АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ШУМАДИЈА ОДСЕК

ТРСТЕНИК

Семинарски рад из предмета:

Социологија рада

Тема:
Личност и однос према раду

Професор: Студенти:
Др. Александар Марић Небојша Крстић 65/23
Предраг Грујић 39/23
Богавац Лука 35/21

Трстеник 2024.
 САДРЖАЈ

1. УВОД ........................................................................................................................................... 3
2. ЉУДСКИ РАД КАО СОЦИОЛОШКА КАТЕГОРИЈА ........................................................... 4
2.1. Појам људског рада ............................................................................................................. 5
3. ЦРТЕ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ЛИЧНОСТИ РЕЛЕВАНТНЕ У ОБЛАСТИ И/О
ПСИХОЛОГИЈЕ ................................................................................................................................. 8
3.1. Појам и одређење црте ........................................................................................................ 8
3.2. Хијерархијска структура црта личности ......................................................................... 11
3.2.1. Ниво особине у хијерархији и предвиђање радног понашања .............................. 12
4. ИНТЕГРАЦИЈА ЛИЧНОСТИ И ДИНАМИЧКИХ ПРОЦЕСА - ОДРЕЂИВАЊЕ РАДНОГ
ПОНАШАЊА ................................................................................................................................... 16
5. ЗАКЉУЧАК.............................................................................................................................. 20
ЛИТЕРАТУРА ................................................................................................................................... 21

2
1. УВОД

Готово да нема особе, било да се ради о стручњацима, психолозима или лаицима, која се не би
сложила да личност значајно утиче на радно понашање запослених и на њихове перформансе.
Исто тако, свима је јасно да начин понашања запослених, њихово залагање и успеси зависе и
од фактора окружења, односно од радне средине. Ако пођемо од тога да личност обликује
наведене исходе, то би значило да су људи, у некој мери, детерминисани да се понашају на
одређени начин, а утицај срединских фактора би се могао разумети тако што ће се запослени
понашати на један или други начин, у зависности од тога какве су карактеристике радног
окружења и каквим су стимулусима изложени. Прихватање да су запослени, по својој
релативно стабилној структури, предиспонирани, да се понашају на одређени начин, значи да
су могућности утицаја на њихово понашање, на основу разних фактора управљања људским
ресурсима, смањени. Ипак, организације би више волеле да се радно понашање може у
потпуности обликовати различитим механизмима подстицаја, награђивања и кажњавања, те
изградњом организационог амбијента и карактеристика посла. Данас је, међутим, јасно да
индивидуалне разлике ипак постоје (иако се у то сумњало неколико деценија) и да није сваки
запослени исти материјал који се истим механизмима може обликовати на жељени начин.
Такође, у складу са тим, јасно је да су појединци различите структуре, другачије
предиспонирани за успех на различитим пословима, што је посебно важно у оквиру процеса
професионалне селекције у којој је потребно идентификовати оне кандидате за које, на основу
релативно стабилних карактеристика, предвиђамо највеће шансе за успех. (Достанић, 2023.)
Из свега овога следи здраворазумско очекивање да се утицај и улога личности у области рада
испитују веома дуго и да постоји мноштво студија које имају то за циљ. Међутим, у стварности
то и није баш тако. Разлога за то има много, а да бисмо их разумели, потребно је да направимо
једну историјску ретроспективу о симултаном развоју и преклапању дисциплине коју зовемо
психологија личности и оних области које можемо заједнички ставити под тзв. кишобран
термин индустријска/организациона психологија (И/О психологија) и психологија рада.
(Достанић, 2023.)

3
2. ЉУДСКИ РАД КАО СОЦИОЛОШКА КАТЕГОРИЈА

За савремено друштво социологија рада има значајну улогу у откривању, објашњавању и

истраживању привредних и социолошких питања. Социологија рада, у ужем смислу, изучава
индустријску социологију, али се њено проучавање односи и на пољопривреду,
грађевинарство, трговину, саобраћај, односно на читав свет рада (како у процесу материјалне
производње, тако и у разуђеној сфери друштвене делатности која обухвата науку, образовање,
здравство и сл.). Социологија рада се бави питањима човековог рада: производног и
непроизводног, простог и сложеног, физичког и интелектуалног. Социологија рада, дакле,
изучава друштвени аспект рада, иако га истовремено изучава и социологија у најширем смислу
те речи. Међутим, социологија рада код разматрања рада ставља нагласак на карактер и
садржај рада. (Вуковић & Вуковић, 2009.)
Тежиште ових проучавања је радно место; оно има онтолошку садржајност у егзистенцијалном
и есенцијалном смислу – категоријалну целовитост. Та целовитост се огледа у следећем:
Категоријална одређеност обавезује на комплексан приступ радном месту који мора имати у
виду: просторну и временску дифузност, све оно са чиме се човек среће по радној дужности;
поимање радног места од стране радника; поимање радног места од стране других субјеката
(породица, чланови колектива, професија, одговарајуће институције и држава);
континуираност радног процеса; његово заокружење и социо-културне елементе (систем
вредности и посебно вредновање радног места, обичаје, навике, облике свести и др.);
формалну и неформалну одређеност радног места итд. На радном месту се спајају све
назначене компоненте и граде целину и то сасвим специфичну целину чији метаболизам не
можемо редуковати на било коју другу појаву (професију или занимање, радни положај, радну
ситуацију, радно понашање итд.). (Вуковић & Вуковић, 2009.)
Социолошки приступ раду подразумева два различита схватања рада:
(1) антрополошко и
(2) економско.
Према првом и ширем схватању, рад је свесна и сврсисходна пракса, кроз коју човек изграђује
себе као културно и историјско биће. Према другом и ужем схватању – економском – рад се
сагледава кроз производњу материјалних добара и професионалну друштвену делатност којом
се подмирују основне потребе друштва и његових припадника. (Вуковић & Вуковић, 2009.)

