Gibson Vilijem

VIRTUELNA
SVETLOST
Prevod: Marković
Aleksandar

Gibson William
VIRTUAL LIGHT, 1993.

Serija "Neuromanser"
(4)

POLARIS
1996 .
 1. SVETLUCAVA KOŽA DŽINOVA

Kurir pritiska čelo na slojeve stakla, argona, oklopne plastike.

Posmatra borbenu letelicu kako preleće srce grada poput ose-lovca,
noseći smrt ispod trupa u glatkom, crnom valjku.
Nekoliko sati ranije, severno predgrađe pogodile su rakete;
sedamdeset troje mrtvih, počinilac još nepoznat. Ali ovde, duž Lazaro
Kardenasa, zigurati odeveni u ogledala sjakte se kao svetlucava koža
džinova, potiskujući noćnu baražu snova prema avenidama koje čekaju
na njih - biz kao i obično, u svetu bez kraja.
Vazduh iza stakla dodiruje svaki izvor svetlosti blagom hepatičnom
koronom, žutičavi preliv neprimetno prelazi u smeđu prozirnost. Fine,
suve pahulje fekalnog snega, razvejane sa polja izmeta, popale po
sočivu noći.
Zatvorivši oči, usredsređuje se na pozadinsko šištanje klimatizera.
Zamišlja sebe u Tokiju, soba se sada nalazi u novom krilu starog
Imperijala. Vidi sebe na ulicama Čijoda-kua, ispod šaputavih vozova.
Crvene papirne lanterne duž uske ulice.
Otvara oči.
Meksiko Siti je još tu.
Osam praznih boca, plastične minijature, pomno su poređane
uporedo sa ivicom čajnog stočića; japanska votka, Vrati Se Losose, ime
joj više nervira nego ukus koji ostaje dugo posle.
Na ekranu iznad konzole, ptičke čekaju na njega, sve zajedno u
kremastom zamrznuću. Kada je uzeo daljinac, njihove oštre jagodične
kosti pomiču se u prostoru iza njegovih očiju. Njihovi mladići, koji bez
razlike prodiru s leđa, nose crne, kožne rukavice. Slovenska lica, koja
prizivaju nepozvane odlomke iz detinjstva: smrad crnog kanala, lupa
čelika o čelik iza zaljuljanog voza, visoke, stare tavanice stana sa
pogledom na sleđeni park.
Dvadeset osam perifernih slika uokviruju Ruse u neglumljenom
sparivanju; nazire likove prenesene sa čađave platforme za automobile
azijskog trajekta.
Otvara još jednu malu bocu.
Ptičke, čije se glave klate napred-nazad kao dobro podmazane
mašine, sada dudlaju svojim nadmenim, samoljubivim momcima.
Uglovi kamere podsećaju na sirovost sovjetskog industrijskog bioskopa.
Pogled mu odluta do NHK Vremena. Talas niskog pritiska iznad
Kanzasa. Pored toga, nestvarno staložen islamski padajući tekst
beskrajno ispisuje božje ime u fraktalnoj kaligrafiji.
 Ispija votku.
Gleda televiziju.

Posle ponoći, na raskrsnici Liverpula i Florensije, zuri u Zona Rosu

sa zadnjeg sedišta bele lade; nanoporski respirator švajcarske
proizvodnje žulja mu sveže obrijanu bradu.
Svako lice u prolazu je pod maskom, usta i nozdrva sakrivenih iza
filtera. Neke maske, u čast Dana mrtvih, podsećaju na srebrom optočene
vilice nacerenih šećernih lobanja. Kojeg god da su oblika, njihovi
proizvođači listom ponavljaju iste sumnjive, bezlično utešne fraze o
viroidima.
Poželeo je da pobegne jednoobraznosti, možda da otkrije nešto od
lepote i prolazne zanimljivosti, ali ovde nema ničeg osim maskiranih
lica, njegovog straha, svetala.
Prastari američki automobil mili krivinom iz Čapaltepek Avenide,
ispod otkačenog branika pulsiraju oblaci čađi. Prašnjavi nanos smole
boje kole i slomljena ogledala prekrivaju svaku površinu vozila; ogoljen
je samo vetrobran, a taj je crn i sjajan, neproziran kao kap mastila, i
podseća ga na smrtonosni valjak borbene letelice. Oseća kako strah
počinje da se taloži, bez pukotina, bez misli, sa potpunim ubeđenjem,
oko ovog karnevalskog duha, kadilaka, ovog relikta što sagoreva gorivo
u avetinjskom ogrtaču od umrljanog mozaičkog srebra. Ko mu je
dozvolio da ispušta ovu prljavštinu u već nepodnošljiv vazduh? Ko sedi
unutra, iza crnog vetrobrana?
Drhteći, posmatra stvar kako prolazi.
"Ta kola..." Opaža da je povijen napred i da se obraća širokom,
smeđem vratu vozača, čije ga mesnate uši zbog nečega podsećaju na
reprodukovanu grnčariju u ponudi hotelskog šoping-kanala.
"El coche", kaže vozač, koji ne nosi masku i, osvrnuvši se, čini se da
po prvi put primećuje kurira. Kurir gleda ogledala kadilaka kako
signaliziraju, samo jednom, kratko, odraženom rubinskom svetlošću
lasera iz noćnog kluba, pre nego što vozilo nestane.
Vozač zuri u njega.
Daje mu uputstvo da vozi nazad u hotel.

Budi se iz sna od metalnih glasova, u dnu zasvođenih hodnika nekog

evropskog aerodroma, gde su daleke prilike uhvaćene u nemom obredu
odlaska.
Tmina. Šištanje klimatizera.
Dodir pamučnih čaršava. Njegov telefon, pod jastukom. Zvuci
saobraćaja, prigušeni prozorima ispunjenim gasom. Nema više
napetosti, nema panike. Seća se bara u predvorju. Muzika. Lica.
Postaje svestan unutrašnjeg spokoja, retkog uravnoteženja. On za
drugi mir ne zna.
I, da, naočare su tu, ćušnute pored telefona. Izvlači ih, otvara drške
sa grešnim zadovolj stvom koje se nekako očuvalo još od Praga.
Voleo ju je već skoro deceniju, iako o tome nije mislio na taj način.
Ali nikad nije kupio drugi softver, i cmi plastični okvir počeo je od
upotrebe da gubi sjaj. Etiketa na kaseti je sada nečitka, izbledela od
njegovog dodira u noći. Tako mnogo soba kao ova.
Odavno je navikao da bude s njom u tišini. Više ne utiskuje požutele
audio-perle u uši. Naučio je da sam dodaje glas, šapućući joj dok
ubrzano premotava kroz trapave titlove i uz mesečinom obasjan brdoviti
predeo, mesto koje nije ni Holivud ni Rio, već neka blago zamućena
digitalna približnost oba.
Ona ga čeka, uvek, u beloj kući visoko na putu kroz kanjon. Sveće.
Vino. Haljina od perli na pastelnom savršenstvu njene kože, belini
najbeljoj iza crnih perli, zategnutih i hladnih kao trbuh zmije dok klize
uz njeno napeto bedro.
Daleko odatle, njegove ruke se kreću ispod pamučnih čaršava.
Kasnije, dok tone u san drugačije teskture, telefon ispod njegovog
jastuka meko zazvoni, jednom.
"Da?"
"Potvrđena je vaša rezervacija za San Francisko", kaže neko, žena ili
mašina. On dodime dugme, snimi broj leta, kaže laku noć i zatvori oči u
slaboj svetlosti sa tamnih rubova zavesa.
Njene bele ruke oko njega. Njena večna plavokosa prisutnost.
On zaspi.
 2. KRSTARENJE TOPOGLAVCEM

IntenStraža je sređivala svoja kola posle svake treće smene. Koristili

su usluge velike specijalizovane perionice izvan Kolbija; posle dvadeset
slojeva rukom utrljane Mokre Medene Sijene, teško da su mogla da
deluju zapušteno.
Te novembarske večeri, kada je Republika Želje zbog oružanog
odgovora stavila tačku na njegovu karijeru, Beri Rajdel je malo poranio
na posao.
Voleo je kako je mirisalo unutra. Imali su tu ružičastu stvar koju su
puštali kroz mlazne brisače da speru drumsku prašinu, i njen miris
podsećao ga je na posao koji je radio onog leta u Noksvilu, poslednje
godine u školi. Postavljali su stanove u školjku onog velikog Sejfveja u
ulici Džefersona Dejvisa. Arhitekti su hteli da zidovi od blokova šindre
budu ogoljeni na poseban način, da preovlađuje siva boja materijala, ali
da u udubljenima i spojevima ostane stara ružičasta Sejfvejeva fasadna
farba. Bili su iz Memfisa, i nosili su crna odela i bele pamučne košulje.
Košulje su očigledno više koštale nego odela, ili bar jednako, i uz njih
nikada nisu nosili kravate ili otkopčavali gornje dugme. Rajdel je
pretpostavljao da se tako oblače arhitekti; sada, kada je prešao da živi u
L.A., znao je da je tako. Čuo je jednog od njih kako objašnjava
poslovođi da je ono što rade isticanje opstajanja materijala u vremenu.
Njegovo je mišljenje bilo da se taj verovatno proserava, ali mu se ipak
dopadalo kako zvuči; kao ono što se dešava starcima na televiziji.
Ali se u suštini sve svodilo na guljenje usrane, stare farbe sa stotina i
stotina kvadratnih metara podjednako usranih blokova šindre, i to se
radilo sa oscilirajućom prskalicom na vrhu dugačke drške od
nerđajuđeg čelika. Kada bi bio siguran da predradnik ne gleda, mogao si
da je uperiš u klinca do sebe, pustiš trideset stopa dugačak petlov rep
šibajuće duge i spereš sa njega svu kremu za sunčanje. Rajdel i drugovi
su listom nosili tu australijsku stvar koja se prodavala u jarkim bojama,
da možeš da vidiš gde si je naneo, a gde ne. Doduše, valjalo je potrefiti
daljinu, jer su te prskalice mogle da skinu hrom sa branika. Rajdel i
Badi Kriger su zbog toga na kraju dobili šut-kartu, pa su prešli preko
Džefa Dejvisa do pivnice, i Rajdel je tu noć proveo sa ženskom iz Ki
Vesta. Bilo mu je prvi put.
A sada je bio u Los Anđelesu i vozio Vatrenog Husara sa šest
točkova i dvadeset slojeva rukom utrljane politure. Husar je bio
oklopljeni lendrover koji je na ravnom putu postizao sto četrdeset milja
na sat, pod uslovom da pronađeš ravan put i da imaš vremena da ubrzaš.
Hernandez, vođa njegove smene, rekao je da Englezu ne treba dati da
pravi ništa veće od šešira, ako hoćeš da to radi kada treba da radi; rekao
je da je IntenStraža trebalo da kupi od Izraelaca ili Brazilaca, a
uostalom, kome treba R alf Loran da dizajnira tenk?
Rajdel nije znao kome to treba, ali je sva ta farba baš bila preterana.
Pretpostavljao je da su želeli da se ljudi sete onih velikih smeđih
kamiona Junajted Parsela, i da su se u isto vreme nadali da će izgledati
kao nešto što se može videti u episkopalnoj crkvi. Ne previše ukrasa na
logou. Onako, uzdržano.
U praonici su uglavnom radili doseljenici iz Mongolije, novajlije
koji su teško nalazili bolji posao. Dok su radili, izvodili su to ludo
pevanje iz grla, a on je voleo da ih sluša. Nije mu bilo jasno kako to
rade; zvučali su kao žabe-penjačice, ali kao da postoje dva zvuka
odjednom.
Sada su glancali nizove hromiranih budža na krilima vozila. Budže
su služile kao nosači rešetki za razbijanje demonstracija i bile su
hromirane tek da izgledaju lepše. Pandurski oklopnjaci u Noksvilu bili
su elektrificirani, ali sa sistemom koji ih je stalno vlažio, što je bilo
mnogo opakije
"Potpiši ovde", reče vođa grupe, ćutljivi, crni momak po imenu
Anderson. Preko dana je studirao medicinu i uvek je izgledao kao da je
dve noći u zaostatku sa spavanjem.
Rajdel uze tablu i svetlosnu olovku i potpisa se na pločicu za overu.
Anderson mu dade ključeve.
"Valjalo bi malo da se odmoriš", reče Rajdel. Anderson se osmehnu,
prazno. Rajdel ode do Topoglavca i isključi alarm.
Neko je napisao tu reč, 'TOPOGLAVAC', zelenim markerom, na
ploči iznad vetrobrana u kabini. Ime je prihvaćeno, ali najviše zbog toga
što se dopalo Sabletu. Sablet je bio Teksašanin, begunac iz logora neke
opičene video-sekte. Rekao je da se majka spremala da zavešta njegovo
dupe crkvi, šta god da je to značilo.
Sablet se nije otimao da priča o tome, ali je Rajdel zaključio da su ti
ljudi verovali da je video-slika Bogov omiljeni način obraćanja, a sam
ekran neka vrsta večno zapaljenog grma. "On je u de-taljima", rekao je
jednom Sablet. "Moraš pažljivo da gledaš." Kakav god da je bio ovaj
oblik verovanja, bilo je jasno da se Sablet nagledao televizije više nego
iko koga je Rajdel ikad upoznao, i to uglavnom starih filmova na
kanalima koji su samo to prikazivali. Sablet je rekao da je Topoglavac
bilo ime robotskog tenka u jednom japanskom filmu o čudovištima.
Hernandez je verovao da je Sablet sam napisao ime u kabini. Sablet je
tvrdio da nije. Hernandez mu je rekao: onda ga obriši. Sablet ga je
ignorisao. Ime je ostalo tamo, ali je Rajdel znao da je Sablet suviše
pokoran da bi počinio bilo kakav vandalizam, a mastilo u markeru
ionako je moglo da ga ubije.
Sablet je patio od gadnih alergija. Padao je u šok od raznih vrsta
sredstava za čišćenje i rastvarača, tako da ga niko nije mogao naterati da
uđe u praonicu. Alergije su ga učinile osetljivim i na svetlost, pa je
morao da nosi reflektujuća sočiva. Zbog čega je, sa crnom uniformom
IntenStraže i plavom kosom, izgledao kao neki naci-robot, jedno od
onih dupeta iz Klana. A to je umelo da bude problematično u
pogrešnom dućanu na Sansetu, kada bi se desilo, recimo, da oko tri
ujutru ožedni i uđe da kupi koju bocu kisele vode i kole. Ali Rajdel je
voleo da bude s njim u smeni, jer je ovaj definitivno bio najnenasilniji
privatni pajkan koji je ikada postojao. Osim toga, verovatno uopšte nije
ni bio lud. A za Rajdela je oboje bilo veliki plus. Kao što je Hernandez
voleo da kaže, JuKal je imao strože propise o tome ko može a ko ne
može da bude frizer.
Kao i Rajdel, u patrolama IntenStraže radilo je puno bivših
policijskih službenika, neki su čak bili iz LAPD-a, LAPD: skraćenica za
Los Angeles Police Department, Losanđeleska policijska služba - prim. prev. i
mada pravila kompanije nisu izričito zabranjivala nošenje ličnog
naoružanja na dužnosti, njegove kolege obično su štekovale brdo
gvožđurije. Na vratima zajedničkih prostorija bili su postavljeni
detektori za metal, i Hernandez je obično imao punu ladicu skakavaca,
nunčaka, omamljivača, boksera, noževa za čizmu i svi silu drugih lepota
koje su otkrili detektori. Kao petkom popodne u nekoj gimnaziji u
Južnom Majamiju. Hernandez je sve to vraćao posle smene, ali kada bi
stigao poziv, bilo je predviđeno da se snađu sa Glokovima i bacačima.
Glokovi su bili deo standardne policijske opreme već najmanje
dvadeset godina, i IntenStraža ih je kupila na veliko od PD-a koji su
mogli sebi da priušte da modernizuju municiju u onu bez košuljice. Ako
se postupalo po knjizi, Glok je trebalo da miruje u plastičnoj futroli, a
futrola da ostane prilepljena za centralnu konzolu vozila. Kada se
odgovaralo na poziv, futrola se skidala sa konzole i kačila na
predviđeno mesto na uniformi. Jedina situacija u kojoj je bilo
predviđeno da nosiš pištolj u vozilu, bila je kada se odgovaralo.
Bacači nisu čak bili ni pištolji, bar ne zvanično, ali je rafal od deset
sekundi sa male razdaljine mogao čoveku da rasturi lice. Bio je to
izraelski izum za razbijanje demonstracija, stvar sa vazdušnim
potiskom, koja je izbacivala kocke reciklirane gume prečnika jednog
inča. Izgledali su kao nasilni spoj puške pumparice i industrijskog
pištolja za heftanje. Kada bi se povukao obarač, sprava je bljuvala gust
mlaz kocaka. Ko je bio dobro izvežban sa bacačem, mogao je da gađa
iza ugla; trebalo je samo odbiti ih od pogodne površine. Izbliza se posle
dužeg rafala mogla preseći ploča iverice, a na trideset jardi ostajali su
strahoviti uboji. Prema teoriji, susret sa naoružanim provalnicima nije
bio tako česta pojava, i smatralo se da je sa bacačem manje verovatno
da će doći do ozleđivanja vlasnika ili oštećenja imovine. A ako ipak
naletiš na naoružanog provalnika, imaš Gloka. Iako je provalnik
verovatno nemilice koristio zrna bez košuljice - što nije bilo deo teorije.
Niti je bilo deo teorije da su ozbiljnije pripremljeni provalnici bili
najčešće ufiksani igračem, dakle nadljudski brzi i klinični psihotični.
U Noksvilu je bilo puno igrača, i bio je to deo razloga zbog koga je
Rajdel suspendovan. Bio se uvukao u stan gde je neki mašinista po
imenu Kenet Tarvi držao svoju devojku i dvoje male dece kao taoce i
zahtevao da razgovara sa predsednicom. Tarvi je bio mršavi belac, nije
se kupao mesec dana i imao je istetoviranu Poslednju večeru na
grudima. Tetovaža je bila sasvim sveža: još se nije bila ni skorila. Kroz
veo krvi koja se sušila, Rajdel je opazio da Isus nema lice. Niti apostoli.
"Bogamu", rekao je Tarvi, kada je ugledao Rajdela. "Rek'o sam da
'oću da popričam sa predsednicom." Sedeo je prekštenih nogu, nag, na
kauču svoje cure. Na krilu mu je ležalo nešto nalik na komad cevi,
oblepljene trakom.
"Pokušavamo da ti je dovedemo", reče Rajdel. "Žao nam je što to
toliko traje, ali moramo da idemo kroz određene kanale."
"Prokletstvo", reče Tarvi umorno, "zar niko ne shvata da sam na
Božjem zadatku?" Nije zvučao naročito gnevno, samo umorno i
razočarano. Rajdel je kroz otvorena vrata spavaće sobe mogao da vidi
devojku: bila je na leđima, i činilo se da joj je jedna noga slomljena.
Nije joj video lice. Nije se micala. Gde su deca?
"Šta ti je to tu?" upita Rajdel i pokaza predmet preko Tarvijevog
krila.
"Puca", reče Tarvi, "i razlog zbog koga moram da razgovaram sa
predsednicom."
"Nikad nisam video takvo oružje", prizna Rajdel. "Šta ispaljuje?"
"Konzerve od grejpfruta", reče Tarvi. "Punjene betonom."
"Sereš?"
"Gledaj", reče Tarvi i podiže stvar na rame. Imalo je neku vrstu
žleba, veoma pomno obrađenog, obarač nalik na klešta i par savitljivih
cevi. Rajdel je opazio da ove poslednje vode do velikog kanistera sa
gasom, kakav se koristi za pokretanje utovarivača. Kanister je ležao na
podu pored kauča.
Klečao je na kolenima, na prašnjavom najlonskom tepihu u stanu
Tarvijeve devojke, i posmatrao kako otvor cevi prolazi kraj njega. Bio
je dovoljno veliki da se zavuče pesnica. Gledao je kako Tarvi cilja, kroz
otvorena vrata spavaće sobe, u garderober koji se tamo nalazio.
"Tarvi", začu svoj glas, "bog te tvoj, gde su deca?"
Tarvi povuče dršku klešta i probi rupu prečnika konzerve s voćem u
vratima garderobera. Deca su bila unutra. Mora da su zavrištala, iako se
Rajdel posle nije sećao da ih je čuo. Rajdelov advokat je kasnije tvrdio
da ovaj u tom trenutku nije bio samo gluv, već i u stanju zvukom
izazvane katalepsije. Tarvijev izum bio je samo nekoliko decibela tiši
od buke koju pravi granata za omamljivanje SWAT jedinica. SWAT:
skraćenica za Special Weapons and Tactics, posebne policijske jedinice za
intervencije u naročito opasnim i rizičnim situacijama, kao što su teroristički
napadi, otmice i držanje talaca, i tako dalje - prim. prev. Ali Rajdel to nije
pamtio. Nije pamtio ni da je pucao Kenetu Tarviju u glavu, niti bilo šta
drugo, dok se nije osvestio u bolnici. Tamo je bila žena iz Policajaca u
nevolji, Rajdelove omiljene emisije, ali mu je rekla da ne može da
razgovara s njim dok ne razgovara sa njegovim agentom. Rajdel je
rekao da nema agenta. Rekla je da zna, ali da će ga jedan pozvati.
Rajdel je ležao i razmišljao o svim prilikama kada je sa ocem gledao
Policajce u nevolji. "O kakvoj nevolji je ovde reč?" upita konačno.
Žena se samo osmehnu. "Šta god da kažem, Beri, verovatno ću biti u
pravu."
On zažmiri u nju. Moglo se reći da je zgodna. "Kako se zovete?"
"Karen Mendelson." Nije izgledala kao da je iz Noksvila, pa čak ni
iz Memfisa.
"'Ste iz Policajaca u nevolji?"
"Aha."
"Šta radite za njih?"
"Advokat sam", reče ona. Rajdel nije pamtio da je pre toga upoznao
nekog advokata, ali je ispalo da je posle toga upoznao još puno njih.

Ekrani instrumenata u Topoglavcu bili su bezlične ploče tečnog

kristala; probudili su se kada je Rajdel ubacio ključ, otkucao sigurnosnu
šifru i izvršio proveru osnovnih sistema. Najviše je voleo kamere ispod
zadnjeg branika, jer su znatno olakšavale parkiranje; mogao si tačno da
vidiš koliko ima mesta iza vozila. Signal sa Zvezde Smrti biće
nedostupan dok ne iziđe iz praonice, zbog čelika u konstrukciji zgrade,
ali je Sablet imao zadatak da ga prati preko perle zvučnika u uhu.
U zajedničkim prostorijama u IntenStraži bilo je istaknuto
upozorenje da nije u skladu sa politikom kompanije da se pominje
Zvezda Smrti, ali ga niko nije poštovao. Tako su je zvali i u LAPD-u.
Zvanično je to bio Geosinklinički Satelit Službe Unutrašnjih Poslova
Južne Kalifornije.
Prateći ekrane na upravljačkoj tabli, Rajdel je polako izvezao kola
unazad iz zgrade. Dupli keramički motori Topoglavca još su bili
dovoljno novi da ne dižu previše buke; Rajdel je čuo šljiskanje guma po
mokrom betonskom podu.
Sablet je čekao napolju. U njegovim srebrnim očima odražavala su
se crvena poziciona svetla u prolazu. Iza leđa mu je zalazilo sunce, na
nebu čije su boje bile nešto življe nego uobičajeni koktel aditiva.
Zakoračio je unazad kada je Rajdel prošao pored njega, pazeći da
izbegne svaku kapljicu sa guma. Rajdel je takođe pazio; nije želeo da
ponovo vozi Teksašanina do Kedrova ako ga spopadnu alergije.
Rajdel je čekao da Sablet navuče par hirurških rukavica.
"Zdravo", reče Sablet, penjući se na svoje sedište. Zatvorio je vrata i
počeo da skida rukavica, pažljivo, u ziplok kesu.
"Pazi da ne zakačiš nešto", reče Rajdel, posmatrajući sa kojom
brigom Sablet rukuje rukavicama.
"Hajde, smej se", reče Sablet blago. Izvadi paketić hipo-alergenskih
guma i ubaci u usta komad iz mehura. "Kako je stari Topoglavac?"
Rajdel je zadovoljno posmatrao ekrane. "I nije tako loše."
"Na'am se da noćaske nećemo morati d' idemo u neku od onih
prokle'ih gluvih kuća", reče Sablet, žvaćući gumu.
Gluve kuće bile su na Sabletovom ličnom spisku omrznutih poziva.
Tvrdio je da je vazduh u njima otrovan. Rajdel je smatrao da je to
besmislica, ali mu je bilo dosadilo da se raspravlja s njim oko toga.
Gluve kuće bile su veće od većine običnih, skuplje i Rajdel je računao
da su vlasnici spremni da dobro plate da vazduh ostane čist. Sablet je
tvrdio da je svako ko sagradi gluvu kuću pre svega paranoik, i da se
trudi da mesto bude odasvud zatvoreno, bez provetravanja, što dovodi
do porasta toksičnosti.
Ako je u Noksvilu i bilo gluvih kuća, Rajdel nije znao za njih.
Smatrao ih je nečim čega ima samo u L.A. Sablet, koji je radio za
IntenStražu već dve godine, uglavnom u dnevnoj patroli u Veneciji, bio
je prva osoba koja ih je pomenula Rajdelu. Kada je Rajdel konačno
morao da odgovori na poziv iz jedne od njih, nije mogao da veruje kada
je video mesto; spuštalo se i spuštalo pod zemlju, ukopano ispod nečega
što je izgledalo gotovo, mada ne baš sasvim, kao bombardovana
radionica za hemijsko čišćenje. A unutra same tesane grede, beli gips,
turski tepisi, povelika platna, popločani podovi, nameštaj kakav nikada
pre nije video. Međutim, posredi je bio lažni poziv; nasilje u kući,
zaključio je Rajdel. Stara priča: muž zakači ženu, žena zakači dugme,
pa se posle prave da je sve bila neka greška. Ali nije mogla da bude
greška, jer neko jeste pritisnuo dugme, a niko nije odgovorio na
šifrovani poziv koji im je bio upućen tri zapeta osam sekundi kasnije.
Mora da je petljala sa telefonima, razmišljao je Rajdel, a onda je legla
na dugme. Te večeri se vozio sa 'Velikim Džordžem' Kečakmadzeom, i
Gruzijac (iz Tbilisija, ali ne iz Atlante) Igra reči: na engleskom jeziku se
za bivšu sovjetsku republiku Gruziju i američku državu Džordžiju koristi isti
naziv - Georgia (Džordžija). Tbilisi i Atlanta su glavni gradovi Gruzije i
Džordžije - prim. prev. složio se da tu nešto smrdi. "Vi'š, ovi ovde su
pretplatnici, čoveče; ako nikom nije puštena krv, samo odvučeš dupe
napolje, razumeš?" rekao mu je Veliki Džordž posle. Ali Rajdel nije
mogao da zaboravi napetost oko ženinih očiju, i kako je prikupljala
okovratnik prostranog belog ogrtača uz vrat. Muž joj je bio u istom
ogrtaču, ali sa debelim dlakavim nogama i skupim naočarima. Tu nešto
nije bilo kako treba, ali nikada nije saznao šta. Kao što nije razumeo
kako njihov život stvarno dejstvuje, život koji je izgledao kao ono što
gledaš na televiziji, ali je samo izgledao.
U tom pogledu, L.A. je bio pun tajni. Jama bez dna.
Međutim, na kraju je počelo da mu se dopada da vozi usred svega
toga. Ne kada je morao da ode tu ili tamo, već kada je naprosto krstario
Topoglavcem. Sad je upravo skretao u La Sijenegu, a isto je činio i
mali, zeleni kursor na tabli.
"Zabranjena zona", reče Sablet. "Erve Vilšez, Suzan Tajrel, Mari-
Paskal Elfman, Viva."
"Viva?" upita Rajdel. "Viva ko?"
"Viva. Glumica."
"Kada su to snimili?"
"1980."
"Tad se još nisam rodio."
"Na televiziji je sve to isto vreme, Rajdele."
"Čoveče, mislio sam da pokušavaš da prevaziđeš svoje vaspitanje, i
sve to." Rajdel isključi odraz sa prozora vrata da bolje osmotri riđokosu
devojku koja ga je prestigla u ružičastom daihacu snikeru sa podignutim
krovom. "Taj ionako nisam gledao." Bio je to onaj čas večeri kada žene
u automobilima izgledaju dobro kao sve što je ikada valjalo u Los
Anđelesu. Zdravstvene vlasti su nastojale da izbace iz upotrebe kola sa
pokretnim krovom; govorili su da povećavaju opasnost da se oboli od
raka kože.
"Završna igra. Al Klajver, Mojra Čen, Džordž Istmen, Gordon
Mičel. 1985."
"Pa, tada mi je bilo dve godine", reče Rajdel, "ali ni taj nisam video."
Sablet ućuta. Rajdel se sažali na njega; Teksašanin zaista nije znao
drugi način da započne razgovor, a njegovi kod kuće u kampu sigurno
su gledali sve te filmove, i ko zna koliko još.
"Pa", reče Rajdel, nastojeći da uhvati priključak, "sinoć sam gledao
jedan stari film..."
Sablet se uspravi. "Koji?"
"'Pojma", reče Rajdel. "Tip je iz L.A., i samo što je upoznao curu.
Onda podigne slušalicu, jer je telefon zazvonio. Usred noći. Javlja se
neki drugi tip negde u nekom raketnom silosu koji zna da su upravo
ispalili sve što imaju na Ruse. Hteo je da se javi tati, ili bratu, tako
nešto. I kaže da će svet uskoro u majčinu. Onda tip koji se javio čuje
kako ulaze vojnici i upucavaju onog drugog. Mislim, onog sa druge
strane žice."
Sablet sklopi oči, premotavajući unutrašnje arhive budalaština. "Je
l'? I, kako se završava?"
"'Pojma", reče Rajdel. "Otiš'o sam na spavanje."
Sablet otvori oči. "Ko igra u njemu?"
"Ubij me."
Sabletove prazne, srebrne oči se raširiše u neverici. "Isuse, Beri, što
gledaš TV, ako ne obraćaš pažnju?"

Nije bio dugo u bolnici, pošto je ustrelio Keneta Tarvija; svega dva
dana. Njegov advokat, Aaron Parsli lično, iskoristio je to tako što je
tvrdio da su ga prerano otpustili, prerano da bi sagledali razmere
njegovog post-traumatskog šoka. Ali Rajdel je mrzeo bolnice, a i nije se
tako loše osećao; samo nije mogao da se priseti svega što se dogodilo.
Osim toga, tu je sada bila Karen Mendelson da mu pomogne, i njegov
novi agent, Velington Ma, da se dogovara sa ljudima iz Policajaca u
nevolji, tipovima kudikamo nesimpatičnijim od Karen Mendelson, sa
onom njenom dugačom, smeđom kosom. Velington Ma bio je Kinez iz
Los Anđelesa, a Karen mu je rekla da je Maov otac bio član bande
Velikog Kruga - i savetovala mu da to ne pominje pred njim.
Poslovna kartica Velingtona Ma bila je pravougaonik ružičastog
sintetičkog kvarca, na kome je laserom bilo urezano njegovo ime,
'Agencija Ma-Mariano', adresa na Beverli Bulevaru, i sva sila brojeva i
adresa elektronske pošte. Stigla je preko GlobEksa u maloj, sivoj,
antilopskoj futroli, dok je Rajdel još bio u bolnici. "Izgleda kao da bi
čovek mogao se poseče na nju", reče Rajdel.
"I bi, mnogi svakako jesu", odgovorila je Karen Mendelson, "a ako
je staviš u novčanik i sedneš, slomiće se."
"Pa, čemu onda služi?"
"Da paziš na nju. Nećeš dobiti drugu."
Rajdel je tek mnogo kasnije lično upoznao Veligtona Ma, ali bi
Karen donela kovčežić sa audio-naočarima na žici i Rajdel je
razgovarao s njim u njegovom uredu u L.A. Bila je to najoštrija sprava
za teleprisustvo koju je ikada probao, i imao je utisak da je zaista tamo.
Kroz prozor je mogao da vidi podsečenu piramidu boje Nogzema
posude. Upitao je Velingtona Ma šta je to, i Ma mu je rekao da je to
stari Dizajn Centar, ali da se sada koristi kao tržni centar, i da će Rajdel
uskoro moći da ga poseti, kada pređe u L.A.
Tarvijeva ženska, Dženi-Re Klajn, pokrenula je niz prefinjeno
prepletenih parnica protiv Rajdela, Odeljenja, grada Noksvila i
kompanije u Singapuru kojoj je pripadala zgrada u kojoj je živela.
Ukupno dvadeset miliona na ime odštete.
Pošto je i sam postao policajac u nevolji, Rajdel je sa zadovoljstvom
zaključio da se Policajci u nevolji zaista brinu o njemu. Unajmili su, za
početak, Aarona Parslija; ali Rajdel je, naravno, znao da je i on deo cele
predstave. Imao je tipičnu sedu kosu, tipične plave oči, tipičan nos
kojim je mogao da cepa drva za potpalu, i nosio je farmerke, Toni
Lamine čizme i jednostavne kaubojske poslovne košulje od belog pima
pamuka-platna oksfordskog kroja sa trakastim mašnama ukrašenim
navaho srebrom. Bio je slavan i branio je žace poput Rajdela od ljudi
poput Tarvijeve ženske i njenog advokata.
Advokat Dženi-Re Klajn tvrdio je da Rajdel uopšte nije trebalo da
ulazi u njen stan, da je time ugrozio njen život i živote njene dece, i da
je usput ubio Keneta Tarvija. Gospodin Tarvi bio je predstavljen kao
vrstan majstor, vredan radnik, voljeni očinski lik za malog Ramba i
malog Kelija, preporođeni hrišćanin, oporavljeni zavisnik od 4-
tiobaskalina i jedini hranilac porodice.
"Oporavljeni?" Rajdel upita Karen Mendelson, u sobi koju su mu
uzeli u aerodromskim Poslovnim Apartmanima. Upravo mu je bila
pokazala faks od Dženi-Reinog advokata.
"Navodno je baš tog dana bio na sastanku terapijske grupe", reče
Karen.
 "Šta je tamo radio?" upita Rajdel, setivši se još krvave Poslednje
večere.
"Prema našim svedocima, pred svima je ušmrkao kašičicu omiljene
supstance, silom zauzeo podijum i održao trominutni govor o
hulahopkama predsednice Milibank i pretpostavljenom stanju zdravlja
njenih genitalija. Potom se raskopčao i počeo da onaniše, iako nije
ejakulirao, da bi potom napustio podrum Prve baptističke crkve."
"Isuse", reče Rajdel. "Je li to bio jedan od onih narkomanskih
sastanaka, nalik na AA?"
"Jeste", reče Karen Mendelson, "i izgleda da je Tarvijeva
neočekivana predstava izazvala niz neželjenih povrataka uzimanju.
Poslaćemo ekipu savetnika, da pomognu onima koji su bili na tom
sastanku."
"Lepo", reče Rajdel.
"Dobro će izgledati na sudu", reče ona, "ako nekim slučajem ipak
dođe do toga."
"Taj se nije 'oporavio'", reče Rajdel. "Taj se još nije bio oporavio ni
od poslednje doze koju je nabio u nos."
"Očigledno si u pravu", reče ona. "Ali je isto tako bio član Preživelih
Žrtava Satanizma, a sada i oni počinju da se zanimaju za slučaj. Zato
gospoda Parsli i Ma dele mišljenje da bi bilo dobro da što pre dignemo
sidro, Beri. Ti i ja."
"Šta je sa tom pričom o izlasku na sud?"
"Suspendovan si iz Odeljenja, protiv tebe još nema optužnice, a
zastupa te Aaron 'dva A' Parsli. Otišao si, Beri."
"U L.A.?"
"Baš tamo."
Rajdel je pogleda. Pomisli na Los Anđeles sa televizije. "Hoće li mi
se dopasti?"
"U početku", reče ona. "A sigurna sam, u početku, i ti njemu. Znam
da se meni dopadaš."
I tako je završio u krevetu sa advokatom - advokatom koji je mirisao
kao milion dolara, govorio prostote, bio svuda po tebi i nosio donji veš
proizveden u Milanu, koji je bio u Italiji.

"Namešteno ubistvo. Sirinda Bardet, Gudrun Viver, Din Mičel,

Šinobu Sakamaki. 1997."
"Nisam gledao", reče Rajdel, srčući ostatke ekstra pojačane porcije
ledene kafe bez kofeina među komadićima mlečnog leda na dnu
plastične termos šolje.
 "Mama je srela Sirindu Barder. U jednom tržnom centru blizu Vejka.
Čak je dobila i autogram. Čuvala ga je na televizoru, zajedno sa
molitvenim salvetama i hologramom Prečasnog Vejna Falona. Imala je
molitvenu salvetu za svaku prokletu priliku. Jednu za otplatu stanarine,
jednu za zaštitu od AIDS-a, pa od tuberkuloze."
"Je li? I kako ih je koristila?"
"Držala ih na televizoru", objasni Sablet i dovrši poslednji prst
četvorostruko destilovane vode u tankoj providnoj boci. U tom delu
Sanseta postojalo je samo jedno mesto na kome se prodavala takva
roba, ali Rajdel nije zamerao; nalazilo se pored jednog ekspres-kafea
koji je imao parking na uglu. Momak koji je radio na parkingu uvek ih
je rado puštao.
"Molitvena salveta neće te sačuvati od side", reče Rajdel. "Vakciniši
se, kao i sav ostali svet. I nateraj mamu da se vakciniše." Kroz
isključeno ogledalo prozora videlo se i ulično svetilište Džej Di Šejplija,
smešteno pored betonskog zida koji je bio sve što je ostalo od
nekadašnje zgrade na tom mestu. U Zapadnom Holivudu bilo je dosta
takvih mesta. Neko je sprejom ispisao ŠEJPLI JE BIO
KURCOLJUBAC, velikim, fluorescentnim, ružičastim slovima od tri
stope, i završio delo velikim, ružičastim srcem. Ispod toga bile su
zalepljene razglednice sa Šejplijevim likom i fotografije na kojima su
verovatno bile njegove žrtve. Sam Bog zna koliko je miliona ljudi
umrlo. Na pločniku u podnožju zida ležalo je uvelo cveće, patrljci sveća
i svakojaki drugi predmeti. Razglednice su zbog nečega kod Rajdela
izazivale jezu; tip je na njima izgledao kao spoj Elvisa i nekog
katoličkog sveca, onako mršav i sa prekrupnim očima.
Okrenuo se Sabletu. "Čoveče, to što još nisi vakcinisao dupe, imaš
da zahvališ samo jebenoj seljačkoj zatucanosti." Sablet se trgnu. "To je
gore nego živa vakcina; to je kao još jedna bolest!"
"Jeste", reče Rajdel, "ali ti od toga neće biti gore. A napolju šeta još
mnogo onih od stare vrste. Da se ja pitam, to bi bilo obavezno."
Sablet se strese. "Prečasni Falon je uvek govorio."
"Jebeš Prečasnog Falona", reče Rajdel. "Kučkin sin se namlatio love
prodajući molitvene salvete ljudima kao što je tvoja mamica. A ti si sve
vreme znao da je to obično sranje, jer da nisi, ne bi ni došao ovamo, zar
ne?" Ubacio je Topoglavca u brzinu i izvezao ga u reku vozila na
Sansetu. Bilo je dobro voziti Vatrenog Husara, zato što su te ljudi uvek
puštali da se ubaciš.
Sabletova glava kao da je potonula među izbočena ramena, zbog
čega je podsećao na zabrinutog lešinara čeličnih očiju. "Nije to baš tako
jednostavno", reče on. "Reč je o svemu što su me učili da budem. Ne
može sve da bude sranje, zar ne?"
Rajdel ga na to pogleda i oseti sažaljenje. "To ne", reče, "ne mogu da
tvrdim da je baš sve, ali..."
"Kako su tebe vaspitavali, Beri?"
Rajdel je morao da razmisli o tome. "Kao republikanca", reče
najzad.

Karen Mendelson bila je najbolja u dugom nizu stvari na koje je

Rajdel bez problema mogao da se navikne. Kao putovanje poslovnom
klasom i posedovanje kartice MeksAmerBanke JuKala koju je dobio od
Policajaca u nevolji.
Kada je prvi put bio s njom, u Poslovnim Apartmanima u Noksvilu,
pošto nije imao nikakvo zaštitno sredstvo kod sebe, pokušao je da joj
pokaže svoje potvrde o vakcinaciji (zahtev Odeljenja, da bi mogli da te
osiguraju). Ona se samo nasmejala i rekla da će se nemački nanoteh
pobrinuti za to. Onda mu je pokazala tu stvar kroz providni poklopac
spravice nalik na mimijaturni baterijski rešo. Rajdel je čuo za njih, ali
nikada nije imao prilike da ih vidi; takođe je čuo da koštaju kao manji
automobil. Negde je pročitao da moraju stalno da budu na temperaturi
tela.
Stvar kao da se malo micala, tamo unutra. Nešto bledo, nalik na
meduzu. Upitao ju je da li je istina da su te stvari žive. Odgovorila mu
je da nisu doslovno, ali gotovo da jesu, a da ostatak čine Baki-loptice i
mikroćelijski mehanizmi. On neće ni znati da je to tamo, ali nema
izgleda da ga stavi pred njim.
Otišla je kupatilo da to uradi. Kada je izišla, samo u donjem vešu,
naučio je gde se nalazi Milano. I iako je bila u pravu da neće znati da je
stvar na svom mestu, znao je da je tamo, ali je ubrzo zaboravio na to, ili
bar gotovo zaboravio.
Sledećeg jutra iznajmili su helikopter do Memfisa i tamo se ukrcali
na Er Magelan do LAX-a. LAX: međunarodna skraćenica aerodroma u Los
Anđelesu - prim. prev. Poslovna klasa se uglavnom svodila na bolje
sprave na naslonu sedišta ispred njegovog, i Rajdelu se iz prve dopao
uređaj za teleprisustvo koji se mogao povezati sa servomotornim
kamerama na trupu aviona. Karen nije volela da koristi mali VirtuFaks
koji je nosila u tašni, pa se povezala sa uredom u L.A. i naredila da joj
učitaju jutarnju poštu na ekran na sedištu. Potom se upustila u ono svoje
pričanje trista na sat, šaljući faksove, i ostavila Rajdela da uhće i ahće
na prizore sa kamera.
 Sedišta su bila komotnija nego kada je leteo da vidi oca na Floridi,
hrana bolja, a piće besplatno. Rajdel je ubio tri ili četiri, zaspao i
probudio se tek negde iznad Arizone.
Vazduh je bio čudan, na LAX-u, a svetlost drugačija. U Kaliforniji
je bila veća gužva nego što je očekivao, i bila je bučnija. Tamo ih je
čekao čovek iz Policajaca u nevolji, sa tablom naboranog belog kartona
na kojoj je crvenim markerom bilo ispisano MENDELSON, sa
izvrnutim S. Rajdel se osmehnuo, predstavio i rukovao s njim. Činilo se
da se onome to dopalo; rekao je da se zove Sergej. Kada ga je Karen
upitala gde su jebena kola, pocrveneo je kao rak i rekao da će ih dovesti
za minut. Karen je rekla: ne, hvala, poći će s njim čim im se pojave
torbe, nema izgleda da ga čeka u ovom zoološkom vrtu. Sergej je
klimnuo glavom. Pokušavao je da smota znak i da ga smesti u džep
jakne, ali je bio preveliki. Rajdel se pitao zašto je odjednom počela da
se ponaša kao kučka. Umor od puta, možda. Namignuo je Sergeju, što
je ovoga samo učinilo još nervoznijim.
Čim im je stigao prtljag, dve Karenine crne kožne torbe i plavi
Samsonajt od meke kože koji je Rajdel platio svojom novom karticom,
on i Sergej ih ponesoše napolje i preko prilazne petlje. Vazduh je
napolju bio isti, samo topliji. Snimljeni glas ponavljao je da su belo
označena mesta samo za ukrcavanje i iskrcavanje. Okolo su
manevrisala svakojaka vozila, plakale su bebe, ljudi su se naslanjali na
gomile prtljaga, ali je Sergej znao put - odveo ih je pravo do garaže
preko puta.
Sergej je vozio dugački, crni nemački automobil, nešto što je
izgledalo kao da ga je upravo izglancao toplom pljucom i krpama za
sudove. Kada je Rajdel predložio da se vozi napred, pored njega, Sergej
je ponovo poremetio i ugurao ga pozadi sa Karen. Ona se na to
nasmejala, i Rajdel je počeo da se oseća bolje.
Dok su izlazili iz garaže, Rajdel opazi dva policajca, tamo pored
onih velikih slova od nerđajućeg čelika kojima je bilo ispisano
METRO. Nosili su klimatizirane šlemove sa providnim plastičnim
vizirima. Gurkali su palicama nekog starca, iako se činilo da ih nisu
uključili. Starčeve farmerke bile su pocepane na kolenima i imao je
široke komade trake na jagodičnim kostima, što je gotovo uvek značilo
rak. Bio je tako pocrneo od sunca da je bilo teško reći da li je belac. Uz
stepenice iza starca i policajaca, ispod natpisa METRO, kuljala je reka
ljudi, zaobilazeći ih.
"Dobro došao u Los Anđeles", reče ona. "Budi srećan što ne moraš
podzemnom."
 Te večeri su večerali na mestu za koje je Karen rekla da se zove
Holivud, sa Aaronom Parslijem glavom i bradom, u Teks-Meks
restoranu u ulici Nort Flores. Bila je to najbolja teks-meks hrana koju je
Rajdel ikad probao. Otprilike mesec dana kasnije, pokušao je da odvede
tamo Sableta, kome je bio rođendan, da ga oraspoloži domaćom
hranom, ali ih tip na ulazu nije pustio unutra.
"Nema mesta", rekao je.
Rajdel je kroz prozor video puno slobodnih stolova. Bilo je rano, i
mesto je bilo gotovo prazno. "Šta je sa ovima?" rekao je, pokazavši na
prazne stolove.
"Rezervisano", rekao je tip.
Sablet je primetio da mu ionako ne prija ljuta hrana.

Ono što se Rajdelu najviše dopalo u krstarenju Topoglavcem, bilo je

kada bi izišli gore u brda i kanjone, posebno u noćima kada je bila jaka
mesečina.
Tamo gore ponekad su se mogle videti stvari za koje čovek nije bio
siguran da li ih je stvarno video. Jedne noći punog meseca, Rajdel je
taman bio prošao krivinu kada su farovi Topoglavca uhvatili nagu ženu,
onako kako se jelen ukoči, drhteći, u jakoj svetlosti, na seoskom putu.
Bila je tamo samo trenutak, dovoljno dugo da se Rajdelu učini da je
video da ima srebrne rogove ili neku vrstu šiljatog šešira, i da je posredi
Japanka, što mu se učinilo najčudnije od svega. Onda je ona ugledala
njega - video je da ga je videla - i osmehnula mu se. I nestala.
I Sablet ju je video, ali ga je to samo bacilo u neku vrstu brbljivog
verskog užasa u kome se svaki film strave koji je gledao mešao sa
baljezgarijama Prečasnog Falona o vešticama, obožavaocima
nečastivog, i o Sataninom prisustvu među živima. Potrošio je nedeljnu
zalihu gume za žvakanje, ne prestajući da govori, sve dok mu Rajdel
nije rekao da umukne.
A rekao mu je da umukne, jer je sada, pošto je žena nestala, hteo da
razmisli o njoj. O tome kako je izgledala, šta je mogla da traži tamo, i
kako je mogla da nestane. Pored Sableta koji se durio na susednom
sedištu, Rajdel je pokušao da se priseti kako joj je uspelo da tako
savršeno i iznenadno ne bude tamo. I što je bilo najčudnije, otkrio je da
pamti celu stvar na dva načina, za razliku od zaborava koji je prekrio
njegovo upucavanje Keneta Tarvija, iako je toliko puta slušao
producente i advokate mreže kako prolaze kroz to da mu se činilo da je
ipak video, ili da je bar video verziju za Policajce u nevolji (koja nikad
nije prikazana). U jednoj verziji sećanja, jednostavno se spustila niz
padinu pored puta, mada nije umeo da kaže da li je trčala ili lebdela. U
drugoj verziji je skočila - iako je to bio slab opis - uz padinu sa druge
strane puta, jednostavno preskočivši sve ono mesečinom posrebreno
rastinje, i naprosto i neverovatno iščezla, svih četrdeset stopa dalje.
Jesu li Japanke ikad imale takvu dugačku, kovrdžavu kosu? I zar nije
izgledalo kao da je senovita tama njenog žbuna bila obrijana u nešto
nalik na znak uzvika?
Na kraju je kupio Sabletu četiri paketića specijalne gume u stalno
otvorenoj ruskoj apoteci na Vilšajru, zapanjivši se koliko su mu ih
naplatili.
Viđao je i druge stvari, gore u kanjonima, naročito kada bi izvukao
smenu u sitne sate. Uglavnom vatre, male vatre, tamo gde nije moglo da
ih bude. A ponekad i svetlost na nebu, ali je Sablet bio tako pun sranja
iz logora o bliskim susretima, da je Rajdel, čak i kada bi video svetlost,
znao da mu je bolje da ćuti.
Ali je posle toga, našavši se tamo gore, povremeno mislio na nju.
Znao je da ne zna šta je ona, i na neki čudan način ga nije bilo briga je li
ljudsko biće ili ne. Zato što nijednog trenutka nije osetio da je zla, već
samo drugačija.
I tako se dogodilo da je naprosto vozio, mlateći praznu slamu sa
Sabletom, u noći koja će mu biti poslednja u patroli za IntenStražu.
Nebo je, iako bez meseca, bilo čisto i svetlo, sa samo nekoliko zvezda.
Pet minuta do prvog obilaska kuće, pa okret i nazad do Beverli Hilsa.
Razgovarali su o onom lancu japanskih sala za vežbanje koji se zvao
Telesni Čekić. Telesni Čekić nije nudio mnogo u pogledu tradicionalne
kulture telesnog vežbanja; u stvari, otišao je daleko u sasvim suprotnom
smeru, opslužujući uglavnom klince kojima se dopadala pomisao da im
se ubrizga tkivo fetusa iz Brazila i da im se kostur ojača onim što se
reklamiralo kao 'performativni materijali'.
Sablet je rekao da je to đavolja rabota.
Rajdel je rekao da je to tokijska franšizna operacija.
Topoglavac reče: "Višestruko ubistvo, držanje talaca, moguće je
maloletne dece pretplatnika. Benedikt Kanjon. Imate ovlašćenje
IntenStraže da primenite oružanu silu, ponavljam, oružanu silu."
I tabla se osvetli kao staromodna sala za video-igre.

Kako se pokazalo, Rajdel nije imao vremena da se navikne na Karen

Mendelson, sedišta u poslovnoj klasi, niti na bilo šta od tih stvari.
Karen je stanovala na Bog te pita kome spratu Senčeri Sitija II, ili
Mehura, koji je podsećao na aerodinamičnu, poluprovidnu zelenu sisu i
bio treća po visini građevina u losanđeleskom basenu. Kada je svetlost
padala na pravi način, postajala je gotovo prozirna, i mogla su se videti
tri džinovska stuba koji su je nosili, svaki od njih toliko veliki da se u
njega mogao smestiti standardni oblakoder i da još ostane prostora.
Unutar ovog tronogog čuda išli su liftovi, i to pod uglom; Rajdel nije
imao vremena da se navikne ni na ovo.
Sisa je imala pažljivo korodiranu bradavicu nalik na jedan od onih
kineskih šešira, kojom se moglo pokriti nekoliko fudbalskih igrališta.
Karenin stan nalazio se ispod nje, zajedno sa još stotinu takvih,
podjednako skupih, teniskim klubom, barovima i restoranima, i tržnim
centrom u kome se moglo kupovati tek kada se plati članarina. Stan je
bio na samoj ivici i imao je velike, zakrivljene prozore, postavljene u
zelenom zidu.
Karen je rekla da se taj stil zove Agresivne Retro Sedamdesete i da
ga je već pomalo sita. Rajdel je shvatao razlog, ali je smatrao da ne bi
bilo učtivo reći joj to.
Mreža mu je uzela sobu u hotelu u Zapadnom Holivudu koji je više
podsećao na standardnu stambenu zgradu, ali je tamo provodio malo
vremena. Dok u Ohaju nije pukla ona stvar zvana slučaj Plišanog Mede,
bio je uglavnom kod Karen.
Otkriće prvih trideset pet žrtava Plišanog Mede bilo je jedan od
glavnih razloga za kraj Rajdelove karijere policajca u nevolji. Nije mu
išlo u korist ni to što su policajci koji su prvi stigli na mesto otkrića bili
poručnik Čajna Valdez i pozornik Norma Pirs, verovatno dve
najzgodnije žene u policiji Sinsinatija ('telegenične do jaja', opisao je to
jedan od asistenata produkcije, mada je Rajdel smatrao da opis u
dotičnom slučaju zvuči pomalo uvrnuto). Onda je broj žrtava počeo da
raste, da bi na kraju premašio sve poznate rekorde u masovnim
ubistvima. Onda se pokazalo da su sve žrtve bile deca. Onda je
poručnik Valdez pala u jebeno gadnu verziju post-traumatskog šoka,
ušla u jednu kafanu u predgrađu i otkinula oba kolena poznatom
pedofilu - jednom izrazito odvratnom tipu, poznatom po nadimku Ljiga,
koji nije imao nikakve veze sa ubistvima Plišanog Mede.
Aaron Parsli je odmah sprašio do Sinsinatija, Lirom na kome nije
bilo ni grama metala, Karen natakla neke naočare i non-stop
razgovarala sa najmanje šestoro ljudi odjednom, a Rajdel je sedeo na
ivici njenog ogromnog, belog kreveta, počinjući da shvata da se nešto
promenilo.
Kada je konačno skinula naočari, jednostavno je ostala da sedi,
zureći u belo ulje na platnu na belom zidu.
 "Ima li osumnjičenih?" upita Rajdel.
Karen ga pogleda kao da ga prvi put vidi.
"Osumnjičenih? Već su im stigla priznanja." Rajdel se u tom
trenutku začudio koliko mu izgleda stara, i pitao se koliko zaista ima
godina. Ustala je i izišla u drugu sobu.
Vratila se posle pet minuta, namontirana u crno.
"Pakuj se. Ne možeš više da ostaneš ovde." Onda je odmaglila, bez
poljubaca, bez zbogom, i to je bilo to.
Ustao je, uključio televizor i prvi put video Plišane Mede. Svu
trojicu. Izgledali su uglavnom kao i svako drugi, kako su obično
izgledali ljudi koji su pravili pizdarije tog tipa.
Sedeo je u njenom ogrtaču boje pšenične kaše kada su dva privatna
pajkana upala u stan, bez kucanja. Nosili su crne uniforme i visoke crne
SWAT cipele koje je Rajdel nosio u patroli u Noksvilu, one sa
kevlarskim đonovima za slučaj da se neko prikrade i pokuša da te upuca
u taban.
Jedan od njih je jeo jabuku. Drugi je imao ošamut-palicu u ruci.
"'Ej, ortak", reče prvi, kroz puna usta jabuke, "treba da te otpratimo
odavde."
"Imao sam iste takve cipele", reče Rajdel. "Napravili ih u Portlandu,
u Oregonu. Platio ih dvesta devedeset dolara, tamo u KoustKou."
Onaj sa palicom se iskezi. "Pakuješ se ili ne?"
I Rajdel uze da se pakuje, kupeći sve što nije crno, belo ili boje kaše
i bacajući u plavi Samsonajt.
Pandur sa palicom ga je pratio, a drugi je gluvario okolo,
dovršavajući jabuku.
"Za koga radite, momci?" upita Rajdel.
"Za IntenStražu", reče onaj sa palicom.
"Dobra jedinica?" Rajdel povuče zatvarač torbe.
Čovek slegnu ramenima.
"Singapurska", reče drugi, umotavajući ogrizak u zgužvani Klineks
koji je izvadio iz džepa pantalona. "Pazimo na sve velike zgrade,
zatvorene zajednice, i to." Pažljivo je gurnuo ogrizak u džep na grudima
ispeglane crne uniforme, iza bronzane značke.
"Imaš para za Metro?" upita gospodin Palica.
"Naravno", reče Rajdel, misleći na svoju karticu.
"Onda si bolje prošao od većine dupeglavaca koje smo izbacili
odavde", reče čovek.
Dan kasnije, mreža je ugasila njegovu karticu MeksAmeriBanke.
 Hernandez se možda ogrešio o engleska SWAT vozila, uhvatio je
Rajdel sebe kako razmišlja pošto je prebacio Husara u pogon na šest
točkova, osećajući kako Topoglavac prijanja uz drum kao dvomotorna,
trotonska pijavica. Bilo mu je prvi put da stvarno nagari tu stvar.
Sablet jeknu kada mu se sigurnosni pojas automatski zategao,
podigavši ga iz uobičajenog otromboljenog položaja.
Rajdel potera Topoglavac uz pokrivenu platformu duž prašnjave
fabrike leda, prošavši sa stotkom pored muzejskog primerka bentlija, sa
pogrešne strane. U treptaju oka promaknu preneraženo lice putnika, a
onda Sabletu konačno uspe da tresne po pločici koja je uključivala
strobove i sirenu.
Pred njima iskrsnu ravan put. Nigde vozila. Rajdel se premesti u
sredinu i nagazi gas. Sablet je puštao uvrnut cičeći zvuk koji se sablasno
poklapao sa sve višim keramičkim pištanjem dva Kajoserasa, i Rajdel
pomisli da je Teksašanin potpuno pukao pod pritiskom, i da peva na
nekom logorskom jeziku poznatom samo posvećenim sledbenicima
Prečasnog Falona.
Ali ne, jer je, kada je konačno uspeo da okrene glavu, video da
Sablet, mičući usnama, napregnuto očitava podatke o klijentu koji su
pulsirali na ekranima table, iskolačenih očiju kao da će mu srebrna
kontaktna sočiva svakog časa izleteti. Ali Rajdel opazi i da ovaj,
uporedo sa čitanjem, puni svoj izlizani, nasleđeni Glok, i da mu se
dugački, beli prsti miču sasvim mehanički, kao da pravi sendvič ili
savija novine.
A to je već bilo da se čovek uplaši.
"Zvezda Smrti!" dreknu Rajdel. Sablet je imao dužnost da ne vadi
mikrofon iz uha, pazeći na satelitski prosleđenu, smesta izvršnu Reč
Pravih Pandura.
Ubacivši s treskom magacin u ležište Gloka, Sablet se okrenu, a lice
mu je bilo tako bledo da se činilo da podjednako dobro odražava boje
ekrana na tabli kao i prazni čelični krugovi njegovih očiju.
"Posluga je pobijena", reče, "a u dečjoj sobi drže troje dece." Zvučao
je kao da govori o nečemu umereno zgražavajućem što gleda na
televiziji, recimo lošoj verziji nekog starog, popularnog filma, drastično
prerađenoj za neku neznanu etničku grupu potrošača. "Kažu da će da ih
ubiju, Beri."
"Šta jebeni pajkani kažu na to?" povika Rajdel, trsnuvši dlanovima
po tapaciranom upravljaču u obliku osmice u najčistijem besu od
nemoći koji je ikad osetio.
Sablet dodirnu desno uvo prstom. Izgledao je kao da se sprema da
zavrišti. "Prekid", reče.
Topoglavčev prednji desni branik otkinu nečiju pozpuno
galvanizovanu Sirsovu seosku kućicu za poštu, napravljenu verovatno
još četrdeset treće, bez sumnje kupljenu za debele pare na Melrouz
Aveniji.
"Nemoguće da budu u jebenom prekidu", reče Rajdel, "oni su
policija."
Sablet istrgnu mikrofon iz uha i pruži ga Rajdelu. "Samo statički
šum."
Rajdel spusti pogled na tablu. Topoglavčev kursor bio je zeleno
koplje usuda, koje brza bleđe zelenim kanjonom prema devičanski
belom krugu veličine venčanog prstena. Na ekranu desno od ovoga
videli su se podaci o životnim funkcijama pretplatnikovo troje dece.
Puls im je bio ubrzan. Ekran ispod ovoga davao je besmisleno
miroljubivu infracrvenu sliku ulazne kapije kuće. Izgledala je
neprobojno. Ispis je govorio da je zaključana i naoružana.
Verovatno je tada odlučio da pođe pravo na nju.

Nedelju ili nešto više dana kasnije, kada je ispod svega bila
podvučena crta, Hernandez je u osnovi pokazao razumevanje za celu
stvar. Nije bio najsrećniji, jer se dogodilo u njegovoj smeni, ali je
izjavio da ne može, s obzirom na okolnosti, mnogo da krivi Rajdela.
Rajdel je čuo da je IntenStraža dovela pun avion ljudi iz sedišta u
Singapuru, da utiša medije i isposluje nekakvu nagodbu sa
pretplatnicima, Šenbrunovima. Nije imao pojma koliko je konačna
nagodba mogla da iznosi, ali je bio zadovoljan što ne zna; nije postojao
program koji se zvao Privatni policajci u nevolji, a sama ulazna kapija
Senbrunovih izgledala je kao da vredi nekoliko desetina njegovih plata.
IntenStraža je svakako bila u stanju da zameni tu kapiju, jer ju je
sama i ugradila. Bila je to zaista posebna stvar, neka vrsta japanskih,
vlaknima ojačanih ploča, termopodešena kao beton, i sigurno je uspela
da odere najveći deo Mokre Medene Sijene za prednjeg dela
Topoglavca.
Tu je zatim bila šteta na kući, koja se uglavnom odnosila na prozore
dnevne sobe (kroz koje je prošao) i nameštaj (preko koga je prošao).
Ali su morali da pljunu nešto pride i za Šenbrunove, objasnio je
Hernandez. Nešto za emocionalne patnje, rekao je, puneći Rajdelu šolju
bajate kafe opasnog izgleda iz velikog termosa od nerđajućeg čelika iza
stola. Na termosu se nalazio magnet sa porukom JA NISAM U REDU,
TIN ISI U REDU - ALI TO JE U REDU.
 Bilo je to dve nedelje posle dotične večeri, u deset ujutru, i Rajdel je
imao petodnevnu bradu, fino ispleten stetson šešir od panamskog
pamuka, vrećaste, izbeledele, narandžaste pantalone, majicu sa
natpisom NOKSVILSKA POLICIJA koja je počela da se raspada oko
šavova na ramenima, crne SWAT cipele od uniforme IntenStraže, i
naduvani, providni povez na levoj ruci. "Emocionalne patnje", reče on.
Hernandez, koji je bio širok gotovo kao i njegov sto, dodade Rajdelu
kafu. "Sve što mogu da ti kažem, to je da si vraški srećan."
"Izgubio sam posao, ruka mi u povezu, i vraški sam srećan?"
"Ozbiljno, čoveče", reče Hernandez, "mog'o si da pogineš. LAPD je
lako mog'o da ti o'ladi guzicu. Gospodin i gospođa Šenbrun su bili
veoma ljubazni oko svega, s obzirom na blamažu gospodina Šenbruna i
sve. Jeste, povredio si ruku, i žao mi je zbog toga." Hernandez tektonski
slegnu ramenima. "Uostalom, nisi otpušten, čoveče. Samo što sad ne
možemo da te pustimo da voziš. Ako 'oćeš da radiš na zatvorenim
zajednicama, nema problema."
"Ne, hvala."
"Lokali u zakupu? 'Bi radio uveče, u modnom centru Ensino?"
"Ne."
Hernandez skupi oči. "'Si nekad video pice tamo?"
"Ne." ^
Hernandez uzdahnu. "Čoveče, šta je bilo sa onim sranjem što te
snašlo u Noksvilu?"
"U Noksvilu. Odeljenje se odlučilo za suspenziju na neodređeno.
Upad bez odobrenja i propisne podrške."
"A ona kučka što te tužila?"
"Poslednje što sam čuo, nju i sina uhvatili u pljački radnje sa auto-
delovima u Džonson Sitiju." Bio je red na Rajdela da slegne ramenima,
iako ga je od toga zabolelo rame.
"Eto, vidiš", reče Hernandez, ozarivši se, "da si srećan."

U trenutku kada je prolazio Topoglavcem kroz zaključanu i

naoružanu kapiju Šenbrunovih u kanjonu Benedikt, Rajdel je osetio
izmičuće prisustvo nečeg veoma visokog, veoma čistog i klinički
praznog; čin, očišćen od misli; uvrnuto adrenalinsko ushićenje i
nestanak svakog uznemirujućeg vida ličnosti.
I to je bilo - kasnije se prisetio da mu je izgledalo, dok se borio sa
volanom, sekući kroz japanski vrt, preko trema i kroz membranu od
neprobojnog stakla koje je popustilo kao nešto iz sna - sasvim nalik na
onu pređašnju situaciju kada je izvukao pištolj, povukao obarač i prosuo
Kenetu Tarviju mozak, skroz, preko naizgled beskrajnog prostranstva
bele zidne ploče koju se niko nije potrudio da okreči.

Rajdel je svratio do Kedrova da obiđe Sableta.

IntenStraža se ispružila za izolovanu sobicu, da sakrije Sableta od
krstarećih nemani medija. Teksašanin je sedeo u krevetu, žvaćući gumu
i gledajući mali disk-plejer sa ekranom od tečnog kristala koji mu je
ležao na grudima.
"Ratnici 21. veka", reče, kada se Rajdel uvukao u sobu, "Džejms
Vejnrajt, Eni Mekinro, Majkl Bek."
Rajdel se naceri. "Kada je to snimljeno?"
"1982." Rajdel utiša zvuk i pogleda ga. "Ali već sam ga dva puta
gledao."
"Bio sam u radnji, kod Hernandeza, čoveče. Kaže da nema da brineš
za posao."
Sablet pogleda Rajdela praznim, srebrnim očima. "A tvoj posao,
čoveče?"
Rajdela je počela da svrbi ruka ispod naduvanog poveza. Nagnu se i
upeca plastičnu slamku iz male, bele korpe pored postelje. Gurnu
slamku u povez i promuva je okolo. Svrab malo popusti. "Za mene je
ovde gotovo. Ne daju mi da vozim."
Sablet je posmatrao slamku. "Ne bi trebalo da diraš upotrebljene
stvari u bolnici."
"Nemaš ništa zarazno, Sablete. Ti si jedan od najčistijih majčinih
sinova na ovom svetu."
"Ali šta ćeš da radiš, Beri? Moraš od nečega da živiš, čoveče."
Rajdel baci slamku nazad u korpu. "Pa, ne znam. Ali znam da neću
da radim u zatvorenim zajednicama niti u tržnim centrima."
"Šta je bilo sa onim hakerima, Beri? Misliš da će da u'vate one što su
nam smestili?"
"Ne. Ima ih previše. Republika Želje već je neko vreme tu. Federalci
imaju spisak od možda tri stotine 'simpatizera', ali nema izgleda da ih
sve pokupe i provale ko je od njih to uradio. Sem ako neko od njih ne
otkuca kolegu, što se među njima dosta redovno dešava."
"Ali šta im bi da nas onako zajebu?"
"Jebi ga, Sablete, otkud ja znam?"
"Mislim, baš je kvarno", reče Sablet.
"To sigurno, a Hernandez kaže da su mu u LAPD rekli da misle da je
neko 'teo da gospođa Šenbrun bude uhvaćena sa spuštenim gaćama." Ni
Sablet ni Rajdel, zapravo, nisu videli gospođu Šenbrun, jer se pokazalo
da je bila u dečjoj sobi. Ona jeste, ali ne i njena deca; bila su sa tatom u
Vašington Stejtu, da pogledaju iz vazduha tri najnovija vulkana.
Ništa što je ostalo u Topoglavčevom dnevniku te večeri, pošto je
napustio praonicu, nije bilo stvarno. Neko je upao u Husarov kompjuter
i ubacio gomilu vešto sastavljenih i potpuno izmišljenih podataka u
komunikacijski čvor, odsekavši Rajdela i Sableta od IntenStraže i
Zvezde Smrti (koja, naravno, nije imala prekid veza). Rajdel je verovao
da bi neko od onih dobrih starih Mongolaca tamo u praonici mogao da
zna ponešto o tome.

I možda je, u tom časku neprirodne bistrine, dok je prednji kraj

Topoglavca i dalje pokušavao da pregazi raskidane ostatke dve velike
kožne sofe, i sa sećanjem na smrt Keneta Tarvija konačno povraćenim,
Rajdel došao do zaključka da taj ludi uzlet, ta groznica Uradi-Toga, i
nije nešto u šta možeš uvek da se pouzdaš.
"Ali, čoveče", rekao je Sablet, kao da govori za sebe, "oni će da
pobiju tu dečicu." I uz te reči se oslobodio pojasa i našao se van vozila,
sa Glokom u ruci, pre nego što je Rajdel stigao bilo šta da učini. Rajdel
mu je čitav blok zgrada ranije naredio da isključi sirenu i strobove, ali
su svi prisutni u zgradi ionako znali da je stigla IntenStraža.
"Odgovaramo", čuo je Rajdel sebe, i prilepio je futrolu sa Glokom
na uniformu i dograbio bacač, koji je, pored vatrene moći, bio možda
najbolja stvar za borbu u sobi punoj dece. Nogom je šutnuo vrata i
iskočio, pravo kroz inč debelo staklo čajnog stočića. (Morali su da mu
stave dvanaest kopči, ali nije bilo duboko). Sablet je već bio nestao.
Zateturao se napred, stežući debelu žutu cev bacača, maglovito svestan
da mu sa rukom nešto nije u redu.
"Stoj, pederu!" grmnu najgromovitiji glas na svetu, "LAPD! Bacaj to
govno da ti ne oduvam dupe!" Rajdel se nađe u žiži iznenadne i
nepodnošljivo bolne svetlosti, tako bleštave da mu se slivala u oči pune
neshvatanja poput istopljenog metala. "Jesi čuo, mamicu ti tvoju?"
Trzajući se, sa prstima preko očiju, Rajdel se okrenu i ugleda mehuraste
oklopljene bokove borbene letelice koja se spuštala. Silazna struja je
poravnavala sve u japanskom vrtu za šta se već nije postarao
Topoglavac.
Rajdel pusti bacač da padne.
"A sad pištolj, smrade!"
Rajdel dohvati dršku Gloka između palca i kažiprsta. Pištolj se
odvoji, zajedno sa plastičnom futrolom, sa slabim ali razgovetnim
ssrrrrt čičak-trake, zbog nečega čujnim usred borbenog bubnjanja
motora helikoptera.
On ispusti Glok i podiže ruke. Ili pokuša da ih podigne. Leva mu je
bila slomljena.
Sableta su našli petnaest koraka od Topoglavca. Lice i šake su mu se
nadimale kao jarko ružičasti dečji baloni, i činilo se da se guši.
Senbrunov baštovan Bosanac upotrebio je proizvod koji je sadržao
ksilen i hlorisane ugljovodonike da očisti tragove pastela sa stola od
izbeljene hrastovine.
"Koji je njemu kurac?" upita jedan od policajaca.
"Napad alergije", protisnu Rajdel kroz stisnute zube; vezali su mu
ruke lisicama iza leđa, i to je pakleno bolelo. "Morate da ga vozite u
Hitnu pomoć."
Sablet otvori oči, ili bar pokuša.
"Beri."
Rajdel se seti imena filma koji je gledao na televiziji. "Cudesna
milja", reče.
Sablet ga pogleda kroz stisnute kapke. "Nisam gledao", reče i
onesvesti se.

