaokruži. Dozvolite mu da
potpuno nestane. Neka vam telo prođe ceo put od stanja „Izložena sam
riziku“ do „Bezbedna sam“.
U drugom delu ovog poglavlja govorim o ljubavi. Za naše potrebe
ljubav je privrženost, urođeni biološki mehanizam koji spaja ljude. Ona je
osnova strasti, naklonosti, radosti pronalaženja partnera s kojim možete da
se povežete. Ona, pak, čini i pozadinu tuge, ljubomore i slomljenog srca.
Ponekad vam donosi radost, kao kad se zaljubite. Nekad je bolna, kao kad
raskinete. Međutim, uvek nas privrženost izvlači iz stanja „Slomljena sam“
u „Ja sam celovito biće“.
Na kraju, u trećem delu ovog poglavlja govorim o mestu gde se stres,
privrženost i seks prepliću – mestu gde smo ushićeni od velike radosti koju
nam donosi intenzivna ljubav, ali i prolazimo kroz agoniju najgoreg
međuljudskog razdora. Kad nam se stres, privrženost i seks svi zajedno
aktiviraju u jedinstvenom prstenu, oni javljaju: „Izgubljena sam“ da bi nas
motivisali da tragamo sve dok se ne nađemo na novom mestu: „Kod kuće
sam.“ Opisaću seks podstaknut patnjom usled privrženosti kao „seks koji
poboljšava zaplet“ i navešću načine na koje takvu dinamiku možemo
preokrenuti u svoju korist.
Cilj svega toga jeste da vam pomognem da shvatite da ciklus reakcije
na stres i mehanizam privrženosti čine sastavni deo vaše seksualne reakcije
i da navedem načine na koje zahvaljujući njima možete poboljšati
seksualni užitak, kao i da pružim rešenja za situacije kad vam ciklus
reakcije na stres i mehanizam privrženosti narušavaju zadovoljstvo.
Seksualno blagostanje žene možemo razumeti samo ako u obzir
uzmemo kontekst – a on uglavnom nema nikakve veze sa samim seksom.
To znači da možemo poboljšati seks i užitak koji vam on pruža, a da
pritom ništa direktno ne menjamo u svom seksualnom životu! U ovom i
sledećem poglavlju razmatram kontekstualne faktore koji se, prema
rezultatima istraživanja, dovode u vezu s promenama seksualnog
blagostanja žena. Poboljšajte kontekst i samim tim i vaš užitak u seksu biće
veći.
Ciklus reakcije na stres: bori se, beži i ukoči se
Prvo ćemo odvojiti uzročnike stresa od samog stresa. Uzročnik stresa
je ono što aktivira reakciju na stres – računi, porodica, posao, zabrinutost
zbog seksualnog života, svi ti faktori.
Stres je sistem promena koje se aktiviraju u mozgu i telu kao reakcije
na uzročnike stresa. To je evoluciono adaptivni mehanizam koji vam
omogućava da reagujete na ono što doživljavate kao opasnost. Taj
mehanizam je takođe bio evoluciono adaptivan u vreme kad su uzročnici
stresa imali kandže i zube, i mogli su da trče pedeset kilometara na sat.
Danas nas lavovi skoro nikad ne jure, a ipak naše telo reaguje na, recimo,
nesposobnog šefa uglavnom isto kao što bi i na lava. Fiziologija današnjeg
čoveka nije mnogo drugačija. Taj podatak ima važne posledice po vaš
seksualni život, kao što ćete se uskoro i sami uveriti.
Stres se obično predstavlja kao reakcija „bori se ili beži“, ali daleko
korisniji – i tačniji – jeste njegov puni opis: bori se/beži/ ukoči se. Evo
kako se odvija taj proces.
Kad mozak primeti opasnost u okruženju, u organizmu nastaje velika
biohemijska promena koju karakterišu naleti adrenalina i kortizola u krvi,
kao i brojne fiziološke pojave – recimo, ubrzan puls, ubrzano disanje i
povišen krvni pritisak; slabljenje funkcije imunog i digestivnog sistema;
širenje zenica i prelazak u stanje pripravnosti s preusmeravanjem pažnje na
ovde i sada. Sve te promene slične su turiranju motora pre trke ili dubokom
udisaju pre nego što zaronite u vodu – priprema za ono što ćete preduzeti.
Šta ćete preduzeti, zavisi od prirode opasnosti – to jest, vaša reakcija
zavisi od konteksta.
Pretpostavimo da nam opasnost preti od lava – s takvom opasnošću
su se u svom okruženju susretali naši davni preci, kod kojih se taj
mehanizam i razvio. Ciklus reakcije na stres primećuje lava i viče: „Izložen
sam riziku! Šta da radim?“ Mozak vam za tren oka šalje informaciju da lav
predstavlja opasnost koju ćete najverovatnije preživeti ako pokušate da
pobegnete.
Šta ćete uraditi kada vidite da vas lav juri?
Uplašićete se i potrčati.
I šta se tada dešava?
Moguća su samo dva ishoda, složićete se. Ili će vas lav ubiti, u kom
slučaju ništa od ovoga uopšte više nije važno, ili ćete pobeći i preživeti.
Zato zamislite da ste uspešno dotrčali do svog sela, pozvali ste upomoć i
svi su vam pomogli da ubijete lava. Kasnije ste ga svi pojeli za večeru a
ujutru ste mu odali poštovanje i sahranili ste preostale delove tela uz
zahvalnost za prinesenu žrtvu lava.
I, kako se sada osećate?
Odahnuli ste! Zahvalni ste što ste živi! Volite svoje prijatelje i
porodicu!
To je kompletan ciklus reakcije na stres koji ima svoj početak
(„Izložen sam riziku!“), sredinu (preduzeta radnja) i kraj („Bezbedan
sam!“).
Pretpostavite sada da vam opasnost preti od osobe besnog izraza lica
koja se prikrada vašem najboljem prijatelju otpozadi s nožićem u ruci.
Mozak vam šalje poruku da je najbolje da takvu opasnost neutrališete tako
što ćete savladati protivnika.
Besni ste („Izložen sam riziku!“ – kao što ćemo videti u odeljku o
privrženosti, osobe koje volimo računaju se kao „mi“) i borite se s njim.
 Ponovo ista situacija – možete se boriti i umreti ili se boriti i
preživeti; u svakom slučaju, zaokružujete ciklus reakcije na stres tako što
preduzimate meru koja neutrališe uzročnika stresa i stres.
Obe navedene reakcije, beži i bori se, jesu stres na koji reagujete
gasom – simpatički nervni sistem, ono „NAPRED!“ reakcije na stres.
Borba nastaje kada vaš emocionalni jedinstveni prsten odluči da uzročnika
stresa treba savladati. Bežanje je rešenje kada vaš jedinstveni prsten odluči
da od uzročnika stresa treba pobeći.
Pretpostavite, međutim, da je mozak utvrdio da uzročniku stresa ne
možete ni pobeći, niti ga možete savladati – osećate kako vas je lav napao
otpozadi. U takvoj situaciji nastaje reakcija na stres kočnicom –
parasimpatički nervni sistem, ono „STANI!“ koje aktivira teška muka.
Telo vam se isključuje; možete čak doživeti i „toničnu imobilnost“, stanje
kad ne možete da se pomerite ili možete, ali ste tromi. Divlje životinje se
ukoče i padnu na zemlju u očajničkom pokušaju da grabljivca ubede da su
već mrtve; Stiven Pordžes je pretpostavio da je ukočenost reakcija na stres
koja omogućava bezbolnu smrt.52
Ukoliko životinja preživi tako ozbiljnu opasnost po život, dešava joj
se nešto neobično: ona se trese. Drhti dok joj se šape trzaju u vazduhu.
Duboko uzdahne. Zatim se digne na noge, protrese se i lagano otrči.
Ovde je ukočenost prekinula reakciju „bori se ili beži“, usled čega se
stresno stanje praćeno lučenjem adrenalina zadržalo u telu životinje. Kad
se životinja trese, drhti i uzdiše, telo joj otpušta kočnicu, čime zaokružuje
onaj aktivacioni proces izazvan reakcijom „bori se/beži“ i iz sebe izbacuje
sve što je preostalo. Time se ciklus zaokružuje. Ta faza naziva se
„zaokruživanje sopstvenim tempom“.53
Prijateljica mi je ispričala kako joj je sin reagovao kad se probudio iz
anestezije nakon što je u hitnoj pomoći čekao pet sati na manju hiruršku
intervenciju na prstu.

„Probudio se iz anestezije ’vrlo uznemiren’, kako su mi rekle sestre.

U prevodu, ’totalno je odlepio’, što znači da je histerično vrištao, divljački
je mlatarao rukama i nogama i vikao da mrzi mene i sve ostale. Divlje se
batrgao nogama i vrištao je: ’Hoću samo da pobegnem, hoću samo da
pobegnem!’“
 Šutiranje nogama uz povike: „Hoću samo da pobegnem“ predstavlja
bežanje. To što mrzi sve oko sebe je borba. Anestezija je medicinski
izazvana ukočenost – divlje životinje kojima istraživači daju anesteziju
prolaze kroz isto iskustvo kao sin moje prijateljice. Ja sam to nazvala
„osećaji“ pošto se radi o nečemu što se dešava u samom telu, bez ikakvog
očiglednog uzroka iz okruženja. Dete nije bilo ni u kakvoj opasnosti, ali
imalo je mnogo „osećaja“ koji su morali da se reše. Njegova mama je
potpuno ispravno postupila.

„Zagrlila sam ga smireno, ponavljala sam mu da ga volim i da ga

čuvam, i on se na kraju dovoljno smirio da je mogao da se obuče (pre toga
je doslovno bio strgao odeću sa sebe) i krenuo je sa mnom. Već dok smo
išli ka garaži, smirenim tonom mi je rekao da me mnogo voli, a kad smo
stigli kući, odmah je utonuo u san.“

Prošao je kroz ceo ciklus i na kraju se opustio – ispoljavanje ljubavi i

san.
Retko se u svakodnevnom životu dešava da izlazak iz stanja
ukočenosti bude tako dramatičan. Čak i u svojoj blažoj varijanti, ciklus
reakcije na stres odvija se u opisanim fazama – ima svoj početak, sredinu i
kraj – koje su sastavni deo nervnog sistema i potpuno funkcionalne – u
pravom kontekstu.

Stres i seks

Već sada za vas nije nikakvo otkrovenje kad kažem: „Ako hoćete češći i
bolji seks, smanjite nivo stresa.“ To je kao da sam rekla, „Vežbanje je
dobro za zdravlje“ i „San je važan.“ Naravno. Sve to već znate.
Više od polovine žena zapravo navodi da stres, depresija i teskoba
smanjuju njihovu zainteresovanost za seks; takođe im umanjuju seksualno
uzbuđenje i mogu ometati dostizanje orgazma.54 Hronični stres takođe
uzrokuje poremećaje ili gubitak menstrualnog ciklusa, te smanjene
plodnosti i laktacije; uvećava rizik od pobačaja, smanjuje intenzitet
reakcije polnih organa, odvlači pažnju i uzročnik je bola prilikom seksa.55
 Kako se hormoni i neurohemikalije stresa povezuju s hormonima i
neurohemikalijama seksualne reakcije da bi potisnuli ili stimulisali
seksualno ponašanje? To niko tačno ne zna – ali neke činjenice jesu
poznate.
Znamo da su osobe pod stresom sklonije da tumače sve stimuluse
kao opasnost, baš kao pacovi kojima je bleštalo svetlo i treštala muzika
Igija Popa.
Takođe znamo da mozak može da obrađuje ograničenu količinu
informacija u datom trenutku; stres se može najjednostavnije definisati kao
pretrpanost informacijama, pa kad se mnogo toga dešava istovremeno,
mozak počinje da vrši trijažu, određuje prioritete, pojednostavljuje, pa čak
i jednostavno zanemaruje neke stvari.
Isto tako znamo da mozak određuje prioritete na osnovu potreba koje
obezbeđuju opstanak: disanje, beg od grabljivaca, održavanje odgovarajuće
temperature, hidriranost i ishrana, ostanak unutar pripadajuće društvene
grupe – sve su to prioriteti prvog stepena. Navedeni prioriteti se
raspoređuju u zavisnosti od konteksta. Ako ste izgladneli, bićete spremniji
da ukradete hleb od komšije, čak i ako time rizikujete da vas izbace iz
društvene grupe. Ukoliko ne možete da dišete, nije vam važno kad ste
poslednji put jeli jer nećete biti gladni. A, u slučaju da ste generalno
preopterećeni životom u dvadeset prvom veku, praktično sve ostalo vam je
preče od seksa; mozak na sve gleda kao na lava koji juriša. Zato, ako vas
juri lav, da li je to dobar trenutak za seks?
Da rezimiramo: briga, teskoba, strah i zastrašenost predstavljaju stres
– „Eno ga lav! Beži!“
Razdraženost, iznerviranost, razočaranje, srdžba i gnev predstavljaju
stres – „Eno ga lav! Ubij ga!“
Emocionalna otupelost, isključivanje, depresija i očaj predstavljaju
stres – „Eno ga lav! Pravi se mrtav!“
Nijedno od navedenih stanja ne ukazuje na to da je sada dobar
trenutak za seks.
Stres je povezan s opstankom. Iako seks ima brojne svrhe, u njih se
ne ubraja i opstanak jedinke (osim kada zaista služi i tome – videti odeljak
o privrženosti). Stoga kod većine ljudi stres gazi na kočnicu i tako
potiskuje zainteresovanost za seks – osim kod deset−dvadeset procenata
ljudi poput Olivije kojima stres aktivira gas. (Delovi su isti, samo što su
drugačije organizovani.) Međutim, čak i kod tih osoba stres blokira
seksualno zadovoljstvo (uživanje), dok istovremeno povećava
zainteresovanost (žudnju) za seks. Seks pod stresom pruža drugačiji osećaj
od seksa koji pruža zadovoljstvo – znate zašto: kontekst.
Da biste ublažili uticaj stresa na zadovoljstvo i zainteresovanost za
seks, da bi vam seks pružio veću radost i zadovoljstvo, morate vladati
stresom.
Da, lako je pričati.

Kad je Olivija bila pod stresom, bila je zainteresovanija za seks – i to

je bio izvor sukoba u njenoj vezi s Patrikom jer, kad je on bio pod stresom,
seks ga nije mnogo zanimao. Situaciju je dodatno pogoršavalo to što je
zbog seksualne želje podstaknute stresom Olivija osećala da gubi kontrolu.
Kako da prevaziđe taj osećaj?
Tako što će vežbati da zaokruži ciklus.
Moj stručni opis Olivijinog osećaja gubitka kontrole glasi
„maladaptivno ponašanje s ciljem da se prevaziđu negativna osećanja“ –
što zapravo znači da pokušava da se izbori s neprijatnim osećanjima
(stres, depresija, teskoba, samoća, bes) tako što se upušta u nešto što sa
sobom nosi visok rizik od neželjenih posledica. Jedan primer toga je
kompulzivno seksualno ponašanje. U ostale primere spadaju:

• riskantno konzumiranje alkohola i lekova,

• disfunkcionalne veze – recimo, pokušaj da se suočite sa sopstvenim
osećanjima tako što se suočavate s tuđim,
• beg u ono što vam odvlači pažnju, recimo filmski maraton, iako ima
i prečih stvari koje treba da obavite,
• poremećaj ishrane – restriktivna ishrana, prejedanje ili izazivanje
povraćanja.

Naravno, sve navedeno se može upražnjavati i na zdrav način.

Međutim, kada ispoljavamo takvo ponašanje, umesto da se bavimo svojim
„osećajima“ – to jest, umesto da zaokružimo ciklus – tada takvi vidovi
ponašanja sa sobom nose rizik od neželjenih posledica. Neki su prilično
bezazleni... dok drugi povlače ozbiljnu opasnost. Svi oni imaju samo jednu
svrhu: da upravljaju prikrivenima osećanjima. Tako se ponašamo kad ne
znamo kako da zaokružimo ciklus ili kada teško patimo.
Dok je bila tinejdžerka, Olivija je imala poremećaj ishrane, što je
zapravo bila maladaptivna strategija prevladavanja stresa. Prejedala bi
se, a zatim bi vežbala, prejedala se i vežbala. Kad se oporavila od
poremećaja ishrane, shvatila je da se nije tako ponašala zbog oblika svog
tela – „Trebalo mi je nešto na šta ću svaliti krivicu zbog svoje teskobe, a
zbog kulturološkog ispiranja mozga, telo mi se činilo kao dobra meta“,
rekla je. Umesto toga, kompulzivnim ponašanjem je pokušavala da se
izbori s osećanjima kojima je tada bila opterećena.
Nekoliko godina nije primećivala nikakve simptome. Ipak, rekla mi
je: „Ponekad prolazim kroz vrata postrance jer mislim da sam preširoka.
Kad uhvatim sebe da to radim, nateram se da prođem pravo jer sam
shvatila da nisam zabrinuta zbog svog tela, već zbog teskobe.“
Ona danas trčanjem prevladava stres, a ono joj služi i kao
produktivni ventil kroz koji usmerava svoju snagu i energiju – ograničila je
sebe samo na jedan maraton godišnje jer, kako kaže: „Sklona sam
preterivanju, a ovako mi je lakše jer postavim sebi granicu.“
„Mislim da radiš nešto što ima mnogo dublji smisao od prostog
postavljanja granice“, rekla sam. „Mislim da ti vežbanje pomaže da
zaokružiš ciklus, umesto da pritiskaš kočnicu. Isto možeš postići i sa
seksom.“
„Mogu?“
„Da.“
Ugrizla se za usnu i klimnula glavom. Zatim je rekla: „Ne
razumem.“
Razumeće kad stignemo do poglavlja 5.

Manjkava kultura -→ manjkav ciklus reakcije na

stres
Ključ za efikasno savladavanje stresa leži u nastojanju da zaokružite ciklus
– da izađete iz stanja ukočenosti, pobegnete predatoru, ubijete neprijatelja,
radujete se.
Stres, međutim, složeniji je proces kod savremenog čoveka nego kod
gazele i gorile, i to iz brojnih razloga. Prvo, kao što sam već pomenula, u
savremenom svetu lavovi nas skoro nikad ne jure. Naši uzročnici stresa su
blažeg intenziteta i duže traju – to su tzv. hronični uzročnici stresa, za
razliku od „akutnih uzročnika stresa“, poput pravog napada predatora.
Akutni uzročnici stresa imaju jasan početak, sredinu i kraj; zaokruživanje
ciklusa nam je urođeno – bežanje, opstanak, slavlje. S hroničnim
uzročnicima stresa priča je drugačija. Ukoliko nam je stres hroničan i ne
preduzimamo svesne korake da zaokružimo ciklus, sve što je aktiviralo
stres, ostalo je u nama. Zbog toga smo bolesni, umorni i ne možemo da
uživamo u seksu (kao ni u mnogim drugim stvarima).
Drugo, našoj kulturi, koja zanemaruje emocije, ne sviđaju se
„osećanja“. Naša kultura kaže da nemamo razloga da budemo pod stresom
ako nam uzročnik stresa nije pred nosom, pa zato odmah treba da ga
zanemarimo. Kao ishod toga „vladanje stresom“ za većinu ljudi znači
eliminisanje svih uzročnika stresa ili jednostavno opuštanje, kao da se stres
može ugasiti poput svetla. Našoj kulturi se u toj meri ne sviđaju „osećanja“
da se osobama koje su doživele saobraćajnu nesreću odmah daju sedativi
koji sprečavaju organizam da se smiri prirodnim putem; neželjena
posledica takve dobronamerne medicinske intervencije jeste veštačko
izazivanje stanja ukočenosti kod preživelih pacijenata s teškim povredama,
i upravo tako posttraumatski stresni poremećaj počinje da se razvija u
mozgu preživelog.56
Međutim, treće – čak i da nema lekova i kulture koja zanemaruje
emocije, naš izrazito društven mozak stvarno vrlo vešto sputava samog
sebe i prekinuće reakciju na stres usred ciklusa jer: „Sada nije prikladan
trenutak za ’osećanja’.“ Takav vid sopstvenog sputavanja primenjujemo da
lakše sarađujemo s ljudima iz okruženja – to jest da nikoga ne uznemirimo.
Nažalost, naša kultura je ukinula sve prikladne trenutke za „osećanja“.
Kulturološki gledano, zatvorili smo se u sopstveni strah, bes i očaj.
Moramo stvoriti vreme i prostor, i osmisliti strategije za zaokruživanje
reakcije na stres.
 Zaokružite ciklus!

Kako?
Pa, isto kao što ne možete da stisnete zube i naterate vrt da
napreduje, ni ciklus reakcije na stres ne možete da primorate da se
zaokruži. Da bi se ciklus zaokružio, umesto da stiskamo kočnicu stresa,
moramo lagano da skinemo nogu i s gasa i s kočnice, i zaustavimo se s
ugašenim motorom.57Da biste to uspeli, potrebno je da stvorite pravi
kontekst i imate poverenja u svoje telo, koje će odraditi ono što treba.
Koji je pravi kontekst?
Razmislite kakvo ponašanje vaše telo prepoznaje kao spas od lavova.
Kad vas juri lav, šta ćete uraditi?
Potrčaćete.
Dakle, kad vas pritiska stres na poslu (ili zbog seksualnog života), šta
radite?
Trčite... ili hodate, ili stanete na trenažer ili izađete na ples ili samo
igrate po sobi. Fizička aktivnost je najefikasnije rešenje za zaokruživanje
ciklusa reakcije na stres i vraćanje centralnog nervnog sistema u smireno
stanje. Kad neko kaže: „Vežbanje je dobro za stres“, to je prava pravcata
istina.58
Evo još nekih stvari za koje nauka kaže da ne samo da nam stvarno
pomažu da se „osećamo bolje“ već zapravo olakšavaju zaokruživanje
ciklusa reakcije na stres: san; ljubav (više o tome u sledećem odeljku); bilo
kakav oblik meditacije, uključujući tu i svesnu pažnju, jogu, tai či,
skeniranje tela itd. (više o tome pročitajte u poglavlju 9); i dopuštanje sebi
da se dobro isplačete ili ispustite onaj iskonski vrisak iz sebe – mada s tim
treba da budete oprezni. Ponekad se ljudi prepuštaju stresu kad plaču,
umesto da dopuste da suze speru sav stres. Ako ste se ikad zaključali u
sobu, otplakali deset minuta i na kraju duboko uzdahnuli osećajući veliko
olakšanje, osetili ste kako vam je to pomoglo da iz stanja „Izložena sam
riziku“ dođete u stanje „Bezbedna sam.“
Od pomoći može da bude i umetnost, primenjena na isti način. Kad
vam stručnjaci za mentalno zdravlje predlože da pišete dnevnik ili neki
drugi vid ekspresivne brige o sebi, oni ne misle da sastavljanje rečenica ili
crtanje samo po sebi ima terapeutsko dejstvo, već vas podstiču da
pronađete pozitivan kontekst da biste kreativnim procesom izbacili stres iz
sebe.
Ja obično na tu listu dodam ulepšavanje i druge načine brige o telu.
Iako mi nije poznato nikakvo konkretno istraživanje na tu temu,
razgovarala sam s mnogo žena kojima tuširanje i rituali, delimično
društveni, a delimično meditativni – recimo, lakiranje noktiju, pravljenje
frizure ili šminkanje, opšte uzev „spremanje“ za izlazak (ili ostajanje kod
kuće) – omogućavaju potpuni prelazak iz stresnog stanja u prijatno
raspoloženje s voljom za druženje. Te priče nisu podaci, već, kako ih ja
zovem, dokazi, i zato govorim: „Da, obasipajte sebe ljubavlju.“
Imam omiljenu teoriju, po kojoj su takvi rituali i ponašanja povezani
s „dobrotom prema samom sebi“, o kojoj govorim u poglavlju 5, mada,
koliko mi je poznato, niko se dosad nije konkretno bavio njom. 59 U
svakom slučaju, naši bližnji rođaci majmuni jedu insekte jedni drugima s
krzna; možda su šumeće bombe za kupanje i svetlucavi losion za telo
ekvivalenti koje koristi savremeni čovek.
Svako ima nešto što deluje na njega – i svako ima drugačiju
strategiju. Koju god da primenjujete, svesno težite tome da zaokružite
ciklus. Lagano se zaustavite s ugašenim motorom, bez kočnice. Emocije su
kao tuneli: morate da prođete celim putem kroz tamu da biste na kraju
ugledali svetlost. To ponavljam svojim studentima toliko često da ponekad
prevrću očima: „Ne opet o tunelu.“ Da, opet o tunelu. Zato što je to tačno.
Na kraju poglavlja nalazi se radni list koji će vam pomoći da
razmotrite efikasne strategije za ublažavanje stresa.
Dok smišljate strategije koje će vam pomoći, obratite pažnju na
situacije u kojima je samokontrola preporučljiva i na mesta i ljude koji vam
stvaraju prostor za „osećaje“. Neki obrasci samokontrole su važni i
nepromenljivi – recimo, nije preporučljivo da plačete na radnom mestu.
Međutim, neki mogu da budu kontraproduktivni, a svima nama treba
barem jedno mesto gde se možemo „prepustiti svim svojim osećajima“, a
da pritom ne moramo da se obaziremo na to hoće li nas neko kritikovati ili
hoćemo li nekog uznemiriti. Pronađite takvo mesto i takve ljude.
Poslednje upozorenje: suočavanje s uzročnicima stresa previše često
mešamo sa suočavanjem sa stresom. Pre nekoliko godina rukovodioci
programa vršnjačkog seksualnog obrazovanja u studentskom gradu sedeli
su u mom kabinetu i pričali o uspešno organizovanoj manifestaciji
„Sekstravaganca“. Posle nekoliko meseci rada njihov trud bio je krunisan
fantastičnim uspehom. Međutim, bili su iscrpljeni i začuđeno su
komentarisali: „Sekstravaganca je gotova! Zašto smo još uvek pod istim
stresom kao prvog dana?!“
„Zato što ste se suočavali s uzročnikom stresa“, odgovorila sam, „a
ne sa stresom. Vaše telo još uvek misli da vam je lav za petama.“
Rešenje: radite nešto što će vašem telu poručiti: „Pobegao si i
preživeo si!“

• Fizička aktivnost
• Uzajamno ispoljavanje ljubavi
• Iskonski vrisak ili plakanje
• Progresivno opuštanje mišića ili neki drugi oblik senzomotorne
meditacije
• Briga o sopstvenom telu – npr. ulepšavanje, masaža, manikir

Ona koja je završila studije plesa izabrala je fizičku aktivnost, a ona

koja je završila ženske studije i studije roda organizovala je grupno
ispuštanje iskonskog vriska.

Kad seks postane lav

Osim svakodnevnih uzročnika stresa u životu, život nam nanosi duboke

rane, koje ponekad ne dobiju priliku da zarastu. Imajući u vidu
rasprostranjenost svih vrsta trauma, naročito seksualne prirode – prema
uzdržanim procenama, svaka peta žena bude žrtva seksualnog napada u
svom životu, mada je verovatnije da se radi o svakoj trećoj ženi60–
nemoguće je pričati o seksualnom zdravlju žena, a da se pritom ne
spomene trauma. Od seksualnog zlostavljanja dece, preko seksualnog
napastvovanja do svih oblika međuljudskog nasilja, žene su nesrazmerno i
sistematski ciljane, te stoga njihova seksualnost u daleko većoj meri nosi
emocionalna, fizička i kognitivna obeležja osobe koja je preživela traumu.
Drugim rečima, ako žene imaju više „problema“ sa seksom nego muškarci,
za to postoji opravdan razlog.
 (Ukoliko ste doživeli takvu traumu i još uvek niste prevazišli to
iskustvo, preporučujem da pređete na sledeći odeljak.)
Trauma nastaje kada osoba izgubi kontrolu nad svojim telom, ukoči
se i ne može da prevaziđe to stanje. Bez obzira na to da li je ono
prouzrokovano saobraćajnom nesrećom ili seksualnim nasiljem, aktivira se
mehanizam opstanka: ukočenost, umrtvljenost usled straha kad telo utrne i
ponekad se manifestuje tonična imobilnost (paraliza) ili osećaj odvojenosti
od tela. Neki to opisuju kao „stanje šoka“. To je reakcija na pretnju po
život koja se aktivira kada vaš um shvati da ne može pobeći uzročniku
stresa, niti ga može savladati. Rezervisana je za najopasnije situacije i
slučajeve teškog nasilja.
Zaštitnik prava žrtava i bivši policajac Tom Trembli opisao je
silovanje kao „najnasilniji zločin koji osoba može da preživi“.61 Oni koji
nisu bili žrtve seksualnog nasilja možda najlakše mogu da shvate kroz šta
je prošla žrtva silovanja ako zamisle da je preživela pokušaj ubistva pri
čemu je oružje bio seks.
Seksualno nasilje često se ne uklapa u našu predstavu o „nasilju“ –
pištolj ili nož se samo retko koriste; često čak nije ni zastupljena „agresija“
kakvu obično zamišljamo. Ciljana osoba izložena je prisili i ne može
nikako da utiče na sled događaja. Preživele žrtve ne pružaju „otpor“ zbog
neposredne i neizbežne opasnosti; njihovo telo bira stanje „ukočenosti“ jer
uz takvu reakciju na stres žrtve imaju veće šanse da prežive... ili da smrt
bude bezbolna.
Traumu ne izaziva uvek neki konkretan događaj. Ona može nastati
kao reakcija na stalnu patnju ili zlostavljanje, kao u vezi gde je seks
neželjen, mada se tehnički može smatrati da je žrtva „dala pristanak“ da je
napasnik ne bi povredio, ako se oseća zarobljenom u vezi ili je prisiljena na
neki drugi način. U takvom kontekstu telo žrtve postepeno shvata da ne
može da pobegne, niti da pruži otpor; ukočenost postaje podrazumevana
reakcija na stres jer naučeni obrazac takvog ponašanja najbolje garantuje
preživljavanje.
Iskustvo preživljavanja svake osobe je jedinstveno, mada se često
može opisati kao stanje isključenog ništavila. Kasnije se ta iluzija ništavila
raspršuje i nestaje pod bremenom fizičkog postojanja i sećanja.
Neodlučnim priznanjem da se to zaista dogodilo polako se oslobađaju
panika i bes koji do tada nisu mogli da izađu na površinu jer su bili
potisnuti zbog prevladavajućeg cilja da se preživi.
 Međutim, to što je žrtva preživela ne znači da se odmah i oporavila;
preživljavanje sledi automatski, ponekad čak i protiv volje žrtve. Oporavak
iziskuje da se žrtva smesti u relativno bezbedno okruženje i da bude
sposobna da fiziologiju ukočenosti razlikuje od doživljaja straha da bi se
potpuno oslobodila panike i besa i da bi napokon zaokružila ciklus reakcije
na stres.

Ni Kamila, ni Henri nisu doživeli nikakvu traumu, ali Henri – onaj

fini muškarac, džentlmen – imao je ranije devojku koja je bila žrtva
seksualnog nasilja dok su se zabavljali.
Nikad se dovoljno ne razgovara o preživljenoj traumi, a još manje o
pružanju emotivne podrške žrtvi. U zapadnom svetu veliku većinu napada
izvrši relativno malo muškaraca – istraživanja pokazuju da je to samo oko
pet procenata,1162 ali zato veliki broj muškaraca ima partnerke koje su bile
žrtve napada. Ipak, ne preduzimamo skoro ništa da naučimo te muškarce
kako da pruže podršku svojim intimnim partnerkama – žrtvama nasilja, niti
kako da vode brigu o sebi kao partnerima žrtava.
Henri jedva da je i bio svestan toga kakav je uticaj traumatično
iskustvo bivše partnerke imalo na njegov pristup seksu sve dok Kamila nije
osmislila plan po kom je on trebalo da je „juri“. Bilo mu je neugodno jer
je bio oduševljen njenom žarkom željom, ali – sećate se onog tinjajućeg
plamena na šporetu – Kamili je dugo trebalo da se dobro zagreje pre nego
što oseti strast.
Kako je mogao da zna da li stvarno ima želju? Da li se stvarno radi
o želji i pristanku ako ona „želi da želi“ seks, umesto da samo želi seks?
Kamila mu je pomogla pričom o kočnicama i gasu.
„Ja nemam osetljivu kočnicu, već imam tvrdoglavu pedalu gasa. Ja
sam kombi koji vozi pod punim opterećenjem i ubrzava s mrtve tačke u
podnožju brda. Međutim, spora vožnja nije isto što i želja da staneš, je l’
tako? Samo mi treba da me nešto stvarno privlačno čeka na vrhu brda. A ti
već znaš da ću ti reći kad mi nešto zaista prija. Sigurno imaš poverenja u
mene da ću ti reći ako mi nešto pritisne kočnicu.“
„Naravno“, odgovorio je.
„Onda dobro.“
Nastupila je ona vrsta tišine – znate, kad se u nečijoj glavi vrzma
ideja kao delić slagalice s namerom da se uklopi u celu sliku.
 „Spora vožnja nije isto što i želja da staneš“, ponovio je. „Imaš
spori bojler, tinjajući plamen na šporetu.“
„Tako je.“
„I reći ćeš mi ako budeš htela da staneš.“
„Nego šta.“
Henri džentlmen, Henri zanesenjak polako je klimnuo glavom.
„Mislim da sam razumeo.“
(U poglavlju 6 videćemo da ju je donekle krivo shvatio, ali obećavam
vam srećan kraj.)

Seks i žrtva

Iskustvo kroz koje je prošla žrtva seksualne traume utiče na to kako gas i
kočnica obrađuju informacije. Nadražaje, kontekste i ideje, koji su ranije
tumačeni kao seksualno relevantni, mozak sada može tumačiti kao
opasnosti, pa stoga seksualni konteksti zapravo stiskaju kočnicu. Osim
toga, hronično visoki nivoi stresne aktivnosti u mozgu žrtve mogu blokirati
seksualne stimuluse i tako im dodeljivati nizak prioritet.
Takođe se dešava da se žrtve blokiraju u određenom obrascu
seksualnog ponašanja. Mozak im postaje opsednut time da poništi traumu,
da prođe ponovo kroz to iskustvo na drugi način ili da ga jednostavno
shvati. Kao kad se ujedate za groznicu na usni ili stiskate bubuljicu, mozak
ne može da se okane traume, iako znate da biste se brže oporavili kad biste
to zaboravili. Usled toga žrtva stiče više partnera uglavnom ispoljavajući
uobičajen obrazac ponašanja, a pritom nije potpuno načisto sa sobom da li
želi da bude s tim partnerima.
Ako ste doživeli traumu, verovatno ste ili prošli kroz razna
emocionalna stanja s ciljem da prevaziđete traumu ili vas to tek čeka.
Ukoliko je vaše iskustvo sveže ili ga još niste prevazišli (recimo, ako ste
dobili lupanje srca čitajući prethodni odeljak), verovatno vam je potrebna
jača podrška nego što je ova knjiga pruža. Terapija bi vam verovatno
veoma prijala. Osim toga, postoje i knjige o seksu posebno namenjene
žrtvama nasilja, npr. Healing Sex: A Mind-Body Approach to Healing
Sexual Trauma63 autorke Stejsi Hejns i The Sexual Healing Journey: A
Guide for Survivors of Sexual Abuse64 autorke Vendi Molc.
Ukoliko trauma nije sveža i manje-više je prevaziđena, normalno je
da primećujete njeno zaostalo dejstvo na vašu seksualnost čak i ako ste se
skoro potpuno oporavili. Seksualna trauma često neočekivano obavija
svoje pipke oko brojnih aspekata vašeg emocionalnog iskustva kao uporan
korov koji stalno mora da se čupa.
Zaostalo dejstvo traume može se rešiti pomoću tri glavna pristupa.
Nazvaćemo ih „odozgo nadole“ ili kognitivni pristup, zasnovan na
razmišljanju; „odozdo nagore“ ili somatski pristup, zasnovan na telu; i
„bočni“ pristup, zasnovan na svesnoj pažnji.65
Pristup „odozgo nadole“: obrada traumatičnog iskustva. − Postoji
nekoliko vrsta terapije s kognitivnim pristupom – kognitivna bihevioralna
terapija, terapija kognitivnom obradom informacija, dijalektička
bihevioralna terapija itd. Sve one podrazumevaju da se u određenoj meri
spozna značenje koje ste pripisali traumi i potom ospore obrasci verovanja
utkani u to značenje ili da se prepoznaju običaji u ponašanju koje ste stekli
od kada ste doživeli traumu i da se takvi obrasci ponašanja ospore.
Potrebno je prvo da postanete svesni obrazaca, bilo razmišljanja, bilo
ponašanja, i da zatim razvijete veštine da biste stare obrasce zamenili
novim. Slobodno se prepustite tim starim osećanjima, ali ovog puta,
umesto da ponavljate uobičajene obrasce samoodbrane, počnite da vežbate
nove. U procesu menjanja obrazaca ispoljiće se zaostala trauma. Znajte da
se možete prepustiti svim svojim „osećajima“ i da ste i dalje bezbedni.
Znajte da ste u tom trenutku uradili sve što ste mogli da se zaštitite; sebi
ćete moći da oprostite ono za šta se još uvek krivite tako što ćete shvatiti
da je napasnik jedini krivac za vašu traumu. Zamislite sebe kakvi ste sada,
celovito biće i bezbedni, kako sedite u tišini – ili zamislite kako grlite sebe
u onim trenucima, tešite se, pružate sebi sigurnost koja vam je tada bila
potrebna i hrabrite sebe da ste preživeli i da vam je život sada bolji. To je
vaš novi obrazac: slobodno se prepusite osećanjima.
Pristup „odozdo nagore“: obrada vašeg tela. − Ako vam se ne sviđa
koncept analize obrazaca razmišljanja i ponašanja, možda će vam više
odgovarati pristup zasnovan na telu, kao što je senzomotorna terapija 66 ili
somatsko iskustvo.67 Primena samo ovih pristupa može vam umnogome
pomoći da popravite narušeni odnos prema svom telu i seksualnosti posle
traume, a njima se mogu dopunjavati i drugi pristupi.
 U razgovoru sa mnom terapeutkinja Kristen Čemberlen, koja u svom
radu primenjuje tehniku somatskog iskustva, istakla je da se terapije
zasnovane na telu polako uključuju u tradicionalno lečenje jer ne postoji
kulturološki okvir u kom bi telo prirodno obradilo fiziološki stres
(zaokružilo ciklus). Kultura nas uči da ne verujemo svom telu, pa ga zato
zanemarujemo, što nas čini ranjivim na maladaptivne strategije
prevladavanja stresa, kao u Olivijinom slučaju.
Terapijski pristup Čemberlenove usredsređuje se na pitanje: „Kako
možemo da iskoristimo organsku inteligenciju tela u procesu isceljenja?
Umesto da upravljamo onim što dolazi iz tela, sarađujemo s njim imajući
poverenja u njegovu svrhu i smer u kom ide, i držeći se konkretnog,
isceljujućeg okvira. Kao ishod toga fiziološki stres može da se promeni i
oslobodi.“ To su dobre vesti budući da su brojne prepreke u našim
seksualnim vezama simptomi neobrađenog fiziološkog stresa. Kad
oslobodimo staru, nezaokruženu reakciju na stres, pravimo mesto za novu
kretnju u kojoj smo ranije bili zarobljeni.
Kad se osetite zarobljeno, pružite tom stanju strpljenje i nežnu,
brižnu pažnju. Ta toplina će istopiti zarobljenost kao sneg na suncu. Neka
je istopi. Emocije su fiziološke kaskade koje teže da zaokruže svoj ciklus, a
to će učiniti kad im vi to dozvolite; one žele da putuju, a ne da budu stalno
na istom mestu. Hoće da idu dalje. Pustite ih. Možda ćete drhtati, tresti se,
plakati ili se sklupčati. Možda će vam se telo tako ponašati i protiv vaše
volje. Telo zna šta treba da radi i tako će i biti sve dok budete mirni, kao
kad biste mirno sedeli pored bolesnog ili tužnog deteta.
„Bočni“ pristup: svesna pažnja. – Možda je najblaži pristup
najposredniji. Uopšte se ne suočavajući direktno s traumom, jednostavno
možete početi da upražnjavate svesnu pažnju, usled čega će trauma
postepeno sama napustiti telo, kao šrapnel iz stare rane. Postoji odlična
literatura o svesnoj pažnji. Jedna od mojih omiljenih knjiga je Potpuno
svesnim putem kroz depresiju68, koju su napisali Mark Vilijams, Džon
Tizdejl, Zindel Sigal i Džon Kabat-Zin. Nemojte da vas odvrati ovaj deo
naslova „o depresiji“; to je praktičan vodič za savladavanje svih neprijatnih
emocionalnih iskustava.
Evo kratkog uputstva kako da vežbate svesnu pažnju.
1. U početku vežbajte dva minuta. Dva minuta dnevno usmerite pažnju na
disanje: kako vam vazduh ulazi u telo, kako vam se šire pluća i stomak, i
kako vam se dok izdišete grudi i stomak skupljaju.
2. Prvo što će vam se desiti jeste da će vam misli odlutati negde drugde. To
je normalno. To je zdravo. U tome i jeste suština. Primetićete da su vam
misli odlutale. Neka te nebitne misli odu – možete im se vratiti čim ova
dva minuta prođu – i vratite pažnju na disanje.
3. Primećivanje da su vam misli odlutale i vraćanje pažnje na disanje
predstavljaju svesnost na delu. Ovde se ne radi toliko o obraćanju pažnje
na disanje koliko o tome da bez osude primećujete ono na šta vam je
usmerena pažnja i da odlučite želite li da obratite pažnju na to. Tako ste
istovremeno „svesni“ i svog disanja i svoje pažnje usmerene na disanje.
Vežbajući ovu veštinu primećivanja onoga na šta vam je usmerena pažnja,
sebe učite da vladate svojim umom kako um ne bi vladao vama.

Redovnim dvominutnim vežbanjem postepeno ćete preko dana

povremeno primećivati ono na šta obraćate pažnju u datom trenutku i tada
ćete odlučiti hoćete li tada usmeriti svoju pažnju na to ili na nešto drugo.
Ono na šta obraćate pažnju manje je važno od toga kako obraćate pažnju.
Ovo je „bočni pristup“ iskorenjivanja traume iz vrta. Suština je u
tome da jednostavno primetite korov i potom odlučite hoćete li da ga
zalijete, iščupate ili nađubrite. Trauma kao korov postepeno će nestajati
pod uslovom da barem polovinu vremena odlučite da je ne negujete. Što
ređe budete štitili traumu, brže će uvenuti i propasti.
Svesna pažnja je dobra za sve i svakoga. Za vaš um ona je isto što i
vežbanje i zeleno povrće za vaše telo. Ako posle čitanja ove knjige
promenite samo jednu stvar u životu, neka to bude ova svakodnevna
dvominutna vežba. Ona vam pruža mogućnost da „gajite duboko
poštovanje prema svojim emocijama“, jer ćete naučiti da pravite razliku
između onoga što ih je izazvalo i njihovog dejstva, i moći ćete da birate
kako ćete vladati njima.69

Poreklo ljubavi
U Platonovoj Gozbi – a oni koji su sasvim razumljivo samo prevrnuli
očima, neka zamene to delo pesmom Poreklo ljubavi iz mjuzikla Hedvig i
besni patrljak70 Džona Kamerona Mičela – Aristofan iznosi sledeću
parabolu o tome zašto ljudi vole:
Ljudi su nekad imali okruglo telo, imali su dva lica, četiri ruke, četiri
noge i dve grupe polnih organa. Neki su bili dva muškarca, neki dve žene,
a neki muškarac i žena. Međutim, bogovi su hteli da imaju više kontrole
nad nama, pa nas je Zevs munjom rasekao napola i od tog trenutka postali
smo podložni patnji koja seče, kako Hedvig peva, „pravu liniju / ravno
kroz srce“.71
Prema toj priči, ljubav je žudnja za celinom. Mi lutamo svetom u
potrazi za svojom izgubljenom polovinom. Kada dve polovine nađu jedna
drugu, kako Aristofan kaže:

„Par se izgubi u divoti ljubavi, prijateljstva i intimnosti, i jedno drugo

ne ispušta iz vida takoreći niti na trenutak: to dvoje ljudi provode ceo život
zajedno; a opet ne umeju da objasne šta žele jedno od drugog.“

Ovo zapravo i nije pravo objašnjenje zašto se zaljubljujemo, ali bliže

je istini nego što mislite. Razlog zaljubljivanja jeste privrženost, što je neka
vrsta biološkog traganja za celinom.
Privrženost je evolucioni adaptivni emocionalni mehanizam koji
povezuje novorođenčad i odrasle koji vode brigu o njima. Mislim da se
porođaj sasvim lepo može opisati kao bol koji bismo osetili prilikom
odvajanja dela sopstvenog tela. Potom, kako Kristofer Hičens kaže, kad
postaneš roditelj, „tvoje srce trčkara po tuđem telu“.72
Bebe se takođe vezuju uvek tražeći blizinu odraslih koji vode brigu o
njima. Od rođenja privrženost predstavlja traganje za sopstvenom
celovitošću – da nas čuvaju i da mi čuvamo onaj deo sebe koji živi u tuđem
telu. Privrženost je ljubav.
U adolescentnom dobu naš mehanizam privrženosti prelazi s
privrženosti prema roditeljima na privrženost prema vršnjacima u
ljubavnim vezama. Određeni oblici privrženog ponašanja koje ispoljavamo
prirodno aktiviraju mehanizam privrženosti – između bebe i staratelja ili
dve odrasle osobe koje se zaljubljuju jedna u drugu: pogledi, osmesi,
milovanje lica, grljenje i slično ponašanje. Međutim, promene u
adolescenciji donose prinovu repertoaru oblika privrženog ponašanja, a to
je seksualno ponašanje.
Istraživanja na polju vizualizacije moždane aktivnosti otkrila su da su
mezolimbički sistemi (žudnja/uživanje/očekivanje iz poglavlja 3) tokom
bezbrižnog perioda privrženosti prema roditeljima vrlo slični privrženosti u
ljubavnoj vezi – gde se akcenat stavlja na izazivanje uživanja, a ne na
izazivanje žudnje.73 Istovremeno, privrženost je krivac što imamo
„slomljeno srce“. Dok smo bebe, život nam doslovno zavisi od staratelja
koji nam prilaze kad su nam potrebni. U zrelom dobu više ne
funkcionišemo tako, ali naše telo to ne zna. Ono je potpuno uvereno u to da
ćemo umreti ako nam se objekat privrženosti ne vrati.
Jeste, ljubav je divno osećanje – „Ja sam celovito biće.“
Osim kad zbog nje toliko patimo da nam se čini da umiremo –
„Slomljena sam.“
Razlog: privrženost.

Nauka zaljubljivanja

U praksi ljudi uspostavljaju važne društvene veze s više osoba i naš osećaj
celovitosti rađa se i iz našeg sopstvenog unutrašnjeg osećaja celovitosti i iz
naše povezanosti s prijateljima i porodicom, kao i s partnerom. Međutim,
postoji i to posebno iskustvo „zaljubljivanja“, to jest „vezivanja“ za jednu
konkretnu osobu koje predstavlja ono što se u našoj kulturi smatra
„ljubavlju“. Ako imate dete ili ste nekad bili zaljubljeni, prepoznaćete opis
privrženosti, niz bihevioralnih markera koji karakterišu proces razvoja
privrženosti.
Želja za bliskošću. – Osećate povezanost s drugom osobom, pa vam
prija da ste s njom (uživanje) i želite (žudnja) da što više budete blizu nje.
Većina roditelja vrlo dobro zna šta je želja za bliskošću – recimo, kad se
dečji prstići podvuku ispod vrata kupatila dok vi pokušavate da celih
trideset sekundi ukradete vreme samo za sebe dok piškite. U ljubavnim
vezama privrženost se ogleda u komentarima na Tviteru, u SMS porukama,
telefonskim pozivima, imejlovima, i kad prolazite šest puta dnevno pored
ormarića vaše simpatije jer hoćete da ga vidite, ili kad izađete ranije s posla
da biste brže došli kući.
 Utočište. – Kad vam nešto krene naopako u životu, imate želju da
objektu svoje privrženosti ispričate sve o tome i tražite njegovu podršku.
Odrasle osobe utočište nalaze u telefonskom razgovoru s partnerom posle
dugog, napornog dana na poslu. Kad vam se aktivira reakcija na stres,
mehanizam privrženosti saopštava: „Stres će ti se ublažiti kad se povežeš s
objektom privrženosti.“ To je dinamika „čuvaj sebe i čuvaj prijatelje“,
kojoj ću se posvetiti kasnije.
Patnja zbog razdvojenosti. – Kada ta osoba ode, osećate bol –
nedostaje vam. Kad su stariji u pitanju, to je ona bolna samoća dok vam je
partner na službenom putu. U prvo vreme se dobro držite, a onda postaje
previše, predugo, predaleko.
Bezbedno mesto. – Vaš emocionalni dom je tamo gde se nalazi
voljena osoba. To je doživeo svako ko se vratio sa službenog puta, zavalio
se na dvosed pored partnera, držao voljenu osobu u naručju i gledao je dok
su razgovarali o tome šta se dešavalo dok su bili razdvojeni.
Evo primera iz stvarnog života. Suprug moje sestre Amelije radi kao
nastavnik muzičkog u srednjoj školi i svake druge godine putuje sa svojim
horom u Evropu na nedelju-dve. Dok je on na putu, ona sve vreme oseća,
kako kaže, „nostalgiju“, iako je ona ta koja ostaje kod kuće. On je njen
emocionalni dom, njeno bezbedno mesto. Zato ona pati zbog
razdvojenosti.
Amelijina omiljena knjiga je Džejn Ejr. Gospodin Ročester, glavni
lik tog romana, izražava svoju privrženost i patnju zbog razdvojenosti
obraćajući se Džejn ovim rečima:

„Pokatkad imam neobično osećanje u odnosu na vas – naročito kada

ste tako blizu mene kao sada: kao da mi je veza čvrsto i nerazrešivo
privezana negde ispod levih rebara i spojena s istim delom vaše male
osobe. I ako se onaj bučni Kanal [Irsko more] i dve stotine milja ispreče
između nas, bojim se da će ova veza između nas pući; imam neki
predosećaj da će duša početi da mi krvari.“

Privrženost i seks: tamna strana

Reči gospodina Ročestera ukazuju na mesto gde se privrženost i stres
preklapaju: veze koje izazivaju patnju.
U prethodnom poglavlju pomenula sam priče Džona Gotmana o
ženama koje su bile zlostavljane u vezi i izjavile su da su neka od njihovih
najboljih seksualnih iskustava usledila odmah posle nasilja, kao i Izabel iz
knjige What Do Women Want?, koja je žudela za seksom s bivšim
momkom koji se plašio ozbiljne veze, dok je divan dečko s kojim se
trenutno zabavljala nije privlačio. Obe ove enigme potpuno su logične
kada razumemo seks motivisan privrženošću kada je privrženost ugrožena.
Suština privrženosti je opstanak; suština veze je opstanak. Kad je
veza ugrožena, radimo sve što treba da je zadržimo, jer nema većeg uloga
od povezanosti s objektom naše privrženosti.
Ovu ideju ilustrovaću nekim od najmračnijih i krajnje uznemirujućih
naučnih saznanja koje sam ikada pročitala – uznemirujuća su upravo zato
što pokazuju koliko snažno privrženost utiče na emocionalno blagostanje
sisara poput nas. Za potrebe niza eksperimenata s „majkama čudovištima“,
koje je Hari Harlou izveo sredinom dvadesetog veka, njegov istraživački
tim je napravio mehaničke „majke“ za koje su se vezale bebe rezus
majmuna. Čim su se bebe emocionalno vezale za majke čudovišta,
mehaničke lutke su drmusale bebe, bocаkale ih i puštale su mlaz hladnog
vazduha ka njima da bi ih oterale.
I šta su bebe majmuni uradile nakon što su „majke“ loše postupale
prema njima, drmusale ih i odbile?
Trčeći su se vratile majkama.
U jednoj epizodi radio-emisije This American Life74 Debora Blam,
autorka Harlouove biografije Love at Goon Park,75ovako je opisala njihovu
reakciju:

Bebe [rezus majmuna] su se vratile i svojski su se trudile da ih te

majke ponovo zavole. Gukale su, mazile ih, čistile im krzno, koketirale –
isto što i bebe čoveka rade sa svojim mamama. Napustile su svoje
prijatelje. Morale su da poprave taj odnos jer im je bio veoma važan.76

Naravno da su sve to radile. Kad nam je teško, utočište nalazimo u

objektu svoje privrženosti. Čak – ili možda naročito – kada je objekat
privrženosti uzrok naše patnje.
 Isto kao što su bebe rezus majmuna ispoljavale privrženost da bi
izgladile odnos s majkama čudovištima, žene u nestabilnim vezama koriste
seks kao oblik privrženosti da bi poboljšale ili popravile vezu. Dakle,
odgovarajući na pitanje iz naslova Bergnerove knjige, suočena s teskobom
zbog razlaza, Izabel je „želela“ da ostvari bliskost s objektom svoje
privrženosti. Hormoni dopamin i oksitocin su se poigrali s njenim
sistemom žudnje gurajući je ka objektu privrženosti koji nikad nije hteo
ozbiljnu vezu s njom i koji je zbog toga stalno aktivirao potrebu njenog
sistema privrženosti za utočištem.77
To je tamna strana stresa uparivanja i privrženosti: ono osećanje
„Izgubljena sam“ koje nas motiviše da učvrstimo vezu s objektom svoje
privrženosti – „Kod kuće sam.“ Terapeutkinja i autorka Su Džonson to
zove „seks koji pruža utehu“, seks koji je motivisan željom da dokažete da
ste voljeni.78
S druge strane, u vezi s dobrim, pažljivim i odanim čovekom
Izabelina vatra „Izgubljena sam“ ne gori – što je dobro! – i zato ne može
izazvati želju, a to i nije baš dobro.
Rešenje? Izabel mora da poboljša zaplet.

Privrženost i seks: seks koji poboljšava zaplet

Nikad nismo saznali kako je izgledao seks Džejn Ejr i gospodina

Ročestera, ali verujem da bi bio sličan seksu iz savremenih ljubavnih
romana u kojima je odnos s penetracijom opisan metaforički kao „traganje
za celovitošću“. Kao da je penis Edvarda Ročestera ključ brave na
Džejninoj vagini, koji otvara vrata njenog srca. Na tome se temelji uspeh
savremenih ljubavnih romana.
Većina današnje ljubavne literature nije ni nalik romanima Džejn Ejr
ili Gordost i predrasude. U tim romanima se opisuje seks. Mnogo seksa.
Neki sadrže toliko seksa da su to zapravo „pornići za dame“. Međutim,
najbolji ljubavni romani jesu oni u kojima seks nije samo poklon
čitateljkama radi zabave. U najboljim romanima seks poboljšava zaplet jer
kroz priču vodi glavnog junaka i junakinju koji se suočavaju s brojnim
preprekama, ali uprkos svemu njihovo ponašanje karakteriše bihevioralni
pokazatelj privrženosti.
 Navešću samo jedan primer – junakinja romana Flowers from the
Storm79 Lore Kinsejl stalno pokušava da napusti glavnog junaka i vrati se
ocu, ali dok odlazi, „posle svakog kilometra sve joj je teže“ (patnja zbog
razdvojenosti) „sve dok ocu ne okrene leđa i vrati se“ glavnom junaku
(želja za bliskošću) i spoji se s njim u naletu, khm, „divlje energije“.80
Ljubavni romani govore o patnji u vezi opisujući prelazak iz stanja
„Izgubljena sam“ u stanje „Kod kuće sam“, pri čemu seks ima glavnu
ulogu kao obrazac privrženosti.
O ideji seksa koji poboljšava zaplet razgovarala sam sa svojim
prijateljicama koje svaki put raširenih očiju prokomentarišu nešto u stilu:
„I kad se venčaju, kraj priče. Srećan kraj, nema više zapleta. Oh.“
Što... da. To ukazuje na očigledno rešenje. Dopunite zaplet!
Zato, ako ste pomislili: „Bezveze. To znači da je seks uzbudljiv samo
u svežoj ili disfunkcionalnoj vezi“, čeka vas dobra vest – ali i ona loša, a
na kraju još više dobrih vesti.
Prva dobra vest jeste da seks za kojim često žudite nije seks koji vam
prija – ne zaboravite, uživanje i žudnja nisu jedno te isto. Su Džonson
opisuje taj „seks koji pruža utehu“ kao „umirujući, ali neerotičan“, za
razliku od „izolovanog seksa“ koji je „erotičan, ali prazan“. 81 Posle seksa
koji pruža utehu možete osetiti olakšanje jer ublažavate strah. Ipak, ne
treba da mešamo olakšanje i zadovoljstvo.
Zamislite da vam se jako piški, baš mnogo, a morate dugo da čekate.
Kad se na kraju ispiškite, skoro da osećate zadovoljstvo jer ste osetili
veliko olakšanje. Takav je seks koji poboljšava zaplet u nestabilnim
vezama. Nije vam prijatno kad u vezi osetite strah i nestabilnost, isto kao
što vam nije prijatno kad vam se jako piški. Samo osećate olakšanje kad
konačno možete da uradite nešto po tom pitanju.
Ipak, zar ne želimo da nam veza i seksualni život pruže nešto više
od... olakšanja?
Zato je dobra vest da ne gubite ništa ako ne osećate veliku želju za
seksom u vezi.
Loša vest je da će većini nas zaista biti lakše da žudimo za seksom,
ako to išta vredi, kad nam je veza nestabilna – bilo da je nova ili ugrožena.
Međutim, još jedna dobra vest je da su rađena odlična istraživanja o tome
šta se može preduzeti da bi se pojačala želja za seksom i povećalo
zadovoljstvo (žudnja i uživanje) koje on pruža u stabilnoj, srećnoj vezi.
Kako se to postiže objašnjavam u poglavlju 7, ali prvo treba da razmotrimo
razlike između pojedinaca koje utiču na to kako se nosite s privrženošću u
svojoj vezi.

Kad mi je Lori ispričala o fijasku na putovanju i iznenađenju koje je

usledilo pošto se isplakala, upitala sam je: „Šta se desilo posle onog
vrelog i bestidnog seksa?“
Odgovorila mi je: „Spavala sam tri sata... što mi je prijalo skoro isto
koliko i seks. Samo mi je krivo što sam morala da plačem da bi došlo do
seksa.“
„Čini mi se da si plakanjem izbacila nagomilani stres koji ti je
pritiskao kočnicu i time si oslobodila gas.“
„Hm. Znači, hoćeš da kažeš da, ako želim više seksa, treba da
plačem češće nego inače?“
„Svakako ti treba više prilika da izbaciš još stresa iz sebe“, rekla
sam. „Naročito jer nemaš mnogo prostora da se oslobodiš uzročnika
stresa. A Džoni je objekat tvoje privrženosti, zar ne? Njemu se okrećeš kad
si pod stresom, a tvoje telo želi da razmenjuje nežnosti s njim. Je li tako?“
„Tako je.“
„Mogu li onda nešto da predložim?“
„Da, svakako. Bilo šta.“
„Prestani. Sa. Seksom. Neka to bude pravilo: bez seksa... hm,
recimo, mesec dana? Očigledno je da želiš da razmenjuješ nežnosti s
objektom svoje privrženosti, ali životni stres ti pritiska kočnice, i to što se
povrh svega nerviraš jer misliš da treba da imaš seks, samo pogoršava
situaciju. Zato, dok ne osmisliš uspešnije strategije za prevladavanje
stresa, uvedi pravilo da nema dodirivanja polnih organa.“
„To nema nikakvog smisla. Kako ću poboljšati seksualni život ako
prekinem sa seksom?“
„Nećeš ga prekinuti. Promenićeš kontekst.“
„I dalje mi nije logično. Otputujemo i posvađamo se; rasplačem se
pred Džonijem i onda krene akcija.“
„Draga drugarice, kako kontekst utiče na tebe, ne mogu da
promenim – niti to možeš ti. Međutim, zajedničko svim situacijama jesu
razne vrste stresa, a naročito stres zbog činjenice da ti stres pritiska
kočnicu. Zato prestani da se stresiraš što ti stres pritiska kočnicu. Prihvati
to. Pozdravi to. To je potpuno normalno. Samo se nalaziš u lošem
kontekstu i zato promeni kontekst, pa ćeš videti šta će se desiti.“
Uzdahnula je, otišla kući i popričala sa Džonijem. Probali su. O
tome šta se desilo ispričaću vam u poglavlju 5. Zasad ću samo reći da
kontekst možete efikasno promeniti tako što ćete se rešiti stresa usled treme
zbog seksa, a koji prati osećanje obaveze da se upražnjava seks.

Obrazac privrženosti82

Za koga ćemo se i kako vezati kao odrasle osobe – naš „obrazac“

privrženosti – zavisi od toga kako smo odgajani.
U najširem smislu, obrasce privrženosti možemo opisati kao sigurne
i nesigurne. Sećate se da smo pomenuli kako život bebe doslovno zavisi od
njenih staratelja, tako da one svakako nisu u mogućnosti da uspešno reše
situaciju u kojoj bi se našle kad bi ih staratelji napustili. Siguran obrazac
privrženosti razvijamo kada naši staratelji (obično roditelji) skoro uvek
budu uz nas kad nam zatrebaju. Kad zaplačemo, eto njih. Okrenemo se, tu
su. Svakako da nijedan staratelj nije uvek prisutan, bez obzira na sve, ali
kad su oni skoro uvek uz nas, razvijamo siguran obrazac privrženosti. U
takvim okolnostima mozak uči da će se staratelji vratiti nakon što odu
negde; neće nas napustiti.
Kada odrastu, deca koja su razvila siguran obrazac privrženosti
prema svojim starateljima najverovatnije će razviti siguran obrazac
privrženosti i prema ljubavnim partnerima, dok će deca koja ispoljavaju
nesiguran obrazac privrženosti prema starateljima kao odrasli
najverovatnije razviti nesiguran obrazac privrženosti i prema ljubavnim
partnerima.
Međutim, ako su roditelji pod velikim stresom ili moraju da brinu o
mnogo druge dece, ukoliko su aktivni zavisnici od narkotika ili alkohola,
imaju afektivni poremećaj ili poremećaj ličnosti, oni neće nužno biti
prisutni, fizički ili emocionalno, kada zatrebaju detetu. Kad su staratelji
manje pouzdani, razvija se nesiguran obrazac privrženosti.
 Nesiguran obrazac privrženosti manifestuje se na dva načina:
bojažljivost i izbegavanje. Bojažljivo privržene osobe suočavaju se s
rizikom da bi objekat njihove privrženosti mogao da ih napusti tako što se
očajnički vezuju za njega. Bojažljivo privržena deca su ljubomorna i teško
pate zbog razdvojenosti; to se isto odnosi i na odrasle bojažljivo privržene
osobe. Izbegavajuće privržene osobe se suočavaju s rizikom da bi objekat
njihove privrženosti mogao da ih napusti tako što se ne vezuju ozbiljno ni
za koga posebno. Izbegavajuće privrženoj deci nisu draži roditelji od
drugih odraslih osoba; istraživanja su pokazala da su izbegavajuće
privrženi odrasli skloniji odobravanju i upražnjavanju seksa s nepoznatim
osobama.
U Sjedinjenim Državama približno polovina populacije ispoljava
siguran, a druga polovina nesiguran obrazac privrženosti.83 Obrazac
privrženosti ne zavisi od pola – i muškarci i žene jednako su skloni da
razviju sigurnu, izbegavajuću ili bojažljivu privrženost.84
Da biste stekli jasniju sliku o navedenim obrascima, evo kakve
iskaze naučnici koriste za procenu obrasca privrženosti kod odraslih.85
 E, sad, šta mislite: čiji seksualni život pruža veći užitak? Seks osoba
koje su razvile siguran ili osoba koje su razvile nesiguran obrazac
privrženosti?
Naravno. Onih koji su razvili siguran obrazac privrženosti. Daleko
veći užitak.
Istraživanje iz 2012. godine koje je proučavalo odnos između seksa i
privrženosti pokazalo je da je siguran obrazac privrženosti povezan sa
svakim mogućim aspektom seksualnog blagostanja. Sigurno privrženi
imaju pozitivnija osećanja tokom seksa, češće ga upražnjavaju, jače se
uzbuđuju, doživljavaju jači orgazam, i otvorenije razgovaraju o seksu.86
Oni spremnije pristaju i brže dobijaju pristanak na seks, i skloniji su
upražnjavanju bezbednog seksa (npr. koriste kontraceptivna sredstva); više
uživaju u seksu i brinu o potrebama partnera, osećaju vezu između seksa i
ljubavi, češće se upuštaju u seksualne odnose kad su u ozbiljnoj vezi i
imaju veće samopouzdanje u seksu. Njihov seksualni život je najzdraviji i
pruža najveći užitak.
Bojažljivo privrženi najčešće se upuštaju u strepnjom motivisan
„seks koji pruža utehu“ – to jest privrženost ispoljavaju kroz seks – usled
čega seks može da bude intenzivan, a da pritom ne donosi užitak. Takve
osobe su zabrinutije zbog seksa, a ipak izjednačavaju kvalitet seksa s
kvalitetom veze. Seks im je često bolan, naročito u vezi gde partneri nisu
naročito bliski. Ređe koriste kondom, češće konzumiraju alkohol ili
narkotike pre seksa, pa i ne čudi da su skloniji polnim bolestima i
neželjenoj trudnoći. Bojažljivo privrženi imaju bolnije odnose, podložniji
su teskobi i bolestima.
Nesigurno privržene osobe – bojažljivo i izbegavajuće privrženi –
češće se upuštaju u prisilne seksualne odnose, bilo da su žrtva ili nasilnik.
Izbegavajuće privržene osobe postaju seksualno aktivne kasnije u životu,
ređe upražnjavaju seks i ređe se upuštaju u beskontaktni seks. Imaju
pozitivniji stav prema seksu van ozbiljne veze, češće imaju seks za jednu
noć i češće upražnjavaju seks da bi ispunile očekivanja društva nego što to
stvarno žele. Izbegavajuće privrženi doživljavaju seks kao nešto što je
slabije povezano s njihovim životom i ljubavnim vezama.
Na kraju, nesigurna privrženost loše utiče na seks. Ne možemo da
razumemo seksualno blagostanje ako pritom ne razumemo privrženost, kao
što ne možemo da unapredimo sopstveno seksualno blagostanje, a da prvo
ne naučimo da vladamo privrženošću u vezi.

Vladanje privrženošću:
vaši osećaji su kao usnuli jež
Obrazac privrženosti ima neizbežnu ulogu u seksualnoj reakciji i
zadovoljstvu u vezi. On se razlikuje i zavisi ne samo od osobe već i od
veze.87 Može se i promeniti.88 Ti skriveni emocionalni obrasci nisu uvek
prilagodljivi i ponekad iziskuju terapiju. Ipak, mnogi mogu veoma da
napreduju ako razviju nepristrasnu svest o sopstvenim emocionalnim
reakcijama, a pomoći će im i kvalitetne knjige o toj temi. Love Sense: The
Revolutionary New Science of Romantic Relationships,89 autorke Su
Džonson, koja je razvila emocionalno fokusiranu terapiju za parove,
direktno se bavi privrženošću budući da je ona povezana sa seksom, a tu je
i moj kratak Scientific Guide to Successful Relationships.90 U tom vodiču
razmatram veštinu koju nazivam „zadržavanje iznad sopstvenog
emocionalnog težišta“, što sam objasnila ovako: „Zadržavanje iznad
sopstvenog emocionalnog težišta... podrazumeva da vladate svojim
osećanjima, da ih osluškujete, da ste prijemčivi, ali ne pasivni, da emocije
shvatate ozbiljno, ali ne i lično.“
To je u suprotnosti s bežanjem od emocija ili pokušavanjem da
prebacite svoje emocionalno težište na partnera. Navešću osnovna pravila
kojih treba da se pridržavate da biste se zadržali iznad svog emocionalnog
težišta.
Vaša osećanja nisu ni manje, ni više važna od partnerovih osećanja.
Vaše iskustvo nije automatski autentičnije zbog vaše patnje, niti je
partnerovo iskustvo autentičnije zbog njegove patnje. Kad patimo, često
nam je važnije da sebi olakšamo bol nego da poštujemo partnerovo
iskustvo, pa zato treba da imamo na umu da su različita iskustva jednako
važna.
Svako je stoprocentno odgovoran za sopstvena osećanja. Partneri u
zdravim vezama skloni su da pomažu jedni drugima da se nose sa svojim
osećanjima, ali to je uvek pitanje izbora. Prema rečima istraživača Džona
Gotmana, mi se „okrećemo“ partnerovim potrebama, a kad nam partner
pruži podršku, zahvalni smo mu na takvom izboru.