4
 2.1. Појам људског рада

Људски рад је најважнији облик друштвене делатности. Радом човек обезбеђује и стално
побољшава материјалне и друге услове своје егзистенције.
Сваки рад је једна делатност, али свака делатност није рад. Делатности које нису рад обављају
се обично спонтано, мање организовано, или повремено.
У одређивању појма друштвени однос 3 су посебно карактеристична (Вулин):
• психологизам,
• формализам и
• Марксово схватање.
Према психологистичком становишту психолошко повезивање два или више индивидуалних
понашања цији актери свесно непосредно утичу једни на друге, Тард и Вебер ово заступају.
Марксово схватање, да би производили они треба да ступају у одређене односе, независно од
њихове воље. Друштвени односи се могу поделити на: формалне и неформалне, примарне и
секундарне, организоване и неорганизоване, трајне и променљиве. (Вулин)
Најважнији облик друштвене делатности је рад, а производња материјалних добара је основни
облик људског рада. Човеков рад је унапред замишљен и испланиран по начину на који ће се
обавити и средствима које ће користити.
Људски рад није само и искључиво стварање материјалних добара. Може бити: материјално-
продуктиван рад, духовно-продуктиван рад, друштвено-корисних услуга.
Опстанак савременог друштва немогућ је без све три врсте радних делатности. (Вулин)
Савремене друштвене науке појам људског рада, као посебне категорије, дугују, пре свега,
теоријским доприносима Хегеловог мисаоног система, а потом оснивачима марксизма –
Енгелсовој и Марксовој критичкој ревизији и елаборацији људског рада, ,,вечитом природном
услову људског живота”. (Вуковић & Вуковић, 2009.)
Марксистичка теорија, као и све потоње теорије које су у жижи својих социолошкоекономских
анализа и теоријских поставки имале људски рад као феномен који одржава саму људску
суштину, не могу да заобиђу доприносе оснивача наведених великих мисаоних система, без
чијих домета савремене науке о друштву сигурно не би имале тако стабилна упоришта.
Стварајући велики теоријски систем управо на полемици са до тада постојећим достигнућима
друштвених наука, пре свега на пољу социологије и економије, Маркс је у својим раним
,,Економско-филозофским рукописима” из 1844. године (којима је поставио темеље свог
каснијег дела, ,,Капитала”) назначио смерове теоријског разматрања рада као социјално-
економске категорије, иако у самим ,,Рукописима” још није постављао основе за своју чувену
теорију вредности и вишка вредности, која је неодвојива од његове теорије рада. Марксово
полемичко полазиште у разматрању људског рада односило се, првенствено, на Хегелову
теорију: (Вуковић & Вуковић, 2009.)
Негативно полазиште за Маркса је Хегелова Феноменологија, пре свега, теорија алијенације и
рада као отуђеног процеса. Величина Хегелове дијалектике негативитета заснива се, по
мишљењу Маркса, на томе што процес људског самостварања схвата као наизменичне фазе
алијенације и њеног укидања. Човек, према Хегелу, испољава своју генеричку суштину једино
на тај начин што се најпре односи према властитим снагама у опредмећеној форми, да би их
затим на неки начин споља присвајао. Рад као остварење суштине човека има, дакле, за Хегела
једино позитиван смисао, представља настајање човечности кроз његово отуђивање. Па,
5
људска суштина, по Хегелу, поистовећује се са самосвешћу, а рад с духовном делатношћу;
самим тим, процес алијенације у првобитној форми је алијенција самосвести, а свеколика
предметност – отуђена самосвест; укидање алијенације, човеково поновно присвајање своје
властите суштине је, према томе, укидање предмета и његов повратак духовној природи
човека. Интеграција човека са природом реализује се на духовном нивоу и због тога је она за
Маркса само апстрактна и илузорна. (Вуковић & Вуковић, 2009.)
Критикујући поставке Хегела, а позивајући се на Фојербаха, Маркс сматра да је суштина
човечности рад у смислу чулног општења с природом. Рад је услов сваке човекове духовне
делатности, и у њему човек истовремено ствара и самога себе и природу. Зато су предмети
људских потреба предмети у којима човек испољава и реализује властиту суштину и независни
су од човека. На тај начин, Маркс признаје да је човек, осим своје динамичке природе,
истовремено и пасивно биће. Захваљујући оваквом постављању проблема рада, односно
човекове позиције у односу на природу, Маркс поставља у центар својих разматрања човека
као биће нераскидиво везано за природу, односно ,,враћа” човека природи управо преко рада
као средства којим човек обавља ,,размену материје” с природом. Значи да је човек,
истовремено, и природно биће: ,,Човек је непосредно природно биће... Али, човек није само
природно биће, него људско природно биће, тј. биће које постоји само за себе, стога родно
биће, биће које се као такво мора потврдити и манифестовати како у свом битку, тако и у свом
знању”. (Вуковић & Вуковић, 2009.)
Као посебан, јединствен квалитет у природи, човек као ,,родно биће” мора стално да се
манифестује и потврђује, што у оквиру човекове егзистенције представља трајан процес.
Значи, сам човек, стално ангажујући све своје физичке и духовне способности, мора у трајном
процесу рада да ствара све услове своје егзистенције. Све ситуације с којима се суочава у својој
егзистенцији (а многе од њих нису нужно његове) човек управо радом чини својима, за разлику
од животиња које своју везу с природом остварују на најдиректнији начин (Вуковић & Вуковић,
2009.):
Животиња је непосредно јединствена са својом животном делатношћу. Она је животна
делатност. Човек чини саму своју животну делатност. Он је управо само на тај начин родно
биће... Практично произвођење предметног света, прерада анорганске природе јесте
потврђивање човека као свесног родног бића, тј. бића које се према раду односи као према
својој властитој суштини, или према себи као родном бићу. Додуше, животиња, такође,
производи. Она гради себи гнездо, станове као пчела, дабар, мрав итд. Али она производи само
оно што треба непосредно за себе или своје младо; она производи само под влашћу непосредне
физичке потребе, док човек производи и кад је слободан од физичке потребе и истински
производи тек ослобођен од ње; она производи само за себе, док човек репродуцира целу
природу; њезин производ припада непосредно само њеном физичком телу, док се човек
слободно супротставља свом производу.
У процесу рада, човек на природу не делује у усамљеничком чину: у њему, он је нужно повезан
с другим људима. То значи да је рад искључиво заједнички, односно да је друштвена
категорија. Констатујући ово, долази се до констатације да је рад увек двострук однос:
истовремено то је однос према природи и друштвени однос. Из тога произлази још једна
димензија рада, али као друштвеног односа: наиме, активностима у процесу рада, као
колективном чину, људи делују једни на друге, што значи и да је смер утицаја рада двострук –
човек утиче истовремено и на природу и на друге људе у процесу рада. Маркс у расправи
,,Најамни рад и капитал” пише да ,,у производњи људи не утичу само на природу, него и једни
на друге. Они могу да производе једино радећи заједно на одређен начин и размењујући своје
радове међу собом. Да би производили, они ступају у одређене међусобне везе и односе, и само
у границама ових друштвених веза и односа врши се њихов утицај на природу, обавља се
производња”. Двострука природа рада омогућава да, делујући на природу, мењајући је и