Gospođa Senbrun je te večeri imala u gostima svog pejsažnog

arhitektu iz Poljske. Policajci su je pronašli u dečjoj sobi. Zanemela od
besa, bila je na zanimljiv način uvezana u englesku gumu vrednu par
hiljada dolara, kožu marke Nort Bič i par staromodnih Smit i Veson
lisica za koje je nekome bilo plaćeno da ih pažljivo polira i obloži cmim
hromom - a stručnjak za vrtove je očigledno zapalio u brda kada je čuo
Rajdela kako parkira Topoglavca u dnevnoj sobi.
 3. NE BAŠ ZABAVNA ZABAVA

Čueta nikad nije krala stvari, ili bar nije džeparila druge, a
ponajmanje kada je išla na adrese. Osim jednog usranog ponedeljka
kada je digla naočare onom potpunom govnaru, ali samo zato što joj se
nije dopao.
To je, u stvari, išlo ovako: stajala je pored prozora na devetom
spratu, gledajući napolje prema mostu, preko sivih školjki velikih
prodavnica, a on joj se prišunjao s leđa. Već joj se bilo učinilo da je
prepoznala Skinerovu sobu, tamo, visoko među starim kablovima, kada
joj je vrh prsta dodirnuo gola leđa. Našao se ispod Skinerove jakne,
ispod majice i dirao je.
Nosila je tu jaknu svuda, kao neku vrstu oklopa. Znala je da u ovo
doba godine, u vožnji, valja nositi samo nanoporski materijal, ali je
svejedno nosila Skinerov stari konjski kožnjak, sa bar-kodiranim
značkama Ujedinjenih na reverima. Metalne kuglice na zipovima
zazvečale su kada se okrenula da se oslobodi prsta.
Zakrvavljene oči. Lice koje je izgledalo kao da će se sledećeg
trenutka istopiti. U ustima je imao malu zelenkastu cigaru, neupaljenu.
Izvadio ju je, promešao njenim vlažnim krajem po čašici bistre tečnosti,
nabio je u usta i počeo da sisa. Pri tom joj se neprestano cerio. Kao da je
znao da njoj ovde nije mesto, ne na ovoj žurki i ne u jednom od ovih
starih, ali opasno skupih hotela iznad Girija.
Ali to je bila njena poslednja adresa tog dana, paket za nekog
advokata, u neposrednoj blizini đubrišnih lomača Tenderlojna; oko njih,
šćućureni, svi oni beznadežno baksuzni, bezizgledno i hemijski
izgubljeni. Lica osvetljena vilinskim sjajem malih staklenih lula. Oči
poništene u tom strahotnom i uvek izmičućem zadovoljstvu. Ne, od
toga ju je prolazila jeza, uvek.
Pošto je zaključala i naoružala motor u gluvoj jeci Morisijevog
podzemnog parkinga, popela se pomoćnim liftom u predvorje, gde su
kerovi iz bezbednosti pokušali da joj preuzmu paket, ali nije bilo
izgleda. Predaće ga samo i jedino dotičnom gospodinu Garou u 808,
kao što je pisalo na adresi. Prešli su skenerom preko bar-koda na njenoj
znački Ujedinjenih, stavili paket pod rentgen, naterali je da prođe kroz
detektor metala, i konačno joj pokazali da uđe u lift popločan ružičastim
ogledalima i okovan bronzom kao na bankarskim sefovima.
Popela se do osmog, i hodnika tihog kao neka prašuma iz sna.
Gospodin Garo bio je tamo, sa belim rukavima košulje i kravatom boje
sveže nasutog olova. Potpisao je priznanicu bez dodira pogledima;
preuzevši paket, zatvorio joj je tri mesingana broja na vratima pred
nosem. Proverila je frizuru u iskošenoj mesinganoj nuli, blistavoj kao
ogledalo. Rep joj je štrčao kako treba, pozadi, ali nije bila sigurna da joj
se dopada kako izgleda spreda. Pramenovi su bili predugački. I zato
pretanki, reklo bi se. Pošla je nazad niz hodnik, tonući novim SWAT
cipelama u sveže usisan tepih boje pokisle terakote.
Ali kada su se vrata lifta otvorila, iz kabine je ispala ta Japanka. Ili bi
ispala, da je Čueta nije zgrabila ispod mišica i naslonila je na dovratak.
"Gde žurka?"
"Je l' bar znaš koji broj?" reče Čueta.
"Deveti sprat! Velika žurka!"
Devojčine oči bile su same zenice, a šiške prozirne kao plastika.
I tako se Čueta, sa pravom vinskom čašom punom pravog
francuskog vina u jednoj ruci i najmanjim sendvičem koji je ikada
videla u drugoj, našla tamo, pitajući se koliko će trajati dok hotelski
komjuter ne primeti da je još u zgradi. Bilo je malo verovatno da će je
tražiti ovde, jer je neko očigledno izbrojao gomilu šuški da se ova žurka
dogodi.
Žurka je očigledno bila zatvorenog tipa, jer je videla ljude u
zamračenom kupatilu kako puše led iz delfina od duvanog stakla, čije
su obline bile osvetljene treperavim, plavičastim jezikom industrijskog
upaljača.
I nije bila samo jedna soba, već čitav niz povezanih. I gomila sveta,
takođe, muškarci uglavnom u odelima sa sakoima na četiri dugmeta,
krutim košuljama sa kragnama-daviteljkama, i malim dijamantskim
broševima umesto kravata. Žene su nosile odeću koju je Čueta videla
samo u časopisima. Bogataši, bez sumnje, i stranci. Mada su bogataši,
možda, stranci već zato što su to što jesu.
Nekako je uspela da polegne Japanku na dugačak zeleni kauč, gde je
sada hrkala, na sigurnom, ako niko ne sedne na nju.
Gledajući oko sebe, Čueta zapazi da nije jedina u jeftinoj odeći koja
se nekako provukla unutra. Tip u kupatilu koji je radio velikim žutim
Bikom, na primer, ali je taj bio druga krajnost. Bilo je i par prilično
očiglednih. Profesionalke iz Tenderlojna, reklo bi se, ali je to možda
bila samo prihvaćena kvota lokalnog kolorita da se začini događaj.
A onda i ovaj dupeglavac koji joj se unosio u lice, cereći se svojim
opakim, natreskanim kezom, i ona napipa mali nož na oprugu, drugu
stvar koju je pozajmila od Skinera. Nož je imao udubljenje na oštrici,
koje je trebalo samo pritisnuti vrhom palca da iskoči sečivo, jednoručna
operacija. Skiner joj je rekao da je to fraktalni nož, čija je oštrica više
nego dvostruko duža od same sebe.
"Imam utisak da se baš ne zabavljaš", reče on. Evropljanin, ali nije
bila sigurna odakle. Francuz nije, niti Nemac. I on je nosio kožnjak, ali
ništa nalik na Skinerov. Neka životinja tanke kože naborane kao svila,
boje duvana. Setila se mirisa požutelih časopisa gore u Skinerovoj sobi,
od kojih su neki bili tako stari da su fotografije bile samo prelivi sivog,
onako kako nekag izgleda sam grad, sa mosta.
"Jesam, dok se nisi ti pojavio", reče Čueta, pomislivši da je možda
vreme da krene, jer joj je tip mirisao na nevolju.
"Kaži mi", veli on, odmeravajući jaknu, majicu i biciklistički šorts,
"kakve usluge ti nudiš."
"Koji moj to treba da znači?"
"Očigledno", kaže on, pokazujući na devojke iz Tenderlojna na
drugom kraju sobe, "da nudiš nešto zanimljivije", i vlažno mljacnu
jezikom, "nego one dve."
"Odjebi", reče Čueta, "ja sam glasnik."
Na to mu licem pređe čudna stanka, kao da je nešto prošlo kroz
njegovo pijanstvo i žacnulo ga. Onda zabaci glavu i zasmeja se kao je
čuo najbolji vic na svetu. Ona zapazi mnoštvo veoma belih i veoma
skupih zuba. Bogati nikad nemaju metal u zubima, rekao joj je Skiner.
"'Sam rekla nešto smešno?"
Dupeglavac obriše oči. "Pa mi imamo nešto zajedničko, ti i ja."
"Sumnjam."
"I ja sam glasnik", kaže on, iako izgleda Čueti da bi ga i blaga
uzbrdica naterala da ispusti dušu.
"Kurir", kaže on, kao da podseća sebe na to.
"Onda se projektuj dalje", kaže ona, i zakorači da ga obiđe, ali se
tada ugase svetla, krene muzika, i to je uvod u Hrom Koranovu 'Ona
fura sa Bogom'. Čueta, koja je kao zaluđena za Hrom Koran, i odvaljuje
ih na motoru kad god joj zafali malo goriva da se projektuje dalje,
jednostavno se pokrene na to, i svi igraju, čak i ledenjaci iz kupatila.
Sad kad se dupeglavac uklonio, ili je zaboravljen, primećuje kako joj
taj svet bolje izgleda kada igra. Nađe se ispred devojke u kožnoj suknji,
malim, crnim čizmama sa zveckavim, srebrnim mamuzama. Čueta se
iskezi; devojka uzvrati kezom.
"'Si iz grada?" pita devojka, pošto se 'Ona fura sa Bogom' završila, i
Čueta na trenutak misli da je pitala da li je opštinski kurir. Devojka -
žena - starija je nego što joj je u prvi mah izgledalo; možda blizu
tridesete, ali svakako starija od Čuete. Dobro izgleda, ali ne onako
kupovno; tamne oči, tamna kratka kosa. "San Francisko?"
 Čueta klimne glavom.
Sledeća stvar je starija od nje; onaj crni tip što se pretvorio u belca, a
onda mu lice naprosto otpalo, ako se dobro seća. Potraži pogledom
svoju čašu, ali joj sve izgledaju iste. Njena japanska lutka proigra pored,
ljuljajući šiškama, ne prepoznavši je.
"Kodi obično nađe sve što mu treba, u San Francisku", kaže žena, sa
umorom u glasu, ali se u isto vreme vidi da joj je sve to zabavno.
Nemica, zaključi Čueta po njenom naglasku.
"Ko?"
Žena podigne obrve. "Naš domaćin." Ali ne skida onaj široki i
opušteni kez.
"Tek što sam zalutala ovamo."
"E, kad bih j a to mogla da kažem!" Žena se nasmej a.
"Zašto?"
"Onda bih mogla i da odlutam."
"Ne sviđa ti se?" Iz blizine, miriše skupo. Čueta je odjednom
zabrinuta zbog svojeg mirisa, posle dana provedenog na motoru, bez
tuširanja. Ali je žena uzme za lakat i povede u stranu.
"Ti ne znaš Kodija?"
"Ne." Čueta ugleda pijanca, dupeglavca, kroz dovratak susedne sobe,
gde još gori svetlo. Gleda pravo u nju. "I mislim da je možda vreme da
palim, u redu?"
"Niko te ne tera. Izvini. Samo ti zavidim na mogućnosti."
"'Si Nemica?"
"Padovanka."
Čueta zna za taj deo nekadašnje Italije. Severni, čini joj se. "Ko je taj
Kodi?"
"Kodi voli žurke. Kodi voli ovu žurku. Ova žurka traje već nekoliko
godina. Ako ne ovde, onda u Londonu, Pragu, Makau." Kroz gomilu se
probija momak sa poslužavnikom punim pića. Čueti ne izgleda kao da
radi za hotel. Njegova kruta, bela košulja više nije kruta; potpuno je
otkopčana, zgužvani krajevi vise izvučeni, i ona primeti da mu je kroz
bradavicu na grudima provučena jedna od onih stvari nalik na malu
čeličnu polugu. Njegova kruta kragna je napred otkopčana, a na potiljku
štrči kao smaknuti oreol. Žena uzme čašu belog vina sa poslužavnika.
Čueta odmahne glavom. Na poslužavniku je beli tanjir, sa pilulama koje
liče na doze igrača.
Momak namigne Čueti i ode dalje.
"Čudno ti ovo?" Žena ispije vino i baci ispražnjenu čašu preko
ramena. Čueta čuje lom stakla.
 "A?"
"Kodijeva žurka."
"Aha. Mislim, samo sam upala."
"Gde živiš?" ^
"Na mostu." Čeka reakciju.
Kez se proširi. "Stvarno? To izgleda tako tajanstveno. Volela bih da
odem tamo, ali nema organizovanih tura, a kažu da je opasno."
"Nije", kaže Čueta, pa zastane. "Samo ne treba da budeš previše
doterana, razumeš? Ali nije opasno, čak manje nego u ovom kraju."
Misli na one oko vatri na đubrištima. "Jedino ne treba da ideš na Ostrvo
s blagom. Ne pokušavaj da stigneš od Ouklenda. Drži se ograđene
strane."
"Dopada ti se da živiš tamo?"
"Jebi ga, da. Ne bi' živela nigde drugde."
Žena se osmehne. "Onda imaš sreće, rekla bih."
"Pa", kaže Čueta, osećajući se nezgrapno, "moram d' idem."
"Zovem se Marija."
"Čueta", i pruži joj ruku. Gotovo kao njeno drugo ime. Čueta-Mari.
Rukuju se.
"Zbogom, Čueta."
"Lepo se zabavljaj."
"Ovo nije zabavna žurka."
Nameštajući široka ramena Skinerove jakne, Čueta klimne Mariji i
počne da se probija kroz gomilu. Koja je sad gušća za nekoliko
postotaka, kao da Kodijevi prijatelji još pristižu. Primetila je da sada
ima više Japanaca, listom u ozbiljnim odelima; njihove žene ili
sekretarice sa biserima oko vrata. Ali to im očigledno ne smeta da se
prilagode duhu događaja. Postalo je i bučnije, jer su se ljudi već malo
natreskali. Čuje se onaj neprestani glasni žamor koji nastaje kada
proradi piće, i njoj se zbog toga još više žuri da odmagli.
Nađe se zaglavljena uz vrata kupatila u kome je videla ledenjake, ali
su sada zatvorena. Grupa Francuza govori na francuskom, smeje se i
gestikulira, ali Čueta čuje kako neko unutra povraća. "Prolaz", kaže
čoveku sa leptir-mašnom i kratkom frizurom, i jednostavno se progura
pored njega, prosuvši deo njegovog pića. On nešto kaže za njom na
francuskom.
Počinje zaista da se oseća klaustro, kao ponekad u uredima kada je
recepcioner natera da čeka da nešto preuzme, pa gleda ljude kako idu
tamo-ovamo, i pita se da li to ima neku svrhu ili samo tako idu tamo-
ovamo. Ili je počelo da radi vino, jer inače retko kad pije, i ne dopada
joj se ukus koji oseća u grlu.
Onda se tu iznenada stvori njen pijanac, njen Evro sa onom
neupaljenom cigarom, znojavog čela unetog u lice jedne od devojaka iz
Tenderlojna, mutnih očiju i neodređeno zabrinut. Saterao ju je u ćošak.
I svi su tako zbijeni, tako blizu vratima, hodniku i slobodi, da se Čueta
na trenutak nađe pritisnuta uz njegova leđa, mada to ne prekida
beskrajno zamornu sranje koje prodaje devojci, nipošto, iako je ipak
zario lakat, oštro, u Čuetina rebra da dobije više prostora.
A ona, oborivši pogled, ugleda nešto kako viri iz džepa od kože boje
duvana.
Onda joj se to nađe u ruci, pa zavučeno u prednji deo biciklističkog
šortsa, ona se stvori sa one strane vrata, a dupeglavac pojma nema ni o
čemu.
U iznenadnoj tišini hodnika, dok se zvuci zabave udaljavaju kako
napreduje prema lifu, ima želju da potrči. Istovremeno želi da prsne u
smeh, ali već počinje da oseća strah.
Hodaj.
Pored naslaganih poslužavnika sa žurke, prljavih čaša, tanjira.
Padaju joj na pamet čuvari u predvorju.
Stvar zataknuta u njene gaće.
U hodniku koji se otvara na kraju ovoga, vidi širom otvorena vrata
lifta za osoblje. Neki klinac iz srednje Azije, sa čeličnim kolicima
umrljanim od farbe, natovarenim pljosnatim pravougaonicima
televizijskih ekrana. Dobro je osmotri dok se provlači pored njega.
Njegovo lice sastoji se od samih jagodica, blistavih očiju pod teškim
kapcima, kosa mu visoko ošišana i gotovo uspravna, po modi tog sveta.
Na grudima njegove čiste, sive košulje prikačena je značka službe
obezbeđenja, a oko vrata mu visi VirtuFaks, na crvenoj najlonskoj
vrpci.
"Podrum", kaže Čueta.
Njegov faks pisne. Ona ga podigne, pritisne dugme, zagleda se u
vizir. Stvar u njenom šortsu odjednom kao da je postala ogromna. On
onda pusti faks da mu padne niz grudi, žmirne ^prema njoj, i pritisne
dugme označeno sa B-6. Vrata se teško zatvore i Čueta sklopi oči.
Nasloni se na velike, postavljene ploče okačene na zidovima i želi da
je u Skinerovoj sobi, i da sluša škripu kablova. Pad je tamo sloj ploča
postavljenih na ivici; u sredini štrči sam vrh svežnja kabla u svom
čeličnom sedlu, i Skiner kaže da se u tom kablu nalazi 17464 niti žice.
Svaka je debela kao olovka. Možeš da prisloniš uho na to i da čuješ
kako čitav most zvoni, kada je vetar pravi.
 Lift bez ikakvog razloga staje na četvrtom. Tamo nikoga kada su se
otvorila vrata. Cueta želi da ponovo pritisne B-6, ali natera sebe da
sačeka klinca da to uradi. On to uradi.
A B-6 nije garaža kako ona već očajnički priželjkuje, već neki
lavirint stogodišnjih betonskih tunela, sa podom od napuklih asfaltnih
ploča, sa velikim, starim cevima obešenim o čelične nosače na tavanici.
Vekovna zaliha zaključanih visokih hladnjaka, pedeset usisivača koji
se pune u nizu numerisanih stanica, rolne podnog prekrivača naslagane
kao cepanice. Još ljudi u radnoj odeći, neki u belim kuhinjskim
uniformama, ali ona nastoji da izgleda i da se ponaša, nada se, kao
dostavljač koji je doneo narudžbinu na adresu.
Pronalazi usko stepenište i penje se. Vazduh je vruć i mrtav. Senzori
pokreta uključuju svetlo na početku svakog novog stepeništa. Oseća
težinu čitave drevne zgrade na leđima.
Ali njen motor je tamo, na B-2, iza stuba od obijenog betona.
"Odbi'", kaže motor, kada se našla na metar i po od njega. Ne glasno
kao kola, ali dovoljno odlučno.
Pod slojem spreja koji oponaša rđu i umetničkim namotajima
srebrne trake, geometrija ugljeničnog trupa sa papirnim jezgrom čini da
Cueti zadrhte bedra. Zavlači levu ruku u kolo čitača iza sedišta. Cuje se
sitno, dvostruko zik oslobađanja čestičnih kočnica, i već je u sedlu.
Nikada se nije osećala bolje nego sada, pošto je sprašila uz masnu
rampu i našla se napolju.
 4. PRILIKE ZA ZAPOSLENJE

Rajdelov sustanar, Kevin Tarkovski, nosio je kost u nosu i radio je u

butiku za surfere na jedru koji se zvao Samo Mi Duvaj.
U ponedeljak ujutru, kada mu je Rajdel rekao da više ne radi za
IntenStražu, Kevin je ponudio da pokuša da mu pronađe neki posao u
trgovini opremom za sportove na vodi.
"Imaš solidnu građu, u osnovi", reče Kevin, osmotrivši Rajdelove
gole grudi i ramena. Rajdel je i dalje imao narandžaste pantalone koje je
nosio kada je išao kod Hernandeza. Pozajmio ih je od Kevina. Nedavno
je bio skinuo povez, izduvao ga i nagurao u petolitarsku plastičnu kantu
od farbe koja je služila kao kanta za đubre. Kanta je bila ukrašena
velikom, samolepljivom, belom radom. "Ono, mogao bi redovnije da
vežbaš. I da daš da te tetoviraju. Plemenski crteži, crnim tušem."
"Kevine, pre svega, ne umem da surfujem, sa jedrom ili bez njega. U
životu jedva da sam ušao u okean. Možda par puta, u Tampa Beju."
Bilo je negde oko deset ujutru. Kevin je imao slobodan dan.
"Kad trguješ, nudiš iskustvo, Beri. Kupac traži informaciju, i ti
moraš da je imaš. Ali im nudiš i iskustvo." Da to ilustruje, Kevin kucnu
po svome pet centimetara dugačkom vretenu od glatke, bele, goveđe
kosti. "A onda im prodaš potpuno novu opremu."
"Ali nemam boju."
Kevinov ten bio je približne boje i sjaja kao par umereno smeđih
mokasina 'Koul-Han' koje je Rajdel dobio od tetke za petnaesti
rođendan. Ovo nije imalo nikakve veze sa genetikom ili izlaganjem
nefiltriranoj sunčevoj svetlosti, već je bilo posledica redovnih injekcija i
složenog režima pilula i losiona.
"Pa", prizna Kevin, "trebala bi ti boja."
Rajdel je znao da Kevin ne surfuje, i da nikad nije, ali je donosio
diskove iz radnje i puštao ih na video-naočarima, proučavajući različite
pokrete, i Rajdel nije sumnjao da je Kevin spreman da pruži svaku
informaciju koju bi mogući kupac zatražio. Kao i tako važno iskustvo;
sa svojim kordovanskim tenom, građom negovanom u teretanama i
onom koskom u nosu, zaista je ostavljao utisak. Uglavnom kod žena,
iako to kao da mu nije mnogo značilo.
Ono što je Kevin zaista prodavao bila je odeća. Skupa roba koja je
navodno štitila od ultraljubičastog zračenja i zagađivača u vodi. Imao je
dve pune kutije toga, u zajedničkom ormanu u sobi. Rajdel, koji u tom
trenutku nije bio u prilici da se pohvali garderobom, mogao je slobodno
da prekopava po krpama i da koristi sve što bi mu se dopalo. Čega nije
bilo mnogo, pokazalo se, jer se surfovanje na vetru svodilo na ulje za
sunčanje, crni nanopor ili reflektofleks. Neki od modernijih modela
imali su natpis SAMO MI DUVAJ, osetljiv na ultraljubičasto, koji se
pojavljivao u dane kada je ozonski sloj bio u posebno slaboj formi, što
je Rajdel otkrio kada je poslednji put otišao na pijacu.
On i Kevin delili su jednu od dve spavaće sobe u kući iz šezdesetih
godina u Mar Visti, što je značilo Pogled Na More koga nigde nije bilo.
Neko je duž sredine sobe podigao gipsanu pregradu. Pregrada je na
Rajdelovoj strani bila oblepljena onim istim velikim, belim radama i
zbirkom nalepnica za branik sa mesta poput Čarobne Planine,
Nisanovog Sreza, Diznilenda i Skajvokerovog Parka. U kući je
stanovalo još dvoje ljudi, troje ako se računa i Kineskinja koja je
stanovala u garaži (ali je tamo imala kupatilo samo za sebe).
Rajdel je od većeg dela prve plate u IntenStraži kupio strunjaču.
Kupio ju je na tezgi na pijaci: tamo je bila jeftinija, a tezga se zvala
Futon Maut, što mu se učinilo prilično duhovitim. Igra reči: 'Futon Mouth'
bi se moglo slobodno prevesti kao 'noga na ustima', a 'futon', inače, znači
ležaj, strunjača - prim. prev. Devojka iz Futon Mauta rekla mu je da može
da ćušne dvadeseticu tipu iz Metroa da ga pusti da unese futon u voz,
smotan u zelenu plastičnu kesu koja je Rajdela podsećala na vreću za
leševe.
Kasnije, dok je čekao da skine povez, proveo je dosta vremena na toj
strunjači, zureći u one nalepnice. Pitao se da li je moguće da onoga koji
ih je nalepio zaista nije mrzelo da obilazi sva ta mesta. Hernandez mu je
jednom ponudio da radi u Nisanovom Srezu. IntenStraža je tamo imala
zakupljeno odelenje za iznajmljivanje pajkana. Njegovi roditelji su bili
na medenom mesecu u Diznilendu. Skajvokerov Park bio je gore u San
Francisku; prethodno se zvao Golden Gejt, Zlatni Most, i setio se da je
na televiziji gledao izveštaje o nekoliko prilično umerenih pobuna kada
su ga privatizovali.
"Jesi li u nekoj od mreža za zapošljavanje, Beri?"
Rajdel odmahnu glavom.
"E, onda te ja častim", reče Kevin, i dodade mu kacigu. Bila je
mnogo nezgrapnija od Kareninih lakih naočara: plastična skalamerija
nalik na one što su ih deca koristila za igre. "Stavi je, a ja ću okrenuti
broj."
"Ovaj", reče Rajdel, "to je lepo od tebe, Kevine, ali nisi morao toliko
da se trudiš."
Kevin dodirnu kosku u nosu. "Pa, treba platiti stanarinu."
To je odlučilo. Rajdel nataknu kacigu.
 "A sad", reče Sonja, veselo kao da se zaista tako oseća, "ovde
vidimo da si završio obrazovni program drugog stepena."
"Akademiju", ispravi je Rajdel. "Policijsku."
"Tako je, Beri, ali ovde vidimo da si posle toga bio zaposlen punih
osamnaest dana, pre nego što su te suspendovali." Sonja je izgledala
kao lepojka iz crtanog filma. Nigde pora. Nigde teksture. Zubi su joj
bili nestvarno beli i nalik na stopljenu celinu, nešto što se moglo celo
izvaditi na pregled. Ali ne i pranje, jer nije bilo potrebe: crteži ne jedu.
Međutim, imala je predivne sise; imala je sise kakve bi joj Rajdel sam
nacrtao kad bi imao dara za crtača.
"Pa", reče Rajdel, misleći na Tarvija, "imao sam nekih problema
pošto su me poslali u Patrolu."
Sonja vedro klimnu glavom. "Vidim, Beri." Rajdel se pitao šta zaista
vidi. Ili šta vidi specijalizovani sistem koji ju je koristio kao lutku. Ili
kako vidi. Kako neko kao Rajdel izgleda kompjuterskom sistemu
agencije za zapošljavanje? Ne bogzna kako, zaključio je.
"Potom si se preselio u Los Anđeles, Beri, i vidimo deset nedelja u
službi kod IntenStraže. Odeljenje za oružano čuvanje stambenih
jedinica. Vozač sa poznavanjem naoružanja."
Rajdel pomisli na raketne nosače ispod LAPD koptera. Verovatno
imaju i jedan od onih CHAIN mitraljeza. "Jes'", potvrdi.
"Zatim si napustio IntenStražu."
"Izgleda."
Sonja ga pogleda kao da je upravo priznao, stidljivo, da je izabran za
kongresmena, ili da ima doktorat. "Pa, Beri", reče ona, "sad mi samo
daj sekund da stavim svoju kapu za razmišljanje!" Namignu mu i sklopi
svoje krupne, nacrtane oči.
Bože, pomisli Rajdel. Pokušao je da gleda u stranu, ali Kevinov šlem
nije prikazivao okolinu, pa nije imao kuda. Tu je bila samo Sonja,
prazni pravougaonik njenog stola, ovlašne linije ureda, i zaštitni znak
agencije za zapošljavanje na zidu iza nje. Zbog znaka je izgledala kao
voditeljka nekog kanala koji je prenosio samo veoma povoljne vesti.
Sonja otvori oči. Osmeh joj postade zaslepljujući. "Ti si sa Juga",
reče.
"A-ha."
"Plantaže, Beri. Magnolije. Tradicija. Ali i izvesna tama. Malo
gotike. Fokner."
Fok? "A?"
"Košmarna Naiva, Beri. Bulevar Ventura, Šerman Ouks."
 Kevin je posmatrao kako Rajdel skida šlem i zapisuje adresu i broj
telefona na pozadini prošlonedeljnog People-a. Časopis je pripadao
Moniki, Kineskinji iz garaže; njeni primerci uvek su bili štampani tako
da ne bude pomena o skandalima ili nesrećama, ali sa trostrukom
porcijom vesti iz ljubavnog života slavnih, naročito svega što se
odnosilo na britansku kraljevsku porodicu.
"Nešto za tebe, Beri?" Kevin je izgledao pun nade.
"Može biti", reče Rajdel. "To je u Šerman Ouksu. Skoknuću tamo da
vidim o čemu je reč."
Kevin se igrao svojom koskom. "Mogu da te povezem", reče.

U izlogu Košmarne Naive nalazilo se platno Strašnog Suda. Rajdel

je viđao takve slike na krilima hrišćanskih kombija parkiranih pored
robni kuća. Gomile krvavih olupina automobila i raznoraznih drugih
nesreća, sa spasenim dušama koje lete Isusu, čije su oči malčice suviše
vesele da bi pružile utehu. Ova je imala znatno više pojedinosti nego
one kojih se sećao. Svaka spasena duša imala je lice, kao da zaista
predstavlja nekoga, i bilo ih je nekoliko koje su ga podsećale na poznate
ličnosti. No, slika je i pored toga izgledala kao da ju je naslikao
petnaestogodišnjak ili neka stara dama.
Kevin ga je iskrcao na uglu Sepulvede i morao je da prepešači dva
bloka dok nije našao mesto, pored zidara sa kacigama širokog oboda
koji su nalivali temelj za palmino drvo. Rajdel se pitao da li je na
Venturi bilo pravih palmi pre virusa; zamene su postale tako popularne
da su ih ljudi svuda tražili.
Ventura je bila jedna od onih ulica u Los Anđelesu koje su se
pružale u beskraj. Znao je da mora da je bezbroj puta prošao
Topoglavcem pored Košmarne Naiva, ali su ulice izgledale sasvim
drugačije kada se njima išlo pešice. Pre svega, čovek se osećao prilično
usamljeno, a drugo, mogao je da vidi koliko je većina zgrada trošna i
prašnjava. Prazni prostori iza prljavog stakla, sa požutelim gomilama
starih faksova na podu, a negde i lokvama nečega što nije mogla da
bude kišnica, pa se čovek pitao šta bi to moglo da bude. Prošao bi par
ovakvih mesta, zatim mesto gde su se prodavale naočare za sunce koje
su koštale šest puta više nego Rajdelova stanarina za polovinu sobe u
Mar Visti. Prodavnica naočara za sunce imala bi unajmljenog pajkana
unutra, koji je otvarao vrata.
Košmarna Naiva bila je jedno od takvih mesta, u sendviču između
zatvorene radionice za usađivanje kose i neke propale firme koja je
prodavala osiguranje. KOŠMARNA NAIVA - JUZNJAČKA GOTIKA,
rukom ispisana slova, kvrgava i čupava, kao nožice komarca u crtanom
filmu, bela na crnom. Ali su ispred lokala bila parkirana dva skupa
vozila: srebrnosivi rejndž rover, nalik na Topoglavca doteranog za
matursko veče, i jedan od onih prastarih malih porše dvoseda koji su
Rajdelu uvek izgledali kao da im je otpao ključ za navijanje. Široko je
obišao porše; takva kola su obično imala super-osetljive zaštitne
sisteme, ujedno i super-agresivne.
Kroz neprobojna staklena vrata posmatrao ga je unajmljeni žaca; nije
bio iz IntenStraže, već iz neke manje organizacije. Rajdel je od Kevina
pozajmio ispeglane pantalone. Bile su mu malo uske u struku, ali su
šišale narandžaste 'pumparice' za sto dužina. Nosio je crnu majicu
IntenStraže sa namerno načinjenim rupama, Stetson i SWAT cipele.
Dvoumio se da li se crno slaže sa maskirnim. Pritisnuo je dugme.
Unajmljeni žaca pritisnu svoje, kojim su se otključavala vrata.
"Imam zakazan razgovor sa Džastinom Kuper", reče on, skidajući
naočare.
"Ima klijenta", reče unajmljeni žaca. Po izgledu mu je bilo oko
trideset godina, i kao da je bio sa neke farme u Kanzasu ili drugde.
Rajdel pogleda preko i vide mršavu, crnokosu ženu. Razgovarala je sa
nekim debeljkom ćelavim kao kugla. Činilo se da pokušava nešto da mu
proda.
"Sačekaću", reče Rajdel.
Seljak ne odgovori. Prema državnom zakonu, nije smeo da nosi
oružje, već samo industrijski omamljivač koji mu je bio u izlizanoj
plastičnoj futroli, ali je verovatno pakovao još nešto. Možda jedan od
onih onih malih, ruskih, ilegalnih proizvoda sa nekim ludačkim
kalibrom, prvobitno namenjenih za uništavanje tenkovskih motora.
Rusi, koji nikad nisu bili naročito oprezni, oglašavali su prodaju u
subotnjim večernjim emisijama.
Rajdel pogleda okolo. Taj stari Sud je veliki gotovo k'o cela radnja,
zaključi. Njegov otac je uvek tvrdio da su ti hrišćani patetični.
Milenijum je došao i prošao, nigde Strašnog Suda, a oni su i dalje lupali
u istu kantu. Sablet i njegovi u onom kampu prikolica u Teksasu, i to
gledanje starih filmova za Prečasnog Falona - bar je mirisalo na neko
kretanje.
Pokušao je da provali šta to gospođa prodaje debeljku, ali ona opazi
njegovo zveranje, i to nije bilo dobro. Zato se povukao dublje u radnju,
pretvarajući se da razgleda robu. Tamo je u staklenim vitrinama bio
izložen čitav niz onih gadnih paukolikih venaca, u izbledelim
pozlaćenim ramovima. Rajdelu su venci izgledali kao da su napravljeni
od počupane ljudske kose. Tu su zatim bili natruli, dečji mrtvački
sanduci, a u jednom je bio zasađen bršljan. Bilo je čajnih stočića
napravljenih, pretpostavljao je Rajdel, od starih nadgrobnih spomenika,
sa natpisima koji su bili tako izlizani i izbledeli da se nisu mogli
pročitati. Zaustavio se pored krevetskog uzglavlja od zavarenih figura
malih crnaca koje je u Noksvilu bilo zabranjeno držati na travnjaku.
Crnčići su bili sveže oslikani, sa velikim, crvenim, konjskim kezovima.
Ležaj je imao pokrivač sa rukom izvezenom šarom u obliku južnjačke
zastave. Kada je potražio privezak sa cenom, pronašao je samo žutu
nalepnicu na kojoj je pisalo PRODATO.
"Gospodine Rajdel? Smem li da vas zovem Beri?" Vilica Džastine
Kuper bila je tako uska da se činilo da u njoj nema mesta za uobičajeno
sledovanje zuba. Kosa joj je bila kratko podsečena, uglačani
tamnosmeđi šlem. Odeća joj se sastojala od par tamnih, lepršavih
komada koji su verovatno služili da prikriju činjenicu da je građena kao
komarac. Po govoru se uopšte nije dalo zaključiti da je sa juga, ili
uopšte odnekud, i na njoj se videla nekakva napetost, kao da je
načinjena od zategnutih žica.
Rajdel vide debeljka kako izlazi i napolju zastaje da isključi zaštitni
sistem rejndž rovera.
"Naravno."
"Vi ste iz Noksvila?" Opazio je da diše suspregnuto, kao da ju je
strah da joj ne pozli od vazduha.
"Tako je."
"Po naglasku se ne bi reklo."
"Pa, voleo bih da i drugi tako misle." Osmehnuo se, ali mu ona nije
uzvratila osmeh.
"Da li vam je porodica iz Noksvila, gospodine Rajdel?"
Sranje, pomisli on, 'ajde, zovi me Beri, neću te ujesti. "Otac jeste,
mislim. Maj čina porodica je poreklom uglavnom negde iz okoline
Bristola."
Tamne oči Džastine Kuper, sa vrlo malo beonjača, bile su uperene
pravo u njega, ali kao da ništa nisu primale. Ocenio je da joj je između
četrdeset i pedeset.
"Gospođo Kuper?"
Ona se trgnu kao opečena.
"Gospođo Kuper, šta je ono nalik na vence u onim starim
ramovima?" Pokaza onamo.
"Memorijalni venci. Jugozapadna Virdžinija, kraj devetnaestog i
početak dvadesetog veka."
 Dobro je, pomisli Rajdel, počela je da govori o robi. On ode do
venaca da ih bolje pogleda. "Liči na kosu", reče.
"Pa, i jeste", reče ona. "Šta bi drugo moglo da bude?"
"Ljudska kosa?"
"Naravno."
"Mislite, kosa sa mrtvaca?" Sada je prepoznao sićušne prepletaje
kose, upletene u čvoriće nalik na cvetove. Bila je bez sjaja i bez boje.
"Gospodine Rajdel, bojim se da sam protraćila vaše vreme."
Oprezno se pokrenula prema njemu. "Dok sam razgovarala sa vama
preko telefona, imala sam utisak da ste, kako da kažem, više sa Juga."
"Kako to mislite, gospođo Kuper?"
"Ono što ovde nudimo ljudima jeste određena vizija, gospodine
Rajdel. Određena doza tame, takođe. Gotički kvalitet."
Prokletstvo. Ona lutka koja govori iz agencije puštala je istu pesmu,
od reči do reči.
"Pretpostavljam da niste čitali Foknera?" Podigla je ruku da ukloni
nešto nevidljivo u vazduhu ispred lica.
Opet to. "Ne."
"Ne, verujem da niste. Vidite, gospodine Rajdel, ja tražim osobu
koja će umeti da prenese tu tamu. Duh Juga. Košmarni san
senzualnosti."
Rajdel zatrepta.
"Ali kod vas ne osećam da mi to prenosite. Žao mi je." Činilo se da
se nevidljiva paučina ponovo spustila gde je bila.
Rajdel pogleda prema unajmljenom žaci, ali ovaj kao da nije čuo
ništa od toga. Pošteno rečeno, izgledao je kao da spava.
"A ja mislim, gospođo", reče Rajdel, pažljivo, "da ste luđi od džaka
čmarova."
Njoj poskočiše obrve. "To."
"Štato?"
"Boja, gospodine Rajdel. Vatra. Mračna verbalna polihromija gotovo
nezamislivo poodmaklog raspadanja."
Rajdel stade da razmisli o ovome. Uhvati sebe kako zuri u krevet od
baštenskih figura. "Sigurni ste da nemate pritužbi od ljudi drugih rasa
zbog ovakvih stvari?"
"Naprotiv", reče ona, sa novom oštrinom u glasu, "izuzetno dobro
poslujemo sa bolje situiranim žiteljima Saut Sentrala. Njima, znate, ne
nedostaje osećaj za ironično. Pretpostavljam da su prisiljeni da ga
imaju."
Sada će morati da pešači do najbliže stanice podzemne, da se odveze
kući i kaže Kevinu Tarkovskom da nije bio dovoljno sa juga.
Unajmljeni žaca mu je otvorio vrata.
"A odakle ste vi, gospođo Kuper?" upita je.
"Iz Nju Hemšajra", reče ona.
Bio je na pločniku, pred vratima koja su se zatvarala.
"Jebeni Jenkiji", poveri se poršeu. Isto bi rekao njegov otac, ali je
njemu sada bilo teško da to poveže sa nečim određenim.
Ulicom prođe jedna od onih velikih, zglobnih, nemačkih, teretnih
platformi, sa pogonom na repino ulje. Rajdel ih je mrzeo. Izduvni
gasovi su im zaudarali na pečenu piletinu.
 5. PROBLEMI SA TRAVOM

Kurirovi sni sačinjeni su od rastopljenog metala, senki koje vrište i

jure, planina boje betona. Na obronku sahranjuju siročad. Bledoplavi,
plastični mrtvački sanduci. Na nebu, oblaci. Visoka sveštenikova kapa.
Ne primećuju dolazak prve granate iz pravca betonskih planina. Granata
buši rupu u svemu: obronku, nebu, plavom sanduku, ženinom licu.
Zvuk suviše ogroman da bio bio zvuk, ali ipak iza njega, oni čuju,
tek sad, kako se približava daleko i svečarsko praskanje karteča, uredni
oblačići dima na sivom boku planine.
Uspravlja se, sam u širokoj postelji, pokušavajući da izbaci krik, i te
reči su na jeziku koji je sebi zabranio da koristi.
Seva mu u glavi. Pije bezukusnu vodu iz čeličnog bokala na noćnoj
komodici. Soba se ugiba, zamućuje, vraća u žižu. Prisiljava se da
ustane, pa otapka, nag, do visokih staromodnih prozora. Povlači zastore
u stranu. San Francisko. Zora nalik na potamnelo srebro. Utorak je. Nije
više u Meksiku.
U belom je kupatilu, mršti se u iznenadnoj svetlosti, utrljava hladnu
vodu u utrnulo lice. San se povlači, ali ostavlja talog. On drhti, hladne
pločice mrznu mu tabane. Kurve na žurki. Taj Harvud. Dekadentan.
Kurir ne odobrava dekadenciju. Njegov posao ga dovodi u dodir sa
pravim bogatstvom, istinskom moći. Susreće sadržajne ljude. Harvud je
bogatstvo bez sadržaja.
Gasi svetlost u kupatilu i pažljivo se vraća u krevet, pazeći da ne
podbode bol u glavi.
Sa prugastim jorganom navučenim do brade, počinje da priziva
prethodno veče. Postoje praznine. Preterao je. Protivnik je preterivanja.
Harvudova žurka. Glas iz telefona, nalaže mu da bude tamo. Već je bio
popio nekoliko pića. Vraća mu se devojčino lice. Bes, prezir. Njena
kratka, tamna kosa štrči u klinovima.
Očne jabučice kao da su mu prevelike za duplje. Kada ih protrlja,
opkole ga zaslepljujući, bolesni bleskovi svetlosti. Hladni teret vode
preliva mu se u želucu.
Seća se da je sedeo za širokim stolom od mahagonija i pio. Pre
poziva, pre žurke. Seća se dve otvorene kutije pred njim, istovetne. U
jednoj čuva nju. Druga je za ono što mu je povereno. Kutija je skupa,
ali on ne sumnja da je informacija koju sadrži dragocena. Sklapa
grafitne drške i zatvara kutiju. Zatim dodiruje kutiju koja čuva sve njene
tajne, belu kuću na padini, oslobađanje koje ona nudi. Stavlja kutije u
džepovejakne.
 Ali sada je napet, pod jorganom, želuca zgrčenog od navale bojazni.
Nosio je jaknu na toj žurki, čijeg se većeg dela ne seća.
Ne obazirući se na damare u glavi, izvlači se iz kreveta i pronalazi
jaknu na podu, zgužvanu pored stolice.
Srce mu lupa.
Tu je. Ono što treba da isporuči. Zatvoreno u unutrašnjem džepu. Ali
ostali džepovi su prazni.
Nema je. Pretura po ostaloj odeći. Na rukama i kolenima, sa pulsom
agonije iza očiju, zaviruje ispod stolice. Nema je.
Ali nju, ipak, može da zameni, podseća se, još na kolenima, sa
jaknom u rukama. Pronaći će prodavca softvera te vrste. U poslednje
vreme, sada priznaje sebi, činilo mu se da je počela da gubi oštrinu.
Razmišljajući o ovome, posmatra svoje ruke kako povlače zatvarač
unutrašnjeg džepa i izvlače kutiju u kojoj je njegova pošiljka, njihovo
vlasništvo, ono što se mora predati. Otvara kutiju.
Izlizani, crni, plastični okvir, etiketa na kaseti izbledela i nečitka,
žuta providnost zrna slušalica.
Cuje kako mu se iz grla otima visok, piskav zvuk. Isti onakav kakav
mora da je proizveo onda kada je pala prva granata.
 6. MOST

Pazeći da tačno izračuna trideset odsto za bakšiš, Jamazaki plati

vožnju i iskobelja se sa propalog zadnjeg sedišta taksija. Vozač, kome
je bilo poznato da su svi Japanci bogati, mrgodno izbroja pocepane,
prljave novčanice, pa ubaci tri petodolarska novčića u napuklu šolju od
termosa sa logoom Nisanovog Sreza, prilepljenu trakom na izbledelu
komandnu tablu. Jamazaki, koji nije bio bogat, prebaci kaiš torbe na
rame, okrenu se i pođe prema mostu. Kao i uvek, srce mu je zalupalo
kada bi ga video, u jutarnjoj svetlosti koja je koso padala kroz složenost
njegovog sekundarnog sklopa.
Celovitost njegovog raspona bila je stroga kao i sam savremeni
program, ali je oko ovoga ipak iznikla nova stvarnost, okrenuta svojim
obzirima. Ovo se dogodilo postupno, bez ikakvog plana, uz upotrebu
svih postojećih tehnika i materijala. Ishod je bio nešto amorfno,
iznenađujuće organsko. Uveče, osvetljeno božićnim sijalicama,
recikliranim neonom, bakljama, mesto je posedovalo neku nestvarnu,
srednjevekovnu energiju. Po danu, gledano iz daljine, podsećalo ga je
na ruševine engleske Brajtonske luke, kao viđeno kroz neki napukli
kaleidoskop lokalne izrade.
Čelične kosti mosta, njegove napregnute tetive, bile su zatrpane
talogom snova: saloni za tetoviranje, sale sa automatima za igru, mutno
osvetljene šatre sa naslaganim časopisima u raspadanju, prodavnice
raketa za vatromet, ribolovačkih mamaca, kladionice, suši-kuhinje,
ilegalne zalagaonice, travarnice, berbernice, barovi. Snovi o trgovini,
njihova obitavališta obično u nivou nekadašnjih platformi za drumski
saobraćaj, a iznad njih, sve do vrhova kula-nosača kablova, dizao se
zamršeno privezani geto, sa nikad prebrojanom populacijom i zonama
ličnijih fantazija.
Tri nedelje ranije, kada ga je prvi put video, bila je noć. Stajao je u
magli, među prodavcima voća i povrća, sa robom rasprostrtom na
ćebadima. Zurio je u grotlo pećine za sobom, a srce mu je lupalo. Ispod
nepravilnog luka od napabirčenog neona dizala se para iz kotlića uličnih
prodavaca supe. Sve se to mešalo, tvorilo zastore, topilo u magli.
Teleprisustvo je moglo samo da nagovesti magiju i jedinstvenost mesta,
i on je polako išao dalje, u neonsko ždrelo i prosjački karneval otpadnih
materijala, u potpunoj opčinjenosti. Vilinska zemlja. Kišom posrebrena
iverica, lomljeni mermer sa zidova zaboravljenih banaka, talasasta
plastika, uglačani mesing, šljokice, oslikano platno, ogledala, hrom, koji
je izgubio sjaj i počeo da se ljušti na slanom vazduhu. Toliko stvari,
previše za njegove omamljene oči; znao je da nije putovao uzalud.
Na ovome svetu, zacelo, nije bilo veličanstvenijeg Tomasona.
Sada, u utorak ujutro, ponovo je zakoračio tamo, u već poznato
komešanje - kolica sa ledom i ribom, čangrljanje mašine koja je pravila
tortilje - i nekako pogodio put do kafeterije čija je unutrašnjost imala
teksturu drevnog feribota, mrki, izubijani lak povrh teškog sirovog
drveta, koje kao da je neko isekao, u komadu, sa nekog umornog javnog
plovila. Što je sasvim moguće, pomislio je, sedajući za dugačak šank;
prema Ouklendu, iza avetinjskog ostrva, u trupu 747 bez krila bile su
smeštene kuhinje sedam Tai restorana.
Mlada žena za šankom imala je tetovirane narukvice u obliku
stilizovanih indigo-guštera. Zatražio je kafu. Stigla je u debeloj i teškoj
porcelanskoj posudi. Izvadio je beležnicu iz torbe, uključio je i
nažvrljao kratak opis šolje, tanane šare pukotina u glaziranoj površini,
nalik na mozaik od belih pločica u minijaturi. Srkućući kafu, listao je
beleške od prethodnog dana. Um onog Skinera bio je u mnogome sličan
mostu. Tu su se taložile stvari, oko nekog neznanog prvobitnog
ustrojstva, sve dok nije došlo do kritične tačke i nastanka novog
programa. Ali šta je bio taj program?
Zatražio je od Skinera da objasnio kako se odvijalo taloženje iz koga
je nastalo sadašnje stanje sekundarnog sklopa. Kakve su bile pobude
svih tih samostalnih graditelja? Njegova beležnica je snimila čovekov
nepovezani, nejasni odgovor, protumačila ga i prevela.

Bio je taj tip, pecao je. Nešto se zakačilo. Izvukao bicikl. Sav
prekriven školjkama. Svi su se smejali. Uz'o je taj bicikl i napravio
mesto gde se jede. Čorba od školjki, hladne kuvane dagnje, meksičko
pivo. Bicikl okčio iznad šanka. Unutra samo tri stolice, a cela kutija
obešena da štrči nekih osam stopa izvan, pričvršćena Super-Lepkom i
okovima. Zidovi unutra oblepljeni razglednicama. Kao šindrom. Noću
bi se zavukao da prespava iza šanka. Jednog jutra, nema ničeg. Iskidani
okovi, nešto cepki još zalepljenih za zid berbernice. Kad pogledaš dole,
mog'o si da vidiš vodu između stopala. Razumeš, suviše ga je isturio
napolje.

Jamazaki je posmatrao paru koja se dizala iz šolje, zamišljajući

bicikl obrastao u školjke, još jedan moćan Tomason. Skiner je izgledao
zainteresovan za pojam, i beležnica je snimila Jamazakijev pokušaj da
objasni poreklo i značenje njegove trenutne upotrebe.
 Tomason je bio američki igrač bezbola, naočita i snažna pojava.
Prešao je u Jomijuri Džajantse 1982, za velike pare. Onda je otkriveno
da ne može da pogodi loptu. Pisac i umetnički zanatlija Gempei
Akazegava upotrebio je njegovo ime da opiše određene beskorisne i
neobjašnjive spomenike, besmislena, a opet na neki način umetnička
mesta u urbanom pejsažu. Ako želite, mogu da pozovem i prevedem
današnje definicije iz našeg Gendai Jogo Kisočišiki, to jest Osnovnog
značenja savremenih pojmova.

Ali je Skiner - sed, neobrijan, beonjača požutelih i išaranih

popucalim venama - samo slegnuo ramenima. Troje žitelja koji su
prethodno pristali da odgovaraju na pitanja proglasili su ga
starosedeocem, jednim od prvih koji su ostali na mostu. I sam položaj
njegove sobe govorio je o određenoj počasti, iako se Jamazaki pitao da
li bi iko pozdravio mogućnost da gradi na vrhu jedne od nosećih kula.
Pre ugradnje električnog lifta, uspon mora da je bio prava pustolovina.
A danas, sa bolesnim kukom, starac je, zapravo, bio invalid, zavisan od
suseda i devojke. Donosili su mu hranu, vodu, održavali hemijski toalet.
Devojka je zauzvrat, pretpostavljao je Jamazaki, imala krov nad
glavom, iako mu se njihov odnos činio nekako dublji, složeniji.
Ali ako je Skinera bio teško razumeti zbog godina, karaktera, ili oba,
devojka koja je stanovala s njim bila je nejasna na onaj prosečan,
sumoran način koji je Jamazaki povezivao sa mladim Amerikancima.
Iako je to moglo biti naprosto zato što je on, Jamazaki, bio stranac,
Japanac, koji postavlja previše pitanja.
Pogledao je niz šank, da osmotri jutarnje profile ostalih gostiju.
Amerikanci. Činjenica da je stvarno tu sa njima, da pije kafu, i dalje je
imala žicu nestvarnog u sebi. Kako neobična situacija. Počeo je da
zapisuje u beležnicu, olovka je kuckala po ekranu.

Stan se nalazi u visokoj kući iz viktorijanskog doba, sagrađenoj od

drveta, veoma umešno obojenog, u četvrti gde imena ulica odaju počast
američkim političarima iz devetnaestog veka: Klej, Skot, Pirs, Džekson.
Jutros, kada sam izlazio iz stana, primetio sam, na najvišem stubu,
tragove nestale šarke. Pretpostavljam da je na njoj nekada bila
sigurnosna kapija za decu. Idući ulicom Skot u potrazi za taksijem,
naišao sam na raskvašenu razglednicu, licem na pločniku. Uske crte lica
mučenika Šejplija, sveca AIDS-a, izobličene od kiše. Veoma setno.

"Nisu smeli to da kažu. Za Godzilu, mislim."

 Jamazaki uhvati sebe kako trepće u otvoreno lice devojke za
šankom.
"Kako, molim?"
"Nisu smeli to da kažu. Za Godzilu. Nije u redu da se sprdaju. I mi
smo ovde imali zemljotrese, ali nam se vi niste smejali zbog toga."
 7. DA ZNAM DA SI DOBRO

Hernandez je pošao za Rajdelom u kuhinju kuće u Mar Visti. Nosio

je plavi radni kombinezon i one blesave nemačke sandale sa hiljadu
jezičaka koji ti masiraju tabane. Rajdel ga nikada pre nije video u
civilnoj odeći, i to je za njega bio svojevrstan šok. Na mišicama je imao
one velike staromodne tetovirane simbole: rimski brojevi, obeležja
bandi. Stopala su mu bila smeđa, nabijena i nekako medveđa.
Bio je utorak, jutro. U kući nije bilo nikoga. Kevin je bio u Samo Mi
Duvaj, a ostali svako svojim poslom. Monika je možda bila u garaži, ali
je nju ionako retko viđao.
Rajdel je uzeo kesu sa pahuljicama iz kredenca iz pažljivo je
razmotao. Otprilike dovoljno za činiju. Otvorio je frižider i izvadio
litarski plastični sud sa patent-poklopcem, oblepljen komadom trake.
Na traci je debelim markerom bio ispisao MLEKO ZA
EKSPERIMENTE.
"Šta je to?" upita Hernandez.
"Mleko."
"Zašto piše 'za eksperimente'?"
"Da ga niko ne bi pio. To sam smislio u internatu na akademiji."
Istresao je pahuljice u činiju, potopio ih mlekom, pronašao kašiku i
odneo doručak na kuhinjski sto. Sto je imao klimavu nogu, tako da se
pri jelu nije smelo oslanjati laktovima na njega.
"Kako ruka?"
"Dobro." Rajdel je zaboravio na pravilo o laktovima. Mleko i
pahuljice pljusnuše preko izgrebane, bele plastične ploče.
"Čekaj." Hernandez ode do radne ploče i otcepi debelu gužvu
papirnih ubrusa bež boje.
"Pripadaju onome, kako se zvaše", reče Rajdel, "i taj nimalo ne
miriše kada mu ih trošimo."
"Opit sa ubrusima", reče Hernandez i dobaci ih Rajdelu.
Rajdel pokupi mleko i veći deo pahuljica. Nije imao pojma zašto je
Hernandez došao kod njega, ali isto tako nije imao pojma da Hernandez
vozi beli daihacu sniker sa animiranim hologramom vodopada na
poklopcu motora.
"Lepa ti ta kola napolju", Rajdel mahnu glavom prema parkingu,
tovareći kašikom pahuljice u usta.
"To je auto moje ćerke Roze. Vozio sam ga na opravku, čoveče."
Rajdel sažvaka i proguta. "Kočnice, ili?"
"Jebeni vodopad. Trebalo bi da prikazuje male životinje kako izlaze
iz žbunja i kao gledaju u vodopad, znaš." Hernandez se nasloni na
ploču, opružajući i skupljajući nožne prste u naježenim sandalama.
"Neke, kao, kostarikanske životinje, znaš. Ekološka tema. Mala je
prodala dušu zelenima. Naterala nas da izvadimo ono malo travnjaka, i
da posadimo one puzavice što liče na sive paukove. Ali oni u servisu
nikako da nateraju jebene životinje da iziđu, čoveče. Imamo garanciju i
sve, ali je to, znaš, silna gnjavaža." Zatresao je glavom.
Rajdel dovrši pahuljice.
"Jesi bio nekad u Kostariki, Rajdele?"
"Ne."
"Divota božja, čoveče. Kao Švajcarska."
"Ni tamo nisam bio."
"Ne, mislim ono šta rade sa podacima. Kao Švajcarci sa lovom."
"Misliš na luke podataka?"
"To. Pametan svet. Nemaju armiju, mornaricu, vazdušne snage;
neutralni. I samo čuvaju podatke."
"Bez obzira na to šta je posredi?"
"Jebeno tačno. Pametan svet. A lovu troše na ekologiju, čoveče."
Rajdel je odneo činiju, kašiku i natopljenu gužvu hartije do
sudopere. Isprao je činiju i kašiku, obrisao ih ubrusima, a onda ih
gurnuo što je dublje mogao ispod ostalih otpadaka u kesi ispod
sudopere. Uspravivši se, zagleda se u Hernandeza. "'Mogu nešto da
učinim za tebe, šefe?"
"Obrnuto." Hernandez se osmehnu. No, taj osmeh zbog nečega nije
bio ubedljiv. "Razmišljao sam o tebi. Tvojoj situaciji. Nije dobra. Nije
dobra, čoveče. Sada više nikako ne možeš nazad u pajkane. A pošto si
dao otkaz, ne mogu čak ni da te uzmem da radiš zatvorene zajednice za
IntenStražu. Možda bi mog'o da dobiješ mesto običnog dustabanlije, da
se stiskaš u kabini u nekoj prodavnici pića. Radio bi to?"
"Ne."
"Pametno, jer bi ti dupe tako najpre postalo pokojno. Neko bi ušao i
oduvao i tebe i kabinu, čoveče."
"Trenutno šacujem jedno mesto u trgovini."
"Sereš? U trgovini? Šta prodaješ?"
"Krevetska uzglavlja napravljena od baštenskih figurica od livenog
gvožđa. Slike od ljudske kose stare sto godina."
Hernandez zažmiri i otisnu se od radne ploče prema dnevnoj sobi.
Rajdel pomisli da odlazi, ali on samo započe da kruži. Rajdel ga je
nekoliko puta video da to radi u svojoj kancelariji u IntenStraži.
Stigavši do ulaza u dnevnu sobu, okrenu se i priđe Rajdelu.
 "Ne znam, čoveče, ponekad umeš da budeš tako zajeban. Moglo bi
bar nekad da ti padne na pamet da možda želim da ti pomognem, znaš."
Pa ponovo zaokrenu prema dnevnoj sobi.
"Sami mi reci o čemu je reč, važi?"
Hernandez se zaustavi, okrenu, uzdahnu. "Nikad nisi bio u SeKalu,
je l' tako? Druga država, drugi zakoni, druga atmosfera, k'o da je jebena
druga zemlja, ali mi i tamo radimo neko sranje. Više poslovnih zgrada,
puno hotela. Zatvorene zajednice nisu tako velike, bar ne kad se
pomeriš u rubne gradove. Konkord, Poslovni Centar Hacijenda i tako
to. Radimo i dobar deo toga."
"Ali to je ista firma. Ako neće da me zaposle ovde, neće ni tamo."
"Jebeno tačno. Niko ne govori o zapošljavanju. Reč je o tome da bi
tamo za tebe možda bilo posla sa jednim tipom. Taj je slobodan strelac.
Ponekad, kad zagusti, kompanija ubaci u igru nekoga. Ali tip nije
IntenStraža. Slobodan strelac. Naši gore upravo imaju jednu takvu
situaciju."
"Čekaj malo. O čemu mi ovde govorimo? Govorimo li o privatnom
oružanom obezbeđenju?"
"Tip je tragač. Znaš šta je to?"
"Nalazi one što se kriju zato što nisu vratili dug, platili kiriju, i tako
to?"
"Ili odveli dete u slučaju obostranog starateljstva, takve stvari. Ali,
znaš, takvi nestanci se danas uglavnom rešavaju preko mreže. Samo
kljukaš DatAmeriku njihovim podacima, i na kraju ih nađeš. Ili se", on
slegnu ramenima, "jednostavno obratiš policiji."
"Znači da je ono što tragač uglavnom radi..." započe Rajdel, setivši
se jednog nastavka Policajaca u nevolji koji je gledao sa ocem.
"Obavlja posao bez mešanja policije."
"Ili prijavljene detektivske agencije."
"To." Hernandez ga je posmatrao.
Rajdel prođe pored njega u dnevnu sobu, osluškujući kako nemačke
sandale cvile za njim po kuhinjskom podu od izlizanih pločica. Neko je
prethodno veče pušio u kuhinji. Osećao je miris. Bio je to prekršaj
kućnog reda. Gazda bi im odrao kožu zbog toga. Gazda je bio srpski
emigrant koji je vozio petnaest godina star BMW, nosio jedan od onih
otkačenih tirolskih šeširića i insistirao da ga zovu Voli. Pošto je znao da
Rajdel radi za IntenStražu, Voli ga nije ostavio na miru dok mu nije
pokazao baterijsku svetiljku koju je držao zakačenu ispod table u
BMW-u. Bila je dugačka otprilike stopu i imala je dugme koje je
izbacivalo dobru dozu nervnog gasa. Pitao je Rajdela da li misli da je to
'dovoljno'.
Rajdel je slagao. Rekao je da oni koji uzimaju, na primer, velike
doze igrača, zapravo vole šmrk ili dva dobrog nervnog gasa. Čisto da
im pročisti sinuse. Da ih malo prodrma, pomogne im da odlepe.
Rajdel obori pogled i prvi put primeti da je tepih u dnevnoj sobi u
Mar Visti ista ona stvar po kojoj je puzao u stanu Tarvijeve ženske u
Noksvilu. Možda nešto čisći, ali isti. Tek je sada primetio.
"Slušaj, Rajdele, niko te ne tera da uzmeš. Samo imaj u vidu da sam
se dovezao ovamo, iako mi je slobodan dan. Zavrnuli te neki hakeri,
naseo si, odgovorio si prejako, sve to mogu da razumem. Ali to se
dogodilo, čoveče, to ti stoji u dosjeu, i ovo je sve što mogu da učinim.
Ali, čuj, ako obaviš posao za kompaniju, možda se pročuje do
Singapura."
"Hernandeze."
"A danas mi je slobodan dan."
"Čoveče, ne znam ništa o pronalaženju ljudi."
"Umeš da voziš. To je sve što traže. Samo da voziš. Da voziš
tragača, razumeš? Čovek je sjebao nogu i ne može da vozi. A ovo je,
recimo, delikatna stvar. Zahteva zrno soli u glavi. Rekao sam im da ti to
možeš, čoveče. Bogme, jesam. Rekao sam im."
Monikin primerak People-a je ležao na kauču, otvoren tamo gde je
bila priča o Gudrun Viver, onoj sredovečnoj glumici koja je upravo
pronašla Gospoda zahvaljujući prečasnom Vejnu Felonu, taman na
vreme da joj slika iziđe u People-u. Slika je bila na celoj strani i
prikazivala ju je kako leži na kauču u dnevnoj sobi, zaneto zureći u niz
monitora koji su prikazivali jedan te isti stari film.
Rajdel vide sebe na futonu iz Futon Mauta, kako zija u one krupne,
samolepljive cvetove i nalepnice za kola. "Je li to dozvoljeno?"
Hernadez se pljesnu po plavom platnu bedra. Zvučalo je kao pucanj
pištolja. "Dozvoljeno? Ovde govorimo o Korporaciji IntenStraža.
Govorimo o jebenim ajkulama. Pokušavam da ti pomognem, čoveče. Pa
zar misliš, jebi ga, da bi' tražio da radiš nešto nedozvoljeno?"
"Ali u čemu je kvaka, Hernandeze? Samo odem tamo i vozim?"
"Jebeno tačno! Voziš! Gos'in Vorbejbi kaže vozi, ti voziš."
"Ko?"
"Vorbejbi. Ime mu je Lusijus Vorbejbi."
Rajdel podiže Monikin People i pronađe sliku Gudrun Viver i
Prečasnog Vejna Felona. Gudrun Viver je izgledala kao sredovečna
glumica. Felon je izgledao kao oposum sa presađenom kosom i
smokingom od deset hiljada dolara.
 "Taj Vorbejbi, Beri, o n tije g la v n i z a ta sranja. Tip je jebena zvezda,
čoveče. Inače ga ne bi ni plaćali. Ako budeš radio za njega, naučićeš ta
sranja. Još si mlad, čoveče. Možeš da naučiš razna sranja."
Rajdel baci People nazad na kauč. "Koga to traže?"
"Krađa u hotelu. Neko je nešto uzeo. Tamo radi naše obezbeđenje.
Oni u Singapuru, čoveče, izgleda da su u gadnoj frci zbog toga. To je
sve što znam."

