Professional Documents
Culture Documents
ИСТОРИЈА РУСКОГ ЈЕЗИКА
ИСТОРИЈА РУСКОГ ЈЕЗИКА
ИСТОРИЈА РУСКОГ ЈЕЗИКА
конјугацијом и оне без конјугације. Они који су имали конјугацју имали су три начина:
инфинитив (који се заврашаво суфиксами –ти, -чи нести, речи, који се јавља
застарјелим обликом именица И основа у дативу и локативу)
супин ( карактерише га суфикс –тQ, користио се послије глагола кретања и
означавао је циљ тог кретања, послије супина глагол није био у акузативу већ у
генитиву. Супин је рано замијењен инфинитивом. Јавио се као застарјела форма
именица У основа)
партиципи (гл. придјеви, причастие)
У облике који имају конјугацију спадају глаголи,. Поред њих у гл. врсте убрајају се
партиципи и десупстантиви (инфинитив и супин.) У даљем развоју партивципа формирају
се 2 хибридне врсте – гл. придјеви и гл. прилози – у средњеруском.
У староруском језику смо имали 3 лица: једнину, множину и неодређено лице. Имали смо
категорију начина (у ИЕ је било више гл.начина).
Категорија придјевског вида и гл. вида је словенска иновација. У старор. је била у фази
формирања. Категорија залога (актив и пасив) карактерише партиципе.
ГЛАГОЛСКЕ ОСНОВЕ
Као у срј и у староруском све гл. форме су се образовале од двије основе: инфинитивне и
презентске или будуће од облика 3. лице мн. садашњег времена, гдје је основе све осим
личног наставка –атq и –утq.
Помоћу инф. основе образовали су се: инфинитив, супин, аорист, имперфекат, партиципи
на –л, трпни и радни партицип прошлог времена.
У зависности од облика садашњег времена, сви гл. старор. језика дијелили су се на 5 врста
– 4 тематске и 1 атематска. Тематским називамо глаголе при чијем се образовању
насатавцу везују за основу помоћу тематског вокала. А атематски глаголи су они код
којих се наставци везују директно за коријен.
У прву врсту спадају глаголи код којих се основа садашњег или простог будућег времена
у 1. лицу јд. и 3 лицу мн. завршава на тврди сугласник. У 2. лицу јд. налазимо тематски
вокал –е.
У другу врсту спадају они глаголи код којих се у 1. лицу јд. и 3. лицу мн. основа завршава
на твдри сугласник, али који имају у саставу основе суфикс –ну-.
У трећу врсту спадају глаголи код којих се основа завршава на Ј или меки сугласник
настао јотовањем. вяжуть гдје је Ж настало до zj.
Глаголи атематске врсте садрже свега пет глагола: бQти, дати, yсти, вyдyти (знати), имати.
У 1. лицу јд. имали су облике на –мq: есмq, дамq, yмq, вyмq, имамq. А у 2. лицу јд.
наставак на –си. еси, даси, yси, вyси, али имаши.
V класс
быти дати имати
ед. ч. 1-е л. Eсмь дамь имамq
2-е л. Eси даси имаши
3-е л. Eсть дасть иматq
мн. ч. 1-е л. Eсмъ дамъ имам
2-е л. Eсте дасте имате
3-е л. соуть дадAть имоут
дв. ч. 1-е л. Eсвy давy имавy
2-е л. Eста даста имата
3-е л. Eста даста имате
Глагол бQти, има облике и по првој врсти: буду, будешq, будетq
В формах 2-го и 3-го лица ед. ч. и в 1-ом лице
мн. ч. произошел переход [е > ‘o] (по аналогии и во 2-ом лице мн.
ч.).
В форме 2-го лица ед. ч. в старославянском языке было только
окончание –ши, а в древнерусском языке встречаем как –ши, так и –
шь, последнее и закрепилось в русском языке.
В форме 3-го лица ед. ч. в древнерусском языке было окоча-
ние –ть (при –тъ в старославянском), но приблизительно с XIII в.