6
прилагођавајући је својим потребама, човек мења и самога себе, односно мења своје
стваралачке моћи и потенцијале. Он развија снаге које ,,дремају” у његовој природи, и, како
каже Маркс, ,,потчињава њихову игру својој власти”. (Вуковић & Вуковић, 2009.)
Рад је органско јединство деловања свести и материјалног деловања. Оснивач марксизма
наглашава да рад представља мисаоно и материјално деловање човека на природу, а у том
процесу дешава се мењање и саме материје у природи и природном процесу. У оквиру тог
процеса, деловање свести се најизразитије испољава у човековој самосвести, односно у
човековој спознаји сопствених потреба, као и у дефинисању циљева. У складу с тим, човек их
прво дефинише, затим ствара планове, формулише идеје, моделе и идеалне схеме материјалних
процеса који ће му омогућити добробит. Значи, човек у оквиру материјалног деловања
преваљује пут од субјективне представе до делотворне активности која се материјализује у
објекту процеса рада. На тај начин се, према Марксу, рад увек испољава као дијалектичко
јединство духовних и телесних снага, мозга и руку, а све то у процесу промене облика
природних ствари у квалитативно нове облике – резултате рада. На тај начин, рад као
перманентно човеково деловање на природу, због њеног мењања и прилагођавања његовим
примарним и изведеним потребама, представља трајну природну нужност – ,,вечити природни
услов људског живота”. Другим речима, рад се испољава као нужда, чак и онда када није
директно условљен задовољењем човекових примарних потреба, односно услова његове
физичке егзистенције и просте репродукције. Према Марксовом мишљењу, постоји и рад који
је растерећен нужности голе егзистенције, али он је могућан тек када та нужност престане,
односно када се остваре материјални услови који је у потпуности задовољавају. ,,Царство
нужности’’ и ,,царство слободе’’ Маркс описује на следећи начин (Вуковић & Вуковић, 2009.):
Као што дивљак мора да се бори с природом да би задовољио своје потребе, да би одржао и
репродуковао свој живот, тако то мора чинити и цивилизовани човек, и он то мора у свим
друштвеним облицима и под свима могућим начинима производње. Његовим развитком
проширује се царство природне нужности, јер се увећавају потребе, али се у исто време
увећавају производне снаге које те потребе задовољавају. Слобода се у овој области може
састојати само у томе да удружени рад, удружени произвођачи, рационално уреде свој промет
материје с природом, да га доведу под своју заједничку контролу, уместо да он њима господари
као нека слепа сила; да га врше с најмањим утрошком снаге и под условима који су
најдоступнији и најадекватнији њиховој људској природи. Али то увек остаје царство
нужности. С оне стране њега почиње развитак људске снаге, који је сврха самом себи, право
царство слободе, али које може да процвета само на оном царству нужности као на својој
основици. Скраћење радног дана је основни услов.

7
3. ЦРТЕ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ЛИЧНОСТИ РЕЛЕВАНТНЕ У ОБЛАСТИ
И/О ПСИХОЛОГИЈЕ

У овом поглављу ће бити дефинисан и разрађен појам црте, као и начин на који су црте у
литератури најчешће структуриране и позициониране у хијерархијском систему личности, те
који је значај особина на различитом нивоу у предвиђању радног понашања. Биће указано на
дилему шире – уже црте у предвиђању радног понашања и биће приказане студије које иду у
прилог једном или другом становишту. (Достанић, 2023.)

3.1. Појам и одређење црте

Црта чини једну од централних тема психологије личности, да је деценијама била на удару
„коалиције― бихејвиоризам – социјална психологија, због чега је био угрожен опстанак
читаве дисциплине. Писано је и о томе да је ипак успела да преживи, и о томе да је актуелна,
важна и незаобилазна тема савремене психологије генерално, а исто тако и И/О психологије.
Такође, утврђено је да су црте нешто што људи, чак и лаици, интуитивно препознају, као мање-
више доследне карактеристике одређеног појединца. То су заступали чак и ситуационисти,
сматрајући их, међутим, грешкама у перцепцији. Ипак, може се рећи и да су људи схватили да
постоје црте још у класично доба, а научни приступ им је само смањио број, обезбедио
поуздане мере и валидирао их. Међутим, досад је врло мало речено о томе шта је то црта
личности и како се она одређује у литератури. (Достанић, 2023.)
Иако су многи пре њега писали о цртама и особинама личности, Гордон Олпорт се с разлогом
сматра зачетником и утемељивачем теорије црта и стога делује оправдано кренути баш од
његовог одређења. Олпорт је још на самом почетку бављења овом темом указивао на то да су
многи аутори пре њега и његови савременици више пажње посвећивали квантитету него
квалитету црта, односно више су се усредсређивали на описивање црта него на дефинисање
њихове суштине и природе. Такође, указивао је да постоји и конфузија између онога што
представља карактер (који може бити обезвређен – енг. devaluated) и онога што се односи на
особине личности (које се процењују – енг. evaluated). Исто тако, приметио је, постојала је
нејасноћа у вези са тим шта је личност и шта је оно што је конституише, те да је веома важан
однос између црта и навика у понашању. Олпорт наводи и да су у његово време црте биле
дефинисане на различите начине, махом на основу емпиријских студија:
а) као независне статистичке варијабле – склоност реаговању која када се поуздано мери
демонстрира се независном од других варијабли.
б) као контигентна виша јединица – динамички тренд понашања који је резултирао
интеграцијом бројних специфичних навика прилагођавања и који изражава карактеристичан
начин реакције појединца на своје окружење и
ц) као неконтигентна виша јединица – генерални и уобичајени начин прилагођавања који врши
директиван ефекат на специфичну реакцију. Особина се не познаје по узроку, него по ономе
што узрокује; не по коренима већ по својим плодовима.