Rajdel je stajao u toploj hladovini parkinga, zagledan u treperave

dubine animiranog vodopada na poklopcu motora snikera
Hernandezove ćerke, u paru koja se dizala kroz zeleni čestar kišne
prašume. Jednom je video Harli koji je bio tako doteran da je svaka
površina na njemu osim onih trostruko hromiranih vrvela, ubrzano, od
buba u prirodnoj veličini. Skorpija, stonoga, čega sve ne.
"Vidiš", reče Hernandez, "vidiš tamo, gde je zamućeno? Tu bi
trebalo da je neka vrsta jebenog proreza, čoveče. Odakle izlaze neki
lemuri, znaš. Fabrički zajemčeno."
"Kad 'oće da dođem?"
"Treba da ti dam ovaj broj." Hernandez pruži Rajdelu otrgnut komad
žute hartije. "Zovi ih."
"'Fala."
"Hej", reče Hemandez. "Volim da znam da si dobro. Ozbiljno." On
dodirnu snikerovu haubu. "Pogledaj to sranje. Jebena fabrička
garancija."
 8. JUTRO POSLE

Čueta je sanjala da vozi Folsomom, da jak bočni vetar preti da je

gurne u suprotnu traku. Skrenula je levo u Šestu, uhvatila taj vetar u
leđa, prošla kroz crveno na uglu Hauarda i Misije, ocvalo zeleno u
Marketu, pipnula kočnice i preskočila obe trake šina.
Posle tvrdog, napred nagnutog doskoka, produžila je Nobom prema
Tejloru.
"Ovaj put je uspelo", reče ona.
Pumpajući nogama, sa vetrom kao snažnom rukom na krstima, pod
nebom vedrim i primamljujućim na vrhu brega, prebacila je lanac na
neki jebeno veliki zamajac, preveliki za njenu stražnjicu, preveliki za
bilo koji okvir, i osetila kako blistavi zubi hvataju, kako njeno okretanje
usporava u lagani ritam - a onda poče da gubi zamah.
Podigla se i počela ponovo da radi, vrišteći, u navali mlečne kiseline
u venama. Bila je na samom vrhu, spremna da uzleti -
Kroz šarene odsečke okruglog prozora u Skinerovu sobu koso je
padala obojena svetlost. Utorak ujutru.
Dva manja odsečka stakla su ispala; otvori su bili zapušeni krpama,
koje su bacale senku na ofucani, žuti zid od korica National
Geographic-a. Skiner je sedeo na krevetu, u staroj pletenoj majici, sa
ćebadima i vrećom za spavanje podignutim visoko na grudi. Njegov
krevet bila su vrata od osam ploča hrastovine na četiri zarđale
folksvagenove osovine, sa tablom sunđera. Čueta je spavala na manjoj
strunjači od sunđera koju bi svako jutro smotala i gurnula iza dugačkog
drvenog sanduka punog zamašćenog alata. Miris mašinskog ulja
ponekad joj se uvlačio u san, ali njoj to nije smetalo.
Ispružila je ruku u novembarsku studen i dohvatila džemper sa
drvenog tronošca umrljanog farbom. Uvukla je džemper u vreću i
uvukla se u njega, navukavši ga sve do kolena. Kada je ustala, pao joj je
do kolena, a okovratnik je bio tako proširen da je morala da ga vraća na
rame. Skiner ništa nije rekao; uopšte je retko progovarao.
Protrljala je oči, otišla do lestvica pričvršćenih na zid, uspela se uz
pet prečaga i otkačila kuku na krovnom zasunu, ni ne pogledavši šta
radi. Prešlo joj je u naviku da se ujutru popne na krov i umije pre grada.
Osim ako je padala kišila ili ako je bilo maglovito, kada je bio red na
nju da pumpa prastari Kolmen, čiji je crveno ofarbani rezervoar
podsećao na podmornicu-igračku. Kada je bilo lepo vreme to je radio
Skiner, ali je u kišnim danima uglavnom ostajao u krevetu. Govorio je
da mu vreme utiče na kuk.
 Provukla se kroz četvrtasti otvor i sela na ivicu, mašući golim
nogama ispod tavanice sobe. Sunce je nastojalo da sagori srebrnasto
sivilo. Kada bi došle vrućine, zagrejalo bi katran na ravnom
pravougaoniku krova tako da se osećao miris.
Skiner joj je pokazao fotografije jama u La Breji u National
Geographics-u, gde su sahranjene one velike, tužne životinje, u neko
davno doba u L.A. Tako je nastao katran, i asfalt, koji nije bio nešto što
se pravi u nekoj fabrici. Skiner je voleo da zna odakle stvari potiču.
Njegova jakna, ona koju je stalno nosila, poticala je od Di Luisa, u
ulici Grejt Portlend. Koja se nalazila u Londonu. Skiner je voleo mape.
Neki brojevi National Geographics-a imali su u sebi savijene mape, i na
njima su sve zemlje bile velike, jedinstvene mrlje boje od ivice do ivice.
I više ih nije bilo tako mnogo. Nekada je bilo zaista velikih zemalja:
Kanada, SSSR, Brazil. Sada je na njihovom mestu bilo mnogo malih.
Skiner je rekao da je Amerika takođe pošla tim putem, iako to nije
priznala. Nekada je čak i Kalifornija bila jedna velika država.
Skinerov krov imao je dimenzije osamnaest sa dvanaest stopa. Zbog
nečega je izgledao manji nego soba ispod njega, iako su zidovi sobe bili
natrpani Skinerovim stvarima. Na krovu nije bilo ničeg osim zarđalih
metalnih volovskih kola, dečje igračke, sa nekoliko rolni izbledele
katranisane hartije.
Pogledala je preko tri kablovske kule prema Ostrvu S Blagom. Tamo
se dizao dim neke vatre na obali, gde se niski noseći most, obložen
maglom, pružao prema Ouklendu. Na najdaljoj nosećoj kuli nalazila se
stvar nalik na kupolu, ali je Skiner rekao da je to samo Milar, rastegnut
preko montažnih elemenata. U njemu su držali antenu, nešto što je
govorilo sa satelitima. Planirala je da jednog dana ode da to pogleda.
Kraj nje, u visini očiju, kliznu sivi galeb.
Grad je izgledao kao uvek, sa brdima nalik na usnule životinje iza
poslovnih kula koje je znala po brojevima. Među njima je trebalo da se
vidi i hotel.
Prethodno veče je bez upozorenja ščepa za potiljak.
Nije mogla da veruje da je to zaista uradila, da je mogla da bude tako
glupa. Kutija koju je izvukla iz govnarovog džepa bila je u džepu
Skinerove jakne, okačene na gvozdenoj kuki u obliku slonove glave. U
kutiji ništa osim naočara za sunce, naizgled skupih, ali tako tamnih da
prošle večeri nije mogla ništa da vidi kroz njih. Kerovi iz obezbeđenja
na recepciji očitali su njene značke kada je ulazila; što se njih ticalo,
ona uopšte nije izišla iz hotela. Kompjuter će kad-tad početi da je traži.
Aku budu pitali Ujedinjene, reći će da je zaboravila i da je zaobišla
proveru na izlazu jer se spustila liftom za osoblje pošto je isporučila u
808. Nema izgleda da je bila na nekakvoj žurki, osim toga, ko ju je
tamo video? Jedino govnar. Ko zna, možda je ukopčao da ga je ona
uradila za naočare. Možda je osetio. Možda se setio, pošto se otreznio.
Skiner doviknu da ima kafe, ali da su ostali bez jaja. Čueta se
odgurnu od ivice otvora, uhvati najvišu prečagu i spusti se unutra.
"Ako 'oćeš jaja, moraćeš da siđeš po nji'", reče Skiner, podigavši
pogled sa Kolmena.
"Ostavi mi kafe." Navukla je crne pamučne helanke i nazula patike,
ostavivši ih razvezane. Otvorila je poklopac na podu i spustila se
napolje, i dalje u brizi zbog govnara, njegovih naočara, svog posla. Niz
deset prečaga lestvica na boku starog krana. Korpa za branje voća
čekala je tamo gde ju je ostavila kada se vratila. Njen bajs, vezan za
nosač, sa nekoliko vriskavaca iz Radio Šupe za svaki slučaj. Ušla je
žutu korpu sa ogradom do struka i pritisnula dugme.
Motor zaječa i zubati zupčanik na dnu spusti je niz nagib. Skiner je
korpu nazivao svojom žičarom. Ali on nije bio taj koji ju je napravio;
napravio mu je onaj crni momak Fontejn, kada je Skineru postalo teško
da silazi i da se penje. Fontejn je živeo na ouklendskoj strani, sa dve
žene i mnogo dece. Uglavnom je sam vodio brigu o elektrici na mostu.
Pojavio bi se povremeno, u dugačkom kaputu od tvida, sa kutijama za
alat u rukama, da podmaže stvar i pregleda je. A Čueta je imala broj na
koji je mogla da ga nazove ako se korpa ikad potpuno pokvari, ali se to
još nije bilo dogodilo.
Korpa se zatrese, dodirnuvši dno. Ona se prebaci na drveni mostić i
pođe duž zida od zategnute mlečne plastike, sa halogenim senkama
biljaka iza njega i grgotanjem hidroponika. Zašla je za ugao i pošla niz
stepenice, prema žamoru i jutarnjoj vrevi mosta. Prema njoj je išao
Najdžel, sa jednim kolicima, ovaj put novim. Išao je da isporuči po
narudžbi.
"'Veta", reče, sa onim velikim, glupavim kezom. Tako ju je zvao.
"'Si video ženu s jajima?"
"Na gradskoj strani", reče on, misleći na S.F., dok je Ouklend uvek
bio samo Lend. "Dobra, a?" pokaza sa ponosom graditelja na kolica.
Čueta opazi aluminijumski okvir sa pečenim lakom, tajvanske glavčine
i naplatke ojačane debelim novim paocima. Najdžel je radio za neke
druge vozače iz Udruženih, one koji su još jahali metalne. Nije mu se
dopalo kada je Čueta prešla na papirni okvir. Ona se sagnu i povuče
palcem preko glatke površine laka. "Dobra", složi se.
"Ono japansko govno još nije delaminiralo pod tobom?"
 "Nema izgleda."
"'Oće. 'Doskočiš prejako, prsnuće k'o staklo."
"Kad bude, eto me kod tebe."
Najdžel zatrese kosom prema njoj. Izbledeli, drveni, pecaroški
plovak koji mu je visio sa levog uha začangrlja i zavrte se. "Tad će biti
kasno." I gurnu kolica prema Ouklendu.
Čueta je pronašla ženu s jajima i kupila tri komada, povezana na
onaj naročiti način sa dve velike suve vlati trave. Magija. Bilo je to tako
savršeno da ti je bilo žao da ih razvezuješ, jer ih je posle bilo nemoguće
ponovo povezati na isti način, ili otkriti kako je žena to uradila. Žena
uze petaka i spusti ga u vrećicu oko mršavog, gušterskog vrata. Nije
imala nijedan zub u glavi, a lice joj je bilo gnezdo bora oko vlažnog
proreza usta.
Kada se vratila, Skiner je sedeo za stolom. Bila je to više polica nego
sto. Pio je kafu iz ulubljenog čeličnog poklopca termosa. Kad biste ušli
i zatekli ga tako, ne bi vam odmah zapalo za oko koliko je star, već
njegova krupnoća, velike šake, velika ramena, sve kosti, velike. Siva
kosa zabačena unazad sa životne zbirke ožiljaka na čelu, sitnih ulubina,
nekoliko crnih tačaka nalik na tetovažu, gde se neka prljavština uvukla
u posekotine.
Raspakovala je jaja, staričinu magiju, i odložila ih u plastičnu činiju.
Skiner se podiže sa svoje škripave stolice, mršteći se kada se oslonio na
bolesni kuk. Ona mu dodade činiju i on se obrnu prema Kolmenu.
Pravio je kajganu na neki svoj način, bez ulja, sa samo malo vode.
Rekao je da je to naučio od nekog kuvara na brodu. Jaja su tako bila
ukusna, ali je bilo teško oprati tiganj, a to je bio Čuetin zadatak. Dok je
on razbijao jaja, Čueta ode do jakne i izvadi kutiju.
Bilo je nemoguće prepoznati od čega je napravljena, i to je bio znak
da je skupa. Nešto tamnosivo, kao srce olovke, tanko kao ljuska onih
jaja, ali verovatno dovoljno jako da preko njega prevezeš kamion. Kao
njen bajs. Prethodno veče je otkrila kako se otvara; ovde prst, tamo
palac, i otvoreno. Nigde kopče, ili opruge. Niti oznake proizvođača,
patentnog broja. Unutrašnjost je bila nalik na crni antilop, ali meka kao
sunđer pod prstima.
A unutra su ležale te naočare. Velike i crne. Kao kod onog tipa
Orbisona na crno-belom posteru na Skinerovom zidu. Skiner je rekao da
je kondenzovano mleko umesto lepka najbolji način da zauvek zalepiš
poster. Ono što se prodaje u konzervi. Više se gotovo ništa nije
prodavalo u konzervi, ali je Čueta znala na šta je mislio, i taj uvrnuti
momak velikog lica sa crnim naočarima bio je nepovratno zalepljen na
belo ofarbanu plutu Skinerovog zida.
Izvadila je naočare iz crnog antilopa, koji smesta popuni udubljenje
u kome su ležale.
Brinule su je. Ne zato što ih je ukrala, već zbog toga što su bile tako
teške. Preteške za ono što jesu, čak i sa tim velikim drškama. Okvir je
izgledao kao da je izvajan iz grafitnog bloka. Možda i jeste, pomisli
ona; oko papirnog jezgra u okviru njenog bajsa takođe je bio grafit, i to
iz Asahi Indžinjiringa.
Zveckanje viljuške kojom je Skiner mutio jaja.
Stavila je naočare. Crne. Neprozirno crne.
"Kertin Hepbern", reče Skiner.
Ona smaknu naočari. "A?"
"Nosila takve naočare. Velike."
Uzela je upaljač koji je držao pored Kolmena, upalila ga, postavila
plamen ispred jednog stakla. Uopšte se nije video.
"Da nisu varilačke?" Prebacio je njen deo kajgane u aluminijumsku
vojničku porciju, sa odštampanom oznakom 1952. Spustio je porciju
pored viljuške i njene šolje sa crnom kafom.
Ona odloži naočare na sto. "Ništa ne vidim kroz njih. Sve je crno."
Privukla je stolicu od javorovog drveta bez naslona, sela i uzela
viljušku. Počela je da jede jaja. Skiner je sedeo i jeo, posmatrajući je.
"Sovjetske", reče, pošto je otpio kafu iz poklopca.
"A?"
"Tako su pravili naočare za sunce u bivšem Savezu. Imali su dve
fabrike naočara za sunce, i jedna je uvek pravila takve. Posle ih izlagali
u prodavnicama, i niko nije kupovao njihove, već one iz druge fabrike.
Tako je to bilo organizovano."
"Fabrika je pravila crne naočare?"
"U Sovjetskom Savezu."
"Jesu ili glupi, ili šta?"
"Nije to tako jednostavno. Odakle ti ove?"
Ona se zagleda u kafu. "Našla ih." Podiže šolju i otpi.
"Radiš danas?" Podigao se, gurnuo prednji deo majice u pantalone,
sa kajišem čija je zarđala kopča bila pričvršena iskrivljenim spajalicama
za papir.
"Od podne do pet." Uzela je naočare, počela da ih obrće. Bile su
suviše teške za svoju veličinu.
"Moramo da dovedemo nekog ovamo, da pogleda energetsku ćeliju."
"Fontejna?"
Nije odgovorio. Položila je naočare u crni antilop, zatvorila kutiju,
ustala, pokupila sudove i odnela ih do umivaonika. Osvrnula se na
kutiju na stolu.
Najbolje da ih bacim, pomislila je.
 9. KADA ZATAJI DIPLOMATIJA

U utorak, predveče, Rajdel se ukrcao na KalEr-ov inercioni avion za

Barbenk. Momak u San Francisku platio je kartu odande; rekao je
Rajdelu da može da ga zove Fredi. KalEr nije nudio nikakvu zabavu na
naslonu sedišta, a putnici su bili neosporno niža klasa. Plač dece. Dobio
je sedište pored prozora. Tamo dole, namaz svetala ispod tragova ulja
za kosu nekog prethodnog putnika: Dolina. Tirkizne dubine nekoliko
opstajućih bazena, osvetljenih ispod površine. Potmuli bol u njegovoj
ruci.
Sklopio je oči. Ugledao oca pored sudopere u njihovom pokretnom
domu na Floridi, kako pere čašu. U tom određenom trenutku smrt je bez
sumnje već rasla u njemu, ustanovljena činjenica, prekoračena crta.
Govorio je o svom bratu, Rajdelovom stricu, tri godine mlađem i pet
godina pokojnom, koji je jednom poslao Rajdelu majicu iz Afrike.
Vojni pečati na prozirnom plastičnom mehuru omota. Jedan od onih
starih bombardera, B-52, i KADA ZATAJI DIPLOMATIJA.
"Šta mislite, da li je to Obalska magistrala?"
Otvorio je oči i ugledao neku staru gospođu kako se naginje preko
njega da pogleda kroz skramu ulja za kosu. Kao gospođa Armbruster u
petom razredu: starija nego što bi njegov otac sada bio.
"Ne znam", reče Rajdel. "Mog'o bi da bude. Meni su svi ti putevi
isti. Hoću da kažem", dodade, "nisam odavde."
Ona mu se osmehnu, naslanjajući se nazad u uski naslon sedišta.
Potpuno nalik na gospođu Armbruster. Ista uvrnuta kombinacija tvida,
oksford-štofa, kaputa od ćebeta Santa Fe. Te stare dame sa debelim
gumenim đonovima cipela.
"Niko od nas nije." Pružila je ruku da potapše njegovo maskirno
koleno. "Bar ne u poslednje vreme." Kevin mu je rekao da može da
zadrži pantalone.
"A-ha", reče Rajdel, očajnički pipajući rukom za dugmetom za
obaranje sedišta, malim, ispupčenim, čeličnim krugom koji je trebalo da
ga opruži u privid sna. Zažmurio je.
"Idem u San Francisko da prisustvujem premeštanju mog pokojnog
muža u manju kriogenu jedinicu", reče ona. "Jednu od onih koje nude
pojedinačne module za čuvanje. Reklamni časopisi zovu ih 'salonima',
ma koliko to groteskno zvučalo."
Rajdel pronađe dugme i otkri da KalEr-ova sedišta dozvoljavaju
maksimalni nagib od deset centimetara.
"On je u kriju, oh, pa već devet godina, ali nikad nisam volela da
razmišljam o tome kako mu se mozak prevrće tamo u tečnosti. Umotan
u foliju. Je l' te da to podseća na prženi krompir?"
Rajdel otvori oči i pokuša da smisli nešto da kaže.
"Ili na patike u sušaču", dodade ona. "Znam da su tamo svi sleđeni,
ali inače nema ničega što bi podsećalo na počinak, zar ne?"
Rajdel se usredsredi na naslon sedišta ispred sebe. Prazna plastika.
Siva. Nema čak ni telefona.
"Ta manja mesta ne mogu ništa novo da obećaju u pogledu
eventualnog buđenja, naravno. Ali mi se čini da nude malo više
dostojanstva. U svakom slučaju, ja to vidim kao dostojanstvo."
Rajdel baci pogled u stranu. Njene oči odmah zarobiše njegov
pogled: kestenjaste, usred lavirinta tananih bora.
"A ja svakako neću biti tamo ako ga ikad otope, ili šta već planiraju
da rade s njima. Ja ne verujem u to. Stalno smo se prepirali oko toga.
Mislila sam na sve one milijarde mrtvih, godišnji danak u siromašnim
krajevima. 'Dejvide', govorila sam mu, 'kako možeš da razmišljaš o
tome kada veći deo čovečanstva živi bez klimatizacije?'"
Rajdel otvori usta, pa ih zatvori.
"Što se mene tiče, ja imam člansku kartu Upokojenih Oko Ponoći."
Rajdel nije bio siguran šta znači 'imati člansku kartu', ali su
Upokojeni Oko Ponoći bili udruženje za međusobnu samostalnu
eutanaziju, zabranjeno u Tenesiju. Mada su to i tamo svejedno radili, a
neko iz policije mu je rekao da ostavljaju mleko i kolače za bolničare
koji treba da ih pokupe. Bile su to uglavnom grupe od osmoro ili
devetoro u cugu. UOP. Bolničari su to zvali "UKOP". Sređivali su se
koktelima dozvoljenih, prepisanih lekova. Sve čisto i po zakonu.
Ubedljivo najpedantnija samoubistva.
"Izvin'te me, gospođo", reče Rajdel, "al' moram da probam malo da
odspavam."
Rajdel sklopi oči, nasloni glavu i ostade tako sve dok nije osetio
kako se rotori naginju u položaj za sletanje.

"Tomi Li Džounz", reče crnja. Kosa mu je bila oblikovana kao

izvrnuta saksija sa spiralnim reljefom. Nešto nalik na fesove
Hramovnika, ali bez kićanke. Bio je visok otprilike pet stopa, a tri broja
veća košulja na njemu činila je da izgleda isto toliko širok. Košulja je
bila limun-žuta i naštampana raznovrsnim pištoljima u prirodnoj
veličini i prirodnoj boji. Imao je ogroman šorts marinsko plave boje do
ispod kolena, 'Rajders' čarape, patike sa crvenim diodama ugrađenim u
rubove đonova i naočari sa okruglim, reflektujućim staklima veličine
kovanice od pet dolara.
"Pogrešili ste osobu", reče Rajdel.
"Ma ne, čoveče, ličiš na njega."
"Na koga."
"Na Tomija Li Džounza."
"Ko je taj?"
"Bio je glumac, čoveče." Rajdel na trenutak pomisli da tip mora da
je pristalica Prečasnog Felona. Čak je imao i te naočare, kao Sabletova
sočiva. "Ti si Rajdel. Propustio sam te kroz Razdvojene Na Rođenju."
"Ti si Fredi?" Razdvojeni Na Rođenju bio je policijski program
namenjen pronalaženju nestalih osoba. Skeniraš fotografiju osobe koju
tražiš, dobiješ imena pet ili šest poznatih ličnosti koje donekle liče na
traženog, pa podeš okolo i pitaš ljude jesu li skoro videli nekoga ko ih
podseća na A, B, C. Začudo, ovo je bilo uspešnije nego da samo
pokazuješ sliku subjekta. Instruktor na akademiji u Noksvilu objasnio je
Rajdelovoj klasi da je to zato što se time crpi is dela mozga koji je
zadužen za poznate ličnosti. Rajdel ga je zamišljao kao neku vrstu
kriške sa filmskim zvezdama. Da li čovek stvarno ima tako nešto u
glavi? Ako ima, Sabletova kriška je verovatno pozamašna. Ali kada su
na akademiji ubacili u program Rajdelovu sliku, ispao je brat blizanac
Hauija Klakstona, bacača iz Atlante; nije se sećao da je pomenut Tomi
Li Džounz. Ali mu isto tako nije bilo jasno po čemu toliko liči na
Hauija Klakstona.
Fredi ispruži veoma meku šaku i Rajdel se rukova s njim. "Imaš
prtljaga?" upita Fredi.
"Samo ovo." Podignu svoj Samsonajt.
"Ono tamo je gospodin Vorbejbi", reče Fredi, pokazavši glavom u
pravcu izlaza, gde je uniformisana čilanga proveravala odsečke karata.
Iza nje je stajao još jedan crnac, ogroman, širok kao Fredi ali, reklo bi
se, dvostruko viši.
"Ljudeskara."
"A-ha", reče Fredi, "i bolje da ga ne ostavljamo da čeka. Danas ga
boli noga, ali je navaljivao da dođe ovamo sa parkinga da te dočeka."
Dok mu je čuvar na izlazu proveravao kartu, Rajdel je proučavao
čoveka. Bio je visok preko šest stopa, pravi džin, ali je na Rajdela
najjači utisak ostavila nekakva zamišljenost kod njega, kao i nešto nalik
na setu na njegovom licu. Bio je to isti izraz koji je video na licu crnog
sveštenika koga je njegov otac redovno gledao pred kraj života. Bilo je
dovoljno da pogledate sveštenikovo lice i da osetite da se u njemu
sakupila sva tuga sveta, i da bi se zato možda i moglo poverovati u ono
što govori. Rajdelov otac je verovao, možda, makar malčice.
"Lusijus Vorbejbi", reče čovek, vadeći iz dubokog džepa dugačkog
maslinastog mantila od dijamantima optočene svile najveće šake koju je
Rajdel ikada video, glasom koji je bio toliko dubok da su se prosto
osećali podzvučni tonovi. Rajdel pogleda ponuđenu ruku i vide na njoj
jedan od onih staromodnih zlatnih pečatnih prstenova, sa natpisom
VORBEJBI ispisanim san-serif slovima od dijamantske prašine.
Rajdel se rukova, obuhvativši prstima dijamant i pločicu. "Milo mi
je što smo se upoznali, gospodine Vorbejbi."
Vorbejbi je nosio, navučen na oči, crni stetson sa naopako okrenutim
obodom i naočari sa teškim crnim ramom. Providna, neobojena stakla.
Oči iza tih stakala bile su kineske, ili tako nešto; iskošene, mačje, čudne
zlatnosmeđe boje. Oslanjao se na jedan od onih prilagodljivih štapova
koje daju u bolnicama. Leva noga bila mu je stegnuta u ugljeničnu
protezu, sa velikim tamnoplavim jastučićima. Tanke, crne farmerke,
nove novcijate i još neoprane, bile su uvučene u sjakteće teskaške
salonske čizme u tri preliva crne boje.
"Huanito kaže da si pristojan vozač", reče Vorbejbi, kao da je to
otprilike najtužnija stvar koju je ikad čuo. Rajdelu je bilo prvi put da
čuje da neko tako zove Hernandeza. "Kaže da ne poznaješ ovaj kraj."
"Tako je."
"Ali isto tako", reče Vorbejbi, "da niko ovde ne poznaje tebe. Ponesi
čoveku torbu, Fredi."
Fredi uze Rajdelovu plavu torbu sa primetnim oklevanjem, kao da
nije navikao da ga viđaju sa takvim nečim u ruci.
Ruka sa pečatnjakom spusti se na Rajdelovo rame. Kao da prsten
ima deset kila. "Huanito ti je rekao nešto o onome što mi radimo ovde?"
"Rekao je da je reč o hotelskoj krađi. Kazao je da vas IntenStraža
upošljava po ugovoru."
"Da, krađa." Vorbejbi je izgledao kao da moralna težina čitave
Vaseljene leži na njegovim plećima, preodređenim da trpe to breme.
"Nešto je nestalo. Ali sada se sve zapetljalo."
"Kako?"
Vorbejbi uzdahnu. "Pokradeni čovek je mrtav."
Nešto novo u onim očima. "Kako mrtav?" upita Rajdel, kada mu je
ona klada konačno spala sa ramena.
"U-bijen", reče Vorbejbi, tiho i bolno, ali sasvim razgovetno.

"Pitaš se odakle mi ovo ime", reče Vorbejbi sa zadnjeg sedišta crnog

forda patriota.
 "Pitam se gde da stavim ključ, gospodine Vorbejbi", reče Rajdel za
volanom, proučavajući tablu sa bezbroj komandi. Samo su američka
vozila na celom svetu i dalje imala fizički prikazane instrumente.
Možda ih upravo zato nije bilo mnogo. Kao nekad oni Harlijevi motori
sa lančanim pogonom.
"Moja baba", tutnjao je Vorbejbi, kao tektonska ploča koja se odvaja
i polazi prema Kini, "bila je Vijetnamka. Deda, momak iz Detroita.
Pripadnik Vojske. Doveo je kući iz Sajgona, ali je onda on otišao. Moj
otac, njegov sin, promenio je prezime u Vorbejbi. Warbaby: dete rata -
prim. prev. Razumeš? Simbolično. Izraz osećanja."
"Aha", reče Rajdel, koji je pokrenuo motor velikog forda i tražio
menjač. Sajgon je bio mesto gde su lovani išli na odmor.
Pogon na četiri točka. Keramički oklop. Gudjirove gume
Drumožderke, koje je mogao da probuši samo veliki kalibar. Ispred
otvora za ventilaciju visio je kartonski osveživač vazduha u obliku
borovog stabla.
"Sto se tiče onog Lusijusa, to već ne bih znao da ti objasnim."
"Gospodine Vorbejbi", reče Rajdel, osvrnuvši se, "'de biste da vas
odvezem?"
Pisak modema sa table.
Fredi, u plišanoj korpi sedišta pored Rajdela, zazvižda. "Bogte",
reče, "gadna stvar."
Rajdel se okrenu napred da vidi kako izlazi faks: neki debeljko, go
na čaršavima natopljenim krvlju. Lokve krvi, na kojima je odsjaj
fotografovih strobova ležao zamrznut kao bledi odblesci sunca.
"Sta mu je to ispod brade?" upita Rajdel.
"Kubanska mašna", reče Fredi.
"Ma ne, čoveče", Rajdelov glas se povisi za oktavu, "šta je ono?"
"To mu je jezik", reče Fredi, otcepi snimak sa proreza i dodade ga
Vorbejbi.
Rajdel začu kako mu faks klepeće u ruci.
"Taj svet", reče Vorbejbi. "Užas."
 10. MODERNI PLES

Jamazaki je sedeo na niskom drvenom tronošcu, posmatrajući

Skinera kako se brije.
Skiner je sedeo na ivici postelje, stružući lice ružičastim patentnim
brijačem, ispirajući ga u ulubljenom alumijumskom lavoru koji je
stezao između kolena.
"Žilet je više puta korišćen", reče Jamazaki. "Što ga ne bacite?"
Skiner ga pogleda preko plastičnog brijača. "Stvar je u tome,
Skuteru, što se posle izvesnog vremena ne troše dalje." Nasapunjao je i
obrijao potez iznad gornje usne, pa zastao da se odmori. Jamazaki je u
prvih nekoliko poseta bio 'Kavasaki'. Sada je postao 'Skuter'.
Bledoplave oči ravnodušno su ga posmatrale, pod crvenkastim kapcima.
Jamazaki oseti Skinerov potajni smeh.
"Zasmejavam vas?"
"Danas ne", reče Skiner i spusti brijač u lavor, uznemirivši penu i
sive čekinje na površini vode. "Ne k'o pre neki dan, kad si ganj'o ona
govna."
Jamazaki je proveo celo jedno jutro pokušavajući da sačini shemu
kanalizacione mreže za grupu nastambi koju je smatrao Skinerovim
'susedstvom'. Opšte prihvaćena upotreba providnih petoinčnih cevi
učinila je da mu bude prilično zabavno, kao neka igra izmišljena za
decu, dok je pratio putanju određene pošiljke izmeta od jedne nastambe
do druge, sve niže i niže. Cevi su se spuštale niz konstrukciju u
elegantnim nasumičnim lukovima, prepletane kao ganglije, da bi se
okupile u donjem delu sabirnog rezervoara od pet hiljada litara. Kada bi
se ovaj napunio, objasnio mu je Skiner, živin prekidač u plovku
uključio bi vakuum-pumpu i poterao fekalije u metar široku cev koja je
vodila u gradsku kanalizaciju.
Zabeležio je da ovu tačku treba smatrati vezom između programa
mosta i programa grada, ali je očigledno bilo važnije izdvojiti
Skinerovu priču o mostu. Ubeđen da Skiner na neki način čuva ključ
egzistencijalnog smisla mosta, Jamazaki je zanemario fizičko izviđanje
sekundarnog sklopa da bi provodio što više vremena sa starcem. Svake
večeri, u svom iznajmljenom stanu, slao je materijal sakupljen tog dana
u Odeljenje za sociologiju Unverziteta u Osaki.
Danas, dok se peo u lift koji će ga odneti do Skinerove sobe, sreo je
devojku koja je bila pošla na posao, sa biciklom okačenim na rame.
Radila je kao kurir u gradu.
Da li je bilo nekog smisla u tome što je Skiner delio stan sa osobom
koja je zarađivala za život u arhaičnom ukrštanju podataka i geografije?
Uredi između kojih je devojka vozila bili su elektronski povezani - bili
su, zapravo, jedinstven radni sto, mapa razdaljina izbrisanih bešavnom i
trenutnom prirodom saobraćanja. A opet se baš ta bešavnost, koja je
fizičku poštu učinila skupom novotarijom, mogla posmatrati kao
poroznost, i kao takva stvarala potrebu za uslugama koje je pružala
devojka. Fizičkim prenošenjem informacija po mreži, koja se sastojala
od malo toga osim od same sebe, obezbeđivao se određeni nivo potpune
sigurnosti u fluidnom univerzumu podataka. Dok su vaši papiri bili u
devojčinoj torbi, tačno ste znali gde su, jer bi inače, u onom časku
prenosa, bili nigde i svugde.
Smatrao ju je privlačnom, tu Skinerovu devojku, na neki neobičan,
tuđinski način, sa čvrstim, belim nogama i ratnički uzdignutim repom
tamne kose.
"Sanjariš, Skuteru?" Skiner odloži lavor pomalo drhtavim rukama, i
nasloni ramena na jastuke zamašćenog izgleda. Beli zid od iverice tiho
zakrcka.
"Ne, Skiner-sane. Ali obećali ste mi da ćete mi pričati o prvoj noći,
onoj kada ste odlučili da zauzmete most." Ton mu je bio blag, reči
namerno izabrane da podbodu, da izazovu subjekta da govori. Aktivirao
je snimanje na beležnici.
"Nismo mi ništa odlučili. Rek'o sam ti."
"Ali nekako je moralo da započne."
"Sranja se događaju. K'o i te noći. Nije bilo signala, vođe,
organizatora. Ti misliš da je to politika. Taj ples je, mladiću moj,
odavno odigran."
"Ali rekli ste da su ljudi bili 'spremni'."
"Ali ne za nešto određeno. Čini se da ti to nikako ne ide u glavu, zar
ne? To ti je k'o što je most bio tamo, ali ne kažem da je čekao.
Primećuješ razliku?"
"Mislim."
"Misliti i srati nije isto." Beležnica je povremeno imala problema sa
Skinerovim izrazima. Osim toga, gutao je slogove. Jedan ekspertni
sistem u Osaki izložio je pretpostavku je da je to možda posledica
izvesnog nervnog oštećenja, po svoj prilici kao posledica upotrebe
uličnih droga, ili jednog, odnosno više slabijih moždanih udara. Ali
Jamazaki je verovao da je Skiner jednostavno suviše dugo živeo u
blizini onog neznanog pokretača koji je od mosta načinio ovo što je bio
sada. "Niko", reče Skiner, govoreći isprva sporo, reč po reč, kao da
naglašava, "nije upotrebljavao most ni za šta. Posle Malog Grandea,
razumeš?"
Jamazaki klimnu glavom, posmatrajući nizanje znakova Skinerovog
prevedenog govora na beležnici.
"Zemljotres ga je dobro sjeb'o, Skuteru. Tunel na Ostrvu se urušio.
Tamo je uvek bilo nestabilno. Prvo su 'teli da ga rekonstruišu, od
temelja do vrha, ali za to nije bilo para. Zato su stavili lance, bodljikavu
žicu, beton na oba kraja. Onda su došli Nemci, možda dve godine
kasnije, prodali im nanomeha, da bi mogli d' iskopaju novi tunel. Da
bude jeftin, samo za kola i mag-lev. Niko nije mog'o da veruje kol'ko su
ga brzo iskopali, čim su uspeli da se provuku za dozvolu pored Zelenih.
Naravno, ti biotehnološki lobiji Zelenih su ih naterali da uzgaje čitave
delove čak tamo u Nevadi. Da ih uzgaje k'o bundeve, Skuteru. Onda su
i' dovukli 'vamo na 'elikopterima i potopili ih u Zalivu. Povezali i'. A
unutra su puzale majušne mašine, tvrde k'o dijamanti; sve su to spojili
zajedno, i eto ti tunela. A most je ost'o da stoji."
Jamazaki je zadržavao dah, očekujući da Skiner izgubi nit priče, kao
mnogo puta ranije - često, sumnjao je Jamazaki, namerno.
"Bila je jedna žena koja je predlagala da se pusti da most obraste
bršljanom, virdžinijskom puzav'com. Durgi su govorili da se sruši pre
nego što to uradi sledeći zemljotres. Ali most je ost'o. A u gradovima
ljudi k'o pleve, bez krova nad glavom. Ko je im'o sreće, stanov'o je u
kartonskim logorima u parkovima, ali su onda iz Portlenda doneli one
cevi za navodnjavanje i postavili ih oko zgrada. Cevi bi natopile zemlju
tamo tol'ko da ne mo'š leći. Opak grad, taj Portlend. To su tamo
izmislili." Zakašljao se. "A onda je, jedne noći, narod jednostavno
došao. Bilo je svakojaki' priča, posle, o tome kako se dogodilo. Osim
toga, kiša je lila k'o iz kabla. Rđavo vreme za pobunu."
Jamazaki je zamislio dva raspona napuštenog mosta na pljusku i svet
koji je okuplja. Posmatrao je kako se penju preko ograda od žice, u
tolikom broju da je mreža popustila i pala. Potom su se popeli na kule,
pri čemu je poginulo više od trideset ljudi. Ali kada je svanulo, preživeli
su visili na mostu, a oko njih su, kao strpljivi vilini konjici, zujali
televizijski helikopteri. Gledao je to više puta na trakama, u Osaki. Ali
Skiner je bio tamo.
"Možda 'iljadu ljudi, sa ove strane. I još 'iljadu u Ouklendu. Samo
smo pojurili. Policajci su se povukli, a i šta da čuvaju? Uglavnom im je
bilo naređeno da ne daju ljudima da s' okupljaju. Nji'ovi 'elikopteri su
leteli po kiši, osvetljavali nas reflektorima. Samo su nam pomagali.
Imao sam one špicaste čizme. Dotrč'o sam do mreže, bila je visoka
možda petn'e's stopa. Samo sam zabio špiceve i počeo da se penjem.
Penješ se k'o od šale, kad imaš špicaste čizme. Bio sam na vrhu, čoveče,
dok si rek'o britva. A na vrhu namotaji žilet-žice, ali su ljudi iza mene
gurali gore svašta, najlon, kapute, vreće za spavanje. Da pokriju žicu. A
ja sam se oseć'o k'o u bestežinskom stanju."
Jamazaki oseti da je blizu, veoma blizu, suštini.
"Skočio sam. Ne znam ko je skočio prvi, samo sam skočio. Dole.
Doskočio na most. Ljudi su vikali. U tom trenutku su na ouklendskoj
strani provalili prepreke. Tamo su bile niže. Videli smo njihova svetla
kada su istrčali na most. Policijski 'kopteri i one crvene drumske baklje
kod nekih. Pojur'li su prema Ostrvu. Tamo je bilo prazno otkako je
otišla Mornarica. I mi smo pojur'li. Sreli se sa nekima na sredini i
nastalo je klicanje." Skinerove oči su bile izvan žiže, zagledane negde
daleko. "Posle toga se pevalo, himne i slična sranja. Ljudi su se motali
okolo i pevali. Ludilo. Ja i još neki bili smo suviše nervozni za to. Onda
smo videli pajkane, kako dolaze sa oba kraja. Jebeš to."
Jamazaki proguta. "I?"
"Počeli smo da s' penjemo. Na kule. Onim lestvicama, znaš, što su ih
zavarili na nji', da moleri mogu da dođu gore. Dotle je stigla televizija
sa svojim 'kopterima, Skuteru. Vest o nama obišla je svet, a mi to nismo
znali. Vidim da nisi znao da nismo. Ionako bi nas zabolelo dupe. Samo
smo se penjali. Al' su nas prenosili uživo. To je kasnije otežalo posao
pajkanima. A ljudi su padali, čoveče. Momak ispred mene im'o je crnu
traku oko cipela, da mu drži đonove. Traka se okvasila, olabavila, i
poč'o je da kliza. Meni pred nosom. Noga mu je spadala sa prečage, i
dobio bih petom po licu, da nisam pazio. Blizu vrha su mu spale obe."
Skiner zaćuta, kao da osluškuje neki daleki zvuk. Jamazaki zadrža dah.
"Ono što čovek prvo nauči tamo gore, penjuć' se", nastavi Skiner,
"jeste da ne gleda dole. Druga stvar je, moraš stalno da imaš jednu ruku
i jednu nogu na prečagi. Taj momak to nije znao. A i te njegove cipele.
Samo se otpustio, unazad. Nije pustio ni glasa. Bilo je nekako
elegantno."
Jamazaki se strese.
"Ali ja sam nastavio da se penjem. Prestala je kiša, i svitalo je. Ost'o
sam gore."
"Kako ste se osećali?" upita Jamazaki.
Skiner zatrepta. "Oseć'o?"
"Šta ste tada uradili?"
"Gled'o grad."

Jamazaki se spustio Skinerovim liftom do vrha stepenica, u žutoj,

izvrnutoj šolji nalik na komad izletničkog posuđa koje je odbacio neki
div. Svuda oko njega, sada, vreva večernje trgovine, a iz mračnog
dovratka pljeskanje karata, ženski smeh, bučan razgovor na španskom.
Zalazak sunca ružičast kao vino, kroz plastične zastore koji su lepršali
poput jedara na vetru punom mirisa pržene hrane, dima od drva za
loženje, slatkog uljastog dima kanabisa. Dečaci u odrpanoj koži čučali
su nad igrom u kojoj su žetoni bili obojeni kamenčići.
Jamazaki zastade. Stajao je sasvim nepokretno, sajednom rukom na
drvenoj ogradi oslikanoj simbolima od srebrnog spreja. Skinerova priča
kao da je zračila, iz hiljadu različitih stvari, neumivenih osmeha i mirisa
kuvanja, kao koncentrični talasi zvuka iz nekog tajnog zvona, preniski
za uho radoznalog tuđinca.
Ono što smo prošli, nije samo kraj veka, pomislio je, obratnica
milenijuma, već i konac nečeg drugog. Ere? Paradigme? Svuda vidim
znake zatvaranja.
Moderno doba bilo je na izmaku.
Ovde, na mostu, odavno se okončalo.
Odlučio je da pođe prema Ouklendu, da pokuša da oseti neznano
srce novog doba.
 11. NA POSLU

Danas naprosto nije svoja. Nikako da se projektuje. Nije tu. Bani

Malatesta, dispečer, ju je osetio, i glas mu zapišta u njenom uhu.
"Ču, nemo' 'se ljutiš, je l' ti to imaš period ili tako nešto?"
"Odjebi, Bani."
"Hej, samo sam 'teo da kažem da danas nisi živa vatra kao obično.
Ništa više."
"Daj mi adresu."
"655 Mo, petnaesti, recepcija."
Preuzela, stigla na 555 Kali, pedeset prvi sprat. Isporučila i sišla.
Dan je posle jutarnjih obećanja posiveo.
"456 Montgomeri, trideset treći, recepcija, ideš teretnim."
Zastala je, sa rukom u omči čitača bicikla. "Zašto teretnim?"
"Kažu da glasnici urezuju grafite u putničke liftove. Idi teretnim,
inače će te izbaciti, neće ti dati da isporučiš, a to znači automatski
prestanak rada u Ujedinjenima."
Setila se da je videla Ringerov znak urezan na ploču jednog
putničkog lifta u 456. Jebeni Ringer. Usvinjio je više liftova nego bilo
ko drugi u istoriji. Nosio je sa sobom kompletan alat za to.
456 ju je poslao do 1 EC sa kutijom širom nego što je po propisu
smela da prihvati, ali za šta inače služe prtljažnik i gajtani, i zašto
prepustiti posao kavezašima? Usput je pozvao Bani i dao joj 50 u Bilu,
kafeteriju na drugom spratu. Pretpostavila je da se u plastičnoj
kuhinjskoj kesi nalazi ženska torbica, i pokazalo se da je u pravu.
Smeđa, od neke kože nalik na guštersku, sa par zelenih aplikacija u
uglovima. Žene su umele da zaborave tašnu, pa bi se setile i pozvale da
im pošalju po kuriru. To je obično značilo bakšiš. Ringer i neki drugi bi
ih otvorili, pregledali sadržaj, ponekad našli drogu. Ona to nije radila.
Setila se naočara.
Danas neće biti usputnih. Kod Ujedinjenih nije bilo ustaljenih linija,
ali bi povremeno naletelo nešto pride; pokupiš ovde, isporučiš tamo, pa
onda opet ovde. Ali to je bilo retko. U Ujedinjenima se vozilo teže.
Njen dnevni rekord bio je šesnaest isporuka; kao četrdeset u nekoj
drugoj kompaniji.
Odnela je torbicu u Fulton, u Masonsku, zaradila dva petaka pošto je
vlasnica proverila da li je sve tamo.
"Restoran bi trebalo da je odnese u policiju", reče Čueta. "Mi ne
volimo da budemo odgovorni." Prazan pogled vlasnice, nečije
sekretarice. Čueta smesti petake.
 "298, Alabama", reče Bani, kao da joj nudi skupocen biser. "Taman
da zagreješ mišiće."
Okilavila se da stigne tamo, pokupi i isporuči. Danas joj je sve išlo
teško.
One govnarove naočare.

"Iz taktičkih razloga", reče plavuša, "za sad ne savetujemo upotrebu

nasilja ili magije protiv privatnih lica."
Čueta se upravo bila dovukla iz ulice Alabama, poslednje isporuke.
Žena na malom, ravnom ekranu CNN-a iznad vrata Banijeve jazbine
nosila je nešto crno i rastegljivo na licu, sa tri trouglasta isečena otvora.
Plava slova u dnu ekrana pokazivala su da je to FAJONA X -
PORTPAROL - OSLOBODILAČKI FRONT SAUT AJLENDA.
Prejako osvetljeni fluorescentni hodnik u Ujedinjenim Kuririma
mirisao je na zagrejani stiren, laserske printere, buđave patike i kese sa
bajatom brzom hranom; ovo poslednje je kod Čuete dozvalo nevoljna
sećanja na neki nezagrejani podrum za smeštaj beskućnika u Oregonu, i
kose zrake bezbojne svetlosti sa visokih, prljavih prozora. Ali se tada
iza nje s treskom otvoriše ulazna vrata, niz stepenice zatutnja par
blatnjavih neonskih patika broj četrdeset pet, i pred nju stade, obraza
istačkanih sivom drumskom prašinom, široko se cereći, Semjuel
Saladin Dipre.
"Srećan si zbog nečega, Semi Sale?"
Najzgodniji član Ujedinjenih na dva točka bez konkurencije u oba
pola, Dipre je bio metar i devedeset abonosnojg elektriciteta nalivenog
preko kostura takve elegancije i snage da je Čueta zamišljala njegove
kosti kao uglačani, trostruko hromirani metal, armaturu od žive. Kao u
starim filmovima, sa onim razbacanim tipom što je posle prešao u
političare, kada bi odrali meso sa njega. Pomisao na kosti Semija Sala
činila je da većina cura poželi da ih oseti na sebi, ali ne i Čueta. Bio je
čovekoljubac u užem smislu, bio joj je prijatelj, a ionako nije bila
sigurna šta, zapravo, oseća u vezi s tim u poslednje vreme.
"U stvari", reče Semi Sal, razmazujući prašinu na obrazu dugačkom
nadlanicom. "Odlučio sam da ubijem Ringera. A to te, znaš, nekako
oslobađa."
"Ha", reče Čueta, "mora da si i ti isporučivao u 456 danas."
"Jesam, dušo, baš to što kažeš. Sve do gore, u prljavom, teretnom
liftu. U sporom, prljavom, teretnom liftu. A zašto?"
"Zato što je Ringer urez'o svoj znak u njihov mesing, Sale, i u
njihovo ružino drvo?"
 "Ta-ba-čno, Čueta, dušo." Semi Sal odmota plavobelu maramu sa
vrata i obrisa njom lice. "I zato dotični ima da umre vrišteći."
"...i mora da počne, odmah, da sistematično sabotira na radnom
mestu", reče Fajona X, "ili će biti obeležen kao neprijatelj čovečanstva."
Otvoriše se vrata dispečerske kabine, tako gusto tapacirane
rasporedima, lokalnim mapama, ofucanim Munijevim propisima i
pritužbama pristiglim preko faksa da Čueta nije imala predstavu kako bi
izgledala površina ispod svega toga, kada bi se nekim čudom ukazala.
Bani isturi izbrazdanu i neravnomerno izbrijanu glavu kao u kornjače,
trepćući u svetlosti hodnika, i automatski podiže pogled, privučen
agresivnim tonom glasa Fajone X. Kada je ugledao masku, pogled mu
se isprazni; zatvaranje mentalnog kanala izvedeno je za manje vremena
nego što mu je bilo potrebno da pogleda u tom pravcu. "Ti", reče,
ponovo gledajući prema Čueti. "Čui. Ulazi ovamo."
"Sačekaj me, Semi Sale", reče ona.
Bani Malatesta je trideset godina bio kurir na biciklu u San
Francisku. Bio i to i dalje, da ga nisu izdala kolena i leđa. Bio je
istovremeno najbolja i najgora stvar za one koji su vozili za Ujedinjene.
Najbolja zato što je imao biciklističku mapu grada u glavi, bolju od bilo
čega što je mogao da izbaci računar. Znao je svaku zgradu, svaka vrata,
sve o karakteru obezbeđenja. Imao je pravila kurirske igre u malom
prstu, ovaj Bani, i, još bolje, predanje, čitavu istoriju, priče koje su te
činile delom nečega što je, koliko god to ludo zvučalo, bilo vredno
raditi. I sam je bio legenda, čovek koji je tokom kurirske karijere
oslepio Kriptom vetrobrane sedam policijskih vozila, rekord koji nikada
nije bio oboren. Ali je iz istih razloga bio najgori, jer njemu niko nije
mogao da proda muda za bubrege. Sa svakim drugim dispečerom
moglo se bar malo zabušavati, ali ne i sa Banijem. On je jednostavno
znao.
Čueta pođe za njim. Zatvorio je vrata za njom. Naočare koje je
koristio za rad visile su mu oko vrata, a jedno tapacirano sočivo bilo je
povezano lepljivom trakom. U sobi nije bilo prozora, a Bani je radio u
mraku. Ispred crne, pokretne fotelje na koju je bio okačen, poput
nekakve džinovske naduvene larve, Banijev 'Sakro-sejver' oslonac za
leđa od ružičaste gume, stajalo je šest polukružno poređanih monitora u
boji.
Bani protrlja dlanovima krsta. "Ubiše me leđa", reče, više za sebe
nego Čueti.
"Trebalo bi da pustiš Semija Sala da ti ih namesti", predloži mu ona.
"On to stvarno ume."
 "Već su nameštena, dušo. U tome i jeste problem. A sad mi reci šta
si to radila sinoć, preko u Morisiju. I moli Boga da priča bude dobra."
"Isporučivala", reče Čueta, prešavši na automatiku, kao što je radila
kada je trebalo da se izvlači laganjem. Moglo se reći da je očekivala
ovako nešto, ali ne tako brzo.
Posmatrala je Banija kako skida naočari, isključuje ih i ostavlja na
jednom od monitora. "Kako to da se nisi odjavila, onda? Zvali su nas,
rekli da si ušla, dala da ti očitaju značke, ali da nisi izišla. Slušajte, rek'o
sam im, siguran sam da sada nije tamo, jer sam je poslao u ulicu
Alabama po pozivu, u redu?" Držao ju je na oku.
"Hej, Bani", reče Čueta, "to mi je bila poslednja vožnja, bajs mi je
bio dole u podrumu, videla sam otvoren teretni i uskočila. Znam da je
trebalo da se prijavim na izlazu, ali sam mislila da imaju nekoga na
parkingu, znaš? Popela sam se uz rampu i tamo nije bilo nikoga, a jedna
kola su upravo izlazila, pa sam se provukla ispod rampe i našla se na
ulici. Šta je trebalo da radim, da odem okolo i da obavim ono na
recepciji?"
"Znaš da je trebalo. Postupak."
"Bilo je kasno, znaš?"
Bani sede, mršteći se od bola, u fotelju sa 'Sakro-sejverom'. Pokrio je
kolena velikim, kvrgavim šakama i zagledao se u nju. Nimalo nalik na
Banija. Kao da ga je nešto ozbiljno morilo. Nešto krupnije od lajanja
kerova čuvara zato što im se kurir nije javio na izlasku. "Koliko kasno?"
"A?"
"Zanima ih kada si izišla."
"Možda deset minuta pošto sam ušla. Najviše petn'es'. Podrum im je
pravi pacovski lavirint."
"Ušla si u 6:32:18", reče on. "Toliko je bilo kada su te očitali.
Razgovarali su sa mušterijom, onim advokatom, pa znaju da si
isporučila." I dalje je imao onaj pogled.
"Bani, u čemu je stvar? Samo im reci da sam zeznula stvar."
"Nisi išla nigde drugde? U hotelu?"
"A-a", reče ona, i obuze je čudan osećaj, kao da je prešla neku liniju
i da joj nema povratka. "Predala sam čoveku njegov paket, Bani."
"Ne verujem da brinu zbog njegovog paketa", reče Bani.
"Pa?"
"Gledaj, Ču", reče on, "to što su zvali iz obezbeđenja najmanji je
problem. Izvini, šefe, neće 'se ponovi. Ali ovo je bio neko odozgo iz
kompanije, IntenStraže, i zvao je direktno Vilsona." Vlasnik
Ujedinjenih. "Zato sam morao da ljubim dupe i Vilsonu i gospodinu
Bezbednjaku, morao sam da ostavim Grasa za tablom, koji je, naravno,
opet sve sjebao."
"Bani", reče ona, "stvarno mi je žao."
"Hej. Tebi je žao, meni je žao, ali neki budža od plaćenog žace
svejedno sedi za stolom i preslišava Vilsona o tome šta si tačno radila
pošto si predala paket onom advokatu. O tome kakav si ti to službenik,
koliko dugo voziš za Ujedinjene, imaš li dosje u policiji, jesi li uzimala
droge, gde živiš."
Čueta vide govnarove crne naočari, tamo gde ih je ostavila. U kutiji,
iza Skinerovih Geographicsa za 1997. Pokušala je da ih podigne odatle
snagom volje. Do katranisanog krova i preko ivice. Da baci to sranje u
Zaliv kao što je trebalo da učini odmah ujutru. Ali nije, i bile su tamo.
"To nije normalno", reče Bani. "S'vataš na šta mislim?"
"Rekao si im gde živim, Bani?"
"Na mostu", reče on, i podari je škrtim osmejkom. "I nije neka
adresa, zar ne?" Zatim se okrenu u fotelji i poče da isključuje monitore.
"Bani", reče ona, "šta će da urade?"
"Doći će da te traže." Bio joj je okrenut leđima. "Ovde. Zato što ne
znaju gde bi drugde. Nisi ništa uradila, zar ne, Ču?" Potiljak mu je bio
obrastao sedom strnjikom.
Automatika. "Ne. Ništa. Hvala ti, Bani."
On zastenja u odgovor, neutralan, okončavajući priču, i Čueta se
ponovo nađe u hodniku. Srce joj je lupalo ispod Skinerove jakne. Uz
stepenice, pa napolje, smišljajući najbrži put kući, nižući semafore u
glavi, mora da se otarasi naočara, mora da...
Semi Sal je bio pritisnuo Ringera uz plavu kantu za reciklažu
otpadaka. U Ringerovo rudimentarno poimanje stvari počela je da se
probija briga. "Nisam ti ništa uradio, čoveče."
"Ponovo si urezivao ime po liftovima, Ringeru."
"Al' tebi nisam ništa uradio!"
"Uzrok i posledica, sine. Znamo da je to teška filozofija za tebe, ali
pokušaću: kad napraviš sranje, očekuj nova sranja. Ti nastaviš da grebeš
po otmenim liftovima klijenata, mi te osakatimo." Semi Sal raširi
dugačke, smeđe prste leve ruke preko Ringerove izubijane kacige,
obuhvativši je kao košarkašku loptu, i okrenu, istovremeno dižući, a
kajiš kacige se useče u Ringerovu bradu. "Nisam ništa uradio!" zakrklja
Ringer.
Čueta se provuče pored njih prema stalku za bajsove ispod
Šejplijevog murala. Neko ga je pogodio u duševno oko mučenika
kondomskom dozom plave farbe, pa je imao plavu suzu preko celog
svetačkog obraza.
"Hej", reče Semi Sal, "dođi da mučimo ovo govno."
Ona gurnu ruku u petlju čitača i pokuša da izvuče ručke upravljača iz
šume od molibdenskog čelika, grafita i aramida. Ovaj pokret smesta
uključi alarme ostalih bicikala, i nastade mahniti hor zaglušujućeg
trubljenja, dubokih digitalnih zavijanja sirena, i jedan produženi,
pojačani izliv siktavih prostota na španskom, vešto pomešanih sa cikom
životinjskih muka. Ona okrenu bicikl, gumu stopalo u papuču pedale i
pojuri prema ulici, gotovo se prevrnuvši dok je uzjahivala. Krajičkom
oka opazi kako Semi Sal ispušta Ringera.
Onda vide da Semi Sal uzjahuje svoj bajs, mžičast i sa cmim
tačkama, debelih cevi, sa fuorescentnim naplacima napajanim iz
generatora na osovini.
Semi Sal će je pratiti. Nikad nije manje želela dmštvo.
Ubrzalaje.
Projektuj se. Samo se projektuj.
Kao u jutarnjem snu, alijezivije.
 12. POKRET OKA

Posmatrajući dva policajca iz San Franciska, Svobodova i

Orlovskog, Rajdel je zaključio da bi moglo da bude zanimljivo raditi za
Vorbejbija. Ovi momci su bili pravi, istinska super-teška kategorija.
Ubistva su u svakoj jedinici bila vrh.
Bio je u Severnoj Kaliforniji jedva nekih četrdeset osam minuta i već
je sedeo za šankom i pio kafu sa Odeljenjem za ubistva. Mada su oni
pili čaj. Vruć čaj. U čašama. Sa kilo šećera. Rajdel je bio na kraju
šanka, preko puta Fredija, koji je pio mleko. Onda je sedeo Vorbejbi, sa
šeširom na glavi, pa Svobodov i Orlovski.
Svobodov je bio gotovo jednako visok kao Vorbejbi, ali kao da je
bio sav sastavljen od žila i kvrgavih kostiju. Imao je dugačku, bledu
kosu, začešljanu unazad sa kamenitog čela, iste takve obrve i kožu koja
je bila zategnuta i sjajna, kao da je predugo stajao ispred vatre. Orlovski
je bio mršav i crn, sa razdeljenim čelom, gustim maljama na prstima, i
onim naočarima koje kao da su bile presečene napola.
I obojica su imala to s očima, onu sposobnost da te prikuju, smrznu i
prodru ti do srži, pogledom teškim i nepomičnim kao olovo.
Rajdel je u Policijskoj akademiji imao tu vrstu obuke, ali nikad nije
uspeo da osvoji tehniku. Predmet se zvao Desenzibilizacija Pokreta
Očiju I Reakcija, a predavač je bio penzionisani forenzički psiholog po
imenu Bagli, sa univerziteta Djuk. Baglijeva predavanja umela su često
da skrenu u priče o masovnim ubicama koje je ispitivao na Djuku,
slučajevima autoerotskog gušenja i sličnim stvarima. Bio je to itekako
zanimljiv predah između Sprečavanja Prvostepenih Provala i Sistema
Obuke Gađanja U Situaciji. Ali Rajdel je obično bio pomalo nervozan
po pitanju Sprečavanja Provala, zato što su instruktori stalno zahtevali
od njega da igra ulogu provalnika. Nije mogao da shvati razlog. Zato je
posle na Pokretu Očiju bio rastrojen. A i kada bi uspeo da pokupi nešto
korisno od Baglija, SOGUS bi mu i to izbio iz glave. SOGUS je bio kao
da igraš Zidove Snova, ali sa oružjem, i to pravim.
Kada bi ti SOGUS svodio rezultat, odvukao bi te pravo na ulazne
rane, bilo tvoje ili onog drugog momka, i počeo da ispituje da li je
poraženi iskrvario do smrti ili je podlegao hidrostatičkom šoku. Bilo je
momaka koji su posle nekoliko seansi SOGUS-a padali u pravu
pravcatu posttraumatsku histeriju, ali je Rajdel iz toga uvek izlazio sa
širokim govnarskim kezom. Ne zato što je bio sklon nasilju, ili što mu
nije smetalo da vidi krv, već zato što je sve to prolazilo u nekoj vrsti
transa. I zato što nije bilo stvarno. Stoga nikad nije naučio da očima
baca na ljude te službene čini. Ali ovaj poručnik Svobodov imao je brdo
tog dara, a njegov partner, poručnik Orlovski, furao je svoju verziju iste
stvari, gotovo podjednako delotvornu, iako je to radio preko rama onih
prepolovljenih naočara. Tip je ionako podsećao na vukodlaka, što je
pomagalo.
Rajdel nastavi da snima imidž Odeljenja za ubistva Policije San
Franciska. Koji su, izgleda, činili izbledeli, mrki mantili preko crnih
prsluka preko belih košulja sa kravatom. Košulje su bile tipa 'oksford'
na dugmad, a mašne prugaste, kao da si član nekog kluba ili tako nešto.
Manžetne na pantalonama i velike šiljate cipele sa razdvojenim Vibram
đonovima. Valjda su samo doseljenici nosili takve košulje, kravate i
cipele, ljudi koji su išli na američki fazon dvesta posto. Ali dodatak
neprobojnog i izlizanog prsluka 'Londonska magla' na sve to za Rajdela
je već bio znak ličnog stila. Aerodinamični plastični kundak H&K-a,
koji je Rajdel video da viri iz Svobodovljevog otvorenog prsluka,
takođe nije smetao svemu tome. Nije mogao da seti broja modela, ali
mu je ličio na onaj sa magacinom ispod rukohvata. Trošio je onu
municiju bez košuljice nalik na voštane bojice, plastični eksploziv
zaliven oko strelica od legure u obliku velikih noktiju.
"Da smo znali ono što ti već znaš, Vorbejbi, možda bi sve bilo
jednostavnije." Svobodov se osvrnu po malom bistrou i izvadi kutiju
Marlboroa iz mantila.
"Zabranjeno u ovoj državi, drugar", reče konobarica, zadovoljna
zbog prilike da zapreti predstavniku zakona. Imala je jednu od onih
velikih frizura. Lokal je bio jedno od onih mesta gde su jeli oni što su
radili treću smenu na najgorim industrijskim poslovima. Oni najsrećniji,
zaključio je Rajdel, mogli su uz doplatu da dobiju i konobaricu.
Svobodov je prostreli sa nekoliko hiljada negativnih volti
Pandurskog Pogleda, izvuče crnu plastičnu futrolu za značku iz prsluka
i pusti da mu padne na grudi, jer je bila na najlonskoj vrpci. Rajdel začu
klopot kad je pala; neka vrsta pomoćnog oklopa ispod bele košulje.
"Kad ona dva mormonska klinca iz saobraćajne patrole dođu ovamo,
pokaži to njima", reče ona.
Svobodov stavi cigaretu među usne.
Vorbejbijeva pesnica sunu uvis, držeći gromadu zlata veličine ručne
bombe.
Njome upali Rujinu cigaretu.
"Šta će ti to, Vorbejbi?" upita Svobodov, merkajući upaljač. "I ti
pušiš nešto?"
"Sve sem tog kineskog Marlboroa, Arkadije." Žalobno kao uvek.
"Pun je fiberglasa."
"Ovaj je američki", pobuni se Svobodov, "sa licencom proizvođača."
"U ovoj državi već šest godina nema legalno proizvedenih cigareta",
reče Vorbejbi, tužan zbog toga kao i zbog svega ostalog. "Marl-bo-ro",
reče Svobodov, izvadi cigaretu i pokaza na slova ispred filtera. "Kada
smo bili deca, Vorbejbi, Marlboro je bio novac."
"Arkadije", reče Vorbejbi, kao da iskazuje beskrajno strpljenje,
"kada smo mi bili deca, novac je bio novac."
Orlovski se nasmeja. Svobodov slegnu ramenima. "Šta znaš,
Vorbejbi?" reče Svobodov, vrativši se na posao.
"Gospodin Bliks je pronađen mrtav u Morisiju. Ubijen."
"Profi pos'o", reče Orlovski, kao da je to jedna reč, profiposo.
"Udesili da izgleda k'o neki posrani etnički sukob, razumeš?"
Svobodov zažmiri prema Vorbejbiju. "To već ne znamo", reče.
"Jezik", reče Orlovski, s uverenjem. "To je samo farba. Da nas
zavede. Mislili da nas napujdaju na Latinske Kraljeve."
Svobodov usisa dim cigarete i izduva ga prema kelnerici. "Šta ti
znaš, Vorbejbi?"
"Hans Rudger Bliks, četrdeset tri godine, naturalizovani
Kostarikanac." Vorbejbi kao da je otvarao službu na pogrebu.
"Jes', moje dlakavo dupe", reče Svobodov preko Marlboroa.
"Vorbejbi", reče Orlovski, "znamo da si radio na ovome pre nego što
je ona šupčina bila zaklana."
"Šupčina", reče Vorbejbi, kao da mu je pokojnik bio dobar prijatelj,
brat iz lože ili tako nešto. "Čovek je mrtav, znaš. Da li zato mora da
bude šupčina?"
Svobodov je sedeo i duvanio Marlboro. Onda ga ugasi na tanjiru
ispred sebe, pored nenačetog pirea od tunjevine. "Šupčina. Veruj mi."
Vorbejbi uzdahnu. "Čovek je imao jaknu, Arkadije?"
"Ako hoćeš njegovu jaknu", reče Svobodov, "moraćeš da nam kažeš
šta si radio za njega. Znamo da je razgovarao s tobom."
"Sa mnom, ne."
"U redu", reče Svobodov. "Sa IntenStražom. Ti si slobodnjak."
"Strogo", reče Vorbejbi.
"Zašto je razgovarao sa IntenStražom?"
"Zato što je nešto izgubio."
"Šta?"
"Predmet lične prirode."
Svobodov uzdahnu. "Lusijuse. Molim te."
"Naočari za sunce."
 Svobodov i Orlovski pogledaše jedan drugog, pa ponovo Vorbejbija.
"IntenStraža angažuje Lusijusa Vorbejbija zato što je tip izgubio
naočari za sunce?"
"Možda su bile skupe", javi se Fredi, blago. Proučavao je svoj odraz
u ogledalu iza šanka.
Orlovski sastavi maljave prste i krcnu zglobovima.
"Verovao je da ih je izgubio na žurki", dodade Vorbejbi, "i da ih je
možda neko uzeo."
"Na kakvoj žurki?" Svobodov se pomeri na stolici i Rajdel začu
krckanje skrivenog oklopa.
"Na žurki u Morisiju."
"Čijoj žurki?" upita Orlovski, iznad onih naočara.
"Na žurki kod gospodina Kodija Harvuda", reče Vorbejbi.
"Harvud", reče Svobodov, "Harvud."
"Nekom nešto znači ime 'Pavlov'?" reče Fredi, nikom ponaosob.
Svobodov zagrokta. "Novac."
"A nije Marlboro", reče Vorbejbi. "Gospodin Bliks je sišao na žurku
kod gospodina Harvuda, popio par pića."
"Imao je toliko alkohola u krvi da nije bilo potrebe da ga
balsamuju", reče Orlovski.
"Popio je par pića. Nestala stvar mu se nalazila u džepu jakne.
Sledećeg jutra nije bila tamo. Pozvao je obezbeđenje u Morisiju. Oni su
pozvali IntenStražu. IntenStraža je pozvala mene."
"Njegov telefon je nestao", reče Svobodov. "Uzeli su ga. Ne postoji
ništa što bi ga vezalo s nekim. Nema planera, beležnice, ničega."
"Profipos'o", naglasi Orlovski.
"Naočare", reče Svobodov. "O kakvim naočarima je reč?"
"Naočare za sunce", reče Fredi.
"Pronašli smo ove", Svobodov izvadi nešto iz džepa svoje
Londonske Magle. 'Ziplok' kesa za čuvanje dokaza. Podiže je. Rajdel
ugleda crne plastične krhotine. "Jeftina VS. VS: virtuelna stvarnost - prim.
prev. Bile su ugažene u tepih."
"Znate li šta je gledao preko njih?" upita Vorbejbi.
Sada je bio red na Orlovskog da se igra 'pokaži-i-objasni'. Izvadio je
drugu kesu za dokaze, iz untrašnjeg džepa crnog prsluka. "Tražili smo
program, ali ga nismo našli. Onda smo ga dali na rentgen. Neko mu je
nabio ovo u grlo." Crni pravougaonik. Etiketa je bila izlizana i prljava.
"Pre nego što su ga zaklali."
"Šta je to?" upita Vorbejbi.
"MekDona", reče Svobodov.
 "A?" Fredi se bio nagnuo preko Vorbejbija da osmotri stvar. "Mek-
šta?"
"Porno čip." Rajdel je isprva čuo sporni čep, ali onda shvati.
"MekDona."

"Pitam se da li su ga skroz očitali", reče Fredi sa zadnjeg sedišta

patriota. Bio je podigao noge na naslon prednjeg putničkog sedišta i
crvena svetla na đonovima njegovih patika ispisivala su reči neke
pesme.
"Da li su očitali - šta?" Rajdel je posmatrao Vorbejbija i Ruse, koji
su stajali pored najupadljivijeg neobeleženog policijskog automobila
koji je ikad video: industrijski sivi kit od vozila sa kavezom od grafitne
rešetke ispred farova i hladnjaka. Na vetrobranu patriota množile su se
sitne kapi kiše.
"Taj porno što su našli kod onoga u ždrelu." Ako je Vorbejbi uvek
zvučao tužno, Fredi je uvek zvučao bezbrižno. Ali Vorbejbi je zvučao
kao da je zaista tužan, a Fredijeva bezbrižnost je nagoveštavala da se
oseća sasvmi suprotno. "Programi te vrste sadrže gomilu šifara.
Dovoljno mesta da se sakrije roba u tapetama, kapirate? Upotrebom
fraktala da se dobije tekstura kože, moguće smešati puno teksta."
"Razumeš se u računare, Fredi?"
"Ja sam tehnički savetnik gospodina Vorbejbija."
"Šta misliš, o čemu razgovaraju?"
Fredi pruži ruku i dodirnu jednu patiku. Crvena slova nestadoše.
"Sada vode pravi razgovor."
"Šta to znači?"
"Nagodba. Nama treba ono što imaju o Bliksu, ubijenom."
"Je li? A šta mi imamo?"
"'Mi?'" Fredi zavižda. "Ti samo voziš." Spustio je noge i uspravio se.
"Ali to i nije neka tajna: IntenStraža i DatAmerika su više ili manje
isto."
"Ozbiljno?" Svobodov kao da je vodio glavnu reč. "Šta to znači?"
"Znači da smo povezani sa većom bazom podataka nego i sama
policija. Kada matorom Rabadabu sledeći put bude potrebna
informacija, biće mu drago što nam je učinio uslugu. Ali večeras,
čoveče, večeras to samo jede njegovo rusko dupe."
Rajdel se seti prilike kada je bio kod 'Velikog Džordža'
Kečakmadzea na roštilju, kada je ovaj pokušao da ga upiše u
Nacionalno Streljačko Udruženje. "Imate puno Rusa u službi ovde?"
"Ovde? K'o govana."
 "Čudno koliko se tih momaka zapošljava u policiji?"
"Razmisli malo o tome, čoveče. Imali su policijsku državu kod kuće.
Možda su razvili dar za taj posao."
Svobodov i Orlovski uđoše u sivu grdosiju. Vorbejbi pođe prema
patriotu, služeći se štapom od legure. Policijsko vozilo se podiže
desetak centimetara na hidraulicima i poče da ječi i da se trese. Kiša je
igrala po njegovoj dugačkoj haubi dok je Orlovski turirao mašinu.
"Isuse", reče Rajdel, "njih baš zabole da li će ih neko videti kako
dolaze."
"Oni hoće da ih vide kako dolaze", reče Fredi zagonetno, u trenutku
kada je Vorbejbi otvorio zadnja vrata i započeo proces uvlačenja svoje
ukrućene telesine na zadnje sedište.
"Polazak", reče Vorbejbi, zalupivši vratima. "Protokol. Mi odlazimo
prvi."
"Ne tuda", reče Fredi. "Tim putem ćemo stići u Kendlstik Park.
Ovuda."
"Da", reče Vorbejbi, "imamo neka posla u gradu." Tugujući zbog
toga.

Centar San Franciska bio je nešto posebno. Kako je sve bilo

okruženo brdima i sagrađeno na i u podnožju drugih brda, izazivalo je
kod Rajdela osećaj, pa, nije bio siguran kakav. Da se negde nalazi. Na
nekom određenom mestu. Mada nije bio siguran da mu se to mesto
dopada. Možda zato što je bilo toliko drugačije od L.A., i onog osećaja
da se nalaziš odsečen u svetlosnoj mreži koja se prostire do ruba
stvarnosti. Ovde gore se osećao kao da je ušao odnekud, sa svim tim
starim, tesno zbijenim zgradama svuda okolo, od kojih nijedna nije bila
modernija od one visoke, nalik na klin, sa onom kosturnom stvari na
vrhu (a znao je da je ta stara). Svež i vlažan vazduh, para koja kulja iz
rešetki na pločnicima. I ljudi na ulicama, ne samo onaj najčešće viđan
svet, zaposlen i u odelima. Nekako nalik na Noksvil, pokušao je da
ubedi sebe, ali nije išlo. Još jedno tuđinsko mesto.
"Ne, čoveče, levo, levo!" Fredi zalupa po naslonu sedišta. I još jedna
gradska mreža koju treba naučiti. Potražio je kursor na mapi na
komandnoj tabli patriota, tražeći levo skretanje koje će ih odvesti do
onog hotela, Morisija.
"Ne treskaj po sedištu gospodina Rajdela", reče Vorbejbi, sa dva
metra smotanog faksa u ruci, "dok vozi." Stigao je u putu. Rajdel je
zaključio da je reč o podacima o Bliksu, tipu koga su zaklali.
"Fazbinder", reče Fredi. "'Ste čuli za Rajnera Fazbindera?"
 "Nisam raspoložen za šalu, Fredi", reče Vorbejbi.
"Nije šala. Ubacio sam tog Bliksa u Razdvojene Na Rođenju,
čoveče, skenirao onaj snimak leša što ti ga je poslao Rus. Ispalo je da
liči na Rajnera Fazbindera. I to mrtav, sa precvikovanom šijom. Taj
Fazbinder mora da je gadno izgledao, a?"
Vorbejbi uzdahnu. "Fredi."
"Pa, Nemac je. Nacionalnost se slaže."
"Gospodin Bliks nije bio Nemac, Fredi. Ovde piše da gospodin Bliks
i nije bio gospodin Bliks. A sad me pusti da pročitam. Rajdelu treba mir
da bi se usredsredio na gradsku vožnju."
Fredi zabrunda, i Rajdel začu škljocanje dirki malog računara koji je
nosio svuda sa sobom.
Rajdel skrenu levo na mestu za koje je zaključio da je ono koje je
tražio. Ratna zona. Ruševine. Vatre u čeličnim kantama. Zagrbljene
tamne prilike, bleda vampirska lica.
"Ne koči", reče Vorbejbi, "i ne ubrzavaj."
Nešto dolete, obrćući se, iz gomile vranolikih prilika, pljesnu na
vetrobran, načas se zadrža i otpade, ostavivši brljotinu prljavo žute boje.
Zar nije bilo sivo i krvavo, nalik na komad creva?
Na raskrsnici crveno svetlo.
"Vozi dalje", naredi Vorbejbi. Rajdel posluša, usred ljutitog
trubljenja. Žuta tvar ostade na vetrobranu.
"Stani. Ne, popni se na pločnik. Tako." Patriotove Drumožderke
odskočiše preko neravnog ivičnjaka. "U polici."
Rajdel otvori poklopac i unutra se uključI svetlo. 'Vindeks', rolna
sivog toaletnog papira, i kutija hirurških rukavica.
"Hajde", reče Vorbejbi. "Niko nas neće dirati."
Rajdel navuče rukavice, uze 'Vindeks' i papir i iziđe. "Pazi da ne
ostane na tebi", reče, misleći na Sableta. Obilato zali mrlju 'Vindeksom',
načini tri gužve papira i poče da trlja sve dok staklo nije bilo čisto.
Smaknuo je rukavicu tako da zamota vlažnu hartiju kao što su ga
naučili na akademiji i stade, jer nije znao šta da radi s njom.
"Samo je baci", reče Vorbejbi iz kola. Rajdel posluša. Onda se
odmaknu pet koraka od vozila i povrati. Zatim obrisa usta čistom
hartijom. Uđe u kola, zatvori vrata, zaključa ih, vrati 'Vindeks' i rolnu u
policu.
"Nećeš da ispereš grlo time, Rajdele?"
"Umukni, Fredi", reče Vorbejbi. Patriotovi amortizeri zakrckaše
kada se Vorbejbi nagnuo napred. "Verovatno ostaci iz klanice", reče.
"Ali dobro je što umeš da se paziš." Ponovo se nasloni. "Ovde smo
jedno vreme imali grupu koja se zvala Mač Svinje. Jesi li čuo za njih?"
"Ne", reče Rajdel. "Prvi put čujem."
"Krali su protivpožarne aparate iz zgrada. Potom bi ih napunili
krvlju. Krvlju iz klanice. Ali su razglasili, razumeš, da je ta krv ljudska.
Onda bi tim aparatima napali Isusovu vojsku, kada bi ova marširala."
"Isuse", reče Rajdel.
"Baš tako", reče Vorbejbi.