окончание –тъ появляется и в древнерусском языке.
От глагола быти сохранилась лишь форма 3-го лица ед. ч.
(есть) и отчасти форма 3-го лица мн. ч. (суть), которая употребля-
ется только в книжной, письменной речи.
ПРОШЛО ВРИЈЕМЕ
У почетној фази старор. језика била су 2 проста прошла времена: аорис и имперфекат и 2
сложена: перфекат и плусквамперфекат.
Аорист је у дрр. био само сигматски (у стсл је могао бити стари сигматски, нови
сигматски и асигматски). Аорист означава просто прошло вријеме, које означава радњу
која се не понавља и која је у потпуности извршена у прошлости. Данас се аорист
замјењује формом прошлог времена глагола свршеног вида.
ИМПЕРФЕКАТ
Имперфекат се по свом значењу јавља као просто прошло вријеме које означава радњу
која се неограничено понављала у прошлости. Данас га преводимо глаголима прошлог
времена несвршеног вида.
ПЕРФЕКАТ
Перфекат је сложено прошло вријеме, које се гради од помоћног облика глагола бQти у
садашњем времену и партиципа прошлог времена на –л, који се мијењао по роду и броју.
По свом значењу перфекат је означавао резултат прошле радње, који се сачувао у
садшњем времену.
Перефекат је рано изгубио помоћни глагол. Губитак помоћног глагола почео је 3. лицем
гдје присуство субјетка сматра помоћни глагол непотребним.Пошто је помоћни глагол
указивао на лице, у улози субјекта јављале су се прво именице и замјенице. Тако је
губитком помоћнмог глагола, остао перфекат са обликом на –л. У 14. вијеку ова форма
перфектам је истиснула облике имперфекта и аориста и постала јединим олбиком
прошлог времена у руском језику.
ПЛУСКВАПЕРФЕКАТ
ЗАПОВИЈЕДНИ НАЧИН
Форма 1. лица мн. заповиједног начина била је изгубљена, али почетком 12. вијека за овај
облик користио се облик 1. лица јд. презента. Од облика презента, разликовала се
интонационо.
КОНДИЦИОНАЛ
Мн. ч.
Дв. ч.
Јављају се као хибридна врста ријечи. Настали су током друге подјеле ријечи на врсте,
када су се имена раздвојила на именице и придјеве. Узрок њиховг настанка је промјена у
категорији падежа, што се односи на синкретизам старог генитива и аблатива што је
довело до семантичке преоптерећености. Посесива нема у другим ИЕ језицима. Они улазе
у парадигму именица.
Посесивни генитив именица употребљава се само ако је грађен одедбеном ријечју – само
ако има атрибут.
sQn божии.
Овим суфиксом су издвојене и посесивне замјенице мои, твои, свои при чему је Ј из
суфиска јотовало крајњи сугласник основе.
Суфиск Ј био је жив у кругу неких јо основа у позном стсл, али га је истиснуо суфиск –ов.
Поред посесивних придјева у ужем смислу који означавају припадање, помоћу суфиска Ј
градили су се и квалитативно посесивни придјеви са значењем посједовања.
Посесивни суфикс -qнq настао је као сложени суфикс он Н + Јq, при чему је Ј јотовало Н.
братqнq
Употребљавало се код заједничких именица. Код властитих се среће само код топонима.
Њим се изводе посесиви са значењем сродних и породичних односа. мужqнq, женqнq
Конкурисали су му суфикси –ин, -ов, -ев. На основу овог суфикса у другој половини 18.
вијека развио се суфикс –нин да би се појавило посесивно значење братинин.
именице и кратко основа, при чему је он овдје био најчешћи јер су га користили именице
мушког и женског рода у сивм значењима.
Изузетак су оне именице са значењем сродничких односа, које су имале суфикс –qнq.
Суфикс –ин имале су именице а и ја дуго основа, на које је он пренијет са и кратко основа.
Именице на –телq које су означавале вршиоца радње номина агентис градиле су посесив
помоћу суфикса -евq. оучителевq