1. Одлике пикарског романа и пикара као лика.

Пикарски роман настаје после витешког романа и одликује се авантуристичном

епизодичном структуром, реалним животним ситуацијама и приказом различитих
аспеката социјалног живота. Губи се бајковитост која се јављала у витешким романима и
роман се оријантише на најближу савременост, приказује се истинитост. Пикарски роман
осликује сатиричка детронизација (скидање са трона), унижавање друштвених структура.
Већина ових романа су исприповедани у првом лицу јендине и имају аутобиографску
форму. Пикарски роман проистиче из фолклорне традиције, ослања се на анегдоте и на
приче о јунацима али и већи удео има комика која проистиче из свакодневних животних
ситуација и у том смислу је роман близак хуманистичкој сатири.
Пикаро, јунак пикарских романа, је ниског социјалног порекла, друштвеног статуса
(пробисвет, луталица, битанга), декласиран јунак, обично је сироче или потиче из
најнижих друштвених слојева. Његов главни циљ је да утоли глад и да задовољи своје
нагоне. Он је преварант, лопужа, морално проблематичан, али није злочинац у правом
смислу те речи. Циљеви и мотиви су пре свега материјални и тичу с езадовољења
сопствених потреба. Мотив љубави се јавља или у виду похоте или у виду средства којима
би јунак могао да се послужи (спава са гостионичарком или крчмарицом како би добио
бесплатно преноћиште или оброк). Карактери и понашање јунака су производ животне
средине. Код јунака пикарског романа се јавља усамљеност услед њиховог друштвеног
положаја . Циљ јунака је да се избори за свој друштвени положај.

2. Разлике између пикарског и витешког романа.

Пикарски роман настаје након витешког романа и са њим дели везу са авантуристичким
али се уједно и по много чему разликује од витешког романа. Витешки роман има
узвишену фантазију, узвишену мисију, док је пикарски роман окренут ка реланости и ка
реланој животној прози, приказује различите аспекте социјалног живота. Пикарски роман
се фокусира на најближу саврменост а не на бајковитост коју поседује витешки роман.
Пикарски роман одликује сатирична детронизација, унижавање друштвених структура
док витешки роман тежи ка идеализацији. Увитешком роману јавља се приповедање у
трећем лицу једнине док је овде присутно приповедање у првом лицу једнине. У
витешким романима се јавља племенити витез, односно главни јунак племенитог порекла
док је пикаро, главни јунак ниског социјалног порекла.

3. Теме у грађанском роману

Теме у грађанском роману се преплићу али постоје три теме које су најактуелније –
индивидуално искуство јунака, када је приватни живот у фокусу, нема више присуства
митологије, акценат је на свету малих људи. Фабула је нетрадиционална, одвија се у
савременом свету.
Затим је присутна тема љубави и међуљудских односа, сукоб између дужности и осећања.
Трећа тема представља развој лика, односно његово образовање и припрема за
суочавање са спољашњим светом. Уједно се јавља и сукоб појединца са друштвом,
сазревање јунака и психолошки развој лика како би заузео одређено место у друштву.
Обично се описује животна историја главног лика од рођења до неког значајног догађаја,
јавља се епизодичност, дају се кључни и занимљиви догађаји.
Наглашавана је (не)моралност главног лика.
У Робинсону Крусоу наглашено је страдање јунака и изолованост од друштва услед
катастрофе и кроз борбу за опстанак он се претвара из човека авантуре у човека рада.

4. Одлике епистоларног романа.

То је роман који је стилизован да изгледа као скуп писама једног или више аутора. То је
роман који има целовиту фабуларну композицију. У зависности од борја коресподената
он може бити солилоквиј, дует/дијалошки и полифонијски/симфонијски. Акценат је на
оцећањима и унутрашњим животима ликова. Представља нам догађаје онако како су
проживљени у тренутку дешавања, писма су мотивисана и представљају покретаче
радње. Писма имају исповедни тон јер су написана у првом лицу и тиме су ближе читаоцу.
Нема додатних описа и објашњења, за исход неких догађаја је пресудан елемент знања и
уплива информација.