"Vidiš ona vrata, tamo?" reče Fredi.

"Kakva vrata?" Predvorje Morisija nagonilo je Rajdela na šapat, kao
da je u crkvi ili kapeli. Tepih je bio tako mek da je poželeo da legne na
pod i zaspi na njemu.
"Ona crna", reče Fredi.
Rajdel ugleda crni, lakirani pravougaonik na kome nije bilo čak ni
kvake. Sada, kad je obratio pažnju, uočio je da potpuno odudara od
okoline. Svuda okolo bilo je uglačano drvo, lakirana bronza, ploče od
izrezbarenog stakla. Da mu Fredi nije rekao da su to vrata, pomislio bi
da je neki umetnički predmet, slika ili tako nešto. "Aha. Šta s njima?"
"To je restoran", reče Fredi, "i to tako skup restoran, da u njega ne
možeš ni da uđeš."
"Pa šta", reče Rajdel, "takvih ima kol'ko hoćeš."
"Ne, čoveče", bio je uporan Fredi, "mislim, čak i ako si bogat, ako
sereš pare, ne možeš da uđeš. Kao neko privatno mesto. Japanski
fazon."
Ostali su da stoje pored prijavnice obezbeđenja dok je Vorbejbi
razgovarao sa nekim na kućnom telefonu. Tri momka na dužnosti na
prijavnici nosili su uniforme IntenStraže, ali neki otmen model, sa
bronzanim logo-dugmetima na rogatim kapama.
Rajdel je ostavio patriota u podzemnoj garaži, više spratova duboko
u temeljima mesta. Nikad nije video nešto slično: ekipe ljudi u belim
kuhinjskim uniformama ređale su stotine poslužavnika sa nekom
mršavom salatom, okolo su pištali mali Saniovi usisivači u pastelnim
krdima, sva ona pozadinska dešavanja kojih čovek nije svestan ako stoji
u predvorju.
Poslovni apartmani u Noksvilu, gde je stanovao sa Karen
Mendelson, imali su one korejske robotske bube što su čistile dok ne
gledaš. Imali su čak i posebnu vrstu koja je jela prašinu sa zidnog
ekrana, ali Karen nije bila oduševljena. Rekla je da to samo znači da ne
mogu da priušte ljude.
Rajdel vide kako se Vorbejbi okreće, pružajući telefon jedonm od
momaka sa rogatim kapama. Vorbejbi domahnu Frediju i Rajdelu, i
nasloni se na štap dok su išli prema njemu.
"Sada će nas povesti gore", reče on. Kapa kojoj je Vorbejbi dodao
telefon iziđe iza pulta. Primetio je da Rajdel nosi izbušenu majicu
IntenStraže, ali ništa nije rekao. Rajdel se pitao kada će imati priliku da
kupi nešto odeće i gde bi to mogao da uradi. Pogleda Fredijevu košulju
i pomisli kako Fredi možda i nije osoba koju bi trebalo pitati.
"Ovuda, gospodine", reče kapa Vorbejbiju. Fredi i Rajdel pođoše za
Vorbejbijem kroz predvorje. Rajdel opazi kako ovaj čvrsto zabada štap
u tepih, a proteza mu kucka u hodu kao spori sat.
 13. KIDANJE

Ponekad, kada je vozila brzo, kada je mogla istinski da se projektuje,

Čueta se oslobađala svega: grada, svog tela, samog vremena. Znala je
da je to zanos glasnika, i iako ga je osećala kao slobodu, bilo je to,
zapravo, stapanje, uklapanje, koje ga je izazivalo. Bicikl između njenih
nogu postajao je nalik na neki natprirodno razvijeni, tuđinski rep koji
kao da je iznikao iz nje tokom strpljivih vekova; elegantna i složena
koštana mašina, uzgajene, Leksanom ojačane gume, ležaji gotovo
oslobođeni trenja, i gasni amortizeri. U tim trenucima bila je potpuno
deo grada, divlja tačkica energije i tvari koja je iz trena u tren donosila
hiljade izbora u skladu sa tokom saobraćaja, svetlucanjem kiše na
kolovoznim trakjama, padom sekretaricine kose boje mahagonija,
umorne, na ramena nakvašenog kaputa.
Sada je ponovo počela da ulazi u to stanje, uprkos svemu; kada bi
samo mogla da se prepusti, da prestane da razmišlja, da pusti da joj se
svest prelije u mašineriju od kostiju, zupčanika i ugljenikom omotane
japanske hartije.
Ali tada Semi Sal pristade uz nju, uz bubnjanje basa iz cevo-
provodničke ritam-kutije na njegovom bajsu. Morala je da zajaše
ivičnjak da bi izbegla prelazak preko BART rešetke. Njene gume
ostaviše crne tragove kada je aktivirala čestične kočnice, a Semi Sal
zakoči uporedo s njom, uz zamiruće pulsiranje Fluoro-Rimz-ova.
"Nešto te grize, malena?" Njegova ruka na njenoj mišici, grub i ljutit
stisak. "Ili te neki magični proizvod čini mudrijom, bržom? A?"
"Pusti me."
"Nema šeme. Ja sam ti našao ovaj posao. Ako 'oćeš da ga izgubiš,
želim da znam zašto." Tresnu slobodnim dlanom po crnoj peni drške i
isključi muziku.
"Molim te, Semi, moram gore do Skinera."
On joj pusti ruku. "Zašto?"
Ona se zakašlja, prestade i tri puta duboko udahnu. "Jesi ikad nešto
ukrao, Semi Sale? Mislim, dok si bio na poslu?"
Semi Sal je pogleda. "Ne", reče, konačno, "ali je poznato da sam
umeo da pojebem klijenta."
Čueta zadrhta. "Ja ne."
"Ne", reče Semi Sal, "ali ti ne radiš na svim mestima na kojima ja
radim. Sem toga, ti si žensko."
"Ali sam sinoć nešto ukrala. Iz džepa tog tipa sa žurke u hotelu
Morisi."
 Semi Sal obliza usne. "Kako to da ti se ruka nađe u njegovom
džepu? Neko koga znaš?"
"Ma, to je neka guzica."
"A, on. Mislim da sam ga upoznao."
"Gnjavio me. A to mu je virilo iz džepa."
"'Si sigurna da mu je stvar virila iz džepa?"
"Semi Sale", reče ona, "ovo nije zezanje. Govno mi se smrzlo od
straha."
On je osmotri izbliza. "A, znači to ti je? Prpa? Maznula si neko
sranje, pa ti sad frka?"
"Bani kaže da su neki tipovi iz obezbeđenja zvali Ujedinjene, čak su
prozvali Vilsona i tako to. Tražili mene."
"Sranje", reče Semi Sal, još je proučavajući, "mislio sam da si
ufiksana, na igraču. Da te je Bani provalio. Zato sam poš'o za tobom, da
ti počupam te male kujine uši. Kažeš, samo si uplašena?"
Ona ga pogleda. "Tako je."
"Dobro", reče on, ukopavajući prste u crnu penu, "čega se to plašiš?"
"Da će se popeti do Skinera i naći ih."
"Šta će naći?"
"Te naočare."
"Špijun, dušo? Upucavanje? Virkanje, kao Alisa i to?" Zadobovao je
prstima po crnoj peni.
"Te crne naočare. Kao za sunce, ali se kroz njih ne vidi."
Semi Sal nagnu svoju divnu glavu u stranu. "Kako to misliš?"
"Jednostavno su crne."
"Naočare za sunce?"
"Aha, ali skroz crne."
"Ha", reče on, "da si jebala klijente, al' samo one fine i zgodne, kao
ja, znala bi šta je to. Bez uvrede, rek'o bih da nisi imala mnogo momaka
iz boljeg sveta. Da si se viđala sa arhitektama, ili hirurzima za mozak,
znala bi kakve su to naočare." Ruka mu pođe uvis i poigra se zarđalom
metalnom lopticom koja je visila sa okovratnika Skinerove jakne. "To
su VS naočare. Virtuelna svetlost."
Čula je za tako nešto, ali nije bila sigurna šta je to. "Jesu li skupe,
Semi Sale?"
"Bogami, jesu. K'o japanski automobil. Tu negde. Oko sočiva imaju
ugrađene te male EMP uređaje, koji pravo utiču na očni živac. Jedan
moj prijatelj ih don'o kući sa posla. Pejzažni arhitekt. Staviš ih, ideš
okolo i sve izgleda normalno, ali svaka biljka, svako drvo ima ispisane
podatke u vazduhu, o kojoj vrsti je reč, sa latinskim nazivom."
 "Ali ove su crne."
"Nisu ako ih uključiš. Kad ih uključiš, više ni ne liče na naočare za
sunce. Samo čine da izgledaš, šta ja znam, ozbiljno." Nacerio joj se. "Ti
ionako već izgledaš preozbiljno. U tome je tvoj problem."
Ona se strese. "Hajde sa mnom do Skinera, Semi Sale. 'Oćeš?"
"Ne obožavam visinu", reče on. "Ta kutijica će jedne noći da se
strmekne sa mosta."
"Kad te molim, Semi. Ova stvar me načisto iskida. Dok vozim pored
tebe, u redu je, ali čim pomislim na to, čini mi se da se sva sledim. Sta
da radim? Možda dođem gore i zateknem pajkane? Sta će Skiner reći,
ako ga poseti murija? Možda sutra dođem na pos'o, i Bani me najuri.
Šta onda?"
Semi Sal joj uputi isti pogled kao one večeri kada ga je zamolila da
je ubaci u Ujedinjene. Osmeh se proširi u kez. Smešan i zločest. Svi ti
oštri beli zubi. "Drš' to između nogu, onda. 'Ajde, pokušaj da ne
zaostaneš."
On se odbi od ivičnjaka, a njegovi Fluoro-Rimz-ovi zasvetleše
neonski belo kada je počeo da okreće pedale. Mora da je tada pritisnuo
'play' jer je začula pulsiranje basa kada je pojurila za njim kroz
saobraćaj.
 14. NEVOLJENI

"Može još jedno pivo, dušo?"

Žena za šankom imala je finu mrežu crnih linija sa obe strane
izbrijane glave, sve do mesta za koje je Jamazaki zaključio da joj je
prirodna linija kose. Stil tetovaže kombinovao je keltske znakove i
stilizovane munje. Njena kosa iznad toga bila je poput krzna neke noćne
životinje koja se hrani hidrogenom i vazelinom. Levo uvo bilo joj je
nasumično izbušeno na desetak mesta, istim komadom tanke čelične
žice. Jamazakiju je ovakav stil ukrašavanja obično bio veoma zanimljiv,
ali je sada bio obuzet sastavom u beležnici koja je ležala otvorena pred
njim.
"Ne", reče on, "hvala vam."
"Šta je, ne bi da pobrljaviš?" Ton joj je bio savršeno veseo. On
podiže pogled sa beležnice. Čekala je.
"Da?"
"Ako 'oćeš da sediš ovde, moraš nešto da naručiš."
"Pivo, molim."
"Isto?"
"Da, molim."
Otvorila je bocu meksičkog piva, sa koje skliznuše komadi leda kada
ga je stavila na šank ispred njega, i okrenula se gostu levo od njega.
Jamazaki se vrati beležnici.

Skiner je više puta pokušao da objasni da ne postoji nikakav red, niti

unutrašnji sklop. Samo kosti, most, sam Tomason. Kada je naišao Mali
Grande, to nije bila Godzila. Zapravo, na ovom mestu i u ovoj kulturi
nema podudarnog mita (mada to možda ne važi i za sam Los Anđeles).
Tako dugo očekivana Bomba više neće doći. Umesto nje došle su
pošasti, najsporije među kataklizmama. Ali kada je Godzila konačno
stigla u Tokio, bili smo obuzeti poricanjem i dubokim beznađem. Tako
smo u suštini pozdravili najstrašnija razaranja. Istovremeno smo
osećali, oplakujući mrtve, da nam se ponovo ukazala čudesna prilika.

"To je baš lepo", reče čovek levo od njega, položivši ruku na

beležnicu. "Mora da ja japansko, čim je tako lepo." Jamazaki podiže
pogled, nesigurno se smešeći, i susrete se sa očima koje su odavale
najneobičniju prazninu. Sjajne, usredsređene, a opet nekako mrtve.
"Jeste, iz Japana je", reče Jamazaki. Ruka se polako, nevoljno
povuče sa beležnice.
 "Lavles". Loveless: nevoljeni - prim. prev.
"Izvin'te?"
"Lavles. To mi je ime."
"Jamazaki."
Te oči, veoma blede i široko postavljene, bile su oči nečega što
posmatra ispod površine neke stajaće vode. "Ja'. Tako sam nešto i
mislio." Lagodan osmeh, ukrašen staromodnim zlatom.
"Da? Kako?"
"Nešto japansko. Neko zaki, ili zuki. Neko takvo sranje." Osmeh je
postajao oštriji. "Ispijte svoju Koronu, gospodine Jamazuki."
Neznančeva ruka oko njegovog zgloba. "Postaje vruće, a?"
 15. U SOBI BROJ 1015

Rajdel je na akademiji saznao za proizvod koji se zvao

Kil'Z. Kil'z (kills): doslovno značenje je 'ubija' - prim. prev. Po mirisu,
cvetnom i osvežavajućem, pomalo je podsećao na neki staromodni
losion za negu kose, a koristio se u slučajevima kada je dolazilo do
obilnih izliva telesnih tečnosti. Bilo je to antivirusno sredstvo, sposobno
da uništi i takve viruse kao što su bili HIV1 do 5, Krim-Kongo, Mokola
groznica, Tarzana Deng i Kanzaški grip.
Sada ga je osetio, pošto je službenik IntenStraže upotrebio crnu
anodnu karticu da otvori vrata sobe 1015.
"Postaraćemo se da zaključamo kada pođemo", reče Vorbejbi i
dodirnu kažiprstom obod šešira. Čovek iz IntenStraže načas je oklevao,
a onda reče: "Razumem, gospodine. Želite još nešto?"
"Ne", odvrati Vorbejbi, i uđe u sobu, Fredi za njim. Rajdel zaključi
da treba da pođe za njima. Uđe i zatvori vrata u lice onom iz
IntenStraže. Navučeni zastori. Miris Kil'Z-a. Upali se svetlo. Fredijeva
ruka na prekidaču. Vorbejbi je zurio u svetliji pravougaonik na tepihu
boje cigle, mesto gde je verovatno bio krevet.
Rajdel se osvrnu po sobi. Staromodno, verovatno skupo uređenje.
Nekako nalik na klupsko. Zidovi pokriveni nekom vrstom svetlucavog,
belozelenog, prugastog materijala nalik na svilu. Lakirani drveni
nameštaj. Stolice tapacirane zeleno poput mahovine. Velika mesingana
svetiljka sa tamnozelenim senilom. Izbledelo, staro platno u debelom
kitnjastom ramu. Rajdel priđe da bolje pogleda. Na slici je bio konj koji
je vukao neku prikolicu na dva točka sa malim sedištem na kome je
sedeo bradonja likom sličan Ejbu Linkolnu. 'Karijer i Ajvz', pisalo je na
slici. Rajdel se pitao koji je od dotične dvojice konj. Onda opazi kružnu,
smeđemodru mrlju osušene krvi na staklu. Bila je ispucala, kao letnji
mulj na dnu korita potoka, samo sitnije, i činilo se da na njoj nema
Kil'Z-a. On odstupi jedan korak.
Fredi, u svom šljampavom šortsu i košulji sa motivom pištolja,
smestio se na jednu od zelenih stolica i otvorio poklopac svog računara.
Rajdel ga je posmatrao kako izvlači tanki, crni kabl i uključuje ga u
utikač pored telefona. Pitao se da li Frediju zebu noge kad nosi šorts u
novembru. Već je primetio da crnci umeju toliko da polažu na modu da
se činilo da za njih ne postoji stvar kao što je klima.
Vorbejbi je nastavio da zuri u mesto gde je nekad bio krevet,
naizgled tužan kao i uvek. "Pa?" reče.
"Dobijam ga, dobijam ga", reče Fredi, pomerajući kuglicu na
računaru.
Vorbejbi načini zvuk odobravanja. Posmatrajući ga, Rajdelu se učini
da su se stakla u crnim okvirima načas zatamnila. Igra svetlosti. Onda
se oseti čudno, jer je Vorbejbi pogledao pravo kroz njega, prateći
pogledom nekakav pokret tako pomno da se Rajdel okrenuo da vidi -
ništa.
Okrenu se ponovo prema Vorbejbiju. Vorbejbi podiže štap, uperi ga
prema mestu gde je nedostajao krevet i ponovo ga spusti na tepih. Zatim
uzdahnu.
"Hoćete li podatke od SFPD-a?" upita Fredi.
Vorbejbi potvrdi. Oči su mu se pomerale kao da čita sobu. Rajdel
pomisli na televizijske dokumentarce o vuduu, i na oči sveštenika kako
kolutaju kada u njih uđu bogovi.
Fredi je pomerao kuglicu pod prstima. "Otisci, dlake, ljuspice kože.
Znate već kakve su hotelske sobe."
Rajdel nije više mogao da izdrži. Zakorači ispred Vorbejbija i
zagleda mu se u oči. "Ma šta vi to radite?"
Vorbejbi ga opazi. Uputi mu tužan osmeh i skinu naočare. Izvadi
veliku, mornarsko plavu, svilenu maramicu iz džepa kaputa i obrisa
stakla, pa pruži naočare Rajdelu. "Stavi ih."
Rajdel pogleda naočare i vide da su stakla postala crna.
"Hajde", reče Vorbejbi.
Stavljajući naočare, Rajdel je zapazio njihovu težinu. Mrkli mrak.
Zatim isprekidano blago i zamućeno sevanje, kao kad protrljaš oči u
tami, i odjednom ugleda Vorbejbija. A neposredno iza njega, obešene
na nevidljivom zidu, bile su reči i brojke jarkožute boje. Kada je
pogledao u njih, one se izoštriše, a Vorbejbi kao da nestade. Prepoznao
je forenzičke podatke.
"A možeš ", reče Fredi, "da budeš i ovde."
Krevet je ponovo bio tu, natopljen krvlju, sa mekim, teškim lešom
raskrečenim poput žabe. I ona stvar ispod brade, plavo-crna,
potklobučena.
Rajdelu se podiže želudac, oseti ukus žuči, a onda sa drugog kreveta,
u drugoj sobi, prema njemu spuznu naga žena, sa kosom kao srebro na
nekoj nemogućoj mesečini.
Rajdel smaknu naočari. Fredi se zavali u stolici, tresući se od nemog
smeha, sa računarom na kolenima. "Čoveče", prostenja, "trebalo je da
vidiš svoje lice! Ubacio sam deo tipovog pornića iz Arkadijevog
policijskog izveštaja."
"Fredi", reče Vorbejbi, "ti bi da tražiš novi posao?"
 "Uh, ne, izvinite, gospodine Vorbejbi."
"Umem da budem gadan, Fredi. Ti to znaš."
"Da, gospodine." Fredi je sada zvučao zabrinuto.
"U ovoj sobi je stradao čovek. Neko se nagnuo nad njim", pokazao
je prema krevetu koga nije bilo tu, "isekao mu novi osmeh i izvukao mu
jezik na taj otvor. To nije obično ubistvo. Ovakvi trikovi sa anatomijom
ne uče se sa televizije, Fredi." Ispružio je ruku prema Rajdelu. Rajdel
mu dodade naočare. Stakla su ponovo bila crna.
Fredi proguta knedlu. "Razumem, gospodine Vorbejbi. Izvinite."
"Kako to radite?" upita Rajdel.
Vorbejbi još jednom obrisa stakla i stavi naočare. Stakla su ponovo
bila providna. "U okviru i staklima nalaze se uređaji, koji neposredno
utiču na nerve."
"To je prikaz virtuelne svetlosti", reče Fredi, žureći da promeni
temu. "Sve može da se digitalizuje i da bude prikazano kroz ta stakla."
"Teleprisustvo", reče Rajdel.
"Nije", reče Fredi, "to je svetlost. Fotoni koji ti pristižu u oko. Ovo
ne radi na taj način. Kad gospodin Vorbejbi ide okolo i razgleda stvari,
istovremeno vidi i ulaz podataka o njima. Kada staviš ovakve naočari
čoveku bez očiju, ako mu je optički nerv u redu, moći će da vidi. Zato
su, u stvari, i bile napravljene. Za slepe."
Rajdel ode do zastora, razmaknu ih i zagleda se dole u neku večernju
ulicu u nekom drugom gradu. Na ulici je bilo sveta.
"Fredi", reče Vorbejbi, "prebaci mi na dešifrovane podatke
IntenStraže o onoj maloj Vašingtonovoj. Onoj što radi u Ujedinjenoj
Kurirskoj Službi."
Fredi klimnu glavom i uradi nešto na računaru.
"Da", reče Vorbejbi, zagledan u nešto što je samo on mogao da vidi,
"moguće je. Sasvim moguće. Rajdele", on skinu naočare, "baci pogled."
Rajdel pusti zastore da se sklope, ode do Vorbejbija, uze naočare i stavi
ih. Zbog nečega je osećao da bi bila greška kada bi oklevao, čak i ako je
to značilo da mora ponovo da gleda onog mrtvaca.
Tama pređe u boje, u devojčin anfas i profil. Otisci prstiju. Slika
mrežnjače njenog desnog oka, uvećana do veličine njene glave. Lični
podaci. VASINGTON, ČUETA-MARIJA. Krupne, sive oči, dugačak i
prav nos, kez za fotografa. Tamna kosa ošišana kratko, u nakostrešene
pramenove, svuda osim onog blesavog konjskog repa nasred glave.
"Pa", upita Vorbejbi, "šta misliš?"
Rajdel nije razumeo šta ga pitaju. Konačno reče: "Simpatična."
Začu Fredijevo podrugljivo frktanje, kao da je rekao nešto glupo.
Ali Vorbejbi reče: "Dobro. Tako ćeš zapamtiti."
 16. SUNCOKRET

Semi Sal joj je odmakao, tamo gde je Brajant počeo da krivuda

između betonskih otvora podzemnih rezervoara. Iako je bio onako
veliki, nije imao premca u vožnji na malom prostoru; umeo je da pravi
doslovno nemoguće zaokrete; kad je bilo potrebno, umeo je da se
uzdigne na zadnji i načini trista šezdeseticu, i Čueta ga je videla kako to
radi za opkladu. No, znala je gde će ga verovatno pronaći.
Podigla je pogled baš u trenutku kada je projurila između prvih
stubova, i činilo se da joj most uzvraća pogled odozgo, očima od
reflektora i neona. Videla je slike kako je nekada izgledao, kada su
njime ceo dan prolazila kola, ali nikada nije poverovala u njih. Most je
bio ono što jeste, oduvek. Pribežište, iščašenje, njeno prenoćište, dom
mnogima i svim njenim snovima.
Proklizala je pored kolica sa ribom, izgubivši kontrolu na struganom
ledu, na sivim iznutricama oko kojih će se ujutru tući galebovi. Ribar
povika nešto za njom, ali nije čula šta.
Vozila je dalje, između tezgi i šatri, usred večernje trgovine, tražeći
Semija Sala.
Pronašla ga je tamo gde je mislila da će ga naći, naslonjenog na
upravljač bajsa pored ekspres-prikolice. Nije se čak ni zaduvao. Mlada
Mongolka sa jagodicama nalik na medom obložena dleta upravo mu je
nalivala šolju.
"Mislio sam da ću imati vremena za jednu s nogu", reče on,
uzimajući sićušnu dozu.
Bolele su je noge od nastojanja da ga sustigne. "Taman posla da si
mislio nešto drugo", reče ona, poglednuvši u most, pa dade znak devojci
da i njoj naspe jednu. Posmatrala ju je kako istresa zadimljenu grudvu
smeđih zrnaca, sipa novu dozu, brzim i odsečnim pokretom. Devojka
podignu ručku i vrati sito u mašinu.
"Znaš", reče Semi Sal, zastavši pre prvog plitkog gutljaja, "ne bi
trebalo da imaš takvih problema. Ne trebaju ti. Postoje samo dve vrste
ljudi. Jedna su ljudi koji mogu sebi da priušte onakav hotel. Mi smo
druga. Nekad je bilo i onih između, takozvana srednja klasa. Više ne.
Naša veza sa onom drugom vrstom ogleda se u tome što prenosimo
njihove poruke. Za to smo plaćeni. Usput se trudimo da ne uprljamo
tepih. I to dejstvuje, je li? Ali šta se događa između nas? Šta se događa
kada dođemo u dodir?"
Čueta opeče usta espresom.
"Zločin", reče Semi Sal, "seks. Možda droge." On odloži šolju na
 šank od plute. "To je otprilike sve."
"Ti ih jebeš", reče Čueta. "Samo si rek'o."
Semi Sal slegnu ramenima. "Zato što volim to da radim. I spreman
sam na sve posledice. Ali ti si učinila nešto onako, bez razloga.
Posegnula si kroz membranu. Pustila prste u šetnju. Rđava zamisao."
Čueta dunu u kafu. "Znam."
"Pa, šta ćeš da preduzmeš sad kad se zakuvalo?"
"Idem gore u Skinerovu sobu da uzmem naočare, odnesem ih na
krov i bacim."
"A onda?"
"Onda ću kao da ništa nije bilo, sve dok se neko ne pojavi."
"A onda."
"'Nisam ništa uradila. Nemam pojma o čemu govorite. Ništa se nije
dogodilo.'"
On klimnu glavom, ali nastavi da je posmatra. "Aha. Možda. Možda
ne. Ako nekome trebaju te naočare, može dobro da te pritisne. Postoji i
drugi način: da uzmemo naočare, odvezemo se nazad u Ujedinjene,
ispričamo kako se dogodilo."
"Mi?"
"Aha. Biću uz tebe."
"Izgubiću posao."
"Možeš da nađeš drugi posao."
Ona ispi kafu u jednom gutljaju. Obirsa usta nadlanicom. "Ovaj
posao je sve što imam, Semi. Znaš to. Ti si mi ga našao."
"Imaš gde da prespavaš. Imaš onog ludog, starog jebivetra što te
primio."
"Ja ga hranim, Semi Sale."
"Dupence ti je još čitavo, dušo. Ako neki lovan odluči da te sjebe
zato što si mu digla naočare s podacima, moglo bi da ne bude."
Čueta spusti praznu šolju na šank i poče da pretura po džepovima
jakne. Dade devojci petnaset za dve kafe i časti je dva dolara. Slegnu
ramenima ispod Skinerove jakne, uz zveckanje lanaca. "Ne. Kad se to
govno nađe u Zalivu, niko neće moći da dokaže da sam to učinila."
Semi Sal uzdahnu. "Pravo si nevinašce."
Zvučalo je uvrnuto, kao da nije znala da ta reč može da se primeni
na takav način. "Idemo li, Semi Sale?"
"Šta ću ti ja?"
"Da razgovaraš sa Skinerom. Da se postaviš između njega i
njegovog šteka. Tamo sam ih ostavila. Iza robe. Tako neće videti kada
ih budem uzela. Popeću se na krov i frknuću ih preko."
 "U redu", reče on, "ali ti kažem da ćeš samo napraviti još veće
sranje."
"Moram da reskiram, zar ne?" Sjahala je i poterala bicikl prema
mostu.
"Izgleda da moraš", reče Semi Sal, pa i sam sjaha i gurnu bicikl za
njom.

Čueta je pamtila samo tri prilike kada joj je bilo istinski dobro u
životu. Jedna je bilo veče kada joj je Semi Sal rekao da će pokušati da
je ubaci u Ujedinjene, što je i učinio. Druga je bila dan kada je dala
gotovinu za svoj bajs u Točkovima Grada i izvezla se odatle na njemu. I
treća, poslednja, bilo je veče kada je u Kognitivnim Disidentima
upoznala Lauela - ako se to moglo smatrati srećom.
To nije značilo da je u tim prilikama bila najsrećnija, jer su posredi
razdoblja koja su bila podjednako i pogubno posrana, osim kada bi joj
je načas osmehnula sreća.
Imala je sreće i one noći kada je preskočila žilet-žicu i pobegla iz
Centra za maloletnike u predgrađu Bivertona, ali je to inače bila krajnje
posrana noć. Kao dokaz za to ostali su joj ožiljci na oba dlana.
I imala je mnogo sreće kada je prvi put zalutala na most, njegovu
nižu platformu, klecavih kolena od groznice koju je pokupila na putu
duž obale. Sve joj je zadavalo bol: svetla, svaka boja, svaki zvuk, um
koji je štrčao napolje u svet kao naduveni duh. Pamtila je otkačeni,
šljapkavi đon patike koji se vukao po platformi prekrivenoj smećem,
kako je to bolelo, i kako je na kraju sela kada se sve okrenulo oko nje, i
Korejanca koji je istrčao iz radnje i počeo da viče na nju. Ustaj, ustaj, ne
ovde, ne ovde. Ne Ovde joj se učinilo kao savršena zamisao i samo se
prevrnula unazad i nije ni osetila kada je glavom udarila o pločnik.
Tada ju je našao Skiner, iako se nije sećao ili nije želeo da priča o
tome; nikad nije tačno saznala. Pretpostavljala je da nije mogao sam da
je odnese gore u sobu; bila mu je i samom potrebna pomoć da se popne,
sa onakvim kukom. Ali još je bilo dana kada bi ga ispunila neka
energija, i tada se videlo koliko mora da je bio jak, nekada, jer je mogao
da učini stvari za koje niko ne bi poverovao da je kadar, i ona zbog toga
nije bila sigurna.
Prva stvar koju je videla, otvorivši oči, bio je okrugli crkveni prozor
čija su okna bez stakla bila popunjena krpama, kao i svetlost koja se
slivala kroz njega, raznobojne tačkice i mrlje kakve nikada ranije nije
videla, razigrane u njenim grozničavim očima kao bube u vodi. Zatim je
došlo kostolomno raudoblje, u kome ju je virus cedio kao što je starac
cedio sive peškire kojima joj je oblagao glavu. Kada je groznica
popustila i otkotrljala se, činilo joj se, stotinu milja dalje, sve do tamo i
prelila se preko ruba bolesti, kosa joj je opala u suvim zamršenim
klupcima, prilepljena za mokre peškire kao nekakav prljavi materijal za
tapaciranje.
A kada je ponovo porasla, bila je tamnija, gotovo crna. Zato se posle
nekako osećala kao druga osoba. Ili kao nova, i samo svoja osoba,
razmišljala je.
I ostala je sa Skinerom, snalazeći se da im nabavi hranu i
održavajući red u sobi. Slao ju je na donju platformu, gde su trgovci
starudijama izlagali robu. Davao joj je da ponese svakovrsne predmete:
ključ na kome je pisalo 'BMW', razvaljenu kartonsku kutiju punu onih
pljosnatih, crnih stvari na koje je nekada bila snimana muzika, kesu
plastičnih dinosaurusa. Nikada joj nije bilo jasno kako to može nešto da
vredi, ali bi uvek sve otišlo. Ključ im je doneo hranu za nedelju dana, a
dve one okrugle stvari još i više. Skiner je znao odakle dolaze stare
stvari, čemu su služile, i umeo je da proceni hoće li nekome biti
potrebne. U početku je brinula, jer joj se činilo da dobija nedovoljno za
robu koju je prodavala, ali njemu kao da je bilo svejedno. Ako bi nešto
ostalo neprodato, kao plastični dinosaurusi, jednostavno se vraćalo u
štek, kako je zvao stvari naslagane duž sva četiri zida.
Kada je ojačala, i kada joj je izrasla nova kosa, počela je da odlazi
dalje od sobe na vrhu kule. Isprva nije išla u gradove, iako je par puta
odlazila do ouklendske strane, preko ograde, da ga osmotri. Tamo su
stvari izgledale drugačije, mada nije znala zašto. Ali bilo joj je najbolje
na sklopu mosta, okružena njime, među ljudima koji su tamo gluvarili,
muvali se i radili sve ono što su radili, osećajući kako sve zajedno raste,
i menja se, iz dana u dan. Tamo gore, u Oregonu, nije bilo ničeg
sličnog, ili ona nije znala za to.
U početku nije ni bila svesna da joj sve to prija; izgledalo joj je
uvrnuto, kao da ju je groznica ostavila pomalo ludu, ali je jednog dana
naprosto zaključila da je srećna, malčice, i da mora da se pomiri s tim.
Međutim, pokazalo se da je moguće biti srećan i nestrpljiv u isto
vreme, pa je počela da zadržava deo Skinerovog novca od starudija, da
bi mogla da istražuje grad. Tu je neko vreme bilo zanimacije preko
glave. Otkrila je ulicu Hajt i prepešačila je sve do zida oko Skajvokera,
iznad koga je štrčao Hram Usuda i sve ostalo, ali nije pokušala da uđe.
Do tamo je vodio dugačak i uzak park zvani Prevlaka koji je još bio
otvoren za sve. Suviše otvoren, činilo joj se, jer je bio pun sveta,
uglavnom staraca ili staraca po liku koji su ležali u njemu jedan do
drugog, umotani u srebrnastu plastiku radi zaštite od sunčevih zraka. Ta
šuštava materija svetlucala je kao oni Elvisovi kostimi sa spotova koje
su povremeno puštali u Bivertonu. Zbog nečega ju je podsećala na crve,
valjda zato što je svako bio umotan u sopstvenu opnu. A tako su se
nekako i micali, tek pomalo, da ju je od toga hvatala jeza.
Ježila se i od Hajta, iako je bilo delova gde je bilo maltene kao na
mostu, gde nije bilo nikog normalnog na vidiku i gde su ljudi javno
radili razne stvari kao da policija nikad neće doći. Ali nju nikad nije bio
strah na mostu, možda zato što je uvek bilo nekog poznatog, ljudi koji
su tu živeli i znali Skinera. No, volela je da njuška po Hajtu jer je bilo
puno malih prodavnica, i mesta sa jeftinom hranom. Našla je radnju gde
su se mogle kupiti kifle od juče, a Skiner je ionako tvrdio da su te bolje.
Govorio je da su sveže kifle isto što i otrov, jer te začepe ili tako nešto.
Bio je pun takvih zamisli. Osim toga, u većinu prodavnica mogla je da
uđe, pod uslovom da bude mirna i da se smeška i da drži ruke u
džepovima.
Jednog dana je u Hajtu naišla na prodavnicu koja se zvala Obojeni
Svet, za koju nikako nije mogla da provali šta prodaje. Iza izloga je bila
zavesa, a u izlogu svega nekoliko stvari: kaktusi u saksijama, krupni,
zarđali komadi metala, i gomila malih, čeličnih prstenova, glatkih i
blistavih. Prstenovi i razne druge stvari. Šipkice sa lopticama na
krajevima. Sve je to bilo obešeno na kaktusove iglice i razbacano po
zarđalim komadima metala. Odlučila je da samo otvori vrata i virne
unutra, jer je videla nekoliko ljudi kako ulaze i izlaze, što je značilo da
je otvoreno. Krupan, debo tip obrijane glave, koji je izišao, zviždeći, u
beloj odori, i dve visoke, riđokose žene nalik na zgodne vrane, od glave
do pete u crnom, koje su ušle. Morala je da vidi šta ima unutra.
Otvorila je vrata i zavirila. Iza tezge je stajala žena kratke, riđe kose,
a svi zidovi prostorije bili su prekriveni crtežima jarkih boja, sa
zmijama i zmajevima i trista drugih stvari. Bilo je tako mnogo slika da
ti se zavrti u glavi, pa je tek kada je poslušala ženu, koja je rekla: uđi, ne
stoj tu na vratima, shvatila da ova nosi flanelsku košulju bez rukava,
potpuno raskopčanu, i da su joj bista i ruke sasvim prekrivene onim
slikama sa zidova.
Čueta je već viđala tetovažu u Centru za maloletnike i na ulici, ali su
to bili crteži koje vlasnik sam nanosi, mastilom i iglama, koncem i
starom hemijskom olovkom. Prišla je i dobro osmotrila eksploziju boja
između ženinih dojki - koje su, iako joj je možda bilo tridesetak godina,
bile manje od Čuetinih - i tamo je bio oktopod, i ruža, i plave munje,
sve upleteno zajedno, da pokrije svaki delić kože.
 "Želiš nešto", reče žena, "ili samo gledaš?"
Čueta trepnu. "Ne", začu sebe, "samo me zanima šta su one metalne
stvarčice u izlogu."
Žena okrenu veliku, crnu knjigu na tezgi, nalik na školski dnevnik,
ali uvezanu u crnu kožu sa hromiranim nitnama. Otvorila ju je, i Čueta
vide onu mušku stvar, poveliku, kako visi na slici. Sa obe strane
klinaste glave štrčale su čelične loptice.
Čueta načini zvuk nalik na stenjanje.
"To se zove amfalang", reče žena. Počela je da lista album.
"Zvonca", reče ona. "Klin za septum. Labijalna poluga. Ovo je stezni
prsten. Ovo ovde se zove bućkalica. Bombice-tegovi. Hirurški čelik,
niobijum, belo zalto, četrnaest karata." Ponovo je okrenula na
probušenog đoku. Možda je samo montaža, pomislila je Čueta.
"To mora da boli", reče.
"Manje nego što misliš", začu se dubok muški glas, "a onda počinje
uživanje."
Čueta se zagleda u crnca, veliki, beli osmeh pun zuba, mikropornu
filtersku masku spuštenu ispod brade: bio je to Semjuel Saladin Dipre.
Dva dana kasnije ponovo ga je videla na Junion Skveru, kako visi sa
grupom kurira na bicklima. Kurire je već bila izdvojila kao prizor
vredan pažnje. Imali su odeću i frizure kao niko drugi, i bajsove sa
neonom i svetlećim točkovima, upravljačima izvijenim kao škorpijin
rep. Kacige sa ugrađenim radio-prijemnicima. Mogli su se videti kako
negde žure ili stoje okupljeni, zezaju se i piju kafu.
Bio je objahao cevastu prečku bajsa i jeo sendvič. Iz ružičastog
okvira poprskanog crnim tačkama dolazila je muzika, uglavnom bas, i
on se ljuljao u ritmu. Prišla je da bolje pogleda bajs, kako je napravljen,
privučena složenošću kočnica i prenosnog mehanizama. Divota.
"Bang", reče on punih usta, "bang, pa to je am-falang. 'De nađe te
gilje?"
Nosila je stare Skinerove platnene patike, popunjene hartijom, jer su
joj bile prevelike.
"Drž'." Pružio joj je preostalu polovinu sendviča. "Ja sam pun."
"Tvoj bicikl", reče ona, uzimajući sendvič.
"Šta s njim?"
"Baš je."
"Sviđa ti se?"
"A-ha!"
On se iskezi. "Šugavara okvir. Šugavara paoci i lanci. Zuni gume.
Sve čisto."
 "Točkovi su boli glava", reče Čueta.
"Pa", odvrati on, "to je samo radi upadljivosti. Da te neki majković
primeti pre nego što te pregazi, znaš?"
Čueta dodirnu ručke. Oseti muziku.
"Jedi taj sendvič", reče on. "Izgledaš k'o da ti je potreban."
Jela je, i on, i tako su počeli da pričaju.

Dok su nosili bicikle uz stepenice od šperploče, Čueta mu je pričala

o onoj Japanki, kako se prosula iz lifta. Kako ona, Čueta, nikad ne bi
završila na toj žurki da se nije zatekla na tom mestu. Semi je brundao, a
njegovi Fluoro-Rimzi bili su boje mrtvog opala sad kada su prestali da
se okreću.
"Ko je pravio žurku, Ču? Jesi se setila da pitaš nekoga?"
Setila se one ribe Marije. "Kodi. Rekli su da je to Kodijeva žurka."
Semi Sal zastade, podignutih obrva. "A? Kodi Harvud?"
Ona slegnu ramenima, kao da nema papirni bicikl na ramenu. "Šta ja
znam."
"Znaš ko je taj?"
"Ne." Stigla je do platforme i spustila bicikl da nastavi da ga gura.
"Velike pare. Reklame. Harvud Livajn, ali to je bio njegov ćale."
"Pa, rekla sam da je bila lovanska žurka." Sada ga je mnogo
pažljivije slušala.
"Firma njegovog starog vodila je obe predizborne kampanje
Milibenkove."
Ali ona je upravo uključivala šifrirano kolo; mrzelo ju je da
uključuje vriskavce iz Radio Šupe. Semijevi Fluoro-Rimzi zatreptaše
kada je spustio bicikl pored njenog. "Vezaću ga za svoj. Ovde ga ionako
niko neće dirati."
"Isto sam i ja kazao", reče Semi, "za poslednja dva koja sam
izgubio." Posmatrao ju je kako razvlači kabl kola, omotava ga oko rama
bicikla, pazeći na ružičastocrni lak, i zaključava ga dodirom palca.
Pošla je prema žutoj korpi lifta, zadovoljna što je zatiče tamo gde ju
je ostavila, a ne na vrhu šine. "'Ajde da to obavimo, važi?" Setila se da
je nameravala da kupi Skineru porciju supe iz vagona Džonija Taja, one
slatko-kisele koju je voleo.

Kada je rekla Semiju da bi volela da radi kao kurir, da ima svoj bajs,
doneo joj je onu meksikansku kacigu u kojoj su bile sve ulice u San
Francisku. Bilo je potrebno tri dana da ih uglavnom nauči, iako je Semi
rekao da to nije kao mape koje kuriri imaju u glavama. Trebalo je
poznavati zgrade, kako se ulazi u njih, kako se treba ponašati, kako
sačuvati bajs od krađe. Ali kada ju je odveo da upozna Banija, bila je
omađijana.
Za tri nedelje je zaradila dovoljno da kupi prvi ozbiljniji bajs. I to je
bila magija.
Negde u to vreme je počela da se druži sa dve cure iz Ujedinjenih,
Temi Dvojkom i Alisom Možda, i jedne večeri su izišle u Kognitivne
Disidente, gde je upoznala Lauela.

"Ovde niko ne zaključava vrata", reče Semi, na merdevinama ispod

nje, dok je otvarala poklopac.
Čueta zažmuri i zamisli gomilu policajaca (iako nije imala pojma
kako bi to izgledalo) u Skinerovoj sobi. Onda otvori oči i promoli
glavu, tek toliko da izviri preko ivice poda.
Skiner je bio u krevetu, sa malim televizorom na grudima; iz
pocepanih, šljampavih, sivih čarapa virili su mu krupni, žuti nokti.
Pogledao ju je preko televizora.
"Hej", reče ona, "dovela sam Semija Sala. Sa posla." Popela se gore,
da načini mesta za Semijevu glavu i ramena.
"Vozdra", reče Semi Sal.
Skiner je samo zurio u njega, lica osvetljenog bojama sa ekrana.
"Kako ste?" upita Semi Sal, penjući se.
"'Si donela nešto za jelo?" upita je Skiner.
"Kod Džonija Taja će uskoro imati gotovu supu", reče ona, pošavši
prema policama, šteku. Izvalila je glupost, jer je Džonijeva supa uvek
bila spremna; zakuvao ju je pre više godina, i otada samo doliva u
kazan.
"Šta ima, gospodine Skiner?" Semi Sal je stajao pomalo zgrbljen,
raskoračeno, obema rukama držeći kacigu, nalik na momčića koji se
pozdravlja sa devojčinim ocem. Namignu Čueti.
"Kom namiguješ, dečko?" Skiner isključi televizor i zaklopi ekran.
Čueta mu je kupila taj televizor sa broda-kontejnera u Zamki. Tvrdio je
da više ne ume da razlikuje 'programe' od 'reklama', šta god da mu je to
značilo.
"Nešto mi upalo u oko, gos'in' Skineru", reče Semi Sal, premeštajući
se sa noge na nogu, još više nalik na nervoznog momčića. Čueta se
jedva uzdržavala od smeha. Zašla je Semiju iz leđa i zavukla ruku iza
hrpe časopisa. Bile su tamo. Strpala ih je u džep.
"Jesi nekad video kakav je pogled sa krova, Semi?" Znala je da joj je
na licu onaj široki, idiotski kez, i Skiner je zurio u njega, pokušavajući
da shvati šta se dešava, ali nije marila za to. Premestila je merdevine do
otvora na krovu.
"Ja? Nisam, Čueta, dušo. Sigurno je da ti stane dah."
"'Ej", reče Skiner, kada je otvorila poklopac, "šta je tebi?"
Ona je već bila gore, u jednom od onih nestvarnih džepova tišine i
mira koji su se tu mogli povremeno naći. Vetar je obično bio takav da
čovek poželi da legne i uhvati se za nešto, ali je bilo trenutaka mrtvog
mira, kada se ništa nije pomeralo. Začula je Semija Sala kako se penje
za njom. Izvadila je kutiju i pošla prema ivici.
"Hej", reče on, "daj da vidim."
Ona podiže stvar i zamahnu rukom da je baci.
On joj je ukra iz prstiju.
"'Ej!"
"Ćut'." Otvorio ju je kutiju, i izvadio naočare. "A, dobre su."
"Semi." Pružila je ruku za njima. On joj dade kutiju.
"Znaš kako se to radi?" Otvorio je drške, držeći svaku u jednoj ruci.
"Leva je aus, desna ein. Samo ih malo pomeriš." Gledala je kako on to
radi, u svetlosti koja je dolazila iz otvora u Skinerovu sobu. "Evo.
Probaj ih." Stavio ih joj je.
Dok je to radio, bila je okrenuta prema gradu. Finansijska četvrt,
Piramida sa svojom protezom posle Malog Grandea, sa brdima u
pozadini. "Jebo te miš", ote joj se, jer su tamo iznikle kule, građevine
više od ičeg što postoji, prava pravcata mreža tvorevina, sve do
podnožja brda. Svaka je imala bar četiri bloka zgrada u osnovi i dizala
se pravo uvis, bezlična, do beskrajnih mreža nalik na rešetku u kojoj je
barila povrće. Nebo je iznad toga bilo ispisano kineskim pismom.
"Semi."
Osetila je kada ju je uhvatio, jer je izgubila ravnotežu.
Kinesko pismo se promeni u englesko.

SUNCOKRET KORPORACIJA

"Semi."
"A?"
"Šta je ovo, jebote?" Na šta god bi usmerila pogled, izazvalo bi
pojavu novog natpisa na nebu, guste blokove tehničkih izraza koje nije
razumela.
"Otkud znam", reče on. "Daj da vidim." Posegnuoje za naočarima.
"'Ej", začula je Skinera dole u sobi, "to je Skuter. Što si se vratio?"
Semi Sal smaknu naočari, a ona kleknu, motreći japanskog
šmokljana koji je dolazio da vidi Skinera, studenta, ili socijalnog
radnika, ili šta je već bio. Izgledao je izgubljeniji nego obično. Izgledao
jeuplašeno. S njim je bio još neko.
"'Ej, Skuteru", reče Skiner, "šta ima?"
"Ovo je gospodin Nevoljeni", reče Jamazaki. "Zahtevao je da vas
vidi."
Zlato u neznančevom osmehu sinu prema Cueti. "Zdravo, gore", reče
on i izvadi ruku iz džepa na boku dugačkog, crnog, kišnog kaputa.
Pištolj nije bio veliki, ali je bilo nečega u lakoći kojom ga je držao, kao
stolar čekić. Nosio je hirurške rukavice. "Kako bi bilo da siđeš ovamo?"
 17. ZAMKA

"Ovo se koristi tako", reče Fredi, pruživši Rajdelu kreditnu karticu,

"što platiš pet stotina za ufur, i dobar si za pet stotina dolara vrednosti
robe."
Rajdel osmotri karticu. Neka holandska banka. Ako će ga ovako
plaćati, ovde gore, možda je vreme da ih pita koliko će dobijati. Ili da
sačeka da Fredi bude u boljem raspoloženju.
Fredi mu je rekao da je Grad Kontejnera dobro mesto za kupovinu
odeće na brzaka. Normalne odeće, nadao se Rajdel. Ostavili su
Vorbejbija da popije čaj od trava u nekom otkačenom kafeu, jer im je
rekao da bi hteo malo da razmisli. Rajdel je bio otišao do patriota, a
Vorbejbi i Fredi su se još kratko vreme domunđavali.
"Šta ako nas bude tražio, to jest kola?"
"Zvrcnuće nam", reče Fredi. Pokazao je Rajdelu kako da gurne
kreditnu karticu u mašinu koja mu je izbacila magnetnu traku Grada
Kontejnera u vrednosti pet stotina dolara i potvrdila da je plaćen
parking za patriota. "Ovuda." Fredi pokaza prema nizu propusnih
mesta.
"Ti nećeš ništa da kupiš?" upita Rajdel.
"A, ne ja", reče Fredi. "Ne kupujem odeću sa brodova." Izvadio je
drugu karticu iz džepa i pokazao Rajdelu logotip IntenStraže.
"Mislim da ste vi, momci, strogo slobodnjaci."
"Strogo, ali često", reče Fredi, gurnuvši karticu u prorez na ulazu.
Kapija ga propusti. Rajdel gurnu svoju traku i prođe za njim.
"Ljudi plaćaju pet stotki samo da uđu ovamo?"
"Mesto se zato i zove Zamka. Ali tako se samo obezbeđuje pokriće
troškova poslovanja. Ovde ne ulaziš ako nemaš nameru da potrošiš
toliko. Tako im je zajemčen promet."
Pokazalo se da je Grad Kontejnera najveći pokriveni tržni centar koji
je Rajde ikada video, ako se pristanište brodova, i to velikih, moglo
nazvati tržnim centrom. A obavezna kupovina u vrednosti od pet stotina
dolara kao da nije odbijala svet; činilo se da unutra ima više ljudi nego
na ulici. "Honkonški novac", reče Fredi. "Njime je kupljen dobar deo
Embarkadera."
"Hej", reče Rajdel, pokazujući prema maglovitom, nepravilnom
obličju koje se dizalo iza dokova i tornjeva sa reflektorima, "to je most,
onaj na kome žive ljudi."
"Aha", reče Fredi, uputivši mu čudan pogled, "oni manijaci." Poterao
je Rajdela prema liftu postavljenom uz beli bok teretnog broda.
 Dok su se dizali, Rajdel je razgledao Grad Kontejnera. "Ovo je luđe
od svega u L.A.", reče zadivljeno.
"Nema izgleda", reče Fredi, "ja sam iz L.A. Ovo je obična pijaca,
čoveče."
Rajdel je kupio bordo najlonsku avijatičarsku jaknu, dvoje crnih
farmerki, čarape, donji veš i tri crne majice. Sve zajedno je koštalo malo
više od pet stotina. Upotrebio je karticu da pokrije razliku.
"Hej", reče Frediju, pokazujući pazar u velikoj žutoj kesi sa
natpisom Grad Kontejnera, "ovo je bio dobar posao. 'vala."
Fredi slegnu ramenima. "Šta kažu, odakle su te farmerke?"
Rajdel pogleda etiketu. "Afrička Unija."
"Robovska radna snaga", reče Fredi, "ne bi trebalo da kupuješ ta
sranja."
"Nisam razmišljao o tome. Može li ovde negde da se jede?"
"Aha, na Vašaru Hrane."

"Jesi probao nekad ova korejanska marinirana sranja? Ljuto,

čoveče."
"Imam čir." Fredi je metodično zahvatao kašikom beli, smrznuti
jogurt, sa očiglednim nedostatkom oduševljenja.
"Stres. Sve je to vezano za stres, Fredi."
Fredi ga pogleda preko ivice ružičaste čaše sa jogurtom. "Pokušavaš
da budeš duhovit?"
"Ne", reče Rajdel. "Samo znam to o čiru, jer su mom tati rekli da ga
ima."
"Pa, je l' ga imao? Tvoj 'tata'? Je l' ga imao ili nije?"
"Nije", reče Rajdel. "Imao je rak želuca."
Fredi se trgnu, odloži jogurt, zazvecka ledom u papirnoj čaši
mineralne vode i otpi gutljaj. "Hernandez nam je ispričao", reče, "da si
se obučavao za pandura, u nekoj selendri."
"U Noksvilu", reče Rajdel. "Bio sam pandur. Mada ne dugo."
"Čujem te, čujem te", reče Fredi, kao da bi da ga smiri, možda čak
da pokaže da su prijatelji. "Prošao si obuku, i to? Ona policijska
sranja?"
"Pa, trude se da nas nauče pomalo o svemu", reče Rajdel. "Istraga na
mestu zločina. Kao u onoj sobi danas. Znao sam da nisu uradili
postupak sa Super-Lepkom."
"Nisu?"
"Ne. Super-Lepak sadrži hemikaliju koja se vezuje za vodu u otisku,
znaš, a otprilike devedeset odsto materije otiska i jeste voda. Zato
postoji poseban mali grejač za lepak. Zašrafiš ga u grlo sijalice. Onda
oblepiš vrata i prozore trakom i kesama za đubre i ostaviš grejač da
radi. Ostaviš ga da radi dvadeset četiri sata, a onda se vratiš i očistiš
sobu."
"Kako?"
"Otvoriš vrata i prozore. Onda usisaš prašinu. Ali to nisu uradili u
hotelu. Tako ostaje taj sloj na svemu. I miris."
Fredi podignu obrve. "Sranje. Ti mu dođeš nešto kao tehnički
stručan, Rajdele?"
"Ma, to je uglavnom logičko zaključivanje", odvrati on. "Kao ono da
ne treba ići u kupatilo."
"Ne treba?"
"Na mestu zločina. Nikad ne treba koristiti WC. Ne puštati vodu.
Ako baciš nešto u šolju, način na koji se vraća voda. Primetio si kako se
voda diže, ispod površine?"
Fredi klimnu glavom.
"Pa, možda je vaš uljez pustio vodu kada je bacio nešto unutra. Ali
to ne ispadne uvek kako je planirano, i moguće je da ostane tamo da
pluta. Ako posle dođeš i ponovo pustiš vodu, sigurno će otići."
"Bogamu", reče Fredi, "nisam znao za to."
"Logičko zaključivanje", reče Rajdel, brišući usta papirnom
salvetom.
"Mislim da je gospodin Vorbejbi u pravu što se tiče tebe."
"Kako to?"
"Kaže da te ne koristimo kako treba, kad te puštamo da voziš onaj
četiri-sa-četiri. Iskreno da ti kažem, čoveče, nisam delio njegovo
mišljenje." Fredi zaćuta, kao da očekuje da će se Rajdel uvrediti.
"Pa?"
"Video si onu protezu na nozi gospodina Vorbejbija?"
"Aha."
"Znaš za most, onaj što si ga primetio kada smo se se peli ovamo?"
"Aha."
"A Vorbejbi ti je pokazao sliku one tvrdoguze, male kurirke?"
"Aha."
"Pa", reče Fredi, "ona je ta za koju gospodin Vorbejbi misli da je
pokrala ubijenog. Ona živi na tom mostu, Rajdele. A taj most, čoveče,
to ti je jedno jebeno opako mesto. Ti ljudi su anarhistička, bezbožna,
ljudožderska kopilad, čoveče."
"Ja sam čuo da je to samo gomila beskućnika", reče Rajdel,
maglovito se prisetivši nekog dokumentarca koji je gledao u Noksvilu,
"koji se snalaze da bi preživeli."
"Ne, čoveče", reče Fredi, "beskućnici su na ulici. Ova gamad na
mostu su đavolji satanisti i slično. Misliš da tamo možeš slobodno da se
krećeš? Nema jebenog izgleda. Vidiš, oni puštaju samo svoje. Nešto
kao kult. Sa uvođenjem i ostalim sranjima."
"Uvođenjem?"
"Crni obredi", reče Fredi, ostavivši Rajdela da nagađa da nije mislio
na boju kože.
"U redu", reče Rajdel, "kakve to veze ima sa protezom na
Vorbejbijevom kolenu?"
"Tamo su mu ga sjebali", reče Fredi. "Otišao je tamo, znajući da se
igra glavom, da pokuša da izbavi to dete. Devojčicu", naglasi, kao da
mu tako ubedljivije zvuči. "Zato što ona kopilad sa mosta rade takve
stvari."
"Kakve stvari?" upita Rajdel, prisetivši se ubistava Plišanog Mece.
"Kradu decu", reče Fredi. "A gospodin Vorbejbi i ja više ne možemo
na most, Rajdele, zato što su nas oni tamo provalili, razumeš?"
"Pa hoćete da ja?" upita Rajdel, strpavši smotanu salvetu u kutiju od
masne hartije u kojoj su prethodno bile njegove dve Kim Či Va Ve.
"Neka ti to gospodin Vorbejbi objasni", reče Fredi.

Zatekli su Vorbejbija gde su ga i ostavili, u onom mračnom kafeu

visoke tavanice u kraju za koji je Fredi rekao da se zove Severna Obala.
Ponovo je nosio one naočare, i Rajdel se pitao šta gleda.
Rajdel je doneo svoj plavi Samsonajt iz patriota, i kesu iz Grada
Kontejnera. Otišao je u kupatilo da se presvuče. Postojalo je samo
jedno, zajedničko, i zaista je bilo kupatilo, jer je imalo kadu. Što nije
značilo da se kada upotrebljava, jer je u njoj bila naslikana sirena u
punoj veličini, sa smeđom cigaretom ugašenom na stomaku, odmah
iznad mesta gde su počinjale krljušti.
Rajdel je otkrio da su se Kevinove pantalone rašile na dupetu. Pitao
se koliko je dugo išao okolo u tom stanju. Ali u Gradu Kontejnera nije
ništa primetio, pa se nadao da se dogodilo u kolima. Skinuo je košulju
IntenStraže, strpao je u korpu za otpatke i obukao jednu od crnih
majica. Onda je rašnirao patike i pokušao da smisli način da promeni
veš i čarape, a da ne stane na pod, koji je bio mokar. Palo mu je na
pamet da to uradi u kadi, ali je i ona izgledala nekako prljavo. Zaključio
je da će mu to uspeti ako bude stao na izuvene patike, a zatim upola seo
na klozetsku dasku. Sve što je skinuo otišlo je u korpu. Pitajući se
koliko je ostalo na kreditnoj kartici koju mu je dao Fredi, premestio je
novčanik u zadnji desni džep novih farmerki. Obukao je novu jaknu.
Umio se i oprao ruke u tankom mlazu peskovite vode. Očešljao kosu.
Spakovao ostatak nove odeće u Samsonajt, sačuvavši kesu iz Grada
Kontenjera za prljav veš.
Bilo je potrebno da se istušira, ali nije znao kada će mu se pružiti
prilika. Moraće da se zadovolji čistom odećom.
Vorbejbi podiže pogled kada se Rajdel vratio za sto. "Fredi ti je
ispričao ponešto o mostu, Rajdele?"
"Kaže da tamo žive satanisti koji jedu decu."
Vorbejbi ljutito pogleda Fredija. "Opis je malo prejak, možda, ali
bolno blizak istini, gospodine Rajdel. Sigurno je da je posredi nezdravo
mesto. I doslovno izvan dosega zakona. Tamo nećeš moći da vidiš naše
prijatelje Svobodova i Orlovskog, na primer. Bar ne po službenom
poslu."
Rajdel uhvati Fredija u začetku keza, ali ga u tome preseče
Vorbejbijev mrki pogled.
"Fredi mi je nagovestio da želite da ja odem tamo, gospodine
Vorbejbi. Da potražim onu curu."
"Da", reče Vorbejbi ozbiljno, "želimo. Voleo bih da mogu da ti
kažem da to neće biti opasno, ali nije tako."
"Pa, koliko je opasno, gospodine Vorbejbi?"
"Veoma opasno", reče Vorbejbi.
"A devojka, je l' i ona opasna?"
"Izuzetno", reče Vorbejbi, "utoliko više što ne izgleda tako.
Uostalom, video si kako je onaj jadnik zaklan."
"Bože", reče Rajdel, "mislite da je to ona mala uradila?"
Vorbejbi tužno klimnu glavom. "Grozno", reče, "ti ljudi su spremni
na grozne stvari."

