1

2
 Naslov originala:
Key of Light

NORA ROBERTS

Prevod sa engleskog:
Aleksandra Kovačević

BDR MEDIA d.o.o.

2022.

3
 Za Keti Onorato,
jer je moj čuvar.

Stvarati i u stvaranju živeti,

Biti silniji nego što nam je darovano,
Uz maštu dobijamo kako dajemo
Život koji zamišljamo.

Džordž Bajron

4
 Prvo poglavlje

Oluja se obrušila na planine, šaljući potoke kiše koji su padali na zemlju uz

glasan zvuk nalik metalu koji udara o kamen. Munje su parale nebo spuštajući
se na zemlju kao baražna paljba topova među oblacima.
Osećalo se nekakvo zlo u vazduhu, kao da priroda želi da pokaže svoju
žestoku narav, ključajući i dokazujući svoju moć.
A to je savršeno odgovaralo trenutnom raspoloženju Melori Prajs.
Zar se nije i sama nedavno zapitala šta bi još moglo da krene naopako. Kao
odgovor na njeno potpuno retoričko pitanje, nastalo iz lične iscrpljenosti,
priroda joj je sada - sa svim svojim gnevom majke Zemlje - pokazivala koliko
stvari zaista mogu da budu loše.
Negde ispod haube njene slatke, male mazde mogla je da čuje zloslutno
kloparanje, a čeka je još devetnaest rata pre nego što taj auto zaista i postane
njen. Da bi uspela da otplati sve te rate, mora da sačuva svoj posao.
A ona mrzi svoj posao.
On nije bio zapisan nigde u Velikom životnom planu Melori Prajs, koji je
počela da sastavlja još u osmoj godini. Dvadeset godina kasnije, taj nacrt je postao
detaljan i organizovan spisak, zajedno sa naslovima, podnaslovima i referencama.
I ona bi se svakog prvog januara, svake godine, bez greške, ponovo vraćala tom
spisku i pregledala ga, u slučaju da je potrebno uneti neke ispravke.
Ona bi trebalo da voli svoj posao. Tako je, vrlo jasno i precizno, pisalo pod
odeljkom KARIJERA.
Radi u galeriji već sedam godina, poslednje tri kao menadžer, i sve to se
potpuno poklapalo sa njenim Planom. Ona je to zapravo volela - bila je okružena
umetnošću, i gotovo da je imala potpuno odrešene ruke po pitanju sastavljanja
svake izložbe, nabavke, promocije i postavke za sve događaje.
Činjenica je da je počela da doživljava galeriju kao da je njena, i znala je vrlo
dobro da se i ostalo osoblje, klijenti, umetnici i majstori osećaju skoro isto tako.
Džejms Pi Horas jeste možda vlasnik te fine male galerije, ali nikad nije
dovodio u pitanje Melorine odluke, a u onim izuzetno retkim trenucima kad bi
došao u posetu galeriji, uvek bi pohvalio nju lično, njen izbor novih eksponata,
ambijent galerije, kao i samu prodaju.
Sve je bilo savršeno, kao što je Melori i očekivala od svog života. Uostalom,
ako sve nije savršeno, koja je svrha?

5
 Sve se promenilo kad je Džejms rešio da se ratosilja komotnog statusa neženje
u kom je uživao pedeset i tri godine, i kada je našao sebi mladu seksi ženu. Ženu,
pomislila je Melori i s gađenjem začkiljila svojim čelično plavim očima, koja je
odlučila da joj galerija postane lični ljubimac.
Nije bilo bitno što nova gospođa Horas ne zna apsolutno ništa o umetnosti, o
poslu, o odnosima s javnošću, ili o tome kako bi trebalo da se ponaša prema
zaposlenima. Džejms je ispunjavao sve želje svojoj Pameli, i tako je Melorin
posao iz snova postao njena svakodnevna noćna mora.
Ali ona se nekako nosila s tim, pomislila je Melori sama za sebe dok se
naprezala da vidi kroz zatamnjenu i kišom prekrivenu šoferšajbnu. Smislila je
svoju strategiju; prosto će samo čekati da Pamela nestane. Ostaće smirena i
fokusirana na sebe, sve dok ne prođe tu gadnu malu prepreku i dok njen put
ponovo ne postane savršeno prohodan.
A sad je i ta odlična strategija pala u vodu. Izgubila je živce kad joj se Pamela
usprotivila i sprečila je da naruči savršenu staklenu vitrinu za galeriju, već je
umesto toga savršeno organizovanu galeriju pretvorila u pravu rupu, praveći
svakodnevno nered i zatrpavajući je ružnim stvarima.
Bilo je nekih stvari koje je Melori mogla da toleriše, govorila je sama sebi, ali
tu definitivno ne spada situacija u kojoj bi je neko ošamario sopstvenim
užasnim umetničkim ukusom, i to usred lično njenog prostora.
S druge strane, to što je planula na ženu vlasnika galerije i nije bio pravi put
do sigurnog posla. Posebno ako su tom prilikom upotrebljene reči kratkovida,
plebejska kurvo.
Munja je iznad njene glave pocepala nebo na pola i Melori se trgla kad se
setila kako je izgubila živce pred njom. To je zaista bio izuzetno loš potez s njene
strane, a to je samo dokazivalo šta sve može da se desi kad se čovek prepusti
sopstvenoj naravi i impulsima.
A povrh svega toga, prosula je kafu s mlekom na Pamelino eskadino1 odelo.
Ali to jeste bilo slučajno.
Skoro slučajno.
Ma koliko da ju je Džejms cenio, Melori je znala da posao od kojeg je zavisila
visi o veoma tankoj niti. A kada se ta nit potpuno prekine, ona će da potone. U
malom, lepom i slikovitom gradiću Plezent Veli jedva da je bilo nekoliko
umetničkih galerija. Ili će morati da pronađe nešto drugo čime će da se bavi, ili će
morati da se seli odatle.
A nijedna od tih mogućnosti joj nije bila nimalo draga.
Volela je Plezent Veli, volela je da bude okružena planinama zapadne
Pensilvanije. Volela je taj osećaj života u malenom gradiću, tu mešavinu običnog

1
Escada, jedna od izuzetno skupih i kvalitetnih modnih kuća, prim.prev.

6
i prefinjenog koja je privlačila turiste sa svih strana sveta, a volela je i gomile ljudi
koji su dolazili iz Pitsburga, bežeći u njen gradić u želji da impulsivno provedu
lep vikend.
Čak i dok je bila dete, odrastajući u predgrađu Pitsburga, Plezent Veli je bio
upravo onakvo mesto u kakvom je maštala da će živeti jednog dana. Žudela je za
visokim brdima različitih tekstura koja su bacala duboke senke, uskim uličicama
grada u dolini, jednostavnošću ritma malog grada, prijateljskom ponašanju
komšija. Sama odluka da se jednog dana nastani u slikovitom Plezent Veliju je
doneta jednog dana kad je imala četrnaest godina, kada je tu provela produženi
praznični vikend sa svojim roditeljima.
Upravo onako kao što je odlučila, dok je lutala galerijom te pradavne jeseni,
da će jednog dana postati sastavni deo tog prostora.
Naravno u to vreme je bila ubeđena da će tu visiti njene slike, ali to je ipak
bila jedna stavka na njenom spisku koju je bila prisiljena da precrta umesto da je
štiklira kao ostvarenu.
Ona nikada neće biti slikarka. Ali je morala, bilo je neophodno, da bude
uključena u umetnost i okružena njom.
Ipak, nikako nije želela da se preseli nazad u grad. Želela je da zadrži svoj
prekrasan, prostran stan, dve ulice udaljen od galerije, sa pogledom na Apalači
planine, sa starim drvenim podovima koji su škripali i zidovima koje je prekrila
brižljivo odabranim umetničkim delima.
Ali nada da će se to zaista ostvariti bila je neprozirna poput ovog mračnog,
olujnog neba.
Melori je duboko uzdahnula i priznala sebi da nije bila oprezna sa svojim
novcem. Nije videla svrhu da njen novac čuči u nekoj banci kad je mogla da ga
pretvori u nešto lepo u šta može da se gleda ili može da se obuče. Sve dok je
neiskorišćen, novac je samo parče papira. A Melori je imala običaj da koristi baš
mnogo papira.
Bila je u minusu u banci. Ponovo. Sve njene kreditne kartice su iskorišćene
do maksimuma. Ista stvar. Ali, podsećala je stalno sebe, imala je zaista sjajnu
odeću. A imala je i dobar početak veoma impresivne kolekcije umetnina. Koju će
morati da proda, komad po komad, i to najverovatnije po nižoj ceni, samo da bi
zadržala krov nad glavom ako Pamela reši da istera svoje do kraja.
Ali možda će joj ovo veče doneti malo sreće i malo više vremena. Nije želela
da ide na prijem u Voriors pik. Kakvo nadmeno ime za zastrašujuće prastaro
imanje, pomislila je. U nekom drugom trenutku bi bila oduševljena prilikom da
vidi unutrašnjost te velike, stare vile, koja se nalazila visoko na litici. I da se
pomeša sa bogatašima koji bi možda mogli da budu pokrovitelji umetnosti. Ali
sama pozivnica je bila veoma čudna - napisana elegantnim rukopisom na teškom
papiru boje kamena, sa logom starinskog, ukrašenog zlatnog ključa u zaglavlju
papira. Mada se ta pozivnica sad nalazila duboko u njenoj večernjoj tašni zajedno

7
sa njenom pudrijerom, karminom, mobilnim telefonom, naočarima, olovkom,
vizitkartama i deset dolara, Melori je dobro zapamtila svaku reč na njoj.

Želimo da uživamo u tvom prisustvu.

Na koktelu i razgovoru.
U osam časova uveče, četvrtog septembra,
U Voriors piku.
Ti si ključ. Brava te čeka.

Dakle, šta kažeš, koliko je to čudno, pitala je Melori samu sebe i stegla zube
kad se njen auto zatresao pod snažnim naletom vetra. S obzirom na to koliko sreća
u poslednje vreme nije bila na njenoj strani, to je sigurno neka najobičnija
piramidalna šema i prevara.
Ta kuća je bila godinama prazna. Znala je da ju je nedavno neko kupio, ali
nije bilo detalja o kupoprodaji. Zapamtila je samo da ju je kupila neka firma pod
imenom Trijada. Pretpostavljala je da je u pitanju nekakva korporacija koja želi
to mesto da pretvori u hotel ili u nekakvo odmaralište.
To naravno nije nikako objašnjavalo zašto pozivaju menadžerku umetničke
galerije na koktel, a ne samog vlasnika i njegovu nesnosnu ženu. Pamela je bila
prilično uvređena što nije bila pozvana - i to je bilo nešto.
Ipak, Melori je umalo odbila da dođe večeras.
Nije imala koga da povede - što je bio samo još jedan od aspekata njenog
života koji je trenutno bio u rasulu - a pomisao da se sama vozi visoko u planine,
do kuće koja je izgledala kao da je izašla iz nekog holivudskog horor filma, samo
zbog nejasne pozivnice koja joj je unosila nemir i svakako nije bila na spisku
zabavnih stvari koje bi trebalo da radi usred radne nedelje.
Na pozivnici se čak nije nalazio ni kontakt niti broj telefona koji bi mogla da
pozove da potvrdi svoj dolazak.
A to je, po njenom mišljenju, bilo zaista arogantno i bezobrazno. Nameravala
je isto tako arogantno i bezobrazno da ignoriše tu pozivnicu, ali je Džejms spazio
kovertu na njenom stolu.
Bio je toliko uzbuđen, toliko oduševljen idejom da ona tamo ode, da joj je
dosađivao kako mora da mu precizno prenese sve detalje unutrašnjosti kuće kad
se bude vratila. Takođe ju je podsetio da bi bilo odlično za posao ako bi mogla, s
vremena na vreme, diskretno da ubaci galeriju u razgovor s drugim ljudima na
koktelu.
Kad bi uspela da zadobije nekoliko novih klijenata večeras, to bi možda
moglo da poništi situaciju s eskadom i njen komentar o kurvi.

8
 Njen auto se mučio da se izvuče uz uzak put koji je vodio kroz gustu i mračnu
šumu. Uvek je smatrala da ta brda i šume odaju utisak Uspavane doline 2, koji se
osećao u čitavom njenom prelepom gradiću. Ali ovog trenutka, uz sav ovaj vetar,
kišu i mrak, prisećala se manje prijatnih delova te prastare priče, a koji su bili
malo previše zloslutni za njeno trenutno stanje uma.
Ako je to što lupa ispod njene haube iole ozbiljno, moglo bi da joj se dogodi
da se automobil pokvari i stane, a ona da ostane sklupčana na sedištu unutra
slušajući jecaje i šamaranje oluje, zamišljajući bezglavog konjanika, čekajući
šlep-službu koju nije imala čime da plati.
Očigledno, jedina nada je da joj se auto nikako ne pokvari.
Učinilo joj se da je kroz kišu i drveće videla na tren udaljenu svetlost, ali njeni
brisači, koji su radili najvećom brzinom, jedva su uspevali da sklone u stranu
poplavu koja se obrušavala iz oblaka.
Kada je munja ponovo zaparala nebo, čvrsto je stegla svoj volan. Volela je
pravu, opasnu oluju isto koliko i svako drugi, ali bi više volela da u njoj uživa iz
udobnosti kuće, bilo koje kuće, dok pijucka čašu vina.
Bila je sigurna da je blizu. Koliko je uopšte ovaj put mogao da se penje pre
nego što ne sleti s druge strane planine? Znala je da se Voriors pik nalazi na vrhu
litice, čuvajući dolinu koja se prostirala pod njim. Ili gospodareći nad tom
dolinom, zavisi kako želite da gledate na to. U svakom slučaju, ona već nekoliko
kilometara nije susrela na putu nijedan drugi automobil.
Što je samo bio dokaz da niko ni s pola mozga nije toliko lud da vozi po
ovakvom nevremenu, pomislila je.
Iznenada je došla do račvanja na putu, a desna staza je bila okružena
ogromnim kamenim stubovima. Melori je usporila, zureći očarano u kamene
ratnike u prirodnoj veličini, koji su stajali na svakom stubu. Možda je za to bila
kriva oluja, mračna noć ili njeno napeto raspoloženje, ali su joj izgledali ljudskije
od kamena, sa kosom koja je vijorila oko njihovih opasnih lica, dok su šakama
čvrsto stezali svoje mačeve. Pod svetlošću munje na nebu skoro da je mogla da
vidi snažne mišiće na njihovim rukama duž njihovog širokog, nagog grudnog
koša.
Morala je da se bori sa iskušenjem da izađe iz automobila da ih pogleda
izbliza. Ali jeza koja joj je klizila niz kičmu dok je prolazila kroz otvorenu
gvozdenu kapiju navela je da ponovo baci pogled u pravcu ratnika ne samo sa
oprezom, već i sa iskrenim divljenjem veštini vajara.
U tom trenutku je nagazila kočnicu i zaustavila se tik ispred izlomljenih stena
koje su oivičavale put. Srce joj je sišlo u pete dok je zurila u prekrasnog jelena
koji je nadmeno stajao na korak od njenog branika, dok su se iza njega nadvijali

2
Legenda o Uspavanoj dolini je američka horor priča sa elementima gotike iz 1820. godine,
koju je napisao Vašington Irving - prim. prev.

9
obrisi ekscentrične, ogromne vile. Na sekund je pomislila da je i jelen kamena
skulptura, mada, zašto bi iko zdrave pameti postavio skulpturu nasred prilaznog
puta, to nije mogla da shvati. S druge strane, zdrava pamet izgleda da nije bila
odgovarajuća reč koja bi opisala ikoga ko bi živeo u ovakvoj kući na ivici litice.
Ali oči jelena su iznenada zasijale nalik prozirnom safiru pred farovima
njenog automobila i on je polako okrenuo svoju glavu sa ogromnim, predivnim
rogovima. Veličanstveno, pomislila je Melori, potpuno opčinjena tim prizorom.
Kiša se slivala niz njegovo krzno, a pod sledećom munjom koja je zaparala nebom
to krzno je izgledalo belo poput meseca.
Zurio je pravo u nju, ali nije u njegovom pogledu bilo ni trunke straha, niti je
u njegovim sjajnim očima videla iznenađenje. Sve što je u njima videla, ako je to
uopšte bilo moguće, delovalo joj je kao da je posmatra zbunjeno, ali i da ga to
zabavlja na neki način. Onda je samo odšetao dalje, kroz gustu zavesu od kiše,
kroz pramenove izmaglice, i u sledećem trenutku ga nije bilo.
„Neverovatno.” Duboko je uzdahnula i zadrhtala dok je sedela u svojim
toplim kolima. „I još jednom, neverovatno”, promrmljala je gledajući u vilu.
Videla ju je već na fotografijama, kao i na nekim slikama. Videla je i njene
obrise, siluetu koja se preteći nadvijala sa litice iznad doline. Ali bilo je potpuno
drugačije videti je izbliza dok oko nje besni oluja.
Bila je nešto između dvorca, tvrđave i kuće iz horor filmova, zaključila je.
Kamen od kog je napravljena je bio crn poput opsidijana, a tornjevi, vrhovi
krovova i osmatračnice su bili razbacani po njoj kao da ih je tu postavilo po svom
nahođenju neko veoma pametno i veoma nevaljalo dete. Pod gustom kišom, crni,
dugački i uski prozori, kojih je možda bilo i nekoliko stotina, sijali su zlatnom,
bogatom svetlošću.
Neko unutra nije nimalo brinuo o računu za struju.
Pri dnu kuće, vila je bila obavijena maglom i kao da je izranjala iz nje.
Kada je munja ponovo osvetlila nebo, ivicom oka je ugledala belu zastavu sa
zlatnim ključem na njoj, koja se luđački vijorila sa jedne od visokih, šiljatih kula
na vrhu.
Približila je još malo svoj automobil ka ulazu. Duž zidova su stajali pogrbljeni
gargojli3 koji su se nadvijali preko nadstrešnica. Kiša je lila iz njihovih otvorenih
čeljusti, prosipala se iz njihovih kandži, dok su joj se cerili sa visine.
Zaustavila je automobil ispred široke, kamene nadstrešnice iznad vrata i
ozbiljno se premišljala da okrene automobil i da se vrati nazad, kroz oluju, samo
što dalje odavde.

3
Gargojl je naziv za kišne odvode, za izbacivanje kišnica iz oluka, u obliku grotesknih životinja,
liimera, fantastičnih izmišljenih zveri koje su se takođe koristile za ukrašavanje katedrala i
javnih zgrada, prim. prev.

10
 Govorila je sebi da je prava kukavica zbog tih misli i da je detinjasti idiot.
Zapitala se gde li je nestao njen osećaj za avanturu i zabavu.
Te uvrede upućene samoj sebi su bile dovoljno uspešne i uskoro je prstima
uhvatila ručicu za otvaranje vrata. Kada je začula kucanje na prozoru svojih kola,
vrisnula je iz sve snage.
Lice belo poput kostura, obavijeno ogromnom crnom kapuljačom, zurilo je u
nju i njen vrisak se pretvorio u nekakav nemi jecaj.
Gargojli ne mogu da ožive, uveravala je samu sebe, ponavljajući u svojoj
glavi iznova te reči dok je oprezno spuštala prozor nekoliko centimetara.
„Dobrodošli u Voriors pik.” Njegov glas je nadjačao kišu, a kad joj se prijatno
osmehnuo, pokazao je niz savršenih belih zuba. „Slobodno ostavite ključeve u
bravi, gospođice, ja ću se postarati za vaš automobil.”
Pre nego što je pomislila da može da stisne bravu i zaključa vrata, on ih je
širom otvorio. Blokirao je nalet vetra i kiše svojim telom, i najvećim kišobranom
koji je videla u svom životu.
„Postaraću se da stignete bezbedno i suvo do vrata.”
Kakav je to akcenat? Engleski? Irski? Škotski?
„Hvala vam.” Krenula je da izađe iz automobila, ali je pala nazad u sedište.
Panika se pretvorila u stid kad je shvatila da još uvek nije odvezala svoj pojas.
Oslobođena pojasa, sklupčala se ispod njegovog kišobrana, boreći se da
povrati normalan ritam disanja dok su koračali ka ogromnim, dvokrilnim ulaznim
vratima. Bila su dovoljno široka da kroz njih prođe kamion, a na njima su
se nalazili srebrni zvekiri veličine ovala za posluživanje božićne ćurke, sa
izrezbarenim glavama zmaja.
Lepa dobrodošlica, pomislila je Melori na trenutak, pre nego što su se jedna
krila vrata otvorila i na nju se prosula svetlost i toplina.
Žena pred njom je imala savršeno ravnu, prekrasno bujnu, vatreno-crvenu
kosu - koja se zavijorila oko njenog bledog lica sa savršenim crtama. Njene zelene
oči su se smeškale, kao da je upravo čula neku intimnu šalu. Bila je visoka i vitka,
odevena u dugačku svečanu haljinu od tanke crne tkanine. Između njenih grudi,
na lancu od teškog srebra, nalazio se ogroman, providan kamen.
Njene usne, crvene poput njene kose, iskrivile su se u osmeh kad joj je pružila
ruku ukrašenu sjajnim prstenjem.
Izgleda, pomislila je Melori, kao da je izašla iz neke veoma seksi bajke.
„Gospođice Prajs, dobro došli. Kakva uzbudljiva oluja večeras, mada sam
sigurna da je veoma neprijatno naći se usred nje. Izvoli, uđi.”
Njena ispružena ruka je bila topla i snažna, i nastavila je da drži Melorinu
šaku dok je uvlačila u predvorje.
Svetlost se rasipala po njima, dolazeći iz lustera od toliko finog kristala da je
izgledao kao da je neko prosuo šećer po izuvijanim srebrnim nitima.

11
 Na podu se nalazio mozaik koji je prikazivao ratnike sa kapije i nešto što joj
je delovalo kao gomila mitoloških stvorenja. Melori nije mogla da klekne na
kolena da ga prouči kao što bi možda želela, i već se borila da sakrije orgazmički
uzdah zadovoljstva kad je ugledala slike koje su krasile zidove boje istopljenog
putera.
„Zaista mi je veoma drago što si mogla večeras da nam se pridružiš”, nastavila
je žena. „Ja sam Roena. Molim te, dozvoli mi da te odvedem u salon. Tamo gori
lepa vatrica. Znam da je rano da palimo kamin u ovo doba godine, ali je oluja to
zahtevala od nas. Da li je vožnja do kuće bila teška?”
„Bila je izazovna, gospođice...”
„Roena. Samo Roena.”
„Roena. Pitam se da li bi bilo u redu da se osvežim na trenutak pre nego što
se pridružim ostalim gostima?”
Naravno. Tamo je toalet.” Pokazala je rukom ka vratima ispod dugačkog i
raskošnog stepeništa. „Salon je ovde, prva vrata desno. Ne moraš da žuriš.”
„Hvala.” Melori je ušla u prostoriju i istog trenutka zaključila da je „toalet”
prilično siromašan pojam za luksuznu i prostranu prostoriju.
Na mermernoj ploči je gorelo šest mirisnih sveća. Ručni peškiri boje crnog
vina, ukrašeni bogatom, ručno vezenom čipkom, ležali su poslagani pored
ogromnog lavaboa. Slavine su sijale kao da su od zlata i bile predivnog oblika,
nalik na labudove.
Ovde je mozaik na podu prikazivao sirenu koja je sedela na steni, i sa
smeškom posmatrala plavo more i češljala svoju vatreno-crvenu kosu.
Ovaj put, pre nego što je dva puta proverila da je dobro zaključala vrata,
Melori je kleknula na kolena da prouči mozaik.
Prekrasno, pomislila je, prelazeći vrhovima prstiju preko sitnih pločica.
Mozaik je svakako bio veoma star, ali savršeno napravljen.
Postoji li na svetu išta moćnije od sposobnosti da stvoriš lepotu?
Uspravila se i oprala ruke sapunom koji je blago mirisao na ruzmarin. Nije
žurila, i pre nego što je iz torbe iskopala svoju pudrijeru, zastala je da se divi
kolekciji Voterhaousovih4 nimfi i sirena koje su visile uramljene na zidu.
Nije bilo mnogo toga što je mogla da učini po pitanju svoje frizure. Mada ju
je zagladila unazad i zakačila šnalom, vremenski uslovi su učinih svoje i njene
tamnoplave kovrdže su se uzjogunile. Zaista je izgledala posebno, pomislila je
dok je puderom prelazila preko nosa. Delovala je kao umetnički tip, bezbrižno.
Nije izgledala elegantno poput crvenokose, ali joj je ovaj izgled dobro pristajao.
Ponovo je popravila karmin, zadovoljna nijansom bledoroze boje, smatrajući je

4
Džon Vilijani Voterhaus, engleski slikar iz druge polovine devetnaestog i početka dvadesetog
veka, čuven po svojim slikama sa mitološkim temama, prim. prev.

12
dobrom investicijom. Suptilne nijanse su najbolje odgovarale njenom mlećnom
tenu.
Platila je previše svoje odelo. Naravno. Ali svaka žena zaslužuje da ima neku
slabost, podsećala je sebe dok je rukom poravnavala uzane revere od satena.
Osim toga, golubije plava se najbolje slagala uz njene oči, a usko skrojeno odelo
je odavalo utisak stila, istovremeno izgledajući profesionalno i elegantno.
Zatvorila je svoju torbu i podigla bradu.
„U redu, Mel, hajde malo da radimo.”
Izašla je iz toaleta, primoravajući se da ne hoda na prstima niz hodnik da bi
mogla duže da balavi nad slikama koje su visile na zidovima.
Njene štikle su oštro udarale po pločicama. Uvek je uživala u tom zvuku. Bio
je moćan. Ženski.
A kad je prošla kroz prvi luk na desnoj strani, zinula je i ispustila tihi krik
oduševljenja pre nego što je uspela da ga spreči.
Nikada nije videla ništa slično, čak ni u muzeju. Antikviteti, toliko brižljivo
održavani da su njihove površine sijale kao ogledala; raskošne i jarke boje koje su
prikazivale živopisnost umetnika; tepisi, jastuci i draperije koje su odlično parirale
umetničkim delima na zidovima i statuama. Na najdaljem zidu se nalazio kamin,
toliko veliki da je čitava mogla da uđe u njega sa raširenim rukama, a i dalje ne bi
dodirivala strane. Bio je uokviren malahitom, a u njemu su se nalazila ogromna
debla iz kojih su izbijali plamenovi, obasjavajući sobu crvenom i zlatnom
svetlošću.
Ovo je savršena scenografija za ženu koja je i sama izgledala kao da je
iskoračila iz neke bajke.
Poželela je da tu provede sate i naslađuje se svim tim veličanstvenim bojama
i svetlošću. Nesigurna žena koja je drhtala sklupčana u svom automobilu na kiši
je odavno zaboravljena.
„Meni je bilo potrebno pet minuta da prestanem da zveram unaokolo kad sam
ušla.”
Melori se trgnula, a onda se okrenula i ugledala ženu koja je stajala kraj
prozora.
Ova žena je bila brineta, sa gustom smeđom kosom koja joj je dopirala do
ramena, kraseći je modernom frizurom.
Bila je možda čitavih petnaest centimetara viša od Melorinih kompaktnih
metar šezdeset dva, a imala je i raskošne obline koje su odgovarale njenoj visini.
Bila je odevena u uske crne pantalone i blejzer do kolena, preko bele majice koja
je pratila liniju tela. U jednoj ruci je držala visoku čašu za šampanjac, a drugu
pružala u znak pozdrava dok joj je prilazila preko sobe. Melori je videla da su
njene oči duboke i tamne, pogled direktan. Nos joj je bio uzak i prav, usta široka
i bez šminke. Kada se nasmešila, na obrazima su se pojavile sasvim male rupice.
„Ja sam Dejna. Dejna Stil.”
13
 „Melori Prajs. Drago mi je. Sjajan blejzer.”
„Hvala. Poprilično mi je laknulo kad sam videla da prilaziš kolskim prilazom.
Ovo mesto izgleda pakleno dobro, ali mi je svejedno bilo pomalo zastrašujuće da
lutam ovuda sasvim sama. Već je prošlo skoro petnaest minuta.” Kucnula je
noktom o svoj sat. „Čovek bi pomislio da će ostali gosti dosad već stići.”
„Gde je žena koja me je dočekala? Roena?”
Dejna je skupila usne i pogledala u pravcu luka na zidu. „Ona povremeno uđe
ovde pa izađe, izgledajući fenomenalno i potpuno misteriozno. Rečeno mi je da
će nam se naš domaćin uskoro pridružiti.”
„Ko je naš domaćin?”
„Znaš koliko i ja. Zar te nisam već negde ranije videla?”, dodala je Dejna. „U
Veliju?”
„Moguće. Ja vodim galeriju.” Barem je tako za sada, pomislila je.
„To je to. Bila sam na izložbama u galeriji nekoliko puta. A ponekad prosto
zalutam unutra i gledam po zidovima s pohlepom u očima. Ja sam u biblioteci.
Ja sam bibliotekarka.”
Obe su se okrenule kad je Roena ušetala u salon. Mada bi više odgovaralo da
se kaže da je uklizala unutra.
„Vidim da ste se upoznale. Baš ljupko. Šta mogu da ti donesem za piće,
gospođice Prajs?”
„Ja ću isto što i ona pije.”
„Savršeno.” Dok je to izgovarala, služavka u uniformi je ušla u salon, noseći
srebrni poslužavnik sa dve čaše za šampanjac. „Molim vas, poslužite se
kanapeima i osećajte se kao kod kuće.”
„Nadam se da ovo vreme neće oterati vaše ostale goste”, dodala je Dejna.
Roena se samo nasmešila. „Sigurna sam da će svi koje očekujemo uskoro
doći. Ako možete da me izvinite, samo na trenutak.”
„U redu, ovo postaje zaista čudno.” Dejna je podigla jedan od sićušnih
sendviča sa poslužavnika i otkrila da je to kolač od jastoga. „Veoma ukusno, ali
čudno.”
„Fascinantno.” Melori je pijuckala svoj šampanjac i vrhom prsta prelazila
preko bronzane skulpture koja je prikazivala pognutu vilu.
„I dalje pokušavam da shvatim zbog čega sam dobila ovu pozivnicu.” Kad su
već tu, Dejna je odlučila da proba još jedan kanape. „Niko drugi iz biblioteke je
nije dobio. Niko drugi ni ne zna da sam je ja dobila, kad smo kod toga. Počinjem
da se brinem što nisam ubedila mog brata da ipak pođe sa mnom. On prepoznaje
muljatore na kilometar.”
Melori se nasmešila na njene reči. „Ne zvučiš kao nijedna bibliotekarka koju
ja poznajem. Čak i ne izgledaš kao bibliotekarka.”

14
 „Spalila sam sve svoje romantične haljine s kragnom pre deset godina.” Dejna
je samo slegnula ramenima. Bila je vidno nemirna, skoro pa iznervirana, i prstima
je dobovala po kristalnoj čaši za šampanjac. „Ako se ovde ništa ne dogodi u
narednih deset minuta, ja odlazim.”
„Ako ti odeš, idem i ja. Bolje ću se osećati da vozim nazad do Velija kroz ovu
oluju iza nečijeg automobila.”
„Slažem se s tobom.” Dejna se namrštila gledajući kroz prozor dok je
posmatrala kako kiša dobuje sa druge strane stakla. „Užasna noć. Mada, i ceo ovaj
dan mi je bio ekstremno užasan. Vožnja skroz ovamo, kroz oluju, samo zbog par
čaša vina i nekoliko kanapea je zaista vrhunac.”
„Zar i tebi?” Melori je prišla prekrasnoj slici na zidu, na kojoj je bio naslikan
bal pod maskama. Kad ju je ugledala, pomislila je na Pariz, osim što ona u Parizu
nikada nije bila osim u svojim snovima. „Ja sam ovde večeras došla samo da bih
se umrežila i stekla nove kontakte zbog galerije. Trudim se da sačuvam svoj
posao”, dodala je i podigla čašu uvis, podrugljivo nazdravljajući. „Pošto mi je
posao trenutno na prilično klimavim nogama.”
„I moj isto. Kad se uzme u obzir rezanje budžeta i nepotizam, moje radno
mesto je doživelo velike promene, a radno vreme mi je srezano na samo dvadeset
i pet sati nedeljno. Kako, dođavola, da živim od toga? Povrh svega, stanodavac
mi je danas objavio da od prvog skače kirija.”
„Nešto lupa ispod haube mog automobila - a ja sam novac za održavanje auta
potrošila na ove cipele.”
Dejna je spustila pogled i skupila usne. „Odlične cipele. Meni se jutros
pokvario kompjuter.”
Uživajući u ovoj razmeni, Melori je skrenula pogled sa slike i pogledala Dejnu
sa podrugljivo podignutom obrvom. „Ja sam nazvala novu ženu mog gazde
kurvom, a onda joj prosula kafu s mlekom na njeno brendirano odelo.”
„U redu, pobedila si.” U duhu uživanja u ovom druženju, Dejna je zakoračila
ka njoj i kucnula svojom o Melorinu čašu. „Šta kažeš da probamo da nahvatamo
onu velšku boginju i pokušamo da saznamo od nje šta se ovde, dođavola, dešava?”
„Znači, to je bio taj akcenat? Velški?”
„Predivan, zar ne? Ali bez obzira na to, mislim da...”
Zaćutala je kad je začula dobro poznato odzvanjanje visokih peta po
pločicama u predvorju.
Prvo što je Melori primetila je bila kosa. Bila je crna i kratka, sa debelim i
gustim šiškama koje su bile toliko ravno odsečene i padale preko čela kao da je
za to bio potreban lenjir. Ispod tih šiški nalazile su se svetle, zlatno-smeđe oči,
toliko krupne i velike da je odmah pomislila ponovo na Voterhausa i njegove vile.
Imala je trouglasto lice koje je neopisivo blistalo i Melori nije znala da li je za taj
sjaj zaslužno uzbuđenje, živci ili odlična kozmetika.

15
 Po načinu na koji je prstima stezala svoju malenu crnu tašnu, Melori je
zaključila da su u pitanju živci.
Nosila je haljinu jarkocrvene boje koja zaustavlja saobraćaj, koja se pripijala
uz njeno telo otkrivajući njene fantastične noge. Štikle koje su odzvanjale
hodnikom malopre su bile najmanje desetka, sa oštrim stileto petama.
„Zdravo.” Glas joj je zvučao kao da je zadihana dok je očima preletala po
prostoriji. „Uh, ona mi je rekla da odmah uđem unutra.”
„Pridruži se zabavi. Kakva god da je. Ja sam Dejna Stil, a moja jednako
zbunjena prijateljica ove večeri je Melori Prajs.”
„Ja sam Zoi Makort.” Oprezno je načinila još jedan korak ka unutrašnjosti
prostorije, kao da čeka da joj neko kaže da je došlo do greške i da mora da leti
odatle. „Gospode bože. Ovo mesto je kao iz filma. Prelepo je i sve to, ali ja samo
čekam da se odnegde pojavi neki zastrašujući tip sa sakoom koji se dimi.”
„Vinsent Prajs5 Nismo u srodstvu”, rekla je Melori uz šeretski osmeh. „Rekla
bih da i ti ne znaš ništa više o ovome od nas dve.”
„Ne. Mislila sam da sam dobila ovu pozivnicu greškom, ali...” Zaćutala je,
zureći naokolo kad je služavka ponovo ušla u salon sa još jednom čašom
šampanjca na poslužavniku. „Ah... hvala.” Radosno je dohvatila kristalnu čašu i
nasmešila se posmatrajući penušavo vino u njoj. „Šampanjac. Sad sam sigurna da
je došlo do greške. Ali nisam nikako mogla da propustim priliku da dođem ovde.
Gde su svi ostali?”
„Odlično pitanje.” Dejna je nakrivila glavu, uživajući u šarmu novopridošlice
dok je Zoi otpijala maleni gutljaj šampanjca. „Da li si i ti iz Velija?”
„Da. Tačnije, živim tu poslednjih nekoliko godina.”
„Tri od tri”, promrmljala je Melori. „Znaš li ikoga drugog ko je dobio
pozivnicu da dođe ovde večeras?”
„Ne. Zapravo, raspitivala sam se naokolo, i verovatno sam zbog toga danas
dobila otkaz. Ova hrana može da se jede?”
„Dobila si otkaz?” Melori i Dejna su se značajno pogledale. „Tri od tri.”
„Karli - ona je vlasnica salona u kom radim. U kom sam radila”, Zoi se
ispravila i prišla poslužavniku sa kanapeima. „Načula je kad sam pričala o ovome
sa jednom od mušterija i potpuno poludela. Bože, ovi sendvičići su savršeni.”
Njen glas više nije zvučao zadihano i delovalo je kao da se malo opustila,
primetila je Melori, zajedno sa blagim otezanjem u njenom naglasku.
„U svakom slučaju, Karli ima pik na mene već mesecima. Pretpostavljam da
je, kad je videla pozivnicu koju ona nije dobila, to bila kap koja je prelila čašu.

5
Vinsent Prajs, čuveni holivudski glumac, najpoznatiji po ulogama u horor filmovima iz
sredine dvadesetog veka, prim. prev.

16
Sledeće što znam, počela je da viče da nedostaje dvadeset dolara iz kase. Ja nikad
u svom životu ništa nisam ukrala. Kučka.”
Otpila je još jedan, entuzijastičniji gutljaj šampanjca. „A onda - bum! Dobila
sam nogu. Nije ni bitno. Neće ni biti bitno. Naći ću drugi posao. Ionako sam
mrzela tamo da radim. Gospode.”
Bitno je, pomislila je Melori. Odsjaj u Zoinom oku je pokazivao koliko je
besna i to je značilo da joj je to i te kako bitno. „Ti si frizerka.”
„Da. Konsultant za kosu i kožu, ako želiš da izigravaš snoba. Ja svakako
nisam tip osobe koju pozivaju na otmene zabave i otmena mesta, pa
pretpostavljam da je ovo greška.”
Razmišljajući o svemu što je do sada shvatila, Melori je odmahnula glavom.
„Mislim da neko kao što je Roena ne greši. Nikad.”
„Pa, stvarno ne znam. Prvo nisam ni htela da dođem, onda sam pomislila da
bi me to razveselilo. A onda moj automobil nije hteo da upali, opet. Morala sam
da pozajmim auto od bebisiterke.”
„Imaš bebu?” upitala je Dejna.
„On više nije beba. Sajmon ima devet godina. Sjajno je dete. Ne bih se stvarno
brinula zbog svog posla, ali moram da izdržavam dete. A osim toga, nisam ukrala
tih dvadeset dolara - nisam ukrala nikad ni dvadeset centi, kad smo kod toga. Ja
nisam lopov.” Shvatila je da je pocrvenela od besa. „Izvinite, žao mi je. Izgleda
da su mi mehurići razvezali jezik.”
„Ne brini zbog toga.” Dejna je prešla šakom preko Zoine ruke da je umiri.
„Želiš li da čuješ nešto baš čudno? Moj posao, a samim tim i moja plata su srezani
do koske.
Nemam pojma šta ću da uradim tim povodom. A Melori misli da će dobiti
otkaz na poslu.”
„Stvarno?” Zoi je prelazila pogledom s jedne na drugu ženu. „To je baš
neobično.”
„I niko koga znamo nije pozvan večeras ovde.” Melori je oprezno pogledala
ka vratima i tiho nastavila. „Koliko se meni čini, to je to, ovde smo pozvane samo
nas tri.”
„Ja sam bibliotekarka, ti si frizerka, a ona vodi umetničku galeriju. Šta nas tri
imamo zajedničko?”
„Sve smo ostale bez posla.” Melori se namrštila. „Ili smo blizu tome. Samo
to je dovoljno čudno kad pomisliš na činjenicu da čitav Veli ima nešto više od pet
stotina stanovnika. Koja je verovatnoća da tri žene nalete na zid u svojim
profesijama istog dana u ovako malom gradu? Sledeća sličnost je što smo sve tri
iz Velija. Sve smo žene, otprilike istih godina? Dvadeset i osam.”
„Dvadeset i sedam”, rekla je Dejna.

17
 „Dvadeset i šest - punim dvadeset i sedam u decembru.” Zoi je zadrhtala.
„Ovo je prosto previše čudno.” Oči su joj se raširile kad je pogledala u svoju
polupraznu čašu i hitro je spustila u stranu. „Ne mislite valjda da se unutra nalazi
nešto što ne bi trebalo da bude tu, zar ne?”
„Ne verujem da će da nas drogiraju i prodaju u belo roblje.” Zvuk Dejninog
glasa je bio šaljiv, ali je i ona spustila svoju čašu na sto. „Drugi ljudi znaju da smo
ovde, je li tako? Moj brat zna gde sam otišla, kao i neki ljudi na poslu.”
„Moj šef, njegova žena. Tvoja bivša šefica”, rekla je Melori Zoi. „Tvoja
bebisiterka. U svakom slučaju, ovo je Pensilvanija, pobogu, nije... Zimbabve.”
„Kažem da odemo da nađemo misterioznu Roenu i pokušamo od nje da
dobijemo neke odgovore. Držaćemo se zajedno, važi?” Dejna je glavom klimnula
ka Melori, a onda ka Zoi.
Zoi je progutala knedlu. „Dušo, ja sam tvoja nova najbolja drugarica.” Da bi
zapečatila svoju izjavu, uhvatila je Dejnu za ruku, a zatim i Melori.
„Izuzetno mi je drago što vas vidim.”
I dalje su se držale za ruke kad su se okrenule i pogledale u muškarca koji je
stajao ispod luka koji je vodio u salon.
On im se nasmešio i zakoračio u prostoriju. „Dobro došle u Voriors pik.”

18
 Drugo poglavlje

Na trenutak je Melori pomislila da je jedan od ratnika sa kapije oživeo.

Njegovo lice je posedovalo istu žestoku i muževnu lepotu i bio je jednako moćne
građe.
Njegova kosa, crna poput oluje, padala je u talasima oko snažnog, isklesanog
lica. Oči su mu bile modre boje ponoćnog neba. Osećala je njihovu moć, a osetila
je i nalet vreline na svojoj koži kad su im se pogledi sreli.
Ona nije bila žena koja je volela da fantazira. Nije bila ni nalik tome, govorila
je sebi. Ova kuća, kao i čista snaga njegovog pogleda, ova oluja su je navodile da
se oseća kao da može da joj čita misli. Da može da vidi sve što je ikada pomislila.
Onda je sklonio pogled s nje i taj trenutak je prošao.
„Ja sam Pit. Hvala vam što ste došle da obiđete ono što je za sada naš dom.”
Uhvatio je Melori za ruku i prineo je svojim usnama. Dodir njegovih usana je
bio hladan, a gest istovremeno aristokrtaski i pun poštovanja. „Gospođice Prajs.”
Osetila je kako Zoi steže prste svoje ruke oko njene šake, a onda je Pit prišao njoj
i podigao njenu ruku. „Gospođice Makort.” I na kraju Dejninu. „Gospođice Stil.”
Melori je poskočila i munja je zaparala nebo, od straha ponovo je zgrabila
Zoi za ruku. On je samo običan čovek, ponavljala je tiho u sebi. Ovo je obična
kuća. I neko će uskoro sve da im objasni.
„Imate interesantan dom, gospodine”, uspela je da prozbori.
„Tako je. Hoćete da sednete? Ah, Roena. Upoznali ste moju bolju polovinu.”
Uhvatio je Roenu za ruku kad je prišla i stala pored njega.
Odlično se slažu, zaključila je Melori, izgledaju kao dve strane istog novčića.
„Možda je najbolje kraj vatre”, kazala je Roena i rukom pokazala ka kaminu.
„Noć je zaista opaka. Hajde da se postaramo da nam je svima udobno.”
„Mislim da bi nam bilo mnogo udobnije kad bismo znale o čemu se ovde
radi.” Dejna je ostala nepomično da stoji u mestu. „Zbog čega smo pozvane ovde.”
„Svakako ćemo vam sve objasniti. Ali vatra je tako divna. Ne postoji ništa
bolje od šampanjca, dobrog društva i ugodne vatrice po olujnoj noći. Recite mi,
gospođice Prajs, šta mislite o našoj umetničkoj kolekciji, o onome što ste do sad
imali prilike ovde da vidite?”
„Impresivna je. Raznovrsna.” Melori je krajičkom oka pogledala u Dejnu i
dozvolila Roeni da je odvede bliže kaminu. „Sigurno ste proveli mnogo vremena
sakupljajući je.”
19
 Roenin smeh je prekrio prostoriju kao što magla prekriva površinu vode.
„Oh, prilično mnogo. Pit i ja cenimo lepotu, u svim njenim oblicima. Zapravo,
moglo bi se reći da je duboko poštujemo. Sigurno isto kao i vi, s obzirom na vaše
zanimanje.”
„Umetnost je razlog sam po sebi.”
„Tako je. Umetnost je svetlost u svakoj senci. Pite, moramo da se postaramo
da gospođica Stil vidi biblioteku pre kraja večeri. Nadam se da ćete biti
zadovoljni.” Odsutno je gestom pokazala ka služavki koja je ušla u salon sa
kristalnom činijom sa šampanjcem. „Šta bi svet bio bez knjiga?”
„Knjige jesu svet.” Znatiželjna, ali i obazriva, Dejna je ipak sela.
„Ja mislim da je došlo do neke greške.” Zoi je ostala da stoji u pozadini,
gledajući naizmenično u njihova lica. „Ja ne znam ništa o umetnosti. Ne o pravoj
umetnosti. A knjige... pa, mislim, ja čitam, ali...”
„Molim vas, sedite.” Pit je blago pogurao ka fotelji. „Osećajte se kao kod
svoje kuće. Verujem da je vaš sin dobro.”
Ukočila se istog trenutka, a njene zlatno-smeđe oči su se zacaklile kao u
tigrice. „Sajmon je dobro.”
„Majčinstvo je takođe jedan oblik umetnosti, zar se ne biste složili, gospođice
Makort? To je rad kome nema kraja, i koji je od najveće važnosti. Taj posao
zahteva hrabrost i srčanost.”
„Imate li vi dece?”
„Ne. Nismo imali tu sreću.” Njegova ruka je očešala Roeninu dok je to
govorio, a onda je podigao svoju čašu. „Za život. I sve njegove misterije.” Oči su
mu blistale dok ih je posmatrao preko ivice čaše. „Nema potrebe da se plašite.
Niko vam ovde ne želi ništa drugo osim zdravlja, sreće i uspeha.”
„Zbog čega?”, zahtevala je Dejna odgovor. „Vi nas ne poznajete, mada mi se
čini da znate mnogo više o nama nego što mi znamo o vama.”
„Vi ste pravi tragač, gospođice Stil. Inteligentna, otvorena žena koja uvek
traži odgovore.”
„Ali ih ne dobijam.”
Nasmešio se. „Ja se najiskrenije nadam da ćete pronaći sve odgovore. Za
početak, želeo bih da vam ispričam jednu priču. Ova noć deluje kao savršena za
pričanje priča.”
Zavalio se u naslon fotelje. Isto kao i Roenin, i njegov glas je bio muzikalan
i snažan, pomalo egzotičan. Bio je to upravo glas stvoren za pričanje priča u
olujnoj noći, pomislila je Melori.
Upravo zbog toga, malo se opustila. Uostalom, šta je drugo imala da radi,
osim da sedi u ovoj fantastičnoj kući kraj rasplamsane vatre u kaminu i da sluša
neobičnog, zgodnog muškarca kako plete neku čarobnu priču dok pijucka

20
šampanjac? Svakako je bilo mnogo bolje od toga da večera naručenu hranu, dok
istovremeno lamentira nad svojom čekovnom knjižicom.
A ako bi uspela da dobije privatnu turu po ovoj kući, i da pogura Pita da obiđe
galeriju kao mogućnost da proširi svoju umetničku kolekciju, možda bi uspela i
da spasi svoj posao.
I tako se i ona zavalila u fotelju i pripremila se da uživa.
„Pre mnogo godina, u zemlji velikih planina i bogatih šuma, živeo je jedan
mladi bog. Jedino dete svojih roditelja, koji su ga neizmerno voleli. Bio je obdaren
prelepim licem i snažnim srcem i telom. Njegova sudbina je bila da jednog dana
vlada, kao što je i njegov otac pre njega, i spremao se da postane bog-kralj,
hladnokrvnog suda i brzog delovanja.”
„Pošto su bogovi hodali zemljom, u svetu je vladao mir. Lepota, muzika i
umetnost, svuda su se pričale priče i igralo se. Otkad su pamtili - a božansko
sećanje je beskrajno - svetom je vladao sklad i ravnoteža.”
Zastao je i otpio gutljaj vina, prelazeći polako pogledom s lica na lice
devojaka ispred njega. „Iza svoje Zavese moći, kroz tanani veo Zavese snova,
posmatrali su odozgo svet smrtnika. Nižim bogovima je bilo dozvoljeno da se
mešaju i pare sa ljudima iz carstva smrtnika kako im se prohte, i tako su nastale
vile i vilenjaci, duhovi i ostala magična stvorenja. Nekim nižim bogovima se više
dopadao smrtni svet pa su ga i naselili. Neke od njih je, naravno, iskvarila moć
koju su posedovali u svetu smrtnika pa su se okrenuli mračnoj strani. Takva je
priroda svih stvorenja na svetu, pa čak i bogova.” Pit je pružio ruku i sa
poslužavnika uzeo kreker prekriven kavijarom. „Sve ste čule priče o magiji i
čarobnjaštvu, razne bajke i fantastične priče. Kao jedan od čuvara priča i knjiga,
gospođice Stil, da li ste ikad razmišljali kako takve priče postanu deo neke kulture,
i da li su ukorenjene u nekoj davnoj istini?”
„One nastanu da bi nekome, ili nečemu, dale veću moć nego što je mi
posedujemo. Da bi hranile našu potrebu za herojima, zlikovcima i romansom.”
Dejna je slegnula ramenima, mada je bilo očigledno da je već fascinirana. „Ako
je, na primer, Artur zaista postojao i bio ratnički kralj Kelta, kao što većina
učenjaka i naučnika veruje, koliko je moćnija, uzbudljivija njegova slika dok
razmišljamo o njemu u Kamelotu, pored Medina čarobnjaka. Ako je zaista začet
uz pomoć čarolije, i ako je krunisan za kralja kao dečak koji je izvukao čarobni
mač iz kamena...”
„Volim tu priču”, umešala se Zoi. „Pa, osim kraja. Kraj mi nije uopšte fer. Ali
mislim da...”
„Molim te”, rekao joj je Pit. „Nastavi.”
„Dakle, ja otprilike mislim da je magija zaista nekad postojala, pre nego što
smo odlučili da u nju verujemo. Ne mislim da je obrazovanje loša stvar”, dodala
je brzo, meškoljeći se zbog toga što je sva pažnja usmerena ka njoj. „Samo mislim

21
da smo je možda nekako zaboravili i sklonili u stranu, jer nam je bilo potrebno
logično i naučno objašnjenje za sve pojave.”
„Lepo rečeno”, klimnula je Roena glavom. „Dete obično gurne svoje igračke
u ćošak ormana, potpuno zaboravljajući na to koliko su čarobne bile dok stasava
u odraslu osobu. Da li vi verujete u čuda, gospođice Makort?”
„Ja imam devetogodišnjeg sina”, odgovorila je Zoi. „Sve što treba da učinim
je da pogledam u njega i da poverujem u čuda. Volela bih da me zovete Zoi.”
Roenino lice se ozarilo od topline. „Hvala ti. Pite?”
„Ah, da, da nastavim priču. I tako je, po tradiciji, kada je dosegao zrelost,
mladi bog poslat iza Zavese na nedelju dana, da hoda među smrtnicima, da se
nauči njihovom životu, da proučava njihove slabosti i snagu, njihove vrline i
mane. Desilo se da je ugledao mladu ženu, devojku velike lepote i vrline. I kad ju
je ugledao, zavoleo ju je, a kad je zavoleo, poželeo je. I mada nije mogao da je
ima, po pravilima njegovog sveta, on nije mogao da prestane da je želi. Postajao
je sve nemirniji, nesrećniji. Nije hteo da jede niti da pije. Nije pronalazio nikakvo
uživanje u mladim boginjama koje su mu se nudile. Njegovi roditelji, pogođeni
nesrećom sopstvenog sina, na kraju su popustili. Nisu želeli da daju svog sina
svetu smrtnika, ali su umesto toga doveli devojku u svoj svet.”
„Kidnapovali su je?”, umešala se Melori.
„Mogli su to da urade.” Roena im je ponovo dopunila čaše. „Ali ljubav ne
može da se ukrade. Ljubav je pitanje izbora. A mladi bog je želeo samo ljubav.”
„Da li ju je dobio?”, upitala je Zoi.
„Devojka smrtnica je izabrala, i volela, i odrekla se svog sveta da bi živela u
njegovom.” Pit je spustio šake na svoja kolena. „Svetom bogova, svetom
smrtnika, kao i onom mističnom svetu između, prepunom vila, zavladao je bes.
Nijedan smrtnik nikada nije smeo da prođe kroz Zavesu. A opet, to najbitnije i
najveće pravilo od svih je prekršeno. Žena smrtnica je dovedena iz svog sveta u
njihov, udala se i spavala sa njihovim budućim kraljem zbog najobičnijeg
nebitnog razloga, a to je ljubav.”
„Šta je bitnije od ljubavi?”, upitala je Melori, a na to ju je Pit polako i smireno
pogledao. „Neko bi rekao da ništa nije važnije od ljubavi, a drugi bi rekli da je
važnija čast, iskrenost, lojalnost. Drugi su to i rekli, i po prvi put otkad im sećanje
seže među bogovima je došlo do razdora i pobune. Ravnoteža je poljuljana. Mladi
bog-kralj, sada već krunisan, bio je jak i uspeo je da izdrži sve to. A devojka
smrtnica je bila lepa i iskrena. Neki su počeli da je prihvataju, dok su drugi krišom
smišljali spletke protiv nje.” U njegovom glasu se jasno čuo bes, kao i iznenadna
ledena, snaga koja je Melori ponovo naterala da pomisli na kamene ratnike.
„Bitke vođene javno, na otvorenom, mogle su biti dobijene, ali neke druge
bitke su smišljane u senkama odaja, i upravo su one iz temelja poljuljale čitav
svet.”