8
Узимајући у обзир сва горе отворена питања, као и проблематику везану за одређење саме
суштине црте личности, Олпорт 1931. године предлаже своју класичну доктрину (Достанић,
2023.):
1) особина је више од самог свог номиналног постојања,
2) особина је више од генерализоване навике,
3) особина је динамичка или барем детерминишућа,
4) постојање особине може се утврдити емпиријски или бар статистички,
5) особине су само релативно независне једна од друге,
6) црта личности, психолошки посматрано, није исто што и морални квалитет,
7) дела, чак и навике, које у нису у складу са неком особином, нису доказ непостојања особине,
8) особина се може посматрати или у светлу личности, чији је део, или у светлу њене
распрострањености у популацији у целини.
У складу са последњом тачком, важно је нагласити да је Олпорт разликовао јединствене (енг.
unique), које касније назива личне диспозиције од заједничких (енг. common) црта личности.
Јединствене црте су значајне за разумевање неког појединца и његове личности у целини, док
су у универзалном – заједничком смислу, оне арбитрарно изоловане у сврхе научних студија
које се баве поређењем појединаца, односно анализом индивидуалних разлика. Већ поменута,
Олпортова дефиниција црте као „неуропсихичке структуре која има способност да многе
стимулусе учини функционално еквивалентним, и да иницира и води еквивалентне (смисаоно
доследне) облике адаптивног и експресивног понашања― подразумева да се ради о личним
диспозитивним својствима. Олпорт је, такође, црте делио на кардиналне (које се могу уочити
код неких људи и чине владајуће страсти које доминирају нечијом личношћу), затим на
централне диспозиције (свако има 5–10 кључних особина које усмеравају живот појединца и
које се истичу) и на секундарне диспозиције (којих има највише, а могу се уочити као
тенденције код појединца, али нису толико упечатљиве и својствене за њега). Поред овога,
Олпорт је разликовао и мотивационе диспозиције од стилистичких, где су прве задужене за
иницирање понашања и мотивације и представљају снажно искуство а друге воде и усмеравају
понашања. (Достанић, 2023.)
Рејмонд Бернард Кател, такође је, као и Олпорт, правио разлику између заједничких (енг.
common) и јединствених (енг. unique) црта, те поставио исту као централни концепт читаве
личности. Међутим, за разлику од Олпорта, за Катела су заједничке црте много важније и то
не само у научном смислу. Наиме, сматрао је он, заједничке црте објашњавају највећи део
варијансе индивидуалних разлика. Према Кателу,заједничке црте произилазе или из генетике
или из спољашњих околности и утичу на све појединце само у различитој мери. Преостала
варијанса у понашању, која се не може објаснити заједничким цртама, последица је неке друге,
специфичније црте, која можда још увек није препозната или екстрахована, али делом и
јединствених црта. Јединствена црта, у ствари, представља јединствену варијансу за
конкретног појединца у конкретној ситуацији или прилици. Кател је сматрао да су заједничке
црте заслужне за две трећине интериндивидуалних разлика, али да значајно објашњавају и
интраиндивидуалне разлике. (Достанић, 2023.)
Ипак, много важнија подела црта, о којој је Кател говорио, јесте на изворне и површинске .
Површинске црте су скупови понашања који су међусобно повезани и који делују као да су
стварне црте, међутим, као такве, нису доследне и стабилне у времену. Оне немају унитарну
основу и последица су интеракције много значајнијих изворних особина. Статистички, оне
представљају кластере варијабли из матрице корелације. Са друге стране, изворне црте су

9
основне, унитарне, независне димензије личности. Статистички, оне се изводе факторском
анализом и свака је представљена јединственим, инваријантним фактором. Површинских црта
има више него изворних, а једна изворна црта може одређивати више површинских, као и што
више изворних може утицати на једну површинску црту. Изворне црте је, према модалитету,
Кател даље делио на црте способности, црте темперамента и динамичке црте. (Достанић,
2023.)
Још једна подела, на коју је Кател скретао пажњу, јесте на шире (опште) и уже (специфичне)
црте. Шире црте су оне које су представљене фактором који одређује више варијабли, док се
уже црте односе на само једну форму и облик понашања. Треба бити опрезан и не мешати уже
црте са јединственим. Специфична црта може бити заједничка свим људима, само је опсег
њеног деловања на понашање узан. О поменутим цртама може се закључивати само када се у
факторску анализу укључе варијабле које припадају целокупној сфери личности ), иначе се
специфичан фактор може помешати са резидуалом неког општијег фактора, чија варијанса није
у потпуности укључена у анализу. (Достанић, 2023.)
Већина аутора, која припада традицији диференцијалне психологије, мање-више на сличан
начин одређује појам црте. За Ајзенка, црта представљаопажену констелацију тенденција
појединца ка акцији, односно актуелне или потенцијалне обрасце понашања организма
детерминисане генетским наслеђем и средином. За Косту и Мекреа црте су ендогене базичне
диспозиције које се могу мењати спољашњим интервенцијама, процесима и догађајима који
могу утицати на њихову биолошку основу. Такође, оне се развијају читав живот, посебно током
прве трећине живота, али су релативно стабилне. Код наведених аутора црте су организоване
хијерархијски, од уских и специфичних до широких и генералних диспозиција, Великих пет
особина. (Достанић, 2023.)
Узимајући све то у обзир, нешто савременије одређење црта личности јесте да су оне стабилни
конструкти индивидуалних разлика који рефлектују поуздане и различите навике,
конзистенције, у обрасцима мишљења, осећања и понашања појединца током времена и у
различитим ситуацијама. А оно што се из већине одређења, теорија и модела може сумирати о
цртама личности јесте:
- базичне тенденције које могу бити различитог степена општости и домета утицаја;
- генетски детерминисане, али се могу мењати под утицајем средине;
- већином заједничке свим људима, али се разликује колико су код кога изражене, те
објашњавају највећи део индивидуалних разлика;
- различите према модалитету, у смислу да ли одређују доминантно когнитивне, емотивне или
мотивационе, понашајнепроцесе;
- латентне, односно нису директно видљиве, о њима се закључује на основу онога што
одређују, на основу онога што је манифестно;
- о њима се закључује или се потврђују помоћу статистичких алата, на првом месту помоћу
факторске анализе;
- хијерархијски су структуриране и смер утицаја је најчешће одгоре надоле; фактори или црте
вишег реда се сматрају узроком заједничке варијансе коју деле фактори или црте нижег реда
који се налазе на истом нивоу у хијерархији.