Ovo su četiri osnovna koraka.

1. Osećanje nazovite odgovarajućim imenom. „Trenutno sam...

ljubomorna/ljuta/povređena itd.“ Jednostavno je, mada obično postoji
nekoliko osećanja istovremeno. To je normalno.
2. Prihvatite to osećanje. Nemojte bežati od njega, nemojte ga osuđivati ili
omalovažavati, ili biti besni zbog njega. Mirno ga prihvatite kao
dobrodošlog gosta.
3. Preuzmite odgovornost za to osećanje. Ako ste uplašeni ili besni, kako
biste mogli da savladate uočenu opasnost? Ukoliko ste tužni, povređeni ili
patite, kako možete da nadoknadite gubitak? Preuzimajući odgovornost za
svoja osećanja, treba da se zapitate: „Šta može da mi pomogne?“ Nećete
uvek biti u mogućnosti da nešto konkretno preduzmete, osim da pustite da
to osećanje izađe iz vas i tako zaokružite ciklus. I, ne zaboravite da partner
nije kriv za to, niti ima obavezu da vam pomogne; pomoć će vam pružiti
isključivo dobrovoljno i daće vam priliku da mu zahvalite na podršci.
4. Poverite partneru šta osećate i šta vam je potrebno. Napokon smo došli
do najlakšeg koraka. „Osećam to-i-to“, kažete vi, „i mislim da bi mi
pomoglo to-i-to.“ Recimo: „Brine me što mnogo vremena provodiš s
koleginicom i pomoglo bi mi kad bi me nekako ohrabrio.“ Ili: „Još uvek
nisam prebolela ono što si uradio i zato mi treba malo vremena da prođem
kroz emocionalni tunel i napokon ugledam svetlost na kraju tunela.“

Otkako sam napisala Scientific Guide, zadržavanje iznad sopstvenog

emocionalnog težišta zamišljam kao model vladanja emocijama nalik na
„usnulog ježa“. Ako nađete usnulog ježa na stolici na koju ste hteli da
sednete, treba da uradite sledeće:

• dajte mu ime,
• sedite mirno i držite ga u krilu,
• saznajte šta mu je potrebno,
• recite partneru šta je ježu potrebno da biste mu zajedno pomogli.

U slučaju da se naljutite na ježa ili ga se uplašite, nećete pomoći ni

sebi, ni ježu, a svakako ne možete samo da ga bacite partneru u krilo i
viknete: „USNULI JEŽ!“ očekujući da se on izbori s ježevim iglicama. To
je vaš jež. Što mirnije rešite njegov problem, to će biti manje šanse da
povredite sebe ili nekog drugog.
Odlučite se za ozdravljenje
 Jedna moja prijateljica okončala je lošu vezu i izjavila (na Fejsbuku):
„Odlučila sam da više ne patim. [Bivši partner] ne može više da me
povredi.“ Druga rečenica je apsolutno tačna i razlog je za slavlje.
Međutim, prva rečenica nije logična imajući u vidu
privrženost/zaokruživanje ciklusa. Kada okončate lošu vezu, u sebi
nosite nagomilan bol, bes, pa čak i strah, kojih se morate bezbedno
osloboditi.
Logičnije je reći: „Odlučila sam da dopustim da se oporavim od
bola.“ Oporavak uvek boli – ako slomite prst, on vas boli, s
vremenom sve manje, dok se potpuno ne oporavi. Isto važi za
oporavak od emocionalne patnje. Ne možete odlučiti da nećete patiti
zbog slomljenog srca, isto kao što ne možete odlučiti da vas
slomljena kost neće boleti. Međutim, možete priznati da je bol
sastavni deo ozdravljenja. Isto kao što ste sigurni da će vam kosti
zaceliti, budite sigurni da će vam i srce zaceliti, jer znate da će vas
ono sve manje boleti kako se budete oporavljali.

Opstanak društvenog faktora

Dolazimo do još jedne reakcije na stres poznate kao „čuvaj sebe i čuvaj
prijatelje“, što možemo zamisliti kao brak između stresa i
privrženosti.91Nama kao izrazito društvenoj vrsti opstanak zavisi ne samo
od sposobnosti svakog pojedinca da se bori, beži ili se isključi već i od
sposobnosti da sarađujemo s pripadnicima svog plemena da bismo mi štitili
njih, a i oni nas. Žene su sklonije od muškaraca ispoljavanju te
„afilijativne“ reakcije na stres − suočavaju se s potencijalnim opasnostima
tako što uspostavljaju bliske veze s ljudima. Kao uvek, ne zna se u kojem
je stepenu ta razlika urođena, a u kojem naučena, ali razlike se uočavaju
rano jer već s osamnaest meseci devojčice češće od dečaka prilaze roditelju
koji izvodi nešto što ih plaši, umesto da ga izbegavaju.92
Tamo gde se stres i privrženost preklapaju, poruka vašeg
emocionalnog jedinstvenog prstena glasi: „Izgubljena sam!“, a kad
pobegnete od lava i dotrčite do objekta svoje privrženosti, poruka glasi:
„Kod kuće sam“. Ako ste nekad manično proveravali elektronsku poštu
kad ste bili pod stresom, ažurirali Tviter ili slali poruke partneru samo da
mu kažete „ćao“, ili ste zvali prijatelje jednog za drugim, ili kao El iz
Plavuše sa Harvarda žurili na hitan manikir, moguće je da ste doživeli
reakciju na stres „čuvaj sebe i čuvaj prijatelje“. Vaša reakcija na stres
registruje osećaje da ste vi sami zbrinuti i da brinete o drugima kao
„zaokruživanje ciklusa“.
Međutim, u modernoj kulturi, društvena terapija za stres je
kontradiktorna. S jedne strane, druženjem se često najbolje zaokružuje
reakcija na stres, što naročito važi za žene. S druge strane, stiskamo
kočnicu i sami sputavamo reakciju na stres jer želimo da se prikladno
ponašamo u društvu i vodimo računa o tome da drugima ne bude
neprijatno. Držimo se nepotpune reakcije na stres da bismo našli sigurnost
među pripadnicima našeg plemena.
Ta kontradiktornost je čak izraženija kod žena kojima je kultura
dodelila ulogu „menadžera veze“.93 Kad u heteroseksualnoj vezi nastane
kriza, često je žena ta koja mora da obuzda svoju reakciju na stres da bi
muškarcu oslobodila prostor za njegove „osećaje“. Drugim rečima, ako u
vezi postoji stres, prema pravilima koje diktira kultura, stres uglavnom više
pogađa žene nego muškarce, i to njenu želju za seksom i seksualnu
reakciju. Budući da ona mora da zadržava svoj stres da bi se partner
oslobodio svog stresa, veće su šanse da će nju stres blokirati, dok on
izbacuje svoj stres iz sebe.
Zameram Čarlsu Dikensu. Uzmimo za primer gospođu Krečit iz
Božićne pesme. Njen sin, Mali Tim, umire i ona govori drugoj deci da
plače jer je bole oči od boje materijala za šivenje, a „ne bi htela da muž
vidi koliko je slaba“. Kad sam bila mala, Dikens me je naveo da mislim da
je gospođa Krečit veoma hrabra. Ali, sada kada znam za ciklus reakcije na
stres, želim da viknem: „Gospođo, dete ti je umrlo! Nisi ’slaba’ ako plačeš,
a i druga deca zaslužuju da znaju da je normalno tugovati!“
Boravak u društvu neće zameniti „osećaje“ koji su sastavni deo
zaokruživanja ciklusa. Treba da izbacimo iz sebe tu reakciju na stres i
zaokružimo ciklus pre nego što telo nastavi dalje. „Kuća“ je mesto –
fizičko ili emocionalno – gde se možemo osloboditi stresa, a da nas niko ne
kritikuje, postidi ili nam kaže da samo treba da se opustimo i zaboravimo
na problem. „Kuća“ nam pruža „ljubavlju ispunjeno prisustvo“ partnera.
Osobe koje slušaju s ljubavlju smirene su, brižne i prisne sa sagovornikom.
U najkvalitetnijim vezama, kakav god stres doživimo – bes, strah,
isključivanje – partner koji nam svojim prisustvom pruža ljubav sedi mirno
i u tišini dok traje oluja.
 Svaka kultura ima pravila o tome koliko je kakvih emocija prikladno
ispoljiti u određenim situacijama. Međutim, naša kultura je stvorila društvo
u kom skoro i da ne postoji mesto gde se možemo povezati s drugima dok
prolazimo kroz buru jakih emocija. Većina nas se nađe u situaciji kad
bismo radije da uživamo u atmosferi ljubavi i podrške koje nam pružaju
duhovne vežbe ili s našim kućnim ljubimcima nego s partnerima koji su
zaglibljeni u sopstvenom stresu. Bog i pas nikad vas ne kritikuju i ne krive
zbog vaših „osećaja“ – mada ne mogu ni da vode ljubav s vama.
Seks je oblik privrženog ponašanja. Ako je vaša privrženost u
opasnosti ili na vas i vašeg partnera deluje isti uzročnik stresa, seks može
da bude moćno, prijatno sredstvo povezivanja kad se javi onaj signal
„Izgubljena sam“ koji će vam pomoći da pronađete put do kuće. Zajedno.
To će vam pružiti užitak samo ako jedno drugom ostavite vremena i
prostora za „osećaje“.
Ukoliko vam sve ovo zvuči neizvodljivo u vašoj vezi, ne brinite.
Pomoći će vam poglavlje 9.

Voda života

Izložena sam riziku./Bezbedna sam.

Slomljena sam./Ja sam celovito biće.
Izgubljena sam./Kod kuće sam.
Dok prolazite kroz navedene biološke procese, menja vam se
psihičko stanje, a ono se opet menja u zavisnosti od toga da li i kako vam
mozak reaguje na seksualno relevantne kontekste ili na nadražaje koji
pružaju seksualni užitak.
Stres pritiska kočnicu kod približno osamdeset procenata ljudi, dok
kod ostalih aktivira gas – različiti smo. Međutim, svima nama stres menja
kontekst u kom ispoljavamo seksualnu reakciju, što nam opet menja
predstavu o seksualnim nadražajima.
Ključ za savladavanje stresa koji vas ometa u seksualnom užitku
jeste da naučite kako da zaokružite ciklus – izađite iz stanja ukočenosti,
bežite od predatora, savladajte neprijatelja. Slavite, poput svetlucavih
pahulja koje lagano padaju u snežnoj kugli.
 Seks je oblik privrženog ponašanja koje jača društvenu vezu među
odraslima. Ponekad to bude očajnički, nezasit seks dve osobe čija je veza u
opasnosti. Suprotno očekivanjima, u trenucima kad je veza najbezbednija i
najstabilnija – kad je s njom sve u redu, nema briga ili „zapleta“ –
seksualno uzbuđenje može pasti u drugi plan.
Stres i ljubav (u smislu privrženosti) mogu da budu prijatelji seksu.
Seks jača vezu između partnera, pomaže im da se osećaju bezbedno i
cenjeno, i pruža im podršku u svetu gde nismo uvek bezbedni, gde
ponekad jedino utočište od haosa i strahote nalazimo u svojoj izabranoj
porodici.

Žene mi pričaju svoje priče. U glavi mi je čitava biblioteka tih priča,

a jedna polica u biblioteci je prepuna: ona s pričama o seksualnom
nasilju. Poput ostalih, to su upečatljive ispovesti, ali i one najmračnije,
koje otkrivaju koliko samo okrutno ravnodušan svet može da bude prema
seksualnoj autonomiji žena.
Merit je jedna od njih. Ukratko, u jednoj rečenici: ona je bila vođa
gej-strejt alijanse na fakultetu kao javno deklarisana lezbejka, a on se,
kasnije je saznala, opkladio s drugovima da će je „preobratiti“.
Odvratno je, znam. Volela bih kad takvih priča uopšte ne bi bilo. Ali,
dešava se.
Kad ju je napao, telo joj je prešlo u režim preživljavanja – ukočila
se. Dok nije saznala za reakciju na stres kočnicom, nije shvatala zašto se
nije borila, zašto nije pobegla ili ga udarila u jaja. Od tada ima problem
da veruje svom telu, a njeno telo ima problem da ostane zdravo bez njenog
poverenja.
Kad neko doživi traumu, to je kao da se neko ušunjao u vrt i pokidao
sve biljke koje ste gajili brižno i s ljubavlju. Besni ste. Patite za onim
ranijim vrtom i plašite se da se nikad više neće oporaviti.
Ali, hoće. Vrtovi su takvi.

Merit je bila zaokupljena metaforom vrta. Zaustavila me je na ulici

jednog dana s telefonom u ruci i rekla mi je: „Razmišljala sam o onom vrtu
i moram da ti pročitam šta je moja partnerka našla!“
Pročitala je:
 Voda života je ovde.
Pijem je, ali morao sam da uložim
mnogo truda da bih to saznao!3394

„’Voda života’“, oduševljeno je rekla. „To je Rumijeva pesma o

nekom čoveku koji je izgubio sve i kreće u potragu. On je kao Doroti iz
Čarobnjaka iz Oza, sve vreme je imao moć. I znaš šta je voda života?“
„Reci mi.“ (To je daleko najčudniji razlog što me je neko zaustavio
na ulici.)
Rekla je: „Ljubav je voda života!“95
Mislim da je to tačno. Ako je ženska seksualnost vrt, ljubav
zamišljam kao kišu a stres kao sunce. Zajedno utiču da vrt buja, hrane ga i
prkose mu istovremeno. Ne bi bilo dobro da ima previše jednog ili drugog,
ali uz pravi odnos, vrt napreduje.
Neke biljke traže mnogo, a neke manje vode; neki vrtovi su u senci,
dok druge obasjava sunce preko celog dana. Olivija, sa svojim osetljivim
gasom, ima suncem okupan vrt pun biljaka koje uživaju na suncu – ona je
praktično pustinja u kojoj Džošua drveće i margarete napreduju pod vrelim
nebom bez oblaka. Međutim, čak i za nju, zbog previše dobrog bašta može
da uvene i propadne. Za razliku od nje, Kamila, sa svojim relativno
neosetljivim gasom, ima šumu na planini u kojoj rastu širokolisna paprat i
mahovina kojima treba manje svetla i više vremena da se razbokore.
U međuvremenu, zbog Meritine osetljive kočnice biljke joj venu i na
najblažoj suši, a Lorina bašta izgleda kao da je izložena globalnom
zagrevanju – lišena je prirodne klime, a ona i njene biljke ne mogu odmah
da se prilagode, pa se Lori plaši da će joj sve uvenuti. Ona takođe strepi da
bi mogla da izgubi partnera ako izgubi baštu.
Da biste stvorili pravi kontekst u kom će vam seksualni užitak biti
sve bolji, neophodno je da slušate i poštujete glavne poruke koje telo
pokušava da vam pošalje – „Izložena sam riziku“, „Slomljena sam“,
„Izgubljena sam“. Preduslov za stvaranje konteksta koji pruža slobodan
pristup užitku jeste nalaženje vremena i prostora da vam telo prođe kroz
ceo ciklus, da se oslobodi stresa i poveže se u potpunosti s vašim
partnerom.
 Zapadna kultura ne olakšava taj zadatak; ona podiže zidove stida i
sumnje između nas i našeg unutrašnjeg bića, između stanja „izložen riziku“
i „bezbedan“, između „slomljen“ i „celovit“, između „izgubljen“ i „kod
kuće“.
U kontekstu metafore vrta, poruke koje šalje kultura žensku
seksualnost vrlo često predstavljaju kao korenje koje se širi na način koji
niko nije izabrao, ali koje svi moraju da obuzdavaju.
To je tema poglavlja 5.

PnP

• Stres slabi zainteresovanost za seks kod 80-90 procenata ljudi, a

kod svih smanjuje seksualni užitak – čak i kod onih 10-20 procenata
ljudi kojima pojačava zainteresovanost za seks. Stres ćete savladati
ako svom telu dopustite da zaokruži ciklus reakcije na stres. Popunite
radni list na stranama 183–185 da biste otkrili šta vam odgovara.
• Mozak žrtve nasilja ponekad tumači „seksualno relevantne“
stimuluse kao opasnost, pa tako kad god se aktivira gas, stiska se i
kočnica. Vežbanje svesne pažnje dokazana je metoda za razdvajanje
kočnica od gasa.
• U pravom kontekstu seksom se možemo emotivno vezati za nove
partnere ili ojačati emocionalnu vezu u nestabilnom odnosu. Drugim
rečima, seks i ljubav su blisko povezani u mozgu – ali samo u
pravom kontekstu.
• Seks koji vas približava partneru „poboljšava zaplet“, za razliku od
seksa koji imate bez povoda i bez ikakvog posebnog razloga. Ako
hoćete češći i bolji seks, smislite ubedljiv razlog za seks, neki važan
cilj.

Savladavanje stresa

Moja tri glavna uzročnika stresa su:

 1. ___________________
2. ___________________
3. ___________________

Kako znam da sam pod stresom.

Kad sam razočarana, preopterećena ili iscrpljena, evo šta mi pomaže:

Izaberite jedno (za sada) od onog što ste upravo naveli i razmislite
šta je potrebno da vam to bude lakše dostupno. Pretpostavimo da ste
odlučili da češće primenjujete ovu metodu za prevladavanje stresa. S
kakvim izazovima se možete suočiti?
 Šta biste mogli da uradite da svedete te prepreke na najmanju
moguću meru kad biste odlučili da češće primenjujete ovu metodu za
prevladavanje stresa?

Na skali od 0 do 10, koliko vam je VAŽNO da vam ova metoda za

prevladavanje stresa bude pristupačnija? ______________

Na skali od 0 do 10, kad biste odlučili da sebi olakšate pristup ovoj

metodi prevladavanja stresa, koliko ste SIGURNI da biste to mogli da
uradite?

Imajući sve ovo u vidu, šta ćete preduzeti već DANAS što vas može
približiti češćoj primeni ove metode prevladavanja stresa?
 pet

kulturni kontekst
ŽIVOT S POZITIVNIM STAVOM O SEKSU U
SVETU S NEGATIVNIM STAVOM O SEKSU

Kad su me Džoni i Lori poslušali i prestali sa seksom, nešto neočekivano

se otvorilo u Lori.
Privili bi se jedno uz drugo i mazili nekoliko minuta u krevetu svako
veče bez one neprijatne teskobe zbog nedoumice hoće li imati seks.
Prekinuvši tišinu jedne večeri, Lori je pitala Džonija zašto voli da
ima seks s njom.
Dao joj je tako dobar odgovor. Rekao je: „Zato što si divna.“
Nije rekao: „Zato što izgledaš divno“, ni „Zato što si mi žena“, ni
„Zato što je seks zabavan“, čak ni „Zato što te volim.“ Rekao je: „Divna
si.“ To je savršen odgovor – naročito zato što je to zaista i mislio.
Lori, kakva je, briznula je u plač. Do tog trenutka nije shvatala
koliko je samokritike nosila u sebi svakodnevno, koliko se stidela zbog
promena na svom telu otkad se porodila, kao da su te promene odražavale
neku njenu moralnu slabost – kao da istinski „dobra osoba“ ne bi nikad
dozvolila da joj se telo promeni zbog tako neke tričave stvari kao što je
trudnoća.
Počela je da nabraja sve ono zbog čega joj je bilo neprijatno –
opuštene grudi, mekan stomak, celulit na butinama, sve izraženije bore oko
usana, koje su, kako joj se činilo, postale trajne. Džoni je počeo da
dodiruje svaki njen „nesavršen“ deo tela govoreći: „Ali, ja volim to“ i
„Ali, to je divno.“
 Na kraju ju je pogledao u oči i rekao: „Ti to ne razumeš. Stvarno si
ubeđena da si zbog toga manje lepa. Dušo, telo ti je svakim danom sve
seksepilnije samim tim što je to telo žene s kojom delim svoj život. Tvoj
stomak je naš stomak. I moj je takav. Da li me zbog toga manje voliš?“
„Naravno da ne.“
„Upravo tako – naravno da ne.“
I naravno da je posle toga usledio žestok seks – a uz šapate: „Ne bi
trebalo ovo da radimo!“, postao je još žešći. Ispostavilo se da je pritisak
onoga što je „trebalo“ da radi delovao u oba smera.
Kad mi je Lori ispričala ovo, naglasila je da se tom prilikom
nijednom nije osećala kao da on započinje seks. Samo je imala utisak da
joj pruža ljubav u trenutku kad joj je stvarno, stvarno bila potrebna.
I da, seksolog je najbolji posao na svetu kad vam ljudi pričaju
ovakve priče.
Ovo poglavlje razmatra prepreke s kojima se Lori suočavala, a da ih
nije bila potpuno svesna, i to kako su ona i Džoni srušili te prepreke.

Vratimo se na metaforu vrta: na rođenju ste dobili malu parcelu

bogate, plodne zemlje svojstvenu samo vama. Vaš mozak i telo
predstavljaju zemlju u tom vrtu, a specifične razlike između vašeg sistema
seksualne inhibicije i sistema seksualne pobude važne su karakteristike
vašeg urođenog vrta koji se sastoji od istih delova kao i kod ostalih ljudi,
samo je jedinstveno organizovan.
Vaša porodica i kultura sade seme i brinu se o vrtu, a i vas uče kako
da se sami brinete o njemu. Oni sade seme jezika, shvatanja, znanja i
običaja o ljubavi, bezbednosti, telu i seksu. Postepeno, kako ulazite u
pubertet, preuzimate odgovornost za sopstveni vrt.
Kad počnete sami da brinete o vrtu, možda otkrijete da su vam
porodica i kultura zasadili neke lepe, zdrave stvari. Možda primetite da su
vam porodica i kultura zasadili neki prilično toksičan otpad u vrtu. Svako –
čak i oni čije su porodice posadile kvalitetne stvari – moraće da se reši
upornog korova u vidu kulture s negativnim stavom o seksu koja nameće
stid zbog tela i sramotu zbog seksa. To se ne širi kroz seme koje je zasadila
porodica, već ispod zemlje preko korenja, poput otrovnog bršljena, ispod
ograda i preko zidova, iz jednog vrta u drugi. Niko ih nije tražio, ali oni su
tu uprkos svemu.
 Zato, ako hoćete da imate zdrav vrt, vrt po svom izboru, morate da
idete red po red i utvrdite šta hoćete da zadržite i gajite... a šta da iščupate i
zamenite nečim zdravijim.
Nije pošteno što morate da radite sav taj dodatni posao. Na kraju
krajeva, niste vi izabrali ono što su posadili vaša porodica i vaša kultura.
Niko vas nije pitao za dozvolu da posadi toksični otpad. Nisu čekali da
odrastete, pa da mogu da vas pitaju: „Da li bi se složila da posadimo seme
samokritičnosti prema telu i seme sramote zbog seksa?“ Velika je
verovatnoća da su posadili isto to seme u svojim vrtovima i nikad im nije
ni palo na pamet da posade nešto drugo.
Jedne oktobarske večeri o ovome sam pričala uz pomfrit i pivo s
kanadskom naučnicom Robin Milhauzen, koja se bavila istraživanjima u
oblasti seksa. Tada mi je rekla genijalnu stvar: „Odgajamo žene da budu
seksualno disfunkcionalne uz sve te negativne poruke koje im šaljemo o
bolestima, sramoti i strahu. A onda, čim napune osamnaest godina, od njih
se očekuje da budu seksualne rok-zvezde, da doživljavaju višestruke
orgazme i budu potpuno neobuzdane. Tu nema nikakve logike. Ništa što
društvo radi ne priprema žene za tako nešto.“
Upravo tako.
U poglavlju 4 bilo je reči o tome kako kontekst u datom trenutku –
vaš osećaj bezbednosti u životu i osećaj celovitosti u vezi – utiče na
seksualni užitak. Ovo poglavlje se bavi široko rasprostranjenim,
dugotrajnim kontekstom – godinama poruka „ne“ – i skrivenim obrascima
razmišljanja i osećanja koje one stvaraju, obrascima koji decenijama
postaju jači i ponavljaju se kroz život. Ti obrasci nikako nisu urođeni, već
rano naučeni. Počeli ste da ih učite mnogo pre nego što ste bili sposobni da
kritički razmislite o tome da li ih želite. Ipak, isto kao što ste ih naučili,
možete se i odučiti od njih ako to želite, i zameniti ih novim, zdravijim
obrascima koji jačaju samopouzdanje, donose radost, uživanje, pa čak i
ekstazu.
Počećemo s tri osnovne kulturološke poruke o ženskoj seksualnosti s
kojima se moje studentkinje suočavaju dok njihove ukorenjene predstave o
seksu osporava nauka: moralna poruka (ti si grešna), zdravstvena poruka
(ti si bolesna) i medijska poruka (ti si nepodobna). Skoro niko se ne slaže s
ovim porukama, ali one su tu, šire se po našim vrtovima i što bolje
shvatimo šta one zapravo znače, uspešnije ćemo iščupati taj korov.
 Zatim se bavim temom samokritičnosti prema telu. Taj problem je
toliko ukorenjen u zapadnoj kulturi da većina žena jedva i primećuje
koliko je rasprostranjen i toksičan. Samokritičnost prema telu zapravo je
toliko ukorenjena da mnoge žene veruju da je stvarno važna i korisna.
Ovde iznosim rezultate istraživanja koji kažu suprotno. Ako jedina
promena na koju vas navede ova knjiga bude smanjenje samokritičnosti
prema sopstvenom telu, samo to će radikalno unaprediti vaše seksualno
blagostanje.
Osim o tome, govoriću i o još jednoj ključnoj emociji poput stresa i
privrženosti, a to je gađenje. Isto kao samokritičnost prema telu, gađenje je
toliko ukorenjeno u seksualnu kulturu da je teško zamisliti kakvo bi nam
bilo seksualno blagostanje bez njega. Sve je više dokaza da nam gađenje
narušava seksualno blagostanje, isto kao samokritičnost prema telu, i
postoje načini da ga iskorenite ako to želite.
To će biti tema poslednjeg odeljka u ovom poglavlju. Opisaću
naučne metode za unošenje pozitivnih promena koje se odnose i na
samokritičnost prema telu i na gađenje: saosećajnost prema sebi,
kognitivnu disonancu i osnovnu medijsku pismenost. Cilj mi je da vam
pomognem da prepoznate šta su vas to naučili, namerno ili na neki drugi
način, da biste mogli da odlučite hoćete li i dalje verovati u takve
vrednosti. Možete odlučiti da zadržite veliki deo toga što ste naučili –
važno je da sami odlučite, umesto da dopustite da shvatanja o vašem telu i
seksu greškom formiraju kultura i porodica u kojoj ste rođeni. Kad se
usredsredite na shvatanja koja niste sami izabrali i prihvatite ih ili odbijete,
stičete preduslov da uživate u seksualnom blagostanju koje odgovara samo
vama i skrojeno je po vašoj meri.

Tri poruke

Većina mojih studenata dolazi na predavanja misleći da zna mnogo o seksu

a onda već na polovini prvog predavanja otkrije da ipak ne zna.
Ono što zaista dobro poznaju – i to stvarno dobro – nije sâm seks,
već shvatanja njihove kulture o seksu. Oni, mi, svi mi okruženi smo
porukama o tim shvatanjima, porukama koje ne samo da se ne zasnivaju na
činjenicama već su i otvoreno kontradiktorne.
 Čudila su me pogrešna shvatanja koje su studenti doneli sa sobom na
moja predavanja sve dok nisam uzela da čitam prastare vodiče za seks.
Tamo su bile crno na belo napisane pre stotinu i više godina – iste one
pogrešne predstave koje su moji studenti imali. Studenti su ih primili od
svojih porodica i kultura, a da niko od njih nikad nije pročitao te knjige.
Na jednom predavanju naglas sam pročitala dve definicije „seksa“.
Prvu sam pročitala iz knjige Idealni brak96, koju je napisao T. H. Van de
Velde, iz 1926. godine. On je napisao da je „normalan seksualni odnos“

odnos između dve seksualno zrele osobe suprotnog pola u kome

nema surovosti i veštačkih sredstava koja stvaraju pohotne osećaje, a čiji je
posredan ili neposredan cilj dostizanje seksualnog užitka i koji se posle
određene stimulacije završava ejakulacijom – tj. izbacivanjem semene
tečnosti u vaginu, pri čemu oba partnera skoro istovremeno doživljavaju
kulminaciju – tj. orgazam.97

Zatim sam iz knjige Izvještaj Hite,98 objavljene 1976. godine,

pročitala pasus iz poglavlja „Nova definicija seksa“:

Seks je intimni fizički kontakt radi zadovoljstva i zajedničkog

uživanja s drugom osobom (ili samostalnog uživanja). Može se
upražnjavati seks do orgazma ili bez orgazma, genitalni seks ili samo
fizička intimnost – šta god vam odgovara. Nema nikakvog razloga da
mislite da „cilj“ mora biti polni odnos, niti da nastojite da ono što smatrate
odgovarajućim morate uklopite u taj kontekst. Ne postoji standard za
seksualno umeće prema kom morate da se merite; vama ne vladaju
„hormoni“, niti „biologija“. Slobodno možete istraživati i otkriti sopstvenu
seksualnost, naučiti šta god želite ili se odučiti od toga, i stupati u fizičke
odnose s drugim ljudima bilo kog pola, šta god vam se sviđa.99

Pitala sam studente koja je od ovih definicija sličnija onome što su

naučili dok su odrastali.
Bez ikakve sumnje. Idealni brak.
Mnogi od nas su usvojili predstave o seksu iz stotinu godina starog
vodiča o seksu koji se čuva kod kuće, iako su sva istraživanja i političke
promene koje su od tada nastupile efikasno raspršili svaki pojedinačni
aspekt tih starih predstava. Kultura nekako nije usvojila sveobuhvatnije
ideje svežijeg datuma utemeljene na dokazima.
Zastarele predstave ogledaju se u tri isprepletane kulturološke poruke
o seksualnoj socijalizaciji s kojima se žene sreću u modernom društvu. Ja
sam ih nazvala „moralna poruka“, „zdravstvena poruka“ i „medijska
poruka“, a šalju ih tri usko povezana glasnika. Svaka od njih u različitoj
meri sadrži deliće istine i mudrosti, ali i elemente koristoljublja. Svi smo
usvojili barem neki njihov delić, a one oblikuju priču koju pripovedamo o
sopstvenoj i tuđoj seksualnosti.
Moralna poruka: „Ti si roba s greškom.“ Ako želiš ili voliš seks,
ti si kurva. Tvoja nevinost je tvoj najvredniji kapital. Ako si imala previše
partnera („previše“ = više nego što ih je imao tvoj partner), treba da se
stidiš. Postoji samo jedno ispravno ponašanje i jedan ispravan stav o seksu
– ne treba da osećaš ništa, već da se prilagodiš muškarcu kome pripada
tvoje telo. Seks nije aspekt koji ženu čini dopadljivom; on može samo da
bude aspekt koji je čini nedopadljivom. On je može učiniti „poželjnom“ –
a mnoge žene pokušavaju da budu poželjne, što je samo manje vredna
alternativa dopadljivosti. Ako ste seksualno poželjni, vi ste, po definiciji,
nedopadljivi.
I kurva.
To je najstarija poruka koja se samo površno promenila u poslednjih
tri stotine godina. Previše je primera da bismo izabrali samo jedan, ali
uzmimo pasus s retoričkim pitanjima iz knjige Džejmsa Fordajsa Sermons
to Young Women,100 objavljene 1766, koji je gospodin Kolins čitao
damama u romanu Džejn Ostin Gordost i predrasude. Suština poruke ovih
propovedi jeste da su „žene dopadljive kad su krotke, neupućene i čiste“. U
ovom pasusu Fordajs razmatra „javno zastranjivanje“ u koje spadaju
„psovke, kletve, dvosmislenosti, sve nepristojnosti” (misli na odlazak u
pozorište):

Zar između stanja nevine čistote i prave prostitucije nema neke

sredine? Da li ništa ne znači kad duša izgubi nevinost, kad se ukalja mašta,
kad se uskovitlaju strasti?... Čovek bi pomislio da bi to bilo mišljenje onih
koji zamišljaju da nema ničeg lošeg u ljubavi prema mestima zabave…
 Prevod: ako uživate u zabavi, izgubićete duhovnu nevinost, što vas
izjednačava s prostitutkom. Zbog toga biste, podrazumeva se, postali
nedopadljivi.
I kurva.
Džejn Ostin je znala da je sve to laž. Vi znate da je to laž. Međutim,
ona je prisutna u kulturi u kojoj ste odgajeni, provlači se kradom ispod
ograde i širi se kao otrovni bršljen.
Zdravstvena poruka: „Ti si bolesna.“ Od seksa se možete razboleti
i zatrudneti, i to ga čini opasnim. Međutim, ako ste ipak spremni da
rizikujete, seks treba da ima određeni redosled – želju, uzbuđenje i na kraju
orgazam koji prilikom odnosa doživite istovremeno s partnerom – kad se
to ne desi, imate zdravstveni problem koji morate da rešite. Medicinskim
sredstvima. Ženska seksualna reakcija biološki je analogna muškoj, iako
većina žena ima manju želju za seksom nego muškarci i duže im treba da
dostignu orgazam. Pošto je ženska seksualna reakcija drugačija od muške,
žena je bolesna. Osim kad je trudna, a tome seks i služi. Jedna žena mi je
čak ispričala da joj je lekar (muškarac) objasnio da je uzrok njene slabe
želje za seksom to što joj telo potiskuje seksualni nagon s ciljem da je
spreči da zatrudni. Pitala me je da li je to tačno. Kratak odgovor: nije. Duži
odgovor: zaboga, nije, i nadam se da će taj lekar pročitati poglavlje 7.
Ovo je poruka novijeg datuma, iz otprilike sredine devetnaestog veka
ili kasnije. Primera radi, u klasiku iz 1918. godine Married Love101, koji je
napisala Meri Stoups, polni odnos je ovako opisan:

Kad su [muškarac i žena] savršeno usklađeni, žena istovremeno

dostiže vrhunac nervne reakcije i grčenje mišića slično njegovom. Takav
istovremeni orgazam je izuzetno važan… i to je obostrano, a ne sebično
zadovoljstvo, sračunatije od bilo čega drugog da izmami neopisivu nežnost
i razumevanje kod oba učesnika tog svetog čina.

Istovremeni orgazam može biti stvarno lep. Ali znate isto kao i ja da
to nije obeležje „savršeno usklađenog“ seksualnog iskustva. Ipak, skoro
stotinu godina kasnije predstava o istovremenom orgazmu prilikom odnosa
opstaje kao lažno kulturološko obeležje „savršenog seksa“.
Medijska poruka: „Ti si nepodobna.“ Pljeskanje po guzi, igranje s
hranom, seks utroje... radili ste sve to, jel’ da? Pa, barem ste imali
klitoralne orgazme, vaginalne orgazme, materične orgazme, energetske
orgazme, produžene orgazme i višestruke orgazme? I savladali ste
najmanje trideset pet poza prilikom odnosa? Ako ne isprobate sve te
mogućnosti, frigidni ste. Ukoliko ste imali vrlo malo partnera, ne gledate
porniće i nemate kolekciju vibratora u noćnom stočiću, vi ste puritanka.
Osim toga: predebeli ste i premršavi; grudi su vam prevelike i premale.
Telo vam je naopako. Ako ne pokušavate da ga promenite, lenji ste.
Ukoliko ste zadovoljni sobom takvi kakvi ste, zadovoljavate se malim. A
ako se usudite da otvoreno volite sebe, vi ste uobražena kučka. Ukratko,
sve radite pogrešno. Uradite to drugačije. Ne, i to je pogrešno. Probajte
nešto drugo. I tako stalno.
Ovo je najnovija poruka, koja je usledila ubrzo pošto su se pojavile
televizija i kontraceptivna pilula sredinom dvadesetog veka. Primer ćete
naći na svakom novinskom štandu, odakle s polica naslovi bleštavim
beserifnim fontom najavljuju sve uzbudljive stvari koje biste mogli (a
podrazumeva se i da bi trebalo) da radite u krevetu. U mesecu u kom ovo
pišem naslovne strane raznih ženskih magazina najavljuju „Seks koji lomi
krevet: 21 nova ideja koja će vas raspametiti“ (Kosmopolitan), „Kad je prvi
put spavao s vama: četiri ispovesti koje su nas šokirale“ (Glamur) i „Seks u
kojem uživa celo telo: prateći ovu mapu doživećete duži, jači orgazam!“
(Vimins helt).
Znate da je to samo radi zabave. Ne pokušavate da zaista
zadovoljavate standard koji su definisali likovi iz neke TV emisije. Ipak,
on je prisutan i utiče na vaš vrt bez obzira na to prihvatate li ga ili ga ne
prihvatate.

Kamila je primetila: „Slike koje vidimo – ili ne vidimo – one su

važne. Govore nam šta je moguće.“
Isto važi i za priče koje pričamo, kao i za slike ljudi iz tih priča.
U ranom pubertetu Kamila je mnogo čitala stare ljubavne romane iz
sedamdesetih i osamdesetih godina. Te priče su ostavile toliko jak utisak
na nju da je čak svoj diplomski rad pisala na temu polne i rasne politike u
efemernoj umetnosti.
Međutim, pošto je sada saznala za kontekst i model dvojne kontrole,
vratila se jednoj zbirci ljubavnih romana da bi analizirala kontekste u
kojima se ispoljavala ženska seksualnost.
 Ti konteksti su bili čudni.
Ispričala je Henriju i meni: „Evo kako najčešće teče priča: junakinja
je „dobra devojka“ koja nema ni gas, ni osetljivu kočnicu i koja nikad nije
iskusila ni nagoveštaj seksualnosti sve dok nije srela svog junaka. Znamo
da je on glavni junak po tome što joj gas iznenada poludi. Ali, dobra
devojka mora da stiska kočnicu jer je seks sam po sebi loš i opasan, pa
glavni junak naravno ima seks samo s njom...“
Henri se začudio i odmahnuo glavom na to. Ja sam prekrila lice
rukom.
„Ali postepeno čistota i dobrota njene čedne vagine ’ukroćuju’
junaka, oni se zaljube i venčaju.“
Ovo je istovremeno i smešno i tragično jer ženska seksualnost uopšte
ne funkcioniše tako.
Usledila je i njena dublja analiza:
Rekla je: „Dakle, palo mi je na pamet ovo... šta ako su ženska
seksualna želja, emocije i veze u medijima predstavljeni kroz iskrivljenu
sliku, isto kao i ženska tela? Šta ako je sve o tome kako seks funkcioniše
predstavljeno loše, isto kao one Esher devojke? Šta ako je u suštini sve što
kultura govori o seksu pogrešno, a moj sporopaleći gas je zapravo potpuno
normalan?“
Naravno da jeste. Kao i svi ostali, građena je od istih, ali jedinstveno
organizovanih delova.

Lepi ste

Kad ste se rodili, kakvo ste mišljenje imali o svojim bucmastim butinama?
Kakvo su mišljenje imali odrasli iz vaše okoline?
Svakoj bebi potrebni su ljubav i radost koje joj pružaju staratelji kad
je uzmu u naručje, i u većini slučajeva u zapadnoj kulturi staratelji jedva
čekaju da zadovolje tu potrebu. Većina nas smatrana je lepim bebama i
slavljen je dan kada smo se rodili.
Međutim, nešto se desi između tog srećnog dana kad se radujemo
svakom centimetru, svakom gramu, svakoj „krofnici“ na telu bucmaste
devojčice koje nam je tako savršeno i ljupko... i dana kad stupi u pubertet.
 Dešava se to da upija poruke o tome šta jeste a šta nije ljupko na
njenom telu. Sadi se i gaji seme samokritičnosti prema telu, dok se seme
samouverenosti prema telu i saosećajnosti prema sebi zapostavlja,
kažnjava i čupa.
Studenti se smeju kao da sam se našalila kad ih pitam: „Šta bi se
desilo kad biste se našli s prijateljima na večeri i rekli, ’Danas sam tako
lepa sama sebi!’?“
„Stvarno, šta bi se desilo?“, bila sam uporna.
„Niko ne bi rekao tako nešto“, odgovorili su mi.
„Ali... koliko se često neko nađe s prijateljima na večeri i požali se,
’Danas sam tako debela sama sebi’?“
„To se stalno dešava“, kažu oni.
Stalno.102
Kultura dozvoljava nama ženama da kritikujemo sebe, ali nas
kažnjava kad se pohvalimo i usudimo se da kažemo kako se sebi sviđamo
takve kakve smo.103
Osim toga, ona nam se meša i u orgazam, užitak, želju i seksualno
zadovoljstvo. Napravljen je direktan kompromis između seksualnog
blagostanja i samokritičnosti prema telu. Godine 2012. analizom pedeset
sedam studija koje su obuhvatile dve decenije istraživačkog rada utvrđene
su važne veze između predstave o fizičkom izgledu i skoro svakog
mogućeg aspekta seksualnog ponašanja: uzbuđenosti, želje, orgazma,
učestalosti upražnjavanja seksa, broja partnera, samopouzdanja u seksu,
samopoštovanja u seksu, konzumiranja alkohola i narkotika tokom seksa,
upražnjavanja seksa bez zaštite itd.104 Rezultati se donekle razlikuju među
različitim starosnim grupama, među ženama različitih seksualnih identiteta
i među različitim rasnim grupama, ali je zaključak jedinstven: žene koje
imaju lošiju predstavu o svom telu manje su zadovoljne seksom, upuštaju
se u rizičniji, bolniji seks s manje užitka i više neželjenih posledica.105
Mislim da nikog neće iznenaditi činjenica da je seksualni život bolji
ako imamo lepo mišljenje o svom telu. To se nameće kao očigledno kad
malo bolje razmislite o tome, je li tako? Samo zamislite kakav je seks ako
ste nesigurni i neprivlačni sami sebi. Kako bi vam bilo da vas dodiruje i
gleda osoba do koje vam je stalo, a vama je neprijatna i sama pomisao na
sopstveno telo? Da li biste se usredsredili na osećaje u svom i partnerovom
telu – ili na sve ono što ste prisiljeni da krijete?
 I, da li time aktivirate seksualni gas ili pritiskate kočnicu?
Sada zamislite da imate seks kada pucate od samopouzdanja i lepi ste
sami sebi. Zamislite da vam osoba do koje vam je stalo dodiruje kožu i
posmatra vas, a vi pritom obožavate svaki centimetar svog tela i osećate
kako partner uviđa koliko ste zanosni.
Mehanizam žudnje u potpunosti je na delu u oba slučaja – međutim,
u prvom slučaju mehanizam je rastrzan između upuštanja u seksualno
iskustvo i udaljavanja od sopstvenog tela. U drugoj situaciji, kad uživate u
sopstvenoj koži, mehanizam se upušta u seks i približava se vama bez
ikakvog sukoba.
Naravno da samokritičnost prema sopstvenom telu ometa seksualno
blagostanje. Ne možemo da razumemo seksualno zadovoljstvo žena, a da
pritom ne uzmemo u obzir zadovoljstvo prema sopstvenom telu, isto kao
što ne možemo da razumemo seksualni užitak ne uzimajući u obzir
privrženost i stres. Žene nikad neće biti potpuno srećne i zadovoljne
seksualnim životom sve dok ne budu potpuno srećne i zadovoljne svojim
telom.
Zato, ako hoćete češći i bolji seks, volite svoje telo.
E, tu dolazimo do onog vašeg: „Da..., ali... kako?“
Teško je jer se nikad niste opredelili da ne volite svoje telo. Niste
mogli nešto mnogo da utičete na ono što vam se dešavalo od rođenja do
ulaska u pubertet, a u tom periodu nam se uglavnom ukorenjuje
samokritičnost prema telu. Niste čak ni dobili priliku da pristanete ili
odbijete da vam se seme samokritičnosti posadi u vrtu.
Suština je da veliki broj žena manje veruje svom telu nego što veruje
u ono što ih je kultura naučila o njihovom telu.
Međutim, kultura vas je naučila nečemu što je i netačno i
jednostavno pogrešno, što boli. Ovde ću razmotriti dve stvari koje ste
naučili, a koje su svakako pogrešne, i reći ću vam šta je stvarno tačno:
prvo, naučili ste da je samokritičnost dobra za vas i, drugo, da je salo loše
za vas. I jedno i drugo je pogrešno. Evo i zašto.
Samokritičnost = stres = smanjen seksualni užitak
Žene su naučene da prekorevaju same sebe kada ne ostvare neka
očekivanja. Refleksno kritikujemo sebe – „Tako sam glupa/debela/luda“,
„Užasna sam“, „Ja sam gubitnica“ – kad nešto ne ispadne onako kako smo
htele. Naš mozak obrađuje samokritičnost u moždanim zonama povezanim
s bihevioralnom inhibicijom – to jest kočnicom.106 Zato i ne čudi što je
samokritičnost direktno povezana s depresijom107 – a da li vam depresija
unapređuje seksualno blagostanje? Ne.
Evo kako to funkcioniše.
U suštini, samokritičnost je još jedan oblik stresa.108 Sećate se da sam
u poglavlju 4 stres opisala kao evoluciono adaptivni mehanizam koji nam
pomaže da izbegnemo opasnost – „Izložena sam riziku.“ Kad pomislimo:
„Ja sam nepodobna!“, to je isto kao kad kažemo, „Ja sam lav!“ Tada se
nivo hormona stresa povećava.109 Telo reaguje na negativnu samoprocenu
kao da ste napadnuti.
Navedeni problem rešavate tako što vežbate da umesto
samokritičnosti ispoljavate dobrotu prema samoj sebi.
Žene obično imaju dvostruku reakciju na ovu ideju. Prvo,
instinktivno im se sviđa ideja da sebe bolje prihvataju i ne krive sebe kad
im ne ide sve glatko u životu. Rezultati istraživanja ukazuju na ono što
žene intuitivno već znaju: samokritičnost je povezana s lošijim ishodima
po zdravlje, i mentalno i fizičko, i s više samoće.110 Tako je:
samokritičnost je jedan od najboljih predskazatelja samoće – tako da nije u
pitanju samo opasnost „Izložena sam riziku“, već i „Izgubljena sam.“
S druge strane, kad se žene konkretnije udube u taj problem,
otkrivaju da im je samokritičnost potrebna za stalnu motivaciju. Mislimo
da je dobro za nas kad se mučimo, barem malo – recimo, „Ako prestanem
da prekorevam sebe zbog nekih nedostataka, to je kao da svetu – a i sebi –
priznajem da nikad neću biti savršena, da sam trajno nepodobna!
Samokritičnost mi je potrebna da bih živela u nadi i motivisala se da
budem bolja.“
Kad kažemo sebi, „Ne mogu da prestanem da kritikujem sebe jer ću
u suprotnom stalno biti neuspešna!“, to je kao kad kažete, „Ne mogu da
prestanem da trčim/borim se/glumim da sam mrtva jer će me inače lav
pojesti!“ Tome nas je svakako naučila kultura, pa je i logično da mnoge od
nas veruju u to. Taj stav je toliko ukorenjen u našu kulturu da zvuči...
razumno. Čak i racionalno.
Ali nije tako.
Razmislite: šta bi se stvarno desilo kad biste prestali da bežite od
sebe ili da se prekorevate? Šta bi se desilo kad biste ostavili bič kojim ste
sebe šibali decenijama?
 Kad prestanete da se prekorevate – kad prestanete da sebe stalno
povređujete – dešava se to da... počinjete da zaceljujete.
Samokritičnost je invazivan korov u vrtu, ali previše nas je naučeno
da se prema njemu ophodi kao prema dragocenom cvetu, čak i ako on davi
autohtone biljke naše seksualnosti. Umesto da nas motiviše da se
oporavimo, od samokritičnosti smo sve bolesniji.
Kasnije u ovom poglavlju opisaću tri dokazana načina za promenu
obrazaca samokritičnosti, ali za sada samo ću napomenuti da ne možete
prestati sa samokritikom ako se prekorevate kad uhvatite sebe u
samokritici. Ukoliko pomislite: „Uh, užasna sam“, a potom se setite,
„Zaboga, Emili mi je rekla da to više ne radim! Užasna sam!“, to i nije od
neke pomoći, je li tako? Zato, kad pomislite, „Uh, užasna sam“, ili šta god
sebi kažete kad vam ne ide sve onako kako ste zamislili, to samo treba da
primetite. Samo primetite da je to korov. Vi ga niste tu stavili – on se
podvukao ispod ograde. Iskoristite tu priliku da posadite seme nečeg
pozitivnog. Recimo, kad pomislite, „Uh, užasna sam“, posadite misao, „Ja
sam okej.“ Kao ono „Ja sam bezbedna“, „Ja sam celovito biće“ ili „Kod
kuće sam.“ Vi ste okej.
Tako nastaje promena – i odvija se sve vreme!
Ispričaću vam nešto o svojoj prijateljici Rut. Sedele smo zajedno
jedno popodne i pričale o seksu (neizbežna tema ako se zapričate sa
mnom). Rekla mi je: „Znaš, prošla sam mnogo toga, ali seksualnost mi se
zaista nekako otvorila i znatno poboljšala u poslednje vreme.“
„Sjajno!“, oduševila sam se „Šta se promenilo?“
„Jednostavno imam više samopouzdanja u sebe, u svoje telo! Sada
znam da sam divna osoba i mogu da uživam u tom saznanju.“
„Sjajno! Kako ti je to uspelo?“
„Jednog dana sam samo shvatila da je sve to sranje. Ko su oni da mi
kažu da nisam divna osoba upravo onakva kakva sam?“
Da. Tako je.

Zdravlje bez obzira na kilograme

Težina je samo jedna od nekoliko stvari zbog koje ljudi (naročito žene)
kritikuju sebe, ali moguće je da je ona najrasprostranjenija. Čak se dešava
da i trogodišnje devojčice brinu da nisu možda „debele“111 – što je svakako
krajnje opasno i bespotrebno.
Ljudi žele da oslabe iz dva razloga: zdravlja i lepote. Može li se
lepota izmeriti na vagi, to ne znam,112 ali znam da se zdravlje svakako ne
meri tako i odmah ću vam raspršiti tu zabludu jednom za svagda.
Formulisaću tu zabludu što jednostavnije mogu: ako znam koliko
imaš kilograma, znam i nešto o tvom zdravlju.
To nije tačno. Činjenica je da nam sama težina skoro ništa ne govori
o zdravlju. Istraživanja su to jasno dokazala, mada većina ljudi to teško
prihvata – bilo je polemike o tom istraživanju u vodećim medijima, čak i
među akademicima, jer je to suprotno onome što su nam svima govorili, a
ponekad je opasno dozvoliti ljudima da ne mrze svoje telo (uprkos
činjenici da je istraživanje koje sam pomenula u prethodnom odeljku
dokazalo da su ljudi zdraviji kad ne mrze sebe). Međutim, ako na dve
sekunde logički razmislite o tome, uvidećete da je apsolutno tačna tvrdnja
da težina nije ništa drugo do mera sile zemljine teže. Vidite ovo:

• Hoćete da oslabite pet kilograma bez dijete i vežbanja? Odsecite

nogu u kolenu! Garantujem da ćete biti lakši kad se sledeći put
izmerite.
• Hej, hoćete da izgubite dva i po kilograma masti? Nek vam izvade
mozak – on je skoro stoprocentno sačinjen od masti!
• Znate ko je uvek mršav? Logoraši!
• Brz i lak gubitak kilograma! Letite avionom! Još bolje – letite u
kosmos! Ne zovu ga džabe „bestežinsko stanje“!

Ako vam to zvuči prihvatljivo, u redu. Mislim da je glupo i

destruktivno to što nam „stručnjaci“ govore da zdravlje možemo izmeriti
ako izmerimo nešto što možemo promeniti tako što ćemo odseći nogu ili
ruku, mučiti sebe ili se izmeriti u avionu. Medicinski definisanu „idealnu
težinu“ možete dostići, a da pritom uopšte i ne poboljšate zdravlje; gubitak
kilograma čak vam može ozbiljno ugroziti zdravlje!
 U slučaju da vam ovo nije dovoljno uverljivo i tražite mišljenje
lekara, ispričaću vam sledeću priču. Jedne večeri, za vreme konferencije na
kojoj sam saznala za teoriju o zdravlju bez obzira na kilograme, 113 izašla
sam na sastanak s kardiologom. Ispričala sam mu za konferenciju i
pomenula konkretan podatak koji je govornik izneo.
Rekla sam: „Doktore Pratioče, da li je tačno da možete biti zdraviji i
ako imate trideset pet kilograma više od svoje medicinski izračunate
’idealne težine’ nego da imate dva i po kilograma manje od te težine?“
Doktor Pratilac mi je odgovorio: „Ne znam da li bih mogao da
navedem baš te brojke, ali to jeste ispravna ideja. Iz različitih razloga, ako
ste i malo pothranjeni, izloženi ste većem riziku nego kad ste gojazni.“
Naš izlazak se i nije baš slavno završio, pa sam se ja dve godine
kasnije udala za crtača stripova i njegove dve mačke, ali Doktor Pratilac i
ja smo bili na lepoj večeri i on je potvrdio da nije težina važna, već su
važne zdrave navike.
Moja prijateljica i lični trener Keli Kofi imala je više od sto pedeset
kilograma kad je diplomirala na koledžu Smit. Bila je potpuno očajna i
mislila da je to zbog težine. Zato je otišla na barijatrijsku operaciju i
izgubila je polovinu svoje težine.
Ona kaže: „Bila sam srećna nekoliko nedelja, a zatim sam pala u
depresiju, mrzela sam samu sebe, sve mi se vratilo.“
„Kad se onda dogodila promena?“
„Kad sam shvatila da nije problem u težini“, kaže ona. „Suština je
bila da naučim da poštujem sebe i svoje telo, i ophodim se prema njemu s
ljubavlju.“
Suština nije u težini ili veličini ili mastima – težina je mera sile
zemljine teže i ništa više – već u tome da ste srećni u svom telu kakvo je u
ovom trenutku.
To me dovodi do pristupa „Zdravlje bez obzira na kilograme“. Kako
samo ime govori, to je pristup života u sopstvenom telu zasnovan na
zdravlju, a ne na težini. Linda Bejkon je napisala knjigu o tome – Health at
Every Size: The Surprising Truth about Your Weight114 – zasnovanu na
njenim decenijskim istraživanjima na polju ishrane, vežbanja i zdravlja.
Manifest ovog pristupa temelji se na četiri principa: (1) prihvatite svoju
težinu, (2) verujte sebi, (3) usvojite zdrave životne navike, uključujući tu i
prijatnu fizičku aktivnost i hranljive namirnice i (4) prihvatite osobe
različitih težina.115
Skoro i da je previše jednostavno: prihvatite svoje telo takvo kakvo
je, slušajte svoje unutrašnje potrebe i donosite zdrave odluke o hrani i
fizičkoj aktivnosti. Možda ćete oslabiti (verovatno da nećete), ali svakako
ćete biti zdraviji i srećniji.
Može li to biti tačno? Srećni i zdravi, a da ne oslabite?
Može.
Želite li da to bude tačno?
E, to je druga priča.
Sve se svodi na to želite li da poverujete u mogućnost da ste već sada
lepi i da li ste spremni da prioritet date pravom zdravlju, a ne nekim
kulturološkim standardima o tome kako vaše telo „treba“ da izgleda.
Znam da intelektualna svest o negativnom uticaju samokritičnosti i o
nepostojanju veze između zdravlja i težine ne može odmah da poništi
decenije stida koji se usadio u mnoge žene. Iz iskustva znam da žene
nevoljno odbacuju svoje samokritične stavove i kulturološki ideal
mršavosti čak i kad znaju da su to sve gluposti – što i jesu – i još se više
ustručavaju da poveruju da su lepe pod uslovom da su zdrave – a jesu.
Kasnije u ovom poglavlju opisaću tri dokazane metode pomoću kojih
ćete samokritičke stavove o svom telu zameniti saosećajnošću i zdravim
životom u svom telu. Na kraju se sve ipak svodi na to hoćete li prestati da
negujete korov samokritičnosti i umesto njega početi da negujete cveće
samopouzdanja već danas – i hoćete li se pridržavati te odluke
svakodnevno.

„Prljavo“

U svom kabinetu držim korpu s kesicama lubrikanata za jednokratnu

upotrebu. Raznobojne su, pa izgledaju kao bombone ili sjajevi za usne.
Kad student prvi put dođe kod mene u kabinet, privučen bojama pokaže
prstom na korpu i pita: „Šta je ovo?“
„Razni lubrikanti“, odgovorim. „Slobodno uzmite koliko želite.“
 Otprilike polovina studenata kaže: „Super!“, pretraži korpu i uzme
nekoliko koji im se svide. Druga polovina naglo povuče ruku kao da su se
u korpi odjednom našle zmije.
To je gađenje prema seksu. To je naučena reakcija koja se
manifestuje uzmicanjem od stvari koje su „odvratne“. Svako ima nešto
čega se gadi u seksu, i to što nam je „bljak“ razlikuje se od osobe do osobe.
Osim toga, lubrikant nikom zaista i ne treba (mada ga ja preporučujem;
otkrićete zašto u poglavlju 6) – sasvim smo se lepo snalazili i bez njega
nekoliko stotina hiljada godina – pa zato i nije mnogo važno da li je
lubrikant na vašoj „bljak“ listi.
Međutim, šta se dešava kad je razlog gađenja prema seksu sopstveno
telo?
„Moj parter hoće da...“
Razgovori sa mnom često počinju tim rečima, koje potom utonu u
neprijatnu tišinu. U jednom konkretnom slučaju studentkinja je nastavila:
„... On hoće da me oralno zadovolji“, a zatim je pocrvenela.
„Dobro“, rekla sam i sačekala.
Ona je nastavila: „Pa… znate...“ i opet je zaćutala spustivši pogled.
„Da li biste vi želeli da vas seksualno zadovolji?“, podstakla sam je.
„Ja...“, trgla se.
„Mislim...“, nastavila je.
„Zar nije...“, konačno je pitala, „prljavo? Dole? Dlake? Sluz...?“
Instinktivno reagujem na takvo pitanje rečima: „Naravno da nije.
Dole je lepo! Čestitam što imate partnera koji to zna!“ Ponekad takav
odgovor ima efekta, ali često je prisutan veliki, otporan čvor verovanja koji
mora da se razmrsi pre nego što sagovornik to shvati.
Srećom, zahvaljujući nauci imam nož koji je posebno osmišljen da
raseče taj čvor: teorija moralnih temelja. Džonatan Hajt i njegov tim
ustanovili su da postoji šest „moralnih temelja“ u ljudskom mozgu, od
kojih svaki predstavlja rešenje određenog evolucionog problema s kojim se
naša vrsta suočavala.116 Od njih šest, najznačajniji za seks je „svetost“.
Suština moralnog temelja svetosti je izbegavanje zagađivača, a
pokreće je gađenje. Ljudi obično izbegavaju fizičke zagađivače (prirodno
nam se gadi leš koji se raspada) i konceptualne zagađivače (gadi nam se i
sama pomisao na „leš koji se raspada“). Svetost možete zamisliti kao
vertikalnu osu na kojoj su žigosani i zabranjeni oblici ponašanja opisani
kao „niski“ i „prljavi“, a društveno odobreni oblici ponašanja kao „visoki“
i „čisti“.
Sve što je povezano s niskim smatra se pogrešnim.
U judeohrišćanskoj etici telo se kotira nisko, a duh visoko,
životinjski instinkti su niski, a ljudski um je visok. Vrlo često žene se
smatraju niskim, a muškarci visokim. Seks vuče pažnju nadole ka dnu, ka
životinjskom, vrednom prezira i zato izaziva reakciju gađenja.
To ne važi za sve kulture i sisteme verovanja – upravo suprotno.117
Čak i zloglasne „seksualno negativne“ hrišćanske tradicije gledaju na seks
kao na nešto sveto u određenim „odobrenim“ uslovima. Jedna prijateljica s
postdiplomskih studija, verska fundamentalistkinja, iznenadila me je
željom da nakon udaje nauči nešto o zadovoljstvu i istraživanju
seksualnosti da bi mogla da uživa zajedno sa svojim suprugom. Morala je
prvo da nauči da razmišlja drugačije o svom telu u ovom novom kontekstu,
ali čim je to savladala, čitav doživljaj joj se iz korena promenio.
U pravom kontekstu seks i tela nisu „niski“ ili „ponižavajući“, već
mogu da budu osveštani i veličanstveni.
Mnogi od nas, međutim, odrasli su u kulturi koja tvrdi da je
seksualno telo odvratno i ponižavajuće, a isto važi i za tečnosti, zvuke i
mirise tela, kao i za brojne stvari koje možemo raditi svom i partnerovom
telu. „Izbegavajte seks! Seks je i odvratan i opasan!“
Ako se seksualno ponašanje ili neki deo tela smatra „niskim“, mislite
li da to aktivira gas?
Nikako. Gađenje stiska kočnicu.
Gađenje se fiziološki razlikuje od reakcije na stres; ono je sličnije
parasimpatičkom „ukoči se“ nego simpatičkom „bori se ili beži“. Gađenje
stiska kočnicu u emocionalnom jedinstvenom prstenu, usporava puls,
zaustavlja rad creva i zatvara vam grlo. Nije važno da li ga je izazvao
smrad tvora ili smrad licemerja, krvavi prizor ili svirepost, fiziologija je u
suštini ista.118

Podrobnije razmišljajući o svojoj kočnici i manjku poverenja u

sopstveno telo, Merit je zaključila sledeće: „Hoću da naučim da verujem
svom telu.“
 To joj je postalo jasno dok su ona i Kerol sedele i pričale čemu i
kako da svoju ćerku tinejdžerku nauče o seksu. Sastavile su listu svih stvari
u koje ona treba da veruje i što treba da doživi, a između ostalog tu je
spadalo i sledeće:

• da ceni lepotu svog tela i duha,

• da samostalno odlučuje o tome ko joj dodiruje telo, kako i kada,
• da zna kako da se zaštiti od neželjenih posledica kao što su infekcije
i trudnoća.

Kad je Kerol (članica grupe za podizanje svesti o feminizmu

osamdesetih godina) upitala: „A šta je sa užitkom? Volela bih da zna kako
da zadovolji sebe i uživa u svom telu“, to je bio krupan zalogaj za Merit.
Nije da to nije htela, samo... nije baš... mogla...
Retki su roditelji kojima je prijatno da s detetom razgovaraju o
seksualnom užitku – retki jesu, ali ih ipak ima. Omiljenu priču o roditelju s
pozitivnim stavom o seksu čula sam od muškarca koji mi je ispričao šta se
desilo kad je prvi put ejakulirao (tako što se trljao o dušek). Otrčao je kod
mame u strahu da nije nešto polomio. „Mama! Mama! Nešto belo mi je
izašlo iz penisa dok sam ga trljao!“ Mama je genijalno reagovala. Smireno
mu je objasnila šta se desilo, da je sve to normalno i kako da to radi
ubuduće.
Kad sam to ispričala Merit i Kerol, Kerol se nasmejala i rekla:
„Obožavam tu mamu!“. Međutim, Merit je prebledela.
„Da sam ja bila taj dečak“, rekla je, „zapalila bih čaršav pre nego
što bih rekla majci.“
Ako se sećate, Merit nije odrasla u okruženju s pozitivnim stavom o
seksu. Međutim, danas svaka nova generacija napušta stare stavove o
društvenoj kontroli i seksu. Merit je prva iz svoje porodice otišla na
fakultet i tek je druga generacija koja se ne bavi poljoprivredom. Uz
društvenu i ekonomsku revoluciju koju predstavlja, ona je i prva javno
deklarisana lezbejka – i takođe je prva iz svoje porodice koja se sa svojom
suprugom raspravlja kako da svoje dete poduče seksualnom zadovoljstvu.
„Od roditelja sam naučila mnogo toga vrednog o obavezivanju,
vernosti, o tome da treba da budem draga i mila osoba“, rekla je. „Ali isto
tako su me naučili da ću završiti u paklu ako imam seks pre braka, pa čak i
sada, skoro dvadeset godina otkako je Kerol prvi put bila kod njih za
Božić, oni još uvek ne mogu da je pogledaju u oči.“
„Zvuči kao da nisu hteli da te nauče da se stidiš, ali to si svakako
naučila“, primetila sam.
„A kad si se javno deklarisala“, rekla je Kerol, „napali su te.“
„Zato nije ni čudo što nemaš puno poverenje u svoje telo“, rekla
sam.
Merit je zatvorila oči i odmahnula glavom. „Nikad ne bih poželela
da Džulija misli da nešto nije u redu s nekim delom njenog tela. Ja joj
nisam dobar uzor.“
Zato se, naravno, odlučila da potpuno promeni stav o svom telu i da
veruje sebi – da se prepusti uživanju i zapliva u vodi života. Kako se to
postiže, opisaću u poglavlju 8.