22
 „Nakon nekog vremena, pročulo se da je žena boga-kralja rodila troje dece,
tri ćerke, sve tri poluboginje sa dušom smrtnika. Na dan njihovog rođenja, njihov
otac je svakoj od njih poklonio amajliju, privezak od dragog kamena, za njihovu
zaštitu. Naučile su sve o svetu svog oca, kao i o svetu u kom je rođena njihova
majka. Njihova lepota i nevinost su smekšale mnoga srca i preokrenula mnoge u
njihovu korist. Nekoliko godina nakon njihovog rođenja je ponovo vladao mir. A
te ćerke su izrasle u mlade žene, posvećene jedna drugoj, svaka sa talentom koji
je uvećavao i zaokruživao talente njenih sestara.”
Ponovo se zaustavio, kao da pokušava da organizuje svoje misli. „One nikada
nikome nisu učinile ništa nažao, donosile su samo svetlost i lepotu svima, sa obe
strane Zavese. Ali i dalje je svuda bilo senki. Bilo je onih koji su čeznuli za onim
što su one imale, a što nijedan bog nikad nije mogao da ima. Uz pomoć magije,
iz ogromne zavisti, i uprkos svim predostrožnostima, odvedene su u polusvet
između dva sveta. Na njih je bačena kletva koja ih je prognala u stanje večnog sna
i postale su živi mrtvaci. I tako uspavane, poslate su nazad kroz Zavesu, ali su
njihove smrtne duše zaključane u kovčeg duša koji ima tri ključa. Čak ni sve moći
njihovog oca nisu uspele da otključaju te brave. Sve dok se sva tri ključa ne
okrenu, jedan, drugi, pa treći, ćerke će biti zarobljene u večnom snu, dok će
njihove duše jecati u svom staklenom zatvoru.”
„Gde se nalaze ti ključevi?”, upitala ga je Melori, „I zbog čega taj kovčeg ne
može da se otvori nekom čarolijom, ako je već na taj način zatvoren?”
„To gde su ključevi je zagonetka. Mnoge magije i čini su bačene ne bi li se
otvorio kovčeg, i nijedna nije uspela... ali postoje neki tragovi. Duše tri ćerke su
smrtne, i zato samo ruke smrtnika mogu da okrenu ključ u bravi.”
„Na mojoj pozivnici je pisalo da sam ja ključ.” Melori je bacila pogled na
Dejnu i Zoi i obe su joj potvrdno klimnule glavom. „Kakve veze mi imamo sa
nekom starom mitološkom legendom?”
„Želim nešto da vam pokažem.” Pit je ustao iz fotelje, glavom pokazujući ka
luku na ulazu u salon. „Nadam se da će vas zanimati.”
„Oluja sve više divlja.” Zoi je uplašeno pogledala kroz prozore. „Moram da
krenem kući.”
„Molim vas, učinite mi.”
„Krenućemo sve tri zajedno.” Melori je stegnula Zoi ruku, pokušavajući da je
ohrabri. „Hajde da prvo vidimo šta to on želi da nam pokaže. Nadam se da ćete
me ponovo pozvati da se nekad ovde vratim”, nastavila je dok je prilazila vratima
da se pridruži Pitu i Roeni. „Zaista bih mnogo volela da vidim ostatak vaše
umetničke zbirke, a možda i da vam uzvratim uslugu organizujući vam privatno
razgledanje galerije.”
„Svakako si uvek dobrodošla nazad.” Pit je lagano uhvatio pod ruku i poveo
niz široki hodnik. „I ja i Roena bismo uživali da razgovaramo o našoj zbirci sa

23
nekim ko je razume i ceni.” Okrenuo se ka drugom luku u prostranom hodniku.
„Nadam se da ćeš razumeti i posebno ceniti ovaj komad iz naše kolekcije.”
Iznad još jednog kamina u kome je gorela vatra nalazila se slika koja je
dosezala čak do plafona.
Boje na njoj su bile toliko žive, toliko bogate, a slikarska tehnika tako hrabra
i snažna da je Melorino srce uživaoca umetnosti poskočilo na tren. To je bio
portret tri žene, mlade, prelepe, u lelujavim prozračnim haljinama boje safira,
rubina i smaragda. Devojka u plavom, sa zlatnim kovrdžama koje su joj dopirale
do struka, sedela je na klupi koja je okruživala jezerce. U rukama je držala malu
zlatnu harfu.
Na srebrnim pločicama kraj njenih nogu je sedela devojka u crvenom, a u
krilu je držala pero i papirus, dok je drugu ruku spustila na sestrino - to mora da
joj je sestra - koleno. Pored njih je stajala devojka u zelenoj haljini. Pod pazuhom
je držala bucmasto crno štene, a o pojasu joj je visio kratak srebrni mač. Oko njih
je bilo rasuto mnoštvo latica.
Okruživalo ih je drveće sa čijih grana su visili dragulji umesto voća, a po
ažurnom nebu su istovremeno letele ptice i vile.
Potpuno opčinjena, Melori je već prešla pola prostorije da bi izbliza pogledala
sliku, kad joj je srce ponovo poskočilo, ovaj put još jače. Devojka u plavom je
imala isto lice kao ona.
Doduše, bila je mlađa, pomislila je kad se naglo zaustavila ispod slike. I
svakako lepša od nje. Koža joj je sijala, oči su bile modroplave boje, a kosa
prefinjenija i romantičnjja. Ali nije mogla da previdi njihovu neverovatnu
sličnost, a onda, dok je smirivala sebe, shvatila je da nije mogla da se previdi ni
sličnost između druge dve devojke na slici sa druge dve gošće u Voriors piku.
„Veličanstveno delo. Delo pravog majstora”, rekla je Melori i zapanjila se
koliko joj je glas zvučao sabrano, dok joj je u ušima zvonilo od šoka.
„Izgledaju isto kao mi.” U Zoinim rečima se jasno čulo koliko je zbunjena
dok je prilazila da stane pored Melori. „Kako je to moguće?”
„Odlično pitanje.” Čula se sumnjičavost u Dejninom glasu. „Kako se
dogodilo da smo nas tri korišćene kao modeli za ono što je, očigledno, portret tri
sestre u priči koju si nam upravo ispričao?”
„Ova slika je naslikana pre vašeg rođenja. Pre nego što su se rodili vaši
roditelji, njihovi roditelji, kao i oni koji su njih stvorili.” Roena je prišla portretu
i stala ispod njega sa rukama na bokovima. „Godište izrade slike se može proveriti
raznim testovima. Zar ne, Melori?”
„Tako je. Može se odrediti otprilike kad je slika nastala, ali koliko god da je
stara, i dalje niste odgovorili na Zoino pitanje.”
Osmeh koji se raširio Roeninim licem kao da je istovremeno odražavao koliko
odobrava tu priču, i koliko je ona zabavlja. „Ne, nismo odgovorili na Zoino
pitanje. Šta još vidiš na toj slici?”
24
 Melori je zavukla ruku u svoju tašnu i odatle izvukla par velikih naočara sa
crnim ramom. Stavila ih je i krenula ozbiljnije da proučava sliku.
„Vidim ključ, u desnom uglu na nebu. Liči na pticu sve dok ne pogledaš
izbliza. Drugi ključ je tamo, na grani onog drveta, sakriven između lišća i voćki.
A treći je jedva vidljiv ispod površine jezera. Tamo, među drvećem se vidi neka
senka. Ima oblik muškarca, možda i žene. Izgleda kao nagoveštaj nečega mračnog
što ih posmatra. Vidi se i druga senka, kao da klizi ivicom srebrnih pločica. To je
zmija. Ah, vidim ovde još jednu, skroz u pozadini.”
I Izgubila se potpuno u toj slici, zaboravila na sebe i zakoračila ka kaminu.
„Tu je i neki par - muškarac i žena - stoje zagrljeni. Žena je odevena veoma
luksuzno u i ljubičastu odeću, što označava ženu visokog položaja. Muškarac je
obučen kao vojnik. Ratnik. Na drvetu između njih se nalazi jedna vrana. To je
simbol zle kobi koja lebdi nad njima. To se vidi i ovde, gde je nebo tamnije, i
presecaju ga munje. Pretnja. Sestre su nesvesne te pretnje. One gledaju napred,
grupisane zajedno, a sunčeva svetlost se odbija od kruna na njihovim glavama
toliko snažno da kupa čitav ovaj predeo u svetlosti. Oseća se izvesno zajedništvo
i ljubav između njih, a ova bela golubica ovde, na ivici jezerca, označava njihovu
čistotu i nevinost. Svaka nosi oko vrata amajliju, istog oblika i veličine, sa
draguljem u boji njihove haljine. One su ujedinjene, a opet su odvojene jedinke.
Ovo je zaista veličanstveno remek-delo. Gotovo da možeš da vidiš kako dišu na
slici.”
„Imaš oštro oko.” Pit je dodirnuo Roeninu ruku dok je klimnuo glavom ka
Melori. „To i jeste glavni dragulj naše kolekcije.”
„A opet”, istakla je Dejna, „i dalje niste odgovorili na pitanje.”
„Magija nije mogla nikako da skine čini koje su zaključale duše kraljevih
ćerki u staklenom kovčegu. Pozvali su sve čarobnjake i veštice, iz svih svetova.
Ali ničija magija nije mogla da razbije te čini. I tako su bačene nove čini, nova
kletva. U ovom svetu smrtnika, u svakoj generaciji, biče rođene tri žene koje će
se u jednom trenutku naći na istom mestu u isto vreme. One nisu sestre, riti su
boginje, već su obične smrtnice. I jedino one mogu da oslobode te nevine duše.”
„I vi želite da vam poverujemo da smo nas tri te smrtnice?” Dejnine obrve su
se upitno podigle. Nešto je zagolicalo u dnu grla, ali nije poželela da se nasmeje.
„Samo zbog toga što slučajno ličimo na žene na ovoj slici?”
„Ništa se ne dešava slučajno. A to da li vi u to verujete ili ne, menja malo
toga.” Pit je ispružio svoje ruke ka njima. „Vas tri ste odabrane, a ja sam poslat
da vam to kažem.”
„Pa, eto, rekli ste nam i sad...”
„I da vam ponudim ovo”, nastavio je pre nego što je Dejna mogla da završi
svoju rečenicu. „Svaka od vas će imati, jedna za drugom, vremena dok traje jedna
mesečeva mena da pronađe jedan od ta tri ključa. Ako u narednih dvadeset i osam
dana prvoj od vas to ne pođe za rukom, čitava stvar je propala. Ako prva uspe,

25
drugoj počinje da teče vreme. Ali ako druga ne uspe na vreme da pronađe ključ,
ponovo čitava stvar propada. Ako uspete da donesete sva tri ključa nazad u ovu
kuću pre nego što istekne treći pun mesec, imaćete korist od toga.”
„Kakvu korist?” upitala je Zoi.
„Milion dolara. Svakoj od vas.”
„Kako da ne!”, povikala je Dejna, a onda se zagledala u druge dve žene. „Ma,
dajte, ljudi. To je prosto budalaština. Lako je njemu da se razbacuje parama kao
da su konfete, kad smo mi te koje ćemo biti poslate u uzaludnu potragu za tri
ključa koja uopšte i ne postoje.”
„A ako postoje...” Zoi se, caklećih očiju, okrenula ka Dejni. „Ako zaista
postoje, zar ne bi želela da dobiješ šansu da ih pronađeš? Šansu da dobiješ toliko
novca?”
„Kakvu šansu? Pogledaj koliki je svet oko nas. Kako uopšte očekuješ da u
njemu nađeš nekakav zlatni ključ?”
„Svaka od vas će, zauzvrat, od nas dobiti mali vodič.” Roena je pokazala
rukom ka maloj škrinji u prostoriji. „To možemo da vam ponudimo, ako se sve
složite. Možete raditi zajedno. Zapravo, nadamo se da ćete raditi zajedno. Morate
sve tri da se složite. A ko jedna odbije da učestvuje u ovom izazovu, s tim je
svršeno. Ako sve tri prihvatite izazov, kao i uslove, svaka od vas će dobiti po
dvadeset i pet hiljada dolara. Taj novac ostaje u vašem vlasništvu bez obzira da li
uspete ili ne.”
„Sačekajte malo, sačekajte samo malo.” Melori je podigla ruku, a onda
skinula naočare s nosa. „Samo malo”, ponovila je. „Kažete da ako nas tri
pristanemo da potražimo te ključeve, samo da ih tražimo, dobijamo po dvadeset i
pet hiljada? Bez ikakvih obaveza?”
„Ta suma će biti prebačena na račun koji nam date. Sada odmah”, istakao je
Pit.
„Oh, moj bože!” Zoi je sklopila ruke. „Oh, moj bože”, ponovila je i srušila se
na stolicu iza sebe. „Ovo je sigurno samo san.”
„Hoćeš da kažeš, neka prevara. U čemu je caka?”, upitala ih je Dejna. „Šta
piše sitnim slovima u ugovoru?”
„Ako ne uspete, ako bilo koja od vas ne uspe, sve tri ćete biti kažnjene sa
godinu dana vašeg života.”
„Šta, kao otići ćemo u zatvor na godinu dana?”, tražila je Melori odgovor.
„Ne.” Roena je rukom pokazala služavki da uđe i unese kolica sa kafom.
„Godinu dana vašeg života više neće postojati.”
„Tek tako!” Dejna je pucnula prstima. „Kao magija.”
„Ključevi zaista postoje. Nisu u ovoj kući”, promrmljala je Roena, „ali su u
ovom svetu, na ovom mestu. Toliko možemo da vam kažemo. Više od toga nam
nije dozvoljeno da podelimo s vama, mada možemo tu i tamo da vas malo

26
uputimo. Vaš zadatak nije jednostavan, i zbog toga ćete dobiti nagradu za pokušaj.
Ako uspete, nagrada će biti veća. Ako ne uspete, bićete kažnjene. Molim vas,
popričajte među sobom o tome. Pit i ja ćemo vas ostaviti nasamo.”
Izašli su iz prostorije, a Roena se za sobom okrenula da čvrsto zatvori široka
vrata.
„Ovo je”, rekla je Dejna dok je uzimala malu princes-krofnu sa poslužavnika
za deserte, „totalno ludilo. A ako i jedna od vas i dalje razmišlja o tome da se
priključi ovim luđacima u njihovoj igrariji, onda zaista pripadate ovoj ludnici.”
„Samo nešto da kažem.” Melori je sebi sipala šoljicu kafe i ubacila unutra dve
kocke šećera. „Dvadeset pet hiljada dolara. Svakoj.”
„Ne veruješ stvarno da će ovi da pljunu sedamdeset i pet hiljada samo zato
što ćemo mi reći: Oh, naravno, potražićemo te ključeve. One koji otključavaju
kovčeg u kome se nalaze duše tri poluboginje.”
Melori je razmišljala o tome dok je grickala mini ekler. „To možemo da
otkrijemo samo na jedan način.”
„Izgledaju isto kao mi.” Ignorišući kafu i kolače, Zoi je stajala ispod slike
gledajući odozdo na nju. „Mnogo liče na nas.”
„Da, to je istina, i to je baš jezivo.” Dejna je klimnula glavom kad je Melori
upitno podigla čajnik s kafom. „A slika je stvarno remek-delo... umešnost slikara,
detalji. Neko je sebe potpuno uneo u ovu sliku, i to neko sa neverovatnim
talentom. Takođe je bilo potrebno jako mnogo rada. Ako je sve ovo prevara, onda
je stvarno vrhunski izvedena. Plus, u čemu je poenta? Ja sam ionako potpuno bez
novca. A vi?”
Dejna je duboko udahnula. „I ja sam tu negde.”
„Ja imam neku ušteđevinu”, rekla je Zoi. „Ali ću veoma brzo da je potrošim
ako ne nađem novi posao, i to brzo. Ne razumem se mnogo u te stvari, ali mi ne
deluje da ovi ljudi žele da nam ukradu ono malo novca što imamo.”
„Slažem se s tobom. Želiš li kafu?”
„Hvala.” Okrenula im je leđa i raširila ruke. „Vidite, ja znam da me vas dve
ne poznajete, i nema nikakvog razloga da vas bude briga za mene, ali bi mi zaista
značio taj novac.” Zoi im je prišla. „Dvadeset i pet hiljada bi za mene bilo ravno
nekom čudu. To bi značilo bezbednost za mog sina, možda i šansa da uradim ono
što sam oduvek želela. Da otvorim sopstveni mali salon. Sve što je potrebno je da
pristanemo. I krenemo da tražimo neke ključeve. To nije ništa ilegalno.”
„Ne postoje nikakvi ključevi”, insistirala je Dejna.
„A šta ako postoje?” Zoi je spustila šoljicu na sto, a da nije ni otpila iz nje.
„Moram da kažem, ideja o dobijenih dvadeset i pet hiljada dolara zaista pomaže
da počnem da razmišljam mnogo otvorenije o svojoj budućnosti. A ceo milion?”
Brzo i zbunjeno se nasmejala. „Ne smem ni da pomislim na to. Od same pomisli
me zaboli stomak.”

27
 „To bi bilo kao lov na blago”, mrmljala je Melori. „Moglo bi čak i da bude
zabavno. A sam bog zna, bilo bi profitabilno. Dvadeset pet hiljada bi me stvarno
spasilo, a to mi je, iz praktičnih razloga, trenutno prioritet. Možda bih i ja mogla
da otvorim svoje mesto. Ne bi bilo kao galerija u kojoj radim, ali neki maleni
prostor u kom bi prikazivala dela novih slikara i umetnika.”
To bi bilo čitavih deset godina pre nego što je to na redu po njenom životnom
planu, ali mogla bi da bude toliko fleksibilna.
„Ništa nije toliko jednostavno. Niko ti neće dati pare samo zato što kažeš da
ćeš nešto učiniti.” Dejna je odmahivala glavom. „Sigurno postoji još nešto ispod
svega ovoga.”
„Možda oni u to veruju. U priču”, dodala je Melori. „Ako bi ti u to verovala,
dvadeset i pet hiljada dolara bi ti bio sitniš. Mi ovde pričamo o dušama.”
Nemoćna da se zaustavi, ponovo je pogledala u sliku. „Duše sigurno vrede više
od dvadeset pet hiljada dolara.”
Uzbuđenje je skakutalo u njoj poput nekakve jarkocrvene gumene loptice.
Nikada u životu nije doživela takvu avanturu, svakako ne avanturu za koju bi joj
neko još i platio. „Oni imaju para, ekscentrični su i veruju u to. Iskreno, ako bih
pogledala na čitavu ovu priču, imam osećaj kao da smo mi te koje varaju ove
ljude. Ali preživeću to već nekako.”
„Uradićeš to?” Zoi ju je zgrabila za ruku. „Pristaćeš na potragu?”
„Ne događa se svaki dan da ti neko plati da obavljaš posao za neke bogove.
Hajde, Dejna, opusti se malo.”
Dejna je skupila obrve, i na čelu joj se pojavila tvrdoglava, vertikalna bora.
„Prizivamo nevolju. Ne znam odakle i kako, ali mi se zaista tako čini.”
„Šta bi ti uradila sa dvadeset i pet hiljada dolara?”, umilno je upitala Melori,
a onda joj ponudila još jednu mini princes-krofnu.
„Uložila bih koliko mogu i otvorila sopstvenu malu knjižaru.” Duboko i
čežnjivo je uzdahnula, a to je bio znak da polako popušta. „Služila bih u njoj čaj
tokom popodneva, a kada padne veče, služila bih vino. Organizovala bih čitanje
knjiga. Oh, bože...”
„Zar nije čudno kako sve tri imamo trenutno krizu na poslu, a sve što želimo
je da imamo sopstveni prostor za posao?” Zoi je ponovo oprezno pogledala u sliku
na zidu. „Zar vam se to ne čini čudnim?”
„Ništa čudnije od činjenice da smo zatvorene u ovoj tvrđavi i da razgovaramo
o tome da krenemo u potragu za blagom. Dakle, ja sam u nebranom grožđu”,
promrmljala je Dejna. „Ako kažem ne, obe ostajete bez svega. Ako kažem da,
osećaću se kao idiot. Izgleda da sam idiot.”
„Da?” Uz glasan radostan smeh, Zoi je iz sve snage zagrlila Dejnu. „To je
sjajno! To je neverovatno!”

28
 „Polako, smiri se.” Cerekajući se, Dejna je potapšala Zoi po leđima.
„Pretpostavljam da je sad trenutak da upotrebimo pravi citat. Svi za jednog, jedan
za sve.”
„Ja imam bolji citat za nas.” Melori je ponovo podigla šoljicu za kafu i podigla
je kao da nazdravlja. „Pokaži mi pare.”
Kao po naredbi, vrata su se istog trenutka otvorila. Roena je prva zakoračila
u prostoriju. „Hoćemo li da sednemo?”
„Mi smo odlučile da prihvatimo...” Zoi je ućutala, gledajući u Dejnu.
„Izazov.”
„Da.” Roena je prekrstila noge. „Želećete da pregledate vaše ugovore.”
„Ugovore?”, ponovila je Melori.
„Naravno. Ime znači moć. Nečije ime, napismeno, označava obećanje i
neophodno nam je svima. Kada budete zadovoljne ugovorima, odabraćemo ko
kreće u potragu za prvim ključem.”
Pit je izvadio papire iz stola i predao ih svakoj od njih. „To su jednostavni
ugovori, rekao bih, i pokrivaju sve o čemu smo već razgovarali. Ako napišete gde
želite da vam prebacimo novac, to će odmah biti učinjeno.”
„Zar vas ne zanima što mi u to ne verujemo?” Melori je podigla ruku i
pokazala na portret.
„Daćete nam vašu reč da prihvatate sve uslove ugovora. To će za sada biti
dovoljno”, rekla je Roena.
„To je prilično iskreno za tako čudan poslovni dogovor”, istakla je Dejna. A
sebi je obećala da će već sledećeg dana odneti ugovor svom advokatu da proveri
koliko je obavezujući.
Pit joj je dodao olovku. „Kao što si i ti iskrena. Ako i kada dođe red na tebe,
znam da ćeš dati sve od sebe.”
Munja je odjeknula odmah iza prozorskog okna u trenutku kad su njih tri
potpisale ugovor, a zatim i njih dvoje.
„Vas tri ste izabrane”, rekla je Roena dok je ustajala iz fotelje. „Sada je sve u
vašim rukama. Pite?”
On je prošetao do stola i podigao izrezbareni kovčežić. „Unutra se nalaze tri
kamenčića. Jedan ima na sebi figuru ključa. Ona koja odabere taj kamenčić
započinje potragu.”
„Nadam se da to neću biti ja.” Uz drhtav osmeh, Zoi je obrisala vlažne
dlanove o svoju suknju. „Izvinite, samo sam stvarno nervozna.” Zatvorila je oči i
gurnula ruku u kovčeg. Čvrsto je stegla kamenčić u svojoj šaci, a onda pogledala
u Melori i Dejnu. „Hajde da sve tri pogledamo u isto vreme. Može?”
„Dogovoreno. Hajde i to da završimo.” Dejna je gurnula ruku i izvukla
kamenčić ne gledajući u njega, a onda je i Melori gurnula ruku da uzme poslednji.
„U redu.”
29
 Stajale su u krugu, licem okrenute jedna prema drugoj. Onda su otvorile šake
sa kamenčićima. „Ups.” Melori je pročistila grlo. „Baš sam srećnica”, prošaputala
je kad je ugledala zlatni ključ na belom kamenčiću koji je odabrala.
„Ti si prva”, rekla je Roena pošavši ka njoj. „Tvoje vreme počinje sutra ujutru
kad izađe sunce, i završava se u ponoć nakon dvadeset i osam dana.”
„Ali dobiću neke tragove, zar ne? Nekakvu mapu ili tako nešto?”
Roena je otvorila malu škrinju i iz nje izvukla papir koji je pružila Melori.
Onda je izgovorila reči koje su na njemu bile napisane.
„Moraš tražiti lepotu, iskrenost i hrabrost. Samo jedno od toga nije dovoljno.
Dve stvari bez treće nisu kompletne. Traži duboko u sebi i saznaćeš ono što tek
treba da znaš. Otkrij šta tama najčežnjivije želi. Traži oko sebe, gde svetlost
pobeđuje senke, kao što ljubav pobeđuje tugu. Tamo padaju srebrne suze zbog
pesme koja se peva, jer ta pesma dopire iz same duše. Gledaj svuda oko sebe,
otkrij gde lepota cveta i gde boginje pevaju. Možda ćeš naleteti na strah, na žalost,
ali iskreno srce će pobediti sve to. Kad pronađeš ono što tražiš, ljubav će skinuti
čini, i srce će stvoriti ključ i izneti ga na svetlost.”
Melori je čekala. „I to je to? To bi trebalo da mi bude trag?”
„Mnogo mi je drago što ne moram ja prva da tražim”, rekla je Zoi.
„Čekajte - možeš li da mi kažeš još nešto? Ti i Pit već znate gde su ključevi,
zar ne?”
„To je sve što nam je dozvoljeno da ti kažemo, ali znaš sve što je potrebno da
znaš.” Roena je spustila ruke na Melorina ramena, a onda je poljubila u
obraze. „Blagosiljam te.”

Malo kasnije, Roena je stajala kraj kamina, grejući ruke iznad vatre dok je
zurila u sliku na zidu. Osetila je kad joj je Pit prišao i stao iza nje, i okrenula se,
smeštajući svoje lice u njegovu šaku kad joj je dodirnuo obraz.
„Gajio sam veće nade pre nego što su došle ovamo”, rekao joj je.
„One su pametne, snalažljive. Nikad nije izabrana neka koja nije bila
sposobna.”
„A opet, mi smo i dalje na istom ovom mestu, godinu za godinom, vek za
vekom, milenijumima.”
„Nemoj.” Okrenula se, spustila ruke oko njegovog struka i naslonila se na
njega. „Nemoj da očajavaš, moja najdraža ljubavi, pre nego što je sve i počelo.”
„Toliko smo početaka videli, ali nikada i kraj.” Spustio je glavu i usnama
dodirnuo njenu obrvu. „Ovo mesto počinje da me guši.”
„Učinili smo sve što smo mogli.” Spustila je obraz na njegove grudi, tešeći se
njegovim stabilnim otkucajima srca. „Imaj malo vere. Meni su se dopale”, dodala
je i uhvatila ga za ruku kad su krenuli ka vratima.
„Prilično su interesantne. Za smrtnice”, rekao je.
30
 Dok su prolazili ispod luka iznad vrata, za njima se istog trenutka ugasila
moćna vatra u kaminu, ostavljajući za sobom zlatan trag u potpunoj tami.

31
 Treće poglavlje

Nije mogla da kaže da nije znala da će se to desiti. A Džejms je svakako bio

veoma nežan, čak se ponašao i očinski. Ali, svejedno, dobila je pedalu i to je bilo
jasno.
Činjenica da je to očekivala i da je bila spremna, čak i uz magičnu pomoć
dvadeset i pet hiljada dolara koji su je čekali na njenom računu - što je proverila
istog jutra - nije pomogla da ovaj otkaz doživi manje užasnim i ponižavajućim.
„Stvari se menjaju.” Džejms Pi Horas, uredan kao i uvek sa svojom leptir-
mašnom i naočarama bez rama, govorio je tiho.
Za sve godine koliko ga je Melori poznavala, nikad ga nije čula da je povisio
ton. Moglo je da se desi da bude odsutan, povremeno i nemaran prema nekim
praktičnim poslovnim stvarima, ali je svakako bio neopisivo ljubazan.
Čak je i sada njegovo lice imalo strpljiv i smiren izraz. Pomalo je nalikovao
na ostarelog heruvima, pomislila je Melori.
Mada su vrata kancelarije bila zatvorena, ostatak zaposlenih u galeriji će vrlo
brzo znati o čemu se govorilo na ovom sastanku.
„Smatram sebe nekom vrstom tvog surogat oca, i kao takav, želim ti samo
najbolje.”
„Da, Džejmse. Ali...”
„Ako se ne krećemo u istom pravcu, onda stojimo u mestu. Imam osećaj,
mada znam će ti sve ovo veoma teško pasti u početku, Melori, da ćeš uskoro videti
da je to nešto najbolje što je moglo da ti se desi.”
Koliko klišea može jedan čovek da upotrebi kad želi da kaže nešto neprijatno,
zapitala se Melori.
„Džejmse, znam da se Pamela i ja ne slažemo uvek savršeno.” Imam i ja kliše
za borbu, Džejmse. „A pošto je ona ovde nova, prirodno je da se ponaša
pomalo odbrambeno, dok ja s druge strane imam tendenciju da štitim svoj prostor.
Užasno mi je žao što sam izgubila živce pred njom. To što sam prosula kafu je
bila nezgoda. Znaš da ja nikad ne bih...”
„Hajde, hajde.” Odmahnuo je rukom kroz vazduh. „Siguran sam da je to
istina. Ne želim da više uopšte razmišljaš o tome. Sve su to stare vesti. Ali
činjenica je, Melori, da Pamela želi da ima aktivniju ulogu u poslu, da malo
razdrma stvari.”

32
 Osetila je očaj duboko u svom stomaku. „Džejmse, ona je sve eksponate u
glavnoj prostoriji premestila, unela je unutra i neke komade iz salona. Unela je
nekakve materijale - zlatni lame, Džejmse - i prebacila ga preko nage skulpture iz
perioda art dekoa, kao nekakav sarong. Ne samo da je poremetila protok u
prostoriji, već je i čitav rezultat bio... pa, jeftin. Ona ne razume umetnost ni
prostor. Ona...”
„Da, da.” Njegov glas se nije povisio, i njegovo lice nikad nije izgubilo svoj
smireni izraz. „Ali naučiće. A ja verujem da će uživati u tome da uči. Zahvalan
sam joj što pokazuje interesovanje za moj posao, a njen entuzijazam cenim isto
kao što sam uvek cenio tvoj, Melori. Ali činjenica je, ja zaista mislim da si ti
prerasla moju galeriju. Vreme je da raširiš krila. Da proširiš vidike. Da rizikuješ
malo.”
Grlo joj se steglo, a glas joj je zvučao strano kad je napokon uspela da
progovori. „Ja volim ovu galeriju, Džejmse.”
„Znam da je voliš. I uvek si ovde dobrodošla. Osećam da je vreme da te
poguram iz ovog gnezda. Naravno, želim da se osećaš udobno dok pokušavaš da
odlučiš šta ćeš sledeće da radiš.” Izvadio je ček iz gornjeg džepa na sakou.
„Mesečna plata će ti biti dovoljna da ne zasrljaš u nešto neodgovorno.”
Šta ću da radim? Gde da odem? Mahnita pitanja su joj letela po mozgu poput
nekih preplašenih ptica. „Ovo je jedino mesto na kom sam ikada radila.”
„Što samo dokazuje moju poentu.” Spustio je ček na sto. „Nadam se da znaš
koliko si mi draga, i da možeš bilo kad, zaista bilo kad, da mi se obratiš za savet.
Mada bi možda bilo najbolje da to ostane među nama. Pamela je trenutno malo
ljuta na tebe.” Ovlaš ju je poljubio u obraz, potapšao je po glavi, a onda izašao
napolje.

Možda je bio strpljiv i miran, ali je takođe bio i slab. Slab, i mada je mrzela
to da prizna - mrzela je što je to shvatila tek sada nakon svih ovih godina - bio je
sebičan.
Čovek je morao biti slab i sebičan da bi otpustio efikasnog, kreativnog i
lojalnog radnika samo zbog toga što se njegovoj ženi tako prohtelo.
Znala je da je beskorisno plakati, ali je ipak malkice zaplakala dok je stajala
u malenoj kancelariji koju je sama uredila, pakujući svoje stvari. Čitav njen život
- što se karijere tiče - stao je u jednu jedinu kartonsku kutiju.
Naravno, to je bilo efikasno i praktično. I patetično, zaključila je Melori.
Sada će sve biti drugačije, a ona na to nije bila spremna. Nije imala nikakav
plan, nije imala nacrt niti spisak za ono što je trebalo da usledi. Sutra neće morati
da ustane rano, da pojede lagani i zdravi doručak, da se obuče za posao u odeću
koju je pažljivo sebi odabrala večeras. Dan za danom bez cilja, bez plana,
protezali su se pred njom poput nekakvog kanjona bez dna. A njen savršeno
isplaniran život je bačen negde dole, u tu nepreglednu jamu.

33
 To ju je užasno plašilo, ali ruku pod ruku sa strahom marširao je i njen ponos.
I tako je ona popravila šminku i visoko uzdigla čelo i ispravila ramena dok je
iznosila kutiju sa svojim stvarima iz kancelarije i dole niz stepenice. Dala je sve
od sebe da se nasmeši kad je Tod Grist dotrčao do podnožja stepenica.
On je bio nizak i mršav, odeven u uobičajenu crnu košulju i pantalone, što je
na neki način bila njegova uniforma. Na njegovom levom uvetu su svetlucale dve
malene zlatne alke. Kosa mu je bila do ramena i imao je svetloplave pramenove,
a na tome mu je Melori oduvek zavidela. Anđeosko lice koje je ta kosa uokvirivala
je privlačilo sredovečne i postarije dame kao što je pesma sirena privlačila
mornare.
On je počeo da radi u galeriji godinu dana nakon što je Melori tu došla i bio
joj je od tada prijatelj, poverenik i partner u ogovaranju.
„Nemoj da ideš. Ubićemo tu drocu. Malo arsenika u njenoj jutarnjoj kafi i
nema je više.” Zgrabio je kutiju iz njenih ruku. „Mel, ljubavi mog života, ne možeš
ovde da me ostaviš samog.”
„Dobila sam otkaz. Dobila sam i mesečnu platu, tapšanje po glavi i spakovane
tričarije.” Borila se da spreči suze da joj zamagle vid dok je gledala oko sebe
divni, široki foaje u kom su se kroz prozore probijali sunčevi zraci i prosipali po
sjajnom hrastovom parketu. „Gospode, šta ću da radim sutra kad ne budem mogla
ovde da dođem?”
„Oh, bebice moja. Daj mi to ovamo.” Uzeo je kutiju iz njenih ruku i blago je
pogurao s njom. „Idemo napolje, gde možemo da blebećemo i kukamo.”
„Ja više neću da kukam.” Ali je ipak morala da zagrize donju usnu kad je to
izgovorila osetivši da podrhtava kao da će da se rasplače.
„Ja hoću”, obećao joj je i nastavio blago da je gura sve dok nije izašla kroz
vrata. Spustio je kartonsku kutiju s njenim stvarima na jedan od gvozdenih stolova
na njihovom prelepom natkrivenom tremu, a onda je prebacio ruku preko njenih
ramena. „Ne mogu to da podnesem! Ništa više neće biti isto bez tebe ovde. S kim
ću da tračarim, ko će da me teši kad mi neka guska slomi srce? Kao što vidiš,
samo se o meni radi”
To ju je nasmejalo. „I dalje ćeš biti moj najbolji ortak, zar ne?”
„Naravno da hoću. Nadam se da nećeš učiniti nešto ludo, kao na primer da se
odseliš u grad?” Umirio se ne bi li proučio njeno lice. „Ili da se nećeš uhvatiti
lošeg društva i zaposliti u radnji s poklonima u lokalnom tržnom centru?”
Osetila je kao da joj se stomak napunio olovom kad je čula njegove reči. To
su bila dva jedina razumna izbora koja je imala ako namerava da zarađuje za život.
Ali zbog toga što je on izgledao kao da će da se rasplače, odmahnula je rukom da
ga ohrabri. „Ne pominji mi te gluposti. Ne znam tačno šta ću da radim. Ali imam
nešto u planu...” Setila se prethodne čudne večeri i ključa. „Ispričaću ti kasnije
sve o tome. U svakom slučaju, imam nešto što će neko vreme da me okupira, a
onda... Ne znam, Tode. Kao da sam ispala iz kondicije.”

34
 Možda će ipak i ona malo da blebeće i da kuka. „Ništa ne ide kako bi trebalo
da ide, pa ne mogu ni da znam kako će sve biti na kraju. U životnom planu Melori
Prajs ne postoji stavka gde ona dobija otkaz na poslu.”
„To je samo malena neprijatnost”, uveravao ju je. „Džejms je u nekakvoj
seksualnoj izmaglici. I dalje bi mogao da dođe k sebi. Mogla bi da spavaš s njim”,
dodao je, inspirisan. „Mogao bih ja da spavam s njim.”
„Imam samo jednu reč za oba tvoja predloga. Fuj.”
„Dubokoumno, i istinito. Šta kažeš na to da večeras svratim do tebe, da
donesem kinesku klopu i flašu jeftinog vina?”
„Ti si pravi drug.”
„Smišljaćemo propast odvratne Pamele i planirati tvoju budućnost. Hoćeš da
te otpratim sad kući, lutko?”
„Hvala ti, ali biću dobro. Taman će mi biti potrebno to vreme da razbristrim
glavu. Reci zbogom... svima. Ne mogu sad da se suočavam s tim.”
„Nemoj ništa da brineš.”
Trudila se da se ne brine dok je hodala do kuće. Pokušavala je da ignoriše
paniku koja je napadala sa svakim korakom koji je preduzimala, a koji nije spadao
u njenu rutinu, i koji je vodio sve bliže onom širokom, dubokom kanjonu.
Bila je mlada, obrazovana i vredna. Imala je novac u banci. Čitav život je pred
njom, poput praznog belog platna. Sve što treba da uradi je da odabere boje i da
počne.
Ali ovog trenutka bilo joj je potrebno nešto drugo. Bilo šta drugo. Imala je
mesec dana da odluči šta. Kao i intrigantni zadatak koji je valjalo obaviti u
međuvremenu. Ne dešava se svaki dan da neko od tebe traži da pronađeš
misteriozni ključ i učestvuješ u spašavanju duša.
Rešila je da će time da se bavi sve dok ne shvati kakav život bi želela da vodi.
Uostalom, dala je svoju reč, pa bi joj bolje bilo da počne da se trudi da je
održi. Nekako. I to će učiniti odmah, čim stigne svojoj kući i prvo utopi tugu u
porodičnom pakovanju sladoleda.
Kad je stigla do ugla, pogledala je iza sebe ka galeriji, očajna i vlažnih očiju.
Koga pokušava da zavara? To je bio njen dom.
Duboko je uzdahnula i zakoračila. A onda je pala pravo na zadnjicu.
Šta god da se sudarilo s njom, odgurnulo je kutiju s njenim stvarima koje su
poletele u vazduh, a onda se srušile pravo na njenu glavu. Čula je neko čudno
režanje. Dah joj je bio izbijen iz pluća, a imala je osećaj da joj se neka omanja
planina stuštila na grudi. Podigla je pogled i ugledala crnu, dlakavu glavu.
Dok se borila da povrati dah da bi mogla da vrisne, ogroman jezik se pojavio
iz te glave i oblizao joj lice.
„Mo! Prekini, stoj, silazi s nje! Isuse, gospode, žao mi je.”

35
 Melori je čula glas blago obojen panikom dok se borila da okrene glavu i
izbegne taj ogromni jezik. Odjednom, toj ogromnoj krznenoj kreaturi su izrasle
ruke. A onda još jedna glava.
Ova glava je bila ljudska, i mnogo privlačnija nego ona prva, bez obzira na
naočare, a sunce koje su skliznule sa pravog, oštrog nosa i ljutitog izraza na
usnama.
„Da li si dobro? Da li si povređena?”
Odgurnuo je ogromni teret s nje, a onda je između njih ugurao svoje telo, kao
nekakav odbrambeni zid. „Možeš li da sedneš?”
To pitanje je bilo potpuno bespotrebno, pošto ju je on već vukao iz ležećeg
položaja, smeštajući je da sedne. Pas je pokušao da se ugura ponovo između njih,
ali ga je muškarac izgurao laktovima. „Ti lezi tu dole, veliki, nespretni idiote. Ne
ti”, dodao je i brzo joj se šarmantno nasmešio dok je sklanjao Melori kosu s lica.
„Žao mi je. On je stvarno bezopasan, samo je nespretan i glup.”
„Šta... šta je to?”
„Mo je pas, ili je to možda samo glasina. Mi smatramo da je mešanac koker-
španijela i vunastog mamuta. Stvarno mi je mnogo žao. Ja sam kriv. Nisam
obraćao dovoljno pažnje i on mi je pobegao.”
Skrenula je pogled nadesno, gde je pas, ako je to pas, ležao i lupkao o zemlju
repom koji je bio debeo kao njena podlaktica, gledajući je nevino, onoliko
koliko takvo čudovište to može.
„Nisi udarila glavu, zar ne?”
„Ne bih rekla.” Shvatila je da je Moov vlasnik gleda sa takvim intenzitetom
da je osetila kako joj se širi vrelina po koži. „Šta je bilo?”
Bila je lepa poput najlepšeg kolača u poslastičarnici. Sva ta umršena plava
kosa, mlečnobela koža, ružičasta velika usta, koja su izgledala seksi dok se durila.
Oči su joj bile velike, plave i prelepe, uprkos tome što su iz njih sevale munje
opasnog temperamenta.
Malo je falilo da obliže usne kad ga je namršteno pogledala i podigla ruku da
zagladi te svoje fantastične kovrdže. „U šta buljiš?”
„Samo proveravam da nemaš u očima nacrtano veliko X. Pala si prilično jako.
Usput, imaš sjajne oči. Ja sam Flin.”
„A meni je dosta sedenja na pločniku. Da li bi mi pomogao?”
„Oh. Da.” Ustao je, uhvatio je za obe ruke i povukao na noge.
Bio je viši nego što je u prvi čas pomislila, i automatski se povukla korak
unazad, da ne bi morala da krivi glavu dok ga gleda. Sunce se razlivalo po
njegovoj kosi - imao je mnogo guste, talasaste smeđe kose, sa kestenjastim
pramenovima. I dalje je držao njene šake u svojim rukama, dovoljno čvrsto da je
mogla da oseti koliko su žuljevite.
„Sigurna si da si dobro? Stabilna si? Stvarno si ozbiljno pala.”

36
 „Svesna sam toga.” Bila je bolno svesna onog dela svoje anatomije koji je
prvi udario dole o pločnik. Sagnula se i počela da skuplja sve što se prosulo iz
njene kutije.
„Ja ću pokupiti tvoje stvari.” Kleknuo je pored nje, a onda ispružio prst ka psu
koji je pokušavao da im se primakne isto onoliko neprimetno koliko i slon koji
hoda na vrhovima prstiju afričkom savanom. „Ne mrdaj ili nema poslastice.”
„Samo ti kontroliši svog psa. Meni nije potrebna pomoć.” Podigla je svoju
rezervnu torbicu za kozmetiku i ubacila je u kutiju. A kad je videla da je polomila
nokat, poželela je da se sklupča u loptu samosažaljenja i glasno zajeca. Umesto
toga, odabrala je da pritisne dugme temperamenta.
„Uopšte nije u redu da se šetaš ulicom sa psom te veličine ako ne možeš da
ga kontrolišeš. On je samo pas, on ne zna šta sme i šta ne sme, ti bi trebalo da
vodiš računa o njemu.”
„U pravu si. Potpuno si u pravu. Hm... ovo je verovatno tvoje.”
U ispruženoj ruci je držao brushalter bez bretela.
Sablažnjena, Melori mu ga je otela iz ruke i zabila ga na dno kutije. „Idi sad.
Idi negde jako, jako daleko.”
„Vidi, zašto mi ne bi dozvolila da ti ponesem tu...”
„Ponesi ti tog svog smešnog psa”, brecnula se na njega, zgrabila kutiju i
odšetala odatle sa onoliko dostojanstva koliko je uspela da povrati u trenutku.
Flin ju je posmatrao dok je odlazila, a Mo je prišao i naslonio se svom svojom
značajnom težinom uz svog gospodara. Odsutno, Flin je tapšao njegovu
ogromnu glavu, uživajući u pogledu na lelujanje ženstvenih bokova u kratkoj
suknji. Sumnjao je da joj je čarapa bila pocepana pre nego što je naletela na Moa,
ali iz njegove trenutne perspektive, to nimalo nije umanjivalo lepotu njenih sjajnih
nogu. „Lepotica”, rekao je glasno, gledajući je kako je uletela u zgradu malo niže
niz ulicu. „I prilično besna.” Spustio je pogled ka Mou koji kao da se cerekao.
„Lepo si to obavio, barabo jedna.”

Nakon što se istuširala, promenila odeću i pojela lekovitu činiju sladoleda,

Melori se zaputila ka biblioteci. Nije se ništa precizno dogovorila s njom
prethodne večeri - pretpostavljala je da su sad partnerke. Ali pošto je ona bila prva
na redu, to je verovatno značilo da će morati da pokrene i predvodi čitavu potragu.
Morale su da organizuju neki sastanak, da prouče zajedno trag, da osmisle
svoje planove. Iskreno, nije se preterano nadala da će moći da osvoji milion
dolara, ali takođe nije bila ni spremna da tek tako digne ruke od te ideje, još manje
da pogazi svoju reč.
Nije mogla da se seti kad je poslednji put bila u biblioteci. Iz nekog čudnog
razloga, kada je zakoračila unutra, ponovo se osetila kao studentkinja, prepuna
naivnosti, nade i želje za učenjem.

37
 Glavni deo biblioteke je bila velika prostorija, a većina stolova je uglavnom
bila prazna. Videla je jednog starijeg čoveka koji je čitao novine, nekoliko ljudi
je lutalo između polica s knjigama, a jedna žena sa malim detetom je stajala kraj
šaltera za izdavanje knjiga.
Unutra je bilo toliko tiho da je zvonjava telefona predstavljala nesnosnu buku.
Bacila je pogled u smeru odakle je dopirao taj zvuk, ka središnjem glavnom
šalteru u prostoriji, i tu je sedela Dejna, sa slušalicom pored uha, dok su joj prsti
leteli po tastaturi kompjutera.
Zadovoljna što neće morati da pretraži čitavu zgradu da bi je pronašla, Melori
joj je prišla. Mahnula joj je, a Dejna joj je klimnula glavom i završila telefonski
poziv.
„Nadala sam se da ćeš svratiti. Mada, nisam te očekivala ovako brzo.”
„Ja sam sad besposlena žena.”
„Oh.” Na Dejninom licu se videlo saosećanje. „Šutnuli su te?”
„Šutnuli, otpustili, izbacili, a onda me je neki idiot i njegov pas srušio na
zadnjicu nasred ulice dok sam odlazila kući. Sve u svemu, danas je bio jedan
odvratan dan, bez obzira na uvećanje mog bankovnog računa.”
„Moram da kažem, nisam verovala da će to da se desi. Ono dvoje gore u
Voriors piku su stvarno za ludnicu.”
„Srećom po nas. Ipak moramo da zaradimo taj novac. Ja sam prva u potrazi,
pa sam mislila da moram nekako da počnem. Negde.”
„Ja sam već krenula. Džen? Možeš li da preuzmeš moj šalter?” Dok je
ustajala, Dejna je ispod šaltera dohvatila neke knjige i ponela ih sa sobom. „Pođi
za mnom”, rekla je Melori. „Tamo ispod prozora je fin, osamljen sto na kom
možeš da radiš.”
„Da radim na čemu?”
„Na istraživanju. Imam nekoliko knjiga o keltskoj mitologiji, bogovima i
boginjama, kao i o njihovim legendama i pričama. Izabrala sam Kelte jer je Roena
iz Velsa, a Pit je Irac.”
„Otkud znaš da je on Irac?”
„Ne znam. Zvučao je kao Irac. U ovom trenutku ja znam vrlo malo, ili skoro
pa ništa o keltskoj mitologiji, pa sam pomislila da sigurno isto to važi i za tebe i
za Zoi.”
„Ja o tome nemam pojma.”
Dejna je spustila tiho knjige na sto. „Dakle, moramo nešto o tome da saznamo.
Ja završavam za nekoliko sati pa ću tad moći da ti pomognem. A mogu da
pozovem Zoi ako želiš.”
Melori je zurila u gomilu knjiga. „Možda je to dobra ideja. Ja ne znam ni
odakle da počnem.”
„Odaberi jednu knjigu. Ja ću ti doneti beležnicu.”
38
 Nakon sat vremena, Melori je bio potreban aspirin. Kad je Zoi uletela u
biblioteku i sela za sto pored nje, skinula je naočare i protrljala svoje umorne oči.
„Odlično. Pojačanje.” Odgurnula je knjigu preko stola ka njoj.
„Izvini što mi je toliko trebalo da dođem. Imala sam neke obaveze. Kupila
sam Sajmonu neku video-igricu koju je dugo želeo. Znam da verovatno ne bi
trebalo da trošim onaj novac, ali sam želela nešto da mu kupim, da malo uživam.
Nikad u životu nisam imala toliko para”, prošaputala je. „Znam da moram
obazrivo da ga čuvam, ali ako ne možeš bar nešto zabavno da učiniš s njim, u
čemu je poenta imati ga?”
„Meni ne moraš da prodaješ tu priču ni razlog zbog kog si se istrošila. A nakon
što provedeš neko vreme ovde sa ovim knjigama, znaćeš dobro da si te pare i
zaslužila. Dobro došla u nenormalan svet Kelta. Dejna verovatno ima još jednu
beležnicu za tebe.”
„Ja sam svoju ponela.” Iz ogromne torbe Zoi je izvukla novu beležnicu,
debelu kao cigla, i pakovanje već naoštrenih olovaka. „Osećam se kao da sam se
vratila u školu.” Zoin zarazni optimizam je popravio Melorino loše raspoloženje.
„Hoćeš da razmenimo beleške i da pričamo o momcima?”
Zoi joj se iscerila i otvorila knjigu. „Pronaći ćemo taj ključ. Prosto znam da
hoćemo.”
Do trenutka kada je Dejna uspela da im se pridruži, Melori je već zapisala
gomilu informacija izmenjenim ukrasnim stenografskim znacima koje je razvila
na koledžu, već uspela da potroši svoju olovku i morala da pozajmi dve od Zoi.
„Zbog čega ovo ne bismo nastavile da radimo kod mog brata?” predložila im
je Dejna. „On živi odmah tu iza ugla. Sad je na poslu, pa nam neće smetati.
Možemo tamo da se raširimo, a vas dve ćete me uputiti u ono najvažnije što ste
saznale.”
„Ja se slažem.” Ukočena od predugog sedenja, Melori je hitro skočila na noge.
„Ja mogu da ostanem samo još sat vremena. Volim da budem kod kuće kad
se Sajmon vraća iz škole kad god mi obaveze to dozvole.”
„Onda, hajde da krenemo. Zavela sam ove knjige kao da sam ih ja uzela” rekla
je Dejna i počela da ih kupi sa stola. „Ako bilo ko bude nosio kući neku od ovih
knjiga radi istraživanja, potrebno mi je da ih vratite na vreme i u istom stanju u
kom su bile kad ste ih uzele.”
„Ona je stvarno bibliotekarka.” Melori je ponela knjige ispod pazuha.
„Možeš da se kladiš u to.” Dejna ih je povela napolje iz biblioteke. „Videću
još šta mogu da skinem sa interneta, kao i šta mogu da nađem u bibliotekarskoj
razmeni.”
„Ne znam koliko toga ćemo uspeti da saznamo iz ovih knjiga.”
Dejna je taman stavila svoje naočare za sunce, ali ih je spustila malo niz nos
i preko ivice se zagledala u Melori. „Sve vredno ikakve pažnje se može pronaći u
knjigama.”
39
 „U redu, sad već počinješ da izgledaš kao nekakva zastrašujuća bibliotekarka
iz horor filma. Ono što je nama potrebno je da shvatimo bolje trag koji imamo.”
„Bez informacije o toj priči, njenih karaktera, nemamo ništa.”
„Imamo čitave četiri nedelje”, umešala se Zoi, i izvukla naočare za sunce iz
svoje tašne. „To je dovoljno vremena da saznamo mnogo toga, da potražimo na
raznim mestima. Pit je rekao da su ključevi ovde negde. Znači, nije da moramo
da lutamo svetom da bismo ih pronašli.”
„Ovde negde može da znači u Veliju, ili na visoravnima. To može da znači i
čitava Pensilvanija.” Melori je odmahnula glavom na pomisao o kolikom
prostranstvu govore i o količini dezorganizovanosti u svemu. „Pit nam je to
ostavio prilično otvorenim za interpretaciju. Čak i ako su blizu, to može da znači
da su u nečijem prašnjavom ormaru, ili na dnu reke, ili u sefu u banci, ili zakopani
ispod kamena.”
„Da je to toliko lako, neko drugi bi ih do sad već pronašao”, istakla je Zoi. „A
glavna nagrada za pronalazak ne bi bila tri miliona dolara.”
„Nemoj da si sva razumna dok ja gunđam.”
„Izvini, ali mene je interesovalo nešto drugo. Sinoć nisam mogla da spavam,
sve vreme sam premotavala u glavi sve što nam se dogodilo. Sve to je bilo
potpuno nestvarno. Ali čak i ako to sklonimo u stranu, čak i ako smo dovoljno
optimistične da kažemo da ćemo pronaći te ključeve, kako znamo da je ključ koji
smo pronašle tvoj ključ, a ne jedan od preostala dva?”
„Zanimljivo.” Melori je premestila knjige u drugu ruku kad su skrenuli iza
ugla. „Kako je moguće da se oni čudaci od sinoć nisu toga setili?”
„Ja verujem da jesu. Vidiš, prvo što moraš da učiniš je da pomisliš da je sve
to istinito.”
Dejna je slegnula ramenima. „Sve tri imamo novac u banci, i sad hodamo
ulicom noseći sa sobom gomilu knjiga o keltskim mitovima. Ja bih rekla da je to
za mene dovoljno istinito.”
„A ako je sve to istinito, onda samo Melori može da pronađe prvi ključ. Ako
bi druga dva ključa bila ispred nje, ona ne bi mogla da ih nađe. A ni mi ne bismo
mogle, sve dok ne dođe naše vreme da ga tražimo.”
Dejna se zaustavila i nakrivila glavu dok je proučavala Zoi. „Da li ti stvarno
veruješ u sve to?”
Zoi je pocrvenela, ali je slegnula ramenima kao da je to ne dotiče. „Volela bih
da verujem. To je toliko fantastično i bitno. Ja nikada nisam uradila nešto
fantastično i bitno.” Podigla je pogled ka vrhu viktorijanske trospratnice ispred
njih, sa golubije plavom fasadom i krem nadstrešnicama. „Da li je ovo kuća tvog
brata? Uvek sam mislila da je mnogo lepa.”
„On je polako popravlja. To mu je neka vrsta hobija.”

40
 Zakoračile su ka ulaznim vratima, prateći put od cigala kroz dvorište. Trava
je bila zelena i lepo podšišana sa obe strane, ali joj je falilo cveće, pomislila je
Melori. Boje, oblici i teksture. Kao i starinska klupa na tremu, pored koje bi se
nalazio starinski bakreni ćup prepun zanimljivih štapova i tričarija.
Kuća je delovala usamljeno bez svega toga, poput neke savršeno privlačne
žene koja je izvisila jer se neko nije pojavio na zakazanom sastanku s njom,
pomislila je Melori.
Dejna je izvadila ključ iz tašne i otključala vrata. „Najbolje što mogu da
kažem o unutrašnjosti kuće je da će biti mirno i tiho.” Zakoračila je, a njen glas je
odjeknuo kućom. „I bićemo same.”
Ulazni hodnik je bio prazan, ako se izuzme nekoliko kutija gurnutih u ćošak.
Stepenište koje je vodilo na sprat je bilo veoma ljupko i lepo zakrivljeno, a na
početku stepeništa se nalazio ukrasni grifon6 na stubu.
Ulazni hodnik se nastavljao u salon, čiji su zidovi bili okrečeni u raskošnu
plavo-zelenu boju, koja se savršeno slagala sa toplim nijansama boje meda na
parketu od borovine. Ali sami zidovi, kao i dvorište, bili su prazni.
Usred prostorije se nalazila ogromna sofa. Bio je to komad nameštaja koji kao
da je vrištao mene je kupio muškarac, pomislila je Melori. Uprkos činjenici da se
njena zelena boja slagala sa zidovima, bio je to grozan i običan komad nameštaja,
nezgrapnog stila i previše veliki za šarmantni potencijal ovog prostora.
Umesto stola, ispred nje je stajala nekakva drvena gajbica.
Bilo je tu još kutija, od kojih se jedna nalazila usred prekrasnog malenog
kamina sa izrezbarenim uzglavljem, iznad kog je mogla momentalno da zamisli
neku fantastičnu sliku.
„Dakle...” Zoi se zavrtela u krug. „Pretpostavljam da se on ovde tek uselio.”
„Oh, da. Uselio se pre godinu i po dana.” Dejna je spustila knjige na drvenu
gajbu.
„On ovde živi duže od godinu dana?” To ju je zabolelo, Melori je jednostavno
osetila kako je boli srce zbog te informacije. „I jedini komad nameštaja koji ima
je ovaj ružni kauč?”
„Hej, trebalo je da vidiš njegovu sobu u kući u kojoj smo odrasli. Ovo ovde
je barem uredno. U svakom slučaju, na spratu ima neke delimično pristojne stvari.
On živi gore. Verovatno nema nikakvu hranu, ali sigurno ima kafe, piva, koka-
kole. Da li neko nešto želi?”
„Ima li dijetalne koka-kole?”, upitala je Melori.
Dejna se nasmešila. „On je muškarac.”
„Tako je. Živeću opasno i piću pravu stvar.”

6
Mitsko stvorenje sa glavom i krilima orla i telom lava, prim.prev.

41
 „Može koka-kola za mene”, rekla je Zoi.
„Stiže. Slobodno sedite. Kauč izgleda grozno, ali je udoban.”
„Sav ovaj prelep prostor, uludo utrošen na muškarca koji je voljan da potroši
novac na ovako nešto”, zaključila je Melori. Bacila se na kauč. „U redu, jeste
udoban. Ali je i dalje ružan.”
„Možeš li da zamisliš da živiš na ovakvom mestu?” Zoi se okrenula oko svoje
ose. „Kao da si u kućici za lutke. Dobro, u veoma velikoj kućici za lutke, ali je i
dalje neodoljivo slatka. Ja bih sve svoje vreme trošila da se igram ovde, da tražim
blago koje ću unutra da sakrijem, da se dvoumim oko boje zidova i tkanina.”
„Isto tako bih i ja.” Melori je nakrivila glavu dok je posmatrala Zoi. Čak ni
kad bi dala sve od sebe, ne bi uspela da izgleda tako moderno i egzotično kao što
je to Zoi polazilo za rukom u običnim farmerkama i pamučnoj majici. Usput, već
je izračunala koliko je Zoi imala godina kad je rodila bebu. U isto to vreme,
Melori je tražila da kupi savršenu matursku haljinu i spremala se za koledž.
A opet, sve tri su bile tu, zajedno u velikoj praznoj sobi u kući nekog
neznanca, deleći skoro identične misli.
„Veoma je čudno koliko toga mi zapravo imamo zajedničkog. Čudno je i to
što živimo u relativno malom gradu, a nikada pre prošle večeri se nismo srele.”
Zoi je sela na drugu stranu kauča. „Gde ti ideš kod frizera?”
„Kod Karmajnsa, ispred tržnog centra van grada.”
„To je dobar frizerski salon. Kosa sada, ovde u gradu, gde sam ja radila? Tu
su uglavnom dolazile žene koje sa htele uvek istu frizuru, iz nedelje u nedelju.”
Prevrnula je svojim zlatastim očima. „Ne mogu da te krivim što si kod frizera išla
van grada. Imaš super frizuru. Da li ti je tvoja frizerka ikad predložila da je skratiš
za pet, šest centimetara?”
„Da je skratim?” Instinktivno, Melori je podigla ruku ka svojoj kosi.
„Skratim?”
„Samo nekoliko centimetara, da bude lepršavija. Sjajna ti je boja.”
„To je moja prirodna boja kose. Dobro, malo sam je posvetlila.” Nasmejala
se i spustila ruku. „Imam osećaj da ti posmatraš moju kosu na isti način na koji
ja posmatram ovu prostoriju. Sve vreme se pitam šta bih sve mogla da učinim s
njom kad bih imala odrešene ruke.”
„Koka-kole i keks.” Dejna je unela u sobu tri limenke pića i kesu kupovnog
keksa sa komadićima čokolade. „Dakle, šta imamo do sada?”
„Ja nisam našla ništa gde se spominju tri ćerke mladog boga i smrtnice.”
Melori je otvorila konzervu i otpila, mada bi više volela da je dobila čašu sa malo
leda. „Isuse, ovo je toliko slatko kad si nenaviknut na to. Takođe, nisam našla
ništa o zarobljenim dušama i ključevima. Mada, našla sam mnogo čudnih imena
poput Laga i Rijane, Anua, Danua. Našla sam i priče o bitkama - o pobedama i
smrti.”