5. Наведи два примера епистоларног романа и аутора.

Најзначајнији аутор епистоларних романа је Семјуел Ричардсон који је написао Кларису и
Памелу а затим и Монтескје који је написао Персијска писма.

6. Навести најмање четири епистоларна романа 18. века и њихове ауторе.

Самјуел Ричардсон – Памела и Клариса, Жан-Жак Русо – Јулија или Нова Елоиза, Јохан
Волфанг Гете – Јади младог Вертера, Шодерло де Лакло – Опасне везе, Монтескје –
Персијска писма.

7. Која су, по Русеу, три облика епистоларног романа?

Жан Русе издваја три врсте епистоларног романа:
1) солистички/солилоквиј – нема коресподената
- пример тога су Јади младог Вертера – адресар остаје непознат
- адресар је познат али нема одговора
2) дијалошки (дует) – најприроднија форма али уједно и најређа – дописка између два
коресподента
3) симфонијска организација (полифонија) – преписка са више од два коресподената ,
пример су Опасне везе – види се иста цитуација са више тачака гледишта, више
гласова и укрштања истих.
 8. Шта је сентиментализам?
Сентиментализам представља прелазни књижевни правац који је настао у Енглеској, у
периоду од 1740. до 1780. године. Настао је услед јачања народних маса и пре свега
против буржоаских идеала. Сентиментализам, иако је настао у добу просвећености,
супротставља се неким главним одликама те епохе – рационализму и уместо тога велича
осећајност насупрот разума. Као једна од основих идеја јавља се саучествовање али се
велича и породични живот и природа, окрећу се ка унутрашњем животу појединца. У
књижевности су током те епохе били актуелни епистоларни и сентиментални романи јер
је акценат на унутрашњем животу појединца, осећањима и исповедном тону.

9. Навести примере сентименталног романа.

Ричардсон – Памела, Клариса, Стерн – пародија сентименталног романа – Тристрам
Шенди, Гете – Јади младог Вертера

10. Шта је просветитељство, које земље обухвата, које време и представници?

Просветитељство је епоха која је, поред књижевности, обележила науку и шири
друштвени контекст. Она је обележена кроз три кључне речи: разум, напредак и слобода.
Просветитељство, као епоха и у европској науци, политици, култури, књижевности, нас
упућује на неко просветљење, односно на откровење нечег што је рационално.
Оно је обухватало осамнаести век, који је другачије називан и веком филозофије (1650-
1780) а распрострањено је скоро на све земље, западну и исотчну Европу, Француску,
Енглеску а утицај се касније ширио на Америку и Русију. Центар овог покрета је био Париз.
Главни представници су били Декарт, Џон Лок, Дејвид Хјум, Жан Жак Русо, Дидро,
Даламбер, Волтер а код нас Доситеј Обрадовић.

11. Шта Кант подразумева под појмом просвећености?

Он подразумева општи процес саморефлексивног разумевања стварности и усавршавања
погрешивог знања.

12. Шта је просветитељство а шта просвећеност?

Просветитељство је епоха која је, поред књижевности, обележила науку и шири
друштвени контекст. Она је обележена кроз три кључне речи: разум, напредак и слобода.
Просветитељство, као епоха и у европској науци, политици, култури, књижевности, нас
упућује на неко просветљење, односно на откровење нечег што је рационално.
Оно је обухватало осамнаести век, који је другачије називан и веком филозофије (1650-
1780) а распрострањено је скоро на све земље, западну и исотчну Европу, Француску,
Енглеску а утицај се касније ширио на Америку и Русију. Центар овог покрета је био Париз.
Просвећеност је, по Канту, општи процес саморефлексивног разумевања стварности и
усавршавања погрешивог знања.

13. Деизам.
Деизам настаје под просветитељством, а његов најзначајнији представник је Волтер.
Према деистичком веровању Бог је створио свет али након тога је допустио да он
функционише по природним законима. Бог не управља светом, он је само његов творац.
Деисти су били равнодушни према религији, тј. према ономе што је суштина религије –
мистерија, ритуали, тајне. За њих је суштина религиозности у хришћанском моралу а не у
обредима и институцијама и због тога је свештенство презирало ову идеју. Скептици попут
Хјума такође критикују деизам. Он тврди да ако је свемир бескрајан нема потребе за
тражењем творца или разлога његовог настанка, одбацује загробни живот, приписује ту
идеју људском страху од смрти.