Kad je vaše „njam“ nekom „bljak“

Gađenje može biti socijalna emocija – to jest, učimo o tome šta je u svetu
(uključujući tu i sopstveno telo) odvratno tako što posmatramo reakcije
ljudi oko sebe. Recimo, beba će izbegavati igračku koju njen staratelj gleda
s gađenjem.119
Kao što se i pretpostavlja, doživljaj gađenja zavisi od konteksta –
manje se gadimo nečega u vezi sa seksom kad smo seksualno uzbuđeni.120
Žene su po pitanju naučene gadljivosti osetljivije od muškaraca, naročito
na polju seksa,121 mada još uvek nije jasno zašto.122
Možemo videti kako se u nečijem životu odvija proces podučavanja
gađenju, korak po korak, ako zamislimo, diskusije radi, dve identične
bliznakinje razdvojene na rođenju. Nazvaćemo ih Džesika i Tereza.
Zamislite da i Džesika i Tereza otprilike u petoj-šestoj godini
masturbiraju u svojoj sobi u vreme popodnevnog odmora. (Ako vam se
zgadila pomisao da neka devojčica masturbira, upravo ste doživeli ono što
ću ovde opisati!)
 Dok jednog dana tako Džesika masturbira u svojoj sobi u vreme
popodnevnog odmora, njen staratelj ulazi u sobu i vidi ruku u gaćicama.
Roditelj ustukne ispoljivši nevoljnu reakciju gađenja i kaže: „Prekini to!“
Istog dana u drugoj kući Tereza takođe masturbira i njen staratelj
takođe ulazi u sobu i vidi joj ruku u gaćicama. Međutim, taj roditelj
reaguje smireno: „Idemo kod tetke za nekoliko minuta. Obuj cipele.“
Džesikin mozak uči da povezuje stid i uznemirenost (kočnica) koje
joj je preneo roditelj sa seksualnim uzbuđenjem (gas) koje je osećala kada
ju je roditelj izgrdio.
Za razliku od nje, Terezin mozak ne povezuje takva osećanja. Nju je
roditelj prekinuo, ali nije je sputao – gas joj je pušten, ali ne nužno uz
pritiskanje kočnice.
Jedan takav incident ne mora ostaviti dugoročan trag. Ako ne bude
drugih incidenata koji bi pojačali uticaj tog prvog, sprega u Džesikinom
mozgu biće raskinuta.
Prošlo je dvadeset godina. Životna iskustva Džesike i Tereze rutinski
su ojačala takve sprege u mozgu. Džesikin mozak je naučio da seksualno
uzbuđenje povezuje sa stresom, stidom, gađenjem i krivicom. Terezin
mozak je naučio da seksualno uzbuđenje povezuje s užitkom,
samopouzdanjem, radošću i zadovoljstvom.
Koja ima bolji seksualni život?
Džesika će imati oprečna osećanja o svojim seksualnim nadražajima
– oni su prijatni... a istovremeno i nisu. Osim toga, ona neće imati jasnu
predstavu o tome zašto oseća krivicu, stid, ima depresiju, pa čak i fizički
bol kad se seksualno uzbudi.
Ako devojka ima naročito osetljivu kočnicu, samo jedan incident
mogao bi da joj stvori zamršen čvor u procesu uzbuđivanja. Ipak, kod
većine žena potrebno je dosledno naglašavanje negativne poruke da bi joj
se takva poruka usadila u seksualnu reakciju, a dosledno naglašavanje
odraz je kulture s negativnim stavom o seksu.
Drugim rečima, to se dešava stalno.
Često se gađenje naglašava diskretno, ali ponekad se setimo nekog
posebnog trenutka kad je poruka bila potpuno jasna. Razgovarala sam s
jednom bakom – konkretnije, opasnom južnjačkom lepoticom i seksualnim
edukatorom starije generacije – koja mi je navela primer takvog trenutka iz
svojih tinejdžerskih godina. Sedela je na tremu i ljubila se s dečkom, a kad
je ušla u kuću, majka joj je prišla s gađenjem i rekla: „Šta si radila tamo
napolju? To je seks!“
Ta starija žena od šezdeset i nekoliko godina mi je rekla: „Dugo,
dugo mi je trebalo da shvatim zašto mi seks s mužem izaziva toliku
napetost – čak i mučninu – i kad sam napokon shvatila razlog, bila sam
besna desetak sekundi, a onda mi je bilo mnogo žao moje majke.“
Nastavila je: „Sada, kad držim predavanja iz seksualnog vaspitanja u
crkvi, samo kažem naglas: ’Ja volim seks!’ Hoću da svi znaju da je to u
redu!“
Obožavam tu ženu.
Seksualni edukatori drže se pravila: „Nemoj se gaditi nečega što se
nekom drugom sviđa.“ Pošto ne možemo da znamo kakav je čiji ukus, ne
gadimo se ničega. Znamo da je gađenje socijalna emocija i da su naši
studenti u kontaktu s previše ljudi koji se gade seksa.
Iz tog razloga seksualni edukatori i seksualni terapeuti tokom obuke
sreću se s raznovrsnim slučajevima, namerno osmišljenim da im se
osuđivanje, sramota i gađenje svedu na najmanju moguću meru da bi
ispoljili neutralnost prema onome što čuju od studenata ili klijenata. Oni
često pohađaju seminar na temu preispitivanja stavova o seksu, višednevnu
obuku koja obuhvata vežbe pojašnjavanja vrednosti, panel-diskusije i
predavanja, a osim toga (u mom slučaju) i projekcije brojnih porno-
filmova koji bi iznenadili većinu ljudi zbog svog raznovrsnog sadržaja,
intenziteta i kreativnosti, posle čega se polaznici prisećaju scena i
analiziraju svoje reakcije na njih.
Ukoliko ne nameravate da postanete seksualni edukator, nema
potrebe da prolazite kroz takvu obuku. Samo treba da počnete da
prepoznajete u kojim slučajevima vam naučena reakcija gađenjem ometa
seksualni užitak i odlučite hoćete li radije odustati od te prakse. Polni
organi i telesne tečnosti vas i vašeg partnera, vaša koža, znoj i mirisi tela,
sve su to zdravi i lepi – da ne spominjem normalni – elementi čovekovog
seksualnog doživljaja. Na vama je da odlučite hoćete li se gaditi toga.
Istraživanja pokazuju da gađenje kao naučena reakcija na seks
narušava žensku seksualnu funkciju, a i naročito je povezano s pojavom
bola pri seksualnom odnosu.123
U sledećem odeljku opisaću tri metode pomoću kojih možete sami
odabrati šta za vas jeste, a šta nije odvratno – to su iste metode pomoću
kojih se možete rešiti samokritičkih stavova. Međutim, prvo treba da
počnete da primećujete u kojim situacijama nevoljno uzmičete od nečega
što je povezano sa seksom i da date šansu stavu da su izgled, mirisi, zvuci i
lepljivost vašeg tela u seksualnom zanosu veličanstveni i prelepi aspekti
ljudskog bića.
Jer, šta ako sve to zapravo i jeste veličanstveno i prelepo? Šta ako je
vaše telo povod za slavlje?
(P. S.: Definitivno jeste.)
Sad sledi nešto praktično. Kultura koja gaji negativan stav o seksu
usadila nam je samokritičnost i osuđivanje sopstvenog tela i seksualnosti,
što nam narušava seksualno blagostanje. Kako onda da stvorimo sopstvenu
oazu pozitivnosti prema seksu gde možemo da istražujemo, slavimo i do
kraja iskoristimo svoj seksualni potencijal? Kako da naše „njam“ prevlada
u svetu koji pokušava da nas ubedi da smo „bljak“? Postoje uverljivi
dokazi da sledeće tri metode mogu zaista doneti pozitivnu promenu.

Jačanje pozitivnog stava... pomoću nauke!

1. deo: saosećajnost prema sebi

Ponekad ne odustajemo od samokritičnosti i razmišljamo ovako: „Ako

prestanem da se prekorevam, postaću umišljena i lenja, a tako se nikad
neću promeniti!“
Tada se još čvršće držimo samokritičnosti – na kraju krajeva, to su
moralna pitanja o tome da li ste dobri, pošteni i dostojni ili pak loši, grozni
i bezvredni. Razmišljamo ovako: „Kad bih prihvatila sebe ovakvu kakva
sam, značilo bi da prihvatam sebe kao lošu, slomljenu osobu s manama i
da napuštam svaku nadu da ću jednog dana biti bolja i da ću zaslužiti
ljubav.“
Sećate se da je u emocionalnom jedinstvenom prstenu prekorevanje
sebe isto što i ophođenje prema sebi kao prema lavu unutar sopstvenog
bića i da tada sebe doživljavate kao opasnost od koje treba pobeći (što je
nemoguće), koju treba savladati (što je doslovno samodestruktivno) ili
izbeći stanjem ukočenosti (što je u najmanju ruku kontraproduktivno).
E, zato treba da budemo saosećajni prema sebi.
 Saosećajnost prema sebi suprotna je samokritičnosti i
samoosuđivanju. U svojoj knjizi Self-Compassion: Stop Beating Yourself
Up and Leave Insecurity Behind124 istraživač i edukator Kristin Nef opisuje
tri ključna elementa saosećajnosti prema sebi.

• Dobrota prema sebi je naša sposobnost da prema sebi budemo

dobri i brižni. Na skali saosećajnosti prema sebi (instrument za
procenu saosećajnosti prema sebi) dobrota prema sebi opisana je
ovako: „Kad prolazim kroz težak period, sebi pružam potrebnu brigu
i nežnost.“ Suprotan pojam, samoosuđivanje, opisan je rečima:
„Ispoljavam netoleranciju i nestrpljenje prema aspektima svoje
ličnosti koji mi se ne sviđaju.“
• Ljudskost zajednička svima podrazumeva da na svoju patnju
gledamo kao na nešto što nas povezuje s drugima, a ne što nas
razdvaja od njih. Na skali saosećajnosti prema sebi opisana je
sledećim iskazom: „Kad se osećam nekako manje vredno,
pokušavam da podsetim sebe da takav osećaj ima većina ljudi.“
Suprotan pojam, izolovanost, opisan je iskazom: „Kad doživim
neuspeh u nečemu važnom, često se osećam usamljeno u svom
neuspehu.“
• Svesna pažnja podrazumeva da ne osuđujete ništa što se dešava u
datom trenutku. O tome sam govorila u poglavlju 4, a govoriću i u
poglavlju 9. Svesna pažnja je važna. Na skali saosećajnosti prema
sebi opisana je sledećim iskazom: „Kad se desi nešto bolno,
pokušavam da gledam objektivno na situaciju.“ Suprotan pojam je
prekomerno poistovećivanje, kao kad se preterano poistovećujete sa
svojim neuspesima i patnjom, čvrsto se držite bola i ne možete da ga
se oslobodite. Opisuje se sledećim iskazom: „Kad sam
neraspoložena, postajem opsednuta i usredsređujem se na pogrešne
stvari.“

Samoosuđivanje, izolovanost i prekomerno poistovećivanje

pretvaraju vas u sopstvenog lava, u pretnju po samu sebe – „Izložena sam
riziku.“ To je normalno – svi mi imamo takva osećanja. Saosećajnost
prema sebi ne znači da se nikad ne osećamo tako, već da smo dobri prema
sebi kad se nađemo u takvoj situaciji.
 Ja volim da zamišljam lava koji predstavlja samokritičnost prema
telu kao slatko malo mače prema kome su loše postupali i ja treba da mu
pružim nežnost i ljubav. To mi pomaže da oprostim svojoj kulturi što me je
učila glupostima. Jedna moja poznanica više voli da zamišlja tog lava kao
neprijatelja koga ubija od batina. Oproštaj svojoj kulturi (i sebi, zbog toga
što je verovala toj kulturi) nalazi u savladavanju neprijatelja. Šta god, samo
da deluje!
Obe zaokružujemo ciklus reakcije na stres fizičkom aktivnošću,
ljubavlju, plakanjem, brigom o sebi ili nekom drugom metodom kojom
savladavamo sâm stres, kao što sam opisala u poglavlju 4. Svom telu
poručujemo da smo uspešno pobegle od lava – „Bezbedna sam. Ja sam
celovito biće. Kod kuće sam.“
Saosećajnost prema sebi svakako nije samopoštovanje. Suština
samopoštovanja je procena samog sebe, predstava o sopstvenoj vrednosti
koju imate kao ljudsko biće, što često zavisi od osećaja lične uspešnosti u
poređenju s drugima. Za razliku od toga, saosećajnost prema sebi je
bezuslovna i njome se ništa ne vrednuje. Možemo biti saosećajni prema
sebi i kad smo uspešni i kada se mučimo – zato što nam je teško u životu
ili zato što smo nešto pogrešili.125
Saosećajnost prema sebi nije ni ugađanje sebi. Sebi ugađate da
umrtvite emocionalni bol umesto da mu dozvolite da zaokruži ciklus.
Olivijini trenuci kompulzivne seksualnosti drastični su primeri, ali za
većinu nas ugađanje sebi podrazumeva gledanje filmskog maratona ili
uživanje u celoj kantici sladoleda jer „to zaslužujemo“, umesto da se
prepustimo „osećanjima“. Ugađanje sebi je oblik ukočenosti, kao kad
uspavate lava, umesto da mu pobegnete ili ga savladate.
Emocionalni bol iscrpljuje i zato nam je ponekad potrebno da
odahnemo od tog bola, da nakratko utrnemo. Setite se samo šta se dešava
kad se uspavani lav probudi iz anestezije. Ciklus mora da se zaokruži, on
traži da se zaokruži. Saosećajnost prema sebi je biti strpljiv prema sebi dok
se ciklus ne zaokruži – i biti strpljiv prema sebi kad vam treba pauza.
Sledi vežba za jačanje saosećajnosti prema sebi.126

1. Na listu papira opišite situaciju kada sebe prekorevate zbog nečega. To

može da bude bilo šta – od nekog aspekta vaše seksualnosti, ljubavne veze
(ili njenog nepostojanja), preko posla pa sve do tela ili bilo čega drugog.
Obavezno navedite samokritične misli kojima ste opterećeni.
2. Zatim napišite ime svoje dobre prijateljice na vrhu strane i zamislite da
vam ona opisuje taj problem. Zamislite da vas je zamolila da joj
pomognete i zapišite šta biste joj rekli. Zamislite da ste odlično
raspoloženi, krajnje empatični, smireni, spremni da joj pružite veliku
podršku i kažete joj sve što je potrebno da čuje.
3. Sada ponovo pročitajte šta ste napisali. To je za vas.

Skraćena verzija ove vežbe glasi: nikad ne govorite sebi ono što ne
biste rekli svojoj najboljoj prijateljici ili ćerki.

Olivija mi je ispričala kako je rešila problem stiskanja gasa kad je

pod stresom.
Jedne noći u nedelji završnih ispita Olivija je probala da započne
seks pred spavanje.
Kao što se moglo očekivati, Patrik je bio premoren i to joj je i rekao.
Posle njegovog blagog odbijanja Oliviju je preplavio talas
nesigurnosti poput brzo narasle reke. Šta ako ga njen jak seksualni nagon
ne uzbuđuje, nije mu seksi, nije zabavan ili ga ne stimuliše? Šta ako ona
jednostavno pokušava očajnički – patetično – da pridobije pažnju jedino
kako može? Šta ako ona zapravo samo nastoji da kontroliše ljude svojom
seksualnošću? Šta ako – srce joj je tuklo i jedva da je disala.
U mraku je ispružila ruku ka svom partneru. „Patriče?“
„Daa?“
„Potpuno sam slomljena.“
„Imamo završne ispite ove nedelje. Dešava se. Diši duboko.“
„Ne, slomljena sam zbog seksa.“
„Dušo, mnogo sam umoran...“
„Ne, znam, nisam mislila na to!“ Uspaničeno mu je objasnila u
jednom dahu kako ju je preplavio talas nesigurnosti i iznenada se prisetila
kako je njena teorija o testosteronu, polnim organima i seksualnosti bila
pogrešna. „Šta ako je sve što sam sebi govorila o seksualnosti samo plod
moje mašte da bih prikrila istinu da sam, u stvari, siledžija koji hoće da
manipuliše tobom pomoću seksualnosti? Šta ako ne mogu da vladam
situacijom i nekako sam opasna po sebe i druge?“
 Patrik je upalio svetlo i pogledao je. „Zaboga, nisam znao da ti je
kultura toliko isprala mozak. Kao da uznemireni deo tvog mozga ozbiljno
veruje u sve te gluposti da su žene koje vole seks opake, a kad si pod
stresom, sva ta verovanja izviru na površinu – iako je smirena polovina
tvog mozga savršeno svesna koliko si divna. Diši stalno, dušo, zadržavaš
dah.“
To je bilo to.
Kad je bila srećna i opuštena, imala je jedno mišljenje o sebi:
samopouzdana i saosećajna prema sebi. Kad je bila preopterećena,
mišljenje bi joj se potpuno promenilo: bila je samokritična, pa čak i
autodestruktivna.
Negativno mišljenje koje je imala o sebi kad je bila pod stresom
samo je produbljivalo stres i dodatno pogoršavalo situaciju, zbog čega je
bila još samokritičnija i zbog čega je na kraju pribegavala najmanje
adaptivnim metodama za prevladavanje stresa. Kao da je pokušavala da
ugasi požar benzinom.
Rešenje?
Prestanite da dolivate ulje na vatru. Primetite da to radite i onda se
okrenite nečem drugom. Neka se vatra sama ugasi.
Već je otkrila da joj vežbanje pomaže da zaokruži ciklus i lagano se
zaustavi s ugašenim motorom, bez kočnice i gasa. U sledećem poglavlju
naučiće da to postigne u seksu.

Jačanje pozitivnog stava... pomoću nauke!

2. deo: kognitivna disonanca

U poglavlju 1 preporučila sam vam da dobro pogledate svoje genitalije i

vidite šta vam se sviđa. E, sada bi trebalo da skinete sve sa sebe – ili barem
onoliko odeće koliko imate hrabrosti da skinete – i pogledate celo telo u
ogledalu. Zapišite sve što vam se sviđa na vama.127
Naravno, prva reakcija biće samokritičnost i gađenje kojih ste se
držali sve ove godine. Setite se da je, kad ste se rodili, vaše telo bilo povod
za slavlje i bezuslovnu ljubav, a to važi i danas, isto kao tada. Zaboravite
na samokritičnost, zaboravite na osuđivanje i primetite samo ono što vam
se sviđa.
Ovo treba stalno da ponavljate – po mogućnosti, svaki dan. Biće vam
teško u početku. Suočićete se s komplikovanim, oprečnim osećanjima.
Biće vam bučno u glavi. Čak i sada, dok razmišljate o tome, možda vam u
glavi buči ono, „Ali, Emili!“ To je u redu. Kao što ću opisati u poglavlju 9,
neizbežno je da osetite tugu što napuštate stare predstave o svom telu.
Boleće vas kao što vas bole ruke kad uđete u kuću a napolju je hladno –
postepeno bivaju sve toplije i na kraju budu kako treba. Kristofer Germer
to zove „plameni udar“ aludirajući na eksploziju koja nastaje kada svež
vazduh uleti u prostor gde je bilo malo kiseonika.128 Morate dozvoliti da
bol sam prođe, da zaokruži svoj ciklus.
Vežbajte da se ne obazirete na samokritične, osuđujuće misli i
koncentrišite se na uvažavanje same sebe. Postepeno ćete lakše slaviti
svoje telo jer ono zaslužuje da ga slavite, da se prema njemu ophodite s
poštovanjem i ljubavlju koje zaslužuje i da seksu pristupate samouvereno i
s radošću. To je suština!

Jačanje pozitivnog stava... pomoću nauke!

3. deo: uticaj medija

Izloženost uticaju medija koji insistiraju na samokritičnosti prema telu

povećava nezadovoljstvo sopstvenim telom, izaziva negativno
raspoloženje, nizak nivo samopoštovanja, pa čak i poremećaje u ishrani.129
To je možda najbolje ilustrovano u višegodišnjoj studiji o uticaju zapadnih
medija – naročito televizije – na mlade žene na Fidžiju.130 U kulturi koja je
prethodno davala „jasnu prednost korpulentnijoj građi“131 posle tri godine
prikazivanja američkih serija (npr. Melrouz plejs i Beverli Hils) stopa
poremećaja u ishrani među tinejdžerkama porasla je s trinaest na dvadeset
devet procenata, pri čemu je sedamdeset četiri procenta devojaka navelo da
se „oseća prekrupno ili predebelo“, što je sušta suprotnost kulturi koja je
bila dominantna pre uticaja televizije. To nije bio samo privremeni trend –
deset godina kasnije stopa poremećaja u ishrani i dalje je iznosila od
dvadeset pet do trideset procenata.132
 Da postoji hrana od koje vam je stalno muka, prestali biste da je
jedete. Zato, ako ima medija zbog kojih postajete sve samokritičniji,
prestanite da ih pratite.
Dok gledate filmove, televiziju, porniće ili časopise, zapitajte se:
„Kad sve ovo vidim, hoću li imati bolje mišljenje o svom telu kakvo je
danas, ili gore?“ Ako ste odgovorili s „bolje!“, to upražnjavajte češće!
Povećajte izloženost medijima koji vam pomažu da slavite svoje telo!
Međutim, ukoliko odgovor glasi „gore“, prestanite s tim. Ne morate
da se razbesnite i pišete uredniku, niti bilo šta drugo (mada, ako to želite,
slobodno napred!), samo obratite pažnju na to kako časopisi, televizijski
program i muzički spotovi utiču na vaše raspoloženje i nemojte više
kupovati ono zbog čega se osećate lošije. Ne morate mnogo da poznajete
medije i sve načine na koje manipulišu nama digitalnom obradom slika da
biste znali kada vam nešto poboljšava a kada kvari sliku o sopstvenom
telu.
Ukoliko se zbog toga osećate lošije, dokazano je da to negativno
utiče na seksualno blagostanje – čak i ako ste naučeni da verujete da vas
loše mišljenje o sopstvenom telu „motiviše“ da ga „poboljšate“. To je
psihološka zamka u koju nikad više ne treba da se uhvatite. Prestanite da
zalivate korov.
Kad ograničite izloženost medijima zbog kojih imate lošiju sliku o
sebi, ne samo da ćete unaprediti seksualni život već ćete birati svojim
očima, svojim ušima i svojim novcem. Pridružićete se publici koja obraća
pažnju samo na ono što ženama formira bolje mišljenje o sebi. Zar ne bi
bilo fantastično živeti u svetu gde se izvođači, umetnici i medijske kuće
takmiče u tome da utiču na to da se što više žena oseća fenomenalno u
svojoj koži, i to odmah? U ime svih žena sveta, hvala vam na svemu što
činite da to postane stvarnost!

Sami formirate svoj ukus

Započeli smo ovo poglavlje s tri kulturološke poruke kojima smo svi
izloženi na ovaj ili onaj način celog svog života: moralnom porukom,
zdravstvenom porukom i medijskom porukom. Sve tri su spojene u našoj
psihi; niko nije izložen samo jednoj i niko slepo ne veruje ni u jednu. One
su slojevito rasprostranjene u našoj kulturi, pri čemu se svaka delimično
stapa s ostale dve. Kontradiktornosti svojstvene tim porukama zbunjuju
žene o tome kako seks treba da funkcioniše.133 Verska zajednica vam
govori jedno, medijska kultura drugo, a lekar izgleda da ima potpuno
drugačije mišljenje.
Kome onda da verujete? Koje poruke zasigurno unapređuju
seksualno blagostanje?
Odgovor glasi: verujte sebi.
Slušajte svoj unutrašnji glas, koji čuje sve tri poruke i, negde duboko
u vama oglasiće se alarm ako on primeti neku glupost. Svi smo različiti, pa
zato od svakog pojedinačno zavisi hoće li nešto smatrati za istinu ili
besmislicu. Jedini mogući odgovor glasi: izaberite ono što mislite da je
ispravno i ne obazirite se na ono što mislite da nije u redu.
Sa stanovišta nauke i moralizma, opisani selektivni pristup
informacijama nije dobra ideja. Iako se razlikuju u skoro svakom drugom
aspektu, i naučni i moralni sistem zalažu se za razvoj smislenih struktura
značenja gde je jedna ideja vezana za ostale, kao što su metalni prstenovi
vezani u verižnom oklopu. U naučnom ili moralnom okviru ideja mora
imati svoje mesto u kontekstu kojem je namenjena.
Većina nas nastoji da živi život najbolje što može. Kad se radi o
istraživanju i razumevanju sopstvene seksualnosti, informacijama i treba
da pristupate selektivno. Iako moralni stavovi mogu da budu iskreni,
mediji uzbudljivi a doktori nesumnjivo stručni, ne treba da prihvatate
nijedan sistem da biste stvorili smisleni narativ o sopstvenom seksualnom
biću. Ne morate verovati da ćete završiti u paklu ako imate seks pre braka
da biste odlučili je li čekanje na seks dobar izbor za vas. Ne morate
verovati da ste bolesni ili slomljeni ako poželite da samo popijete pilulu i
iznenada poželite seks. I, ne morate verovati da je ključ za odličan seks
aromatični lubrikant, veliki vibrator i primanje penisa duboko u grlo da
biste istraživali, isprobavali nove igračke, nove trikove i nove partnere.
Iako bih volela da pronađete smisao na svakoj strani, u svakom
pasusu ove knjige, i ovde budite selektivni. Svi smo mi različiti, pa ono što
je važno za vas, svakako nije isto toliko važno za mene, niti za stotine žena
kojima sam predavala. Prihvatite ono što vam je važno. Zanemarite ono što
nije; to će zatrebati nekom drugom.
 Na kulturološke poruke o seksu i telu gledajte kao na švedski sto sa
salatama. Uzmite samo što vam se sviđa, a ostalo zanemarite. Svako na
svom tanjiru na kraju ima drugačiju mešavinu, ali tako i treba da bude.
Problem nastane samo kada ono što ste izabrali za svoju seksualnost
pokušate da nametnete tuđoj seksualnosti.
„Ona ne bi trebalo da jede tu cveklu; cvekla je odvratna.“
Vama je možda odvratna, ali ona možda voli cveklu. Neko je voli. A,
nikad se ne zna. Možda ćete je jednog dana probati i shvatiti da vam se
sviđa. Ili vam se neće svideti. I to je u redu. Sami formirate svoj ukus.
„Nije trebalo da uzme toliko pohovane hrane – zaradiće infarkt na
kraju!“
Možda hoće, a možda i neće. Bilo kako bilo, to je njeno srce i ona
odlučuje šta će jesti. Vi vodite računa o sebi. Prihvatajte ono što vam se
čini ispravnim i odbacujte ono što mislite da je pogrešno. Neka svako brine
o sebi i prihvata ono što je njemu ispravno i odbacuje ono što misli da je
pogrešno.

Lorina i Džonijeva priča s naslovom „Ti si divna“ zvuči kao da

govori o predstavi o fizičkom izgledu ili gađenju. To je zapravo priča o
ljubavi. Lori se nije stidela svog tela samo zbog promena na njemu. Ona je
usvojila kulturološke stavove o tome šta te promene govore o njoj kao
osobi. A, pošto je verovala da joj je telo dokaz da je nekako osoba nižeg
reda, krila se iza emocionalnog zida da niko ne bi video delove tela kojih
se stidela. Međutim, taj zid je takođe stajao između nje i ljubavi za kojom
je žudela.
Zidove gradimo iz mnogo razloga. Da zaštitimo ranjive delove sebe.
Da sakrijemo ono što ne želimo da drugi vide. Da ljude ne puštamo unutra.
Da sebe ne puštamo napolje.
Ali, zid je zid je zid – prepreka za sve. Ako se krijete iza zida da se
zaštitite od bola zbog odbijanja, blokiraćete i radost. Ukoliko nikad ne
dopustite drugima da vide ono što hoćete da sakrijete, oni nikad neće imati
priliku da vide ono što želite da im pokažete.
Kad je Lori sklonila zid, preplavila ju je ljubav.
 Nijedna devojčica nije rođena s mržnjom prema svom telu ili stidom
zbog svoje seksualnosti. To se uči. Nijedna devojčica se ne brine od
rođenja hoće li je osuđivati ako se otkrije kakav seks voli. I to se uči. Uči
se i to da je bezbedno biti voljen, da je bezbedno biti ono što zaista jeste,
da je bezbedno imati seks s drugom osobom i čak je bezbedno biti sam.
Neke žene to nauče u svojoj biološkoj porodici. Ali, čak i da ste
naučili destruktivne stvari, sada možete naučiti nešto drugo. Bez obzira na
to šta je posađeno u vašem vrtu i kako se brinete o njemu, vi ste glavni
baštovan. Niste bili u situaciji da birate svoju parcelu – sistem seksualne
inhibicije, sistem seksualne pobude i svoje telo – niti svoju porodicu i
kulturu, ali možete da birate sve ostalo. Možete odlučiti koje ćete biljke
zadržati, a kojih ćete se rešiti, koje biljke zaslužuju pažnju i ljubav, a koje
treba zanemariti, saseći do korena ili iskopati i baciti na gomilu đubriva,
gde će istruliti. Imate pravo da birate.
U ovom drugom delu knjige opisala sam kako kontekst – spoljne
okolnosti u kojima se nalazite i vaše unutrašnje stanje utiču na seksualno
blagostanje. Govorila sam o stresu, ljubavi, predstavi o fizičkom izgledu i
gađenju prema seksu, i navela sam dokazane metode za savladavanje svih
tih problema da biste što bolje iskoristiti svoj seksualni potencijal.
U sledećem delu knjige razotkrivam stare, destruktivne zablude o
tome kako seks funkcioniše. Te zablude su deo konteksta seksualnog
blagostanja žena. Razotkrivam ih s ciljem da vas podstaknem da preuzmete
potpunu kontrolu nad svojim kontekstom i prihvatite svoju seksualnost
takvu kakva jeste, savršena i celovita, upravo sada. Čak i ako još uvek niste
sasvim uvereni da je to tako.

PnP

Svi smo odrastali slušajući kontradiktorne poruke o seksu, pa zato sad

imamo podvojena osećanja o njemu. To je normalno. Što ste svesniji tih
kontradiktornih poruka, lakše će vam biti da odlučite hoćete li verovati u
njih.
Ponekad je teško odreći se samokritičnosti – „Grozna sam!“ – zato
što vam se čini da biste tako napustili svaku nadu da ćete jednog dana
postati bolja osoba, ali suština je upravo u suprotnom. Kad prestanete da
prekorevate sebe, počinjete da se oporavljate i napredujete kao nikad do
tada.
Prava istina: težina nije pokazatelj zdravlja. Možete biti zdravi – i
lepi – bez obzira na težinu. Kada uživate u svom telu kakvo je danas i
ophodite se prema sebi s toplinom i saosećajnošću, seksualni život vam je
bolji.
Gađenje prema seksu stiska kočnicu. Gađenje prema seksu je
naučeno, nije urođeno, i od toga se možete odučiti. Počnite da primećujete
šta vam je „bljak“ i zapitajte se da li vam je zbog takve reakcije seksualni
život bolji ili gori. Razmislite o tome da se više ne gadite onoga što vam
ometa seksualni užitak – u poglavlju 9 naučićete kako.
 Deo 3

Seks u akciji
 šest

uzbuđenost
LUBRIKACIJA NIJE UZROK

Kad ste seksolog, telefoniraju vam da bi vas pitali svakakve stvari.

„Ćao, Kamila je. Je l’ mogu da te pitam nešto o seksu?“
„Svakako.“
„Neće ti biti gadno?“
„Naravno da neće.“
„U redu. Henri i ja smo se mazili i ja sam mu rekla: ’Spremna sam,
želim te’, a on je odgovorio, ’Ne, nisi vlažna, samo hoćeš da mi ugodiš.’
Na to sam mu odgovorila, ’Ne, potpuno sam spremna!’ Nije mi poverovao
zato što nisam bila vlažna. Pa... treba li da odem kod lekara? Je l’ su to
hormoni? Šta nije u redu?“
„Ako te nešto boli, treba da odeš kod lekara. U suprotnom, s tobom
je verovatno sve u redu. Ponekad telo ne reaguje nadraženošću polnih
organa u skladu s mentalnim doživljajem. Reci mu da obrati pažnju na
tvoje reči, a ne na telesne tečnosti. I, kupi neki lubrikant.“
„Samo to? Reakcija polnih organa ne slaže se uvek s doživljajem, pa
onda kupi lubrikant?“
„Da. To se zove neusklađenost.“
„Ali, to nije... mislim, je l’ to neko novo naučno otkriće?“
„Relativno je novo. Najranije psihofiziološko istraživanje koje se
konkretno bavilo merenjem neusklađenosti seksualnog uzbuđenja možda je
staro trideset godina, mada to...“
„Trideset godina? Zašto mi to do sada niko nije rekao?“
Ovo poglavlje daje odgovor na to pitanje i na još mnoga druga
pitanja.
 Ideja da polni organi ne moraju obavezno da prate stanje uzbuđenosti
suprotna je „standardnom narativu“ o seksu. U većini porno-filmova i
ljubavnih romana, čak i u literaturi o seksualnom vaspitanju, reakcija
polnih organa i seksualna uzbuđenost jesu jedno te isto.
Dugo sam mislila da je taj standardni narativ ispravan – naravno da
jesam, verovala sam u ono što su me učili. Svi mi verujemo. Zato nisam
znala šta da mislim kad mi je devedesetih godina na fakultetu prijateljica
ispričala o svom prvom iskustvu u igri dominacije sa seksualnim
partnerom.

„Dozvolila sam mu da mi veže ruke iznad glave dok sam stajala.

Postavio me je tako da mi je između nogu bila neka motka koja mi je
pritiskala vulvu, znaš, kao metla. A, onda je otišao – tek tako. Bilo mi je
strašno dosadno, a kad se vratio rekla sam mu: ’Ne sviđa mi se ovo.’
Pogledao je motku, a onda mene i rekao: ’Zašto si onda vlažna?’ Baš sam
bila zbunjena, jer mi se to uopšte nije svidelo, ali telo mi je definitivno
reagovalo.“

Kao i svi ostali koji su ikad pročitali seksualni ljubavni roman, bila
sam ubeđena da je vlažno značilo nadraženo. Uzbuđeno. Da želi, da je
„spremno“ za seks. Kako su onda genitalije moje prijateljice reagovale na
nešto što je uopšte nije uzbuđivalo, niti joj je bilo poželjno?
O čemu se tu radilo?
O neusklađenosti. U ovom poglavlju govorim o istraživanjima na
polju neusklađenosti, a odgovoriću i na pitanja kao što su: kome se dešava
neusklađenost? (Zapravo, svima); kako znate da li vam je partner uzbuđen
ako polni organ nije merilo? (Obratite više pažnje!); kako da vaš partner
lakše razume vašu neusklađenost? Takođe razotkrivam tri pogrešne, ali
privlačne predstave o neusklađenosti. U stvari, one nisu samo pogrešne –
one su opasno pogrešne.
Želim da svi koji pročitaju ovo poglavlje ispričaju celom svetu o
neusklađenosti – da je to normalno, da se svakome dešava, da morate
obratiti pažnju na ono što vam partner govori, a ne na njegove genitalije.
 Merenje i definisanje neusklađenosti

Stavite svoj istraživački šešir i zamislite da radite sledeći eksperiment.134

Čovek vam dolazi u laboratoriju. Uvodite ga u tihu prostoriju,
pokazujete mu da se smesti u udobnu fotelju i ostavljate ga samog ispred
televizora. On privezuje „instrument za merenje razvlačenja“ (baš tako) za
penis, stavlja poslužavnik na krilo i uzima mernu skalu na kojoj će
podešavati stepen uzbuđenosti („Malo sam uzbuđen“, „Mnogo sam
uzbuđen“ itd.). Zatim počinje da gleda razne inserte iz porno-filmova. Neki
su romantični, neki nasilni; negde su dva muškarca, negde dve žene, a
negde muškarac i žena. Dok gleda porno-sadržaj, on ocenjuje stepen
uzbuđenosti na skali, a sprava na penisu mu meri erekciju. Vi zatim
analizirate podatke da biste utvrdili koliko se njegova uzbuđenost –
„subjektivni osećaj uzbuđenosti“ – poklapala s erekcijom – „reakcijom
polnog organa“.
Rezultat: poklapanje reakcije polnog organa i subjektivnog osećaja
uzbuđenosti iznosiće oko pedeset procenata. To je daleko od savršenog
odnosa „jedan prema jedan“, ali je sa stanovišta bihevioralne nauke taj
odnos i te kako jak i statistički je veoma značajan.
I naš ispitanik i njegov penis će uglavnom reagovati na porno-sadržaj
koji odgovara njegovoj seksualnoj orijentaciji: polni organ homoseksualca
najviše reaguje na porno-sadržaj s dva muškarca, te će on najjače reagovati
na takve inserte; polni organ heteroseksualca najviše reaguje na porno-
sadržaj s muškarcem i ženom ili s dve žene itd.
Sada ćemo izvesti isti eksperiment sa ženom. Uvodite je u onu tihu
prostoriju, udobno je smeštate u fotelju i dajete joj da u vaginu ubaci
vaginalni fotopletizmograf (izgleda kao lampica, a služi za merenje
protoka krvi u vagini). Dajete joj i poslužavnik i mernu skalu, i puštate joj
porno-sadržaj.
Rezultat: poklapanje reakcije polnog organa i subjektivnog osećaja
uzbuđenosti iznosiće oko deset procenata.
Deset procenata.
Ispostavilo se da ne postoji predvidljiva veza između stepena njene
uzbuđenosti i jačine reakcije njenog polnog organa – i rezultat je statistički
beznačajan. Reakcija genitalnih organa biće ista bez obzira na vrstu porno-
sadržaja koji žena gleda, i ona se može poklopiti s njenom seksualnom
orijentacijom... a i ne mora.135
To se zove „neusklađenost uzbuđenja“ i vrlo je zanimljivo.136
O istraživanjima na tom polju mnogo se izveštavalo u medijima.
Primera radi, istraživanje neusklađenosti koje je radila Meredit Čivers
opisano je u Njujork tajmsu i u još nekoliko popularnih knjiga novijeg
datuma.137 Rad Čiversove zasniva se, između ostalog, na istraživanju Elen
Lan, o čijem je radu pisao i Njujork tajms pre deset godina.138 Isto kao i
Lanova, Čiversova je utvrdila da je neusklađenost uzbuđenja izraženija kod
žena nego kod muškaraca. Prilikom njenih ispitivanja, učesnicima su
prikazivani ne samo razni porno i neseksualni sadržaji već i video-snimci
parenja nehumanih primata – konkretno, bonobo majmuna. Ispostavilo se
da ženski polni organi reaguju i na seks bonobo majmuna, mada ne u istoj
meri kao na porno-sadržaj.
Mediji su ipak propustili da objasne da je reakcija ženskih polnih
organa zapravo veoma izbirljiva – u poređenju s ostalim automatskim
fiziološkim reakcijama. Recimo, refleks Ahilove tetive, otkucaji srca i
provodljivost kože (znojenje) pojačavaju se i posle gledanja jezivih scena
iz filma Kudžo i posle gledanja porno-sadržaja. Međutim, polnim organima
Kudžo uopšte nije zanimljiv.139Ženski polni organi ne reaguju ni na jedan
od sledećih video-sadržaja: razbijanje talasa o obalu, vesela scena uz
pesmu Ain’t No Mountain High Enough iz filma Maćeha, bolna scena
dostave telegrama iz filma Njihova liga ili snimak vožnje
rolerkosterom.140Polni organi reaguju samo na seksualno relevantne
stimuluse – bez obzira na to jesu li ti stimulusi seksualno privlačni.
Genitalije vam kažu: „To je seksualno relevantno.“
Osoba vam kaže: „To me pali“, ili „Prija mi to“, ili „Hoću još, molim
te“.
Kod žena ono što je „seksualno relevantno“ i ono što je „seksualno
privlačno“ poklapa se u oko deset posto slučajeva. Kod muškaraca
poklapanje iznosi oko pedeset posto.
Suština neusklađenosti je razlika između očekivanja i uživanja,
opisanih u poglavlju 3. Reakcija polnih organa je automatska, naučena
reakcija na nešto što je seksualno relevantno. Pavlovljevi psi su lučili
pljuvačku kad bi zazvonilo zvonce, ne zato što su hteli da pojedu zvonce,
već zato što je njihov sistem očekivanja povezao zvonce s hranom. Slično
tome, vaš emocionalni jedinstveni prsten je naučio šta je seksualno
relevantno (sećate se beba Frenki i Freni iz poglavlja 2 i pacova u
jaknicama?), a vaš sistem očekivanja aktivira fiziološke reakcije prema
onome što je naučio da je seksualno relevantno.

Stimulus može da bude seksualno relevantan, a ipak seksualno

neprivlačan, što je doživela moja drugarica s fakulteta s početka ovog
poglavlja. Sećate se čitateljke bloga iz poglavlja 2 koja mi je u mejlu
napisala da je „istovremeno dejstvo kočnice i gasa“ pravi opis onoga što je
iskusila čitajući Pedeset nijansi sive. Njene genitalije su reagovale, ali ona
nije bila „uzbuđena“; knjiga je sadržala eksplicitne scene seksa, te je bila
seksualno relevantna, ali takođe joj je stiskala kočnicu jer joj se likovi i
priča nisu baš svideli, zbog čega joj je sadržaj bio seksualno neprivlačan.

Šta se dešava kad muškarac popije lek za erektilnu disfunkciju?

Pojačava mu se dotok krvi u genitalije prilikom seksualne
stimulacije.
Šta se dešava kada žena popije lek za erektilnu disfunkciju?
Isto.
A šta se dešava kad se pojača dotok krvi u ženske genitalije?
Ništa naročito. Razlog: neusklađenost.
Olivija i Patrik su probali to. Eksperimenta radi, oboje su popili
pilulu za erektilnu disfunkciju da bi preokrenuli odnos međusobne želje za
seksom – a dodatni razlog je bio „Što da ne?“ (Napomena: „Što da ne?“
nema nikakve poznate koristi, a sa sobom nosi i nepoznat rizik po zdravlje.
Uzimanje lekova koji se izdaju na lekarski recept bez konsultacije s
lekarom uvek je rizično. Ali, budimo realni. Ljudi to rade.)
Olivijine usne – to jest usne na njenom licu postale su tamnocrvene,
pa je izgledala kao da je stavila karmin. Osim toga, nije primetila nikakvo
drugo dejstvo. Makar jednom doživljaj joj je bio tipičan za većinu žena.
S druge strane, Patrik se osećao kao da je popio afrodizijak. Olivija
mu je izgledala neodoljivo, a imao je osećaj da mu je osetljivost nervnih
završetaka pod kožom podešena na maksimum, tako da je svaki nadražaj
bio pojačan, uvećan. Kad su uzeli pilulu, izašli su na sladoled da bi se
nečim zanimali dok su čekali da lek počne da deluje, ali morali su odmah
da se vrate jer je Patrik jedva čekao da se Olivija skine.
Lekovi za erektilnu disfunkciju uopšte ne deluju na opisan način. Oni
samo pojačavaju dotok krvi u polne organe. To je snaga placeba, kao što
sam opisala u poglavlju 2. Isto se dešavalo povremeno kad bi Patrik popio
nekoliko pića, a Olivija bi tada bila dežurni vozač.
Ova retka situacija u kojoj je ona ta koja ima slabiju želju za seksom
bilo je pravo otkrovenje za Oliviju. Kao žena koju je napred uvek vukla
zainteresovanost za seks, i koja je sa sobom vukla i svog partnera, situacija
u kojoj ona takoreći stoji mirno i nju vuku bila je nadahnjujuće iskustvo.
Dopustila je sebi da bude predmet Patrikove erotske pažnje. Dopustila je
da joj uzbuđenje raste lagano, sopstvenim tempom.
Dopustila je da se sve desi spontano, umesto da požuruje
zadovoljstvo.

Isti delovi, samo različito organizovani:

„Ovo je restoran“

Osnovu neusklađenosti čini odnos između perifernog sistema – genitalija –

i centralnog sistema – mozga: dva posebna, ali međusobno povezana
sistema. A odnos između tih sistema nije isti kod žena i muškaraca.
Zamislite da su mozak i genitalije dva prijatelja na odmoru, šetaju se
ulicom i biraju gde će večerati.
Kod žena situacija se odvija ovako: za svaki restoran pored kog
prođu, bilo da je tajlandski, bilo da je pab, da služi brzu hranu ili
gastronomske specijalitete (ne obraćajući pažnju na muzeje i prodavnice),
genitalije kažu: „Ovo je restoran. Možemo ovde da jedemo.“ Nisu
izbirljive, samo vešto prepoznaju restorane. U međuvremenu, mozak
procenjuje sve kontekstualne faktore koje sam opisala u poglavljima 4 i 5
da bi odlučio hoće li da uđe u neki restoran. „Ovo mesto ne miriše
dovoljno primamljivo“, ili „Ovo mesto nije dovoljno čisto“, ili „Nisam
raspoložena za picu“. Genitalije mogu čak videti i neku prodavnicu za
kućne ljubimce i reći: „Tamo ima hrane za kućne ljubimce, možda...“, na
šta mozak prevrne očima i nastavi dalje.
Dok prolaze pored muzeja, mozak kaže: „Čuo sam da muzej ima
odličan kafić.“ Genitalije odgovaraju: „To nije restoran.“ Međutim, mozak
raspolaže s mnogo više informacija od genitalija. Pretpostavimo da su
prijatelji ušli u taj muzej i genitalije ugledaju kafić pored radnjice s
poklonima. One kažu: „A, sad razumem, ovo je restoran. Možemo ovde da
jedemo“, na šta mozak odgovori „Da, ovde je lepo.“ I relevantno i
privlačno!
 E, ako je u pitanju muškarac, situacija se odvija ovako: genitalije
primećuju samo određenu vrstu restorana – recimo, kafane – i nikakve
druge. Kad pronađu kafanu, mozak kaže: „Kafana! Obožavam kafane.“
Genitalije se slože: „Ovo je restoran. Možemo jesti ovde“, ako ne postoji
neki ubedljiv razlog da ne uđu unutra, recimo ako se grupa pijanaca tuče
ispred.
Ovo bi već trebalo da znate i kad bi vas probudili u pola noći: svi
smo isto građeni, samo su delovi organa različito organizovani. Odnos
između mozga i genitalija zasnovan je na istom principu. Muške genitalije
imaju odlučno, konkretno mišljenje o tome šta se smatra seksualno
relevantnim, dok ženske vešto prepoznaju veliku grupu stvari koje se
obično mogu smatrati seksualno relevantnim. Da su naše dve prijateljice na
odmoru naišle na onu kafanu ispred koje su videle tuču, genitalije bi ipak
rekle: „Ovo je restoran“, bez obzira na to što bi ih centralni sistem odvlačio
vičući, „Bežimo odavde! Zovi policiju!“
Drugim rečima, ženske genitalije uče da povezuju određene
stimuluse s određenim fiziološkim reakcijama koje nemaju nikakve veze s
užitkom, pa čak ni s interesovanjem. Pritisak na vulvu moje prijateljice s
fakulteta – ona šipka koja joj je bila između nogu dok je bila vezana –
izazvala je automatsku reakciju genitalija ne izazivajući pritom i
uzbuđenost. „Ovo je restoran“, rekle su genitalije, ali mozak nije bio
zainteresovan.

Neusklađenost ostalih emocija

Neusklađenost se ne sreće samo u seksu. Ona se ispoljava u raznim

emocionalnim doživljajima i predstavlja enigmu za naučnike koji se bave
istraživanjem emocija.141
Pretpostavimo, na primer, da vam pokažem sliku nekog jakog
emocionalnog prizora – možda njušku nekog psa koji besno reži ili ranjeno
dete koje sedi samo – koji u vama izaziva neku emociju, fiziološku
reakciju. Zatim vas zamolim da navedete neku činjenicu o tom prizoru ili
da opišete kako ta slika utiče na vas. Šta će od ta dva – navođenje činjenice
ili opis osećanja – ublažiti vašu fiziološku reakciju?
 Kad su istraživači izvodili ovaj eksperiment, ispitanici su odgovorili
da im je intenzitet emocije slabiji kada navode činjenicu nego kada opisuju
šta osećaju – što se i videlo po napetosti u njihovom glasu.142 Međutim,
provodljivost kože (pouzdani pokazatelj reakcije na stres) im je bila
smanjena dok su opisivali osećaj, a ne dok su navodili činjenicu. Drugim
rečima, njihova fiziološka reakcija na stres nije bila usklađena s onim što
su osećali. Normalno.
Ros Bak, profesor komunikacija na Univerzitetu Konektikat,
razmišlja o emocijama na veoma praktičan način, koji će nam pomoći da
lakše razumemo neusklađenost.143 On navodi tri nivoa emocija.
Emocija I je nevoljna fiziološka reakcija – otkucaji srca i krvni
pritisak, širenje zenica, varenje, znojenje, funkcionisanje imunološkog
sistema. Tu spada i reakcija polnih organa, tako da je ona moja prijateljica
s fakulteta koja je ovlažila dok se dosađivala i vezana čekala partnera da se
vrati, doživela takvu reakciju... i ništa više.
Emocija II je nevoljna ekspresivna reakcija na neko osećanje. To je
govor tela – ili, preciznije, „parajezik“ – stvari poput intonacije, držanja i
izraza lica – svi signali na osnovu kojih donosimo zaključke o nečijem
unutrašnjem stanju. Prijatan izlazak na večeru obilovaće emocijama II –
stavićete ruku preko ruke svog partnera, gledaćete se u oči, smešićete se.
One su često uslovljene kulturom, ali su i dobrim delom univerzalne.
Takvim emocijama se može vladati u određenoj meri, ali ne onoliko koliko
vam se čini. Da li ste svesno izabrali izraz lica koji sada imate?
Emocija III je subjektivni doživljaj nekog osećanja. Ako vas neko
pita kako ste i vi prvo proverite sa sobom da biste znali šta da odgovorite,
ono što primećujete jeste emocija III. To je subjektivno uzbuđenje –
svestan doživljaj iskaza „Želim te toliko da ne mogu više da izdržim“ –
koje može i ne mora da prati reakcija polnih organa (emocija I) ili pogled
(emocija II).
Moguće je čak da ima i postojanih rodnih razlika u neusklađenosti
između fiziološke reakcije i subjektivnog doživljaja emocija koje nemaju
veze sa seksualnim uzbuđenjem.144 Kakav god da je razlog – kulturološki,
biološki ili i jedan i drugi (verovatno oba) – kod žena se češće poklapaju
izrazi lica (emocija II) i subjektivni doživljaj (emocija III), dok se kod
muškaraca češće poklapaju provodljivost kože (emocija I) i subjektivni
doživljaj (emocija III).145 Ovo istraživanje ukazuje na to da se emocionalni
doživljaj žene češće podudara s njenim izrazom lica i intonacijom, dok se
emocionalni doživljaj muškarca češće podudara s pulsom i protokom krvi.
Bez obzira na to ima li rodnih razlika, pošteno je reći da emocije koje
doživljavate ne moraju precizno da se podudaraju s onim što rade vaš
mozak i telo. To ne znači da ste lažov, da ste ludi, niti da živite u poricanju.
To znači da ste ljudsko biće čije emocionalne i motivacione reakcije mogu
da budu složenije nego kod ostalih živih bića. Neusklađenost prati razne
emocionalne doživljaje, a kod muškaraca i žena neusklađenost se
manifestuje različito prilikom tih emocionalnih doživljaja. To nema veze
sa seksom, već je osobenost ljudskog roda.

Morate se opustiti pre nego što steknete poverenje u nekoga. Žene

koje sporo stiču poverenje u nekoga, kao Merit, ne mogu da se opuste sve
dok ne osete poverenje. Tu je problem.
Rešenje joj se ukazalo dok je pokušavala da reši neki drugi problem.
U svojim četrdesetim godinama, na pragu menopauze, Merit je
mislila da joj je nedovoljno vlaženje postalo sastavni deo života. Bila je
zabrinutija za svoju partnerku. Kerol je bila biološka majka njihove ćerke
tinejdžerke i od porođaja ju je mučio povremeni bol u genitalijama.
Preporučila sam im lubrikant da bi im manuelni seks bio prijatniji.
Merit je to spremno prihvatila. Samo sam rekla, „Ima raznih vrsta
lubrikanata, pa bi mogla...“, i odmah se našla na internetu u potrazi za
pakovanjem s nekoliko vrsta.
Pošiljka je stigla. Odredile su datum – petak uveče, ćerka je tada
bila na kampovanju – i kad je palo veče, podelile su pola flaše vina i
počele.
Toliko su ozbiljno shvatile značaj konteksta da su prvo gledale neki
ljubavni film, a zatim su jedna drugoj prepričale svoju „Priču o
nama“.13146 To je trik iz istraživanja partnerskih veza koje je sproveo Džon
Gotman i koji su prilagodile sebi – jedna drugoj pričaju kako su se
upoznale i zaljubile i tako podsećaju jedna drugu (i sebe) šta znače njihova
zajednička ljubav, nežnost i divljenje koje osećaju jedna prema drugoj. To
različito deluje na njih; Kerol oseća da je zaljubljena, pa joj se aktivira
gas, a Merit oseća da ima poverenja u svoju partnerku, pa joj se deaktivira
kočnica.
 Međutim, Merit nije imala problem s poverenjem u partnerku, već u
sebe. Te večeri je naučila da joj je lakše da ima poverenja u sebe kad vidi
kako njena partnerka uživa u njenom telu.
S raznim lubrikantima seks se pretvorio u igru, umesto u problem,
tako da Merit više nije imala, kako ona kaže, „buku u glavi“, kad sve
doživljava kao opasnost, već „spokoj u glavi“, kad sve doživljava s
radoznalošću i zadovoljstvom. (Sećate se pacova kome se nije svideo Igi
Pop?) Pomno je pratila kako Kerol reaguje na svaku vrstu lubrikanta.
Dok se prepuštala zadovoljstvu gledajući kako joj partnerka uživa,
otkrila je da, kad nekom drugom pruža užitak, oseća kako joj raste
sopstveno zadovoljstvo, bez ikakvih kočnica, briga i strahova.
Plivala je u vodi.
To se desilo kad joj pažnja više nije bila usmerena na sopstvene
brige, već na to da svojoj partnerki pruži što veći užitak.
Sledeći korak, naravno, jeste uživanje u sopstvenom zadovoljstvu.
Ali, pre nego što je stigla dotle, morala je da sruši zid u svojoj glavi. To će
uraditi u poglavlju 7.

Zabluda o lubrikaciji #1:

reakcija polnih organa = uzbuđenost

Primetila sam tri pogrešne predstave o neusklađenosti zahvaljujući kojima

opstaju kulturološke zablude o ženskoj seksualnosti. Sad ćemo da ih se
rešimo.
Prvi opasan problem u vezi s neusklađenošću jeste ne priznavati da
ona postoji. To ćemo nazvati prvom greškom u vezi s lubrikantima.
Neusklađenost nije ništa novo – to jest ne bi trebalo da jeste.
Naučnicima koji se bave istraživanjima u oblasti seksa postalo je jasno da
neusklađenost postoji još pre deceniju-dve. O njoj se govorilo u vestima,
opisana je u tradicionalnim knjigama o seksu... i opet, moji studenti i
čitatelji bloga redovno se iznenade kad saznaju za nju, a u porno i
tradicionalnoj kulturi stalno se ponavlja zabluda da je reakcija genitalnih
organa = seksualno uzbuđenje. Sad kad znate za neusklađenost, videćete da
je ljudi svuda pogrešno shvataju.
 Dakle, u čemu je problem? Zašto nam se čini da je to neka novost,
kad svake druge godine izađe neka knjiga na tu temu?
Kad sam postavila to pitanje na predavanju, studentkinja je digla
ruku i odgovorila s prizvukom šaljive ogorčenosti: „Patrijarhalna
shvatanja.“
Upravo tako.
Muška seksualnost je vekovima smatrana za „podrazumevanu“
seksualnost, pa tamo gde se žene razlikuju od muškaraca, žene se
obeležavaju kao „falične“. Čak se i muškarci koji odstupaju od
standardnog narativa obeležavaju kao „falični“. Kod muškaraca se reakcija
polnog organa u proseku podudara sa subjektivnim osećajem uzbuđenosti
u oko pedeset posto slučajeva, pa bi tako, prema patrijarhalnom mitu,
podudaranje trebalo kod svakoga da iznosi pedeset procenata.
Žene ipak nisu falična verzija muškaraca; one su žene.
Da nema te predstave o podrazumevanoj muškoj seksualnosti, pitali
bismo se, „Šta je to s muškarcima? Zašto je kod njih tako veliki procenat
podudaranja?“, isto kao što bismo se pitali, „Šta je to sa ženama? Zašto je
kod njih tako mali procenat podudaranja?“ Međutim, niko ne postavlja
pitanje o muškarcima. Ni studenti, ni čitaoci bloga, ni kolege seksualni
edukatori. Niko me nikad nije pitao: „Zašto je kod muškaraca usklađenost
toliko velika? Zar nije to nekako...?“ To pitanje zanima jedino istraživače u
oblasti seksa.
Zato ću se protiv patrijarhata boriti patrijarhatom. Pretpostavimo da
je neusklađenost opštepriznata činjenica. Razmotrićemo kako ona deluje
na muškarce.
Svaki muškarac u nekom trenutku svog života poželi seks, poželi
erekciju, ali jednostavno ne može da je postigne. Tada, erekcija (ili
odsustvo erekcije) nije mera njegovog interesovanja – on se čak može
probuditi s erekcijom sledećeg jutra, kad ona nije ništa drugo do
neprijatnost.
Muškarci se ponekad bude s erekcijom ne zato što su uzbuđeni, već
zato što se bude iz REM147-faze sna, a jedna od stvari koje se dešavaju u
REM-fazi je i „noćna otečenost penisa“. Erekcije nastaju i prestaju
prilikom spavanja bez obzira na to da li sanjate o seksu. To ništa ne znači,
samo obična erekcija. Primer neusklađenosti.
 Većina dečaka u pubertetu doživi neželjenu reakciju polnog organa –
dok sedi u dnu autobusa, kad mu privuče pažnju telo neke nastavnice, kad
mu pantalone postanu tesne, ili čak kad se oduševi nekim uobičajenim
stvarima koje nemaju veze sa seksom (vožnja automobila, ukusna krofna,
stvarno bilo šta) – sve to može aktivirati odgovarajuće puteve i izazvati
fiziološku reakciju kod tinejdžera.
Međutim, reakcija polnog organa nije želja; reakcija čak nije ni
užitak. To je samo reakcija. Kod svakoga, bez obzira na polni organ. Samo
zato što telo muškarca reaguje na određenu ideju, prizor ili priču, ne znači
da mu se to nužno i sviđa ili da on to želi. To samo znači da je to nešto
aktiviralo odgovarajuće puteve – očekivanje. „Ovo je restoran.“ (Pedeset
procenata podudarnosti između reakcije polnog organa i uzbuđenosti
statistički je veoma značajno... ali to je i dalje samo pedeset procenata.)
Ponekad muškarci primete da im telo reaguje na nešto čak i kada im
mozak poručuje: „To nije u redu.“ Tada imaju oprečna osećanja jer je, s
jedne strane, to očigledno seksualno privlačno, dok, s druge strane, s tim
nešto ozbiljno nije u redu.
Navešću jedan primer (slobodno preskočite sledeća dva pasusa ako
ste osetljivi na temu seksualnog nasilja).
Dok sam studirala, družila sam se s grupom mladića. Jedan od njih –
nazvaću ga Pol – ispričao mi je priču o jednom svom drugu. Kad se
završila neka zabava, dok su ljudi spavali ili ležali onesvešćeni svuda
okolo po kući, Pol je našao druga kako ima seks s devojkom
onesvešćenom od pića, bez ikakve reakcije i potpuno nesvesnom onoga što
joj se dešava. Rekla sam „ima seks“, ali to je u suštini bilo „silovanje“.
Drug ga je pitao: „Hej, hoćeš ti da probaš?“ Prijatelj, koji mi je ovo
ispričao, odgovorio je: „Ne. Moramo da krenemo.“
Umesto da je rekao, „Šta to radiš, kretenu jedan? Skloni se s nje“,
Pol mu je odgovorio samo tako kratko jer je bio rastrzan između utiska da
je to što njegov drug radi ozbiljno loše i automatske reakcije svog tela na
prizor seksualnog odnosa. Dobio je erekciju. Bio je užasnut samim sobom
zbog toga što neki deo njega tumači tu ozbiljno lošu scenu kao erotsku.
Tada, kada mi je ispričao tu priču, nisam imala pojma o čemu se
zapravo radilo. Reakcija genitalnih organa isto je što i uzbuđenost, mislila
sam. To je bilo slično iskustvo kao iz priče moje prijateljice koja je
ovlažila, iako joj je bilo dosadno – mada, u ovom slučaju, mladiću nije bilo
dosadno, već je bio krajnje užasnut!
 Šta se zapravo desilo?
Desilo se očekivanje bez žudnje i uživanja. Telo je prepoznalo scenu
kao seksualno relevantnu i, ili zato što je slabije vladao sobom zbog
dejstva alkohola ili je samo imao slabu kočnicu, njegova kočnica nije
sprečila telo da reaguje na seksualno relevantnu stimulaciju. „Ovo je
restoran“, penis mu je rekao, iako je napolju izbila tuča.
Sada ćemo zamisliti drugačiju priču u svetu gde svi znaju za
neusklađenost.
Pošto Pol zna da njegov polni organ reaguje samo na ono što je
seksualno relevantno, a ne na ono što je seksualno privlačno, on ne samo
da ne oseća stid, niti se pita da li je možda i on silovatelj već mu potpuno
odsustvo stida stvara prostor u mozgu da uradi nešto samoinicijativno i
umeša se! On može da kaže svom drugu da prestane jer je to što on radi
nasilje, zločin. Može i da pozove policiju koja će uhapsiti druga, a može i
da odvede devojku u hitnu pomoć, gde će joj uzeti bris, dati profilaksu za
HIV infekciju i ponuditi pilulu za postkoitalnu kontracepciju. Ili, na kraju
krajeva, on barem može pronaći nekog ko će joj pomoći. Može biti heroj.
Reakcija polnog organa nije ništa drugo do reakcija na nešto
seksualno relevantno – očekivanje; u suštini, to je uslovljen refleks – ne
uživanje. Ona ne ukazuje na želju, užitak, niti na bilo šta drugo. Time što
jednom za svagda stvaramo prostor za neusklađenost, mi zapravo pravimo
bolji svet za svakoga.
Na kraju, zabluda o lubrikaciji#1– reakcija polnih organa =
uzbuđenost – zapravo samo nosi metaforično značenje koje je dala stara
škola, kao u slučaju srednjovekovnih anatoma iz poglavlja 1 („pudendum“
– zbog sramote!), mada u ovom slučaju možda nema moralne poruke.
Znate da veličina falusa (klitorisa ili penisa) ne govori ništa o tome
koliko se osoba stidi (ili bi trebalo da se stidi) svojih genitalija. U
najboljem slučaju, veličina falusa često – ne uvek – nagoveštava da li
osoba ima jajnike ili testise. Slično tome, dotok krvi u polne organe ne
govori ništa o tome šta osoba želi ili voli (ili bi trebalo da želi ili voli). Ne.
U najboljem slučaju, dotok krvi u polne organe često – ne uvek – samo je
informacija o tome da li je osoba bila izložena nečemu što je njen mozak
protumačio kao seksualno relevantno – bez informacije o tome da li joj se
to nešto svidelo.
 Zabluda o lubrikaciji #2:
reakcija polnih organa je uživanje

Drugi, „naučniji“ način da usvojite opasnu zabludu o neusklađenosti jeste

da se malo pozabavite naukom i da potom o njoj ispričate pogrešnu priču –
da zaključite da su ženske genitalije „iskren pokazatelj“ onoga što ih
stvarno uzbuđuje, te da žene lažu, žive u poricanju ili su samo toliko
kulturološki ugnjetene da zbog toga nisu ni svesne svojih skrivenih želja.
To ćemo nazvati „zabluda o lubrikaciji #2“.
Ovo primamljivo – i pogrešno – objašnjenje neusklađenosti savršeno
se uklapa u razne kulturološke zablude o ženskoj seksualnosti, kao što su
moralna, zdravstvena i medijska poruka o kojima je bilo reči u poglavlju 5,
i kao što je zabluda o podrazumevanoj muškoj seksualnosti. Evo
uobičajene zablude: žene su društveno programirane da ne priznaju da ih, u
stvari, uzbuđuju određene stvari (npr. nasilni seks ili lezbejski porno-
sadržaji), tako da, kad govore o svojoj uzbuđenosti, one lažu o svojim
skrivenim željama ili ih poriču, ili i jedno i drugo. Međutim, tačno je
zapravo ono što rade njihove genitalije.
Knjiga Danijela Bergnera What Do Women Want? Adventures in the
Science of Female Desire počinje opisom ispitivanja neusklađenosti, posle
čega odmah sledi opis ispitivanja na detektoru laži. Čitaoci su primorani da
zaključe da žene lažu o tome šta ih uzbuđuje – ili to eventualno samo
poriču. Evo kako je Amanda Hes to ukratko opisala u svom prikazu na
veb-sajtu Slate.com: „Heteroseksualke su tvrdile da ih strejt seks uzbuđuje
više nego što ih je stvarno uzbuđivao; lezbejke su tvrdile da ih strejt seks
uzbuđuje daleko manje nego što ih je stvarno uzbuđivao; nijedna nije
priznala da je uzbuđuje seks bonobo majmuna.“148
Obratite pažnju na reči „tvrdile“, „stvarno“ i „priznala“.
Naravno da vam je poznato da je to bila samo automatska reakcija
ženskih genitalija na seksualno relevantan signal – „Ovo je restoran“ – što
je samo površna predstava o tome šta se ženi „stvarno“ sviđa ili šta ona
želi. Ipak, čitaoci knjige What Do Women Want? ostali su uskraćeni za tu
informaciju. Naišli su na zabludu o lubrikaciji #2.
Feministkinje s pozitivnim stavom prema seksu, kao što je
spisateljica Amanda Hes, prihvataju ideju da bi ženska tela mogla
osporavati zastareli kulturološki narativ zasnovan na moralnosti o tome da
su žene „manje seksualne“ od muškaraca: pogledajte koliko naše genitalije
reaguju na razne nadražaje! Pogledajte koliko smo stvarno seksualne!
Je li tako? To je zanimljiva priča – kao da nam naša tela otkrivaju
skriveno, divlje seksualno biće koje bi moglo da uzbudi bilo šta samo kad
bismo sebi dozvolile ono što nam kultura vekovima uskraćuje!
Na kraju krajeva, žene jesu bile izložene ugnjetačkim kulturološkim
porukama zbog kojih su se stidele da priznaju svoju seksualnost i brižno se
odnose prema njoj – o tome je bilo reči u poglavlju 5. Cela ova knjiga
zapravo govori o posvećivanju pažnje sopstvenom unutrašnjem doživljaju i
poverenju u sopstveno telo. A šta bi moglo više doprineti „poverenju u
sopstveno telo“ od rečenice „Genitalije ti govore šta ti se sviđa, čak i kad
toga nisi svesna“?
Ah, ta reč „sviđa“, ona je problem. Sviđanje, uživanje.
Međutim, reakcija genitalija nije uživanje, već očekivanje.
Genitalije ti zaista govore nešto i možeš im verovati. Govore ti da je
nešto seksualno relevantno na osnovu njihovog iskustva s Pavlovljevim
uslovljavanjem. „Ovo je restoran.“ Ali to nije isto što i seksualno
privlačno.
Svakako da treba da verujete svom telu i ispravno tumačite signale
koje vam šalje.
Reakcija polnih organa, koja se dešava između nogu, predstavlja
očekivanje. Uzbuđenost koja se dešava između ušiju predstavlja uživanje.
Svuda se srećemo sa zabludom da nam ženske genitalije bolje i od
same žene govore o tome kako se ona oseća. Primera radi, baveći se
istraživanjem pre nego što sam počela da pišem ovu knjigu, pročitala sam
bestseler Pedeset nijansi sive autorke E. L. Džejms. (Je l’ to svi kažu? „A,
to je zbog istraživanja?“) I, našla sam ga. Neusklađenost uzbuđenja u
prvoj sceni šibanja. U njoj Anastazija pokušava da se odmakne, vrišti od
bola i „lice je boli, toliko je jako zateže“.149 Nema ni pomena o tome da joj
se sviđa to šibanje.
Posle toga, glavni junak/šibač Kristijan Grej stavlja prste u njenu
vaginu. E, sad, pošto znate nešto o neusklađenosti, pazite šta Grej kaže
Ani: „Oseti ovo. Vidi koliko se tvom telu ovo sviđa, Anastazija.“ (Ovde
sam ja stavila kurziv.)150
 Da, poželela sam da ja išibam njega kad sam to pročitala, i to ne u
seksualnom kontekstu.
Međutim, situacija se pogoršava jer Ana veruje njemu, umesto da
veruje svom unutrašnjem osećaju koji opisuje kao „omalovažena,
ponižena, zlostavljana“.151
Svakako da ima žena koje uzbuđuje kad ih uz njihov pristanak
ponižavaju, ali ceo zaplet se vrti oko činjenice da Ana nije takva osoba.
Zato, E. L. Džejms, ako čitate ovo, znajte da: lubrikacija ukazuje na
to da je situacija bila seksualno relevantna i ne govori ništa o tome da li je
bila seksualno privlačna. Zato vas ponizno molim da u sledećem nastavku
Grej kaže Ani: „Oseti ovo. Vidi koliko je fizički kontakt s tvojom guzom i
genitalijama seksualno relevantan za tvoje telo, Anastazija. To mi uopšte
ne pokazuje da li ti se to svidelo ili nije. Da li ti se svidelo? Ne? Veliko
sranje. Iskupiću se tako što ću pročitati knjigu Emili Nagoski o seksualnom
blagostanju žene da bih sledeći put znao šta da radim.“
Hvala.
Ako ikad posumnjate da je suština reakcije polnih organa očekivanje,
bez ikakve nužne veze s uživanjem ili žudnjom, samo zapamtite sledeće:
prema zabludi o lubrikaciji #2, možemo znati šta žene stvarno uzbuđuje
kada utvrdimo na šta reaguju njene genitalije. To bi značilo da su žene čije
genitalije reaguju na prizore parenja bonobo majmuna negde duboko u sebi
zainteresovane za posmatranje parenja nehumanih primata isto koliko su
zainteresovane za gledanje porno-filmova.
Stvarno? Ma hajte, molim vas.
Čak i ako ste suočeni s takvim apsurdnostima, ta zabluda
neverovatno dugo opstaje. Alen de Boton u svojoj knjizi Kako misliti više
o seksu ovlažene vagine i ukrućene penise čak opisuje kao „nedvosmislene
agente iskrenosti“, jer oni reaguju automatski, a ne s namerom, što znači da
oni ne mogu da „glume“.
Ako je to tačno, to znači da, kad vam lekar kucne tetivu čašice
kolena i noga vam se trgne, to mora da znači da zapravo hoćete da šutnete
lekara.
Ili, kad imate alergijsku reakciju na polen, sigurno mrzite cveće.
Ili, ako vam se luči pljuvačka kad zagrizete buđavu, nagnječenu
breskvu, mora da vam je ukusna.
 Nemojte me pogrešno shvatiti – možda hoćete da šutnete doktora,
možda mrzite cveće i možda vam se sviđaju buđave, nagnječene breskve.
Međutim, to ne možemo znati na osnovu automatskih fizioloških procesa.
Ne. Automatski fiziološki procesi su, pa znate, automatski, a ne iskreni.
Međutim, situacija se pogoršava – nije više toliko zabavna i postaje
opasnija.
Ako insistiramo na pogrešnom shvatanju da reakcija ženskih
genitalija odražava šta žene „stvarno“ žele ili šta im se sviđa, moramo
zaključiti sledeće: ukoliko im genitalije ispolje reakciju prilikom silovanja,
to znači da su žene „stvarno“ želele da budu napadnute, odnosno da im se
silovanje svidelo.
To ne samo da je besmisleno već je i opasno.
„Vi ste rekli ’ne’, ali telo je reklo ’da’“ jeste koncept koji se javlja i u
tekstovima pop pesama i na slikama na veb-sajtu Project Unbreakable, on-
lajn galeriji koja prikazuje slike žrtava seksualnog nasilja koje drže natpise
s rečenicama koje su izgovorili njihovi silovatelji, roditelji, porodica, pa
čak i pripadnici policije.152 Do sada ste naučili da tela ne govore ’da’ ili
’ne’, već samo, „To je seksualno relevantno“, bez ikakvog komentara o
tome da li je to privlačno, a još manje da li je željeno. S jedne strane, penis
u vagini je seksualno relevantan kontekst, dok s druge strane može biti
neprivlačan, neželjen i neprihvatljiv. Za reakciju polnih organa nije nužno
da postoji želja. Samo konstatacija „Ovo je restoran“, bez komentara da li
bi to moglo biti lepo mesto za večeru.
***
Ideja da fiziologija može dokazati sviđa li se nekom nešto u seksualnom
smislu prastara je zabluda. Sve do kraja sedamnaestog veka ljudi su
verovali da je začeće aspekt seksualnosti koji ženama pruža užitak, pa ako
je žena zatrudnela, mora da je i uživala, a ako je uživala, seks nije mogao
biti neželjen.153 Jer, „ona je rekla ’ne’, ali su jajnici rekli ’da’.“
Ispostavilo se da je ova zabluda donekle prihvaćena i u novije vreme
– pomenuta je u javnoj raspravi 2012. godine za vreme trke za Senat u
Misuriju kada je republikanski kandidat Tod Ejkin izjavio: „Ako se radi o
pravom silovanju, postoje načini na koje žensko telo može da pokuša da se
isključi i spreči reakciju“, što je čak i mormonski predsednički kandidat
Mit Romni opisao kao „uvredljivo, neoprostivo i, ruku na srce,
pogrešno“.154
 Istraživač u oblasti seksa Meredit Čivers često kaže: „Reakcija
polnih organa ne znači pristanak.“ Tome ćemo dodati: „Ni trudnoća ne
znači pristanak.“
Reakcija polnih organa nije ništa jači izraz zadovoljstva, želje ili
pristanka nego što je to oplođenje jajne ćelije. Nadam se da vam je to do
sada već potpuno očigledno.
Svoje telo opisujemo metaforama; koristimo opise fizioloških
procesa, umesto opise stanja uma. „Tako sam vlažna“ i „Tako mi se
ukrutio“, u stvari, znače: „To mi se tako sviđa“. Te metafore su toliko
ukorenjene da ljudi veruju u njihovo doslovno značenje. Jedan broj ljudi
zaista želi da poverujemo da žene lažu – da li namerno ili zato što smo
kulturološki ugnjetene, pa zbog toga nismo ni sposobne da prepoznamo
sopstvene želje – kad kažu da nisu uzbuđene, ali im genitalije reaguju.
Nadam se da ste ipak pametniji posle ovih šest poglavlja. Znate da su
muški i ženski polni organi građeni od istih delova, samo različito
organizovanih, i znate da ne postoje dve iste osobe. Znate da ono što
aktivira vaš gas ili vam stiska kočnicu zavisi od konteksta. Znate da je
ženska seksualnost osetljivija na kontekst nego muška seksualnost, i da
razvojni put, kultura i životno iskustvo u velikoj meri određuju kako i kada
će naše telo da reaguje. Znate da seksualno relevantno i seksualno
privlačno nisu jedno te isto.
Žene nisu lažljive, ne žive u poricanju, niti su na neki drugi način
falične. One su žene, a ne muškarci.