10
 3.2. Хијерархијска структура црта личности

Као што се могло приметити из појединих дефиниција и одређења, те на основу последње

тачке претходног поглавља, већина аутора сматра да су црте или особине хијерархијски
структуриране у личности. На врху се налазе најопштији и најшири фактори или типови, на
сваком нижем нивоу налазе се све уже и специфичније карактеристике и тако све до најнижег,
где се налазе испољена и опазива С-Р понашања. (Достанић, 2023.)
Један од аутора који је конципирао личност као хијерархијски систем је Р. Б. Кател . На самом
дну се налазе С-Р понашања или ставке из упитника за процену личности, изнад њих
површинске а изнад њих и изворне црте. Кател је такав модел емпиријски потврдио применом
кластеризације корелација и факторском анализом. Факторизацијом изворних црта, односно
факторском анализом другог реда, Кател је дошао и до фактора II реда, тј. до II стратума
личности. Он је чак претпоставио и постојање III стратума, односно фактора III реда који
одређују факторе II реда, али је сматрао да они уопште не морају бити психичке природе, него
могу бити биолошки, можда чак и економски. Треба напоменути и да су, за разлику од фактора
I реда или изворних црта, резултати фактора II реда били мање поуздани, те да је и Кател
добијао различита решења.
Ајзенков факторски модел личности вероватно је најчешћи модел помоћу којег се у
литератури приказује и објашњава хијерархијска структура личности. Према Ајзенку, на дну
хијерархије се налазе специфични одговори или реакције (С-Р). То су појединачна понашања
појединца, која је он испољио или у свакодневном животу или у некој експерименталној тест-
ситуацији и могу представљати или не његове личне карактеристике. Изнад С-Р понашања се
налазе навике (HR; Habitual Responses) које представљају специфичне одговоре појединца у
сличним околностима (на пример оклевање да се разговара са странцима) и односе на то да ће
се нека понашања понављати или у оквиру поновљених тестова/експеримената или ће се
појединац у стварном животу понашати на сличан начин. На трећем нивоу су навике
организоване у особине (на пример: иритабилност, ригидност) које су теоријски конструкти
засновани на опаженим интеркорелацијама одређеног броја различитих навика. На самом врху
се налазе особине организоване у генералне типове, факторе, односно особине које међусобно
корелирају због заједничког извора – типова: Екстраверзије, Неуротицизма и касније
Психотицизма. На слици 1 приказана је хијерархијска структура личности о којој говори
Ајзенк , али на примеру црте Савесност (која није из Ајзенковог модела), према моделу
Паунонен, с обзиром да је управо ова особина једна од значајнијих и истраживанијих у области
радног понашања. (Достанић, 2023.)

11
 Слика 1 - Хијерархијска структура личности према Ајзенковом моделу на
примеру особине Савесност

3.2.1. Ниво особине у хијерархији и предвиђање радног понашања

Узимајући у обзир да је личност хијерархијски структурирана, поставља се питање о томе који