Kada su se vratili do kola, Rajdel vide da su parkirana ispred murala

na kome je bio Dž.D. Šejpli, u crnoj motorciklističkoj kožnoj jakni bez
majice, koga je uznosilo u raj šest pederastih anđela sa dugačkom,
plavom, rokerskom kosom. Tu su još bile plave, zapaljene spirale DNK
koje su izbijale iz Šejplijevog trbuha i napadale nešto što je trebalo da
predstavlja virus AIDS-a, mada je više ličilo na neku zarđalu,
oklopljenu, svemirsku stanicu sa opakim robotskim rukama.
Prizor ga je navodio na razmišljao o tome kako je moralo biti
uvrnuto nalaziti se u koži tok momka. Otprilike podjednako kao što se
svako drugi oseća u svojoj koži, zaključio je. Ali bi bilo još otkačenije
biti u Šejplijevoj koži, i povrh toga biti mrtav, i tako gledati ovakve
murale.
ALI ON OSTAJE DA ŽIVI U NAMA, pisalo je ispod slike, slovima
visokim pola metra, A M IŽIVIM O KROZ NJEGA.
Sto je u suštini bilo tačno, i Rajdel je imao trag vakcine kao dokaz
toga.
 18. KONDENZATOR

Čuetina majka imala je dečka po imenu Oukli, koji je ili šljokao ili
vozio trupce, ili je bar pričao da to radi. Bio je to dugonog muškarac,
plavih, pomalo previše razmaknutih očiju, na licu sa onim dubokim
brazdama na obrazima. Zbog čega je, po rečima Čuetine majke,
izgledao kao pravi kauboj. Čueti je, pak, izgledao nekako opasno. Što
obično nije bio, sve dok ne bi ispraznio bocu ili dve viskija i zaboravio
gde je i s kim je, naročito kada bi pobrkao Čuetu sa njenom majkom,
što se par puta dogodilo, ali je uvek uspevala da mu pobegne, a njemu
je uvek posle toga bilo žao, pa joj je kupovao Ring-Ding-ove i stvari iz
Seven-Ilevena. Ali sada se setila, posmatrajući kroz otvor na krovu
onog tipa sa pištoljem, da ju je jednom poveo u šumu i dao joj da puca
iz pištolja.
A ovaj dole imao je lice kao taj Oukli, iste oči i brazde na obrazima.
Kao one što nastaju od čestog smejanja, onako kako se ovaj sada kezio.
Ali to nipošto nije osmeh zbog koga bi se neko osećao lagodno. U
uglovima osmeha sijalo je zlato.
"Sad siđi ovamo", reče on, jednako naglašavajući svaku reč.
"Koj' si ti sad kurac?" javi se Skiner, zvučeći više zainteresovano
nego nadrkano.
Pištolj opali. Ne prejako, ali oštro, sa plavim bleskom. Ona vide da
je Japanac seo na pod, kao da su mu se odsekle noge, i pomisli da ga je
tip pogodio.
"Umukni." Onda se ponovo obrati Čueti. "Rekao sam ti da siđeš."
Tada joj Semi Sal dodirnu prstima potiljak, dajući joj znak da pođe
prema otvoru pre nego što ih je povukao.
Tip možda nije ni znao da je Semi Sal gore sa njom. Naočare su bile
kod njega. Čueta je bila sigurna samo u jedno, da taj dole nije pandur.
"Žao mi je", reče Japanac, "što sam..."
"Sad ću da ti proteram podzvučni titanijumski metak kroz desno
oko." Usput se smešio, kao da je rekao sad ću da ti kupim sendvič.
"Silazim", reče Čueta. Tip nije pucao, ni u nju ni u Japanca.
Učinilo joj se da je čula Semija Sala kako odstupa dalje od nje, ali se
nije osvrtala. Nije bila sigurna da li treba da pokuša da zatvori poklopac
ili ne. Odlučila je da ne pokušava, jer joj je tip rekao samo da siđe.
Morala je da posegne preko ivice otvora da se pridrži za poklopac, što
je moglo da mu izgleda kao da uzima pištolj ili tako nešto. Kao na
televiziji.
Zakoračila je sa najniže prečage, držeći ruke tako da on može da ih
vidi.
"Šta si radila tamo gore?" Uz smešak. Njegov pištolj nije nimalo
ličio na Ouklijev veliki, stari, brazilski revolver: bila je to mala, kratka,
četvrtasta stvar od nekog metala bez sjaja, boje Skinerovog starog alata.
Tanak prsten od sjajnijeg metala oko uskog otvora na kraju. Nalik na
zenicu oka.
"Posmatrala grad", reče ona. Nije osećala neki naročit strah. Nije
osećala ništa posebno, osim što su joj drhtale noge.
On pogleda uvis, ne pomerajući pištolj. Plašila se da će je pitati da li
je bila sama gore, jer bi odgovor mogao da zakasni i da je tako oda u
laži. "Znaš zašto sam ovde."
Skiner je sedeo na na krevetu, naslonjen na zid, i izgledao budnije
nego ikad. Japanac, koji, izgleda, ipak nije bio pogođen, sedeo je na
podu, mršavih nogu ispruženih u obliku slova V.
"Pa", reče Skiner, "mora bit' da je reč o lovi il' drogi, al' izgleda da si
posrane sreće. Mogu da ti dam samo pedeset dolara i bajat Hamboltov
džoint, ako je to ono što 'oćeš."
"Zaveži." Kada se mehanički osmeh izgubio, činilo se da nema
usana. "Govorim s njom."
Skiner je izgledao kao da će nešto reći, ili se nasmejati, ali nije.
"Naočare." Osmeh je ponovo bio tu. Podigao je pištolj, i sada je
gledala pravo u mali otvor. Ako me ubije, pomislila je, svejedno će
morati da ih traži.
"Hepbernova", reče Skiner, sa suludim osmejkom, i Čueta tek tada
primeti da poster Roja Orbisona ima rupu na sredini sivog čela. "Dole
su", reče ona, pokazujući na poklopac u podu.
"Gde?"
"Moj bajs", reče ona, nadajući se da Semi Sal neće zakačiti ona
stara, zarđala kolica u mraku, i odati se.
On pogleda prema krovu, kao da joj je čuo misli.
"Nasloni se na onaj zid i ruke gore." Prišao je bliže. "Raširi noge."
Pištolj joj dodirnu vrat. Drugom rukom skliznu pod Skinerovu jaknu,
tražeći oružje. "Ostani tako." Promakao mu je Skinerov nož, onaj sa
fraktalnom oštricom. Malo je okrenula glavu i videla ga kako omotava
nešto crveno i gumasto oko zgloba Japančeve ruke, radeći to jednom
rukom. Padoše joj na pamet oni gumasti slatkiši nalik na crve što su se
prodavali u velikim, plastičnim teglama. Potegao je Japanca za tu
crvenu stvar, vukući ga preko poda do police sa stolom za kojim je
doručkovala. Zavukao je kraj crvene stvari iza ugaonog nosača koji je
držao sto, a onda ga omotao oko Japančeve druge ruke. Izvukao je još
jednu od tih stvari iz džepa i protresao je, kao igračku u obliku zmije.
Posegao je iza Skinera s tim i uradio mu nešto sa rukom. "Ostani u
krevetu, stari", reče, dodirnuvši pištoljem Skinerovu slepoočnicu.
Skiner ga je mirno posmatrao.
Vratio se Čueti. "Silaziš niz merdevine. Daj ruke napred."
Stvar je bila hladna i ljigava, i stopila se u omču čim joj je omotao
zglobove. Sama od sebe. Crvene, plastične lisice, nalik na igračku.
Jedan od onih trikova sa molekulima.
"Držim te na oku", reče on, još jednom pogledavši prema otvoru na
krovu, "zato siđi lepo i polako. Ako skočiš, ili potrčiš kad se nađeš dole,
ubiću te."
Nije sumnjala da hoće, ako mu se pruži prilika, ali se setila nečega
što joj je Oukli rekao onog dana u šumi, kako je teško pogoditi ako
gađaš pravo dole, a još teže pravo uvis. Možda bi valjalo da se samo
projektuje kada zakorači sa merdevine. Trebalo je da prevali samo dva
metra od merdevina do mesta gde će biti zaklonjena od njega. Ali onda
pogleda crno i srebrno oko pištolja i ta zamisao prestade da joj izgleda
pametna.
Zato priđe do otvora u podu i spusti se na kolena. To nije bilo lako
izvesti, sa vezanim rukama. Morao je da je pridrži, stežući je za
Skinerovu jaknu, ali je uspela da stane na treću prečagu i da se uhvati
rukama za prvu, i da tako nastavi da se spušta. Morala je da stane na
prečagu, pusti onu za koju se držala, zgrabi sledeću pre nego što izgubi
ravnotežu, pa sve ponovo.
Ali je usput imala vremena da razmisli, i to joj je pomoglo da odluči
da ipak pokuša ono što joj je palo na pamet. Bilo je čudno tako
razmišljati i pri tom se osećati sasvim spokojno, ali joj nije bilo prvi
put. Isto se osećala u Bivertonu, one noći kada je preskočila žicu,
takođe bez mnogo planiranja. I onda kada su one kamiondžije pokušale
da je odvuku u prostor za spavanje iza kabine; pravila se da nema ništa
protiv, a onda je pljusnula termos kafe jednom od njih u lice, a drugog
ritnula u glavu i pobegla. Tražili su je čitav sat, sa baterijskim
svetiljkama, a ona je čučala u rečnom mulju i osećala kako je komarci
jedu živu. Svetlost ju je tražila u žbunju.
Stigla je do dna merdevina i napravila korak unazad, držeći vezane
zglobove tako da on može da ih vidi. Hitro se spustio za njom, bez
suvišnih pokreta, nečujno. Njegov dugačak kaput bio je od nekog crnog
materijala koji je upijao svetlost, a opazila je da ima i crne kaubojske
čizme. Znala je da može bez problema da trči u njima, ako bude morao;
ljudima to tako ne izgleda, ali je moguće.
 "Gde su?" U uglovima njegovog osmeha zlato. Njegova kosa,
začešljana unazad, imala je boju između plave i smeđe. Pomerio je
ruku, upozorivši je na pištolj. Videla je da dlan počinje da mu se znoji,
tamne mrlje vlage unutar bele gumene rukavice.
"Moramo da..." Zaćutala je. Žuti lift bio je tamo gde ga je Semi Sal
ostavio. Kako se onda ovaj popeo?
Još zlata u osmehu. "Išli smo stepenicama."
Popeli su se molerskim stepenicama, običnim čeličnim prečagama,
od kojih su neke bile sasvim zarđale. Zato nije čula lift. Nikakvo čudo
što je Japanac izgledao prestravljeno. "Pa", re če ona, "idemo li?"
Pošao je za njom prema liftu. Gledala je u tlo ispred sebe, da se ne bi
zaboravila i potražila pogledom Semija, koji je bio tamo negde gore.
Nije imao vremena da se spusti, jer bi ga inače čuli.
Držao ju je za rame dok je prebacivala nogu u korpu, a onda je ušao
za njom, ne prestajući da je motri.
"Ova je za spuštanje", reče ona i pokaza na jednu polugu.
"Uradi to."
Pomerila je polugu za zarez, zatim za još jedan, i mehanizam im
zapišta pod nogama, ponevši ih niz padinu. Dole se video krug svetlosti,
ispod sijalice u nagriženom aluminijumskom kavezu, i pitala se šta bi
on uradio ako bi neko u tom trenutku zakoračio na svetlo, recimo
Fontejn ili neko drugi ko je dolazio da proveri elektriku. Bilo ko. Ubio
bi ga, zaključila je. Samo bi ga upucao i otkotrljao u mrak. Videlo mu
se na licu. Jasno kao dan.
Ovaoga puta on je izišao prvi i pomogao joj da se prebaci. Dizao se
vetar, i pod nogama se osećalo brujanje, pesma mosta nalik na
prigušenu muziku harfe. Odnekud se čulo kako se ljudi smeju.
"Gde su?" upita on.
Pokazala je prema mestu gde je stajao njen bicikl, privezan za
Semijev. "Onaj crni i ružičasti."
On joj mahnu pištoljem da produži.
"Odbi'", reče njen bicikl kada se našla na pet koraka od njega.
"Šta je to?" Pištolj joj se utisnu u leđa.
"Onaj drugi bajs. Govorni alarm. Ne da ljudima da priđu mom."
Sagnula se da oslobodi Semijev bicikl, ali nije dirala šifriranu omču iza
sedišta svog bicikla.
"Ne šalim se, pizda li ti materina", reče njen bicikl.
"Isključi to", reče on.
"Odmah."
Znala je da mora to da izvede odjednom, da cimne u stranu i preko,
samo palcem i kažiprstom na neprovodničkoj gumi točka.
Međutim, dogodilo se, sasvim slučajno, da okvir bicikla dodime
njegov pištolj. Ugledala je inč dugačku munju između njenog bicikla i
pištolja, usijano crvenu i debelu kao njen palac: to su kondenzatori
čestične kočnice u dijagonalnoj cevi ispraznili svoj naboj u sigurnosni
sistem ugrađen u veštačku rđu i pažljivo išmirglanu srebrnu žicu voda.
On pade na kolena, praznih očiju, a među poluotvorenim usnama mu se
pojavi i prsnu jedan jedini mehur pljuvačke. Učinilo joj se da je videla
pramen dima kako se diže sa pištolja u njegovoj ruci.
Projektuj se, pomisli ona, povivši se da potrči, ali iz mraka odozgo
dolete neka cma stvar, sa klepetavim zvukom slomljenih krila, i sravni
ga sa zemljom. Rolna katranisane hartije. Ugledala je Semija Sala, gore
na tamnoj, karbonskoj, poprečnoj gredi, sa rukom oko uspravne grede.
Uobražavala je da vidi njegov beli osmeh.
"Zaboravila si ovo", reče on i baci nešto dole. Naočare u njihovoj
kutiji. Ona ih uhvati, iako su joj ruke bile vezane, kao da su znale gde
treba da padnu. Nikad nije shvatila zašto je to učinio.
Nije, jer mali pištolj u tom trenutku zaštekta, sa plavim plamenom
nalik na nekoliko pucnjeva iz izduvnika odjednom, i Semi Sal se
prevrnu sa grede, proguta ga tama.
Ona je već bila u trku.
 19. LOPTICA-SKOČICA

Jamazaki je čuo pucnje sa svog mesta na podu, ruku vezanih

svetlucavom plastikom za grubi metalni nosač koji je držao Skinerov
sto. Ili je to bio zvuk nekog hidrauličkog oruđa?
U sobi se osećao miris, oštar i jedak. On pomisli da bi mogao da
bude miris njegovog straha.
Pogled mu je bio u visini okrnjenog belog tanjira, na čijoj se ivici
crnela mrlja zgnječenog avokada.
"Kaz'o sam mu šta imam", reče Skiner, mučeći se da ustane, sa
rukama vezanim na leđima. "Nije 'teo. Oni bi ono što njima treba, zar
ne?" Mali televizor kliznu sa kreveta i pade na pod, a ekran mu ispade
na pljosnatu, šarenu traku. "Sranje." Zaljuljao se, trgnuvši se kada se
oslonio na bolesni kuk, i Jamazaki pomisli da će pasti. Ali Skiner
zakorači, pa još jednom, nagnut napred radi ravnoteže.
Jamazaki cimnu plastiku oko zglobova i jauknu, osetivši kako se
steže. Kao nešto živo.
"Ako ih vučeš i uvrćeš", reče Skiner iza njega, "gadovi će ti
precvikati ruke. Takve su nekad nosili panduri. Dok nisu zabranjene."
Začu se tresak koji uzdrma sobu i učini da svetlost zatrepće. Jamazaki
pogleda preko ramena i vide Skinera kako sedi na podu, savijenih
kolena, nagnut napred. "Ovde unutra su klješta za sečenje poluga od
dvadeset inča", reče starac, pokazujući levom nogom na ulubljenu,
rđom prošaranu, zelenu kutiju za alat. "Poslužiće, ako uspem da ih
izvadim." Jamazaki je posmatrao kako se trudi da proturi prste kroz
rupe na ofucanim, sivim čarapama. "Al' nisam siguran da ću moć' išta
da učinim s njima kad ih izvadim." Zastade. Pogleda Jamazakija.
"Imam bolju ideju, ali ti se neće dopasti."
"Skiner-sane?"
"Pogledaj taj nosač tu."
Stvar su držali zajedno bezbojni mehurovi kalajnog vara, ali je
izgledala dovoljno čvrsta. Izbrojao je nejednake glave devet zavrtanja.
Dijagonalni nosač kao da je bio sastavljen od tankih metalnih pločica,
sastavljenih na krajevima namotajima zarđale žice.
"Sam sam ga napravio", reče Skiner. "To su tri dela sečiva fabričke
testere. Nikad nisam isturpij'o zupce. Tamo na vrhu."
Jamazakijevi prsti pređoše preko nevidljivih neravnina.
"Pregorela je, Skuteru. Nije više 'tela da seče. Zato sam ih
upotrebio."
"Da testerišem plastiku?" Namestio je zglobove.
 "Čekaj malo. Ako počneš da testerišeš tu ludu gumu, ima da pošizi.
Moraš brzo da je presečeš, inače će se stisnut' do kosti. Čekaj, rek'o
sam."
Jamazaki se ukoči. Pogleda unazad.
"Suviše si blizu sredine. Ako počneš da sečeš tu, dob'ćeš narukvice
koje će se ipak stegnuti. Moraš da presečeš što bliže jednoj strani, pa da
dođeš ovamo i presečeš drugi kraj klještima pre nego što on precvikuje
tebe. Pokušaću da otvorim ovo." Gurnuo je kutiju nožnim prstima.
Unutra zaklopara alat.
Jamazaki približi lice crvenoj traci. Imala je slab medicinski miris.
Udahnuo je, stegnuo zube i počeo žestoko da struže zglobovima preko
testera. Stvar poče da se steže. Trake gvožđa, bol usijan i nepodnošljiv.
Setio se Lavlesove ruke oko zgloba.
"Presec' je", reče Skiner.
Plastika se prekinu uz besmisleno bučan prasak, nalik na zvučni
efekat u crtanom filmu. Bio je slobodan, a crvena traka oko levog
zgloba na trenutak popusti stisak, upijajući ostatak mase.
"Skuteru!"
Plastika se zategnu. On pruži ruku za kutijom, zapanjen što je vidi
otvorenu, baš kada ju je Skiner ritnuo nogom, prosuvši stotinu raznih
metalnih alatki.
"Plave drške!"
Klješta su bila dugačka, nezgrapna, drški omotanih masnom, plavom
trakom. Video je kako se crvena traka steže, počinjući da uranja u kožu.
Zgrabio je sekač jednom rukom, gurnuo sečivo pod traku i nalegao
svom tečinom na gornju dršku. Ujed bola. Prasak.
Skiner ispusti vazduh, uz otegnut zvuk olakšanja. "Jes' dobro?"
Jamazaki osmotri zglobove. Na zglobu leve šake video se dubok,
modrikast trag koji je počinjao da krvari, ali ne više nego što je
očekivao. Drugi zglob bio mu je izgreban od testere. Pogledao je po
podu, tražeći ostatke lisica.
"Sad mene", reče Skiner. "Al' zavuci ih ispod plastike, važi? Pokušaj
da mi ne isečeš ruku. I požuri sa drugim zglobom."
Jamazaki oproba rad klješta, kleknu pored Skinera i zavuče sečivo
ispod trake oko zgloba starčeve desne ruke. Koža je na tom mestu bila
providna, naduvena i pobledela, vene natekle i vijugave. Plastika se bez
problema prekinu, uz isti prebučan zvuk, i odmah se omota oko
Skinerovog drugog zgloba, uvijajući se kao živa. Presekao ju je pre
nego što se zategla, ali je ovaj put, uz zvuk iz crtanog filma,
jednostavno nestala.
 Jamazaki je zurio u mesto gde se maločas nalazila.
"Navuc' polugu!" zagrmi Skiner.
"Šta?"
"Zaključaj jebena vrata!"
Jamazaki se odvuče po podu na kolenima, spusti poklopac i zaglavi
u ležište polugu od mutne bronze, nešto što je nekada možda bilo deo
broda. "Devojka", reče on, osvrnuvši se prema Skineru.
"Ume da kuca", reče Skiner. "'Oćeš da s' onaj kuronja sa pucom vrati
ovamo?"
Jamazaki nije hteo. Pogleda prema otvoru na krovu. Bio je otvoren.
"Popni se i potraži peška."
"Kako, molim? Skiner-sane?"
"Onog vel'kog toplog brata. Crnju, znaš?"
Iako nije imao pojma o kome ili o čemu Skiner govori, Jamazaki se
pope uz merdevine. Nalet vetra poprska mu kišom lice kada je provirio
na krov. Imao je iznenadan i jak osećaj da je na vrhu jarbola nekog
drevnog broda, nekog crnog, gvozdenog skunera koji plovi, napušten,
noćnim morima, iskidanih plastičnih jedara, sa posadom koja je
poludela ili izginula, i ludim kapetanom Skinerom, koji izvikuje
naređenja zarobljen u kabini u njegovoj utrobi.
"Ovde nema nikoga, Skiner-sane!"
Kiša se obruši novom silinom i zakloni svetla grada.
Jamazaki uvuče glavu, pipajući za poklopcem, i zatvori ga za sobom.
Stavio je rezu, žaleći što nije od čvršćeg materijala.
Sišao je niz merdevine.
Skiner je bio na nogama, teturao se prema krevetu. "Sranje", reče,
"neko mi razbio televizor", i sruči se napred na dušek.
"Skineru?"
Jamazaki kleknu pored kreveta. Skinerove oči bile su zatvorene, dah
plitak i ubrzan. Leva ruka mu se podiže, raširenih prstiju, i počeša
zamršene sede malje ispod okovratnika izlizane flanelske košulje.
Jamazaki oseti kiseli miris mokraće u jetkom mirisu eksploziva koji je
ispalio Lavlesov metak. Pogleda Skinerove farmerke, čija je plava boja
posivela od nošenja, a nabori, sjajni od prljavštine, bili zauvek urezani, i
vide da se Skiner upišao.
Stajao je tako nekoliko minuta, nesiguran šta da radi. Naposletku
sede na farbom išaranu stolicu za stolom gde je maločas bio vezan.
Pređe prstima preko zubaca testere. Oborivši pogled, ugleda pravilnu,
crvenu lopticu. Ležala je na podu pored njegove desne noge.
Podigao ju je. Svetlucav kliker od skerletne plastike, hladan i gotovo
elastičan. Jedna od lisica, njegova ili Skinerova.
Sedeo je tu, posmatrajući Skinera i slušajući ječanje mosta u oluji,
čudnu muziku snopova kablova. Imao je želju da položi uho na njih i
oslušne, ali ga je neki bezimeni strah odvraćao od toga.
Skiner se u jednom trenutku probudio, ili je tako izgledao, i pokušao
da sedne, dozivajući, Jamazakiju se činilo, devojku.
"Nije tu", reče Jamazaki, sa rukom na Skinerovom ramenu. "Zar se
ne sećate?"
"Nije bila", reče Skiner. "Dvad'set, trid'set godina. Da ga jebem.
Vreme."
"Skineru?"
"Vreme. Najzajebanija stvar na svetu, zar ne?"
Jamazaki podiže crvenu lopticu u visinu starčevih očiju. "Pogledajte,
Skineru. Vidite u šta se pretvorilo?"
"Loptica-skočica", reče Skiner.
"Skiner-sane?"
"Baci to govno da odskoči, Skuteru." Sklopio je oči. "Da odskoči
visoko."
 20. VELIKA PRAZNINA

"Kunem ti se Bogom", reče Najdžel, "ovo sranje se upravo

pomerilo."
Zatvorenih očiju, Čueta oseti tupu ivicu keramičkog noža kako joj
pritiska zglob; začu se zvuk sličan prasku unutrašnje gume koja je
prečesto krpljena, i zglob joj je odjednom bio slobodan.
"Sranje. Isuse." Ruke su mu bile grube i hitre, i Čueta kod drugog
praska otvori oči i opazi nešto crveno i maglovito kako odskače među
naslaganim metalnim delovima. Najdžel ga je pratio pogledom,
okrećući glavu kao ona lutka psa koju je Skiner jednom našao i dao na
prodaju.
Uski prostor u kome su se nalazili imao je zidne police pretrpane
metalom, delovima Rejnoldsovih cevi, prašnjavim teglama punim
zarđalih klinova. Bila je to Najdželova radionica, mesto gde je pravio
svoja kolica, vršio manje popravke na bajsovima koje bi mu doterali.
Plovak udice za losose koji mu je visio sa levog uha kuckao je u kontra-
ritmu sa pokretima njegove glave, a onda je zazveckao kada je on
uhvatio tu stvar u letu. Loptica od crvene plastike.
"Čoveče", reče s poštovanjem, "ko ti je stavio ovu stvar?"
Čueta ustade i strese se, drhtaj projuri kroz nju kao živa stvar, kao
što su se one lisice micale.
Osećala se kao onog dana kada se vratila u prikolicu i videla da joj
se majka spakovala i otišla. Nije bilo poruke, samo konzerva raviola u
šerpi na šporetu, i otvarač za konzerve pored nje. Nije pojela te raviole i
više ih nikada nije okusila i znala je da nikada neće.
Ali taj osećaj je došao, tog dana, i progutao sve drugo, tako
sveobuhvatan da se nije moglo dokazati da je prisutan osim nekom
aritmetikom odsustva i sećanjem na bolja vremena. Kretala se unutar
toga, šta god da je bilo, od jedne tačke do druge, sve dok nije završila
iza te žice u Bivertonu, na mestu tako užasnom da je podsećalo na
komad slomljenog stakla koje struže o veliku prazninu. Tako je postala
svesna te stvari koja je progutala svet, iako se mogla samo nazreti, i to
samo krajičkom oka. Bio je to više nekakav gas nego osećanje, nešto
što je gotovo mogla da oseti u grlu, nešto što je počivalo, hladno i
nepomično, u prostorima njenog daljeg lutanja.
"Jesi dobro?" Najdžel je stajao sa masnom kosom u očima, sa
crvenom lopticom u ruci, sa plastičnom čačkalicom, još oblepljenom
zelenim celofanom, u uglu usana.
Posle se dugo pitala da li je osećaj sagoreo u groznici, da li je
pregorelo kolo koje ga je ponovo uključivalo. Ali kada se malo navikla
na most, Skinera, posao u Ujedinjenima, počela je da veruje da se
praznina popunila običnim stvarima, da je u šupljini starog iznikao ceo
jedan novi svet, polako, iz dana u dan - bilo da je igrala u Disidentima,
ili provela noć u razgovoru sa prijateljima, ili spavala sklupčana u
svojoj vreći u Skinerovoj sobi, gde je vetar šibao zidove od iverice, a
kablovi brujali dole u steni koja se kretala (po Skinerovim rečima) kao
najsporije od svih mora.
A sada je i to bilo prekinuto.
"'Veta?"
Ona skakačica koju je videla, devojka, izvučena bledom plastičnom
kukom iz vode i prebačena na palubu Zodijaka, bela i mlitava. Iz nosa i
usta tekla joj je voda. Skiner je rekao da od pada svaka koščica u telu
bude polomljena, ako udari u vodu pod određenim uglom. Protrčala je
gola kroz bar i odbacila se sa stola najbližeg ogradi, za kojim je sedeo
neki turista, i upetljala se u Haruovu Dej-Glo mrežu i imitacije
japanskih ribarskih mreža. Nije li i Semi Sal sada tako plutao, možda
već izvan mrtve zone iz koje je sva riba pobegla od višegodišnjeg taloga
otrovnog olova palog sa nebrojenih slojeva zaštitne boje, zahvaćen
strujom koja je nosila mrtve sa mosta, po pričama ljudi, pored Stene
Misije, da bi ih izbacila pod noge bogatašima što su džogirali
betonskom obalom Kineskog Basena.
Čueta se presamiti i povrati, uspevši da najveći deo izbaci u
otvorenu, praznu limenku od farbe koja je na rubu imala debeli talog
sivog gita koga je Najdžel koristio da poravna krupnije krpeže.
"'Ej, 'ej", Najdžel je obigravao oko nje, ne usuđujući se, na svoj
stidljiv, medveđi način, da je dodirne, držeći ogromne šake u vazduhu
nadomak nje, zabrinut što joj je muka i strepeći da će mu se ispovraćati
po poslu, jer bi tako nešto moglo da ga primora na podrobno čišćenje
njegovog tesnog gnezda, umesto uobičajenog razmazivanja prljavštine.
"Vode? 'Oćeš vode?" Ponudio joj je staru limenku od kafe u kojoj je
hladio usijani metal. Na površini vode plovio je masni talog kao nafta u
pristaništu, i ona zamalo da ponovo povrati, ali umesto toga samo sede.
Semi Sal je bio mrtav, a možda i Skiner. On i onaj diplomac, vezani
tamo gore onim plastičnim crvima.
"Ču?"
Odložio je konzervu i ponudio joj otvrenu limenku piva. Ona je
odgurnu, kašljući.
Najdžel se premeštao sa noge na nogu, a onda se okrenu i proviri
kroz trouglasti komad lucita koji mu je služio kao prozor. Plastika je
podrhtvala od vetra. "Počela oluja", reče on, kao da mu je drago što
može da objavi da je spoljni svet nastavio da se ponaša prepoznatljivo,
iako nasilno. "Pravi potop."
Bežeći iz Skinerove sobe, od pištolja u ruci ubice, od njegovih očiju
i zlata u uglovima osmeha, pognuta radi ravnoteže zbog vezanih ruku i
kutije sa govnarovim naočarima, Čueta je opazila i druge kako trče,
bežeći, verovatno, od iznenadne nevremena, od prvog naleta kiše koji je
bio gotovo topao. Skiner bi znao da dolazi nevreme; pročitao bi to na
barometru u staromodnoj drvenoj kutiji, sličnom kormilu neke stare
barke; Skiner je poznavao vremenske mene, gore u svojoj krletki na
vrhu mosta. Možda je bilo i drugih koji su ih poznavali, ali je običaj bio
da se čeka i da se da u trku, ostavljajući prostor za poslednju pogodbu,
još jedan dim, parčence biza. Sat uoči oluje bio je posebno pogodan za
to, jer su se ljudi odlučivali da kupe i tamo gde bi se obično dvoumili.
Bez obzira na to što bi neko od njih, kada je oluja bila dovoljno snažna,
obično nestao, i to ne uvek oni bez zaklona, došljaci vezani sa svojim
odrpanim prtljagom za prvo slobodno uporište na spoljnjem sklopu;
ponekad bi popustila čitava nakalemljena sekcija odjednom, ako bi je
vetar zahvatio punom silinom; nije videla tako nešto, ali je čula priče.
Došljake ništa nije sprečavalo da se sklone ispod platformi, ali su to
retko činili.
Obrisala je nadlanicom lice i uzela pivo od Najdžela. Otpila je
gutljaj. Bilo je mlako. Vratila mu je limenku. On izvadi čačkalicu,
podiže limenku do usta, a onda se predomisli i odloži je pored let-
svetiljke.
"Nešto ne valja", reče on. "Osećam."
Ona je masirala zglobove. Osećala je narukvice svraba tamo gde je
bila plastika, ružičaste i vlažne. Mahinalno podiže keramički nož i
sklopi ga.
"Jeste", reče, "u pravu si. Nešto ne valja."
"Šta je to, Čueta?" Otresao je kosu sa očiju kao zabrinut pas,
nervozno prelazeći prstima preko alatki. Ruke su mu bile kao blede,
prljave životinje, sposobne, na svoj nemušti i nespokojan način, da reše
probleme koji su bili nerešivi za njihovog vlasnika. "Ono japansko
govno smrvilo se pod tobom", zaključi on, "pa si popizdela."
"Ne", reče ona, ne slušajući ga.
"Za kurirski bajs ti treba čelik. Težina. Velika korpa napred. A ne
ugljenik sa nekim blesavim aramidnim sranjem oko njega, sve zajedno
teško otprilike k'o sendvič. Š-šta ako udariš u b-bus? Ako naletiš zguza?
Ako imaš veću masu nego b-bajs, ima da se prevrneš i p-rospeš.
Prospeš." Šake su mu se grčile, nastojeći da jasnije prikažu nezgodu
koju je zamislio.
Čueta ga pogleda i vide da se trese.
"Najdžele", reče, ustajući, "vezali su me u šali, razumeš?"
"Pomerilo se", reče on, "vid'o sam."
"Pa, šala baš nije ispala smešna, u redu? Ali znala sam kome treba da
se obratim. Tebi, zar ne? I ti si to skinuo."
Najdžel protrese kosu nazad u oči, postiđen i zadovoljan. "Imala si
taj nož. Seče k'o lud." Onda se namršti. "Ali ti treba čelični nož."
"Znam", reče ona. "Sad moram da idem." Sagnula se da podigne
konzervu od boje. "Baciću ovo. Izvini."
"Napolju je oluja", reče Najdžel. "Ne izlazi u oluju."
"Moram", reče ona. "Biću dobro." Mislila je o tome kako bi onaj
ubio i Najdžela, kada bi je zatekao tu. Ili ga povredio. Uplašio.
"Presek'o sam ih." Pokaza joj crvenu lopticu.
"Baci to", reče ona.
"Zašto?"
"Vidi ovaj osip."
Najdžel ispusti lopticu kao da je otrovna. Odskakutala je u krš. Otro
je prste o prljavu majicu na grudima.
"Najdžele, imaš da mi daš šrafciger? Običan?"
"Ovaj moj se sav izliz'o." Bele životinje su jurile preko naplavine
alata, srećne što ponovo love, a Najdžel ih je ozbiljno posmatrao.
"Pobacaću te šrafove čim ih skinem. Bolji su ti šestougaoni."
"Baš mi treba izlizan."
Desna ruka poskoči, dograbi plen, sa crnom drškom i pomalo
iskrivljen.
"E, takav", reče ona, zakopčavajući Skinerovu jaknu.
Ruke joj ga pružiše, zajedno. Najdželove oči virile su kroz kosu,
prateći ih. "Znaš, baš te gotivim, Čueta."
"Znam", reče ona, stojeći pred njim sa konzervom punom bljuvotina
u jednoj ruci i šrafcigerom u drugoj. "Znam da me gotiviš."

Zbunjena krpežom plastike koja je pokrivala gornju platformu, kiša

je pratila kanale smeća i energetske kablove, izbijajući iznad glava pod
nemogućim uglovima, u nasumičnim kaskadama, minijaturnim
Nijagarama koje su se slivale sa talasastog lima i iverice. Sa ulaza u
Najdželovu radionicu, Čueta je posmatrala kako jedna od nadstrešnica
popušta i kako se galoni vode slivaju iz maločas zategnutog udubljenja,
naduvene platnene kade koja se obrušila uz oštar prasak, u trenu se
pretvorivši u nekoliko metara zalepršane, promočene krpe. Ovde ništa
nije bilo planirano, u suštini, i problemi odvođenja vode su bili rešavani
tek kada bi iskrsli. Ili, tačnije, ne bi bili rešavani.
Polovina sijalica sada je bila pogašena, ali to je možda bilo zato što
su ih ljudi sami ugasili, bojeći se kratkog spoja. Ali ona tada opazi
kratak, neprirodan, ružičasti sev pregorevanja transformatora, i začu
prasak. Tamo prema Ostrvu. Ovo se postaralo za većinu preostalih
uključenih sijalica, i odjednom se obrela u gotovo potpunoj tami. Nije
bilo nikoga na vidiku, sve je bilo pusto. Samo sijalica od sto vati u
narandžastom plastičnom grlu, koja se obrtala na vetru.
Otišla je do sredine platforme, trudeći se da nazre i izbegne pale
kablove. Setila se konzerve u ruci, pa je hitnu u stranu i začu kako pada
i kotrlja se.
Setila se svog bajsa, tamo na kiši, ispražnjenih kondenzatora. Neko
će ga sigurno uzeti, kao i Semijev. Bila je to najveća, najvrednija stvar
koju je ikad posedovala, i zaradila je svaki dolar koji je izbrojala na
tezgu u Točkovima Grada. Nikada o njemu nije razmišljala kao o stvari,
nego onako kako je pretpostavljala da ljudi razmišljaju o konjima. Bilo
je kurira koji su davali imena bajsovima, ali Čueta to nikada ne bi
uradila, valjda zato što je zaista razmišljala o njemu kao o živom biću.
Projektuj se, reče sebi, uhvatiće te ako ostaneš tu. Okrenula je leđa
San Francisku i uputila se prema Ostrvu.
Ko su 'oni'? Tip sa pištoljem. Došao je po naočare. Došao je po
naočare i ubio Semija. Jesu li ga poslali oni ljudi? Oni što su pozvali
Banija i Vilsona, vlasnika? Panduri-najamnici. Tipovi iz obezbeđenja.
Kutija u njenom džepu. Glatka. I taj otkačeni crtež grada, te kule sa
raskriljenim vrhovima. Suncokreti.
"Bože", reče ona, "kuda? Kuda idem?"
Na Ostrvo, sa ljudima-vukovima i njihovim kolačima smrti, opasnim
bezumnicima proteranim sa mosta da love u tamošnjim šumama? Tamo
je bila mornarička baza, rekao joj je Skiner, ali se zaraza postarala za to
posle Malog Grandea, nešto što ti pretvori oči u sunđer, a onda ti
poispadaju zubi. Bila je to groznica Ostrva s blagom, nešto što je valjda
izmilelo iz tegle u mornaričkoj bazi, posle zemljotresa. Zato više niko
nije išao tamo, niko normalan. Noću su se ponekad videle njihove vatre,
a po danu dim, i kad bi čovek otišao do ouklendske strane, do ograde,
osetio bi, nekako, da taj svet nije isti kao ljudi na mostu.
A da se vrati, da pokuša da uzme bajs? Kočnice bi se posle jednog
sata ponovo napunile. Videla je sebe kako vozi, možda na istok, ne
stajući, u krajeve koji su ležali tamo, u pustinje koje su prikazivali na
televiziji, a iza njih zelene ravničarske farme gde su se polako kretali
redovi velikih mašina, radeći ono što su radile. Ali se setila puta iz
Oregona, kamiona koji su grmeli pored nje kroz noć kao izgubljene,
pomahnitale životinje, i pokušala da zamisli takvo putovanje. Ne, na
tom putu nije bilo mesta za ljude, a verovatno nijednog svetla u noći, na
mračnim poljima. Bilo je to mesto gde se moglo ići i ići, večno, i ne
stići nigde, niti naći mesto da počineš. Bicikl je tamo nikuda ne bi
odveo.
Ili da se vrati kod Skinera. Da se popne i vidi. Ne. Odbila je to od
sebe, nemilosrdno.
Praznina se podigla iz kišom oživljenih senki kao gas, i ona zadrža
dah, bojeći se da je udahne.
Bila je, dakle, istina, da tek kada nešto izgubiš, postaneš svestan da
si to imao. Tek je majčin odlazak pokazao da je bila tamo, pre toga je
bila to mesto, i sve ostalo tamo, kao vreme. I Skiner i Kolmenova
furuna i ulje koje je morala da sipa u mali otvor da bi podmazala kožni
ventil kako bi pumpa mogla da radi. Ne budiš se svakog jutra i govoriš
da, postoji za svaku od tih tričarija. Ali sve se sastoji od tričarija. Ili je
to neko koga ugledaš, kad se probudiš. Ili Lauel. Kada je imala Lauela -
ako se moglo reći da ga je imala, a pretpostavljala je da nije, ne istinski
- kad je bio kraj nje, ipak, bio je nešto slično tome.
"Ču? Ti si?"
Bio je to on. Lauel. Sedeo je prekrštenih nogu na vrhu zarđalog
hladnjaka na kome je pisalo SKAMPI, pušio cigaretu u posmatrao kišu
kako se sliva sa ribareve nadstrešnice. Nije ga videla tri nedelje i jedino
što je uspela da pomisli bilo je da mora da izgleda krajnje posrano.
Pored njega je sedeo onaj klinac, skinhed, Kouds, sa crnom kapuljačom
majice na glavi i rukama sakrivenim u dugačkim rukavima. Kouds je
nikada nije naročito mirisao.
Ali se Lauel široko kezio oko žara cigarete. "Pa", reče, "'oćeš da
kažeš 'zdravo' ili nećeš?"
"Zdravo", reče Čueta.
 21. KOGNITIVNI DISIDENTI

Rajdel nije bio sasvim načisto oko te stvari sa mostom, a još manje
oko onoga što je Fredi imao da kaže o tome, na Vašaru Hrane i na
povratku sa Severne Obale. Neprestano se prisećao dokumentarca koji
je gledao u Noksvilu, i bio je prilično siguran da je ono o ljudožderima i
kultovima prazna priča. Imao je utisak da Fredi želi da ga ubedi u to,
zato što je on, Rajdel, taj koji treba da ode tamo po tu ribu, Čuetu
Vašington.
A sada, kad se našao tamo, posmatrajući ljude kako žure da sklone
robu od nevremena, Fredijeva priča izgledala mu je još manje
verovatna. Nekako ga je sve podsećalo na karneval. Ili vašar sa onim
ludim građevinama, zapravo kutijama, i čitavim kućama-prikolicama
podignutim i pričvršćenim na konstrukciju velikim gužvama lepljive
trake, nalik na skakavce u paukovoj mreži. Moglo se ići gore-dole
između dve platforme, kroz otvore prosečene u gornjoj platformi,
svakojakim stepenicama skrpljenim tamo ispod, od šperploče i
zavarenog čelika, a na jednom mestu video je i avionske stepenice,
polegle na izduvane gume točkova.
Na donjoj platformi, kad se prođe niz prikolica sa hranom, nalazili
su se uglavnom barovi, najmanji koje je Rajdel ikada video: neki su
imali samo četiri stolice, i ništa više, čak ni vrata, već samo rešetku koja
se spuštala i zaključavala.
Ali ništa od toga nije bilo napravljeno po nekom planu, ili on nije
mogao da zapazi tako nešto. To nije bio tržni centar, gde je trebalo
samo utaknuti delatnost u predviđeno ležište i videti da li dejstvuje ili
ne. Ovo mesto jednostavno je izraslo, činilo se, tako što je jedna stvar
krpljena na drugu, sve dok čitav raspon nije obrastao tom bezobličnom
tvari, gde nije bilo dve jednake ćelije. Svuda gde bi se pogledalo video
se različit materijal, uglavnom upotrebljen u svrhu koja se razlikovala
od one prirodne. Prošao je pored lokala obloženih tirkiznom Formikom,
lažnom ciglom, krhotinama keramičkih pločicama poređanim u spirale,
sunca i cveće. Jedno mesto, već zatvoreno, bilo je obloženo zelenim i
bakarnim štampanim pločama.
Uhvatio je sebe kako se smeši svemu tome, a žitelji uopšte nisu
obraćali pažnju na njega, u ljudožderskom ili bilo kom drugom smislu.
Bili su, činilo se, pojednako raznorodna mešavina kao njihovi
građevinski materijali: tu je bilo svih životnih doba, svi rasa i boja kože,
i svi su bili u žurbi zbog oluje koja je sad ozbiljno pretila da će izbiti, jer
je vetar bio sve jači dok se probijao između kolica i starih dama sa
trščanim koferima. Jedan mališan, koji se teturao pod težinom velikog,
crvenog protivpožarnog aparata u naručju, uplete mu se u noge. Rajdel
je prvi put u životu video dete sa takvom tetovažom. Dečak reče nešto
na nekom jeziku i ode dalje.
Rajdel zastade i izvadi Vorbejbijevu mapu iz džepa jakne.
Pokazivala je mesto gde živi devojka i način da se popne do njega.
Nalazilo se na samom krovu proklete stvari, u kolibici prikačenoj za vrh
jedne od kula sa kojih su visili kablovi. Vorbejbi je imao divan rukopis,
pravi krasnopis, a mapu je nacrtao na zadnjem sedištu patriota, i ispisao
je za Rajdela. Ovde su stepenice, zatim pođeš ovim pešačkim mostom i
popneš se nekom vrstom lifta.
Zaključio je da neće biti lako naći te stepenice, jer je, pogledavši
okolo, video mnoštvo uskih, malih stepeništa kako vijugaju između
šatri i zatarabljenih mikro-barova, bez ikakve pravilnosti. Pretpostavio
je da sva vode do iste pacovske rupe, ali nije bilo jemstva da su i
povezana.
Tada ga sustiže iscrpljenost, i on se zapita kada će mu konačno biti
dozvoljeno da se ispava, i koja je uopšte svrha lakrdije u koju su ga
upleli. U šta je to dopustio da ga Hernandez uvali?
Poče i kiša, vetar se još pojača i ljudi žurno potražiše zaklon,
ostavivši Rajdela šćućurenog između dva staromodna japanska
automata za hranu. Celokupan sklop, ako se mogao tako nazvati, bio je
dovoljno porozan da propusti priličnu količinu kiše, ali dovoljno veliki i
nezgrapan da se ozbiljno suprotstavi vetru. Sve je odjednom počelo da
pucketa, krcka i nekako ječi. Sijalice stadoše da se gase.
Opazi mlaz varnica i kabl kako pada, iz onog haotičnog svežnja.
Neko nešto povika, ali reči odnese vetar pre nego što je uspeo da ih
razabere. Pogleda dole i vide kako mu se oko SWAT cipela podiže
voda. Ne valja, pomisli: bare, pokvašene cipele, struja.
Nedaleko od jednog automata nalazila se tezga sa voćem, sklepana
od napabirčenog drveta poput dečje tvrđave. Međutim, ispod tezge bila
je neka vrsta police, uzdignuta desetak centimetara od tla i naizgled
suva. Uvukao se tamo, da podigne noge iz vode. Ispod tezge mirisalo je
na prezrele mandarine, ali je bilo devedeset odsto suvo, a automat ga je
zaklanjao od vetra.
Povukao je zatvarač jakne do kraja, gurnuo ruke u džepove i
pokušao da misli o kadi punoj vrele vode i suvoj postelji. Mislio je na
futon iz Futon Mauta, dole u Mar Visti, i začudio se kada je osetio
nostalgiju. Isuse, pomisli, sad će početi da mi nedostaju i oni
samolepljivi cvetovi.
 U blizini se sruši platnena nadstrešnica, nosači popucaše kao
čačkalice i izliše bar dvadeset galona vode. Istog trenutka ugleda Čuetu
Vašington, tu pred sobom, na otvorenom. Kao u snu. Ni dvadeset
koraka daleko. Naprosto je stajala tamo.

Rajdel je na Floridi imao devojku sa kojom se kao zabavljao, pošto

se njegov otac preselio tamo i razboleo. Zvala se Klaudija Marsalis, bila
je iz Bostona i majka joj je imala prikolicu u istom kampu gde i
Rajdelov otac, odmah izvan Tampa Beja. Rajdel je bio na prvoj godini
akademije, ali je imao nekoliko praznika, a otac je umeo da sredi za
jeftinije avionske karte.
Tako je Rajdel odlazio za praznike kod oca, a uveče je ponekad
izlazio da se provoza sa Klaudijom Marsalis u modelu linkolna iz 1994.
njene majke, za koji je Klaudija rekla da je boje višnje kada su ga
dovezli na obalu, ali je posle počela da ga nagriza so. Bilo je očigledno
da ga je u Bostonu izvozila iz garaže samo leti, da bi ga zaštitila od
hemikalija. Imao je one plavobele MASS. HERITAGE tablice, zato što
je bio kolekcionarski model. Model je bio zaista starinski, od
štampanog metala, i nije imao osvetlenje u kabini.
Taj kraj Tampe bio je prava selendra; saobraćajni znaci na ulicama
bili su izbušeni jer su lokalnom življu služili kao streljačke mete za
sačmarice i drugo oružje. A sačmarica je bilo napretek; moglo se videti
po nekoliko iza zadnjeg vetrobrana svakog pikapa ili 4x4, a obično i par
velikih matorih kerova. Klaudija je slatko zavitlavala Rajdela zbog toga,
zbog muškarčina sa šeširima koji su se vozikali okolo sa puškama i
psima. Rajdel joj je rekao da to nema nikakve veze sa njim, da je došao
iz Noksvila, gde niko ne nosi pušku u vožnju. I niko ne puca u
saobraćajne znakove, jer tamošnja policija ne dozvoljava takve stvari.
Ali je Klaudija bila od onih koji veruju da je sve što leži južno od
prestonice ista pruga, ili se pravila da bi ga nervirala.
Ali noći su mirisale na so, magnolije i močvare, i njih dvoje su se
vozili okolo u Linkolnu, slušajući radio. Kada bi se potpuno smračilo,
mogla su se videti svetla sa brodova i velikih teretnih letelica koje su
milele nebom kao najsporiji NLO-i na svetu. Povremeno bi se malo
zezali na zadnjem sedištu, ali je Klaudija tvrdila da je to na Floridi
previše znojav posao, a on se uglavnom slagao s njom. Bilo im je
dovoljno što su zajedno, i sami.
Jedne večeri slušali su neku kantri-stanicu iz Džordžije, i disk-džokej
je pustio 'Isus i ja ima da vam isprašimo bezbožna dupeta', tvrdokorni
pentekostalni hard-metal o abortusu i ajatolasima i ostalom u tom stilu.
Klaudija je prvi put čula tu pesmu i upišala se od smeha. Nije mogla da
veruje da je neko snimio tako nešto. Kada se malo povratila od smeha,
upitala je Rajdela zašto želi da postane policajac. Osetio se nekako
nelagodno zbog toga, jer je izgledalo da joj je to što je na akademiji
takođe bilo smešno, podjednako kao što joj je pesma bila idiotska. Ali i
zato što to nije bila stvar o kojoj je previše razmišljao.
U stvari, razlog je verovatno bio taj što je sa ocem redovno gledao
Policajce u nevolji, zato što je emisija učila ljude da ih poštuju. Tu se
videlo sa kakvim se sve nevoljama susreće policija. Ne samo sa
naoružanim i ufikasnim ološem, već i sa njihovim advokatima,
sudovima i sa trista drugih pizdarija. Ali je znao da bi mu se smejala da
joj je rekao da je to zbog televizijske emisije. Zato je malo razmislio o
tome i rekao joj da je to zato što mu se dopala zamisao da će biti u
stanju da pomogne ljudima koji su stvarno u nevolji. Kada joj je to
rekao, samo ga je posmatrala.
"Beri", konačno je rekla, "ti zaista tako misliš, zar ne?"
"Pa, da", rekao je, "izgleda da mislim."
"Ali, Beri, kada si policajac, svi te lažu. Gledaju te kao neprijatelja.
Obraćaju ti se samo kada su u nevolji."
Okrenuo je glavu i pogledao je, vozeći: "Kako ti znaš sve te stvari?"
"Zato što i moj otac to radi", reče ona, kraj razgovora, i nikada to
više nije pomenula.
Ali je posle razmišljao o tome, vozeći Topoglavca za IntenStražu, jer
je taj posao bio kao da si policajac, iako nisi. Ljudi kojima je pomagao
nisu ga čak ni lagali, jer su plaćali za pomoć.
A sad je bio tu, na mostu. Izvukao se ispod tezge da pođe za
devojkom za koju su Vorbejbi i Fredi - Rajdel je zaključio da mu ne
veruje ni slovca - tvrdili da je iskasapila onog Nemca, ili šta je već bio,
gore u onom hotelu. I da je ukrala naočare koje je Rajdel trebalo da im
vrati, iste kao one Vorbejbijeve. Ali ako ih je prethodno ukrala, zašto bi
se vraćala da ubije vlasnika? Pravo pitanje bilo je kakve on veze ima sa
svim tim i zašto je uopšte tako često gledao Policajce u nevolji sa ocem.
A odgovor je bio, pretpostavljao je, da se i on, kao i svi drugi u
njegovoj situaciji, samo trudio da zaradi za život.
Sa više mesta u onoj zamršenoj slami gore sada su se slivali pravi
potoci kiše, pljušteći po platformi. Negde dalje na mostu blesnu
ružičasta svetlost, nalik na munju. Učinilo mu se da ju je video kako
odbacuje nešto u stranu, ali nije zastao da vidi šta je to, jer je mogao da
je izgubi iz vida. Bila je pošla nekud, izbegavajući vodopade.
Na akademiji se malo radilo na tehnici uličnog praćenja, naročito
ako im nisi izgledao kao bogomdani materijal za inspektora da bi te
uzeli na šlifovanje na Naprednim kursevima. Ali Rajdel je svejedno
kupio priručnik. Problem je bio u tome, znao je, što je za to potrebno
imati bar još jednog partnera, i to pod pretpostavkom da imaš radio-
vezu i određen broj prolaznika na ulici da te zaklone. Ovako je bio
prinuđen da se u najboljem slučaju šunja za njom.
Znao je da je to ona po onoj blesavoj frizuri, onom konjskom repu
na potiljku kao kod onih debelih japanskih rvača. Mada ona nije bila
debela. Njene noge, ispod nekakve velike, stare, motorciklističke jakne
koja kao da je nekoliko godina visila u ambaru, delovale su tako kao da
često i naporno vežba. Bile su utegnute u nekakav svetlucavi, crni
materijal, sličan Kevinovim mikroporoznim kompletima iz Samo Mi
Duvaj, uvučen u neku vrstu tamnih čizama ili dubokih cipela.
Motreći tako na nju i nastojeći da bude van vidokruga ako se okrene,
uspeo je da zakorači u jedan od vodopada. Slio mu se pravo za vrat.
Istog trenutka začuo je nekoga kako je doziva: "Ču, ti si?" i spustio se
na koleno u lokvu, iza gomile sakupljenog drvenog materijala za koji su
još bile prilepljene letve i nakvašeni ostaci gipsa. Identifikacija
pozitivna.
Vodopad iza njega pravio je previše buke da bi čuo šta je potom bilo
rečeno, ali ih je video: mladić u crnoj, kožnoj jakni, mnogo novijoj od
njene, i još neko u nečem crnom, sa podignutom kapuljačom. Sedeli su
na nekom hladnjaku, ili nečem sličnom, a tip u kožnjaku cuclao je
cigaretu. Kosa mu je bila začešljana u neku vrstu kreste; baš korisno, po
tom pljusku. Cigareta načini vatren luk i ugasi se u vodi, a tip siđe i
činilo se da nešto govori devojci. Siđe i onaj sa kapuljačom, pokretima
kao u pauka. Rajdel vide da nosi majicu, sa rukavima koji su visili
petnaestak centimetara preko šaka. Izgledao je kao rasklimatana senka
iz nekog starog filma koji je Rajdel gledao, gde su se senke odvojile od
ljudi pa su morali da ih hvataju i prišivaju na mesto. Sablet bi verovatno
znao da mu kaže naslov filma.
Naprezao je sve sile da se ne pokrene, klečeći usred lokve, a onda
oni pođoše, uzevši je u sredinu, a senka se osvrnu da proveri jesu li
sami. Rajdel je uspeo da opazi deo belog lica i tvrde, oprezne oči.
Izbroja: jedan, dva, tri, pa ustade i pođe za njima.
Nije mogao da odredi koliko su prešli pre nego što su, činilo se,
jednostavno propali u zemlju. Obrisao je kišu sa očiju i pokušao da
razreši zagonetku, ali onda vide da su sišli niz stepenice koje su se tamo
nalazile, ovaj put urezane u donju platformu, prve koje je video na tom
mestu. Prilazeći im, začu muziku i vide plavičastu svetlost. Koja je,
pokazalo se, dolazila sa malog, tankog neonskog natpisa, ispisanog
velikim plavim slovima: KOGNITIVNI DISIDENTI.
Na sekund je stajao tamo, slušajući kako voda šišti na transformatoru
znaka, a onda siđe.
Stepenice su bile od iverice, obložene onim hrapavim materijalom
koji se ne kliza, ali on zamalo da se oklizne. Kada je zastao na polovini
stepeništa, znao je da je posredi bar, jer je osetio miris piva i nekoliko
različitih vrsta dima.
Dole je bilo toplo. Kao kad ulaziš u saunu. I krcato. Neko ga pogodi
peškirom. Bio je potpuno mokar i pljesnuo mu je posred grudi, ali on ga
dograbi, obrisa kosu i lice, pa ga baci u pravcu iz koga je doleteo. Neko
se nasmeja, ženskim glasom. Prišao je šanku i pronašao slobodno mesto
u dnu. Začeprkao je po mokrom džepu, upecao par petaka, i bacio na
šank. "Pivo", reče. Nije podigao glavu kada je neko spustio jedno ispred
njega i pomeo novčiće sa šanka. Bila je to jedna od onih japanskih
vrsta, proizvedenih u Americi, koje ljudi u mestima kao što je Tampa
nisu mnogo trošili. Sklopio je oči i ispio gotovo pola boce u cugu. Kada
je otvorio oči i spustio pivo, neko pored njega reče: "Spoj?"
On krenu glavu i ugleda nekog tipa zakržljale vilice sa malim,
ružičastim cvikerima i malim, ružičastim ustima, proređenom prosedom
kosom začešljanom unazad, sjajnom još od nečega osim vlage u
prostoriji.
"Šta?" reče Rajdel.
"Rekao sam 'spoj'."
"Čuo sam te", reče Rajdel.
"Pa? Treba ti usluga ili ne?"
"Ovaj, čuj", reče Rajdel, "u ovom trenutku treba mi samo ovo pivo,
u redu?"
"Tvoj telefon", reče čovek ružičastih usta. "Ili faks. Zajemčen spoj,
mesec dana. Trideset dana u nizu ili trisdeset dana koje odrediš,
besplatno. Neograničena dužina, domaće linije. 'Oćeš prekookeanski,
može prekookeanski. Ali trista za osnovni spoj." Sve ovo izišlo je u
zujanju koje je Rajdela podsetilo na vokalne čipove koje su stavljali u
najjeftinije igračke.
"Ček' malo", reče Rajdel.
Čovek trepnu par puta iza ružičastih stakala.
"Ti to misliš na prevezivanje džepnog telefona, je li? Bez plaćanja
kompaniji?"
Čovek ga je samo posmatrao.
"Pa, hvala", reče Rajdel brzo. "Cenim ponudu, ali nemam telefon
kod sebe. Da ga imam, odma' bi' prihvatio."
Ovaj ga je i dalje posmatrao. "Kao da sam te negde video."
Nesigurnost.
"Ma ne", reče Rajdel. "Ja sam iz Noksvila. Samo sam se sklonio sa
kiše." Zaključio je da je vreme da rizikuje da se okrene i osmtri mesto,
jer su ogledala iza šanka bila zamagljena i orošena kapljicama. Pomerio
je rame i ugledao Japanku, onu koju ju je video u brdima iznad
Holivuda, onomad kad je patrolirao sa Sabletom. Stajala je na maloj
bini, naga, sa kovrdžavom kosom koja je padala svuda po njoj do
struka. Začu sebe kako stenje.
"'Ej", reče čovek, "'ej."
Rajdel se strese, čudnim automatskim pokretom, kao mokar pas, ali
je ona još bila tamo.
"'Ej. Kredit." Ponovo verglanje. "Imaš problema? Možda bi 'teo
samo da vidiš šta imaju o tebi? Bilo ko, samo ako znaš tačan broj."
"Hej", reče Rajdel, "čekaj malo. Ona žena tamo gore?"
Ružičasti cvikeri se nagnuše.
"Ko je ona?" upita Rajdel.
"To je hologram", reče čovek, potpuno izmenjenim glasom, i udalji
se.
"Neka sam proklet", reče barmen, iza njega. "Upravo si postavio
rekord u otkačivanju Edija Govanceta. Zaradio si pivo, čoveče."
Barmen je bio crnac sa bakarnim perlama u kosi. Kezio se Rajdelu.
"Zovu ga Edi Govance zato što ne vredi ni toliko. Poveže ti telefon sa
nekom kutijom bez baterija, pritisne par dugmadi, nešto provrača, i
uzme ti pare. To ti je Edi." Otvorio je pivo i spustio ga pred prvog.
Rajdel je gledao preko ramena prema Japanki. Nepomično je stajala.
"Samo sam se sklonio od kiše", reče, jer mu ništa drugo nije padalo na
pamet.
"Pravo veče za to", reče barmen.
"Nego, reci mi", reče Rajdel, "ona žena tamo."
"To je Džouzina igračica", reče barmen. "Samo gledaj. Uskoro će je
pokrenuti da igra, čim počne pesma koja joj se sviđa."
"Džouzi?"
Barmen pokaza prstom. Rajdel pogleda u tom pravcu. Ugleda veoma
debelu ženu u invalidskim kolicima, kose boje i teksture grube čelične
vune. Bila je odevena u novi kombinezon od teksasa i belu majicu
veličine XXL, a obe ruke bile su joj skrivene u nečemu što joj je ležalo
u krilu i podsećalo na glatki, sivi plastični muf. Oči su joj bile
sklopljene, lice bez izraza. Nije mogao da odredi da li je budna.
 "Hologram?" Japanka je stajala potpuno nepomično. Rajdel se
prisećao šta je video one noći. Rogata kruna, sva od srebra. Stidne
malje, izbrijane u obliku znaka uzvika. Ova nije imala ni jedno od to
dvoje, ali je bila ona. Bila je.
"Džouzi uvek projektuje", reče barmen, kao da se tu ništa ne može.
"Iz te stvari u krilu?"
"To je interfejs", reče barmen. "Projektor je, beše, tamo." Pokaza.
"Na vrhu onog NEC-ovog znaka."
Rajdel ugleda malu, crnu spravu prikačenu za vrh starog svetlećeg
znaka. Ličila je na jednu od onih starih kamera, optičkih. Nije znao da li
je NEC pivo ili nešto drugo. Ceo zid bio je pokriven takvim znacima,
različitim, i on najzad prepozna par imena po kojima je zaključio da je
reč o reklamama za proizvođače elektronike.
Pogleda spravicu, pa debelu ženu u kolicima, i oseti tugu. I bes. Kao
da je nešto izgubio. "Nije baš ono što sam mislio da jeste", reče, za
sebe.
"Svako bi se prevario", reče barmen.
Rajdel pokuša da zamisli nekoga kako sedi tamo gore pored puta i
čeka vozila. Kao što je sam ležao u žbunju sa drugarima dole u
Džefersonovoj ulici i bacao konzerve pod točkove automobila. Zvučalo
je kao kad otpadne radkapna. Ljudi bi stali i izišli da pogledaju, tresući
glavom. Ono što je video bila je, dakle, verzija iste igre, samo sa
skupom igračkom.
"Sranje", reče on i okrenu se da osmotri Čuetu Vašington u onoj
gužvi. Više nije osećao miris piva, niti dima, već mokre kose, odeće i
tela. Bili su tamo, ona i njena dva prijatelja, nalakćeni na mali, okrugli
sto u uglu. Onaj treći bio je smaknuo kapuljaču, otkrivši Rajdelu belu,
strnjikom obraslu glavu sa nekom pticom ili slepim mišem tetoviranim
sa strane, tamo gde bi bila sakrivena pod kosom da mu je bila duža. Bila
je to rukom rađena tetovaža, a ne ona koju ti urade na
kompjuterizovanom stolu. Ošišani je imao malo, tvrdo lice u profilu, i
ćutao je. Čueta Vašington je nešto govorila onom drugom i pri tom nije
izgledala srećno.
Tada se muzika promeni, upadoše bubnjevi, kojih kao da je bilo
milion, poređanih iza zidova, i povrh toga, otkačeni talasi statičkog
šuma koji se udaljavao i vraćao, i ženski glasovi, poput glasanja ptica.
Ništa od toga nije bilo prirodno, glasovi su imali odjek kao sirene vozila
u prolazu na autoputu, a bubnjevi, kada bi se malo oslušnulo, bili
sastavljeni od sitnih čestica zvuka koje nisu imale nikakve sličnosti sa
bubnjevima.
 Japanka - hologram, podseti se Rajdel - podiže ruke i zaigra, neku
vrstu uvijanja u mestu, umesto u ritmu sa bubnjevima, sa talasima
statike koji su se provlačili kroz melodiju, i kada se setio da pogleda,
Rajdel vide da je debela žena otvorila oči i da joj se ruke pokreću u
onom plastičnom mufu.
Niko u baru nije obraćao pažnju na to, samo Rajdel i žena u
kolicima. Rajdel je stajao naslonjen na šank, posmatrajući ples
holograma i pitajući se šta dalje da radi.
Vorbejbijeva lista interesovanja bila je sledeća: najbolje pokupiti
naočare i devojku, zatim naočare, a tek na kraju samo devojku, ali je to
obavezno ako se ne bude moglo bolje.
Džouzina muzika najzad se i konačno udalji, i ples holograma se
okonča. Sa par stolova začu se pijano tapšanje, i Džouzi kratko klimnu
glavom kao da im zahvaljuje.
Problem je u tome, pomisli Rajdel, što ova tu Džouzi, prikovana za
kolica, i nije baš najveštija u pokretanju te stvari. Podsetila ga je na
onog slepca u parku u Noksvilu, koji je po ceo dan sedeo i svirao staru
Nejšnel gitaru. Sedeo je, slep, sa starom gitarom, i nije bilo šeme da
ubode dobar akord. I nije baš nimalo napredovao. To mu se činilo
nekako nepravedno.
Ljudi za jednim od stolova u blizini onog za kojim je sedela Čueta
Vašington ustadoše da pođu. Rajdel požuri da ga zauzme, ponevši pivo
koje je zaradio otkačivši Edija Govanceta. Ni sada se nije dovoljno
približio da bi čuo šta govore, ali je bar mogao da proba. Pokušao je da
smisli načine da zapodene razgovor, ali mu je to izgledalo prilično
beznadežno. Ne zato što je izgledao naročito tuđinski, pošto je imao
utisak da većina gostiju nisu redovni, već slučajni uzorci, begunci od
kiše. Ali isto tako nije imao pojma o kakvom je mestu reč. Nije mu bilo
jasno na šta se odnosi naziv 'Kognitivni disidenti'; to bi mu pomoglo da
pogodi temu, svrhu, ili tako nešto. Osim toga, bez obzira na to o čemu
su Čueta Vašington i njen momak raspravljali, činilo se da rasprava
postaje pregrejana.
Njen momak, pomisli on. U držanju njenog tela bilo je nečeg što je
odavalo Uvređenu Ljubavnicu, trud koji je tip ulagao da pokaže koliko
ga se to malo tiče, da je možda posredi Njegova Bivša.
Sve ovo naprečac ispari, jer je razgovor u baru naglo utihnuo, pa
Rajdel podiže pogled sa piva i ugleda poručnika Orlovskog, onog
vampirskog pajkana iz odelenja za krvne delikte SFPD-a, kako silazi u
bar u svojoj Londonskoj Magli, sa nekom vrstom šešira koji je izgledao
kao da je izliven od plastike boje kože, i onim jezivim poluuokvirenim
naočarama. Orlovski je stajao u podnožju stepenica i jednom rukom
otkopčavao potamneli kaput, sa koga se slivala voda i skupljala u lokvu
oko šiljatih cipela. Ispod kaputa i dalje je nosio crni prsluk, i ruka mu se
zaustavi na glatkoj, teškoj, mutnomaslinastoj dršci njegovog H&K-a sa
kliznim zatvaračem. Rajdel potraži pogledom najlonsku kesu za značku
na vrpci, ali nije mogao da je vidi.
Čitav bar je zurio u Orlovskog.
Orlovski osmotri prostoriju preko okvira naočara, natenane,
počastivši skup dobrom dozom Pogleda. Muzika, neki uvrnut, šupalj
tehno koji je zvučao kao detonacije bombi u odajama odjeka, dobi neki
novi smisao.
Rajdel opazi da Džouzi, žena u kolicima, posmatra Rusa pogledom
koji nije umeo da odredi.
Primetivši Čuetu Vašington u uglu, Orlovski pođe prema njenom
stolu, bez hitnje, da prisutni osete njegovu neužurbanost. Šaka mu je i
dalje počivala na oružju.
Rajdelu pade na pamet da Rus možda namerava da je izvuče napolje
i ustreli. Tako je izgledalo, ali koji bi pajkan uradio takvu stvar?
Orlovski se zaustavi ispred njihivog stola, na idealnoj razdaljini,
izvan dohvata i sa dovoljno prostora da izvuče onu veliku pucu ako
zatreba.
Momak je imao izraz lica, Rajdelu je zbog nečega bilo drago zbog
toga, kao da je spreman da se usere. Ošišani je izgledao kao da je
izliven od plastike, ili smrznut, sa rukama na stolu. Rajdel ugleda
džepni telefon na stolu između njegovih šaka.
Orlovski zakova devojku punom dozom Pogleda, lice mu je bilo
izborano, sivo u onoj svetlosti, nesmiljeno. Trgnu rubom plastičnog
šešira, odmerenim malim pokretom, i reče: "Diži se."
Rajdel je pogleda i opazi da drhti. Nije bilo nikakve sumnje da Rus
misli na nju, a ne na njene drugare - Momak je izgledao kao da će se
svakog časa onesvestiti, a Ošišani je glumio kip.
Čueta Vašington ustade, drhtavo, a klimava drvena stolica prevrnu
se iza nje.
"Napolje." Rub šešira pokaza prema stepenicama. Maljava nadlanica
šake Orlovskog pokrivala je rukohvat H&K-a.
Rajdel začu sopstvena kolena kako krckaju od napetosti. Bio je
povijen napred, grčevito stežući ivice stola. Osećao je stare, osušene
žvake sa donje strane.
Svetlost se ugasi.
 Mnogo kasnije, kada je pokušao da objasni Sabletu kako je to bilo
kada je Džouzi bacila hologram na Orlovskog, Rajdel je rekao da je to
podsećalo na specijalni efekt na kraju Kradljivaca izgubljenog kovčega,
u sceni gde oni anđeli, ili šta su već, izlaze iz kovčega i obleću oko
nacista.
Ali sve se dogodilo istovremeno, za njega. Kada je nestalo svetla,
sve se pogasilo, svi oni znaci na zidu i ostalo, Rajdel je samo odbacio
sto u stranu, ne razmišljajući o tome, i skočio prema njoj. Onda je ta
lopta svetlosti sunula odozgo, šireći se, sa mesta na zidu gde je trebalo
da se nalazi ona reklama za NEC. Imala je boju kože holograma,
između meda i slonovače, prošaranu crninom njene kose i očiju, nalik
na ubrzan satelitski snimak orkanskog sistema. Lopta prečnika tri stope
progutala je glavu i ramena Orlovskog, i dok se okretala, načas se
ukazaše njene oči i usta, otvorena kao u nemom vrisku, uvećana. Svako
oko u trenutku je bilo veličine same lopte, a njeni beli zubi bili su
dugački kao ljudska ruka.
Orlovski zamaha rukama na to, ali stvar je uspela da ga spreči, bar
na tren, da potegne oružje.
Takođe je Rajdelu pružila dovoljno svetlosti da utvrdi da je zgrabio
devojku, a ne Momka. Samo ju je pokupio, zaboravivši sve što je
naučio o pravilima i propisima, i pojurio, iz sve snage, prema
stepenicama.
Orlovski nešto dreknu, ali mora da je bilo na ruskom.
Njegov stric, onaj što je služio vojsku u Africi, imao je običaj da
kaže, kada bi mu se svidelo neko žensko dupe u hodu, da liči na mačiće
u džaku. Isti izraz je pao Rajdelu na pamet dok je trčao uz stepenice,
držeći Cuetu Vašington ispred sebe kao veliku kesu sa namimicama.
Ali to imalo nikakve veze sa erotikom.
Imao je sreće što ga nije pogodila u oko ili mu slomila neko rebro.
 22. RAB-A-DAB

Ko god da ju je tada zgrabio, počela je da se rita i mlati oko sebe,

dok ju je taj vukao uz stepenice. Ali držao ju je tako daleko od sebe da
je zamalo pao preko nje.
Onda se našla u oskudnoj svetlosti platforme, zagledana u neku vrstu
plastične automatske puške, boje igračke, u rukama drugog tipa u
dugačkom, ružnom, kišnom kaputu, samo što ovaj nije imao šešir i kosa
mu je bila začešljana unazad sa lica na kome koža kao da je bila suviše
zategnuta.
"Puštaj je, šupčino", reče taj s puškom. Imao je naglasak kao likovi
iz starih filmova strave. Jedva se održala na nogama kada ju je pustio
onaj što ju je držao.
"Šupčino", reče tip s puškom, samo što je zvučalo Žob-čo-no, "što
sad ne probaš nešto da izvedeš?"
"Rat", reče onaj što ju je zgrabio, pa se presamiti od kašlja. "Dete",
Rajdel je, u stvari, rekao 'War' i 'Baby', to jest Vorbejbi, ali Čueta ne zna ko je
to - prim. prev. reče, uspravljajući se, a onda se trgnu i uhvati se za rebra,
pa se zagleda u nju. "Bog te jeb'o, al' imaš šut." Zvučao je kao
Amerikanac, ali ne sa Zapadne Obale. Imao je jeftinu najlonsku jaknu
sa napola otgrnutim rukavom, iz koga je visio beli, čupavi materijal.
"Samo makac, i..." Plastična puška se nađe uperena u njegovo lice.
"Dete-rata, Dete-rata", reče tip, ili je bar tako zvučalo, "Dete-rata me
je poslao po nju. Eno ga parkiran tamo iza onih tenkovskih prepreka,
čeka da je dovedem."
"Arkadije." Bio je to onaj sa plastičnim šeširom, popeo se uz
stepenice iza tipa koji ju je zgrabio. Na očima je imao naočare za noćni
vid, u stvari cev koja je štrčala ispod oboda šešira. U ruci je držao nešto
je je ličilo na minijaturnu konzervu spreja. Nešto je govorio na onom
jeziku. Ruskom? Pokazao je konzervom prema stepeništu.
"Ako upotrebiš gas u zatvorenom prostoru", reče onaj što ju je
zgrabio, "povredićeš ljude. Od toga ostaje trajno oštećenje sinusa."
Čovek sa zategnutim licem pogleda ga kao da je nešto što je ispuzalo
ispod kamena. "Ti voziš, je li?" reče on i dade znak onom sa šeširom da
skloni tu stvar.
"Pili smo kafu. U stvari, ti si pio čaj. Svobodov, zar ne?"
Čueta opazi da ju je čovek sa zategnutim licem okrznuo pogledom,
kao da mu se nije svidelo što je čula njegovo ime. Dođe joj da mu kaže
da je čula nešto kao Rab-a-dab, a to nije moglo da mu bude ime, zar ne?
"Zašto si je ugrabio?" upita čovek sa zategnutim licem, Rab-a-dab.
 "Pa, mogla je da umakne u mraku, je li? Nisam znao da tvoj partner
ima noćne naočare. Osim toga, čovek me je poslao po nju. Nije
pominjao vas. U stvari, rekli su da vi ne dolazite ovamo."
Onaj sa šeširom sada je bio iza nje i zavrnuo joj je ruku visoko iza
leđa. "'Ej, pusti me."
"Hej", reče onaj što ju je zgrabio, kao da će joj to pomoći, "ovo su
policajci. Odeljenje za krvne delikte SFPD-a, zar ne?"
Rab-a-dab tiho zazvižda. "Supčina."
"Pajkani?" upita ona.
"Pa da."
Na šta Rab-a-dab rezignirano zastenja.
"Arkadije, da pođemo. Ako oni odrpanci odozdo reše da nas prate."
Onaj sa šeširom cimao je svoje naočare i vrpoljio se kao da mu se piša.
"Hej", reče ona, "neko je ubio Semija. Ako ste pajkani, slušajte,
je d a n jeu b io Semija Sala!"
"Ko je Semi?" upita onaj u pocepanoj jakni.
"Radim s njim! U Ujedinjenima. Semi Dipre. Semi. Pucali su u
njega."
"Ko je pucao u njega?"
"Raj-dele. Začepi pomijaru." Zočopi, Pomijoru.
"Ona nam kaže da ima informaciju o mogućem ubistvu, a ti kažeš da
začepim?"
"Jeste, kažem ti da začepiš. Dete-rata. On će objasniti."
I zavrnuše joj ruku da pođe sa njima.
 23. BEZ RAZMIŠLJANJA

Svobodov je instistirao da ga veže za Čuetu Vašington. Bile su to

lisice tipa Bereta, iste kao one što ih je nosio u patroli u Noksvilu.
Svobodov je rekao da on i Orlovski treba da imaju slobodne ruke u
slučaju da neko od ljudi sa mosta primeti da odvode devojku.
Ali ako su je privodili, kako to da joj nisu pročitali prava, niti je
obavestili da je uhapšena? Rajdel je već odlučio, ako stvar dospe do
suda i ako ga pozovu kao svedoka, da nema izgleda da izjavi pod
zakletvom da je čuo da su joj pročitali neka jebena prava. Koliko je on
mogao da vidi, ovi Rusi bili su usijane glave, kaouboji, baš ono što su
se na obuci u akademiji toliko trudili da ne postane.
Ono što su ova dvojica odražavala, bilo je, u neku ruku, ono što su
ljudi više ili manje verovali za pajkane, a razlog za to, po rečima jednog
od predavača na akademiji, bila je mitologija. Kao ono što su zvali
Sindrom Oca Malkija, u situacijama sa zabarikadiranim taocima. Kad bi
neko uzeo taoce, a policajci morali da odluče šta da rade. A to su već
gledali u filmu o ocu Malkiju, pa bi rekli, da, znam, dovešću popa,
dovešću mu roditelje, odložiću pištolj, ući tamo i ubediti ga da iziđe. I
on je tako ušao, pa je najebao kao žuti. Zato što je zaboravio i dopustio
sebi da pomisli da se to rešava isto kao u filmovima. A moglo je da
deluje i obrnuto, da postaneš kao policajci u filmovima i na televiziji.
Svako od njih bio je upozoren na to. Ali ljudi kao Svobodov i Orlovski,
ljudi koji su došli iz drugih zemalja, možda su podložniji uticaju
medija. Eto, na primer, kako se oblače.
Čoveče, ne da će da mu da jedno tuširanje. Vruće tuširanje. Ima da
ostane pod tušem dok bude mogao da izdrži, ili dok ne nestane tople
vode. Onda će da iziđe i da se obriše i obuče novu, suvu odeću, u sobi
koju mu je uzeo Vorbejbi, ma gde to bilo. Poručiće da mu donesu par
klupskih sendviča i kofu sa ledom i četiri ili pet onih dugovratih
meksikanskih piva što se piju u L.A. Izvaliće se, sa daljincem u ruci, i
uključiti televizor. Možda će da pogleda baš Policajce u nevolji. Ili će
pozvati Sableta, da malo kenjaju preko žice, da mu ispriča svoje
dogdovštine u Severnoj Kaliforniji. Sablet je uvek radio noćnu smenu
jer je bio osetljiv na svetlost, pa ako mu to bude slobodno veče, sigurno
će sedeti celu noć i gledati filmove.
"Pazi kuda ideš..." Cimnula ga je za vezanu ruku, tako jako da je
gotovo pao. Spremao se da pođe sa jedne strane stuba, a ona sa druge.
"Hej, izvini", reče on.
Nije ga ni pogledala. Međutim, ipak mu nije izgledala kao neko ko
će sesti čoveku na grudi sa brijačem i izvući mu jezik kroz rez na grlu.
Doduše, imala je kod sebe taj keramički nož, kada ju je Svobodov
pretresao, i džepni telefon, i proklete naočare za kojima su svi jurili.
Izgledale su isto kao Vorbejbijeve i bile su u kutiji. Ruje su bili srećni
kao kučići zbog toga, i sada su bile bezbedno sklonjene u unutrašnji
džep Svobodovljevog prsluka.
Osim toga, nešto mu je govorilo da ona nije uplašena na pravi način.
Nije odavala vibracije onog prestupničkog straha koji policajci nauče da
prepoznaju posle tri dana na poslu. Bio je to, zapravo, strah žrtve, iako
je bez oklevanja priznala Orlovskom da je ukrala te naočare. Rekla je da
je to uradila na žurki u onom hotelu, prethodne večeri. Ali ni Rusi nisu
pomenuli ništa o terećenju za ubistvo, niti o Bliksu, ili kako se već
zvala žrtva. Ili bar o otuđivanju imovine. A ona je rekla da je neko ubio
tog Semija, ko god da je to bio. Možda je Semi bio onaj Nemac. Ali
Rusi su samo prešli preko toga, i još su ga ućutkali, ali je sada ona
uglavnom držala jezik za zubima, osim kada ga je psovala što opet
spava na nogama.
Mesto se vraćalo u život, pošto je prošla oluja, ali već je bio bogzna
koji pozni sat, i malo je ljudi izišlo da proveri štetu. Ovde i onde palila
su se svetla, i bilo je nekoliko ljudi koji su meli vodu sa platformi i
stvari, kao i nekoliko pijanaca, i taj tip koji je izgledao kao da je na
igraču, jer je govorio sa sobom trista na sat i išao za njima, sve dok
Svobodov nije izvukao H&K, naglo se okrenuo i rekao da će ga samleti
u mačju hranu ako ne odvuče igračko dupe prema Ouklendu koliko
juče, šupčina, i tip je to učinio, naravno, sa očima koje zamalo da mu
iskoče iz glave, praćen smehom Orlovskog.
Stigli su do osvetljenijeg mesta, otprilike tamo gde je Rajdel prvi put
ugledao Čuetu Vašington. Pošto je morao da gleda gde staje, Rajdel
opazi da ona nosi crne SWAT cipele, iste kao njegove. Đonovi od
leksana.
"Hej", reče on, "dobra ti obuća."
Samo ga je pogledala kao da nije normalan, i on joj vide suze na
obrazima.
A Svobodov mu nabi cev H&K ispod vilice, tačno ispred levog uha,
i reče: "Šupčino. Nema priče s njom."
Rajdel pogleda Svobodova, iskosa, preko cevi. Sačeka da bude
bezbedno da kaže dobro.
Posle toga više nije pokušavao da joj se obrati, čak ni da pogleda
prema njoj. Kada je ocenio da će mu to proći, pogleda ispod oka
Svobodova. Kada mu skinu lisicu, može se desiti da razbije kučkinog
sina.
Ali onog trenutka kada mu je Svobodov sklonio cev sa lica, opazio
je još nešto iza njih. Ne baš opazio, ali mu se kasnije vratilo: neki
dugokosi tip, pravi medved od čoveka, koji je izvirio prema njihovom
mestu na svetlosti, iz dovratka koji kao da nije bio širi od pola metra.