42
 Izvadila je svoju beležnicu i okrenula prvu uredno ispisanu stranicu prepunu
znakova nalik stenografskim. Dejna je samo bacila pogled na svesku i nasmešila
se toliko da su joj se pojavile jamice u obrazima.
„Kladim se da si bila odličan đak tokom čitavog školovanja. Broj jedan, na
dekanovoj listi najboljih studenata. Sigurno su te mrzeli svi u odeljenju.”
„Zbog čega to kažeš?”
„Previše si organizovana da tako ne bude. Nacrtala si čak i margine i sve.”
Zgrabila je njenu beležnicu i krenula da okreće stranice. „Imaš i vremensku liniju!
Grafikone!”
„Umukni.” Smejući se samoj sebi, Melori je otela beležnicu iz njene ruke.
„Kao što sam govorila, pre nego što si počela da se rugaš mom organizovanom
stilu pisanja, keltski bogovi su umirali - samo da bi se kasnije ponovo pojavili
među živima, ali su mogli da umru, neko je mogao da ih ubije. I za razliku od
onoga što znam o bogovima iz grčke i rimske mitologije, ovi nisu živeli na vrhu
nekakve čarobne planine. Živeli su na zemlji, među ljudima. Ima tu dosta politike
i protokola, doduše.”
Dejna je sela na pod. „Ima li bilo čega što bi moglo da posluži kao metafora
za ključeve?”
„Ako i ima, ja to nisam prepoznala.”
„Umetnici su bili bogovi i ratnici”, dodala je Zoi. „Ili je to bilo obrnuto. Hoću
da kažem, umetnost - muzika, pripovedanje i sve to - bilo je važno. A takođe, tu
su bile i majke-boginje. Majčinstvo je isto tako bilo važno. Kao i broj tri. Dakle,
Melori je umetnica...”
Melori je osetila kako ju je srce zabolelo. „Ne, ja prodajem umetnost.”
„Ti poznaješ umetnost”, rekla je Zoi. „Kao što Dejna poznaje knjige. Ja se
razumem u majčinstvo.”
„To je dobro.” Dejna ju je gledala ozareno. „To označava naše uloge u svemu
ovome. Pit je rekao lepota, istina, hrabrost. Na slici, Melori - hajde da
pojednostavimo ovo tako što ćemo ćerke od sada zvati našim imenima - Melori
svira instrument. Muzika-umetnost-lepota. Ja držim papirus i pero - knjiga-
znanje-istina. A Zoi drži mač i štene. Nevinost-zaštita-hrabrost.”
„Što znači?”, pitala je Melori.
„Možemo reći da se prvi ključ, tvoj ključ, nalazi na nekom mestu koje ime
veze sa umetnošću i/ili lepotom. To se slaže sa tragom koji imamo.”
„Sjajno. Pokupiću ga kad krenem kući.” Melori je odgurnula knjigu nogom.
„Šta ako su sve to izmislili? Čitavu priču?”
„Odbijam da verujem da su sve to smislili i organizovali samo da bi nas terali
da lutamo okolo tražeći ključeve.” Dejna se zamislila i zagrizla jedan keks. „Ma
šta mi verovali, oni veruju da je to istina. To znači da mora da postoji neki koren,

43
neki temelj za tu legendu, mit ili priču koju su nam sinoć ispričali. A ako postoji,
koren te priče se sigurno nalazi u knjizi. Negde.”
„Zapravo...” Zoi je oklevala, ali je onda nastavila. „Knjiga koju sam ja čitala
govori baš o tome kako se keltska mitologija i legende nisu zapisivale. One su se
prenosile usmeno.”
„Ti prokleti pesnici”, promrmljala je Dejna. „Vidite, Pit i Roena su to negde
čuli, i ko god da im je to ispričao je čuo od nekoga drugog. Ta informacija je
negde, a informacije su božanstvo kom se ja klanjam.”
„Možda bi trebalo da dođemo do nekih informacija o Pitu i Roeni. Ko su oni,
dođavola?” Melori je ispružila noge. „Odakle su? Otkud im toliko novca da mogu
da ga razbacuju?”
„U pravu si.” Ljuta na sebe, Dejna je kazala: „Potpuno si u pravu, i trebalo je
ja toga ranije da se setim. Sasvim slučajno, poznajem nekog ko može da nam
pomogne u vezi sa tim dok istražujemo legendu.” Bacila je pogled na vrata kad je
čula da se otvaraju. „A on upravo stiže.”
Čule su glasan udarac, nekakvu buku, a onda i psovanje.
Taj zvuk je bio dovoljno poznat da je Melori pritisla rukama svoje
slepoočnice. „Gospode bože.”
Još to nije ni izgovorila, a ogroman crni pas je uleteo unutra. Mlatio je repom
kao da je kugla za rušenje zgrada, a jezik mu je visio do poda. Oči su mu zasjale
poput zvezda kad je primetio Melori.
Zalajao je preglasno nekoliko puta, a onda joj je skočio u krilo.

44
 Četvrto poglavlje

Flin je video tri stvari kad je utrčao u sobu za svojim psom: njegova sestra je
sedela na podu kao da je luda, neka lepa brineta je stajala pri kraju kauča,
herojski pokušavajući da skine Moa s nameštaja, a na njegovo iznenađenje i
oduševljenje, žena o kojoj je razmišljao skoro čitavog dana je bila zakopana ispod
Moa koji joj je poklanjao svu svoju pažnju.
„Okej, Mo, siđi dole. Ozbiljan sam. Bilo je dosta.” Nije očekivao da će ga pas
poslušati. Uvek je pokušavao da ga natera, ali ga Mo nikad nije slušao. Pomislio
je da je najbolje da zgrabi psa oko stomaka.
Imala je najlepše oči na svetu, čak i dok ga je streljala besnim pogledom.
„Ćao. Drago mi je što te ponovo vidim.”
Kad je stegnula vilicu, procedila je kroz zube. „Skidaj ga s mene!”
„Radim na tome.”
„Hej, Mo!” povikala je Dejna. „Keks!”
To je upalilo. Mo je preskočio drvenu gajbicu koja je služila umesto stola, u
letu zgrabio keks koji je Dejna držala u ruci, i dočekao se na noge. To bi čak bilo
veoma graciozno spuštanje da nije proklizao nekoliko metara preko parketa.
„Uvek upali.” Dejna je podigla ruku. Mo je skočio. Keks je već bio u
njegovim ustima.
„Neverovatno. On je stvarno veliki pas.” Zoi mu je prišla, ispružila ruku, a
onda se nasmešila kad ju je Mo čitavu oblizao. „Baš je prijateljski nastrojen.”
„Patološki prijateljski nastrojen.” Melori je rukama skidala pseće dlake sa
svoje savršeno čiste lanene košulje. „Ovo je drugi put danas da je legao na mene.”
„On voli devojke.” Flin je skinuo naočare za sunce i bacio ih na drvenu
gajbicu. „Nisi mi rekla kako se zoveš.”
„Oh, dakle ti si taj idiot sa psom. Trebalo je da znam. Ovo je Melori Prajs”,
rekla je Dejna. „A ovo Zoi Makort. Moj brat, Flin.”
„Da li si ti Majkl Flin Henesi?” Zoi je pružila ruku da pomazi Moa iza uveta
i pogledala Flina ispod šiški. „M. F. Henesi, iz Veli dispeča!”
„Kriv sam.”
„Pročitala sam mnogo tvojih članaka, a nikad ne propuštam tvoju kolumnu.
Dopala mi se prošlonedeljna o predlogu izgradnje ski-lifta gore na litici i uticaju
koji bi mogao da ima na životnu sredinu.”

45
 „Hvala.” Spustio je ruku da dohvati jedan keks. „Da li je ovo vaš čitalački
klub, i da li će biti neke torte?”
„Ne. Ali ako imaš par minuta, mogao bi da sedneš s nama.” Dejna je potapšala
po podu. „Ispričaćemo ti o čemu se radi.”
„Naravno.” Ali je seo na kauč. „Melori Prajs? Iz galerije, je li tako?”
„Više ne.” Lice joj se iskrivilo u nezadovoljnu grimasu.
„Bio sam u galeriji nekoliko puta mora da smo se mimoišli. Ja u novinama ne
pokrivam deo za umetnost i zabavu. Sad uviđam kolika je to bila greška.”
Njegove oči su bile iste boje kao i zidovi, primetila je. Te zeleno-plave boje
neke lenje reke. „Sumnjam da bismo imali išta da ti ponudimo što se uklapa u
tvoje shvatanje uređenja kuće.”
„Grozan ti je kauč, zar ne?”
„Grozan je previše blaga reč.”
„Veoma je udoban.”
Pogledao je u Zoi nakon što je to rekla i nasmešio se. „To je kauč za dremku.
Kad dremaš, oči su ti zatvorene, pa te nije briga kako kauč izgleda. Keltska
mitologija”, pročitao je, kriveći glavu da bi mogao da vidi naslove knjiga koje su
stajale na gajbici. „Mitovi i legende Kelta.” Podigao je jednu od knjiga, prevrnuo
je u rukama i značajno pogledao svoju sestru. „Šta je ovo?”
„Rekla sam ti da je trebalo da idem na onu koktel-zabavu u Voriors pik?”
Lice mu se istog trenutka smračilo, a osmeh izbledeo. „Mislio sam da nećeš
otići jer sam ti lepo rekao da tu sigurno nešto ne štima kad niko drugi nije
pominjao da je dobio pozivnicu za tu zabavu.”
Dejna je podigla svoju limenku koka-kole i pogledala ga zainteresovano. „Zar
ti stvarno misliš da ja slušam šta mi ti pričaš?”
„Ne.”
„Onda dobro. Evo šta se dogodilo.”
Jedva da je počela s pričom kad se on okrenuo od nje i svoje zelene oči
usmerio pravo u Melori. „I ti si dobila pozivnicu?”
„Jesam.”
„I ti.” Klimnuo je glavom ka Zoi. „Čime se ti baviš, Zoi?”
„Trenutno sam nezaposlena frizerka, ali...”
„Udata si?”
„Nisam.”
„A nisi ni ti”, dodao je kad je ponovo pogledao u Melori. „Ne nosiš burmu. I
ne odaješ onaj ja sam udata fazon. Koliko dugo se vas tri poznajete?”
„Fline, prekini da nas intervjuišeš. Samo me pusti da ti ispričam šta nam se
dogodilo.”

46
 Dejna je ponovo otpočela priču, a ovoga puta on je iz zadnjeg džepa izvukao
beležnicu. Dajući sve od sebe da izgleda kao da nije nimalo zainteresovana za to
što on radi, Melori je gledala levo-desno po prostoriji.
On piše stenografskim znakovima, shvatila je. I to pravim stenografskim
znakovima, a ne nekim izmišljenim kao ona.
Pokušavala je da dešifruje šta je pisao dok je Dejna govorila, ali joj se od toga
malo zavrtelo u glavi.
„Ćerke stakla”, promrmljao je Flin i nastavio da piskara.
„Šta?” Ne razmišljajući, Melori je ispružila ruku i spustila je na njegov zglob.
„Ti znaš tu priču?”
„Jednu od verzija, u svakom slučaju.” Pošto je sad imao njenu nepodeljenu
pažnju, okrenuo se ka njoj. Kolena su im se dodirnula. „Moja baka Irkinja mi je
pričala mnogo priča.”
„Zbog čega je ti nisi prepoznala?”, upitala je Melori Dejnu.
„Ona nije imala baku Irkinju.”
„Zapravo, mi smo polubrat i polusestra”, objasnila je Dejna. „Moj otac je
oženio njegovu mamu kad sam imala osam godina.”
„Ili se moja majka udala za njenog oca kad sam ja imao jedanaest. Sve zavisi
od ugla gledanja.” Podigao je ruku da se poigra sa Melorinim pramenovima kose
i iscerio se kad ga je lupila po prstima. „Izvini. Ali ima je toliko mnogo da je
neodoljiva. U svakom slučaju, moja baka je volela da priča priče, pa sam ih čuo
dosta. Ovo što ste mi ispričale zvuči poprilično kao Ćerke stakla. Što i dalje ne
objašnjava zbog čega ste bile pozvane u Voriors pik da biste slušale prastaru
bajku.”
„Mi bismo trebale da pronađemo ključeve”, umešala se Zoi i bacila pogled na
svoj sat.
„Vi ćete naći ključeve da otključate njihove duše? Kul.” Ispružio se da bi
mogao da podigne noge na drvenu gajbicu i prekrstio jednu preko druge. „A sad
mi je dužnost da vas pitam kako, kada i zašto?”
„Ako bi zaćutao na pet minuta, rekla bih ti.” Dejna je dohvatila svoju koka-
kolu i iskapila je. „Prvo počinje Melori. Ima dvadeset i osam dana, počevši od
danas, da pronađe prvi ključ. Kad ona to uradi, ili Zoi ili ja smo sledeće. Ista stvar.
I na kraju poslednja od nas dobija priliku da uradi isto to.”
„Gde je kovčeg? Kovčeg s dušama?”
Dejna se namrštila kad ju je Mo napustio i otišao da njuška Melorina stopala.
„Ne znam. Sigurno je kod njih, kod Pita i Roene. Ako nemaju ključeve, ništa
im ne vredi i ovako.”
„Kažeš mi da ti veruješ u sve ovo? Gospođica Realnost? I još planiraš da
provedeš naredne nedelje tražeći ključeve koji otvaraju čaroban stakleni kovčeg
u kome se nalaze duše tri boginje.”

47
 „Poluboginje.” Melori je blago odgurnula Moa nogom da bi ga obeshrabrila.
„Uostalom, nije ni pitanje da li mi u to verujemo. To je poslovni dogovor.”
„Platili su svakoj od nas po dvadeset i pet hiljada”, rekla je Dejna. „I to
unapred.”
„Dvadeset i pet hiljada dolara? Ma daj!”
„Novac se nalazi na našim računima. Proverile smo to.” Melori se zanela i
dohvatila jedan keks. Mo je istog trenutka spustio svoju pretešku glavu na njeno
koleno. „Možeš li da opozoveš svog psa?”
„Ne mogu, sve dok imaš keks. To dvoje ljudi, koje vi ne poznajete, dali su
svakoj od vas po dvadeset i pet hiljada dolara da biste tražile čarobne ključeve?
Da li su prodavali možda i neki čarobni pasulj? Ili zlatnu gusku?”
„Novac je pravi”, rekla je kruto Melori.
„A šta ako ne uspete? Koja je kazna?”
„Gubimo godinu dana.”
„Šta, bićete njihove sluge čitave godine?”
„Biće nam oduzeta jedna godina života.” Zoi je ponovo pogledala u svoj sat.
Sad je stvarno morala da krene.
„Koja godina?”
Bledo ga je pogledala. „Pa, ja... Valjda poslednja godina života. Kad budemo
stare.”
„Ili ova godina”, rekao je i skočio na noge. „Ili sledeća. Ili će vam biti oduzeta
neka godina od pre deset godina, ako već verujemo u čuda.”
„Ne, to je nemoguće.” Zoi, sad već veoma bleda, odmahivala je glavom. „Ne
može da nam se oduzme neka prethodna godina života. To bi promenilo sve. Šta
ako je to godina u kojoj sam rodila Sajmona, ili ona godina kad sam zatrudnela?
To ne može tako da bude.”
„Ne, ne može, jer ništa od toga ne može da se desi.” Odmahnuo je glavom i
pogledao u svoju sestru. „Na šta si mislila, Dejna? Zar ti nije palo na pamet da će
te ovi ljudi, ako ne stvoriš te bogove, povrediti? Niko ne poklanja toliki novac
neznancima. Što znači da vi za njih niste neznanci. Iz ma kog razloga, oni vas
poznaju. Istražili su vas.”
„Nisi bio tamo”, rekla je Dejna. „Ekscentrični svakako jesu. Ali nisu
psihopate.”
„Osim toga, nemaju nikakav motiv da nas povrede.”
Ponovo se okrenuo ka Melori. Ne, trenutno svakako nije izigravao prijatnog
domaćina, shvatila je, pre se može reći da je bio iznerviran. I na putu da se
razljuti. „Ali zato imaju motiv da protraće gomilu para na vas?”
„Moram da pođem.” Zoin glas je podrhtavao dok je uzimala svoju torbu.
„Moram da pokupim Sajmona. Mog sina.”

48
 Izjurila je, a Dejna je skočila na noge. „Baš lepo, Fline. Lepo od tebe što si
prestravio jadnu samohranu majku.” Pojurila je za Zoi, nadajući se da će uspeti
da je smiri.
Gurnuo je ruke u džepove svojih pantalona, zureći netremice u Melori. „Da li
se ti plašiš?”
„Ne, ali ja ne moram da brinem o devetogodišnjem detetu. Osim toga, ne
verujem da Pit i Roena žele da nas povrede. Takođe, mogu da se brinem sama o
sebi.”
„Zašto žene uvek to kažu nakon što upadnu u neverovatne nevolje?”
„Zbog toga što se tad pojave muškarci i obično mnogo pogoršaju čitavu stvar.
Ja ću tražiti taj ključ, po dogovoru. Sve tri ćemo. A tražićeš ga i ti.”
Tu ga je upecala. Zveckao je sitnišem u svom džepu, razmišljajući o njenim
rečima. Ohladio se. „Šta su vam rekli da će se desiti ako pronađete sva tri ključa?”
„Duše će biti oslobođene. A svaka od nas će dobiti po milion dolara. I da,
znam koliko to smešno zvuči. Morao si da budeš tamo da bi razumeo.”
„Kad svemu tome dodaš to da tri boginje trenutno spavaju u kristalnim
krevetima (i zamku iza Zavese snova, pretpostavljam da sam zaista morao da
budem tamo da bih to razumeo.”
„Imaju u vili sliku Ćerke stakla. One izgledaju isto kao nas tri. To je predivna
slika. Ja se razumem u umetnost, Henesi, i to nije neka slika koju je neko namalao.
To je prokleto remek-delo. I to mora nešto da znači.”
Lice mu je postalo oštrije, odajući njegovu zainteresovanost. „Ko ju je
naslikao?”
„Nije potpisana, ili barem ja nisam videla potpis.”
„Kako onda znaš da je remek-delo?”
„Zato što znam. To je ono čime se ja bavim. Ko god da ju je naslikao, ima
neopisiv talenat, i gaji veliku ljubav i poštovanje prema tome što je na slici. Takve
stvari se prosto vide. A ako već žele da nas povrede, zbog čega nešto nisu uradili
sinoć, kad smo sve tri bile tamo? Dejna je bila tamo sama s njima pre nego što
sam ja stigla. Zašto je nisu tresnuli po glavi i vezali lancima u tamnici, a onda isto
to uradili sa mnom i sa Zoi. Ili nam sipali drogu u vino? Ja sam već o tome
razmišljala, postavila sam sebi sva ta pitanja. I reći ću ti zašto. Zbog toga što oni
veruju u sve to što su nam ispričali.”
„I zbog toga ti je lakše? U redu, a ko su oni? Odakle su došli? Kako su stigli
ovamo? Zbog čega su došli ovde? Ne bih baš naš gradić nazvao centrom
misticizma.”
„Zbog čega ti to ne bi otkrio za nas, umesto što plašiš okolo ljude?” pitala ga
je Dejna kad se vratila.
„Da li je Zoi dobro?”, upitala je Melori.

49
 „Nego šta, sad je prosto sjajno, uživa u vizijama kako neko koristi njeno dete
kao ljudsku žrtvu.” Udarila je Fina u rame.
„Hej, ako niste želele da neko ukaže na mane vašeg plana, nije trebalo da
organizujete ovu žurku u mojoj kući. A sad, reci mi sve što znaš o toj Roeni i
Pitu.”
Još malo je zapisivao, uspevajući da se suzdrži od zlobnih komentara zbog
manjka njihovih informacija.
„Da li još neko ima kod sebe tu pozivnicu?”
Uzeo je onu koju je Melori izvukla iz tašne. „Videću šta mogu da saznam.”
„Da li je u priči tvoje bake bilo govora o tome gde su ključevi sakriveni?”
„Ne, samo da ne može da ih okrene božanska ruka. Što ostavlja veliki prostor
za nagađanje.”
Flin je sačekao da i Melori ode, a onda je prstom pozvao Dejnu da mu se
pridruži u kuhinji.
Što se tiče izgleda kuhinje, delovala je prilično tužno. Imala je prastare
uređaje boje bakra, bele kuhinjske površine poprskane zlatnim tačkama, a na podu
se nalazio linoleum koji je lažirao cigle.
„Kad ćeš da učiniš nešto povodom ove prostorije? Grozna je.”
„Sve u svoje vreme, lepotice, sve u svoje vreme.” Izvadio je pivo iz frižidera
i upitno joj mahnuo glavom.
„Da, što da ne?”
Izvadio je i drugo pivo i otvorio flaše otvaračem koji je bio zašrafljen za zid,
u obliku plavuše u bikiniju koja se raskalašno smeška.
„A sad, reci mi sve što znaš o veoma seksi Melori Prajs sa velikim plavim
očima.”
„Upoznala sam je tek sinoć.”
„Dobro.” Nije joj još uvek pružio pivo. „Žene znaju neke stvari o ženama.
Nekako telepatski. I što se ženi neka druga žena više dopada ili ne, to više o njoj
zna. Rađeno je nekoliko naučnih studija da bi se potvrdio taj fenomen. Pričaj ili
nema piva za tebe.”
Nije preterano ni želela pivo, sve dok ga nije upotrebio kao zalog. „Zbog čega
te konkretno ona zanima? A ne Zoi?”
„Moje interesovanje za Zoi je više s naučne tačke gledišta. Prosto, ne mogu
da započnem divlju i strastvenu aferu koju sam zamislio sa Melori Prajs dok nisam
upoznat sa svim njenim tajnama i željama.”
„Od tebe mi je muka, Fline.”
Podigao je svoje pivo, otpio jedan dugačak gutljaj, i dalje držeći njeno van
domašaja.

50
 „Ja nisam tvoj smešni pas koji će da te moli za keks. Reći ću ti sve što znam,
samo zato da bih mogla da se udobno smestim i crkavam od smeha kad te odbije.
Ona mi se dopada”, dodala je i ispružila ruku da uzme pivo od njega. „Deluje mi
kao pametna, ambiciozna i otvorena žena, a pritom nije naivna. Radila je u galeriji
i dobila otkaz zbog svađe sa novom ženom-trofejom vlasnika galerije. Pošto je
Melori nazvala njegovu ženu kurvom, njoj u lice, rekla bih da joj diplomatija i
takt nisu baš jača strana, ali je zato iskrena. Voli dobru i skupu odeću i ume da je
nosi - troši previše novca na to, i zbog toga je pre ovog događaja bila na ivici
bankrotstva. Trenutno nije ni u kakvoj vezi i volela bi da poseduje sopstveni
biznis.”
„Ti stvarno ništa ne ostavljaš mašti.” Otpio je još jedan dugačak gutljaj.
„Dakle, ne zabavlja se ni sa kim. I nikom ne ostaje dužna. Ne samo da je rekla šta
je imala šefovoj ženi, već se vozila sama, noću, do najukletije kuće u zapadnoj
Pensilvaniji.”
„Kao i ja.”
„Ne mogu da imam ludu, strastvenu aferu s tobom, dušo. To bi prosto bilo
pogrešno.”
„Oh, bože, sad mi je stvarno muka.”
Ali se ipak nasmešila kad se nagnuo i poljubio je u obraz. „Zbog čega se ne
bi ovde preselila na nekoliko nedelja?”
Njene oči boje tamne čokolade su ga pogledale preteći. „Prekini da me stalno
paziš, Fline.”
„Ne mogu to da uradim.”
„Ako nisam htela da se doselim kod tebe kad sam ostala potpuno bez novca,
zbog čega bih sad to uradila? Znaš da volim da imam sopstveni prostor, kao i ti.
Kakav god da je. A goblini iz Voriors pika se neće spustiti dole s litice da me
progone u snu.”
„Da su to goblini, ne bi me nimalo brinuli.” Ali zbog toga što ju je dobro
poznavao, nije više insistirao na toj temi. „Kako bi bilo da kažeš svojoj novoj
drugarici Melori kako sam ja sjajan momak. Pametan, osetljiv i nabildovan.”
„Hoćeš da je lažem?”
„Dejna, ti si zlobna.” Popio je još malo piva. „Stvarno si zla.”

Kada je napokon ostao sam, Flin se smestio u radnoj sobi na spratu. Više je
voleo izraz radna soba nego kancelarija, pošto u radnoj sobi može čovek i da uči,
ali u kancelariji mora samo da radi. To nije moglo da se izbegne. Takođe, u radnoj
sobi bi čovek mogao, na primer, i da drema ili da čita, ili čak da zuri u jednu tačku
i razmišlja dugo o nečemu. Svakako i tu može da se radi, ali to nije bilo obavezno.
Sobu je opremio velikim drvenim stolom i dodao je i par širokih kožnih fotelja,
koje su mu delovale kao da bi čovek mogao da utone u njih kad bi seo sve dok
potpuno ne nestane.
51
 Imao je tu i neka dokumenta i papire, ali ih je sakrio u ormane koji su izgledali
veoma muževno. Jedan zid je bio prekriven uramljenim plakatima sa pinap
devojkama iz četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka.
Ako mu sve drugo propadne, uvek je mogao da se zavali u stolici, da proučava
te plakate i provede prijatan sat u samoći.
Uključio je kompjuter, preskočio Moa, koji je već zauzeo polovinu poda, i
izvukao drugo pivo iz mini-bara smeštenog ispod radnog stola.
Smatrao je tu ideju prokleto pametnom.
Onda je seo, protegao mišiće vrata kao bokser pre nove runde, i bacio se na
ozbiljno surfovanje po internetu.
Ako postoji bilo šta u sajber svetu o novim stanovnicima Voriors pika, on će
to otkriti.
Kao i svaki put, omađijala ga je sirenina pesma informacija. Pivo mu se
potpuno ugrejalo. Jedan sat se pretvorio u dva, dva su bila na putu da postanu tri,
pre nego što je Mo to prekinuo odgurnuvši njegovu stolicu, pa su i stolica i Flin
poleteli na drugi kraj sobe.
„Dođavola, znaš koliko to mrzim. Potrebno mi je još samo par minuta.”
Ali Mo je već čuo taj izgovor i pobunio se stavljajući svoje ogromne šape i
veći deo svog teškog tela na Flinove butine. „Dobro, možda i možemo da se
prošetamo. A ako slučajno naletimo na vrata izvesne plavuše, možemo i da
svratimo, da joj prenesemo informacije koje smo do sada sakupili. A ako nam to
ne upali, pokupićemo usput neku picu, pa to neće biti potpuni gubitak vremena.”
Kada je čuo reč pica, Mo se sjurio sa sprata ka ulaznim vratima. Kada je
napokon i Flin sišao dole, pas ga je čekao pored vrata, držeći povodac među
zubima.
Bilo je lepo veče za šetnju. Tiho, mirno, a njihov maleni grad kao sa
razglednice kupao se u predvečernjem suncu kasnog leta. U ovakvom trenucima,
kad je vazduh mek, a povetarac mirišljav, bilo mu je drago što je odlučio da
preuzme Dispeč od svoje majke, umesto da pokušava da ostavi trag u nekim
velikim gradskim novinama.
Mnogo njegovih prijatelja je otišlo u grad, a žena koju je mislio da voli je
izabrala Njujork umesto njega.
Ili je on izabrao Veli umesto nje.
Zavisi, pretpostavljao je, od tačke gledišta.
Možda ovde vesti nisu bile tako glamurozne kao vesti u Filadelfiji ili
Njujorku, ali ih je i dalje bilo sasvim dovoljno. A ono što se dešavalo u Veliju,
kao i u brdima i planinama koje su okruživale grad, bilo je i te kako bitno.
A upravo sad je namirisao priču koja bi mogla da bude veća i sočnija od ičega
o čemu je Dispeč ikada izveštavao tokom šezdeset i osam godina postojanja, od
kad su prese počele da ga štampaju.

52
 Ako bi uspeo da pomogne tim trima ženama, od kojih je jedna bila njegova
sestra koju mnogo voli, da flertuje usput sa privlačnom plavokosom, i da
razotkrije ogromnu prevaru... pa, to bi zaista bio neverovatan uspeh.
„Moraš da budeš šarmantniji”, rekao je Mou dok su se približavali zgradi od
cigala gde je video da je Melori tog jutra ušla. „Ako se budeš ponašao kao džukac,
nikad nas neće pustiti da uđemo unutra.”
Predostrožnosti radi, Flin je obmotao povodac dva puta oko svoje šake pre
nego što su ušli u zgradu sa dvanaest stanova.
Smatrao je velikom srećom što gospođica Prajs živi u prizemlju. Ne samo da
neće morati da vuče Moa uz stepenice ili da ga uvlači na silu u lift, već su stanovi
u prizemlju imali i malene bašte.
To mu je ostavljalo izbor da pokuša da podmiti Moa keksom koji je strpao u
džep i da ga zaveže napolju.
„Šarmantan”, ponovio je jedva čujno, gledajući postrance u Moa pre nego što
je pokucao na Melorina vrata.
Njena reakcija kad je otvorila vrata nije baš mogla da se nazove laskavom.
Pogledala je u njega i Moa. „Oh, gospode bože. Sigurno se šališ.”
„Mogu da ga zavežem u bašti rekao je brzo Flin. „Ali zaista moramo da
porazgovaramo.”
„Prekopaće mi cveće.”
„On ne kopa.” Molim te, bože, nemoj da kopa. „Imam... ne smem da kažem
tu reč jer će on odmah da se uzbudi. Ali imam jedan u mom džepu. Samo ću da
ga vežem tu ispred, da nam ne smeta.”
„Ja ne bih rekla...” Mo je zabio njušku u njeno međunožje. „Isuse.” Da bi se
odbranila, odskočila je unazad, i to je bila pozivnica koju je Mo željno čekao.
Uleteo je kroz vrata, vukući za sobom Flina preko antikvitetnog turskog
tepiha, usput promašivši za dlaku da repom obori vazu iz art deko perioda prepunu
letnjih ljiljana.
Prestravljena, Melori je potrčala do vrata koja su vodila u baštu i širom ih
otvorila. „Napolje, smesta izađi napolje.”
To je bila reč koju je Mo znao. I nije želeo da izađe napolje kad je ovde tek
naišao na mnoštvo fascinantnih mirisa. I tako je samo spustio svoju ogromnu
zadnjicu na pod i ukopao se.
Pošto dostojanstvo više nije bilo u ponudi, Flin je zavukao obe ruke ispod
Moove ogrlice i vukao ga iz sve snage preko sobe sve do vrata.
„Oh, da, to je bilo baš šarmantno.” Potpuno zadihan, Flin je zavezao povodac
oko stabla. Kad je Mo počeo da zavija, pao je na kolena pred njim. „Prekini. Zar
nemaš ni trunku ponosa? Zar u tebi nema ni mrve muške solidarnosti? Kako da se
dočepam one žene ako nas ona zamrzi zbog tebe?”

53
 Uneo je lice u Moovu njušku. „Lezi dole i budi miran. Uradi ovo za mene, i
možeš da mi tražiš sve što poželiš. A za početak, dobićeš ovo.”
Izvukao je keks. Zavijanje je istog trenutka prestalo, a rep je počeo da se klati.
„Zezni mi ovo, i idući put ću te ostaviti samog u kući.”
Uspravio se i pogledao Melori sa blagim smeškom na usnama, makar se nadao
da tako izgleda, dok ga je ona posmatrala obazrivo sa druge strane staklenih vrata.
Zaključio je da je izvojevao jednu malenu pobedu kad mu je otvorila vrata i
pustila ga da uđe.
„Da li si pokušao sa školom dresure?”, pitala ga je.
„Ah, pa, jesam, ali došlo je do malog incidenta. Ne volimo da pričamo o tome.
Ovo je sjajan stan.”
Moderan, umetnički i ženstven, zaključio je. Ne onako nežno prefinjen
ženstven, već hrabro jedinstveno fascinantno ženstven.
Zidovi su bili raskošne tamnoružičaste boje, što je bila snažna podloga za slike
na zidovima. Očigledno je najviše volela antikvitete, ih reprodukcije starih slika
koje su izgledale dovoljno nalik originalima. Tu je bilo još i mekanih tkanina i
glatkih skulptura.
A sve je bilo savršeno uredno, kao da je novo.
I mirisalo je ženstveno, i to klasično ženski, od ljiljana i osušenih latica koje
žene uvek stavljaju u činije po kući. A pretpostavljao je da miriše ženstveno i zbog
same žene. U pozadini je čuo tihu muziku. Šta je to... Eni Lenoks tiho pevuši o
slatkim snovima. Flinu se činilo da čitav stan odiše veoma specifičnim i izuzetno
rafiniranim ukusom.
Odšetao se do slike žene koja se izdizala iz tamnoplavog jezera. Bilo je u slici
nekog osećaja brzine, seksualnosti i moći.
„Prelepa je. Da li ona živi u vodi ili na kopnu?”
Melori je upitno podigla obrvu. Barem joj je postavio inteligentno pitanje.
„Ja mislim da još nije odlučila.” Posmatrala ga je dok se šetkao okolo.
Delovao je nekako... pa, muževnije, rekla bi, ovde u njenom stanu nego što joj je
delovao na pločniku ili u nenameštenom salonu njegove sopstvene kuće.
„Otkud ti ovde?”
„Kao prvo, želeo sam ponovo da te vidim.”
„Zašto?”
„Mnogo si mi lepa.” Pošto ga je pogled na nju istovremeno opuštao i
zabavljao, zakačio je palčeve za prednje džepove farmerki upravo to i uradio.
„Tebi se možda čini da je to plitak razlog, ali ja volim da mislim da su takvi razlozi
osnovni. Da ljudi ne vole da gledaju u lepe stvari, ne bismo imali umetnost.”
„Koliko ti je bilo potrebno vremena da to smisliš?”

54
 Nacerio se zahvalno. „Ne mnogo, zaista. Prilično sam brzog uma. Da li si
večerala?”
„Nisam, ali imam planove za večeras. Zbog čega si još došao?”
„Hajde prvo ovo da rešimo. Nisi još uvek večerala ni sutra uveče. Da li bi
volela da večeraš sa mnom?”
„Mislim da to nije dobra ideja.”
„Zbog toga što te nerviram? Ili zbog toga što nisi zainteresovana?”
„Ti si prilično uznemirujuć.”
Njegove zelene oči su je zavodnički pogledale. „Kad me upoznaš, nisam
uopšte. Pitaj bilo koga.”
Ne, i imala je osećaj da je ne bi dugo nervirao. Bio bi zabavan i zanimljiv. I
predstavljao bi problem. Plus, ma koliko da je privlačan, stvarno nije njen tip
muškarca. „Imam dovoljno muka trenutno i bez zabavljanja sa čovekom koji ima
užasan ukus za nameštaj i upitan ukus za kućne ljubimce.”
Bacila je pogled ka bašti kad je to rekla, a onda nije mogla da sakrije smeh
kad je ugledala Moovu ružnu njušku pritisnutu uz staklo.
„Ne mrziš ti stvarno pse.”
„Naravno da ne mrzim pse. Ja volim pse.” Iskrivila je glavu i proučavala
njegovu dlakavu njušku. „Ali nisam sigurna da je to pas.”
„Kleli su mi se da je pas kad sam ga uzeo iz azila.”
Oči su joj smekšale. „Uzeo si ga iz azila.”
Aha, njen odbrambeni zid je malkice naprsao. Prišao joj je da mogu zajedno
da proučavaju Moa. „Tada je bio mnogo manji. Otišao sam da napišem priču o
azilu za napuštene pse, i on se nekako, pa, dogegao do mene i pogledao me kao
da mi govori: Dobro, već sam te dovoljno dugo čekao da se pojaviš. Hajdemo
kući. Nije mi bilo spasa.”
„Šta Mo znači? Je li to skraćenica za nešto masivno?”
„Ne, on samo izgleda kao Mo. Znaš već, Mo Hauard7.” Kada je video po
njenom licu da ga nije razumela, Flin je uzdahnuo. „Žene stvarno ne znaju šta
propuštaju ne gledajući stare vodviljske komedije.”
„Da, da, znamo mi odlično šta propuštamo. I propuštamo to namerno.”
Shvativši da stoje veoma blizu jedno drugog, namerno se povukla korak unazad.
„Da li si još nešto hteo da mi kažeš?”
„Počeo sam da proveravam one ljude s kojima ste se vas tri upetljale. Lijama
Pita i Roenu O’Mari. Barem su to imena koja koriste.”
„Zbog čega to ne bi bila njihova prava imena?”

7
Američki komičar, najčuveniji deo trija iz čuvene američke komičarske serije i filmova The
Three Stooges („Tri ugursuza"), prim. prev.

55
 „Zbog toga što kad sam upotrebio svoje neverovatne veštine i talenat, nisam
mogao da pronađem nikakva dokumenta o bilo kome ko se tako zove, niti išta
o novim vlasnicima Voriors pika. Nema brojeva njihovih socijalnih osiguranja,
nema brojeva pasoša, nema vozačkih dozvola, poslovnih licenci. Ne postoji
nikakav korporativni papirni trag koji vodi do te Trijade. Barem nikakav koji
može njih da poveže s tim.”
„Oni nisu Amerikanci”, započela je, a onda uzdahnula. „Dobro, da, nema
brojeva pasoša. Možda ih samo još uvek nisi našao, ili su možda koristili druga
imena kad su kupovali kuću.”
„Možda. Biće svakako zanimljivo to saznati, jer trenutno izgleda kao da su se
stvorili ni iz čega.”
„Ja bih volela da saznam više o Ćerkama stakla. Što više budem znala o
njima, imaću veće šanse da pronađem ključ.”
„Pozvaću moju baku, da mi dâ još neke detalje u vezi sa legendom. Mogu sve
to da ti prepričam sutra uveče na večeri.”
Razmišljala je o tome, a onda je ponovo pogledala u psa. Ipak je bio voljan
da joj pomogne, a imala je samo četiri nedelje za zadatak. Sa lične tačke gledišta,
trudiće se da sve ostane jednostavno. Prijateljski, ali jednostavno. Barem dok ne
odluči šta želi da radi s njim.
„Da li ćeš da rezervišeš sto za troje ili za dvoje?”
„Za dvoje.”
„U redu. Možeš da dođeš po mene u sedam sati uveče.”
„Sjajno.”
„A sad možeš da izađeš onuda.” Pokazala je ka vratima od bašte.
„Nikakav problem.” Prišao je vratima, a onda se okrenuo da je ponovo
pogleda.
„Stvarno si lepa”, rekao je, a onda otvorio vrata taman toliko da može da se
provuče kroz njih.
Posmatrala ga je kako odvezuje psa i kako se tetura pod njegovom težinom
kad je Mo skočio da mu poliže lice. Sačekala je da malo odmaknu, a onda je
počela da se kikoće.

56
 Peto poglavlje

Melori je lako pronašla Zoinu kuću. To je bila malena kuća nalik kutiji na
uskom travnjaku. Ali je bila okrečena u veselu žutu boju, sa svetlim, belim
ivicama. Raznobojno cveće je živahno cvetalo i ukrašavalo stazu koja je vodila
do ulaznih vrata.
Čak i da Melori nije bila sigurna u adresu, i da nije prepoznala Zoin automobil
parkiran na ivičnjaku ispred, znala bi da je to njena kuća po dečaku koji je u
dvorištu bacao loptu uvis, skačući da je dohvati.
Izgledao je skoro isto kao njegova majka. Imao je tamnu kosu, dugačke
trepavice i lice nalik na vilenjaka. Bio je visok i tanak, u iscepanim farmerkama i
majici za oznakom Pirata, jednog od klubova bejzbol lige iz Pitsburga.
Kada je ugledao Melori, zastao je sa raširenim nogama i s lakoćom ubacio
lopticu u svoju rukavicu.
Imao je oprezan i pomalo arogantan stav dečaka koji je imao u glavi usađene
reči ne razgovaraj sa strancima, a opet je smatrao da je dovoljno star i dovoljno
pametan da sam odabere kako će da se ponaša u takvoj situaciji.
„Ti si sigurno Sajmon. Ja sam Melori Prajs, prijateljica tvoje majke.”
Smeškala se dok ju je dečak odmeravao - i u tom trenutku poželela da zna malo
više o bejzbolu, a ne samo da je to gomila ljudi koja baca, udara i pokušava da
uhvati lopticu i optrči nakon toga polje.
„Ona je u kući. Mogu da odem po nju.” I on je to uradio došavši do vrata i
viknuvši: „Mama! Ovde je neka žena koja hoće da te vidi!”
Nekoliko trenutaka kasnije, Zoi je otvorila vrata, stojeći i brišući ruke
kuhinjskom krpom. Nekako je uspevala, uprkos širokom šortsu, staroj košulji i
bosim nogama, da i dalje izgleda egzotično.
„Oh, Melori.” Podigla je ruku da zakopča jedno dugme na košulji. „Nisam
očekivala...”
„Ako sam svratila u lošem trenutku...”
„Ne, ne, naravno da nisi. Sajmone, ovo je Melori Prajs. Jedna od dama s
kojima ću da radim neko vreme.”
„Važi. Ćao. Mogu li sad da odem do Skota? Završio sam šišanje travnjaka.”
„Izgleda sjajno. Da li hoćeš prvo nešto da pojedeš?”

57
 „Jok.” Kad je video kako se narogušila, nasmešio joj se, pokazujući da mu
fali prednji zub, i iznenada izgledao neopisivo šarmantno. „Hteo sam da kažem,
ne, hvala.”
„Onda idi. Lepo se provedi.”
„To!” Krenuo je trkom ka ulici, a onda je naglo ukočio kad ga je pozvala
glasom za koji je Melori pretpostavljala da majke razviju uz pomoć hormonskih
promena još dok nose dete u utrobi.
Prevrnuo je očima, ali je pazio da bude okrenut leđima ka Zoi dok je to radio.
Onda je hitro pogledao u Melori i nasmešio joj se. „Drago mi je što sam vas
upoznao, i sve to.”
„I meni je drago što sam te upoznala, Sajmone. I sve to.”
I onda je nestao, kao zatvorenik koji beži preko zatvorskih zidina.
„Predivan je.”
Kad je Melori to rekla, Zoino lice se ozarilo od ponosa i sreće. „Stvarno jeste,
zar ne? Ponekad virim kroz prozor dok se igra ovde u dvorištu i gledam ga. On je
moj čitav svet.”
„Vidi se. A sad se brineš da li ovo što smo učinile može na neki način da ga
povredi.”
„Briga o Sajmonu je u opisu mog radnog mesta. Izvini, hajde, uđi unutra.
Nekad sam provodila subote u salonu, pa sam pomislila da iskoristim to što sam
danas slobodna i da poradim ovde po kući.”
„Imaš lepu kuću.” Prošla je kroz vrata i zagledala oko sebe. „Veoma lepu
kuću.”
„Hvala ti.” Zoi se takođe osvrtala i gledala okolo, zahvalna što je uspela malo
da uredi dnevnu sobu. Jastuci su uredno poslagani preko veselih prekrivača
svetloplave boje na sofi, a starinski stočić za kafu koji je kupila u antikvarnici je
bio prebrisan od prašine i na njemu su se nalazile tri ukrasne flaše sa belim radama
iz njene bašte. Tepih, koji je njena baka napravila kad je Zoi bila dete, sad je bio
sveže usisan.
„Ovo je sjajno.” Melori je prišla zidu da pogleda izbliza uramljene fotografije
stranaca i doseljenika.
„To su samo fotografije koje sam matirala i uramila. Uvek zamolim mušterije
da mi donesu neku razglednicu kad odu na neki put.”
„To je stvarno vrlo pametno. I zabavno.”
„Ja volim da sklapam stvari zajedno, znaš. Nađem nešto na garažnoj
rasprodaji ili na buvljaku, pa ga donesem kući i popravim. Na taj način ta stvar
postaje tvoja, a ne platim je mnogo. Ah, da li bi volela nešto da popiješ?”
„Volela bih, ako te ne zadržavam.”
„Ne. Nisam imala slobodnu subotu od...” Prošla je prstima kroz kosu. „Ma
nikad”, zaključila je. „Lepo je biti kod kuće i imati društvo.”
58
 Melori je imala osećaj da će joj Zoi reći da sedne dok ona ode u kuhinju. Da
bi to izbegla, prišla joj je i pozicionirala se pored vrata. „Da li si sama zasadila
ono cveće?”
„To smo uradili Sajmon i ja.” Pošto nije imala izbora, Zoi ju je uvela u
kuhinju. „Nemam ništa gazirano. Izvini, ali ne smem da držim gazirana pića blizu
Sajmona. Imam limunadu.”
„To je sjajno.”
Očigledno je uhvatila Zoi usred velikog spremanja kuhinje, ali je prostorija i
dalje posedovala isti opušteni šarm kao i dnevni boravak.
„Ovo mi se mnogo sviđa.” Prstom je prelazila preko bledozelene boje
kredenca. „To stvarno pokazuje šta neko može da učini uz malo mašte, ukusa i
vremena.”
„Vau.” Zoi je izvadila stakleni bokal iz frižidera. „To je ogroman kompliment
kad dolazi od nekog kao što si ti. Mislim, od nekog ko se razume u umetnost.
Želela sam da budem okružena lepim stvarima, a i istovremeno napravim udobno
mesto gde će Sajmon moći da trči i da se igra. Osim toga, prave je veličine za nas.
Mene nije briga za milion dolara.”
Spustila je na kuhinjski šank čašu za svoju gošću i odmahnula glavom. „Bože,
koliko to glupo zvuči. Naravno da me je briga za milion dolara. Htela sam da
kažem da mi nije potreban ceo milion. Samo želim da imam dovoljno da budemo
bezbedni. Ušla sam u čitavu ovu priču jer mi je delovala mnogo zanimljivo, i zbog
toga što mi se dvadeset i pet hiljada dolara u tom trenutku činilo kao čudo.”
„A i zbog toga što je ta noć, gore u Voriors piku, bila toliko primamljiva,
toliko dramatična? Kao da smo sve tri zvezde sopstvenog holivudskog filma.”
„Da.” Zoi je duboko uzdahnula dok je sipala piće. „Ponela me je čitava ta
ideja, ali nikad nisam pomislila, ni na tren, da time preuzimamo bilo kakav rizik.”
„Ja i dalje to mislim. Ne želim da se brinem zbog toga dok ne saznam malo
više. Ali ja ne moram da razmišljam o detetu. Htela sam da dođem da ti kažem da
ću razumeti ako želiš da izađeš iz ove priče.”
„Razmišljala sam o tome. Jedna od prednosti kad zavrneš rukave je što je
pospremanje kuće odlično vreme za razmišljanje. Hoćeš li da iznesemo piće
napolje? Imam tamo neke stolice. Nije loše mesto za opuštanje.”
Izašle su ispred kuće i zaista je bilo lepo - uredno malo dvorište, dve velike
stolice ofarbane u istu jarkožutu boju kao i kuća, i veliko drvo javora koje je
pružalo divnu hladovinu.
Kad su sele, Zoi je duboko uzdahnula. „Ako su Pit i Roena nekakvi luđaci
koji su nas iz nekog razloga odabrali, mi tu ne možemo više ništa. Ako je tako,
najrazumnije bi bilo da damo sve do sebe da pronađemo te ključeve. Ako nisu,
onda bi svejedno trebalo da održimo datu reč.”
„Zvuči kao da isto razmišljamo. Ja se poigravam s mišlju da odem tamo da
ponovo popričam s njima, da vidim još jednom kakav ću utisak steći. Za dan ili
59
dva”, dodala je Melori, „nakon što saznamo malo više, nadam se. Znam da će
Dejna da se baci na knjige, a Flin već istražuje po internetu. Ako nađe bilo šta,
ispričaće mi o tome večeras na večeri.”
„Večera? Izlaziš s Flinom?”
„Izgleda.” Melori se namrštila gledajući limunadu. „Pet minuta nakon što je
napustio moj stan sam se zapitala kako je uspeo na to da me nagovori.”
„On je strašno sladak.”
„Bilo koji tip bi izgledao slatko pored tog velikog, ružnog psa.”
„I flertovao je s tobom.” Zoi je pomerila čašu i led u njoj je zazvečao. „I to
poprilično.”
„To sam uspela da shvatim. Flertovanje mi, međutim, nije na spisku prioriteta
u narednih nekoliko nedelja. Fokusiraću se na to da pronađem prvi ključ.”
„Flertovanje sa slatkim tipom je fin benefit.” Zoi je opet uzdahnula, zavalila
se i promrdala nožnim prstima lakiranim u ružičasto. „Ili se barem ja toga tako
sećam, iz davne i mračne prošlosti.”
„Šališ se?” Iznenađena, Melori se okrenula i pogledala u Zoino seksi lice nalik
vilinskom. „Tebe muškarci sigurno stalno spopadaju.”
„I obično se svi zaustave istog trenutka kad saznaju da imam dete.” Slegnula
je ramenima. „A ja nisam zainteresovana za dogovor tipa hajde da se skinemo i
imamo vezu bez obaveza. To sam već prošla.”
„Ovog trenutka, ja nisam zainteresovana za dogovor tipa hajde da se skinemo
i imamo vezu sa obavezama. Moram da razlučim šta želim da radim sa ostatkom
svog života. Trenutna situacija u kojoj sam neće zauvek da traje, ali mi pruža
dovoljno vremena da odlučim da li zaista želim sama nešto da otvorim, i ako je
tako, na koji način ću to da izvedem.”
„To je još nešto o čemu sam danas razmišljala. Moraću da se vratim na posao.
Ali pomisao da počnem da radim na drugom mestu, sa novim ljudima, u tržnom
centru...” Zoi je naduvala obraze i naglo ispustila vazduh iz pluća. „A poslednje
što želim je da pokušam da napravim salon ovde kod kuće. Niko te ne shvata
ozbiljno ako držiš salon u kući gde živiš. Misle da ti je friziranje hobi, a ne posao.
Plus, tad prostor u kom živiš prestaje da ti bude dom, a ja ne želim to da oduzmem
Sajmonu na isti način na koji je to meni bilo oduzeto.”
„Tvoja mama je radila kao frizerka u vašoj kući?”
„U našoj prikolici.” Zoi je slegnula ramenima. „Davala je sve od sebe, s
obzirom na to da smo živeli kilometrima daleko od svega u Zapadnoj Virdžiniji.
Moj tata nas je napustio kad sam imala dvanaest godina, a ja sam bila najstarija
od četvoro dece.”
„To je sigurno bilo teško. Žao mi je.”
„Bilo je teško za sve nas, ali kao što sam rekla, ona je davala sve od sebe. Ja
se samo nadam da ću biti bolja.”

60
 „Ja bih rekla da to što uspevaš da održiš ovako lepu kuću i dom za tebe i tvog
sina znači da ti ide odlično.”
Pocrvenela je od zadovoljstva. „Hvala ti. U svakom slučaju, mislila sam da
počnem da osmatram okolinu, da vidim da li mogu da iznajmim neki prostor u
kom bih mogla da otvorim salon.”
„Ako nađeš nešto, vidi da li u blizini postoji i neka radnja sa izlogom za mene
i moju prodavnicu umetnina.” Melori se nasmejala i spustila svoju čašu. „Ili
bismo možda mogle da spojimo ta dva i zajedno pokrenemo posao. Umetnost i
lepota, sve na jednom mestu. Sad moram da krenem.”
Ustala je. „Idem da prođem pored Dejne, a onda ću se vratiti kući da još malo
razmislim o onom glupavom tragu koji su nam pročitali. Hoćeš da se nas tri
nađemo početkom naredne nedelje? Da razmenimo ideje.”
„Ja se slažem, sve dok uspem to da uklopim u Sajmonov raspored.”
„Možemo tako da se dogovorimo. Pozvaću te.”

Nije znala da li to može da se nazove razmišljanjem, ali je barem imala ideju u

kom pravcu želi da ide.
Melori je proučavala napisani trag, red po red, tražeći metafore i skrivena
značenja, ponavljanja i prekinute nizove. Onda se ponovo odmakla, pokušavajući
sve da sagleda u celini.
U tragu su se spominjale boginje. A za same ključeve je navedeno da mogu
da izbave zatvorene duše. Ako sve to spojiš, zaključila je, imaš neku vrstu
religiozne reference. S tim na umu, provela je ostatak dana pretražujući svaku
crkvu i hram u Veliju.
Kući se vratila praznih ruku, ali je imala osećaj da je pozitivno iskoristila dan.
Presvukla se za večeru u jednostavnu odeću. Imala je na sebi crnu bluzu bez
rukava i crne kratke pantalone, a preko toga je prebacila ukrojeni sako boje
jagode.
Tačno u sedam sati, obula je sandale na štiklu i spremila se da čeka. Po njenom
iskustvu, ona je jedina koja uvek svuda stiže na vreme.
Zbog toga se prijatno iznenadila kad je začula kucanje na njenim vratima, i to
dok je proveravala sadržaj svoje tašne.
„Tačan si”, rekla je Flinu dok mu je otvarala vrata.
„Zapravo, stigao sam ovde još pre deset minuta, ali nisam želeo da izgleda
kao da sam toliko željan.” Predao joj je maleni buket minijaturnih ruža, skoro iste
boje kao što je bio njen sako. „Izgledaš neverovatno.”
„Hvala.” Gledala ga je pravo u oči dok je mirisala pupoljke ruža. On je
stvarno sladak, pomislila je. I sa psom i bez njega. „Staviću ih u vodu. Usput, baš
si to lepo smislio.”
„I ja sam tako mislio. Mo je navaljivao da ti kupim slatkiše, ali se nisam dao.”
61
 Zaustavila se. „On nije ovde negde, zar ne?”
„Ne, ne, ostao je kod kuće, moraće da se snađe sa psećim granulama i
maratonom crtaća sa Duškom Dugouškom na TV-u. Mo je lud za Duškom
Dugouškom.”
„Mogu da se kladim u to.” Odložila je cveće u providnu staklenu vazu. „Želiš
li piće pre nego što krenemo?”
„Zavisi. Možeš li da hodaš tri ulice u tim cipelama ili bi radije da idemo
automobilom?”
„Ja mogu da hodam pet kilometara u štiklama. Ja sam profesionalno žensko.”
„S tim se potpuno slažem. Ali zbog toga što ja ne mogu, voleo bih da uradim
ono o čemu razmišljam još otkad je Mo pao preko tebe.”
Privio se uz nju. Tako će Melori kasnije razmišljati o tome, kad mozak ponovo
počne normalno da joj funkcioniše. Prosto se privio uz nju, prešao rukama
preko njenog tela, preko ramena, duž vrata i obgrlio joj lice svojim dlanovima.
Sve je to uradio vrlo sporo i vrlo prirodno. I onda su njegove usne bile na
njenim, bez imalo žurbe, uživajući u trenutku. Nekako se zatekla pribijena uz
kuhinjski šank, udobno zaglavljena između šanka i njegovog tela. Nekako su
njene ruke počele da ga stežu za bokove, prstima uranjajući u njegovo telo.
I nekako se prepustila tom poljupcu, bez ijedne reči protesta.
Njegovi prsti su prolazili kroz njenu kosu, i gricnuo joj je, ne previše nežno,
donju usnu. Kada je ponovo došla do daha, njegov poljubac više nije bio
zavodnički i topao, pretvorio se u strastvenu vrelinu.
„Vau. Stani malo.” Uspela je da čuje zvona upozorenja u svojoj glavi, ali je
njeno telo i dalje bilo čvrsto pribijeno uz njegovo.
„Važi. Za minut.”
Bilo mu je potrebno da još minut uživa u njenom ukusu i dodiru. Bila je i više
nego što je očekivao, a očekivao je mnogo.
Bilo je nečeg erotski oštrog u njenom ukusu, kao da su njene usne redak
delikates i da je srećan što je dobio dozvolu da ga proba. Sve na njoj je bilo nežno,
taj oblak njene kovrdžave kose, te predivne obline.
Još jednom je prešao usnama preko njenih, a onda se pomerio.
Zurila je u njega, a plave oči koje su mu bile tako neodoljive, sada su bile
otvorene širom, posmatrajući ga oprezno.
„Možda...” Nadala se da će joj dugačak i dubok udah pomoći da umiri svoj
glas. „Možda bi trebalo odmah da krenemo.”
„Naravno.” Ponudio joj je ruku, ali je bio veoma polaskan kad ga je, ne samo
izbegla, već zaobišla da bi uzela svoju tašnu. „Mislio sam, ako te sad poljubim,
onda neću razmišljati o tome tokom čitave večere i moći ću da slušam šta mi
pričaš.”