њен ниво, тј. ширина је најадекватнија, када је реч о мерењу и истраживањима која имају за
циљ да доведу у везу карактеристике личности са понашањем у различитим аспектима живота,
те за ову књигу релевантним радним понашањем. Најчешће се мерење и предикција врше на
нивоу или особина или генералних типова према Ајзенковом моделу хијерархије јер су С-Р
понашања и навике исувише специфичне и неконзистентне да би могле бити поуздани
предиктори неке генералне правилности у радном окружењу. Након резултата истраживања о
Великих пет црта и, коначно, модела Косте и Мекреа , студије су најчешће рађене на нивоу
управо тих пет ширих,генералних и базичних фактора. Ипак, има и студија које су се заснивале
на нижем нивоу хијерархије личности, тј. на нивоу фацета . Управо та два различита
становишта су подстакла питање о томе какве особине, шире (генерални фактори личности)
или уже (специфичне фацете), у већој мери предвиђају циљано понашање, односно покренула
су дебату познату и под називом Парадокс веродостојности ширине деловања (енг.bandwithd –
fidelity paradox). (Достанић, 2023.)
Опште и шире црте објашњавају и обухватају већи домен или универзум понашања, што иде у
прилог томе да се очекује да ће моћи боље и поузданије да објасне и радно понашање. Када је
у питању област И/О психологије, у истраживањима је личност највише довођена у везу са
радним успехом операционализованим као општи, једнодимензионални конструкт (који је
природно мултидимензионалан), што иде у прилог томе да та ширина и одговара нивоу
општости ширих црта или фактора. Такође, општих црта има мање него оних ужих,
специфичних фацета, што их чини једноставнијим за истраживачке нацрте и интеграцију
резултата. Исто тако, шире црте, поготово у оквиру Великих пет, чине неки референтни оквир,
када су студије о личности у питању, те, у складу са тим, има много истраживања, што
омогућава и квалитетнију метааналитичку методологију, извођење генералних закључака и
развој теоријских модела. У прилог овом становишту иде истраживање Берика и Маунта , које
је показало да агрегатни скор на Савесности предвиђа различите критеријуме успеха на послу,
боље него специфичне фацете истог. Парцијализација укупног скора на Савесности чинила је
корелацију између њених фацета и успеха на послу занемарљивом. Међу новијим студијама,
12
Салдаго и сарадници добили су резултате да специфични фактори Савесности, када се укупан
скор парцијализује, не предвиђају значајно успех на послу. Дакле, фацете Савесности готово
да не деле ништа заједничко са успехом на послу ван онога што је већ обухваћено укупним
скором на црти. (Достанић, 2023.)
Ипак, има аутора који заузимају супротно гледиште. У прилог томе да се узимају у обзир уже
особине иде то што се коришћењем општих укупних скорова на факторима који су природно
мултифацетни, односно коришћењем комплексних предиктора може разводнити значајан део
варијансе специфичних фацета. Једноставније речено, коришћењем општих укупних скорова
може се занемарити специфични допринос сваке њене фацете или субдимензије. Када се, као
предиктор, користи укупан скор фактора личности, остаје непознато да ли и какав допринос у
предвиђању радног понашања имају његове појединачне фацете. Рецимо, могуће је да само
једна фацета Савесности (нпр. одговорност) предвиђа жељени критеријум, што може довести
до мањег коефицијента повезаности када се у анализу укључи укупан скор на читавом фактору
личности. Могуће је, чак, да поједине фацете могу имати супресорски ефекат једна на другу,
те умањити валидност читаве шире црте, као предиктора. Као илустрација томе, може
послужити студија Плецера и сарадника о повезаности HEXACO особина личности са OCB.
Наиме, они су добили да OCBније значајно повезан са Емоционалношћу, зато што је са њеном
фацетом сентименталност повезан позитивно, а са свим осталим фацетама негативно.
(Достанић, 2023.)
У прилог овом становишту иде студија Паунонена из 1998., која, мора се споменути, није
спроведена на узорку запослених и критеријум није био радно понашање. Резултати су
показали да фацете могу бити инкрементално валидне у предвиђању понашања уз мере
базичних, општих фактора личности, али и обрнуто. Међутим, инкрементална валидност
фацета је била виша него инкрементална валидност генералних фактора. Такође, истраживање
Тета и сарадника , где је једна студија спроведена на студентима који су играли улоге менаџера
а друга на запосленима, показало је да специфичне мере имају већу валидност и, самим тим,
већу предиктивну вредност. Уже црте пружају објашњење повезаности критеријума са ширим,
општијим мерама, а општије мере личности замагљују смислене везе између критеријума и
специфичнијих мера. Студија Бергнера и сарадника , може, такође, помоћи у поткрепљењу
схватања да специфичне црте могу бити корисније у предвиђању радног понашања и
инкрементално валидне преко општих фактора личности. Међутим, уже црте нису биле
значајни предиктори и инкрементално валидне за све критеријуме, као што је, на пример,
задовољство послом. Свакако, закључили су аутори, коришћење генералних мера може
довести до губитка значајне варијансе, коју могу објаснити специфичније мере. (Достанић,
2023.)
Важно је поменути да неки аутори указују и на укључивање и предиктивну валидност фактора
личности, који се хијерархијски налазе на вишем нивоу општости у односу на Великих пет ,
шест или три особине . Дигман је, на пример, нашао потврду за два фактора изнад Великих
пет црта – за фактор алфа (Савесност, Пријатност и Емоционална стабилност) и фактор бета
(Екстраверзија и Отвореност ка искуству). Онс и сарадници нашли су потврду за Дигманов
алфа фактор, с тим да су га назвали интегритет, те показали да је један од важнијих предиктора,
када је у питању радно понашање. Де Јанг је, такође, потврдио Дигманова два фактора,
називајући их стабилност и пластицитет а поједини аутори су закључили и о једном фактору
личности који се налази на самом врху хијерархије, чак изнад стабилности и пластицитета, а
који је дефинисан као генерални фактор личности или црта генералне евалуације. Поједине,
раније споменуте студије показале су да ГФП предвиђа радне перформансе боље од Великих
пет, стабилности и пластицитета, те да оне уз њега губе инкрементални значај у предикцији.
Са друге стране, неки сматрају да се генерални фактор личности показао као концептуално
слаб, те недовољно валидан и поуздан , јер су коваријације међу факторима нижег реда веома
мале и сматра се да оне не потичу из конструктивне валидности, већ су последица стила и
13
склопа одговарања на скалама (негативно постављене ставке међусобно корелирају, као и оне
позитивно постављене). Поред генералног фактора личности, Џаџ и сарадници су препознали
и дефинисали један сложени виши фактор и то баш у контексту радног понашања , те га
назвали језгро самопроцене. Такав сложени фактор обухвата локус контроле, самопоштовање,
низак Неуротицизам и генерализовану самоефикасност и показује се као веома значајан
предиктор, када су у питању критеријуми у области радног понашања.
Из свега наведеног може се закључити да и шире и уже црте имају своје предности. Дебата о
адекватној ширини карактеристика личности је указала који значај може бити у коришћењу и
једних и других мера личности. Тет и сарадници, у својој студији о развоју и садржинској
валидности хипердимензионалне таксономије менаџерских компетенција, сумирали су
предности коришћења како општих, ширих фактора личности, тако и ужих, специфичних
фацета у дизајнирању истраживања и модела. Они су, дакле, закључили да генералне – општије
мере: 1) помажу организовање различитих конструката и пружање референтних оквира; 2)
олакшавају студије о понашању; 3) ометају напоре да се истражује и побољша фит између
појединца и организације (или посла); 4) ограничавају разумевање узрока, ефеката и мера; 5)
доприносе валидацији, наглашавајући њене структуралне аспекте. Са друге стране,
специфичне мере: 1) промовишу комплексност и спречавају идентификацију једноставних
оквира; 2) чине да истраживања о понашању буду тежа; 3) омогућавају много суптилнију
уклопљеност појединца са ситуацијом (организацијом, послом итд.); 4) потребне су за пуно
разумевање узрока, ефеката и мера; 5) доприносе валидацији, наглашавајући садржај
конструкта. (Достанић, 2023.)
Дебата о адекватној ширини карактеристика личности у предвиђању радног понашања
најчешће је разматрана између генералних фактора и њихових фацета. Међутим, треба узети у
обзир ову проблематику и када су у питању специфичне карактеристике појединца које су
њихови аутори концептуализовали ван модела базичних црта личности, а које имају доста
одлика особина личности. Оне јесу, у некој мери, релативно стабилне и представљају
предиспозиције појединаца да се понашају на одређени и доследан начин. Неки од примера су
каријерна адаптабилност или самоефикасност . Ове карактеристике појединца могу бити
формиране на нешто другачији начин у односу на базичне црте личности, уже су и
специфичније од њих, и најчешће су концептуализоване са претпоставком да обухватају неки
део варијансе ван њих, те да дају инкрементални допринос у предвиђању радног понашања и
понашања уопште. Ипак, модели базичне структуре личности, било да су добијени лексичким
, каузалним или еклектичким приступом, подразумевају да генерални фактори личности
објашњавају скоро целокупан универзум различитости људског понашања, те се, у складу са
тим, може рећи да све те специфичне карактеристике појединаца у некој мери припадају
простору базичних црта. То никако не значи да оне у потпуности могу бити објашњене
базичном структуром личности, али да једним својим делом припадају једном или већем броју
општих фактора личности. Дакле, предности и ограничења коришћења специфичнијих
особина у односу на општије треба узети у разматрање и када су поменуте карактеристике
личности у питању. Ипак, када су у питању описане специфичније карактеристике појединца,
не треба заборавити да су научне студије једно, а практична примена скала за њихово мерење,
у контексту процене појединаца, сасвим друго, на пример у оквиру процеса професионалне
селекције или процене потенцијала. Рачунање коефицијената повезаности варијабли не захтева
стандардизоване мере. Када је реч о процени карактеристика личности појединаца,
нестандардизоване мере су нам готово неинформативне, односно треба водити рачуна да иако,
на пример, локус контроле добро предвиђа неки значајан исход у оквиру радног понашања,
уколико немамо стандардизовану меру, ми у оквиру селекције не можемо закључити да ли
појединац има висок, просечан или испод просека скор. За већину ових карактеристика
личности нису дефинисане стандардизоване мере и тестови. (Достанић, 2023.)