Rajdel nije imao ništa posebno protiv crnaca ili doseljenika ili slično,
iako je većina drugih imala. U stvari, bila je to jedna od stvari koja ga je
dovela na akademiju, iako nije imao najbolje ocene u školi. Testirali su
ga i zaključili da nije rasista. Nije ni bio, ali ne zato što je mnogo
razmišljao o tome. Jednostavno, nije video svrhu. Ako takav stav samo
donosi nerviranje, zašto biti takav? Niko se neće vratiti da živi tamo gde
je prethodno živeo, a ako se vrate (nejasno je slutio) više neće biti
mongolskog roštilja i možda ćemo svi slušati pentekostalni metal;
uostalom, Predsednica je ionako crnkinja.
Međutim, morao je da prizna, dok su on i Čueta Vašington išli jedno
pored drugog između tih tenkovskih prepreka, mašući vezanim rukama
u onom glupavom maturskom stilu koji je posledica lisica na rukama,
da je u poslednje vreme prilično kivan na određene crnce i doseljenike.
Vorbejbijeva propovednička seta počela je da mu ide na živce, Fredi je
bio, kako bi to njegov otac rekao, brbljivi, crni drkadžija, a Svobodov i
Orlovski mora da su bili ono na šta je mislio njegov stric, onaj što je bio
u vojsci, kada je pominjao kamene kerove.
Onda je ugledao Fredija, sa guzicom naslonjenom na prednji branik
patriota; klimao je glavom na nešto što je dolazilo iz slušalica, a reči ili
tekst promicali su rubom đonova njegovih patika, oživljeni crvenim
LED diodama. Mora da je presedeo kišu u kolima, jer su mu košulja sa
pištoljima i šljampavi šorts bili potpuno suvi.
A branik uz branik sa patriotom bio je parkiran neobeleženi, sivi
tanker od automobila Rusa, čije su oklopljene gume i ugljenična mreža
protiv nosoroga vrištali Policijsko Vozilo svakome koga je to zanimalo.
Rajdel opazi da ima i takvih, jer je izvestan broj žitelja mosta posmatrao
prizor sa različitih mesta na betonskim pločama i olupanim prikolicama
sa hranom. Mala deca, nekoliko žena, po liku Meksikanki, sa mrežama
za kosu kao da rade na pripremi hrane, nekoliko starijih dečaka grubog
izgleda u blatnjavoj radnoj odeći, naslonjenih na lopate i metle. Samo
su stajali i posmatrali, sa oprezno neutralnim izrazom lica, onim koji
ljudi imaju kad posmatraju policiju na delu.
I još neko u vozilu Rusa, nisko u sedištu do vozačevog, sa
podignutim kolenima.
 Rusi su se približili, svako sa jedne strane Rajdela i devojke, i sad su
išli upored sa njima. Rajdel je osećao da reaguju na prisustvo publike.
Nije trebalo tako da ostave kola.
Svobodov, odmah pored njega, nekako je krckao u hodu; bio je to
onaj oklop ispod odeće koji je Rajdel ranije primetio, kada su bili u
onom ćumezu. Svobodov je pušio svoj Marlboro, šištavo ispuštajući
oblake plavog dima. Puška više nije bila na videlu.
A uz bok Vorbejbiju, Fredi je posmatrao prizor sa kezom zbog koga
je Rajdelu došlo da ga šutne u zube, ali je Vorbejbi izgledao tužan kao i
uvek.
"Skidajte mi ovu jebenu lisicu", reče Rajdel Vorbejbiju, podigavši
ruku, zajedno sa Čuetinom. Ljudi ugledaše lisice; nastade komešanje,
glasovi.
Vorbejbi je gledao Svobodova. "Imate ih?"
"Tu su." Svobodov dodirnu grudi svoje Londonske Magle.
Vorbejbi klimnu glavom, pa pogleda Čuetu Vašington i Rajdela.
"Dobro je." Obrati se Orlovskom: "Skinite mu lisice."
Orlovski uhvati Rajdela za zglob i provuče magnetnu traku kroz
prorez na narukvici.
"Uđi u kola", reče Vorbejbi Rajdelu.
"Nisu joj pročitali prava", reče Rajdel.
"Ulazi u kola. Ti voziš, sećaš se?"
"Je li ona uhapšena, gospodine Vorbejbi?"
Fredi se zakikota.
Čueta Vašington podiže vezanu ruku prema Orlovskom, ali on je već
skalnjao magnetnu traku.
"Rajdele", reče Vorbejbi, "ulazi u ta kola. Naš posao ovde je gotov."
Prednja desna vrata sivog automobila se otvoriše. Čovek iziđe iz
kola. Crne kaubojske čizme i dugačak, crni, nepromočivi mantil.
Proseda kosa, srednje dužine. Imao je one duboke bore od smejanja na
obrazima, koje kao da je neko uklesao. Svetle oči. Onda se osmehnu,
osmehom sa dve trećine desni i trećinom zuba, i zlatom u uglovima.
"To je on", reče Čueta Vašington, nekim promuklim glasom, "on je
ubio Semija."
I baš u tom trenutku onaj krupni čupavac, onaj u prljavoj majici što
ga je Rajdel opazio na mostu, zatera bicikl u Svobodovljeva leđa. Ne
neki običan bicikl, već veliki, stari, zarđali model sa disk-kočnicama i
teškom čeličnom korpom zavarenom ispred šipke volana. Bicikl i korpa
mora da su imali bar pedeset kila, a u korpi je bilo bar još pedeset kila
starog gvožđa kada je strefio Svobodova. Poslao ga je licem napred na
haubu patriota, a Fredi je odskočio kao oparena mačka.
Dugokosi pade na Svobodova i sav taj krš kao pobesneli medved,
zgrabi ga za uši i stade da mu treska lice o haubu. Orlovski poče da
izvlači H&K, i Rajdel vide kako se Čueta Vašington saginje i vadi nešto
iz stare SWAT cipele. Zatim to zabode Orlovskom u leđa. Ličilo je na
šrafciger. Pogodila je onaj oklop što su ga nosili, ali ga je izbacila iz
ravnoteže kada je povukao obarač.
Ništa na svetu ne zvuči kao municija bez košuljice u rafalnoj paljbi,
iz puške sa kliznim zatvaračem. Nije to bio zvuk mašinske puške, već
zaglušujuća, slivena rika.
Prvi rafal otišao je u prazno, ali Orlovski tada pokuša da okrene cev
prema Čueti Vašington, koja mu se obesila o ruku u kojoj je držao
automat. Drugi rafal ode u pravcu svetine. Ljudi su vrištali i grabili
decu.
Vorbejbijeva usta bila su otvorena, kao da ne veruje u ono što vidi.
Rajdel je bio iza Orlovskog kada je ovaj ponovo pokušao da podigne
automat, i to je bio jedan od onih trenutaka.
Pogodio ga je nogom iza i malo ispod kolena, i treći rafal ode gotovo
pravo uvis kada je Orlovski ^pao.
Fredi pokuša da zgrabi Čuetu Vašington i tek tada ugleda šrafciger;
stigao je samo da podigne kompjuter ispred sebe sa obe ruke. Šrafciger
prođe kroz njega. Fredi ciknu i ispusti ga.
Rajdel dograbi otvorenu narukvicu lisica, onu što mu je bila oko
zgloba, i povuče.
Otvorio je desna vrata patriota i povukao ju je za sobom u kola.
Smestivši se za volan, imao je pogled iz prvog reda na dugokosog koji
je treskao Svobodovljevo krvavo lice o haubu, a ono staro gvožđe
poskakivalo je svaki put kada bi to učinio.
Ključ. Kontakt.
Rajdel opazi Čuetin telefon i kutiju sa VS naočarima kako ispadaju
iz Svobodovljevog prsluka. Spustio je prozor i posegnuo za njima.
Neko skinu vatrom dugokosog sa Svobodova, tup, tup, tup, i Rajdel,
pošto je pokrenuo kola unazad, vide čoveka iz policijskih kola kako
okreće mali pištolj prema njima, u dvoručnom zahvatu. Baš kao što su
ih učili na streljačkoj obuci. Zadnji branik patriota nalete na nešto i
Svobodov odlete sa haube u oblaku zarđalih lanaca i komada cevi.
Čueta Vašington je pokušavala da iskoči na vrata na svojoj strani, pa je
morao da drži svoj kraj lisica i okreće volan jednom rukom, da načas
pusti lisice, ubaci menjač u prvu i nagazi gas, i da ih onda ponovo
zgrabi.
 Vrata se zalupiše kada je jurnuo pravo na čoveka sa širokim
osmehom, koji je možda uspeo da ispali još jedan hitac pre nego što se
bacio u stranu.
Patriot je krivudao kroz vodu duboku par centimetara i jedva je
izbegao sudar sa zadnjim delom velikog, narandžastog đubretarskog
kamiona, parkiranog uz ivičnjak pored zgrade.
Imao je vremena za još jedan pogled u ogledalu, kroz zadnje staklo:
tamo je bio most, koji se uzdizao iza njih kao nešto obraslo algama, sa
posivelim nebom u pozadini, i Vorbejbi, koji načini jedan, p a jo š jedan
ukočen korak, diže štap do visine ramena i uperi ga prema patriotu kao
da je magični štapić ili tako nešto.
Onda ono što je izletelo iz Vorbejbijevog štapa raznese zadnje staklo
patriota, i Rajdel skrenu udesno, tako oštro da ih je zamalo prevrnuo.
"Isuse", reče Cueta Vašington, kao neko ko govori u snu, "šta to
radiš?"
Nije znao šta da joj odgovori, jer je sve što je učinio bilo bez
razmišljanja.
 24. PESMA SREDIŠNJEG STUBA

Kada je nestalo struje, Jamazaki je potražio svoju torbu u mraku.

Pronašavši je, otvorio ju je i izvadio baterijsku svetiljku.
U belom zraku, Skiner je spavao otvorenih usta, ispod ćebadi i
ofucane vreće za spavanje.
Jamazaki je pretražio nekoliko polica iznad ploče stola: staklene
bočice sa začinima, istovetne tegle sa čeličnim šrafovima, prastari
telefon od bakelita koji ga je podsetio na značenje izraza 'okrenuti broj',
brojni kalemovi lepljive trake različitih boja, namotaji teške bakarne
žice, delovi nečega što je moglo da bude štap za pecanje u slanoj vodi, i,
konačno, svežanj prašnjavih patrljaka sveća, povezan natrulom
gumenom trakom. Izabravši najduži komad, pored zelenog poljskog
rešoa pronašao je i upaljač. Pričvrstio je sveću na beli tanjirić i upalio
je. Plamen zatreperi i ugasi se.
Sa svetiljkom u ruci, otišao je do prozora i čvršće ga pritisnuo u
duboki, okrugli ram.
Pošto se plamen sveće ovaj put održao, iako se kolebao i lelujao na
strujama vazduha koje nije bilo moguće odrediti, vratio se do prozora i
pogledao napolje. Zamračeni most bio je nevidljiv. Kiša je gotovo
vodoravno naletala na prozor, i sićušne kapi dospevale su mu do lica
kroz pukotine na staklu i izjedene delove prozorskog rama.
Pade mu na pamet da bi Skinerova soba mogla da posluži kao
mračna komora. Kada bi se uklonilo sićušno staklence u središtu
crkvenog prozora, a ostala okna pokrila, na suprotni zid bi mogla da se
projektuje izvrnuta slika.
Jamazaki je znao da je središnji stub, glavni nosač mosta, jednom
bio proglašen za najveću mehaničku kameru na svetu. U potpunoj tmini
njegove unutrašnjosti, svetlost koja je ulazila kroz jednu jedinu rupicu
projektovala je ogromnu sliku donje strane niže platforme, najbliže kule
i okolnog dela zaliva. Sada je sidrište mosta imalo neke druge, nikad
pobrojane, tajnovite žitelje, i Skiner mu je savetovao da se na šali da ide
tamo. "Nemaš pojma kakvi su oni Mensoni u čestaru na Ostrvu, ali
ionako nemaš šta da tražiš tamo. Mislim, ljudi su u redu, samo ne žele
da im neko navraća tamo, razumeš?"
Jamazaki ode do glatke obline kabla koja je presecala pod prostorije.
Bio je vidljiv samo jedan njegov ovalni segment, nalin na neku
matematičku formulu koja jedva narušava topološku površinu
kompjuterske prezentacije. Sagnuo se da dotakne površinu uglačanu
dodirima drugih ruku. Svaki od trideset devet kablova, sačinjenih od
četiri stotine sedamdeset dve žice, nosio je, i nastavljao da nosi, masu
od nekih pola miliona kilograma. Jamazaki oseti nešto, neku poruku
bezmernog, sakrivenog pokreta, drhtaj kroz uglačanu kičmenu grbu.
Oluja, svakako; i sam most bio je izuzetno pokretan, skupljao se i širio
na vrućini i mrazu; ogromni čelični zubi stubova bili su zariveni u stenu
ispod mulja Zaliva, stenu koja jedva da se pomerila čak i za vreme
Malog Grandea.
Godzila. Jamazaki zadrhta, sećajući se televizijskih snimaka pada
Tokija. Bio je u Parizu, sa roditeljima. Sada se tamo nalazio novi grad,
čije su zgrade izrasle, doslovno, sprat po sprat.
Svetlost sveće otkri mu Skinerov mali televizor, zaboravljen na
podu. Odneo ga je na sto, seo na stolicu i pregledao ga. Na ekranu nije
bilo vidljivog oštećenja. Jednostavno je ispao iz ležišta, povezan
kratkim višebojnim kablom. Smotao je kabl, gurnuo ga u ležište i
palčevima pritisnuo ekran. Ovaj upade u ležište, ali hoće li raditi?
Približio se da osmotri sićušne komande. Prekidač.
Preko ekrana pojuriše zelene i ljubičaste dijagonale, pa se izgubiše,
otkrivši neki odlomak snimljen fiksiranom kamerom, sa NHK logoom u
donjem levom uglu. "...verovatni naslednik medijske i propagandne
imperije Harvuda Livajna danas je napustio San Francisko posle
navodnog boravka od nekoliko dana, odbivši da obelodani svrhu
posete." Dugačko lice, konjsko, ali privlačno, iznad podignutog
okovratnika mantila. Širok i blistav osmeh. "Njegova pratilja za ovu
priliku", srednji kadar u hodniku aerodroma, vitka, tamnokosa žena
ušuškana u nešto raskošno i crno, svetlucanje srebra na potpeticama
njenih izglancanih čizama, "bila je Marija Paz, padovanska medijska
zvezda, kćer filmskog reditelja Karla Paza." Žena, koja je izgledala
nezadovoljno, nestade, i zameni je infracrveni snimak sa Novog
Zelanda, na kome su japanske mirovne snage napredovale prema
lokalnom aerodromu. "...navodni gubici ilegalnog Fronta za
oslobođenje Južnog Ostrva, dok su u Velingtonu..." Jamazaki pokuša da
promeni kanal, ali ekran samo zelenoplavo zatreperi i pokaza Šejpliev
portret. BiBiSijeva dokumentarna drama. Mirna, ozbiljna, blago
hipnotička. Posle par neuspelih pokušaja da pronađe neki drugi
program, Jamazaki pusti da glas britanskog spikera nadjača vetar,
stenjanje kablova, krckanje zidova od šperploče. Usredsredio se na
poznatu priču, sa izvesnim utešnim završetkom, makar samo u toj
izvesnosti.
Džejms Delmor Šejpli dospeo je u središte pažnje AIDS industrije u
prvim mesecima novog veka. Star trideset jednu godinu, prodavac
ljubavi, HIV-pozitivan već dvanaest godina. U vreme kada ga je 'otkrila'
dr Kim Kutnik iz Atlante, u Džordžiji, Šejpli je služio dve stotine
pedeseti dan zatvorske kazne za navođenje na bludne radnje. (Njegov
status HIV-pozitivnog, koji bi inače automatski jemčio ozbiljnije
optužbe, bio je očigledno 'propušten'.) Kutnikova, istraživač za Šarman
Grupaciju, američku filijalu Šibata Farmasjutikalsa, pročešljavala je
zatvorske zdravstvene kartone u potrazi za osobama koje su deceniju ili
duže pozitivne na HIV, bez simptoma i sa potpuno normalnim (ili, kao
u Šejplijevom slučaju, povećanim) brojem T-limfocita.
Jedna od istraživačkih inicijativa Šarman Grupacije zasnivala se na
mogućnosti mutantskih sojeva HIV-a. Pod tvrdnjom da virusi poštuju
zakone prirodnog odabiranja, nekoliko biologa iz Šarmana izišlo je sa
teorijom da je HIV virus, u tadašnjem genetskom obliku, izuzetno
poguban. Pušten da neometano deluje, tvrdio je Šarmanov tim, virus sa
stopostotnom pogubnošću obavezno prouzrokuje smrt organizma
domaćina. (Drugi Šarmanovi istraživači uzvratili su tvrdnjom da dugo
razdoblje inkubacije svedoči o preživljavanju organizama domaćina.)
Kao što su BiBiSijevi scenaristi posebno pazili da naglase, zamisao o
pronalaženju nepatogenih sojeva HIV-a, u cilju potiskivanja i
neutralizacije letalnih vrsta, prvi put se pojavila skoro deceniju ranije,
ali su 'etičke' implikacije eksperimentisanja na ljudima onemogućile
istraživanje. Osnovno zapažanje Šarmanovih istraživača poticalo je iz
ovih ranijih aktivnosti: virus teži da preživi, a to ne može ako ubije
domaćina. Šarmanov tim, kome je pripadala dr Kutnik, nameravao je da
ubrizga HIV-pozitivnim pacijentima krv osoba za koje su verovali da su
zaražene nepatogenim sojevima virusa. Time bi se postiglo, verovali su,
da nepatogeni soj potisne letalni soj. Kim Kutnik pripadala je grupi od
sedmoro istraživača sa zadatkom da pronađu HIV-pozitivne osobe koje
su mogle biti nosioci nepatogenog soja. Kutnikova je izabrala da
započne potragu u bazama podataka o trenutnim štićenicima državnih
zatvora koji su bili a) u osvedočeno dobrom zdravstvenom stanju, i b)
po nalazima testova najmanje deset godina HIV-pozitivni. Njeno
početno istraživanje izdvojilo je šezdeset šest kandidata - među njima je
bio i Dž. D. Šejpli.
Jamazaki je posmatrao kako se Kutnikova, koju je igrala neka mlada
britanska glumica, priseća, na tremu svoje kuće u Riju, prvog susreta sa
Šejplijem. "Bila sam zapanjena činjenicom da je broj njegovih T-ćelija,
izmeren tog dana, premašivao 1200, a da su njegovi odgovori na upitnik
pokazali da 'bezbedan seks', to jest ono što smo u to vreme
podrazumevali tim pojmom, nije neophodan. Bio je veoma otvoren,
usrdan, zapravo veoma nevin lik, i kada sam ga upitala, u zatvorskoj
sobi za posete, o oralnom seksu, pocrveneo je. Onda se nasmejao i
rekao, ovaj, rekao je da je 'sisao kitu kao da predstoji nestašica'."
Glumica-Kutnikova je izgledala kao da će i sama pocrveneti.
"Naravno", rekla je, "u to vreme nismo dovoljno shvatali istinske
vektore širenja bolesti, zato što tada, ma koliko to sada izgledalo
groteskno, nije bilo odgovarajućih istraživanja tačnih modela
prenošenja bolesti."
Jamazaki isključi televizor. Dr Kutnik će urediti da Sejplija puste iz
zatvora na osnovu federalnog zakona kao dobrovoljnog učesnika u
istraživanju AIDS-a. Projekt Sarman Grupacije biće meta napada
hrišćanskih fundamentalista koji će se protiviti unošenju 'HIV-om
zagađene krvi' u organizam neizlečivih bolesnika od AIDS-a. Kada to
bude ugrozilo projekt, Kutnikova će obelodaniti kliničke podatke koji
će ukazati na to da je nezaštićen seks sa Sejplijem izazvao reverziju
simptoma bolesti kod nekolicine njenih pacijenata. Uslediće trezveno
govlačenje Kutnikove iz projekta, let u Brazil sa potpuno zbunjenim
Sejplijem, izdašno finasiranje projekta u okruženju predstojećeg
građanskog rata, i ono što se moglo opisati samo kao izuzetno praktična
klima za istraživački rad.
Ali to je bila tako tužna priča.
Bolje sedeti uz svetlost sveće, sa laktovima na Skinerovom stolu, i
slušati pesmu središnjeg stuba.
 25. DO GUŠE

Stalno je ponavljao da je iz Tenesija i da mu nije trebalo to sranje.

Ona je, pak, zbog načina na koji je vozio, bila ubeđena da je ugasila, i
da im ne ginu oni pajkani, ili onaj što je ubio Semija, za vratom. Još joj
nije bilo jasno šta se dogodilo, i da li se to Najdžel zaleteo u onog sa
zategnutim licem.
Ali je tip nastavio da drži desnu stranu posle Brajanta pa mu je rekla
da skrene levo na Folsomu, jer je smatrala, ako one guzice pođu za
njima, da treba da se domognu Hajta, najboljeg mesta da se čovek
izgubi, a to je bilo ono što je nameravala da učini čim joj se pruži
prilika. I taj ford, bio je isti kao onaj što ga je vozio gospodin Metjuz,
upravnik prihvatilišta u Bivertonu. I pokušala je da probode čoveka
šrafcigerom. Tako nešto nikad nije uradila. A onom crnji je rasturila
kompjuter. I te lisice, jedan kraj joj je bio na levom zglobu, a drugi je
visio otvoren, na tri karike lanca.
Tip se nagnu i dograbi slobodnu narukvicu, pa uradi nešto s njom, ne
odvajajući pogled sa ulice, i pusti je. Sada je i drugi kraj bio zatvoren.
"Zašto si to uradio?"
"Da se ne zakačiš za nešto, jer bi mogla da završiš vezana za neka
vrata ili saobraćajni znak."
"Pa skini ih."
"Nemam ključ."
Ona zazvecka lisicama ispred njega. "Skini ih."
"Gurni ih u rukav jakne. To su Bereta lisice. Dobre lisice." Zvučao je
kao da mu je drago što ima o čemu da priča, a i vožnja mu se sredila.
Smeđe oči. Nije bio mator; nešto preko dvadeset, možda. Jeftina odeća
kao iz K-Marta, i sva mokra. Svetlosmeđa kosa, kratka, ali nedovoljno.
Posmatrala je kako mu igra mišić na vilici, kao da žvaće gumu, iako
nije.
"'De idemo?" upita ga.
"Jebeš me ako znam", reče on i dodade gas. "Ti si rekla levo."
"Ko si ti?"
On baci pogled prema njoj. "Rajdel. Beri Rajdel."
"Bari?"
"Beri. Kao Bluberi. Kao beri-beri. Hej, ovo je velika ulica,
osvetljena i to."
"Desno."
"Znam da jeste, nego gde da..."
"Pa desno!" Čueta mu je već jednom rekla 'right', ali je Rajdel pogrešno
shvatio, je r to može da znači 'tako je, jeste' i 'desno' - prim. prev.
"U redu", reče on, i skrenu desno. "A zašto desno?"
"Hajt. Tamo uvek ima dosta sveta, a pajkani ne vole da zalaze."
"'Oćeš da se ratosiljamo kola?"
"Treba samo da okreneš leđa na sekund, i nema ih."
"Imaju li tamo ATM?" ATM (Automated teller machine): automat za
isplatu gotovine - prim. prev.
"Ne."
"Pa, evo jednog ovde."
Poterao je kombi na pločnik, zasuvši ga preostalim krhotinama
zadnjeg stakla. Tek je sada primetila da je razbijeno.
Iskopao je promočen novčanik iz zadnjeg džepa i počeo da vadi
kartice. Ukupno tri. "Moram da pokušam da nabavim nešto gotovine",
reče. Zatim je pogleda. "Ako 'oćeš da iskočiš i bežiš", slegnuo je
ramenima, "samo izvoli." Onda posegnu u džep jakne i izvuče naočare i
Koudsov telefon koji je pokupila kada je nestalo struje u Disidentima.
Zato što ju je Lauel naučio da ljudima u frci treba telefon, često više
nego bilo šta drugo. Spustio joj ih je u krilo, govnarove naočare i
telefon. "Tvoje."
Onda je izišao, otišao do ATM-a i počeo da ubacuje kartice. Sedela
je i posmatrala kako se automat pojavljuje iz svog oklopa, stidljivo i
oprezno, sa kamerama za praćenje razmene. Stajao je tamo, dobujući
prstima po oklopu, usana isturenih kao da zviždi, iako nije. Ona obori
glavu i pogleda kutiju i telefon, pitajući se zašto nije iskočila i zbrisala
kao što je rekao.
Konačno je pošao nazad, brojeći palcem svežanj novčanica. Gurnuo
ih je u prednji džep farmerki i ušao u kola. Onda baci prvu karticu kroz
prozor prema ATM-u, koji se povlačio u ljušturu kao rak. "Ne znam kad
su pre uspeli da ih ponište, budući da si proburazila Fredijev
kompjuter." Bacio je drugu, pa treću. Ležale su ispred ATM-a, koji je
bučno spuštao oklopnu ploču od Leksana, i treptale malim hologramima
u halogenoj svetlosti mašine.
"Neko će ih uzeti", reče ona.
"Nadam se", reče on, "nadam se da će ih uzeti i otputovati na Mars."
Onda uradi nešto sa menjačem u 'rikverc' i sa sva četiri točka, tako da
ford poskoči uvis i unazad, na ulicu, a neka druga kola skrenuše da ih
zaobiđu, sva od kočnice, sirene i crnog 'O' vozačevih usta, i kuriru u
njoj se to dopade. Koliko su je puta tako isekli. "Sranje", reče on,
cimajući menjač dok nije dobio ono što je želeo, pa jurnuše napred.
Narukvica lisica se trljala o osip na mestu gde je bio crevni crv. "'Si
pajkan?"
"Ne?"
"Obezbeđenje? Kao ono u hotelu?"
"Ne."
"Pa", reče ona, "šta si onda?"
Svetlost sa ulice klizila mu je preko lica. Cinilo se da razmišlja o
tome. "U govnima. Do guše."
 26. OBOJENI SVET

Prvo što je Rajdel ugledao kada je izišao iz patriota u sokaku pored

ulice Hajt, bio je čovek bez jedne ruke i noge na skejtbordu. Ležao je na
stomaku na dasci i odgurivao se čudnim, grčevitim pokretima koji su
Rajdela podsećali na udove probodene žabe. Imao je desnu ruku i levu
nogu, što je omogućavalo bar nekakvu simetriju pokreta, ali je na nozi
nedostajalo stopalo. Njegovo lice, kao usled neke uvrnute osmoze,
imalo je boju prljavog betona, i Rajdel nije mogao da odredi koje je
rase. Njegova kosa, ako ju je uopšte imao, bila je pokrivena crnom,
pletenom kapom, a i ostatak tela je bio odeven u crni, jednodelni kostim
koji kao da je bio sastavljen od delova debele unutrašnje gume.
Prolazeći pored Rajdela kroz lokve ostale posle oluje, u pravcu izlaza iz
budžaka, podigao je pogled i rekao, ili se Rajdelu učinilo da je rekao:
"'Oćeš razgovaraš sa mnom? Ako 'oćeš razgovaraš sa mnom, prvo treba
začepiš jebenu gubicu."
Rajdel ostade da stoji, gledajući za njim, sa Samsonajtom koji mu je
visio u ruci.
Tada nešto zazvecka pored njega. Gvožđurija na Čuetinom
kožnjaku. "Hajde", reče ona, "nije zdravo da se zadržavamo ovde."
"'Si videla ovo?" upita Rajdel, pokazujući torbom.
"Ako odma' ne pođemo, videćeš i gore stvari", reče ona.
Rajdel se osvrnu prema patriotu. Zaključao ga je i ostavio ključ
ispod sedišta, zato što nije hteo da izgleda suviše lako, ali je zaboravio
na zadnje staklo. Nikada ranije nije bio u situaciji da poželi da kola
budu ukradena.
"Sigurna si da će ih neko uzeti?" upita je.
"Ako se ne izgubimo odavde, pokupiće i nas." Pošla je. Rajdel krenu
za njom. Zidovi su bili ispisani dokle se moglo dosegnuti rukom, ali to
nije bio nijedan jezik koji je poznavao, i podsećalo ga je možda samo na
način na koji su prikazivali prostakluke u stripovima.
Tek što su zamakli za ugao i našli se na pločniku Hajta, kad Rajdel
začu verglanje motora patriota. Prođe ga jeza, kao da se našao u nekoj
priči o duhovima, jer kada su pošli tamo nije bilo nikoga, a sada nije
mogao da vidi ni onoga na skejtbordu.
"Gledaj u zemlju", reče Čueta Vašington. "Ne diži glavu kada budu
prolazili, jer će nas ubiti."
Rajdel se usredsredi na vrhove svojih SWAT cipela. "Dobro
poznaješ kradljivce kola?"
"Samo hodaj. Ne govori. Ne gledaj."
 Čuo je kako patriot izlazi iz sokaka i usporava, prolazeći pokraj njih.
Cipele su mu tiho šljapkale pri svakom koraku, i pitao se da li će ova
patetična neudobnost, mokra obuća i čarape koje nikada neće imati
priliku da promeni, biti poslednje što je osetio pre smrti.
Onda začu kako patriot ubrzava, kako se vozač muči sa američkim
rasporedom brzina na menjaču. Pokuša da podigne glavu.
"Nemoj", reče ona.
"Jesu li ti to prijatelji, ili šta?"
"Ulični pirati. Tako ih zove Lauel."
"Ko je Lauel?"
"Video si ga u Disidentima."
"U onom baru?"
"To nije bar. Ledara."
"Pa, služe alkohol", reče Rajdel.
"Ledara. Mesto gde visiš."
"Ko visi? Taj Lauel?"
"Aha."
"I ti?"
"Ne ja", reče ona, ljutito.
"Taj Lauel, je l' ti to ortak? Dečko?"
"Rek'o si da nisi pajkan. Govoriš k'o da jesi."
"Nisam", reče on. "Možeš da pitaš one."
"On je samo neko koga sam znala", reče ona.
"Odlično."
Ona pogleda Samsonajt. "Imaš pištolj, ili tako nešto, u tome?"
"Suve čarape. Veš."
Ona ga pogleda. "Nisi mi jasan."
"Nije ni potrebno", odvrati on. "Hoćemo li samo tako da idemo, ili
možda znaš kuda idemo? Na primer, negde iz ove ulice?"

"'Teli bismo da pogledamo slike", reče ona debelom. Tip je na

svakoj bradavici na grudima imao po nekoliko visuljaka, nalik na
Jejlove katance. Koji su ih istezali, činilo se, i Rajdel nije mogao da ih
gleda. Debejlko je nosio neke vrećaste, bele pantalone čije su se
nogavice spajale negde kod kolena, i plavu somotsku dolamu, izvezenu
zlatom. Bio je krupan, mekan, debeo i prekriven tetovažom.
Rajdelov stric, onaj što je otišao sa vojskom u Afriku i nije se vratio,
imao je nekoliko tetoviranih slika. Najbolja mu je išla preko leđa,
veliki, vijugavi zmaj sa rogovima i nekim blesavim osmehom. Uradili
su mu ga u Koreji, u osam boja, i sve to na kompjuteru. Ispričao je
Rajdelu kako mu je kompjuter skenirao leđa i tačno mu pokazao kako
će izgledati kada bude gotovo. Onda je morao da legne na sto, a robot je
počeo da nanosi tetovažu. Rajdel je zamislio robota kao neku vrstu
usisivača, ali sa pokretljivim hromiranim rukama sa iglama na kraju.
Ali stric mu je rekao da je to bilo kao kad te propuste kroz iglični
štampač, i to osam puta, po jednom za svaku boju. Ali zmaj je bio
sjajan, i mnogo šareniji nego slike na stričevim rukama, američki orlovi
i Harlejev znak. Kada je stric dizao Rajdelove tegove u dvorištu iza
kuće, Rajdel je mogao da posmatra kako se zmaj talasa.
Ovaj debeljko sa tegovima na bradavicama bio je tetoviran svuda
osim na šakama i glavi. Izgledao je kao da nosi odelo od slika. Sve su
bile različite, nije bilo američkih orlova ni Harlejevog znaka, i sve su se
preplitale. Rajdel je od njih imao laku vrtoglavicu, pa je gledao u
zidove, koji su bili prekriveni gomilom drugih slika, kao mustrama za
biranje.
"Već si bila ovde", reče čovek.
"Aha", uzvrati Čueta Vašington, "sa Lauelom. Sećate se Lauela?"
Debeli slegnu ramenima.
"Moj prijatelj i ja", reče ona, "bi' da izaberemo ponešto."
"Nisam dosad video tvog prijatelja", reče debeli, savršeno ljubazno,
ali sa jasnim pitanjem u glasu. Gledao je u Rajdelovu torbu.
"U redu je", reče ona. "On zna Lauela. I on je odavde."
"Vi ste sa mosta", reče debeli, kao da mu se dopadaju oni sa mosta.
"Oluja je bila tako strašna, zar ne? Nadam se da niste imali veliku štetu.
Prošlog meseca imali smo mušteriju koja je donela širokougaoni
Cibahrom snimak koji je hteo da mu uradimo na leđima. Ceo raspon
mosta i sve na njemu. Sjajan snimak, ali je hteo da ga iscrtamo baš u
tim razmerama, iako nije bio dovoljno širok." Odmeri Rajdela. "Tvom
prijatelju bi već pasovao."
"I, je l' ga dobio?" upita ona, a Rajdel oseti taj nagon da navede ljude
da govore, da učestvuju.
"Pa, ovde u Obojenom Svetu pružamo potpunu uslugu", reče debeli.
"Lojd je stavio sliku u grafičku mašinu, zarotirao je trideset stepeni,
podigao perspektivu, i ispalo je fenomenalno. Nego, je l' te zanima
nešto za tebe, ili za tvog razbacanog prijatelja?"
"Ovaj, u stvari", reče Čueta, "tražimo nešto za oboje. Kao, da se
slaže, znate?"
Debeli se nasmeši. "To je baš romantično."
Rajdel se zagleda u nju.
"Dođite ovuda." Debeli je nekako zveckao u hodu, i Rajdela prođe
jeza. "Dozvoljavate li da vam donesem čaj na račun kuće?"
"Kafa?" upita Rajdel sa nadom.
"Žao mi je", reče debeli, "ali Bač je otišao u podne, a ja ne znam da
rukujem mašinom. Ali mogu da vam donesem fini čaj."
"Da", reče Čueta, gurkajući Rajdela laktovima da pođe dalje, "može
čaj."
Debeli ih odvede niz hodnik, do sobice sa par zidnih ekrana i
kožnom sofom. "Odmah ću vam doneti čaj", reče i odvuče noge
napolje, zveckajući.
"Zašto si rekla to o istoj tetovaži?" Rajdel se osvrtao po sobi. Čista.
Prazni zidovi. Blaga svetlost, ali bez senki.
"Zato što će nas tako ostaviti da biramo na miru, i što će potrajati da
se odlučimo."
Rajdel spusti Samsonajt i sede na sofu. "Znači možemo da ostanemo
ovde?"
"Aha, sve dok tražimo da puštaju."
"Šta?"
Ona podiže mali daljinac i uključi jedan ekran. Poče da lista menije.
Krupni planovi tetovirane kože u visokoj rezoluciji. Debeli ponovo uđe
sa dve velike, grube šolje vrućeg čaja na malom poslužavniku. "Tvoj je
zeleni", reče Čueti Vašington, "a tvoj je mormonski", reče Rajdelu,
"zato što si tražio kafu."
"Fala", reče Rajdel, prihvativši ponuđenu šolju.
"A sada samo polako", reče debeli, "i ako vam nešto treba, samo
zovite." Izišao je, sa poslužavnikom ispod ruke, i zatvorio vrata.
"Mormonski?" Rajdel omirisa čaj. Nije imao nikakav naročit miris.
"Umesto kafe. U tom čaju ima efedrina."
"Šta, stavili su drogu?"
"Napravljen je od biljke koja sadrži nešto od čega ostaneš budan.
Kao kafa."
Rajdel oceni da je čaj ionako prevruć da bi ga odmah pio. Spustio je
šolju na pod pored sofe. Devojka na ekranu imala je tetoviranog zmaja
kao njegov stric, ali se njoj nalazio na levom boku. Kroz gornju ivicu
pupka bio joj je provučen mali, srebrni prsten. Čueta prebaci na debelu,
znojavu mišicu motocikliste sa likom Predsednice Milbenk tetoviranim
u prelivima sive boje.
Rajdel se izvuče iz mokre jakne i opazi otrgnuti rukav iz koga je
virio beli materijal punjenja. Spustio ga je iza sofe. "Jesi negde
tetovirana?"
"Ne", reče ona.
 "Kako onda znaš toliko o tome?"
"Lauel", reče ona, promenivši još pet-šest slika, "ima Žižera."
"Žižera?" Rajdel otvori Samsonajt, izvadi par čarapa i poče da
razvezuje SWAT cipele.
"Neki slikar. Iz devetnaestog veka ili tako nešto. Čista klasika.
Biomehanika. Lauel ima tetovažu na leđima prema slici koja se zove
'N.Y.C. XXIV'." Rekla je x, x, i, v. "To je neki grad. Crno-beli rad, u
prelivima. Ali hteo je da ima nešto slično na rukama, pa samo došli
ovde da potražimo još Žižera."
"Što ne sedneš", reče Rajdel, "boli me vrat od tebe." Išla je gore-dole
ispred ekrana. Skinuo je mokre čarape, strpao ih u kesu Grada
Kontejnera i obuo suve. Pomislio je da ne obuje odmah cipele, ali šta
ako budu morali brzo da odu? Zato ih je ponovo obuo. Vezivao je pertle
kada je sela pored njega.
Raskopčala je jaknu i pustila da joj spadne sa ramena, uz zveckanje
Bereta lisica. Rukavi njene jednostavne crne majice bili su odsečeni
makzama i mišice su joj bile glatke i blede. Prebacila je jaknu preko
naslona sofe i pustila da padne i ostane nekako naslonjena na zid, jer je
koža bila dovoljno kruta da je održi u uspravnom položaju, sa rukavima
savijenim kao da spava. Ono što je Rajdelu nedostajalo. Ponovo je
uzela daljinac.
"Hej", reče Rajdel, "a onaj tip u mantilu, onaj što je upucao..." Hteo
je da kaže krupnog čupavca na biciklu, ali ga ona zgrabi za zglob, uz
zveckanje lisica.
"Semija. Upucao je Semija, gore kod Skinera. On. Tražio je naočare,
a one su bile kod Semija, i..."
"Čekaj. Stani malo. Naočare. Svi hoće te naočare. Taj tip, pa
Vorbejbi."
"Ko je Vorbejbi?"
"Onaj veliki crnja što je pogodio prozor kola. To je Vorbejbi."
"Misliš da ja znam ko su oni?"
"Ne znaš zašto toliko žele da ih se domognu?"
Ona ga pogleda kao što biste pogledali psa koji vam je upravo rekao
da je pravi dan da potrošite novac za određeni lutrijski loz.
"Da pođemo od početka", predloži Rajdel. "Reci mi kako si došla do
naočara?"
"Zašto bih ti rekla?"
On razmisli o tome. "Zato što bi sad bila mrtva da nisam napravio
sva ova glupava sranja koja sam napravio."
Ona se zamisli. "U redu", reče.
 Možda je u mormonskom čaju zaista bilo nečega, ili je Rajdel samo
prešao onu tačku zamora u kojoj se sve privremeno okrene i čovek
počne da se oseća budnije nego obično. Bilo kako bilo, srkao je čaj i
slušao je kako priča, i kada bi se udubila u priču i zaboravila da menja
slike na zidnom ekranu, radio je to umesto nje.
Poređana po redosledu događanja, njena priča otprilike je ovakva:
bila je iz Oregona, nije imala porodicu, došla je ovamo i nastanila se na
mostu kod tog starca za koga se iz priče dalo zaključiti da nije sam u
glavi, sa bolesnim kukom i potrebom da se neko stara o njemu. Onda je
dobila posao raznosača poruka po San Francisku, dakle kurira na
biciklu. Rajdel je poznavao kurire još iz vremena kada je patrolirao u
Noksvilu. Sećao se da im je stalno pisao kazne zbog vožnje pločnicima
i drugih saobraćajnih prekršaja, i da su pravili frku zbog toga. Ali im je
taj posao takođe pružao priliku da zarade lepe pare. Taj Semi za koga je
rekla da je ubijen takođe je bio kurir, crnac koji ju je ubacio u
Ujedinjene, gde je radila.
A njena priča o tome kako je izvukla naočare iz džepa onog tipa na
tulumu na koji je zalutala u Morisiju imala je smisla koliko i sve drugo.
Nije bila od onih za koje osetiš da su izmišljene. Nije tvrdila da su joj se
naočare tek tako stvorile u ruci, već je otvoreno priznala da ih je ukrala,
ne razmišljajući, samo zato što ju je tip gnjavio i bio odvratan. Zločin
bez predumišljaja, mada je posle ispalo da su naočare skupa roba.
Ali je iz njenog opisa zaključio da je njen govnar gore u Morisiju isti
čovek koji je zaradio kubansku kravatu, Kostarikanac nemačkog
porekla koji možda nije bio nijedno od toga, zvezda onog
Vorbejbijevog pornografskog faksa i čovek čiji su slučaj istraživali
Svobodov i Orlovski. Ako su uopšte nešto istraživali.
"Sranje", reče on, usred nečega što mu je pričala.
"Šta?"
"Ništa. Nastavi..."
Rusi su bili potkupljeni, sada mu je to bilo jasno. Bili su iz Odeljenja
za krvne delikte, bili su potkupljeni i mogao je da se kladi da uopšte ne
rade na slučaju. Verovatno su sredili da Vorbejbi dobije pristup mestu
zločina, kao i kompjuteru Odeljenja, ali je sve ostalo bilo samo
predstava za njega, Rajdela, najamnu pomoć. I šta je ono Fredi rekao,
da su DatAmerika i IntenStraža u suštini jedna te ista firma?
Ali Čueta Vašington bila se zahuktala u pričanju, kao što ljudi
ponekad počnu da govore i ne staju dok ne izbace sve iz sebe, i upravo
je pripovedala o tome kako je Lauel, onaj sa kosom, a ne ošišani, koji
joj je zaista bio nešto kao dečko, jedan od onih koji obavljaju poslove
(znaš već) sa kompjuterima, ako im dovoljno platiš, i kako ju je plašilo
to što je često pominjao pajkane, i puvakao se da mu ništa ne mogu.
Rajdel je klimao glavom, nesvesno menjajući slike tetovaža - na
jednoj je bila dama sa crvenim karanfilima koji su pratili liniju njenog
bikinija - ali je, u stvari, slušao nešto što mu se odvijalo u glavi. Nešto o
tome da je Hernandez radio za IntenStražu, Morisi je bio IntenStražino
mesto, Vorbejbi je radio za IntenStražu, Fredi je rekao da su
DatAmerika i IntenStraža ista stvar...
"...Želja..."
Rajdel zatrepta. Na slici je bio neki žgolja sa mučeničkim likom Dž.
D. Šejplija na grudima. Ali i vi biste izgledali kao mučenik kada bi vam
malje rasle iz očiju. "Šta?"
"Republika. Republika Želja."
"Šta s njom?"
"Zato je Lauel stalno ponavljao da ga pajkani neće dirati, ali sam mu
ja rekla da je pun govana."
"Hakeri", reče Rajdel.
"Nisi čuo ni reč od onoga što sam ti pričala."
"Ne", reče Rajdel, "nisi u pravu. Republika Želja. Ponovi mi to,
važi?"
Uzela je daljinac, promenila još nekoliko slika, obrijanu glavu sa
suncem na temenu i planetama koje su kružile oko njega sve do ušiju,
ruku sa ustima koja vrište na dlanu, noge prekrivene čudovišnim
krljuštima. "Kazala sam," reče ona, "da Lauel stalno kenja o tome da je
povezan sa Republikom Želja i da oni mogu sve sa kompjuterima, tako
da svako ko se bude kačio s njim ima da najebe."
"'Ajde", reče Rajdel. "Jesi videla te tipove?"
"Njih ne možeš da vidiš", reče ona, "bar ne uživo. Sa njima
razgovaraš, preko telefona. Ili preko naočara, i to je najluđe od svega."
"Zašto?"
"Što izgledaju kao rakovi, i slična sranja. Ili kao neka TV zvezda.
Kao bilo šta. Ali ne znam zašto ti ovo pričam."
"Zato što bih inače zaspao, i ne bismo mogli da se odlučimo 'oćemo
li krljušti na nogama ili karanfile oko gaća."
"Na tebe je red", reče ona, i sede, čekajući da on započne priču.
Rekao joj je da je iz Noksvila i da je upisao akademiju, da je
redovno gledao Policajce u nevolji i da je posle, kada je postao
policajac i našao se u nevolji, izgledalo da će se i sam pojaviti u emisiji.
Da su ga prebacili u Los Anđeles da im Preživeli Satanisti ne bi
pokvarili stvar, ali je onda Plišani Meda počeo da ubija i to im je bilo
zanimljivije, pa je morao da se zaposli u IntenStraži kao vozač
Topoglavca. Ispričao joj je o Sabletu i svom stanovanju sa Kevinom
Tarkovskim u kući u Mar Visti, i pomalo zaobišao Republiku Želja i
noć kada se zaleteo Topoglavcem u kuću Šenbrunovih u Benedikt
Kanjonu. Ispričao joj je kako mu je Hernandez došao u posetu, jednog
skorašnjeg jutra, iako mu se činilo da su otada prošle godine, i ponudio
mu da dođe ovamo i radi za gospodina Vorbejbija. Onda je ona zatražila
da joj objasni šta rade tragači, pa joj je rekao šta bi, prema njegovom
mišljenju, trebalo da rade i šta, po svemu sudeći, zapravo rade, a ona je
rekla da joj zvuče kao nevolja.
Kada je završio, ona ga je samo gledala. "To je sve? Tako si došao
ovamo i počeo da radiš to što radiš?"
"Ja'" reče on, "izgleda da jeste."
"Isuse", reče ona i zatrese glavom. Oboje su odgledali dva potpuno
tetovirana tela, jedno od njih od glave do pete u nečemu što je
podsećalo na stare šeme elektronskih kola. "Oči su ti", nastavila je,
zevnuvši usred reči, "kao rupe od pišanja u snegu."
Neko pokuca na vrata. Onda se malo otškrinuše, i neko drugi, a ne
čovek koji je zveckao u hodu, reče: "Jeste li možda pronašli nešto što
vam se sviđa? Henri je otiš'o kući..."
"Pa, teško je odlučiti se", reče Čueta Vašington, "ima tako mnogo
slika, a mi bismo baš onu pravu."
"Nema problema", reče glas, nezainteresovano. "Samo nastavite."
Vrata se zatvoriše.
"Daj da vidim te naočare", reče Rajdel.
Ona pruži ruku iza sofe i dohvati jaknu. Izvadi kutiju sa naočarima i
telefon. Dodade mu naočare. Kutija je bila od nekog tamnog materijala,
tankog kao ljuska jajeta i jakog kao čelik. Otvorio ju je. Naočare su
izgledale baš kao one Vorbejbijeve. Veliki, crni okvir i stakla koja su
sada bila crna. Držeći ih u ruci, imao je neobičan osećaj da su teže nego
što izgledaju.
Čueta Vašington otvori brojčanik telefona.
"Hej", reče Rajdel i dodirnu joj ruku, "sigurno imaju tvoj broj. Ako
pozoveš sa toga, ili samo primiš poziv, ima da se nađu ovde za deset
minuta."
"Ovaj broj nemaju", reče ona. "Ovo je jedan od Koudsovih telefona.
Uzela sam ga kad je nestalo struje."
"Mislio sam da si rekla da ne kradeš."
"Pa", reče ona, "ako je bio kod Koudsa, znači da je već ukraden.
Kouds ih valja ljudima u gradu, a Lauel posle pronađe nekoga da ih
prebudži i promeni broj." Pritisnula je pločicu i prinela mali uređaj uhu.
"Mrtav", reče, slegnuvši ramenima.
"Daj", reče Rajdel, pa spusti naočare u krilo i uze telefon. "Možda se
pokvasio, ili se pomerila baterija. Za šta kažeš da ih Kouds prodaje?"
Prevukao je prstom po zadnjem delu telefona, tražeći mesto gde se
otvara.
"Pa", reče ona, "menja ih za stvari."
Uspelo mu je da otvori kućište. Unutra se nalazila umotana Ziplok
kesica, zataknuta pored baterije, koja je zbog nje iskliznula iz ležišta.
Izvadio ju je i razmotao. "Za stvari?"
"Aha."
"Ovakve stvari?"
"Aha."
On je pogleda. "Ako je ovo zaista 4-Tiobuskalin, reč je o zabranjenoj
supstanci."
Ona pogleda kesicu sivkastog praška, pa njega. "Ali ti više nisi
pajkan."
"Ti ne uzimaš ovo, zar ne?"
"Ne. Pa, dobro, jesam, jednom ili dvaput. Lauel to povremeno
koristi."
"U redu, ali nemoj dok si u mojoj blizini, jer sam video kako deluje.
Kad se sasvim normalni ljudi urade sa par doza ovoga, potpuno
pomahnitaju." Lupnuo je prstima po kesici. "Ovde ima dovoljno da
razblesavi petoro ili šestoro ljudi da ne poveruješ." Pružio joj je kesicu i
uzeo telefon da pokuša da vrati bateriju na mesto.
"Verujem", reče ona. "Videla sam kako deluje na Lauela."
"Ima signal", reče on. "Koga 'oćeš da pozoveš?"
Ona se zamisli, a onda uze telefon i zaklopi ga. "Mislim da nemam
koga."
"Stari ima telefon?"
"Ne", reče ona, a ramena joj se zgrbiše. "Bojim se da su i njega ubili.
Zbog mene... "
Rajdel nije umeo da smisli ništa utešno što bi joj rekao na to. Bio je
suviše umoran da rukuje daljincem. Muška mišica sa smotanom
zastavom Konfederacije. Baš kao kod kuće. Pogledao ju je. Nije
izgledala ni približno umorna kao on. Verovatno zato što je tako mlada,
pomisli on. Nadao se da nije na ledu, igraču ili nečemu sličnom. A
možda je, jednostavno, još bila u nekoj vrsti šoka. Rekla je da je taj
Semi ubijen, a brinula je još o dvojici. Očigledno je poznavala momka
koji je uleteo Svobodovu u leđa sa tim biciklom, ali još nije znala da su
ga upucali. Čudno šta sve čoveku promakne u borbi. Nije video razlog
da joj to kaže, bar ne za sada.
"Pokušaću da pozovem Fontejna", reče ona, ponovo otvorivši
telefon.
"Koga?"
"On održava elektriku i ostalo kod Skinera." Otkucala je broj i
prislonila telefon na uho.
Oči mu se sklopiše i glava mu pade na naslon sofe, tako naglo da ga
je to zamalo probudilo.
 27. POSLE OLUJE

"Zaudara na mokraću", reče Skiner prekorno, probudivši Jamazakija

iz sna u kome je stajao pored Dž. D. Šejplija, u prostranoj, mračnoj
ravnici, ispred beskrajnog, crnog zida ispisanog imenima mrtvih.
Jamazaki podiže glavu sa stola. Soba je bila u tami. Svetlost sa
crkvenog prozora.
"Šta ćeš ti ovde, Skuteru?"
Jamazaki oseti bol u butinama i krstima. "Oluja", reče, još između
jave i sna.
"Kak'a oluja? 'De je devojka?"
"Otišla", reče Jamazaki. "Zar se ne sećate? Lavles?"
"Šta to trabunjaš?" Skiner se osovi na lakat i zbaci nogama
pokrivače i vreću za spavanje sa sebe, lica iskrivljenog u grimasu
gađenja. "Treba mi kupanje. Suva odeća."
"Lavles. Pronašao me je u baru. Naterao me da ga dovedem ovamo.
Mislim da me je pratio pre toga, kada sam otišao od vas..."
"Naravno. Skuteru, ućuti malo, važi?"
Jamazaki zatvori usta.
"Sad nam treba vode. Vruće. Prvo za kafu, pa da se operem. Znaš da
rukuješ Kolmenovim primusom?"
"Cime?"
"Ona zelena stvar tamo, sa crvenom bocom ispred. Idi, skini tu bocu,
a ja ću ti reć' kako da je napuniš."
Jamazaki ustade, mršteći se od bola u leđima, i zatetura se prema
zelenoj, metalnoj kutiji koju mu je pokazao Skiner.
"Opet o'šla da se tuca sa onim svojim musavim žgoljom. Nikak'e
vajde od nje, Skuteru..."

Stajao je na Skinerovom krovu; nogavice pantalona lepršale su mu

na povetarcu koji nije imao nikakve veze sa olujom od prethodne
večeri, dok je gledao prema gradu okupanom nestvarnom svetlošću boje
gvožđa, još okružen mutnim poderotinama sna... Šejpli mu je nešto
govorio, glasom mlađanog Elvisa Prislija. Rekao je da je oprostio
svojim ubicama.
Jamazaki je zurio u uspravni trn Transamerike, poduprt nosačem koji
su ugradili posle Malog Grandea, i osluškivao glas iz sna. Nisu znali šta
rade, Skuteru.
Skiner je psovao dole u sobi, umivajući se vodom koju je Jamazaki
zagrejao na Kolmenovom primusu.
 Jamazaki pomisli na svog mentora u Osaki.
"Briga me", reče, na engleskom, uzevši San Francisko za svedoka.
Čitav grad bio je Tomason. Možda je sama Amerika bila Tomason.
Kako bi ovo mogli da razumeju u Osaki ili Tokiju?
"Jo! Ti na krovu!" pozva neko.
Jamazaki se okrenu i ugleda mršavog crnca na vrhu šume greda na
gornjem kraju Skinerovog lifta. Nosio je debelu štofanu jaknu i pletenu
kapu.
"Je l' gore sve u redu? Kako je Skiner?"
Jamazaki je oklevao, jer se setio Lavlesa. Ako su Skiner ili devojka
imali neprijatelje, kako da ih prepozna?
"Zovem se Fontejn", reče čovek. "Zvala me je Čueta i rekla da se
popnem i proverim je l' Skiner pregurao oluju. Ja ovde održavam struju,
lift i tako to."
"On se sada kupa", reče Jamazaki. "Oluja ga je... malo zbunila. Kao
da se ne seća šta se dogodilo."
"Za pola sata doći će vam struja", reče čovek. "Voleo bih da to mogu
da kažem i za našu stranu. Izgubili smo četiri transformatora. Do ovog
trenutka izbrojali smo petoro mrtvih i dvadesetoro ranjenih. Je l' Skiner
pristavio kafu?"
"Jeste", reče Jamazaki.
"Baš bi mi prijala šolja."
"Da, izvolite", reče Jamazaki i pokloni se. Crnac se osmehnu.
Jamazaki se smandrlja kroz otvor u sobu. "Skiner-sane! Čovek po
imenu Fontejn, to vam je prijatelj?"
Skiner se mučio da obuče požutelo termalno donje rublje.
"Beskorisno kopile. Još nije popravio struju..."
Jamazaki oslobodi poklopac na podu i podiže ga. Fontejn se posle
nekog vremena pojavi u podnožju lestvica, sa izbledelim platnenim
kesama u rukama. Spustio je jednu kraj nogu, a drugu prebacio na rame
i počeo da se penje.
Jamazaki nasu preostalu kafu u najčistiju šolju.
"Crkla ćelija za gorivo", reče Skiner kada je Fontejn gurnuo kesu
ispred sebe kroz otvor. Skiner je sada bio ušuškan u najmanje tri
ofucane flanelske košulje, nejednako ugurane u pojas prastarih vunenih
vojničkih pantalona.
"Radimo na tome, gazda", reče Fontejn pošto je ustao, poravnavajući
jaknu. "Bila je jaka oluja."
"Tako kaže i Skuter", reče Skiner.
"Pa, nije te slagao, Skineru. Fala." Fontejn prihvati šolju crne kafe
koja se pušila i dunu u nju. Pogleda Jamazakija. "Čueta je rekla da se
možda neće odmah vraćati. Jeste to znali?"
Jamazaki pogleda Skinera.
"Mani je", reče Skiner. "Opet je o'šla sa onom uštvom."
"Ništa nije rekla o tome", reče Fontejn. "Kratko smo pričali. Ali ako
stvamo neće biti tu, treba ti neko da ti se nađe."
"Mogu i sam", reče Skiner.
"Znam, gazda", požuri Fontejn da ga uveri, "ali dole u liftu pregorela
su dva servomotora. Kako stvari stoje, proći će nekoliko dana pre no što
ga pokrenemo. Trebaće ti neko da silazi dole po hranu i ostalo."
"Mog'o bi Skuter", reče Skiner.
Jamazaki zatrepta.
"Je l' tako?" Fonten podiže obrve prema Jamazakiju. "Ostaćeš ovde i
brinuti se o gospodinu Skineru?"
Jamazaki pomisli na svoj iznajmljeni stan u visokoj kući iz
viktorijanskog doba, na kupatilo od crnog mermera koje je bilo veće od
njegovog samačkog stana u Osaki. Pogleda Fontejna, Skinera, pa opet
Fontejna. "Biće mi čast da ostanem sa Skiner-sanom, ako on to želi."
"Radi šta 'oćeš", reče Skiner i poče s mukom da skida čaršave sa
dušeka.
"Cueta mi je rekla da si možda kod njega", reče Fontejn. "Da je s
njim neki student..." Spustio je šolju na sto i sagnuo se da smakne vreću
sa alatom pored nje. "Rekla je da se možda pribojavate nezvanih
gostiju." Otvorio je dve kopče na vreći i otvorio je. Unutra zasjaše
alatke i namotaji izolovane žice. Izvadio je nešto umotano u masnu
krpu, uverio se da ga Skiner ne posmatra i ćušnuo zavežljaj iza
staklenih tegli na polici iznad stola.
"Možemo da se postaramo da se niko nepoznat ne popne ovamo u
sledećih nekoliko dana", reče tiho Jamazakiju. "Ali, zlu ne trebalo, tamo
imaš kalibar 38 specijal, sa šest dum-dum metaka. Ako ga upotrebiš,
učini mi uslugu i baci ga u zaliv, važi? Zato što je reč o robi", Fontejn
se naceri, "'sumnjivog porekla'."
Jamazaki se seti Lavlesa, i proguta knedlu.
"'Oćete li se snaći?" upita Fontejn.
"Da", reče Jamazaki, "da, hvala vam."
 28. RV

RV: skraćenica za 'recreational vehicle', to jest za vrstu kombija čiji je

teretni deo preuređen u 'kamp-prikolicu' koja je sastavni deo vozila - prim.
prev.

Bilo je pola jedanaest kada su konačno morali da napuste salon, i to

samo zato što je Lori, koju je Čueta upoznala prilikom prve posete,
rekla da će Beni Sing, gazda, uskoro da se pojavi i da zato ne mogu više
da ostanu, pogotovo jer njen prijatelj spava kao da je obeznanjen ili tako
nešto. Čueta je odgovorila da razume i zahvalila joj se.
"Ako vidiš Semija Sala", reče Lori, "pozdravi ga u moje ime."
Čueta klimnu glavom i poče da drma tipa za rame. Ovaj zabrunda i
pokuša da joj skloni ruku. "Probudi se. Moramo da idemo."
Nije mogla da veruje da mu je ispričala sve te stvari, ali je morala
nekome da se ispovedi, jer bi inače šiznula. Time ništa od toga nije
počelo da izgleda razumnije, a sada, pošto se nadovezala Rajdelova
priča, činilo se još manje. Vest da je neko ubio onog govnara izgledala
joj je neverovatna, ali ako je bila tačna, pretpostavljala je da ju je uvalila
u veća govna nego ranije.
"Probudi se!"
"Isuse..." Uspravio se, trljajući nadlanicama oči.
"Moramo da idemo. Uskoro će doći gazda. Moja prijateljica pustila
te je da odspavaš."
"Kuda da idemo?"
Čueta je već razmišljala o tome. "Preko u Koulu, pored Prevlake,
izdaju sobe na sat."
"Hoteli?"
"Pa, ne baš", reče ona. "Za ljude kojima treba krevet na kratko."
On posegnu iza sofe za jaknom. "Vidi ovo", reče, gurnuvši prste u
poderotinu na ramenu. "Još juče je bila nova."

Četvrti koje su živele noću imale su osobinu da ujutru izgledaju

mnogo gore. U ovo doba dana čak su i prosjaci izgledali lošije, kao taj
tip sa ranama, što je pokušavao da proda pola konzerve sosa za špagete.
Široko ga je zaobišla. Dva ugla dalje naišli su na prve izletnike na putu
prema Skajvokerovom Parku; u gomili će biti manje upadljivi, ali tu je
takođe bilo više pajkana. Pokušala je da se seti da li čuvari u
Skajvokeru pripadaju IntenStraži, kompaniji o kojoj je govorio Rajdel.
Pitala se da li je Fontejn svratio do Skinera kao što je obećao. Čuvala
se da kaže previše toga preko telefona, pa je isprva samo rekla da odlazi
na neko vreme, i zamolila Fontejna da pođe i vidi kako je Skiner, a
možda i onaj japanski student koji je u poslednje vreme visio tamo. Ali
je Fontejn sigurno primetio da je zabrinuta, pa ju je malo pritisnuo po
tom pitanju, tako da je morala da mu kaže da je zabrinuta za Skinera, jer
bi neki ljudi mogli da se popnu gore i da ga povrede.
"Misliš neko ko nije sa mosta", rekao joj je, i ona je odgovorila: da,
mislim, ali je to bilo sve što je mogla da kaže. Na liniji je nekoliko
sekundi bila tišina, i u pozadini je čula jednog od Fontejnovih klinaca
kako peva, jednu od onih afričkih pesama sa uvrnutim coktanjem iz
grla. "U redu", konačno je začula Fontejna, "proveriću ti to." Čueta mu
se žurno zahvalila i prekinula vezu. Fontejn je činio dosta toga za
Skinera. Nikada nije razgovarao sa Čuetom o tome, ali se činilo da
Skinera zna čitav život, ili bar otkako živi na mostu. Bilo je puno takvih
ljudi, i Čueta je znala da Skiner može da sredi da neko motri na toranj i
na lift. Da motri na tuđince. Ljudi sa mosta su to radili jedni za druge, a
Fontejnu su mnogi dugovali uslugu, jer je bio jedan od glavnih majstora
za elektriku.
Prolazili su pored pekare koja je spolja imala neku vrstu gvozdenog
kaveza, zavarenog od starog gvožđa, gde se moglo sedeti za stočićima i
jesti pecivo. Miris svežeg peciva izazivao joj je nesvesticu od gladi.
Upravo je razmišljala kako bi možda bilo bolje da uđu i kupe jedno
deset pogačica u kesi i možda malo krem-sira i da sve to ponesu sa
sobom, kada joj Rajdel spusti ruku na rame.
Okrenula je glavu i ugledala taj veliki, sjajni, beli RV kako skreće u
Hajt ispred njih i nastavlja prema njima. Kao oni bogati starci u
Oregonu, u čitavim konvojima ovakvih vozila koja su na prikolicama
vukla čamce, male džipove, ili imala motorcikle na boku kao čamce za
spasavanje. Noću su se zaustavljali u onim naročitim logorima sa
ogradom od žilet-žice i natpisima ZABRANJEN ULAZ, koji nisu bili
šala.
Rajdel je zurio u RV kao da ne veruje očima, i kombi je tada usporio
pored njih, a neka stara gospođa spustila je prozor, isturila glavu i
pozvala: "Mladiću! Izvinite ako smetam, ali zovem se Danika Eliot i
mislim da smo se upoznali juče, u avionu iz Barbenka."
Danika Eliot bila je penzionerka iz Altadene, mesta koje se nalazilo
dole u JuKalu, i doletela je u San Francisko, kako je rekla istim
avionom kao Rajdel, da sredi da joj muža premeste u drugi centar za
kriogenizaciju. Pa, ne baš muža nego njegov mozak, koji su zaledili
kada je umro.
 Čueta je čula da ljudi rade takve stvari, ali nikada nije razumela
zašto, a to očigledno nije razumela ni Danika Eliot. Ali je ipak zapucala
čak ovamo da protraći valjan novac i da organizuje da mozak njenog
muža Dejvida presele na još skuplje mesto gde će ga čuvati na ledu u
posebnom, ličnom tanku, umesto da pluta u velikom tanku zajedno sa
još nekoliko zaleđenih mozgova kao što je bilo dotle. Čueti se stara
dama prilično dopadala, ali je nadugačko pričala o jednoj te istoj stvari,
pa je Rajdel posle nekog vremena samo vozio i klimao glavom kao da
sluša, a Čueta, koja je bila navigator, uglavnom pazila na ekran mape na
tabli RV-a i na policijska vozila.
Gospođa Eliot obavila je prethodne večeri sve što treba za premeštaj
muževljevog mozga, i rekla je da ju je to malo rastužilo, pa je odlučila
da iznajmi taj RV i da se njim odveze do Altadene, natenane i uživajući
u putovanju. Na žalost, nije poznavala San Francisko, pa se izgubila
tražeći izlaz na autoput, pošto je tog jutra u šest sati preuzela vozilo. Na
kraju je završila vozeći u krug po Hajtu, za koji je rekla da joj ne
izgleda kao bezbedan kraj, ali je svakako veoma zanimljiv.
Slobodni kraj lisica stalno je ispadao iz rukava Skinerove jakne, ali
je gospođa Eliot bila suviše zauzeta pričom da bi to primetila. Rajdel je
vozio, Čueta je sedela u sredini, a gospođa Eliot sa strane. RV je bio
japanske proizvodnje i imao je elektronski kontrolisana modularna
prednja sedišta, sa zvučnicima ugrađenim u naslone za glavu.
Gospođa Eliot je rekla Rajdelu da se izgubila i pitala ga da li poznaje
grad i da li mogao da je odveze do izlaza na autoput za Los Anđeles.
Rajdel je pun minut blenuo u nju, a onda se sabrao i rekao da će to rado
učiniti, da je ovo ovde njegova prijateljica Čueta i da se on zove Beri
Rajdel.
Gospođa Eliot je rekla da je Čueta lepo ime.
I tako su se našli na putu iz San Franciska, pošto je Čueta imala
dosta dobru ideju da Rajdel pokuša da nagovori gospođu Eliot da im
dozvoli da pođu s njom. Bilo je to sve što je uspela da smisli sa svoje
strane, način da umaknu sa ulice i od tipa koji je ubio Semija i onog
Vorbejbija i ruskih pajkana, i činilo joj se da to nije loša zamisao, i
odmah je počela da se oseća malo bolje, ako se ne računa osećaj da će
joj želudac uskoro početi da glođe sam sebe.
Rajdel je prošao pored jednog In-and-Out Burger restorana, i Čueta
se setila kako je taj momak koga je poznavala gore u Oregonu, neki
Frenklin, poneo vazdušni pištolj i oborio slova B i R, tako da je ostalo
IN-AND-OUT URGE. In-and-Out Urge u doslovnom prevodu znači 'nagon
za unutra-napolje', to jest, želja za 'onim stvarima' - prim. prev. Ispričala je to
Lauelu, ali njemu nije bilo smešno. Sada joj je palo na pamet da je
Rajdelu ispričala stvari zbog kojih bi Lauel eksplodirao da je saznao za
njih, a Rajdel je maltene bio neka vrsta pajkana. Lauel je, onako mrtav-
hladan i pun sebe zbog veza koje je imao i svega, pošto mu je rekla da
je u nevolji i da je neko upravo upucao Semija Sala i da će sto-posto
doći po nju, počeo da se pogledava sa Koudsom kao da im se njena
priča sve manje sviđa, a onda je upala ona grdosija od jebenog pandura
u mantilu, na šta se ovoj dvojici bukvalno smrz'lo govno.
Ali tako joj i treba. Nijedan njen prijatelj nije bogzna kako gotivio
Lauela, a Skiner ga je omrznuo iz prve. Rekao je da je Lauelu glava
toliko duboko u sopstvenom dupetu da bi lako mogao da uklizi do kraja
i nestane. Ali pre njega nije imala pravog dečka, a on je u početku bio
tako fin prema njoj. Samo da nije počeo da uzima igrača, koji je
pomogao da govnar u njemu iziđe na površinu, i da ga Kouds, koji je
nikada nije mirisao, nije ubedio da je ona samo jedna od onih
seljančura. Jebi ga.
"Znate", reče ona, "ako uskoro nešto ne pojedem, mislim da ću da
umrem."
Gospođa Eliot na to napravi frku Rajdelu da odmah stane, nađe joj
neku klopu i poče silno da se izvinjava što ih nije pitala jesu li
doručkovali.
"Pa", reče Rajdel, mršteći se u retrovizor, "stvarno bih voleo da
izbegnemo podnevnu gužvu... "
"Oh", reče gospođa Rajdel. Onda se razvedri. "Čueta, dušo, pozadi
imamo frižider, ako te ne mrzi da skokneš do tamo. Ubeđena sam da su
oni iz agencije ostavili nešto hrane za put. Obično ostave."
Čueti je to zvučalo savršeno. Otkopčala je pojas i provukla se
između sedišta. Iza su bila mala vrata, i kada je prošla kroz njih, unutra
se uključilo svetlo. "Hej", reče ona, "ovde imate celu kuću..."
"Samo uživaj!" reče gospođa Eliot.
Svetlo je ostalo uključeno kada je zatvorila vrata za sobom. Nikada
nije bila u nekom od tih vozila, i prvo što je pomislila bilo je da je
prostrano kao u Skinerovoj sobi, ali deset puta udobnije. Sve je bilo
sivo, sivi tepih, siva plastika i siva veštačka koža. A friz je bio slatka
mala stvar ugrađena u pult, i u njemu se nalazila korpa, umotana u
najlon i vezana trakom. Skinula je najlon i unutra pronašla vino,
paketiće sira, jabuku, krekere i par čokolada. U frižideru je bilo i kole i
vode u bocama. Sela je na krevet i pojela paketić sira, šaku krekera,
štanglu francuske čokolade, i popila bocu vode. Onda je isprobala TV
koji je imao dvadeset tri satelitska programa.
 Kada je završila, odložila je papirne omote, praznu bocu i ostalo u
malu kantu za otpatke ugrađenu u zid, isključila TV, izula cipele i
ispružila se na ležaj.
Bilo je neobično ležati na krevetu u sobici koja se kretala neznano
kuda. Pitala se gde će se nalaziti sutra.
Pre nego što ju je savladao san, setila se da joj je Koudsova kesica sa
igračem još sakrivena u vešu. Bolje da je se ratosilja. Količina je
verovatno bila dovoljna da završi u ćorki.
Razmišljala je o dejstvu te stvari i pitala se kako ljudi mogu da
potroše poslednju paru da bi se tako osećali.
Mogla je samo da žali što se Lauelu svideo taj osećaj.