14. Ко су били енциклопедисти?

То је једна посебна група филозофа и научника из 18. века који су се окупили око пројекта
Енциклопедије. Она је заједно са свим додатним издањима обухватала 27 томова, који су
објављени 1751. године и 1765. године. Тај пројекат је најмање трајао 15 година. Она је
постала моћно оружје за ширење просветитељских идеја упркос свим опторима цркве и
забрани штампања. Прво довршено издање има укупно 35 томова а завршена је 1780.
године.У овом пројекту учествовали су сви велики филозофи а међу њима Волтер, Дидро,
Русо и Монтескје – Дидро је био главни уредник и зачетник идеје. Написао је више од
1000 чланака и дао је највећи допринос Енциклопедији. Поднаслов је гласио Образовни
речник наука, уметности и заната. Примарна идеја била је да се обухвати наука,
уметност и занати. У уводној речи Даламбер је навео два главна циља Енциклопедије –
први је указивање на узајамнуповезаност свих људских знања а други је давање општих
начела и детаљних података свакој од поменутих дисциплина. Порицали су ауторитете и
традицију, величали су моћ људског разума. Дух Енциклопедије је дух незаивсности.

15. Одлике приповедања у првом лицу по Францу Штанцлу.

Он издваја три типичне приповедачке ситуације: аукторијална, приповедање у првом лиу
и персонална. Приповедање у првом лицу подразумева да је приповедач у свету ликова и
да приповеда о догађајима у којима је сам учествовао или које је посматрао или чак о
догађајима за које је чуо од учесника у том догађају. Јавља се сужена перспектива и
ограничено знање, приповедач више није свезнајући већ постаје непоуздани јер може са
сигурношћу да приповеда само о ономе што је проживео или видео а ми имамо само
његову перспективу ствари. Оваквом типу приповедања преовлађује извештај.

16. Улога предговора у роману 18. века - навести два примера.

Предговор у роману служи као пишчево упозорење читаоцу да чинови и радње које
главни лик чини нису потпуно моралне или о одређеним поступцима који ће бити
искоришћени у роману. Лик није поптуно моралан како би роман имао дидактичку и
моралну поуку. То је једна врста предговора. Друга врста предговора је она коју пише
аутор епистоларних романа како би ставио до знања да он са писмима која су објављена
нема никакве везе сем што их је он сакупио и уредио. Пример за први предговор су Мол
Фландерс и Том Џонс а за други Опасне везе.

17. Зашто се 18. век назива периодом филозофије и навести три примера утицаја
филозофије у романима 18. века:
Осаманести век се назива преиодом филозофије јер су тада највише утицаја на друштво у
Енглеској и Фрнацуској имали филозофи попут Џона Лока, Декарта, Волтера, Хјума,
Дидроа, Русоа, Лајбница, Спинозе. Они су извршили утицај који ће неколико деценија
касније довести до Француске револуције. Један од главнх елемената је сам пројекат
познатих филозофа и научника – Енциклопедија.
Примери утицаја филзофије у романима 18. века:
У Фаталисти Жаку јавља се појам Великог свитка у ком је, према Жаку, записана
судбина сваког човека на земљи и другачије од онога што је записано није могло бити.
Жак је имао навику да каже „Тако је било записано тамо горе“. То упућује на Лајбницову
Теодицеју у којој постоји Палата судбине у облику пирамиде која обухвата све светове,
најбољи од свих светова је наш свет који се налази на врху. Дидро сажма закључне
параграфе Теодицеје.
Утицај Лока у Тристраму Шендију – Стерн уводи релативистичко схватање времена –
истиче разлику између субјективног и објективног схватања времена (у 22. глави 1.
књиге) и о потреби да их усклади и да прикаже смену представе свести, са свим
кривудањима која процесу мишљрња одузимају логичан редослед. Истиче разлику
између оног времена које се мери часовником (оно које је исто за све људе) и оног
времена какво се налази у појединцу и у његовом доживљају стварности. Време може
појединцу изгледати дуже или краће од објективног времена.
Тиме се алудира на Локову тезу да феномен времена има довструко својство – објективно
време се мехаички мери а субјективно ми одмеравамо посредством нашег доживљаја.
Стерн такође полемише и са принципом асоцијације идеја – он полази од Лока, који је у
Огледима о људском разуму описао ову појаву као штетан психички феномен,
инсистирајући на нелогичности, случајности и нездравим последицама асоцијације. Стерн
се овим служи како би шокирао читаоца и изазвао хумористичне ефекте – мајка
Тристрама Шендија је навијање сатова повезивала са чином обављања брачних дужности.
Волтер у Кандиду, са друге стране, критикује Лајбницове предодређене хармоније и
његов оптимизам тако што користи његово уверење да је „овај свет бољи од свих других“
и доказује да је оно погрешно. То учење у Кандиду спороводи Панглос, а његов антипод је
Мартин, па долази до дуализма. Поред тога, он сатирично критикује феудални систем,
науку, пороке и слабости, критикује и религију, критика просветитељске идеје разума и
културног оптимизма, природног стања.