Zabluda o lubrikaciji #3:

neusklađenost je problem

Treći način da usvojite opasnu zabludu o neusklađenosti jeste da zaključite

da je to simptom nečega.
Pretpostavimo da priznate da neusklađenost postoji, da priznate da je
reč o očekivanju i da to pritom ne znači nužno i uživanje ili žudnju, i zatim
pročitate studiju koja kaže da postoji korelacija između neusklađenosti i
seksualne disfunkcije koja se odnosi na želju i uzbuđenost.155 Pošto je
neusklađenost povezana s disfunkcijom, zaključujete da je neusklađenost
sigurno problem.
To me dovodi do rečenice koju napamet zna svaki student koji sluša
predmet Metode ispitivanja: „Korelacija ne ukazuje na uzrok.“ Ona se
odnosi na zabludu cum hoc ergo propter hoc – „s tim, dakle zbog toga“ –
što znači da, samo zato što su se dve stvari zajedno desile, ne znači da je
jedna prouzrokovala drugu.
Tipičan primer za to u dvadeset prvom veku jeste odnos između
broja pirata i globalnog zagrevanja.156 Taj vic, koji je smislio Bobi
Henderson, deo je sistema verovanja Crkve letećeg špageti monstruma.157
Želeći da ukaže na razliku između uzročnosti i korelacije, Henderson je
nacrtao grafikon koji je predstavljao navodni porast temperature u svetu uz
istovremeni nagli pad broja pirata na moru.
Da li je manji broj pirata prouzrokovao promenu klime u svetu?
Naravno da nije. Besmisleno, zar ne? U tome je suština.
Tu zapravo možemo uvesti i treću varijablu koja je uticala i na
smanjenje broja pirata i na promenu klime u svetu: industrijsku revoluciju.
Poput ove navodne korelacije između pirata i globalnog zagrevanja,
postoji i korelacija između neusklađenosti i seksualne disfunkcije. Ona nas
navodi na to da mislimo da je neusklađenost uzrok seksualne disfunkcije ili
da je disfunkcija uzrok neusklađenosti.
Ipak nije tako. Isto kao što se pirati i klima u svetu mogu zajedno
povezati s industrijskom revolucijom, neusklađenost i seksualna
disfunkcija povezane su trećom varijablom: kontekstom.
Kako kontekst povezuje seksualnu funkciju i usklađenost?
Seksualno funkcionalne žene imaju kočnicu koja je osetljiva na
kontekst jer isključuje ono što ih sputava kad se nalaze u pravom kontekstu
– što, setićete se, podrazumeva i spoljne okolnosti i unutrašnje stanje uma.
Kod seksualno disfunkcionalnih žena kočnica je stisnuta čak i u
kontekstima gde biste očekivali da ona bude otpuštena.
To ću ilustrovati briljantnom studijom objavljenom 2010. godine.
Holandski istraživači napravili su „pokretnu laboratoriju“ – komplet koji se
sastojao od pletizmografa, laptopa i ručnog upravljačkog uređaja. 158U toj
laboratoriji učesnice su radile test sličan ostalim ispitivanjima
neusklađenosti – prikazivani su im erotski sadržaji i testirane su razne
automatske i svesne reakcije. Osim toga, nosile su pokretnu laboratoriju
kući, gde su takođe radile ispitivanje, ali same. Tako su naučnici mogli da
utvrde kako je na rezultate uticao boravak u laboratoriji u odnosu na
rezultate dobijene kod kuće. Drugim rečima, merili su uticaj konteksta.
Proučavali su dve grupe: osam žena sa zdravom seksualnom funkcijom
(kontrolna grupa) i osam žena s dijagnozom „poremećaj hipoaktivne
seksualne želje“ (grupa sa „smanjenom seksualnom željom“).
Rezultat: reakcija polnih organa i subjektivni osećaj uzbuđenosti
žena iz kontrolne grupe bili su više nego duplo jači u kućnim uslovima u
odnosu na ispitivanje u laboratoriji. Osim toga, one su navele da su kod
kuće bile „manje sputane“ i „opuštenije“. Reakcija polnih organa grupe sa
smanjenom seksualnom željom takođe je bila duplo jača... što nije bio
slučaj s njihovim subjektivnim osećajem uzbuđenosti, niti su navele da su
bile manje sputane ili opuštenije. To znači da je neusklađenost bila veća jer
im kočnica nije bila otpuštena. To što su žene sa smanjenom seksualnom
željom bile kod kuće, nije bilo dovoljno da im se deaktivira kočnica.
Seksualno zadovoljne žene bile su osetljivije na promenu konteksta,
tj. na prelazak iz laboratorije kući, nego žene sa smanjenom seksualnom
željom. Upravo takav ishod biste očekivali kad biste pretpostavili da
seksualno zadovoljstvo žena više zavisi od osetljivosti na kontekst nego od
osetljivosti na reakciju polnih organa.159
Da ovo dobro pojasnim: suštinska razlika između žena u kontrolnoj
grupi i žena sa smanjenom seksualnom željom nije bila u reakciji polnih
organa, niti u tome koliko su žene bile svesne reakcije polnih organa.
Suštinska razlika bila je u osetljivosti njihovih kočnica na kontekst.
Osetljivost na kontekst izaziva i smanjenu želju i neusklađenost.
Neusklađenost nije problem. Problem je kad kontekst stiska kočnicu.
Kontekst – spoljne okolnosti i unutrašnje stanje uma – osnovni je
preduslov za seksualno blagostanje većine žena; najvažnije je povećati
osetljivost na kontekst, a ne na reakciju polnih organa.
Kontekst je suština i ključ. Kontekst je uzrok.

Lek za kočnicu

Čitav svoj radni vek učim ljude kako da promene spoljne okolnosti i
oporave svoj centralni nervni sistem da bi što bolje iskoristili svoj
seksualni potencijal. Drugim rečima: kako da promene svoj kontekst. Na
taj način oni unapređuju svoje seksualno blagostanje.160
Ali, zaboga, zar ne bi bilo lakše samo uzeti pilulu? Pilulu koja
privremeno deaktivira kočnicu – onu nedostižnu „ružičastu vijagru“.
Jedan od autora one studije s pokretnom laboratorijom namerava da
napravi upravo takvu pilulu. Adrijan Tuiten je glavni istraživač razvoja
novih lekova za „žensku seksualnu disfunkciju“, od kojih je jedan
namenjen za deaktiviranje kočnice.161
Zaista je vrlo pametna ideja napraviti lek koji cilja na kočnicu i
namenjen je ženama čija je kočnica najviše sklona blokiranju.
Može li se, dakle, lekom isključiti ono što sputava žene? Istraživanje
je u toku i 2013. su objavljena tri rada.162
Istraživački rad opisuje način primene leka koji deluje na kočnicu:
četiri sata pre seksa – odnosno „seksualnog čina“, kako ga naučnici zovu –
nakapajte rastvor testosterona pod jezik i mućkajte ga u ustima oko minut.
Posle dva i po sata uzmite pilulu. Sat i po kasnije prepustite se seksu.
Voilà!
Da li je lek delovao? Vi procenite.
Učesnice studije ocenjivale su svoje „seksualno zadovoljstvo“
„seksualnim činom“ i posle uzimanja placeba i posle uzimanja leka.
Polovina žena nije osetila nikakvu značajnu promenu. Međutim, druga
polovina žena (grupa s „jakom inhibicijom“) iskusila je statistički značajnu
razliku u seksualnom zadovoljstvu. Kad su uzele placebo, zadovoljstvo
datim seksualnim činom u proseku su ocenile s 50,2 procenta. Kad su uzele
lek, zadovoljstvo su ocenile s 59,6 procenata.
Da li biste zakazali seks u određeno vreme, ukapali testosteron pod
jezik četiri sata ranije da bi vam zadovoljstvo te večeri bilo veće za
pedeset−šezdeset procenata.163
Šta bi još moglo toliko pojačati zadovoljstvo „seksualnim činom“?
Šta mislite o tome kad biste se osećali zaista lepom?
Ili kad biste imali potpuno iskreno poverenje u svog partnera?
Ili kad biste na raspolaganju imali neograničeno vreme da se potpuno
uzbudite i kad bi vaš partner uživao u svakoj sekundi takvog doživljaja?
 Ili, ukoliko ste bili žrtva nasilja, što je slučaj s velikim brojem žena,
kad biste se što više oslobodili te traume i potpuno prepustili zadovoljstvu
u datom trenutku?
Da li bi vam to povećalo zadovoljstvo za deset procenata? Više od
deset?
Taj lek deaktivira kočnicu tako što menja stanje uma, a ne kontekst
na koji kočnica reaguje. Istraživači su naveli sledeće: „Seksualna
disfunkcija osoba bi idealno trebalo da se opiše kao sklop povezanih
mehanizama, i bioloških i psiholoških, koji bi istovremeno trebalo da
obezbede odgovarajuću indikaciju za lečenje.“
Ovo je odličan primer medicinskog modela razmišljanja pošto se
koncentriše na biologiju i psihologiju zanemarujući pritom vezu i
društvene faktore – drugim rečima, zanemaruje stvarni život žena.
Lekovima se ne može lečiti čitav život ili veza, pa zašto da se onda
trudimo i uzimamo ih u obzir dok pokušavamo da nađemo rešenje za
seksualne probleme?
Razlog što treba da se trudimo jeste taj da faktori poput zadovoljstva
vezom i traumatičnog iskustva značajno utiču na seksualno blagostanje –
daleko više od deset procenata – i oni se mogu promeniti. Decu mogu
čuvati bebisiterke i u odgajanju dece može učestvovati više odraslih; veze
se mogu ojačati; od traume se možete oporaviti.164
Ne moramo da ublažavamo neusklađenost. Treba da poboljšamo
kontekst – spoljne okolnosti i unutrašnja stanja, poput stresa, privrženosti,
samokritičnosti i gađenja. Za to nam ne treba pilula.

Evo šta mi se ponekad dešava: žena dovuče muža kod mene u

ordinaciju i kaže: „Recite njemu to što ste rekli meni.“
Lori je to uradila sa Džonijem dok smo bili na ručku. „Reci mu šta si
rekla meni. Ono za uzbuđenost. Reci mu, molim te.“
„Nije ti poverovao?“
„Misli da sam te ’sigurno pogrešno razumela’.“
Zato sam mu rekla: „U redu, Džoni. Znam da je ovo suprotno svemu
što si do sada naučio o seksu, ali je tačno: stanje Lorine vagine ne
odražava obavezno i stanje njenog uma.“
 Ćušnula ga je nadlanicom i podigla obrve kao da je htela da kaže:
„Vidiš?“
On je pogledao mene, pa je pogledao nju, pa je zatim ponovo
pogledao mene, otvorio je usta da nešto pita i zatvorio ih.
Potom je rekao Lori: „Dušo, idi se malo prošetaj.“
Otišla je – ali prvo me je značajno pogledala.
Poverljivim šapatom mi je rekao: „Ako ne mogu da se uzdam u
genitalije, kako da znam da me stvarno želi? Mogla bi da mi govori kako
me želi, a da je, u stvari, samo fina prema meni.“
Džoni je mačo tip muškarca, muževan, majstor za sve. Mnogo ga
volim i pošto sam često u situaciji da nauku o seksualnom blagostanju žena
prevodim na jezik mačo, muževnih muškaraca, majstora za sve, prvo sam
mu objasnila: „Merilo uzbuđenosti nisu njene genitalije, već mozak.“
Zatim sam mu opisala mehanizam seksualne reakcije kao sklop
prekidača koji se uključuju i isključuju, gde je svaki povezan s određenom
vrstom informacija – nadražaj genitalija, zadovoljstvo vezom, stres,
privrženost itd. – koje uključuju, odnosno isključuju neki prekidač. I kod
muškaraca i kod žena mehanizmi seksualne reakcije imaju iste skale i
prekidače, ali su podešeni tako da su različitih nivoa osetljivosti. Zato se
kod muškaraca prekidač uključuje uz samo malo stimulacije polnog
organa, dok se kod žena prekidač gasi ako su izložene i vrlo malom stresu.
Lorin život, objasnila sam, isključivao je sve prekidače.
„Hoćeš da kažeš da ja dobijam važne informacije od svog tela, ali da
ona dobija najvažnije informacije od svog... života?“
„Da!“
„Zato, da bih provalio u sistem, moram da obratim pažnju na ono
što joj stiska kočnicu, jer kad je kočnica puštena, gas preuzima komandu.
Je l’ to hoćeš da kažeš?“
„Da. Shvatio si me. Mislim da je napravila spisak šta joj sve stiska
kočnicu.“
„Jeste“, rekao je. „Pročitao sam ga. Nisam znao šta da radim s tim,
ali sada...“ Zagledao se u mene na trenutak, odmahnuo glavom i rekao:
„Ovo zaista menja sve. To znači da najseksepilnija moguća stvar nije neka
luda erotska igra. Najseksepilnija moguća stvar je da joj deaktiviram što
više kočnica. Mislim... to je izvodljivo. Samo... što mi to niko ranije nije
rekao?“

„Dragi... ja sam neusklađena!“

Ako vam se stanje tela ne podudara uvek sa stanjem duha, to znači da vaše
telo prkosi tradicionalnom (i pogrešnom) učenju, pa se možete naći u
situaciji da morate ispravljati sliku koju partner ima o vama. Treba da
zapamtite tri stvari koje mogu rešiti svaki problem koji nastaje zbog
neusklađenosti.
Prvo, ne zaboravite da ste zdravo, funkcionalno i celovito biće. Telo
vam nije falično i vi niste ludi. Vaše telo radi isto što i sva druga tela, i to
je lepo. Ura! Znajte da ste normalni. Recite partneru da ste normalni –
smireno, veselo i samouvereno. Ne treba da se branite, niti da ga napadate
– nije on kriv što ne zna za neusklađenost. Zapravo, više sam kriva ja i svi
ostali seksualni edukatori i istraživači. Svetu nismo jasno preneli tu
činjenicu, pa se vi sada mučite da biste ispravili našu grešku. Žao mi je
zbog toga. Zato se izvinite u moje ime i u ime svih seksualnih edukatora i
istraživača na svetu, a zatim partneru izložite činjenice:

„Emili Nagoski je krivo što ne znaš da reakcija polnih organa nije

pouzdani pokazatelj seksualne uzbuđenosti. Ipak, to jeste tako. Reakcija
mojih genitalija ne mora nužno imati bilo kakve veze s onim što trenutno
osećam. To potvrđuje trideset godina istraživanja. Zato te molim da obratiš
pažnju na ono što govorim, a ne na moju vaginu.“

Ne morate se zapravo izvinjavati u moje ime; možete mi poslati mejl

i reći, „Možete li mejlom poslati mom partneru izvinjenje što ne zna šta je
neusklađenost?“, i ja ću to uraditi. Ozbiljno hoću.
Drugo, predložite partneru da mu na neki drugi način date do znanja
da ste uzbuđeni.
Kad sazna za neusklađenost, nijedna žena ne pita: „Ali ako se ne vidi
po genitalijama, kako da znam kad sam uzbuđena?“ Samo muškarci kažu:
„Ako reakcija polnog organa nije merodavna, kako da znam da ima želju?“
 To je razumljivo, naročito ako je reč o muškarcu kod kog je
usklađenost na visokom nivou. Prirodno je da stvorite model seksualnosti
zasnovan na sopstvenom iskustvu i da ne znate baš najbolje kako da se
ponašate prema nekome čiji se model razlikuje od vašeg.
Zato, evo na šta još partner može obratiti pažnju ako vaša vagina
šalje poruku samo o očekivanju, a ne o uživanju.

• Dah. Dok uzbuđenost raste, disanje i puls se ubrzavaju. Kako

dostižete najviši nivo uzbuđenosti, zadržavate dah, a torakalna i
karlična dijafragma se grče.
• Napetost mišića, naročito mišića abdomena, zadnjice i butina, ali i
u ručnim zglobovima, listovima i stopalima. Kad vas napetost
preplavljuje u talasima, telo se uvija i izvija. Kod nekih žena u
određenim kontekstima to je očigledno. Druge žene, ili pak u drugim
kontekstima, reaguju diskretnije, pa je to tek nagoveštaj.
• Najvažnije su vaše reči. Samo vi možete reći partneru šta želite i
kako se osećate. Nije svim ženama prijatno da govore o svojoj želji i
uzbuđenosti, ali dovoljno će biti ako kažete „da“, „još“ ili „dosta je“.

Ne zaboravite i ovo: nije suština u tome da se obrati pažnja na neku

konkretnu fiziološku reakciju, ponašanje ili neki drugi nagoveštaj. Stvar je
u tome da partner bude na oprezu iz neke šire, prijemčive perspektive.
Predložite partneru da vas posmatra ne kao kroz uveličavajuće staklo, već
iz nekog šireg ugla, kao što šahovski majstor posmatra tablu – traži obrasce
i dinamiku veće razmere. Partner bi trebalo da obrati pažnju na vas kao što
kulinarski majstor degustira hranu – ne primećuje samo pojedinačne ukuse,
već način na koji se ti ukusi kombinuju i stvaraju nešto jedinstveno, novo i
ukusno.
I treće, ako je vlaženje problem, poslužite se tečnošću po sopstvenom
izboru: vaša ili partnerova pljuvačka (kad nema rizika od prenosa
infekcije), izlučevine iz partnerovih genitalija (ista napomena), lubrikanti,
šta god.
Čemu služi lubrikant? Da smanji trenje i samim tim poveća
zadovoljstvo, a pritom uvek smanjuje rizik od bola i cepanja sluzokože.
Uvek koristite lubrikant sa zaštitnim sredstvima kao što su kondomi ili
zaštitne folije od lateksa. Lubrikant povećava njihovu efikasnost i daje
prijatniji osećaj. Lubrikant vam je prijatelj. Zahvaljujući njemu imaćete
bolji seks.165
Ponekad je ljudima neprijatno da koriste lubrikante prilikom
seksualnog odnosa. Mogu se ustručavati zbog raznih iskustava odranije,
jednostavno nisu imali nikakvo iskustvo s njim ili zbog osećaja da
lubrikant podrazumeva da su nekako manje sposobni. Prisetite se moralnog
temelja svetosti. Sve što je u vezi sa seksom kategoriše se kao „prljavo“,
čak i kad se radi o flašici u kojoj se nalazi nešto čega ima u mnogim
proizvodima za negu kose.
Međutim, sada znate da je vlaženje vagine specifičan proces koji
može, a i ne mora da bude povezan sa zainteresovanošću za seks i
uzbuđenjem. Znate da je lubrikant važan jer smanjuje trenje, što povoljno
deluje i na zdravlje i na užitak. Znate i to da sami odlučujete koja ćete
shvatanja gajiti u svom vrtu, a koja ćete iščupati iz korena.
Ukoliko odlučite da isprobate lubrikant, evo saveta kako da o tome
razgovarate s partnerom.

• Zabava, radoznalost i šala. Doslovno je nemoguće osećati stres i

teskobu u vezi s nečim ako želite da se zabavite, zadovoljite
radoznalost i našalite se. Blesavite se malo; zabavite se. Ne
zaboravite, cilj je da uživate!
• Neka se partner oseti kao superheroj. Razgovor o seksu ponekad je
rizičan jer, iznad svega, ne želite da povredite partnerova osećanja.
To ćete najlakše izbeći ako popričate o svemu što partner može da
uradi da vam dodatno pojača užitak uz koji već dosežete velike
visine i o svim novim zadovoljstvima koja se nadate da ćete iskusiti
kada seksualni odnos začinite novim sastojkom.
• Pametno birajte lubrikant. Nisu svi lubrikanti isti. Često je najbolje
izabrati lubrikant s partnerom – idite zajedno u kupovinu i izaberite
nešto sa čime će vam oboma biti prijatno tako da oboje učestvujete u
tome.

Mogu li da vam preporučim silikonski lubrikant? Ja sam ljubitelj

silikonskih lubrikanata. Navešću nekoliko razloga.
 • Bezbedni su za upotrebu sa zaštitnim barijerama. Koriste se i s
muškim i sa ženskim kondomima od lateksa ili poliuretana.
• Gusti su. Ne cure svuda okolo. Veoma je važno da lubrikant ostane
tamo gde ste ga naneli, naročito prilikom maratonskog seksa (sve što
traje duže od deset do petnaest minuta smatra se „maratonskim“ kad
se radi o lubrikaciji polnih organa) ili analnog seksa.
• Dugo traje. On jednostavno ne isparava. Traje dugo, dugo, dugo,
dugo. Skup je, ali nanosi se samo mala količina, pa jedna bočica
dugo traje.
• Kad se osuši, ostavlja tanak sloj svilenkastog praha. Dok vam
lubrikanti na bazi vode ostavljaju gnjecav, lepljiv trag na ruci kad se
osuše, silikonski lubrikanti su meki i praškasti na dodir, pa možete
slobodno maziti partnera po telu i licu bez bojazni da ćete imati
utisak kao da po njemu razmazujete lepak.
• Odlični su za osobe s osetljivom kožom. Vrlo su male šanse da će
izazvati alergijsku reakciju ili gljivične infekcije (za razliku od
aromatičnih lubrikanata ili onih s glicerinom); bez ukusa su, pa bez
ikakve smetnje možete uživati u ukusu partnerove kože i telesnih
tečnosti (njam!).

Silikonski lubrikant jedino nije preporučljivo koristiti zajedno s

nekim silikonskim igračkama. On može da ošteti površinski sloj igračke,
pa zato na njih stavljajte kondom ili upotrebite lubrikant na bazi vode.
Najbolji silikonski lubrikanti imaju tek nekoliko sastojaka, npr.
dimetikon, dimetikonol, ciklopentasiloksan ili ciklometikon, i konzervans
kao što je tokoferil acetat (vitamin E). To je sve.

Zrelo voće

Vratimo se u naš vrt na trenutak.

Ako je voće u vrtu zrelo, baštovanu se najčešće i jede voće – ne
uvek, ali dovoljno često da, ukoliko primetite neko zrelo voće, vredi
zapitati se da li bi baštovan možda rado pojeo neku voćku.
 Kad je baštovanka u pitanju, njoj je potrebno mnogo više – ne samo
zrelo voće – da oseti potrebu za njim. Možda joj se najviše jede voće kad je
srećna. Možda jede voće kad je tužna. Šta god bilo, njena želja za voćem
nema mnogo veze s tim koliko ona dobro zapaža da u vrtu ima zrelog
voća. Njena želja za voćem mnogo više veze ima – pogodili ste – s
kontekstima u kojima uživa u zrelom voću.
Shvatate?
Dobro.

Kamila je Henriju objasnila neusklađenost. Za nju neusklađenost je

bila savršen primer toga da joj kulturološki narativ nije preneo istinu, pa
je bila vrlo zadovoljna što je otkrila da je ipak potpuno normalna.
Situacija je bila malo komplikovanija za Henrija jer se još uvek
trudio da shvati celu tu zavrzlamu u vezi sa žudnjom/željom. Pokušavao je
da prihvati razliku između verzije izostanka želje zbog kočnice – „Hoću da
to prestane“ – i verzije izostanka želje zbog gasa – „Sviđa mi se to, ali
nemam želju da tražim još.“
Rekao je: „Razumem da mi reakcija genitalija ne govori šta te
uzbuđuje. Ti mi kaži šta te uzbuđuje i ja ću ti verovati. Ali ne razumem
kako se uzbudiš, a da prvo nemaš želju za nečim što te uzbuđuje.“
To je možda i najsloženiji – i najkontroverzniji – aspekt seksualnog
blagostanja žena.

Odgovor na Henrijevo pitanje glasi ovako: prvo se oseti uzbuđenost

– tj. oseti se pre želje. Evo ovako: reakcija polnih organa nastaje kada
mozak primeti neki seksualno relevantni stimulus – „Ovo je restoran“.
Uzbuđenost nastaje kad se mozak nađe u pravom, seksualno pozitivnom
kontekstu – kad prihvata ideju da ode u restoran. Želja se javlja posle toga
– kad prihvatanje te ideje u mozgu preraste u pravu želju da se tamo
stvarno i ode.
To je tema poglavlja 7.

PnP
• Podudaranje dotoka krvi u muške genitalije i subjektivnog osećaja
uzbuđenosti muškarca iznosi oko pedeset procenata. Podudaranje
dotoka krvi u ženske genitalije i subjektivnog osećaja uzbuđenosti
iznosi oko deset procenata.
• Razlika postoji zato što seksualno relevantno (očekivanje) nije isto
što i seksualno privlačno (uživanje). Kod muškaraca ta dva se
najčešće podudaraju; kod žena podudaranje više zavisi od konteksta.
• Postojanje razlike između muškaraca i žena ne znači da su žene
falične; znači da su žene.
• Da biste sa sigurnošću znali da li je žena uzbuđena, ne treba da
pratite reakciju njenih genitalija, već da slušate šta vam ona govori.
 sedam

želja
TO ZAPRAVO NIJE NAGON

Činjenično stanje u Olivijinoj i Patrikovoj vezi jeste da ona ima želju za

seksom češće od njega, pa ona najčešće i započinje seks. Međutim, kada je
prethodne noći Olivija osetila Patrikovu neobuzdanu strast zahvaljujući
placebo efektu, došla je do vrlo važnog zaključka: bilo joj je prijatno da
bude otvorena prema seksu, a da pritom nema poriv za seksom. Bilo joj je
prijatno kad je dozvolila da je seksualna želja postepeno, lagano privlači
ka seksu, a ne da oseća kako je želja gura.
Sledeći korak u njihovom eksperimentu bio je pokušaj da preokrenu
uobičajenu dinamiku. Zakazali su „izlazak“ i ništa nisu unapred
pripremili; stanje duha im je bilo uobičajeno – Olivija je bila spremna za
akciju, Patrik nije bio nezainteresovan, ali ni aktivno zainteresovan.
Olivija mu je prepustila vodeću palicu dok je on razmišljao šta bi sve
moglo da ga istinski motiviše. Dugo su „pripremali teren“: ljubili se,
pričali i masirali – i, nešto neobično, prešli su iz spavaće sobe u kuhinju da
hrane jedno drugo. Kad je Patrik dobio dozvolu da radi šta god mu padne
na pamet, isprobavali su nove stvari i igrali se. Mnogo su naučili o tome
kako je kontekst delovao na Patrika jer je on morao da stvori taj kontekst,
da traži ono što mu prija.
Saznali su i nešto što ih je iznenadilo u vezi s Olivijom: kad je bila
dovoljno mirna da prati Patrikov, a ne svoj, prirodno brži tempo,
uzbuđenje koje je postepeno raslo, njegovo produženo trajanje i potreba
da se suzdrži stvorili su kontekst koji nije bio isto toliko dobar kao onaj u
kom je ranije uživala. Ovaj je bio neuporedivo bolji.
 Olivija mi je napisala u mejlu: „Jedno od pravila koje smo uveli bilo
je da moram da tražim dozvolu pre nego što doživim orgazam. I, on nije
uvek pristao kad sam mu tražila. Hm, radićemo to češće.“
Drugim rečima: zahvaljujući odličnom seksualno pozitivnom
kontekstu osmišljenom za partnera s problemom manjka želje, stvoren je
kontekst koji je bio neviđeno, skoro bolno erotičan za partnera s jakom
željom.
Ovo poglavlje opisuje zašto i kako se to dešava.

Zamislite svet u kojem svi imaju pustinjske biljke u svojim vrtovima

– aloju, zmajevo drvo, oštroliste biljke i juku – i svi znaju kako da se brinu
o njima: traže mnogo sunca i vrlo malo vode.
I zamislite da vi u svom vrtu imate paradajz.
Pošto svi „znaju“ da u tom pustinjskom svetu biljkama treba vrlo
malo vode, svoj paradajz zalivate štedljivo... i on polako vene. Pitate se:
„Možda sam ga zalivala prečesto? Možda nema dovoljno sunca?“
Nastavljate da zalivate i pratite biljku, i pitate se: „Zašto propada? Radim
ono što treba da radim!“
Na osnovu kratke dodatne informacije – proste činjenice da
paradajzu više prija suptropska, a ne pustinjska klima, pa mu zato treba
više vode da napreduje – možete drugačije početi da brinete o svom vrtu...,
pa tako vaš paradajz može i da se oporavi.
E, sad, ako neko naiđe i navede ovu prostu činjenicu, i dalje će biti
onih koji će reći: „Biljkama ne treba mnogo vode, zato su i zdrave!“ Drugi
će reći: „Paradajz je glupa biljka – loša – jer joj treba sva ta voda!“ Neki će
tražiti lek za svoj paradajz da bi ga prilagodili da bude sličan aloji. Na
kraju, biće i onih uzgajivača paradajza koji jednostavno neće moći da
odustanu od zamisli da treba da proizvedu mnoštvo plodova, a da paradajz
skoro uopšte ne zalivaju i takvi će uraditi sve da stvore paradajz koji
uspeva u pustinji.
Vi ipak pokušajte. Zalivajte svoj paradajz s više vode.
I, od faze očaja kad ste se pitali: „Zašto vene?“, sada oduševljeno
uzvikujete: „Neverovatno!“ Nagrađeni ste plodnom biljkom s bujnim,
mirisnim listovima. I sve to zahvaljujući kratkoj dodatnoj informaciji.
 Tema ovog poglavlja je jedna takva kratka dodatna informacija koja
može napraviti pozitivan pomak u vašem seksualnom blagostanju od faze
„Zašto vene?“ ka onom oduševljenom uzviku „Neverovatno!“. Reč je o
uzvratnoj želji.166
Uzvratnoj, za razliku od spontane želje.
Prema standardnom narativu, želja za seksom se jednostavno javi –
sedite i ručate ili idete ulicom, možda ugledate neku seksepilnu osobu ili
vam padne neka seksualna misao na pamet i puf! Kažete sebi: „Htela bih
malo seksa!“ To tako funkcioniše kod možda sedamdeset pet procenata
muškaraca i petnaest procenata žena.167 Takva je Olivija. To je „spontana“
želja.
Kod nekih osoba, međutim, želja se javlja tek nakon što seksualno
privlačne radnje počnu da se odvijaju. One su takođe normalne. One
nemaju „slabu“ želju, ne pate ni od kakve bolesti i nemaju želju da prve
počnu seks, već se osećaju kao da im to nije dozvoljeno. Njihovom telu
nije dovoljna samo konstatacija „Eno jedne privlačne osobe“, već im je
potreban neki ubedljiviji razlog da požele seks. Takve osobe su zadovoljne
seksom i nalaze se u zdravim vezama, što znači da nedostatak spontane
želje za seksom nije sam po sebi disfunkcija ili problem! Ponoviću:
uzvratna želja je normalna i zdrava.168 Na taj način nekih pet procenata
muškaraca i trideset procenata žena doživljavaju želju. Kamila je jedna od
njih. Samo oko šest procenata žena nema ni spontanu, ni uzvratnu želju.169
Primetićete da su kao neevidentirani ostali oko polovina žena i svaki
peti muškarac. Kod tih osoba želja verovatno – bubnjeve, molim – zavisi
od konteksta. To su Merit i Lori. One su takođe normalne.
Ali, kakva je stvarno situacija? Ispostavlja se da svako ima i uzvratnu
želju i želju koja zavisi od konteksta. Neki samo imaju osećaj da im je
želja spontanija, dok se drugima više čini da im je želja uzvratna jer, iako
svi imamo iste delove tela, različita organizacija tih delova izaziva različite
doživljaje.
Zato ću u ovom poglavlju objasniti šta je uzvratna želja, kako
funkcioniše, kako ćete je najbolje iskoristiti i šta da radite ako vi i vaš
partner imate različite želje.
Prvo ću objasniti izvor želje: želja je uzbuđenost u kontekstu. Zatim
ću navesti šta želja nije – to nije nagon, nije „glad“ – i zašto je to toliko
važno. To nas dovodi do neočekivane istine o tome šta želja jeste, a to je
radoznalost. Kad shvatite kako funkcioniše radoznalost, takođe ćete
shvatiti i zašto se ponekad čini da je seks nagon, mada on to nikad nije.
Razmatraću i šta najčešće nije uzročnik problema sa željom – hormoni i
monogamija – i šta jeste najčešći uzrok problema sa željom – kultura koja
gaji negativan stav o seksu i dinamika jurenja.170
Na kraju poglavlja navodim tri metode za jačanje želje zasnovane na
najboljim raspoloživim dokazima.

Želja = uzbuđenost u kontekstu

Evo kako želja za seksom stvarno funkcioniše. Prvo, uzbuđenost nastaje

kada aktivirate gas i pustite kočnicu – uključite ono što vas uzbuđuje i
isključite ono što vas sputava. (Naravno, pošto ste pročitali poglavlje 6,
znate da je uzbuđenost ono što nam se dešava između ušiju, a ne između
nogu.) Zatim dolazi želja kada uzbuđenost naiđe na sjajan kontekst.
Ljudi to doživljavaju na različite načine, u zavisnosti od konteksta i
osetljivosti njihove kočnice i gasa. To ću vam ilustrovati s tri različita
scenarija u kojima su stimulacija, kočnica i gas isti, samo su konteksti
različiti.
1. scenario. Smireni ste, zadovoljni, imate poverenja u svog partnera i ne
radite ništa posebno. Partner vam prilazi i nežno vam dodirne ruku. Dodir
putuje duž ruke, preko kičme i dolazi do mozga. Pri takvom stanju uma
centralni nervni sistem je veoma miran, nema mnogo drugog saobraćaja i
osećaj partnerovog dodira vam kaže: „Hej, dešava se ovo. Šta misliš?“
Mozak odgovara: „Nežnost mi prija.“ Stimulacija se nastavlja, voljeni
partner vam miluje ruku, taj osećaj dolazi do mozga i kaže: „Ovo i dalje
traje. Šta misliš?“ Mozak na to kaže: „Nežnost mi stvarno prija“, i
posvećuje pažnju tom osećaju. Zatim partner počinje da vam ljubi vrat, taj
osećaj vam stiže do emocionalnog prstena u mozgu i kaže: „Sad se i ovo
dešava. Šta misliš?“ Tada mozak već kaže: „Ovo je fenomenalno! Hoću
još!“ U tom kontekstu želja za seksom je uzvratna.
2. scenario. Pod stresom ste, iscrpljeni ili preopterećeni. U mozgu vam je
velika buka, saobraćaj je gust, puno je vike, sirene trube zbog svih stvari
koje vas pritiskaju. Partnerov nežan dodir putuje vam duž ruke, preko
kičme i stiže do mozga, gde kaže: „Dešava se ovo. Šta misliš?“ Mozak
odgovara: „ŠTA? NE ČUJEM TE OD SVE OVE BUKE!“ i do tada je
osećaj već prestao. (Osećaji liče pomalo na Snepčet.) Ako vas partner i
dalje miluje, osećaj stalno zapitkuje mozak: „Ovo se i dalje dešava. Šta
misliš?“ Na kraju mu mozak možda i posveti pažnju i odgovori: „JE L’
ME ZEZAŠ? MORAM DA SE IZBORIM SA OVOM SILNOM
BUKOM!“ Ako osećaj kojim slučajem dopre do vašeg emocionalnog
jedinstvenog prstena, reakcija na njega biće: „Ne sada, dragi.“
3. scenario. Vaš krajnje seksepilni partner bio je na putu dve nedelje i za to
vreme ste se često dopisivali. Prvo ste samo koketirali, ali su poruke
postepeno postajale sve lascivnije kako ste počeli da izazivate i mučite
jedno drugo. Kako se te dve nedelje bliže kraju, ostajete bez daha i
zadrhtite na zvuk poruke na telefonu. U mozgu vam je bučno, ali samo se
čuje skandiranje: „Seksi, seksi partner!“ Kad partner konačno stigne kući i
pomazi vam ruku, spremni ste kao zapeta puška. U takvom kontekstu
seksualna želja je spontana.171

Kamila i Henri su prihvatili činjenicu da se ona „sporo zagreva“ za

seks i zajedno su tragali za kontekstima koji joj aktiviraju gas. Međutim,
Henri je i dalje osećao neku nelagodu što su bili primorani da rade nešto
što Kamilu uzbuđuje kad još nije „spremna“. To mu je nekako bilo
neprirodno.
Ponekad vidite da neka informacija deluje na mozak kao kad u vodu
ukapate malo mastila. To se desilo kad sam Kamili i Henriju objasnila da
je njena vrsta želje zapravo sasvim normalna.
„Prvo nastaje uzbuđenost, pre želje – to važi za sve, ne samo za
Kamilu“, rekla sam.
„Prvo se uzbudimo?“, upitao je Henri.
„Da. Želja nastaje kad uzbuđenost pređe prag. Kamila, ti imaš visok
prag, ali proces je u suštini isti kod svakoga.“
„Zezaš me“, rekla je Kamila. „Ozbiljno, da li je pop kultura išta
ispravno shvatila u vezi sa seksom?“
Henri mi nije dao priliku da odgovorim – bilo mu je važno da nađe
rešenje za enigmu kako da uzbudi Kamilu dok se u njoj još uvek ne probudi
želja za seksom. „Hoćeš da kažeš da samo imamo različit prag, jel’ tako?
„Tako je.“
 Henriju je ponekad bilo dovoljno da vidi kako se Kamila šeta po kući
posle tuširanja da se uzbudi i tako podstakne želju. Rekao je: „I volim to!
Volim da je gledam kako se šeta mokra i gola. Ne bih voleo da prestane to
da radi samo zato što nisam bio uzbuđen pre nego što sam je video.
Dakle... ako i za tebe isto važi“ – okrenuo se ka Kamili – „ne mora da mi
bude neprijatno ako stvaram iste kontekste za tebe, zar ne?“
„Ja to i hoću!“ odgovorila je Kamila. „Raspali moj tinjajući
plamen! Pojačaj pritisak vode!“
To su i odlučili da urade. Henri je sve pretvorio u laganu predigru
bez ikakvog pritiska i očekivanja, kao što je i njeno šetkanje po kući posle
tuširanja predstavljalo laganu predigru za njega. Maženje i dodirivanje.
Lagani poljupci. Cveće. Nežna pažnja. Kao kad su se zaljubili jedno u
drugo – neprekidno ju je podsećao s nesmanjenim intenzitetom, „Ovaj
frajer je divan!“
Henri obožava Kamilinu strasnu želju, a da bi dopro do nje potrebno
je samo dovoljno stimulacije koja treba postepeno da raste.
Ovakvu priču ne srećemo često u pop kulturi jer njena tema nisu
napetost i ambivalentnost. Ispostavlja se, ipak, da veliki broj žena
funkcioniše na opisani način.

Nije nagon. Stvarno.

Kada saznaju da imaju uzvratnu ili želju koja zavisi od konteksta, mnogim
ženama odmah bude lakše jer nemaju nikakav problem, već samo treba da
nađu razlog za seks, za razliku od osoba čija je želja spontana. Nastoje da
shvate kontekste koji ih uzbuđuju i razgovaraju s partnerom o tome kako
da im takvi konteksti budu što pristupačniji.
Neke žene su ipak razočarane i ja ih razumem. Mnogi od nas su
naučeni da sposobnost da želite seks u skoro svakom kontekstu ne samo da
je poželjna već je zapravo i jedini „normalan“ način da doživite želju.
Spontana želja je takva privilegija u našoj kulturi, toliko je visoko cenjena
da se čovek lako obeshrabri ako to nije glavno obeležje njegove želje.
Delimičan razlog toga opet je ona zabluda o podrazumevanoj muškoj
seksualnosti. Baš kao i usklađenost uzbuđenja, spontana želja se smatra
„normalnom“, dok se ostale etiketiraju kao „nenormalne“ samo zato što je
spontana želja karakteristična za muškarce (mada daleko od toga da im je
jedinstvena).
Međutim, ja mislim da tu postoji još nešto. Mislim da se kulturološka
dominacija spontane želje zapravo zasniva na zabludi da je seks nagon.
Nagon je biološki mehanizam zadužen da organizmu pruži zdravu
osnovu za život – da mu ne bude pretoplo, ni prehladno, da ne bude previše
gladan, a ni previše sit. Tradicionalna metafora za sistem nagona je
termostat: kad temperatura padne ispod određene tačke, termostat to
registruje i uključuje grejanje, a kad se temperatura vrati na željenu
vrednost, grejanje se isključuje. Temperatura se diže i spušta unutar
nekoliko stepeni u odnosu na zadatu vrednost.
Apetit je tipičan primer nagona. Glad nas nagoni da tražimo hranu i
jedemo, a kad se zasitimo, prestajemo da jedemo. Postoje brojni drugi
nagoni: žeđ nas nagoni da pijemo, umor nas nagoni da spavamo,
termoregulacija nas nagoni da drhtimo, znojimo se, skinemo džemper ili
pojačamo grejanje. Glad i žeđ su motivacioni sistemi koji nas teraju da
preduzmemo nešto da ne bismo umrli. Neprijatna („averzivna“) unutrašnja
stanja žeđi, premora i hladnoće teraju nas da izađemo napolje, zadovoljimo
svoju potrebu i ponovo se vratimo na osnovnu liniju, a suština te osnovne
linije je opstanak.
Kad čujete „nagon“, misli se na „opstanak“.
Naučnici su dugo smatrali da je seks „nagon“. Trofazni model koji je
definisala Helen Singer Kaplan, o kom je bilo reči u poglavlju 2, opisuje
seksualnu želju kao jedan od „nagona ili apetita koji pomažu opstanak
pojedinca ili vrste“.172 Naučnici su vekovima mislili da je seks „glad“.
Verovatno i vi tako mislite. I ja sam dugo imala takvo mišljenje.
Međutim, ipak nije tako.
Lako je dokazati da seks nije nagon: prema navodima stručnjaka za
ponašanje životinja Frenka Biča iz 1956. godine, „Niko nikad nije imao
oštećenje tkiva zbog nedostatka seksa.“173 Možemo umreti od gladi, od
dehidriranosti, čak i usled nedostatka sna, ali niko nikad nije umro jer nije
mogao da ima seks. Možda je želeo, ali to je nešto drugo (i tema kasnijeg
odeljka). Ne postoji osnovna linija kojoj se vraćamo, niti fizička povreda
izazvana nezadovoljenjem seksualne želje.
Za razliku od toga, seks je „sistem podsticajne motivacije“.
 Većinu ljudi reč „podsticaj“ asocira na neku nagradu, nešto za šta se
vredi truditi. Biološko značenje je slično. Umesto da ih primorava neki
neprijatan unutrašnji osećaj, kao što je glad, sistemi podsticajne motivacije
reaguju na primamljive stimuluse iz spoljne sredine.
Kad se čuje „podsticajna motivacija“, misli se na „napredovanje“.
Nagon → opstanak. Situacija kad vas neprijatno unutrašnje stanje
tera na akciju, a prestaje kad se vratite na osnovnu liniju.
Podsticaj → napredovanje. Situacija kad vas privlači primamljivi
stimulus iz spoljne sredine (podsticaj). Prestaje kad dobijete podsticaj.
U mnogim sistemima, kao što je apetit za hranom, oba mehanizma
deluju istovremeno, zbog čega nam se dešava da želimo ukusnu hranu čak
i kad uopšte nismo gladni.
Ali seks nije nagon.

Zašto je važno znati da seks nije nagon

To je već dugo predmet rasprava. Stručnjaci za ponašanje životinja kao što

je Bič znaju da seks nije nagon još od sredine dvadesetog veka. S druge
strane, model seksualne reakcije koji je Američka asocijacija psihijatara
primenjivala sve do 2013. godine zasnivao se na nagonu. I, gledano iz
trećeg ugla, postoji i politički aspekt pitanja: treba li ljudima seks?
Mislim da je vrlo važno da okončamo raspravu i jednostavno
priznamo da je seks sistem podsticajne motivacije jer pazite šta se dešava
ako na seks gledamo kao na apetit koji nagoni na opstanak.
Da je seks nagon, kao apetit za hranom, trideset procenata žena koje
retko osete spontanu želju za seksom ili je ne osete nikad ne bi... pa, kako
bismo nazvali osobu koja nikad nije osetila spontanu glad za hranom, čak i
da nije jela danima, nedeljama ili mesecima? Ta osoba je definitivno
bolesna! Ako je seks glad, a vi nikad niste gladni, onda s vama nešto nije u
redu. A kad ste uvereni da s vama nešto nije u redu, aktivira se reakcija na
stres.174 Kad se aktivira reakcija na stres, vaša zainteresovanost za seks
nestaje (kod većine ljudi). Insistiranje da je seks nagon znači da zdravoj
osobi koja ima uzvratnu želju poručujete da je bolesna – ako joj to govorite
dovoljno često, na kraju će vam i poverovati. A, kad vam poveruje, to
odjednom postaje istina. Ljudi se od brige razboljevaju.
Kad usvojimo shvatanje da je seks sistem podsticajne motivacije – da
je uzvratna želja normalna i zdrava – svi će imati bolji seksualni život.
Ukoliko imate uzvratnu želju i hoćete da ona bude aktivnija, ne morate
menjati sebe, već samo promenite kontekst.
Međutim, to što se uzvratna želja karakteriše kao slaba želja nije
najgora posledica zablude da je seks nagon. Seksolozi se bore protiv te
zablude već više od stotinu godina i zbog društvene nepravde širih
razmera.175 Daleko gora posledica jeste ta da, kad se seks predstavi kao
potreba, ona stvara okruženje koje muškarcima hrani osećaj prava na seks.
Knjiga Nikolasa Kristofa i Šeril Vudun Half the Sky176 ilustruje kako
pretpostavka da dečaci treba da „izbacuju svoje seksualne frustracije“
potpomaže seksualno ropstvo siromašnih devojčica. Ako smatrate da je
seks nagon, poput gladi ili žeđi, koji osoba mora zadovoljiti da bi
preživela, ako mislite da naročito muškarci – njih sedamdeset pet
procenata sa spontanom željom – treba da izbace iz sebe nagomilanu
seksualnu energiju, možete naći opravdanja za bilo koji način na koji bi se
muškarac olakšao. Jer, ukoliko je seks nagon kao glad, njegove
potencijalne partnerke su kao hrana ili kao životinje koje se love zbog
hrane.
To je i činjenično netačno i jednostavno pogrešno.
Ovo je bitna stvar. Ako smatramo da je seks nagon, poput gladi,
mogli bismo početi da mu dajemo privilegije koje ne zaslužuje. Međutim,
ukoliko na njega gledamo kao na sistem podsticajne motivacije, što on i
jeste, zar kultura ne bi mogla da se promeni? Da li bi kultura mogla manje
da toleriše patnju devojčica ako ta patnja ne zadovoljava glad dečaka, već
njihovu zainteresovanost? Možda ne bi, ne znam. Međutim, znam da je
osećaj prava na seks kod muškaraca glavni razlog seksualnog
napastvovanja žena.177Čini mi se da, ukoliko mislite da erekcija znači da
imate „osnovni nagon za opstankom“, zabluda da je seks nagon – udružena
s dugogodišnjim kulturološkim stavovima da ženama nije dozvoljeno
ispoljavanje seksualnosti kao muškarcima – postaje toksična, i to velikom
brzinom.
Znam da svi govore kako je seks nagon. Znam da čak i najnovija
istraživanja u oblasti seksa ponekad čvrsto zagovaraju stav da je spontana
želja nagon.178 Da bi sve bilo još komplikovanije, ponekad istraživači koji
se malo bolje razumeju u ovu tematiku govore „seksualni nagon“, kao što
ateisti govore „hvala bogu“. Jezik je toliko ukorenjen u kulturi da čak i oni
čije je celokupno znanje suprotstavljeno toj činjenici koriste taj termin.
Ali, seks nije nagon.
Molim vas da to kažete svima koje poznajete.

„Ali, Emili, ponekad se čini kao da je nagon!“

Neki od vas će se zapitati: „Kako to da se seksualna želja ponekad čini kao

da je neprijatno unutrašnje stanje? Kako to da se ponekad čini kao da je
nagon?“
Odgovor glasi: iz istog razloga zahvaljujući kom je Dan mrmota
smešan film.
U tom filmu lik koga tumači Bil Mari budi se svakog jutra u istom
hotelu uz istu radio-emisiju, istog dana koji se ponavlja do očajanja: 2.
februara, na Dan mrmota. On je primoran da iznova proživljava jedan te
isti dan.
Pošto se uzaludno obraćao za pomoć producentkinji, lekaru,
psihijatru i, na kraju, dok je bio pijan u kuglani, dvojici muškaraca u
flanelskim košuljama, koje je slučajno sreo, zaključuje da može da radi šta
mu je volja jer nema nikakvih posledica. Slede urnebesne situacije i on
konačno odluči da zavede svoju producentkinju, koju igra Endi Makdauel.
Kako Dani mrmota prolaze jedan za drugim, on joj se udvara, zavodi je,
uči francusku poeziju dok pokušava da je odvede u krevet i postepeno se
zaljubljuje u nju... i dok Dani mrmota idu jedan za drugim, on uvek na
kraju dobije šamar. Još jednom. I još jednom. I opet. Ne uspeva da ostvari
svoj cilj, koji mu postaje sve važniji, sve dok na kraju ne odustane iz očaja.
I, zbog toga se ubije. Još jednom. I još jednom. I opet. Ne može ni da
umre.
Silne stvari se izdešavaju u međuvremenu i mislim da neću nikom
pokvariti užitak ako kažem da film ima srećan kraj. Dobar je,
preporučujem ga, ali kakve on ima veze sa seksualnom željom?
 Mehanizam u mozgu koji motiviše Bila Marija da se spase od Dana
mrmota, da osvoji Endi Makdauel i umre isti je mehanizam u mozgu zbog
kog seksualna želja liči na nagon. Evo kako on funkcioniše.
Zamislite jednog malog redara kao sudiju koji sedi pored vašeg
emocionalnog jedinstvenog prstena u mozgu.179 Taj redar ima dva
zaduženja:

1. prati situaciju i stara se da se svet ponaša prema njegovim očekivanjima

(očekivanjima formiranim na osnovu njegovih dotadašnjih iskustava u
svetu),
2. vodi istragu kad se javi raskorak između sveta i njegovih očekivanja.

Kad svet ispunjava njegova očekivanja, redar je zadovoljan. Ništa

mu ne nedostaje. Međutim, ponekad svet odstupa od njegovih očekivanja –
treba rešiti neke nejasnoće, istražiti neke novine da bi se utvrdilo gde se
uklapaju u očekivani poredak stvari ili treba pristupiti nekom veoma
dopadljivom podsticaju i pridobiti ga.180 U takvim situacijama on prelazi u
režim davanja naredbi. Svrha njegovog života je da smanjuje odstupanje.
Čitav njegov život čine sledeće tri stvari:

• cilj da eliminiše nesklad – što može da podrazumeva da rešava

nejasnoće, istražuje novine, pristupa podsticajima ili jednostavno
obavlja zadatke,
• napor koji se ulaže u ostvarivanje datog cilja – pažnja, sredstva i
neophodno vreme,
• napredak koji se ostvaruje ka cilju.

U slučaju Bila Marija, cilj je, između ostalog, Endi Makdauel; napori
koje on ulaže jesu sve urnebesne stvari koje pokušava, kao kad uči koji su
joj omiljeno piće i zdravica („Za mir u svetu“); napredak koji ostvaruje
ravan je nuli – sve do samog kraja, naravno.
Kad se seks čini kao da je nagon, cilj je seksualno privlačan podsticaj
– obično je to partner, ali ako imate veoma osetljiv gas, svet bi stalno
mogao da predstavlja neku vrstu nadražaja. Napori koje ulažete jesu
svakakvi mogući načini udvaranja, inicijative i zavođenja. Šta to stvarno
podrazumeva, zavisi od date kulture i od osobe. (Ima jedan stari vic: šta je
predigra za Irca? „Zagrli se, Bridžit.“) Napredak se ogleda u tome koliko
ste uspeli da se približite seksualnom činu s privlačnim podsticajem.
Mali redar beleži koliki napredak ostvarujete u odnosu na uloženi
napor. On izračunava koeficijent napora i napretka i ima čvrst stav o tome
koliki bi taj koeficijent trebalo da bude. Taj stav se naziva „brzina
zadovoljenja kriterijuma“.181 E, tu situacija postaje stvarno zanimljiva.
Kad redar smatra da dobro napredujete – kad napredujete
odgovarajućom brzinom ili je čak premašujete – on je zadovoljan,
motivisan, oduševljen. Međutim, kad smatra da ne napredujete dovoljno,
postaje razočaran i tera vas da se više trudite da biste se približili cilju.
Ukoliko vaš napredak ni tada nije zadovoljavajući, redar počinje da se
ljuti... a onda pobesni! Konačno, ako ste i dalje bez rezultata, u nekom
trenutku mali redar odustaje i gurne vas s emocionalne litice u „jamu
očaja“ jer se uverio da je cilj nedostižan. Odustajete u stanju beznadežne
tuge.
Mali redar Bila Marija je podivljao. Zaboga miloga, zar nema
nikakvih pravila u svetu, i nikakav cilj ne može da se ostvari – čak ni
umiranje! Šta se to dođavola dešava?!
Kad neprekidno doživljavate neuspeh u nastojanjima da dosegnete
seksualni podsticaj, vaš mali redar se prvo obeshrabri, pa se naljuti i na
kraju pada u očaj. Eto zato se to ponekad čini kao da je neprijatno
unutrašnje stanje. Nije neprijatna sama želja, već to što kriterijum ne
zadovoljavate zadatom brzinom. Drugim rečima, nije stvar u tome kako se
osećate..., već kakav stav imate o tome kako se osećate.
Kad na predavanjima govorim o malom redaru, studenti me
zapanjeno slušaju. Taj mali redar je ključan za vaše seksualno blagostanje,
ali on postoji i u skoro svakom drugom aspektu života. Ako ste ikad bili
ushićeni zbog pobede u nekoj trci ili igri, to je bio taj mali redar čiji ste
kriterijum uspeli da zadovoljite – koeficijent napora i napretka ispunjen ili
premašen! Ukoliko vam je nekad došlo da divljate po auto-putu, tada
kriterijum niste zadovoljili zadatom brzinom jer ste premašili vreme
trajanja putovanja koje vam je odredio redar – koeficijent napora i napretka
bio je previsok! Ako ste ikad pali u očaj zbog neuspeha, tada je vaš mali
redar utvrdio da vam je cilj bio nedostižan i da niste bili u stanju da vladate
situacijom. Taj mali redar i njegovi stavovi o tome koliko zahtevni ciljevi
treba da budu uzrok su brojnih obeshrabrenja i zadovoljstava, među kojima
posebno mesto zauzima i seksualna želja.

Nestrpljivi mali redari

Kultura nas nesumnjivo uči da moramo imati nestrpljive male redare koji
nam zadaju vrlo zahtevne brzine zadovoljenja kriterijuma, što znači da se
mnogi vrlo lako obeshrabre, pobesne i na kraju padnu u očaj kad ne mogu
da dobiju ono što žele – uključujući tu i seks. Taj koncept možemo
primeniti i šire i tako utvrditi šta osobe s uzvratnom željom misle o svom
„nedostatku“ želje: ako mislite da bi trebalo da želite seks, a to nije slučaj,
obeshrabrićete se... A, hoće li vas takvo osećanje podstaći da seks želite
češće?
Desiće se upravo suprotno.
Taj mali redar je patuljak ironije.
Za razliku od jedinstvenog prstena, kočnice i gasa, na malog redara
možemo svesno uticati i promeniti ga. Ljudi su zapravo možda jedina vrsta
koja je u stanju da nešto svesno preduzme i reši tu obeshrabrenost, a
sigurna sam da i vi možete naći rešenje ako o tome nakratko kritički
razmislite.
Postoje tri potencijalne mete koje se mogu promeniti.
Prvo postoji cilj. Za one sa spontanom željom, cilj je predmet želje,
dok je za one s uzvratnom željom, cilj sama želja. Zatim, postoji napor koji
se ulaže i na kraju odnos između uloženog napora i ostvarenog napretka
koji izaziva osećaj zadovoljstva ili nezadovoljstva – to jest brzina
zadovoljenja kriterijuma. To znači da sebi možete postaviti tri pitanja u
slučaju da ste razočarani zbog seksualne želje.182

• Da li je ovo pravi cilj za mene?

• Da li ulažem odgovarajuću vrstu i količinu napora?
• Da li imam realna očekivanja o tome koliko zahtevan cilj treba da
mi bude?
 Kad se radi o vladanju seksualnom željom u nekoj vezi, ključno je da
napravite razliku između želje i vaših osećanja o toj želji. Dobro će vam
doći veština o kojoj je bilo reči u poglavlju 4, a koja se odnosi na
zadržavanje iznad sopstvenog emocionalnog težišta (da se prema svojim
„osećanjima“ odnosite kao prema usnulom ježu), budući da preuzimate
odgovornost za sopstvena osećanja i tražite podršku od partnera.
Da biste obuzdali svoj malog redara, pomoći će vam još jedna
korisna veština, a to je da odredite prirodan prioritet različitih ciljeva, kao
što sam opisala u poglavlju 4. Svet je prepun noviteta i nejasnoća koje
treba istražiti, a redar raspolaže ograničenom količinom pažnje, pa zato
treba da odredi prioritetne životne domene kojima će tu pažnju posvetiti. Ti
domeni su poređani po redosledu važnosti.183 Seksualno uzbuđenje privlači
redarovu pažnju ka seksu, koji dobija prioritet samo kad nema drugih,
važnijih stvari na koje bi redar trebalo da se usredsredi, kao što je, recimo,
opstanak. I, budući da je stres reakcija s ciljem opstanka – pobeći od lava!
– kod većine ljudi seks gubi prioritet. Efikasno upravljanje kontekstom –
isključivanje onoga što vas sputava – smanjuje broj stvari koje mogu
odvući pažnju malog redara od seksa.
Treća, poslednja veština pomoću koje možete savladati
nezadovoljnog redara podrazumeva da promenite predstavu o seksualnoj
želji tako da ona za vas ne bude više potreba nego ono što zaista jeste:
radoznalost.
Kao i seks, radoznalost (ili „istraživanje“ ili „traganje“) je osnovni
biološki motivacioni sistem.184 Ona podstiče našu unutrašnju želju da
istražujemo nove stvari i rešavamo nejasnoće. Radoznalost, poput seksa,
takođe gubi prioritet kad smo pod stresom. Kad osećate teskobu ili ste
depresivni, gubite zanimanje za nove stvari i težite da budete u prijatnom,
poznatom okruženju.185 To vas neće začuditi jer ste pročitali poglavlje 3 i
sećate se onog pacova koji je prvo boravio u običnoj pregradi, u pregradi
nalik na spa-centar i pregradi gde su mu puštali Igija Popa. Kad ste
smireni, skoro sve može da vam podstakne radoznalo ponašanje tipa „šta je
ovo?“, a kad ste pod stresom, neće ga podstaći skoro ništa.
Konačno, u radoznalosti, kao i u seksu, nema osnovne linije na koju
treba da se vratite, već postoji prijatno zadovoljstvo ka kom vas ono vuče.
Niko nije umro zato što nije stigao da pročita kraj krimi romana, nije otkrio
zašto je trava zelena ili nije skočio padobranom.
 Kad radoznalost koristim kao analogiju za seks, najdraže mi je to što
ona podrazumeva da vaš partner nije životinja koju treba loviti radi
opstanka, već tajni čuvar s beskrajnim skrivenim kvalitetima. Seks može
da vam dosadi samo ako vas radoznalost napusti.186
To daje potpuno novi smisao onome što nam je poručio Stiv Džobs:
„Uvek budite radoznali.“
Dakle, seksualna želja funkcioniše kao radoznalost.
Kada funkcioniše.
Što nekad nije slučaj.
Šta izaziva poremećaj želje i šta da radite kad se to desi?
U narednim odeljcima govoriću o malo verovatnim krivcima
problema sa željom (hormoni i monogamija), kao i o najčešćim krivcima:
kulturološke poruke koje stiskaju kočnicu i problem u vezi koji sam
nazvala dinamika jurenja. Na kraju ću navesti tri dokazane metode koje
vam mogu pojačati želju.

Dobra vest! Hormoni verovatno nisu problem

Ako osećate bol prilikom seksa, obratite se lekaru – moguće je da se radi o

hormonskom poremećaju u kombinaciji s raznim neurološkim i fiziološkim
faktorima. Međutim, ukoliko imate slabu želju, hormoni skoro sigurno nisu
problem.187 Lori Broto i njene kolege ispitivali su šest hormonalnih faktora
da bi utvrdili može li se na osnovu nekog od njih u manjoj ili većoj meri
predvideti disfunkcija kod žena sa slabom željom i ispostavilo se da
nijedan nije značajan pokazatelj slabe želje.188
Dakle, ako nisu u pitanju hormoni, koji su pokazatelji slabe želje
prema ovom istraživanju? Brotova navodi da su to „razvojna anamneza,
psihijatrijska anamneza i psihoseksualna anamneza“. Drugim rečima, svi
faktori nabrojani u poglavljima 4 i 5 – stres, depresija, teskoba, trauma,
privrženost itd.
Ljudi ponekad lakše prihvate ideju da na njihovu seksualnu želju
utiče samo njihova hemija, te da želja nema nikakve veze s njihovim
životom. Na kraju krajeva, danas je tako lako izmeniti hemiju u
organizmu! Međutim, hormoni su sićušan – često zanemarljiv – deo
konteksta koji utiče na seksualno blagostanje žena, te bi njihova promena
imala samo mali – često zanemarljiv – efekat. To je još jedan razlog zašto
je „ružičasta vijagra“, za kojom vlada tako veliko interesovanje, pristup
koji nema perspektivu. Stres, saosećajnost prema sebi, traumatično
iskustvo, zadovoljstvo vezom i ostali emocionalni faktori daleko više utiču
na seksualnu želju žena od bilo kog hormona.
Ako ponekad imate slabu želju za seksom, a pritom nemate
zdravstvenih problema, najverovatnije ne morate da popravljate sebe – s
vama je sve u redu – samo treba da promenite kontekst.