62
 Krenuo je ka vratima i otvorio ih da je propusti. „Problem je u tome što ću
sad, kad sam te poljubio, verovatno ipak čitavo veče razmišljati o tome kad ću
ponovo moći da te ljubim, i izgubiću pojam o čemu smo pričali. Tako da ćeš, ako
primetiš da mi misli lutaju tokom večere, znati gde sam i zbog čega.”
„Misliš da ne znam zbog čega si mi sve to sad rekao.” Izašli su i krenuli u
sjajno, letnje veče. „Sad kad si to rekao, posadio si mi ideju u glavi, pa ću ja
razmišljati tokom čitave večere o tome kako si me poljubio. Ili je to i bio tvoj
plan.”
„Dođavola, baš si dobra. Ako ti je toliko malo vremena bilo potrebno da
razotkriješ mušku zaveru koja vodi ka seksu, zagonetka o ključu bi trebalo da
bude dečja igra za tebe.”
„I čovek bi to pomislio, zar ne? Ali činjenica je da sam imala mnogo više
iskustva sa muškim zaverama u vezi sa seksom, nego što ga imam sa zagonetkama
o boginjama i mitskim čarolijama.”
„Ne znam zbog čega”, rekao je, uhvatio je za ruku i nacerio joj se iskosa kad
je video kako ga gleda, „ali to mi je veoma uzbudljivo. Ako te dovoljno napojim
vinom tokom večere, hoćeš li da mi pričaš malo o tim tvojim iskustvima? Možda
postoje neke zavere koje do sada nisam otkrio.”
„Platićeš mi martini, pa ćemo videti.”
Odabrao je jedan od najlepših restorana u gradiću i rezervisao im sto na
zadnjoj terasi, sa pogledom na planine.
Kada je njen martini stigao, već je bila ponovo opuštena. „Volela bih da
pričamo o ključu. Ako otkrijem da ti misli lutaju, udariću te nogom ispod stola.”
„Primljeno k znanju. Samo bih prvo voleo nešto drugo da ti kažem.”
„Izvoli.”
Nagnuo se ka njoj i duboko udahnuo. „Sjajno mirišeš.”
I ona se nagnula ka njemu. „Znam. A sad, da li bi voleo da znaš šta sam ja
danas radila?” Sačekala je trenutak, a onda ga lagano šutnula u nogu.
„Šta? Da. Izvini.”
Podigla je čašu i otpila gutljaj da sakrije koliko je sve ovo zabavlja. „Prvo sam
otišla da se vidim sa Zoi.”
Prenela mu je srž njihovog razgovora, zaustavljajući se kad su im servirali
predjelo. „Mala žuta kuća.” Flin je klimnuo glavom dok je prizivao u umu sliku
kuće. „Nekad je bila boje psećeg izmeta. Stvarno je lepo sredila. Viđao sam i dete
u dvorištu, sad kad razmislim o tome.”
„Sajmon. Izgleda isto kao ona. To je skoro pa zastrašujuće.”
„Sad kad si to spomenula, možda bih i sam to shvatio kad sam je upoznao,
samo da sam mogao da skrenem pogled s tebe barem na dva minuta.”
Njene usne su se izvile u osmeh, i prokletstvo, bila je polaskana. „Ti to veoma
dobro radiš... sjajan izbor trenutka i reči.”
63
 „Da, znam, to je talenat.”
„Onda sam otišla da obiđem Dejnu u njenom stanu. Bila je zakopana među
knjigama i duboko razmišljala.”
„Njene dve najomiljenije stvari na svetu.”
„Nije uspela da pronađe verziju priče Ćerke stakla još uvek, ali radi na tome.
Tad mi je pala jedna ideja na pamet. Boginje uvek idu ruku pod ruku sa
obožavanjem. Sve što sam ja pročitala upućuje na to da je mnogo crkava ovde
izgrađeno na mestima paganskih rituala posvećenih božanstvima. Većina
hrišćanskih praznika pada na isti dan kad i paganski sveti dani, što je zasnovano
na godišnjim dobima, poljoprivredi i takvim stvarima. Pa sam otišla u crkvu.
Odnosno, otišla sam u sve crkve i sve hramove u okolini od nekih trideset i pet
kilometara.”
„To je zanimljiva veza. Odlično razmišljaš.”
„To je jedna od mojih najvećih veština. Uporno sam se vraćala na onaj trag.
Pogledaj u sebe, pogledaj okolo, boginje koje pevaju i sve to. I tako sam počela
da tražim. Nisam očekivala da ću ući u crkvu i da će me ključ tamo čekati na nekoj
klupi. Ali sam pomislila da ću možda pronaći neki simbol ključa, znaš? Nešto što
će se nalaziti na vitražu ili urezano u zidovima. Ali nisam ništa pronašla.”
„I dalje je to bila odlična ideja.”
„Možda bi bolja ideja bila da se vratim gore u onu kuću i popričam ponovo
sa Roenom i Pitom.”
„Možda. Želiš li da znaš šta sam ja otkrio?”
„Želim.”
Sačekao je da im posluže glavno jelo, a onda je proučavao njenu ribu i njegov
odrezak. „Šta misliš o mešanju ribe i mesa?”
„Može.” Presekli su svoje porcije na pola i podelili ih među sobom.
„Znaš, ovo bi moglo da se pretvori u ozbiljnu stvar. Ti i ja? Mnogo ljudi ne
voli da deli hranu. To mi nikad nije bilo jasno.” Probao je meso. „Mislim, to je
samo hrana. Poenta je da je jedeš. U čemu je razlika ako se ta hrana prvo nalazila
na nečijem tuđem tanjim?”
„To je interesantan faktor, koji svakako zaslužuje da bude razmatran u
slučaju potencijalne veze. A sad, šta si otkrio?”
„Pričao sam s mojom bakom o toj legendi. Bilo je nekih detalja kojih se nisam
dobro sećao. Prvo, bilo je razdora među bogovima kad je bog-kralj uzeo smrtnicu
za ženu. Bilo je u redu zezati se sa smrtnicima, ali on je doveo iza Zavese moći,
ili Zavese snova. Koriste se oba naziva. I načinio je od nje svoju suprugu. Zbog
toga su se neki od bogova odvojili od mladog kralja i njegove smrtne žene, i
ustanovili sopstvena pravila.”
„Politika.”

64
 „Od nje ne može da se pobegne. Prirodno, to se nije preterano dopalo kralju.
Postoje još neke priče povezane s tim, prepune ratova, intriga i herojstava, i to
nas dovodi do njihovih ćerki. Njihovi roditelji su ih mnogo voleli, kao i oni lojalni
kralju i njegovoj ženi. Svaka je imala izuzetnu lepotu, kao što bi čovek i očekivao,
i svaka je imala neku moć - jedinstven talenat. Jedna je bila umetnica, druga
pesnikinja i pripovedačica, a treća ratnica. Bile su posvećene jedna drugoj, rasle
su u kraljevstvu, podučavala ih je magiji jedna mlada boginja, a štitio ih je bog
koji je bio kraljev ratnik od najvećeg poverenja. Sa njima je uvek morala da bude
ili učiteljica ili ratnik, da bi bile bezbedne od spletki koje su se plele oko njih.”
„Na slici se nalaze i neke dve figure, muškarac i žena, u pozadini. Izgledaju
kao da se grle.”
Flin joj je mahnuo viljuškom, a onda uzeo još malo mesa. „To se uklapa u
ono što sledi. Kraljevi savetnici su ga ubeđivali da uda svoje ćerke za tri boga iz
suparničkog klana. Da bi ponovo ujedinio kraljevstvo. Ali samoproklamovanom
kralju suparničke frakcije se nije dopala ideja da će morati da se odrekne svog
trona. Moć ga je iskvarila, a njegova žeđ za više moći, za potpunom dominacijom
nad tim, da lako kažem, donjim svetom, kao i svetom smrtnika, potpuno ga je
obuzela. Želeo je da ubije sve tri ćerke, ali je znao da će se, u tom slučaju, čak i
njegovi najverniji pobornici okrenuti protiv njega. I tako je on smislio pakleni
plan, a dvoje koji su ćerkama bili najbliži su mu u tome pomogli, tako što su se
zaljubili jedno u drugo.”
„Izdali su ćerke?”
„Ne namerno.” Sipao je još vina u njihove čaše. „Već tako što nisu pazili.
Gledali su jedno u drugo umesto da čuvaju ćerke. A kako su ćerke tada već postale
devojke, i zavolele svoje čuvare, dozvoljavale su im da se izvuku sa dužnosti s
vremena na vreme. I jednog dana, kad ih niko nije štitio, bačena je kletva.”
„Ukradene su im duše.”
„To je više od toga. Da li ćeš da pojedeš taj odrezak do kraja?”
„Hm.” Bacila je pogled ka svom tanjiru. „Neću. Da li ga ti želiš?”
„Za Moa. Ako se vratim praznih ruku, duriće se.” Zamolio je konobara da im
spakuje ostatke, a onda se nasmešio Melori. „Desert?”
„Ne, samo ću kafu. Ispričaj mi ostatak priče.”
„Dve kafe, krem brule i dve kašičice. Nećeš izdržati da ne probaš krem brule”,
rekao je, a onda se nagnuo ka njoj da dovrši priču. „Zli kralj je bio pametan tip, a
bio je i čarobnjak. Ovako nije postao ozloglašen što je pobio nevine devojke, već
je okrenuo priču dobrog kralja protiv njega samog. Ako je smrtnica dostojna toga
da bude njihova kraljica, ako su tri polusmrtnice vredne svog položaja, neka
smrtnici to i dokažu. Samo smrtnik može da razbije čini. Sve dok se to ne dogodi,
ćerke će spavati - nepovređene. Ako neke smrtnice, od kojih će svaka predstavljati
po jednu ćerku, uspeju da nađu sva tri ključa, onda će se Kovčeg duša otključati,
ćerke će ponovo dobiti nazad svoje duše, a njihovo kraljevstvo će se ujediniti.”

65
 „A ako ne uspeju?”
„U najpopularnijoj verziji, sudeći po pričama moje bake, zli kralj postavlja
vremensko ograničenje. Tri hiljade godina - po jedan milenijum za svaku ćerku.
Ako ključevi ne budu nađeni do tada i kovčeg ne bude otključan, samo će on
vladati, i svetom bogova i svetom smrtnika.”
„Nikad nisam razumela zbog čega bi bilo ko želeo da vlada svetom. Meni se
to čini kao ogromna glavobolja u najavi.” Napućila je usta kad je stigao krem
brule i kad ga je konobar spustio između njih dvoje. Flin je bio u pravu, zaključila
je. Neće moći da se suzdrži da ga odbije. „Šta se dogodilo s ljubavnicima?”
„I za to postoji nekoliko verzija.” Umočio je kašičicu u jednu stranu krema,
dok je Melori isto to uradila s druge strane kolača. „Moja baka bira onu po kojoj
je ožalošćeni kralj osudio ljubavnike na smrt, ali se umešala njegova žena,
preklinjući ga da pokaže milost. Umesto da budu ubijeni, oni su prognani. Poslati
su iza Zavese snova, i zabranjeno im je da se vrate sve dok ne pronađu tri smrtne
žene koje će otključati Kovčeg duša. I tako oni lutaju zemljom, bogovi koji žive
životima smrtnika, u potrazi za trijadom koja ne samo da će osloboditi duše
boginja ćerki, već i njihove sopstvene.”
„Roena i Pit misle da su oni učiteljica i ratnik?”
Bio je zadovoljan što su pomislili isto. „To sam i ja zaključio. Imate nekoliko
opakih čudaka u poslu s vama, Melori. To je lepa bajka. Romantična, živopisna.
Ali kad ljudi počnu sebi da dodeljuju uloge iz bajke, kao i drugima, na ivici ste da
uđete u Ludograd.”
„Zaboravio si na novac.”
„Ne, nisam. Novac me i brine. Sedamdeset i pet hiljada dolara znači da to za
njih nije samo igra, nije zabava u kojoj glume uloge. Oni su ozbiljni. Ili zaista
veruju u taj mit ili pripremaju teren za neku veliku prevaru.”
Igrala se sa još jednom kašičicom krem brulea. „Zajedno sa tih dvadeset i pet
hiljada od njih, ja sad na računu imam otprilike dvadeset i pet hiljada, dvesta pet
dolara, a tu spada i dvadeset dolara koje sam jutros pronašla u džepu sakoa. Moji
roditelji su obični ljudi srednje klase. Nisu bogati niti uticajni. Nemam nikakve
bogate i uticajne prijatelje, a ni ljubavnike. Nemam ništa što bi bilo vredno
njihove prevare.”
„Možda traže nešto drugo, nešto što ti nije palo na pamet. Ali vratimo se na
te ljubavnike za čas. Imaš li možda siromašne ljubavnike?”
Pijuckala je svoju kafu, odmeravajući ga preko ivice šolje. Sunce je zašlo dok
su večerali. Sad su između njih treperile sveće. „Trenutno nemam.”
„Zamisli kakva slučajnost. Nemam ni ja.”
„Ja trenutno tražim ključ, Fline, a ne ljubavnika.”
„Ti pretpostavljaš da taj ključ zaista postoji.”

66
 „Da, tako je. Ako to ne bih mislila, ne bih se ni mučila da ga tražim. A dala
sam im reč da ću pokušati.”
„Pomoći ću ti da ga nađeš.”
Spustila je šoljicu s kafom. „Zbog čega?”
„Mnogo je razloga. Prvi je taj da sam ja prirodno veoma znatiželjan tip, a kako
god da se ovo završi, svakako je interesantna priča.” Spustio je vrh svog prsta na
njenu šaku i osetila je kako se uzbuđenje širi njenim telom. „Drugo, i moja sestra
je umešana u to. Treće, to znači da ću biti u tvojoj blizini. Kako ja gledam na to,
nećeš moći da izdržiš da ne poklekneš, isto kao sa ovim krem bruleom.”
„Da li to iz tebe govori samopouzdanje ili uobraženost?”
„Samo sudbina, draga. Vidi, što se ne bismo sad vratili u moju kuću i... Pa,
bestraga, nisam pomišljao na to da te ponovo poljubim sve dok me nisi sada tako
nadmeno pogledala. Sad sam zaboravio o čemu sam pričao.”
„Ja nemam nikakvih problema da pratim tvoju priču.”
„Dobro, ja nisam hteo da pratim već da vodim, ali sam spreman da ti se
priključim.
Ono što sam želeo da kažem je da možemo da se vratimo kod mene i da
nastavimo s potragom. Mogu da ti pokažem sve što sam do sada otkrio, što je u
osnovi jedno veliko ništa. Ne mogu da iskopam nikakve podatke o njih dvoje,
barem ne pod imenima koje su upotrebili da bi kupili Voriors pik, kao ni bilo
kakvim varijantama tih imena.”
„Za sad ću da prepustim potragu tebi i Dejni.” Slegnula je ramenima. „Ja ću
da pratim neki drugi trag.”
„Kao na primer?”
„Logiku. Boginje. Postoji u okolini nekoliko nju ejdž prodavnica. Otići ću do
njih. Zatim, tu je i ta slika. Saznaću ko je naslikao, videću šta je još taj slikar ili
slikarka radila, kao i gde bi mogle da budu ostale slike tog umetnika. Moraću još
jednom da se odvezem do Voriors pika, da ponovo popričam s Pitom i Roenom,
i da još jednom pogledam tu sliku. Da je bolje pogledam.”
„Poći ću i ja s tobom. Ovde postoji neka priča, Melori. To bi možda mogla da
bude neka ogromna prevara, što bi značilo da je to velika vest i da je moja dužnost
da izveštavam o tome u novinama.”
Ukočila se. „Nemaš nikakve dokaze da Roena i Pit nisu ono za šta se izdaju...
dobro, možda jesu malo skrenuli s uma, ali nisu prevaranti.”
„Polako.” Podigao je ruku s ponudom mira. „Neću ništa da pišem dok ne
budem saznao sve činjenice. A ne mogu da ih saznam ako ne upoznam sve igrače.
Potrebna mi je neka priča koja će da me pusti unutra u kuću. A ta priča si ti. U
zamenu, uživaćeš u mojim oštroumnim istraživačkim veštinama i iskusnoj
odlučnosti jednog reportera. Otići ću tamo s tobom ili ću ubediti Dejnu da me
odvede gore.”

67
 Kuckala je prstima po stolu dok je razmišljala o svojim opcijama. „Možda
neće želeti da pričaju s tobom. Zapravo, možda im se neće ni dopasti što smo tebe
umešali u sve to, čak i samo površno.”
„Prepusti taj deo meni. Upadanje na mesta na kojima nisam dobrodošao je u
opisu mog radnog mesta.”
„Znači, tako si sinoć upao u moj stan?”
„To boli. Zašto ne bismo već sutra ujutru otišli gore? Mogu da dođem po tebe
u deset sati ujutru.”
„U redu.” Šta može da se desi ako ga povede sa sobom?

„Nema potrebe da me pratiš skroz do vrata”, rekla je Melori dok su se približavali

zgradi u kojoj se nalazio njen stan.
„Naravno da ima. Ja sam staromodan tip.”
„Ne, nisi.” Promrmljala je to dok je otvarala tašnu i tražila svoj ključ. „Neću
te pozvati da uđeš unutra.”
„Dobro.”
Pogledala ga je prekorno kad su prišli vratima. „Kažeš to kao da si ti neki
opušteni muškarac koji sve prihvata. Nisi ni to, takođe. Ovo je nekakva spletka.”
Nacerio se. „Je li?”
„Jeste. Ti si tvrdoglav i napadan i prilično arogantan. I to ti polazi za rukom
jer se nasmešiš tim svojim velikim, šarmantnim osmehom i počneš da se ponašaš
u stilu ja ne bih ni muvu zgazio. Ali sve su to samo alatke koje koristiš da ti
pomognu da se dokopaš svog cilja.”
„Gospode, potpuno si me prozrela.” Dok ju je gledao, motao je jednu loknu
njene kose oko svog prsta. „Sad moram ili da te ubijem ili da te oženim.”
„A to što si na neki potpuno pogrešan način privlačan, ne čini te ništa manje
iritantnim. To ti je najveća mana.”
Kada je izgovorila te reči, obuhvatio joj je lice rukama i s puno entuzijazma
pribio svoje usne uz njene. Istog trenutka je osetila kako se vrelina iz njenog
stomaka širi čitavim telom, preteći da u vidu pare izleti iz njenih ušiju.
„Kao ni to”, jedva je prozborila. Gurnula je ključ u bravu i otvorila vrata. A
onda ih zalupila ispred njegovog lica. Pola sekunde kasnije, širom ih je otvorila.
„Hvala ti na večeri.”
On se klatio polako na petama kad mu je drugi put zatvorila vrata ispred lica.
Dok je odlazio odatle, zviždukao je, misleći kako je Melori Prajs tip žene koji
može i te kako da učini život jednog muškarca interesantnim.

68
 Šesto poglavlje

Dejna je ispila svoju prvu šolju kafe stojeći naga u svojoj majušnoj kuhinji,
zatvorenih očiju, i dalje uspavanog mozga. Iskapila ju je, vrelu, crnu i jaku, pre
nego što je ispustila tihi jecaj olakšanja.
Drugu šolju je popila u par gutljaja, na putu do kupatila.
Retko je menjala svoju rutinu. Alarm bi joj zazvonio, ona bi ga isključila
jednim udarcem, a onda bi izletela iz kreveta i doteturala se do kuhinje, gde je
automatski aparat za pravljenje kafe već napravio prvu turu.
Jednu i po šolju kasnije, um joj je bio dovoljno bistar da može da se istušira.
Kada bi završila sa jutarnjim tuširanjem, već je bila potpuno budna i
funkcionalna, čak previše budna da bi mogla da se duri zbog toga. Popila bi
ostatak druge šolje kafe i slušala jutarnje vesti dok se oblačila za taj dan.
Sa tostom u ruci i svojom trećom šoljom kafe, smestila bi se udobno uz knjigu
koja je tog jutra bila na njenom rasporedu.
Tek je okrenula drugu stranu, kad je kucanje na njenim vratima prekinulo
jedan od njenih najsvetijih rituala.
„Prokletstvo.”
Označila je dokle je stigla u knjizi. Njena nervoza je malo izbledela kad je
otvorila vrata i ugledala Melori.
„Zar ti nisi pravi ranoranilac?”
„Izvini. Znam da si rekla da radiš ovog jutra, pa sam se nadala da si već na
nogama.”
„U svakom slučaju, jesam budna.” Naslonila se na vrata i čitav minut
proučavala zelene kockice na mekanoj pamučnoj košulji koje su se savršeno
slagale sa bojom Melorinih pantalona na falte. Isto kao što su se golubijesive
papuče koje je nosila na nogama savršeno slagale sa tonom i teksturom tašne koju
je imala prebačenu preko ramena.
„Da li se uvek tako oblačiš?” zapitala se Dejna.
„Kako?”
„Savršeno.”
Uz tihi smeh, Melori je pogledala svoju odeću. „Plašim se da je tako. To je
jače od mene.”

69
 „I odlično ti stoji. Verovatno ću morati da te zamrzim zbog toga. Ipak, uđi
unutra.”
Prostorija u koju je ušla je bila mala, nezvanična biblioteka. Knjige su bile
svuda, poslagane po policama koje su od poda do plafona krasile čitava dva zida,
bilo ih je na malim stolovima i zauzimale su čitavu prostoriju poput nekakvih
vojnika. Melori je pomislila da je to više od znanja ili puke zabave, čak više od
priča i informacija. Te knjige su predstavljale i boju i teksture, čineći naizgled
slučajnu, ali veoma zamršenu šemu unutrašnje dekoracije prostora.
U kraćem delu prostorije, u obliku latiničnog slova L, nalazilo se još knjiga,
kao i maleni sto na kom su i dalje stajali ostaci Dejninog doručka.
Sa rukama na kukovima, Dejna je posmatrala kako Melori proučava njen
životni prostor. Viđala je već takvu reakciju. „Ne, nisam ih sve pročitala, ali hoću.
I ne, ne znam koliko ih imam. Želiš li kafu?”
„Sačekaj samo ovo da te pitam. Da li ti ikad koristiš usluge biblioteke u kojoj
radiš?”
„Naravno, ali ja moram da posedujem knjige. Ako ovde nemam nekih
dvadesetak, tridesetak knjiga koje čekaju da ih pročitam, postanem nervozna. To
je jače od mene.”
„U redu. Hvala na ponudi, ali preskočiću kafu. Već sam popila šolju. Odnosno
dve, i osećam kako deluju.”
„I ja sam popila dve, i sad jedva da mogu da izgovorim prosto proširenu
rečenicu. Da li si za zemičku?”
„Ne, ali ti izvoli. Htela sam da te ulovim pre nego što kreneš na posao. Da ti
ispričam šta imamo do sada.”
„Samo napred.” Dejna joj je pokazala glavom na drugu stolicu za stolom, a
onda je sela da dovrši svoj doručak.
„Ići ću ovog jutra ponovo do Voriors pika. Sa Flinom.”
Dejnine usne su se izvile u osmeh. „Pretpostavila sam da će da se uglavi. I da
će da te spopada.”
„Da li ti nešto od toga predstavlja problem?”
„Ne. On je jedan od najpametnijih ljudi koje znam. Upravo tako uspeva da
ubedi ljude da mu ispričaju sve za novine. Da se nije sam uglavio, davala bih
sve od sebe da ga navučem da nam pomogne. A što se tiče muvanja i
spopadanja tebe, znala sam da će da padne ili na tebe ili na Zoi. Flin stvarno voli
žene, a i one stvarno vole njega.”
Melori je razmišljala o načinu na koji je krenuo na nju u njenoj kuhinji, i kako
je bila poslušna kada je to učinio. „Postoji definitivna hemijska reakcija između
nas, ali još uvek nisam odlučila da li mi se on dopada ili ne.”

70
 Dejna je zagrizla svoju zemičku. „Bolje bi ti bilo da se samo prepustiš. On će
uspeti da te izmori na kraju da učiniš ono što želi, to je još jedna stvar u kojoj je
veoma dobar. On ti je kao prokleti pas ovčar.”
„Molim?”
„Znaš kako oni čuvaju ovce?” Upotrebila je slobodnu ruku, mašući njom kroz
vazduh levo-desno, da joj pojasni. „Kako oni zapravo vode računa o stadu ovaca?
Tako što ih dovoljno izmore dok ovce na kraju ne krenu tamo gde pas to želi? E,
takav ti je i Flin. Pomislićeš, ne, ja želim da idem onamo, a on će da misli, pa,
bolje bi ti bilo da ideš tamo. I tako na kraju završiš tamo gde je on hteo, a nisi ni
svesna toga.”
Polizala je krem sir sa prsta. „A ono što je najluđe je, da kad se na kraju nađeš
na tom mestu, skoro uvek shvatiš da ti tu i jeste bolje. Ono što ga i dalje održava
u životu nakon takvih situacija je to što se nikad ne naslađuje nakon toga govoreći
da je to znao od samog početka.”
Pa, ona jeste na kraju otišla na večeru s njim, zar ne, razmišljala je Melori.
Poljubila ga je - dva puta. Tri puta, ako ćemo da se držimo tehnikalija. A sada, ne
samo da ide s njom do Voriors pika, on će je do tamo i voziti. Uh.
„Ne volim da neko upravlja mnome.”
Dejnin izraz lica je bio mešavina sažaljenja i zabave. „Pa, videćemo kako će
to da ide.” Ustala je od stola i pokupila sudove. „Šta se nadaš da ćeš saznati od
Roene i Pita?”
„Ne očekujem da dobijem mnogo informacija od njih. Radi se o slici.” Melori
je krenula za Dejnom u njenu malu kuhinju. Nije je iznenadilo kad je i tamo
zatekla knjige, naslagane u otvorenoj ostavi na mestu gde bi obično domaćica
držala osnovne namirnice.
„Ta slika je nekako važna”, nastavila je dok je Dejna ispirala posuđe. „Šta
nam ona poručuje, i ko poručuje putem slike.”
Tada joj je objasnila ostatak drevne irske bajke, onako kako joj je Flin preneo
tokom večere.
„Znači, oni su na sebe preuzeli uloge učiteljice i zaštitnika.”
„To je i moja teorija”, potvrdila joj je Melori. „Mene zanima kako će oni na
to da reaguju kad im kažem. A mogu i da upotrebim Flina da im skrene pažnju
dovoljno dugo da još jednom pogledam sliku i da je fotografišem barem nekoliko
puta. To bi moglo da me odvede do drugih slika sa sličnom temom. Može da
pomogne.”
„Ja ću ovog jutra da se bacim na proučavanje mitološke umetnosti.” Dejna je
pogledala na svoj ručni sat. „Sad moram da krenem. Nas tri bi trebalo ponovo da
se nađemo što je pre moguće.”
„Hajde da prvo vidimo šta ćemo danas da saznamo.”

71
 Zajedno su izašle iz stana i Melori je zakoračila na trotoar. „Dejna. Je li
previše ludo raditi sve ovo?”
„Nego šta nego je prokleto ludo. Nazovi me kad se vratiš iz Pika.”

Bila je mnogo prijatnija vožnja tog sunčanog jutra do Pika, mada daleko
manje mistična. Ovaj put u ulozi putnika, Melori je mogla da uživa u razgledanju
okoline, pitajući se kako li je živeti tako visoko na litici, gde ti se čini da ti je nebo
nadohvat ruke, a ceo svet prostrt pod tobom poput prelepe slike.
Takav pogled zaista odgovara božanstvima, pomislila je. Prozračan i
dramatičan. Nije imala sumnje da su ga Roena i Pit odabrali za sebe zbog moći
koje je takav pogled pružao, a ne samo zbog privatnosti.
Za nekoliko nedelja, kad ova elegantno naslagana brda osete hladnoću
nadolazeće jeseni, boje će biti zaprepašćujuće, a pogled će ostavljati bez daha.
Izmaglica će se nadvijati ujutru nad kućom, ulazeći u dolove između brda,
šireći se okolo poput malenih bistrih jezera, sve dok ih sunce potpuno ne raspline.
A kuća će i dalje stajati na mestu, crna poput noći, sa svojim fantastičnim
linijama koje se uzdižu do neba. Čuvajući dolinu. Ili nadgledajući je. Šta li je sve
ta kuća videla, zapitala se, tokom svih ovih godina i decenija?
Šta li je sve znala?
Od tog pitanja je zadrhtala, iznenada osećajući nalet užasa.
„Zima ti je?”
Odmahnula je glavom i spustila prozor do kraja. Iznenada je imala osećaj da
je unutrašnjost automobila vrela i da je guši. „Ne, samo samu sebe plašim, to je
sve.”
„Ako ne želiš da ovo radimo...”
„Želim to da uradim. Ne plašim se para bogatih ekscentrika. Zapravo, oni mi
se čak i dopadaju. A i želim ponovo da pogledam tu sliku. Ne mogu da prestanem
da razmišljam o njoj. U kom god smeru da moj um odluta, uvek se na kraju vratim
na tu sliku.”
Bacila je pogled kroz prozor, zureći u gustu, lišćem obraslu šumu. „Da li bi ti
želeo da živiš ovde gore?”
„Ne.”
Zainteresovana njegovim odgovorom, pogledala ga je. „Brzo si mi
odgovorio.”
„Ja sam društvena životinja. Volim da se mešam s ljudima. Mou bi se
verovatno ovde dopadalo.” Pogledao je u retrovizor da osmotri Moa, kome je nos
bio zabijen u uzak prorez na otvorenom prozoru, dok su mu velike uši landarale
na vetru.
„Ne mogu da verujem da si poveo psa sa sobom.”

72
 „Voli da se vozi kolima.”
Pogledala je iza sebe proučavajući Moov blaženi izgled. „Očigledno. Da li si
ikad razmišljao o tome da ga malo secneš, da mu krzno ne pada u oči?”
„Nemoj da pominješ nikakvo seckanje.” Flin se stresao kad je pomenuo tu
reč. „Još uvek nismo prevazišli njegovu sterilizaciju.”
Usporio je kad su prolazili pored zida koji je okruživao imanje. Onda su se
zaustavili da prouče bolje dva istovetna ratnika koji su se nalazili sa svake
strane gvozdene kapije.
„Ne deluju prijateljski nastrojeni. Kampovao sam ovde nekoliko puta sa
nekim prijateljima kad sam bio u srednjoj školi. Tada je kuća bila prazna pa smo
preskočili zid.”
„Da li ste ušli unutra u kuću?”
„Nije bilo dovoljno hrabrosti u svom pivu ovog sveta za to, ali smo se sjajno
proveli prestravljujući sami sebe nasmrt. Džordan je tvrdio da je video ženu kako
hoda po ivici krova. Kleo se da ju je video. Posle je o njoj napisao i knjigu, pa
pretpostavljam da je siguran da je nešto video. Džordan Houk”, dodao je Flin.
„Možda si čula za njega.”
„Džordan Houk je pisao o Voriors piku?”
„Knjigu je nazvao...”
„Fantomska straža. Pročitala sam tu knjigu.” Osetila je kako je obuzima
fascinacija duž čitavog tela, i zurila je kroz rešetke kapije imanja. „Naravno.
Opisao ju je potpuno savršeno, ali s druge strane, on je sjajan pisac.” Pogledala je
ponovo u Flina sumnjičavo. „Ti si prijatelj sa Džordanom Houkom?”
„Još otkad smo bili deca. On je odrastao ovde u Veliju. Rekao bih da smo
imali šesnaest - ja, Džordan i Bred - kad smo ispijali pivo u šumi, ubijali komarce
veličine vrabaca i prepričavali veoma inventivne laži o svojim seksualnim
poduhvatima.”
„Nezakonito je piti sa šesnaest godina”, rekla je Melori strogo.
Promeškoljio se malo u sedištu, i mada su mu naočare za sunce prekrivale oči,
mogla je vidi da se njegove oči smeju. „Stvarno? Na šta li smo mislili? U svakom
slučaju, deset godina kasnije, Džordan je napisao svoj prvi bestseler, dok je Bred
preuzeo porodičnu imperiju - to je lanac prodavnica drvne građe i materijala koji
je preuzeo da vodi Bredli Čarls Vejn IV, a ja sam u tom trenutku planirao da se
zaputim u Njujork da postanem poznati reporter Tajmsa.”
Obrve su joj se upitno izvile. „Radio si za Njujork tajms?”
„Ne, nikad nisam tamo otišao. Svašta je iskrslo”, rekao je i slegnuo ramenima.
„Hajde da vidimo šta sad možemo da učinimo da prođemo kroz ovu kapiju.” Ali
čim je iskoračio iz automobila, kapija se sama otvorila u potpunoj tišini, koja je
delovala toliko nadrealno da je osetio kako mu se ježi koža na vratu. „Sigurno

73
vode računa da je uvek dobro podmazana”, promrmljao je. „A pretpostavljam i da
neko zna da smo stigli.”
Ponovo se našao iza volana i automobil je prošao kroz kapiju i krenuo ka
ulaznim vratima vile.
Kuća je izgledala isto onoliko čudno i mračno, ali zapanjujuće i pod svetlošću
sunca kao što je delovala u olujnoj noći. Ovaj put ih nije pozdravio veličanstveni
jelen, ali se visoko, na najvišoj kuli, vijorila bela zastava sa amblemom ključa, a
ispod nje su proticale reke cveća. Gargojli su sedeli na svojim zidovima, i Melori
je pomislila da izgledaju kao da se spremaju da skoče, nimalo radosno, na bilo
kog posetioca.
„Nikada nisam prišao ovako blizu kući po danu.” Flin je polako iskoračio iz
automobila.
„Baš je zastrašujuće.”
„Da, ali na dobar način. Izgleda sjajno, upravo onako kao što očekuješ da će
izgledati vila na litici iznad podivljalog mora. Šteta što nema jarka oko ovog
dvorca. To bi zaista bio vrhunac.”
„Sačekaj dok vidiš unutrašnjost.” Melori je isto izašla iz automobila i stala
pored njega, nimalo se ne buneći kad ju je Flin uhvatio za ruku. Nešto ju je u tom
trenutku zagolicalo u grlu, i osetila se budalasto, kao pravo žensko.
„Ne znam zbog čega sam ovoliko nervozna.” Uhvatila je sebe kako šapuće, a
onda snažno stegla Flinovu šaku kad su se velika ulazna vrata otvorila. Roena se
pojavila, a štok ju je uokvirivao poput slike. Na sebi je imala jednostavne sive
pantalone i komotnu košulju boje šume. Kosa joj je padala na ramena, nije imala
karmin na usnama, i stopala su joj bila bosa. Ali ma koliko da je njena odeća bila
obična, ona je i dalje izgledala egzotično, kao nekakva strana kraljica na odmoru
u skrivenoj vili.
Melori je uhvatila pogledom dijamante na njenim ušima.
„Prelepo.” Roena je ispružila ruku prekrivenu elegantnim prstenjem. „Veoma
mi je drago što te ponovo vidim, Melori. A povela si sa sobom i veoma zgodno
iznenađenje.”
„Flin Henesi. On je Dejnin brat.”
„Dobro došli. Pit će nam se uskoro pridružiti. Upravo dovršava neki telefonski
poziv.” Pokazala im je rukom da uđu unutra.
Flin je davao sve od sebe da ne blene okolo po predvorju. „Ova kuća mi ne
deluje kao mesto koje ima telefon.”
Roena se zakikotala dubokim glasom koji je zazvučao skoro kao predenje
mačke. „Mi uživamo u prednostima tehnologije. Dođite ovamo, popićemo čaj.”
„Ne želimo da vam ikako smetamo”, započela je Melori, ali Roena je samo
odmahnula rukom.
„Gosti nam nikad ne smetaju.”

74
 „Kako ste saznali za Voriors pik, gospođice...”
„Roena.” Opušteno je uhvatila Flina pod ruku dok ih je uvodila u salon.
„Morate da me oslovljavate sa Roena. Pit uvek osluškuje okolinu u potrazi za
zanimljivim mestom.”
„Vi mnogo putujete?”
„Da, tako je.”
„Zbog posla ili uživanja?”
„Bez uživanja, bilo bi veoma malo svrhe u poslu.” Razigrano je prešla ivicom
prsta duž njegove nadlaktice. „Zašto ne biste seli? Ah, evo stiže nam čaj.”
Melori je prepoznala služavku od prethodne posete. U potpunoj tišini je unela
kolica sa posluženjem i isto tako i izašla iz salona.
„Kakvim poslom se vi bavite?”, upitao je Flin.
„Oh, radimo malo ovo, malo ono, ovo i ono. Mleko?” upitala je Melori dok
joj je sipala čaj. „Med, limun?”
„Može malo limuna, hvala. Imam mnogo pitanja za vas.”
„Sigurna sam da je tako, kao i tvoj veoma privlačni prijatelj. Kakav čaj ti
voliš, Fline?”
„Crn, bez ičega.”
„Pravi Amerikanac. A čime se ti baviš, Fline?”
Dohvatio je krhku šoljicu koju mu je prinela. Pogledao ju je direktno u oči,
iznenada potpuno smiren. „Siguran sam da to već znate. Niste izvukli ime moje
sestre iz šešira. Znate sve što postoji o njoj, a to uključuje i mene.”
„Tako je.” Roena je dodala i mleko i med u svoj čaj. Nije delovala ni uvređeno
ni ljuto zbog njegovih reči, već pre bi se moglo reći zadovoljno. „Novinarstvo i
vođenje novina je sigurno veoma interesantan posao. Toliko informacija koje
valja sakupiti, a onda i preneti. Pretpostavljam da je potrebno da neko ima veoma
pametan i hitar um da bi to radio dobro. Ah, evo i Pita.”
On je ušetao u salon poput nekakvog generala, pomislio je Flin. Pogledom je
premerio prostor ispred sebe, zauzimajući čvrsto svoj stav i odmeravajući svoje
sledeće korake. Ma koliko da je njegov osmeh bio iskren, Flin je bio ubeđen da
se iza njega krije vojnik od čelika.
„Gospođice Prajs. Pravo je zadovoljstvo ponovo vas videti.” Uhvatio ju je za
ruku, prineo je tik do svojih usana u gestu koji je izgledao previše opušteno da
njemu ne bi bio sasvim prirodan.
„Hvala vam što ste nas primili. Ovo je Flin...”
„Da, gospodin Henesi.” Naklonio mu se. „Kako ste?”
„Dovoljno dobro.”
„Naši prijatelji imaju pitanja i zabrinuti su”, rekla mu je Roena dok mu je
dodavala šoljicu čaja koju mu je unapred pripremila.

75
 „Prirodno.” Pit je seo. „Pretpostavljam da se pitate da li smo mi...” Okrenuo
se i blago znatiželjno pogledao u Roenu.
„Ludaci”, nastavila je njegovu rečenicu, a zatim podigla tanjir. „Kolač?”
„Ah, da, ludaci.” Pit je uzeo jedan kolač i prekrio ga bogato šlagom. „Mogu
da vas uverim da to nismo, ali s druge strane, isto bih to činio i da jesmo. Pa vam
to i nije od neke velike pomoći. Recite mi, gospođice Prajs, da li se dvoumite oko
našeg dogovora?”
„Uzela sam novac od vas i dala vam svoju reč.”
Njegov izraz lica je blago smekšao. „Da. Nekima to ne bi predstavljalo
problem.”
„Za mene je to sve.”
„To bi moglo da se promeni”, dodao je Flin. „Zavisi odakle taj novac dolazi.”
„Da li vi to pokušavate da kažete da smo mi nekakvi kriminalci?” Ugledao je
obrise njenog temperamenta, a Roenine jagodice su se blago zarumenele. „Po
meni je to popriličan manjak ljubaznosti i poštovanja, da dođete u naš dom i
optužite nas da smo lopovi.”
„Novinari nisu poznati po svojoj ljubaznosti i lepom ponašanju, a nisu ni
braća kad štite svoje sestre.”
Pit je promrmljao nešto tiho na nepoznatom jeziku i prekrio svojim dugačkim
prstima Roeninu ruku, kao što bi možda čovek uradio kad bi hteo da umiri
mačku koja se sprema da izvuče svoje kandže...Razumem vas. Mi smo prosto
veoma spretni sa novcem. Novac nam dolazi putem savršeno legalnih poslova.
Nismo ni ludaci, a nismo ni kriminalci.”
„Ko ste vi?”, zahtevala je Melori odgovor od njih pre nego što Flin ponovo
progovori. „Odakle ste došli?”
„Šta ti misliš?”, Pit je blago izazivao.
„Ne znam. Ali mislim da verujete da predstavljate učiteljicu i ratnika koji nisu
uspeli da zaštite Ćerke stakla.”
Blago je izvio jednu obrvu. „Mnogo si naučila otkad si poslednji put bila ovde.
Da li planiraš još da učiš?”
„To je moj plan. A vi možete da mi pomognete u tome.”
„Nemamo dozvolu da ti na taj način pomognemo. Ali mogu ovo da ti kažem.
Ne samo učiteljica i ratnik, već i pratioci i zaštitnici tih dragocenih bića, i samim
tim, još više odgovorni.”
„To je samo legenda.”
Intenzitet u njegovim očima je istog trenutka opao, i on se ponovo zavalio u
naslon svoje fotelje. „Sigurno je tako, jer su takve stvari van poimanja vašeg uma,
kao i granica vašeg sveta. Ipak, mogu da ti obećam da su ključevi stvarni i da
postoje.”
„Gde se nalazi Kovčeg duša?” upitao ga je Flin.
76
 „Na bezbednom.”
„Mogu li ponovo da vidim sliku?” Sad se Melori okrenula ka Roeni. „Volela
bih i da je Flin vidi.”
„Naravno.” Ustala je i odvela ih do salona kojim je vladao portret Ćerke
stakla. Melori je čula kad je Flin duboko udahnuo, trudeći se da povrati dah, a
onda su zajedno krenuli da priđu što bliže slici. „Još je veličanstvenija nego što se
sećam. Možete li da mi kažete ko je ovo naslikao?”
„Neko”, tiho je rekla Roena, „ko je odlično poznavao ljubav i patnju.”
„Neko ko poznaje Melori. I moju sestru, kao i Zoi Makort.”
Roena je duboko uzdahnula. „Vi ste pravi cinik, Fline, i to veoma sumnjičav.
Ali pošto ste sebi odredili ulogu zaštitnika, ja vam opraštam. Mi ne želimo da
nanesemo nikakvu štetu Melori, Dejni, niti Zoi. Upravo suprotno od toga.”
Nešto u njenom glasu ga je navelo da joj poveruje. „Prilično je uznemirujuće
videti lice moje sestre na toj slici.”
„Učinite sve što morate da biste se uverili da je ona bezbedna i da će biti
dobro. Ja razumem takvu vrstu lojalnosti i ljubavi. Ja se tome divim i poštujem
to. Njoj ne preti nikakva opasnost od Pita niti od mene. U to mogu da vam se
zakunem.”
Okrenuo se ka njoj, fokusirajući se na ono što nije rekla. „Ali od nekog
drugog?”
„Život je kocka”, bilo je sve što je Roena rekla na to. „Hladi vam se
čaj.” Okrenula se ka vratima u trenutku kad se Pit pojavio. „Izgleda da se napolju
nalazi nečiji veoma veliki i veoma nesrećan pas.”
Njegova narav i oštre reči nisu nimalo zasmetale Flinu, ali se trgnuo kad je
čuo tu jednu njegovu rečenicu. „On je moj.”
„Imate psa?” Promena u Roeninom glasu je bila zapanjujuća i odjednom je
zvučala poput male devojčice. Kao da je sve u vezi sa njom odjednom postalo
svetlije i veselije, a onda je snažno zgrabila Flina za ruku.
„On to naziva psom”, rekla je tiho Melori.
Flin ju je samo pogledao besno pre nego što se obratio Roeni. „Vi volite pse?”
„Da, i to mnogo. Mogu li da ga upoznam?”
„Naravno.”
„Ah, dok ti upoznaješ Roenu i Pita sa Moom, na njihovu žalost, mogu li ja
malo da se osvežim?” Melori je potpuno opušteno pokazala ka toaletu. „Zapamtila
sam gde se nalazi.”
„Naravno.” Po prvi put otkad ju je upoznala, Roena je delovala kao da joj
nešto drugo odvlači pažnju. Već je uhvatila Flina ispod ruke dok su koračali niz
hodnik. „Koja je to vrsta psa?”
„To je i dalje pod znakom pitanja.”

77
 Melori je otišla do toaleta i brojala do pet. Polako. Srce joj je lupalo kao ludo
i otvorila je vrata koji centimetar i dala sve od sebe da proviri i pregleda hodnik
i okolinu. Brzo se krećući, pojurila je nazad do slike, izvlačeći malu digitalnu
kameru iz svoje tašne dok je trčala.
Uspela je da uslika šest fotografija čitave slike, a onda još neke sa detaljima.
Gledajući preko svog ramena, ispunjena krivicom, hitro je gurnula kameru nazad
u svoju tašnu, i izvukla odatle naočare, plastičnu kesicu i mali nožić za boju.
Čitav proces je trajao manje od tri minuta, ali su joj se dlanovi potpuno
oznojili i noge su joj se tresle od straha kad je završila. Sačekala je još jedan
trenutak da se sabere, a onda je odšetala - nadajući se da to čini opušteno i sa
lakoćom - iz prostorije, i na kraju iz kuće.
Istog trenutka kad je zakoračila napolje, ukopala se u mestu. Gledala je u
kraljevski uzvišenu i veličanstvenu Roenu kako sedi na zemlji, a pas veliki poput
planine joj se bacakao u krilu.
A ona se kikotala.
„Oh, pa on je predivan. Takva dušica. Kako si ti jedan dobar dečko.” Sagnula
je glavu i njuškala Moovo krzno. On je udarao ogromnim repom kao da je čekić.
„Kako si ti jedan ljubazan, lep dečko.” Podigla je pogled ozareno ka Flinu. „Da li
je on pronašao tebe ili ti njega?”
„Bilo je to nekako obostrano.” Jedan ljubitelj pasa je prepoznao drugog. Flin
je okačio palčeve o džepove farmerki, pogledom prelazeći preko ogromnih
travnjaka i guste šume. „Na ovako prostranom imanju ima dosta mesta za trčanje.
Mogli biste da imate čopor pasa.”
„Da. Pa...” Roena je ponovo spustila glavu i protrljala Moov stomak.
„Mi često putujemo.” Pit je spustio ruku na Roeninu glavu i pomazio je po
kosi.
„Koliko dugo planirate ovde da se zadržite?”
„Kad istekne tri meseca, otići ćemo na neko drugo mesto.”
„Gde?”
„To zavisi. A ghra.8”
„Da. Da.” Roena je mazila Moa još par trenutaka, a onda je, uz duboki tužni
uzdah, ustala sa travnjaka. „Imaš puno sreće što u svom životu imaš ovoliko
dobrote. Nadam se da ćeš uživati u njemu i da ćeš ga paziti.”
„To i radim.”
„Vidim da je tako, da. Možda jesi ciničan i sumnjičav, ali ovakav pas ume da
prepozna dobro srce.”
„Da”, složio se Flin s njom. „I ja u to verujem.”

8
A ghra na irskom jeziku znači, ljubav, ljubavi, prim.prev. - prim. prev.

78
 „Nadam se da ćeš ga povesti sa sobom ako se vratite ovde. Može da trči okolo
koliko mu je volja. Zbogom, Mo.”
Mo je seo i podigao jednu svoju ogromnu šapu sa dostojanstvom na koje niko
nije bio naviknut.
„Opa. To nikada do sad nije uradio.” Flin je trepnuo posmatrajući kako Mo
ljubazno dopušta Roeni da se rukuje s njegovom šapom. „Hej, Mel! Da li si
videla...”
Istog trenutka kad joj je izgovorio ime, Moova glava se hitro okrenula i počeo
je da trči iz sve snage u pravcu Melori, koja je vrisnula od straha spremajući se da
istrpi njegov napad.
Roena ga je dozvala, izgovorivši jednu jedinu, potpuno nepoznatu reč
smirenim, ali odsečnim glasom. Mo se istog trenutka zaustavio nekoliko
centimetara ispred Melorinih nogu i seo. A onda je ponovo podigao svoju šapu.
„Vidi ti to.” Melori je uzdahnula s olakšanjem. „To mi se više dopada.”
Sagnula se i s poštovanjem prihvatila njegovu ponuđenu šapu. „Bravo, Mo.”
„Kako ste to, dođavola, uspeli?” Flin je želeo da zna.
„Umem sa životinjama.”
„To mi je jasno. Koji je to jezik bio, keltski?”
„Da.”
„Čudno kako Mo razume komande na keltskom, a uglavnom ih ignoriše na
običnom engleskom?”
„Psi razumeju više od reči.” Ispružila je ruku i rukovala se s Flinom. „Nadam
se da ćete nas opet posetiti. Mi uživamo u društvu drugih ljudi.”
„Hvala vam na izdvojenom vremenu.” Melori je prišla kolima dok je Mo
radosno skakutao za njom. Istog trenutka kad je sela u automobil, gurnula je svoju
tašnu na pod poput nekakve grešne tajne.
Roena se nasmejala kad je videla kako je Mo izbacio glavu kroz prozor
zadnjeg sedišta, ali je taj njen smeh zvučao pomalo tužno. Podigla je ruku i
mahnula im, a onda se naslonila na Pita dok je Flin odvozio automobil sa njihovog
imanja.
„Osećam iskrenu nadu”, promrmljala je. „Ne sećam se kad sam poslednji put
osetila nadu. To me plaši. Zaista me plaši da to osećam.”
Pit je zagrlio i privukao bliže k sebi. „Nemoj da plačeš, draga.”
„Budalasto se ponašam.” Rukom je obrisala suzu s lica. „Plačem zbog psa
nekog neznanca. Kad se napokon vratimo kući...”
Okrenuo ju je i obuhvatio joj lice rukama. Njegov glas je bio nežan, ali je
istovremeno zvučao i nekako ozbiljno. „Kada se vratimo kući, imaćeš stotinu
pasa. Hiljadu.”
„Jedan će biti dovoljan.” Podigla se na prste da mu nežno očeše usne svojim
usnama.
79
 ***
U kolima, Melori je duboko i glasno uzdahnula.
„Rekao bih po zvuku olakšanja da si uspela da fotografišeš sliku.”
„Jesam. Osećam se kao međunarodni kradljivac umetnina. Pretpostavljam da
bi trebalo da se zahvalim Mou što im je tako dobro omeo pažnju. Pa, reci mi, šta
misliš o njima?”
„Oni su uglađeni, pametni i prepuni tajni. Ali mi ne deluju kao da su ludi.
Naviknuti su da imaju novca - pravog novca. Naviknuti su da piju čaj iz
antikvitetnih šoljica koje im donosi služavka. Obrazovani su, kulturni i pomalo
snobovi. Kuća je prepuna stvari - skupih stvari. Tu su tek nekoliko nedelja, pa
sigurno nisu kupovali nameštaj u lokalnim radnjama. Sve im je ovde dovezeno.
Trebalo bi da mogu da pratim taj prevoz nameštaja.”
Namrštio se i počeo da udara prstima po volanu. „Ona je potpuno odlepila za
Moom.”
„Šta?”
„Potpuno se promenila čim ga je videla. Mislim, ja znam da je on prilično
šarmantan, ali ta žena se istopila pred njim. Barem ja imam takav osećaj. Ta žena
je hladnokrvna, samopouzdana i rezervisana. Ona je tip žene koja je seksi zato što
zna da je ona glavna. Bez obzira da li korača Medison avenijom sa prada tašnicom
koja joj visi sa ramena ili vodi sastanak u Los Anđelesu. Moć, novac, mozak i
izgled, sve obavijeno seksepilom.”
„Shvatam. Smatraš da je seksi.”
„Poslednji put kad sam proveravao, imam i dalje puls, znači da je odgovor
potvrdan. Ali trebalo je da joj vidiš lice kad je Mo iskočio iz automobila. Sva ta
uglađenost, ta hladnoća, sve je to nestalo. Ozarila se poput jelke na Božić.”
„Znači, voli pse.”
„Ne, bilo je tu još nečega. Nije to bilo neko tepanje i blebetanje kao što neke
bogatašice rade sa psima. Ona je pala na zemlju, prevrtala se po travi i smejala od
srca. Zbog čega onda nema svog psa?”
„Možda Pit ne želi da imaju psa.”
Flin je odmahnuo glavom. „Siguran sam da bolje opažaš od toga. Taj lik bi
isekao vene kad bi mu ona to tražila. Bilo je nečeg veoma čudnog u načinu na koji
je navela Moa da se rukuje s njom. Bilo je nečeg veoma čudnog u vezi sa svim
tim.”
„Tu se potpuno slažem s tobom. Ja ću se koncentrisati na sliku, barem dok
neko od nas ne sazna nešto novo. A ti pokušaj da otkriješ odakle su Roena i Pit
došli.”
„Moram večeras da prisustvujem sastanku gradskog saveta, zbog posla. Šta
kažeš na to da se sutra nađemo?”

80
 On navodi. On ubeđuje. Setila se Dejninih reči i pogledala ga postrance
sumnjičavo. „Definiši to da se nađemo?”
„Prihvatiću definiciju koja tebi odgovara.”
„Imam četiri nedelje - sad još manje - da pronađem taj ključ. Trenutno sam
nezaposlena i moram da shvatim šta želim da radim, bar što se profesije tiče, do
kraja svog života. Nedavno sam raskinula vezu koja nije imala budućnost. Ako to
dodaš svemu što sam upravo rekla, veoma je jasno da nemam vremena da se
zabavljam s nekim niti da zasnivam novu vezu.”
„Sačekaj samo malo.” Zaustavio je automobil pored puta i otkopčao
sigurnosni pojas. Nagnuo se ka njoj, uhvatio je za ramena i privukao je ka sebi
onoliko koliko je njen pojas dopuštao, i strastveno je poljubio.
Vrelina je poput munje proletela duž njene kičme i ostavila trag za sobom u
dubini njenog stomaka.
„Ti zaista voliš to da radiš i radiš to dobro”, jedva je prozborila kad je ponovo
mogla da diše.
„Vežbam što je češće moguće.” Da bi to i dokazao, ponovo je poljubio. Ovaj
put sporije. Dublje. Sve dok nije osetio kako podrhtava u njegovim rukama.
„Samo sam želeo da i ovo ubaciš u tu svoju jednačinu.”
„Ja sam studirala umetnost. Matematika nije moja jača strana. Dođi ovamo na
tren.” Zgrabila ga je za košulju, snažno ga privukla ka sebi i prepustila se.
Sve je unutar nje počelo da svetluca. I krv, i kosti i mozak.
Ako je ovo značilo da pustiš da te neko navodi, pomislila je kroz izmaglicu u
glavi, pristala bi da bude fleksibilna po pitanju toga gde želi da ide.
Kada je zario prste u njenu kosu, osetila je moć i nestrpljenje koje je bilo
snažno poput nekakve droge.
„Mi zaista ne smemo ovo da radimo.” Ali ona mu je već izvlačila košulju iz
pojasa, očajnički želeći da spusti ruke na njegovo nago telo.
„Znam. Ne smemo.” Mučio se da otkopča njen pojas. „Prestaćemo za koji
minut.”
„U redu, ali prvo...” Stavila mu je ruku na svoje grudi, a onda zastenjala od
strasti i osećanja kao da je njeno srce stalo u njegov dlan.
On ju je okrenuo, psujući kad je udario laktom o volan. A Mo, oduševljen
mogućnošću rvanja s nekim, ugurao je svoju glavu između njihovih sedišta i oboje
ih prekrio vlažnim poljupcima.
„Oh, gospode!” Istovremeno želeći da se smeje i plače, Melori je rukom
obrisala svoje usne. „Ja se stvarno, stvarno nadam da je ovo bio tvoj jezik.”
„I ja.” Boreći se da povrati dah, Flin je zurio nemo u nju. Njena kosa je bila
seksi umršena, lice rumeno, a usne malkice otekle od njegovih poljubaca.
Dlanom je sklonio Moovu glavu i naredio mu oštro da sedne na zadnje sedište.
Pas je skočio na sedište i glasno zacvileo kao da ga je udario.
81
 „Nisam planirao ovako brzo ovde da stignem.”
Melori je odmahivala glavom. „Ja nisam planirala ni da se pokrenem. A ja
uvek imam plan.”
„Prošlo je dosta vremena otkad sam pokušao ovo da izvedem u kolima
parkiranim pored ivice puta.”
„I sa mnom je isti slučaj.” Pogledala je u pravcu patetičnih zvukova koji su
dopirali sa zadnjeg sedišta. „S obzirom na okolnosti...”
„Da. Bolje da sačekamo. Ja želim da vodim ljubav s tobom.” Privukao je
ponovo ka sebi. „Da te dodirujem. Da osetim tvoju kožu pod mojim rukama. Ja
te želim, Melori.”
„Ja moram da razmislim. Sve u vezi sa ovim je toliko komplikovano i moram
da razmislim.” Svakako je morala da razmisli o tome da je umalo pocepala čoveku
odeću na prednjem sedištu kola, pored javnog i prohodnog puta, usred bela dana.
„Moj život je u potpunom haosu, Fline.” Ta pomisao je bila dovoljno
depresivna da je osetila kako joj se smiruje puls. „Kakva god da je jednačina, ja
sam zeznula stvari, i moram da se vratim na pravi put. Ne snalazim se dobro u
haotičnim situacijama. Pa hajde malo da usporimo sa ovim.”
Zakačio je prst za kragnu njene košulje. „Koliko je to malo?”
„Još uvek ne znam. Oh, ne mogu ovo da podnesem.” Okrenula se i prebacila
preko sedišta. „Nemoj da plačeš, velika bebo.” Počešala je Moa između ušiju.
„Niko nije ljut na tebe.”
„Govori u svoje ime”, promumlao je Flin.

82
 Sedmo poglavlje

Osećam sunce, toplotu i neku fluidnost, poput tihog vodopada iz zlatne reke.
Ta voda me prekriva kao da je to neki vid krštenja. Osećam miris ruža, ljiljana i
nekog jačeg cveta koji je tu da preseče slatkoću mirisa. Čujem vodu, neko čudno
kapljanje, kao da se kapljice podižu u vazduh, a onda ponovo padnu.
Sve ove stvari prelaze preko mene, ili ja uklizavam u njih, ali ne vidim ništa,
oko mene je neprozirna belina. Kao nekakva zavesa koju ne mogu da razmaknem.
Zbog čega se ne plašim?
Nekakav smeh lebdi ka meni Veseo, lagan i ženski. Ima neke mladalačke sreće
u njemu koja i mene tera da se smešim, osećam kako me smeh golica u grlu. Želim
da otkrijem izvor tog smeha i da mu se priključim.
Sad čujem glasove, visoko i brzo ćeretanje, koje očigledno dopire od neke
mlade ženske osobe.
Ti zvuci se pojavljuju i nestaju, plutaju ka meni, a onda od mene. Da li se ja
krećem ka njima ili udaljavam od njih?
Polako, sasvim polako, razmiče se zavesa. Sad vidim samo maglu, meku poput
svilenkaste kiše kroz koju se probijaju sunčevi zraci. I kroz tu maglu vidim boje.
Tako jarke i bogate boje da se s lakoćom probijaju kroz gustu maglu i paraju moje
oči.
Pločice sijaju srebrnom bojom i eksplodiraju u nizu zaslepljujućih bljeskova
kadgod ih pogodi sunčev zrak, a gusto zeleno lišće i jarkoružičasti pupoljci na
drveću ne bacaju senku niti ikakav zaklon. Cveće pliva u jezercima ili pleše u
virovima.
Tu se nalaze tri žene - zapravo, devojke - okupljene oko fontane koja svira
neku srećnu melodiju. To je bio njihov smeh koji sam čula. Jedna ima na krilu
malenu harfu, a druga drži pero. Ali sve se smeju štenetu koje se migolji u naručju
treće devojke.
Mnogo su ljupke. U njima ima neke dirljive nevinosti, koja savršeno odgovara
vrtu u kom provode ovo svetio poslepodne. Onda vidim da jedna od njih ima
zadenut mač oko svog pojasa.
Možda jeste nevina, ali je i snažna. Vidim njenu moć; mogu da osetim kako
se njena moć i snaga šire vazduhom.
Ali i dalje se ne plašim.