18. Навести примере односа према религији у Робинсону Крусоу.

Робинсон није религиозан, окреће се Богу само када се плаши за опстанак, када му је тело
угрожено. Први пут се обраћа Богу када се нађе у олуји и говори како ће се, ако преживи
олују, вратити кући оцу али на крају не испуни своје обећање. Ова епизода с еможе
повезати са митом блудног сина. Затим имамо епизоду када се нађе на пустом острву и
касније се захвљује Богу што је преживео. Још једна од сцена када с еокреће Богу јесте
када га први пут хвата грозница на острву а затим сваки наредни пут када се разбољева.
Када чита Библију, он сматра да је свака порука њему намењена и користи је као
пророчанства. Уочава се протестантски однос према религији, односно протестантизам у
малом – када он учи Петка религији њему није потребан свештеник већ је он сам
способан да подучи другог.

19. У кратким цртама описати Робинзонов боравак на острву после бродолома

док није
дошао Петко.
Робинзон скупља остатке брода, за себе прави склониште, затим гради викендицу, учи да
сади кукуруз, да жање, припитомљава животиње, учи папагаја да говори, узгаја козе,
брине се о животињама које је нашао на острву (мачићима и кучићима). Налази оружје и
барут који ће м упомоћи у каснијој борби са непријатељима, налази и Библију коју ће
користити када му тело буде угрожено. Развија своју пољопривреду и брине се за ресурсе,
ограђује кућу, затим наступа параноја након што види отисак људског стопала.

20. Навести примере сатире енглеског друштва и система у Гуливеровим

путовањима.
Сцена играња на конопцу у роману је одраз корумпираности која је присутна у политичкој
партији – опште је прихваћена идеја да Лилипутанац Флимнак представља Роберта
Волпола, виговца и првог премијера. Та политичка свађа је јођ једна представа
декадентног друштва. Исто тако, јастуче на које је Лилипутанац пао представља алузију на
Војвоткињу од Кембела, која је Волполу ублажила пад и сачувала каријеру. Оно што је
била главна одлика Волпола јесте његово политичко балансирање.
Други приказ сатире јесте епизода гашења пожара у Лилипуту. Ту се Лилипутанска царица
изједначава са краљицом Аном али уједно се јавља и шира алегорија – манипулација
закона који су сами донели, употреба закона за личну корист али пре свега за корист
дневне политике. Алудира се и на недореченост британских закона – када је он мокрио по
палати како би угасио пожар, то постаје основа за оптужницу портив њега. Лилипут је тада
представљао Енглеску јер је она једина била монархија са партијским системом и њихова
борба са суседима се може посматрати као алузија на Британско-Француски рат.

21. Зашто су и Гуливерова путовања алегорично- сатрични роман?