Probudila se kada se ispružio pred nje. RV je bio u pokretu, ali bila

je sigurna da se prethodno zaustavljao. U kabini je bio mrak.
"Ko vozi?" reče ona.
"Gospođa Armbruster."
"Ko?"
"Gospođa Eliot. Gospođa Armbruster bila je moja učiteljica koja liči
na nju."
"'De idemo?"
"U Los Anđeles. Rekao sam joj da ću je zameniti kad se umori. I
kazao sam joj da ne mora da nas budi na granici. Ako im bude rekla da
ne nosi nikakve poljoprivredne proizvode, verovatno će je pustiti bez
provere."
"A ako budu proveravali?"
Bio joj je dovoljno blizu na uskom ležaju da oseti kako je slegnuo
ramenima.
"Rajdele?"
"A?"
"Otkud Rusi među pajkanima?"
"Kako to misliš?"
"Pa, ako gledaš televiziju, emisije o pajkanima, polovina onih
najkrupnijih su Rusi. I ona dvojica na mostu. Zašto baš Rusi?"
"Pa", reče on, "na televiziji malo preteruju, ali to je zbog
Organizacije, zato što ljudi vole to da gledaju. Ali, pravo da ti kažem, u
situaciji kad Rusi caruju kriminalom, logično je imati ruske pajkane..."
Začula ga je kako zeva. Osetila kako se proteže.
"Jesu li svi kao ona dvojica u Disidentima?"
"Nisu", reče on. "Ima pokvarenih pajkana, ali to ti je svuda tako..."
"Šta ćemo da radimo, kada stignemo u Los Anđeles?"
Ali on nije odgovorio i ubrzo je počeo da hrče.
 29. NAPUŠTENI TRŽNJAK

Rajdel otvori oči.

Kombi je stajao.
Podigao je Tajmeks ispred očiju i uključio svetlo na brojčaniku. 3:15
posle ponoći. Čueta Vašington bila je sklupčana pored njega u
motorciklističkoj jakni. Imao je osećaj kao da spava pored starog
kofera.
Okrenuo se na drugu stranu, napipao zavesu na prozoru sa strane i
malo je podigao. Napolju bilo podjednako mračno kao unutra.
Sanjao je odeljenje gospođe Armbruster, peti razred osnovne škole
Oliver Nort. Upravo je trebalo da ih raspuste, jer je Obrazovna Mreža
izjavila da se kanzaški grip suviše proširio da bi deca u Virdžiniji i
Tenesiju nastavila da dolaze u školu te nedelje. Svi su nosili one livene,
bele, papirne maske koje su im bolničarke ostavile tog jutra na mestima.
Gospođa Armbruster je upravo objasnila značenje reči pandemija. Popi
Markof, koja je sedela pored njega i već imala velike sise, rekla je
gospođi Armbruster da je njen tata rekao da Kej Si grip može da te
ubije dok odeš do autobusa. Gospođa Armbruster, koja je nosila svoju
ličnu masku, onaj mikroporozni model što se prodavao u dragstorima,
počela je da objašnjava reč panika, vezujući je za pandemiju, zbog istog
korena, ali se Rajdel u tom trenutku probudio.
Uspravio se na krevetu. Bolela ga je glava, i osećao se prehlađeno.
Kanzaški grip. Ili možda Mokola groznica.
"Ne paniči", reče, tiho.
Ali je zaista imao takav osećaj.
Ustao je i počeo da pipa za vratima. Napred je bilo nešto svetlosti
koja je dolazila ispod vrata. Pronašao je kvaku. Otškrinuo vrata za
milimetar.
"Oh, zdravo." Zlato u uglovima osmeha. Mali četvrtasti automatik
uperen u njegovo oko. Čovek okrenu putničko sedište i zavali se u
naslon. Podiže one svoje čizme na srednje sedište. Svetlo na krovu bilo
je sasvim prigušeno.
"Gde je gospođa Eliot?"
"Gospođa Eliot je otišla."
Rajdel otvori vrata do kraja. "Ona radi za vas?"
"Ne", reče čovek. "Za IntenStražu."
"Ukrcali su je u avion da bi me pratila?"
Čovek slegnu ramenima. Rajdel opazi da se pištolj nije nimalo
pomerio kada je to uradio. Nosio je hirurške rukavice i onaj isti dugački
kaput koji je imao na sebi kada je izišao iz policijskog automobila, nalik
na australijski jahaći kaput izrađen od crnog mikroporoznog materijala.
"Kako je znala da nas pokupi ispred onog salona za tetovažu?"
"Pa i Vorbejbi valjda nešto vredi. Imao je par ljudi u rezervi da vas
prate."
"Nisam nikog video", reče Rajdel.
"Nije ni trebalo."
"Kaži mi nešto", reče Rajdel. "Jesi ti sredio onog Bliksa, gore u
hotelu?"
Čovek ga pogleda preko cevi pištolja. Tako mali otvor cevi obično
nije mogao da nanese ozbiljniju štetu, i Rajdel je pretpostavljao da je
municija na neki način pojačana. "Ne vidim šta se to tebe tiče", odvrati
onaj.
Rajdel razmisli o tome. "Video sam sliku. Ne izgledaš mi toliko
lud."
"To mi je posao", reče čovek.
Aha, pomisli Rajdel, to i rukovanje kompjuterom za pomfrit. Sa
desne strane vrata nalazili su se frižider i sudopera, i znao je da ne može
na tu stranu. Ako pođe levo, tip će verovatno izbušiti pregradu i
pogoditi devojku.
"Ne pomišljai na to."
"Na šta?"
"Na herojstvo. Na ta pandurska sranja." Spustio je noge sa srednjeg
sedišta. "Uradićeš samo to što ti kažem. Polako. Sasvim polako. Sedi za
volan i podigni ruke na njega. Devet sati i dva sata. Drži ih tako. Ako se
pomeriš, pucaću ti iza desnog uva. Ali ti to nećeš čuti." Govorio je
sporo i strpljivo, kao veterinar koji se obraća konju.
Rajdel učini kako mu je rečeno. Napolju se ništa nije videlo. Samo
tama i odsjaj svetlosti u kabini. "Gde smo?" upita.
"Voliš tržne centre, Rajdele? U Noksvilu imate tržne centre?"
Rajdel ga pogleda iskosa.
"Pogled napred, molim."
"Da, imamo tržne centre."
"Ovaj nije baš najbolje poslovao."
Rajdel stegnu penastu oblogu volana.
"Opusti se."
Rajdel začu kako udara petom čizme u pregradu. "Gospođice
Vašington! Probudite se, gospođice Vašington! Počastvujte nas svojim
prisustvom."
Rajdel začu dvostruki udarac kada se trgla iz sna, pokušala da skoči,
udarila glavom i pala sa kreveta. Onda spazi bledi odraz njenog lica na
vetrobranu, uokviren vratima. Vide da je ugledala čoveka, i pištolj.
Nije bila od onih što vrište. "Ti si pucao u Semija Sala", reče ona.
"A ti si pokušala da me ubiješ strujom", reče čovek, kao da sada vidi
smešnu stranu toga. "Uđi ovamo, okreni se i zajaši kućište u sredini.
Sasvim polako. Tako. Sada se nagni napred i prekrsti ruke na sedištu."
Našla se pored Rajdela, sa kućištem za instrumente između nogu,
okrenuta prema zadnjem delu vozila. Kao da jaše neki automat.
Tip nije morao da pomeri pištolj više od par centimetara da bi oboje
pogodio u glavu.
"Sad 'oću da skineš jaknu", rekao joj je, "i zato ćeš morati da spustiš
ruke sa sedišta. Pokušaj da ti jedna ruka uvek ostane na sedištu. Ne
moraš da žuriš."
Kada je konačno uspela da je strese sa ramena, jaknu skliznu čoveku
pod noge.
"Imaš neki špric za injekcije", reče on, "sečivo ili neki drugi opasan
predmet?"
"Ne", reče ona.
"A nešto sa strujom? Imam loše iskustvo s tobom."
"Samo govnarove naočare i telefon."
"Vidiš, Rajdele", reče on, "'govnar'. Eto kako će biti zapamćen. Još
jedan bezimeni govnar..." Slobodnom rukom pretresao je džepove
jakne. Izvadio je kutiju i telefon i odložio ih na duboku, tapaciranu
ploču iznad komandne table RV-a. Rajdel je okrenuo glavu i posmatrao
ga, iako mu je bilo zabranjeno. Gledao je kako ruka u rukavici naslepo
otvara kutiju i vadi naočare. Bio je to jedini trenutak kada su te oči
prestale da motre na njega, ne duže od sekunda.
"To su te", reče Rajdel. "Sada ih imaš."
Ruka ih vrati u kutiju i zatvori je. "Da."
"I šta sad?"
Osmeh nestade. Bez njega, čovek kao da nije imao usne. Onda se
ponovo pojavi, širi i oštriji.
"Je l' bi ti bilo teško da mi doneseš kolu iz friza? Prozori i zadnja
vrata su blokirani."
"Hoćeš kolu?" Upitala je to kao da mu ne veruje. "Ubićeš me. Čim
ustanem."
"Ne", reče on. "Ne mora da znači. Zato što bih stvarno voleo kolu.
Malo mi se osušilo grlo."
Ona okrenu glavu da pogleda Rajdela, očiju naraslih od straha.
"Donesi mu tu kolu", reče Rajdel.
 Ustala je sa konzole i provukla se pozadi, do mesta gde se nalazio
frižider.
"Gledaj napred", podsetio je Rajdela. Rajdel vide svetlost u frižideru
na staklu i opazi da je čučnula.
"D-dijetalnu ili običnu?"
"Dijetalnu", reče on, "molim."
"Klasičnu ili bez kafeina?"
"Klasičnu." Načinio je tihi zvuk za koji Rajdel pomisli da bi mogao
da bude smeh.
"Nema čaša."
Zvuk se ponovi. "Može limenka."
"M-malo se prosulo", reče ona, "t-tresu m-mi se ruke..."
Rajdel pogleda u stranu, vide kako ovaj uzima crvenu limenku sa
koje se slivao smeđi potočić kole. "Hvala ti. Sad možeš da skineš
pantalone."
"Sta?"
"To crno što nosiš. Samo ih polako smakni. Čarape mi se sviđaju.
Ostavićemo čarape."
Rajdel uhvati izraz na njenom licu, odražen na crnoj pozadini stakla,
a onda joj lice postade prazno. Sagnula se i počela da svlači uske
pantalone.
"Sada ponovo zajaši konzolu. Tako. Kao što si sedela. Daj da te
pogledam. Možda bi i ti da pogledaš, Rajdele?"
Rajdel se okrenu i vide je kako sedi, golih nogu, glatkih i mišićavih,
mrtvački belih u svetlosti kabine. Čovek otpi dobar gutljaj kole, motreći
Rajdela preko ivice, pa spusti limenku na ploču iznad table i obrisa usta
nadlanicom rukavice. "Nije loše, a, Rajdele?" klimnuvši glavom prema
Čueti. "Ima tu potencijala, rekao bih."
Rajdel ga je posmatrao.
"Nešto ti smeta, Rajdele?"
Rajdel oćuta.
Čovek načini zvuk koji je mogao biti smeh. Ispi još kole. "Misliš da
sam uživao u kasapljenju one vreće govana, Rajdele?"
"Sta ja znam."
"Ali misliš da jesam. Znam da misliš da sam uživao. I da vidiš,
jesam. Zaista sam uživao. Ali znaš u čemu je razlika?"
"Razlika?"
"Nije mi se dig'o dok sam to radio. U tome je razlika."
"Jesi ga poznavao?"
"Sta?"
 "Mislim, to što si uradio, je l' bilo lično?"
"Oh, pa moglo bi se reći da sam ga poznavao. Znao sam ga.
Poznavao sam ga kako niko nikog ne bi trebalo da poznaje, Rajdele.
Znao sam za svaku stvar koju je uradio. Noću sam odlazio na spavanje
slušajući ga kako diše. Došlo je dotle da sam po disanju znao koliko ih
je ubio."
"Ubio?"
"Popio. Pio je. Srbin. Bio si policajac, zar ne?"
"Aha."
"Jesi li ikad motrio na nekoga, Rajdele?"
"Nisam stigao dotle."
"Čudno je to, kad motriš na nekoga. Putuješ s njima. Oni ne znaju za
tebe. Ne znaju da si im blizu. Oh, ali osete nešto. Nagađaju da je neko
tu. Ali ne znaju ko. Ponekad ih uhvatiš kako posmatraju nekoga, recimo
u predvorju hotela, i znaš da misle da si to ti, onaj što ih prati. Ali nikad
ne pogode. I dok tako motriš na njih, Rajdele, mesecima, zavoliš ih."
Rajdel vide kako kroz napeto belo bedro Čuete Vašington prolazi
drhtaj.
"Ali onda, kada prođe još nekoliko meseci, dvadeset letova, desetak
hotela, pa, to se nekako preokrene..."
"Više ih ne voliš?"
"Ne. Više ih ne voliš. Počneš da čekaš da zaseru, Rajdele. Počneš da
čekaš da iznevere ukazano poverenje. Zato što je ugled kurira strašna
stvar. Strašna stvar."
"Kurira?"
"Pogledaj je, Rajdele. Ona zna. Iako možda samo raznosi poverljive
papire po San Francisku, ona je kurir. Veruju joj, Rajdele. Podaci
postaju živa stvar. Koju ona prenosi. Je l' da da je prenosiš, srce?"
Bila je nepomična kao sfinga, prstiju duboko ukopanih u sivu
postavu srednjeg sedišta.
"E, to ja radim, Rajdele. Motrim na njih dok prenose. Pazim na njih.
Ponekad neko pokuša da ih pokrade." Dovršio je kolu. "Takve ubijam.
To je, u stvari, najbolji deo posla. Jesi nekad bio u San Hozeu,
Rajdele?"
"U Kostariki?"
"Tako je."
"Nikad."
"Ljudi tamo umeju da žive."
"Ti radiš za njihove luke podataka", reče Rajdel.
"Nisam to rekao. Mora da si to čuo od nekog drugog."
 "On takođe", reče Rajdel. "Nosio je te naočare iz Kostarike za
nekoga, a onda ih je ona uzela."
"Bio sam joj zahvalan zbog toga. Vrlo zahvalan. Bio sam u sobi do
njegove. Ušao sam na vrata između soba. Predstavio sam se. Upoznao
je Lavlesa. Prvi put. Poslednji put." Ruka sa pištoljem bila je nepomična
kao stena, ali je drugom, u hirurškoj rukavici, počeo da se češe po glavi.
Češao se kao ima vaške, ili tako nešto.
"Lavlesa?"
"Moje nom. Nom de stvari." Zatim duga tirada na jeziku za koji je
Rajdel zaključio da je španski, ali je uhvatio samo nombre de nečega.
"Misliš da je čvrsta, Rajdele? Znaš, ja volim kad su čvrste."
"'Si Amerikanac?"
Lavlesu glava nekako šibnu u stranu, kratko, na Rajdelove reči, i oči
mu se na trenutak zamutiše, ali se odmah ponovo izoštriše i postadoše
jasne kao hromirana usta cevi njegovog pištolja. "Znaš ko je osnovao
luke, Rajdele?"
"Karteli", reče Rajdel. "Kolumbijci."
"Tako je. Osamdesetih godina doneli su prve ekspertske sisteme u
Centralnu Ameriku, radi koordinacije pošiljki. Neko je morao da ode
dole i da pusti u rad te sisteme. Rat protiv droge, Rajdele. Puno
Amerikanaca na obe strane, tamo dole."
"Pa", reče Rajdel, "sada bar pravimo svoje droge kod kuće, zar ne?"
"Ali oni imaju te luke, tamo dole. Više im i ne treba taj posao s
drogama. Imaju ono što su imali Švajcarci. Tamo je sada jedino mesto
na svetu gde se čuva ono što ne bi moglo da se čuva drugde."
"Izgledaš mi malo premlad za nekog ko im je pomogao u tome."
"Moj otac. Jesi li poznavao svog oca, Rajdele?"
"Naravno."
"Ja nisam. Zbog toga sam morao da idem na svu silu terapije."
Obaška mi je milo što je bila uspešna, pomisli Rajdel. "A Vorbejbi,
je l' i on radi za luke?"
Lavlesovo čelo bilo je orošeno znojem. On ga obrisa rukom kojom
je držao pištolj, ali Rajdel vide kako se pištolj vraća u pređašnji položaj
kao da ga privlači magnet.
"Uključi farove, Rajdele. Uradi to. Levom rukom."
"Zašto?"
"Zato što si mrtav ako to ne uradiš."
"U redu, ali zašto?"
"Samo ih uključi, važi?" Znoj mu se slivao u oči.
Rajdel spusti levu ruku sa volana, uključi farove, pritisnu još jednom
da uključi duga svetla. Dve kupe svetlosti zagrizoše u zid od mrtvih
lokala, mrtvih natpisa, prašine na plastici. Onaj ispred levog fara glasio
je RUPA.
"Kako neko može da nazove radnju takvim imenom?" reče Rajdel.
"Je l' ti to mene malo u mozak, Rajdele?"
"Ne", reče Rajdel, "samo mi se to ime čini malo blesavo. Zato što
sva ta mesta sada liče na rupe..."
"Vorbejbi je samo pomoćni radnik, Rajdele. IntenStraža ga uvodi u
igru kada negde zabrljaju. A to se često dešava."
Bili su parkirani na nekoj vrsti trga unutar centra, okruženi
zatarabljenim lokalima sa belo okrečenim izlozima. Podzemlje, ili
pokrivena zgrada. "Znači, ukrala je naočare iz hotela koji obezbeđuje
IntenStraža, i oni su pozvali Vorbejbija?" Rajdel pogleda prema Čueti
Vašington. Izgledala je kao jedna od onih hromiranih stvari na haubi
starinskih automobila, iako joj je bedro bilo naježeno. Unutra nije baš
bilo toplo, i Rajdel zaključi da su verovatno ipak negde pod zemljom.
"Znaš šta, Rajdele?"
"Sta?"
"Nemaš ti pojma ni o čemu. Koliko god da ti kažem, nikad nećeš
razumeti situaciju. Stvar je suviše krupna za takve kao ti. Ne umeš da
razmišljaš u tim razmerama. IntenStraža pripada kompaniji kojoj
pripadaju podaci u tim naočarima."
"Singapur", reče Rajdel. "Singapur poseduje i DatAmeriku, zar ne?"
"Ne možeš to do dokažeš, Rajdele. Kao što nije mogao ni Kongres."
"Pogledaj one pacove..."
"Opet 'oćeš da ma zaludiš..."
Rajdel odgleda kako posledniji od tri pacova nestaje u lokalu koji se
zvao RUPA. Kroz neku otkačenu cev ili tako nešto. Rupa. "Ne. Vid'o
sam ih."
"Da li ti je palo na pamet da sada ne bio bio ovde da se jebeni
Lusijus Vorbejbi nije prošlog meseca bavio sportom?"
"Kako to?"
"Sjebao je koleno. Vorbejbi je sjebao koleno tako da nije mogao da
vozi, i eto tebe ovde. Razmisli o tome. Da l' ti to nešto govori o
poslednjoj fazi kapitalizma?"
"O čemu?"
"Je l' vas uče nešto na toj policijskoj akademiji?"
"Naravno", reče Rajdel, "razne stvari." Pri tom je mislio: kako da
razgovaramo sa sjebanim ludacima kada nas drže kao taoce, mada je
imao muke da se seti šta su ga učili o tome. Održavaj razgovor i ne
protivureči previše, ili tako nešto. "Nego, kako to da su zbog podataka u
tim naočarima svima muda u procepu?"
"Zato što nameravaju da izgrade San Francisko. Od samih temelja.
Kao što rade u Tokiju. Počeće sa postepenom ugradnjom sedamnaest
kompleksa u postojeću infrastrukturu. Osamdeset spratova poslovno-
stambene namene, lokale u zakup i stanove u prizemlju. Potpuno
zatvoreni sistemi. Pomični parabolični reflektori, generatori pare. Nove
zgrade, čoveče; hraniće se sopstvenim otpacima."
"Ko će da jede otpatke?"
"Zgrade. Uzgajaće ih, Rajdele. Kao u Tokiju. Kao maglev tunel."
"Suncokret", reče Čueta Vašington, pa iskrivi lice kao da se pokajala
što je to rekla.
"Neko je viii-riooo..." Zablistaše zlatni zubi.
"Čuj, ovaj..." Ponovo je upotrebio onaj model obraćanja lujkama.
"Da?"
"Gde je tu problem? Ako 'oće da grade, ko im brani?"
"Problem je u tome", reče Lavles i poče da raskopčava košulju, "što
grad kakav je San Francisko ima onoliko pojma kuda želi da ide, i kuda
bi trebalo da ide, koliko i ti. Drugim rečima, nema pojma. Postoje ljudi,
milioni njih, koji bi se pobunili zbog činjenice da uopšte postoji takav
plan. Tu je zatim posao sa nekretninama..."
"Nekretnine?"
"Znaš koja su tri glavna rezona u kupovini nekretnina?" Lavlesove
grudi, bez malja i veštački pigmentirane, presijavale su se od znoja.
"Tri?"
"Lokacija", reče Lavles, "lokacija i lokacija."
"Ne razumem."
"I nikad nećeš. Ali ljudi koji znaju gde da kupe, ljudi koji znaju gde
padaju temelji kula, oni hoće, Rajdele. Oni će itekako razumeti."
Rajdel razmisli o tome. "I ti si virio, a?"
Lavles klimnu glavom. "U Meksiko Sitiju. Ostavio ih je u sobi. To
nikako nije smeo da učini."
"Ali ni tebi nije bilo dozvoljeno da gledaš?" Ovo mu se naprosto
otelo.
Lavles se sada znojio u potocima, uprkos svežini. Činilo se da mu je
čitav limbički sistem, ili tako nešto, van kontrole. Nije prestajao da
trepće i briše znoj iz očiju. "Ja sam radio svoj posao. Ja sam obavio svoj
posao. Poslove. Godinama. Moj otac takođe. Nisi video kako oni žive
tamo dole. U tvrđavama. Ljudi ovde ne znaju šta se može postići
novcem, Rajdel. Ne znaju šta je pravi novac. Oni žive kao bogovi, u tim
tvrđavama. Neki od njih su stari više od sto godina, Rajdele..." Uglovi
Lavlesovog osmeha bili su poprskani belinom, i Rajdel se ponovo našao
u stanu Tarvijeve ženske, zagledan u Tarvijeve oči, i odjednom mu je
sinulo šta je učinila.
Uvalila je celu kesicu igrača u onu kolu koju mu je donela. Nije
mogla da prospe sve odjednom, pa je mućkala kolu da postepeno spere
prah unutra, i da ga rastopi.
Lavles je bio potpuno raskopčao košulju, i materijal je sada bio
potamneo od znoja, a lice mu je bilo sve crvenije.
"Lavlese..." poče Rajdel, iako nije imao pojma kako da nastavi, ali
Lavles tada vrisnu, piskavim, neljudskim zvukom koji je zvučao kao
zec u zamci od žice, i poče da mlati drškom pištolja po krilu farmerki
kao da se tamo pripilo nešto užasno, nešto što je trebalo ubiti. Pištolj bi
pri svakom udarcu opalio, praveći rupe veličine kovanice od pet dolara
u tapaciranom podu.
Čueta Vašington se odbaci sa konzole kao da je na gumenim
oprugama, preko srednjeg sedišta, pravo u kabinu pozadi.
Lavles se zaledi, tresući se, kao da se svaki atom njegovog tela
istovremeno zatvorio, okrećući se u nekoj tesnoj odbrambenoj orbiti.
Onda se osmehnu, kao da je možda ubio tu stvar u krilu, pa ponovo
vrisnu i poče da puca kroz vetrobran. Sve čega je Rajdel mogao da se
priseti bile su reči nekog instruktora da prekomerna doza igrača čini da
ista doza PCP-a ima dejstvo kao aspirin rastvoren u koka-koli. U koka-
koli.
A Čueta Vašington, tamo u kabini, dizala je buku kao da je i sama
otkačila, pokušavajući da se probije napolje iz RV-a.
"Imaju sto godina, oni jebači", reče Lavles, i kao da zajeca, dok je
izbacivao prazan okvir i ubacivao pun, "a još im se diže..."
"Tamo napolju", reče Rajdel. "Pored Rupe..."
"Ko?"
"Svobodov", reče Rajdel, nagađajući da će to upaliti.
Mali pištolj poče da bljuje metke kao komade gume iz bacača. Posle
trećeg, Rajdel pruži ruku, otključa vrata i baci se naglavačke iz kola.
Tresnu leđima na neke limenke i nešto nalik na plastične čaše. Zakotrlja
se. Kotrljao se sve dok nije naleteo na prepreku.
Ona minijaturna zrna pravila su krupne rupe u okrečenom staklu
napuštenih lokala. Čitava ploča stakla sruši se uz tresak.
Čuo je kako Čueta Vašington udara po zadnjim vratima RV-a i
poželeo da može da je zaustavi.
"'Ej! Lavlese!"
 Pucnjava prestade.
"Pogodio si Svobodova, čoveče!"
Cueta je i dalje bubnjala po vratima. Isuse.
"Potrebna mu je pomoć!"
Na rukama i kolenima, pored nekog niskog, popločanog vodoskoka
koji je zaudarao na hlor i prašinu, video je Lavlesa kako silazi iz kabine
sa vozačeve strane, lica i grudi blistavih od znoja. Pade mu na pamet da
je čovek tako temeljno obučen da se to probijalo kroz sve što mu je
radio igrač. Zato što se i dalje kretao kao što su ih učili na obuci u
gađanju, sa pištoljem u ispruženim rukama, povijenih kolena, glatko se
prebacujući u moguće linije vatre.
A Cueta je i dalje pokušavala da se probije iz RV-a, kroz heks-ćelije
ili od čega je već zadnji deo RV-a bio napravljen. Onda Lavles prošiša
par metaka kroz vrata i ona odjednom prestade da pravi buku.
 30. KARNEVAL DUŠA

U četiri sata, Jamazaki je sišao niz lestvice uz koje se popeo sa

Lavlesom, po mraku, prethodne večeri.
Fontejn je bio otišao, dvadeset minuta pre nego što se vratila struja,
odnevši sa sobom, uprkos Skinerovom protivljenju, ogroman zavežljaj
veša za pranje. Skiner je proveo dan u sređivanju sadržaja zelene kutije
za alat, one što ju je prosuo u potrazi za sekačem.
Jamazaki je posmatrao starčeve ruke kako uzimaju svaki komad
alata, i činilo mu se da opaža trenutni povratak neke snage ili svrhe, ili
je to možda bilo samo sećanje na radnje, preduzete, nedovršene i
dovršene. "Alat uvek može da se proda", zamišljeno je mrmljao Skiner,
obraćajući se Jamazakiju ili sebi. "Uvek se nađe neko kome treba. Al'
posle uvek zatreba tebi, i to baš onaj što s' ga prod'o." Jamazaki nije
znao engleski naziv za većinu alatki, a mnoge su mu bile potpuno
nepoznate. "T-razvrtač", reče Skiner, držeći u ruci zarđao čelični šiljak
koji mu je zlokobno štrčao između kažiprsta i srednjaka. "To ti je
mnogo koris'an alat, Skuteru, al' većina ljudi nema pojma šta je to."
"A čemu služi, Skiner-sane?"
"Proširuje okrugle rupe. Ako se koristi kako treba, ostanu okrugle.
Za limove, uglavnom, al' može i za plastiku i sintetičke materijale. Sve
što je tanko i dovoljno čvrsto. Samo ne staklo."
"Imate dosta alata, Skiner-sane."
"Al' nikad nisam stvarno naučio da ga koristim."
"Ali ste sagradili ovu sobu?"
"Jesi gled'o nekad pravog stolara kako radi, Skuteru?"
"Jesam, jednom", reče Jamazaki, setivši se predstave na vašaru,
razmahanih crnih sečiva, mirisa isečene kedrovine. Pamtio je izgled
presečenih trupaca, kremast i glatak. Podizali su čajdžinicu, da traje do
kraja vašara. "Drvo je veoma retko u Tokiju, Skiner-sane. Nikad nećete
videti da ga bacaju, čak ni iverje."
"Ni ovde nije lako doć' do njega", reče Skiner, prevlačeći jastučićem
palca preko sečiva dleta. Da li je mislio na Ameriku, San Francisko ili
na most? "Nekad smo ložili otpad, pre neg' smo dobili struju. U gradu
su bili besni zbog toga. Kvarili smo im vazduh, Skuteru. Sada to manje
radimo."
"Po dogovoru?"
"Ne, ne isplati se..." Skiner odloži dleto u masnu platnenu futrolu i
pažljivo je položi u zelenu kutiju.
 Povorka se kretala prema San Francisku, duž gornje platforme, i
Jamazaki je odmah zažalio što je ostavio beležnicu u Skinerovoj sobi.
Bio je to prvi javni obred koji je ovde video.
U tom tesnom, ograničenom prostoru bilo je nemoguće posmatrati je
drugačije nego kao smenjivanje učesnika, pojedinačno ili u parovima,
ali je to ipak bila povorka, očito pogrebna ili memorijalna. Napred su
išla deca, prema njegovom žurnom brojanju sedmoro njih, jedno za
drugim, u odrpanoj i prašnjavoj odeći. Svo sedmoro nosilo je maske od
obojenog gipsa koje su očigledno bile izrađene po Šejplijevom liku. Ali
u njihovom držanju nije bilo ničeg pogrebnog; nekoliko njih je
poskakivalo, oduševljeno pažnjom koja im se ukazuje.
Jamazaki, koji je bio pošao da kupi sapun, stajao je između prikolice
knjižara i tezge sa pticama u kavezima. Osećao se nelagodno na tom
mestu, kao uljez, sa neudobnim obličjem izolovanog kanistera pod
rukom. Ako je to bio pogreb, možda je postojao neki obredni gest, ili
određeno držanje koje je trebalo da zauzme? Bacio je pogled prema
knjižarki, visokoj ženi u zelenom prsluku od ovčje kože, sa kosom
skupljenom u punđu probodenu sa dva ružičasta plastična štapića za
jelo.
Njena roba, koja se uglavnom sastojala od požutelih džepnih knjiga
u različitim stanjima raspadanja, svaka u celofanskom omotu, stajala je
naslagana ispred nje na prikolici. Bila je usred izvikivanja svoje robe
kada je ugledala decu maskiranu u male Šejplije; ređala je neobične
izraze za koje je pretpostavljao da su naslovi: "Dolina lutkica, krvavi
podnevak, umešnost motorne testere..." Opčinjen otkačenim američkim
pesništvom, Jamazaki je bio spreman da zatraži da pogleda Umešnost
motorne testere. Ali je tada zaćutala, a on je ugledao decu.
Osim toga, u njenom ponašanju nije bilo ničega što bi mu ukazalo da
pojava povorke zahteva veću pažnju od one koju joj je ona posvetila.
Opazio je da koristi prolazak dece da automatski prebroji robu,
prelazeći rukama preko knjiga u omotima.
Čovek sa pticama, bled muškarac sa brižno potkresanim crnim
brkovima, češao se po stomaku, sa blagim i praznim izrazom lica.
Za decom je išlo petoro igrača u kostimima kostura iz La Noche de
Muerte, mada je Jamazaki zapazio da su nekoliko maski, u stvari, samo
polumaske, mikroporozni respiratori oblikovani da liče na iskežene
vilice lobanja. Igrači su očito bili tinejdžeri, i ljuljali su se na neku
unutrašnju muziku pomora i haosa. U pokretima crnih, kostima
oslikanih bokova i vitkih butina sa belim karličnim kostima osećala se
jaka erotska podstruja, nasilna. Dok su kosturni igrači prolazili pored
njega, jedan od njih ga je motrio oštrim pogledom plavih očiju
adolescenta iznad crnih, udubljenih nozdrva belog respiratora.
Pratile su ih dve visoke prilike, crnci sa ružnom šminkom boje
krema, odeveni kao hirurzi, u bledozelenim keceljama i sa dugačkim
rukavicama od grimizne gume. Da li je trebalo da predstavljaju lekare,
uglavnom bele, nesposobne da spasu mnogobrojne obolele pre
Šejplijevog dolaska, ili možda brazilske biomedicinske kompanije koje
su tako uspešno i za njih unosno ispratile Šejplijevo preobraćenje iz
neobrazovanog prodavca ljubavi u čudesni izvor isceljenja? A za njima,
prvo od tela, umotano i povezano u slojeve mlečne plastike, svako na
kolicima sa dva točka, od vrste koja se ovde koristila za prevoz prtljaga
ili pijačne robe. Kolica, privremeno opremljena uskim paletama od
iverice, gurali su i pratili muškarci i žene bez nekog određenog kostima
ili uloge, mada je Jamazaki primetio da gledaju samo ispred sebe i ne
obraćaju pažnju na gledaoce.
"Eno Najdžela", reče knjižarka, "a ona kolica na kojima ga nose
verovatno je sam napravio."
"Jesu li to žrtve oluje?" upita Jamazaki.
"Najdžel nije", reče žena, i pogled joj postade sumnjičav kada je
videla da govori sa strancem. "Njega su izbušili..."
Sedam tela, svako na svojim kolicima, a iza njih muškarac i žena u
istovetnim papirnim ogrtačima koji su između sebe nosili plastificiranu
litografiju na kojoj je bio Šejpli, jedan od onih saharinskih portreta
krupnih očiju i upalih obraza, od kojih se Jamazaki uvek osećao pomalo
zbunjeno.
I, na kraju, mala, crvena, likujuća prilika. Bezrepi i bezrogi đavo,
možda, koji je igrao sa ogromnom puškom u rukama, prastarom AK-47,
sa odavno nestalim zatvaračem, sa izvijenim okvirom za municiju
izdeljanim od drveta, i sve to potopljeno u crveni lak, sada oguljen od
ruku i povorki.
A Jamazaki je znao, bez potrebe da pita, da crveni igrač predstavlja
način Šejplijevog odlaska, onu neshvatljivu, zastrašujuće slepu glupost
što vreba u srži svega.

"Skiner-sane?" Beležnica je bila spremna. "Danas sam video

povorku. Odnosili su tela sa mosta. Tela poginulih u oluji."
"Ne mogu da ih čuvaju ovde. Ne smeju da ih bacaju u vodu. Grad ne
da. Odnosimo ih na spaljivanje. Neki, koji su protiv spaljivanja,
sahranjuju ih na Ostrvu. A kakav svet živi na Ostrvu, pitam se da l' im
je trud uzalud."
 "U povorci je bilo dosta toga što se odnosi na Šejplija i na priču o
njemu."
Skiner klimnu glavom preko malog televizora.
"Deca maskirana kao Džej Di Šejpli, dva crnca našminkana kao beli
lekari, Šejplijev portret..."
Skiner zabrunda. Zatim, odsutno: "Dugo nisam vid'o jednu od ti'."
"I, na kraju, mala prilika, sva u crvenom. Igrala je. Sa automatskom
puškom."
"A-ha", Skiner klimnu glavom.
Jamazaki uključi prevodilačku funkciju beležnice.

Ja, znaš, to nikad nisam primio. To njegovo, mislim. To što je sad u

svakom od nas. Nisam vid'o svrhu u mojim godinama, a ni inače nikad
nisam verov'o u medicinu. Ispalo je da nikad nisam zaradio ni onu
drugu vrstu, iako nije da nisam im'o prilike. Al' ti si premlad da bi se
seć'o kako je to bilo. Oh, znam, znam da svi vi mislite da ste živeli u
svim vremenima odjedared, jer imate sve snimljeno za vas, samo treba
da se pusti. Digitalno. Al' to vam je samo to: snimak. Ne možete znati
kako je to bilo, gledati ih kako se gomilaju. Ovde ne tol'ko, mada je bilo
gadno, ali u Brazilu, Tajlandu, Africi. Isuse, Skuteru. Ta stvar se
naprosto obor'la na nas. Al' polako, polak'o, k'o usporen snimak. Tak'i
su bili ti retrovirusi. Prič'o mi jednom jedan čovek, a taj je im'o onu
staru vrstu od koje je i umro, da je živeo u nekom kratkom, al' blesavom
vremenu kad je puno ljudi verovalo da im komad guzice ne može doći
glave, naročito žene. Znaš, one su i'nako uvek morale da brinu, da ne
zatrudne, da ne umru na porođaju, da na umru na pobačaju, bilo kako
bilo, život im više ne bi bio isti. Al' u to kratko vreme postojale su
svakojake pilule za to, i vakcine protiv drugi' stvari, čak oni' koje su pre
toga pobile silan svet. Takvo je bilo to vreme, Skuteru. A onda se
pojavila ta stvar, i sve vratila unazad. Približava se dve'iljadita, svuda
neka sranja, u Evropi građanski ratovi, a ta SIDA samo divlja. Znaš da
se pričalo da je to zbog pešaka, pa da je to delo CIA-e, pa da je to nešto
zasrala Vojska u nekoj tvrđavi u Merilendu. Govorilo se da su to neki
guzili zelene majmune. Kunem ti se Bogom. A znaš šta je bilo? Ljudi.
Jednostavno je bilo previše ljudi, Skuteru. Ljudi koji lete gde god im se
digne i zavlače nos u svaku vražju rupu. Mo'š se kladiš u glavu da je
neko negde pokupio neku bubu. Svako jebeno mesto na prokletoj
planeti samo sat ili dva od drugog. Tada se pojavljuje siroti, jebeni
Šejpli, sa mutantskim sojem od kog se ne umire. Od kog ti nije ništa,
osim što jede staru vrstu za doručak. I nikad nisam verov'o u to sranje
da je to bio Isus, Skutem. K'o što nisam verov'o ni u samog Isusa.

"Je l' ostalo kafe?"

"Napumpaću vode."
"Naspi kap Jedan-U-Tri u tu rupu pored klipa, Skuteru. Unutra je
kožna zaptivka. Ne valja ako otvrdne."
 31. VRATA SA VOZAČEVE STRANE

Nije videla taj prvi metak, ali mora da je pogodio žicu ili tako nešto
dok je prolazio, jer se uključilo svetlo. Drugi je već videla, ili bar rupu
koju je načinio na plastici sa teksturom kože. Nešto u njoj se zaustavi,
na ovo saznanje o mecima: u jednom trenutku nema rupe, a već u
sledećem je tu. Između, ništa. Vidiš da se dogodilo, ali ne i kako se
dogodilo.
Onda se prućila potrbuške i počela da puzi. Zato što nije bila luda da
čeka da je pogodi sledeći. Stigavši do vrata između kabina, ugledala je
svoje crne pantalone, zgužvane na podu, pored svežnja ključeva na
sivom, plastičnom privesku sa teksturom kože. Osećao se miris od zrna
koje je probilo pod. Možda je progorelo podnu oblogu, jer je videla da
su ivice rupe nagorele i nekako istopljene.
Sada ga je čula kako viče, negde napolju, promuklo, šuplje i
propraćeno jekom. Zadržala je dah. Vikao je kako su (ko?) imali
najbolju propagandu na svetu, kako su prodali Junis Milbank, a potom i
Suncokret. Ako je dobro čula.
"Ovde sam, kod vrata. Sa vozačeve strane."
Bio je to Rajdel, a vrata sa te strane bila su otvorena.
"Ostavio je ključeve unutra", reče ona.
"Mislim da je otiš'o tamo dole, gde su bili Zidovi Snova."
"Šta ako se vrati?"
"Ako ostanemo ovde, svakako će se vratiti. Je l' bi mogla da uđeš i
dobaciš mi ključeve?"
Upuzala je u kabinu i između sedišta. Kroz otvorena vrata videla je
Rajdelovu glavu. Dohvatila je ključeve i bacila ih u stranu, ne gledajući.
Onda je dograbila pantalone i povukla se nazad, pitajući se da li bi stala
u frižider, ako bi se skupila.
"Trebalo bi da legneš na pod, što niže..." Njegov glas sa vozačevog
sedišta.
"Da legnem?"
"Najmanji obris."
"A?"
"Počeće da puca. Kad uradim ovo..." Zvuk paljenja motora. Nove
rupe na vetrobranu prosuše staklo u kabinu i ona se baci na pod. RV
trzavo pođe unazad i zaokrenu na malom prostoru; čula ga je kako
pljeska po konzoli, tražeći neku funkciju koja mu je bila potrebna, dok
su meci uletali u kabinu, svaki kao novi udarac, kao da neko razmahuje
nevidljivim čekićem, trudeći se da održi ritam.
 Rajdel mora da je usmerio kombi kako je želeo, jer je tada uradio
onaj trik što su ga izvodili momci gore u Oregonu, sa kočnicama i
prenosom.
Uhvatila je sebe kako vrišti. Nije bilo reči niti ičeg smislenog, samo
vrištanje.
Vozilo onda napravi zaokret koji ih je zamalo prevrnuo, i ona
pomisli da ovi kombiji verovatno nisu napravljeni za veće brzine. Sada
su se kretali još brže, činilo se, uzbrdo.
"E, jebi ga", čula je Rajdela, onaj njegov uvrnuto spokojan glas, i oni
udariše u vrata, ili kapiju, ili šta je to već bilo, a ona oseti nešto kao
kada je izvela onaj radikalni skok tamo u Lafajet Parku, posle koga su
morali više puta da joj objašnjavaju kako se zakucala na glavu, jer bi
svaki put zaboravila.

Bila je ponovo u Skinerovoj sobi, i čitala National Geographic, o

tome kako se Kanada raspala na pet država. Pila je hladno mleko iz
tetrapaka i jela slani keks. Skiner je bio u krevetu, sa televizorom na
grudima, i gledao jednu od onih emisija o istoriji koje je voleo. Pričao
je o tome kako su čitav njegov život istorijski filmovi izgledali sve bolje
i bolje. Kako su u početku bili trzavi i crno-beli, kako su vojnici u njima
trčali okolo kao da imaju mrave u gaćama, i kako je slika imala neko
grozno krupno zrno, a nebo bilo puno ogrebotina. Kako se kretanje
postepeno usporilo na pravu meru, kako je došla boja, zrno postalo
finije sve dok nije nestalo, kao i ogrebotine. A sve je to bilo sranje,
rekao je, jer je posredi bilo puko nagađanje, nečija zamisao o tome kako
je to moglo da izgleda, ishod određene odluke i pritiska na određeno
dugme. Ali je ipak bilo pun pogodak, kao prvi put kada ste mogli da
čujete Bilija Holideja bez pucketanja i šuštanja.
Bili Holidej je verovatno bio neki tip poput Elvisa, pomislila je
Čueta, sa šljokicama na odelu, ali pre nego što je omatorio i ugojio se.
Skiner je imao to svoje mišljenje o istoriji. Kao, da se pretvara u
plastiku. Ali ona je volela da mu pokaže da ga sluša kada bi joj nešto
pričao, jer bi inače mogao da vergla danima, a da ništa ne kaže. Zato je
sada podigla pogled, sa časopisa i slika devojaka koje mašu belo-plavim
zastavama u Kvebečkoj Republici, i videla svoju majku kako sedi na
ivici Skinerovog kreveta, nekako lepa, tužna i umorna, onako kako je
umela da izgleda kada bi se vratila sa posla, pre nego što bi skinula
šminku.
"U pravu je", reče Čuetina majka.
"Mama?"
 "To o istoriji, da su je izmenili."
"Mama, ti..."
"Ali to ionako svi rade, dušo. Ništa novo. Filmovi su se samo
poklopili sa sećanjem."
Cueta zaplaka.
"Cueta-Marija", reče njena majka, u nekoj zvonjavi iz daljine, "opet
si udarila glavu."
 32. FELONVIL

"Šta ono reče, koliko dobro poznaješ tog tipa?" upita ona.
Kockice ojačanog stakla krckale su svaki put kada bi Rajdelova
SWAT cipela pritisnula kočnicu. Da je imao vremena i metlu, počistio
bi srču iz kola. Ovako je morao da izbije preostale krhotine vetrobrana
zarđalom šipkom koju je pronašao pored puta, da ih saobraćajna patrola
ne bi zaustavila zbog slomljenog stakla. Uostalom, imao je te
neprobojne đonove. "Radio sam s njim u L.A-u", reče on i prikoči da
obiđe iskidane ostatke kamionskih guma koje su ležale na dvotračnom
asfaltu kao odbačena koža čudovišta.
"Samo sam se pitala da li će i sa njim biti kao sa gospođom Eliot. I
za nju si rekao da je poznaješ."
"Nisam je poznavao", reče Rajdel, "već upoznao, u avionu. Ako je i
Sablet nečiji agent, onda je ceo svet u zaveri." Slegnuo je ramenima.
"Tada bi, valjda, trebalo da se zapitam o tebi." Umesto da se pita,
recimo, jesu li Lavles ili gospođa Eliot postavili mikroodašiljač u ovu
kuću na točkovima, ili da li ih Zvezda Smrti upravo posmatra, i da li je
stvarno u stanju da ih opazi, odozgo? Govorilo se da Zvezda Smrti
može da pročita naslove u novinama, ili broj i vrstu cipela koje nosiš, sa
odgovarajućeg otiska đona.
Tada se u svetlosti farova, kao iznikao iz zemlje, pojavi taj drveni
krst, visok oko četiri metra, sa natpisom UKLJUČITE SE na poprečnoj
i U NJEGOV BESMRTNI Si Gn AL na uspravnoj gredi, sa tim
prašnjavim, starim, prenosnim televizorom prikucanim tamo gde je
trebalo da bude Hrist. Činilo se da je neko gađao ekran 'dvadeset
dvojkom'.
"Reklo bi se da se približavamo", primeti Rajdel.
Čueta Vašington načini zvuk nalik na odobravanje. Otpila je malo
vode koju su kupili na Šelovoj pumpi i pružila mu bocu.
Kada je provalio iz onog tržnog centra, osećao je da se nalaze u
blizini nekog većeg autoputa. Centar je spolja bio samo niska ruševina
od mrkih cigala, sa prozorima zastrtim folijama ružnog recikla od
presovanog seckanog otpada, boje bajatih bljuvotina. Škripao je
gumama po velikom, pustom parkingu, vozeći oko nekoliko olupina
automobila i starih madraca dok nije pronašao prolaz u žičanoj ogradi.
Ali tamo nije bilo nikakvog autoputa, već samo neki napušteni
sporedni put sa četiri trake, i činilo se da je Lavlesov metak probio
navigacioni uređaj, jer se mapa zaglavila u predgrađu Santa Ane,
trepćući, i ni makac odatle. Mesto je ličilo na jedan od onih gradića koji
su se našli na rubu, propalih u kolapsu evro-monete.
Čueta je bila sklupčana pored firižidera, sklopljenih očiju, i nije se
odazivala na pozive. Pitao se da li je i sama popila Lavlesov metak, ali
je znao da neće moći da stane dok se dovoljno ne udalje od centra.
Koliko je mogao da vidi, nije nigde krvarila ili tako nešto.
Konačno je naišao na Šelovu pumpu. Prepoznao ju je po obliku onih
metalnih stvari na stubovima. Vrata muškog klozeta bila su otrgnuta sa
šarki; ženski je bio zakatančen. Automat za sokove izgledao je kao da
ga je neko izrešetao mašinkom. Prošao je RV-om iza pumpe i ugledao
zaista prepotopsku Erstrimovu prikolicu, istu kao što je bila ona u
očevom komšiluku u Tampi. Tamo je neki čovek klečao pored hibačija,
petljajući nešto oko lonca, praćen pogledom dva crna labradora.
Rajdel je zaustavio kombi, proverio da li Čueta Vašington diše i
izišao. Pošao je prema čoveku pored hibačija, koji je upravo bio ustao i
brisao dlanove o nogavice crvenog kombinezona. Na glavi je imao
staru, maskirnu, pecarošku kapu sa dugačkim štitnikom za oči
zavrnutim uvis. Vezeni Šelov znak na kombinezonu bio je iskrzan i
pokidanih konaca.
"Jeste zalutali", reče čovek, "il' ima neki problem?" Rajdel oceni da
mu je najmanje sedamdeset godina.
"Ne, gospodine, nema problema, al' jesam zalutao." Rajdel pogleda
prema crnim labradorima. Oni mu uzvratiše pogled. "Ovi vaši psi kao
da se ne raduju što me vide."
"Retko viđaju strance", reče čovek.
"Da, gospodine", reče Rajdel, "verujem da je tako."
"Imam i nekoliko mačaka. Trenutno i' sve 'ranim suvom
životinjskom 'ranom. Mačke ponekad u'vate 'ticu, il' miša. Velite,
zalutali ste?"
"Da, gospodine, jesam. Više ne bih umeo da kažem ni u kojoj sam
državi."
Čovek pljunu u prašinu. "Dobro doš'o u prokleti klub, sine. Kad sam
bio tvoji' godina, to je sve bila Kalifornija, 'nako kako je Bog 'teo da
bude. Ovo je sad Južna, vele, al' znaš šta je u stvari?"
"Ne, gospodine, šta?"
"Jedna te ista velika gomila konjski' govana. K'o ona žena što
kampuje u jebenoj Beloj Kući." Skinuo je pecarošku kapu, otkrivši par
srebrnasto belih ožiljaka od tumora, obrisao čelo zamašćenom
maramicom i ponovo natukao kapu. "I, veliš, zalut'o si?"
"Da, gospodine. Pokvarila mi se mapa."
"Znaš da čitaš onu od 'artije?"
 "Da, gospodine."
"Šta je to napravila od glave?" Gledao je iza Rajdela.
Rajdel se okrenu i vide Čuetu Vašington kako ih posmatra, nagnuta
preko vozačevog sedišta.
"Takva joj frizura", reče Rajdel.
"Neka sam proklet", reče čovek. "A inače je zgodna."
"Jeste, gospodine", reče Rajdel.
"Vi'š onu kutiju Krim'o'Vita? Je l' bi mog'o da mi umutiš šolju toga u
ovoj tu vodi, kad provri?"
"Da, gospodine."
"Dobro, ondak odo' da ti nađem mapu. Skiter i Vajti će ti prave
društvo."
"Da, gospodine..."

RAJ, JU. KALIFORNIJA

HRIŠĆANSKA ZAJEDNICA
TRI MILJE
ZABRANJENO KAMPOVANJE POD ŠATORIMA
BETONIRANI PLACEVI
SVI POTREBNI PRIKLJUČCI
ELEKTRIFIKOVANA ZAŠTITNA OGRADA
BESPLATNO PLIVANJE
VRTIĆ SA KVALIFIKOVANIM HRIŠĆANSKIM o s o b l j e m
(DRŽAVA JU. KAL.)
327 SATELITSKIH PROGRAMA

A iza toga se dizao novi, viši krst, od zavarenih delova zarđalih

železničkih šina, neka vrsta rama nakrcanog starim televizorima, sa
slepim ekranim okrenutim prema drumu.
Čueta Vašington bila je zaspala, pa je propustila da ga vidi.
Rajdel je razmišljao o tome kako je upotrebio Koudsov telefon da
pozove Sableta u L.A.-u i dobio taj čudni signal zbog koga zamalo da
prekine vezu, ali se ispostavilo da je te samo prebacivanje poziva jer je
Sablet morao da ode do majke koja je bila nešto bolesna.
"'Oćeš da kažeš da si u Teksasu?"
"U Raju, Beri. Mama se razbolela jer su nju i još neke prebacili u
SoKal."
"Raj?"
Sablet mu je objasnio gde je to, a on je tražio mesto na mapi.
"Hej", rekao je Rajdel, kada je otprilike shvatio gde bi to trebalo da
bude, "kako bi bilo da skoknem da te vidim?"
"Mislio sam da imaš taj posao u San Francisku."
"Pa, pričaću ti kad dođem."
"Znaš da ovde pričaju da sam apostat?" Sablet kao da je bio zabrinut
zbog toga.
"Da si - šta?"
"Apostat. Zato što sam pustio mami taj Kronenbergov film?
Videodrom, znaš? Kažu da je to đavolsko delo."
"Mislio sam da bi Bog trebalo da bude u svim filmovima."
"Postoje filmovi koji su čista đavolja rabota, Beri. Tako bar kaže
prečasni Falon. Kaže da su svi Kronenbergovi takvi."
"Je l' i on u Raju?"
"Sačuvaj Bože", reče Sablet, "on je u onim tunelima na Kanalskim
ostrvima, između Engleske i Francuske. Ne može odande, jer mora da
se krije."
"Od koga?"
"Od poreznika. Znaš ko je iskop'o te tunele, Beri?"
"Ko?"
"Hitler, to jest zarobljenici."
"Nisam to znao", rekao je Rajdel i zamislio tog zastrašujućeg
čovečuljka sa crnim brčićima kako stoji na steni i razmahuje bičem.
Onda naiđe novi znak, kudikamo neveštije ispisan nego prvi, obična
naprskana slova na nekoliko dasaka:

SPREMNI ZA VEČNOST?
ON TRAJE! HOĆETE LI VI?
GLEDAJTE TELEVIZIJU!

"Gledajte televiziju!" Probudila se.

"Pa", reče Rajdel, "Faloniti veruju da se Bog nalazi negde unutra. Na
televiziji, mislim."
"Bog na televiziji?"
"Aha. Kao, u pozadini ili tako nešto. Sabletova majka još je u toj
crkvi, a Sablet je, valjda, izišao."
"I šta rade, gledaju televiziju i mole se?"
"Pa, mislim da je to više kao meditacija, znaš. Uglavnom gledaju
stare filmove, i veruju da će, ako ih gledaju dovoljno dugo, duh ući u
njih."
"Gore, u Oregonu, imali smo Prosvetljene Arijske Nazarećane", reče
ona. "Prva Hristova crkva, survivalisti. Pucaju čim te ugledaju."
 "Nevolja", složi se Rajdel, dok se RV uspinjao na nizak greben, "ta
vrsta hrišćana..." Onda mu se ukaza Raj, tamo dole, sav osvetljen
reflektorima na stubovima.
Zaštitna ograda koju su reklamirali sastojala se od običnih namotaja
žilet-žice oko možda malo više od pola hektara zemljišta. Rajdel je
sumnjao da je ograda elektrificirana, ali je na njoj opazio piskavce
okačene otprilike na svaka tri metra, tako da je trebalo da bude dovoljno
delotvorna. Na ulazu je bila postavljena kapija sa portirnicom, ali je sve
to štitilo otprilike desetak kamp-prikolica i kuća na točkovima,
razmeštenih na betonskim podlogama oko nečega što je ličilo na
staromodni toranj radio-stanice na čijem je vrhu bio postavljen čitav
grozd satelitskih tanjira, onih malih i skupih, nalik na džinovske
mušmule od sive plastike. Neko je bio zajazio potok, da bi dobio neku
vrstu plivališta, ali je sam potok podsećao na nekakvu industrijsku
otoku oko koje obično nema ni buba, a kamoli ptica.
Ali je mesto zaista bilo dobro osvetljeno. Dok su se spuštali putem,
čuo je bubnjanje velikih generatora.
"Isuse", reče Čueta Vašington.
Rajdel zaustavi kombi kod kućice na kapiji i spusti prozor,
zadovoljan što motor još radi. Iz kućice iziđe čovek u jarkonarandžastoj
vunenoj jakni i istoj takvoj kapi, noseći neku vrstu sačmarice sa
metalnim kosturom. "Privatni posed", reče, gledajući u prazninu na
mestu vetrobrana. "Šta se desilo sa vašim vetrobranom, gospodine?"
"Jelen", reče Čueta Vašington.
"Došli smo u posetu našim prijateljima, Sabletima", reče Rajdel,
nadajući se da će zagovoriti stražara pre nego što primeti rupe od
metaka i ostalo. "Očekuju nas, pa ako biste ih pozvali..."
"Ne bi se reklo da baš ličite na hrišćane."
Čueta Vašington se nagnu preko Rajdela i zagleda se u stražara tim
pogledom. "Ne znam za tebe, brate, ali mi smo Arijski Nazarećani, iz
Judžina. Ne bismo ni primirisali ovamo da znamo da primate polusvet i
trpite bilo kakvo mešanje rasa. Ovih dana sve vrvi od izdajnike rase."
Stražar je zurio u nju. "Ako ste Nazarećani, kako to da ne brijete
glavu?"
Ona dodirnu prednji deo svoje blesave frizure, tamo gde su kratki
pramenovi štrčali kao trnje. "Još ćeš mi reći da je Isus bio Ješa. Ne znaš
šta ovo znači?"
Sada je već izgledao malo više nego zabrinuto.
"Tamo u prtljažniku imamo posvećene klinove. Možda ti to nešto
govori."
 Rajdel vide da stražar okleva, guta knedlu.
"Hej, drugar", reče Rajdel, "je l' ako da sad pozoveš Sablete?"
Čovek se vrati u kućicu.
"Šta ti znači to sa klinovima?"
"Nešto što mi je ispričao Skiner", reče ona. "Presekla sam se."

Sabletova majka, Dora, pila je koka-kolu i meksikansku votku.

Rajdel je već viđao ljude da to piju, ali nikad neohlađeno. A kola je bila
bez mehurića, jer ju je kupila, zajedno sa votkom, u velikim plastičnim
bocama u samoposluzi, i činilo se da joj poodavno traje. Rajdel zaključi
da mu ionako nije do pića.
Dnevna soba Dorine prikolice imala je ugaonu garnituru i kauč sa
istim dezenom. Dora se zavalila u garnituru, sa podignutim nogama,
zbog krvotoka, objasnila je, a Rajdel i Čueta Vašington smestili su se
jedno do drugog na kauč, koji je više bio dvosed, dok je Sablet seo na
pod, podigavši kolena gotovo do brade. Na zidovima i ukrasnim
policama nalazila se sva sila predmeta, ali je sve bilo veoma čisto. Zbog
Sabletovih alergija, pretpostavljao je Rajdel. Ali je stvarno bilo mnogo
toga: plaketa, slika, figurica i stvari za koje je zaključio da su one
molitvene maramice. Tu je bila neka vrsta pljosnatog holograma
Prečasnog Falona, na kome je više nego ikad podsećao na oposuma, ali
oposuma koji se negde sunčao i možda imao plastične operacije. Zatim
glava Džeja Di Šejplija u prirodnoj veličini koja mu je nije dopala, jer
se činilo da ga te oči prate. Većina skupljih stvari bila je grupisana oko
televizora, koji je bio veliki i blistav, ali od onih starih modela iz
vremena pre nego što su ekrani postali zaista veliki i ravni. Bio je
uključen, i vrteo se neki crno-beli film, ali sa isključenim zvukom.
"Sigurni ste da nećete ništa da popijete, gospodine Rajdele?"
"Ne, gospođo, hvala vam", reče Rajdel.
"Džoel ne pije. Zbog alergija, znate."
"Da, gospođo." Rajdel je sada prvi put čuo Sabletovo ime.
Sablet je nosio glanc-nove, bele, platnene farmerke, belu majicu,
bele pamučne čarape i bolničke papuče od belog papira.
"Uvek je bio osetljiv dečak, gospodine Rajdel. Sećam se, kad je
jednom sisao ručku bicikla nekog drugog dečaka, usta su mu posle
izgledala kao izvrnuta."
"Mamo", reče Sablet, "znaš da je lekar rek'o da moraš više da
spavaš."
Gospođa Sablet uzdahnu. "Da, Džoele, znam da vi mladi želite da se
ispričate nasamo." Zagledala se u Čuetu Vašington. "Baš šteta za tvoju
kosu, dušo. Al' ne sekiraj se, i ovako si lepa k'o lutka, a kosa će opet da
ti izraste normalno. Kad je Sablet još bio beba, već tada osetljiv, bilo je
to u Galvstonu, jednom sam pokušala da ošurim pile nad gasnim
šporetom, šporet je eksplodir'o. Imala sam trajnu, dušo, i, znaš..."
Čueta Vašington je ćutala.
"Mamo", reče Sablet, "pošto si popila piće, sad lepo možeš..."
Rajdel ga je posmatrao kako odvodi staricu do kreveta.
"Isuse Hriste", reče Čueta Vašington, "šta mu je to s očima?"
"Samo je osetljiv na svetlost", reče Rajdel.
"Izgleda jezivo, ako mene pitaš."
"Taj ne bi mrava zgazio", reče Rajdel.
Sablet se vrati, pogleda sliku na televizoru, pa uzdahnu i isključi ga.
"Znaš da mi je zabranjeno da napuštam prikolicu, Beri?"
"Kako to?"
"Uslov moje apostaze. Kažu da bih mogao da pokvarim zajednicu."
Naslonio se na gornju ivicu garniture da ne bi morao da sedne na nju.
"Mislio sam da si odjebao Falona kad si došao u L.A."
Sablet je izgledao postiđeno. "Pa, mama se razbolela, Beri, pa sam
im rek'o, kad sam doš'o, da sam doš'o da razmislim. Da malo meditiram
pored kutije, i to." Kršio je dugačke, blede prste. "Onda su me uhvatili
kako gledam Videodrom. Jesi gled'o nekad, ovaj, Deboru Hari,
Rajdele?" Sablet uzdahnu i kao da zadrhta.
"Kako su te uhvatili?"
"Namestili su da prate šta ko gleda."
"Šta će oni uopšte ovde?"
Sablet prođe prstima kroz suvu kosu boje slame. "Teško je reći, al'
mislim da je to zbog problema koji Prečasni Falon ima s plaćanjem
poreza. Sve što radi u poslednje vreme ima veze s tim. Tvoj pos'o u San
Francisku nije iš'o, Beri?"
"Ne", reče Rajdel, "nije išao."
"'Oćeš da mi ispričaš šta je bilo?"
Rajdel reče da hoće.

"Mislim da je probušio nešto što ima veze sa prokletim grejačem,

između ostalog", reče Rajdel. Ponovo su bili u RV-u, izvan ograde.
"Sviđa mi se tvoj drugar", reče ona.
"I meni."
"Ne, mislim, stvarno se zabrinuo zbog onoga što ti se dogodilo."
"Ti uzmi ležaj", reče on. "Ja ću da spavam ovde."
"Ali, nema stakla. Smrznućeš se."
 "Biće mi dobro."
"Lezi pored mene. Kao pre. Meni ne smeta."

Probudio se u mraku i oslušnuo zvuk njenog disanja, škripanje krute,

stare kože jakne, prebačene preko njenih ramena.
Sablet je saslušao njegovu priču, povremeno klimajući glavom, tu i
tamo postavljajući pitanja, a njegova odražavajuća sočiva odražavala su
njihove sićušne likove na dvosedu. Na kraju je samo tiho zazviždao i
rekao: "Beri, meni to zvuči k'o da si u pravoj nevolji. Gadnoj nevolji."
U pravoj nevolji.
Rajdel skliznu rukom naniže, slučajno okrznuvši njenu, i dodirnu
izbočinu novčanika u zadnjem džepu. Tu je bio sav novac koji mu je
ostao, ali i kartica Velingtona Ma. Ili ono što je ostalo od nje. Kada ju je
poslednji put pogledao, bila je slomljena na tri dela.
"U velikoj nevolji", obratio se tami, a Čueta Vašington podignu rub
jakne i nekako se ušuška bliže, ne menjajući ritam disanja, tako da je
znao da spava.
Ležao je i razmišljao, i posle nekog vremena dođe mu zamisao.
Verovatno najluđa koju je ikad imao.

"Onaj tvoj momak", rekao joj je, u tesnoj kuhinjici u prikolici

Sabletove majke, "Lauel?"
"Šta s njim?"
"Imaš broj na kome bismo mogli da ga nađemo?"
Sipala je mleko na pahuljice. Mleko je bilo u prahu, razmućeno.
Imalo je onaj tanak, kredast izgled. Sabletova majka imala je samo
takvo. Sablet je bio alergičan na mleko. "Zašto?"
"Mislim da bih hteo da porazgovaram s njim o nečemu."
"O čemu?"
"O nečemu što bi možda moglo da mi pomogne."
"Lauel? Lauel ti neće pomoći. Lauela boli ono sebično dupe za
druge."
"Slušaj", reče Rajdel, "samo ti mene pusti da popričam s njim."
"Ako mu kažeš 'de smo, ili ako nas upeca preko ćelijske mreže,
otkucaće nas. Ili bi nas otkucao, kad bi znao da nas neko juri."
"Zašto?"
"Zato što je takav." Ali mu je ipak dala telefon i broj.

"Hej, Lauele?"
"Ko je sad to, jebi ga?"
 "Kako si?"
"Ko ti je dao..."
"Ne prekidaj vezu."
"Slušaj, nanu li ti..."
"SFPD, krvni delikti."
Čuo je kako Lauel usisava dim cigarete. "Šta reče?" reče Lauel.
"Orlovski. SFPD, krvni delikti. Krupan kučkin sin sa jebeno velikom
puškom? Onaj što je ušao u kafić? Seti se. Pre nego što je nestalo struje.
Bio sam za šankom, razgovarao sam sa Edijem Govancetom."
Lauel ponovo uvuče dim, po zvuku malo pliće. "Slušaj, ne znam šta
ti to..."
"Nije ni potrebno. Slobodno prekini vezu, Lauele. Ali ako to uradiš,
bolje se pozdravi sa guzicom. Zato što si bio svedok da je Orlovski
došao po devojku, zar ne, Lauele? Video si ga, a on nije hteo da ga
vidiš. Zato što nije bio na dužnosti, Lauele. Radio je za sebe. A on je
jedan ozbiljno pokvaren pajkan, Lauele. Truo kao kancer."
Tišina. "Nemam pojma o čemu govoriš."
"Onda ćuti i slušaj, Lauele. Dobro slušaj. Ako ne budeš dobro
slušao, reći ću Orlovskom da si ga video. Daću mu ovaj broj. Daću mu
tvoj opis, i onog ćelavog. Reću ću mu da si mu ga pominjao. I znaš šta
će on da uradi, Lauele? Doći će ti tamo i upucati te namrtvo, eto šta će
da uradi. Niko mu ništa ne može. Krvni delikti, Lauele. Posle će moći
sam da istražuje slučaj, ako bude hteo. Tip je teškaš, Lauele, veruj mi."
Lauel se par puta nakašlja. Pročisti grlo. "Ovo je neka šala, je li?"
"Ne čujem da se smeješ."
"U redu", reče Lauel, "recimo da je prava stvar. Šta onda? Šta ti
hoćeš?"
"Čujem da znaš ljude koji mogu da srede stvari. Preko kompjutera, i
tako to." Čuo je kako Lauel pali novu cigaretu.
"Pa", reče Lauel, "tako nešto."
"Republika Želja", reče Rajdel. "'Oću da središ da mi nešto obave."
"Bez imena", reče Lauel brzo. "Postoje skeneri koji prate telefonski
saobraćaj..."
"'Oni'. U redu, neka budu 'oni'? 'Oću da središ kod njih da urade
nešto za mene."
"To će da te košta", reče Lauel, "i neće biti jeftino."
"Ne", reče Rajdel, "koštaće tebe."
Pritisnuo je dugme i prekinuo vezu. Dao je starom Lauelu vremena
da razmisli o rečenom; možda da potraži Orlovskog na spisku, da vidi
da je tamo i da je iz Krvnih. Sklopio je mali telefon i vratio se u
prikolicu. Sabletova majka držala je klimatizaciju uključenu par
podeljaka više nego što je trebalo.
Sablet je sedeo na dvosedu. Bela odeća činila je da izgleda kao
moler ili tako nešto, mada je bio besprekorno čist. "Znaš, Beri, nešto se
mislim da bi bilo najbolje da se vratim u Los Anđeles."
"A tvoja majka?"
"Pa, sad je tu gospođa Bejker, iz Galvstona. Godinama su bile
komšinice. Gospođa Bejker može da je čuva."
"Dojadilo ti to sranje o apostazi?"
"Pa, jeste", reče Sablet i okrenu se da pogleda Falonov hologram.
"Još verujem u Boga, Beri, i znam da sam vid'o njegovo lice u
medijima, baš k'o što uči Prečasni Falon. Video sam. Al' sve ostalo,
kunem ti se, sve više mi izgleda kao obična prevara." Sablet je izgledao
kao da će zaplakati. Srebrne oči okrenuše se prema Rajdelu, uhvatiše
njegov pogled. "A razmišlj'o sam i o IntenStraži, Beri. O onome što si
mi sinoć isprič'o. Ne vidim kako da se vratim tamo da radim, znajući šta
su sve spremni da urade. Mislio sam da ću pomoći da se ljudi zaštite bar
od nekih zala na ovom svetu, Beri, ali sad vidim da radim za kompaniju
bez trunke morala."
Rajdel priđe da pogleda molitvene maramice. Pitao se koja od njih
čuva od side. "Ne", reče, najzad, "vraćaš se na posao. Ti štitiš ljude. Taj
deo je stvaran. Moraš da zaradiš za život, Sablete."
"A ti?"
"Šta jja?"
"Naći će te i ubiti, Beri. Tebe i nju."
"Pa, i tebe će, verovatno, ako saznaju šta sam ti sve rekao. Nije
trebalo to da uradim, Sablete. To je još jedan razlog da Čueta i ja odemo
odavde. Da poštedimo tebe i tvoju majku novih muka."
"Pa", reče Sablet, "sigurno je da više ne radim za njih, Beri. Ali i ja
odlazim odavde. Moram."
Rajdel je posmatrao Sableta, zamišljajući ga, zbog nečega, u punoj
opremi IntenStraže, sa Glokom i svim, i odjednom mu dođe ta velika
ludačka zamisao, protrese ga i poče da mu se prevrće po glavi,
otkrivajući sve te nove uglove. Ali ne smeš da ga mešaš, reče sebi, to
jednostavno ne bi bilo pošteno prema njemu.
"Sablete", začu sebe, samo minut kasnije, "kladim se da nisi računao
na posao koji mogu da ti ponudim."
"Kakav posao?" reče Sablet.
"Da se uvališ u nevolju", reče Rajdel.
 33. BELEŽNICA

pirinač
kuhinjski sunđeri
metla
tečni deterdžent
vreća za spavanje
gorivo za rešo
ulje/zaptivka

On sada spava. Pirinač sa karijem iz Taijeve prikolice. Pita gde je

otišla devojka. Rekao sam mu da se javila, ali da ne znam gde je ni
zašto. Pištolj na polici. Mrsko mi je da ga diram (hladan, težak, zaudara
na ulje, tamnoplava politura izlizana do srebmosive sa strane, na
izbočenim delovima cilindra. 'SMITH & WESSON'. Tomason).
Večeras je ponovo pričao o Sejpliju.