83
 Kučence zovu Diarmait, i devojka ga je spustila na zemlju da može da skakuće
oko fontane. Njegovo uzbuđeno lajanje zvuči poput sitnih zvončića. Vidim kako je
jedna devojka obuhvatila drugu oko struka, a treća je spustila glavu na rame ove
druge. Postale su jedinka. Nekakvo trojstvo. Jedna celina iz tri dela koja ćaska o
svom novom kučencetu i smeje se dok se on radosno valja u cveću.
Čujem ih kako izgovaraju imena koja ja znam, nekako ih znam, a izgledaju
kao što izgledaju. U daljini, pod senkom drveta koje spušta svoje teške grane pod
težinom voća sačinjenog od dragulja, nalazi se par u strastvenom zagrljaju.
On je visok i taman, i oseća se snaga u njemu koja bi mogla da bude strahovita
ako bi je upotrebio. Ona je prelepa i veoma vitka. Ali i kod nje imam osećaj da to
nije sve, da ima još nečega tu.
Oni su očajnički zaljubljeni jedno u drugo. Mogu da osetim njihovu potrebu,
njihovu vrelinu duboko u sebi, kako pulsira poput neke rane.
Zar je ljubav toliko bolna?
Devojke uzdišu o tome. I priželjkuju isto to. Nekada se i nadaju. Jednog dana
će i one pronaći takvu ljubav - želju i romansu, strah i radost, sve to pomešano u
jedno obuzimajuće osećanje. Znače kakav je ukus usana njihovog ljubavnika, i
koliko je uzbudljiv njegov dodir.
Jednog dana.
Mi smo, svi mi, ulovljeni u iznenadnom zagrljaju, skupa sa svim našim
zavistima i našim snovima. Nebo je potamnelo. Boje su izbledele. Sad osećam i
vetar. Hladan, leden dok neprestano huji oko nas. Njegov iznenadni urlik vrišti u
mojim ušima. Otkida pupoljke sa grana, a latice lete unaokolo poput sjajnih
metaka.
Sada se već plašim. Sada sam prestrašena, još i pre nego što vidim glatki crni
obris zmije kako puzi preko tih srebrnih pločica, pre nego što vidim senku koja se
iznenada pojavila iza drveta i visoko, u svojim crnim rukama, podiže stakleni
kovčeg.
Zaurlane su moćne reči. Pomislila sam da ih mogu blokirati ako rukama
snažno pritisnem uši, ali i dalje ih čujem unutar svoje glave.
Zapamti ovaj trenutak i zapamti ovaj sat kad sam oslobodio svoju strahovitu
moć. Smrtne duše tri ćerke će zauvek pripadati meni. Njihova tela leže u večnom
snu, a njihove duše su zarobljenice mog stakla. Moje čini će ih zauvek držati
zarobljenim duboko osim ako se ove stvari ne dogode. Ako se ne pronađu tri
ključa koja odgovaraju bravama, koje mora okrenuti ruka smrtnika. Tri hiljade
godina će moći da ih traže. Sekund nakon toga, sve tri duše će izgoreti zauvek.
Ovaj test, ovaj zadatak, postavljam da bih dokazao ništavnost svih smrtnika.
Ovim rečima sam ih prokleo, a svojom veštinom ih zakleo. Brave ću zaključati i
stvoriti tri ključa, i ostaviću ih negde da ih sudbina nađe.

Vetar je iznenada stao, a vazduh je bio nepomičan.

84
 Tamo, na srebrnim pločicama okupanim suncem, ležale su tri devojke,
zatvorenih očiju kao da spavaju, sa skupljenim rukama. Tri dela jedne celine.
Pored njih stoji stakleni kovčeg, a providne strane su optočene olovom, dok
su tri brave napravljene od zlata i sijaju s prednje strane. Unutar providnog
staklenog kovčega mahnito pleše nekakva plavičasta svetlost, kao da se sudara sa
staklenim zidovima mašući nevidljivim krilima.
Pored kovčega su razbacana tri ključa.
I kad sam ih ugledala, zaplakala sam.
Melori je i dalje drhtala kad je otvorila vrata Zoi.
„Stigla sam što sam pre mogla. Morala sam prvo da odvedem Sajmona u
školu. Zvučala si toliko uznemireno preko telefona. Šta...”
„Dejna još nije stigla. Ja bih radije samo jednom da prepričam čitavu priču.
Napravila sam nam kafu.”
„Sjajno.” Zoi je stavila ruku na Melorino rame i lagano je spustila da sedne u
fotelju. „Ja ću otići po kafu. Ti izgledaš kao da još uvek nisi došla do daha.
Kuhinja je tamo?”
„Da.” Zahvalna na tim rečima, Melori se naslonila na naslon fotelje i rukama
protrljala svoje lice.
„Zašto mi ne bi rekla kako je prošao tvoj izlazak s Flinom pre neko veče?”
„Šta? Oh. Bilo je dobro. U redu.” Spustila je ruke, a onda nastavila da zuri u
njih kao da pripadaju nekome drugom. „On deluje skoro pa normalno kad je bez
svog psa. To mora da je Dejna.”
„Ja ću otvoriti vrata. Ti samo sedi.” Zoi je izjurila iz kuhinje da spreči Melori
da ustane.
„Dobro sad, gde gori?”, zahtevala je Dejna odgovor od njih. Onda se
zaustavila i onjušila vazduh. „Kafa. Nemojte da me terate da molim za nju.”
„Ja ću ti je doneti. Idi i sedi pored Melori”, dodala je Zoi zadihano.
Dejna se spustila s treskom u stolicu, skupila usta i pogledala u Melori
proučavajući je. „Izgledaš užasno.”
„Baš ti hvala.”
„Hej, nemoj od mene da očekuješ poljupce i zagrljaje kad me izvučeš iz
kreveta i dovučeš ovamo dvadeset minuta kasnije, a da sam stigla da popijem
samo jednu šolju kafe. Osim toga, utešno je znati da ni ti ne ustaješ iz kreveta
izgledajući savršeno. Šta se desilo?”
Melori je pogledala u Zoi, koja je upravo ulazila iz kuhinje sa tri velike šolje
kafe na poslužavniku. „Sanjala sam nešto.”
„I ja sam sanjala prokleto dobar san. Mislim da je u njemu bio Spajk iz serije
Bafi, ubica vampira, a tu je bila i ogromna bačva puna tamne čokolade, ali si me
onda ti nazvala i sve to pokvarila.”

85
 „Dejna.” Zoi je odmahnula glavom, a onda je sela na rukohvat Melorine
fotelje. „Noćna mora?”
„Ne. Barem... ne, nije bila noćna mora. Čim sam se probudila, sve sam
otkucala.” Ustala je iz fotelje i podigla neke papire sa stola. „Nikad ranije u životu
nisam sanjala san sa toliko detalja. U svakom slučaju, možda i jesam, ali se nisam
sećala svih detalja kad bih se probudila. Zapisala sam sve jer sam želela da budem
sigurna da ništa neću zaboraviti. Ali to se neće desiti. Uostalom, biće lakše ako
obe zajedno to budete pročitale u isto vreme.”
Predala im je otkucane papire, a onda uzela svo ju šolju kafe i krenula ka
vratima koje su vodile u dvorište.
Danas će biti još jedan prelep dan, razmišljala je. Još jedan predivan dan pred
kraj leta, sa bistrim nebom i toplim povetarcem. Ljudi će se šetati po gradu,
uživati u vremenu, obavljati svoje poslove. Svoje normalne, svakodnevne zadatke
u svom normalnom, svakodnevnom svetu.
A ona nikada neće moći da zaboravi huk onog vetra u snu, i osećaj iznenadne,
oštre hladnoće.
„Strašno. Sad mi je jasno što te je to toliko potreslo.” Dejna je spustila papire
u stranu. „Ali mi je prilično jasno odakle sve to. Flin mi je rekao da ste juče
ponovo išli gore da bi videla sliku. Sve se ovo nalazi u tvom umu i tvoja podsvest
je samo ubacila tebe u tu priču.”
„Zastrašujuće je.” Zoi je požurila da pročita poslednje rečenice pre nego što
je ustala. Prišla je i protrljala rukama Melorina ramena. „Nije ni čudo što si
toliko uznemirena. Drago mi je što si nas pozvala.”
„Nije to bio samo san. Ja sam bila tamo.” Grejala je svoje smrznute šake
držeći šolju vrele kafe kad se okrenula ka njima. „Ušetala sam u tu sliku.”
„U redu, dušo, hajde malo da smanjimo doživljaj.” Dejna je podigla ruku.
„Samo si se previše unela u čitavu priču, to je sve. Snažan, uverljiv san može
zaista da te navede da se tako osećaš.”
„Ne očekujem da mi poverujete, ali ću naglas da izgovorim o čemu
razmišljam od trenutka kad sam se probudila.”
Setila se kako se probudila drhteći od zime, dok joj je jezivi zvuk tog užasnog
vetra zavijao u ušima.
„Bila sam tamo. Mogla sam da namirišem cveće i osetim toplinu. A onda
hladnoću i taj vetar. Čula sam ih kako vrište.” Zatvorila je oči, boreći se s naletom
panike.
I dalje je mogla da čuje njihov vrisak.
„I osetila sam taj neki naboj u vazduhu, nekakav pritisak. Kada sam se
probudila, u ušima mi je i dalje zvonilo. Oni su govorili keltskim jezikom, ali sam
ih ja razumela. Kako je to moguće?”
„Možda si samo mislila...”

86
 „Ne!” Žestoko je odmahivala glavom gledajući u Zoi. „Ja sam znala. Kada je
počela oluja i kad je sve postalo mnogo luđe, čula sam ih kako dozivaju svog oca.
Chi athair sinn. Oče, pomozi nam. Proverila sam to jutros kad sam ustala, ali sam
znala. Kako sam mogla da znam šta to znači?”
Duboko je udahnula da bi se smirila. „Njihova imena su bila Venora, Ninijan
i Kina. Kako sam to mogla da znam?”
Otišla je ponovo do fotelje i sela. Umirilo ju je olakšanje koje je osetila kada
je to naglas izgovorila. Njen puls se umirio, kao i njen glas. „Njih tri su se mnogo
uplašile. U jednom trenutku su bile obične mlade devojke koje se igraju sa svojim
štenetom u svetu koji je izgledao tako savršeno i mirno. A u sledećem, ono ljudsko
u njima je neko iščupao iz njih i oteo. To ih je zabolelo, a ja ništa nisam mogla da
učinim da im pomognem.”
„Ne znam šta da mislim o svemu ovome”, rekla je Dejna nakon kratkotrajnog
razmišljanja. „Pokušavam da razmišljam logično. Ona slika te je od prvog
trenutka potpuno uvukla u sebe, a svi sad znamo da legenda potiče od Kelta. Nas
tri izgledamo kao te devojke na slici, pa je logično da se identifikujemo s njima.”
„Kako sam znala keltski jezik? Kako sam znala njihova imena?”
Dejna se namrštila, zureći u svoju šolju sa kafom. „To ne mogu da objasnim.”
„Reći ću ti još nešto što znam. Šta god da je njihove duše zaključalo, mračno
je, moćno i pohlepno. I ne želi da pobedimo.”
„Kovčeg i ključevi”, prekinula ju je Zoi. „Ti si ih videla. Znaš kako
izgledaju.”
„Kovčeg je veoma jednostavan, i veoma lep. Od stakla je, s olovnim ivicama
i visokim poklopcem u obliku kupole, a na prednjoj strani se nalaze tri brave.
Ključevi su isti kao logo na pozivnicama, kao amblem na zastavi koja vijori na
njihovoj kući. Mali su. Možda tri, četiri centimetara dugački, rekla bih.”
„Meni to i dalje nema smisla”, insistirala je Dejna. „Ako su imali ključeve,
zbog čega su ih sakrili? Zašto ih samo ne predaju odgovarajućim ljudima i ne
završe s tim?”
„Ne znam.” Melori je protrljala slepoočnice. „Sigurno postoji neki razlog.”
„Rekla si da si znala i kako su nazivali par koji se ljubio ispod drveta”,
podsetila ju je Dejna.
„Roena i Pit.” Melori je spustila ruke u svoje krilo. „Roena i Pit”, ponovila je.
„Ni oni to nisu mogli da zaustave. Sve se dogodilo toliko brzo, toliko silovito.”
Duboko je udahnula vazduh. „I evo šta je najčudnije. Ja u sve to verujem. Nije
me briga koliko nenormalno to zvuči, verujem u sve. To se dogodilo. Nekako sam
uletela u tu sliku, prošla sam kroz Zavesu snova i videla kako se sve to dogodilo.
Moram da pronađem taj ključ. Moram da dam sve od sebe i da ga pronađem.”

***

87
 Nakon jutarnjeg sastanka zaposlenih, koji je uključivao gomilu krofni sa
džemom i besnu novinarku čiji je članak o jesenjoj modi morao da skrati za pet
redova, Flin je uspeo da utekne u svoju kancelariju. Pošto je njegovih zaposlenih
bilo manje od trideset, uključujući i željnu šesnaestogodišnjakinju koju je plaćao
da piše nedeljnu kolumnu iz ugla jedne tinejdžerke, jedna besna novinarka je
značila ozbiljnu krizu na poslu.
Prošao je kroz svoje poruke, otkucao članak o noćnom životu Velija, odobrio
nekoliko fotografija za sutrašnje izdanje i proverio sa računovodstvom kako ide
sa reklamama.
Čuo je povremenu zvonjavu telefona, a čak i kroz zatvorena vrata svoje
kancelarije probijao se zvuk udaranja prstiju po tastaturi. Policijski radio koji
se nalazio na vrhu njegovog ormarića za dokumenta povremeno je ispuštao zvuke,
a televizor koji se nalazio stisnut između knjiga na polici je bio potpuno utišan.
Sedeo je pored otvorenog prozora i slušao tiho brundanje jutarnjeg saobraćaja
i sporadične udarce basa koji su dopirali iz nečijeg glasno podešenog pojačala u
kolima.
Povremeno bi čuo i kako se s treskom zatvaraju vrata od druge kancelarije niz
hodnik. Roda, novinarka zadužena za društvenu rubriku, modu i tračeve, svima
je i dalje stavljala do znanja koliko je besna. Ne gledajući kroz staklena vrata na
svojoj kancelariji, mogao je jasno da vidi kako ga strelja očima.
Ona je, zajedno sa više od polovine zaposlenih, radila u ovim novinama još u
doba kad je on bio mali dečak. A većina njih je, i to je dobro znao, i dalje
posmatrala Dispeč kao novine njegove majke.
Ako ne i njegovog dede.
Nekada bi to prezirao, nekada je zbog toga bio i očajan, a nekada bi ga to
prosto samo zabavljalo. Nije mogao da odluči kako se oseća u ovom trenutku
povodom toga. Sve o čemu je mogao da razmišlja je bilo kako ga je Roda nasmrt
uplašila. I najbolje što je mogao je bilo da ni ne razmišlja o tome, niti o njoj, i da
nastavi da uređuje svoj članak o sastanku na kom je prisustvovao prethodne noći.
Bio je to sastanak saveta opštine o predlogu za postavljanje semafora na raskrsnici
ulica Market i Sprus, debata o budžetu i potreba da se popravi trotoar u glavnoj
ulici. Došlo je i do prilično žučne rasprave o izuzetno kontroverznom predlogu da
se u glavnoj ulici postave parking satovi koji će pomoći da se plate te popravke
trotoara. Flin je znao da je mogao da doda malo energije svim tim temama, a da
istovremeno ostane predan glavnom cilju jednog novinara, a to je objektivnost
izveštavanja. Dispeč na kraju krajeva nije bio baš Dejli planet9, pomislio je.
A opet, ni on nije bio baš Peri Vajt.10

9
Izmišljene novine u DC Comics svetu stripova, u kojima je zaposlen Supermen kao Klark
Kent, prim. prev.
10
Urednik Dejli planeta u stripovima i filmovima o Supermenu, prim. prev.

88
 Niko ga na poslu nikad nije nazvao šefom. Čak i bez Rodinih povremenih
ispada, nije bio sasvim siguran da je bilo ko, uključujući i njega, zaista verovao
da je on glavni u ovim novinama.
Senka njegove majke je i dalje lebdela nad redakcijom novina. Elizabet Flin
Henesi Stil. Čak je i njeno ime izazivalo strahopoštovanje.
On ju je voleo. Naravno da ju je voleo. Većinu vremena mu se čak i dopadala
kao osoba. Mnogo su se svađali dok je rastao, ali ju je uvek poštovao. Morao si
da poštuješ ženu koja je vodila svoj život i svoj posao sa jednakom strašću, i
očekivala od svih ostalih da se tako ponašaju.
Isto kao što je morao da joj ode priznanje što se povukla iz posla kad je to bilo
neophodno. Bez obzira što je taj posao bacila svom sinu u krilo, koji je bio
prilično nevoljan da se time bavi.
Sve mu je bacila u krilo, uključujući i nabusite novinare, pomislio je sa
strahom gledajući ka Rodinom stolu.
Turpijala je nokte umesto da radi, primetio je. Izazivala ga je. Samo ti turpijaj,
pomislio je. Danas nije dao kad ću sa tobom da se svađam, matora, džangrizava
ženo. Ali taj dan će uskoro doći.
Bio je potpuno fokusiran na slaganje naslovne strane drugog dela novina, kad
je Dejna ušetala u njegovu kancelariju.
„Nisi čak ni pokucala iz kurtoazije. Niti si ženstveno proturila glavu da
proviriš. Samo si uletela unutra.”
„Nisam uletela. Moram da razgovaram s tobom, Fline.” Bacila se na stolicu,
a onda pogledala oko sebe. „Gde je Mo?”
„Danas je dan koji Mo provodi u dvorištu.”
„Oh, tako je.”
„A možda bi ti mogla da prođeš pored kuće, da mu malo praviš društvo ovog
popodneva. A opet, možda bi mogla i da skuvaš neku večeru, pa da me čeka kad
se vratim kući s posla.”
„Kako da ne, baš o tome razmišljam.”
„Vidi, imao sam baš gadno jutro. Imam užasnu glavobolju i moram da
završim ovo slaganje za štampu.”
Dejna je napućila usne i proučavala ga. „Roda te je opet spopala?”
„Ne gledaj”, brecnuo joj se Flin pre nego što se Dejna okrenula. „Samo ćeš
da je ohrabriš da se duri još više.”
„Fline, zašto je ne otpustiš? Dopuštaš joj zaista previše.”
„Ona je u Dispeču od svoje osamnaeste godine. To je baš dugo. A sad, mada
sam ti zahvalan što si svratila da me uputiš kako da se nosim sa problemima svojih
zaposlenih, ja ovo moram odmah da završim.”
Dejna je ispružila svoje dugačke noge. „Ovaj put te je zaista poremetila, zar
ne?”
89
 „Jebi ga.” Besno je ispustio vazduh iz pluća, a onda otvorio fioku svog radnog
stola i odatle izvukao bočicu aspirina.
„Ti radiš sjajan posao ovde, Fline.”
„Da, da”, promrmljao je dok je vadio flašu vode uz druge fioke.
„Umukni. Ozbiljno ti to kažem. Dobar si u svom poslu. Isto kao što je i Liz
bila. Možda čak i bolji od nje u nekim stvarima, jer si pristupačniji nego što je ona
ikad bila. Plus, ti si bolji pisac od svih ostalih koji su ovde zaposleni.”
Posmatrao ju je dok je pio aspirin. „Otkud sad čitava ova priča?”
„Izgledaš kao da su ti sve lađe potonule.” Nije mogla da podnese da ga gleda
tako ozbiljno nesrećnog. Da je bio besan, zbunjen, nervozan ili nabusit, to bi bilo
u redu. Ali ju je bolelo srce dok je gledala njegov očajan izraz lica. „Plezent Veliju
je potreban Dispeč, a Dispeču si potreban ti. Nije mu potrebna Roda. A kladim se
da nju upravo to najviše i boli.”
„Misliš?” Ideja o tome mu je momentalno pomogla. „Mislio sam, to što si
rekla da je to najviše boli.”
„Možeš da se kladiš u to. Je li ti sad bolje?”
„Jeste.” Zatvorio je flašu vode i vratio je nazad u boku. „Hvala ti.”
„Moje drugo dobro delo danas. Upravo sam provela sat vremena kod Melori,
i još dvadeset minuta lutajući okolo i pokušavajući da odlučim da li želim to da ti
sručim na glavu ili da zadržim to između nas devojaka.”
„Ako to ima bilo kakve veze sa frizurama, mesečnim ciklusima ili
nadolazećom rasprodajom u tržnom centru, neka ostane između vas devojaka.”
„To je toliko neopisivo seksistički stav, da ne želim čak ni da... Kakva
rasprodaja?”
„Pogledaj reklamu u sutrašnjem Dispeču. Da li se nešto dogodilo Melori?”
„Odlično pitanje. Sanjala je neki san, samo što ne veruje da je to bio san.”
Dejna mu je prepričala sve, pre nego što je ubacila ruku u svoju torbu
pokušavajući da nađe otkucane stranice koje joj je Melori dala. „Brinem se zbog
nje, Fline, a počinjem da se brinem i zbog sebe, jer me je delimično ubedila da je
u pravu.”
„Zaćuti na par minuta.” Pročitao je stranice dva puta, a onda se zavalio u
svojoj stolici, zureći nemo u plafon. „Šta ako jeste u pravu?”
U njenom glasu se čulo očajanje. „Da li moram da počnem da glumim Skali
za tvog Moldera? Govorimo o bogovima i čarobnjaštvu i zarobljavanju duša.”
„Pričamo o magiji, o mogućnostima. A mogućnosti bi uvek trebalo istražiti.
Gde je ona sad?”
„Rekla je da ide u galeriju, da istraži nešto u vezi sa slikom.”
„Odlično. To znači da se i dalje drži plana.”
„Nisi video kako je izgledala.”

90
 „Nisam, ali videću je. Šta je s tobom? Da li si ti uspela nešto da iskopaš?”
„Imam samo nekoliko rečenica.”
„U redu, hajde da se svi nađemo večeras u mojoj kući. Ti javi Zoi, a ja ću reći
Mel.” Kad mu se Dejna namrštila, on joj se samo nasmešio. „Ti si se meni obratila
za pomoć, dušo. Sad sam i ja u tome s vama.”

„Zaista ti hvala na ovome, dužnik sam ti...”

„Oh, draga, svaki put kad mogu da uradim nešto iza leđa ovoj nacističkoj
kučki je dan za slavlje.”
Ipak, Tod je oprezno pogledao levo i desno pre nego što je otvorio vrata
nekadašnje Melorine kancelarije, koja je sada pripadala Pameli.
„Oh, gospode, šta je učinila s mojim prostorom?”
„Grozno, zar ne?” Tod se stresao. „Kao da se po zidovima ispovraćao Luj
XIV. Zahvalan sam samo na tome što ona zapravo mora da gleda u to kad ovde
uđe.”
Prostorija je bila prepuna nameštaja. Zakrivljeni radni sto, maleni stolovi,
fotelje i dva otomana su se gurala na tepihu koji je vrištao zlatno-crvenom bojom.
Zidovi su bili prekriveni slikama ugušenim debelim zlatnim ramovima, a svaka
ravna površina je bila prekrivena ukrasnim činijama i kutijama, staklenim
posudama i ko zna čime sve ne.
Svaki komad u toj kancelariji je bio pravo blago, pomislila je Melori, ali sam
za sebe. Ovako natrpani jedan uz drugi, na ovako skučenom prostoru, delovali su
kao da su deo nečije veoma skupe garažne rasprodaje.
„Kako ona uopšte uspeva išta da uradi?”
„Ima svoje robove i podanike - tu mislim na sebe, Ernestinu, Džuliju i Franka.
Ona samo sedi ovde na svom tronu i izdaje naređenja. Imala si sreće što si
pobegla odavde, Mel.”
„Možda i jesam.” Ali ipak, bilo joj je veoma teško da prođe kroz ova vrata,
znajući da više ne pripada ovde.
I ne znajući gde uopšte pripada.
„Gde je ona sad?”
„Na ručku u svom klubu.” Tod je pogledao u svoj ručni sat. „Imaš dva sata.”
„Neće mi biti potrebno toliko vremena. Samo mi je potreban spisak klijenata”,
rekla je i zaputila se ka kompjuteru na radnom stolu.
„Oh, zar ćeš da joj ukradeš klijente ispred njenog izoperisanog nosa?”
„Neću. Hm, to je lepa pomisao, ali ipak neću. Pokušavam da pronađem slikara
jedne određene slike. Moram da vidim ko je sve kupovao slike sličnog stila. A
onda moram da proverim našu dokumentaciju o slikama sa mitološkim temama.
Prokletstvo, promenila je lozinku.”

91
 „Moja je.”
„Koristi tvoju lozinku?”
„Ne. M-O-J-A.” Odmahnuo je glavom u neverici. „Zapisala ju je da je ne bi
zaboravila - nakon što je zaboravila dve prethodne lozinke. A ja sam slučajno,
ah, naleteo na taj papirić.”
„Volim te, Tode”, uskliknula je Melori dok ju je ukucavala.
„Dovoljno da mi kažeš o čemu se ovde radi?”
„Volim te i više od toga, ali još uvek ne znam da li smem. Prvo bih morala da
popričam sa nekoliko drugih ljudi.” Radila je brzo, pronašla je detaljan spisak
klijenata, i iskopirala ga na disk koji je donela sa sobom. „Kunem se da ovo neću
iskoristiti za bilo šta što krši moralni kod ili je ilegalno.”
„To je zaista prokleta šteta.”
Zakikotala se na njegove reči, a onda otvorila tašnu i ponudila mu da pogleda
odštampanu fotografiju slike. „Da li prepoznaješ ovu sliku?”
„Hm, ne. Ali ima nečeg poznatog u tom stilu.”
„Upravo tako. Ima nečeg u tom stilu. Ne mogu precizno da se setim, ali me
to muči danima. Videla sam već negde dela ovog umetnika.” Kada je kopirala šta
je htela, prešla je na sledeća dokumenta i ubacila novi disk. „Ako se slučajno setiš,
javi mi. U bilo koje doba dana ili noći.”
„To zvuči kao da je veoma hitno.”
„Ako nemam psihotični napad, možda i može da se kaže da je hitno.”
„Ima li to nekakve veze sa M. F. Henesijem? Da li radiš na nekoj priči za
njegove novine?”
Pogledala ga je zbunjeno. „Odakle ti to?”
„Viđena si pre neko veče sa njim na večeri. Ja sve znam”, dodao je Tod.
„To nema nikakve veze s njim, ne direktno. I ne, ne pišem nikakav članak za
novine. Da li ti poznaješ Flina?”
„Samo u svojim snovima. Mnogo je seksi.”
„Pa... mislim da se možda zabavljam s njim. Nisam to nameravala, ali tako
mi sad izgleda.”
„Ljubili ste se?”
„Nekoliko puta.”
„Tvoja ocena?”
„Najviša.”
„Seks?”
„Malo je falilo, ali smo ohladili glave na vreme.”
„Dođavola.”

92
 „Plus, zabavan je, interesantan i drag. Poprilično voli da naređuje, ali na
veoma mudar način, pa jedva da i primetiš da ti šefuje i govori šta da radiš.
Pametan je, a rekla bih i da je istrajan.”
„Zvuči savršeno. Mogu li ja da ga dobijem?”
„Žao mi je, prijatelju, ali mislim da ću morati da ga zadržim za sebe.” Izvukla
je disk iz kompjutera, a zatim pažljivo zatvorila sve otvorene datoteke i ugasila
ga. „Misija je obavljena, a nijedan život nije izgubljen. Hvala ti, Tode.” Zagrlila
ga je i glasno poljubila u obraz. „Moram smesta da se bacim na ovo.”

Zatvorila se u stan, sistematično pregledajući dokumentaciju, upoređujući,

eliminišući, sve dok nije imala spisak koji joj je bio potreban. Do trenutka kada
je krenula kod Flina, uspela je da pregleda sedamdeset posto klijenata galerije.
Dejna je već bila tamo kad je stigla.
„Večerala si?”
„Nisam.” Melori se oprezno osvrtala unaokolo, čekajući da iskoči Mo.
„Zaboravila sam.”
„Odlično. Naručili smo picu. Flin je u zadnjem dvorištu, istrčava Moa. Ne
smeta ti što sam mu ispričala o tvom snu?”
„U redu je. Mi smo ga ionako uvukle u sve ovo.”
„Dobro. Idi i smesti se negde. Popićemo malo vina.”
Jedva da je uspela išta od toga da uradi kad je Zoi stigla zajedno sa Sajmonom.
„Nadam se da je ovo u redu. Nisam mogla da pronađem bebisiterku.”
„Meni nije potrebna bebisiterka”, objavio je Sajmon.
„Meni jeste.” Zoi ga je obgrlila rukom oko vrata. „On ima domaći, pa bi bilo
lepo ako može da upotrebi neki ugao negde. Ja sam ponela okove.”
Dejna mu je namignula. „Onda je najbolje da upotrebimo tamnicu. Možemo
prvo da ga mučimo, a posle da ga hranimo picom?”
„Mi smo već...”
„Mogao bih da pojedem parče pice”, umešao se Sajmon i prekinuo je. A onda
je ispustio uzvik oduševljenja kad je Mo uleteo kroz vrata od bašte. „Opa! To je
jedan ozbiljan pas!”
„Sajmone, nemoj...”
Ali dečak i pas su već trčali jedan ka drugom, uživajući u obostranoj ljubavi
na prvi pogled.
„Hej, Fline, vidi šta nam je Zoi dovela. Možemo da ga teramo da radi
domaći." „Oduvek sam želeo to nekome da radim. Ti si sigurno Sajmon.”
„Jesam. Imate sjajnog psa, gospodine.”
„Pas se zove Mo, a ja sam Flin. Zoi, može li Sajmon da izvede Moa pozadi u
baštu, pa da neko vreme zajedno trče unaokolo kao manijaci?”

93
 „Naravno. Dvadeset minuta, Sajmone, a onda sedaš za knjigu.”
„Super!”
„Idite skroz na kraj bašte”, rekao mu je Flin. „Tamo je negde loptica sa
rupama od zuba po njoj, natopljena balama. On voli kad je ti juriš i onda mu je
vraćaš.”
„Ti si zabavan”, zaključio je Sajmon. „Idemo, Mo!”
„Pica”, najavila je Dejna kad se začulo zvono na vratima. „Hoćete da ga
pozovemo da se vrati?”
„Nema potrebe, nije gladan. Upravo je pojeo tri tanjira špageta.”
„Fline, budi muško. Plati picu.”
„Zašto uvek ja moram da budem muško?” Onda je pogledao u Melori i iscerio
se. „Oh, da. Zato.”
Dejna je sela na pod, a u krilu joj je bila nova sveska. „Hajde da ovome
pristupimo organizovano. Bibliotekarka u meni to zahteva. Zoi, sipaj sebi malo
vina. Svako od nas može da ispriča šta je otkrio od prethodnog viđanja ili o čemu
je razmišljao.”
„Ja nisam saznala mnogo toga”, rekla je Zoi i izvukla iz svoje platnene torbe
fasciklu. „Ali sam sve svoje beleške otkucala.”
„Zar nisi prava, dobra devojčica?” Dejna je oduševljeno uzela fasciklu od nje,
a onda se bacila na prvu kutiju s picom istog trenutka kad je Flin spustio dve kutije
na stočić ispred njih. „Crkavam od gladi.”
„To nije ništa novo.” Seo je na sofu pored Melori, okrenuo joj lice rukom ka
sebi, a onda je strastveno poljubio. „Ćao.”
„Gospode, zar neću i ja da dobijem jedan takav poljubac?”
Kad je Zoi to pitala, on se pomerio i nagnuo iznad nje, ali se ona samo
nasmejala i blago ga odgurnula. „Ipak je bolje da se držim vina.”
„Ako je Flin završio s ljubljenjem devojaka”, započela je Dejna.
„Što se neće desiti sve dok ne izdahnem na samrti.”
„Smiri se”, naredila mu je Dejna. „Svi znamo za ono što je Melori doživela.
Otkucala sam izveštaj o tome, koji ću dodati kolekciji svih vaših beležaka i ostalih
dokumenata.”
„Ja imam još nešto.” Pošto se već nalazila tu pred njom, Melori je uzela parče
pice iz kutije i stavila ga na papirni tanjir. „Imam spisak ljudi - klijenata iz galerije
- koji su kupovali ih pokazali interesovanje za klasičnu i mitološku umetnost.
Takođe sam započela sa pretragom sličnih stilova u slikarstvu, ali to će potrajati.
Sutra imam nameru da se pozabavim istraživanjem preko telefona.”
„Ja mogu da ti pomognem”, ponudila se Zoi. „Mislila sam da bismo možda
mogle da potražimo sve slike koje na sebi imaju ključ. Da nam ključ bude tema
pretrage.”

94
 „To je odlično”, priznala je Melori, i uzela jedan ubrus sa stola, koji je služio
umesto salvete.
„Ja imam sutra neke sastanke, ali mogu da istražujem između sastanaka.”
„Ja sam radila na tragu koji nam je dat.” Dejna je podigla svoju čašu s vinom.
„Pitala sam se šta bi se desilo ako bismo iskoristili neke ključne fraze tog traga i
uradili pretragu imena. Na primer za restorane i radnje. Prvo sam počela sa
Raspevanom boginjom. Nisam tu ništa našla, ali bi neka radnja ili neki restoran
mogli tako da se zovu.”
„Nije loše”, rekao je Flin i uzeo još jedno parče pice.
„Imam ja još toga.” Nije ništa govorila dok se i ona nije poslužila još jednim
parčetom pice, koje je zalila vinom. „Malo sam pretraživala po internetu tri imena
koja je Melori čula u svom... snu. Nijan se pojavljuje nekoliko puta. Po nekim
legendama, ona je čarobnica koja je začarala čarobnjaka Merlina iz priče o kralju
Arturu, i zarobila ga u kristalnoj pećini. Postoji još jedna legenda po kojoj je ona
Merlinova majka. Ali kad sam upisala u pretragu sva tri imena, otkrila sam jedan
maleni ezoterični sajt koji govori o obožavanju boginja. Tu sam našla verziju
priče o Ćerkama stakla - i tu ih nazivaju tim imenima.”
„To i jesu njihova imena. Sigurno ne misliš da je slučajnost što sam sanjala ta
imena, a ti si ih danas pronašla.”
„Ne”, rekla je Dejna oprezno. „Ali zar nije moguće da si i ti naletela na isti taj
sajt, i da su ti ta imena ostala u glavi?”
„Ne. Ja bih to zapisala. Zapamtila bih. Nikad ih nisam čula pre nego što sam
ih sanjala.”
„U redu.” Flin je potapšao po kolenu. „Kao prvo, ja ću vam reći da nisam
pronašao ni jedan jedini podatak o bilo kojoj kompaniji koja je prevezla nameštaj
i slike u Voriors piku. Takođe nema nikakvih podataka o bilo kojoj kompaniji
koja prevozi nameštaj za klijente u sklopu kompanije Trijada.”
„Morali su nekako tamo da dopreme sve te stvari”, pobunila se Dejna. „Nisu
samo kucnuli petama ili svojim papučama od rubina da bi se one same tamo
stvorile.”
„Samo ti iznosim činjenice. Ni kompanija za prodaju nekretnina nije
ugovorila u njihovo ime prevoz nameštaja. Do ovog trenutka, nisam pronašao ni
jedan jedini trag koji smešta Roenu ili Pita u Voriors pik. Ne kažem da ne postoji”,
nastavio je pre nego što je Dejna uspela da se ponovo pobuni. „Samo kažem da
još uvek nisam pronašao nijedan trag koristeći logične izvore.”
„Pretpostavljam da onda moramo da pregledamo one nelogične.”
Okrenuo je glavu ka Zoi. „Tako je. Ali čeka me samo još jedan logičan korak.
Koga ja poznajem ko ozbiljno sakuplja umetnine, neko koga bih mogao da
iskoristim kao izvor? Vejnove. I tako sam nazvao svog starog prijatelja Breda.
Ispostavilo se da se vraća ovamo za nekoliko dana.”
„Bred se vraća u Veli?”, upitala ga je Dejna.
95
 „Preuzima lokalni štab svoje kompanije. Bred gaji strast svih Vejnovih prema
umetnosti. Opisao sam mu sliku, ili sam bar započeo da mu je opisujem. Nisam
bio ni blizu kraja kad mi je rekao naziv slike. Ćerke stakla.”
„Ne, to je nemoguće. Ja bih čula za nju.” Melori je ustala i počela uznemireno
da korača po sobi. „Ko je slikar?”
„Izgleda da niko to zasigurno ne zna.”
„To prosto nije moguće”, Melori je nastavila. „Tako veliki talenat, sigurno
bih ćula za njega. Videla bih negde neka njegova druga dela.”
„Možda i ne bi. Sudeći po Bredovoj priči, niko ne zna mnogo toga o umetniku
koji je tu sliku naslikao. Ćerke stakla su poslednji put viđene u privatnoj kući u
Londonu. I svi podaci ukazuju na to da je tamo i uništena tokom bombardovanja
Londona, 1942. godine.”

96
 Osmo poglavlje

Melori se zatvorila u svoj stan čitava dva dana. Utonula je u knjige, telefonske
pozive, slanje mejlova. Bilo je suludo, zaključila je, da trči unaokolo pokušavajući
da istraži stvari iz različitih uglova. Bilo je bolje - mnogo bolje - da obavi ovu
pretragu koristeći tehnologiju i sistematizovanu logiku.
Ona nije mogla da funkcioniše, prosto nije mogla da misli u neredu. I upravo
zbog toga, priznala je sebi dok je pažljivo obeležavala još jedan dokument, nije
nikada ni mogla da postane umetnik.
Umetnost, stvaranje istinske umetnosti, zahtevalo je nekakvu misterioznu,
urođenu sposobnost da funkcionišeš u haosu. Ili je barem ona tako mislila. Da
budeš i sposoban da vidiš i razumeš i osetiš oblike i teksture različitih osećanja u
isto vreme.
A onda, naravno, tu je bila još jedna sitnica, a to je bilo posedovanje talenta
da preneseš sva ta osećanja na platno.
Njoj je nedostajao taj talenat, na svim nivoima, dok je umetnik koji je naslikao
Ćerke stakla imao toga na pretek.
Slika koja se nalazila u Voriors piku, ili neka druga koju je naslikao isti
umetnik je bila odličan trag. Sada je bila u to ubeđena. Zbog čega bi se inače
stalno vraćala na nju? Zbog čega bi se ona nekako stvorila u njenom snu i zbog
čega bi ona u tom snu ušetala u nju?
Zbog čega je baš ona bila odabrana da pronađe prvi ključ, ako ne zbog svog
znanja i kontakata u svetu umetnosti, pomislila je?
Bilo joj je rečeno da gleda unutra i okolo. Unutar slike, ili u nekoj drugoj slici
od istog umetnika? Da li je to okolo možda značilo da mora da gleda okruženje u
kom se slika nalazila?
Otvorila je svoju fasciklu i ponovo krenula da proučava odštampanu
fotografiju slike. Šta je okruživalo ćerke? Mir i lepota, ljubav i strast - i pretnja da
će sve to biti uništeno. Kao i metoda kojom će moći sve to da se obnovi, pomislila
je.
Ključ u vazduhu, u drveću, u vodi.
Bila je prokleto sigurna da neće ubrati čarobni ključ s neke grane, ili ga
dohvatiti iz vazduha, dakle, šta to zapravo znači? I koji je od ta tri ključa njen? Da
li je takvo razmišljanje bilo previše bukvalno? Možda je to unutra značilo da bi

97
trebalo da pogleda unutar sebe i sopstvena osećanja koja je slika budila u njoj,
njen emocionalni i intelektualni odgovor na sliku.
Tamo gde boginje pevaju. Razmišljala je o tim rečima dok je ustajala od stola
i krenula da korača po sobi. Niko u njenom snu nije pevao. Ali ju je fontana
podsećala na muziku. Možda je imalo neke veze sa fontanom.
Možda je voda njen ključ.
Frustrirano je pomislila kako možda nije napustila svoj stan, ali se i dalje
vrtela u krug.
Imala je još samo tri nedelje.
Srce joj je poskočilo kad je čula brzo kucanje na vratima svoje bašte. Tamo
je stajao muškarac sa svojim psom, sa druge strane stakla. Instinktivno je prošla
rukom kroz kosu koju je još jutros pokupila u konjski rep. Nije se mučila da se
šminka niti da presvuče široke pamučne pantalone u kojima je prethodnu noć
spavala.
Ne samo da nije izgledala najbolje što ume, već je bila prilično sigurna da je
izgledala gore nego najgore u svom životu.
Kada je otvorila vrata, zaključila je da je i Flin sigurno isto to pomislio nakon
što ju je dobro odmerio pogledom. „Dušo, moraš da izađeš na vazduh.”
Osetila je, zaista je osetila kako joj se čitavo lice snuždilo. „Zauzeta sam.
Radim.”
„Da.” Bacio je pogled na uredne gomile materijala za istraživanje koje su se
nalazile na njenom trpezarijskom stolu, zajedno sa lepim ibrikom za kafu i
porcelanskom šoljicom. Tu su se nalazile razne plastične kutijice, sve sa crvenim
poklopcima, u kojima su stajale olovke, spajalice, mali notesi.
Stakleni pritiskač papira, na čijem vrhu su se nalazile trakice duginih boja je
pridržavao nekoliko otkucanih stranica. Velika kutija je bila smeštena ispod stola,
i on je bio siguran da je u nju svake večeri stavljala sve što se ticalo ovog projekta
i da ju je svakog jutra ponovo vadila odatle.
Njemu je sve to bilo fascinantno, i neopisivo šarmantno. Čak i kad je bila
sasvim sama, vodila je računa da sve bude uredno.
Mo joj je očešao nogu svojom njuškom, a onda se spremio da skoči.
Prepoznajući sad već njegove signale, Melori mu je pružila ruku. „Nema
skakanja”, naredila je i Mo je zadrhtao od želje da je posluša.
Kao nagradu, potapšala ga je po glavi. „Nemam nikakve...”
„Nemoj da izgovaraš tu reč”, upozorio ju je Flin. „Nemoj da pominješ
nikakvu hranu. Izgubiće glavu. Hajde, dođi napolju je sjajno veče.” Uhvatio je
Melori za ruku. „Idemo da se prošetamo.”
„Radim. Zbog čega i ti ne radiš?”
„Zato što je prošlo šest sati popodne, i ja volim da se pravim da i dalje imam
nekakav lični život van novina.”

98
 „Prošlo je šest?” Bacila je pogled na svoj ručni sat, a onda se setila da ga jutros
nije ni stavila na ruku. To je bio samo još jedan znak kako je njen nekada efikasni
život potpuno ispao iz koloseka. „Nisam ni shvatila da je toliko kasno.”
„I upravo zbog toga moraš da odeš u šetnju. Svež vazduh i malo vežbanja.”
„Možda si u pravu, ali ne mogu ovako da idem.”
„Zbog čega ne možeš?”
„U pidžami sam.”
„To ne izgleda kao pidžama.”
„Pa, pidžama je, i ja nemam nameru da izlazim tako obučena, sa užasnom
frizurom i bez šminke.”
„Ne postoje nikakva pravila oblačenja kad izlaziš da šetaš psa.” Ipak, on je
bio muškarac koji je imao i majku i sestru, i znao je pravila. „Ali ako želiš da se
presvučeš, sačekaćemo te.”

Imao je u životu dovoljno posla s ženama da zna da to čekanje može da traje

deset minuta ili do kraja njegovog života. Pošto je naučio da shvata žensko
spremanje za izlazak kao neku vrstu rituala, nije mu to smetalo. To mu je pružalo
priliku da sedne napolju u bašti, sa Moom prostrtim pored njegovih nogu, i da
zapisuje ideje za novinske članke u svoj notes. Po njegovom mišljenju, vreme je
bilo protraćeno samo ako ne radiš ništa. Ako je to ništa značilo da zuriš bledo u
jednu tačku i dozvoliš tvom umu da luta strujom koja ga u tom trenutku
najsnažnije nosi, to je sasvim u redu.
Ali pošto je ta struja mogla da bude smišljanje načina kako da ponovo uhvati
Melori u naručje, shvatio je da bi bio mnogo produktivniji ako bi svoju
energiju kanalisao ka poslu.
Pošto se Bred vraćao u Veli, Dispeč će morati da napiše veliki članak o njemu,
o Vejnovima, o njegovoj imperiji. Možda i nekoliko članaka o istoriji porodice i
njihovim poslovima, o tome kako se nose sa trenutnom ekonomskom situacijom,
kao i o njihovim planovima za budućnost.
Taj članak bi sam napisao, kombinujući svoje profesionalne i lične interese.
Kao što je radio sa Melori. I tako je počeo da zapisuje različite reči koje su nju
najbolje opisivale.
„Plava, pametna, prelepa”, dodao je na svoj spisak.
„Hej, i to je neki početak”, rekao je Mou. „Ona je odabrana s razlogom, a taj
razlog sigurno ima neke veze s tim ko je ili šta je. Ili šta nije.”
Organizovana. Umetnički tip.
Nikad nije susreo nekog ko je uspeo da pomiri te dve stvari.
Sama. Nezaposlena.
Uh.

99
 Možda bi trebalo da napiše članak o dvadesetogodišnjim i tridesetogodišnjim
samcima u Veliju. Kako protiču sastanci u malenom američkom gradu. Ako to dâ
Rodi, možda će ponovo početi da priča s njim.
Podigao je pogled kad je krajičkom oka video da se kreće po sobi, i onda je
posmatrao Melori kako prilazi vratima od bašte. Nije joj bilo potrebno toliko
vremena da se potpuno transformiše koliko je on mislio da će potrajati.
Ustao je i obmotao Moov povodac oko svoje ruke pre nego što je pas mogao
da skoči na Melori. „Izgledaš sjajno. Mirišeš još bolje.”
„A volela bih da tako i ostane.” Sagnula se i lagano prstom kucnula Moa po
nosu. „Dakle, bez skakanja.”
„Zbog čega se ne bismo odvezli dole do reke? Tamo on može da trči koliko
ga noge nose.”

Morala je da prizna da je sposoban. Uspeo je da pretvori šetnju psa u ljubavni

sastanak, i to je učinio veoma glatko. Toliko glatko da nije ni shvatala da je na
sastanku sve dok nisu seli na ćebe pored reke, jedući pohovanu piletinu, dok je
Mo trčao oko njih, i s nadom lajao jureći veverice.
Ali bilo joj je teško da se protiv toga buni kad je vazduh bio tako prijatan i
svež, a sunce lagano zalazilo na zapadu obasjavajući ih svojom toplinom. Kada
napokon zađe iza dalekih planinskih vrhova, sve će oko njih postati sivo i biće još
svežije. Biće joj potrebna tanka jakna koju je ponela sa sobom - barem je tako
mislila, ako ostanu da posmatraju kako se na nebu pojavljuju zvezde.
Koliko li je prošlo otkad je poslednji put gledala kako zvezde izlaze?
Sada kada je ovde, zapitala se da li je možda tom prisilnom hibernacijom, ma
koliko da je bila kratka, uspela jedino da napravi još veću gužvu u svom umu.
Ona nije volela izolaciju. Bio joj je potreban kontakt s drugim ljudima.
Razgovori, stimulacije, zvuci i pokret. A kada je to shvatila, to ju je samo još više
ubedilo koliko joj je neophodno da što pre ponovo postane deo zaposlenog sveta.
Čak i ako bi postala bogatija za milion dolara na kraju ove čudesne duge, i
dalje bi morala da radi. Samo da bi održavala svakodnevni nivo energije.
„Moram da priznam, drago mi je što si me izveo napolje.”
„Ti nisi vuk samotnjak.” Zavukao je ruku u koficu tražeći još jedan batak, kad
ga je ona namršteno pogledala. „Ti si pravo društveno biće. Uzmi Dejnu na
primer, ona je pre vuk samotnjak nego društveno biće. Ako je ostaviš samu, bila
bi savršeno srećna sakrivena ispod gomile knjiga i sa bokalom kafe. Barem
nekoliko nedelja. Onda bi i ona morala da ispliva da uzme malo vazduha. Ja bih,
s druge strane, poludeo posle jednog ili dva dana. Ja moram da se dopunim
energijom. Kao i ti.”
„U pravu si. Ali nisam sasvim sigurna šta mislim o tome što si to tako brzo
otkrio o meni.”

100
 „Brzo je relativan pojam. Rekao bih da sam tokom ove poslednje nedelje
razmišljao o tebi kao da to radim već godinu dana. Ako uračunam vreme i
utrošenu energiju. Inače, u slučaju da se pitaš, prošlo je veoma mnogo vremena
otkako sam toliko mislio na jednu ženu.”
„Ne znam više šta se pitam. Da, pitala sam se”, ispravila se. „Zbog čega nisi
večeras nijednom spomenuo ključ niti me pitao dokle sam stigla u potrazi za
njim?”
„Zato što ti je bilo dosta toga za danas. Da si ti poželela da razgovaraš o tome,
sama bi to spomenula. Ti nisi stidljiva.”
„U pravu si. A zbog čega si me doveo ovde, van grada?”
„Tiho je. Lep je pogled. Mou se sviđa. Postoji čak i minimalna šansa da te
skinem na ovom ćebetu...”
„Pre bi se reklo nikakva, nego minimalna.”
„Minimalna je dovoljno da nastavim da se nadam.” Zagrabio je plastičnom
viljuškom krompir salatu iz lanca brze hrane. „A hteo sam i da vidim da li se
Bred već doselio.” Pogledao je preko vode ka dvospratnoj velikoj kući na drugoj
obali. „Ne izgleda mi da jeste.”
„Nedostaje ti.”
„Tu si u pravu.”
Počupala je malo trave i igrala se u ruci s njom. „I ja imam neke prijatelje sa
koledža. Bili smo toliko bliski, i verujem da smo svi mislili da ćemo zauvek
ostati bliski. Sad smo svi raštrkani po svetu i retko se viđamo. Jednom ili dvaput
godišnje, ako možemo svi da se organizujemo. Povremeno pričamo preko
telefona ili razmenjujemo mejlove, ali to nije isto. Nedostaju mi. Nedostaje mi
naše prijateljstvo, i ona telepatija koju razviješ i znaš o čemu ona druga razmišlja,
ili šta bi učinila u nekoj situaciji. Da li se i ti tako osećaš?”
„Poprilično.” Podigao je ruku i lenjo se igrao s njenim uvojcima, kao što se
ona igrala s travom u svojoj ruci. „Ali mi smo bili prijatelji još kad smo bili deca.
Nijedan od nas nije lud za telefonskim razgovorima. Možda i zbog toga što, kad
se to desi, i Bred i ja ostanemo na telefonu ceo dan, umesto da radimo. Mejlovi
obično završe stvar. Džordan je kralj mejlova.”
„Upoznala sam ga na otprilike devedeset sekundi tokom potpisivanja njegove
knjige u Pitsburgu, pre neke četiri godine. Tamnoput i visok, sa opasnim odsjajem
u očima.”
„Ti bi nekog opasnog?”
To ju je nasmejalo. Sedeo je na ofucanom ćebetu jedući iz kofice pohovanu
piletinu, dok je njegov ogromni, smešni pas lajao na vevericu koja se nalazila tri
metra visoko u krošnji drveta.
I odjednom je ležala na leđima, njegovo telo je bilo pritisnuto uz njeno, i smeh
je zamro u njenom grlu.

101
 Njegove usne jesu bile opasne. Bilo je budalasto s njene strane što je to
zaboravila. Ma koliko da je spolja delovao pristupačno i opušteno, unutar njega
su besnele oluje. Vrele, oštre oluje koje bi mogle da zgrome nekog nesvesnog pre
nego što bi čoveku palo na pamet da mora da potraži zaklon.
Pa je odlučila da uopšte ne razmišlja, već da pusti oluju da besni. I da dozvoli
da onaj tajni deo nje, deo koji nikad nije rizikovala bilo kome da pokaže, da
isklizne tu pred njim. I da uzima od njega, bez obzira što je i sama bila uzimana.
„Kako ti se ovo dopada?”, mrmljao je dok je spuštao svoja veličanstvena usta
na njen vrat.
„Za sada, nemam zamerke.”
Podigao je glavu i pogledao je. I iznenada je osetio kako mu je srce u grudima
zadrhtalo. „Ima ovde nečeg. Ima ovde nečeg velikog.”
„Ja ne mislim...”
„Da, misliš.” Nestrpljivost, moćna i neočekivana, pokazala je svoje zube.
„Možda ne želiš da misliš - ni ja nisam preterani ljubitelj razmišljanja - ali misliš
i ti isto što i ja. Zaista mrzim da upotrebljavam očigledne metafore, ali ovo je kao
da sam okrenuo ključ u bravi. Čuo sam kad je brava škljocnula.”
Pridigao se u sedeći položaj i nesigurnom rukom prošao kroz kosu. „Nisam
baš spreman da čujem to prokleto škljocanje.”
I ona je hitro ustala, pokušavajući da rukama zagladi svoju bluzu. Izbacilo ju
je iz ravnoteže što je shvatila da je njegov karakter istovremeno nervira i uzbuđuje.
„Misliš da ja želim da ga čujem? Imam trenutno dovoljno stvari o kojima moram
da razmišljam i bez tebe koji okrećeš bravu u mojoj glavi. Moram da pronađem
prvi ključ. Moram ovo da rešim. Moram da pronađem posao. A čak i ne želim
glupi posao. Želim...”
„Šta? Šta želiš?”
„Ja ne znam.” Ustala je, nesigurnih nogu. Bila je strahovito besna. Nije znala
odakle se stvorio taj bes niti gde je želeo da krene. Okrenula mu je leđa i zurila u
kuću na drugoj obali reke, sa prekrštenim rukama preko grudi. „A ja uvek znam
šta želim.”
„Tu si bolja od mene.” I on je ustao, ali joj nije prišao. Šta god da je divljalo
unutar njega - bes, potreba, strah - bilo je previše nestabilno da bi rizikovao da je
dodirne.
Povetarac se igrao s njenim kovrdžama, kao što je i on to radio. Taj oblak
predivne kose boje starog zlata izgledao je poput nečega što je iskočilo iz stare
slike. Izgledala je tako sićušno, tako savršeno dok je tu stajala, poluokrenuta od
njega, dok se umiruće sunce na horizontu pretvaralo u tanku liniju vatre duž
vrhova brda na zapadu.
„Jedino u šta sam oduvek bio apsolutno siguran da želim... ikad”, shvatio je u
tom trenutku, „bila si ti.”

102
 Okrenula se i pogledala ga, dok su nervozna krila leptira počela da joj lepršaju
u stomaku. „Ne bih rekla da sam ja jedina žena s kojom si ikad poželeo da spavaš.”
„Nisi. Zapravo, prva je bila Džoli Rajdenbeker. Imali smo trinaest godina. I
ta konkretna želja mi se nikad nije ispunila.”
„Sad se sprdaš u vezi sa tim.”
„Ne radim to. Ne, zaista.” Zakoračio je ka njoj i glas mu je bio nežan. „Želeo
sam Džoli, koliko sam mogao da znam šta to znači sa trinaest godina. Bila je to
veoma snažna želja, čak bolna, i na neki način slatka. Kasnije sam saznao šta je
to značilo. Tokom života sam poželeo mnoge druge žene. Čak sam jednu i voleo,
i zbog toga znam koja je razlika u tome što želim druge, i što želim tebe. Da je reč
samo o seksu, ne bih se ovoliko iznervirao.”
„Teško da sam ja kriva zbog toga što si se iznervirao.” Namrštila mu se.
„Uostalom, niti izgledaš niti zvučiš iznervirano.”
„Imam običaj da postanem izrazito racionalan kad sam ozbiljno ljut. To je
prokletstvo.” Podigao je lopticu koju mu je Mo ispustio pored nogu, a onda je
bacio snažno u daljinu. „A ako misliš da je prava radost biti sposoban da saslušaš
obe strane u svađi, da shvatiš razloge iza svačijeg problema, veruj mi, to je užasna
glupost.”
„Ko je bila ona?”
Slegnuo je ramenima, podigao lopticu koju mu je Mo vratio, i ponovo je
bacio. „Nije ni bitno.”
„Ja bih rekla da je bitno. I da je ona i dalje bitna.”
„Prosto nam nije uspelo.”
„U redu. Trebalo bi sad već da se vratim nazad.” Vratila se do ćebeta i
kleknula na njega da pospremi ostatke njihovog piknika.
„To je veština kojoj se ja divim, a niko to ne radi dobro kao žena. To nemo
jebi se”, objasnio je, a onda ponovo bacio loptu Mou u vazduh. „Ostavila me je.
Ili ja nisam pošao za njom. Zavisi s koje strane gledaš. Bili smo zajedno veći deo
godine. Ona je bila reporterka u lokalnoj televizijskoj stanici, napredovala do
pozicije voditeljke vikendom, a zatim i do večernje voditeljke. Bila je dobra, i
mogli smo da vodimo beskrajne rasprave o uticaju i vrednosti medijuma za vesti
kojim smo se bavili. Što je mnogo više seksi nego što zvuči. U svakom slučaju,
planirali smo da se venčamo i preselimo u Njujork. U nekom trenutku. A onda je
ona dobila ponudu od televizijske stanice tamo. Ona je otišla. Ja sam ostao.”
„Zbog čega si ostao?”
„Zbog toga što sam prokleti Džordž Bejli.11” Lopta je ponovo izletela iz
njegove ruke kao raketa.