14
Треба имати у виду и да је проблематика око адекватне ширине црте неретко маскирана у
литератури, у смислу да се генерални фактори и њихове фацете могу наћи под истим термином
– особине или црте, изузев у студијама које се конкретно баве овом темом. Међутим, при
дизајнирању студија је веома важно поћи од тога шта је циљ – да ли детаљно разумети релације
или екстраховати опште закључке и дефинисати референтне оквире. Како Джадж и Камејер-
Милер сматрају, није право питање да ли су боље шире или уже мере, него када су боље шире
а када уже.
Поред овога, потребно је водити рачуна и о пропорционалности ширине и комплексности
предиктора и критеријума. Међутим, то не значи да главни критеријум треба да буде
усклађеност предиктора и критеријума према ширини, већ и према садржају. Усклађеност по
ширини треба да буде оптимална, али само онда када има психолошког смисла. Сходно томе,
може се очекивати да ће онај предиктор који је хијерархијски и садржински ближе жељеном
критеријуму бити у већој мери валидан предиктор. Такође, треба бити опрезан у извођењу
закључака, када је у питању резидуална варијанса у оквиру мултиваријатних статистичких
поступака, рецимо, вишеструке регресионе анализе. Наиме, у мултиваријатним поступцима,
где би се, на пример, укључиле фацете или специфичније карактеристике неке шире црте може
доћи до супресорског ефекта који доводи до тога да неки предиктор изрази повезаност са
критеријумом који није постојао у биваријатном односу или је, чак, био и супротног смера. У
складу са тим, остаје отворено питање: шта је „остало― од читаве особине када се њен један
део парцијализује? Шта, на пример, остаје од фацета Савесности када се добар део заједничке
варијансе, које оне деле а која представља управо и тај фактор личности, парцијализује? И на
крају, да ли уопште представља разлику ако нешто меримо „једном мером― или са више
специфичнијих мера које, када се саберу, представљају меру оног ширег фактора изнад?
(Достанић, 2023.)

15
4. ИНТЕГРАЦИЈА ЛИЧНОСТИ И ДИНАМИЧКИХ ПРОЦЕСА -
ОДРЕЂИВАЊЕ РАДНОГ ПОНАШАЊА

У предвиђању понашања, аутори најчешће полазе или од тога да акценат стављају на релативно
стабилне индивидуалне разлике или на процесе помоћу којих се објашњава механизам који
води до жељеног, циљаног исхода. Када се говори о личности, она је најчешће
деконтекстуализована, док, са друге стране, највећи број процесних модела искључује
индивидуалне разлике . Другим речима, углавном се прича или о цртама или о процесима међу
којима је можда и најважнији процес саморегулације. У питању је виши когнитивни процес
који води алокацију пажње, времена и напора кроз активитет усмерен ка остваривању циља,
те штити неку намеру од тога да буде замењена неком другом акцијом пре него што намеравана
акција буде завршена. Једноставнијим језиком речено, у питању је когнитивни, вољни процес
који омогућава да се фокусирамо на остварење неког циља и да будемо истрајни све док се он
не реализује. Међутим, интегрисање процеса саморегулације и индивидуалних разлика је
веома важно и теоријски за област И/О психологије, а свакако и практично, у смислу
предвиђања жељених радних исхода. Саморегулација је саставни део скоро свих процесних
модела објашњења мотивације за рад (Теорија постављања циљева;Теорија
самодетерминације) и неодвојива је од емоција или стреса, што се све и те како одражава на
радне перформансе и веома је важно за И/О психологију уопште. Сходно томе, у новијим
студијама се све више говори о саморегулацији, која се тако доводи у везу с разним актуелним
исходима у радном понашању. (Достанић, 2023.)
Између осталих, Бакер и Ерлеманс испитивали су, на основу процеса саморегулације, однос
радног ангажмана и организационог грађанског понашања, затим су Бакер и Де Врис
анализирали сагоревање на послу кроз процес саморегулације, а Лекс и сарадници су кроз
перспективу саморегулације објашњавали развој предузетништва код појединаца. Са друге
стране, већ је на више начина указано колико су индивидуалне разлике важне, када им
прилазимо на прави начин и колико је значајно за савремену И/О психологију да покуша да
интегрише оне своје делове који су историјски развијани одвојено захваљујући
епистемолошким и концептуалним разликама које су у неким раздобљима деловале као
непремостиве. (Достанић, 2023.)
Премда су често разматране независно, јасно је да се индивидуалне разлике лако могу уочити
према степену или начину саморегулације и самоконтроле и то нарочито када се говори о
домену темпераменталних црта, на првом месту о импулсивности. Импулсивност је саставни
део ширих домена или фактора личности у оквиру већине базичних модела, на пример
Екстраверзије и после Психотицизма у оквиру Ајзенковог ПЕН модела (Psychoticism,
Extraversion, Neuroticism), затим Савесности из Петофакторске теорије личности, те
представља бихејвиорални систем активације у Грејовом неурофизиолошком моделу. У складу
са тим, када се говори о индивидуалним разликама и процесима заједно, најчешће је то у
контексту како особине личности утичу на саморегулацију. Па тако, Хојл наводи на који се све
начин импулсивност може одразити на процессаморегулације. Са једне стране, особе са
ниском контролом, тј. импулсивне особе биће склоне да превише мењају фокус и да реагују
нагло и непромишљено, што може довести до слабије саморегулације. Са друге стране,
превише контролисане особе могу исто тако бити слабије адаптабилне и лошије у
саморегулацији јер могу бити ригидне, превише организоване и нереактивне. Међутим, обе
тенденције у неким сценаријима могу бити високо адаптабилне, прва у оном који захтева
интензивну социјалну интеракцију а друга у оном који изискује велику упорност и
подразумева снажан притисак. Блиско импулсивности, и дизинхибиција може бити значајна
детерминанта саморегулације јер код оних који имају висок скор може довести до слабије
ефикасности, због честог мењања фокуса пажње (што може бити позитивно у ситуацијама које