Зато што од самог почетка аутор циља на нешто што је конкретно одређено. Иако роман
делује као фантастични роман, он се служи фантастиком као једним видом алегорије како
би изнео своје ставове о одређеним стварима и како би их исмејао. Цела прича је
подређена сатирично-алегоричној намери, за узоре користи Лукијан, Платонова Држава,
Морова Утопија, Еразмова Похвала лудости и Рабле. Поред алегорије, која је директно
одређена, он се користи сатиром тако што њоме подвргава одређене ставове критици,
она је сама по себи критички настројена некој аномалији. Једна од најчешћих тема је
друштво, власт и политика и све то Свифт исмева у свом делу служећи се и алегоријом.

22. Зашто Шкловски Тристрама Шендија сматра новином романа, навести

примере
уведених новина.
Шкловски Тристрама Шендија сматра новином јер он уводи нове поступке у роман –
писац се сам појављује у тексту дела, он је присутан на сцени, коментарише и обраћа де
читаоцу. У реторици се овај поступак назива парабаза а у новијој литератури се назива
металепса док Шкловски уводи појам обнаживања. Он је заједно са формалистима
највише ценио ову нулту мотивацију.
Поред тога јавља се и лажна аутобиографија и изневерена очекивања – чини нам се да ће
нам Тристрам Шенди причати о свом животу али је она увек одгођена неким дигресијама
које представљају суштину дела. Међу овим поступцима јавља се временско премештање
– прво иде последица па тек онда узрок, испремештана поглавља која не иду
хронолошки. Еротско очуђавање и еуфемизми.

23. Где Стерн критикује грађански роман?

Стерн критикује грађански роман у свом делу Тристрам Шенди. Он првобитно исмева
његову главну одлику – сазнање имена и презимена главног јунака. Он се са тиме
поиграва тако што је свом главном јунаку дао погрешно име, односно по Тристрамовом
рођењу је служавка погрешно запамтила име које је носилац карактера особе и тиме му
дала банално значење. Такође карикира одлику да се у грађанским романима прича од
рођења лика до значајног догађаја јер јунак не може причати о свом рођењу. Међутим,
Тристрам Шенди прича о свом зачећу, о том торенутку и несрећне околности које су се
при томе десиле. Стерн пародира читаву представу о животу и свету, све оно чему се
придаје значај у грађанским романима и уместо када Тристрам путује кроз Француску се
бави пејзажима, он посвећује пар поглавља вађењу марамице из џепа. Такође се води и
дијалог са читаоцима чиме с енарушава илузија која је успостављена у грађанском
роману.

24. Формалне традиције у Тристраму Шендију по Вејну Буту.

Као фромалне традиције у Тристраму Шендију издвајају се комични роман, есеј и
сатира. Комични роман је настао по узору на Филдинга, у њему је наглашена хировитост,
софистицирана лакрдија, наставља се раблеовска традиција. У комичном роману се
налазе и дигресије, константно скретање са пута. Сатира представља критику друштва,
политике, власти. Дигресије су овде прогресивне.

25. Са којим идејама полемише Стерн у Тристраму Шендију и Волтер у Кандиду?

Стерн уводи релативистичко схватање времена – истиче разлику између субјективног и
објективног схватања времена (у 22. глави 1. књиге) и о потреби да их усклади и да
прикаже смену представе свести, са свим кривудањима која процесу мишљрња одузимају
логичан редослед. Истиче разлику између оног времена које се мери часовником (оно
које је исто за све људе) и оног времена какво се налази у појединцу и у његовом
доживљају стварности. Време може појединцу изгледати дуже или краће од објективног
времена.
Тиме се алудира на Локову тезу да феномен времена има довструко својство – објективно
време се мехаички мери а субјективно ми одмеравамо посредством нашег доживљаја.
Стерн такође полемише и са принципом асоцијације идеја – он полази од Лока, који је у
Огледима о људском разуму описао ову појаву као штетан психички феномен,
инсистирајући на нелогичности, случајности и нездравим последицама асоцијације. Стерн
се овим служи како би шокирао читаоца и изазвао хумористичне ефекте – мајка
Тристрама Шендија је навијање сатова повезивала са чином обављања брачних дужности.
Волтер у Кандиду, са друге стране, критикује Лајбницове предодређене хармоније и
његов оптимизам тако што користи његово уверење да је „овај свет бољи од свих других“
и доказује да је оно погрешно. То учење у Кандиду спороводи Панглос, а његов антипод је
Мартин, па долази до дуализма. Поред тога, он сатирично критикује феудални систем,
науку, пороке и слабости, критикује и религију, критика просветитељске идеје разума и
културног оптимизма, природног стања.