11
Lik iz filma Predivan život, režija Frenka Kapra (1946.), Džejms Stjuart u glavnoj ulozi,
prim. prev.

103
 „Ne razumem.”
„Džordž Bejli, koji je odustao od sopstvenih snova da putuje i uživa u
avanturama, samo da bi ostao u svom rodnom gradu i spasio zajednicu koja je bila
u finansijskom škripcu osnivanjem banke. Ne kažem da sam Džimi Stjuart, ali se
Dispeč svakako pretvorio u moju banku. Moj očuh, Dejnin otac se razboleo. Moja
majka je prebacila neke obaveze glavnog urednika na mene. Pretpostavljao sam
da je to samo privremeno, dok se Džo ne oporavi. Ali su doktori, kao i moja
majka, želeli da se on preseli negde gde zime nisu hladne i vetrovite. A i oni su
želeli, zasluženo, da uživaju u penziji. Zapretila je da će ugasiti novine ako ih ja
ne preuzmem. A moja majka ne preti u prazno.”
Nasmejao se bez radosti i ponovo bacio lopticu. „Možeš da se kladiš da ona
to nikad ne radi. Flin će voditi Veli Dispeč ili neće biti Dispeča.”
Majkl Flin Henesi, pomislila je. Znači Flin je bilo ne samo njegovo prezime
već i zaveštanje. „Da je znala da si ti želeo nešto drugo...”
Uspeo je blago da se nasmeši. „Ona nije želela ništa drugo. Mogao sam da
odem, da se spakujem, spremim i odem s Lili u Njujork. I svi ljudi koji i danas
rade u novinama bi ostali bez posla. Polovina njih, a možda i više, ne bi ostali na
tom poslu kad bi neko drugi kupio novine. Znala je da ja neću otići.”
Proučavao je lopticu u svojoj ruci, polako je okrenuo i tiho progovorio.
„Uostalom, Lili joj se nikad nije ni dopadala.”
„Fline...”
Poklekao je pred Moovim očajničkim uzbuđenjem i zafrljačio loptu u vazduh.
„Pre nego što počnem da zvučim patetično i sažaljivo - ja sam želeo da odem
tada. Voleo sam Lili tada. Ali je nisam voleo dovoljno da ostavim sve, spakujem
se i odem kad mi je dala ultimatum. Nije me dovoljno volela da ostane ovde sa
mnom, ili da mi dâ dovoljno vremena da rešim ovde neke stvari i nađem se s njom
u Njujorku.”
Onda uopšte niste ni voleli jedno drugo, pomislila je Melori, ali je nastavila
da ćuti. „Manje od mesec dana nakon što je sletela u Njujork, pozvala me je i
raskinula našu veridbu. Bilo joj je potrebno da se koncentriše na svoju karijeru,
nije mogla da podnosi stres koji veza nosi sa sobom, da ne pominjem veza na
daljinu. Trebalo bi da budem slobodan da se viđam s drugim ženama i da sebi
stvorim novi život, dok će ona biti udata za svoj posao.”
„I onda, šest meseci kasnije, bila je udata za jednog od direktora televizijske
kuće NBC i stabilno se pela na lestvici uspeha. Dobila je ono što je želela, a na
kraju krajeva, dobio sam i ja.”
Okrenuo se ponovo ka Melori. Lice mu je opet bilo smireno, a duboke zelene
oči bistre kao da nikad u njima nije bilo ni trenutka gneva. „Moja majka je bila u
pravu - i to je deo koji zaista mrzim! Ali bila je u pravu. Ovo ovde je moj grad,
ovde mi je mesto, i radim upravo ono što sam i želeo da radim.”

104
 „Činjenica što možeš to da uvidiš govori mnogo više o tebi nego o njih dve.”
Bacio je lopticu poslednji put. „Sad me sažaljevaš.”
„Ne.” Mada je on sažaljevao sebe. „Sad te poštujem.” Ustala je s ćebeta, prišla
mu i poljubila ga u obraz. „Mislim da se sećam te Lili iz lokalnih televizijskih
vesti. Crvenokosa, je l’ da? Sa velikim zubima.”
„To je Lili.”
„Glas joj je bio potpuno nazalan, i imala je slabu bradu.”
Nagnuo se ka njoj, i ovaj put je on nju poljubio u obraz. „To je zaista lepo što
si sad rekla. Hvala ti.”
Mo je dotrčao do njih i ispljunuo iz čeljusti lopticu na zemlju između njih
dvoje. „Koliko dugo on planira to da radi?”, upitala ga je Melori.
„Do kraja večnosti, ili dok meni ne otpadne ruka.”
Šutnula je lopticu iz sve snage nogom. „Smračilo se”, rekla je dok je Mo
radosno otrčao. „Trebalo bi da me odvedeš kući.”
„Ili bih mogao da odvedem Moa kući, a nas dvoje bismo mogli... Ah, vidim
po načinu na koji si podigla obrve i iskrivila usta da ti strašne stvari padaju na
pamet. Hteo sam da predložim da odemo u bioskop.”
„Nisi to hteo da predložiš.”
„Naravno da jesam. Zapravo, sasvim slučajno imam stranicu sa bioskopskim
repertoarom u kolima, ne bih li te ubedio.”
Ponovo su bili na dobrom mestu, shvatila je, i poželela je da ga poljubi - ovaj
put prijateljski. Umesto toga, pratila je njegov ritam i igrala njegovu igru. „Ti imaš
sve stranice novina u tvojim kolima, jer si ti vlasnik tih novina.”
„Kako god ti kažeš. I dalje ću ti dozvoliti da ti odabereš film.”
„Šta ako to bude neki umetnički film sa titlovima?”
„Onda ću patiti u tišini.”
„Ti već znaš da nema takvih filmova na repertoaru večeras u lokalnom
bioskopu, zar ne?”
„To znači da se još uvek nisi odlučila. Hajde, Mo, idemo da se vozimo.”

Prijalo joj je, zaključila je Melori, da se malo odmakne te večeri od zagonetke

i ostalih problema. Osećala se svežije ovog jutra, i prilično optimističnije. A i bio
je dobar osećaj biti zainteresovan za privlačnog i komplikovanog muškarca.
On jeste komplikovan, pomislila je. I još više zbog toga što je odavao utisak,
barem kad ga čovek upozna, da je prilično jednostavna osoba. I tako je on postao
još jedna zagonetka koju je morala da reši.
Nije mogla da porekne taj klik između njih o kom je on govorio. I zbog čega
bi to i činila? Ona nije bila nekakav igrač kad su ljubavne veze bile u pitanju - bila

105
je oprezna. To je značilo da je morala da otkrije da li je taj klik samo zbog
seksualne napetosti ili je tu bilo još nečeg.
Eto njoj zagonetke broj tri, zaključila je i prepustila se svom istraživanju.
Nakon prvog telefonskog poziva koji je obavila tog jutra, ostala je zapanjena.
Nekoliko trenutaka nakon što je spustila slušalicu, prelistavala je svoje stare
sveske iz istorije umetnosti s koledža.

Vrata na kući Vejnovih su bila širom otvorena. Gomila krupnih i snažnih

muškaraca je unosila unutra nameštaj i kartonske kutije, ili je iznosila nameštaj
i kartonske kutije. Flina su zabolela leđa samo dok ih je gledao.
Setio se jednog vikenda pre mnogo godina, kad su se on i Džordan uselili
zajedno u stan. Kako su, uz Bredovu pomoć, vukli polovnu sofu koja je bila teška
poput tuča na treći sprat na rukama.
To su bili dani, prisetio se Flin. Hvala bogu da su prošli.
Mo je iskočio sa zadnjeg sedišta njegovog automobila i ne čekajući pozivnicu,
uleteo pravo u kuću. Čuo se sudar i psovanje. Flinu je samo preostalo da se moli
da nije razbijen neki od Vejnovih porodičnih antikviteta dok je trčao unutra za
njim.
„Isuse Hriste. I ti to nazivaš štenetom?”
„I bio je štene - pre godinu dana.” Flin je pogledao svog najstarijeg prijatelja,
s kojim se upravo upoznavao njegov pas. I srce mu je odmah zapevalo od sreće.
„Izvini zbog... je li to bila lampa?”
Bred je bacio pogled na slomljeni porcelan, raštrkan svuda po foajeu. „Bila je
pre jednog minuta. U redu je, veliki momče. Sedi.”
„Napolje, Mo. Idi juri zeca!”
Kao odgovor na njegove reči, Mo je nekoliko puta snažno zalajao i izleteo
pravo kroz vrata.
„Kog zeca?”
„Onog što živi u njegovim snovima. Ćao.” Flin mu je prišao, gazeći nogama
slomljeni porcelan, i snažno zagrlio Breda. „Dobro izgledaš. Za direktora.”
„Ko je direktor?”
Nije mogao manje da liči na direktora, u starim farmerkama i radnoj košulji
od tankog teksasa. Izgledao je, pomislio je Flin, visoko, vitko i u formi. Zlatno
dete Vejnovih, porodični princ koji je bio jednako srećan dok je vodio ekipu na
gradilištu kao i na sastanku odbora direktora.
Možda čak i srećniji.
„Prošao sam sinoć ovuda, mesto je bilo napušteno. Kad si stigao?”
„Kasno sinoć. Hajde da im se sklonimo s puta”, predložio mu je Bred dok su
radnici unosili stvari. Podigao je palac uvis i poveo ga ka kuhinji.

106
 Kuća je uvek bila nameštena, i bila je dostupna direktorima i gostima Vejn
korporacije za odmor. Nekada je to bio njihov dom u Veliju, i tu kuću je Flin
poznavao jednako dobro kao i svoju.
Kuhinja je preuređena od dana kad su tamo preklinjali da im daju još keksa,
ali je pogled kroz prozore, na trem koji je okruživao kuću, i dalje bio isti. Svuda
samo šume i voda, a u daljini su se izdizala brda.
Neki najbolji delovi njegovog detinjstva su vezani za ovu kuću. Isto kao što
su bili vezani za čoveka koji je sad njen vlasnik.
Bred im je sipao katu, a onda je izveo Flina napolje na trem.
„Kakav je osećaj vratiti se ovamo?”, upitao ga je Flin.
„Još uvek ne znam. Uglavnom čudan.” Naslonio se na ogradu i gledao
okolinu. Sve je bilo isto. Ništa nije bilo isto.
Okrenuo se ponovo ka njemu, muškarac kome je bilo udobno u svom telu.
Imao je na sebi još uvek sloj ili dva velikog grada, ali mu je i s tim bilo udobno.
Kosa mu je bila plava, i potamnela tokom godina, isto kao što su rupice u
njegovim obrazima sad bile blizu bora oko usana. Na Flmovo ogromno olakšanje.
Oči su mu bile sive boje kamena, smeštene ispod ravnih obrva. Često su izgledale
veoma intenzivno, čak i kad bi mu se celo lice smejalo.
Flin je znao da se Bredovo raspoloženje nije moglo videti po njegovim ustima.
Bilo je u očima. Kad su mu se oči smejale, bio je srećan.
Sada su mu se smejale. „Kučkin sine. Sjajno je videti te.”
„Nikad ne bih pomislio da ćeš se ti ovde vratiti, ne bih se nikad kladio u to.”
„Nisam ni ja to mislio. Stvari se menjaju, Fline. Valjda bi i trebalo tako da
bude. Poslednjih nekoliko godina mi je nešto nedostajalo. Napokon sam shvatio
da mi nedostaje dom. Kako idu stvari kod tebe, gospodine glavni uredniče?”
„Nije loše. Pretpostavljam da ćeš se pretplatiti na naše novine. Ja ću to da ti
završim”, dodao je i nacerio mu se. „Smestimo lepu crvenu kutiju odmah pored
tvog poštanskog sandučeta dole na putu. Jutarnja dostava novina je ovde najčešće
do sedam sati ujutru.”
„Upiši me.”
„I hoću. I takođe ću želeti da što pre intervjuišem Bredlija Čarlsa Vejna IV za
novine.”
„Sranje. Dozvoli mi malo da predahnem i da se smestim, pre nego što počnem
da se ponašam kao korporativni gazda.”
„Šta kažeš na sledeći ponedeljak? Ja ću doći kod tebe.”
„Isuse, pretvorio si se u Klarka Kenta. Ne, još gore, pretvorio si se u Luis
Lejn, samo što nemaš sjajne noge. Ne znam šta već imam isplanirano za sledeći
ponedeljak, ali ću reći svom asistentu da to ugovori.”
„Sjajno. Šta kažeš na to da kupimo neko pivo i da se večeras ispričamo?”

107
 „To mi se već sviđa. Kako ti je familija?”
„Mama i Džo uživaju u Finiksu.”
„Zapravo, mislio sam pre na prekrasnu Dejnu.”
„Nećeš valjda opet da počneš da mi muvaš sestru? To je stvarno sramotno.”
„Da li se već smuvala s nekim?”
„Ne, nije se smuvala ni sa kim.”
„I dalje je zgodna?”
Flin se trgnuo. „Umukni, Vejne.”
„Obožavam da te nerviram oko nje.” I uz uzdah zadovoljstva, Bred je shvatio
da je stigao kući. „I ma koliko da mi je ovo zabavno, nisam te zbog toga pozvao
da dođeš ovde kod mene. Postoji nešto što mislim da bi voleo da vidiš. Razmišljao
sam nakon što si mi ispričao za taj dogovor u koji se uplela Dejna s
prijateljicama.”
„Znaš nešto o onim ljudima koji žive gore u Voriors piku?”
„Ne. Ali znam nešto o umetnosti. Dođi ovamo. Postavio sam ih u velikom
salonu. Upravo sam ih lično izvadio iz sanduka kad sam čuo tvoj automobil.”
Hodali su čitavom dužinom trema, obilazeći kuću, sve dok nisu stigli do
duplih staklenih vrata oivičenih drvenim panelima.
Veliki salon je imao neverovatno visoku tavanicu na kojoj se nalazio kružni
balkon. Tu je bio i ogroman kamin sa policom iznad njega od maslinasto
zelenog granita, uokvirenog zlatnom hrastovinom. Bilo je tu još mesta za dve
velike sofe, jedna se nalazila u središtu prostorije, a druga je bila smeštena sa
strane u udobnom delu uređenom za intimnije razgovore pored najdaljeg zida od
kamina. Kroz visoki luk na zidu, prostiralo se još mnogo prostora, i tu je stajao
koncertni klavir gde je Bred proveo nebrojeno mnogo sati vežbajući.
I tu je, naslonjena na okvir drugog kamina, stajala slika.
Mišići na Flinovom stomaku su se iznenada potpuno opustili. „Isuse. Oh,
Isuse.”
„Zove se Nakon što su čini bačene. Kupio sam je na aukciji pre otprilike tri
godine. Da li se sećaš kad sam ti rekao da sam kupio sliku zbog toga što jedna od
naslikanih devojaka liči na Dejnu?”
„Nisam obraćao pažnju kad si mi to pričao. Uvek si me gnjavio oko Dejne.”
Čučnuo je zureći netremice u sliku. Nije se razumeo u umetnost, ali čak i uz svoje
ograničeno poznavanje slikarstva, bio je spreman da se opkladi u bilo šta da je ista
ruka koja je ovo naslikala, naslikala i sliku u Voriors piku.
Međutim, na ovoj slici nije bilo radosti ni nevinosti. Ton koji je preovlađivao
slikom je bio mračan, kao da je slikar bio u žalosti, a jedino svetio, veoma, veoma
bledo, dopiralo je iz tri staklena kovčega u kojima su ležale devojke kao da
spavaju.
Bilo je tu lice njegove sestre, i Melorino, kao i Zoino.
108
 „Moram da telefoniram.” Flin se uspravio i izvukao iz džepa mobilni telefon.
„Postoji neko ko ovo mora odmah da vidi.

109
 Deveto poglavlje

Nije volela kad joj kažu da požuri, posebno ako joj ne kažu valjan razlog za
to. I tako je Melori, principa radi, vozila maksimalno sporo ka kući Vejnovih.
Imala je mnogo toga na umu, i zaključila je da je kratka vožnja po okolini
prava stvar koja će joj pomoći da te misli malo organizuje u glavi.
Osim toga, volela je da se vozi u svom malenom automobilu duž izuvijanog
puta koji je pratio reku, kao i način na koji se sunce probijalo kroz lišće iznad
njene glave, praveći šare na putu pred njom.
Kad bi umela da slika, napravila bi čitavu studiju upravo o tome - o načinu na
koji se svetlost i senke igraju na nečemu toliko prostom i uobičajenom kao što je
seoski put. Kad bi umela da slika, ponovo je pomislila - što ona nije znala, uprkos
svoj svojoj želji, svom obrazovanju, i svim godinama tokom kojih je to
pokušavala.
Ali je neko prokleto dobro znao da slika. Trebalo je da pokuša da stupi u
kontakt s Dejnom i Zoi pre nego što je krenula ovamo. Zaista, trebalo bi da radi
zajedno s njima, ne sa Flinom. On je bio kao... deo aksesoara, govorila je sebi.
Kao nekakav privlačan, seksi, interesantan aksesoar.
Bože, što je ona volela aksesoare.
To nije bilo nimalo produktivno razmišljanje.
Isključila je radio u automobilu i nastavila da se vozi u tišini. Ono što joj je
bilo potrebno je da pronađe Dejnu i Zoi, i da im kaže šta je do sada saznala. Možda
bi, ako bi im to naglas rekla, ona ili one uspele da dešifruju šta bi to trebalo da
znači.
Zbog toga što ona trenutno nije imala nikakvu predstavu o tome.
Sve što je znala, duboko u stomaku, bilo je da je to važno. Čak od vitalnog
značaja. Ako to i nije bio odgovor, bilo je jedna od mrvica koja će je odvesti do
glavnog odgovora.
Skrenula je sa puta na privatan put. Ovde nije bilo nikakve kapije. Nije bilo
zidova koji su okruživali imanje. Vejnovi su svakako bili dovoljno bogati da
mogu da ih podignu. Zapitala se zbog čega nisu odlučili da kupe Voriors pik,
umesto što su izgradili kuću na obali reke, bliže gradu.
Onda se iznenada pred njenim očima pojavila kuća, i odgovorila joj na njeno
pitanje. Bila je prelepa, i bila je od drveta. Uostalom, bilo je i logično da će baron
drvne građe izgraditi ili kupiti kuću od drveta, a ne od kamena ili cigala. On bi

110
izgradio, kao što je to i učinio, nešto što će svetu moći da pokaže svu umetnost
njegovih proizvoda.
Drvo je bilo boje meda i zlata, oivičeno bakarnim ivicama koje su s godinama
i zbog vremenskih uslova dobile sanjarsku zelenu boju. Na oba sprata se
nalazilo mnoštvo tremova i terasa, koje su se prostirale duž čitave kuće. Krov je
imao nekih šest vrhova, koji su se spuštali i peli iznad kuće u nekoj umetničkoj
simetriji, koja je pružala harmoniju čitavoj celini.
Okolno imanje je bilo prilično neformalno, kao što je i odgovaralo mestu na
kom se nalazilo i stilu kuće, ali je mogla da zamisli da je svako drvo, svaki kamen
i svaka cvetna leja izuzetno pažljivo i savršeno osmišljena i dizajnirana.
Melori je uvek odobravala savršen dizajn i njegovo izvršenje.
Zaustavila je automobil pokraj kombija za selidbe i upravo se spremala da
izađe napolje kad je začula divlje, oduševljeno lajanje.
„Oh, ne, nemoj sada. Znam šta si namerio, prijatelju, i znam kako da te rešim.”
Zavukla je ruku u kutiju na podu pored njenih nogu i odatle izvukla veliki keks za
pse.
I dok je Moovo dobroćudno lice bilo prislonjeno uz prozor njenih kola, ona
ga je pustila. „Mo! Dohvati keks!” I bacila je pseći keks najdalje što je mogla.
Dok je on jurio poslasticu, izvukla se tiho iz automobila i potrčala ka kući.
„Fino obavljeno.” Flin ju je čekao pored vrata.
„Ja brzo učim.”
„U to se i uzdam. Melori Prajs, Bred Vejn. Već rezervisana”, dodao je Flin
kao suptilno upozorenje kad je primetio kako su Bredove oči zainteresovano
zasjale.
„Oh? Pa ne mogu da te krivim.” Bred se nasmešio Melori. „I dalje mi je drago
što sam te upoznao, Melori.”
„O čemu pričate vas dvojica?”
„To su muški razgovori”, rekao joj je Flin i spustio glavu da je poljubi. „Samo
sam objasnio Bredu kako stoje stvari. Da li dolaze Dejna i Zoi?”
„Ne, Dejna radi, a nisam uspela da dobijem Zoi. Ostavila sam im obema
poruke. O čemu se ovde radi?”
„Želećeš to da vidiš sopstvenim očima.”
„Šta da vidim? Dovučeš me čak ovamo - bez ljutnje”, dodala je gledajući u
Breda, „imaš zaista prelepu kuću - bez ikakvog objašnjenja. A bila sam usred
posla. Vremenski faktor...”
„Počinjem da mislim da je vremenski faktor najbitniji.” Flin ju je pogurao ka
velikom salonu.
„Izvini na neredu. Mnogo toga danas iznose, a mnogo toga i unose u kuću.”
Bred je nogom šutnuo deo slomljene lampe. „Flin mi kaže da si ti vodila galeriju
u gradu.”
111
 „Da, do nedavno. Oh, kakva fantastična prostorija.” Zaustavila se, uživajući
u prostoru. Bile su joj potrebne slike, skulpture, više boje, više tekstura. Ovako
prekrasan prostor zaslužuje najbolju umetnost. Da je imala slobodu i neograničen
budžet, mogla bi da napravi od ove prostorije izložbeni salon.
„Sigurno jedva čekaš da raspakuješ svoje stvari, da se smestiš i... Oh, gospode
bože.”
Šokirala se istog trenutka kad je ugledala sliku. Od tog zapanjujućeg otkrića
je krv počela snažnije da joj pumpa u telu, i ona je brzo izvadila naočare iz svoje
tašne i kleknula na kolena ispred slike da je prouči izbliza.
Boje, potezi četkicom, tehnika, čak i sam medijum koji je upotrebljen. Sve je
bilo isto. Isto, pomislila je, kao i na drugoj slici. Tri glavna subjekta slike, isti.
„Nakon krađe duša”, rekla je. „One su ovde, u ovom kovčegu na pijedastalu
u pozadini. Gospode, pogledaj kako izgleda kao da svetlost i boja pulsiraju unutar
stakla. Ovo je genijalno. Tamo, u pozadini, vide se dve figure iz prve slike, ali su
ovde okrenuti leđima. Odlaze. Prognani su. Spremaju se da zakorače u tu
izmaglicu. Da prođu kroz Zavesu senki. Ključevi.”
Pokupila je kosu pozadi i držala svoje kovrdže jednom rukom dok se
približavala još više. „Gde su ključevi? Eno ih! Možeš da ih vidiš, na lancu koji
ženska figura drži u svojoj ruci. Tri ključa. Ona je čuvar.”
Želeći da otkrije još detalja, izvukla je iz nesesera unutar svoje torbe malenu
lupu sa srebrnom drškom.
„Ona nosi lupu u svojoj tašni”, promrmljao je Bred oduševljeno.
„Da.” Flin se kezio kao budala. „Zar nije sjajna?”
Fokusirana potpuno na sliku, nije obraćala pažnju na njihove komentare i
zurila je kroz lupu. „Da, da, to je isti dizajn ključeva. Nisu utopljeni u pozadinu
kao što su na prvoj slici. Ovaj put nema simbolizma, već samo činjenice. Ona ime
ključeve.”
Spustila je lupu i malo se udaljila da osmotri čitavu kompoziciju. „Senka je i
dalje među granjem, ali je sada dalje. Jedva može da joj se razazna oblik. Njegov
posao je obavljen, ali on i dalje nadgleda. Možda likuje?”
„Ko je on?” poželeo je Bred da zna.
„Tiho. Ona radi.”
Melori je vratila lupu u neseser, a zatim ga vratila u torbu. „Koliko je ovo
tužna slika, kakva žalost se vidi u svetlu, u govoru tela ovo dvoje koji se spremaju
da zakorače kroz tu zavesu od magle. Glavni subjekti slike u svojim kristalnim
kovčezima deluju spokojno, ali to nisu. To nije spokoj, to je praznina. A unutar
staklenog kovčega se oseća toliko očaja. To je bolno, i veličanstveno.”
„Da li je to naslikao isti slikar?”, upitao ju je Flin.

112
 „Naravno. Ovo nije slikao nikakav student, niko nije imitirao slikara prve
slike niti mu je odavao počast. Ali opet, to je samo moje mišljenje.” Sela je na
svoje pete. „Ja nisam autoritet na tom polju.”
Mene si mogla da prevariš, pomislio je. „Između tebe i Breda, kapiram da
imamo sav autoritet na tom polju koji nam je potreban.”
Zaboravila je skroz na Breda i pocrvenela od stida. Uradila je sve osim da
celiva sliku, klečeći pred njom kao da joj se moli. „Izvini.” I dalje klečeći,
pogledala je u njega. „Malo sam se zanela. Možeš li da mi kažeš gde si je kupio?”
„Na aukciji u Njujorku. U maloj akcionarskoj kući, Benderbi!”
„Čula sam za njih. A ko je slikar?”
„Nepoznat. Vidi se samo delimičan potpis - inicijali, zapravo. Moglo bi da
bude slovo R ili P, a nakon slova je nacrtan simbol ključa.”
Melori se sagnula da prouči donji levi ugao slike. „Tražio si da provere datum
kad je nastala, da potvrde njenu vrednost?”
„Naravno. Iz sedamnaestog je veka. Mada sam stil deluje modernije, slika je
podrobno proverena. Ako si čula za Benderbi, znaš da imaju savršenu
reputaciju.”
„Da. Da, znam.”
„A ja sam tražio i nezavisnu proveru. To je jedna moja stara navika”, dodao
je Bred. „Rezultati su se potpuno podudarili.”
„Ja imam jednu teoriju”, započeo je Flin, ali mu je Melori samo odmahnula
rukom. „Mogu li da te upitam zbog čega si je kupio? Benderbi nije poznat po
jeftinim slikama, a ovo je slika nepoznatog autora.”
„Jedan od razloga zbog kog me je odmah privukla je bilo to što središnja
figura mnogo liči na Dejnu.” To je bilo dovoljno blizu istine, pomislio je
Bred, mada nije bila cela istina. „Čitava slika, njena moć, obuzela me je na prvu
loptu, a onda su me dokrajčili detalji. I...” Oklevao je, prelazeći pogledom preko
slike. Zatim, osećajući se budalasto, slegnuo je ramenima. „Može da se kaže da
mi se obratila. Poželeo sam je.”
„Da, ja to razumem.” Skinula je naočare, sklopila ih i pažljivo ih vratila nazad
u svoju futrolu, a zatim futrolu u tašnu. „Flin ti je sigurno ispričao o slici u Voriors
piku.”
„Naravno, rekao sam mu. A kad sam video ovo, pomislio sam...”
„Tiše.” Melori ga je blago potapšala po kolenu, a onda podigla ruku da joj
pomogne da ustane. „To mora biti deo serije. Postoji još jedna slika, koja dolazi
pre ili nakon, ili između ove dve. Ali mora postojati treća. Uvek su tri. Tri ključa,
tri ćerke. Nas tri.”
„Pa, sad nas je pet”, dodao je Bred. „Ali, da, shvatam šta govoriš.”
„Shvatio si to i kad sam ti ja rekao istu takvu svoju teoriju, pre pola sata”,
požalio se Flin. „Moju teoriju.”

113
 „Izvini.” Ovaj put ga je Melori potapšala po ruci. „Sve mi se vrti u glavi.
Skoro da mogu da vidim sve delove zagonetke, ali ne vidim tačno kog su oblika,
ili gde idu. Šta znače. Da li bi vam smetalo da malo sednemo?”
„Naravno. Izvini.” Istog trenutka, Bred ju je uhvatio ispod ruke i odveo do
sofe. „Mogu li da ti donesem nešto za piće?”
„Imaš li neki brendi? Znam da je rano, ali bi mi zaista značilo malo žestine.”
„Onda ću nešto pronaći.”
Flin je seo pored nje kad je Bred izašao iz prostorije. „Šta je bilo, Mel?
Izgledaš odjednom malo prebledelo.”
„Boli me.” Pogledala je ponovo u pravcu slike, a onda zatvorila oči jer je
osetila kako joj se suze nakupljaju u njima. „Čak i bez obzira što mi očarava um i
duh, boli me da gledam u nju. Ja sam videla kad se to desilo, Fline. Osetila sam
kad im se to desilo.”
„Skloniću je.”
„Ne, ne.” Uhvatila ga je za ruku i taj dodir ju je utešio. „Umetnost bi i trebalo
da te dirne na neki način. To je njena moć. Šta li će biti na trećoj? I kad?”
„Kad?”
Odmahnula je glavom. „Pitam se, koliko je fleksibilan tvoj um? Upravo
otkrivam koliko je moj um fleksibilan. Ispričao si Bredu čitavu priču?”
„Da.” Ima tu nečeg, shvatio je dok ju je gledao. Ima nečeg što nije sasvim
sigurna da bi trebalo da im kaže. „Možeš da mu veruješ, Melori. Možeš i meni da
veruješ.”
„Pitanje je da li će ijedan od vas dvojice verovati meni nakon što vam
obojici ispričam šta sam jutros otkrila, i šta mislim da to znači. Tvoj stari prijatelj
će me možda ljubazno izgurati iz kuće i zabraviti vrata nakon što izađem.”
„Ja nikad ne zaključavam lepe žene van moje kuće.” Bred se vratio nazad u
salon, noseći u ruci čašu brendija. Predao joj je, a onda seo na stočić za kafu,
okrenut ka njoj. „Samo napred, stušti sve u jednom gutljaju.”
Ona je uradila upravo to, ispila je čitav brendi kao što bi ispila nekakav lek.
Skliznuo je glatko niz njeno grlo i umirio njen nervozni stomak. „Znam da je
kriminal poneti se ovako nehajno prema Napoleonu. Hvala ti.”
„Razume se u konjak”, rekao je Flinu. Boja je počela da joj se vraća u obraze.
Da bi joj pružio dovoljno vremena da se još malo oporavi, gurnuo je Flina svojim
laktom. „Kako si, dođavola, uspeo da nateraš ženu ovakvog ukusa i stila da
pogleda dvaput u tvom pravcu?”
„Prvo sam sredio da je Mo sruši na ulici, i pribije uz pločnik. Mel, jesi li
bolje?”
„Jesam.” Duboko je izdahnula. „Da. Tvoja slika je iz sedamnaestog veka. To
je apsolutno nepobitno potvrđeno?”
„Tako je.”
114
 „Ja sam jutros saznala da je slika iz Vorios pika naslikana u dvanaestom veku,
možda i ranije, ali nikako kasnije.”
„Ako si to čula od Pita ili Roene...”, započeo je Flin.
„Nisam. To sam čula od doktora Stenlija Bauera iz Filadelfije. On je stručnjak
i moj lični poznanik. Poslala sam mu uzorke boje sa slike.”
„Otkud ti boja sa slike?” želeo je Flin da zna.
Obrazi su joj ponovo pocrveneli, ali ovaj put to nije bilo zbog brendija.
Pročistila je grlo, igrajući se sa kopčom na svojoj torbi. „Sastrugala sam malo sa
slike kad si išao sa mnom gore prošle nedelje. Kad ste im ti i Mo skrenuli pažnju.
Znam da je to bilo potpuno neprikladno, i nimalo moralno. Svejedno sam to
uradila.”
„Super.” Iz Flinovog glasa se čulo koliko joj se divi zbog toga. „Znači, ili je
pogrešio Bredov stručnjak, ili tvoj. Ili ti grešiš kad kažeš da je obe naslikao isti
umetnik. Ili...”
„Ili su stručnjaci u pravu, kao i ja.” Melori je spustila svoju torbu u stranu i
čvrsto sklopila ruke u svom krilu. „Doktor Bauer će morati da obavi neke
komplikovanije i dubinske testove da bi potvrdio datum, ali sigurno nije promašio
za toliko vekova. Ja sam izbliza videla obe slike. Sve što znam iz sopstvenog
obrazovanja i iskustva mi govori da ih je naslikala ista ruka. Znam da to zvuči
ludo. Takav je i osećaj u meni, ali ja u to verujem. Ko god da je naslikao portret
u Voriors piku, učinio je to tokom dvanaestog veka, a isti taj slikar je naslikao
Bredovu sliku petsto godina kasnije.”
Bred je pogledao u pravcu Flina, iznenađen što njegov prijatelj ne pravi
grimase i ne smeje se. Umesto toga, Flinovo lice je bilo ozbiljno i pažljivo. „Hoćeš
da ti poverujem da je moju sliku naslikao slikar star petsto godina?”
„Možda i više, rekla bih. Mnogo više. A mislim i da ih je slikar obe naslikao
po sećanju. Da li se dvoumiš oko toga da zabraviš vrata za mnom?”, upitala ga je
Melori.
„Mislim da vas je oboje obuzela nekakva fantazija. Romantična i tragična
priča koja nema nikakve veze sa realnošću.”
„Ti nisi video sliku. Nisi video Ćerke stakla.”
„Nisam, ali sam čuo o njoj. Po svim informacijama, smeštaju je u London
tokom pedesetodnevnog bombardovanja. Gde je i uništena. Najverovatniji
odgovor je da je ona u Piku samo kopija.”
„Nije. Sad sigurno misliš da sam tvrdoglava. I umem da budem”, priznala je
Melori, „ali ovo sada nije slučaj. Nisam ni osoba koja se prepušta mašti - barem
nisam ranije bila takva.”
Prebacila je svu svoju pažnju na Flina i glas joj je zvučao uplašeno. „Fline,
sve što su mi rekli, sve što su rekli meni, Dejni i Zoi one prve noći je apsolutna
istina. Ali još je fantastičnije ono što nam nisu rekli. Roena i Pit - učiteljica i ratnik

115
- oni su figure u pozadini svake slike. Oni su bili tamo, u stvarnosti. I jedno od
njih je naslikalo obe slike.”
„Ja ti verujem.”
Ispustila je isprekidan dah olakšanja zbog Flinove vere u nju. „Ne znam šta
to znači, niti kako mi to pomaže, ali to što sam ovo otkrila - i u to poverovala -
zbog toga su mene odabrali. Ako ne pronađem ključ, a Dejna i Zoi nakon mene
ne pronađu njihove, te duše će nastaviti da vrište unutar tog kovčega. Zauvek.”
Ispružio je ruku i pomazio je po kosi. „Nećemo dozvoliti da se to desi.”
„Izvinite.” Zoi je oklevala kad je kročila u salon. Davala je sve od sebe da
ne protrlja ruke o satensku ivicu sofe, ili da se izuje i da bosa kliza po sjajnim,
lakiranim drvenim podovima.
Poželela je da potrči do svakog prozora i da proučava svaki pogled.
„Ljudi ispred kuće su mi rekli da uđem. Uh, Fline? Mo se napolju valja u
nečemu što mi mnogo liči na mrtvu ribu.”
„Sranje. Odmah se vraćam. Zoi, Bred.” I istrčao je napolje.
Bred je ustao. Nije bio siguran kako je uopšte to uspeo da izvede kad su mu
kolena klecala. Mogao je da čuje sopstveni glas, zvučao je malo hladnije nego
inače, i pomalo ukočeno, bez obzira što mu se sva krv sjurila u glavu.
„Uđi, molim te. Sedi. Mogu li nečim da te poslužim?”
„Ne, hvala. Izvini. Melori, dobila sam tvoju poruku i odmah sam došla. Da li
se nešto dogodilo?”
„Ne znam. Bred smatra da su mi popustile neke kočnice u glavi, i ne mogu da
ga krivim zbog toga.”
„To je budalaština.” Skočila je istog trenutka da je odbrani, zaboravljajući
šarm ove kuće, kao i rezervisani šarm samog muškarca koji je bio njen vlasnik.
Njen oprezni osmeh pun izvinjenja se pretvorio u ledeno mrki pogled dok je
koračala kroz prostoriju da dođe do Melori. „A ako si joj ti tako nešto rekao, ne
samo da grešiš, već si i nepristojan.”
„Zapravo, još nisam stigao to da joj kažem. A pošto ti nisi upoznata sa svim
okolnostima...”
„Ne moram ni da budem. Poznajem Melori. A ako si ti Flinov prijatelj, trebalo
bi da ti bude jasno da ne valja da je nerviraš.”
„Molim?” Odakle se pojavio taj kruti, superiorni ton? Kako je glas njegovog
oca izašao iz njegovih usta?
„Nije njegova krivica, Zoi. Stvarno nije. A što se tiče toga da me je on
iznervirao, nisam sasvim sigurna da li sam iznervirana.” Melori je zabacila svoju
kosu ustajući i pokazala joj glavom ka slici. „Trebalo bi da vidiš ono.”
Zoi je prišla bliže. A onda spojila ruke na svojim grudima. „Oh. Oh.” I oči su
joj se napunile vrelim suzama. „Toliko je prelepa. Toliko je tužna. Ali pripada
zajedno sa onom drugom. Kako je dospela ovde?”
116
 Melori ju je rukama obgrlila oko struka dok su zajedno stajale ispred slike.
„Zbog čega misliš da pripada zajedno sa onom drugom slikom?”
„To su Ćerke stakla, nakon... vradžbine, čini ili kletve. Kovčeg sa plavim
svetlima. To je isto kao što si je ti opisala, iz tvog sna. I sve je isto - isto je... Ne
znam ni kako to da kažem. Ova slika kao da je deo celine koju je naslikala ista
osoba.”
Melori je preko njenog ramena pogledala u Breda i upitno izvila obrvu.
„Da li si ti stručnjak?”, upitao je Bred Zoi.
„Nisam.” Nije se ni potrudila da pogleda ka njemu, a glas joj je zvučao
nezainteresovano. „Ja sam frizerka, ali nisam glupa.”
„Nisam hteo da to zvuči kao...”
„Ne, hteo si to da kažeš. Da li će ti ovo pomoći da pronađeš ključ, Melori?”
„Ne znam. Ali svakako nešto znači. Imam u automobilu digitalni foto-aparat.
Mogu li da fotografišem sliku?”
„Samo izvoli.” Bred je gurnuo ruke u džepove svojih farmerki kad je Melori
otrčala i ostavila ga sa Zoi. „Da li si sigurna da ne mogu ničim da te ponudim? Da
li si za kafu?”
„Ne, u redu sam. Hvala ti.”
„Ja, ah, stigao sam izgleda na drugi čin ove priče”, započeo je. „Možda bi
mogla da mi daš malo vremena da vas sve sustignem.”
„Sigurna sam da će ti Flin ispričati sve što je potrebno da znaš.” Prešla je
preko prostorije, koristeći izgovor da želi da nadgleda Melori, samo zbog šanse
da uživa u prelepom pogledu na reku.
Kako li bi to bilo, zapitala se, da možeš da stojiš ovako ovde kad god poželiš,
da gledaš u vodu i u sunce, u brda? Oslobađajuće, pretpostavljala je. I smirujuće.
„Melori mi je upravo rekla da ona veruje da Ćerke stakla postoje, u stvarnosti.
U nekoj stvarnosti. I da su ljudi koje ste upoznali u Voriors piku stari nekoliko
stotina godina.”
Okrenula se ka njemu, a da nije ni trepnula. „Ako ona u to veruje, ima dobar
razlog. A ja imam dovoljno poverenja u to da i ja u to poverujem. Da li ćeš i meni
da kažeš da su mi popustile neke kočnice u glavi?”
Njegovim licem je preletela grimasa besa. „Ja joj to nikad nisam rekao. To
sam pomislio, ali joj nisam rekao. Nemam nameru ni tebi da kažem.”
„Ali to misliš.”
„Znaš, ja imam samo dve noge, ali kako god da se postavim, na pogrešnu sam
nogu ustao za razgovor s tobom.”
„Pošto sumnjam da ćemo nas dvoje ikada plesati, nisam preterano zabrinuta
zbog tvojih nogu. Dopada mi se tvoja kuća.”
„Hvala, i meni se dopada. Zoi...”

117
 „Mnogo toga sam kupila u Sam svoj majstor, u tvojoj radnji. Tamo uvek
pronađem vredne stvari za malo novca, a u lokalnoj radnji zaista dobro brinu o
klijentima.”
„To je dobro znati.”
„Nadam se da ne planiraš da unosiš neke velike promene tamo, ali bih možda
volela da ima veći izbor sezonskih stvari. Znaš već, biljaka za cvetne aleje, lopata
za sneg, nameštaja za baštu.”
Usne su mu se iskrivile od nervoze. „Trudiću se da to zapamtim.”
„I ne bi smetalo da dodaš još nekoliko kasirki subotom. Uvek se napravi veliki
red.”
„Primio sam k znanju.”
„Ja započinjem sopstveni biznis, pa obraćam pažnju na to kako se vodi
radnja.”
„Otvaraš sopstveni frizerski salon?”
„Da.” Rekla je to čvrstim tonom, uprkos tome što su joj zgrčili svi mišići
stomaka. „Gledala sam baš neki prostor pre nego što sam dobila poruku od Melori
da dođem ovde.”
I zbog čega je Melori potrebno toliko vremena da se vrati? Ponestajalo joj je
tema za razgovor, sad kad se njena narav malo primirila. Nije znala o čemu da
priča sa muškarcem koji je živeo u ovakvoj kući, koji je bio zadužen za vođenje
ogromnog K. nacionalnog konglomerata. Ako je konglomerat uopšte prava reč za
to.
„U Veliju?”
„Šta? Oh, da. Tražim neki prostor u gradu. Nisam zainteresovana za prostore
u tržnom centru. Mislim da je bitno da centar grada ima sve, i želim da budem
bliže kući, da bih mogla da budem slobodnija zbog svog sina.”
„Imaš sina?” Hitro je pogledom prešao preko njene leve ruke, i umalo
uzdahnuo glasno od olakšanja kad nije video burmu na njenom prstu.
Međutim Zoi je samo videla kako ju je pogledao. Ispravila je ramena i ukočila
se. „Da, Sajmon ima devet godina.”
„Izvini što je ovoliko potrajalo”, izvinjavala se Melori dok je ulazila u salon.
„Flin je zavezao Moa za drvo u dvorištu sa strane. Pere ga crevom, ali ne
shvatam kako će to da pomogne. Biće samo mokar i neverovatno smrdljiv pas,
umesto samo neverovatno smrdljiv. Zamolio me je da te pitam imaš li neki
šampon ili sapun da mu daš?”
„Mislim da ću nešto pronaći, izvoli, idi i fotografiši sliku.”
Melori je uperila kameru i sačekala da utihne odjek Bredovih koraka. „Kad
već pričamo o bogovima”, promrmljala je govoreći Zoi.
„Molim?”
„Bredli Čarls Vejn IV. Njegov izgled je stvoren da ženi uzburka hormone.”
118
 „Izgled je stvar genetike”, Zoi je bezmalo odbrusila. „Ličnost i maniri su
ono što se razvija.”
„U svakom slučaju, bio je fin genetski dan kad je on napravljen.” Spustila je
foto-aparat. „Stekla si utisak da je bio grub prema meni. Zaista nije.”
„Možda jeste, možda nije. Ali je svakako arogantni snob.”
„Opa.” Melori je trepnula kad je čula žustrinu u Zoinom glasu. „Ja to nisam
primetila. Ne mogu ni da zamislim da bi Flin mogao da bude prijatelj s nekim
ko spada u kategoriju snoba. O arogantnosti bismo mogle da raspravljamo.”
Zoina ramena su se zatresla. „Već sam naletala na taj tip muškarca. Više su
zainteresovani za to da dobro izgledaju nego da se ponašaju kao ljudi. U
svakom slučaju, on i nije toliko bitan. Bitna je slika.”
„I ja tako mislim. I ono što si rekla o tome da su njih dve deo celine. Ja mislim
da je to istina, i da postoji još najmanje jedna. Moram da je pronađem. Nešto u
tim slikama, ili nešto u vezi s njima će me uputiti ka ključu. Bolje mi je da se
bacim na knjige.”
„Želiš li pomoć?”
„Svu koju mogu da dobijem.”
„Ja ću sad krenuti nazad u grad. Moram prvo da obavim nekoliko stvari, a
onda ću svratiti do tebe.”

Kad je Bred napokon uspeo da iskopa flašu šampona, čuo je zvuk motora
automobila. Prišao je prozoru, i opsovao sebi u bradu dok je posmatrao Zoi i
Melori kako se odvoze niz njegov kolski prilaz.
Što se tiče ostavljanja dobrog prvog utiska, nije mogao gore da se postavi.
Nije mu se obično dešavalo da ga neka žena zamrzi nakon što ga vidi prvi put. Ali
s druge strane, nije mu se dešavalo ni da ga toliko pogodi pogled na neku ženu,
kao da ga je neko iz sve snage udario snažnom, znojavom pesnicom. S obzirom
na sve to, recimo da bi moglo da se kaže da nije ni bio u najboljem stanju za
upoznavanje s njom.
Sišao je sa sprata kuće, a onda skrenuo ka salonu umesto da odmah izađe
napolje. Stajao je i zurio u sliku, isto kao što je radio kad ju je prvi put ugledao u
aukcijskoj kući. Isto kao što je netremice zurio u nju nebrojeno puta otkad ju je
kupio.
Platio bi za nju bilo koju cenu koju su tražili.
Nije bilo daleko od istine ono što je rekao Melori i Flinu. Kupio ju je zbog
toga što je bila veličanstvena, moćna, što ga je privlačila. Takođe je bio
zaintrigiran zbog toga što je jedno od lica na njoj neopisivo ličilo na njegovu
prijateljicu iz detinjstva. Ali njega je očaralo jedno drugo lice na toj slici,
primoravalo ga da ne skida pogled. Kao da je posedovalo moć da ga potpuno

119
uništi. Bacio je jedan pogled na to lice, Zoino lice, i sasvim nerazumno se zaljubio
kao nikada u svom životu.
To je bilo neopisivo čudno, pomislio je, s obzirom na to da je ta žena za njega
predstavljala do sada samo lice sa slike. Koliko li će sada sve to biti komplikovano
i nemoguće, sada kada zna da je ona stvarna i da postoji?
Razmišljao je o tome dok je sređivao pomalo po kući. Nastavio je i kasnije da
misli na to, kad su se Flin i on popeli da sednu na zidine koje su okruživale Voriors
pik. Obojica su otvorili po pivo i proučavali egzotičnu siluetu vile naspram
sumornog neba.
Na nekim od mnoštva prozora je gorelo svetio, ali dok su pili svoje pivo u
tišini, nisu videli da je i jedna figura prošla iza stakla.
„Oni verovatno znaju da smo mi ovde”, rekao je Flin nakon kratkotrajne
tišine.
„Ako poverujemo u teoriju tvoje devojke, i priznamo da su oni nekakvi keltski
bogovi koji žive na zemlji već nekoliko stotina godina, da, bilo bi logično kladiti
se da znaju da smo tu.”
„Nekad si imao mnogo otvoreniji um”, primetio je Flin.
„Ah, nisam. Nisam stvarno. Džordan je taj koji bi zagrizao ovu priču, a onda
bi naravno nastavio u to da veruje.”
„Jesi li ga video skoro?”
„Pre nekoliko meseci. U poslednje vreme mnogo putuje, pa ne uspevamo da
se nađemo onoliko često kao nekad. Jebi ga, Fline.” Bred je zagrlio Flina oko
ramena. „Nedostajali ste mi, barabe jedne.”
„Isto se i ja osećam. Hoćeš li sad da mi kažeš šta misliš o Melori?”
„Ima stila, intelektualka je, i veoma, veoma je seksi - uprkos svom očigledno
sumnjivom ukusu za muškarce.”
Flin je naslonio pete svojih prastarih patika na kamen na zidu. „Ja sam,
recimo, polulud za njom.”
„Jesi li ozbiljno lud, ili hajde da plešemo mambo lud?”
„Ne znam. To još nisam shvatio.” Proučavao je kuću, i mlad mesec koji je
plutao iznad nje. „Nadam se da je ovo drugo, jer zaista ne bih voleo da potpuno
poludim za njom u ovom trenutku.”
„Lili je bila oportunista sa željom da se što pre popne uz društvenu lestvicu,
mada je imala sjajno poprsje.”
„Isuse, Vejne.” Nije bio siguran da li da se nasmeje ili da gurne svog prijatelja
sa zidina visine tri metra. I zato nije uradio ništa od toga već se samo snuždio. „Ja
sam bio zaljubljen u nju. Hteo sam da se venčamo.”
„Ali sad nisi zaljubljen, i nisi je oženio. Imao si sreće. Ona nije bila vredna,
Fline.”

120
 Flin se malo pomerio na zidu. Nije mogao iz pozicije u kojoj je sedeo da jasno
vidi Bredove oči. Njihova boja se stopila sa tamom koja ih je okruživala. „Vredna
čega?”
„Tebe.”
„To što si rekao je paklena stvar.”
„Osećaćeš se bolje u vezi sa svim tim jednom kad sebi priznaš da sam u pravu.
A sad da se vratimo na trenutno stanje stvari. Dopala mi se - tvoja Melori - ako
već vodiš evidenciju.”
„Bez obzira što misliš da je udarena u glavu.”
Takav razgovor je bio poput nestabilnog močvarnog tla, pomislio je Bred, čak
i ako šetaš po njemu sa starim prijateljem. „Mislim da se našla u neobičnim
okolnostima i da ju je čitava ta misterija obuzela. A i zbog čega da se tako ne
oseća?”
Flin je morao da mu se nasmeši. „To je samo diplomatski, seratorski način da
kažeš da je opaljena.”
„Jednom si me udario pesnicom u glavu kad sam rekao da Džoli Rajdenbeker
ima zube kao dabar. Ne pada mi na pamet da se u ponedeljak pojavim na
poslovnim sastancima s masnicom na oku.”
„Vidiš, pravi si direktor. Ako ti ja sad priznam da je Džoli stvarno imala zube
kao dabar, da li ćeš mi verovati ako ti kažem da u životu nisam upoznao nekog ko
je manje sklon da poveruje u ovakvu fantaziju od Melori Prajs?”
„U redu, poverovaću ti na reč. I priznajem da je čitava stvar oko tih slika
intrigantna.” Bred je s flašom piva u ruci pokazao ka kući ispred njih, a onda otpio
još malo. „Voleo bih i sam da je vidim.”
„Možemo da odemo tamo i pokucamo na vrata.”
„Ali danju”, zaključio je Bred. „I kad nismo pili.”
„Verovatno je tako bolje.”
„U međuvremenu, što mi ne bi ispričao malo više o ovoj Zoi?”
„Ne poznajem je dugo, ali sam proverio njenu prošlost. Proveravao sam i nju
i Melori. Samo u slučaju da pokušavaju da upletu Dejnu u neku veoma čudnu
prevaru. Doselila se u Veli pre tri godine, sa svojim sinom.”
„Muž?”
„Nema ga. Samohrana majka. A deluje mi da odlično radi taj posao. Upoznao
sam malog. Pametno, normalno i lepo dete. Radila je u jednom frizerskom salonu,
pravo žensko mesto u Market ulici. Priča se da je sjajna u svom poslu, prijatna sa
mušterijama, i pouzdana. Dobila je otkaz u isto vreme kad i Melori, i otprilike
istog dana kad su i Dejni srezali sate u biblioteci na minimum. Još jedna čudna
slučajnost. Kad se doselila, kupila je jednu malu kuću. Izgleda da je sve radove
na njoj sama uradila.”
„Dečko?”
121
 „Ne, makar da ja znam. Ona... Stani malo. Postavio si mi dva pitanja. Muž.
Dečko. Moj izrazito oštri novinarski instinkt me navodi na zaključak da si ti
spreman da plešeš mambo.”
„Ili nešto slično. Trebalo bi da se vratim kući. Imam pakleno mnogo posla u
narednih par dana. Ali ima samo jedan problem.” Bred je otpio još piva iz flaše.
„Kako ćemo, dođavola, da siđemo s ovih zidina?”
„Odlično pitanje.” Flin je stisnuo usne i proučavao koliko je udaljeno tlo.
„Možemo prosto da nastavimo ovde da sedimo i da pijemo dok ne popadamo na
zemlju.”
Bred je uzdahnuo i iskapio pivo. „I to je nekakav plan.”

122
 Deseto poglavlje

Melori jedva da je završila sa tuširanjem kad je začula kucanje na ulaznim

vratima. Zavezala je bademantil oko struka i dohvatila jedan peškir i obmotala ga
oko kose dok je trčala da otvori vrata.
„Tode. Poranio si čitav sat.”
„Krenuo sam ranije da svratim do kafića i odmerim ponudu ostalih momaka
na putu za posao.” Provirio je preko njenog desnog ramena, a onda levog, i na
kraju joj se nasmešio. „Imaš društvo?”
Melori mu je umesto pozivnice, širom otvorila vrata. „Nemam. Potpuno sam
sama.”
„Ah, baš šteta.”
„Meni pričaš.” Snažnije je umotala peškir oko glave. „Hoćeš li kafu? Već sam
pristavila da se kuva.”
„Ne želim tvoju kafu, osim ako možeš da mi ponudiš posebnu, rashlađenu, s
obranim mlekom i uz nju kolač od lešnika.”
„Žao mi je, nestalo mi je toga.”
„Pa možda bi trebalo da ti samo kažem dobre vesti, a onda da produžim
svojim poslom.” Ipak, udobno se zavalio u fotelju.
„Oh! Nove čizme?”
„Fantastične su, zar ne?” Ispružio je noge i okrenuo stopala levo i desno da
može da im se divi. „Ubijaju me, naravno, ali nisam mogao da im odolim. U
subotu sam proleteo kroz Nordstrom.12 Draga, moraš da odeš to da vidiš.” Seo je
uspravno i zgrabio je za ruku kad se sklupčala na sofi pored njegove fotelje. „Taj
kašmir! Ima jedan džemper boje zelenog bora sa drapiranom kragnom na kom
piše tvoje ime.”
„Kašmir boje zelenog bora?” Uzdahnula je, duboko i dugo, poput žene u
rukama veštog ljubavnika. „Nemoj da mi pominješ kašmir kad sam usred
samonametnutog moratorijuma na kupovinu odeće.”
„Mel, ako sama sebe ne častiš, ko će?”
„To je istina. To je prava istina.” Ugrizla se za usnu. „Nordstrom?”

12
Američki lanac ekskluzivnih robnih kuća, sa skupom i kvalitetnom brendiranom odećom,
print, prev.

123
 „A imaju i jedan komplet, kardigan i majica u jarkoj boji između breskve i
ružičaste koji je kao stvoren za tebe.”
„Znaš da ne umem da se branim od kompleta sa kardiganom, Tode. Ubijaš
me.”
„Prestaću, obećavam.” Podigao je ruke kao da se predaje. „Ali sad da se
vratimo na jutarnje vesti. Gospođa Pamela je zagazila duboko u nešto smrdljivo.”
„Oh, jedva čekam.” Melori se udobno zavalila na jastuke poslagane po sofi.
„Ispričaj mi sve. Nemoj da škrtariš na detaljima.”
„Kao da bih ja to ikad uradio. U redu onda. Stigla nam je jedna art deko
bronzana figura - ženska figura u haljini kao iz dvadesetih godina prošlog veka,
sa trakom za glavu sa perima, biserima, prekrasnim sandalama sa otvorenim
prstima, a za se njom vijori dugačak šal. Neopisivo je šarmantna i lepa. Prepuna
oštroumnih, sjajnih detalja, a na licu joj blista osmeh u stilu ’hajde da plešemo
čarlston, momčino’. Odmah sam se zaljubio u nju.”
„Da li si pozvao gospođu Karterfild iz Pitsburga?”
„Ah, eto ga!” Podigao je prst u vazduh, kao da želi da dokaže da je bio u
pravu. „Naravno da ćeš ti to odmah da pomisliš, čak bi je i ti nazvala da i dalje
vodiš galeriju. Kako bi i trebalo da bude.”
„To se podrazumeva.”
„Naravno, ja sam nazvao gospođu Karterfild, koja me je, kao što se i dalo
očekivati, zamolila da joj je rezervišem dok ne dođe lično da je vidi. Sledeće
nedelje. A šta se dogodi svaki put kad naša draga gospođa Karterfild dođe iz
Pistburga u galeriju da vidi neku art deko figuru?”
„Ona je i kupi. A veoma često kupi barem još jednu umetninu. Ako dođe s
nekom prijateljicom, što je skoro uvek slučaj, maltretira tu svoju pratnju dok i ona
ne kupi nešto za sebe. Uvek imamo izuzetno uspešan dan kad god gospođa
Karterfild dođe u naš gradić.”
„Pamela ju je prodala nekom drugom ženi ispred nosa.”
Melori je morala da se sabere desetak sekundi pre nego što je mogla da
progovori. „Šta? Molim? Kako? Zbog čega? Gospođa Karterfild je jedna od naših
najboljih mušterija. Ona je uvek prva osoba kojoj javimo da smo dobili neku art
deko bronzanu figuru.”
Njegove usne su se iskrivile u zloban smešak. „To i ja znam da je sigurna
kupovina. Neko mi je još davno to objasnio. A kako sam sad saznao šta se
dogodilo? Reći ću ti”, kazao je sa trijumfom u glasu. „Saznao sam to kad je
gospođa Karterfild neočekivano došla juče da je vidi. Rekla mi je da nije mogla
više da čeka. I sa sobom je povela dve prijateljice. Dve, Mel, bio sam na ivici
suza.”
„Šta se dogodilo? Šta je rekla?”