Još dobrih vesti! Nije ni monogamija

Poslednjih nekoliko godina velika buka se digla oko „neprirodnosti“

monogamije i gašenja erotske strasti kad su partneri u dugoj vezi,
opredeljeni za seks samo s jednom osobom. Sada verovatno već možete da
pogodite šta mislim o tome: važan je kontekst i ne postoje dve iste osobe.
Neki monogamni parovi stvaraju kontekst koji održava i rasplamsava želju,
dok drugi... to ne rade. Ne može se reći da monogamija sama po sebi loše
utiče na želju. Stvar je u tome što način na koji ljudi upražnjavaju
monogamiju može da ubije želju. Ako ste opredeljeni za monogamnu vezu,
ovaj odeljak je za vas.
Trenutno postoje dva učenja o tome kako održavati želju u dugim
monogamnim vezama. Nazvaću ih učenje Ester Perel i učenje Džona
Gotmana, mada su to samo skraćene verzije mnogo detaljnijeg i složenijeg
problema.
U svojoj knjizi Mating in Captivity189 Ester Perel razmatra
kontradiktornost koja se nalazi u osnovi modernih veza: suprotnost između
poznatog i novog, stabilnog i tajanstvenog. Mi želimo ljubav koja se
zasniva na sigurnosti, bezbednosti i stabilnosti, ali želimo i strast koja se
zasniva na avanturi, riziku i novim doživljajima. Ljubav je posedovanje.
Žudnja znači želeti. A možete želeti samo ono što još uvek nemate.
Ako je problem to što je ljubav na duge staze u suprotnosti sa strašću
na duge staze, Perelova navodi da je rešenje održavati autonomiju, prostor
za erotiku u sebi samom kao način da se održi neophodno rastojanje da bi
se rodila želja. U kontekstu onog malog redara u mozgu, rešenje je da se
održava samo mala doza nezadovoljstva – ne dovoljna da ono pređe u
razočarenje i svakako ne tolika da padnete s litice u jamu očaja, ali
dovoljna da ono hrani vašu radoznalu energiju koja vas „gura napred“. Kao
što je Perelova navela u svom predavanju održanom u okviru TEDx
programa, „Želja podrazumeva da hoćemo da pređemo most“.190 To znači
da namerno uvećavamo rastojanje koje stvara napetu nestabilnost ili
neizvesnost, blago i prijatno nezadovoljstvo.
Nasuprot tome, Džon Gotman u svojoj knjizi The Science of Trust
kaže da problem nije nedostatak rastojanja i tajnovitosti, već nedostatak
produbljujuće intimnosti. Prema takvom stanovištu, intimni razgovori,
nežnost i prijateljstvo ključni su za erotski život u dugoj vezi. Gotman
navodi rezultate studije u kojoj je učestvovalo stotinu parova starijih od
četrdeset pet godina, od kojih je jedna polovina imala dobar a druga loš
seksualni život. Gotman piše da su oni koji su vodili dobar seksualni život
„stalno pominjali: (1) da održavaju blisko prijateljstvo, da su povezani i
imaju poverenja jedno u drugo; i (2) da im je seks prioritet u životu“.191
Drugim rečima, želju održavaju tako što most grade zajedno, a ne tako što
moraju da ga pređu.
„Usredsredite se na međusobne želje“, kaže Gotman.
„Održavajte prijatno rastojanje“, kaže Perelova.
Da li se pitate ko je u pravu?
Po mom mišljenju, oboje – u zavisnosti od toga kako zamišljate
„želju“. Sećate se razlike između žudnje i uživanja iz poglavlja 3? Za
Perelovu, želja je žudnja. Kad nešto želite, tražite, čeznete za nečim.
Težnja ka ostvarenju cilja uz smanjivanje odstupanja, da se poetski
izrazim.192
Za Gotmana i učesnike njegovog istraživanja želja je više povezana s
uživanjem. Čuvanjem, naslađivanjem, dozvoljavanjem. Kad se zajednički
istražuje dati trenutak, opaža kakav je, i kad vam se to dopada.
Upotrebiću ovde metaforu s hranom – prema Perelovoj, glad je tajni
sastojak zahvaljujući kom jelo postaje ukusno. Suština Gotmanovog
pristupa ogleda se u dolasku kući s posla i spremanju večere zajedno s
partnerom. Pijete vino dok kuvate, hranite jedno drugo jagodama koje ste
namenili za desert i potom zajedno večerate uživajući u svakom zalogaju.
Pristup Perelove podrazumeva da svom partneru prilazite s već
rasplamsalom vatrom. Kod Gotmana vatru rasplamsavate jedno drugom.
 Iako oba pristupa imaju veliki potencijal, naša kultura generalno više
vrednuje jedan od njih. Pristup želji u knjizi Mating in Captivity nabijen je
adrenalinom; sam po sebi je uzbudljiv. Mi uživamo u takvom ciklusu
„svrab, češanje, olakšanje, svrab“. Sviđa nam se da želimo toliko da ne
možemo uvek da odvojimo doživljaj želje od doživljaja sviđanja.
Želja iz knjige The Science of Trust nema toliko adrenalina, njena
suština je više slavljenje osećaja u kontekstu, slavljenje zajedništva. Lično
sam više naklonjena Gotmanovom stilu, dok je moja sestra bliznakinja
izjavila: „Zašto bi bliskost podstakla nekoga da poželi još veću bliskost?
Prostor!“ Poznajem ljude koji se kunu u jedan i one koji se kunu u drugi
pristup. Znam osobe koje su toliko iscrpljene da nemaju snage da probaju
ni jedan, ni drugi. Znam one koji su uvereni da je jedan pristup „pravi put“
ka želji, iako mislim da bi im koristilo kad bi probali drugi pristup. Stvar je
u tome šta vam odgovara. Konačno, mislim da obe metode vode do
ostvarenja istog opšteg cilja: pojačati dejstvo gasa i smanjiti dejstvo
kočnice.
Cilj oba opisana pristupa jeste održavanje radoznalosti: Perelova se
zalaže za to da održavamo radoznalost prema partneru s određenog
rastojanja; Gotman se zalaže za to da održavamo radoznalost prema samoj
prirodi zadovoljstva u kontekstu međusobne odanosti. Oba pristupa se
slažu da se strast ne javlja automatski u dugoj, monogamnoj vezi. Oni se,
međutim, takođe slažu da se strast zaista dešava – pod uslovom da par
svesno upravlja kontekstom. Osim toga, svaki par ima jedinstvene potrebe
kad je kontekst u pitanju.
Sećate se seksa koji poboljšava zaplet iz poglavlja 4? Pokretačka
snaga seksa koji vas vuče napred ka većem cilju nije samo mehanizam
seksualne reakcije. To je seks prilikom kog mehanizmi stresa i privrženosti
sarađuju sa seksualnom kočnicom i gasom da bi pojačali seksualnu
motivaciju. Oba navedena pristupa to postižu, ali na različite načine.

Kad je Džoni otkrio da postoje one skale i prekidači, i shvatio na šta

Lori reaguje, odlučili su da se pretplate na jedan od paketa iznenađenja.
Na svakih nekoliko meseci stiže im paket – nešto kao luksuzna korpa s
voćem, s tim da umesto voća dobijaju komplet za unapred osmišljenu
seksualnu igrariju. Oboje su se plašili da će to biti nekako jeftino, ali su
odlučili da vredi pokušati. Oboje su obraćali pažnju na kontekst, i iako je
Džonijev kontekst bio, „Daj mi dva minuta samo da operem zube“, Lorin
je glasio, „Hoćeš li me konačno spasti ove uloge mame jer se u suprotnom
nikad neću pretvoriti u seksi damu.“
Paket je stigao i zajedno su ga otvorili.
Prvi utisak je bio... pa, razočaranje.
„Ipak smo mnogo platili za nešto što liči na pribor za kreativnu
radionicu“, prokomentarisala je Lori.
„Vibrator već imamo“, primetio je Džoni.
Pomislili su: „Šta ima veze?“ Platili smo ovaj komplet. Baka nam
čuva dete. Rezervisali smo hotel. Idemo, pa šta se desi (ili ne desi), desiće
se (ili se neće desiti).
U kutiji je bilo uputstvo o tome kako veče treba da se odvija, kao i
neka pravila, ali nisu ih se pridržavali. Razgovarali su o tome u kolima dok
su se vozili do hotela smejući se sve vreme.
Naručili su picu i nastavili razgovor, a pričali su i o drugim stvarima
– poslu, detetu, porodici. Samo su neodređeno pričali ne zaboravljajući
pritom koliko se vole. Zatim je Lori napravila kupku i u kadi je čitala
erotske priče.
Ostatak večeri ću premotati unapred uz predlog da nekoliko minuta
pevušite „Can You Feel the Love Tonight?“
U kom trenutku je Lori osetila nešto što bi opisala kao „želju“?
Otprilike na pola masaže koju joj je Džoni priredio kad je izašla iz kade i
prišla krevetu samo u čipkastom brushalteru mirišući na losion za telo.
U kom trenutku je Džoni osetio želju? Dok su se vozili u kolima.
Ipak, sve je ispalo kako treba.
Bila je to skupa noć koju je trebalo detaljno isplanirati unapred, ali
Lori je uspela da potpuno potisne stanje uma koje je imala kao roditelj,
šefica i studentkinja, sa svim problemima koje život nosi, i da se prepusti
stanju uma za seksi avanturu sa Džonijem koje je privremeno u drugi plan
gurnulo izazivače stresa, dok je ona kao seksi dama bila obasjana
reflektorima.
A promenili su samo kontekst.

„Zar nije problem samo u kulturi?“

Često mi postavljaju pitanje: „Zar ne bi žene imale spontaniju želju da naša
kultura nema tako negativan stav o seksu?“
Želja zavisi od konteksta, a kultura je sastavni deo konteksta – dakle,
da, ona utiče na želju. U poglavlju 5 saznali ste koliko toga žene treba da
prevaziđu kad odrastaju u kulturi koja ih kažnjava što slave svoje telo, uči
ih da se plaše ili gade seksa, i da budu hronično nesigurne i zabrinute zbog
sebe i partnera. To je recept za stalno stisnutu kočnicu.
Zato je i lako moguće da bi u kulturi s pozitivnijim stavom prema
seksu više žena imalo spontanu želju. Zapravo sam sigurna da je tako
budući da bi u kulturi s pozitivnijim stavom prema seksu manje stvari
pritiskalo kočnicu. Volela bih da se to i naučno ispita: hajde da odgajimo
stotinu devojčica u kulturi s pozitivnim stavom prema seksu koja ih uči da
slave svoje telo i veruju u njega, koja sprečava sva neželjena iskustva u
detinjstvu i poštuje zadovoljstvo, radost i samopouzdanje žena. Da vidimo
šta će se desiti s njihovim seksualnim blagostanjem u poređenju sa stotinu
nasumično odabranih devojčica odgajenih u ovoj običnoj seksualnoj
kulturi prinude koja nas tera da se stidimo tela i zadovoljstava, i da budemo
nesigurne.
Nikad, međutim, nije i pitanju „samo“ kultura, „samo“ biologija ili
„samo“ bilo šta. Uvek se radi o interakciji sva tri elementa. Čak i u kulturi
koja gaji pozitivan stav prema seksu ženama s osetljivijom kočnicom i
manje osetljivim gasom bila bi potrebna dodatna seksualna stimulacija pre
nego što bi se uzbuđenje rasplamsalo u želju. A, čak i u kulturi s
najnegativnijim stavom prema seksu žene sa slabo osetljivom kočnicom i
vrlo osetljivim gasom osetile bi želju pre nego što bi uopšte postale svesne
da su uzbuđene.193
Dakle, tako je. Kultura jeste sastavni deo konteksta i mislim da bi
više žena imalo spontaniju želju kad bi se kultura promenila i spremnije
prihvatala raznovrsna seksualna iskustva i autonomiju.
Nažalost, kultura nije sastavni deo konteksta kojim se lako upravlja –
i, ne znam za vas, ali ja nisam spremna da čekam da kultura u kojoj živim
usvoji pozitivan stav prema seksu da bih imala seksualni život kakav
želim. Svrha ove knjige je da vama kao osobi pomogne da unapredite svoj
seksualni život pomoću nauke i nadam se da ste do sada naučili da odmah
možete imati odličan seksualni život, a da pritom ne čekate da se kultura u
kojoj živite promeni.
 Ipak, evo kratkog upozorenja: često čujem komentare, „Kad bi
kultura imala pozitivniji stav prema seksu, ženska seksualna želja bila bi
sličnija muškoj!“, što je ista ona zabluda o podrazumevanoj muškoj
seksualnosti zbog koje se žene osećaju kao da im nešto fali. Mislim da bi u
kulturi s pozitivnijim stavom prema seksu i muškarci bili sličniji ženama –
prijemčiviji, manje usklađeni, osetljiviji na kontekst. Bez obzira na to da li
je ovo tačno, moramo dobro da pazimo da ne upadnemo u zamku i ne
pretpostavljamo da je muška seksualnost model prema kom bi ženska
seksualnost „trebalo da“ se ravna.
Sećate se paradajza i aloje? Ako očekujemo da svi ljudi treba da se
ponašaju prema jednom modelu, to će neke okarakterisati kao „ispravne“, a
druge kao „pogrešne“, pri čemu ne postoji nešto pogrešno što drugačiji
kontekst ne bi ispravio – i ne postoji ništa ispravno što pogrešan kontekst
ne bi mogao da pokvari.

Možda je kriva dinamika jurenja

„Slaba želja“, po definiciji, jeste problem u vezi. Partner sa slabom željom

jeste onaj koji previše retko oseća želju za seksom, pa tako ne može da
zadovolji svog partnera. Ne radi se o tome da je seksualna želja jedne
osobe nekako po prirodi „previše slaba“, niti da je želja druge osobe
„previše jaka“. One su jednostavno različite – barem u trenutnom
kontekstu.
Ta razlika u želji predstavlja najčešću seksualnu disfunkciju –
međutim, uzrok problema nije razlika, već kako se partneri bore s njom.
Problematična dinamika u odnosu nastaje kad partneri imaju različitu
jačinu seksualne želje i kad smatraju da je jačina želje jednog partnera
„bolja“ od jačine želje onog drugog. Primera radi, recimo da osoba A ima
spontanu želju, a osoba B uzvratnu. U takvom scenariju, osoba A se može
osetiti odbijenom i nepoželjnom jer ona skoro uvek započinje seks, dok
osoba B može steći utisak da je partner primorava na seks, pa će pružati
veći otpor. Osoba A stalno traži seks i oseća se odbačeno, povređeno i
ogorčeno jer je osoba B stalno odbija; s druge strane, osoba B zauzima
odbrambeni stav, oseća se krivom i povređena je jer i samo zbog toga što
se od nje traži seks oseća da nešto sigurno nije u redu. U međuvremenu
osoba A možda se zapita: „Da li sa mnom nešto nije u redu? Da li imam
preveliku želju za seksom? Da li sam opsednut ili opterećen seksom?“
Kakva zbrka!
Dakle, kako se rešava ova situacija?
Već znamo odgovor: problem nije u samoj želji, već u kontekstu.
Potrebno vam je više seksualno relevantnih stimulusa koji aktiviraju gas, a
manje stvari koje pritiskaju kočnicu.
Evo tri ideje koje će vam, kako istraživanja navode, pomoći da to i
ostvarite.

Jačanje želje... pomoću nauke!

1. deo: uzbuđenost jedinstvenog prstena

U drugoj sezoni kanadske TV serije Slings and Arrows, pozorišni reditelj

Džefri Tenant radi s dvoje mladih glumaca koji se muče s ulogama Romea
i Julije. Govori im da što brže optrče oko bloka kao da se jure, i da zatim s
prekidima rade trbušnjake dok bez daha izgovaraju tekst scene s balkonom.
„Julijino“ mišljenje o tome kako takva tehnika utiče na bolje
razumevanje teksta: „Neverovatno, tako je ... puno strasti, ... zaista
poetično, ali je isto, hm, seksepilno“, kaže ona pokušavajući da dođe do
vazduha.
Kakve bi aerobne vežbe imale veze s dvoje tinejdžera koji se strasno
zaljubljuju jedno u drugo?
Uzbuđenost.194Uobičajeno lupanje srca i teško disanje koji aktiviraju
centralni nervni sistem zbog (delimično) hedonističkog jedinstvenog
prstena u mozgu.
Sećate se da jedinstveni prsten određuje hoćemo li ići napred ili se udaljiti
– hoćemo li prići nečemu ili izbeći nešto, hoćemo li ispoljiti želju ili strah.
Koliko jako želite nešto ili ga se plašite, zavisi od intenziteta aktivacije
jedinstvenog prstena. Budući da samo jedan jedinstveni prsten vlada svim
emocionalnim sistemima, aktivacija jednog motivacionog sistema može
pojačati aktivaciju drugog motivacionog sistema. Šta pojačava intenzitet
aktivacije? Istraživanja navode dve metode za jačanje intenziteta.
1. metoda: doživljaji koji vam ubrzavaju puls. − Na početku veze potrebni
su doživljaji koji podstiču lupanje srca, kao što su Romeo i Julija radili
trbušnjake dok su govorili svoj tekst. Vozite se rolerkosterima, idite
zajedno u duge, brze šetnje po prirodi, gledajte horor filmove, idite na
velike koncerte ili političke skupove. Ako ste zaluđenik kao ja,
razgovarajte satima o nauci bez prestanka. Radite šta god vas uzbuđuje, šta
god vam doslovno izaziva lupanje srca. Bićete uzbuđeni u opštem smislu, a
mozak će primetiti stepen uzbuđenosti, primetiće osobu s kojom ste i
zaključiće: „Hej, izgleda da je ova osoba stvarno uzbudljiva!“
2. metoda: smisleni izazovi. − Da biste osnažili i produbili svoju vezu,
isprobajte nešto novo i zajedno se upustite u neki smisleni izazov.195
Prepustite se nekoj seksualnoj fantaziji o kojoj ste oduvek maštali, ali niste
imali hrabrosti da je probate. Upalite svetlo – ne da igrate predstavu, već
da otvorite oči i gledate jedno drugo. Povežite se. Prepustite se
međusobnom poverenju u velikom stilu. Rizikujte. Odredite sebi kao paru
neki važan cilj. To je naučna metoda za „poboljšanje zapleta“ u vezi koja
je već sada u fazi „srećno do kraja života“.
Upozorenje: ove metode neće imati efekta ako je kočnica stisnuta!
Metode usmerene na uzbuđenost aktiviraju gas, ali koliko god jako da
pritiskate gas, to ništa neće vredeti ukoliko vam je kočnica stisnuta. Samo
ćete da turirate motor i nećete stići nigde.
Zato, ako hoćete da pojačate gas, isprobajte navedene metode. Ali,
ukoliko treba da pronađete način da prestanete da stiskate kočnicu, čitajte
dalje.

Jačanje želje... pomoću nauke!

2. deo: isključite ono što vas sputava

Pogledajte radne listove o kontekstu iz poglavlja 3, a zatim i radni list na

kraju ovog poglavlja.
Primetićete da ti radni listovi iziskuju preduzimanje nekih aktivnosti za
koje su istraživanja utvrdila da pomažu ljudima da premoste jaz između
onoga gde se sada nalaze i onoga gde žele da budu.
1. Napravite plan. Budite konkretni i precizni, a ne apstraktni i neodređeni.
Šta će vam tačno pomoći da pustite kočnicu? Na osnovu kojih iskustava iz
prošlosti znate da bi takav plan mogao uroditi plodom? Kada tačno ćete se
seksualno povezati sa sobom ili s partnerom? Gde ćete biti? Šta ćete uraditi
neposredno pre i neposredno posle toga? Šta ćete (ili šta nećete) imati na
sebi? Jednostavno rečeno: kakav seks vredi imati i šta ćete preduzeti da to i
ostvarite u svom životu? Konkretno, precizno, detaljno.
2. Predvidite prepreke. Mnogi preskaču ovaj korak, a tu greše. Lako je
misliti da bi plan sam po sebi trebalo da bude dovoljan. Ne znam da li bi
tako trebalo da bude, ali znam da on skoro nikad nije dovoljan jer, čim
naletite na nepredviđenu prepreku, čitav plan bi mogao da vam propadne.
Možda ste pomislili: „Pa, to mi je važno, tako da ću naći neki izlaz. Nešto
ću da improvizujem ako naiđem na prepreku.“ Odlično! Drago mi je da
vam je ovo važno. U stvari, nemojte ništa ni pokušavati ako vam nije
važno! Isto tako, da je dovoljno samo „naći neki izlaz“, ne bi vam uopšte
trebala nikakva promena jer biste se već snašli. Predvidite prepreke i
napravite rezervni plan.196
3. Povežite ga sa svojom ličnošću. Nemojte samo trčati, budite trkačica.
Nemojte samo imati seks, budite očaravajuće seksepilna žena kojoj seks
budi radoznalost i želju za igrom. Ako trčite zato što morate ili mislite da
to treba da radite, a ne zato što je to deo vaše ličnosti, nećete daleko stići,
niti ćete trčati često, a verovatno nećete ni uživati mnogo dok trčite. Isto
tako, ako imate seks zato što morate ili mislite da to treba da radite, nećete
ga često upražnjavati, a verovatno nećete ni uživati mnogo u njemu.
Nemojte samo odlučiti da imate seks. Isprobajte identitet žene koja voli
seks.
Sva ova tri koraka su važna za efikasnu promenu, ali kad bih morala
da izaberem najvažniji, opredelila bih se za ličnost. Možete napraviti
savršen plan – konkretan, određen, detaljan, i osmisliti kreativne i
izvodljive načine za savladavanje prepreka na koje biste mogli da naiđete –
ali ako vam on nije važan, nećete ništa postići s njim. Plan će vam postati
važan ako je on ključan deo vaše ličnosti.
Isprobavanje identiteta „žene koja voli seks“ mnogim ženama uliva
snagu. Osećaju se kao kad traže savršenu venčanicu ili kuću – možda su
potrebne određene izmene da bi vam savršeno odgovarala, ali već osećate
povezanost. Ako se i vi tako osećate, pustite da vas sopstvena ličnost vodi
dok osmišljavate plan i predviđate na koje biste prepreke mogli da naiđete.
„Da sam žena koja voli seks, kako bih se izborila sa situacijom da sam
prezauzeta za seks?“ ili „Kao žena koja voli seks kako da najbolje
prevaziđem samokritičnost?“
 Drugim ženama identitet „žene koja voli seks“ uopšte ne odgovara –
barem ne u početku. Ako vam je teško da se poistovetite s identitetom žene
koja voli seks, to je ključan podatak! Razmislite o tome zašto vam takav
identitet ne odgovara. Da li su stvari koje vas sputavaju, a koje pokušavate
da isključite, povezane s vašom ličnošću? Što su povezanije, mozak i telo
će se čvršće držati za njih i neće hteti da ih pusti.
Stres, depresija, teskoba, samokritičnost, nepoverenje u vezi ili
jednostavno iscrpljenost ili preopterećenost stvarne su i bitne prepreke za
seks. Sećate se kako onaj mali redar u emocionalnom mozgu određuje
prioritete prema onom što je potrebno za opstanak? Ukoliko vaš odgovor
jednostavno glasi, „Previše sam umorna i usamljena da bih bila žena koja
voli seks“, to je odličan odgovor! To znači da vam premor i usamljenost
pritiskaju kočnicu – što je normalno i potpuno logično u smislu želje
zavisne od konteksta ili uzvratne želje – a kočnicu ćete pustiti kada se
budete više odmarali i čvršće povezali s voljenim osobama u koje imate
poverenja. To nije lako postići – da jeste, već biste pronašli rešenje – ali je
važno da to uradite, čak i da vam motiv nije češći i bolji seks.
Ponekad se sve svodi na borbu između dva identiteta: žena koja je
oduševljena poslom i žena koja je oduševljena seksom. Žena koja nalazi
sigurnost u tome da se potpuno isključi i žena koja je otvorena i upušta se u
rizik. Žena koja veruje da nije dovoljno dobra i prekoreva se zbog toga i
žena koja zna da je dovoljno dobra i pažljivo dopušta sebi da isprobava
nove stvari i pravi greške.
Postoje čitavi sistemi vrednosti koji prate takve identitete, a identitet
koji sada imate nije se samo niotkuda pojavio. Međutim, kao što sam
objasnila u poglavlju 5, brojne faktore koji su oblikovali vaše seksualno
biće niste vi sami izabrali. Niste izabrali svoj vrt, niti ono što je u njemu
posađeno u ranom detinjstvu. Sada je trenutak da procenite naučeno i
odlučite šta ćete zadržati, a šta zameniti. I slušajte: ponekad nemate
nikakvu kontrolu nad količinom stresa u svom životu, a kad se to desi,
potpuno je razumno da će seks pasti u drugi plan. Ne morate da pojačavate
svoju želju za seksom, ali možete ako vam je to važno.
Možete ako isključite ono što vas sputava.

Kočnice su veliki problem za Merit, pa je ona zato pokušala da

„poveže seks sa svojom ličnošću“. Odmah se ozbiljno naljutila.
 „Što bih ja morala da volim seks?“, besno se obratila Kerol. „Zašto
ne mogu da budem samo žena koja ne želi seks? Umorna sam od sveg tog
pritiska kako treba da želim seks više nego inače i budem osoba koja
nisam!“
Zato je uradila nešto izuzetno. Usvojila je takvu definiciju svoje
ličnosti: „Ja sam žena koja ne želi seks.“ Neko vreme njen identitet se
zasnivao na odbijanju seksa, i to ljutitom.
Sećate se da smo u poglavlju 4 pomenuli da je bes reakcija na stres
„borbom“ i da su reakcije na stres ciklusi koji treba da se zaokruže? Merit
je u životu imala mnogo prilika da započne te cikluse, ali ni blizu toliko
prilika da ih zaokruži. Jednostavno bi se razbesnela i isključila, i opet
razbesnela i isključila stalno pritiskajući kočnicu nasred ciklusa. Zato je za
sobom ostavila gomilu nezaokruženih ciklusa reakcije na stres.
Glorija Stajnem je izjavila: „Istina će vas osloboditi, ali prvo će vas
iznervirati.“ Propustila je da otkrije kako da od iznerviranosti stignete do
slobode. To ćete postići tako što ćete zaokružiti ciklus, proći kroz tunel.
Zato je Merit dopustila da je savlada bes jer se po prvi put manje
plašila samog besa nego onoga što bi joj se moglo desiti kad bi zauvek
zadržala taj bes u sebi. Zato je pustila da sve izađe iz nje.
Zatim je mudro izabrala gde će istresti sav taj neodređeni bes:
usmerila ga je na pisanje dopustivši tako glavnom junaku da mučki ubije
neprijatelja – drhtala je i plakala stisnutih zuba dok je pisala. Bes je mogla
da usmeri i na jutarnju šetnju, da se oštrim korakom okomi na velika
brda... ili je mogla da ga potpuno neprikladno usmeri na porodicu, da svoj
neodređeni bes pokuša da konkretno pripiše njima i iskoristi ga kao oružje
protiv njih. Ali, pametna je ona. Pisanje joj je bilo sigurnosni ventil.
Bes je delovao onako kako i deluje kad mu dozvolite da protutnji
kroz vas kao jak vetar: sam se oduvao. To je trajalo neko vreme i bilo je
neprijatno. Za sobom je imala bes koji se nagomilavao više decenija i
kojeg je morala da se reši. Čak je i nekoliko nedelja odbijanja seksa bilo
tek početak. Najvažnije je bilo to što je sebi dopustila da oseti taj bes i
učila je kako da ga kanališe kroz sebe, umesto da ga zadržava u sebi. S
njim nije ništa radila, nije ga usmeravala ni prema kome, samo ga je
oslobodila iz sebe, dozvolila mu je da ode. Merit je verovala da će joj se iz
tela osloboditi sav taj nagomilani bes. Zamislila je kako se taloži u
ozonskoj rupi.
 A onda se jednog dana bes stišao i u toj tišini se zapitala: „Dakle,
ako ne želim seks, šta ja stvarno želim?“
Setila se one noći s lubrikantom, koliko je dobar osećaj bio pružiti
zadovoljstvo, i odgovori su počeli sami da se nižu. Želela je da pruži
zadovoljstvo, da se poveže, da prima zadovoljstvo i deli ga s ljubavi svog
života. Da oseti zadovoljstvo – razna zadovoljstva, ali naročito telesna –
bez odbrambenog štita koji ju je čuvao u nebezbednom svetu.
Ne može se reći da nikad ranije nije osetila zadovoljstvo, ali ona ga
je u svojoj samoodbrani toliko izolovala da mu nije omogućila da se širi
van tog ograničenog prostora unutar sebe.
Kad se koncentrisala na zadovoljstvo svoje partnerke, kočnica joj je
bila puštena. Toliko je znala. Kako da se prepusti i oseti zadovoljstvo i
sama?
Orgazam.
Ali o tome u poglavlju 8.

Jačanje želje... pomoću nauke!

3. deo: očajničke mere

Ako ste vi i vaš partner zapali u klopku dinamike jurenja i situacija se

pogoršala toliko da nijedna od opisanih metoda ne može da vam pomogne,
moguće rešenje je terapija. To naročito važi ukoliko se kod jednog partnera
javlja strah kad želi da oseti želju – tada je terapija najbolje rešenje. Na
kraju krajeva, strah se javlja kad se očekivanje pomeša sa žudnjom... ali
žudnjom da se osoba odalji, a ne da krene napred. Kad je kontekst
pogrešan, vi ste kao onaj pacov kome puštaju Igija Popa; na skoro svaki
nadražaj reagujete sa, „Šta je ovo, zaboga?“, pa zato tada uopšte nije važno
šta radite – za sve vam se čini da je loša ideja. Kad ne vidite izlaz iz takvog
stanja, rešenje je terapija. Ona je zaista delotvorna kada je veza zdrava!
Ukoliko hoćete da sami isprobate terapeutski pristup, naredne ideje
možete prilagoditi svojoj vezi. Evo osnovnih principa.

1. Nema seksa. To znači bez ikakvog polnog kontakta i orgazama, recimo,

mesec dana – ili dve nedelje ili tri meseca. Dovoljno dugo da osetite
stvarnu prepreku. Cilj toga je da se eliminiše svaki tračak očekivanja ili
zahteva da bilo kakav fizički kontakt među vama završi seksom. Možete i
nešto drugo staviti van domašaja – sve čemu se partner B sa slabijom
željom opire jer oseća da ga to pritiska. Kad ne budete strahovali i mislili,
„Uh, šta ako se ovaj savršeni poljubac pretvori u očekivanje seksa koji još
uvek ne želim?“, oboje se možete opustiti i uživati u dozvoljenoj fizičkoj
intimnosti.
2. Naizmenično započinjite nežnosti. Svaki partner započinje nežnosti
najmanje jednom nedeljno, ili jednom u dve nedelje ako vam je to previše
često, ili triput nedeljno ako vam jednom nedeljno nije dovoljno. Broj nije
mnogo bitan, samo se dogovorite koliko često tako da oboje smatrate da je
to izvodljivo. Svrha ovog pravila jeste da se naruši dinamika jurenja tako
da nijedan partner ne oseća nikakav pritisak, niti se oseća uskraćeno.
Pošto je na snazi pravilo da nema seksa, nećete započinjati seks, već
erotsko dodirivanje (detalji su navedeni u fazama niže u tekstu). Bez
ikakvih zahteva, očekivanja, pritisaka da se „dobro pokažete“. Samo treba
da se dodirujete, uživate i razvijate svest o telu. U određeno doba dana ili
kad legnete u krevet jedan partner treba da nagovesti da započinje erotsko
dodirivanje – usmeno, nekim gestom, šta god vam odgovara. Odvojte
barem dvadeset minuta bez prekida da se usredsredite jedno na drugo, da
budete pažljivi i prisutni duhom, bez ičega što bi vas ometalo. Ako partner
započne nežnosti u nezgodnom trenutku, odredite neko povoljnije vreme i
tada se posvetite jedno drugom.
Standardni pristup seksualnoj terapiji podrazumeva napredovanje po
fazama. Svaka faza traje nedelju ili dve, s tim da u svakoj narednoj fazi
postepeno intenzivnije erotsko dodirivanje započinje drugi partner. Faze se
odvijaju na sledeći način:
1. faza. − Jedna osoba dodiruje drugu (izuzev delova tela pokrivenih
donjim vešom) radi ličnog zadovoljstva, a zatim menjaju uloge.
2. faza. − Jedna osoba dodiruje drugu (izuzev delova tela pokrivenih
donjim vešom) radi sopstvenog i partnerovog zadovoljstva, a zatim
menjaju uloge.
3. faza. − Jedna osoba dodiruje drugu, ovog puta uključujući polne organe i
grudi, radi zadovoljstva oba partnera, a zatim menjaju uloge.
4. faza. − Istovremeno dodirivanje radi obostranog zadovoljstva.
 Zatim sledi penetracija, ako to važi za vašu vezu – prvo bez ikakvih
pokreta guranja (samo „zadržavanje u vagini“), a zatim u poslednjoj fazi s
pokretima guranja, ali bez orgazma. Međutim, vi se ne morate slepo
pridržavati svih navedenih koraka. Možete osmisliti neku svoju varijantu
koja vam oboma odgovara.
Osoba koja dodiruje partnera mora vežbati „nametljivost“, dok osoba
koju partner dodiruje mora vežbati „samoodbranu“. Drugim rečima,
posebno u prvoj fazi, onaj koji dodiruje mora raditi ono što prija, a
dodirivani partner mora da kaže ako ovaj drugi treba da prekine s nečim jer
mu to ne prija. Nekim parovima pomaže kad koriste skalu, recimo od -10
do +10, pa onaj koji dodiruje prestaje sa svim nežnostima ispod ocene -2.
Neki parovi koriste simboliku semafora – zeleno označava zadovoljstvo,
žuto je za neutralan osećaj a crveno za „prekini s tim“. Svrha samoodbrane
i nametljivosti jeste da razmrse čvor u seksualnoj komunikaciji koja se
svodi na „Ovo mi prija“ i „To mi se ne sviđa“, bez osećaja krivice ili
osude.
Kao što možete pretpostaviti, u ovim fazama rađaju se „osećaji“ –
mnogo „osećaja“. Pravi izazov koji pred vas stavlja ovaj pristup nisu ni
faze, ni naizmenično započinjanje nežnosti, već stvaranje prostora za
„osećaje“ oba partnera, čak i kad su ti „osećaji“ sukobljeni. Ako kao par
vešto stvarate taj prostor, ovo bi mogao da bude sjajan pristup za vas.
Ukoliko se uporno držite sopstvenih stavova, pa zbog toga niste u stanju da
ozbiljno shvatite stavove partnera... za vas je terapija. Stvarno. Pomaže! To
su pokazala istraživanja!197
Univerzalnije rešenje na kojem se temelje sva tri opisana pristupa
zasniva se na individualnim stavovima, a ne na ponašanju. Mislite da nešto
nije u redu s vama (ili s vašim partnerom) ili mislite da partner misli da s
vama nešto nije u redu – to ubija želju, svaki put.
Zato imam poruku za partnera B, onog što se oseća kao da ga jure.
Reći ću vam nešto, a vi ćete mi verovati jer su svi naučni dokazi na mojoj
strani. U stvari, verovaćete mi jer je ono što ću vam reći tačno. Zato što ste
u nekom strpljivom deliću svog srca uvek znali da je to istina. A ona glasi:
Niste falični. Vi ste celovito biće. Nada postoji.
Možda se osećate zaglibljeno. Možda ste iscrpljeni. Depresivni ste,
osećate teskobu, iscrpljeni ste obavezom da brinete o svima i očajnički
vam treba obnovljena snaga. Možda ste umorni od osećaja da treba da se
branite i umorni od želje da vaše telo uradi nešto novo. Možda želite da vas
nakratko neko drugi brani da biste mogli da spustite gard i budete
jednostavno svoji. Samo nakratko.
To su okolnosti, to niste vi. Vi ste okej. Vi ste celovito biće.
Seksualnost koju nosite u sebi štiti vas tako što se povlači sve dok ne
nastupi nek povoljniji trenutak.
Potpuno razumem koliko strašno može da vas razočara to što
partnerovo telo misli da je povoljan trenutak upravo sada, dok vam je telo
još uvek na oprezu. Situacija se dalje pogoršava, jer što je partnerovo telo
spremnije, vaše postaje sve opreznije. Ništa ne valja ni za jedno, ni za
drugo.
Međutim, vaša seksualnost je tu. Ona je deo vas, isto kao vaša koža,
vaš otkucaj srca, rečnik kojim se služite. Ona je tu i čeka. Samo zato što
skoro niste imali potrebu da koristite reči „zagrejana“ i „vatrena“, ne znači
da vam više nisu na raspolaganju. Ako naiđe prilika, one će biti tu,
spremne i čekaće vas. Kao vaša najbolja drugarica vaša seksualna želja
čeka da joj vaš život dozvoli da izađe napolje i igra se. Pustite je kad vam
se učini da je dovoljno bezbedno.
I, kratka poruka za partnera A – onoga koji želi seks i stalno ga traži:
znam da vam se ponekad čini da vam partner B uskraćuje zadovoljstvo i
znam da to može biti krajnje mučno. Vi imate veoma tešku ulogu u
raspetljavanju čvora u vašoj vezi jer morate da ostavite sa strane ono što
vas boli i pružite ljubav osobi koja vam, kako vam se ponekad čini, nanosi
taj bol. Uh, to jeste teško.
Znam i da ponekad možda brinete da previše često imate želju za
seksom, da imate nerazumne zahteve ili da s vama nešto nije u redu pošto
želite seks toliko često. Ne, vi samo imate jaču seksualnu želju od svog
partnera – vaši delovi tela su drugačije organizovani. To je normalno.
Nijedno od vas nije falično, samo treba da zajedničkim naporima
pronađete kontekst koji oboma odgovara.
Dajte partneru B vremena i prostora da se udalji od seksa. Odustanite
od seksa u svojoj vezi – nakratko – i budite tu, potpuno prisutni, i
emocionalno i fizički. Obasipajte partnera nežnošću, pod uslovom da ti
izlivi nežnosti nisu uvod u seks. Pružite mu toplu, velikodušnu ljubav.
Neće vam ponestati.
Jednostavno rečeno, najbolji način da se izborite sa željama
različitog intenziteta jeste da budete dobri jedno prema drugom.
 Da bi se raspetljao čvor seksualne dinamike u vezi, neophodni su
vreme, strpljenje i vežba, ali dosledna primena opisanih metoda
zasnovanih na najkvalitetnijim dostupnim naučnim izvorima može vas
vratiti na pravi kolosek.

Zajednički život u vrtu

Isto kao što se žene često uče da veruju kulturološkim porukama o svom
telu više nego sopstvenom osećaju o tome šta je zdravo, često verujemo
partnerovom mišljenju i predstavi o svojoj seksualnosti više nego što
verujemo svom mišljenju. Ako se partnerova seksualnost bolje uklapa u
standardni narativ o tome kako seks funkcioniše, tada smo naročito skloni
da verujemo da smo falični.
Međutim, sada ste već pametniji i znate kako da najbolje iskoristite
svaku vrstu želje. Prihvatite uzvratnu želju. Obožavajte je. Ona od vašeg
partnera traži da vam pomogne da nađete dobre razloge da se uzbudite.
Kad prihvatite nekog novog u svoj vrt, ne zaboravite da je ta osoba
navikla da radi u svom vrtu koji je drugačiji od vašeg. Njeno telo, kočnica i
gas, seme koje su ona ili njena porodica i kultura posadili, način na koji je
naučena da gaji svoj vrt – sve to može da bude slično kao kod vas... ili
može da bude potpuno različito. Ako se vi i vaš partner razlikujete, ne
zaboravite da nijedno od vas nije ni bolja, ni gora osoba – čak ni ako je
jedno od vas u većem skladu s kulturološkim standardom. Uzgajivač
krompira bi vas potpuno pogrešno savetovao kad bi vam rekao da ruže
treba da rastu pod zemljom. Uslovi u kojima uspeva aloja nisu dobri za
paradajz.
Ako u svoj vrt pozovete nekog ko vam se sviđa i koga dovoljno
poštujete, nadam se da se i vi toj osobi sviđate i da ona takođe poštuje vas.
Isto kao što toj osobi želite da pomognete da njen vrt napreduje, i ona želi
vama da pomogne da vaš vrt napreduje. Ona možda samo ne zna kako.
Zato morate da naučite partnera šta je uzvratna želja. Niste falični –
vi ste struk paradajza u svetu koji od vas očekuje da budete aloja. Ukoliko
vam treba više vode da bolje napredujete, recite to svom partneru i
proslavite to zajedno. Kažite mu koji konteksti vam aktiviraju gas,
uzbuđuju vas, a koji vam stiskaju kočnicu i isključuju vas. Pričajte o
najerotičnijem seksu koji ste imali zajedno i šta partner može da uradi da
se takav seks ponovi.

Lepe stvari vam se dešavaju kad u svojoj vezi napravite mesta za

uzvratnu želju. Kad su Olivija i Patrik preokrenuli svoje želje tako da je
Patrik, čija želja zavisi od konteksta, postao inicijator, on je morao da
otkrije kakvi će ga nadražaji pokrenuti iz praznog hoda i zainteresovati za
seks. Olivija je Patriku strpljivo ostavila prostor i vreme da istražuje svoju
želju i na kraju je bila nagrađena snažnim erotskim doživljajem kakav joj
je njena spontana želja retko pružala.
Takav nivo međusobnog prihvatanja i prihvatanja samog sebe sami
po sebi su posebne i ključne karakteristike konteksta koji obiluje seksualno
pozitivnim signalima. Da biste ga dostigli, ne treba samo da budete svesni
toga kako se svačija seksualnost ispoljava već i da prihvatite te
seksualnosti takve kakve jesu. Nije važno kako ispoljavate svoju
seksualnost, već kako reagujete na nju. Kako vaš partner reaguje na svoju
seksualnost i kako oboje reagujete na seksualnost onog drugog.
To što vas tamo čeka je najmoćniji seksualno pozitivan kontekst. On
je tema poglavlja 9.
Ipak, pre nego što pređemo na njega, da popričamo o orgazmu?

PnP

• Oko petnaest procenata žena ima spontanu želju za seksom – požele

ga iznenada. Trideset procenata ima uzvratnu želju – one žele seks
kad se već stvori atmosfera s erotskim nabojem. Ostale, oko polovina
žena, imaju kombinaciju te dve, u zavisnosti od konteksta.
• Seks nije nagon, kao glad. To je „sistem podsticajne motivacije“,
kao radoznalost. Zato... uvek budite radoznali.
• Kad vam se čini da je seks kao nagon, to je zbog onog malog redara
u emotivnom mozgu čiji je zadatak da smanjuje odstupanja. Redar
vas motiviše da tragate za novim stvarima i zadovoljstvima, da
rešavate nejasnoće itd.
 • Ako hoćete da pojačate seksualnu želju u vezi, uvodite nove stvari,
tragajte za nejasnoćama, pojačajte užitak i intenzitet (ubrzajte puls!).
Iz radnih listova na stranama 258–260 otkrićete kako.

Isključite ono što vas sputava

Ovaj radni list osmišljen je s ciljem da vam pomogne da napravite

praktičan plan za isključivanje onoga što vas sputava. Istraživanja navode
da je najefikasnije ponavljati ova četiri koraka svakog dana, ali možete
probati da ih radite i jednom nedeljno; biće dobro ako čak i samo jednom
uradite ovu vežbu.
1. korak. − Pregledajte radne listove „Pozitivni seksualni konteksti“
i „Ne baš najbolji seksualni konteksti“ iz poglavlja 3, gde ste naveli
kontekste koji vam stiskaju kočnicu i aktiviraju gas. Ovde ih samo
nabrojte.

Kočnica

Gas

2. korak. − Sve to što vas koči – iz konteksta koje ste naveli –

potencijalni je kandidat za promenu. Izaberite jedan kontekst koji biste
promenili kad biste odlučili da isključite ono što vas sputava. Navedite pet
stvari koje biste vi i/ili vaš partner mogli da preduzmete da biste to
ostvarili. Savet: budite što konkretniji i određeniji jer će vam tako plan biti
korisniji.

1. __________________________
2. __________________________
3. __________________________
4. __________________________
5. __________________________

3. korak. − Predvidite prepreke. Na kakve prepreke biste mogli da

naiđete?

Gde i kada će se – konkretno – ta prepreka pojaviti?

Šta možete da preduzmete da sprečite pojavu te prepreke?

 Šta ćete – konkretno – uraditi da se vratite svom cilju ako se suočite s
tim preprekama?

4. korak. − Razmislite o tome kako biste se osećali da ste nežna,

seksepilna žena kojoj seks budi radoznalost i želju za igrom. Kako to
izgleda? Šta još primećujete?

___________________________
___________________________
___________________________
___________________________
___________________________
___________________________

Pitanja za razmatranje

• Šta biste preduzeli da ostavite više vremena za seks?

• Šta bi vam dalo više energije za seks?
• Koji bi aspekti vaše veze poboljšali seks?
• Koje biste probleme u vezi voleli da rešite?
• Kakav bi bio vaš odnos prema sopstvenom telu?
• Kako biste započeli seks?
• Kako biste reagovali kad bi vaš partner započeo seks?
• Kakve seksualne signale biste primetili?
• Kakva biste razmišljanja imali o seksu?
• Šta mislite o partnerovom seksualnom uzbuđenju, njegovoj želji i
orgazmu?
• Šta biste mislili o svojoj želji, uzbuđenju i orgazmu?
• Kakav bi vam bio stav o tome da pružate zadovoljstvo?
• Kakav bi vam bio stav o tome da primate zadovoljstvo?
• Kako biste sada, kada ste dobili novu snagu i imate kontrolu nad
svojim telom, prevazišli kulturološki usađen stid koji bi neki
pokušali da vam nametnu?
• Koji bi vam bio omiljeni aspekt vaše seksualnosti?

Primeri

• Mogu da se prepustim partnerovim dodirima i uživam u trenutku, a

da pritom ne brinem o orgazmu.
• Razmišljala bih o zajedničkim seksi i romantičnim trenucima koje
sam imala s partnerom i oni bi mi podstakli želju.
• Želim seks čak i kad se svađamo.
• Držim otvorena sva vrata i prozore svoje seksualnosti – ja sam
jedno veliko ushićeno DA.
• Neću dozvoliti da bilo šta stane na put našem užitku.
• Dopustila bih sebi da želim ono što želim bez ikakve osude.
• Istraživanje moje seksualnosti više me uzbuđuje nego što me plaši.
• Okrenula bih se seksu i užitku u teškim trenucima.
• Seks nije izolovan aspekt mog života – on je njegov sastavni deo a i
moj život je sastavni deo seksa.
• Ništa me ne pritiska da budem ili radim nešto što mi nije potpuno
ispravno.
 Deo 4

Ekstaza za svakoga
 osam

orgazam
FANTASTIČNA PREMIJA

Spektatorizacija198 je umetnost koncentrisanja na svoje telo i seksualnu

funkciju prilikom seksa, a Merit je bila majstor za to. Umesto da obrati
pažnju na prijatne žmarce koji joj prolaze telom, u glavi bi joj se vrzmale
nespokojne misli o tome kako joj se grudi pomeraju, kako prethodni put
nije imala orgazam ili šta njena nesposobnost da se usredsredi na užitak
govori o njoj kao seksualnoj osobi. Ona je bila zabrinuta zbog seksa koji
ima, umesto da uživa u seksu koji ima. A, briga je suprotna uzbuđenju.
Briga joj je stiskala kočnicu.
A, kad je kočnica stisnuta, nema orgazma.
Zato je lako mogla da nabroji orgazme koje je doživela s Kerol
tokom dve decenije njihove veze.
Zato je i odlučila da je najbolje da kroz orgazam vežba užitak – kao i
poverenje u sebe koje joj je bilo potrebno da dostigne užitak – kojim je
želela da obogati svoj život.
„U redu, reci mi kako“, rekla mi je. „Kako da mi se dogodi
orgazam?“
„Ah, orgazam se ne događa. On se omogućava“, odgovorila sam.
Klimnula je – a onda odmahnula glavom. „Ne znam šta to znači.“
Preporučila sam joj da pročita knjigu Becoming Orgasmic199Džulije
Hajman i Džozefa Lopikola. Iako je namenjena ženama koje nikad nisu
doživele orgazam, ona je zaista idealan vodič za sve žene koje imaju tu
vrstu problema. Merit je nabavila knjigu, pročitala je i radila neke vežbe...
a zatim je uradila još nešto izuzetno. Odlučila je da ipak ne pokuša da
doživi orgazam s Kerol.
 „Za mene bi upražnjavanje seksa sve dok ne doživim orgazam bilo
kao da trčim dok ne oslabim. To jednostavno ne funkcioniše tako. Zato
neću više da pokušavam.“
Ona i Kerol su se jednom nedeljno masirale i ljubile, i imale su
oralni seks. Samo su se igrale i pratile svoje osećaje, bez ikakvog cilja.
I pogodite šta se desilo.
A-ha.
Ovo poglavlje se bavi orgazmom, raznim vrstama orgazmičkih
doživljaja koji su ženama na raspolaganju i preprekama koje ženama
otežavaju da dostignu vrhunac zadovoljstva. Zbog svoje osetljive kočnice
orgazam – naročito orgazam s drugom osobom – za Merit je bio
nedostižan. Primenila je naučne metode opisane u ovom poglavlju da
isključi ono što je sputava i tako doživi orgazam koji je po intenzitetu
premašio sva njena očekivanja.

Pre nekoliko godina pružila sam podršku prijateljici koja je tada

započela svoju prvu seksualnu vezu. Njeno dotadašnje iskustvo zasnivalo
se samo na masturbaciji, a o orgazmu da i ne govorim. Ponekad bi mi
postavila neko pitanje, a jedno od njih bilo je: „Kako da znam da sam
doživela orgazam?“
Odgovorila sam joj da svi različito doživljavamo orgazam, te da se
orgazmi razlikuju u zavisnosti od načina stimulacije, od toga da li je s
partnerom, pa čak i toga u kojoj je fazi menstrualnog ciklusa – od raznih
faktora. Žene nekad osete ritmičko pulsiranje mišića oko vagine, a nekad
ne. Kao najvažnije, većina žena navodi da najčešće imaju osećaj
„završetka“, osećaj da su prešle prag i da je nešto gotovo. Često se javlja
vrhunac napetosti u mišićima i lupanje srca. Orgazmi su nešto poput
umetnosti, rekla sam joj. Znaš da je to to kad ga vidiš. Možda nije ono što
očekuješ, ali razlikovaće se od svega ostalog.
Klimnula je glavom nestrpljivo i rekla: „Mislim da sam imala to!“
A, onda mi je jednog dana prišla s osmehom od uva do uva i rekla:
„Nije bilo kao što sam očekivala, ali bili ste u pravu. Osećaj je
nepogrešiv.“
Zbog njegove raznolike i promenljive prirode, orgazam je skoro
nemoguće definisati – iako naučnici troše na hiljade reči da reše njegovu
enigmu.200 Međutim, kad se svede na osnovni osećaj, evo šta se dobije:
orgazam je naglo nevoljno opuštanje seksualne napetosti.201
I sami primećujete da je iz ove definicije mnogo toga izostavljeno:
polni organi, kontrakcije mišića, seksualno ponašanje, užitak, kao i sve ono
što konkretno opisuje osećaj i kako je do njega došlo. Orgazmi se razlikuju
– od žene do žene i od konteksta do konteksta. Doživljavaju se prilikom
vođenja ljubavi, a ponekad izostanu. Nastaju stimulacijom klitorisa,
stimulacijom vagine, stimulacijom butina, stimulacijom anusa,
stimulacijom grudi, stimulacijom ušne školjke ili mentalnom stimulacijom
bez ikakvog fizičkog kontakta – a mogu i izostati prilikom neke od
navedenih radnji. Možete ih doživeti dok spavate, dok vežbate ili u raznim
situacijama koje nemaju nikakve veze sa seksom. Mogu da budu prijatni,
jednolični, duhovno nadahnjujući, neprijatni, ekstatični, zabavni ili
razočaravajući. Nekad su fenomenalni, nekad nisu. Nekad ih želite, a
nekad ne.
U ovom poglavlju istražujemo čitavo područje orgazmičkih
doživljaja da bismo našli put do tajnog vrta u samom njegovom središtu.
Prvo ću vam reći šta orgazam nije: to nije reakcija polnih organa,
„zadovoljstvo“, hijerarhijska ili evoluciona adaptacija. Na crvenom tepihu
izložiću vam čitav niz statističkih podataka i brojna ženska iskustva da
biste svoj doživljaj (ili nedostatak) orgazma uklopili u standardnu sliku.
Zatim ću opisati šta treba preduzeti da bi se prevazišli problemi s
orgazmom – bilo da treba da naučite da doživite prvi orgazam, bilo da
treba da doživite orgazam u različitim kontekstima. Reći ću vam i kako da
u sebi pronađete onu vrstu orgazma od kog zvezde praskaju i pretvaraju se
u dugu.
Želim da vam dokažem da, kakve god orgazme imate (ili nemate),
sve je to normalno, i da vam ulijem energiju da ubuduće doživljavate
najmoćnije i najintenzivnije moguće orgazme, orgazme koji prevrću
kosmos naglavačke. Verujem da je svako sposoban da ih doživi, ali samo
kad odbacite sve što orgazam nije.

Neusklađenost – sada s orgazmom!

Kao prvo, orgazam nije reakcija genitalnih organa.

 U poglavlju 2 opisala sam istraživanje Mastersa i Džonsonove koji
su proučavali fiziologiju ciklusa seksualne reakcije. Ispitivanje je
obuhvatilo merenje nekoliko signala prilikom orgazma, naročito
kontrakcija karlične dijafragme na ulazu u vaginu.
Da. Nije baš tako jednostavno.
Sećate se neusklađenosti iz poglavlja 6 – kada se reakcija polnih
organa ne podudara s onim što osoba oseća u datom trenutku? Dokazano je
da to važi i za orgazam – barem među ženama koje mogu da dožive
orgazam u laboratoriji dok im se meri reakcija polnih organa.

Šta da radite ako vas ometa spektatorizacija

Za razliku od ostalih vrsta, ljudi mogu preuzeti kontrolu nad
mozgom, umesto da mozak ima kontrolu nad njima. U stanju smo da
primetimo o čemu razmišljamo ili šta osećamo, i da nešto
preduzmemo povodom toga. To je ključno za savladavanje
zabrinutosti o seksualnom umeću, uključujući tu i spektatorizaciju:
primetite ono na šta obraćate pažnju, pa se zatim usredsredite na ono
na šta stvarno želite da obratite pažnju.
To je u početku lakše reći nego uraditi, ali vežbanjem postaje lakše
uraditi nego reći! Evo kako.
Zamislite da čekate u redu u prodavnici ili sedite u autobusu.
Obratite pažnju na disanje. Udisaj. Pauza. Izdisaj. Pauza. Udisaj.
Pauza. Izdisaj. Pauza. Dva udisaja, samo toliko. Obratite pažnju i
nasmešite se. Vežbajte to pet do deset puta dnevno.
Najvažnije je, međutim, da primetite kada vam pažnja odluta za
vreme ta dva udisaja – što će se i desiti, i to je normalno. Kad
primetite da su vam misli odlutale, nasmešite im se i odbacite ih, a
zatim pažnju lagano vratite tamo gde treba da bude. E, ta veština
naziva se svesna pažnja. Kad budete sposobni da primetite da vam je
pažnja odlutala od onoga što se trudite da primetite, moći ćete da
rešite problem spektatorizacije jer ćete naučiti da prepoznate
spektatorizaciju i usmerite pažnju na osećaje u svom telu.

Primera radi, od učesnica jednog istraživanja zatraženo je da

dostignu orgazam masturbacijom u laboratoriji i da zatim „ocene“ orgazam
na skali od 1 („slab ili nezadovoljavajući“) do 5 („izuzetno jak ili
odličan“)202. Kakvi su bili rezultati? Nije utvrđena nikakva veza između
ocene orgazma i reakcije polnih organa koji se obično smatraju
„pokazateljima“ orgazma, kao što je broj kontrakcija karlične dijafragme.
Te ritmičke, nevoljne kontrakcije možda su skoro i najopštiji
fiziološki pokazatelj orgazma – ali čak ni on nije uvek pouzdan. Prilikom
jednog istraživanja dve od jedanaest žena nisu imale nikakvu kontrakciju
vaginalnog mišića prilikom orgazma.203 Drugo istraživanje je otkrilo da
neke žene imaju kontrakciju mišića, a da pritom ne dožive orgazam.204
Drugim rečima, genitalni fiziološki pokazatelji orgazma ne
podudaraju se uvek sa subjektivnim osećajem orgazma koji žena ima. To je
potpuno logično ako usvojimo činjenicu da se orgazam – kao i uzbuđenje –
ne dešava u polnim organima, već u mozgu.205
Ne postoje dve iste osobe
Stigli smo do druge stvari koja orgazam nije: „vrhunac
zadovoljstva“.
Orgazam umnogome liči na golicanje. Ponekad je zabavno, ponekad
neprijatno, a ponekad skoro i da ništa ne osećamo. Zadovoljstvo je
opažanje nekog osećaja, a opažanje zavisi od konteksta. To jednako važi i
za orgazam i za golicanje. Međutim, niko me nikad ne pita: „Zašto mi
često bude zabavno i prijatno kad me partner zagolica, ali u nekim drugim
prilikama nemam takav osećaj?“ Svi instinktivno znamo da opažaj
golicanja zavisi od konteksta. Postoje i vreme i mesto za golicanje.
Ipak, stalno čujem pitanje: „Kako to da mi je orgazam nekad
fenomenalan, a nekad nije?“ Kao da mislimo da je orgazam nekako
drugačiji od ostalih osećaja, da bi trebalo da ga osetimo na određeni način,
bez obzira na kontekst.
Svi orgazmi predstavljaju iznenadno opuštanje seksualne napetosti.
Kakav osećaj imamo prilikom takvog opuštanja zavisi od konteksta. Zato
je orgazam nekad neverovatan, a nekad... baš nikakav. Evo nekoliko
primera.

• Sva crvena u licu jedna žena mi je ispričala da je doživela orgazam

na času fitnesa – ali nije uživala u njemu – i da ju je zbunio i
orgazam i to što nije osetila nikakav užitak.206
• Prijateljica koja je patila od ozbiljne depresije rekla mi je da
doživljava orgazam, ali da ne oseća nikakav užitak. Rekla sam joj da
 je to normalno, da užitak proizlazi iz konteksta, a da je njen kontekst
siv i bezličan. Normalan za osobu koja pati od depresije.
• Jedna studentkinja je prebledela dok je slušala moje predavanje o
seksualnom napastvovanju. Usput sam bila napomenula da žene
ponekad dožive orgazam prilikom silovanja i da je to u suštini samo
refleks i ne predstavlja nikakvo zadovoljstvo, niti pristanak.207
Kasnije mi je prišla i rekla da joj je ta rečenica promenila život.
• Jedna žena je povremeno doživljavala orgazam u snu i budila bi se
usred vrhunca, nekad iz sna, nekad ne, ali su je uvek zbunjivali
toplina i pulsiranje prilikom kojih nije nužno osećala nikakav
poseban užitak.208

Orgazmi se razlikuju zato što su konteksti u kojima se doživljavaju

različiti. Kvalitet orgazma nije funkcija samog orgazma, već konteksta u
kom se on dešava.

Svi delovi su im isti...

Treća stvar koja orgazam nije: hijerarhijski. Orgazmi se razlikuju i ne

postoji „prava“ ili „bolja“ vrsta orgazma. Čak je i problematično tvrditi da
postoje različite vrste orgazma – zato što su im osnovni delovi isti
(iznenadno opuštanje seksualne napetosti), ali su različito organizovani.
Umesto da razmišljamo o „vrstama“ orgazma, možemo razmišljati o
tome kako ih sve možemo doživeti. Evo nekoliko predloga izrazito
prijatnih orgazama koje su mi žene opisale.

• Orgazam uz stimulaciju klitorisa

• Orgazam uz stimulaciju vagine
• Orgazam samo uz stimulaciju grudi
• Orgazam uz sisanje nožnih prstiju
• Orgazam koji je doživela kada joj je partner penetrirao u anus (s
velikom količinom lubrikanta) prstom dok ju je kosom držao
 prikovanu za krevet. Najerotičniji osećaj imala je, kako je navela,
kad joj se njegov topli dlan nežno oslanjao o zadnjicu.
• Orgazam koji je doživela kad joj je partner dugo laganim, nežnim
pokretima milovao spoljne usne vrhovima prstiju. Rekla je: „Ono što
je počelo kao predjelo, pretvorilo se u glavno jelo.“
• Orgazam bez ikakve stimulacije polnih organa dok je oralno
zadovoljavala partnera. Uzbuđenje im je bilo tako usklađeno da je
svršila istovremeno s njim.

Da li su to klitoralni orgazmi, vaginalni orgazmi, orgazmi

stimulacijom grudi, orgazmi stimulacijom nožnih prstiju, orgazmi
stimulacijom zadnjice, orgazmi stimulacijom usana i oralni orgazmi?
Ne. Uprkos neumornim naporima ženskih časopisa i čak istraživača
da definišu i daju imena različitim vrstama orgazama koje možemo
doživeti – orgazam stimulacijom G-tačke, pomešani orgazam, materični
orgazam, orgazam vulve i svi ostali209 – može da bude samo jedan. (Kao
Gorštak.) Postoji samo to iznenadno oslobađanje seksualne napetosti koje
nastaje na različite načine. Anatomski, fiziološki, čak evolucijski nema
mnogo smisla klasifikovati orgazam na osnovu delova tela koji se
stimulišu.210
Tačno je da orgazam koji se doživi stimulacijom klitorisa često pruža
drugačiji osećaj u odnosu na orgazam koji se dostiže vaginalnom
stimulacijom. Međutim, tačno je i to da se vaginalni orgazmi međusobno
razlikuju, kao i to da se klitoralni orgazmi međusobno razlikuju. Orgazmi s
partnerom mogu pružati drugačiji osećaj nego orgazmi bez partnera, dok se
orgazmi s jednim partnerom mogu razlikovati od orgazama s nekim
drugim partnerom. Osim toga, orgazmi doživljeni s jednim partnerom
mogu se razlikovati u zavisnosti od seksualnog odnosa. Kad bismo
kategorisali orgazme po osećaju koji pružaju, trebala bi nam nova
kategorija za svaki orgazam koji žena doživi.
Isto kao što su sve vulve normalne i zdrave upravo takve kakve jesu,
tako su i svi orgazmi normalni i zdravi, bez obzira na vrstu stimulacije i
osećaj koji pružaju. Oni se ne procenjuju po tome kako su nastali ili da li
zadovoljavaju neke proizvoljne kriterijume, već po tome da li su vam se
svideli i da li ste ih želeli.
 Lori nije imala problem s orgazmom. Kad bi se zagrejala, orgazam
uglavnom ne bi izostao. Ne, Lorin problem je bio taj što joj se zbog
stresnog života podigao kameni zid koji ju je izolovao od svakog
seksualnog zadovoljstva. Ona i Džoni su učili kako da sruše taj zid
menjajući kontekst... ali posle one uspešne avanture uz pesmu „Can You
Feel the Love Tonight?“ Džoni se uobrazio. Iskušavao je svoju sreću.
Počeo je da joj traži, da je pritiska, da je juri, zbog čega je Lori osećala
sve veći pritisak i ubrzo joj je postalo mrsko što joj traži seks, naročito
pošto je znao – znao je – da ona nije zainteresovana kad je pod pritiskom.
Kao da je pokušavao da sve upropasti.
Bilo bi potpuno normalno i primamljivo kad bi Lori ovako
razmišljala o toj situaciji: „Vidi, pošto mi je život u haosu, i moje
interesovanje za seks je u haosu. Pa neka tako i bude. Za mene nema
seksa.“ Mnoge žene razmišljaju na isti način svaki dan i s pravom mirno
čekaju da im se život prolepša da bi mogle da vrate svoj seksualni život u
normalu. To je stvar prioriteta. Zapravo, Lori je pokušavala da pojača
želju za seksom ne zato što je ona stvarno želela da želi seks, već najviše
zbog toga što je to Džoni želeo.
Iznervirana, isterala ga je iz kuće na ceo dan poslavši ga s Trevorom
u biblioteku da bi imala kuću samo za sebe, da bi oprala veš, završila neki
posao i možda, ako joj se posreći, malo i odspavala.
A čim su otišli... nedostajali su joj.
Često joj je najlepši deo dana bio kad je kupala sina – daleko od
toga da ju je to zamaralo ili joj predstavljalo gnjavažu, volela je da se
prska i igra s njim. Sad je shvatila kako jedva čeka da se vrate zbog...
kupanja!
Zatim je uporedila zadovoljstvo koje joj pruža seks i zadovoljstvo
koje joj pruža uloga mame. Pomislila je: „Nisam sebična što uživam da
budem sa svojim detetom – zbog tog uživanja sam bolji roditelj! Kako onda
sebi mogu da dozvolim taj užitak, a ne mogu sebi da dozvolim da uživam u
drugim stvarima?“
Nešto je kliknulo. Bila je svesna da je naučena kako je majčinstvo
najlepše iskustvo za ženu, ali da upražnjavanje seksa nije prihvatljivo, da
joj griža savesti brani da uživa u ukusnoj hrani zbog figure... mnogo stvari.
Ali, na kraju, nešto je samo kliknulo i odbacila je takve misli. Zapitala se
može li da ima seks zadovoljstva radi, a ne „zbog Džonija“.
 Lori se setila da je Džoni rekao: „Možda je suština u tome kakav je
osećaj, a ne gde smo ili šta radimo.“ Možda bi mogla to da proba, da
obrati pažnju na osećaj, bez obzira na to šta se dešava.

Vagina vam je u redu, u svakom slučaju

Često mi postavljaju pitanja o orgazmu prilikom odnosa s penetracijom

penisa u vaginu, pa ću se sada malo posvetiti toj temi. Kao što smo videli u
poglavlju 1, klitoris je centralno mesto erotskog uzbuđenja. Dominantnost
klitorisa u ženskom orgazmu objašnjava zašto od osamdeset do devedeset
procenata žena koje masturbiraju to obično rade uz malo ili nimalo
vaginalne penetracije, čak i kada koriste vibrator.211
Ali znate, ima jedna stara izreka: „Nije bitno koliko je brod veliki,
bitno je kako se kreću okeanske struje.“
U prenesenom značenju, zadovoljstvo i orgazam žene prilikom
seksualnog odnosa ne zavise od veličine penisa koji ulazi u vaginu, već od
načina na koji se partneri međusobno stimulišu (ili možda od veštine
jednog ili drugog „mornara“).
Istina je da nisu važni ni veličina broda, a ni kretanje okeanskih
struja. Žene se jednostavno razlikuju. Uprkos tome što ste naučili iz
filmova, ljubavnih romana ili pornića, u stvarnosti manje od trećine žena
uvek doživi orgazam samo uz vaginalnu penetraciju, dok preostale dve
trećine ponekad ili retko dožive orgazam samo uz penetraciju, ili ga pak
nikad ne dožive.212
Ipak, žene me stalno pitaju: „Zašto nemam orgazam prilikom
odnosa?“ Razlog je najverovatnije isti zbog kog većina žena nema
orgazam: klitoris se prilikom odnosa ne stimuliše dovoljno efikasno, a
orgazam se najčešće dostiže stimulacijom klitorisa. Razlog zbog kog žene
s različitim uspehom doživljavaju orgazam prilikom penetracije zapravo
leži u udaljenosti klitorisa i uretre.213 Sve je, u suštini, stvar anatomske
građe.
Dakle, pravo pitanje nije zašto neke žene nemaju orgazam prilikom
vaginalne penetracije, već zašto ga neke žene imaju? Postoji nekoliko
pretpostavki, ali dva najbolja kandidata su: (a) stimulacija prstena
sunđerastog tkiva oko uretre preko prednjeg zida vagine (to tkivo je
homologno prostati i prvobitnom pretpostavljenom izvoru G-tačke); ili (b)
tremne glavice koje se protežu od glave klitorisa do ušća vagine. Ipak,
konačan odgovor je da se ljudi razlikuju.214 Razlikuju se po načinu na koji
su im raspoređeni delovi polnih organa i po osetljivosti tkiva. Mislim da su
obe pretpostavke dobro utemeljene, ali možete misliti koliko je teško
pronaći finansijska sredstva za istraživanje ženskog orgazma, pa ćemo zato
morati da popričekamo dok se ne ustanovi pravi razlog.
Ako je orgazam penetracijom relativno neuobičajen, zašto se žene
toliko raspituju o njemu? Zašto se toliko često smatra „pravim načinom da
se doživi orgazam“?
Odgovor je, naravno, „Uh, patrijarhalna shvatanja.“ Ponovo ona
zabluda o muškoj podrazumevanoj seksualnosti. Vekovima su lekari i
naučnici muškog pola – Frojd se tu često smatra glavnim prestupnikom, i
to s pravom – tvrdili da su orgazmi vaginalnom stimulacijom ispravni,
dobri, normalni, a da su klitoralni orgazmi „nezreli“.
Ovde, međutim, ta zabluda o muškoj podrazumevanoj seksualnosti
malo je drugačija u odnosu na slučaj sa seksualnim uzbuđenjem i željom.
Kultura odobrava spontanu želju kao „očekivanu“ vrstu želje jer je tako
muškarci doživljavaju. Osim toga, kultura odobrava usklađenost uzbuđenja
jer to smatra očekivanom vrstom uzbuđenja budući da muškarci tako
doživljavaju uzbuđenje... ali ako je očekivana vrsta ženskog orgazma ista
ona koju doživljavaju muškarci, onda bi to bio orgazam stimulacijom
klitorisa pošto je klitoris anatomski homologan penisu. U anatomskom
smislu, reći da žene treba da doživljavaju orgazam penetracijom u vaginu
bilo bi isto kao kad bismo rekli da muškarci treba da doživljavaju orgazam
stimulacijom prostate ili perineuma.
Svakako da mnogi muškarci mogu dostići orgazam takvom
stimulacijom,215 ali ne osuđujemo ih ako ne mogu, i oni se obično ne pitaju
da li im nešto fali ako ne mogu.
Izgleda da bi, prema kulturološkom mitu, žene trebalo da budu iste
kao muškarci – da imaju usklađenost uzbuđenja i spontanu želju – sve do
trenutka kad započne odnos, a tada se od žena očekuje da se ponašaju
isključivo kao žene i da doživljavaju orgazam na način koji takođe
slučajno muškarce pouzdano dovodi do vrhunca. Muški užitak je
podrazumevani užitak.
Međutim, ovde se ne radi samo o muškoj podrazumevanoj
seksualnosti – da je suština samo u muškom užitku, od žene bi se možda
očekivalo da doživi orgazam dok ručno stimuliše muškarca ili ga oralno
zadovoljava isto kao što se od nje očekuje da doživi orgazam prilikom
odnosa. Ne, nešto se konkretno, posebno očekuje u vezi s orgazmom
prilikom odnosa.