To što su mu uradili, Skutem, jebena gre'ota. Uvek isto sranje. Uvek

neko od nji', da se čovek zapita kako je bilo koja od ti' prokletih religija
uspela toliko da potraje i kako je uopšte nastala. Može biti da će jednog
dana i sam postati jedna od nji', da će ljudi ubijati u njegovo ime, ili se
bar zaklanjati iza njegovog imena. Nekad je bio taj kult Raspetog
Hrista, oni što su govorili samo ponedeonikom, a tog dana su odlazili da
iskopaju po lopatu zemlje za sopstveni grob, Skutem. Malo-malo, pa bi
nekom od njih dunulo u glavu da je duh ušao u njega, i onda bi to
uradio, sa tim specijalnim hromiranim klinovima što su ih svi imali sa
sobom, u vrećici oko vrata, znaš, obavezno od kože nerođenog jagnjeta.
Ma, ti su izgledali luđe od ovih što su ga udesili, Skutem. Na kraju su i'
sve pozatvarali u ludnicu. Negde oko 1998. nije preost'o nijedan.
 34. IZLAZAK IZ RAJA

"Podzemna, dušo", reče gospođa Sablet, "Talita Morou, Tod Probert,

Geri Andervud. 1996." Bila je zavaljena u garnituri, sa pokvašenom
krpom na čelu. Bila je iste plave boje kao njene papuče, i od istog
materijala.
"Nisam gledala", reče Čueta, koja je prelistavala časopis posvećen
Prečasnom Falonu. Tu je bila i ta bivša glumica, Gudrun Viver, koja je
na slici grlila Falona na nekoj pozornici. Da je okrenuo glavu, pomislila
je Čueta, nos bi mu jedva bio u visini njene grudne kosti. Izgledao je
kao da su mu pod kožu ušprcali nekakav ružičasti vosak; imao je
najgnusniju kosu koju je ikada videla, nalik na neku kratku periku,
periku koja je svakog časa mogla da se digne i otpuzi sama od sebe.
"Radnja se vrti oko televizije", reče gospođa Sablet, "tako da je od
posebnog značaja za crkvu."
"Kakva je priča?"
"Talita Morou je ta novinarka, a Tod Probert je pljačkaš banaka, ali
dobar pljačkaš banaka, zato što mu pare trebaju da plati da njegovoj
ženi presade srce. Keri Li. Sećaš je se? Prva odrasla uloga. Liči na
nekog dečaka. Pa, Geri Andervud igra Talitinog bivšeg, ali još
zaljubljenog u nju, i to gadno. U stvari, to je već neka... kako to, beše,
zovu?... erotomanija, to jest kao da misli samo na ono, dušo, i to se
pretvara u čisto zlo. Prvo joj šalje te raskomadane Barbike, pa crknutog
belog zeca, pa sve neki seksi veš urmljan krvlju..."
Čueta pusti staricu da priča. Shvatila je da može da je isključi, onako
kako je nekad uspevala da ne sluša majčino pričanje. Pitala se čime su
to Rajdel i Sablet toliko zaokupljeni. Nešto su smerali; domunđavali su
se u kuhinji.
Posmatrala je muvu kako sleće na stvari gospođe Sablet na
policama. Let joj je bio nekako usporen, kao da joj ne odgovara
klimatizacija.
Činilo joj se da počinje se pali trza na Rajdela. Možda je to bilo
samo zato što se istuširao i obrijao i obukao čistu odeću iz one njegove
blesave putne torbe. Odeća je bila ista kao ona od ranije. Možda nikada
i nije nosio drugu. Ipak, morala je da prizna da ima slatko dupence u
onim farmerkama. Sabletova majka rekla je da liči na mladog Tomija Li
Džounza. Ko li joj je taj Tomi Li Džounz? Ili je to bilo zbog toga što joj
se činilo da namerava nekako da napakosti Lauelu. Mislila je da je još
zaljubljena u Lauela, ili tako nešto, ali je sada znala da nije, nimalo.
Samo da nije počeo da uzima igrača. Setila se kako je delovalo na
Lavlesa kada je prosula sav onaj prašak u kolu. Pitala je Rajdela da li je
to dovoljno da ga ubije, i Rajdel joj je rekao da nije. Rekao je da je
dovoljno da neko vreme bude lud k'o cipela, i da mu posle, kada mu
izbistri u glavi, bude loše. Onda je pitala zašto je Lavles onako mlatio
pištoljem po krilu. Rajdel se samo počešao po glavi i rekao da nije
siguran, ali da misli da to ima neke veze sa dejstvom na nervni sistem.
Rekao je da je čuo da droga izaziva, između ostalog, prijapizam.
Prijapizam, patološko stanje produžene i bolne erekcije, i prenaglašeno
erotično ponašanje - prim. prev. Pitala ga je šta je to. Pa, rekao je, to je kad
čovek postane, recimo, preterano napaljen. Nije znala za to, ali je i
Lauel imao nenormalna ukrućenja koja nikako nisu htela da prestanu.
To ne bi bio neki problem, ali je tada postajao opak, tako da ju je sve
bolelo, a on bi je posle olajavao u društvu, pred tipovima kao što je
Kouds. U svakom slučaju, odlučila je da više neće lupati glavu o tome
šta Rajdel planira da uradi Lauelu, ne ona. Više je brinula zbog Skinera,
da li mu je dobro, da li se brinu o njemu. Plašila se da ponovo pozove
Fontejna; svaki put kada bi Rajdel upotrebio telefon, strahovala je da će
ih pronaći ili tako nešto. A pomisao na bicikl činila ju je tužnom. Bila je
sigurna da ga je neko do sada uzeo. Odbijala je da to prizna, ali je
počinjala podjednako da žali zbog toga kao zbog Semijeve besmislene
pogibije. A Rajdel je rekao da misli da je i Najdžel ubijen.
"A onda", govorila je Sabletova majka, "Geri Andervud izleti kroz
taj prozor i padne pravo na onu ogradu, znaš? Onih sa šiljcima."
"Auh, mamo", reče Sablet, "opet gnjaviš Čuetu."
"Samo joj prepričavam Podzemnu", reče gospođa Sablet ispod krpe.
"1996", reče Sablet. "Pa, znaš, trebalo bi nešto da nam pomogne,
Rajdelu i meni." Sablet joj pokaza da pođe za njim u kuhinju.
"Mislim da nije najpametnije za nju da izlazi, Beri", reče on Rajdelu.
"Bar ne po danu."
Čueta pogleda narukvicu lisica na zglobu. Rajdel je presekao lanac
keramičkom testerom koju je pozajmio od nekoga usput. Trebalo mu je
oko dva sata.
Rajdel je sedeo za plastičnim stočićem gde je ona doručkovala. "Pa,
ti ne možeš, Sablete, zbog te tvoje apostaze. A ja ne bih da budem tamo,
sa onim videofonom na glavi. Mogli bi da banu njegovi roditelji. Ili on
da prisluškuje."
"Zar ne možeš da ih zoveš preko običnog telefona, Beri?" Sablet je
zvučao zabrinuto.
"Ne", reče Rajdel. "Ne mogu. Oni to nikako ne vole. Rekao je da će
pristati da razgovaraju, i to možda, samo ako ih pozovem preko
videofona."
"U čemu je problem?" reče Čueta.
"Sablet ima prijatelja koji ima videofon."
"Bracu", reče Sablet.
"Tvoj brat?" upita ona.
"Zove se Braca", reče Sablet, "al' je ta VS stvar, videofon i ostalo,
protiv crkvenih pravila. Prečasni Falon je im'o otkrovenje da je
virtuelna stvarnost Sotonino oruđe, zato što se pored nje ne gleda
dovoljno televizija..."
"Valjda ne veruješ u to?" reče Rajdel.
"Ne veruje ni Braca", reče Sablet, "al' bi mu otac zavrn'o šiju kad bi
mu pronaš'o taj VS što ga krije ispod kreveta."
"Samo ga pozovi", reče Rajdel, "i kaži mu ono što sam ti rekao.
Dvesta dolara u gotovom, plus vreme i cena razgovora."
"Ljudi će je videti", reče Sablet, okrznuvši stidljivim, srebrnim
pogledom Čuetu.
"Kako to misliš, da će me 'videti'?"
"Pa, ovaj, ta tvoja frizura", reče Sablet, "suviše je neobična za nji',
veruj mi."

"A sad, Braco", reče Rajdel dečaku, "daću ti ove dve novčanice od
dvesta dolara. Šta si rekao, kad ti se vraća otac?"
"Neće još dva sata", odvrati Braca, glasom koji je pucao od nervoze.
Uzeo je novac kao da je nečim zaražen. "Pomaže da naliju novu
podlogu za pogonske ćelije koje dovoze iz Feniksa crkvenim
teretnjakom." Braca je stalno pogledao prema Čueti. Ova je nosila
slamnati šešir Sabletove majke, stvar sa velikim, mekim obodom, i
stvarno otkačene damske naočari za sunce za limun-žutim okvirom i
zakošenim staklima. Čueta pokuša da mu se nasmeši, ali se činilo da je
to od male pomoći.
"Ti si Džoelov drugar, je li?" Braca je imao gotovo obrijanu glavu,
neku napravu u ustima za ispravljanje zuba i Adamovu jabučicu veliku
otprilike kao trećina njegove glave. Posmatrala ju je kako skače gore-
dole. "Iz L.A.-a?"
"Tako je", reče Rajdel.
"Ja... i ja bi' t-teo tamo", reče Braca.
"Odlično", reče Rajdel. "Načinio si korak u pravom smeru, veruj mi.
Sada sačekaj napolju, kao što sam ti rekao, i obavesti Čuetu ako neko
naiđe."
Braca iziđe iz svoje majušne spavaće sobe i zatvori vrata za sobom.
Čueta nije imala utisak da tu živi neko njegovih godina. Soba je bila
suviše uredna i ukrašena posterima Hrista i Falona. Bilo joj ga je žao.
Bilo joj je tesno i vruće, i nedostajala joj je klimatizacija gospođe
Sablet. Skinulaje šešir.
"Dobro", reče Rajdel i uze šlem, "sad sedi na krevet i izvuci utikač
ako neko naiđe." Braca im je prethodno uključio uređaj. Rajdel sede na
pod i stavi šlem, tako da mu nije videla oči, pa navuče jednu od onih
rukavica za biranje broja i upravljanje.
Gledala je kako njegov kažiprst, u toj rukavici, kucka nešto na ploči
koje nije bilo tamo. Potom ga je slušala kako razgovara sa računarom
telefonske kompanije o preuzimanju računa po obavljenom razgovoru.
Tada mu se ruka ponovo podiže. "Evo", reče i poče da otkucava u
vazduhu broj koji mu je dao Lauel. Kada je završio, stisnu pesnicu,
okrenu je dva puta i spusti ruku u krilo.
Sedeo je tako nekoliko sekundi, okrećući glavu pod šlemom kao da
nešto posmatra, a onda se umiri.
"Dobro", reče, nekim čudnim glasom, ali ne njoj, "nego, ima li
nekoga ovde?"
Čueta oseti jezu na potiljku.
"Oh", reče on, "Isuse..."
 35. REPUBLIKA ŽELJE

Rajdel je voleo Zidove Snova, u vreme kada je bio u srednjoj školi.

Bili su to lokali u zakupu japanske kompanije, postavljeni na
raznovrsnim mestima, ali uglavnom u starijim tržnim centrima; neki su
bili u zdanjima bioskopa, ili u starim robnim kućama. Jednom je bio u
lokalu koji se nalazio u staroj kuglani; prostor je zbog toga bio izuzetno
dugačak i uzak i stvari su se izobličavale kada bi se kretao prebrzo.
Bilo je mnogo načina da se igra s tim, i u Noksvilu su bile
najpopularnije borbe vatrenim oružjem, u kojima se pucalo iz tih
pištolja na svakojake zlikovce, a oni su uzvraćali i posle bi se računao
rezultat. Nešto kao obuka u gađanju na akademiji, ali sa upola manjom
oštrinom slike. I bez svih onih... pa, boja.
Ali Rajdel je najviše voleo da uđe tamo i oblikuje stvari ni iz čega, iz
tog oblaka piksela ili geometrijskih tela ili šta je to već bilo; usput je
bilo moguće posmatrati druge kako to rade, pa čak i spajati svoje delo
sa njihovim, ukoliko su obe strane to želele. Pomalo se stideo tog svog
izbora, jer se činilo da to rade uglavnom devojke. A devojke su stalno
pravile te jednoroge, duge i slične stvari, dok je Rajdel voleo da pravi
automobile, sve neka vozila iz snova, kao da je dizajner negde u Japanu,
sa slobodom da stvara šta god poželi. Posle je bilo moguće dobiti
odštampanu sliku u boji, ili kasetu, ako je to bilo pokretno. U dnu lokala
uvek je bilo nekoliko devojaka koje su radile plastičnu hirurgiju na
slikama svog lika, igrajući se sa licem i kosom, a zatim dale sliku na
štampu, kad bi im se dopalo to što su dobile.
Rajdel je ostajao bliže ulazu, pretapao te rešetke zelene svetlosti oko
okvira koji bi nacrtao i menjao boje i teksturu da vidi koja bolje izgleda.
Ali ono čega se setio kada se uključio videofonski prostor Republike
Želja bio je osećaj koji je pri tom imao, o prostoru oko Zidova Snova.
Osećaj je bio stvarno uvrnut, jer kada bi podigao pogled sa onog što je
radio, tamo nije bilo ničega, ili bar ničega određenog. Ali dok je to
radio, oblikovao automobile ili nešto drugo, ponekad je imao taj
neobičan osećaj da se naginje napolje, preko ruba sveta, u prostor koji
se spuštao negde u beskraj, večno.
Tada bi osetio, takođe, da stoji ne na podu nekog starog bioskopa ili
kuglane, već na nekoj ravnici, ili na ploči od stakla, koja se pružala u
daljinu iza njega, miljama i miljama, bez stvarnog kraja.
Zato je, pošto je skrenuo pogled sa znaka telefonske kompanije na
staklenu ploču, rekao samo "O", jer mu je video rub, i video da lebdi u
praznini, a oko nje i iznad nje bio je taj oblak ili magla ili nebo bez boje
i od svih boja odjednom, u neprestanom kovitlanju.
A tamo su bile i te prilike, veće od oblakodera, veće od svega
postojećeg, sa grudima u visini ruba ploče, tako da se Rajdel osećao kao
neka buba, ili igračka.
Jedna od njih bio je dinosaurus, jedan od onih Ti Reksova sa kratkim
prednjim nogama koje su se završavale nečim nalik na šake. Druga je
bila kao neka vrsta kipa, ili neke neobične prirodne formacije, sva
išarana pukotinama i tunelima, ali u obliku čoveka širokog lica, sa
onom jamajkanskom frizurom. Lice je bilo opušteno, sa napola
sklopljenim očnim kapacima. Ali sve je to bilo načinjeno od kamena i
mahovine, a pramenovi kose od nanosa šljake.
Onda ugleda i treću, i samo izusti: "Bože".
I ovo je bila ljudska prilika, ogromna, ali načinjena od televizijske
slike, pokretnih slika koje su se pretapale i vrtložile zajedno, jedva
uspevajući, činilo se, da održe oblik koji su imale: mogao je to biti i
muškarac i žena. Pokušaj da bliže sagleda neku od tih slika ranjavao mu
je oči. Bilo je to kao da nastoji da gleda milion programa odjednom, a
tu je bila i ta buka kao zvuk vodopada od kamenja, svojevrsno šištanje
koje uopšte nije bilo zvuk.
"Dobro došli u Republiku", reče dinosaurus, glasom neke prelepe
žene. Stvar se nasmešila, i on vide da je slonovača njenih zuba izvajana
u čitave hramove. Pokušao je da razazna pojedinosti reljefa; jedan
trenutak bile su sasvim oštre, ali se onda nešto dogodilo.
"Fali ti trećina potrebne talasne širine", reče dugokosa planina,
glasom koji se mogao očekivati od planine. "Sad si u Ka-Telovom
prostoru... "
"Mogli bismo da isključimo pretvarač", predloži stvar od televizijske
slike, glasom oblikovanim od buke vodopada.
"Ne mučite se", reče dinosaurus. "Ne verujem da će ovo biti bogzna
kakav razgovor."
"Vaše ime", reče planina.
Rajdel je oklevao.
"Broj socijalnog osiguranja", reče dinosaurus, sa dosadom u glasu, i
Rajdel zbog nečega pomisli na oca, na to kako je stalno pričao šta je to
nekada značilo i šta znači sada.
"Ime i broj", reče planina, "il' odosmo."
"Rajdel, Stiven Beri", a zatim niz brojki. Jedva je izgovorio
poslednju, kada dinosaurus reče: "Bivši policajac, koliko vidim."
"E, nazdravlje", reče planina, koja ga je neprestano podsećala na
nekoga.
 "Pa", reče dinosaurus, "sasvim izvesno bivši, reklo bi se. Posle je
radio za IntenStražu."
"Zez", reče planina i podiže ruku da pokaže prema Rajdelu, ali to
nije bila ruka već džinovska granitna rakova klešta, obrasla lišajima.
Činilo se da ispunjava polovinu neba, poput trbuha svemirskog broda.
"Tanji kraj batine?"
"Ako mene pitaš, ne može biti uži", reče televizijska oluja. "Izgleda
da si privukao punu pažnju našeg Lauela, Rajdele. A on nije hteo da
nam kaže ni kako se zoveš."
"Zato što ne zna", reče Rajdel.
"Taj ne zna gde je šupalj, brate slatki", reče planina, spustivši klešta,
glasom koji je bio semplovana parodija Rajdelovog. Rajdel pokuša da
joj vidi oči; uhvatio je blesak mirnih, plavih jezera, ustalasanu paprat,
nekog mrkog glodara u trku, pre nego što se slika ponovo zamaglila.
"Ljudi kao što je Lauel uobražavaju da su nam potrebniji nego mi
njima."
"Navedi razlog poziva, Stivene Beri", reče dinosaurus.
"Nešto se dogodilo, gore u kanjonu Benedikt..."
"Da, da", reče dinosaurus, "ti si bio vozač. Kakve to veze ima sa
nama?"
Rajdelu tek tada sinu da dinosaurus, svi oni, verovatno imaju uvid,
trenutni, u sve podatke o njemu, ma gde oni bili. Bio je to čudan osećaj.
"Vidite moje podatke", reče on.
"Koji nisu naročito zanimljivi", reče dinosaurus. "Kanjon Benedikt?"
"To ste bili vi", reče Rajdel.
Planina podiže obrve. Nastade sleganje vetrom išibanog grmlja,
prevrtanje stena. Ali na samom rubu Rajdelovog vidokruga. "Ako je
uopšte važno, to nismo bili mi, mi ovde. Mi bismo to elegantnije."
"Ali zašto ste to uradili?"
"Pa", reče dinosaurus, "ako uzmemo da je to ipak neko uradio, ili
sredio da se dogodi, pretpostavljam da bi trebalo da se kladiš na
gospođinog muža, koji je, koliko vidim, posle toga podneo zahtev za
razvod. Na sasvim solidnoj osnovi, reklo bi se."
"Šta, on joj je, kao, namestio? Baštovan i sve to?"
"Čini mi se da će Lauel morati da objasni neke stvari", reče planina.
"Niste nam kazali šta želite, gospodine Rajdele." Ovo je rekla ona
televizijska stvar.
"Posao kao što je bio taj. Hoću da uradite nešto slično. Za mene."
"Lauel", reče planina i zatrese čupavom glavom. Lavine šljake na
ivici Rajdelovog vidokruga. Oblak prašine na dalekoj padini.
 "Te stvari su opasne", reče dinosaurus. "Opasne stvari veoma su
skupe. A ti si bez kinte, Rajdele."
"A da Lauel plati za to?"
"Lauel", reče to ogromno, prazno lice od slika, "nam je dužan."
"U redu", odvrati Rajdel, "čuo sam vas i mislim da znam nekoga ko
bi mogao da vam plati." A uopšte nije bio siguran da li je to obična
kenjaža ili nije. "Ali ćete morati da me saslušate. Da čujete priču."
"Ne", reče planina, i Rajdel se seti na koga mu je ličila, onog tipa
koga je povremeno viđao u emisijama o istoriji, onog što je izmislio
videofon ili tako nešto, "i ako Lauel misli da je jedini makro napolju,
možda će promeniti mišljenje."
Tada počeše da blede, da se rastaču u one fraktalne stvarčice nalik na
tkanje, i Rajdel shvati da mu izmiču.
"Cekajte", reče. "Da li neko od vas živi u San Francisku?"
Dinosaurus se ponovo ukaza, trepereći. "Sta ako živi?"
"Pa", reče Rajdel, "da li vam se dopada?"
"Zašto pitaš?"
"Zato što će se sve izmeniti. Uradiće to kao što rade u Tokiju."
"Tokiju?" Televizijska oluja, sada u obliku velike lopte, poput one u
Kognitivnim Disidentima. "Ko ti je to rekao?"
Sada je i planina ponovo bila tu. "Nije nam ostalo mnogo prostora, u
Tokiju..."
"Pričaj", reče dinosaurus.
Rajdel im ispriča.

Kada je skinuo šlem, Cueta je ponovo imala šešir na glavi, ali je

naočare za sunce držala u ruci. I posmatrala ga.
"Nije da sam shvatila nešto od toga", reče ona. Mogla je da čuje
samo njegovu stranu priče, ali je pri kraju uglavnom on govorio. "Ali
mislim da si potpuno odlemio."
"Verovatno jesam", reče on.
Tada mu saopštiše vreme i cenu razgovora. Koštalo ga je otprilike
sav preostali novac.
"Nije mi jasno zašto su morali da idu preko Pariza", reče.
Ona samo vrati naočare na nos i polako zatrese glavom.
 36. BELEŽNICA (2)

Grad na suncu, gledan sa krova ove kutije na vrhu kule. Otvoren

poklopac na krovu. Cuje se kako Skiner prebire po stvarima. Kartonska
kutija polako se puni predmetima koje ću poneti dole, prodavcima sa
robom prostrtom na ćebadima, na masnim kvadratima starog šatorskog
platna. Osaka je daleko odavde. Vetar donosi zvuke čekićanja, pesmu.
Skiner jutros pita da li sam video šarana u Stajnerovom Akvarijumu.
- Ne.
- Uopšte se ne miče.

'Si siguran da ti Fontejn ništa više nije rek'o? Al' je pronaš'o njen
bajs? To ne valja. Već bi došla po njega. Košta k'o svetog Petra
kajgana, ta stvar. Napravljena od 'artije, iznutra. Japanska građevinska
'artija, kako se ono zvaše? Ništa od tebe, Skuteru. Sranje, pa to je na
tvom jeziku. Zaboravljate ga brže nego mi... Cev od te 'artije, pa
omotana aramidom ili tak'im nečim. A ne, ne bi ga ona ostavila. Onog
dana kad ga je dovezla kući, veruješ da ga je dole tri sata prskala
imitacijom rđe? Imitacijom rđe, Skuteru. I omotavala ga starim krpama,
unutrašnjim gumama i čime još ne. Da ne izgleda novo. Pa, ima više
smisla nego da ga samo zaključavaš, sigurno. Znaš kako da provališ
kriptonitski katanac, Skuteru? Ključem za volvo. Ključ za volvo pasuje
u bravu, k'o da je pravljen za nju. Gurneš jednom, dva puta i cak. Al'
više ne koriste te katance. Mada ih neki još nose sa sobom. K'o jedan od
oni' visuljaka na ušima, primetićeš... Jednog dana sam je naš'o dole.
'Teli da je odvezu do kraja mosta, da je preuzme grad. Rekli su da će d'
odapne pre neg' je skinu sa kolica. Rek'o sam im da odjebu. Don'o je
'vamo. Tad sam još mog'o. Zašto? Jebem li ga. Zato. Kad vidiš ljude
kako umiru, 'ćeš da prođeš k'o da je to na televiziji?
 37. GRAD STOLETNICE

Čueta nije znala šta da misli o Los Anđelesu.

Ipak, ta palmina stabla izgledala su joj uvrnuto. Sabletov električni
automobil zaustavio se iza velike, bele kamionske prikolice na kojoj je
pozadi pisalo V-ŽIVOT - UGRADNJA, NANOTRONSKO
RASTINJE, a gore su štrčale krošnje tih veštačkih palmi, umotane u
plastiku.
Već je gledala na televiziji, sa Skinerom, kako postavljaju to drveće
umesto onog što ga je ubio neki meksikanski virus. Bila su pomalo
nalik na maglev u Zalivu, ili kao ono što su Rajdel i Sablet rekli da
Suncokret namerava da radi u San Francisku; te stvari su rasle, ali samo
zato što su bile napravljene od tih maleckih mašina. U jednoj emisiji
koju je gledala sa Skinerom, razgovarali su o tome kako je to novo
drveće tako napravljeno da u njemu mogu da se gnezde razne vrste
ptica, pacova i drugih životinja, isto kao ono što se osušilo. Skiner joj je
rekao da je jednom naleteo džipom na pravo živo stablo u L.A.-u, i da je
sa njega palo desetak pacova, pravo na haubu, i da su ostali da stoje sve
dok se nisu uplašili i pobegli.
U svakom slučaju, bilo je drugačije nego u San Francisku. Osećala
se nekako dvojako u pogledu toga. Da je to samo gomila stvari,
razbacanih okolo uglavnom bez reda, i da je reč o istinski velikom
prostoru, sa planinama tamo negde iza, i svom tom energijom koja kruži
okolo, osvetljavajući stvari. Možda zato što su stigli noću.
Sablet je imao taj mali evro-automobil, Mončo. Znala je to jer je
čitavim putem od Raja morala da gleda u logo. Sablet je kazao da se
ime rimuje sa pončom. Bio je napravljen u Barseloni i bilo je dovoljno
da ga uključiš u kućni utikač i ostaviš da se napuni. Nije mogao da ide
brže od četrdeset milja na autoputu, ali Sablet nije hteo da vozi ništa
drugo zbog svojih alergija. Rekla mu je da je srećan što postoje
električna vozila; odgovorio joj je da toliko brine zbog
elektromagnetnih polja, raka i sličnih stvari.
Ostavili su njegovu majku sa gospođom Bejker, da gledaju
Svemirskog lovca na TV-u. Obe su bile silno uzbuđene, jer je to bio
prvi film Moli Ringvorld. Uzbuđivale su se zbog svega i svačega, i
Čueta nikad nije imala pojma o kome govore.
Pogledala je narukvicu. Pokrila ju je crnom smolom i šakom
ružičastih i plavih perli koje je dobila od Sabletove majke; stvar je u
suštini izgledala kao govno, ali je isto tako manje ličila na lisice.
Rajdel je provodio sve više vremena pored telefona, pa su dva puta
morali da stanu da kupe baterije, Sabletovim novcem.
Pomalo joj je smetalo što je više ne primećuje. A u motelu su
ponovo spavali u istom krevetu, ali se ništa nije dogodilo, iako je Sablet
spavao napolju u Monču, na spuštenim sedištima.
Rajdel je sada sve vreme govorio sa tim Lauelovim ljudima iz
Republike Želja, ali preko običnog telefona, i pokušavao da ostavi
poruke za nekog preko vokalne pošte. Gospodin Mama ili tako nešto.
Ne, Ma. Međutim, činilo se da ih niko ne prima, pa je pozvao tipove iz
Republike i nastavio da žvaće istu priču, sve što im se dogodilo, a oni
su je snimili i valjda ubacili u vokalnu poštu gospodina Ma. Rajdel je
rekao da će je nekako zaglaviti, tako da ne bude druge pošte. Da će mu
to privući pažnju.
Kada su stigli u L.A. i uzeli sobu u motelu, Čueta je bila pomalo
uzbuđena, jer je to bilo nešto što je oduvek želela. Zato što se njena
majka uvek dobro provodila u motelima. Doduše, ispalo je da je posredi
neka vrsta kampa bez prikolica, sa onim malim betonskim zgradama
podeljenim u još manje sobe, nastanjene sve nekim strancima koji su
ložili roštilj u praznom bazenu za plivanje. Sableta je to silno
uznemirilo, zato što je bio alergičan na ugljovodonike i slične stvari, ali
je Rajdel rekao da je to samo za jednu noć. Onda je otišao do tih
stranaca i neko vreme razgovarao sa njima, pa se vratio i rekao da su to
Tibetanci. Pravili su dobar roštilj, ali je Sablet jeo onu hranu iz
dragstora koju je poneo sa sobom, flaširanu vodu i nešto nalik na šipke
žutog sapuna, a zatim je otišao da spava u Monču.
A sada je bila na ulazu mesta koje se zvalo Grad Stoletnice II, i
trudila se da izgleda kao kurir. Bila je to zelena stvar u obliku sise na tri
noge koje su prolazile kroz nju. Moglo se videti gde ulaze, jer su zidovi
bili od neke vrste providnog stakla. Bila je to otprilike najveća stvar na
svetu; videla se odasvud. Rajdel ju je zvao Mehur.
Mesto je bilo otmeno, takođe, nešto kao Kineski Basen, sa istim
svetom kao tamo, koji je viđala u poslovnim četvrtima, trgovniskim
centrima ili kada je isporučivala.
Pa, imala je na sebi svoje značke, a u motelu se dobro istuširala, ali
je mesto ipak počinjalo da joj ide na živce. Sva sila drveća unutra, u toj
džinovskoj šupljoj nozi, i sve pod tom uvrnutom filtriranom svetlošću
spolja. Stajala je na pokretnom stepeništu, dugačkom otprilike milju,
koje ju je bez kraja nosilo uvis, okruženu ljudima kojima je tu očito bilo
mesto. Rajdel joj je rekao da u ostale dve noge postoje liftovi koji se
uspinju pod uglom, kao onaj do Skinera. Ali je jedan Sabletov drugar
rekao da tamo obično ima više čuvara IntenStraže.
 Znala je da je Sablet negde iza nje, ili je bar tako bilo dogovoreno
pre nego što ih je Rajdel ostavio kod ulaza. Pitala ga je kuda ide, a on je
samo rekao da mora da pozajmi baterijsku svetiljku. Počeo je ozbiljno
da joj se dopada. To ju je pomalo brinulo. Pitala se kakav bi bio u nekoj
drugo situaciji. Pitala se kakva bi sama bila u drugoj situaciji.
On i Sablet prethodno su radili za kompaniju koja je obezbeđivala
zgradu, IntenStražu, pa je Sablet pozvao jednog svog drugara i raspitao
se kakvo je obezbeđenje. Priča je bila da želi da pređe na novi posao u
kompaniji. Ali on i Rajdel razradili su takav plan da ona može da uđe u
zgradu, naročito ako je on bude pratio izdaleka.
Brinulo ju je to što se Sablet ponašao kao da vrši samoubistvo, ili
tako nešto. Čim se uključio u Rajdelov plan, bilo je kao da se izgubio u
svemiru. Neprestano je pričao o svojoj apostazi, o filmovima koji mu se
dopadaju, i o nekom tipu Kronenbergu. Bio je ispunjen nekakvim
mirom kao da je siguran da će umreti; kao da se pomirio s tim, mada su
ga i dalje brinule alergije.
Zelena svetlost. Dizala se kroz nju.
U motelu su joj napravili taj paket. Unutra su bile naočare.
Adresirane na Karen Mendelson.
Sklopila je oči, rekla sebi da će joj se Bani Malatesta popeti na glavu
ako ne isporuči i pritisnula dugme.
"Da?" Bio je to jedan od onih računara.
"Ujedinjeni Kuriri, za Karen Mendelson."
"Dostava?"
"Treba da potpiše."
"Odobren joj je bar-kod..."
"Njen rukopis. Moram da vidim njen rukopis. Mora lično da potpiše.
Znate na šta mislim?"
Tišina. "Priroda pošiljke?"
"Pa", reče Čueta, "ovde piše 'Ostavinski Sud', San Francisko, i ako
ne otvorite vrata, go'sin' Čarobnjače, ovo leti sledećim avionom nazad."
"Sačekajte, molim", reče kompjuter.
Čueta uze da razgleda biljke u posudama pored vrata. Bile su velike,
izgledale su prirodno i znala je da Sablet stoji iza njih, ali nije mogla da
ga vidi. Neko je bio ugasio cigaretu u jednoj od posuda, među
korenjem.
Vrata se malo otškrinuše. "Da?"
"Karen Mendelson?"
"Šta imate?"
"Ujedinjeni Kuriri, iz San Franciska. Da li biste potpisali prijem
pošiljke?" Samo što nije bilo priznanice, niti pošiljke.
"San Francisko?"
"Tako piše."
Vrata se još malo otškrinuše. Tamnokosa žena u dugačkom, bledom
kućnom ogrtaču. Cueta vide da žena proverava značke na Skinerovoj
jakni. "Ne razumem", reče Karen Mendelson. "Sve nam ide preko
GlobEksa."
"Prespori su", reče Cueta, baš kad je Sablet, u crnoj uniformi,
iskoračio iza biljke. Cueta opazi svoj odraz u sočivima, pomalo izbočen
u sredini.
"Gospođo Mendelson", reče on, "bojim se da imamo mali
bezbednosni problem."
Karen Mendelson ga je posmatrala. "Bezbednosni?"
"Ništa ne brinite", reče Sablet. Spustio je ruku na Cuetino rame i
poveo je unutra, pored Karen Mendelson. "Situacija je pod kontrolom.
Zahvalni smo vam na saradnji."
 38. ČUDESNA MILJA

Voli Divac, Rajdelov stanodavac Srbin, nije bio baš spreman da

pozajmi Rajdelu svoju baterijsku svetiljku, ali ga je Rajdel slagao i
obećao da će mu nabaviti nešto mnogo bolje, iz IntenStraže, i doneti mu
to kada bude vraćao svetiljku. Možda jednu od onih teleskopskih palica
sa bežičnim tejzerom na vrhu, rekao je; u svakom slučaju, nešto
ozbiljno, profesionalno i čak možda zabranjeno. Voli je bio nešto kao
obožavalac pajkana. Dopadalo mu se kada je imao iluziju da je deo
snaga. Kao i većina ljudi, nije umeo da razlikuje pravu policiju i
kompanije poput IntenStraže. U dvorištu je bio jedan od onih znakova
oružane zaštite, ali je Rajdelu laknulo kada je video da nije posredi
IntenStraža. Voli nije bio dovoljno imućan da sebi priušti takvu vrstu
usluga, a i kola su mu isto tako bila polovna, mada bi on za to rekao da
je drugi vlasnik, kao da je onaj prvi bio neki levak kome je bio posao da
ih razradi za njega.
Ali je kuća u kojoj je stanovao bila njegova i imala je bebinsko plavu
oblogu nalik na ofarbano drvo i jedan od onih veštačkih travnjaka koji
su izgledali prirodnije od AstroTravnjaka. Imao je i kuću u Mar Visti, i
još par drugih. Njegova sestra naselila se tu 1994, a za njom je došao i
on, bežeći od svih onih nevolja tamo preko. Nikad nije zažalio zbog
toga. Rekao je da je zemlja fina, iako primaju previše doseljenika.
"Šta to voziš?" upitao je, sa stepeništa renovirane kuće tipa Zanatlija
dve ulice iznad Melrouza.
"Mončo", reče Rajdel. "Iz Barselone. Električni."
"A živiš u Americi", reče on, prosede kose uredno zalizane unazad
sa ugnutog čela. "Što voziš to sranje?" Njegov BMW blistao je na stazi;
trebalo mu je pet minuta da isključi zaštitne uređaje kako bi uzeo
svetiljku. Rajdel se setio prilike kada su u Noksvilu, na Božić, novi
voki-tokiji Odeljenja za narkotike aktivirali sve alarme u kolima u
krugu od deset milja.
"Pa", reče Rajdel, "dobar je za okolinu."
"Ali ne i za zemlju u kojoj živiš", reče Voli. "Stvar imidža. Jedan
Amerikanac trebalo bi da vozi kola kojima bi se ponosio. Bavarska. Ili
bar japanska."
"Vratiću ti ovo, Voli." Podigao je veliku, crnu baterijsku svetiljku.
"I još nešto pride. Rek'o si."
"Ne brini za to."
"Kad misliš da platiš stan u Mar Visti?"
"Kevin će to da sredi." Seo je u maleni Mončo i pokrenuo zamajac.
Vozilo se lagano ljuljalo na amortizerima, dok je zamajac hvatao
brzinu.
Voli mu mahnu, slegnu ramenima, povuče se u kuću i zatvori vrata.
Rajdel ga je prvi put video bez onog tirolskog šeširića.
Rajdel pogleda svetiljku, pitajući se gde je okidač. Nije bila bogzna
šta, ali je osećao potrebu da ima nešto kod sebe. Osim toga, nije bila
smrtonosna. Nije bio neki problem kupiti pištolj na ulici, ali danas nije
hteo da mu tako nešto bude pri ruci. Sistem dosuđivanja kazni sasvim je
drugačiji kada postoji vatreno oružje.
Vozio je prema Mehuru, pažljivo usporavajući na raskrsnicama i
trudeći se da se drži ulica sa trakama za električna vozila. Uzeo je
Čuetin telefon i pritisnuo dugme za ponavljanje poziva da dobije mrežni
broj u Juti, onaj što mu ga je dao Žderač Bogova još tamo u Raju.
Žderač Bogova bio je onaj što je ličio na planinu, ili je bar tako rekao.
Rajdel ga je pitao kakvo je to ime. Ovaj mu je odgovorio da je
čistokrvni Indijanac. Rajdel je pomalo sumnjao u to.
Čak ni nihovi glasovi nisu bili stvarni; sve je to bilo digitalno.
Žderač Bogova mogao je da bude žena, a sva tri lika jedna osoba.
Pomislio je na ženu u Kognitivnim Disidentima. Možda je bila ona. Ili
bilo ko drugi. Glavni razlog što su hakeri bili tako jezivi. Čuo je kako
mrežni telefon zvoni, negde u Juti. Žderač Bogova se uvek javljao usred
petog pozivnog signala.
"Da?"
"Raj", reče Rajdel.
"Ričard?"
"Nikson."
"Tvoja roba je spremna, Ričarde. Treba samo da se pogura."
"Je l' vreme da čujem cenu?" Svetlo se promenilo. Neko je trubio,
iznerviran Mončovom nesposobnošću za bilo kakvo ubrzanje.
"Pedeset", reče Žderač Bogova.
Pedeset hiljada dolara. Rajdel se trgnu kao opečen. "U redu", reče,
"pošteno."
"Bolje da jeste", reče Žderač Bogova. "Mogli bismo da ti zagorčamo
boravak u zatvoru. U stvari, možemo da ti ga sasvim ogadimo. Dno se
tamo nalazi dublje."
Kladim se da tamo imate puno prijatelja, pomisli Rajdel. "Za koliko
vremena očekujete reakciju, pošto pozovem?"
Žderač Bogova podrignu, dugo i značajno. "Brzo. Deset, najviše
petnaest. Udesili smo onako kako smo se dogovorili. Tvoji prijatelji ima
da se useru. Ali, da ti kažem, ja bi' gledao da ne budem u blizini. Ovo će
biti nešto što do sad nije viđeno. Ta nova jedinica koju su uveli."
"Nadam se", reče Rajdel i prekinu vezu.
Čuvaru parkinga dao je broj Kareninog stana. Posle ovoga, više ništa
neće biti važno. Svetiljka mu je bila zataknuta u farmerke, pozadi, ispod
teksas-jakne koju mu je pozajmio Braca. Verovatno je pripadala
Bracinom ocu. Rekao je Braci da će mu pomoći da nađe stan kada bude
došao u L.A. Ipak, nadao se da ovaj nikada neće pokušati tako nešto, jer
mu se činilo da bi klinac poput Brace stigao samo do prvog ugla od
autobuske stanice pre nego što bi ga pokupio neki stvarno brz urbani
grabljivac, munjevit sev točkova i zuba, i zbogom Braco. A opet,
mogao je da se zamisli na njegovom mestu, Bracinom, u onom dva-sa-
dva sobičku u prikolici, sa posterima Falona i Hrista, i VR-om koji je
krio od tate. Šta bi mu ostalo kad ne bi bar pokušao da pobegne? Zbog
toga je morao da skine kapu Sabletu, jer je uspeo da stigne tako daleko,
uprkos alergijama i svemu.
Ali je isto tako bio zabrinut zbog njega. Bilo je prilično blesavo
brinuti o nekom drugom u ovakvoj situaciji, ali se Sablet ponašao kao
da je već mrtav ili tako nešto. Puštao je da ga nose događaji, kao da
ništa nije važno. Jedino što je još moglo da ga trgne bile su te njegove
alergije.
Brinula ga je i Čueta, Čueta Vašington, samo što ga je tu brinula bela
koža njenih leđa iznad pojasa onih crnih biciklističkih pantalona, kada
bi se sklupčala pored njega na krevetu. I to što je stalno imao želju da je
dodirne. I kako su joj sike napinjale majicu kada bi se ujutru uspravila, i
oni tamni mali uvojci malja ispod miški. A sada, dok je išao prema
kafe-modulu od terakote pored lifta, sa četvrtastom glavom Volijeve
baterijske svetiljke koja mu je žuljala kičmu, znao je da možda neće
imati novu priliku. Za jedan sat možda će biti mrtav, ili na putu u
zatvor.
Naručio je kafelate, dupli, platio ga poslednjim novcem koji je imao,
i pogledao na svoj tajmeks. Deset do tri. Prethodne večeri, kada je
pozvao Vorbejbijev mobilni telefon iz motela, rekao mu je u tri sata.
Žderač Bogova dao mu je taj broj. Žderač Bogova mogao je da
nabavi svaki broj.
Vorbejbi je zvučao kao da mu je žao što ga čuje. Razočarano.
"Nismo to očekivali od tebe, Rajdele."
"Žao mi je, gospodine Vorbejbi. Oni jebeni Rusi. I ono kaubojsko
kopile, Lavles. Puk'o mi film."
"Nema potrebe za prostaklucima. Ko ti je dao ovaj broj?"
"Hernandez, još ranije."
 Tišina.
"Naočare su kod mene, gospodine Vorbejbi."
"Gde si sad?"
Čueta Vašington posmatrala ga je sa kreveta. "U Los Anđelesu.
Mislio sam da je bolje da budem što dalje od onih Rusa."
Stanka. Možda je Vorbejbi pokrio mikrofon rukom. Zatim: "Pa,
recimo da mogu da shvatim tvoje ponašanje, iako ne mogu da kažem da
ga odobravam..."
"Da li biste mogli da dođete po njih, gospodine Vorbejbi? I da
kažemo da smo poravnali račune?"
Duža stanka. "Pa, Rajdele", tužno, "ne bih hteo da zaboraviš koliko
sam razočaran tobom, ali, da, mogao bih."
"Ali samo vi i Fredi, u redu? Niko više."
"Naravno", reče Vorbejbi, i Rajdel ga zamisli kako baca pogled
prema Frediju, koji kuca po tastaturi nekog novog računara,
pokušavajući da sazna odakle dolazi poziv. Do celularnog čvora u
Ouklendu, a zatim do premošćenog broja.
"Doći ćete sutra, gospodine Vorbejbi. Pozvaću vas na ovaj isti broj,
da vam kažem gde da dođete. U tri sata. Tačno u tri."
"Mislim da si doneo pravu odluku, Rajdele", rekao mu je Vorbejbi.
"Nadam se da jesam", rekao je Rajdel i prekinuo vezu.
Pogledao je na tajmeks. Otpio gutljaj kafe. Tri sata. Tačno. Odložio
je kafu na pult i izvadio telefon. Počeo da kuca Vorbejbijev broj.

Trebalo im je dvadeset minuta da stignu. Došli su u dvoja kola, sa

različitih strana; Vorbejbi i Fredi u crnom Linkolnu sa belom
satelitskom antenom na krovu, Fredi za volanom, a malo posle
Svobodov i Orlovski u metalno sivoj Ladi za koju je Rajdel
pretpostavio da je iznajmljena.
Gledao je ih kako se okupljaju, njih četvorica, i ulaze, prvo na trg
ispred Mehura, pored onih kinetičkih skulptura, prema najbližem liftu.
Vorbejbi je izgledao jednako tužno kao uvek i oslanjao se na onaj štap.
Nosio je onaj isti maslinasti mantil, Stetson, Fredi je nosio šljampavu
košulju sa mnogo ružičaste boje i računar pod miškom, a Rusi iz Krvnih
delikata imali su ona siva odela, otprilike iste boje i teksture kao Lada
koju su vozili.
Posmatrao je još neko vreme, gledajući hoće li se pojaviti Lavles, a
onda poče da ukucava onaj broj u Juti.
"Molim te, Bože", reče, brojeći koliko će puta zvoniti.
"Je l' vam dobar late?" Srednjoazijski klinac u kafe-modulu ga je
posmatrao.
"Odličan", reče Rajdel, a onda se javi Žderač Bogova.
"Da?"
"Raj."
"Je l' to Ričard?"^
"Nikson. Tu su. Četvorica, ali ne i Smeško."
"Tvoja dva Rusa, Vorbejbi i njegov džokej?"
"Tako je."
"Ali ne i onaj peti?"
"Ne vidim ga..."
"Njegov opis je u paketu. U redu, Rajdele. Obavimo to." Klik.
Rajdel gurnu telefon u džep, okrenu se i pođe, brzim korakom,
prema liftu. Dečak u kafe-modulu verovatno je ostao ubeđen da nešto
nije u redu sa njegovim lateom.

Ako Žderač Bogova i njegovi pajtosi nisu bili jedna osoba, recimo
neka izlapela staramajka u brdima Ouklenda sa opremom vrednom
nekoliko miliona i krajnje odbojnim ponašanjem, Rajdel je imao utisak
da su obični seratori. Prema njihovoj priči, nije bilo toga što ne mogu da
urade. Ali ako su bili tako moćni, zašto su se krili i pravili pare na
nezakonit način?
Rajdel je na akademiji imao nekoliko predavanja o kompjuterskom
kriminalu, ali su ova bila prilično štura. Govorila su o tome kako su
hakeri u početku bili samo genijalni klinci koji su zezali telefonske
kompanije. U suštini, rekao je gostujući federalac, sav kriminal kome su
nekada prišivali epitet 'belih kragni' sada je bio kompjuterski, jer su
službenici sav posao obavljali pomoću računara. Međutim, bilo je i
drugog kriminala koji se mogao nazvati kompjuterski u starom smislu
te reči, jer su su njim obično bavili profesionalni kriminalci, koji su i
dalje mislili o sebi kao o hakerima. Javnost je hakere i dalje zamišljala,
rekao im je federalac, kao neke posrane romantične junake, recimo kao
klince koji su premestili poljski klozet. Veseli zajebanti. U stara
vremena, rekao je, puno ljudi nije ni znalo da postoji poljski klozet koji
bi mogao da bude premešten, sve dok ne bi završili u govnima.
Rajdelova klasa se poslušno nasmejala. Ali danas više nije tako, rekao
je federalac; savremeni hakeri bili su romantični otprilike kao
profesionalni ubica neke obaveštajne službe ili uterivač dugova navučen
na igrača. I bilo ih je mnogo teže uhvatiti; međutim, ako ščepate jednog
i dobro ga pritisnete, mogli ste da računate da će pasti i nekoliko drugih.
Ali oni su bili uglavnom povezani u te ćelije, a ove opet u veće grupe,
tako da se moglo računati najviše na članove jedne ćelije; nisu znali ko
su članovi drugih ćelija, i pazili su da ne saznaju.
Žderač Bogova i njegovi ortaci, koliko god da ih je ili nije bilo,
sigurno su bili jedna od tih ćelija, neznano koja jedinica onoga što se
zvalo Republika Želja. Verovao je da postoji razlog zbog koga su bili
spremni da mu pomognu: nije im se dopadala zamisao da San Francisko
bude izgrađen, jer su voleli infrastrukturu sa mnogo rupa, za uslugu su
mu tražili velike pare - pare koje nije imao - i trebalo je da pronađu
način da urade nešto što nikome pre njih nije uspelo. Činilo se da je ovo
poslednje bilo presudno za njihovu odluku.
Sada, dok se peo pokretnim stepenicama, zajedno sa svim tim
ljudima koji su tu živeli ili radili, i pokušavao da potisne želju da ostavi
sve i pobegne, Rajdel je otkrio da mu je teško da poveruje da Žderač
Bogova i ostali zaista rade ono što su rekli da mogu da urade. Ako ne
rade, pa, jednostavno je najebao.
Ne, rekao je sebi, nisu te prešli. Nisu smeli. Negde u Juti tanjir
satelitske antene je u ovom trenutku bio okrenut prema obali i nebu
Kalifornije, i slao pakete, ne - komplete signala. Žderač Bogova ih je
nazvao kompletima.
A negde gore, visoko iznad Mehura, iznad čitavog basena Los
Anđelesa, nalazila se Zvezda Smrti.
Rajdel se provuče pored sedokosog čoveka u beloj teniskoj opremi i
potrča uz stepenice. Našao se pod krovom bakarne sise. Tamo su ljudi
ulazili i izlazili iz nevelikog tržnog centra. Tu je bio i vodoskok, u koji
se voda slivala niz velike, nepravilne ploče zalenog stakla. I bili su, na
kraju, Rusi, njihova široka, siva leđa kretala su se prema belim
zidovima kompleksa u kome se nalazio Karenin stan. Nije mogao da
vidi Vorbejbija ili Fredija.
3:32. "Sranje", reče on, svestan da nije uspelo, da ga je Žderač
Bogova zajebao, da je time presudio Čueti Vašington i Sabletu, kao i
Karen Mendelson, i da je to bila jedna od onih prilika kada je delovao
bez razmišljanja, pogrešno, ali ovaj put i poslednja.
Ali tada iz dugačkog otvora u staklu, južno od mesta gde su bili
tereni za rukomet, izleteše te stvari, nešto što nikada u životu nije video.
Bilo ih je čitavo jato, deset ili dvanaest, i bile su crne. Bile su gotovo
bešumne, i kao da su lebdele. Klizile kroz vazduh. Igrači na terenima
zastadoše da ih gledaju.
Bili su to helikopteri, ali premali da bi u njima bilo nekoga. Manji od
najmanje mikrolake. U obliku tanjira. Francuski torpiljeri kompanije
Aerospasijal, isti kao oni u vestima iz Mekisko Sitija, i pretpostavljao je
da su vođeni iz IKKC-a, Interventnog komandno-kontrolnog centra,
koji je upravljao i Zvezdom Smrti. Jedan od njih mu prolete oko šest
metara iznad glave, i on ugleda grozdove cevi nekakvih topova ili
bacača raketa.
"Bogte", reče Rajdel, zagledan u budućnost oružanih intervencija.
"POLICIJSKA INTERVENCIJA. SAČUVAJTE MIR."
Neka žena poče da vrišti, tamo negde kod tržnog centra, uporno i
jednolično, kao navijena.
"SAČUVAJTE MIR."
I uglavnom jesu, sva ta lica; lica stanovnika ove visoke zemlje,
tvrdih vilica, u mekoj odeći koja je lepršala u silaznoj struji vazduha.
Rajdel potrča.
Protrčao je pored Svobodova i Orlovskog, zagledanih u tri
helikoptera koji su sada lebdeli znatno niže, očito motreći na njih
dvojicu. Oba Rusa blenula su otvorenih usta, a Orlovskom su one
napola uokvirene naočari bile toliko nisko da se činilo da će spasti.
"LEZITE NA STOMAK. LICEM DOLE. ODMAH. INAČE
PUCAMO."
Ali su stanari, vitki i uglavnom plavokosi, nepomično stajali,
posmatrajući, sa reketima ili tamnim, sjajnim kesama iz tržnog centra u
rukama. Posmatrajući helikoptere. Posmatrajući Rajdela kada je
protrčao pored njih, pogledima koji su bili blago radoznali i radoznalo
tvrdi.
Protrčao je pored Fredija, koji je ležao licem dole na granitnim
pločama, postupajući po naređenju helikoptera, sa rukama iznad glave i
računarom između njih.
"SAČUVAJTE M IR."
Tada je ugledao Vorbejbija, umorno izvaljenog na klupi od livenog
gvožđa, kao da od postanka sedi tu i gleda život kako protiče. I
Vorbejbi je opazio njega.
"POLICIJSKA INTERVENCIJA."
Štap mu je bio pored njega, oslonjen na klupu. On ga podiže, tromo i
proračunato, i Rajdel je bio siguran da je gotov.
"SAČUVAJTE M IR."
Ali Vorbejbi, kao i uvek tužnog lika, samo podiže štap od oboda
Stetsona, kao u nekakav pozdrav.
"BACI TAJ ŠTAP."
Pojačani glas nekog pajkana iz SWATa, dole u nekom bunkeru u
utvrđenom podzemlju zgrade Istočne Opštine, koji je upravljao
Aerospasijalom pomoću uređaja teleprisustva. Vorbejbi slegnu
ramenima, polako, i odbaci štap od sebe.
Rajdel se nije zaustavljao, protrčao je kroz otvorenu kapiju i hodnik
do vrata Kareninog stana. Koja su bila napola otvorena, i na njima njih
dve, Karen i Čueta Vašington, očiju izbuljenih kao da će im iskočiti iz
glave.
"Nazad!" dreknu on.
One nastaviše da zure u njega.
"Vraćajte se unutra!"
Pored vrata bilo je postavljeno nekoliko krupnih, ukrasnih biljaka u
posudi od terakote visokoj do struka. Video je Lavlesa kao izlazi odatle
i diže onaj mali pištolj; imao je srebrnastu sportsku jaknu, a leva ruka
bila mu je u povezu; lice mu je bilo išarano mikroporoznim flasterima
čija se boja razlikovala od kože, pa je izgledao kao da ima gubu ili tako
nešto. Smešio se onim osmehom.
"Ne", vrisnu Čueta Vašington, "ti malo ubilačko govno!"
Lavles okrenu pištolj prema njoj, stopu od njene glave, i Rajdel vide
da je osmeh nestao. Bez njega, primetio je, Lavles je izgledao kao da
nema usta.
"SAČUVAJTE MIR", podsetiše ih helikopteri, u trenutku kada je
Rajdel podigao Volijevu baterijsku svetiljku.
Lavles nije uspeo ni da povuče obarač, što je svakako bio podvig za
poštovanje. Dejstvo gasa podsećalo je na Sabletovu alergijsku reakciju,
ali je bilo mnogo jače i brže.

"E, jebem te ludog", ponavljala je Karen Mendelson, očiju nateklih

kao da je prošla kroz roj osa. Nju i Čuetu zakačio je deo bibernog
mlaza, a Sablet je bio toliko zabrinut zbog ostataka u vazduhu da se
sakrio u orman u Kareninoj spavaćoj sobi i nije hteo da iziđe. "Da te
jebem ludog. Znaš li ti šta si uradio?"
Rajdel je samo sedeo na jednoj od njenih stolica u stilu Retro-
Agresije, osluškujući helikoptere kao galame napolju. Kasnije, kada se
sve razjasnilo, saznali su da je Republika Želja namestila stvar tako da
su Vorbejbi i ostali ispali teroristi i bombaši iz Pokreta za oslobođenje
Sonore, koji su u Kareninom stanu nagomilali dovoljno eksploziva da
oduvaju bradavicu sa one sise do Malibua. Razradili su i taj scenario sa
taocima, da bi obezbedili mek nastup SWAT-ovaca, ako ovaj bude
neophodan. Ali kada je pravi, živi Antiteroristički Vod ušao u igru,
moglo je da postane čupavo, i bilo bi da Karen nije radila kao advokat
za Policajce u nevolji. Bili su to ljuti momci, i u prvi mah su postali još
ljući, ali se pokazalo da Parslijevi ljudi znaju kako da ih umire.
 Ali je najsmešnije od svega bilo to što u LAPD-u nipošto nisu hteli
da priznaju da je neko obradio Zvezdu Smrti. Uporno su tvrdili da im je
neko javio telefonom. Držali su se toga do kraja; bilo im je toliko važno
da su bili spremni da puste mnogo drugog da prođe.
Ali dok je sedeo i slušao Karen, i polako dolazio do zaključka da ga
ipak psuje iz milošte, neprestano je mislio na Košmarnu Naivu, na onu
ženu čijeg imena nije mogao da se seti, i nadao se da neće loše proći,
zato što je Žderaču Bogova bio potreban broj telefona u L.A.-u da ga
ubaci u taj lažni komplet podataka, broj sa koga je kobajagi stigla
prijava. Rajdel nije hteo da da Kevinov broj, ali je onda slučajno našao
broj Košmara u novčaniku, ispisan na delu naslovne strane People-a, i
dao ga Žderaču Bogova.
Onda mu je prišla Čueta, lica svog otečenog od gasa, i upitala ga je li
stvar uspela ili su svi najebali. Rekao joj je da jeste i da nisu, a onda su
upali pajkani i neko vreme stvar nije valjala, ali se ubrzo pojavio Aaron
Parsli, sa podjednako brojnom pratnjom advokata, a zatim i sam
Velington Ma, u mornaričkom blejzeru sa zlatnim dugmetima.
I tako ga je Rajdel konačno upoznao.
"Uvek je zadovoljstvo sresti se uživo sa klijentom", reče Valington
Ma, stiskajući mu ruku.
"Drago mi je što smo se upoznali, gospodine Ma", reče Rajdel.
"Neću vas pitati šta ste mi uradili sa poštom", reče Velington Ma,
"ali se nadam da to nećete ponoviti. Što se tiče vaše priče, zaista je
čudesna."
Rajdel se seti Žderača Bogova i onih pedeset hiljada, i zapita se hoće
li Ma i Karen pobesneti zbog toga. Verovao je da neće, jer je Aaron
Parsli već dva puta izjavio da će stvar biti veća od one sa Plišanim
Medom, a Karen je neprestano govorila kako je Čueta telegenična i
pominjala njenu mladost, i kako će se Hrom Koran polomiti da urade
muziku.
A Velington Ma je napravio ugovor sa Čuetom i Sabletom, ali je
morao da doda papire u orman, jer Sablet još nije hteo da iziđe.
Rajdel je na osnovu onoga što je govorila Karen zaključio da joj je
Čueta uglavnom ispričala priču dok su je ona i Sablet držali tu, i
sprečavali da pritisne neko od dugmeta koja su prizivala IntenStražu.
Osim toga, Karen je očigledno znala sve o tim VS naočarima i o tome
kako rade, pa je veći deo vremena provela držeći ih na glavi, tako da je
sada znala sve o Suncokretu, ili kako se to već zvalo. Uz to je
neprestano ponavljala Parsliju da imaju pravu bombu, jer je cela stvar
mogla da ukaže na umešanost Kodija glavom i bradom jebenog
Harvuda, samo ako dobro odigraju karte, i da je kopile zaslužilo sve što
će ga snaći.
Rajdel nije imao priliku ni da pogleda kroz te naočare.
"Gospodine Parsli?" Rajdel je morao da mu se privuče, na neki
način.
"Da, Beri?"
"Šta dalje?"
"Pa", reče Parsli, cimajući kožu ispod nosa, "ti i tvoji prijatelji bićete
za koji čas uhapšeni i odvedeni u istražni zatvor."
"Stvarno?"
Parsli pogleda na svoj veliki zlatni sat. Brojčanik je bio okružen
dijamantima, a sa obe strane imao je po krupan tirkiz. "Otprilike za pet
minuta. Radimo na tome da prvu konferenciju za štampu održimo u
šest. Da li vam to odgovara, ili biste prvo jeli? Možemo da poručimo da
vam nešto donesu ovamo."
"Ali tek što nas nisu uhapsili."
"Kaucija, Beri. Jesi li čuo za kauciju? Sutra ujutru ste svi na
slobodi." Parsli ga je likujući posmatrao.
"Hoćemo li se izvući, gospodine Parsli?"
"Beri", reče Parsli, "u nevolji si, sine. Uz to policajac. I to pošten. U
nevolji. U dubokom, spektakulamom i, dozvoli mi da kažem, očigledno
herojskom sranju." Pljesnu Rajdela po ramenu. "Policajci u nevolji su tu
zbog tebe, dečko, i, budi uveren, cela stvar će izići na dobro za sve nas."
Cueta je rekla da nema ništa protiv zatvora, ali bi molila da neko
pozove nekoga po imenu Fontejn u San Francisku.
"Možeš da zoveš koga god želiš, dušo", reče Karen, tapkajući joj
maramicom po natečenim očima. "Sve će biti snimljeno, ali ćemo i mi
dobiti kopiju snimka. Kako se zove onaj tvoj prijatelj, crnac, u koga su
pucali?"
"Semi Sal", reče Čueta.
Karen pogleda Parslija. "Moraćemo da pozovemo Džeksona Kejla",
reče. Rajdel se pitao zašto, jer je Džekson Kejl bio onaj novi, mladi
crnac koji je glumio u televizijskim filmovima.
Onda Čueta priđe i zagrli ga, nekako se sva stisnu uz njega,
gledajući ga odozdo ispod one lude kosijane. A njemu je bilo milo, iako
su joj oči bile crvene i iako joj je curilo iz nosa.
 39. SVEČANOST JEDNOG SIVOG DANA

U subotu, petnaestog novembra, jutro posle četvrte noći provedene

kod Skinera, Jamazaki, odeven u ogromnu, vunenu jaknu, sličnu
mormarskoj kabanici, svu iskrpljenu i sa mirisom mašinskog ulja,
spustio se žutim liftom da napravi pazar sa uličnim prodavcima. Nosio
je kratonsku kutiju sa nekoliko krupnih komada okamenjenog drveta,
levi parožak srndaća, petnaest laserskih diskova, ukrasni suvenir iz
viktorijanskog doba u obliku šupljikavog porcelanskog vrča sa
utisnutim slovima 'OXO', i od vlage odebljao primerak Kolumbijanske
istorije književnosti Sjedinjenih Država.
Prodavci su ređali robu, jutro je bilo gvozdeno sivo i vlažno, i bio je
zahvalan zbog pozjamljene jakne, čiji su džepovi bili zasejani prastarom
piljevinom i sićušnim, bezimenim delićima gvožđurije. Nije bio siguran
kako treba da priđe prodavcima, ali su oni preuzeli inicijativu i sjatili se
oko njega, pominjući Skinera.
Okamenjeno drvo postiglo je najbolju cenu, zatim vrč, pa osam od
petnaest diskova. Na kraju je sve otišlo, osim istorije književnosti, koja
je bila veoma oštećena od plesni. Ostavio je knjigu, čiju su se plave
stranice uvijale na slanom vazduhu, povrh gomile otpadaka. Sa
novčanicama smotanim u ruci, pošao je da traži staricu koja je
prodavala jaja. Takođe im je trebala kafa.
"Kako je stari, Skuteru?"
"Sve češće pita za devojku..."
"Ona je u zatvoru dole u L.A.", reče mu Fontejn.
"U zatvoru?"
"Jutros je puštena uz kauciju, tako je bar sinoć rekla da će biti. Baš
sam bio pošao da vam to kažem." Izvadio je telefon iz džepa i pružio ga
Jamazakiju. "Ona je na tom broju. Samo nemoj previše da zoveš kući,
važi?"
"Kući?"
"U Japan."
Jamazaki trepnu. "Neću. Razumeo sam..."
"Ne znam šta je radila otkako je izbila ona oluja, ali sam bio suviše
zauzet da bih mislio o tome. Uspeli smo da uključimo struju, ali pojavio
se još jedan povređeni po koga još niko nije došao. Upecali smo ga iz
ostataka nečijeg senika, u sredu ujutru. Otprilike ispod vaše gajbe, u
stvari. Ne znam da li je uradio glavu ili šta, ali je čas pri svesti, čas nije.
Životne funkcije su mu u redu i nema slomljenih kostiju. Ima brazdu
duž slepoočnice kao od metka... "
 "Niste ga odneli u bolnicu?"
"Ne" reče Fontejn, "to radimo samo ako zatraže, ili kad nema izgleda
da prežive bez toga. Mnogi od nas imaju debele razloge da izbegavaju
takva mesta, gde mogu da ih provere preko kompjutera, i tako to."
"A", reče Jamazaki, nadajući se da je bio taktičan.
"Aha", reče Fontejn. "Verovatno su ga prvo pronašli neki klinci i
uzeli mu novčanik, ako ga je uopšte imao. Ali to je krupan i zdrav brat i
neko će ga već prepoznati. Pogotovo sa tom polugom što mu je
provučena kroz stojka."
"Da", reče Jamazaki, iako nije shvatio ovo poslednje, "nego, vaš
pištolj je još kod mene."
Fontejn se osvrnu oko sebe. "Pa, ako oceniš da ti ne treba, ratosiljaj
ga se umesto mene, molim te. Al' će mi trebati taj telefon. Koliko misliš
da ostaneš ovde?"
"Ja... ne znam." I to je bila istina.
"Bićeš ovde dole po podne, da vidiš paradu?"
"Paradu?"
"Petnaesti novembar. Šejplijev rođendan. To treba videti. Isti šmek
kao Mardi Gra. Dosta mladih skida odeću, ali ne znam kako će po
ovom vremenu. Pa, vidimo se. Pozdravi mi Skinera.
"Pozdrav, da", reče Jamazaki, smešeći se, a Fontejn ode svojim
putem, i dugine boje njegove štrikane kape još su dugo poskakivale
iznad glava svetine.
Jamazaki pođe prema kafedžinici, misleći na pogrebnu povorku,
razigranu grimiznu priliku sa crveno ofarbanom puškom. Simbol
Šejplijevog odlaska.
Šejplijevo ubistvo, po nekima žrtvovanje, dogodilo se u Solt Lejk
Sitiju. Sedmorica njegovih ubica, do zuba naoružani fundamentalisti,
pripadnici bele rasističke sekte koja je u mesecima posle napada na
aerodrom morala da pređe u podzemlje, još su bili u zatvoru u Juti,
mada su dvojica njih potom umrla od side, verovatno zaražena u
zatvoru, uporno odbijajući spasonosni virus, patentiran pod Šejplijevim
imenom.
Ostali su nemi tokom čitavog suđenja, i samo je njihov vođa izjavio
da je bolest Božja kazna za grešnike i nečiste. Vitki muškarci obrijanih
glava i praznih, nesmiljenih očiju, Božji revolveraši, čiji će likovi ostati
tako da zure, na svim istorisjkim trakama, zanavek.
Ali Šejpli je umro veoma bogat, pomisli Jamazaki, i stade u red za
kafu. Možda je čak bio i srećan. Doživeo je da vidi kako proizvod
njegove krvi preokreće tok tame. Pojavile su se nove pošasti, ali je živa
vakcina, dobijena od Šejplijevog soja, spasila nebrojene milione.
Jamazaki obeća sebi da će prisustvovati Sejplijevoj rođendanskoj
paradi. I ovaj put neće zaboraviti da ponese beležnicu.
Stajao je u mirisu sveže samlevene kafe i čekao svoj red.
 ZAHVALNICE

Za nastanak ove knjige dugujem posebnu zahvalnost Paolu

Poledriju, kustosu i osnivaču Odeljenja ahitekture i dizajna u Muzeju
savremene umetnosti u San Francisku. Gospodin Poledri je 1990.
godine za potrebe izložbe Vizionarski San Francisko otkupio književni
rad koji je posle postao kratka priča 'Skinerova soba', a uz to mi je
omogućio saradnju sa arhitektima Ming Fangom i Krejgom Hodžetsom,
tvorcima izmenjene mape grada (mada sam je ja potom još jednom
izmenio) koji su mi podarili Sakjvokerov Park, Zamku i Suncokretove
kule. (Iz drugog rada otkupljenog za ovu izložbu, snažnog dela pod
naslovom 'Sodoma: razmišljanja o stereotipu' Ričarda Rodrigeza,
pozajmio sam Jamazakijevu viktorijansku kuću na izdavanje i onu
njenu atmosferu melanholije.)
Pojam 'virtuelna svetlost' skovao je naučnik Stiven Bek, opisujući
vrstu instrumenta koji proizvodi 'neposredne optičke osete u oku bez
posredstva fotona' (Mondo 2000).
Rajdelov Los Anđeles mnogo duguje mojem čitanju Grada kvarca
Majka Dejvisa, naročito njegovom viđenju privatizacije prostora u
društvenom vlasništvu.
Zahvalan sam Markusu, iliti Čupavom, jednom od izdavača Skoka
žive, objavljenog od strane Udruženja kurira biciklista San Franciska,
odnosno za njega, koji mi je ljubazno nabavio materijal korišćen pri
izradi izdanja i potom godinu dana čekao da mu se javim (neka primi
moje izvinjenje). Skok žive postoji da 'informiše, zabavi, razbesni i na
svaki drugi način pomogne' kuriskoj zajednici. Otuda potiče radno
mesto Čuete Vašington i dobar deo njenog karaktera. Posebno se
zahvaljujem Stivu Matjesonu, čija je priča 'Čovek iznad Marine', za
Skok žive, bila osnova za Čuetin san u poglavlju 8.S. (iako njeno pravo
značenje nisam shvatio sve do izlaska luksuznog izdanja). Projektuj se
dalje!
Zahvalan sam, takođe, dole navedenima, jer su svi oni bili od
suštinske pomoći, zato što su ugradili odgovarajući delić za konačnu
sliku u pravom trenutku, kao i zbog stvaralačke podrške: Lori
Anderson, Kotiju Čabu, Semjuelu Dilejniju, Ričardu Dorsetu, Brajanu
Inou, Debori Hari, Ričardu Kadriju, Marku Lejdlou, Tomu Medoksu,
Petu Marfiju, Ričardu Pilišu, Džonu Širliju, Krisu Stajnu, Brusu
Sterlingu, Rodžeru Trilingu, Brusu Vagneru, Džeku Vomaku.
Posebno sam zahvalan Marti Milard, mom književnom agentu, uvek
punoj razumevanja za moje teško porađanje.
 I na kraju Debi, Grejemu i Kler, s ljubavlju, jer su izdržali vreme
koje sam proveo u podrumu.

U Vankuveru,
januara 1993.