124
 „Odveo sam je do postolja da je vidi, a ispod figurice se nalazila etiketa na
kojoj je pisalo Prodato. Pretpostavio sam da je neka greška, ali sam otišao ipak
da proverim. Pamela ju je prodala tog jutra, izgleda u trenutku dok sam pozadi u
kancelariji razgovarao preko telefona sa Alfredom, pokušavajući da ga utešim
nakon što ga je Pamela Zlobnica optužila da previše naplaćuje pakovanje naših
mermernih statua.”
„Alfred? Naplaćuje previše?” Melori je pritisnula rukama slepoočnice. „Ne
mogu više da pratim.”
„Bilo je užasno, prosto užasno. Bilo mi je potrebno dvadeset minuta da ga
smirim, i čak i tad nisam bio sasvim siguran da neće uleteti u galeriju da olupa
Pamelu svojim čekićem. Možda je trebalo da ga pustim da to uradi”, razmišljao
je naglas Tod, a onda rukama odmahnuo kao da rasteruje takve misli iz glave. „U
svakom slučaju, ja sam se bavio Alfredom kad je Pamela prodala art deko figuru
nekom potpunom strancu. Nekome ko je sa ulice ušetao ovde, i ko se zadržava u
gradu jedan dan!”
Zavalio se u naslon fotelje i stavio ruku preko grudi. „I dalje ne mogu da
verujem da je to uradila. Gospođa Karterfild je naravno bila veoma uznemirena i
zahtevala da te vidi. Onda sam morao da joj kažem da više ne radiš kod nas. I
onda je nastao haos. I to veliki.”
„Tražila je mene? To je baš divno.”
„I biće još divnije. Pamela je sišla iz kancelarije. I krenule su da se svađaju. I
te kako, da znaš. Gospođa Karterfild ju je upitala kako je moguće da predmet koji
je ona rezervisala bude prodat. Pamela je krenula da se breca na nju, govoreći joj
da nije politika galerije da rezerviše predmete bez depozita u kešu. Možeš li to da
zamisliš?”
„Depozit u kešu?” Melori, potpuno užasnuta, netremice je buljila u njega. „I
to za jednog od naših najstarijih i najpouzdanijih klijenata?”
„Upravo ti o tome pričam! Onda se gospođa Karterfild raspričala, kao, ja sam
stalni kupac i podržavam ovu galeriju čitavih petnaest godina, i do sada je moja
reč uvek bila dovoljna. Uostalom, gde je Džejms? A Pamela joj na to kaže, šta vas
briga, ovde sam ja glavna. Na to joj gospođa Karterfild ne ostane dužna i kaže joj
da je Džejms očigledno postao senilan ako je za menadžera galerije postavio
morona.”
„Oh, bravo, gospođo Karterfild!”
„U međuvremenu, Džulija otrči pozadi i pozove Džejmsa da mu javi da
imamo veliki, orgoman problem. Pamela i gospođa Karterfild samo što se nisu
pobile oko bronzane figure kad je Džejms utrčao u galeriju. Pokušavao je obe da
ih smiri, ali nisu se dale. Gospođa Karterfild mu je rekla da nema nameru da
razgovara sa ovom ženom.Uživao sam kako je to izgovorila. Ova žena. Kao da je
zapevala. A Pamela u isto vreme preko nje odgovara kako je galerija jedan
ozbiljan biznis i ne može da je vodi kako se nekoj mušteriji prohte.”

125
 „Oh, gospode bože.”
„Džejms je tu već postao mahnit, obećavajući gospođi Karterfild da će on sve
to da reši, ali ona je previše besna. Lice joj je bilo crveno kao u bulke. Kaže mu
da više nikad neće kročiti nogom na to mesto, sve dok ova žena ima bilo kakve
veze sa galerijom. I onda je, ovo će ti se mnogo dopasti, dodala: Ako ste mogli da
pustite dragulj poput Melori Prajs da vam isklizne iz ruku, i zaslužujete da
ostanete bez posla. I s tim rečima izletela kroz vrata.”
„Nazvala me je draguljem.” Melori je, oduševljena, obgrlila sebe rukama.
„Volim je. Ovo su odlične vesti, Tode. Zaista si mi započeo dan u velikom stilu.”
„Ima tu još. Džejms je bio besan. Kad si poslednji put videla Džejmsa
besnog?”
„Hm. Nikad.”
„Tako je.” Tod je ponovo podigao kažiprst u vazduh. „Bio je bled kao krpa, a
usta su mu bila stisnuta u crtu. I rekao Pameli kroz stisnute zube.” Tod je skupio
zube da bi joj demonstrirao. „’Moram da razgovaram s tobom, Pamela. Gore u
kancelariji’?”
„Šta mu je ona rekla?”
„Pa, otrčala je uz stepenice, a on je išao iza nje. Onda je zatvorio vrata za
njima, što je bilo izuzetno razočaravajuće. Nisam mogao da čujem mnogo toga
što je izgovoreno, mada sam se popeo uz stepenice i virio pokušavajući. Ali si nju
mogla dovoljno dobro da čuješ kad je krenula da divlja. Ja pokušavam nešto da
napravim od ovog mesta, rekla mu je. Rekao si mi da sam ja sad glavna ovde.
Muka mi je više da mi bacaju Melori Prajs u lice svaki put kad progovorim ili
uradim nešto. Zbog čega se, dođavola, nisi venčao s njom, a ne sa mnom?”
„Oh.” Melori je razmislila nekoliko sekundi o tom scenariju. „Fuj.”
„Onda je počela da plače, govoreći koliko se trudi i naporno radi, a niko je ne
ceni. I nakon tih reči je istrčala iz kancelarije. Jedva sam uspeo da se sklonim na
vreme sa stepenica. Sve je to bilo veoma iscrpljujuće, a opet, neobično
uzbudljivo.”
„Plakala je? Dođavola.” U Melorine grudi se uvukao crv sažaljenja. „Da li su
to bile suze zaista sam povređena, ili su samo bile suze e, sad sam pobesnela?”
„Pobesnele suze.”
„Onda u redu.” Zgnječila je crva u grudima bez imalo milosti. „Verovatno ću
otići u pakao, zar ne, što ovoliko uživam u tome?”
„Onda ćemo tamo zajedno iznajmiti neki fin stan. Ali dok smo još prinuđeni
da živimo među smrtnicima, mislim da će te Džejms pitati da se vratiš nazad.
Zapravo, Mel, skoro sam siguran u to.”
„Stvarno?” Srce joj je iznenada poskočilo od sreće. „Šta ti je rekao?”
„Ne radi se o tome šta je rekao, već o onome što nije izgovorio. Nije izleteo
za uplakanom Pamelom u pokušaju da joj obriše suze iz njenih sitnih okica.

126
Štaviše, ustao je u kancelariji do kraja tog dana, pregledajući račune. I kad je
odlazio, delovao |e veoma mrzovoljno. Apsolutno mrzovoljno. Rekao bih da se
Pamelinom teroru u galeriji bliži kraj.”
„Onda je ovo stvarno odličan dan.” Melori je duboko uzdahnula. „Zaista
odličan dan.”
„A ja sam ti ga započeo sa sjajnim vestima. Ne moraš da brineš”, rekao je dok
je ostajao iz fotelje. „Bićeš u toku sa svim vestima, postaraću se lično za to. U
međuvremenu, ona slika za koju si se raspitivala? Portret?”
„Molim? Oh, da. Šta s njom?”
„Sećaš se kako smo oboje zaključili da nam je nešto na njoj poznato? Setio
sam se. Da li se sećaš, pre nekih pet godina, jednog ulja na platnu, nepotpisanog?
Mladi rugleski kralj Artur, na ivici da izvuče mač iz kamena?”
Naježila se kad se setila kako je ta slika izgledala. „Gospode. Sećam se.
Naravno da se sećam. Boje, intenzitet, način na koji je svetlost pulsirala oko
mača.”
„Definitivno isti stil i ista škola, kao i ona koju si mi pokazala. Možda je čak
i isti umetnik naslikao.”
„Da... može biti. Kako smo je kupili? Preko nekog imanja, zar ne? U Irskoj.
Džejms je otišao u Evropu na nekoliko nedelja da bi došao u posed te slike. To je
bio najbolji umetnički predmet koji je tada doneo sa sobom. Ko ju je kupio?”
„Čak i moje oštro poput brijača sećanje ima ograničenja, ali sam pogledao.
Džulija ju je prodala Džordanu Houku. Piscu? Tip je odavde, barem je bio. Sad
živi u Njujorku, ako se ne varam.”
Njen stomak se bolno zgrčio. „Džordan Houk.”
„Možda možeš da stupiš u kontakt s njim preko njegovog izdavača ako želiš
da popričaš s njim o slici. Pa, sad moram da bežim, smokvice.” Nagnuo se ka njoj
da je poljubi. „Javi mi se iste sekunde kad te Džejms pozove, da se naslađujem.
Želim sve detalje.”

Kada je stigla do trećeg sprata zgrade u kojoj se nalazio Dispeč, tamo je

zatekla nekih šest ljudi koji su telefonirali ili nešto kucali na kompjuteru, a tu se
nalazila i Flinova kancelarija. Videla ga je istog trena, kroz staklena vrata i zid
koji ga je okruživao. Koračao je nemirno napred-nazad ispred svog radnog stola,
prebacujući srebrni slinki13 iz jedne ruke u drugu. I delovalo je kao da vodi
razgovor sam sa sobom.
Zapitala se kako može da podnese toliki nedostatak privatnosti dok radi i kako
je trpeo taj konstantni osećaj kao da je izložen, da svi mogu da ga vide.

13
Popularna igračka od plastike ili metalne žice u obliku velikog federa koji se razvlači, prim.
prev.

127
 A tek buka, pomislila je. Uz sve to kuckanje, zvonjavu, pričanje i pištanje,
ona bi potpuno poludela pokušavajući da formuliše jednu jedinu kreativnu misao
u svojoj glavi.
Nije bila sigurna kome da se obrati. Niko joj nije delovao kao neka sekretarica
ili asistent. I uprkos toj retro igrački sa kojom se Flin trenutno igrao u svojim
rukama, Melori je iznenada shvatila da je on veoma zauzet čovek. Bitan čovek.
Ne neki čovek kome bi trebalo da uleće u kancelariju prethodno nenajavljena.
Dok je stajala tu, i dalje neodlučna, Flin je seo na ćošak svog stola,
premeštajući slinki iz svoje desne ruke u levu, i ponovo nazad. Kosa mu je bila
zamršena, kao da se prvo neko vreme igrao s njom pre nego što je uzeo igračku u
ruke.
Na sebi je imao tamnozelenu košulju uvučenu u široke bež pantalone, a na
nogama je imao verovatno najstarije patike koje je ikada videla u životu.
Osetila je blago žiganje u stomaku dok ga je gledala, praćeno bespomoćnim,
snažnim udarcima srca. Bilo je potpuno u redu da je on privlači, govorila je sebi.
To je bilo prihvatljivo. Ali nije mogla da dozvoli da to pređe na nivo ka kom je
išlo, prevelikom brzinom. To nije bilo mudro, nije bilo bezbedno. Čak nije bilo
ni...
Onda je on pogledao kroz staklene panele svoje kancelarije i pogledi su im se
sreli na tren pre nego što joj se nasmešilo. Lupanje njenog srca je istog trenutka
postalo mnogo snažnije.
Okrenuo je ruku i slinki se sam vratio u prvobitno stanje, a onda joj je
slobodnom rukom mahnuo da uđe u kancelariju.
Probijala se kroz stolove i kroz tu graju. Kada je ušla kroz otvorena vrata
kancelarije, sa olakšanjem je videla da on ipak nije razgovarao sam sa sobom već
mu je uključen spikerfon.
Iz navike, zatvorila je vrata za sobom, a onda pogledala u pravcu neopisivo
bučnog hrkanja i videla Moa kako spava između dve komode, sa stomakom
okrenutim ka plafonu.
Šta možeš da učiniš povodom muškarca koji na posao sa sobom vodi svog
velikog, smešnog psa, zapitala se. Možda bi bilo bolje da se zapitala kako da odoli
takvom muškarcu?
Flin je podigao prst da joj signalizira da će njegov razgovor trajati još jedan
minut, pa je ona imala vremena da prouči njegovo radno okruženje. Na jednom
zidu se nalazila ogromna tabla od plute, potpuno prekrivena porukama, novinskim
člancima, fotografijama i telefonskim brojevima. Prsti su je zasvrbeli da mu to
bolje organizuje, kao i zamršeni lavirint papira na njegovom stolu.
Police su bile prepune knjiga, a neke od njih su joj delovale kao pravni i
medicinski časopisi. Tu su se nalazili i imenici oblasti u Pensilvaniji, knjige sa
čuvenim citatima, kao i vodiči kroz filmove i muziku.

128
 Kao dodatak slinkiju, imao je u kancelariji još i jo-jo, kao i popriličan broj
akcionih figurica. Bilo je tu još nekih plaketa i nagrada - neke su dodeljene
novinama, a neke lično Flinu - naslagane jedna na drugu, kao da još uvek nije
našao dovoljno vremena da ih okači na zid. Doduše, ni ona ne bi znala gde da ih
okači, pošto je to malo prostora bilo zauzeto tablom od plute i jednako velikim
kalendarom na kom je bio okrenut mesec septembar.
Okrenula se ka njemu kad je završio telefonski razgovor. A onda je zakoračila
unazad kad je on krenuo ka njoj.
Zaustavio se istog trenutka. „Problem?”
„Nije. Možda. Jeste.”
„Izaberi jedan od ta tri odgovora”, predložio je.
„Osetila sam kako mi se zgrčio stomak kad sam te ugledala ovde.”
Njegov smešak je postao još širi. „Hvala.”
„Ne. Ne. Ne znam da li sam spremna za to. Imam previše toga na pameti.
Nisam došla ovde da pričamo o tome, ali vidiš - već ne razmišljam jasno.”
„Zapamti gde si stala”, rekao joj je kad mu je telefon ponovo pozvonio.
„Henesi. Dobro. U redu. Kad? Ne, to nije nikakav problem”, nastavio je dok je
zapisivao nešto na blokčiću koji je iskopao sa svog stola. „Ja ću se pobrinuti za
to.”
Spustio je slušalicu, a onda je isključio telefon iz zida. „Ovo je jedini način
da ubijem tu zver. Pričaj mi još malo o tom grčenju stomaka.”
„Neću. Ne znam uostalom ni zbog čega sam ti to rekla. Došla sam ovde zbog
Džordana Houka.”
„Šta s njim?”
„Kupio je sliku iz galerije pre nekih pet godina...”
„Sliku? Da li mi pričamo o istom Džordanu Houku?”
„Da. Na njoj je naslikan mladi kralj Artur kako se sprema da izvuče mač iz
kamena. Mislim - gotovo sam sigurna - da je isti slikar koji je naslikao nju,
naslikao sliku u Voriors piku i drugu sliku koja pripada tvom prijatelju. Moram
ponovo da je vidim. To je bilo pre mnogo godina, i želim da budem sigurna da
sam tačno zapamtila detalje na njoj, a ne samo da ih sad izmišljam zato što mi
tako odgovara.”
„Ako si u pravu, to je previše neverovatno da bi bila slučajnost.”
„Ako sam u pravu, to uopšte nije slučajnost. U tome postoji nekakva svrha. U
svemu tome. Možeš li da stupiš u kontakt s njim?”
Zbog toga što je njegov mozak počeo veoma brzo da razmišlja o svim
detaljima i mogućnostima, Flin je ponovo uzeo slinki u ruke. „Da. Ako trenutno
putuje, možda će potrajati dok ga ne pronađem, ali ću uspeti. Nisam znao da je
Džordan ikada ušao u galeriju.”

129
 „Njegovo ime nije na spisku naših klijenata, pa pretpostavljam da je samo
tada ušao i nešto kupio. U mom umu, to čini čitavu priču još značajnijom.”
Uzbuđenje u njenom glasu je bilo čujno. „Fline, malo je falilo da sama kupim
tu sliku. U tom trenutku nisam mogla da je platim, ali sam davala sve od sebe da
napravim mnogo proračuna, pokušavajući da opravdam u svojoj glavi takvu
kupovinu. Prodata je jednog prepodneva kad sam imala slobodan dan, trenutak
pre nego što sam rešila da se obratim Džejmsu i zamolim ga da mi je proda, a da
mu je platim na rate. Moram da verujem da sve to zajedno nešto znači.”
„Stupicu u kontakt s Džordanom. Pretpostavljam da ju je kupio za nekog
drugog.
On nije neko ko sebi kupuje takve stvari, za razliku od Breda. Obično je na
putu sa malo prtljaga i sve što kupuje svodi na minimum.”
„Moram ponovo da vidim tu sliku.”
„Shvatio sam. Radiću na tome. Saznaću danas šta mogu i preneću ti sve
večeras tokom večere.”
„Ne, to nije dobra ideja. To je veoma, veoma loša ideja.”
„Večera je loša ideja? Ljudi su tokom istorije uživali u konceptu zajedničkog
večernjeg obroka. Postoji i dokumentacija koja to potvrđuje.”
„Nas dvoje da zajedno večeramo, to je loše u toj ideji. Moram da usporim.”
Spustio je svoju igračku na sto. Pomerio se, a kad je ona krenula da se
odmakne da bi napravila veću distancu između njih, zgrabio ju je za ruku i
povukao ka sebi. „Neko te juri?”
„Pre bih rekla nešto, a ne neko.” Njen puls je počeo da preskače - prvo je to
osetila u zglobovima ruku, onda u grlu, pa čak i u svojim iznenada drhtavim
kolenima. Bilo je nečeg u njegovom hladnokrvno proračunatom pogledu što je
podsetilo da on ima običaj da razmišlja dva, tri koraka unapred. „Vidi, to je moj
problem, nije tvoj i... Prekini”, naredila je kad joj je slobodnu ruku stavio iza
vrata. „Ovo teško da je odgovarajuće mesto za...”
„Oni su novinari.” Glavu je nakrivio prema staklenom zidu koji je razdvajao
njegovu kancelariju od ostatka prostora. „I kao takvi, svesni su da ja ljubim žene.”
„Mislim da se zaljubljujem u tebe.”
Osetila je kako se njegova ruka na njei.om vratu trgnula, a onda je potpuno
olabavio stisak. Gledala je kako veselje i namera na njegovom licu ustupaju
mesto potpunom šoku. I demonski blizanci, bol i temperament su je uboli pravo
u srce.
„Eto vidiš. Sad je to i tvoj problem.” Odmakla se od njega - što je bilo lako,
jer je više nije dodirivao.
„Melori...”
„Ne želim ništa da čujem. Nije mi potrebno da mi ti kažeš da je previše rano,
previše brzo, da nisi tražio takvu vezu. Ja nisam glupa. Znam sve te rečenice

130
koje služe da me oteraju. I ne bih ni bila sad u ovakvoj poziciji da si prihvatio ne
kao moj odgovor kad sam to i rekla.”
„Sačekaj samo minut.” Njegovo lice je preplavila panika i prelila se i u njegov
glas. „Hajde da sačekamo jednu sekundu.”
„Sačekaj sekundu.” Prestravljenost je naglo izgubila bitku pred bolom i
besom. „Sačekaj nedelju dana. Čekaj do kraja svog života. Samo čekaj negde gde
nisam ja.”
Izjurila je iz njegove kancelarije. Pošto je i dalje bio potpuno zatečen i šokiran,
nije mu ni palo na pamet da krene za njom.
Zaljubljena u njega? Nije trebalo da se ona zaljubi u njega. Trebalo je da mu
dozvoli da je zavede i odvede u krevet, i da bude dovoljno razumna da stvari
između njih ostanu neobavezne. Trebalo je da bude pažljiva i praktična i dovoljno
mudra da spreči njega da se zaljubi u nju.
On je sve to unapred smislio i ona mu je sad pokvarila plan. Dao je sebi
određena jasna obećanja nakon što je propala njegova veridba. Prvo je bilo da više
nikad sebi ne dozvoli da se nađe u takvoj situaciji - u situaciji u kojoj je toliko
ranjiv na nečije hirove i želje. I to do te mere da na kraju potpuno zaboravi na
sebe.
Njegov život nije uopšte izgledao kao što je on nekad zamišljao da će biti.
Žene - njegova majka i Lili - promenile su putanju njegovog života. Ali, tako mu
svega, njemu se sad dopada njegov život.
„Žene.” Zbunjen i zgranut, zavalio se u stolicu iza svog radnog stola. „Ne
postoji način da ih shvatiš.”

„Muškarci. Oni žele da sve bude kako oni hoće.”

Dejna je podigla čašu ka Melori. „Tako je, sestro slatka.”
Nekoliko sati nakon što je izjurila iz Flinove kancelarije, Melori je utapala
svoj ranjeni ponos u finom belom vinu, u ženskom društvu i salonskom tretmanu
u udobnosti sopstvenog doma.
Imali su mnogo toga o čemu je trebalo da diskutuju, ali ona nije mogla da
razmišlja o slikama, ključevima i sudbini dok ne izbaci sve iz sebe.
„Nije me briga što je tvoj brat. I dalje je muškarac.”
„On to jeste.” Dejna je tugaljivo gledala u svoju čašu vina. „Žao mi je što to
moram da kažem, ali jeste. Uzmi malo čipsa.”
„Hoću.” Sa kosom zavezanom u rep i licem premazanim maskom od zelene
gline, Melori je pijuckala vino i grickala čips. Proučavala je foliju koju je Zoi
slagala po Dejninoj kosi. „Možda bi i ja trebalo da izvučem pramenove.”
„Tebi pramenovi nisu potrebni”, rekla je Zoi i ofarbala još jedan pramen
Dejnine kose. „Tebi je potrebno oblikovanje.”
„Oblikovanje uključuje makaze.”
131
 „Nećeš ni znati da sam ti skratila kosu, osim što će izgledati bolje, a bolje ćeš
se i osećati.”
„Pusti me prvo da popijem još malo vina. A moći ću i da vidim kako izgleda
kad završiš sa rezanjem Dejnine kose.”
„Nemoj da spominješ rezanje u istoj rečenici sa mojom kosom”, upozorila ju
je Dejna. „Hoćeš li da nam kažeš oko čega ste se ti i Flin posvađali?”
Melori je frknula. „On samo želi seks. Tipično.”
„Svinja”, rekla je Dejna i zavukla ruku u činiju sa čipsom. „Zaista mi
nedostaje seks.”
„I meni.” Zoi je stavila još jednu foliju. „Ne samo seks, već i ono što njemu
prethodi i što sledi nakon njega. Uzbuđenje i nervoza i iščekivanje pre samog
događaja. Zatim pokreti, koža i otkrivanje tokom seksa, kao i ispunjenje i osećaj
lebdenja nakon svega. To mi mnogo nedostaje.”
„Meni je potrebno još pića.” Melori je pružila ruku da dohvati flašu. „Nisam
imala seks četiri meseca.”
„Pobedila sam te.” Dejna je podigla ruku. „Sedam i po meseci.”
„Droce”, rekla je Zoi smejući se. „Probajte da budete bez seksa godinu i po
dana.”
„Jao.” Dejna je uzela flašu, sipala sebi punu čašu, a onda dosula i Zoi. „Ne,
hvala ti puno, ali zaista ne bih da pokušavam da izdržim godinu i po dana
celibata.”
„Nije toliko loše ako uspeš sebe da uposliš. Ti si sad mirna neko vreme.” Zoi
je potapšala Dejnu po ramenu. „Samo se opusti dok skinem masku s Melorinog
lica.”
„Šta god da mi radiš, samo se postaraj da izgledam predivno. Hoću da Flin
pati idući put kad me bude video.”
„To je zagarantovano.”
„Zaista si divna što sve ovo radiš.”
„Ja to volim. I odlična je vežba.”
„Nemoj da govoriš vežba dok mi je glava u foliji”, požalila se Dejna i ponovo
strpala u usta punu ruku čipsa.
„Biće sjajno”, uveravala ju je Zoi. „Želim da imam salon u kome žena može
da dobije potpunu negu, i moram da budem sigurna da mogu da se nosim sa
svim tretmanima koje želim da im ponudim. Danas sam gledala jedan predivan
objekat.” Lice joj je bilo zamišljeno dok je čistila i tapkala Melorino lice. „Previše
je velik za ono što je meni potrebno, ali je prosto sjajan. Ima dva sprata, i ogroman
prostor na tavanu. Nalazi se tačno na ivici poslovnog i stambenog dela grada, u
Ouklivs ulici. Ima najlepši natkriven trem, čak i baštu iza zgrade gde mogu da se
postave stolovi i klupe. Ima veoma visoke plafone i drvene parkete na kojima bi
valjalo malo poraditi. Na prvom spratu kao da se sve sobe ulivaju jedna u drugu.

132
Zaista predivan, veliki prostor, koji nekako i dalje ostavlja utisak intimne
atmosfere.”
„Nisam znala da gledaš kuće”, rekla je Melori.
„Samo gledam. Ovo je prvi prostor koji mi je upao u oči, znaš?”
„Da, znam. Ali ako je previše veliki, a zaista ti se dopada, možda možeš da
nađeš nekog da uzme deo prostora za drugi posao, pa da podelite troškove.”
Kada je skinula masku, Zoi je počela da maže hidrantnu kremu na Melorino
lice. „Razmišljala sam već o tome. Zapravo, imam jednu ludu ideju. Nemojte da
mi govorite da je luda dok ne završim. Svaka od nas je rekla da bi zaista želela da
otvori nešto svoje.”
„Oh, ali...”
„Ne, dok ne završim”, Zoi je presekla Melori, nastavljajući da joj utapkava u
kožu kremu za predeo oko očiju. „Donji deo, prizemlje, ima dva prelepa prozora
sa lukom. To bi bio savršen izlog. Postoji središnja dvorana, a sa svake strane se
nalaze te lepe sobe. Ako bi neko bio zainteresovan da otvori galeriju sa stilom, za
umetničke predmete i lokalne rukotvorine, ta osoba ne bi mogla da nađe bolji
prostor za to. U isto vreme, sa druge strane te središnje dvorane, postoji nekoliko
prelepih malih salona, koji bi činili sjajnu knjižaru, zajedno sa prostorijom za
moderni mali bistro ili čajdžinicu.”
„Nisam čula ništa vezano sa salon u tvojoj priči”, istakla je Dejna, ali ju je
ipak pažljivo slušala.
„Na spratu. Kad neko uđe unutra da sredi frizuru ili nokte, ili da uživa u bilo
kom mom divnom tretmanu i usluzi, moraće da prođe pored galerije i knjižare kad
bude ulazio ili izlazio iz salona. Savršen trenutak da se izabere neki ljupki poklon
za neku letku, ili da se pokupi knjiga za čitanje dok se čeka na uvijanje lokni.
Može čak i da se popije čaša finog vina ili šoljica čaja pre nego što se krene kući.
Sve je tu, na jednom fantastičnom mestu.”
„Stvarno si razmišljala o tome”, promrmljala je Melori.
„Nego šta. Čak sam smislila i ime. Uživancija. Ljudi moraju da priušte sebi
neki užitak s vremena na vreme. Mogle bismo da im ponudimo neke pakete i
zajedničke promocije. Znam da to nije mala stvar, posebno jer se nas tri ne
poznajemo dugo. Ali ja mislim da bi nam to uspelo. Mislim da bi bilo sjajno.
Samo pogledajte tu zgradu pre nego što odbijete moju ideju.”
„Ja bih volela da je vidim”, rekla je Dejna. „Očajna sam na poslu. A u čemu
je poenta života ako si očajan?”
Melori skoro da je mogla da oseti energiju i entuzijazam prema ideji koju je
Zoi odašiljala u talasima oko sebe. Mogla je da istakne sigurno desetak
racionalnih komentara da bi im dokazala kako to i nije neka sjajna ideja, već pre
haotična. Nije imala srca to da uradi, ali je osećala obavezu da im se pažljivo
obrati. „Ne želim da vam krešem krila, ali sam prilično sigurna da će me pozvati

133
da se vratim na posao u galeriju. Zapravo, moj stari šef me je zvao danas popodne
i pitao da li bih htela da svratim sutra da popričam s njim.”
„Oh. Pa to je sjajno.” Zoi je stala iza Melorine stolice i gurnula prste u
Melorinu kosu, pokušavajući da proceni težinu i kvalitet dlake. „Znam da si volela
tamo da radiš.”
„To mi je bio drugi dom.” Melori je podigla ruku i prekrila Zoinu šaku. „Žao
mi je. To je stvarno zvučalo kao dobra ideja. Čak i zabavna ideja, ali...”
„Ne brini o tome.”
„Hej.” Dejna je mahnula rukom. „Sećate se mene? Ja sam i dalje
zainteresovana. Mogu sutra da odem da pogledam to mesto. Možda možemo da
uspemo i samo nas dve?”
„Sjajno. Mel, hajde da ti nakvasimo kosu.”
Osećala je preveliku krivicu da bi se pobunila protiv toga, i kad joj je kosa
bila vlažna, sela je i stoički trpela dok ju je Zoi šišala.
„Bolje da vam kažem obema zbog čega sam jutros i otišla do novinske
redakcije da vidim Flina, s kojim više ne razgovaram.”
Zoi je nastavila da joj šiša kosu, dok im je ona pričala o slici u galeriji i njenom
uverenju da ju je naslikao isti umetnik.
„Nikad nećete pogoditi ko ju je kupio”, nastavila je. „Džordan Houk.”
„Džordan Houk?”, Dejna je cijuknula. „Dođavola, sad mi se jede i čokolada.
Sigurno imaš neku čokoladu u kući.”
„Imam tajni štek za hitne slučajeve. Donja fioka u frižideru. U čemu je
problem?”
„Bili smo kao u šemi pre milion godina. Dođavola, dođavola, dođavola”,
ponavljala je Dejna kad je otvorila fioku i u njoj našla dve godiva čokolade.
„Tvoja čokolada za hitne slučajeve je godiva?”
„Zašto ne jesti najbolje kad se osećaš najgore?”
„Odlična poenta.”
„Ti si bila u vezi sa Džordanom Houkom?” pitala je Zoi. „U romantičnoj
vezi?”
„Bilo je to pre mnogo godina, dok sam još uvek bila mlada i glupa.” Dejna
je odmotala jednu čokoladu i odgrizla veliki komad. „Imali smo loš raskid, a on
je odmah otišao. Kraj priče. Kopile, baraba, seronja.” Zagrizla je ponovo
čokoladu. „U redu, sad sam završila.”
„Žao mi je, Dejna. Da sam znala... pa, ne znam šta bih učinila. Ja moram da
vidim tu sliku.”
„Nije ni bitno. Prebolela sam ga. Potpuno sam ga prebolela.” Ali je ponovo
podigla čokoladu sa stola i uzela još jedan griz.

134
 „Moram još nešto da kažem, i možda ćeš poželeti nakon toga da načneš i
drugu čokoladu za hitne slučajeve. Meni je sve ovo previše povezano da bi bila
slučajnost. Ne mogu racionalno to da objasnim. Nas tri - i Flin, tvoj brat. A sada
i dva Flinova najbolja prijatelja. A jedan od tih prijatelja je tvoj bivši ljubavnik
To je veoma uzak krug ljudi.” Dejna je zurila u nju. „Samo da svima jasno stavim
do znanja da mi se ovo ni najmanje ne dopada. Imaš li u kući još jednu flašu vina?”
„Imam. Na polici iznad frižidera.”
„Ili ću otići kući peške ili ću pozvati Flina da dođe po mene. Ali planiram da
se pošteno napijem dok ne dođe vreme da krenem kući.”
„Ja ću te voziti kući”, ponudila se Zoi. „Slobodno se napij do mile volje, sve
dok si spremna za polazak u deset sati uveče.”

„Kosa ti izgleda fenomenalno.” Lelujajući se pomalo zbog pokušaja da drži

korak s Dejnom u ispijanju vina, Melori je mahala rukama ka Dejninoj novoj
frizuri.
Suptilni plavi pramenovi su istakli Dejnin tamniji ten i smeđe oči. I kao
rezultat onoga što je Zoi uradila svojim čarobnim prstima, njena dugačka ravna
kosa je sad izgledala zaglađenije i sjajnije.
„Moraću da te držim za reč. Ja sam trenutno prilično slepa.”
„I moja frizura izgleda fenomenalno. Zoi, ti si genije.”
„Da, jesam.” Opijena uspehom, Zoi je klimala glavom posmatrajući ih obe.
„Koristi onu noćnu kremu koju sam ti dala narednih nekoliko dana”, obratila se
Melori. „Javi mi šta misliš o njoj. Pođimo, Dejna, hajde da vidimo da li možemo
da te smestimo nekako u automobil.”
„Važi. Stvarno vas volim, devojke.” Sa pijanim, sentimentalnim osmehom na
licu, Dejna ih je obe zagrlila. „Ne mogu da zamislim nikoga drugog s kim bih
volela da se nađem u ovako velikom haosu. A kad sve ovo bude gotovo, trebalo
bi da organizujemo večeri pijanstva i frizure jednom mesečno. Neka to bude naš
čitalački klub.”
„Odlična ideja. Laku noć, Mel.”
„Da li ti je potrebna pomoć oko nje?”
„Ne.” Zoi je rukom zagrlila Dejnu oko struka da joj bude potpora. „Držim je.
Snažnija sam nego što izgledam. Javiću ti se sutra.”
„I ja! Da li sam ti već rekla da je Džordan Houk kreten?”
„Možda samo petsto puta.” Zoi je navodila Dejnu ka svom automobilu.
„Možeš to opet da mi kažeš dok te budem vozila kući.”
Melori je zatvorila vrata, pažljivo ih zaključala, a onda lelujavim korakom
ušla u dnevnu sobu. Nemoćna da se tome odupre, stala je ispred ogledala i
eksperimentisala sa svojom novom frizurom, prebacujući kosu i kriveći glavu na
različite strane.

135
 Nije mogla tačno da kaže šta je to Zoi uradila s njenom kosom, ali šta god da
jeste, bilo je kako treba. Možda bi joj se isplatilo, mislila se, kad bi povremeno
zaćutala za promenu umesto da objašnjava frizerki svaki korak kad god ide da se
šiša.
Možda bi trebalo da se oseća krivom i da se napije vina svaki put kad krene u
salon.
Mogla bi čak to da isproba i u drugim segmentima svog života. Kod zubara,
kad naručuje u restoranu, s muškarcima. Ne, ne s muškarcima. Namrštila se sama
sebi u ogledalu. Ako ne navodiš muškarce šta bi trebalo da rade, završiš tako što
oni navode tebe.
Osim toga, nije ni htela da razmišlja o muškarcima. Muškarci joj nisu potrebni
u životu. Trenutno ih čak ni ne voli.
Ujutru će provesti sat vremena pokušavajući da razluči zagonetku i pronađe
ključ. Onda će da se obuče, veoma pažljivo i veoma profesionalno. Odelo,
odlučila je. Golubije sivo sa belom postavom. Ne, ne, crveno. Tako je, crveno
odelo. Moćno i profesionalno.
Otrčala je do ormara i pogledom preletela preko svoje odeće, koja je bila
uredno složena po funkcionalnosti i boji. Držeći crveno odelo u ruci, otplesala je
nazad do ogledala, i stavila ga ispred sebe.
„Džejmse”, započela je, pokušavajući da namesti sažaljiv, ali istovremeno i
rezervisan izraz lica. „Žao mi je što čujem da galerija propada bez mene. Da se
vratim nazad? Pa, ne znam da li je to moguće. Imam već nekoliko drugih ponuda.
Oh, molim te, molim, nemoj da me preklinješ. To je ponižavajuće.”
Zamahnula je kosom. „Da, ja znam da je Pamela pravi đavo. Svi mi to znamo.
Pa, pretpostavljam, ako toliko loše stoje stvari, moraću nekako da ti pomognem.
Hajde, molim te, nemoj da plačeš. Sve će biti u redu. Sve će ponovo biti savršeno.
Kao što je uvek i trebalo da bude.”
Nasmejala se i, zadovoljna što će sve u njenom svetu ponovo biti u savršenom
redu, okrenula se da se spremi za krevet. Skinula se i održala sebi malo predavanje
kako bi trebalo uvek da sklanja odeću za sobom umesto što je ostavlja razbacanu
po sobi. Kad je začula kucanje na ulaznim vratima, na sebi je imala samo belu
svilenu spavaćicu. Pretpostavljajući da je to jedna od njenih prijateljica koja je
nešto zaboravila, otključala je i otvorila vrata.
I trepnula kad je pred sobom ugledala namrgođenog Flina.
„Želim da razgovaram s tobom.”
„Možda ja ne želim da razgovaram s tobom”, odgovorila mu je, pokušavajući
da naglasi svaku reč, da se ne bi čulo da je popila.
„Moramo ovo da rešimo ako imamo nameru da...” Dobro ju je osmotrio od
glave do pete, njenu prelepu zamršenu kosu, lice koje je sijalo, obline na njenom
vitkom telu ispod bele svile koja se pripijala uz njeno telo. I pomalo prazan i
staklast pogled u njenim očima.
136
 „Šta? Ti si pijana?”
„Samo sam delimično pijana, što je isključivo moja stvar i moje pravo. Tvoja
sestra je potpuno pijana, ali nemaš nikakvog razloga za brigu jer je Zoi, koja nije
nimalo pijana, vozi kući.”
„Potrebno je bezbroj piva ili čitava flaša vina da se Dejna potpuno napije.”
„Ja bih se složila s tobom, u ovom slučaju u pitanju je bilo vino. A sad kad
smo to utvrdili, podsetiću te da sam samo delimično pijana. Uđi unutra i iskoristi
me.”
Ispustio je nešto nalik na smeh i zaključio da je najbolje mesto za njegove
ruke - dobro, možda ne najbolje, ali najmudrije - duboko u njegovim džepovima.
„To je predivan poziv, dušo, ali...”
Rešila je njegov problem tako što ga je čvrsto zgrabila za košulju i privukla
ka sebi. „Uđi unutra”, ponovila je, a onda spustila usne na njegove.

137
 Jedanaesto poglavlje

Flin se iznenada obreo pribijen uz vrata, saplićući se o sopstvena stopala dok

su se vrata za njim zalupila sa treskom. Kada se bacila na njegov vrat svojim
usnama i zubima, imao je osećaj da je sva krv iščilela iz njegovog lica.
„Hej, stani malo, Mel.”
„Ne želim da čekam.” Ruke su joj bile zauzete kao i usne. Da li je ona malopre
zaista pomislila da više ne voli muškarce? Ovog svakako voli. I to ga toliko voli
da želi da ga proguta celog, što brže i što pohlepnije.
„Zbog čega ljudi uvek govore da mora nešto da se čeka? Ja želim da ti...”
Uhvatila je zubima resu njegovog uveta, a onda mu je u uvo prošaputala
zanimljivu naredbu.
„Oh, bože.”
Nije bio potpuno siguran da li se tim rečima zahvalio bogu na uslišenim
željama ili je preklinjao za pomoć. Ali je bio siguran da je njegova sopstvena
samokontrola prilično ograničena, i da se on brzo približava toj granici.
„U redu, dobro, hajde da se smirimo samo na trenutak, Melori.” Pripila je telo
uz njega, a kad su njeni željni prsti krenuli da klize naniže, i još niže, osetio je
kako mu se oči prevrću u duplji. „Hej, sačekaj.”
„I čekam.” Nakrivila je glavu i šeretski i nevaljalo mu se nasmešila.
„Ha-ha. Da, baš čekaš.” Šakama ju je uhvatio oko ručnih zglobova i uz
poprilično samosažaljenja, podigao je njene zaposlene ruke sebi na ramena.
Pokušavao je da povrati dah, a bio je i tvrd poput kamena. „Mi sad imamo
izbor. Ili ćeš ti ujutru da me mrziš, ili ću ja da mrzim samog sebe.” Njene oči su
zasijale dok ga je gledala, a usne su joj se iskrivile u smešak poput mačke, od kog
mu je grlo istog trenutka postalo potpuno suvo. „Gospode, koliko si lepa kad si
pripita. Trebalo bi sad da odeš da legneš.”
„U redu.” Opet se pripila uz njega i sugestivno promešala kukovima.
„Hajdemo.”
Čvorovi požude su se stvarali i grčili mu se u stomaku. „A ja ću sad da se
povučem od prelepe pijane žene.”
„Važi.” Pridigla se na vrhove prstiju i ponovo prešla usnama preko njegovih,
osećajući kako mu srce očajnički lupa. „Nikad nećeš stići do vrata. Ja znam šta
radim i znam šta želim. Da li te to plaši?”

138
 „Poprilično, da. Dušo, došao sam ovde da razgovaram s tobom, o nečemu
čega sad nikako ne mogu da se setim. Zašto nam ne bih skuvao kafu, pa ćemo...”
„Izgleda da ću morati sve sama da uradim.” Jednim glatkim pokretom skinula
je spavaćicu preko svoje glave i bacila je u stranu.
„Oh, Isuse Hriste.”
Telo joj je bilo ružičasto i belo - prekrasno - a taj elegantni oblak njene kose
se spuštao i dodirivao joj grudi. Njene oči, duboko plave i iznenada pune nekakve
spoznaje, fiksirale su njegov pogled dok mu se približavala.
Obavila je ruke oko njegovog vrata i mamila ga svojim vrelim, svilenkastim
usnama. „Nemoj da se plašiš”, prošaputala je. „Lepo ću se pobrinuti za tebe.”
„Mogu da se kladim u to.” I odjednom, nekako, njegove ruke su se izgubile u
seksi masi njene kose. Njegovo telo se pretvorilo u lavirint bola i želje, i to je bio
razlog zbog kog nije mogao da pronađe izlaz iz ove situacije. „Melori, ja nisam
heroj.”
„A kome je uopšte potreban heroj?” Nasmejala se i gricnula ga za bradu.
„Hajde da budemo nevaljali, Fline. Hajde da budemo mnogo nevaljali.”
„Kad to tako kažeš.” Zavrteo ju je u naručju i promenio im položaj, tako da
je sad ona bila zarobljena između vrata i njegovog tela. „Nadam se i molim bogu
da ćeš se sutra sećati čija je ovo bila ideja, i da sam ja pokušavao da...”
„Umukni i uzmi me.”
Ako će već zbog ovoga završiti u paklu, nameravao je da se pobrine da bude
vredno toga. Stavio joj je ruke na kukove i podigao je na vrhove prstiju, dok je
krajičkom oka video njen trijumfalni osmeh pre nego što joj je zarobio usne u
strastvenom poljupcu.
Bilo je to kao da u rukama drži fitilj koji lagano gori i iz kog sevaju varnice,
prelepa žena koja poznaje sopstvenu moć. Koja ga testira. Njena koža je već bila
vrela i rumena, i dok je rukama prelazio preko njenog tela, tihi zvuci koje je
ispuštala iz grla nisu bili jecaji, bile su to molbe. Već uveliko očajan, uronio je
svoje lice u njenu kosu i stavio ruku između njenih butina.
Eksplodirala je. Jauknula je iz dubine grla i zarila mu nokte u leđa, pridižući
kukove. U sledećem trenutku je vukla njegovu košulju preko glave, prelazeći
zubima preko njegovog ramena dok su njene hitre ruke već bile na dugmićima
njegovih farmerki.
„U krevet.” Mada je imao divlje, erotske maštarije kako je uzima tu, uz vrata,
znao je da bi se njegovo zadovoljstvo tako prebrzo okončalo. Umesto toga je
kružio oko nje, skidajući sa sebe patike koje su odletele i sudarile se sa zidom
njene sobe.
Njoj nije bilo bitno gde su. Samo je želela da što duže oseća ovaj divlji nalet
moći, da ovaj predivni pulsirajući bol nastavi da dominira njenim telom. Vrtela se
u nekom ludom svetu savršenih senzacija, i svaki dodir, svaki ukus je samo
doprinosio tom osećanju.
139
 Želela je da oseti kako njegovi mišići podrhtavaju, da oseti kako mu vrelina
izbija iz pora. I da zna, duboko u sebi, da je ona svemu tome uzrok.
Pali su na krevet, bez daha i poluludi, i okretali se u erotskoj lopti zamršenih
udova preko njenih lepih pastelnih prekrivača.
Nasmejala se glasno kad joj je zgrabio ruke i podigao ih visoko iznad njene
glave.
„Moramo malo da usporimo”, jedva je prozborio.
Izvila se ka njemu. „Zbog čega?”
„Zato što želim da ti radim neke stvari, a to zahteva vreme.”
Jezikom je prešla preko svoje gornje usne. „Odakle bi želeo da počneš?”
Stomak mu se zgrčio toliko snažno da ga je zabolelo. Spustio je glavu i
započeo s njenim usnama. Bile su nabrekle i meke, vrele i vlažne. Drogirao se
njihovim ukusom sve dok oboje nisu počeli da podrhtavaju. Prešao je jezikom
preko udubljenja na njenom vratu gde je osećao kako joj snažno bije puls. Onda
je nastavio polako da se spušta, sve dok nije okusio njene nežne, mirisne grudi. A
kad je uhvatio njenu bradavicu između zuba i polako povukao, počela je da
uzdiše.
Predala se potpuno zadovoljstvu, čistom blaženstvu njegovog istraživanja i
uživanja u njoj. Njeno telo je bilo potpuno otvoreno za njega, za njegove usne
koje su je pohotno upijale, za njegove ruke koje su je istraživale. Kada ju je
podigao u neslućene visine strasti, poletela je slobodno, jašući na tom vrelom
vazduhu i padajući ponovo dole da bi ga privukla bliže sebi.
Mogla je delimično da ga vidi zahvaljujući svetlu koje se probijalo iz hodnika,
i srce joj je poskočilo od sreće kad mu je ugledala lice dok ju je posmatrao. Ljubav
i oduševljenje su je preplavile. To je bio odgovor, odgovor na barem jedno od
pitanja. On jeste bio za nju. Pridigla se malo i obavila oko njega sa nekakvom
detinjom radošću.
Njihove usne su se ponovo srele u dubokom, snažnom poljupcu od kog je
njegovo srce počelo jako da bije u grudima.
Mirisala je na nešto tajnovito, na zavodljivost. Njeni brzi i kratki uzdasi su ga
sekli poput tankih, srebrnih noževa. Želeo je da se zakopa duboko u njoj i tako
ostane do kraja sveta. A kad je počela rukama da prelazi preko njegovog tela,
ispuštajući tihe i zadovoljne uzdahe iz dubine grla, zapitao se da li je kraj sveta
već nastupio.
Noktima je zagrebala njegov stomak, od čega je zadrhtao poput mladog
pastuva. „Želim te. Želim da te osetim duboko u sebi. Reci mi da i ti mene želiš.”
„Želim te. Naravno da te želim.” Spustio je još jednom svoje usne na njene.
„Melori. Želim te od prvog minuta kad sam te ugledao.”
Njene usne su se izvile u osmeh. „Znam.” Izvila je kukove ka njemu. „Sada.”

140
 Spremio se, a onda se trunka zdravog razuma probila kroz njegovo ludilo.
„Oh. Gospode. Kondom. Novčanik. Pantalone. Gde su mi pantalone?”
„U redu je.” Prevrnula se preko njega, usput ga gricnuvši za rame i otvorila
fioku na noćnom stočiću pored kreveta. „Kondom. Fioka. Noćni stočić.”
„Da li sam ti rekao koliko volim praktične, uvek spremne žene?”
„Zbog čega mi ne dozvoliš da ti pomognem oko ovoga?”
Nije žurila, pa je on morao da gužva posteljinu ne bi li sačuvao mrvicu
dostojanstva umesto da odleti odmah u visine.
Ova žena je imala opasno bezobrazne ruke, pomislio je, trudeći se da ne
uzdiše. Prelepe, opasno bezobrazne ruke.
Pridigla se ispred njega, sklanjajući kosu s lica. I nasmešila mu se. „Sada”,
rekla je. Reagovao je brzo, prebacujući je na leđa i svojim telom prekrio njeno.
„Sada”, ponovio je i zabio se duboko u nju.
Posmatrao ju je dok je šok prelazio njenim licem, osećajući kako talasi
vibriraju i kroz njega. Tu su nastavili da podrhtavaju, pokušavajući da se umire.
A onda, netremice ga gledajući tim svojim očima, počela je da se pomera ispod
njega. Podizala se i spuštala, toliko glatko, toliko fluidno, da je imao osećaj da
klizi kroz svilu. Njeno ime mu je odzvanjalo u glavi poput pesme ili molitve.
Pokušavao je da se suzdrži slušajući taj eho, boreći se da održi makar delić
samokontrole dok se njena kontrola rušila pod njim.
Ona se raspala. Oh, gospode, to je bio najsavršeniji osećaj na svetu. Potpuno
se izgubila, a onda je pokušavala da se sastavi. Um joj je odlutao. I uz poslednji
glasan uzdah, predala se vrhuncu.
Držeći ga čvrsto uz sebe, povela je i njega sa sobom.

On nije želeo da misli. Razmišljanje pod trenutnim okolnostima nikako ne

može biti produktivno. Bilo bi mnogo bolje za sve uključene kad bi mu um i dalje
ostao sasvim prazan, i kad bi samo nastavio da uživa u fantastičnom osećanju
mekane, seksi žene pod njim. Ako ne bude razmišljao, možda će uspeti da je
zadrži tu dovoljno dugo da bi mogao ponovo da vodi ljubav s njom. Onda bi
nastupio još jedan period nerazmišljanja.
Ko zna koliko dugo bi mogao da se pridržava tog obrasca? Možda zauvek.
Kada se pomerila ispod njega, lenjo se protežući, to mu se učinilo kao odlična
ideja.
„Želim da popijem malo vode.” Prešla je rukom preko njegovih leđa. „Da li
si ti žedan?”
„Ne, ako to znači da ću u narednih pet ili deset godina morati da se pomerim
odavde.”
Lagano ga je udarila po zadnjici. Ja sam žedna. To znači da moraš da se
pomeriš.”

141
 „U redu.” Ali je još malo grickao njenu kosu. „Ja ću ti doneti vodu.”
„Nema potrebe.” Blago ga je odgurnula i izmigoljila se ispod njega. „Ja ću.”
Zastala je pored ormara dok je izlazila iz sobe, i krajičkom oka je ugledao
nešto svilenkasto i tanano kako leluja oko njenog prekrasnog tela pre nego što je
nestala kroz vrata.
„Možda sanjam. Možda je ovo jedna od onih veoma realnih fantazija, i ja u
stvari ležim u mom krevetu, a Mo hrče pored mene na podu.”
A možda i ne.
Pridigao se u sedeći položaj i rukama protrljao lice. I nažalost, počeo da
razmišlja. Došao je ovde kod nje jer je bio uznemiren, besan, i generalno zbunjen
scenom koja se odvila među njima tog jutra u njegovoj kancelariji.
A sad je ležao u njenom krevetu, nag, i upravo su imali neverovatan seks. Dok
je ona bila pijana. Pa, dobro, možda ne baš pijana, ali svakako pripita.
Trebalo je samo da ode. Trebalo je da pronađe u sebi moralnu snagu da se
udalji od gole, željne žene kad su inhibicije te nage, željne žene potpuno umanjene
dejstvom alkohola.
A šta je on, svetac?
Kada se vratila nazad u sobu noseći na sebi samo kratki, crveni ogrtač, gledao
ju je mrko.
„Ja sam ljudsko biće. Ja sam muškarac.”
„Da. Mislim da smo to utvrdili, bez imalo sumnje.” Sela je na ivicu kreveta,
nudeći mu čašu koju je donela sa sobom.
„Bila si gola.” Uzeo je čašu i otpio gutljaj vode. „Bacila si se na mene.”
Klimala je potvrdno glavom. „A poenta tvoje priče je...?”
„Ako budeš zažalila zbog ovoga...”
„Zbog čega bih zažalila?” Uzela je čašu iz njegove ruke i popila poslednji
gutljaj koji je ostavio. „Uradila sam ono što sam želela. Jesam pila, Fline, ali sam
znala šta radim.”
„U tom slučaju, u redu. Dobro je. Samo, nakon svega što si mi jutros rekla...”
„Da sam zaljubljena u tebe?” Spustila je čašu na podmetač koji joj je stajao
na noćnom stočiću. „Ja i jesam zaljubljena u tebe.”
Preplavila su ga osećanja, previše uzavrela i brza, da bi mogao lako da ih
dešifruje. Ali sva ta osećanja su bila umotana u čist strah.
„Melori.” Kada je samo mirno i strpljivo nastavila da ga proučava, osetio je
kako mu se taj strah penje u grlo. „Vidi, ja ne želim da te povredim.”
„Onda nemoj.” Utešno mu je stegnula ruku. „Zapravo, trebalo bi da budeš
mnogo zabrinutiji nego ja.”
„Stvarno?”

142
 „Da, tako je. Ja tebe volim, što znači, prirodno, da želim da i ti voliš mene, da
mi uzvratiš ljubav. Ja ne dobijem baš uvek ono što želim, ali obično pronađem
način da bude po mome. Skoro uvek, da budem precizna. Dakle, meni se čini da
ćeš na kraju i ti biti zaljubljen u mene. Pošto te sama ta ideja toliko plaši, trebalo
bi da budeš mnogo zabrinutiji od mene.”
Rukom je prelazila preko njegovih grudi. „Zaista si u odličnoj formi za nekog
ko radi sedeći posao.”
Zgrabio ju je za ruku pre nego što je pošla još niže. „Hajde da ostanemo
fokusirani. Čitava ta priča o ljubavi prosto nije na spisku mojih želja.”
„Imao si loše iskustvo." Nagnula se ka njemu i ovlaš ga poljubila. „Logično
je da tako nešto ostavi trag na tebi. Srećom po tebe, ja umem da budem izuzetno
strpljiva. I nežna”, dodala je kad se pomerila, a onda ga zajahala. „I veoma, veoma
odlučna.”
„Oh, čoveče. Melori...”
„Zbog čega se ne bi zavalio nazad na jastuke i uživao malo u tome što te neko
zavodi?”
Uzbuđen, usplahiren i zahvalan, dozvolio joj je da ga gurne na jastuke. „Teško
da mogu s tim da se ne složim."
„Uostalom, to bi ionako bilo potpuno gubljenje vremena.” Odvezala je svoj
ogrtač i pustila ga da joj sklizne niz ramena. Rukama je prelazila preko njegovih
grudi, a onda je uhvatila njegovo lice između svojih dlanova i ljubila ga do
bezumlja. „Ja ću se udati za tebe”, promrmljala je. I nasmejala se glasno kad je
njegovo telo poskočilo od šoka. „Nemoj da brineš. Vremenom ćeš se navići na tu
ideju.”
I dalje se smejući, ugušila je njegove nerazumljive proteste svojim usnama.

Osećala se mnogo dobro. Ne samo zbog seksa, pomislila je Melori dok je

pevušila tuširajući se. Mada teško da i to nije doprinelo. Ona se uvek osećala
dobro, samouvereno, fokusirano, kad ima jasan i dobro definisan cilj.
Potraga za ključem je bila toliko nejasna i maglovita da ju je zbunjivala isto
onoliko koliko ju je i punila energijom. Ali ubeđivanje Flina da oni pripadaju
jedno drugom, to joj je bilo kristalno jasno. To je bio cilj na koji je mogla da se
baci svom snagom.
Nije imala nikakvu ideju zbog čega se zaljubila u njega, i to joj je upravo i
reklo da je to stvarno.
On svakako nije bio ni blizu njene ideje o savršenom muškarcu. Nije kuvao
predivna jela niti je pričao tečno francuski ili italijanski, niti je obožavao da
svoje slobodno vreme provodi u muzejima. Nije nosio odela skrojena po meri niti
je čitao poeziju.
Makar ona misli da on ne čita poeziju.

143
 Oduvek je planirala da se zaljubi u muškarca koji je imao neki od tih atributa.
I prirodno, po njenim planovima, pravi muškarac bi je zavodio, šarmirao, udvarao
joj se, a onda bi joj se zakleo na večnu ljubav u savršeno romantičnom trenutku.
Pre Flina, imala je osećaj da analizira i secira svaku vezu, da primećuje svaku
manu, dok na kraju ne bi otkrila tuce rupa u materijalu od kog je taj muškarac
sačinjen.
Ali, na kraju, to i nije bilo bitno, pošto nijedan od njih nije bio pravi muškarac
za nju.
Nije imala nikakvu želju da se brine o Flinovim manama. Samo je znala da je
njeno srce odlučilo, i to u trenutku kad je to najmanje očekivala. I to joj se
dopadalo.
Morala je da prizna da joj se takođe sviđa što njega to toliko plaši. To joj je
bilo intrigantno, a bilo je i izazovno promeniti strane po prvi put i juriti nekog.
Biti agresor, i šokirati povremeno svog muškarca iskrenošću.
Kada je on napokon uspeo da se iskobelja iz njenog kreveta, negde oko tri
sata ujutru, mogla je da oseti njegov strah i zbunjenost isto kao što je osećala i
njegovu želju da ostane s njom.
Neka mu se to malo krčka u glavi, odlučila je.
Zabavljala se time što je naručivala crvene ruže u lokalnoj cvećari, i dala im
adresu da mu ih dostave u njegovoj kancelariji. Skoro je izletela iz stana plešući
dok je čekala da dođe vreme za njen sastanak sa Džejmsom.
„Vidi, vidi, zar nismo veseli i drčni ovog jutra”, prokomentarisao je Tod kad
je ušla u galeriju.
„Zar nismo?” Podigla mu je lice rukom i glasno ga poljubila. „Da li je on već
stigao?”
„Gore je. Očekuje te. Šećerlemo, izgledaš fantastično. Da te čovek pojede.”
„Tako se i osećam.” Potapšala ga je po obrazu, a onda krenula uz stepenice.
Pokucala je na vrata kancelarije i ušla unutra. „Zdravo, Džejmse.”
„Melori.” Ustao je sa stolice i pružio joj obe ruke. „Hvala ti mnogo što si
došla.”
„Naravno.” Sela je u stolicu koju joj je ponudio. „Kako stoje stvari?”
Sa bolnim izrazom na licu, i on je seo. „Siguran sam da si već čula o nevolji
koju je Pamela imala sa gospođom K. To je bio jedan užasan nesporazum, koji je
galeriju, nažalost, koštao vrednog klijenta.”
Melori je davala sve od sebe da deluje zabrinuto, dok je u glavi skakala od
sreće. „Da, veoma mi je žao što su stvari...” Nemoj da kažeš da su otišle nizbrdo
u prokletu propast, naredila je sebi, i nastavila dalje sa rečenicom bez
zastajkivanja. „...bile tako teške tokom ove tranzicije.”
„Da. Teške. Pamela poseduje veliki entuzijazam u pogledu galerije, ali se
plašim da i dalje ima mnogo toga da uči. Sad mi je jasno da sam joj prebrzo dao

144
previše autonomije.” Da bi sprečila sebe da pobednički podigne pesnice u vazduh,
Melori je smireno prekrstila ruke preko kolena. „Ona ima veoma jedinstvenu i
jasnu viziju.”
„Da. Da.” Igrao se svojim zlatnim nalivperom, a onda popravio kravatu.
„Mislim da njena snaga leži u nekim perifernijim poslovima pre negoli u
odnosima s klijentima i sa zaposlenima. Jasno mi je da se vas dve ne slažete.”
Samo budi hladnokrvna, podsećala je samu sebe. „I ja takođe imam veoma
jasnu viziju, koja se nažalost ne slaže sa njenom. Tako da, jeste, između nas
postoji veoma veliko neslaganje.”
„Pa...” Pročistio je grlo. „Možda sam dozvolio da Pamela utiče na mene u tom
pogledu. Iskreno sam osećao da je možda vreme da istražiš sve svoje talente,
da eksperimentišeš. Međutim, vidim sad da nisam razmišljao o tvojoj ljubavi i
lojalnosti prema galeriji, niti kako bi možda moglo da te povredi to što sam te tako
naglo izbacio iz gnezda.”
„Priznajem da jeste.” Ali je svoju izjavu začinila najslađim mogućim
osmehom. „Razmišljao sam mnogo o ovome tokom poslednjih nekoliko nedelja.
Mnogo bih voleo da se vratiš kod nas, Melori. Da ponovo preuzmeš sve svoje
menadžerske dužnosti. Uz povećanje plate od deset posto.”
„To je tako neočekivano.” Morala je da zamišlja da joj je zadnjica zalepljena
za stolicu da ne bi skočila da odigra pobednički ples. „I polaskana sam. Ali...
mogu li biti iskrena?”
„Naravno.”
„To neslaganje o kom smo pričali će i dalje da bude prisutno. Moram da
priznam da poslednjih meseci ovde nisam bila srećna. To... što si me izbacio iz
gnezda”, rekla je, „bilo je bolno i uplašilo me je. Ali kad sam bila slobodna, imala
sam priliku da se osvrnem i shvatila sam da je samo gnezdo postalo... pa recimo,
pomalo prepuno ljudi.”
„Razumem te.” Podigao je ruke, a onda ih skupio ispod svoje brade. „Mogu
da ti obećam da Pamela neće narušavati tvoj autoritet, niti sva ostala pravila koja
su dugo ovde bila na snazi. Tvoja reč će biti poslednja - osim moje, naravno -
kada budemo nabavljali nove predmete, kada se predmeti razmeštaju po galeriji,
kao i kad su u pitanju umetnici koje izlažemo i sve ostalo. Isto kao i pre.”
To je bilo tačno ono što je želela. Čak i više, shvatila je kad je izračunala
kolika bi joj bila plata. Vratila bi se da radi ono što radi najbolje, uz tu popriličnu
finansijsku nagradu, i još bi imala tu ličnu satisfakciju, ma koliko ona bila
neprivlačna, da napokon natera Pamelu da izvuče svoj nos iz tog posla.
Pobedila bi, a da nije ispalila ni jedan jedini hitac.
„Hvala ti, Džejmse. Ne mogu da ti opišem koliko mi znači to što želiš da se
vratim, i to što imaš toliko poverenja u mene.”