Evolucija fantastične premije

Zašto se, osim što je on obeležje muške podrazumevane seksualnosti,

orgazam prilikom odnosa smatra očekivanim? I, kad smo već kod toga,
zašto se žene toliko razlikuju po vrsti stimulacije koja ih dovodi do
orgazma?
Odgovor na oba pitanja, iz različitih razloga, glasi... zbog evolucije!
Vratićemo se na poglavlje 1, gde sam opisala tendenciju da se
pojmovima iz biologije pripisuju metaforička značenja – recimo, navela
sam da su anatomi ženske polne organe nazvali „sramnim“ jer se ne vide
dok žena stoji. Nigde u nauci ovakva sklonost ka pripisivanju metaforičkog
značenja nije toliko dominantna, toliko podmukla i nigde toliko ne dovodi
u zabludu kao u nauci o evoluciji ženske seksualnosti. Ala smo mi to
pogrešno shvatili – ne toliko zbog toga što nauka možda greši (mada jeste
grešila!), već zato što smo skloni da nauku tumačimo kroz prizmu kulture,
sa stanovišta onoga što već očekujemo i želimo od ženske seksualnosti ili
onoga što nam se sviđa u vezi s njom.
A, ono što puritanska kultura s ukorenjenom predstavom o muškoj
podrazumevanoj seksualnosti očekuje, želi i što joj se sviđa jeste užitak za
muškarce a deca za žene. Vekovima su naučnici pretpostavljali da, ako
muškarci prave decu doživljavajući orgazam prilikom vaginalnog odnosa,
tada sigurno i žene prave decu doživljavajući orgazam prilikom vaginalnog
odnosa. Kao što sam pomenula u poglavlju 6, ženski orgazam se čak
smatrao znakom začeća.
Zato je orgazam prilikom odnosa tako važan: ženska seksualnost se
smatra jednostavnijom verzijom muške seksualnosti.
Međutim.
U knjizi The Case of the Female Orgasm: Bias in the Science of
Evolution,216 koju je možda najbolje opisati kao „neumoljivo preciznu“,
feministkinja i filozofkinja biologije Elizabet Lojd analizira četrdeset
godina istraživanja i više od dvadeset teorija o tome zašto žene imaju
orgazam.217 Zaključila je da je najbolje potkrepljena raspoloživim
dokazima teorija prema kojoj ženski orgazam nije evoluciona adaptacija.
Ženski orgazam nema veze s uspešnim razmnožavanjem, on ne pospešuje
oplođivanje jajne ćelije, niti sprečava pobačaj, čak ni ne „usisava“ spermu
u matericu – utvrđeno je, zapravo, da se sperma najefikasnije prenosi kroz
matericu bez ikakve stimulacije!218
Umesto toga, ženski orgazam je nusproizvod – rezultat činjenice da
se muške i ženske genitalije razvijaju homologno (sećate se toga iz
poglavlja 1?). Muška ejakulacija, blisko povezana s orgazmom, ključna je
za reprodukciju, pa je orgazam sastavni deo muškog seksualnog sklopa u
mozgu i polnim organima. Shodno tome, orgazam je sastavni deo i
ženskog seksualnog sklopa, a razlog je – homologija.
Ženski orgazam je tako sličan himenu. Kulturološki gledano, mnogo
se buke pravi oko njega – i za i protiv – ali, sa stanovišta evolucije, on je
manje-više usputna pomisao. I orgazmi i himeni se razlikuju međusobno
jer raznolikost ne utiče na uspešno razmnožavanje.
Drugim rečima, žene imaju orgazam iz istog razloga iz kog muškarci
imaju bradavice.
Mojim studentkinjama se često ne sviđa ta ideja. Ne mogu spontano
da prihvate ideju da je muški orgazam ključan po evoluciju, dok je ženski
samo nuspojava. To doživljavaju kao teoriju o Adamovom rebru, kao da ta
pretpostavka podrazumeva da ženski orgazam nije važan. Taj njihov
doživljaj potkrepljen je ukorenjenim istorijskim činjenicama; negde tokom
tih tri stotine godina između otkrića da ženski orgazam nije neophodan za
začeće i otkrića da ženski orgazam nije evoluciona adaptacija naučnici su
počeli da tvrde da ženski orgazam i klitoris nemaju „nikakvu
svrhu“.219Zakržljale tvorevine, kao slepo crevo. Dakle, ako vam izraz „nije
adaptacija“ zvuči kao „nije važno“, pa... da, lako je moguće da je nauka
imala takvo mišljenje.
Šta reći? Nauku su stvorili ljudi, a ljudi mogu da budu i glupi.
Srećom, naučne metode su posebno osmišljene da nam pomognu da
prevaziđemo svoju glupost! Pa, pošto nauka napreduje, i mi bi trebalo da
idemo ukorak s njom. U dvadeset prvom veku samo bi neki kreten
ženomrzac mogao da pomisli da ženski orgazam nije važan samo zato što
ne učestvuje u pravljenju dece. Napola se šaleći, Lojdova predlaže da tu
pretpostavku o ženskom orgazmu kao nusproizvodu nazovemo
„fantastična premija“. Drugim rečima, ne morate da imate orgazam.
Možete, ako hoćete – orgazam je dostupan skoro svakoj ženi – ali, na vama
je da odlučite! Možete imati orgazam ako želite! Zbog užitka! Ura!
Ženski orgazam je važan zato što je seksualno blagostanje žena
važno, a orgazam je sastavni deo blagostanja za veliki broj žena. Nisu sve
žene toliko okupirane njime, i to je takođe u redu. Žene se razlikuju, i sve
smo mi normalne.

Zbog svog relativno neosetljivog seksualnog gasa, Kamila je uvek

sporo dostizala vrhunac i nije bila mnogo zainteresovana da doživi više
orgazama. Za njih je uglavnom morala mnogo da se trudi a i nisu bili
dovoljno vredni tog truda. Retko kad je masturbirala, a i to je bilo više iz
znatiželje nego iz želje. Često joj nije bilo previše stalo da doživi orgazam
kad je imala seks s Henrijem.
Džentlmen, kakav je bio, Henriju je to teško padalo.
„Ako nemaš orgazam, kako da znam da sam te zadovoljio?“, pitao bi
je.
„Znaš zato što ja kažem da sam zadovoljena! Ako pojedem manje
pice od tebe i kažem da sam sita, da li sumnjaš u mene? Ako popijem dve
čaše vina i pripita sam taman koliko želim da budem, treba li da povećam
prag tolerancije? Ako pročitam neki roman, ali nemam želju da pročitam
nastavak, ima li nečeg lošeg u tome?“
„Naravno da ne“, glasio je odgovor na sva tri pitanja.
„Zašto onda“, upitala ga je Kamila, „tražiš da doživim neki
fiziološki refleks da bih se osećala kao da mi je bilo fenomenalno?“
„Zato što po tom refleksu znam da si zadovoljena!“
Bila je to jedna od onih rasprava u kojima je stav svake osobe toliko
jasan njima samima, ali i toliko nejasan sagovorniku da nisu čak znali
odakle da počnu. Svoj problem su rešili na način koji svedoči da će
decenijama ostati zajedno. Oni su doslovno zamenili uloge – zamenili su
mesta – i zauzeli stav onog drugog. Kamila se zauzela za Henrija, a Henri
se zauzeo za nju.
Kamila je rekla: „Ako nemaš orgazam, ne mogu da budem sigurna
da ti se stvarno svideo i da si stvarno želeo seks koji smo imali.“
 Henri je rekao: „Ako nemam orgazam, to samo znači da sam pojeo
onoliko pice koliko sam hteo, bila je ukusna, i sad sam sit.“
A zatim je uzdahnuo: „Oh.“
Kamila je nastavila: „Ali pica nije isto što i seks. Seks ima odredište,
cilj, ’onu konačnu, apsolutnu, pravu stvar’, i ako to ne doživiš, ja sam te
izneverila!“
A zatim je ona uzdahnula: „Oh.“
Henri je rekao: „Izneverićeš me samo ako ne možeš da me prihvatiš
onakvog kakav sam.“
Kamila je rekla: „Tvoj orgazam govori meni da me prihvataš onakvu
kakva ja jesam.“
Na kraju su oboje uzdahnuli: „Oh.“
Zatim se digla s Henrijeve stolice i sela je pored njega naslonivši
glavu na njegovo rame. „Da li ti je moj orgazam baš toliko važan?“
Henri joj je odgovorio: „Ako ti napravim specijalnu picu, a ti
pojedeš samo jedno parče, kako da se ne pitam da ti se možda nije
svidela?“
„Hm. Videćemo da li možemo da nađemo neko logično rešenje“,
odgovorila je Kamila.
Našli su ga – u poglavlju 9.

Problemi s orgazmom

Na početku postdiplomskih studija jednog jesenjeg popodneva pre

predavanja sedela sam s dve koleginice i pričala – o čemu drugom nego o
seksu. Jedna se bila nedavno udala, ali još nije bila doživela orgazam s
mužem.
„Mogu da doživim orgazam sama, ali kad je on sa mnom nekako ne
mogu da dođem do vrhunca“, rekla je tužnog pogleda i zbunjenog izraza
lica. „Znam da se oseća odbačenim i to lično shvata, ali ja ga volim i želim
da imam orgazam s njim, samo ne mogu.“
Krivila je sebe. Njen muž je krivio sebe. Oboje su bili postiđeni,
skrhani i zabrinuti misleći da nikad neće imati „normalan“ seks.
 U to vreme nisam imala predstavu o tome šta se dešava, ali ubrzo
posle toga počela sam da stažiram na klinici, gde sam saznala da su takvi
problemi uobičajeni i da se efikasno leče.
Zabrinutost zbog orgazma je drugi najčešći razlog (želja je na prvom
mestu) zbog kog se pacijenti obraćaju lekaru, a pogađa od pet do petnaest
procenata žena.220 Izostanak orgazma u nekim kontekstima veoma je čest.
Recimo, samo jedanaest procenata studentkinja navelo je da su imale
orgazam prilikom prvog odnosa s novim partnerom, naspram šezdeset
sedam procenata studentkinja koje su imale seks u vezi dužoj od šest
meseci.221 Oko šesnaest procenata žena uopšte nije doživelo orgazam ili
nije sigurno je li ga doživelo do dvadeset osme godine.222Osim toga,
verovatno ima žena koje nikad ne dožive orgazam – istraživanja pokazuju
da je to nekih pet−deset procenata223 – ali nije poznato koliko njih nije u
stanju da doživi orgazam ni pod kakvim okolnostima i koliko njih
jednostavno nije dovoljno zainteresovano da potraži pravi kontekst.
Orgazam je u neku ruku kao kad učite da vozite bicikl – nekima dolazi
spontano, a nekima ne, a ako niste dovoljno motivisani da pokušavate sve
dok ne naučite, nikad nećete ni naučiti. Uz to, retki su oni kojima je
stvarno potrebno da nauče da voze bicikl.
Uzrok većine problema s orgazmom leži u prekomernoj stimulaciji
sistema seksualne inhibicije – previše kočenja, previše briga, previše
stresa, zabrinutosti, stida ili depresije, uključujući tu i stres, zabrinutost,
stid ili depresiju zbog orgazma.224 Ako dovoljno želite da doživite
orgazam, velike su šanse da to i možete uz pravu stimulaciju i kontekst u
kojem možete isključiti ono što vas sputava. A ukoliko možete da doživite
orgazam u idealnom kontekstu, velike su šanse da možete imati orgazam u
novom i drugačijem pozitivnom kontekstu – recimo, s partnerom.
Opisujući svoje probleme s orgazmom, žene najviše koriste reč
„razočarana“.225
U prethodnom poglavlju naučili ste mnogo o razočaranju. Sećate se
onog redara koji prati kako napredujete prema cilju? Ako je orgazam cilj, i
vaš mali redar očekuje da se ka tom cilju krećete brzo i glatko, razočaraće
se kad vas kočnica bude sprečavala da idete napred.
A, da li vam razočaranje pritiska gas... ili kočnicu?
Da. Kočnicu.
Razočaranost zbog orgazma rešava se isto kao razočaranost zbog
seksualne želje. Imate tri potencijalne mete: sam cilj (orgazam), vrstu i
količinu truda koji ulažete i brzinu zadovoljenja kriterijuma – očekivanje
koliko truda je potrebno da uložite da biste ostvarili taj cilj.
Glavni pristup rešavanju problema s orgazmom jeste da za cilj
postavite užitak, a ne orgazam. Kad osetite razočaranje, ne zaboravite da to
onaj mali redar misli da ne napredujete ka cilju – orgazmu. Tada treba da
se setite da ste već došli do cilja sve dok vam seks pruža užitak.
Orgazam nije cilj. Užitak je cilj.
Za žene koje ponekad (ili uvek) imaju problem s orgazmom navela
sam postepeno uputstvo prema kom ćete vežbati da se usredsredite na
užitak i odbacite cilj, uključujući tu i načine da prilagodite tu veštinu tako
da doživite orgazam s partnerom (videti Dodatak 1).

Nikad nije doživela orgazam... koliko zna

Studenti se smeju kad dodam ono „koliko zna“, ali nekoliko puta
sam pričala o tome kako izgleda masturbacija do orgazma u
detinjstvu – kad stiskate noge oko stuba od ljuljaške ili kad se vulva
trlja o plišanu igračku, kao i kad dodirujete genitalije rukama ili
pritiskate karlicu o dušek. Na to reaguju iznenađeno: „O, dakle to je
bilo to!“ Sećanja na orgazam u detinjstvu često više liče na orgazam
u snu ili orgazam prilikom vežbanja; on nije naročito erotski. Nema
seksualnih fantazija koje bi vam stiskale gas, ali za sobom nemate ni
decenijski stid koji vam je usadila kultura i koji vam stiska kočnicu.

Orgazam koji dovodi do ekstaze: vi ste jato!

Orgazam se svakako može doživeti u nekom manje idealnom ili čak

negativnom kontekstu – ali orgazam od kog vam se pomera mozak, od kog
vas je sramota i koji zvezde pretvara u dugu dešava se samo u krajnje
pozitivnom kontekstu.
Kakav je to tačno kontekst?
Odgovor je isti kao i odgovor na ovo pitanje: zašto biste lakše
doživeli orgazam ako nosite čarape?
Neke studentkinje su mi postavile to pitanje dok smo pričale za
ručkom. Kao i obično, Britani, Tifani i ja pričale smo o nauci o seksu.
 „Molim?“, upitala sam je sa zalogajem salate u ustima.
„Čitala sam o tome na internetu. Kad imaš čarape, lakše doživljavaš
orgazam“, rekla je Britani.
„O, pa ako si čitala o tome na internetu, mora da je tačno“, našalila
sam se.
„Ne, i ja sam to pročitala!“, rekla je Tifani. „Mislim da ima istine u
tome. Pronaći ću taj članak i poslaću ti link.“
Poslala ga je i jeste bilo istine u tome... donekle. Ispostavilo se da su
učesnici u istraživanju lakše dostizali orgazam kad su imali čarape na sebi
dok su masturbirali u skeneru za vizuelizaciju moždanih aktivnosti.226
Morate se zapitati zbog čega je to tako. Da li su svim učesnicima u
istraživanju moždanih aktivnosti prilikom seksa stopala potajno bila fetiš?
Ima li to neke veze s dotokom krvi u polne organe?
Ipak nije bilo velike misterije. Gert Holstedž, istraživač koji je vodio
ispitivanje, rekao je da je učesnicima „bilo neprijatno i da im je bilo hladno
na nogama“.227
Obucite čarape, ugrejte noge i lakše doživite orgazam. Čak i u
neerotskom okruženju istraživačke laboratorije tako sitna promena može
biti važna.
Takva promena je ključna kad hoćete da vam vrlo prijatni orgazmi
prerastu u fenomenalne. Nauka vam objašnjava kako se to postiže.
Sva vaša unutrašnja stanja – fizička udobnost, glad, žeđ, pospanost,
usamljenost, razočaranost itd. – povezani su duboko u jedinstvenom
emocionalnom prstenu u vašem mozgu i deluju jedni na druge u procesu
tzv. integracije.228 Kad jedno stanje – recimo, hladne noge – ometa drugo
stanje – recimo, seksualno uzbuđenje – to je „suptraktivna integracija“.
Međutim, kada jedno stanje aktivno pojačava drugo, to je „aditivna
integracija“. To su Lori i Džoni doživeli kad su se uzdržavali od seksa i
kad joj je Džoni rekao zašto voli da vodi ljubav s njom. Želja za bliskošću
njihovog mehanizma privrženosti spojila se s njihovom seksualnom
motivacijom, tako da su se oba stanja pojačala.
Aditivna integracija može da bude apsolutno pozitivna u vašem
seksualnom doživljaju... a ponekad vas aditivna integracija može uvući i u
nezdravu dinamiku. Primer za to je Olivijina sklonost porivu za orgazmom
kad je pod stresom. Stres joj pojačava seksualnu motivaciju na nezdrav
način. Učesnice u istraživanju Džona Gotmana koje su imale žestok seks
nakon što su ih partneri fizički napali doživele su aditivnu integraciju: zbog
ugroženosti njihove veze, bilo im je važno da se povežu s partnerom. Seks
je ključan oblik privrženog ponašanja odraslih ljudi, pa su ta dva stanja –
teskoba zbog razlaza i seksualna stimulacija – pojačala jedno drugo i
dovela do intenzivnog seksualnog doživljaja koji je ipak bio nezdrav i
nebezbedan.
Predstavu o dejstvu integracije možete steći ako zamislite da je
mozak kao jato ptica.
Da li znate kako se ponaša jato ptica? Nema vođe, nema pojedinca
koji kontroliše grupu i kaže: „Hej, svi, hajde da letimo ovamo!“ Umesto
toga, svaka ptica se sama pridržava skupa pravila, nečeg poput, „Izbegavaj
grabljivice, orijentiši se prema magnetnom polu i ostani uz ptice koje su ti
blizu.“ Kad se sve ptice pridržavaju tih pravila, jato se formira, a da ga
nijedna ptica ne predvodi.
Ako zamislite svoj mozak kao jato, svaka „ptica“ je drugačiji poriv
ili sistem podsticajne motivacije – stres, privrženost i socijalna pripadnost,
apetit, znatiželja i istraživanje, žeđ, san, planovi za budućnost, emocionalni
teret iz prošlosti – sve vaše životne uloge i identiteti koji se međusobno
nadmeću nalaze se u tom jatu. Svoj seksualni gas i kočnicu možete takođe
zamisliti kao ptice u jatu.
Konačno, ono „vi“, koje je svesno da je „biće“, pojedinac koji se
razlikuje od drugih pojedinaca, jeste složena ličnost, hologram sačinjen od
tih brojnih motivacionih i kognitivnih procesa koji su povezani s
okruženjem i međusobno u bučnom, komplikovanom rivalstvu na više
polja. Kao osoba sposobna da želi više stvari odjednom – hranu, san, seks,
toplinu, samoću itd. – vi ste kolektiv želja. Jato.
U jatu se mogu odvijati složena dešavanja jer nema konkretnog vođe.
Ako jedna ptica primeti grabljivicu, ona će odleteti (jer se pridržava pravila
„izbegavaj grabljivice“) i za njom će krenuti sve ptice oko nje kao da ih
privlači magnetna sila, ne zbog grabljivice, već zato što se pridržavaju
pravila „ostani uz ptice koje su ti blizu“.
Ukoliko je mozak jato, orgazam je odredište prema kom jato može
da leti – magnetni pol – a seksualni užitak je samo jato. Seksualni užitak
nastaje, kao ponašanje jata, interakcijom svih tih različitih ptica.
Što više ptica leti ka orgazmu, užitak je veći. Ako neke ptice lete ka
orgazmu, a druge pokušavaju da ostvare neki drugi cilj – recimo, ako
masturbirate do orgazma, a noge su vam hladne – „jato“ koje predstavlja
vaš mozak neće se istovremeno kretati u istom pravcu. Neke ptice će
možda stići do orgazma, ali doživljaj neće biti isti kao kad sve ptice stignu.
„Suptraktivna integracija“ dešava se kada ptice koje lete ka toplini
nogu povlače sa sobom ptice koje bi inače letele ka orgazmu. Kad
navučete čarape, te ptice će moći slobodno da lete ka orgazmu. „Aditivna
integracija“ dešava se kada ptice koje lete ka objektu privrženosti (vašem
seksualnom partneru) povlače ptice najbliže sebi da lete brže i s više žara.
Kad ste ludo zaljubljeni, vaše jato poleteće ka orgazmu i na najmanji mig.
Stručna definicija onoga što ovde opisujem glasi da je seksualni
užitak emergentno svojstvo složenog dinamičkog sistema. Međutim, vi
treba samo da zapamtite da se vrhunac seksualnog zadovoljstva dostiže
kada ceo kolektiv međusobno sarađuje, kad sve ptice lete u istom pravcu,
kad su svi motivacioni sistemi usklađeni i prilagođeni okruženju na način
koji omogućava da se svi sistemi zajednički kreću ka orgazmu. Uključite
sve što vas uzbuđuje i isključite sve što vas sputava. Otarasite se svih
grabljivica i naređajte svakojake podsticaje na magnetni pol: privrženost,
oslobađanje od stresa, znatiželju, vrhunski užitak – sve ciljeve koji mogu
da se ostvare orgazmom. Što se ceo sistem bude složnije kretao u istom
pravcu, to će vam orgazam više okupirati celokupnu svest a svaka ćelija
vašeg tela biće usredsređena na istu stvar: užitak. Vrhunac seksualnog
zadovoljstva iziskuje celo vaše biće.
Orgazme koji pružaju najveći užitak doživljavaćete kad vam je svaki
deo tela prisutan i sarađuje u ostvarivanju zajedničkog cilja – ekstaze.

Ako još to niste primetili, Olivija – ona maratonka, strastvena,

odlučna žena s osetljivim gasom – je perfekcionista. Evo šta je rekla kad je
saznala za onog malog redara.
„Pa, to objašnjava... znaš, moj ceo život.“
Perfekcionisti postavljaju nedostižne ciljeve – a ukoliko i nekako
uspeju da ostvare neki cilj, pretpostavljaju da je on sigurno bezvredan i
onda postave neki drugi, još nedostižniji cilj zbog kog zapadaju u stanje
stalnog nezadovoljstva.
„A tada sam sama sebi lav, i to sve vreme“, rekla je Olivija. „Kad
dodamo i to da mi je kultura isprala mozak, potpuno gubim kontrolu kad je
seks u pitanju.“
 „Gospode“, dodala je.
Ono što je doživela kad se prepustila Patrikovom sporijem tempu
pokazalo joj je kakvo bi iskustvo mogla da ima ako bi usporila i bolje se
usmerila ka dostizanju seksualnog užitka – imala bi kontrolu nad onim
malim redarom, pa on tako ne bi mogao da ima kontrolu nad njom.
Probe radi, jednog subotnjeg popodneva Olivija je priuštila Patriku
erotsku masažu. Trudila se da ostane smirena i usredsređena na ono što
radi. Kad god bi joj misli odlutale, postala bi svesna toga na trenutak i
odmah bi ih zaboravila koncentrišući se ponovo na osećaj partnerove kože
pod rukom. Uzbuđenje joj je raslo i primetila je da sve više razmišlja o
orgazmu pošto je mali redar postao nestrpljiv da dostigne cilj. Međutim,
kad god bi osetila da je nešto vuče ka orgazmu, udahnula bi duboko i
polako, i ponovo bi se posvetila Patriku.
Nije pritiskala kočnicu, samo je skinula nogu s gasa.
Posle Patrikovog orgazma, zamenili su uloge i Olivija je posvetila
pažnju osećajima u svom telu. Kako joj je uzbuđenje raslo, nastavila je da
diše duboko i polako ne dozvoljavajući da joj se stomačni mišići previše
grče.
Na kraju je doživela orgazam koji je trajao nekoliko minuta, dok je
telo drhtalo i uvijalo se, a Patrik je ostao uz nju, grlio je i ljubio dok joj je
prstima stiskao vulvu. Završilo se suzama radosnicama i veselim
čavrljanjem, što je bilo potpuno suprotno Olivijinom uobičajenom
raspoloženju posle orgazma. Bila je ranjiva, ogoljena i osetljiva.
Kasnije mi je ispričala: „Bilo je kao da sam daleko na pučini, mada
obično samo surfujem na obali. Upečatljivije i sporije... i strašnije na neki
način. Ostala sam ranjiva sve vreme. Morala sam da odustanem od svake
kontrole. Pre toga sam mislila da sam nekakav erotski generator jer sam
mogla da doživim mnogo orgazama i često sam imala želju za seksom.
Ipak, ispostavilo se da dobijam najveću erotsku moć kad prestanem da
jurim orgazam i samo pustim da užitak ostane što duže u meni.“
Nemaju sve žene želju da spoznaju ovakvu krajnje ranjivu prirodu
svoje seksualnosti. Nemaju sve žene dovoljno poverenja u svog partnera da
mu se potpuno prepuste. Ne mogu sve žene da nađu vreme – za većinu je to
obično jedan sat – i da se opuste, što je preduslov za takvo iskustvo.
Međutim, uz pravi kontekst, verujem da je svaka žena sposobna za
tako nešto i, po mom mišljenju, svaka žena zaslužuje priliku da barem
proba. Čak i ako ne doživite višeminutnu ekstazu na pučini, biće to ipak
dobro utrošen sat vremena!

Kako da izlečite jato?

Radnja kultnog kič filma Barbarela iz 1968. dešava se u četrdeset prvom

veku, kada ljudi uzimaju „tablete za prelazak u stanje ushićenosti“ da bi
doživeli orgazam i da se ne bi natezali i zamarali seksom. Uzmeš pilulu,
sedneš dlanovima okrenutim ka svom partneru i u roku od minut telo ti
pulsira i kosa ti se diže na glavi. Bum. Gotovo.
Shvatate šta je tu primamljivo? Želim da lako i odmah doživim
ekstazu, kao kad se uzme pilula. Mnogima je život pun napetosti, sumnje,
obaveza i napora. Zar ne bi barem zadovoljstvo, od svih stvari, jednostavno
moglo da se desi, da ne moramo uopšte da se trudimo oko njega?
U dvadeset prvom veku tome smo se najviše približili pomoću
vibratora. Iako Američka uprava za hranu i lekove nije odobrila nijedan lek
za „žensku seksualnu disfunkciju“, ipak je odobrila vibrator od dvesta
dolara!229 Pravi vibrator vam intenzivno stimuliše pedalu za gas na način
koji se ne može postići nikakvom nemehaničkom stimulacijom. Čak i ako
vam je kočnica i dalje stisnuta – pod stresom ste, zabrinuti, tužni ili
razočarani – vibrator često izaziva dovoljno jak nadražaj da se orgazam
postiže mnogo brže nego manuelnom stimulacijom.
Vibrator neće nužno ubediti sve ptice da lete u istom pravcu. On
snažno stimuliše delove mozga koji reaguju na seksualno relevantne
stimuluse; on vrlo vešto uključuje ono što vas uzbuđuje, ali ne isključuje
ono što vas sputava.
Koncept prema kom je užitak emergentno svojstvo interakcija skupa
želja (poznatog i kao jato) otežava lečenje užitka, uzbuđenja, želje i/ili
orgazma. Lek bi morao da deluje ne samo na sisteme seksualne inhibicije i
seksualne pobude već i na stres, ljubav, predstavu o fizičkom izgledu,
traumatična iskustva, poverenje među partnerima i ostale faktore koji utiču
na seksualno blagostanje žena. Ni od kakve koristi neće biti ako se samo
jedna ptica vuče ka orgazmu, dok ostale pokušavaju da izbegavaju
grabljivice.
 Užitak je emergentno svojstvo interakcije nekoliko sistema – to je
proces, a ne stanje, interakcija, a ne konkretan deo mozga ili tela. U užitku
učestvuje celo jato. U užitku učestvuje celo vaše biće.

Vibratori
Približno polovina žena u Americi upotrebljava vibrator. One su
sklonije navodima da osećaju jače uzbuđenje, želju i orgazam.230 Od
osamdeset do devedeset procenata tih žena navodi da ne osećaju
nikakva neželjena dejstva, a među onima koje jesu prijavile
nuspojave kao što je utrnulost ili iritacija, skoro sve su izjavile da im
se taj osećaj izgubio i pre sledećeg dana.
Rezultati manje studije o ženama koje su koristile vibrator kao deo
seksualne terapije pokazali su da su žene imale veoma različite
reakcije na vibrator i ispoljile su široku lepezu osećanja o tom
iskustvu.231 Početni otpor prema vibratoru – „Valjda mogu da
dostignem orgazam i bez neke ’alatke’“ i brigu da im vibrator ne
poremeti seksualnu povezanost s partnerom – „Znači li to da ga
varam s tim?“ – često su prevazilazile stekavši osećaj slobode i želju
za istraživanjem. Iako su žene imale različita iskustva s vibratorom,
čak i na osnovu uzorka od samo sedamnaest žena, izveden je opšti
zaključak da je vibrator za njih predstavljao novu vrstu užitka i da im
je proširio vidike o seksualnoj autonomiji.
Sigurno primećujete zabrinutost da to nije „prirodno“ kao što je to
slučaj s moralnim temeljom „svetosti“ o kojem sam govorila u
poglavlju 5. Ideja da postoji čist, dobar, prirodan način da se doživi
orgazam, kao i pogrešan, loš, neprirodan način da se doživi orgazam
predstavlja kulturološku kategorizaciju doživljaja koji oblikuju one
tri poruke – moralna, zdravstvena i medijska.
Žene su često zabrinute da će se „navući“ na vibrator, međutim to im
se neće desiti. Evo šta će im se stvarno desiti: mnoge žene relativno
brzo dožive orgazam pomoću vibratora zato što on pruža jaku
stimulaciju. Nekim ženama veoma odgovara to što brzo doživljavaju
orgazam pomoću vibratora, pa zaboravljaju koliko im je dugo trebalo
da dođu do vrhunca bez vibratora. Kada se iznerviraju zbog toga
koliko im vremena treba, zbog nervoze im onda treba još i više
vremena. Međutim, čitajući ovu knjigu, sada verovatno već znate
rešenje tog problema: nervoza = nestrpljivi mali redar. Zato
 promenite cilj, trudite se na drugačiji način, promenite brzinu
zadovoljenja kriterijuma. Cilj je užitak, ne orgazam. Ako vam treba
pet minuta, to je pet minuta uživanja. Ura! Ako vam treba pola sata,
to je pola sata uživanja. Opet ura!

Let ka ekstazi

Nauka nam savetuje sledeće: da biste imali češće i bolje orgazme,

isključite sve što vas sputava i sporije uključujte ono što vas uzbuđuje. Nek
vam se ceo mozak ukrca na voz za orgazam.
Međutim, nauka ne može da vam da dozvolu da doživite vrhunsko
zadovoljstvo. To je, na kraju, ključno za doživljaj fenomenalnog orgazma.
Samo vi sami možete sebi dozvoliti tako nešto. Nauka ne može da vam
nametne stav o sopstvenom orgazmu. Nauka vam samo može reći da će
vam stav koji imate o orgazmu promeniti orgazme. Nauka vam može reći
da će vam stid, osuda, razočaranost i strah zbog orgazma oslabiti doživljaj
orgazma, dok će vam odobravanje, prihvatanje, samopouzdanje i radost
pojačati doživljaj orgazma. Nauka vam može reći da je mozak nalik na
skup želja i da, što je bolja saradnja u tom skupu, to je veći deo vašeg bića
usmeren ka ekstazi.
Ipak, nijedna reč nauke ne utiče na vaše pravo da uživate u
sopstvenoj koži, umu i srcu. Vaši orgazmi su samo vaši i nikakva nauka na
svetu ne može vas naterati da budete srećniji zbog njih, da ih se više plašite
ili da se više zanimate za njih. Nauka to ne može da uradi. To možete samo
vi sami.
Rođenjem ste stekli pravo na sva zadovoljstva koje telo može da
oseti. Rođenjem ste stekli pravo na zadovoljstvo, bez obzira na to kako ga
vaše telo prima, na kontekste koji mu to pružaju i na to koju količinu
zadovoljstva želite. Vaše zadovoljstvo pripada vama, pa sami odlučujete
hoćete li ga deliti s nekim ili ćete ga zadržati za sebe, da li ćete ga
istraživati ili ga nećete istraživati i da li ćete ga prihvatiti ili ćete ga
izbegavati.
Dakle, kad biste hteli da pronađete svoj put do ekstaze, kako biste to
uradili? Kako biste naterali sve ptice da lete zajedno u istom pravcu?
Strpljenje, vežbanje i seksualno pozitivan kontekst.
 Već znate kako se stvara seksualno pozitivan kontekst – tu su vam
pomogli radni listovi iz poglavlja 3, 4 i 7. I znate kako se gradi strpljenje –
tako što učite svog redara da vodi računa o tome da pred sobom imate
pravi cilj, da se trudite dovoljno i na pravi način, i da odredite pravu brzinu
zadovoljenja kriterijuma.
Još nam je ostalo „vežbanje“.
Vežbanje čega?
Vežbanje da isključujete ono što vas sputava. Evo kako se to radi.
Stanja mozga koja vam odvlače deo jata od orgazma – stres, brigu,
spektatorizaciju, stalni strah da će vam dete zakucati na vrata ili čak
doslovno hladne noge ili neka druga fizička neprijatnost – treba ozbiljno
shvatiti i rešiti ih. Treba ih poštovati i ophoditi se prema njima kao prema
onom usnulom ježu iz poglavlja 4.
Budite pažljivi i nežni prema svakoj stvari koja vas sputava,
osluškujte njene potrebe i podmirite ih. Vratite se na svoje radne listove o
kontekstu: šta vam pritiska kočnicu? Obratite pažnju na stvari iz svog
okruženja, kao i na svoje misli i osećanja. Kakav kontekst vam je potreban
da isključite to što vas sputava?
Većina stvari koje sputavaju žene nema nikakve veze sa seksom, i za
mnoge postoje jednostavna, praktična rešenja.
Hronično ste pod stresom? Zaokružite ciklus tako što ćete se dobro
isplakati, otići u brzu šetnju, ispustiti iskonski vrisak iz sebe ili ćete ga se
fizički osloboditi na neki drugi način, kao što sam opisala u poglavlju 4.
Odvojte dobrih dvadeset minuta do sat vremena da izbacite stres iz sebe
ritualima ili vežbanjem koji efikasno deluju na vas. Kupke, šetnje,
vežbanje, kuvanje, meditacija, joga, čaša vina, šta god.
Stalno osluškujete korake u hodniku? Isplanirajte vreme kad nikog
nema kod kuće.
Umorni ste? Odremajte malo ili se jednostavno odmorite dvadeset
minuta. Smeta vam sitan pesak na posteljini? Promenite je! Hladno vam je
na nogama? Navucite čarape. Nekad stvarno jeste tako jednostavno.
Ostali problemi koji vas sputavaju složeniji su i iziskuju rešenja na
duže staze, poput onih o kojima sam ranije govorila: samokritične misli ili
loša predstava o fizičkom izgledu, nedostatak poverenja u vezi,
traumatično iskustvo, gađenje prema seksu. Decenijama ste sadili biljke i
gajili ih da biste napravili vrt kakav danas imate. Ne možete ga promeniti
preko noći. Dopustite sebi da postepeno napredujete i proslavite svaki
korak između onog gde ste sada i gde biste želeli da budete.
Konačno, najvažnija vežba koja vam pomaže da isključite ono što
vas sputava jeste dobrota prema sebi. Prilikom razvoja svoje seksualnosti
žene se prečesto zablokiraju jer ne mogu da odbace uverenje da nešto „ne
treba“ da im stiska kočnicu. Ne treba da ih sputava upaljeno svetlo, ne
treba da budu toliko opterećene svojim telom. „Treba“ je ono što
„pogrešno radite“.
Kratak test: da li uverenje da „radite nešto pogrešno“ prilikom seksa
stiska gas... ili kočnicu?
Tako je.
Dakle, kad vam nešto pritiska kočnicu, šta da radite? Shvatite to
ozbiljno. Osluškujte ga. Budite nežni kao s usnulim ježom. Čak i ako biste
voleli da vam nešto poput upaljenog svetla ne stiska kočnicu, činjenica je
da bi to moglo da se desi, i to je u redu. U redu je i da želite da se to ne
događa. Međutim, uverenje da to ne treba da se dešava samo još jače stiska
kočnicu. Kad to shvatite, moći ćete nešto da preduzmete – recimo, da
imate seks s pogašenim svećama u sobi nedelju-dve, a zatim s jednom
malom upaljenom svećom, potom s dve, pa s tri...
Vidite, seks ne zavisi od konteksta – može se desiti manje-više bilo
gde. Užitak zavisi od konteksta. Stvorite kontekst koji će vam omogućiti
užitak, a seksualna ekstaza će uslediti ako budete strpljivi, vežbate i na
pravi način isključite ono što vas sputava.
U Dodatku 2 pronaći ćete uputstva kako da doživite ekstazu.
Probajte! Ne zaboravite: svaka ptica u jatu ima sopstvene potrebe i
motivacije. Isključite sve što vas sputava i uključite sve što vas uzbuđuje.

Celog svog života Merit je verovala da bi orgazam trebalo lako da se

dostiže i da ju je problem s orgazmom pretvorio u zaluđenika. Verovala je
da on treba da pruža određeni osećaj i da ima određeni efekat. Želela je da
stekne poverenje u sebe da bi mogla širom da otvori vrata užitku. Zato je
prestala da poredi svoj doživljaj sa svojim očekivanjima i jednostavno je
dopustila da joj doživljaj bude takav kakav jeste. Samo je uživala u seksu
koji je imala, umesto da brine o tome da li je to seks koji „treba“ da ima.
Stvorila je okruženje prihvatanja u kom su delovi njenog uma koji su imali
potrebu da brinu i izbegavaju nešto loše mogli da krenu ka nečem dobrom.
Za to joj je trebalo vreme. I strpljenje. I pozitivne metaemocije (o tome u
poglavlju 9).
Da li je imalo efekta? Za nju jeste.
Merit je spisateljica i odrasla je u religioznoj porodici, što bi moglo
da bude objašnjenje za mejl koji mi je poslala pri kraju perioda tokom
kojeg se uzdržavala od orgazma s Kerol. A možda i ne bi. Mnogi počinju
da pričaju o Bogu i duhovnim iskustvima kad pronađu put do vrhunskog
užitka. Jezik ovozemaljskih ljudskih iskustava, anatomije, fiziologije, čak i
veza nije dovoljno obiman da prenese taj doživljaj.

No storm can shake my inmost calm

While to that rock I’m clinging.
Since Love is lord of heaven and Earth,
 How can I keep from singing?232

Ovo je odlomak iz himne „How Can I Keep from Singing?“. Između

ostalih, snimili su je Pit Siger, Enja i mnogi drugi. Ona opisuje šta se
dešava kad nađete spokoj u samom središtu svog bića, koji je isti kao i
spokoj u samom središtu univerzuma koji odzvanja u vama, kao da ste
zvono.
To se dešava kad isključite sve što vas sputava i dopustite da se sve
što vas uzbuđuje usredsredi na zajednički cilj: užitak.

PnP

• Orgazam se dešava u mozgu, ne u genitalijama.

• Trideset procenata žena uvek doživi orgazam samo uz vaginalnu
penetraciju. Preostalih sedamdeset procenata ponekad ili retko doživi
orgazam samo uz penetraciju, ili ga nikad ne doživi. Žene najčešće
dožive orgazam stimulacijom klitorisa.
• Orgazam nije evoluciona adaptacija neophodna za opstanak. On je
fantastična premija!
• Da biste imali intenzivnije, bolje orgazme, isključujte sve više
onoga što vas sputava i postepeno uključujte ono što vas uzbuđuje.
 devet

metaemocije
VRHUNSKI SEKSUALNO POZITIVAN
KONTEKST

Lori i Džoni su isprobali sve trikove. Međutim, do preokreta je došlo kad je

Lori izabrala užitak – za sebe.
Odlučna da jednostavno počne da obraća pažnju na sam osećaj, Lori
je otišla na vikend-odmor u centar za vežbanje svesne pažnje, gde je
pohađala program koji se otprilike zvao „Buđenje božanskog u ženi“.
Vežbala je jogu i spavala je devet sati dnevno. Vežbala je svesnu pažnju
dok je jela. Vežbala je svesnu pažnju dok je disala. Razgovarala je o
svojim osećanjima s nepoznatim ljudima, sklopila je nova prijateljstva i
ponovo shvatila da nije jedina sa svojim problemom. I, samo da naglasim,
jer bi to i Lori htela: spavala je devet sati dnevno.
Dvadeset jedan sat (ukupno vreme kad nije spavala tih dana) bila je
usredsređena na to kakav je osećaj biti živ i kretati se po svetu.
Vratila se kao nova žena.
„Ne mogu da budem izvor radosti u životu ljudi koje volim ako ne
mogu da budem izvor radosti ni sebi samoj“, rekla je. „A najviše na svetu
želim da budem izvor radosti u životu ljudi koje volim.“
„Čekaj malo! Džoni i ja, i svi ostali koji te vole mesecima ti to
govorimo“, rekla sam joj. „Šta su ti radili tamo u tom centru?“
„Stajala sam oči u oči s Lakšmi, boginjom sreće, i osetila sam
sopstvenu moć i lepotu“, ozbiljno je izgovorila. Zatim se osmehnula i
rekla: „Verovatno ćeš mi reći da je to samo metafora za aktiviranje nečeg
u mom mezolimbičkom – čemu god – ali baš me briga za nauku. Ovo je
stvarno upalilo.“
Tema ovog poglavlja je nauka za koju je Lori baš briga.
Ona stvarno pali.

Stigli smo i do poslednjeg poglavlja. Dosad smo naučili da se

seksualna reakcija žena u nekim bitnim stvarima ne podudara sa
seksualnom reakcijom muškaraca:

• Žene kao grupa imaju osetljiviju kočnicu i manje osetljiv gas, mada
među njima ima mnogo razlika.
• U mnogo većoj meri nego kod muškaraca seksualna reakcija žena
zavisi od spoljnih okolnosti i unutrašnjeg stanja uma, to jest zavisi od
konteksta.
• Kod žena se ređe nego kod muškaraca reakcija polnih organa
podudara sa subjektivnim osećajem uzbuđenosti.
• U većem broju nego muškarci žene ispoljavaju uzvratnu želju ili
želju koja zavisi od konteksta.

Sve navedeno možda će iznenaditi onih deset−dvadeset procenata

žena čija je seksualna reakcija slična „standardnom narativu“. Takođe smo
naučili da se ljudi, a naročito žene umnogome razlikuju među sobom i
znatno se menjaju tokom života.
Ovo poglavlje spaja sva ta saznanja i iznosi jedinstvenu istinu o tome
šta unapređuje seksualno blagostanje žena:
Vaša osećanja o sopstvenoj seksualnosti važnija su od same
seksualnosti.
To nije ono što mislite o svojoj seksualnosti, ni ono što verujete, ni
ono što su vam ispričali, ni to kakva je, ni šta vi činite, čak ni odluke koje
donosite – na sve to utiču vaša osećanja o tome, s tim da tu ključnu ulogu
igraju „vaša osećanja o tome“. Vaše metaemocije.
Da biste me razumeli, navešću vam različite primere.
Prvi je iz knjige Hallucinations233 neurologa Olivera Saksa, u kojoj
autor opisuje pacijentkinju po imenu Gerti C. koja mu je ispričala da
ponekad ima seksualno eksplicitne halucinacije. Njeno iskustvo je daleko
od tipičnog, ali za mene je ono odličan primer metaemocija. Saks piše:

Kad mi je ispričala o svojim [erotskim halucinacijama], žurno je

dodala: „Verujem da ne biste zabranili prijatnu halucinaciju jednoj
razočaranoj staroj dami poput mene!“ Odgovorio sam da se halucinacije
čine kao sasvim dobra ideja u datim okolnostima pod uslovom da su
prijatne i da je u stanju da ih kontroliše. Posle toga opsesivna nota se
izgubila i halucinacije su joj postale potpuno prijateljske i ljubavne prirode.
Bila je lepo raspoložena, obzirna i vladala je situacijom. Nije se prepuštala
halucinacijama pre osam uveče i svela ih je najviše na trideset−četrdeset
minuta. Kad bi joj se rođaci duže zadržali u gostima, odlučnim, ali
prijatnim tonom bi im nagovestila da uskoro očekuje „gosta iz
unutrašnjosti“ i da bi joj zamerio kad bi ga ostavila da čeka napolju. Ona
sada dobija ljubav, pažnju i nevidljive poklone od izmišljenog gospodina
koji je redovno posećuje svake večeri.234

Obratite pažnju na to da, kada ju je autor umirio rekavši joj da su

halucinacije „sasvim dobra ideja“, one su postale pozitivnije i da je
doživljavala zadovoljstvo i ljubav koju inače ne bi imala u životu. Jedino
što se promenilo jesu njena osećanja o tome, i ta promena joj je preobrazila
kvalitet doživljaja – opsesivno iskustvo je preraslo u ljubavno.
Pretpostavljam da, ako Gerti može da uživa u svom seksualnom
životu, sigurno je da se i u nama ostalima krije isti taj potencijal!
Uporedite njeno iskustvo s gđom B, čijom pričom počinje članak u
Njujork tajmsu o ženskoj seksualnoj medicini. Članak počinje ovako:
Otkako je gđa B. zašla u četrdesete, priča ona, seks joj više liči na
prodavanje magle, a ne na pravu akciju. Ona vrlo retko započinje seks sa
svojim partnerom s kojim je deset godina u vezi i ne doživljava vrhunac
prilikom odnosa.
Želela bi da je situacija drugačija.235
Budući da ste pročitali knjigu dovde, shvatate da je želja gđe B.
uzvratna ili zavisi od konteksta, a ne spontana, i da ona ne doživljava uvek
orgazam prilikom odnosa. Na osnovu oba aspekta, ona nedvosmisleno
spada u većinu žena.
A želela bi da je situacija drugačija.
 To je potpuno razumljivo. Pretpostavljam da je naučila (kao i većina
nas) da su spontana želja i orgazam s penetracijom normalni, a budući da
ih ona nema, smatra da nije normalna, da joj nešto fali. Da ja smatram da
mi nešto fali, i ja bih želela da je situacija drugačija.
Međutim, njoj ne fali ništa, normalna je – ona je zapravo tipičan
primer. I kako joj ta želja da njena normalna seksualnost bude drugačija
utiče na seksualno blagostanje? Da li aktivira gas ili stiska kočnicu?
Zbog takve situacije ona sebe opisuje kao „seksualno mrtvu“.
A gore od toga ne postoji.
Pretpostavimo sada da je gđu B, recimo, zaintrigiralo to odsustvo
želje, umesto da bi samo volela da je situacija drugačija. Šta bi bilo kad bi
sebi rekla: „Hm, primećujem da nisam poželela seks u poslednje vreme. To
me pomalo zbunjuje! Normalno je da mi se želja menja zajedno s
kontekstom, pa se zato pitam koji deo konteksta se promenio i tako uticao
na moju želju? Zanima me i kakav bismo kontekst partner i ja mogli da
stvorimo koji bi mi toliko pojačao želju da se ne bih skidala s njega?“
Ponekad je to stvarno tako jednostavno kao kad pritisnete prekidač
za svetlo. Međutim, nije uvek tako. Ponekad, pre nego što počnete da
istražujete sopstvenu seksualnost sa znatiželjom i strašću, morate da
iskusite strah, bes ili tugu koji su se isprečili između vas i tog toplog svetla.
A to nije lako, ali je moguće. To se uvek dešava na mojim predavanjima i
radionicama.
Evo još jednog primera: sedeći na kauču kod mene u kabinetu, jedna
studentkinja mi je opisivala kako je izgubila želju za seksom u inače vrlo
srećnoj dvogodišnjoj vezi. Uvek je imala spontanu želju u svojim
(podjednako lošim) prethodnim vezama. Postepeno smo otkrile da ju je
nestabilnost njenih loših veza podsticala da seksom ispoljava privrženost,
što sam opisala u poglavlju 4, pa joj se tako sada, u stabilnoj vezi
zasnovanoj na poverenju, želja manifestovala veoma drugačije.
„Šta da radim ako mi je želja za seksom spontana samo u lošim
vezama?“, upitala je.
„Treba da počneš da voliš uzvratnu želju“, odgovorila sam. „Otkrij
koji konteksti ti pružaju sjajnu vezu i vreli seks. Spontana želja, koja ne
zavisi od konteksta, samo je standard muške podrazumevane seksualnosti i
ne opterećuj se time. Nemoj da meriš kvalitet svog seksualnog života po
tuđem standardu.“
 Tada sam videla da joj je sve postalo jasno.
„Sad sve ima više smisla! O, bože, hoću da ceo svet zna za ovo!“,
rekla je.
„I ja isto!“, odgovorila sam. „Zato pišem knjigu!“ Posle toga sam joj
poslala koncept ovog poglavlja.
Jer, u ovom poglavlju govorim vam kako. Počinjem opisom načina
na koji vaša osećanja o vašim osećanjima – vaše metaemocije – utiču na
vašu seksualnost: ponovo dolazimo do onog malog redara u vašem mozgu.
Govoriću o seksualnoj „mapi“ u mozgu, prema kojoj mali redar formira
svoje stavove, ali koja je iscrtana na osnovu kulturoloških poruka koje sam
opisala u poglavlju 5, te je zato često potpuno nepouzdana. Opisaću zbog
čega je sve teško promeniti stavove malog redara, a zatim ću vas provesti
kroz težak – ali veoma isplativ – proces menjanja metaemocija koji će vam
pomoći da se seksualno povežete sa sobom i svojim partnerom i da vam
takva veza bude ispunjena izobiljem i radošću.
Težim ka tome da svi budemo kao ona stara dama koja spokojno
uživa u svojim seksualnim fantazijama. Ako Gerti može da nauči da
prihvati svoj erotski život s izmišljenim gospodinom, sigurno da i svi mi
možemo da prihvatimo svoju seksualnost takvu kakva jeste i iskoristimo je
na najbolji mogući način, bez obzira na to kako se razlikuje od onog kakva,
prema onom što su nas naučili, „treba“ da bude.

Ne mogu da dostignem...

Metaemocije su vaš osećaj o tome što osećate, a potiču od onog malog

redara u mozgu koji ima stav o tome koliko bi trebalo da napredujete dok
se krećete ka cilju. Taj stav predstavlja „meta“ deo – ono što osećate prema
onome što doživljavate.
Kad doživljavate svoju seksualnost na način koji vaš redar očekuje,
on se oseća dobro. Zadovoljno. Kad doživljavate seksualnost drugačije od
onoga što redar očekuje, on polako počinje da se nervira... i zatim se
naljuti. Na kraju vas gurne s emocionalne litice u jamu očaja pošto
odustane i shvati da niste u stanju da ostvarite svoj cilj.
Pretpostavimo da prilikom odnosa ne doživljavate uvek orgazam. To
je normalno. Budući da ste pročitali poglavlje 8, dobro znate na koje sve
načine možete doživeti orgazam, naročito stimulacijom klitorisa. Kad se
osećate dobro u svom telu, takvom kakvo je, lako ćete isprobati i neke
nove metode.
Međutim, šta ako ste obeshrabreni zbog toga što ne možete da
dostignete orgazam prilikom odnosa? Ili postiđeni? Ili tužni? Ili
samokritični? Hoće li vam tako biti lakše ili teže da probate neke nove
metode i na kraju uspete?
Zadovoljstvo sopstvenim osećanjima – čak i kad to nije ono što ste
očekivali – ključno je za kvalitetan seks.
Kao što smo videli u poglavlju 7, pozitivnije metaemocije možete
razviti na tri načina. Možete se zapitati:

• Da li je ovo pravi cilj za mene?

• Da li ulažem odgovarajuću vrstu i količinu napora?
• Da li imam realna očekivanja o tome koliko zahtevan cilj treba da
mi bude?

O primeni navedenih metoda imali ste prilike da čitate na više mesta

u knjizi: u ovom poglavlju, kada dr Saks kaže Gerti da mu se njene
halucinacije čine kao sasvim dobra ideja, njen cilj se menja tako da nema
više praznog prostora između trenutnog stanja i cilja. Ona se već nalazi
tamo gde želi i postala je ono što želi. Kad nema nikakvog odudaranja,
nema ni negativnih metaemocija. Postoje samo zadovoljstvo i sreća. Zato
je njen mali redar zadovoljan. U poglavlju 5, kad je Lori odlučila da više
ne pokušava da ima seks sa Džonijem i jednostavno je dopustila sebi tako
nešto, i ona je popunila prostor između mesta gde se trenutno nalazila i gde
je želela da bude, što je otvorilo vrata ljubavi bez zahteva za seksualnim
činom.
U poglavlju 8, kad je Olivija usredsređenom pažnjom sebi omogućila
produženi orgazam, ona je vežbala da u datom trenutku bude prisutna
onakva kakva jeste, umesto da gura napred ka nekom cilju. Zadržala je isti
cilj – ekstazu – ali je ulagala drugačiji napor. U poglavlju 7, umesto da
isproba željeni identitet žene koja voli seks, Merit je prihvatila identitet
žene koja ne želi seks i time je promenila predstavu o tome kakav napor joj
je potreban da ostvari svoj cilj, a to je da veruje u sebe. Kao ishod toga ona
nije zauvek utonula u stanje odsustva želje za seksom – naprotiv! Kad je
dopustila sebi da bude tamo gde jeste, otvorila je vrata ka odredištu na koje
je želela da stigne.
Suprotno tome, mali redar gđe B. krajnje je nezadovoljan i uveren je
da postoji velika praznina između mesta gde se ona nalazi i gde bi trebalo
da bude – štaviše, ona je toliko bespomoćna da nije u stanju da preduzme
bilo šta. Nalazi se u jami očaja. Obuzela ju je beznadežna tuga koja se rađa
kad je mali redar uveren da je određeni cilj nedostižan. Da li je probala da
promeni nešto, pa nije uspela, pa je opet probala, ali opet bezuspešno, ili
joj se telo odmah isključilo kad njena seksualnost nije ispunila kriterijum
(onaj koji su postavili kulturološki standardi koji nemaju veze sa
stvarnošću)? Ne znam, ali znam da taj mali redar može da uči, a naučiće ga
gđa B. – ako bude htela. Ona može da promeni svoj cilj, svoj napor ili
brzinu zadovoljenja kriterijuma.
Ipak, pre toga ona mora da shvati da joj je „mapa“ pogrešna.

Mapa i teren

Za mnoge od nas ciljevi kojima težimo – kao što je spontana želja ili
orgazam prilikom odnosa – nisu ciljevi koje smo sami svesno izabrali.
Usadila nam ih je kultura u vidu scenarija o seksualnosti. U njima je
izložena struktura uverenja kroz čiju prizmu tumačimo svet seksualnosti.
Kad postanete svesni svojih scenarija, načinili ste prvi korak ka promeni
metaemocija.
U poslednjih nekoliko decenija istraživanja su proučavala kako su se
scenariji o seksualnosti menjali u zapadnoj kulturi. U najnovijim
scenarijima koje nam servira kultura može se naći sledeće:

• „Muška seksualnost je jednostavna, dok je ženska složena“,

• „Žene nemaju jak nagon za seksom kao muškarci“,
• „Orgazam je ključan za kvalitetan polni odnos“,
• „Žene seks doživljavaju emotivnije nego muškarci.“236
 Ove scenarije su nam u ranom detinjstvu usadili porodica i kultura –
sećate se moralne poruke, zdravstvene poruke i medijske poruke iz
poglavlja 5?
Ovi scenariji, međutim, ne bave se onim što mi mentalno verujemo
da je tačno. Oni su šablon za naš emocionalni jedinstveni prsten i našeg
malog redara koji filtrira i organizuje informacije. Vi možete i da se ne
slažete sa scenarijem, a da se ipak ponašate i tumačite svoja iskustva u
skladu s njim.
Stručna definicija tog procesa organizovanja svog iskustva prema
gotovom šablonu glasi „probabilistički generativni model“. To znači da
informacija – šta god vidite, čujete, pomirišete, dodirnete ili pojedete –
prvo odlazi u vaš emocionalni mozak, gde se prethodna saznanja (možda o
limunu ili jaknicama za pacove, možda o predstavi o fizičkom izgledu ili
gađenju prema seksu) plus vaše trenutno stanje uma (stres, ljubav,
samokritičnost, gađenje itd.) spajaju i oblikuju prvu odluku koju će mozak
doneti o tome hoće li se približiti toj informaciji ili će se odaljiti od nje. Na
osnovu te početne odluke rađaju se brojna očekivanja o tome šta još može
da bude tačno i šta se može sledeće desiti.
Mislim da ću vam to jednostavnije objasniti na primeru mapa i
terena. Vaše saznanje o seksu je mapa seksualnog terena (ili vrta!) gde
imate seksualne odnose.
Nažalost, seksualne mape većine ljudi nisu pouzdane. Mi smo poput
lika Brendana Frejzera u filmu Blesak iz prošlosti. Roditelji su ga odgajili
u atomskom skloništu greškom misleći da se desio nuklearni napad 1962.
godine. Kad on napokon kroči u svet trideset pet godina kasnije, kreće se
po terenu koji nema skoro nikakve veze s onim što su ga naučili. Poput
njega, i mi imamo tu mapu u glavi i koračamo po terenu očekujući da se
put nalazi na određenom mestu, ali se umesto toga odmah izgubimo.
Kao što smo videli u poglavlju 5, u našim mapama možda se nalaze
neka mesta koja ne postoje već više od trideset pet godina.
Ipak, možda je najveći problem kad se mapa i teren ne podudaraju, a
naš mozak pokušava da nas ubedi da je mapa ispravna i nastoji da naše
iskustvo uklopi u oblik mape. „Ne, ne, ovo je staza“, kažemo mi dok se
saplićemo kroz šipražje. „Tako stoji na mapi.“
Pre nekoliko godina razgovarala sam s jednom mladom ženom koja
je većinu stvari koje je tada znala – tačnije, ono što je mislila da zna – o
seksu naučila gledajući porniće. Bila je iskreno iznenađena što njena prva
seksualna iskustva nisu bila ni nalik onome što je očekivala. Mislila je da
će orgazam doživljavati lako i često. Mislila je da će je direktna stimulacija
klitorisa uvek uzneti među zvezde. Prevarila se, ali se trudila da joj se
doživljaj podudari s mapom. Ponašala se isto kao što su se ponašali glumci
u tim filmovima uveravajući sebe da mora biti da oseća zadovoljstvo jer
radi ono što treba da radi.
Tek posle nekoliko meseci shvatila je da se ono što je očekivala da
oseti razlikuje od onoga što stvarno oseća. Tada se obratila meni ubeđena
da joj nešto fali.
Kad sam joj rekla da žene češće doživljavaju orgazam kasnije u vezi,
a ne prilikom prvog odnosa s novim partnerom, uopšte mi nije verovala jer
je bila uverena da je njena mapa u redu, a da je teren – njeno telo –
pogrešan.
Takođe sam joj rekla da užitak zavisi od konteksta, pa zato čak ni
stimulacija klitorisa ne pruža prijatan osećaj ako kontekst nije
odgovarajući. „Kao kad vas neko golica“, objasnila sam joj. „Ako vam nije
prijatno, to samo znači da još uvek niste uboli pravi kontekst. Kad vam
stimulacija klitorisa ne prija, to nije zato što vam klitoris ne funkcioniše
dobro, već obično zato što još uvek niste dovoljno uzbuđeni.“
Tu stižemo do prvog koraka ka stvaranju pozitivnih metaemocija.

Olivija je „Jedno veliko da“ kad je seks u pitanju, što je potencijal za

dostizanje duboke ekstaze... ili duboke sumnje u sebe i teskobe, da i ne
pominjem dinamiku jurenja. Sve to zavisi od toga šta oseća prema svojoj
sposobnosti za „Da“.
Još na početku prvog poglavlja Olivija je otkrila da njena „mapa“
nije dobra – priča koju je sebi ispričala o tome da želi seks zbog svojih
hormona zapravo je bila metaforizacija koja ju je štitila od kulturoloških
poruka koje bi je označile kao nasilnu.
Međutim, ona je nacrtala novu mapu – zasnovanu na nauci i
nekritičkoj pažnji prema sopstvenom unutrašnjem doživljaju. Shvatila je
da, kad se udruže, njen osetljivi gas i mali redar mogu da stvore taj osećaj
gubitka kontrole, ali da takođe mogu da stvore i veliko zadovoljstvo. U njoj
bi se rađao osećaj gubitka kontrole kad bi dopustila da je zahvati vrtlog
stresa/samokritičnosti/stresa. Veliko zadovoljstvo je osetila kad je naučila
da izađe iz vrtloga dozvolivši da stres prođe, ne pritiskajući ni kočnicu, ni
gas.
„Uspori. Budi mirna.“ To je Olivijin savet za sve partnerke koje
imaju jaču želju. „Ne jurcaj, ne guraj, ne vuci. Budi kao onaj igrač s
metlom u karling timu. Raskrči put ka seksu.“
Kad ne postoji pritisak od velikih očekivanja, Patrik je kreativan,
radoznao, poigrava se i sklon je eksperimentisanju bez ikakvog stida. On
zna kakav dar može da bude Olivijin osetljivi gas i svestan je izazova koje
takav gas predstavlja.
Dakle, kad je Olivija stekla diplomu mastera, izmislio je igru lova za
erotskim blagom u kojoj je morala da traga za brojnim igračkama iz svoje
kolekcije, uključujući tu i dve vrste lubrikanata, a on je barem jednom
trebalo da je nosi golu, vezanu lisicama i s povezom na očima duž hodnika
do drugog stana u njihovoj zgradi. U igri je učestvovalo i još nekoliko
njihovih vrlo dobrih prijatelja. (Ovo je možda najbolja priča na temu
„kako mi je nauka ulepšala seksualni život“ koju sam ikada čula.)
Kad se igra završila, za vreme obilne večere, plivajući u endorfinima
i oksitocinu, Olivija je pitala Patrika da se oženi njome – uglavnom u šali.
Uglavnom.
Olivija je „Jedno veliko da“. To je dar. To je izazov. Ona najbolje
iskorišćava svoj seksualni potencijal kad dopusti da joj se seksualna
reakcija potpuno razvije i kad ne upire ni u jednom posebnom pravcu.
Uspori. Budi mirna. Ne guraj, ne vuci. Dopusti da osećaj raste.