16
захтевају високу вигилност), а код оних који имају низак скор може правити проблем у
тренутку када је потребно брзо пребацивање с једног садржаја на други (може бити корисно у
ситуацијама које траже снажан тенацитет).
Мекре и Локехофова наводе да особе које имају високу самоконтролу (и самим тим су
успешније у процесима саморегулације) имају низак неуротицизам и високу савесност. У том
смислу, процес саморегулације представља саставни део структуре личности у оквиру
Петофакторског модела Косте и Мекреа на нивоу црта. Поред тога, ФФТ обухвата механизме
саморегулације и на процесном нивоу и то на начин да они представљају динамичке путеве
између свих блокова/елемената личности, рецимо између карактеристичних адаптација и селф-
концепта. Надаље, Мекре и Локехофова наводе на који начин фактори личности могу
одређивати елементе процеса саморегулације, који су заједнички већини његових одређења:
стандарде понашања – евалуативне механизме; афективне реакције на самоевалуацију и
корективне механизме. На првом месту, особине личности могу утицати на то какве ће циљеве
појединац себи поставити и какве ће стандарде очекивати. (Достанић, 2023.)
Па тако ће, на пример, екстравертни и савесни појединци постављати изазовније циљеве, док
ће особе са високим неуротицизмом гледати максимално да избегну неуспех, што потврђује и
студија Джаджа и Илиеса. Екстравертни и пријатни појединци ће чешће бирати оне циљеве и
пројекте који подразумевају сарадњу са другима и удруживање, а особа отворена ка искуству
ће бирати пројекте и постављати себи циљеве у већем броју различитих домена. Даље,
Екстраверзија и Неуротицизам су значајне детерминанте афективних тенденција и
доминантног расположења, па се може очекивати да ће екстраверти бити склонији ка
позитивној процени исхода својих активности, а појединци са израженим неуротицизмом
обнуто. Такође, екстравертни појединци ће емоционално позитивније реаговати на
дискрепанцу између постављених циљева и самопроцене успеха и исхода акције, а они са
високим неуротицизмом негативније. Када су у питању корективни меанизми, високо савесне
особе ће се пре држати првобитно постављеног циља и улагати додатне напоре да га остваре,
док ће пријатне и екстравертне особе, на пример, пре тражити подршку и помоћ у свом
социјалном окружењу. Сумиран ефекат, према Хојлу, који Великих пет црта могу имати на
процесе саморегулације приказан је на слици 2. Хојл наводи да поред горенаведеног начина
интеграције личности и саморегулације, који он назива дистално-проксимални приступ,
постоје још два и то приступ условног утицаја и концептуално интегрисани приступ.
(Достанић, 2023.)
Дистално-проксимални приступ подразумева да су личност и процесуирање информација у
каузалном односу утицаја на понашање. То значи да се утицај особине личности на понашање
одвија у оквиру неког актуелног процеса. У том смислу, особине су дистални, удаљени утицаји
који делују на понашање кроз неки проксимални, ближи актуелни процес саморегулације.
Приступ условног утицаја подразумева истраживање саморегулаторних процеса на
различитим нивоима димензије темперамент и црта личности. Дакле, анализира се какви су
саморегулаторни процеси на ниском, средњем и високом нивоу црте. За овакве студије није
неопходно да се ни личност ни процес саморегулације претходно доводе у везу са неким
специфичним понашањем. У овом приступу није примарни циљ да се испита ефекат личности
на понашање, нити особина уопште мора бити евидентно и директно релевантна за
саморегулацију (иако често то јесте барем на неком нивоу црте). Пример такве особине је селф-
мониторинг и он се односи на самопосматрање и самоконтролу појединца засновану на
ситуационим знаковима са циљем да се постигне друштвена прикладност. Они који имају
висок скор на селф-мониторингу ће социјалне знакове тумачити у односу на јавни селф,
анализирајући актуелног себе у односу на друштвене стандарде, и тежиће да се што више
уклопе са околином. Са друге стране, они са ниским скором на селф-мониторингу ће
анализирање социјалних знакова заснивати на личном селфу, поредивши актуелног себе са

17
личним стандардима, и тежиће да се околина прилагоди њима. Дакле, кључни аспекти
саморегулације су другачији на различитим нивоима селф-мониторинга. (Достанић, 2023.)

Слика 2 - Повезаност Великих пет особина и специфичних аспеката

саморегулације

У претходна два приступа, и личност и процеси саморегулације су одвојено операционално

дефинисани и мерени, те се интегришу, у статистичком смислу, на подацима. Међутим, трећи
– концептуално интегрисани приступ подразумева да су личност и процеси саморегулације
симултано концептуализовани тако да се дефинисање и мерење једног односи и обухвата и
друго. Дакле, повезивање личности са процесима саморегулације је веома значајно за област
И/О психологије. Као прво, такви модели нам скрећу пажњу на комплексност односа и
сложеност симултаних малих ефеката које личност има на понашање, што помаже да се
поставе реалистичнија очекивања о предиктивној валидности црта. Ситуација је још сложенија
уколико се узме у обзир да појединац не делује из једне црте појединачно, него да његово
понашање одређује читав профил личности, односно склоп црта које има. То значи да оне
понекад могу имати и супротстављена дејства која на крају могу значајно умањити или
анулирати коефицијенте у емпиријским студијама. На примеру саморегулације се види (Слика
2) да висока Савесност и висок Неуротицизам могу имати супротстављена дејства, а притом
не смемо заборавити да појединци могу имати високе скорове на обе особине истовремено.

18
Друго, баш ова сложеност односа указује на то да не треба гледати коефицијенте повезаности
општих димензија из домена личности и радних перформанси и понашања искључиво
генерално, већ да треба бити свестан „ситнијих― и конкретнијих ефеката, које одређене црте
могу правити на различите процесе који воде до понашања које послодавци прижељкују.
(Достанић, 2023.)

19
5. ЗАКЉУЧАК

У овом семинарском раду истраживали смо јединство између личности и односа према раду,
фокусирајући се на елементе психологије и социологије рада. Путем анализе појма људског
рада као социолошке категорије, увидели смо да рад није само физичка активност, већ и
друштвена конструкција која обликује и интегрише различите аспекте нашег живота. У
разматрању црта и карактеристика личности релевантних за област психологије и
организације, открили смо да је личност комплексан конструкт који укључује различите
димензије, од којих свака може утицати на наше односе према раду. Кроз анализу хијерархијске
структуре црта личности, приметили смо да постоји веза између нивоа особина и предвиђања
радног понашања. Ово нас наводи на разматрање утицаја личности на радне процесе и
резултате. Интегрирајући личност и динамичке процесе у одређивању радног понашања,
отворили смо врата за дубље разумевање интеракције између појединца и његовог радног
окружења. Препознали смо значај усаглашавања личних карактеристика са захтевима рада, као
и улогу коју играју динамички процеси, као што су мотивација, задовољство радом и
ангажованост. Укључујући психолошке и социолошке перспективе, овај рад пружа комплексан
увид у везу између личности и односа према раду. Истражујући ову тему, откривамо нове
начине како да разумемо и подржимо радну средину која поштује различитости и
индивидуалне потребе сваког запосленог. Кроз дубље разумевање самих себе и других у
контексту рада, можемо створити здравије и продуктивније организације.

20
ЛИТЕРАТУРА
Вуковић, М., & Вуковић, А. (2009.). Социологија. Бор: Народна библиотека Србије, Београд.
Вулин, А. (.). Увод у социологију. Брчко: Интернационални универзитет Брчко.
Достанић, Ј. (2023.). Психологија личности у области рада – да ли су нам очекивања
реалистична? Нови Сад: Факултет за правне и пословне студије др Лазар Вркатић у
Новом Саду.

21