26. Како се у Кандиду пародира барок?

Кандид представља супротност барокног романа који је пун изобиља и детаљних описа и
фантастике. У Кандиду нема тога, нема сувишних описа, нема чак ни прилике за то јер је
препун реализма. У њему се руши оптимизам али исто тако и концентрација зла која се у
роману јавља. Нема мноштва страница, дијалога, монолога, великих прича, све је ведено
у пар реченица, све се даје језгровито.
 27. Утопијска сцена у Кандиду
Утопијску сцену у Кандиду представља призор Елдорада. Он представља просветитељски
концепт – начин на који се односи појединац према власти, религији, однос према
вредностима.

28. Зашто Русоове Исповести зовемо аутобиографским романом а не

аутобиографијом?
Русоове Исповести називамо аутобиографским романом јер се поред чињеница које је
аутор изнео о свом животу, ослањамо и на његову имагинацију. Он уводи неке ствари које
се нису десиле али су се могле десити, није пука аутобиографија, већ служи као прилика
за оправдање и доказивање невиности. У другом делу Исповести он прави совју верзију
одређених догађаја – „могуће је да сам у стварности убрајао и оно што се могло десити
али нисам рекао ништа што је нетачно.“ Реалност аутобиографије улепшава романтизмом
и маштом.

29. Што је Русо опозициона струја у оквиру просветитељства, што је он

јединствен?
Русо је за разлику од својих сарадника на Енциклопедији, републиканац а не монархиста.
Он заступа натурализам и залаже се против револуције и виђења напретка као нечег
доброг. Он сматра да се човек све више квари што се више удаљава од природе, уметност
повезује са пороцима и изопаченошћу као нечим лажним и неискреним.

30. Како су почињали романи 18. века? Навести 2 примера.

Романи су почињали другачије у зависности од жанра романа. Грађански роман је
почињао са представљањем имена и презимена главног лика, основним подацима о
његогом животу и рођењу. Неки романи су почињали предговором у ком аутор упозорава
публику даодређене радње нису моралне и како их управо због тога јунак чини, односно
какороман има дидактичку поуку (Мол Фландерс). У Тристраму Шендију рецимо, аутор
пише предговор у ком објашњава поступке којим ће се користити током роману иако је
предговор смештен скоро у средину дела. Уепистоларним романима су постојала два
предговора – предговор аутора који је само сакупио нађена писма и уредио их како би
чинила фабуларну целину а други предговор је писао издавач.

31. Приповедачко и доживљајно „ја“.

Приповедачко „ја“ представља приповедача који је проживео оно о чему доживљајно „ја“
говори. Такав приповедач може да убаци коментар док приповеда о неком догађају који
се тек дешава и да открије неке ствари из будућности. Доживљајно „ја“ приповеда у
моменту када се неки доживљај десио, он нема додатно знање о некој ситуацији које
приповедачко „ја“ има. Пример тога је у Робинсону Крусоу, када Робинсон говори како се
осећа као да је на пустом острву након чега се приповедач убацује и говори како би волео
да је тад знао оно што ће му се тек десити тј. да ће тек касније заправо завршити на
пустом острву. Ту се приповедачко „ја“ уплиће доживљајном „ја“.

32. Како Бахтин дефинише менипску сатиру?

33. Навести романе у којима је истканут моралитет и навести примере.
34. Приказ дотадашњих открића у Гуливеровим путовањима.
35. Старобински и Волтер.
36. Један пример пародије и сатире у Кандиду.
37. Кандид - карактер и судбина.
38. Преко чега се манифестује истинитост у Русоовим исповестима?
39. Улога маркизе де Мертеј у Опасним везама.