Pozitivne metaemocije – 1. korak: verujte terenu

Prvi korak ka promeni metaemocija jeste opažanje razlike između cilja koji
nameće scenario i onoga što zaista osećate. Imam dva opšta nepisana
pravila za uočavanje ove razlike:

• kad vam se čini da se mapa (scenario) ne podudara s terenom

(vašim doživljajem), pogrešna je mapa, a nije pogrešan teren,
• tereni i mape svih ljudi se razlikuju.
 Ova dva pravila znače da je vaš unutrašnji doživljaj najbolji izvor
znanja o sopstvenoj seksualnosti. Kad primetite da se teren i mapa ne slažu
– a to se svakom desi u nekom trenutku – uvek znajte da vam je telo u
pravu. Znajte i da je tuđe telo drugačije od vašeg – kao i tuđe mape. To
znači da će preobražaj od izgubljenog putnika do majstora navigacije za
svakog biti drugačiji.
Nekoliko puta u knjizi ilustrovala sam svoju zamisao na primeru
izmišljenih blizanaca, ali sada ću to uraditi sa stvarnim blizancima. Moja
sestra Amelija i ja smo identične bliznakinje. Imamo istu DNK, razlika
između nas je deset minuta, odrasle smo u istoj kući, pohađale smo iste
škole, gledale isti TV program i pročitale mnogo istih knjiga. Ipak, kad
smo postale seksualno aktivne, u glavi smo imale veoma različite mape.
Ja sam imala sopstvenu, jedinstvenu verziju medijske poruke u
svojoj glavi. Verovala sam da je idealna seksepilna žena avanturističkog
duha i glasna, za kojom muškarci žude zbog njene veštine i entuzijazma.
Ona je – naravno! – lako doživljavala orgazam penetracijom, imala je
spontanu želju i vagina joj je bila tako vlažna. Svaka žena koja nije htela
da proba nove stvari bila je puritanka, beznadežno stidljiva i neurotična.
Obratite pažnju na to da idealna seksepilna žena ne uživa nužno u
previše zadovoljstva; samo izgleda da doživljava zadovoljstvo. Takva bi
erotična žena trebalo da bude, prema onome što me je kultura naučila, i
tako sam se ja i ponašala. U vreme svoje prve seksualne veze bila sam
seksualni proizvod, prerađena i upakovana da drugima pružim
zadovoljstvo.
Takva mapa bila je toliko moćna i ubedljiva da nisam mogla da
razlučim ono u šta sam verovala od onoga što sam stvarno osećala. U
osamnaestoj godini, kad sam stupila u prvu seksualnu vezu – sa čovekom
koji me je kasnije proganjao i pretio da će me ubiti – sanjala sam o tome da
me partner povređuje, a ja bih se smejala. Smejala bih se sve dok čak ni ja
sama nisam više znala sviđa li mi se to što mi nanosi bol.
Tada nisam imala pojma koliko je to bilo pogrešno.
Pred kraj te veze (koja se okončala kad sam pozvala policiju) prvi
put sam pogledala svoju vulvu i zaplakala sam.
Imala sam neverovatnu sreću što sam počela da se školujem za
seksologa istog semestra kad sam stupila u tu nasilnu vezu. Dok sam se
promovisala kao seksualni proizvod, u skladu s uputstvima iz ženskih
časopisa, ljubavnih romana i pornića, istovremeno sam saznavala istinu o
seksualnom blagostanju. Tokom sledeće decenije stekla sam veliko znanje
ali, još važnije, zauzela sam radikalno zdraviji stav: da telo i užitak žene
pripadaju njoj samoj i nikom drugom; da se odnos može odbiti, a da se
pritom ne odbiju sve ostale stvari koje ga prate – ljubav, nežnost,
zadovoljstvo i igra; i da je moj sopstveni unutrašnji doživljaj pravi
pokazatelj toga želim li nešto da probam.
Možda je najzanimljivije to što sam shvatila da je normalno da nekad
imam unutrašnji doživljaj koji je u suprotnosti sa samim sobom (ja sam
jato!), i da što sam brižnija i strpljivija prema svom unutrašnjem doživljaju
u celini – naročito ako sam brižna i strpljiva prema neprijatnim osećanjima
– to sam imala više samopouzdanja i bila sam srećnija.
Za razliku od mene, Amelija je u pubertetu razvila sopstvenu
jedinstvenu verziju moralne poruke u svojoj glavi. Verovala je da pametne
žene ne žele seks. Pametne devojke je zanimao um, a nije ih zanimalo telo;
samo su glupim devojkama vladale „niske, životinjske strasti“. To je
tipičan viktorijanski stav srednje klase. Ona je smatrala da je idealna
seksepilna žena manje-više aseksualna, a sopstvenu nezainteresovanost za
seks tumačila je kao dokaz svoje inteligencije.
Kad je stupila u seksualne odnose, na kraju je čak i zavolela seks!
Tako je otvorila novu teritoriju na mapi i istraživala je. Stvorila je
predstavu o seksu kao rekreaciji, zabavi za petak veče, pod uslovom da se
u to vreme ne prikazuje Dosije iks. Ponovo je iscrtala mapu tako da u nju
uklopi i svoju inteligenciju i seks kao izvor zadovoljstva, ali još uvek se
kretala po relativno uskoj teritoriji.
Tek kad je upoznala čoveka za koga se kasnije i udala, počela je da
doživljava seks kao nešto što joj omogućava da se poveže s drugim
ljudskim bićem i pruža veći užitak od puke zabave, užitak koji je povezan s
njenim bićem. To je bila potpuno nova mapa s terenom za koji uopšte nije
znala da postoji – iako je sve vreme bio tamo, neistražen.
S istim partnerom je već petnaest godina i s njim je doživela brojna
zadovoljstva i probleme kao i mnoge žene u dugim vezama. Dok sam ja
imala sreću da postanem seksolog, ona je imala sreću da joj je sestra
seksolog, pa me je i ona, kao i druge žene, zvala ili mi je slala mejl da me
pita: „Da li je to normalno?“ Ona je poput većine žena – ima želju koja
zavisi od konteksta i neusklađenost uzbuđenja. Zato i ona, kao i mnoge
žene, šalje mužu članke s mog bloga i kaže mu: „Je l’ vidiš ovo?“
Mi smo primer kako se genetski istovetni vrtovi u kojima je posejano
vrlo slično seme mogu ipak razviti u vrlo različite terene. Ispostavilo se da
ona ima malo osetljiviju kočnicu od mene, dok ja imam malo osetljiviji
gas. Zato se možda moja prirodna seksualnost malo bolje uklopila u
medijsku poruku, a Amelijina u moralnu poruku, pa su se tako različite
ideje ukorenile i dalje razvijale.
Kad smo stupile u seksualne odnose sa svojim partnerima, obe smo
imale formirane ideje o tome kako seks treba da izgleda. Obe smo, kao i
skoro sve žene, takođe prolazile kroz period u kom smo shvatile koliko
smo bile slabo pripremljene i ponovo smo učile šta znači biti seksepilna
žena.
Nauka o seksualnom blagostanju obema nam je pomogla da iscrtamo
mape koje bolje predstavljaju naš seksualni teren, što nam je opet
omogućilo kvalitetniju komunikaciju o seksualnom blagostanju sa
seksualnim partnerima. Zahvaljujući njoj nismo više kritički gledale na
druge žene čija su iskustva bila u suprotnosti s našim – jer, na kraju
krajeva, ipak se sve razlikujemo.
Međutim, prikupljanje informacija i ponovno iscrtavanje mape nije
nam teško palo – ni nama, ni ženi koja je o seksu učila samo iz pornića, ni
većini žena s kojima razgovaram.

Pozitivne metaemocije – 2. korak:

odbacite mapu (teži deo)

Važno je da znate kako vaša seksualnost funkcioniše; još je važnije da

prihvatite svoju seksualnost kakva jeste, bez osude i stida. E, to većini žena
teže pada.
Kad shvate da su normalne, mnoge žene odmah osete slobodu i
postaju zadovoljne svojom seksualnošću kao nikada do tada. Upali im se
lampica i one kažu: „Mapa mi je sve vreme bila pogrešna i ja sam zapravo
normalna!“ Međutim, neke žene, iako mogu da prihvate činjenicu da su
njihova uzvratna želja i orgazmi koje doživljavaju prilikom odnosa bez
penetracije normalni, ne mogu da prihvate da se isplati biti u tom novom
normalnom stanju. Jedan komentar koji je neko ostavio na mom blogu
glasi: „Mislim da prikrivate činjenicu da je ’uzvratna želja’ manje vredna
od [spontane] želje.“
Osamdeset pet procenata žena ima „manje vrednu želju“? Ajoj!
Predstava o uzvratnoj želji kao o „manje vrednoj želji“ naravno nije
činjenično stanje, već vrednosni sud, mišljenje. Ako vam telo oseća da ima
uzvratnu želju, onda je manje vredna želja metaemocija, vaša reakcija
prema tome kako vam se telo oseća. „Ne bi trebalo ovoliko da se trudim“,
mislite vi. „Trebalo bi da se želja jednostavno desi.“ Iza te misli krije se
osećanje: „Ne bi trebalo da sam takva. Nepodobna sam.“
Hoće li osećanje „nepodobna sam“ da aktivira gas ili pritisne
kočnicu?
Tako je.
Dakle, teži deo ne podrazumeva saznanje da imate uzvratnu želju, da
ste neusklađeni ili šta god da se trenutno odnosi na vašu seksualnost. Teži
deo ogleda se u tome da vam se ta seksualnost svidi takva kakva je uprkos
tome što svet decenijama pokušava da vas uveri da vam nešto fali. Teži
deo podrazumeva da pronađete lepotu u terenu koji se ne podudara s
mapom.
Zašto je to teško?
Ne mogu da tvrdim da postoje direktni naučni dokazi za ovo što ću
sada reći – nisam čak ni sigurna kakvi bi ti dokazi uopšte i bili – ali, reći ću
vam iskreno šta mislim na osnovu onoga što znam o nauci i o iskustvu
žena koje idu dalje ka potpunijem seksualnom blagostanju.
Da biste odbacili metaemocije – poput pozadinskih misli „Ne bi
trebalo da budem ovakva“ i „Želela bih da mi je seksualnost drugačija“ –
mislim da vaš mali redar mora da prođe kroz jamu očaja i shvati kako je
vaš prethodni cilj bio neostvariv – ili barem neostvariv onako kako ste vi
očekivali da ga ostvarite.
Naši scenariji ili mape sadrže jasne ideje o tome kakav cilj, kakva
nastojanja i kakav hronološki razvoj treba da obeleže našu seksualnost.
Treba lako da dostižemo orgazam, imamo spontanu želju – sve one
zablude povezane s podrazumevanom muškom seksualnošću. Odbacivanje
takvih predstava često je slično odbacivanju samokritičnosti, kao što sam
opisala u poglavlju 5. Ako ih odbacimo, mislimo da odustajemo od nade,
kao da smo doživeli neuspeh. Koliko to važi za ciljeve koji se odnose na
seks – kao što su vrsta želje, orgazam i zadovoljstvo – isto toliko važi i za
ciljeve na ostalim životnim poljima – raskid veze, odluka o napuštanju
studija ili o daljem školovanju, prihvatanje da se oblik vašeg zdravog tela
ne uklapa u (nezdravi) kulturološki ideal.
Navedeni izazovi mogu vam otežati menjanje mape. Potrebno je da
nakratko prođete kroz jamu očaja – to jest da odbolujete zbog pogrešne
mape koju ste sledili i zbog svih mesta koja ste zbog toga propustili.
Emocije su tuneli: morate da prođete kroz tamu da biste na kraju
ugledali svetlost. Nekad je to prilično lako. Nekad strašno boli. Kad treba
da odustanete od nekog konkretnog cilja, ponekad vam izgleda kao da
morate da odbacite ceo svoj identitet.
Kad odbacivanje boli, osuđivanju nema mesta.

Kako odbaciti mapu: bez osuđivanja

Ako vas seksualnost zabrinjava ili ste ljuti na sebe što imate (ili nemate)
određena osećanja, ili vas je stid, često ćete to osećanje o svojoj
seksualnosti staviti u neku kutiju i sakriti ga negde duboko u sebi. I, to
osećanje tako čuči u kutiji i čeka da zaokruži svoj ciklus. Niste ga se
oslobodili, samo ste ga ostavili da čeka. To je kao da neki delić vašeg bića
sedi na rolerkosteru zaglavljen na vrhu silazne deonice – kad-tad će morati
da se spusti. Mora. Mora da zaokruži ciklus.
Sad, umesto da ga stavite u kutiju, pretpostavimo da ste svesni svog
osećanja o seksualnosti, da vam ono budi radoznalost ili da ste brižni
prema njemu, kao što biste bili prema uplakanoj bebi ili tužnom, stidljivom
mačetu, ili ga samo neutralno posmatrate s ivice svog unutrašnjeg
doživljaja. Takva saosećajna svest o samom sebi stvara kontekst koji ne
stiska kočnicu, već omogućava da unutrašnje stanje zaokruži ciklus.
Ranije sam mislila da je važna svest o sopstvenom unutrašnjem
stanju, međutim više studija je pokazalo da „posmatranje“ unutrašnjeg
stanja nije bitan pokazatelj blagostanja.237 Ne, najbolji metaemocionalni
pokazatelj blagostanja jeste varijabla poznata kao „neosuđivanje“.238
Osobe sklone samoosuđivanju slažu se sa sledećim iskazima:
„Govorim sebi da ne treba da imam takve misli“ i „Kad me okupiraju
teskobne misli ili slike, o sebi mislim da sam dobra ili loša, u zavisnosti od
toga o čemu razmišljam/kakvu sliku imam u glavi“. Osobe koje nisu
sklone samoosuđivanju govore suprotno: kad imaju teskobne misli,
jednostavno prepoznaju šta se dešava i to ne ocenjuju kao dobro ili loše,
ispravno ili pogrešno. Drugim rečima, neosuđivanje vam omogućava da
osećate to što osećate, bez obzira na to da li vam to ima smisla, da li vam je
prijatno, da li je to ono što smatrate da treba da osećate. Neosuđivanje je
neutralno opažanje svojih unutrašnjih stanja.
Navešću primer iz svog omiljenog istraživanja na tu temu, nedavno
sprovedene manje studije o ulozi svesne pažnje kod osoba s
generalizovanim anksioznim poremećajem.239 Istraživači su, između
ostalog, merili simptome anksioznosti kod ispitanika i koliko im ti
simptomi ometaju svakodnevni život uzimajući u obzir odgovore koje su
ispitanici dali u „Upitniku o punoj svesnosti s pet faceta“. Dve od pet
faceta jesu „opažanje“ – kad su ispitanici skloni da primećuju svoj
unutrašnji doživljaj – i „neosuđivanje“ – kada unutrašnje osećaje ne dele
na dobre i loše.
Obratite pažnju na ovo: simptomi nisu manje uticali na ispitanike s
ređim ili blažim simptomima, niti su ti ispitanici bili svesniji svog
unutrašnjeg stanja – faceta „opažanje“. Ne. Osobe na koje su simptomi
slabije uticali jesu one kod kojih je neosuđivanje bilo izraženije! Drugim
rečima, u kojoj će meri anksioznost nekome remetiti život ne zavisi od
simptoma, već od načina na koji osoba reaguje na te simptome. Suština
nije u tome kako se osećate – čak ni u tome da ste svesni svojih osećanja.
Suština je u tome kako reagujete na svoja osećanja. Osobe koje nisu sklone
osuđivanju svojih osećanja bolje prolaze u životu.
Nema mnogo istraživanja koja posebno proučavaju neosuđivanje u
kontekstu seksualnosti, ali njihov broj ipak raste. U manjoj studiji o
senzomotornoj seksualnoj terapiji žene koje su podvrgnute terapiji navele
su da im je terapija pomogla da ne osećaju više toliki pritisak da „treba“ da
imaju neki konkretan doživljaj i da budu brižnije i sklonije praštanju sebi
samima.240 (Podseća li vas to možda na, recimo, poglavlje 5? Sećate se
saosećajnosti prema sebi?) Iako ta studija nije bila dovoljno opsežna da
iznese statistički bitne rezultate, nalazi kvalitativnog istraživanja ohrabruju
u smislu da idu u prilog ideji da nije važna vaša svest o seksualnosti, već su
važna osećanja prema onome čega ste svesni.
 Neosuđivanje = „podučavanje emocijama“

Ponoviću još jednom: emocije su tuneli. Morate da prođete celim putem

kroz tamu da biste na kraju ugledali svetlost. Ako jednostavno idete
napred, nogu pred nogu, stići ćete gde ste naumili. Neki od nas znaju kako
se ide kroz tunel jer su odrasli u porodicama koje su ih tome naučile. Neki
od nas znaju kako se ide kroz tunel jer su to naučili kasnije u životu. Neki
od nas još uvek nisu imali priliku da nauče tu veštinu. Međutim, to uvek
možemo da naučimo tako što ćemo postati sopstveni instruktori emocija.
U knjizi Raising an Emotionally Intelligent Child,241 psiholog Džon
Gotman opisuje četiri pristupa koje roditelji mogu da primene reagujući na
detetova osećanja: podučavanje emocijama, zanemarivanje, neslaganje i
indolentnost (laissez-faire). Poslednja tri (koji pružaju slabiju podršku)
stavila sam u istu grupu i označila ih kao pristupe koji zanemaruju
emocije.242
Podučavanje emocijama uči vas sledećem:

• znaćete da prepoznate emocije slabijeg intenziteta da biste ih

savladali pre nego što se intenziviraju,
• negativne emocije su prirodna reakcija na negativne događaje u
životu. Pošto su takvi događaji ponekad neizbežni, isto važi i za
negativne emocije,
• pošto su negativne emocije sastavni deo života, o njima treba
razgovarati, treba ih nazvati pravim imenom i pokazati empatiju
prema njima,
• „Normalno je da ti ponekad bude teško“, „Kad se loše osećaš,
volimo te isto kao i kad se lepo osećaš“ i „Slobodno se isplači koliko
hoćeš, dušo “,
• vaša tuga, bes i strah dokaz su da ste ljudsko biće.

Zanemarivanje emocija, međutim, uči vas sledećem:

• treba da zanemarujete diskretne emocije ili one slabijeg intenziteta

– one nisu važne,
 • negativne emocije su otrovne, opasne po vas i ljude iz vašeg
okruženja,
• negativna osećanja su stvar izbora, nešto što možete odabrati ujutru
kao neki odevni predmet. Pošto su ona stvar izbora, mogu se kazniti
– čak i ako nema ispoljavanja nedoličnog ponašanja,
• „Zaboravi na to“, „Budi zahvalan za sve dobre stvari“ ili „hajde,
dušo, nasmeši se!“,
• vaša tuga, bes i strah znaci su neuspeha – vašeg ili vaše porodice.

Drugim rečima, podučavanje emocijama uči vas da su osećanja

tuneli i da sebi možete dopustiti da prođete kroz tamu da biste stigli do
svetla. Zanemarivanje emocija, međutim, uči vas da osećanja nisu tunel,
već da su pećina... reka cijanida... i hiljade pacova... u tami. Mesto gde ćete
zauvek ostati zatvoreni. Dakle, šta god da radite, NE ULAZITE UNUTRA.
Mnoge porodice primenjuju oba pristupa, u zavisnosti od konteksta
ili konkretne emocije. Osim toga, imajte u vidu da se zanemarivanje
emocija često primenjuje s najboljom namerom. „Dušo, nemoj da plačeš“
čini se kao krajnje dobronameran stav motivisan željom da se oraspoloži
neko ko pati. Međutim, u pozadini toga „Dušo, nemoj da plačeš“ krije se
diskretan nagoveštaj da su takva osećanja neprihvatljiva, da je drugima
neprijatno zbog vas, da bi svima bilo lakše da se ne osećate tako, pa vas
mole da prestanete.
Uprkos tome, neprijatna osećanja nas ipak obuzimaju. Ona su
normalna, zdrava reakcija na negativne događaje u životu. Kad doživite
nepravdu, ljuti ste. Kad nekog izgubite, tužni ste. Kad vam se nađu
prepreke na putu do cilja, obeshrabreni ste. Kad ste izloženi opasnosti,
uplašeni ste. Čak i ako samo očekujete da vam se tako nešto desi, mogu
vas obuzeti ista osećanja i biće vam neprijatno isto kao da se nešto zaista i
desilo.
Sve što se desi, ima svoj kraj. To je uvek tako pod uslovom da ne
zgazite kočnicu kako biste izbegli prolazak kroz tunel.

Neosuđivanje: saveti za početnike

Ako ste imali sreće da vas porodica nauči kako se prolazi kroz tunel,
odlično! Isti pristup možete primeniti na svoje seksualno blagostanje. U
slučaju da vam je porodica bila kao i moja, možda će vam trebati nekoliko
saveta o tome kako da prođete kroz tunel dok vam mozak govori da samo
zalazite sve dublje u pećinu. Neosuđivanje možete zamisliti na neki od ova
tri načina za koja sam imala prilike da se uverim da žene uspešno
primenjuju.

• Sećate se da su osećanja biološki ciklusi koji imaju svoj početak,

sredinu i kraj. Poverovali ste mi kad sam to prvi put navela, je li
tako? Kad nas je jurio lav? I kad se ono dete probudilo iz anestezije?
Kad vas obuzme neka emocija, ona vas neće zauvek zarobiti;
naprotiv, ona će vam omogućiti da je prebrodite, kao da prolazite
kroz tunel. Možda neće biti veselo, ali neće biti ni opasno. Vaše telo
zna kako se to radi. Samo treba da mu dopustite.
• Nekim osobama je lakše da zamisle prepuštanje osećanjima kao
malu i veliku nuždu. To je fiziološka potreba. Ne govorite sebi kako
ne treba da idete u toalet, već samo čekate pogodno vreme i mesto.
Ako odmah morate u toalet, tražite prikladan kontekst. Isto važi za
osećanja. Ona su prirodna potreba svojstvena svim ljudskim bićima,
sastavni su deo naše biologije. Kultura nam nalaže da nas osećanja
ne mogu obuzimati gde god nam padne na pamet, ali možemo
pronaći odgovarajuće vreme i mesto za njih.
• Metafora jata iz poglavlja 8: neosuđivanje je kad dozvolite pticama
u jatu da umaknu grabljivici. Ljudi se nekad plaše da će zauvek
pobeći od grabljivice ako dozvole pticama da odlete. Međutim,
sistem ne funkcioniše tako. Kad ptice umaknu grabljivici (ili
spontano primete da grabljivice ipak nema), sve će se vratiti na
prvobitni pravac i nastaviti let ka magnetnom polu zajedno sa svima
ostalima. Ali, u slučaju da im ne dozvolite da odlete – ako kažete
sebi: „Ne treba da se osećam tako“ i nagazite kočnicu – to je kao da
hoćete da stavite u kavez ptice koje žele da pobegnu. I kako će one
da reaguju? Preplašiće se, udaraće o žice u kavezu očajnički
pokušavajući da pobegnu i od grabljivice i iz kaveza. Pustite ih da
pobegnu i verujte da će se ponovo priključiti jatu.
 Evo jednog saveta za kraj: počnite malim koracima. Na početku
većine treninga svesne pažnje i meditacije obraća se pažnja na nešto
jednostavno – recimo, na disanje ili žvakanje zrna suvog grožđa. Suvo
grožđe ima jednostavan, bezopasan miris i ukus u poređenju s besom,
stidom ili tugom. Kad naučite da opažate miris i ukus suvog grožđa, i
kakav osećaj imate u ustima dok ga jedete, izgradićete platformu koja će
vam omogućiti da neutralno opažate složenije i teže osećaje – a to je
neosuđivanje.

Šta bolje potvrđuje konstataciju „Odličan si u krevetu!“ od orgazma

vašeg partnera?
Kad partner nije u stanju da se suzdrži od orgazma – naročito ako
taj partner ima malo tvrdoglav gas.
Kamila je logički razmislila o problemu „Ako ti napravim picu, a ti
pojedeš samo jedno parče, kako se ja osećam zbog toga?“ i donela je
mudru odluku.
Uveli su pravilo da ona ne sme da doživi orgazam.
Mogli su da rade šta god su drugo hteli, ali Kamili je bio zabranjen
orgazam. To je trik obrnute psihologije za koji nikad ne biste očekivali da
će upaliti u stvarnom životu – „Ne želiš da imaš orgazam? U redu.
Orgazam ti je zabranjen!“ – ali zaista pali.
Pomoću ovog pravila postigli su dve stvari. Prvo, Kamila uopšte nije
više osećala pritisak brige o tome hoće li seks biti uspešan, a Henri nije
bio razočaran zbog neispunjenih očekivanja. Oboje su se opustili i
zaboravili na to, i zahvaljujući tome osećali su se bolje.
Pravilo je delovalo još na jedan način. Henri je već počeo drugačije
da razmišlja o predigri i ceo njihov odnos je koristio kao priliku da
provocira Kamilin tinjajući plamen. Novo pravilo je to podiglo na viši
nivo.
Kad je orgazam sklonjen s dnevnog reda, Kamilin mali redar je bio
zbunjen. Recimo, kad ju je Henri oralno zadovoljavao, a ona se toliko
uzbudila da je mislila da će možda doći do vrhunca, setila bi se da ne sme
da doživi orgazam, a njen mali redar bi stalno proveravao nivo
uzbuđenosti i poredio ga s ciljem da ne doživi orgazam, što znači da bi on
stalno mislio na orgazam i o tome koliko mu je ona blizu.
 Sastavni deo misli „Nemoj da doživiš orgazam“ je i „... doživi
orgazam“. Ako sebi kažete: „Nemoj da misliš na medveda“, šta vam prvo
padne na pamet?
Orgazmi nisu automatski kao misli, ali u pravom, seksualno
pozitivnom kontekstu, ako zabranite orgazam i date osobi mnogo vremena
da pokuša da ne doživi orgazam... Samo ću reći da je ta igra zabavna i da
biste mogli nekad da je probate.
To nas dovodi do orgazma od kog vaš partner ne može da se suzdrži.
Henri je pametan otprilike koliko i Kamila. To znam jer me je ona
jednom nazvala i rekla da se pridržavao njihovog pravila bolje od nje –
zadovoljavao ju je vibratorom, bila je blizu vrhunca i zapravo je htela da
svrši, ali je on prestao na vreme.
Razočarala se. Čak se i malo naljutila. Ali, hej, ono pravilo je bilo
njena ideja. On je bio džentlmen.
To je ponovio još dvaput – doveo je blizu vrhunca, a onda se
povukao.
Zato što je pravi džentlmen.
Na kraju ju je doveo toliko blizu vrhunca da stvarno nije mogla da
spreči orgazam. To je dobar štos – žene nemaju „tačku bez povratka“ za
orgazam kao muškarci za ejakulaciju. Da biste doveli ženu do tačke kad
više nije u stanju da spreči orgazam, potrebno je dostići visok nivo
neprestane uzbuđenosti.
I, da, ponoviću da je poziv seksologa najbolji posao na svetu jer
imate priliko da čujete priče poput ove.

„Nema dobrog razloga“

Ljudi često pominju jednu metaemociju koja zanemaruje emocije: „Ako

nema rešenja za neko neprijatno osećanje, nema svrhe da ga doživite.“
Ima.
Osećanje za koje nemate rešenje treba da doživite zato što će ono
tako izaći iz vas, zaokružiti ciklus i time se završiti.
 Sa svojom koleginicom Džen razgovarala sam o istraživanju
neosuđivanja i ona mi je ispričala da je za vikend doživela nešto što može
da bude primer toga. Primetila je da je pobesnela zbog neke sitnice –
izgubila je markicu dok se spremala da pošalje pismo – i kasnije je shvatila
da zapravo nije pobesnela zbog markice. Bes joj je izazvao film koji je
gledala prethodne večeri o nekom kretenu koji je mrzeo žene, što ju je
podsetilo na sopstveno iskustvo sa ženomrscem od pre dvadeset godina.
„Kako ti je onda prošao bes?“, upitala sam.
„Rekla sam sebi da ne treba da se nerviram jer taj kreten više nije
deo mog života.“
„Osudila si sebe? Stisnula si kočnicu?“
„Šta sam drugo mogla da uradim? Da budem besna na tipa kog
nisam videla dvadeset godina?“
Opasnost – taj ženomrzac – nije više bila tu da bi mogla da joj se
suprotstavi ili da pobegne od nje... a ipak, ta osećanja su i dalje bila
prisutna. Šta je mogla da uradi?
Mogla je da zaokruži ciklus. „Osećanja“ postoje u njenom telu bez
asocijacije na kretena koga se uspešno oslobodila.
Međutim, većina nas ne stekne tu naviku rano u životu, a za nju je
potrebna vežba. Kad osećamo nešto što ne možemo da rešimo i ne znamo
kako da se prepustimo tom osećanju, a da pritom ne preduzmemo ništa, naš
mozak će potražiti neku situaciju koju može nekako da reši i pokušaće da
nametne problematična osećanja toj situaciji.
Zato nemojte biti ljuti na tipa koji je odavno otišao. Samo dozvolite
da bes prođe kroz vas. Nije važno o čemu se radi, to su samo nasumična
„osećanja“, zaostala iz prošlosti, koji moraju da se reše. Ne stiskajte gas,
ali nemojte ni kočiti. Primetite da ste besni i prepustite se tom osećanju.
Ako budete mirni, ono će protutnjati kroz vas kao vreli pustinjski vetar ili
tajfun.

Neosuđivanje – rešenje za oporavak od traume

Kad neko doživi traumatično iskustvo, to je kao da mu se neko ušunjao u

vrt i iščupao sve biljke koje je ta osoba gajila s mnogo ljubavi i pažnje.
Posebno je teško kada vrt ne uništi neko nepoznat, već neko u koga je ta
osoba imala poverenja. Besna je i izneverena, tuguje zbog svog vrta i plaši
se da se vrt više nikad neće oporaviti.
Ali hoće. Vrtovi su takvi.
Vrtu ćete omogućiti da napreduje ako ga pustite da bude ono što
jeste, da se razvija, umesto da se vrati na ono što je bio ili da bude onakav
kakav biste vi voleli da bude. Kako? Saosećajnost prema sebi: dobrota
prema sebi, ljudskost zajednička svima i svesna pažnja. Strpljenje.
Prihvatite to što se ne osećate dobro.
Proces isceljenja je bolan. Kad slomite nogu, u procesu zarastanja ne
postoji faza u kojoj je ona u stanju boljem nego kad zaraste. Boli vas, svrbi
vas, nemate mnogo snage. Od trenutka kad slomite nogu, loše stanje traje
neko vreme... sve dok polako ne počne da vam bude bolje. U redu je što
vas boli.
Ukoliko umrtvite fizički bol, ipak ćete ozdraviti. Međutim, ako
pokušamo da „umrtvimo“ emocionalni bol, malo ćemo se odmoriti od
njega... ali i proces isceljenja je privremeno zaustavljen. Osobe veštije od
mene mogu prevazići osećanja kao što su tuga i panika bez patnje, ali
većini nas srce ne može da prezdravi bez patnje. Žao mi je.
Nedavno sam radila sa žrtvom seksualnog nasilja koja je u tom
periodu bila na početku svog procesa isceljenja. Smenjivala su joj se
različita raspoloženja – bes, očaj i ukočenost, a uz to je sve vreme bila
uplašena. Iako je već dugo meditirala, emocije su joj bile toliko jake da
nije mogla da im dopusti da prođu kroz nju; ostale su blokirane u njoj.
Imala je napade panike i bol ju je blokirao. Nije znala šta da radi sa svim
tim osećanjima, kako da ih reši. Htela je da nauči kako da prekine bol i
kada će on proći.
„Mogu samo da ti kažem“, rekla sam joj, „da je sve što doživljavaš –
sva oprečna osećanja i sav bol koje imaš – normalna faza u procesu
isceljenja. Svako kroz njega prolazi na drugačiji način i ne zna se koliko će
on da traje. Neko vreme će ti biti teško, a zatim ćeš postepeno sve bolje da
se osećaš. Jedno mogu sigurno da tvrdim: svaka žrtva koju sam upoznala
uspešno je prevazišla svoje teško iskustvo.“
Sedele smo u tišini dok je do nje dopirala svest o tome da se ne zna
kada će taj bol prestati i da samo mora da veruje da će joj se telo i srce
oporaviti sopstvenim tempom. Napokon je progovorila: „Kao da mi je...
onesvešćena ptičica na dlanu. Ako budem nervozna i počnem da je
požurujem, jednostavno će ostati ukočena. Ali, ako budem mirna i
dovoljno strpljiva, ptičica će se probuditi i odleteti.“
Da. Upravo tako.

Kad partneri zanemaruju osećanja!

To viđam stalno. Ljudi me slušaju kako pričam o podučavanju emocijama,

a onda mi ispričaju na koje sve načine partner zanemaruje njihova
osećanja. Pitaju me kako to mogu da reše. Otkrila sam dva posebno važna
osnovna pravila za parove koja se odnose na razgovor o seksu.
Nijedno od vas nije izabralo svoja osećanja – ali oboje birate kako
ćete reagovati na ta osećanja. Jedna od najproblematičnijih poruka
metaemocija koje zanemaruju osećanja jeste da su emocionalne reakcije
stvar izbora. Recimo, „izabrali“ ste uzvratnu želju ili „izabrali“ ste da ne
doživljavate orgazam prilikom odnosa.
Međutim, takve stvari se ne biraju. Niste izabrali hemiju u mozgu s
kojom ste rođeni, niste izabrali porodicu, niti kulturu u kojoj ste se rodili i
ne birate kako će vam telo danas reagovati na seksualno relevantne
stimuluse.
Ono što možete izabrati jeste kakav ćete osećaj imati prema svemu
tome – a to važi i za vašeg partnera. Važno je da vam to ne smeta. Ako ste
u vezi u kojoj jedan partner ima jaču želju za seksom od drugog, apsolutno
ništa neće pomoći ako jedan misli da je onaj drugi „izabrao“ jačinu svoje
želje. Sećate se dinamike jurenja iz poglavlja 7?
Ono što zaista birate – ili ne birate – jeste saosećanje. Strpljenje. I
prema sebi i prema partneru. Kad se nervozni nađete u bezizlaznoj raspravi
o seksu, zapitajte se naglas: „Da li smo sada oboje izabrali saosećanje i
strpljenje?“ (Pomoć: ne možete nekog naterati da bude strpljiv, kao što ga
ne možete naterati ni da doživi orgazam. Možete stvoriti dobar kontekst i
tako omogućiti da se orgazam desi.)
Osećanja nisu opasna... mada se mogu upotrebiti na opasan način.
Jedna od glavnih poruka metaemocija koje zanemaruju osećanja jeste da su
osećanja po prirodi opasna – otrovna i bolna kako za vas, tako i za ljude iz
vašeg okruženja. U to veruju oni koji su odrasli u svetu u kom su ljudi
zloupotrebljavali osećanja da bi povredili druge i manipulisali njima – a
zabranjeno je koristiti osećanja da biste nekog namerno povredili.
Najvažnije je da ne smete zloupotrebljavati sopstvena osećanja da biste
povredili sebe ili manipulisali sobom! (Saosećajnost prema sebi!)
Zabranjeno je i da ih koristite da biste povredili svog partnera ili
manipulisali njime ili drugim ljudima – a ni drugi ljudi, uključujući tu i
vašeg partnera, ne smeju ih koristiti protiv vas.
Slobodno se možete prepustiti svojim „osećajima“. Kad vas obuzmu
neprijatne emocije, to samo po sebi nije opasno. Nije čak ni strašno – kad
verujete da će vam na kraju uvek sigurno biti bolje ako dozvolite da taj
neprijatan osećaj zaokruži svoj ciklus.
Možda će vam biti neprijatno ako budete svedok partnerovih
„osećaja“; možda će vam to podstaći želju da oraspoložite partnera ili
rešite problem. To je normalno i u redu je. Setite se da ćete nekog
oraspoložiti i rešiti problem tako što ćete mu omogućiti da prođe kroz ceo
tunel, da zaokruži ciklus. To nije problem tipa reakcije na stimulus –
recimo, „AKO partner plače, TADA ga odmah oraspoložite.“ Ne. Ako vaš
partner plače ili prolazi kroz neko drugo teško emocionalno iskustvo, ne
zaboravite da je to njegov usnuli jež, a vaša je obaveza da osluškujete
ježeve potrebe dok omogućavate partneru da zaokruži ciklus.
Kad se plašite osećanja ili ste ljuti zbog njih – svojih sopstvenih ili
partnerovih – to samo pojačava strah i ljutnju u vašoj vezi, a i pogoršava
vam seksualni život. Ne osuđujući partnerova osećanja, vi stvarate prostor
u kom partner može da zaokruži ciklus i pobegne od vaše samouverenosti,
sreće i ekstaze.
Prisetite se usnulog ježa. Ni vama, ni vašim „osećajima“ neće
pomoći ako ih bacite partneru u lice i kažete mu: „PRIHVATI OVO!“
Kako biste vi reagovali kad bi partner to vama uradio? Ako niste oličenje
strpljenja i tolerancije, zauzeli biste odbrambeni stav – i to s pravom. Kad
svoje „osećaje“ bacite partneru u lice, to znači da ih koristite kao oružje, a
to nikad nije dobro.
Ima odličnih knjiga o tome kako da slušate svog partnera i vladate
osećanjima u vezi. U poglavlju 4 preporučila sam vam Love Sense Su
Džonson a ovde ću dodati i knjigu What Makes Love Last? How to Build
Trust and Avoid Betrayal243 koju su napisali Džon Gotman i Nan Silver.
 Kako da utičete na malog redara – 1. deo:
promena brzine zadovoljenja kriterijuma

Sad kad smo utvrdili najveću prepreku za promenu metaemocija – ona

jama očaja u koju zapadate kad odustanete od starog cilja – i kad smo
naučili kako se ta prepreka najbolje prevazilazi – tako što sebe nećete
osuđivati – da pređemo na praktičan deo.
Ako niste zadovoljni svojom seksualnošću, svog redara možete
„obučiti“ tako što ćete promeniti tri stvari: cilj, količinu ili vrstu napora
koje ulažete i brzinu zadovoljenja kriterijuma – to jest procenu koliko
teško treba da bude ostvarenje tog cilja.
Počećemo od promene brzine zadovoljenja kriterijuma.
Mnoge žene se suoče s tim problemom kad odluče da rode dete.
Imaju cilj – izuzetno poželjan magnetni pol prema kom će leteti njihovo
jato ptica – te njihova zainteresovanost za seks naglo poraste u tom
periodu. Međutim, ako prođe više meseci i one ne zatrudne, obeshrabre se,
postaju zabrinute, potom osećaju ljutnju i strah... i na kraju padnu s litice u
očaj. Najvažnije je da postoje realna očekivanja – recimo, normalno je da
prođe šest meseci do godinu dana pre nego što žena zatrudni, a petnaest
procenata žena ne zatrudni u tih prvih godinu dana. Kad prilagodite svoja
očekivanja i pripremite se za određeni napor da biste došli do cilja,
opušteno ćete uživati u seksu i nećete imati predrasude o tome da li je
istraživanje drugih pristupa roditeljstvu možda bolja „vrsta napora“.
Međutim, kad prilagodite svoja očekivanja o tome koliko je
normalno osećati bol, lakše će vam biti da potražite stručnu pomoć. Imala
sam priliku da razgovaram s Kerolajn Pukal, koja je zajedno s Endruom
Goldstinom i Irvinom Goldstinom napisala knjigu When Sex Hurts: A
Woman’s Guide to Banishing Sexual Pain.244 Istakla je da neke žene
tolerišu bol prilikom odnosa „samo zato što pretpostavljaju da se malo bola
može očekivati“.
Dodala je i sledeće: „Postoji nešto zbog čega žene podnose bol duže
nego što treba“, možda i na drugim životnim poljima, kao i u seksu.
Tolerišu bol zato što misle da im je to jedina opcija, da za njihov bol nema
efikasnog leka (ima!) ili da se zbog potencijalne koristi ne vredi zamarati i
ići kod lekara (vredi!). Ponekad i lekari doprinose takvom ponašaju žena
jer njihov bol ne shvataju ozbiljno ili pretpostavljaju da im je bol „samo u
glavi“ pošto nema nikakve infekcije, niti povrede.
Kad bi žene (i njihovi lekari) imale isti kriterijum u pogledu napora
za ostvarenje cilja – to jest u vezi s bolom u ženskim polnim organima, kao
što muškarci imaju u vezi s bolom u muškim polnim organima, nikad se ne
bi ustručavale da odu kod lekara. Njihova spremnost da tolerišu veći napor
– u ovom slučaju, bol – naučena je. A to može da se promeni – treba samo
da postanu svesne toga i prihvate mogućnost da to može da bude i
drugačije.
Bol je signal da telu treba pomoć. Ako se vodite sopstvenim
unutrašnjim osećajem kao najtačnijim izvorom informacija o seksu, a ne
kriterijumima koje vam je nametnula kultura, moći ćete da čujete signal za
pomoć koji vam telo šalje i ozbiljno ćete ga shvatiti.
Suština je sledeća: nije stvar u tome kako se osećate (bol), već u
tome kako reagujete (da li ste tolerantni ili niste) na ono što osećate.

Kada mali redari treba da budu nestrpljivi!

Ovakva vrsta priče izaziva opravdani bes u meni. Posle jednog
javnog predavanja prišla mi je žena u kolicima i rekla da je tada prvi
put čula da postoje efikasni načini lečenja vaginizma, hroničnog
grčenja mišića poda karlice, usled čega je penetracija u vaginu
nemoguća ili vrlo bolna. Lekari joj nikad nisu pomenuli da se njen
vaginizam može izlečiti.
Zašto joj lekari to nisu pomenuli? Zato što nisu znali? Zato što im je
bilo neprijatno da razgovaraju o seksu sa ženom u dvadesetim
godinama? Zato što im nije palo na pamet da žena u kolicima ima
isto pravo na zadovoljavajući seksualni život kao i sve ostale žene?
Ne znam. Ali, ne mogu a da se ne zapitam da li bi ti lekari zanemarili
probleme sa seksualnom funkcijom i bol na koje bi im se požalio
muškarac od dvadeset i nešto godina u kolicima.

Kako da utičete na malog redara – 2. deo:

promena vrste napora
Na zidu u svom kabinetu držim veliki poster „Demotivator“ – fotografiju
pingvina koji se gegajući se udaljava od foto-aparata ispod kog je sledeći
natpis:

OGRANIČENJA

Dok ne raširiš krila, nemaš predstavu o tome koliko daleko možeš da odeš
peške.
To je šala, naravno, ali kupila sam ga dok sam pisala disertaciju jer je
delovala izuzetno podsticajno. Kad god bih naišla na neki neočekivani
problem, ili kad god bi problem bio teži nego što sam očekivala, gegajući
pingvin bi me podsetio da ću pronaći način da zaobiđem ili prevaziđem taj
problem. Da nisam mogla da doletim do cilja, stigla bih do njega na neki
drugi način, čak i da sam morala da hodam celim putem do tamo.
Ako želite da odete negde, a ispostavi se da ne možete da stignete do
tamo onako kako ste planirali, to ne znači da ne možete da odete tamo ili
da ne treba da pokušate; to samo znači da ćete tamo morati da stignete na
neki drugi način. Ukoliko biste hteli da vam seksualni život bude drugačiji
– bez obzira na to treba li da ispravite neki problem ili dostignete vrhunsku
ekstazu u seksu – možda samo treba da promenite vrstu napora koji ulažete
u ostvarenje cilja.
Ukoliko vam je cilj da doživite orgazam prilikom odnosa, treba da
znate da samo oko četvrtina žena uvek doživljava orgazam samo uz
penetraciju – taj podatak može promeniti vaš kriterijum o tome koliki vam
je napor potreban za ostvarenje cilja – ali više će vam koristiti podatak da
se do orgazma često lakše dolazi stimulacijom klitorisa. Ako hoćete da
imate orgazam prilikom odnosa, promenite vrstu napora koji ulažete:
dodajte stimulaciju klitorisa. Možete ga sami stimulisati rukom, partner
vam ga može stimulisati rukom, uzmite vibrator ili trljajte svoju karlicu o
karlicu partnera.
Ako vam je cilj spontana želja, saznanje da je takva želja relativno
retka pomoći će vam da promenite svoj kriterijum o tome koliki vam je
napor potreban za ostvarenje cilja, ali kad znate kako da stvorite krajnje
ugodan seksualno pozitivan kontekst, moći ćete da istražujete i otkrijete
koji su napori najdelotvorniji. Kao što smo videli, najbolji konteksti
podrazumevaju da treba uključiti sve što vas uzbuđuje i isključiti sve što
vas sputava. Ili, da se izrazimo metaforički, treba iščupati korenje iz vrta
koje je posadila kultura s negativnim stavom o seksu. Vratite se radnim
listovima i proverite koje biste aspekte svog konteksta mogli da promenite
i tako stvorite kontekst koji vam pruža intenzivniji užitak i žudnju.
Možda najbitnija nova vrsta napora koji možete uložiti u poboljšanje
svog seksualnog života jeste da vežbate neosuđivanje. Ukoliko su vam
porodica i kultura posadili nešto u vrtu što hoćete da iščupate i zamenite ga
nečim novim, neosuđivanje je novi alat koji će vam omogućiti da stojite
mirno u svom vrtu i posmatrate kako taj korov vene, čak i onaj za koji su
vas učili da treba da ga gajite i negujete. Pustite da taj korov uvene za
dobrobit celog vrta.

Merit je prava carica kad nešto treba da se uradi onako kako to od

nje ne očekujete. U sebe je stekla poverenje ne kad je naučila da zadovolji
sebe, već kad je naučila da zadovolji svoju partnerku. Prihvatila je sebe
kao seksepilnu ženu... kad je sebi dopustila da ne bude seksepilna.
Preplavio ju je talas vrhunskog užitka... kad je odustala od pokušaja da
doživi zadovoljstvo.
„To je kao onaj osećaj u prstima kad uđete u kuću, a napolju je
hladno. Malo vas bole, a onda se ugreju.“ Takav osećaj je imala kad je
odbacila seksualnost kakvu je mislila da treba da ima i napravila mesto za
seksualnost kakvu je zapravo imala. „Pomislili biste da je sredovečna
lezbejka pametnija i da ne bi prihvatila tumačenje ženske seksualnosti koje
nameće svet. Ali, teško je odbaciti sve to.“
„Kočnica ti je osetljiva“, rekla sam joj, „i takvu kočnicu verovatno
imaš mnogo duže nego svoje feminističke stavove.“
Još jedna priča
Merit i Kerol su se udale nedugo pošto im je ćerka maturirala. To
dete – vršnjački edukator seksualnog obrazovanja u svojoj školi, što uopšte
ne čudi – organizovalo je devojačko veče za svoje mame. Pored praktičnih
poklon-čestitki i novih peškira, tu se našao i poklon od ćerke – komplet u
kom su bili penušavo vino, mirisne sveće i ulje za masažu u ukrasnoj korpi
s mašnom.
„Ne mogu da verujem da moje dete roditeljima poklanja pribor za
večernji provod“, rekla je Merit.
„Ma hajde, molim te! Kao da sam vam poklonila dildo i bič!“
 Kad su to čule, Merit i Kerol, crvene u licu i nasmejane, pokušale su
da je pošalju u kuhinju da opere sudove.
Ali, ona je nastavila: „Pa živimo u dvadeset prvom veku. Tu ste, gej
ste, nekad se skinete gole jer se volite. Naviknite se na to.“
Od tada ona upravo to i radi, zajedno s Kerol.

Kako da utičete na malog redara – 3. deo:

promena cilja

U poglavlju 8 govorila sam o promeni cilja s namerom da se poboljša

orgazam. Kad vam cilj više nije orgazam, već užitak, skrećete pažnju
malog redara na nov, krajnje dostižan cilj koji ipak u vama može probuditi
mnoštvo negativnih metaosećanja. To je normalno. Ukoliko uočite da
imate otpor prema ideji da više vrednujete užitak od orgazma, treba to
samo da primetite, stanete sa strane i pustite da vam razočaranje pređe u
tugu, jer tada vaš mali redar odustaje od starog cilja, i da potom pustite da
tuga otvori vrata užitku.
U poglavlju 7 razmatrala sam i načine na koje možete promeniti cilj
da biste poboljšali seksualnu želju. Kad odustanete od spontane želje kao
cilja i prihvatite svoju uzvratnu želju, to jest želju koja zavisi od konteksta,
zadovoljićete svog malog redara i stvoriti priliku da istražujete kontekste u
kojima ćete je najbolje iskoristiti. Ponoviću – zbog kulturološkog tereta
možda ćete biti priklonjeniji ideji da je spontana želja bolja od uzvratne.
Primetite svoju potrebu da se čvrsto držite tog ideala spontane želje i
dopustite sebi da prođete kroz tunel. Kad god se u vama javi osuda želje
koja zavisi od konteksta, vežbajte da opažate tu osudu i da pritom ne
ispoljite nikakvo slaganje, niti neslaganje. Samo je budite svesni i pustite je
da prođe kroz vas.
Takođe sam opisala promenu cilja u kontekstu neusklađenosti
uzbuđenja u poglavlju 6. Usklađenost verovatno neće bitnije uticati na vaše
seksualno zadovoljstvo. Umesto toga, cilj je da prihvatite da vam se
ponekad dešava neusklađenost uzbuđenja i želje, koristite lubrikant ako
vaginalnih izlučevina nema kad vam zatrebaju i naučite partnera da sluša
vaše reči. Još jednom ću naglasiti da postoje kulturološke zablude i osude u
vezi s neusklađenošću, pa ćete možda morati da izbacite iz sebe negativne
metaemocije o tome. Proces je u suštini isti: pustite da ta osećanja
zaokruže ciklus i izbacite ih iz sebe da biste napravili mesta za novi cilj.245
Kad na predavanjima govorim o izboru cilja, studenti ponekad
pretpostave da je najveći problem odabrati pravi cilj. To je zapravo prilično
jednostavno (mada ne uvek i lako). Pravi cilj je ono što je istina o vama u
ovom trenutku. Izbrišite razdaljinu između cilja i trenutnog stanja. Cilj je
da budete upravo ono što i jeste u ovom trenutku.

„Osećajte se normalno“

Suština problema s promenom cilja nije šta, već kako: kako da odbacite
stari cilj i da se osećate stvarno dobro u stanju u kakvom ste upravo sada?
Uzmimo za primer gđu B s početka poglavlja. Šta mislite, koji je
njen cilj? Da li je to zadovoljstvo? Povezanost s partnerom?
Samospoznaja?
Na osnovu šturih informacija o njoj (i poznatog načina na koji žene
komuniciraju o seksu), njen nesvesni cilj je verovatno da se prilagodi
očekivanom idealu. Da ima spontanu želju i orgazam prilikom polnog
odnosa. Ukratko, da se oseća „normalno“.
Sada već znamo da normalno ne postoji – odnosno da smo svi mi
normalni. Svi smo isto građeni, samo su nam delovi organa jedinstveno
organizovani. Ne postoje dve iste osobe.
Ipak, većina nas želi da se oseća normalno.
(Zapravo, jedna od normalnih stvari što se seksualnosti tiče jeste
ponekad brinuti jesmo li normalni. Da, normalno je da brinete da li ste...
normalni.)
Zašto je cilj biti normalan? Šta ljudi stvarno žele kad žele da budu
normalni?
Mislim da biti normalan podrazumeva osećaj pripadanja. Sećate se
šta je Kamila rekla još u prvom poglavlju: „Svi mi samo pokušavamo da
pripadamo negde.“ Hoćemo da znamo da smo bezbedni unutar granica
zajedničkog ljudskog iskustva, da imamo istu mapu kao i drugi ljudi.
Ako se nađemo na mestu koje ne možemo da pronađemo na svojoj
mapi – to jest ukoliko ono što doživimo nemamo s čime da uporedimo, ni
sa kakvim scenarijem – osećamo se izgubljeno. Nepoznata teritorija deluje
nam rizično, nebezbedno – sećate se toga iz poglavlja 4: „Izložena sam
riziku./Bezbedna sam.“ Na nepoznatoj teritoriji izloženi smo riziku!
Aktivira nam se reakcija na stres i osećamo se kao onaj pacov kome su
pustili Igija Popa: sve nam deluje kao potencijalna opasnost.
Međutim, ukoliko neko dođe i kaže. „U redu je – vidi, evo ga to
mesto ovde na mojoj mapi. Ono je sigurno deo ove teritorije“, možemo da
se opustimo. Znamo da smo i dalje kod kuće, bezbedni unutar granica. Tu
pripadamo.
Kad me neko pita: „Jesam li normalna?“, ona zapravo pita: „Da li
pripadam?“
Odgovor je potvrdan. Pripadate svom telu. Pripadate svetu. Pripadate
otkad ste se rodili, ovo je vaš dom. Ne morate ga dodatno zasluživati tako
što ćete se prilagođavati nekom seksualnom standardu koji je nametnula
spoljna sredina.
Ako preimenujete cilj na „gde god da pripadam“, uvek ćete biti
uspešni jer ste već tamo.

„To je to“

Na vrata svog kabineta zalepila sam kratak strip. On prikazuje starog i

mladog budističkog monaha kako sede jedan pored drugog. Stari monah
kaže: „Nema šta više da se desi. To je to.“
Pošto sam pre zaluđenik za nauku nego monahinja, to shvatam kao
komentar o smanjivanju odstupanja i brzini zadovoljenja kriterijuma, o
značaju učenja malog redara da uživa u sadašnjosti umesto da stalno gura
ka budućnosti. Kad god ulazim u kabinet, uvek se podsetim: „To je to.
Upravo sada.“
Šta kad... ovo je radikalna ideja, ali samo me pratite: šta kad biste
takav stav imali – „To je to“ – o svojoj seksualnosti? Šta ako je seksualnost
koju imate u ovom trenutku vaša konačna seksualnost? Šta ako je to to?
Kad ženama postavim to pitanje, neverovatno je koliko su im
reakcije različite – od ozarenih osmeha do iznenadnog očajničkog jecanja.
 Ako se ozarite na ideju da vam je konačna seksualnost takva kakva je
sada, to je odlično. Nadam se da će vam naučna saznanja iz ove knjige
pomoći da unapredite i unesete živost u svoju seksualnost.
Ukoliko biste bili tužni, postiđeni, očajni, besni, nesigurni, razočarani
ili biste se uplašili kad bi vaša trenutna seksualnost bila konačna, imajte
ovo na umu:
Na dan vašeg rođenja, svet je mogao da bira šta će vas naučiti o
vašem telu. Mogao je da vas nauči da budete samouvereni i radosni u svom
telu. Mogao je da vas nauči da su vaše telo i seksualnost divni darovi. Ipak,
svet vas je naučio da budete samokritični i nezadovoljni svojom
seksualnošću i svojim telom. Naučeni ste da vrednujete svoju seksualnost i
očekujete nešto od nje što se ne podudara s vašom trenutnom seksualnošću.
Ispričana vam je priča o tome šta će vam se desiti u seksualnom životu, a ta
priča nije tačna. Lagali su vas. U vaše ime vrlo sam ljuta na svet zbog te
laži. Radim na tome da stvorim svet koji ženama više neće puniti glavu
lažima o njihovom telu.
Ne mogu da poništim štetu koju vam je svet naneo, niti to možete vi.
Jedino što možete jeste da se oporavite.
Poput vaših genitalija, vaša seksualnost je savršena i lepa upravo
onakva kakva jeste. Vi ste normalni. Lepi. Sve dok vas ništa ne boli, zdravi
ste. Zato, kad primetite da niste zadovoljni svojom seksualnošću, kad
primetite stid, razočaranje ili tugu, pustite da takva osećanja prođu kroz vas
i usmerite svoje emocije ka kulturi koja vam je ispričala tu pogrešnu priču.
Nemojte biti ljuti na sebe, već na kulturu koja vas je lagala. Nemojte
tugovati zbog toga što odudarate od zamišljenog „ideala“ koji je u
najboljem slučaju proizvoljan, a u najgorem čin ugnjetavanja i nasilja;
tugujte zbog toga što ste rođenjem zaslužili saosećajnost u ovom svetu... a
niste je dobili.
Svrha prepuštanja tim „osećajima“ nije da nešto promenite u svetu.
Iskusite te „osećaje“ da bi mogli da izađu iz vas, da vas oslobode i naprave
mesto za nešto novo u vama. Kad dopustite da tuga prođe kroz vas,
odbacujete seksualno biće koje je „trebalo da“ postanete, fantomsko biće
koje vam je predugo okupiralo misli. Kad odbacite tog fantoma,
napravićete mesto za seksualno biće koje vi stvarno jeste. A kad svi
pojedinačno budemo tako radili, svet će se zaista promeniti.
Ne znam da li više ličite na Oliviju, Kamilu, Merit ili Lori, ili niste ni
nalik nijednoj ženi koju sam upoznala. Ne znam koliko lako otkrivate i
stvarate kontekste koji vam pružaju užitak i bude želju u vama. Ne znam
koliko prihvatate sopstvenu seksualnost, sopstveni vrt. Međutim, znam da
ste vi glavni baštovan i znam da, što više pažnje posvetite urođenim
karakteristikama svog vrta, on će biti zdraviji i bogatiji. Znam da ste lepi
baš takvi kakvi jeste, potpuno sposobni za samouveren seks pun radosti.
Znam da ste normalni.

Lori i Džoni su živeli srećno do kraja života – ili veći deo tog
vremena. Život je komplikovan, pa Lori i dalje bude ponekad iscrpljena i
preopterećena, i tada joj telo jednostavno isključi sve potencijalne izvore
zadovoljstva. Ipak, tri stvari su se trajno promenile.
Prvo, vežbala je da bez osuđivanja obraća pažnju na svoje osećaje i
to ju je naučilo da i prema sebi bude dobra i velikodušna kao što se ponaša
prema svima koje voli. Naučila je da slavi i obraća pažnju na zadovoljstvo
i radost dopuštajući tako sebi da se dobro oseća.
Drugo, iako nije mogla mnogo da ublaži prave uzročnike stresa u
svom životu, smanjila je stres tako što se svesnije trudila da se opusti i
zaokruži cikluse reakcije na stres koji život aktivira. Dozvolila je sebi da
plače. Više vremena je provodila pod tušem, obraćala je pažnju na osećaj
vode na svojoj koži i, umesto da razmacka losion za telo kao da uljem maže
kalup za kolače, obraćala je pažnju na ugodan osećaj koji joj losion pruža
i na to koliko joj je koža zdrava. Dok je vežbala, zamišljala je da je stres
ono narandžasto čudovište iz crtaća o Dušku Dugoušku – ono kome Duško
manikira nokte – i da beži od njega kroz ulazna vrata u Džonijevo naručje.
Izbacivanje stresa postalo joj je prijatno iskustvo – odnosno barem joj više
nije bilo izvor patnje.
I konačno, postala je mnogo blaža prema sebi kad bi primetila
samokritične misli o svom telu ili kad bi osetila grižu savesti zbog užitka.
Nije govorila sebi: „Prestani!“ Samo bi pomislila: „Da. Opet one
samokritične misli.“ Vežbala je neosuđivanje.
Možda te tri promene ne bi bile trajne da Džoni nije prepoznao
povoljnu priliku u svemu tome.
Kad je shvatio ideju o isključivanju svega što je sputava, počeo je da
uočava sve više stvari koje bi pomogle Lori da pusti kočnicu. Nekad je to
bilo nešto jednostavno – recimo, oprao bi sudove i prebrisao radne
površine u kuhinji. Nekad bi predložio: „Hajde da jedno veče ne brinemo o
tome hoćemo li imati seks, već samo da ležimo i pričamo.“ Nekad bi im
organizovao izlazak tokom kog je imala dovoljno vremena da se opusti.
Osobe s jačom željom možda pomisle: „Trebalo bi da ona želi seks
koliko i ja!“ One imaju negativne metaemocije o osećanjima svoje
partnerke prema seksu. Džoni je shvatio da nije samo suština u tome da se
želi seks, već da se stvori kontekst – suština je zapravo da se stvori život –
koji ostavlja prostor za potrebe oba partnera. Postao je radoznao u želji
da isključi ono što je sputava. Na čudesan način je doprineo da Lorina
seksualnost iznenada nikne i procveta iz neobrađenog zimskog tla.
Doprineo je da joj se u zanosu strast zadivljujuće preliva preko zidova vrta
na nežnoj toploj kiši i suncu koje stvara pravi kontekst.

Suština nije u tome kako se osećate. Suština je u tome kako reagujete

na svoja osećanja.

PnP

Za kvalitetan seksualni život najvažnije je da prihvatite svoju seksualnost

kakva jeste upravo sada – čak i ako nije onakva kakvu ste želeli ili
očekivali da će biti.
Da biste odbacili stare, lažne kulturološke standarde, morate da
prođete kroz fazu tugovanja, tj. kroz jamu očaja malog redara.
Sebi ćete olakšati prolazak kroz tu fazu ako razvijete neosuđujuće
metaemocije koje „podučavaju emocijama“. Prihvatite da su osećanja
sastavni deo života i da je, kad se nešto loše desi u životu, normalno biti
ljut, uplašen ili tužan.
Kad sebi dopustite da budete ono što jeste i da osećate ono što
osećate, vaše telo može da zaokruži ciklus, prođe kroz tunel i na kraju
izađe na svetlost dana.
 zaključak

VI STE TAJ TAJNI SASTOJAK

Dakle, šta smo naučili?
Naučili smo da smo svi isto građeni, samo su nam delovi organa
različito organizovani – ne postoje dve iste osobe; da je seksualno
uzbuđenje proces koji podrazumeva i uključivanje onoga što vas uzbuđuje
i isključivanje onoga što vas sputava; da kontekst – vaše okruženje i
mentalno stanje – utiče na to kako i kada se aktivira ono što vas uzbuđuje i
sputava.
Naučili smo da reakcija polnih organa i seksualno uzbuđenje nisu
uvek isto; da želja može da bude spontana i uzvratna, i da su obe želje
normalne; da neke žene skoro uvek doživljavaju orgazam prilikom odnosa,
mada s većinom nije taj slučaj; da je sve to normalno i ni jedno, ni drugo
nije toliko važno koliko mu pridajete značaja.
Najvažnije od svega, naučili smo da ono što određuje hoće li vam
seksualni život biti ispunjen brigom i patnjom... ili samopouzdanjem i
srećom nije način na koji vam seksualnost funkcioniše, već to kakav odnos
imate prema načinu na koji vam seksualnost funkcioniše.
Da biste poboljšali svoj seksualni život, bavili smo se anatomijom,
fiziologijom, bihevioralnom i komparativnom psihologijom, evolucionom
psihologijom, zdravstvenom psihologijom, psihologijom morala, studijama
roda, studijama medija itd. Koristila sam metafore, priče, svoje
dvadesetogodišnje iskustvo predavača i naučna saznanja starija od jednog
veka.
Sve to, pa i mnogo više, iziskuju dubina i složena priroda ženske
seksualnosti.

Zašto sam napisala ovu knjigu

Poput mnogih, dok sam odrastala, učili su me pogrešnim stvarima. Kad
sam sazrela, pravila sam silne greške. Uz neverovatnu sreću, provela sam
mnogo godina u okruženjima gde sam imala priliku da naučim kako da sve
to „ispravim“ – okruženjima kao što su Institut Kinsi i jedan od retkih
programa doktorskih studija koji se bavi ljudskom seksualnošću.
Ovu knjigu napisala sam da bih sa čitateljkama podelila ono što sam
naučila – ono što je pomoglo meni i što je, koliko sam imala priliku da
vidim, pomoglo i drugim ženama. Napisala sam je za svoju sestru i majku,
za mlade poćerke svoje sestre, za svoju rođaku koja stupa u pubertet, a
najpre za svoje studente. Napisala sam je da bih podelila naučna saznanja
koja su me naučila da smo moja sestra, mama i moje prijateljice sve
normalne i zdrave. Napisala sam je da bih svima nama dopustila da
budemo različite.
Napisala sam je jer ne želim više da živim u svetu u kom se ženama
govore laži o njihovom telu; u kom su žene objekat, ali ne i subjekat
seksualne želje; u kom se seks koristi kao oružje protiv žena; i u kom žene
veruju da im s telom nešto nije u redu samo zato što to telo nije muško. I,
konačno, ne želim više da živim u svetu u kom se žene od rođenja uče da
se prema svom telu ophode kao prema neprijatelju.
Napisala sam ovu knjigu da žene naučim da budu samouverene i
srećne.
Ako zapamtite barem jednu ideju iz ove knjige – da nema dve iste
osobe, da postoje kočnica i gas, kontekst, neusklađenost uzbuđenja,
uzvratna želja, bilo šta – i zahvaljujući njoj poboljšate kvalitet svoje veze
sopstvenom seksualnošću, pomoći ćete mi da ostvarim svoj cilj. A ukoliko
podelite te ideje barem s jednom osobom, proširićete prostor u svetu u kom
žene mogu da budu samouverene i srećne.
U izvesnom smislu, taj cilj je mali. Ne pokušavam da sprečim rak,
rešim problem klimatskih promena ili uspostavim mir na Bliskom istoku.
Samo hoću da pomognem ljudima da žive samouvereno i srećno u svom
telu – i možda, samo možda, ako dovoljno ljudi to postigne, možemo
konačno stvoriti svet u kom će se poštovati svačije pravo na seksualnu
autonomiju.
Da li mislim da bi život ispunjen samopouzdanjem i srećom, i
poštovanje seksualne autonomije mogli da utiču na sprečavanje javljanja
raka, rešavanje problema klimatskih promena ili uspostavljanje mira u
svetu? Zapravo, da. Ali to je neka druga priča.
 Gde da potražite dodatne odgovore

Nemam odgovore na sva pitanja – čak ni na polovinu njih. Nauka se stalno

razvija i širi, tako da će nam svakako doneti nova saznanja i objašnjenja. U
ovoj knjizi sam izložila odgovore za koje iz iskustva znam da su pomogli
ženama, i nadam se da sam to uradila na način koji vam omogućava da
oporavite, obnovite i proširite svoju seksualnost.
Svi smo stalno angažovani na održavanju svog vrta – čupamo korov i
negujemo biljke s nadom da će napredovati. To nam često predstavlja
radost; ponekad je bolno, a uvek je krajnje lično. Dok brinemo o svom
vrtu, svi tražimo potvrdu van sopstvenog bića da je to što doživljavamo
normalno. Od svog okruženja tražimo utehu kad patimo. Od stručnjaka
tražimo odgovore do kojih ne možemo sami da dođemo. Svi to radimo, od
deteta koje pada dok uči da hoda do verzirane meditatorke koja se
oporavlja od seksualnog nasilja. Imajući na umu sopstveno iskustvo,
gledamo prema svetu i govorimo: „To je bilo bolno. Da li je sa mnom sve
u redu? Da li ovo dobro radim?“
(Dobro to radite. Sve je u redu s vama. Kad doživite neko bolno
iskustvo, oporavićete se.)
Isto kao što je naša fiziologija reakcije na stres bila potpuno logična
u vreme kad su uobičajeni izazivači našeg stresa imali oštre zube i kandže,
i ovaj običaj da van sopstvenog bića tražimo potvrdu da je s nama sve u
redu možda je imao više smisla kad je pojam „van sopstvenog bića“
označavao lokalnu zajednicu i osobe koje poznajemo, a ne ljude koje
znamo samo preko masovnih medija.
Živimo u svetu koji se uzda u „pet najboljih saveta“ iz časopisa u
kojima se svakog meseca nudi dvanaest novih tehnika za felacio koji
raspamećuje, posle čega sledi šest novih poza u seksu koje je on oduvek
hteo da proba. Ovaj svet je prepun veselih, uzbudljivih, zabavnih stvari
koje nam privlače i drže pažnju.
Ipak, istina je sazdana od mirnijih, sporijih, ličnijih i daleko
zanimljivijih doživljaja od puke zabave. Ona stanuje samo u vama, u tihim
trenucima sreće, u mučnim trenucima brige, u trenucima rastrzanosti kad
vaše jato pokušava da istovremeno izbegne opasnost i odleti ka
zadovoljstvu.
 Zato, kad primetite nešto neočekivano u sebi i hoćete da u spoljnom
svetu proverite da li je to normalno, da li je s vama sve u redu, setite se
kako vam govorim: s vama je sve u redu. Neka vam ova knjiga bude
ogledalo: kad podignete pogled, videćete sebe. Predivni ste.
Verujte svom telu.
Osluškujte onaj tihi glasić u vama koji govori: „Da! Hoću još!“ ili
„Ne. Prekini.“ Posebno osluškujte kad vam taj glasić istovremeno govori i
jedno i drugo. Kad se to desi, saosećajte sa sobom. Usporite.
Kad podignete pogled ka spoljnom svetu, naći ćete inspiraciju,
zabavu, neverovatna naučna saznanja, kao i podršku. Međutim, tamo
nećete naći istinu o sopstvenom seksualnom blagostanju – ono što vi želite,
što vi volite, što vama treba. Za to treba da pogledate unutar sebe.
Mislim da ljudi često prate blogove poput onog koji pišem, idu na
predavanja poput onih koje držim ili čitaju knjigu poput ove u nadi da će
pronaći onaj tajni sastojak, ono skriveno, moćno nešto što će im očigledni
haos u seksualnom životu dovesti u neki smisleni red.
Dakle, koji je to tajni sastojak?
Hm.
Da li ste gledali film Kung fu panda?
To je animirani panda Po koji postaje majstor kung fua zahvaljujući
svom trudu, podršci učitelja i mudrosti Zmajevog svitka koji sadrži „ključ
za neograničenu moć“ – drugim rečima, tajni sastojak.
Kad je Po prvi put video svitak, razočarao se jer u njemu nije bilo
ničeg. To je bilo ogledalo – u njemu je video odraz svog lica.
Tada je doživeo prosvetljenje: „Nema tajnog sastojka. To si samo ti.“
Tako je. Da ponovim, da se zna:
Da, normalni ste. Zapravo, niste samo normalni. Vi ste aromatični.
Božanstveni. Veličanstveni. Genijalni. Za svako slovo azbuke po jedan
epitet sve do šarmantni. Telo vam je divno i želje su vam savršene – baš
takvi kakvi jesu.
Tajni sastojak ste upravo vi.
Tako kaže nauka.
A to sada možete i da dokažete.
 Izjave zahvalnosti

Pre svega, zahvalnost dugujem svim ženama s kojima sam razgovarala o

njihovom seksualnom životu i čija su iskustva utkana u priče o Kamili,
Oliviji, Merit i Lori, kao i u ostale delove knjige. Nadam se da sam verno
prenela vaša iskustva.
Zahvaljujem istraživačima, edukatorima i savetnicima s kojima sam
razgovarala, koji su pročitali delove knjige, rekli mi da ne zvučim previše
stručno, rekli mi da zvučim previše stručno i/ili su saosećajno klimnuli
glavom na moje izvinjenje zbog razlike između pisanja naučnog štiva i
pisanja o naučnom štivu za široki auditorijum. Abecednim redom (na
engleskom), to su: Kent Beridž, Čarls Karver, Kristen Čemberlen, Meredit
Čivers, Sintija Grejam, Robin Milhauzen, Kerolajn Pukal i Keli Sučinski.
Neka uđe u zapisnik da sam ja kriva ako su se potkrale bilo kakve greške u
iznošenju naučnih saznanja, uprkos preciznim i jasnim povratnim
informacijama koje sam dobila od ovih dobrih ljudi.
Zahvaljujem gđi Eriki Moen koja je tako lepo nacrtala polne organe.
Zahvaljujem beta čitaocima, posebno Endruu Vilsonu i Sabrini
Golonki, Patriku Kinsmanu, Rut Koen, Ani Kuk i Džen Moris.
Zahvaljujem čitaocima svog bloga koji su pročitali prvu verziju
knjige, ostavljali svoje komentare četiri godine, uticali na mene da ostanem
intelektualno i emocionalno iskrena i stalno mi postavljali pitanja o temi
koju mislim da poznajem da bih bila bolja spisateljica.
Zahvaljujem svojim studentima s koledža Smit koji su mi postavljali
pitanja o kojima nikad ranije nisam razmišljala („Kakvo je evoluciono
poreklo himena?“) i terali su me da proniknem u još skriveniju suštinu
onoga o čemu predajem da bih bila bolji predavač.
Hvala svima vama.
Zatim stižem do zahvalnosti koja ne može da se opiše rečima, već
samo postoji ona neizmerna toplina oko srca za koju ne postoje reči.
Poznat vam je taj osećaj? To je ono što vas tera da odete do te osobe,
kleknete pred njom i pokrijete lice rukama zahvalni, ponizni, kao večiti
dužnik.
 Sasvim sam sigurna da bi svima prema kojima gajim takav osećaj
bilo vrlo, vrlo neprijatno kad bih to zaista uradila. Zato ću im samo navesti
imena.
Ovi ljudi su mi pomogli (približno hronološkim redosledom) na
način koji se ne da rečima opisati:

Nensi Nat-Čejs,
Sintija Grejam i Džon Bankroft,
Erik Jansen,
Dejvid Lorman,
Ričard Stivens,
Lindzi Edžkom,
Sara Najt,
Džuli Ohotniki,
Amelija Nagoski,
Stiven Krouli.

Zahvalna. Ponizna. Večiti dužnik. Hvala vam.

 Dodatak 1:

terapeutska masturbacija

Ako ste obeshrabreni zbog orgazma – bez obzira na to da li učite da

doživite orgazam, učite da doživite orgazam s partnerom ili učite da bolje
vladate orgazmom – savetujem vam sledeće.

1. Pronađite klitoris (uputstvo ćete pronaći u poglavlju 1).

2. Stvorite dobar kontekst. Pomoći će vam radni listovi iz poglavlja 3 i 7.
To je najčešće okruženje u kom ne morate brinuti da će vas neko prekinuti
u narednih pola sata, gde ste bezbedni, sami i ne ometaju vas problemi iz
spoljnog sveta.
3. Dodirnite svoje telo i budite svesni tog osećaja. Dodirnite stopala i noge,
ruke i dlanove, vrat i glavu. U početku, dok učite da doživite orgazam, tu
stanite. U narednih pola sata radite samo to. Radite to nekoliko puta
nedeljno nekoliko nedelja. Postepeno počnite da dodirujete grudi, donji
deo stomaka i unutrašnji deo butina.
4. Sada posredno stimulišite klitoris. Najposredniji način stimulacije
klitorisa jeste da jednostavno razmišljate o njemu. Samo mu posvetite
nežnu pažnju u tišini. Pokušajte da ljuljate ili kružite bokovima da biste se
usredsredili na karlicu. Moguće je da ćete probuditi neke emocije dok
budete koncentrisani na klitoris. To je normalno. Prepustite im se i
vežbajte da budete nežni i brižni prema sebi, svojim genitalijama i svim
tim osećanjima.

Kad budete spremni (a to možda nećete biti danima ili nedeljama – to

je sve u redu), pređite na „distalnu“ stimulaciju, što znači indirektnu
stimulaciju okolne regije. Probajte neku od dole navedenih metoda ili šta
god vam drugo prija.
 • Palcem i kažiprstom obe ruke blago uštinite usne, raširite ih i
povucite s jedne strane na drugu. Tako ćete omogućiti indirektni
pritisak na klitoris i prevući kožu preko njega (klitoralna prevlaka).
• Stavite dlan na stidni brežuljak, pritisnite blago i povucite nagore,
ka stomaku. To će ponovo malo pritisnuti klitoris i pomeriti kožu
oko njega. Isprobajte različite jačine pritiska, različite brzine
povlačenja kože (recimo, povlačite jednom sporije ili zaredom
nekoliko puta brže) ili kružite dlanom.
• Postavite dlanove na unutrašnji deo butina tako da spoljnom
stranom palčeva pritiskate usne, a po mogućnosti ih i stiskajte jednu
uz drugu. Ljuljajte bokovima suprotstavljajući se pritisku ruku.

Nekim osobama više prija indirektna, a ne direktna stimulacija. Dok

isprobavate navedene tehnike, možda ćete primetiti da vam se zatežu
mišići ruku, nogu, zadnjice i/ili abdomena. To je normalna pojava prilikom
procesa uzbuđivanja. Možda čak nećete hteti da prekinete određenu vrstu
stimulacije. Skromno predlažem da se prepustite svom instinktu; ne
prekidajte. Nastavite dokle god vam prija, samo budite stalno usredsređeni
na taj ugodan osećaj – ne pokušavajte da ga menjate, niti da ga shvatite.

5. Probajte direktnu stimulaciju. Ona većini žena prija tek kad dostignu
određeni stepen uzbuđenja, pa kad osetite onaj prijatan talas zadovoljstva i
topline, isprobajte neku od metoda navedenih u daljem tekstu:
• Vrhom jednog, dva ili tri prsta lagano pritisnite glavu klitorisa i
ravnomernim pokretima povlačite ga napred-nazad. Isprobajte kakvi
vam pokreti prijaju – spori, brzi ili nešto između, i uz kakav pritisak
– površan, lagan dodir, blag pritisak, jak pritisak... isprobajte različite
kombinacije brzine i pritiska.
• Vrhovima onoliko prstiju koliko vam prija, kružnim pokretima
trljajte klitoris – brzo ili sporo, uz lagani dodir ili jak pritisak, ili kako
god vam drugačije odgovara.
• S koliko god prstiju vam prija i primenjujući različit pritisak i
brzinu povlačite klitoris nagore od klitoralne prevlake.
• Uz kombinaciju pritiska i brzine koji vam prijaju, postavite prste
neposredno ispod glave klitorisa i laganim trzajima povlačite nagore.
 Kako vam uzbuđenje raste, obratite pažnju na to šta vam se dešava s
telom. Ne pokušavajte ništa da promenite. Ako primetite da po glavi
počinju da vam se vrzmaju brige i strahovi, znajte da im se možete
posvetiti neki drugi put, oslobodite se takvih misli i vratite pažnju na
osećaje u telu.

6. Dišite stalno. Kako se budete približavali seksualnom vrhuncu, mišići će

vam se grčiti, pa žene često zadržavaju dah ili dišu plitko. Povremeno
obratite pažnju na disanje, opustite stomačne mišiće i dopustite sebi da
dišete.
Ne pokušavajte ništa da postignete, samo obratite pažnju na osećaj i
pustite telo da radi šta želi. Ako se brinete da gubite kontrolu nad telom,
opustite se u tom strahu, uverite sebe da ste bezbedni i znajte da uvek
možete da prestanete. Naravno, ako vam je osećaj previše intenzivan,
slobodno prestanite kad god poželite. Što duže izdržite, osećaćete veću
napetost i veći talas zadovoljstva, da bi vam telo na kraju prešlo prag jakog
intenziteta i... iskusilo eksploziju užitka.
Ako učite kako da doživite orgazam s partnerom, prvo sami vežbajte
opisane korake nedelju dana (ili tri nedelje), zatim stavite sliku partnera
pored sebe i tako vežbajte još nedelju dana (ili tri nedelje). Potom radite to
isto dok s partnerom pričate telefonom ili dok je on u susednoj sobi.
Sledeći korak je da on bude u sobi, ali odaljen od vas, u mraku, vezanih
očiju i okrenut na drugu stranu. Partner treba postepeno da vam se
približava, a polako pojačavajte i svetlo.
Kad partner bude konačno legao u krevet s vama, pokažite mu šta
vam prija – možete primeniti i kombinaciju vežbi iz prethodnog poglavlja
u slučaju da vam se želje razlikuju. Uzmite partnerovu ruku i pokažite mu
kako volite da vam dodiruje telo i kakve pokrete volite.
I, ne zaboravite: ukoliko se slučajno obeshrabrite, znajte da ste već
dostigli svoj cilj: užitak.
 Dodatak 2:

produženi orgazam

Produžavanje i pojačavanje orgazma vrsta je meditacije. Ako niste nikad

meditirali u neseksualnom smislu, možda će vam biti najlakše da počnete
tako što ćete vežbati van konteksta seksualnosti.
Prvo uradite jednostavnu vežbu disanja, poput one koju sam opisala
u odeljku o spektatorizaciji.
Udišite kroz nos pet sekundi.
Zatim izdišite kroz usta deset sekundi.
Ponovite osam puta. To ukupno traje dva minuta.
Dok dišete, misli će vam odlutati. To je normalno i zdravo! Cilj nije
da sprečite misli da vam odlutaju, već da primetite kad se to desi. Zasad
zaboravite na njih i lagano vratite pažnju na disanje.
Disanje je dobro za vas, ali najvažnija veština je opažanje da su vam
misli odlutale i vraćanje pažnje na disanje.
Kad budete radili ovu vežbu svakodnevno, primetićete kako ste sve
vreme svesni toga na šta obraćate pažnju. Kad vam se to bude spontano
dešavalo, spremni ste za vežbanje produženog orgazma.
Kad budete spremni, stvorite kontekst u kom ćete dugo moći da
budete sami (ili s partnerom), gde vas ništa neće ometati, niti vam odvlačiti
pažnju. Trebaće vam sat-dva – a ako ste pomislili: „Nemam baš sat-dva za
orgazam“, to je sasvim pošteno! Produženi orgazam je seksualni ekvivalent
trčanja maratona. Možete biti potpuno zdravi, a da nikad niste istrčali
maraton. Džogirate nekoliko puta nedeljno i to je odlično! Ipak, nekad vam
se pruži prilika da sebi postavite ambiciozan cilj i tome posvetite određeno
vreme i pažnju. Bez obzira na to da li se radi o maratonu ili ekstazi, uvek o
tome sami odlučujete, u zavisnosti od toga šta vam odgovara.
Dakle, stvorite kontekst. Prvo radite vežbu disanja dva minuta i
vraćajte pažnju na disanje kad vam misli odlutaju.
 Zatim, primenjujući tehnike terapeutske masturbacije (Dodatak 1),
laganim dodirima počnite da istražujete obraćajući pažnju na osećaje koji
vam se bude u telu.
Zamislite da se uzbuđenje meri na skali od 0 do 10, gde 0 označava
neuzbuđenost a 10 orgazam. Počnite od nule i sačekajte da uzbuđenje
naraste do petice, što znači da ste svakako uzbuđeni i zainteresovani.
Zatim spustite nivo uzbuđenja na prvi podelak. Napetost u mišićima
treba da nestane.
Pojačajte uzbuđenje na šesticu, pa ga spustite na dvojku.
Naravno, dok to radite, primetićete da će vam misli ponekad odlutati.
Odbacite ih i ponovo se koncentrišite na osećaje u telu. Ne zaboravite da
dišete.
Pojačajte na sedmicu, pa spustite na trojku.
Sedmica znači da ste prilično uzbuđeni. Kad stignete do sedmice,
telo možda neće biti voljno da stane dok se približava orgazmu. Tada treba
da primenite ključnu veštinu – skinite nogu s gasa, s tim da ne stiskate
kočnicu. Samo isključite ono što vas uzbuđuje i ne uključujte ono što vas
sputava. Opustite mišiće tako da se uzbuđenje polako izgubi.
Pojačajte na osmicu, pa spustite na četvorku
Pojačajte na devetku, pa spustite na peticu.
Devetka označava vrlo visok nivo uzbuđenja i u tom trenutku telo
vam je već blizu vrhunca i želi da stigne do svog cilja. Možda će vam pri
prvim pokušajima biti teško da opustite mišiće stomaka, butina i zadnjice
da biste snizili nivo uzbuđenja. Kad to uspete, možda ćete osetiti talas
topline ili žmarce. Dok su brzi orgazmi uglavnom koncentrisani na polne
organe, sporiji orgazmi se šire celim telom. Prepustite se tom osećaju.
I dalje treba da budete svesni odlutalih misli i da vraćate pažnju na
osećaje u telu.
Pojačajte na devet i po, pa spustite na šesticu.
Devet i po je onaj gorko-sladak vrišteći prag orgazma. U početku će
vam možda biti teško da skinete nogu s gasa. Slobodno produžite napred
dok prvih nekoliko puta budete vežbali ovo – najgore što može da vam se
desi jeste da doživite orgazam!
Međutim, kad savladate ovu veštinu, spustite nivo uzbuđenja na
šesticu, zatim se vratite na devet i po, pa se spustite na sedmicu.
 Moraćete da uložite svestan napor da opustite mišiće stomaka,
zadnjice i butina jer vas napetost u njima može gurnuti preko ivice. Dok se
budete opuštali, osetićete kako vam se uzbuđenje širi od genitalija i
preplavljuje vam čitavo telo.
Opet pojačajte na devet i po, pa spustite na osmicu.
Ponovo pojačajte na devet i po, pa spustite na devetku. Sada stalno
lebdite iznad orgazma, zadržavajući se na vrhuncu seksualne napetosti koju
vaše telo može da izdrži. To je produženi orgazam. Čestitam! Vežbanjem
možete postići da takav orgazam traje koliko god želite i koliko vaše telo
može da izdrži, pri čemu sve vreme treba da budete svesni toga na šta
obraćate pažnju i da je nežno usmeravate ka osećajima u telu. U ovom
trenutku pomalo ličite na kadu – napetost utiče u vas istom brzinom kao
što iz vas ističe. Ako počne da utiče malo brže nego što ističe, preći ćete
prag i doživeti vrhunac. Ukoliko počne da ističe malo brže nego što utiče,
udaljićete se od vrhunca. Tu nema neuspeha, postoje samo različite vrste
uspeha jer će vam sve ovo priuštiti vrhunski užitak.
Cela ova vežba traje približno od četrdeset pet minuta do sat
vremena. Svakako očekujte da se u vama probude razni „osećaji“. Čak i
ako ne doživite produženi orgazam, i dalje vas čeka neizmerni užitak.
Najbolje od svega jeste to da ekstaza ne može opstati zajedno sa
sramom, stresom, strahom, ljutnjom, gorčinom, besom ili iscrpljenošću.
Vežbajući da doživite ekstazu, znači da vežbate život bez navedenih
emocija i da učite kako da ih izbacite iz sebe – a to je zdravo isto koliko i
povrće, trčanje, san i disanje.
 O autorki

EMILI NAGOSKI je direktorka programa zdravstvenog obrazovanja i

profesor na koledžu Smit, gde predaje predmet Ženska seksualnost.
Doktorirala je na Univerzitetu Indijane u oblasti zdravstvenog ponašanja,
na temu ljudske seksualnosti. Završila je master studije (takođe na
Univerzitetu Indijane) u oblasti terapijskog savetovanja, a stažirala je na
Klinici za seksualno zdravlje Instituta Kinsi. Diplomirala je psihologiju na
Univerzitetu Delavera. Sporedne oblasti studija bile su joj kognitivna
nauka i filozofija.
Dok je studirala na Univerzitetu Indijane, Emili je radila kao
predavač i docent na Institutu Kinsi, koji se bavi istraživanjima u oblasti
ljudske seksualnosti, pola i reprodukcije. Na programima postdiplomskih i
osnovnih studija predavala je ljudsku seksualnost, veze i komunikaciju,
prevladavanje stresa i seksualno obrazovanje.
Napisala je tri vodiča za veb-sajt Ijana Kernera GoodInBed.com,
uključujući tu i Guide to Female Orgasms (Vodič za ženske orgazme), i
vodi popularan blog o seksu, TheDirtyNormal.com.
Emili živi u zapadnom Masačusetsu s dva psa, dve mačke i crtačem
stripova.
 Emili Nagoski
Budi takva kakva jesi

Za izdavača
Dejan Papić

Urednik
Srđan Krstić

Lektura i korektura
Jelka Jovanović
Saša Novaković
Dragoslav Basta

Beograd, 2019.

Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33

www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs
1
U knjizi koristim ličnu zamenicu 3. lica množine umesto „on ili ona“.
Jednostavnije je, a uključuje i osobe koje nisu obuhvaćene podelom
na dva pola. (Prim. prev.)

2
Cisrodne osobe jesu one čiji osećaj ličnog identiteta odgovara polu i
rodu koji im je dodeljen po rođenju. (Prim. prev.)

3
Aristotle. Complete Master-Piece, 60.

4
Orig. Two tables and a microphone – where it’s at. Deo teksta pesme
koju izvodi američki kantautor Beck. (Prim. prev.)

5
Slogan kompanije Visa – u orig. Everywhere you want to be. (Prim.
prev.)

6
Drysdale, Russell, and Glover. „Labiaplasty“.

7
Moran and Lee. „What’s Normal?“

8
Prava istina o himenu napokon je počela da se iznosi u vodećim
medijima koji prikazuju dokumentarne filmove, kao što je How to
Lose Your Virginity, i objavljuju tekstove o toj temi (Feeney. „Living
Myths About Virginity“).

9
Hegazy and Al-Rukban. „Hymen: Facts and Conceptions“.

10
To je bilo u studentskom domu Talbot House ujesen 2012. godine.
Pozdrav za Talbot!

11
Ne odobrava svako izraz „interseksualnost“. Nekima više odgovara
izraz „dvopolni izgled genitalija“, a primećuje se i sklonost terminu
„poremećaji u polnom razvoju“ (videti: Dreger. „Why ’Disorders of
 Sex Development’?“). Ovde koristim „interseksualnost“ jer mi deluje
najprikladnije za ovakav nemedicinski kontekst.

12
Koliko god ta ideja bila očigledna, u kontekstu pristupa „isti delovi
organa samo različito organizovani“, ona je zapravo radikalna i
zagovornici interseksualnosti je već nekoliko decenija svim silama
promovišu. To je jedino objašnjenje koje je biološki logično, a opet,
njemu se neko može suprotstaviti jedino s kulturološkog stanovišta.
Ipak, širom sveta se izvode standardne operacije „normalizovanja“
polnih organa (Organization Intersex. „Public Statement“). Godine
2013. specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija o mučenju uvrstio je
navedene operacije u svoj „Izveštaj o mučenju i ostalim svirepim,
nehumanim ili ponižavajućim načinima ophođenja ili kažnjavanja“.
Izveštaj je osudio medicinski nepotrebne operacije „normalizovanja“
jer „mogu stvoriti ožiljke, izazvati gubitak seksualnog nadražaja, bol,
inkontinenciju i doživotnu depresiju, i kritikovane su da su nenaučne,
potencijalno štetne i da doprinose stigmatizaciji“. (United Nations.
„Special Report“, 18).

13
McDowell, Fryar, Ogden, and Flegal. „Anthropometric Reference
Data“.

14
Ovaj odličan izraz preuzela sam sa sajta „Operation Beautiful“,
www.operationbeautiful.com/.

15
Canner, Orgasm, Inc.

16
Bradford and Meston. „Correlates of Placebo Response“.

17
Janssen and Bancroft. „The Dual Control Model“, 197.

18
Carpenter et al. „Sexual Excitation and Inhibition Profiles“.

19
Ne tako osetljiv gas, bez obzira na kočnicu, pokazatelj je
aseksualnosti – odlika ljudi koji nemaju želju za seksualnim
 kontaktom (na njih se ne odnosi termin kamen (engl. stone) – osobe
koje samo žele da dodiruju partnera, a ne žele da partner njih
dodiruje). Malobrojne studije o osobama koje se deklarišu kao
aseksualne otkrile su da one imaju znatno slabiji gas u odnosu na
njihove seksualne parnjake (Prause and Graham. „Asexuality“).
Međutim, među njima nema razlike kad se radi o kočnici. Stoga je
moguće da je uzrok aseksualnosti kao seksualne orijentacije to što
mozak tih žena nije sklon opažanju seksualno relevantnih stimulusa.
To je, naravno, samo jedna strana priče budući da aseksualne osobe
čine oko jedan procenat celokupnog stanovništva, a oko pet−deset
procenata žena ima slab sistem seksualne pobude. Još jednom
naglašavam: s njima je sve u redu; mehanizmi seksualne reakcije
aseksualnih osoba imaju istu strukturu kao i mehanizmi seksualnih
osoba, s tim da su oni samo drugačije organizovani.

20
Prilagođen sadržaj iz Milhausen et al. „Validation of the Sexual
Excitation/Sexual Inhibition Inventory“.

21
Carpenter et al. „Women’s Scores“.

22
Uticaj mentalnog stanja na zainteresovanost za seks

Izvor: Lykins, Janssen, and Graham. „Relationship Between

Negative Mood and Sexuality“. Videti i: Janssen, Macapagal, and
Mustanski. „Effects of Mood on Sexuality“.

23
Postoji izvesna genetska osnova. Dve nezavisno objavljene studije iz
2005. otkrile su da se oko četrdeset procenata varijabilnosti u
doživljavanju orgazma kod žena pripisuje genima (Dawood, Kirk,
 Bailey, Andrews, and Martin. „Genetic and Environmental
Influences“; Dunn, Cherkas, and Spector. „Genetic and
Environmental Influences“). Direktniji dokazi da seksualna reakcija
kod muškaraca zavisi od genetske osnove pokazali su da je nasledno
oko trideset šest procenata SSI1 (ručna kočnica) i malo ispod
dvadeset procenata SSI2 (nožna kočnica) (Varjonen et al. „Genetic
and Environmental Effects“). Suprotno tome, naslednost inteligencije
procenjuje se na trideset−osamdeset procenata, u zavisnosti od toga
šta se meri i kako (Jacobs et al. „Heritability Estimates of
Intelligence in Twins“). To ćemo ilustrovati konkretnim primerom:
pretpostavimo da razgovarate sa ženom koja sedi do vas u avionu.
Ona je jednojajčana bliznakinja. Ako je ona izuzetno inteligentna,
imate dobar razlog da očekujete da joj je i sestra izuzetno
inteligentna. Međutim, ukoliko se u razgovoru dotaknete teme
seksualnog užitka i saznate da uvek doživljava orgazam vaginalnom
stimulacijom, nema posebnog razloga da očekujete da to važi i za
njenu sestru.

24
Pfaus. „Neurobiology of Sexual Behavior“.

25
Pfaus, Kippin, and Coria-Avila. „Animal Models“.

26
Pfaus and Wilkins. „A Novel Environment“.

27
Imajte u vidu da seksualna orijentacija ne funkcioniše tako kod ljudi.
Dečaci koji kasnije postanu homoseksualci najčešće se rađaju s
određenim „sklonostima“, koje se postepeno razvijaju u drugačiju
orijentaciju. Koliko je poznato, prirodna sklonost homoseksualaca
znači da oni od rođenja reaguju na drugačije stimuluse i da njima nije
potrebno nikakvo seksualno iskustvo ni sa kim da bi instinktivno
znali s kim žele da budu intimni, isto kao što heteroseksualnim
muškarcima ne treba nikakvo seksualno iskustvo da bi instinktivno
znali s kim žele da budu intimni. Ta tema povlači za sobom još
mnogo pitanja – recimo, kako ili da li bilo šta od navedenog važi za
seksualnu orijentaciju žena; čitave knjige su napisane o tome (npr.
Diamond. Sexual Fluidity). Za sada samo želim da razjasnim da u
 seksualnom kontekstu čovek nije tabula raza i da ne uči šta god da se
stavi pred njega. Ne zaboravite: postoje neki, mada malobrojni,
aspekti naše seksualnosti koji su nam urođeni i organizovani pre
sticanja iskustva.

28
Koos Slob et al. „Sexual Arousability and the Menstrual Cycle“.

29
Četiri procenta prema podacima iz Carpenter et al., „Sexual
Excitation and Inhibition Profiles“, a osam procenata prema daleko
manje naučno zasnovanim podacima s mog bloga i predavanja.

30
McCall and Meston. „Cues Resulting in Desire“ and „Differences
Between Pre- and Postmenopausal Women“.

31
Graham, Sanders, Milhausen, and McBride. „Turning On and
Turning Off“.

32
U prevodu, Nauka o poverenju. (Prim. prev.)

33
Gottman. The Science of Trust, 254.

34
U prevodu, Šta žene žele. (Prim. prev.)

35
Bergner. What Do Women Want? 68–73.

36
Graham, Sanders, and Milhausen. „Sexual Excitation/Sexual
Inhibition Inventory“.

37
BBC News. „Words Can Change What We Smell“.

38
Aubrey. „Feeling a Little Blue“.

39
Ariely. Predictably Irrational.
40
Nakamura and Csikszentmihalyi. „Flow Theory and Research“, 195–
206.

41
Flaten, Simonsen, and Olsen. „Drug-Related Information“. Pozdrav
za Goldejkr, „Nerdstock“.

42
Reynolds and Berridge. „Emotional Environments“.

43
Gottman. The Science of Trust, 192.

44
Sve više dokaza ide u prilog tome da i kod pacova i kod ljudi
kontekst na različite načine menja reakciju srednjeg mozga na
stimuluse. Studije vizuelizacije moždanih aktivnosti kod ljudi otkrile
su da neizvesnost i rizik mogu uticati na reakciju nukleus akumbensa
(NAc) (Abler et al. „Prediction Error“) i da nukleus akumbensi ljudi
koji pate od hroničnog bola u leđima reaguju drugačije na „štetnu
toplotnu stimulaciju“ (tj. vrelinu) od osoba koje nemaju nikakvih
bolova (Baliki et al. „Predicting Value of Pain“). Evo posebno
zanimljivog podatka iz studije koja je istraživala moždanu funkciju
osoba s hroničnim bolom u leđima: kad su usmerili svoju pažnju na
osećaj pečenja kože na leđima, naveli su da osećaju bol; kad su
usmerili svoju pažnju na bol u mišićima leđa, naveli su da im ta
vrelina prija. Prema čemu usmeravamo svoju pažnju, zavisi od
konteksta. Značaj nukleus akumbensa otkriven je i u studijama o
placebu (Zubieta and Stohler. „Neurobiological Mechanisms of
Placebo Responses“; Tracey. „Getting the Pain You Expect“). Sećate
se placebo efekta iz poglavlja 2 – oko četrdeset procenata ljudi koji
su uzimali šećernu tabletu koja će im, kako im je rečeno, pojačati
zainteresovanost za seks, zaista je to i osetilo. Očekujem da će
buduća istraživanja otkriti da nukleus akumbens ima uticaja na tu
pojavu.

45
Skraćenica od bondage and discipline, dominance and submission,
sadomasochism (vezivanje i disciplina, dominacija i potčinjenost, i
sadomazohizam). (Prim. prev.)
46
Berridge and Kringelbach. „Neuroscience of Affect“, 295.

47
U svoju taksonomiju limbičkog sistema Jak Panksep i Lusi Bevin
(Archaeology of Mind ) ubrojali su TRAGANJE, BES, STRAH,
POŽUDU, BRIGU, PANIKU/TUGU i IGRU. Osim stresa i seksa,
Frederik Touts tu ubraja i društveno ponašanje, agresivnost i
istraživanje (Biological Psychology). Koristeći saznanja istraživanja
o univerzalnim izrazima lica, Pol Ekman izlaže teoriju da u osnovne
emocionalne kategorije spadaju ljutnja, gađenje, strah, sreća, tuga i
iznenađenje (Emotions Revealed). Na osnovu navedenog,
zaključujemo da još uvek ne postoji jedan jedini, univerzalno priznat
sistem razumevanja organizacije najosnovnijih emocionalnih
sistema. Ne postoji ni univerzalna definicija o tome šta emocija ili
motivacija jeste, niti da li su one jedno te isto ili su različiti pojmovi
– mada izvori na koje se ovde pozivam ukazuju na to kakvoj
definiciji naginjem (Berridge and Winkielman. „What is an
unconscious emotion?“; Panksepp. „What is an emotional feeling?“).

48
Meizner. „Sonographic Observation of In Utero Fetal
’Masturbation’“.

49
Berridge. Mechanisms of Self-Control. Psiholog s Harvarda Danijel
Gilbert navodi da je Beridž „jedan od najboljih neuronaučnika na
svetu“ (Berridge et al. The Neuroscience of Happiness), ali ga ja
izdvajam od ostalih neuronaučnika zbog sledećeg: kao autor studije s
pacovima koji su slušali Igija Popa i metafore „jedinstvenog prstena“
on je jedini istraživač mozga pacova koji me je nasmejao.

50
Autori koriste navodnike (Beridž: „želja“ i „sviđanje“) i velika slova
(Panksep i Bevin: TRAGANJE itd. u knjizi Archaeology of Mind)
nastojeći da naglase razliku između svesnog uživanja, očekivanja i
žudnje, i mezolimbičkog uživanja, očekivanja i žudnje. Da bih
napravila razliku u ovoj knjizi, koristila sam kratku metaforu: kad
govorim o kognitivnoj motivaciji, učenju i zadovoljstvu ili patnji
(kako ljudi opisuju ono što žele, znaju ili osećaju), kažem „vi
želite/znate/osećate“. Kad govorim o afektivnoj motivaciji, učenju i
 osećanjima (žudnja, očekivanje i uživanje), kažem „vaš mozak
želi/zna/oseća“.

51
Childress et al. „Prelude to Passion“.

52
Porges. „Reciprocal Influences Between Body and Brain“.

53
Levine. In an Unspoken Voice, 55–56.

54
Lykins, Janssen, and Graham. „Relationship Between Negative
Mood and Sexuality“; ter Kuile, Vigeveno, and Laan. „Acute and
Chronic Daily Psychological Stress“; Laumann et al. „Sexual
Problems Among Women and Men“.

55
Hamilton and Meston. „Chronic Stress and Sexual Function“.

56
Levine. In an Unspoken Voice, 8.

57
Neizbežno je da je u stvarnosti situacija ipak komplikovanija. Postoji
kočnica koja je u zdravom nervnom sistemu povezana s nezavisnom
pedalom za gas, pa kad nam život pritisne pedalu za gas, kočnica se
otpusti, a kad nam život skine nogu s gasa, kočnica se ponovo
aktivira – Stiven Pordžes to opisuje kao neosisarski vagus ili
„vagalna kočnica“. Za razliku od njega, postoji reptilski vagus, koji
usporava srce i predstavlja kočnicu stanja „ukočenosti“ (Porges. The
Polyvagal Theory, 92–93).

58
Ovo se stalno javlja i u stvarnosti i u fikciji – recimo, kad Forest
Gamp kaže: „Jednostavno mi se trčalo“, kao i u nezaboravnom
odlomku iz knjige Performing Flea (P. G. Wodehouse): „Pre neki
dan štene je udario motor i ono je prošlo bez ikakvih povreda, ali
malo su ga ponele emocije. Morali smo da ga jurimo po celom
Londonu pre nego što se smirilo. Samo je trčalo dok mu nije bilo
bolje.“
59
Ako znate da postoji neko istraživanje o ovoj temi, molim vas da mi
javite na mejl enagoski@gmail.com.

60
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, „trideset pet
procenata žena širom sveta bile su žrtve seksualnog nasilja koje su
počinili njihovi intimni partneri ili nepoznate osobe“ (WHO.
Informativni članak „Violence Against Women“). Informativna
služba američkog Nacionalnog krivično-pravnog sistema navodi da
oko osamnaest procenata Amerikanki budu žrtve silovanja; oko
dvadeset pet procenata budu žrtve silovanja, napada ili fizičkog
nasilja koje počine njihovi partneri, u odnosu na osam procenata
muškaraca (US Department of Justice, Full Report).

61
US Department of Education, Office for Civil Rights, Boston. „Title
IX and Sexual Assault: Exploring New Paradigms for Prevention and
Response“, March 24–25, 2011.

62
Lisak and Miller. „Repeat Rape and Multiple Offending“.

63
U prevodu, Seks koji isceljuje: pristup lečenju seksualne traume koji
obuhvata stanje uma i tela. (Prim. prev.)

64
U prevodu, Put seksualnog izlečenja: vodič za žrtve seksualnog
zlostavljanja. (Prim. prev.)

65
Za kliničku verziju ove kategorizacije, videti: Gaffney. „Established
and Emerging PTSD Treatments“.

66
Ogden, Minton, and Pain. Trauma and the Body.

67
Videti: Levine. Waking the Tiger and In an Unspoken Voice.

68
U originalu, The Mindful Way through Depression (Magona, 2013).
(Prim. prev.)
69
Siew and Khong. „Mindfulness“.

70
U originalu, pesma The Origin of Love iz mjuzikla Hedwig and the
Angry Inch. (Prim. prev.)

71
Mitchell and Trask. „The Origin of Love“.

72
Hitchens. Hitch-22.

73
Acevedo et al. „Neural Correlates“.

74
U prevodu, Ovaj američki život. (Prim. prev.)

75
U prevodu, Ljubav u Gun parku. (Prim. prev.)

76
Glass and Blum. „Unconditional Love Transcript“.

77
Detaljan prikaz veze između seksa i privrženosti, videti: Dewitte,
Marieke. „Different perspectives on the sex-attachment link“.

78
Johnson. Hold Me Tight, 189.

79
U prevodu, Cveće u oluji. (Prim. prev.)

80
Kinsale. Flower from the Storm, 431, 362.

81
Johnson. Love Sense, 121.

82
U stručnoj literaturi za privrženost (engl. attachment) se koristi i
termin afektivna vezanost. (Prim. prev.)

83
Feeney and Noller. „Attachment Style“; Bifulco et al. „Adult
AttachmentStyle“.
84
Warber and Emmers-Sommer. „Relationships among Sex, Gender
and Attachment“.

85
Delovi korišćeni s dozvolom iz upitnika Experiences in Close
Relationships (Fraley, Waller, and Brennan. „Self-report measures of
adult attachment“). Sve iskaze potražite na adresi
wellnessatsmith.wordpress.com/2012/11/12/attachment-styles/.

86
Stefanou and McCabe. „Adult Attachment and Sexual Functioning“;
videti i: Birnbaum et al. „When Sex Is More Than Just Sex“ i Cooper
et al. „Attachment Styles, Sex Motives, and Sexual Behavior“.

87
La Guardia et al. „Within-Person Variation in Security of
Attachment“.

88
Davila, Burge, and Hammen. „Why Does Attachment Style
Change?“

89
U prevodu – Osećaj za ljubav: nova, revolucionarna nauka o
ljubavnim vezama. (Prim. prev.)

90
U prevodu – Naučni vodič za uspešne veze. (Prim. prev.)

91
Taylor and Master. „Social Responses to Stress“.

92
David and Lyons-Ruth. „Differential Attachment Responses“.

93
The Loving Lab, www.lovinglab.com.

94
Rumi. Teachings of Rumi.

95
Ibid.
96
Shere Hite: The Hite Report (Veselin Masleša, Sarajevo, 1974).
(Prim. prev.)

97
Van de Velde, Ideal Marriage, 145.

98
Stvarnost (Zagreb, 1980). (Prim. prev.)

99
Hite, The Hite Report, 365.

100
U prevodu, Propovedi za mlade žene. (Prim. prev.)

101
U prevodu, Ljubav u braku. (Prim. prev.)

102
Britton et al.„Fat Talk“.

103
Da li su ovo možda začeci promene? U jednom istraživanju
studentkinje (uglavnom belkinje) navele su da bi im se više svidela
žena s pozitivnim stavom prema svom telu nego ona koja bi se
kritički odnosila prema svom telu. Međutim, navele su i pretpostavku
da se drugim studentkinjama više sviđa samokritična žena
(Tompkins et al. „Social Likeability“).

104
Woertman and Van den Brink. „Body Image“.

105
Pazmany et al. „Body Image and Genital Self-Image“.

106
Longe et al. „Having a Word with Yourself“.

107
Powers, Zuroff, and Topciu. „Covert and Overt Expressions of Self-
Criticism“.

108
Gruen et al. „Vulnerability to Stress“.

109
Dickerson and Kemeny. „Acute Stressors and Cortisol Response“.
110
Besser, Flett, and Davis. „Self-Criticism, Dependency“; Cantazaro
and Wei. „Adult Attachment, Dependence“; Reichl, Schneider, and
Spinath.„Relation of Self-Talk“.

111
Hayes and Tantleff-Dunn. „Am I Too Fat to Be a Princess?“

112
Na jednoj konferenciji o poremećaju ishrane održanoj 2009.
prisustvovala sam razgovoru o kulturološkom poreklu „ideala
mršavosti“ (Gans. „What’s It All About?“). Saznala sam sledeće:
suština je u društvenom statusu – društvenom statusu muškaraca.
„Ideal mršavosti“ u zapadnoj kulturi vuče korene od ideje da žene
predstavljaju privatno vlasništvo i statusni simbol.
U sedamnaestom veku ideal su bile mekše, okruglije, krupnije žene
jer su samo bogatašice sebi mogle da priušte kremastu, brašnastu
hranu i sedentarni način života, od čega su i dobile bujne obline,
poput žena na Rubensovim slikama. Sredinom devetnaestog veka, u
vreme Industrijske revolucije i uspona srednje klase, bilo je moderno
da muškarci ističu svoje bogatstvo tako što su se venčavali ženama
koje su bile toliko slabe da nisu mogle da rade. Statusni simbol bila
je sitna, mršava, slabašna žena koja jedva da je mogla da se ljupko
gega po kući i koja ne samo da nije zarađivala već nije ni mogla da
zarađuje. To se kosi sa svim planovima koje je evolucija imala za
žene: da budu robustne, zdrave, jake, visoke, da mogu da zatrudne,
iznesu trudnoću, rađaju i doje više dece.
U dvadeset prvom veku oblik tela i dalje je pokazatelj društvenog
statusa – bogate žene mogu da kupuju pravu hranu (a ne prerađevine)
i imaju dovoljno vremena za vežbanje. Međutim, društveni status je
uvek u pozadini trendova koji se odnose na „preporučen“ oblik
ženskog tela. Ti trendovi nemaju nikakve veze s plodnošću
(naprotiv), nikakve veze s „razvijenim sklonostima“, osim utoliko što
smo razvili sklonost ka višem društvenom statusu, i nikakve veze s
poboljšanjem zdravlja žena.
Dakle, verujete li u ono što vas je kultura naučila o izgledu vašeg
tela?
113
Engl. Health at Every Size, HAES. (Prim. prev.)

114
U prevodu, Zdravlje bez obzira na kilograme: neočekivana istina o
vašoj težini. (Prim. prev.)

115
Bacon. „The HAES Manifesto“.

116
Moralni temelji su detaljnije opisani na veb-sajtu
moralfoundations.org. Međutim, važan kritički osvrt potražite u
Suhler and Churchland. „Can Innate, Modular ’Foundations’ Explain
Morality?“

117
Najblaže rečeno, postoji još mnogo toga o ovoj temi. Za početak,
potražite Yeshe. Introduction to Tantra.

118
To ipak nije identično. Postoje različite kategorije stimulusa, kao što
su „povrede granica tela“, koji oštećuju telesni omotač i često se
odnose na krvarenje i fizički bol, i „elementarno gađenje“ koje se
odnosi na varenje. Te dve vrste gađenja izazivaju različite reakcije
(Shenhav and Mendes. „Aiming for the Stomach“).

119
Mesquita. „Emoting: A Contextualized Process“.

120
Borg and De Jong. „Feelings of Disgust“.

121
Tybur, Lieberman, and Griskevicius. „Microbes, Mating, and
Morality“.

122
Graham, Sanders, and Milhausen. „Sexual Excitation/Sexual
Inhibition Inventory“.

123
De Jong et al. „Disgust and Contamination Sensitivity“; Borg, De
Jong, and Schultz. „Vaginismus and Dyspareunia“; prikaz potražite u
Jong, Overveld, and Borg. „Giving in to Arousal“.
124
U prevodu, Saosećajnost prema sebi: prestanite da se prekorevate i
ostavite nesigurnost za sobom. (Prim. prev.)

125
Neff. „Self-Compassion, Self-Esteem, and Well-Being“.

126
Preuzeto i prilagođeno sa www.self-compassion.org/self compassion
exercise.pdf. Više ideja potražiti na navedenoj adresi.

127
Stice, Rohde, and Shaw. Body Project, 95.

128
Germer. Mindful Path to Self-Compassion, 150.

129
Hawkins et al. „Thin-Ideal Media Image“.

130
Becker et al. „Eating Behaviours and Attitudes“.

131
Becker. Body, Self, and Society, 56.

132
U Becker et al. „Validity and Reliability“, trideset pet procenata
ispitanika navelo je da su se u poslednjih dvadeset osam dana čistili
koristeći tradicionalne biljne laksative, ali Thomas et al. „Latent
Profile Analysis“ navode da je samo sedamdeset četiri procenta onih
koji su koristili tradicionalne laksative izjavilo da su to radili
isključivo zbog gubitka kilograma, a ne, recimo, iz zdravstvenih
razloga.

133
Prisustvo istovremenog pritiska moralnog i medijskog modela
primetno je u opstanku predstave ženske seksualnosti kao „Madone i
kurve“. Ako vas zanima kako se to odražava na seksualnost mladih
žena, preporučujem knjigu Dilemmas of Desire (2009) D. Tolman.

134
Suschinsky, Lalumière, and Chivers. „Sex Differences in Patterns of
Genital Sexual Arousal“; Bradford and Meston. „Impact of Anxiety
on Sexual Arousal“.
135
Peterson, Janssen, and Laan. „Women’s Sexual Responses to
Heterosexual and Lesbian Erotica“.

136
Ako izvedete isti eksperiment, ali s termistorom (štipaljkica koja se
zakači za unutrašnje usne i meri temperaturu u njima – pokazatelj
protoka krvi) umesto s fotopletizmografom, dobićete za nijansu bolje
podudaranje (Henson, Rubin, and Henson. „Consistency of Objective
Measures“). Ukoliko magnetnom rezonancom izmerite vrlo precizne
vrednosti promene dotoka krvi u karlicu, dobićete za nijansu slabije
podudaranje (Hall, Binik, and Di Tomasso. „Concordance Between
Physiological and Subjective Measures“). Ako raspolažete
najsavremenijom tehnologijom – funkcionalnom magnetnom
rezonancom – i ne merite samo dotok krvi u vaginu i subjektivni
osećaj uzbuđenosti već i moždanu aktivnost, utvrdićete da se reakcija
polnih organa ne podudara s aktivnošću u mozgu žena (Arnow et al.
„Women with Hypoactive Sexual Desire Disorder“).

137
Bergner. „Women Who Want to Want“; Bergner. What Do Women
Want?; Ryan and Jethá. Sex at Dawn, 272–73, 278; Magnanti. The
Sex Myth, 14.

138
Angier. „Conversations/Ellen T. M. Laan“.

139
Both, Everaerd, and Laan. „Modulation of Spinal Reflexes“; Laan,
Everaerd, and Evers. „Assessment of Female Sexual Arousal“.

140
Suschinsky, Lalumière, and Chivers. „Patterns of Genital Sexual
Arousal“. Zahvaljujem Keli Sučinski i Meredit Čivers koje su sedele
sa mnom i puštale mi te snimke. Uh, baš je tužna ona scena iz filma
Njihova liga.

141
Nedavno objavljeno specijalno izdanje publikacije Biological
Psychology posvećeno je istraživanju usklađenosti, međutim nijedno
istraživanje nije se bavilo seksualnošću. (Hollenstein and Lanteigne.
„Models and Methods of Emotional Concordance“).
142
Matejka et al. „Talking About Emotion“.

143
Buck. „Prime Theory“.

144
Greenwald, Cook, and Lang. „Affective Judgment and
PsychophysiologicalResponse“.

145
Kring and Gordon. „Sex Differences in Emotion“; Schwartz, Brown,
and Ahern. „Facial Muscle Patterning“.

146
Gottman and Silver. What Makes Love Last?

147
Engl. rapid eye movement – brzo kretanje očiju. (Prim. prev.)

148
Hess. „Women Want Sex“.

149
James. Fifty Shades of Grey, 275.

150
Ibid.

151
Ibid., 293.

152
Koehler. „From the Mouths of Rapists“.

153
Toulalan. Imagining Sex.

154
Moore. „Rep. Todd Akin“. Akin se prvo izvinio zbog te izjave, ali je
2014. napisao da mu je žao što se izvinio jer stres – koji silovanje
svakako izaziva – negativno utiče na plodnost, i na to je mislio kad je
izjavio da „telo može da pokuša da se isključi“ (Erika Eichelberger.
„Todd Akin is not sorry for his insane rape comments“). Dakle, da
razjasnimo: njegovo mišljenje kao bivšeg (i potencijalno budućeg)
zakonodavca jeste da, ako žena ne pobaci, nije mogla da bude
„istinski“ silovana.
155
Ovo se ponavlja već dve decenije, ali prvi dokaz su izneli Morokoff
and Heiman. „Effects of Erotic Stimuli on Sexually Functional and
Dysfunctional Women“.

156
Bobby Henderson. Church of the Flying Spaghetti Monster. „Open
Letter to Kansas School Board“, www.venganza.org/about/open-
letter/.

157
Engl. Flying Spaghetti Monster – božanstvo parodične religije
pastafarijanizma i internet fenomen. Prvi put se pominje 2005. u
otvorenom pismu Bobija Hendersona (američki pisac, fizičar i
osnivač pastafarijanizma) kojim je protestovao protiv pokušaja
Uprave za obrazovanje države Kanzas da koncept inteligentnog
dizajna uvede u državne škole. (Prim. prev.)

158
Bloemers et al. „Inductions of Sexual Arousal in Women“.

159
Basson. „Biopsychosocial Models“.

160
Balzer, Alexandra M. „Efficacy of Bibliotherapy as a Treatment for
Low Sexual Desire in Women“; Lankveld, Jacques van. „Self-help
Therapies for Sexual Dysfunction“; Frühauf, Gerger, Schmidt,
Munder, and Barth. „Efficacy of psychological interventions for
sexual dysfunction“.

161
Adriaan Tuiten. Emotional Brain, www.emotionalbrain.nl/about-eb.

162
Bloemers et al. „Toward Personalized Sexual Medicine (Part 1)“;
Poels et al. „Toward Personalized Sexual Medicine (Part 2)“; Van
Rooij et al. „Toward Personalized Sexual Medicine (Part 3)“.

163
Konkretno: od prosečne ocene 2,51, date bez uzimanja leka, do
prosečne ocene 2,98, date uz uzimanje leka, na skali 1-5 (Van Rooij
et al. „Toward Personalized Sexual Medicine“ [Part 3]); imajte u
 vidu da je navedeni rezultat statistički značajan. Detaljan kritički
osvrt na statistiku u psihološkim istraživanjima potražite u Simmons,
Nelson, and Simonsohn. „False-Positive Psychology“.

164
Izabrala sam ta tri primera na osnovu grupe podvrgnute terapiji u tom
istraživanju. Ispitanice su bile podeljene u dve grupe: one koje su
reagovale na testosteron u kombinaciji sa standardnim lekom za
erektilnu disfunkciju („kontrolna grupa“) i one s kojima to nije bio
slučaj („grupa podvrgnuta terapiji“). Između pripadnica te dve grupe
nije bilo razlike u godinama, rasi (skoro sve žene bile su belkinje),
indeksu telesne mase, menopauzalnom statusu i korišćenju
kontraceptivnih sredstava. Grupa podvrgnuta terapiji značajno se
razlikovala od kontrolne grupe na tri načina: žene iz grupe
podvrgnute terapiji imale su više dece, bile su u dužim vezama i više
nego dvostruko izloženije negativnom seksualnom iskustvu. Jedine
razlike među grupama bila su navedena tri faktora – tri kontekstualna
faktora – deca, dužina veze i iskustvo iz prošlosti.

165
Jozkowski et al. „Women’s Perceptions about Lubricant Use“.

166
Basson, „The Female Sexual Response“.

167
Niže navedeni podaci su procene i ne treba ih doslovno shvatati;
ovde nije važna konkretna proporcija, već razlika u širokom spektru
seksualnih ponašanja i misli procenjenih kao „želja“. Navedene
brojke zasnovane su na rezultatima istraživanja.
• Od 225 četrdesetogodišnjih Dankinja, 32,4% navelo je da nikad
nije doživelo „spontanu želju“ (Garde and Lunde. „Female Sexual
Behavior“).
• Od 1.749 Amerikanki, 33% navelo je nezainteresovanost za seks ili
nedostatak želje za seksom (Michael et al. Sex in America). U istoj
studiji 16% muškaraca navelo je nezainteresovanost za seks.
• U uzorku ispitanika koji su uglavnom bili fakultetskog uzrasta, 28%
žena i 5% muškaraca navelo je da ima želju za seksom jednom
nedeljno ili ređe; 7% žena i 52% muškaraca navelo je da ima želju za
seksom najmanje jednom dnevno (Beck, Bozman, and Qualtrough.
 „The Experience of Sexual Desire“).
• Od 853 Amerikanke, 29% ih je navelo da su „razmišljale o seksu s
interesovanjem ili željom“ manje od jedanput nedeljno proteklog
meseca; 14% je svakodnevno razmišljalo o seksu s interesovanjem ili
željom (Bancroft, Loftus, and Long. „Distress About Sex“).
• U višeetničkom uzorku od 3.248 žena starosti između četrdeset i
četrdeset pet godina 42% ih je navelo da je osetilo želju za seksom
dva puta ili ređe proteklog meseca (Cain et al. „Sexual
Functioning“); 30% navelo je da je imalo želju za seksom između
jednom nedeljno i svakodnevno.
• Od 3.687 Portugalki, 30,7% ih je navelo da obično ili uvek imaju
želju tek kad se uzbude (Carvalheira, Brotto, and Leal. „Women’s
Motivations for Sex“); u toj studiji oko 12% žena navelo je da
„često“ mašta o seksu, a njih 12% da „vrlo često ili uvek“ započinje
seks sa svojim partnerom.
• Među Norvežanima i Portugalcima starosti između osamnaest i
sedamdeset pet godina, njih 74% navelo je da ima spontanu želju,
2,5% uzvratnu želju a 24% ono što su autori nazvali „slabijom“
željom (Štulhofer, Carvalheira, and Træen. „Insights from a Two-
Country Study“). Jedina predvidljiva razlika među grupama bila je
„tendencija dosade u seksu koja se pripisuje stalnoj vezi“, što se,
pretpostavljam, može povezati s osetljivim sistemom seksualne
pobude.

168
Laan and Both. „What Makes Women Experience Desire?“

169
Hendrickx, Gijs, and Enzlin. „Prevalence Rates of Sexual
Difficulties“.

170
Odnos u kom jedan partner „juri“ drugog. (Prim. prev.)

171
I ovo se, naravno, razlikuje od osobe do osobe. Prvi scenario mogao
bi biti spontan osobi čija je kočnica manje osetljiva na stres, a treći
scenario mogao bi se činiti uzvratnim osobi čijem je gasu potrebna
jača stimulacija pre nego što se uzbuđenje podstaknuto iz daljine
konačno ne rasplamsa u želju. Međutim, uobičajeni tok je isti kod
 svakoga. Uzbuđenje plus pravi kontekst – prave spoljne okolnosti i
unutrašnje stanje – jednako želja.

172
Kaplan. Sexual Desire Disorders.

173
Beach. „Characteristics of Masculine ’Sex Drive’“. Kratak prikaz
istorijata konceptualizacije seksa kao nagona potražite u Heiman and
Pfaff. „Sexual Arousal and Related Concepts“.

174
Williams, Teasdale, Segal and Kabat-Zinn. The Mindful Way through
Depression.

175
Duffey. The Relations of the Sexes; Foster. The Social Emergency.
Nažalost, takvo rasuđivanje, izneto u pohvalnoj nameri da zaštiti
žene od prava koja muškarci polažu na njih u seksualnom kontekstu,
često je naginjalo suprotnoj krajnosti i zagovaralo potpunu
apstinenciju. Zato je toliko važna svest o tome da se radi o sistemu
podsticajne motivacije, prirodnom isto kao što su istraživanje, igra i
radoznalnost.

176
U prevodu, Polovina neba. (Prim. prev.)

177
Fulu et al. Why Do Some Men Use Violence Against Women?

178
Bitzer, Giraldi, and Pfaus. „Sexual Desire and Hypoactive Sexual
Desire“.

179
Preciznije, naučno objašnjenje malog redara (recimo, da mali redar
zapravo i ne postoji), potražite u Carver and Scheier. „Self-
Regulation of Action and Affect“.

180
Možda se radi i o izbegavanju nečega – to su „anticiljevi“ koji
povećavaju odstupanje, ne smanjuju ga (Carver and Scheier.
„Cybernetic Control Processes“).
181
Schwarzer and Frensch. Personality, Human Development, and
Culture, chap. 1.

182
Wrosch et al. „Importance of Goal Disengagement“, 370.

183
Toates. Motivational Systems.

184
U komparativnoj psihologiji fenomen radoznalosti proučava se kao
„istraživanje“. Toates. Biological Psychology, 404–6, ili
„TRAGANJE“. Panksepp and Bevin. Archaeology of Mind, chapter
3.

185
Toates. Biological Psychology.

186
Svrha tri od četiri kamena temeljca erotičnosti (Jack Morin. „Four
Cornerstones of Eroticism“) jesu procesi smanjivanja odstupanja –
mali redar: „čežnja i očekivanje“, „kršenje zabrana“ i „prevazilaženje
nejasnoća“. Samo „traganje za moći“ nema konkretan i neposredan
doprinos „eliminisanju nesklada“ (The Erotic Mind).

187
Moguće je da u nekim slučajevima hormoni utiču na intenzitet želje,
i tada se uglavnom radi o problemima zdravstvene prirode. Primera
radi, slabu želju mogu imati žene koje su pre četrdeset pete godine
imale dvostruku ooforektomiju (hirurško odstranjenje jajnika).
Postoji i podgrupa žena – oko 15% – čije seksualno uzbuđenje zavisi
od testosterona, uglavnom dok uzimaju hormonsku kontracepciju;
konkretno, njihov mehanizam seksualne reakcije može biti slabo
osetljiv na testosteron, pa im je on potreban u većoj količini da bi se
zainteresovale za seks (Bancroft and Graham. „Varied Nature of
Women’s Sexuality“).
Približno trećini žena opadne interesovanje za seks dok uzimaju
kontraceptivne pilule, oko petini se želja pojača, dok preostala
polovina žena ne primeti nikakvu promenu (Sanders et al. „A
Prospective Study“). Dakle, ukoliko vam je oslabila želja za seksom
otkad ste počeli da uzimate hormonsku kontracepciju, a hteli biste da
 je vratite na pređašnji nivo, promenite pilulu ili se opredelite za
vaginalni prsten, spiralu, implant ili neko drugo hormonsko
kontraceptivno sredstvo. Svaki organizam reaguje drugačije na
različite kombinacije hormona.
Takođe je otkriveno da je često spominjano slabljenje želje za
seksom kod žena povezano s godinama, a ne s hormonima (Erekson
et al. „Sexual Function in Older Women“).To je složen problem,
izuzetaka naravno ima, ali opšte je pravilo da hormoni mogu biti od
pomoći pri rešavanju problema s genitalijama – bol, suvoća, osećaj
itd. – ali ne i problema s mozgom, a želja predstavlja problem s
mozgom (Basson. „Hormones and Sexuality“).

188
Brotto et al. „Predictors of Sexual Desire Disorders“.

189
U prevodu, Parenje u zarobljeništvu. (Prim. prev.)

190
Perel. „The Secret to Desire in a Long-Term Relationship“.

191
Gottman, The Science of Trust, p. 257.

192
Charles Carver je naveo da bi užitak mogao biti signal da možemo
prestati da obraćamo pažnju na jednu stvar i usmeriti je na nešto
manje prijatno („Pleasure as a Sign“).

193
Ta ideja je zapravo tema mog istraživanja za doktorsku disertaciju. U
veštačkom svetu ona predstavlja model promene kretanja bolesti
kroz stanovništvo u zavisnosti od relativne distribucije (Nagoski et
al. „Risk, Individual Differences, and Environment“).

194
Lewandowski and Aron. „Distinguishing Arousal from Novelty“.

195
Ibid.

196
Gollwitzer and Oettingen. „Implementation Intentions“.
197
MacPhee, Johnson, and Van der Veer. „Low Sexual Desire in
Women“ – cf. Ullery, Millner, and Willingham. „Emergent Care and
Treatment of Women“, i Tiefer. „Sex Therapy as a Humanistic
Enterprise“.

198
Engl. spectatoring – posmatranje. (Prim. prev.)

199
Julia Heiman, Joseph LoPiccolo: Becoming Orgasmic, u prevodu,
Kako doživeti orgazam. (Prim. prev.)

200
MacPhee, Johnson, and Van der Veer. „Low Sexual Desire in
Women“, ali cf. Ullery, Millner, and Willingham. „Emergent Care
and Treatment of Women“, i Tiefer. „Sex Therapy as a Humanistic
Enterprise“.

201
Kinsey i kolege (1948, 158) definisali su orgazam kao „iznenadno
oslobađanje napetosti koje izaziva lokalni spazam, konvulzije koje
zahvataju širu regiju ili celo telo“. „Orgazmička faza“, koju su
definisali Masters i Johnson (1966, 6), obuhvata „onih nekoliko
sekundi tokom kojih prestaje vazokonstriktorno [sužavanje krvnih
sudova] i miotonično [grčenje mišića] dejstvo izazvano seksualnim
nadražajem. Taj nevoljni vrhunac dostiže se na nivou koji predstavlja
najviši stepen seksualne napetosti u datoj situaciji“. Primetićete da su
navedene definicije sveobuhvatnije od „konsenzusa iz dvadeset
prvog veka da je ženski orgazam kratkotrajan vrhunac intenzivnog
seksualnog užitka koji je povezan s ritmičkim kontrakcijama
muskulature karličnog dna i koje često prate istovremene kontrakcije
materice i anusa“ (Bianchi-Demicheli and Ortigue. „Toward an
Understanding of Cerebral Substrates“, 2646). Definicija po ovom
„konsenzusu“ u suprotnosti je s istraživanjima o neusklađenosti i o
kontekstualnom odsustvu užitka prilikom orgazma.

202
Levin and Wagner. „Orgasm in Women in the Laboratory“.

203
Bohlen et al. „The Female Orgasm“.
204
Alzate, Useche, and Villegas. „Heart Rate Change“.

205
A u mozgu vam se svašta dešava. Prikaz potražite u Georgiadis et al.
„Sweetest Taboo“.

206
Herbenick and Fortenberry. „Exercise-Induced Orgasm“.

207
Levin and van Berlo. „Sexual Arousal and Orgasm“.

208
Istraživanja su utvrdila da približno trideset procenata žena
doživljava orgazam u snu (Mah and Binik. „The Nature of Human
Orgasm“).

209
LoPiccolo and LoPiccolo. Handbook of Sex Therapy.

210
Činjenica je i da različiti delovi mozga „zasvetle“ prilikom
stimulacije vagine u odnosu na stimulaciju klitorisa (Komisaruk et al.
„Women’s Clitoris, Vagina, and Cervix“). Različiti delovi mozga
preslikani su na različitim delovima tela. Ipak, ne zovemo ih
„vaginalni orgazam somatosenzorne kore“ i „klitoralni orgazam
somatosenzorne kore“. Kod žena koje su imale povredu kičmene
moždine, kičma može potpuno da se zaobiđe i da se orgazam izazove
stimulacijom kranijalnog nerva koji se pruža od grlića materice do
mozga (Komisaruk et al. „Brain Activation“). Bez obzira na to koji
delovi mozga se stimulišu, proces je isti: orgazam je iznenadno
oslobađanje seksualne napetosti.

211
Do ovog podatka se dolazilo u više navrata primenom nekoliko
metodologija, u više studija, uključujući tu I Kinsijev izveštaj o
seksualnom ponašanju žena i knjigu The Hite Report. Najveći broj
slučajeva penetracije prilikom masturbacije za koji sam čula naveden
je u studiji iz 2007. u kojoj su žene odgovarale na iskaz „Koristim
vibratore ili stavljam neke predmete u vaginu“; 21,4% žena je
odgovorilo da to radi barem ponekad (Carvalheira and Leal.
„Masturbation Among Women“). Važno je napomenuti da se
 vibratori obično koriste spolja; Davis, Blank, Lin, and Bonillas
(„Characteristics of Vibrator Use among Women“) utvrdili su da 3%
(3 od 115) žena masturbira „uglavnom“ stavljajući vibrator u vaginu,
dok 24% (36 od 115) stavlja vibrator na „različite delove genitalija“,
u koje spada i vagina; u vezi s pokretima koje primenjuje, 14% (11
od 79) ih je navelo da vibrator uglavnom stavlja u vaginu i vadi ga iz
nje; 79% žena je navelo da ih stimulacija klitorisa vibratorom
prilikom samostalne masturbacije „obično ili uvek dovodi do
orgazma“, dok je 30% navelo da isto postiže kada vibratorom
stimuliše vaginu.
Osim toga, Hite (1976) navodi da 1,5% žena masturbira isključivo uz
penetraciju u vaginu; 5% uvek penetrira u vaginu prilikom
masturbacije; 1% penetrira u vaginu u trenutku orgazma, dok
drugom rukom stimuliše vulvu; dodatnih 1% žena penetrira u vaginu
radi vlaženja. Kinsey et al. (1953, 161) navode anatomsku razliku
između vagine i vaginalnog otvora:
Mnoge ispitanice koje su navele da prilikom masturbacije
„penetriraju u vaginu“ nisu razlikovale ušće vagine (obiluje nervnim
završecima) od same vagine (u kojoj ima vrlo malo nervnih
završetaka ili ih uopšte nema). U velikom broju slučajeva žene
prstima nisu zalazile dalje od mišićnog prstena koji se nalazi na
vaginalnom otvoru, i to samo da bi imale čvršći oslonac za dlan dok
su stimulisale spoljašnje genitalije.

212
I do ovog podatka se dolazilo u više navrata primenom nekoliko
metodologija tokom većeg dela veka. Za detaljniji prikaz potražite
Lloyd. Case of the Female Orgasm, i Levin. „The Human Female
Orgasm“.

213
Wallen and Lloyd. „Female Sexual Arousal“.

214
Detaljniji prikaz istraživanja G tačke pronaći ćete u mom članku na
adresi https://medium.com/@enagoski/the-definitive-answer-to-the-
question-does-the-g-spot-exist-5d962de0c34c.
215
Videti npr.: Glickman and Emirzian. The Ultimate Guide to Prostate
Pleasure.

216
U prevodu, Slučaj ženskog orgazma: pristrasnost u nauci evolucije.
(Prim. prev.)

217
Neki ljudi koji se ne slažu sa zaključkom Lojdove – autori preostale
dvadeset jedne teorije koje ona odbacuje, tek toliko za početak.

218
Meston et al. „Women’s Orgasm“.

219
Colson. „Female Orgasm“.

220
Graham. „DSM Diagnostic Criteria“. U istraživanju sprovedenom na
slučajnom uzorku Australijanki, 8% je navelo „teškoće i patnja“
(Hayes et al. „’True’ Prevalence of Female Sexual Dysfunctions“); u
istraživanju sprovedenom na velikom uzorku stanovništva, 10% žena
navelo je „teškoće i patnja“ (Witting et al. „Correlated Genetic and
Non-Shared Environmental Influences“); od sedamnaest hiljada
Flamanki, 6,5% je navelo „poremećaj orgazma“ (Hendrickx, Gijs,
and Enzlin. „Prevalence Rates of Sexual Difficulties“).

221
Armstrong, England, and Fogarty. „Accounting for Women’s
Orgasms“. Koja je bila najbolja stimulacija za orgazam s novim
partnerom? Stimulacija klitorisa svojom rukom.

222
Stroupe. „How Difficult Is Too Difficult?“

223
Read, King, and Watson. „Sexual Dysfunction in Primary Medical
Care“, registrovali su 7% u opštem kliničkom uzorku.

224
Simons and Carey. „Prevalence of Sexual Dysfunctions“ registrovali
su 7-10% u svojoj analizi istraživanja. Obratite pažnju na to da se
80% žena koje pate od anorgazmije celog svog života efikasno izleči
psihološkim tretmanima (Heiman, “Psychologic Treatments for
 Female Sexual Dysfunction“), što je jedan od nekoliko razloga zbog
kojih sumnjam da je broj žena koje zaista pate od anorgazmije celog
života znatno manji 5-10%. Detaljnije razmatranje ove teme pronaći
ćete na mom blogu, na adresi
https://www.thedirtynormal.com/post/2014/07/17/women-never-
orgasm/.

225
Kingsberg et al. „Characterization of Orgasmic Difficulties“.

226
Wellcome Science. „Lie Back and Think of Science“. Polovina
učesnika u istraživanju koji nisu nosili čarape doživeli su orgazam,
ali taj broj je porastao na 80% kad su imali čarape na sebi.

227
Kylstra. „10 Lessons About the Female Orgasm“.

228
Toates. Motivational Systems, 159.

229
Wilson, Delk, and Billups. „Treating Symptoms“.

230
Herbenick et al. „Prevalence and Characteristics of Vibrator Use“.

231
Marcus. „Changes in a Woman’s Sexual Experience“.

232
U prevodu: Nijedna oluja ne remeti mi unutrašnji spokoj/Dok se te
stene čvrsto držim./Jer, ljubav je gospod raja i Zemlje,/Kako da ne
zapevam? (Prim. prev.)

233
Oliver Sacks: Hallucinations (Halucinacije). (Prim. prev.)

234
Sacks. Hallucinations, 88–89.

235
Ellin. „More Women Look Over the Counter“.

236
Sakaluk et al. „Dominant Heterosexual Sexual Scripts“.
237
Baer. „Construct Validity of the Five Facet Mindfulness
Questionnaire“.

238
Ibid.; Van Dam, Earleywine, and Danoff-Burg. „Differential Item
Function“; Baer et al. „Using Self-Report Assessment Methods“;
Silverstein et al. „Effects of Mindfulness Training“. (Ova poslednja
studija neobjašnjivo zaključuje da je najvažnija interocepcija – svest
o sopstvenom telu, iako se faktor „opažanja“ nije značajno promenio,
dok se faktor „neosuđivanja“ najviše promenio.)

239
Hoge et al. „Mindfulness and Self-Compassion in Generalized
Anxiety Disorder“. U sličnoj studiji o anksioznosti i depresiji, ovoj
koja je poredila Skalu svesne pažnje i Skalu saosećajnosti prema sebi
pomenutu u poglavlju 5, saosećajnost prema sebi bila je bolji
pokazatelj kvaliteta života od svesne pažnje – to jest samo od
svesnosti (Van Dam, Sheppard, Forsyth, and Earleywine. „Self-
compassion is a better predictor“).

240
Mize and Iantaffi. „Place of Mindfulness in a Sensorimotor
Psychotherapy Intervention“.

241
U prevodu, Odgajanje emocionalno inteligentnog deteta. (Prim.
prev.)

242
Gottman and DeClaire. The Heart of Parenting, 21–22; Gottman.
Science of Trust.

243
U prevodu, Šta ljubav čini trajnom? Kako razviti poverenje i izbeći
neverstvo. (Prim. prev.)

244
U prevodu, Kad seks boli: ženski vodič za eliminisanje bola prilikom
odnosa. (Prim. prev.)
245
Slične ideje o postavljanju boljih ciljeva navode se u modelu „Good
Enough Sex“ (GES) koji su razvili Majkl Mec i Bari Makarti, i
opisali u svojoj knjizi Enduring Desire: Your Guide to Lifelong
Intimacy. Da bi zadovoljstvo seksom opstalo u dugim vezama, GES
naglašava da treba imati realna očekivanja i šire vidike u odnosu na
zabavu i zadovoljstvo, da se treba prilagođavati, unositi promene, biti
spreman na asinhroniju (nepodudarnost doživljaja u isto vreme) i
razumeti partnerov „model erotskog uzbuđenja“. McCarthy and
Wald. „Mindfulness and Good Enough Sex“; Metz and McCarthy.
„The ’Good-Enough Sex’ Model“.