145
 „Sjajno, predivno.” Ozareno ju je gledao. „Možeš odmah da počneš, već
danas ako ti to odgovara. Pravili bismo se kao da se poslednje dve nedelje nikada
nisu ni desile.”
Kao da se nikada nisu ni desile.
Njen stomak se snažno pobunio. A onda, iznenada, kao da je praktična i
pametna Melori zakoračila u stranu i slušala šokirano kako bezobzirno bezbrižna
Melori preuzima stvar u svoje ruke.
„Ali ja ne mogu da se vratim. Zauvek ću biti zahvalna na svemu što si me
naučio, na svim prilikama koje si mi pružio - poslednja od njih je ta što si me
izbacio odavde i primorao da napustim svoju zonu komfora. Spremam se da
započnem sopstveni posao.”
Oh, gospode bože, pomislila je. Započeću sopstveni posao.
„Neće to biti ništa ovako grandiozno kao što je galerija. Manje, možda...”
Umalo je rekla pristupačnije, ali se onda ugrizla za jezik. „Mnogo jednostavnije”,
nastavila je. „Fokusiraću se prvenstveno na lokalne umetnike i proizvođače
rukotvorina.”
„Melori, moraš biti svesna koliko vremena i energije nešto tako može da ti
oduzme. Štaviše, i finansijski rizik nije zanemarljiv.” Nije više bilo nikakve
sumnje, Džejms je ozbiljno paničio.
„Znam. Izgleda da mi više ne smeta toliko da rizikujem kao što mi je nekada
smetalo. Zapravo, uzbuđena sam zbog ideje što ću rizikovati. Ali hvala ti, hvala
ti mnogo na svemu što si učinio za mene. Sad zaista moram da krenem.”
Hitro je ustala sa stolice, plašeći se da ne promeni mišljenje. Pred njom je
stajala njena bezbednosna mreža, raširena, spremna da je dočeka. A ona je rešila
da skoči daleko van nje, do mesta gde ju je možda čekala u daljini veoma tvrda
zemlja.
„Melori, želim da malo razmisliš o svemu ovome.”
„Znaš li šta se desi kad svaki put gledaš pre nego što kreneš da skočiš?”
Pružila je ruku i dodirnula njegovu pre nego što je pojurila ka vratima. „Skoro se
nikad i ne odvažiš na taj skok.”

Nije više gubila vreme. Melori je iskopala adresu koju joj je Zoi poslala i
zaustavila se na dvostrukom kolskom prilazu odmah iza Dejninog automobila.
Dobra lokacija, primetila je, puštajući praktičnu Melori da ponovo zauzme
svoje mesto. Ovde će uvek biti pešačkog saobraćaja, a ima i dovoljno parking
mesta za ljude kojima će to biti potrebno.
Kuća je bila šarmantna. Delovala je domaćinski, pomislila je. A njih tri
zajedno bi je sigurno baš lepo namestile. Prefarbale bi trem, zasadile neke
puzavice. Zoi je sigurno već imala mnoštvo ideja o tome.

146
 Prilaz je morao ili da se popravi ili da se zameni. Upisala je to u notes koji je
ponela sa sobom. Žardinjere? Obavezno, zasađene sezonskim cvećem.
A zar ne bi ulaz prosto zablistao kad bi imali vitraž koji bi zamenio prozirno
staklo na ulaznim vratima? Nešto što bi bilo dizajnirano specijalno za njih. Imala
je neke kontakte koje je mogla da upotrebi za to.
I dalje pišući beleške, otvorila je ulazna vrata.
Foaje je zaista mogao da bude poput izloga za sva tri njihova biznisa. Da,
postojao je način da to lepo izgleda, da se mudro postave vitrine, ali da sve bude
i dalje prijateljski nastrojeno i opušteno dok reklamira njihovu robu i usluge.
Svetlost je bila dobra, podovi su bili pravo blago, samo će morati da ih osveže.
Zidovi... pa, sve probleme bi tu rešio sloj nove boje.
Lutala je okolo, oduševljena sobama. Zaista je delovalo kao da se ulivaju
jedna u drugu, pomislila je. Upravo kao što je Zoi i rekla.
Odličan način da se spoji više poslova.
Nakon što je zapisala još nekoliko beleški, vratila se do ulaznih vrata upravo
u trenutku kad su Dejna i Zoi silazile niz stepenice.
„U nekom trenutku, volela bih da u kupatilo stavim švedske tuševe i deo za
aroma-terapiju”, govorila je Zoi. „Ali za sad... ćao, Melori.”
„Ćao.” Melori je spustila svoj notes. „Ja sam za.”
„Znala sam!” Zoi je poletela niz stepenice i zagrlila je. „Prosto sam znala. Jesi
li videla sve? Da li si svuda prošla? Zar nije sjajno? Zar nije savršeno?”
„Da, da, i da. Nisam se još pela na sprat, ali ovde dole... oduševljena sam kako
izgleda”, rekla je.
Dejna je stajala pri dnu stepenica, stisnutih usana dok je razmišljala. „Zbog
čega si promenila mišljenje?”
„Ne znam. Barem ne mogu to da objasnim na neki razuman, logičan način.
Kad mi je Džejms malopre ponudio da mi vrati moj stari posao, uz povišicu plate,
pomislila sam prvo, hvala bogu, sve će se vratiti na normalu.”
Duboko je uzdahnula, grleći čvrsto svoj notes na grudima, a zatim se okrenula
u krug. „I onda, ne znam, čula sam sebe kako mu govorim da ne mogu nikako da
se vratim jer započinjem sopstveni posao. Izgleda da sam shvatila da ipak ne
želim da se sve vrati u normalu. Želim ovo da radim, i želim to da radim sa vas
dve. To je sve što znam.”
„Sve tri moramo biti sigurne. Zoi, reci joj ono što si meni rekla. O kući.”
„Pa, vlasnik je spreman da je iznajmi, ali traži nekoga kome će da je proda.
Činjenica je, finansijski je pametnije da je kupimo.”
„Da je kupimo?” Taj skok u nepoznato koji je bila spremna da izvede je
iznenada postao mnogo teži. „Koliko traži?”
Zoi je rekla cenu, a onda brzo nastavila da priča kad je videla da je Melori
prebledela. „Ali to je samo njegova početna cena. Plus, nešto sam računala, i
147
ako uporedim mesečnu ratu kredita uz trenutne kamatne stope tokom perioda od
trideset godina sa predloženom mesečnom kirijom za zakup, rata za kredit nije
mnogo veća. Osim toga, ovo je investicija. Zatim, imamo tu i oslobođenje od
poreza.”
„Nemoj da je pustiš da krene sa oslobođenjem od poreza”, upozorila ju je
Dejna. „Mozak će krenuti da ti curi kroz uši. Samo mi veruj na reč, ona je sve to
proučila.”
„Biće nam potreban advokat da napravi nacrt ugovora za legalno partnerstvo”,
nastavila je Zoi. „Onda ćemo sav naš novac da stavimo na gomilu. Imamo
dovoljno za kaparu, pogotovo kad uspemo pregovorima da spustimo cenu. A i
dalje će nam ostati dovoljno da izdržimo u prvo vreme. Možemo onda da dignemo
kredit na ovu kuću, i tako pokrijemo troškove renoviranja. Mi to možemo.”
„Verujem ti. Mislim da me zbog toga i boli stomak.” Melori je rukom
pritisnula svoj stomak, a onda pogledala u Dejnu. „Kupujemo?”
„Neka nam je bog u pomoći. Kupujemo”, složila se.
„Mislim da bismo trebale da se rukujemo ili tako nešto.” Zoi je ispružila ruku.
„Sačekaj, pre nego što to uradimo, trebalo bi nešto da vam kažem.” Melori
je pročistila grlo. „Imala sam sinoć seks sa Flinom. Triput.”
„Tri puta?” Dejna je istog trenutka sela na stepenice. „Ah, neka ga. A Flin?”
„Tebi je to u redu?”
„Ja sam mu sestra, nisam mu majka.” Ali je protrljala slepočnice. „Zar nisi ti
sinoć bila pijana?”
„Ne, ti si bila pijana. Ja sam samo bila blago pripita. Dodala bih i to da je, s
obzirom na to da sam bila pripita, on pokušavao iz sve snage da bude džentlmen
i da mi se odupre.”
„To je tako preslatko”, kazala je Zoi.
„Čak i nakon što sam se skinula gola i skočila na njega.”
„To je... svaka mu čast!”
Melori se nasmejala i potapšala Zoi po ramenu. Ali je Dejna i dalje ćutala.
„Nisam se skinula i skočila na njega samo zbog toga što sam bila pripita i, hajde
da kažem, napaljena. Ja sam zaljubljena u njega. Ne znam iskreno kako se to
dogodilo i zbog čega, ništa više nego što znam zbog čega želim da posedujem ovu
kuću zajedno sa vas dve. To mi je prosto samo došlo, negde iz dubine mog
stomaka. Prosto je tako. Ja sam zaljubljena u njega i udaću se za njega.”
„Melori! To je divno.” Zoino romantično srce je poskočilo od sreće i ona je
rukama obgrlila svoju drugaricu. „Mnogo sam srećna zbog tebe.”
„Nemoj još da mi kupuješ bidermajer. Moram još i njega da ubedim da ne
može da živi bez mene.” Zakoračila je ka Dejni. „Dejna, ja sam zaljubljena u
njega.”
„To sam shvatila.”

148
 „Znam da ovo možda komplikuje naše prijateljstvo, kao i sve buduće
poslovne planove koje pravimo.”
„A ako je zaista tako?”
„Onda mi je žao. Povući ću se iz našeg prijateljstva. Povući ću se i iz
poslovnih planova. Ali moraću da zadržim Flina, bez obzira da li se to njemu
dopada ili ne.” Dejnine usne su se razvukle u osmeh i skočila je na noge.
„Pretpostavljam onda da to zahteva zdravicu. Hoćemo li da se rukujemo zbog
našeg poslovnog dogovora i da nađemo sebi advokata ili šta?”

149
 Dvanaesto poglavlje

Nije znala šta tačno oseća. Nije bila sigurna ni šta radi. Ali takvi mali problemi
nikad ranije nisu mogli da spreče Dejnu.
Istog minuta čim je mogla, krenula je da potraži Flina.
Promašila ga je u novinskoj redakciji, pratila tragove do veterinara, gde joj je
rečeno da se mimoišla s njim i s Moom za petnaest minuta. To ju je toliko
iznerviralo da je rešila da bude ljuta na njega, mada nije imala pravi razlog za to.
Ali kad je na kraju stigla do njegove kuće, već je uživala u svom temperamentnom
raspoloženju.
Zalupila je ulazna vrata i uletela u dnevnu sobu, gde su njen brat i njegov pas
ležali kao da su mrtvi.
„Moram da razgovaram s tobom, Kazanovo.”
„Nemoj da vičeš.” Flin je i dalje ležao na sofi. Na podu pored njega Mo je
cvileo. „Mo je morao da primi injekcije. Obojica smo istraumirani. Idi sad. Vrati
se sutra.”
„Ne, sada, pre nego što nađem nešto oštro da ti nabijem u guzicu! Otkud ti
ideja da kresneš Melori kad savršeno dobro znaš da mora da misli na cilj pred
njom?”
„Ne znam. Možda je to imalo neke veze s tim što sam se sapleo i pao na njeno
golo telo. I nisam je kresnuo. Protivim se izrazu kresanje, što je moja stvar, a
drugo, to prokleto nije tvoja stvar.”
„Jeste moja stvar kad je ona upravo postala moj poslovni partner. I kada je,
pre toga, bila moja partnerka u drugom poduhvatu, a takođe je moja stvar jer mi
se ona mnogo dopada, a ona je zaljubljena u tebe. To samo pokazuje koliko nema
ukusa, naravno, ali je svejedno tako je kako je.”
Osetio je nalet krivice u svom stomaku. „Nisam ja kriv što ona misli da je
zaljubljena u mene.”
„Nisam rekla da ona tako misli. Ona nije idiot, bez obzira na užasan ukus za
muškarce. Ona poznaje svoj um i svoje srce. I ako nisi bio spreman da razmisliš
o njenim osećanjima pre nego što si otkopčao svoj šlic...”
„Za ime boga, pusti me na miru.” Pridigao se u sedeći položaj i zabio glavu u
svoje ruke. „Nije htela da me sluša. Osim toga, ona je mene raskopčala.”
„A ti si samo bio nevini posmatrač.”

150
 „Nema nikakve svrhe da me kinjiš zbog toga. Veruj mi, proveo sam danas
mnogo vremena kinjeći sam sebe, mada mi to nije mnogo pomoglo. Ne znam šta
da radim, dođavola.”
Sela je na sto i nagnula se ka njemu. „Šta želiš da radiš?”
„Ne znam. Poslala mi je cveće.”
„Molim?”
„Poslala mi je jutros tuce crvenih ruža. Na kartici je pisalo: Misli na mene. A
kako, dođavola, da ne mislim na nju?”
„Ruže?” Ta ideja ju je zagolicala. „Gde su sad te ruže?”
Promeškoljio se. „Hm. Stavio sam ih u spavaću sobu. Baš sam šmokljan. Ova
promena uloga, to prosto nije u redu. Nije prirodno. Mislim da to krši i neke
utvrđene poretke među ljudima. Moram da postavim stvari na pravi kolosek.
Nekako. Da ih vratim na kolosek. Prekini da se cerekaš.”
„Upecan si.”
„Nisam upecan. I to je još jedan termin koji mi se ne sviđa. Neko sa tvojom
diplomom bi trebalo da može da nađe neke termine koji više odgovaraju ovoj
situaciji.”
„Ona je savršena za tebe.” Poljubila ga je u obraz. „Čestitam. Više nisam ljuta
na tebe.”
„Nije me briga na koga si ti ljuta. I nije pitanje ko je za mene savršen. Ja
nisam savršen ni za koga. Ja sam lenjivac. Ja sam bezobziran i sebičan. Volim kad
je moj život neorganizovan i slobodan.”
„Ti jesi lenjivac, tu nema priče. Ali nisi ni bezobziran ni sebičan. To je ona
bezobzirna sebična kučka Lili tebi usadila u glavni. Ako te je u to ubedila, onda
si samo glup.”
„Znači, ti želiš da tvoja nova prijateljica završi sa glupim lenjivcem?”
„Možda. Volim te, Fline.”
„Čoveče, to mi često govore u poslednje vreme.” Stisnuo je vrhom prsta njen
nos. „I ja tebe.”
„Ne. Reci mi: Volim te.”
„Ma daj.”
„Dve reči, Fline. Izgovori ih nekako.”
„Volim te. A sad, idi odavde.”
„Nisam još završila.”
Ispustio je glasan uzdah nezadovoljstva i ponovo legao na kauč. „Nas dvojica
ovde pokušavamo da dremnemo, to je važno za naše mentalno zdravlje.”
„Ona te nikad nije volela, Fline. Volela je ono što si ti bio ovde u Veliju.
Volela je da bude viđena s tobom, i da ti čačka po mozgu. Možda jesi glup, ali si
i prilično pametan kad su neke stvari u pitanju. Ona te je iskorišćavala.”

151
 „I zbog toga bi trebalo da se osećam bolje. Znajući da sam dozvolio da me
neko iskoristi?”
„Zbog toga bi trebalo da prestaneš sebe da kriviš za ono što se dogodilo sa
Lili.”
„Ja ne krivim sebe. Ja samo mrzim žene.” Pokazao joj je zube kad se
zlokobno nasmejao. „Samo hoću da ih krešem. Hoćeš li sad da odeš odavde?”
„Imaš crvene ruže u svojoj spavaćoj sobi.”
„Uh, čoveče.”
„Upecan”, ponovila je i bocnula ga prstom u stomak.
Podneo je to sestrinsko bockanje kao muškarac. „Mogu li samo nešto da te
pitam? Da li se Lili ikome dopadala?”
„Ne.”
Zazviždao je kroz zube zureći u plafon. „Samo sam proveravao.”
Kada su čuli kucanje na vratima, on je počeo da psuje, a ona je brzo ustala.
„Ja ću.” Skoro pa je zapevala. „Možda ti stiže još cveća.”
Zabavljena tim dešavanjem, otvorila je širom vrata. I onda je bio red na nju
da počne da psuje, sa mnogo više mašte i zlobe nego što je Flinu to polazilo za
rukom. „Hej, koga ljubiš tim poganim usnama, mala?”
Džordan Houk, zgodan kao đavo i u Dejninom umu duplo zlobniji od njega,
namignuo joj je i ušetao nazad u njen život.
Razmišljala je, samo na trenutak, kako bi bilo da ga saplete. Umesto toga ga
je uhvatila za ruku, zamišljajući kako je uvrće. „Hej. Niko ti nije rekao da možeš
da uđeš.”
„Ti sad živiš ovde?” Izmigoljio se u jednom laganom pokretu. Uvek je znao
da se kreće. Bio je visok sto devedeset centimetara, skoro petnaest više od nje.
Nekad joj je ta činjenica bila veoma uzbudljiva, a sad ju je samo nervirala.
Nije se ugojio, poružneo, niti je postao žrtva muške ćelavosti. Zar to nije
prokleto grozno? Ne, on je i dalje bio vitak i prelep, a sva ona njegova gusta crna
kosa je i dalje bila seksi razbarušena i padala oko njegovog osunčanog, koščatog
lica sa očaravajuće plavim očima. Usta su mu bila puna i kao isklesana i, a ona je
to dobro znala, veoma inventivna.
Sada su bila iskrivljena u podrugljiv smešak i ona je poželela da mu raskrvari
te usne. „Dobro izgledaš, Dejn.” Rukom joj je zagladio kosu, a ona je trgnula
glavu pre nego što je uspela da se zaustavi.
„Ruke k sebi. I ne. Ne živim ovde. Šta ti želiš?”
„Sastanak sa Džulijom Roberts, priliku da sviram s Brusom Springstinom i
njegovim bendom, i jedno mnogo hladno pivo. A ti?”
„Da u novinama čitam detalje o tvojoj sporoj, bolnoj smrti. Šta radiš ovde?”

152
 „Očigledno, nerviram tebe. Ali to je samo dodatna korist. Da li je Flin kod
kuće?” Nije ni sačekao da mu ona odgovori, već se pomerio od nje i zaputio u
dnevnu sobu. Mo je ustao i tiho zarežao.
„Tako je, Mo”, rekla je Dejna veselo. „Zakolji ga.”
Očigledno nimalo zabrinut da će ga ogromni pas napasti, Džordan je kleknuo
na pod. „Znači, ovo je čuveni Mo.”
Veterinarska trauma je istog trena zaboravljena i Mo je bio opet onaj stari.
Zaleteo se i podigao obe prednje šape na Džordanova ramena, ližući ga po licu u
znak dobrodošlice.
Dejna je samo mogla da škrguće zubima dok gleda kako se Džordan glasno
smeje dok Mo veselo laje na njega.
„Ti si baš veliki momak, zar ne? Vidi ti to lice.” Pomazio je Moovo krzno,
počešao ga iza ušiju, a onda bacio pogled na Flina. „Kako ide?”
„Dobro je. Nisam znao da ćeš tako brzo doći.”
„Imao sam nešto slobodnog vremena. Imaš pivo?”
„Naravno.”
„Mrzim da prekidam ovaj emotivni, srceparajući ponovni susret.” Dejnin glas
je zvučao poput ledenice uperene pravo u Džordanovo srce. „Ali šta on, dođavola,
radi ovde?”
„Provodim malo vremena sa prijateljima, u svom rodnom gradu.” Džordan je
ustao sa poda. „Je li i dalje u redu da ovde spavam?”
„Apsolutno.” Flin se napokon pridigao sa kauča. „Čoveče, baš je dobro videti
te.”
„Isto to mislim. Velika kuća. Sjajan pas. Užasan kauč.”
Uz glasan smeh, Flin je snažno zagrlio svog starog prijatelja. „Stvarno mi je
drago što te vidim.”
Na trenutak, možda samo na nekoliko sekundi, dok je gledala kako se dva
odrasla muškarca grle, Dejna je smekšala. Šta god da je mogla da kaže o Džordanu
Houku - a taj spisak je bio veoma dugačak - on je uvek bio i biće Flinov. Ne samo
prijatelj, već brat. Onda su se te seksi plave oči zagledale u njene i ponovo joj
opekle srce.
„Šta kažeš na to pivo, mala? Možemo da popričamo ko je šta radio, a ti možeš
da mi kažeš kako ste se upleli u traženje izmišljenih ključeva.”
Pogledala je svog brata optužujuće, a onda prkosno uzdigla čelo. „Za razliku
od vas dvojice, ja zapravo imam neka posla.”
„Zar ne želiš da vidiš sliku?”
To ju je umalo zaustavilo, ali ako se preda svojoj znatiželji, pokvariće
smišljeni teatralni odlazak. Nastavila je da hoda ka vratima i izletela iz kuće,
nijednom se ne osvrnuvši.

153
 Imala je posla, nego šta. Prvi posao joj je da napravi vudu lutku od voska sa
Džordanovim likom, a onda da zabada igle u osetljive delove njegovog tela.
„Zar si morao da je izneviraš?”, pitao ga je Flin.
„Nju nervira što uopšte dišem.” I dok je to izgovarao, pecnuo ga je blagi bol.
„Kako to da ne živi ovde s tobom? Kuća je dovoljno velika za vas dvoje.”
„Ne želi.” Flin je slegnuo ramenima i poveo Džordana ka kuhinji. „Želi da
ima sopstveni prostor bla, bla, bla. Znaš Dejnu. Jednom kad nešto utuvi u svoju
glavu, ne možeš da je pomeriš ni dizalicom.”
„Pričaj mi o tome.”
Pošto Mo nije prestajao da igra oko njih, Flin je iskopao jedan pseći keks i
dobacio mu ga pre nego što je iz frižidera izvadio pivo. „Poneo si sliku sa sobom?”
„Jesam. Ne znam šta će ona da ti kaže.”
„Ne znam ni ja. Nadam se da će Melori nešto da vidi na njoj.”
„Dakle, kad ću ja da upoznam tu Melori?” Džordan se naslonio na kuhinjski
šank.
„Ne znam. Uskoro.”
„Mislio sam da ceo taj posao uključuje i neki rok” rekao je Džordan.
„Da, da, tako je. Ipak imamo još nekoliko nedelja.”
„Problemi, druže?”
„Ne. Možda. Malo sam se upetljao, i sve je postalo previše ozbiljno, i prebrzo.
Ne mogu da razmišljam.”
„Kakva je ona?”
„Pametna, duhovita, seksi.”
„Rekao si da je seksi na trećem mestu.” Džordan je podigao svoje pivo u znak
zdravice. „To je ozbiljno. Šta još?”
„Ima uvek cilj u glavi, rekao bih.” Počeo je da korača nervozno po sobi. „I
nekako je prirodno uredna. Iskrena. Nema tu igranja nekih igrica. Prizemna osoba.
Može se reći da je prilično prizemna, a pošto se uplela u čitavu ovu stvar s
ključevima, to može da znači da tu zaista nečega ima. Ima plave oči. Krupne plave
oči.” Flin je uzdahnuo.
„Ponovo si neku njenu fizičku osobinu stavio na poslednje mesto. Ti si se
zacopao u nju, druže.”
Osećajući se neprijatno, Flin je podigao svoje pivo. „Postoje različiti nivoi
takvog stanja.”
„I to je istina, ali ako si se toliko zabrinuo zbog nje, ja bih rekao da si već u
tome do kolena, i polako toneš. Zbog čega je ne pozoveš? Može da dođe da
proceni sliku, a ja mogu da procenim nju.”
„Hajde to sutra da uradimo.”
„Ti se nje plašiš. Pre bi se reklo da si upao do struka, i toneš.”

154
 „Umukni. Samo mislim da je pametno da i Bred donese njegovu sliku, pa da
ih nas trojica prvo dobro pogledamo. Da vidimo šta ćemo mi da otkrijemo, bez
uplitanja žena.”
„Ja se slažem. Imaš li ovde neku hranu?”
„Ne baš. Ali imam sve restorane koji dostavljaju hranu u imeniku. Biraj koji
ćeš.”
„Iznenadi me. Ja idem po svoje stvari.”

Nije bilo mnogo drugačije nego kad su bili deca, osim ako se uzme u obzir da
je dnevna soba po kojoj su se baškarili sad pripadala jednom od njih, a ne
njihovim roditeljima.
Pošto je Flin dobio zadatak da bira, jeli su italijansku hranu, ali je pivo
zamenjeno flašom viskija koji je Bred doneo sa sobom.
Slike su bile postavljene jedna pored druge uza zid, dok su njih trojica seli
ispred njih na pod. Mo je zauzeo kauč.
„Ne znam mnogo toga o umetnosti”, započeo je Flin.
„Ali znaš šta ti se sviđa”, dovršio je Bred njegovu rečenicu.
„Nisam hteo da se svedem na običan kliše.”
„Zapravo, to je validna izjava”, složio se Džordan. „Umetnost je, po svojoj
prirodi, subjektivna. Vorholova Konzerva Kembelove supe, Dalijevi istopljeni
satovi i Upornost sećanja, Da Vinčijeva Mona Liza. Sve je u oku posmatrača.”
„I svaku od tih slika je nemoguće porediti, na primer, ne možeš porediti
Moneove Vodene ljiljane sa Damom u plavom od Pikasa, kao što je nemoguće
porediti Dašijela Hameta i Stajnbeka. Sve je u stilu, cilju i percepciji.”
Flin je prevrnuo očima gledajući u Breda. „Ono što sam ja hteo da kažem pre
nego što ste vas dvojica zacvrkutali tu vašu visoko intelektualnu pesmu je da se
meni čini da je ista osoba naslikala obe slike. Ili je to ipak delo dvojice autora, gde
je jedan oponašao stil ovog drugog.”
„Oh.” Bred je zavrteo piće u svojoj čaši i nacerio se. „U redu, onda. Ja se s
tim slažem. I šta nam to govori?”
„Govori nam mnogo, ako testiramo i Džordanovu sliku. Već znamo da su ona
u Voriors piku i Bredova naslikane sa razmakom od više od pet stotina godina.
Moramo da znamo gde se Džordanova uklapa.”
„Petnaesti vek.”
Flin je okrenuo glavu i zurio u Džordana. „Već si je nosio na proveru?”
„Nekoliko godina nakon što sam je kupio. Morao sam da osiguram neke
svoje stvari. Ispostavilo se da vredi nekoliko puta više nego što sam je platio. To
je poprilično čudno kad malo razmisliš o tome, jer galerija važi za mesto sa
prilično jakim cenama.”

155
 „Zbog čega si je kupio?”, upitao ga je Bred.
„Ne znam ni sam koliko sam puta sebe to zapitao. Ne znam ni zašto sam ušao
tamo tog dana. To ne spada u mesta na koja obično zalazim kad sam u gradu.
Onda sam je ugledao i nekako me je zgrabila. Taj trenutak, taj dah pre sudbine,
negde između nevinosti i moći. On će izvući i osloboditi taj mač. I ti to znaš. I u
tom trenutku, promeniće se čitav svet. Nastaće Kamelot i Arturova sudbina će biti
zapečaćena. On će ujediniti ljude, žena i prijatelj će ga izdati, i začeće muškarca
koji će ga na kraju ubiti. U ovom trenutku, on je dečak. U sledećem, postaće
kralj.”
„Neki bi se pobunili i rekli da je on rođen kao kralj.”
Džordan je odmahnuo glavom na tu Bredovu izjavu. „Nije kralj sve dok ne
spusti ruke na dršku tog mača. Mogao je da ode od svega toga. Pitam se da li bi
to i uradio da je znao šta mu sve sudbina sprema. Slavu i veliko ime, naravno, kao
i delić mira, ali odmah zatim prevaru, obmanu, rat. I ranu smrt.”
„Pa, to je baš veselo.” Flin je krenuo da sipa sebi još pića. Onda se zaustavio
i pogledao u slike. „Čekaj malo. Možda si na dobrom tragu. Na drugoj slici
imamo rezultate nakon istog takvog obrta sudbine o kom si upravo pričao. Da li
bi se bog-kralj venčao sa smrtnicom i začeo tri ćerke da je znao sopstvenu
sudbinu? Ovde je reč o izboru, o tome kojim putem da krenemo?”
„A šta i ako je tako?”, dobacio je Bred. „To nam i dalje ne govori mnogo
toga.”
„Daje nam temu. A ako prihvatimo da su slike zapravo tragovi koji nas vode
do lokacije ključeva, onda moramo da pratimo temu tih slika. Možda se prvi ključ
nalazi na mestu na kom je donesena odluka, neka odluka koja će promeniti tok
naših života.”
„Fline.” Džordan je oklevao i otpio piće. „Ti ozbiljno veruješ da ti ključevi
postoje?”
„Tako je. I da ste i vas dvojica bili ovde od samog početka, i vi biste do sada
u to poverovali. Ne postoji način da vam to objasnim, Džordane, isto kao što ti ne
možeš da mi objasniš kako je moguće da je taj dečak bio jedina osoba na svetu
koja je mogla da izvuče Ekskalibur iz kamena.”
„Šta ti kažeš na to?”, upitao je Džordan Breda.
„Ja se trudim da budem otvorenog uma. Moraš tome da dodaš i te neke
slučajnosti, odnosno ono što izgleda kao da su slučajnosti. Ti i ja posedujemo te
slike. Vratili smo se u Veli, a slike su s nama. Flin je u to uključen, lično je
uključen sa dve žene koje su pozvane u Voriors pik. Džordan i Dejna su nekad
bili par. A ja sam kupio sliku jer me omađijalo jedno lice - Zoino lice. Bukvalno
me je srušilo na zemlju. Ali hajde da taj poslednji deo zadržimo među nama.”
„Zainteresovan si za Zoi?”, upitao ga je Flin.

156
 „Da, što je baš predivno, pošto izgleda da me je ona zamrzela čim me je
ugledala. Što ne razumem”, dodao je pomalo besno. „Žene me obično ne zamrze
čim me vide.”
„Ne, obično je za to potrebno malo više vremena”, složio se Džordan s
njim. „Onda te tek zamrze.”
„Upravo suprotno od toga. Ja sam izuzetno spretan zavodnik. Obično.”
„Da, kako da ne, sećam se koliko si bio spretan sa Maršom Kent.”
„Imao sam sedamnaest godina”, pobunio se Bred. „Jebite se.”
„Da li i dalje imaš otisak njene cipele na svojoj zadnjici?”, pitao ga je
Džordan. „Imaš li ti i dalje otisak Dejnine cipele na tvojim testisima?”
Džordan se trgnuo. „Dobro si mi vratio. A sad pitanje. Da li i ostale dve žene
uživo toliko liče na devojke sa slike, kao što liči Dejna?”
„Oh, da”, odgovorio je Flin. „Različite frizure, ali su lica potpuno ista.”
„I nema govora o tome da su naslikane u neko drugo vreme, Brede?”
„Ne.”
Džordan je sedeo u tišini nekoliko trenutaka, pijuckajući svoje piće i
proučavajući Dejnino lice. Tako nepomično, tako bledo, tako prazno. „U redu.
Iskoračiću iz logike i ući ću u zonu mašte. Nas je šestoro, a postoje tri ključa. I
šta, imamo malo više od dve nedelje da pronađemo prvi ključ?” Ponovo je pružio
ruku da dohvati flašu. „Nikakav problem, rešićemo to očas posla.”

I bez ove zagonetke koju je trebalo rešiti, razmišljao je Flin, bilo mu je mnogo
drago što su mu se prijatelji vratili. Bilo je dobro znati, dok se zavlačio u krevet u
ranim jutarnjim časovima, da se i Džordan izvalio na dušek u gostinskoj sobi. A
Bred je već odavno spavao na sofi u prizemlju, dok je pored njega ležao njegov
čuvar Mo.
Uvek je imao taj osećaj da ne postoji ništa što njih trojica zajedno ne bi mogli
da urade. Da li je to bila borba sa zamišljenim napadačima iz svemira, učenje kako
da otkopčaju ženski brushalter jednom rukom, ili vožnja preko čitave zemlje u
polovnom bjuiku. Uvek su bili tu jedan za drugog.
Kada je Džordanova majka umrla, i on i Bred su bili tamo, provodili su sve te
beskrajne noći s njima u bolnici. Kada ga je Lili šutnula, jedino u šta je Flin bio
siguran bili su njegovi prijatelji.
U dobrim i ne tako dobrim vremenima, bili su tu jedni za druge, pomislio je
sentimentalno. Fizička razdvojenost im nikad ništa nije značila. Ali je bilo bolje,
prokleto bolje, što su sada tu pored njega. A pošto su ovde, računao je da je prvi
ključ praktično već u bravi.
Zatvorio je oči i istog trenutka zaspao.

***
157
 Kuća je bila mračna i strahovito hladna. Mogao je da vidi svoj dah kako
izbacuje belu paru dok je besciljno lutao duž tamnih hodnika koji su skretali, a
zatim se uvijali. Napolju je besnela oluja, čuo je kako grom udara snažno negde u
blizini, a onda je munja zaparala nebo svojim besnim isprekidanim svetlosnim
rafalima.
U snu je znao da korača kroz hodnike Voriors pika. Mada je jedva mogao išta
da vidi oko sebe, prepoznao je mesto i znao je gde hodnik skreće i kakav je osećaj
zidova pod prstima. Mada nikada ranije nije bio tu.
Mogao je kroz prozore na drugom spratu da vidi kako kiša lije napolju, video
je kako šija nebo prekriveno munjama. A video je i duh svog sopstvenog lica
zamagljenog u staklu.
Oglasio se i čuo kako njegov glas odjekuje. Odjekivao je sve više, poput talasa
koji se kotrlja po pesku. Nije bilo nikoga da mu odgovori. A opet, znao je da nije
sam.
Nešto je šetalo tim hodnicima s njim. Vrebalo ga otpozadi. Nije mogao da ga
vidi niti da ga dodirne. Nešto mračno što ga je teralo da nastavi da se penje uz
stepenice.
Strah se ušunjao u njegovo srce.
Vrata su se nalazila sa obe strane hodnika, ali su sva bila zaključana.
Pokušavao je da otvori svaka od njih, okretao je i povlačio kvaku prstima koji su
bili ukočeni od hladnoće. Šta god da ga je pratilo, prišlo mu je bliže. Mogao je
sad da ga čuje kako diše, nekim grozomornim i nekako dubokim dahom koji se
spajao sa njegovim ubrzanim disanjem.
Morao je da izađe odatle, da pobegne. I tako je počeo da trči, probijajući se
kroz tamu ispresecanu udarima groma, dok je ono što ga je progonilo trčalo za
njim, udarajući po drvenom parketu nečim što mu je mnogo ličilo na grebanje
željnih kandži.
Izleteo je napolje ispod nadstrešnice, pravo u oluju, dok su oko njega udarale
munje i kamen se dimio. Vazduh kao da je goreo i ledio se u isto vreme, a kiša je
padala toliko snažno da mu se činilo kao da padaju krhotine stakla.
Pošto nije imao više gde da pobegne, dok se strah poput ledene zmije uvijao
u njegovom stomaku, okrenuo se spreman da se bori.
Ali ta senka je bila toliko ogromna, toliko blizu. Prekrila ga je pre nego što je
uspeo da podigne pesnice u vazduh. Hladnoća se uvukla u njegovo telo i bacila
ga na kolena.
Osetio je kako mu je nešto iščupano iz grudi - bio je to divlji, nepodnošljiv
bol, praćen neopisivim užasom. I znao je da je to njegova duša.

Flin se probudio, tresući se od hladnoće, i dalje u kandžama straha dok mu je

sunce obasjavalo lice. Boreći se da povrati dah, podigao se u krevetu. U životu je

158
često imao noćne more, ali nijedna nije bila ovako intenzivna. Nikada u snu nije
zaista osetio bol.
I dalje ga je osećao, pomislio je dok je stezao zube pokušavajući da se nosi sa
oštrim bolom u grudima i stomaku. Pokušavao je sebi da objasni da je za to kriva
kombinacija pice i viskija, i to kasno noću. Ali ni sam nije verovao u to.
Kad je bol počeo da se stišava, izvukao se jedva iz kreveta, hodajući oprezno
poput nekakvog starca na putu do toaleta, i okrenuo ručicu na tušu na najtopliju
vodu. Smrzavao se.
Podigao je ruku da otvori vratanca ormarića sa lekovima na kojima se nalazilo
i ogledalo ne bi li uzeo aspirin i ugledao krajičkom oka svoje lice.
Belina njegove kože i oči, sjajne od straha i šoka, bile su dovoljne da se
prepadne. Ali to nije bilo ništa u poređenju sa ostalim.
Bio je potpuno mokar. Kosa mu je bila natopljena, a na koži je i dalje imao
kapljice vode. Izgledao je kao čovek koji je bio napolju tokom oluje, pomislio je,
i spustio se da sedne na šolju jer su ga noge iznenada izdale.
To nije bila samo noćna mora. On je stvarno bio unutar Voriors pika. Bio je
ispod nadstrešnice. I nije bio sam.
Ovo je bilo mnogo više od potrage za čarobnim ključevima. Više od
zagonetke koju treba rešiti, dok te na kraju rešenja čeka obećani ćup sa zlatom.
Ovde je bilo još nečega. Nečega moćnog. Mračnog i moćnog.
Morao je da otkrije šta se kog đavola događa, pre nego što se iko od njih još
dublje u to uplete.
Zakoračio je pod tuš i pustio da vrela voda tuče po njemu, sve dok napokon
nije prodrla do njegovih ledenih kostiju. I onda, smireniji, popio je aspirin i
obukao trenerku.
Sići će dole da skuva kafu, i onda će moći da razmišlja. Čim malo izbistri
glavu, probudiće svoja dva prijatelja i čuti šta oni misle o svemu tome.
Možda je vreme da njih trojica odu gore do Voriors pika i izvuku istinu od
Roene i Pita. Bio je na polovini stepenica kad je zazvonilo zvono na njegovim
ulaznim vratima i Mo potrčao ka njima lajući poput psa iz pakla na nekakvim
drogama.
„Dobro, dobro. Umukni.” Flin nije bio mamuran od viskija koji je sinoć
popio, već od noćne more, što je bilo mnogo gore osećanje. Zgrabio je Moa za
ogrlicu, povukao ga nazad i otvorio vrata svojom slobodnom rukom.
Izgledala je poput sunčevog zraka. Bila je to jedina jasna misao u njegovoj
glavi dok je zurio u Melori. Obučena u prelepo plavo odelo sa suknjom koja je
pokazivala njene noge, nasmešila mu se. Onda je zakoračila ka njemu i zagrlila
ga..
„Dobro jutro”, rekla je, a kad ga je poljubila, isisala mu je iz glave i tu jednu
normalnu misao.

159
 Popustio je stisak na Moovoj ogrlici, a onda podigao ruke i zaronio ih u njenu
kosu. Kao da je istog trenutka strah i bol koji je osećao nakon buđenja iznenada
nestao s njenim dodirom. U tom trenutku se osećao kao da više ništa u životu neće
biti van njegovog domašaja.
Mo je digao ruke od pokušaja da se uglavi između njih i pomirio se s tim,
nastavljajući da ih liže i laje ne bi li zadobio njihovu pažnju.
„Isuse Hriste, Henesi, možeš li da nateraš tog svog psa da...”
Na vrhu stepenica se nalazio Džordan, koji je iznenada zaćutao. Ispod njega
je stajao njegov prijatelj i neka žena okupana jutarnjim suncem. I oni su gutali
jedno drugo.
Činjenica je bila, čak i kad se Flin povukao iz njenog zagrljaja i podigao
pogled ka Džordanu, da je izgledao i dalje kao čovek koji se davi od ljubavi. I koji
u tome uživa.
„Dobro jutro. Izvinite što vas ometam. Ti si sigurno Melori.”
„Da, mora da jesam.” Mozak joj je i dalje bio pomućen od poljupca, ali je bila
prilično sigurna da gleda u veoma zgodnog muškarca koji na sebi ima samo
crne bokserice. „Izvini. Nisam znala da Flin ima društvo... Oh.” Odjednom joj se
mozak razbistrio. „Ti si Džordan Houk. Ja sam tvoja velika obožavateljica.”
„Hvala.”
„Stoj.” Flin je podigao ruku kad je Džordan krenuo da silazi niz stepenice.
„Možda bi mogao prvo da obučeš neke pantalone.”
„Naravno.”
„Onda se vrati. Ja moram da pustim Moa napolje.” Povukao je za ruku i jedva
je pomerio s mesta na kom se zaledila zureći u Džordana. Ali se ponovo ukopala
kad je ušla u dnevnu sobu.
Bred je ležao s licem u jastuku na sofi, a jedna ruka i jedna noga su mu pale
na pod. Bio je obučen isto kao i Džordan, mada su njegove bokserice bile bele
boje.
Bilo je prilično zanimljivo znati, pomislila je Melori, da potomak imperije
Vejnovih ima odličnu zadnjicu.
„Imali ste žurku u pidžamama?”, zapitala je.
„Momci nemaju žurke u pidžamama. Mi se samo provodimo zajedno. Mo!”
Flin je pozvao psa, koji je odlutao do dnevne sobe i krenuo da liže onaj deo
Bredovog lica koji nije bio zabijen u jastuk. „Bred je oduvek mogao da prespava
sve.”
„Tako mi se i čini. Lepo je što su se tvoji prijatelji vratili nazad u grad.”
„Da.” Povukao ju je ka kuhinji. Mo je tamo stigao pre njih i sada je plesao
ispred zadnjih vrata, kao da satima čeka da mu neko otvori. Izleteo je iste sekunde
kad ih je Flin odškrinuo.
„Šta kažeš na to da ja skuvam kafu?”, ponudila je Melori.
160
 „Stvarno? Skuvaćeš je?”
„To je samo deo usluga koje nudim.”
Pošto se kafa već nalazila na kuhinjskom šanku, izmerila je onoliko koliko je
dovoljno da se napravi pun bokal. „Ako me oženiš, kuvaću ti kafu svakog jutra.
Naravno, zauzvrat ću očekivati da svaki dan iznosiš đubre.” Iscerila mu se preko
ramena. „Ja duboko verujem u podelu kućnih poslova.”
„Dobro.”
„A imaćeš i beskrajan pristup seksu.”
„To je veliki plus.”
Nasmejala se glasno i krenula da odmeri vodu. „Volim kad se unervoziš zbog
mene. Mislim da nikad ranije nijedan muškarac nije bio nervozan zbog mene. S
druge strane...” Uključila je aparat za kuvanje kafe, a onda se okrenula ka njemu.
„Nikad ranije nisam ni bila zaljubljena. Ne ovako.”
„Melori...”
„Ja sam veoma odlučna žena, Fline.”
„Oh, da, to mi je kristalno jasno.” Zakoračio je unazad čim je ona krenula ka
njemu. „Samo mislim da bismo trebali da...”
„Šta?” Prelazila je rukama preko njegovih grudi.
„Vidiš? Ne mogu više da se setim šta sam hteo da kažem čim me tako
pogledaš.”
„Ja bih rekla da je to dobar znak.” Nežno je dodirnuta njegove usne svojim.
„Ovo mi već prelazi polako u naviku”, rekao je Džordan ulazeći u kuhinju.
„Izvinite.”
„Sve je u redu.” Melori je rukama zagladila kosu i okrenula se da pronađe
šolje za kafu. „Samo sam svratila da pitam Flina da se oženi mnome. Lepo je što
mogu da upoznam još jednog njegovog prijatelja. Da li ćeš se dugo zadržati u
gradu?”
„Zavisi. Šta ti je on rekao kad si ga pitala?”
„Oh, on ima problem da dovrši rečenicu kad god spomenem ljubav i brak.
Čudno, zar ne, s obzirom na to da je ipak novinar.”
„Znaš, ja stojim odmah tu, pored tebe”, istakao je Flin.
„Je li to kafa?” Bred je uleteo u kuhinju i trepnuo kad je ugledao Melori, a
onda je brzo istrčao nazad. „Izvini.”
Nju je sve to zabavljalo dok je vadila i brisala šolje. „Ova kuća je prepuna
zgodnih i lepih muškaraca, i sad sam ih sve videla bez odeće. Moj život se
promenio u trenutku. Kakvu kafu piješ, Džordane?”
„Crna je u redu.” Naslonio se na šank dok mu je ona sipala. „Flin mi je rekao
da si pametna, duhovita i seksi. Bio je u pravu.”
„Hvala. Sad moram da jurim, Imam sastanak, potpisujem ugovor.”

161
 „Za šta?”, upitao ju je Flin.
„Ugovor o partnerstvu sa Dejnom i Zoi. Mislila sam da ti je Dejna to rekla.”
„Da mi je šta rekla?”
„Da kupujemo kuću i započinjemo sopstveni posao.”
„Kakvu kuću? Kakav posao?”
„Kuću u Ouklivs ulici. I naš posao. Odnosno, poslove, rekla bih. Moju
galeriju, Dejninu knjižaru i Zoin salon. Nazvaćemo to Uživancija.”
„Dobro ime”, zaključio je Džordan.
„Ne mogu da verujem da sam ovako uletela među vas.” Spustila je ruku na
svoj stomak. „To zaista ne liči na mene. Zaista me je sramota. A sada, ne želim
da zakasnim.” Prišla je Flinu, uhvatila njegovo zbunjeno lice svojim rukama i
ponovo ga poljubila. „Zvaću te kasnije. Nadamo se da ćeš napisati članak o našem
novom poslovnom poduhvatu. Drago mi je što sam te upoznala, Džordane.”
„I meni je veoma drago što sam upoznao tebe.” Posmatrao je dok je odlazila
niz hodnik „Odlične noge, ubitačne oči, i toliko sjajna da bi mogla da osvetli
pećinu. Prijatelju, našao si živu vatru.”
Njegove usne su i dalje vibrirale od njenih poljubaca. „I sad kad je imam, šta
da radim s njom?”
„Shvatićeš već to i sam.” Džordan je iskapio svoju kafii. „Ili će ona to učiniti
umesto tebe.”
„Da.” Flin je rukom protrljao svoje grudi na mestu gde mu se nalazi srce.
Osećao je kako snažno udara. Možda je to tako normalno kad se nosiš sa živom
vatrom. „Potrebno mi je još kate, a onda moram da razgovaram s tobom i s
Bredom. Momci, nećete moći da poverujete kad vam ispričam kakav sam noćas
usnio san.”

162
 Trinaesto poglavlje

„Ne mogu da verujem da ti je nisu pokazali.” Dejna je vadila iz tašne ključ

Flinove kuće.
„Ne mogu ni ja. Nije mi čak ni palo na pamet da je tu”, dodala je Melori dok
je žurila iznervirana iz kola do Flinovih ulaznih vrata. „Pretpostavila sam da
će Džordan da je pošalje ovamo. Plus, sva trojica su bili polugoli. To me je
omelo.”
„Nemoj sebe da kriviš.” Zoi ju je ohrabrujuće potapšala po leđima.
„Uostalom, sad ćeš da je vidiš.”
„Njih trojica nešto mute”, promrmljala je Dejna. „Prosto to mogu da
namirišem. Kad god se njih trojica nađu zajedno, oni uvek nešto mute.” Otključala
je vrata i širom ih otvorila. Još trenutak je ostala da stoji na ulazu.
„Niko nije kod kuće.”
„Tek su ustajali kad sam ja ovde bila pre par sati.” Melori je bezbrižno ušetala
unutra. „A sad, kad razmislim o tome, Flin i jeste izgledao kao da se sprema nešto
da uradi.”
„Pokušaće da nas izbace iz priče.” Spremna da se obračuna sa svim
muškarcima uopšteno, Dejna je vratila ključeve u svoju tašnu. „To je tipično
ponašanje njihove vrste. Oh, znamo mi bolje, nemoj da zamaraš svoju lepu
glavicu, lutko.”
„Mrzim to.” Sad se i Zoi zapalila, sikćući između stisnutih zuba. „Znaš kako
te automehaničar uvek onako tugaljivo pogleda i kaže kako će objasniti tvom
mužu u čemu je problem?”
Dejna je čujno uvukla vazduh kroz nos. „Od toga poludim.”
„Ako mene pitate, onaj Bredli Vejn je dno dna.” Zoi je spustila pesnice na
svoje kukove. „On je bukvalno tip muškarca koji će pokušati svakog da pređe.
Videla sam to čim sam ga upoznala.”
„Ne, pre će biti Džordan.” Dejna je usput skinula cipele. „On je taj koji uvek
sve započne.”
„To je Flinova odgovornost”, Melori se umešala. „Ovo je njegova kuća, to su
njegovi prijatelji i... Oh, moj bože.”
Svetlost je padala na obe slike dok su stajale nemarno naslonjene uz zid, baš
kako ih je Flin sinoć ostavio. Njeno srce se steglo od divljenja i zavisti čim ih je
ugledala.
163
 Prišla im je polako, kao što bi prišla ljubavniku koji je istovremeno očarava i
plaši. Grlo joj se steglo kad je kleknula na pod pred njima.
„Prelepe su”, rekla je Zoi iza njenih leđa.
„One su i više od toga.” Nežno, Melori je podigla Arturov portret, naginjući
ga ka sunčevom svetlu. „Ovo nije samo talenat. Talenat može i tehnikom da se
nadomesti, da se postigne neka vrsta savršenstva u balansu i proporcijama.”
Ona je došla blizu toga, pomislila je, dok je slikala. Malo joj je falilo da
postigne tehničko savršenstvo. Ali je i dalje bila kilometrima daleko od toga da
njena slika postane umetničko delo.
„Kada takav talenat može da nadjača savršenu tehniku i da se prelije u
emociju, to je onda potez genija”, nastavila je. „Tako možeš da pošalješ poruku,
ili samo da stvoriš lepotu. Kad to imaš, ti možeš da osvetliš čitav svet. Možete li
i vas dve da osetite kako Arturovo srce snažno kuca?”, upitala ih je dok je
proučavala izraz lica mladog kralja Artura. „Kako mu podrhtavaju mišići dok
hvata dršku mača? To je moć pravog umetnika. Ja bih dala sve - sve - da mogu da
stvaram ovakva dela.”
Drhtaj je proleteo njenim telom poput dve zmije, od kojih je jedna bila vrela,
a druga ledena. U deliću sekunde je imala osećaj da joj gore vrhovi prstiju. I u
istom tom deliću sekunde, nešto unutar nje se otvorilo i upalilo, i videla je kako
bi to moglo da se izvede. Kako se mora izvesti. Kako bi mogla da eksplodira po
platnu sa svojom umetnošću.
Ta spoznaja ju je ispunila toliko da je imala osećaj da će da pukne i da nikada
neće povratiti dah.
A onda je u trenu sve to nestalo.
„Mel? Melori?” Zoi je kleknula pored nje i dodirnula joj ramena. „Šta nije u
redu?”
„Šta? Ništa. Zavrtelo mi se u glavi na sekund.”
„Oči su ti bile skroz čudne. Postale su ogromne i tamne.”
„Sigurno je tako palo svetio.” Ali se osećala neobično omamljeno dok je
uzimala svoju tašnu i iz njega vadila lupu.
Koristeći prirodnu svetlost, otpočela je sporo i pažljivo da proučava svaku
sliku. Bila je tu senka, samo naznaka senke, kako viri duboko iz zelenila šume. I
dve figure - muškarac i žena - koji posmatraju dečaka, mač i kamen, daleko iz
pozadine. Sa lanca koji se nalazio oko ženinog struka, visila su tri zlatna ključa.
„Šta misliš?” pitala je Dejna.
„Mislim da imamo nekoliko izbora.” Razmišljajući o njima, Melori je sela i
počela da mrda ramenima da odagna napetost. „Možemo da ubedimo Breda i
Džordana da pošalju svoje slike stručnjacima koji će potvrditi da li ih je naslikao
isti umetnik. Čime bismo rizikovale da se sve ovo sazna.”
„Koji je naš drugi izbor?”, upitala ju je Zoi.

164
 „Možemo da poverujemo meni na reč. Sve što znam, sve što sam proučavala
i naučila mi govori da je ista osoba naslikala obe slike. Ista osoba koja je naslikala
i portret u Voriors piku.”
„Ako prihvatimo da je to istina, šta ćemo da radimo s tim?”, zahtevala je
Dejna. „Razmislićemo šta te slike žele da nam kažu. A onda ćemo se vratiti nazad
u Voriors pik. Pitaćemo Roenu i Pita kako je moguće da su barem dve od ovih
slika naslikane u razmaku od više od jednog veka.”
„Postoji još nešto što možemo da učinimo”, rekla je tiho Zoi. „Možemo da
prihvatimo da je to magija. Da poverujemo u nju.”

„Uvek imam vremena za druženje sa zgodnim muškarcima.” Roena samo što

nije prela poput mačke dok je uvodila Flina, Breda i Džordana u salon kojim je
dominirao portret Ćerki stakla. Zastala je, čekajući da sva njihova pažnja bude
usmerena na sliku. „Pretpostavljam da slika vas zanima, gospodine Vejne. Vaša
porodica ima prilično veliku i eklektičnu kolekciju umetnina, tako sam čula.”
On je zurio netremice u sliku, u figuru koja je u rukama nosila mač i malo
kuče. Zoine oči su mu uzvraćale pogled. „Da, imamo.”
„I da li je to interesovanje preneseno i na vas?”
„Jeste. Zapravo, mislim da posedujem još jednu sliku koju je naslikao isti
umetnik.” Sela je, a tajnoviti smešak joj je zaigrao oko usana dok je širila pred
sobom dugački donji deo svoje bele haljine. „Stvarno? Ovo je zaista mali svet.”
„A postaje sve manji”, umešao se Džordan. „Izgleda da i ja imam jednu sliku
od istog tog umetnika.”
„Fascinantno. Ah.” Pokazala im je rukom da sednu dok je služavka unosila
kolica. „Kafa? Pretpostavljam da više to volite nego čaj. Amerikanci nisu ludi za
čajem, zar ne?”
„Nisi nas ništa pitala o tome šta je na toj drugoj slici.” Flin je seo pored
nje. „Sigurna sam da ćete mi to sami reći. Da li je neko za šlag ili šećer?”
„Ja pijem kafu bez ičega. Izgleda mi kao gubljenje vremena kad sam prilično
siguran da već znaš to i sama. Ko ih je naslikao, Roena?”
Sipala je kafu sigurnom rukom, skoro do same ivice šoljice, ne skidajući sve
vreme pogled s Flinovih očiju. „Da li ti je Melori rekla da danas dođeš ovde?”
„Ne. Zašto?”
„Ovo je njen zadatak, kao i pitanja. Postoje jasna pravila. Ako te je pitala da
je predstavljaš tokom ove posete, onda je to sasvim drugačija stvar. Da li si doveo
i svog psa?”
„Da, on je napolju.”
Njeno lice se ozarilo. „Ne smeta mi ako uđe u kuću.”

165
 „Bela haljina, veliki crni pas. Možda bi trebalo da razmisliš o tome. Roena,
Melori nam nije tražila da dođemo ovde, ali ona, kao i ostale devojke, zna da im
mi pomažemo da sve ovo povežu. Njih tri se slažu s tim.”
„Mogu da se kladim u to da im niste rekli da dolazite ovde da pričate sa mnom.
Muškarci često prave tu grešku pretpostavljajući da žena želi da bude
oslobođena nekih odgovornosti ili detalja.” Lice joj je bilo prijateljski nastrojeno
i delovala je vrlo otvoreno, ali joj se u glasu čula primesa smeška. „Zbog čega li
je to tako?”
„Nismo došli da diskutujemo o dinamici muško - ženskih odnosa”, započeo
je Džordan.
„A šta drugo uopšte postoji, zaista? Muško - muška dinamika, i žensko -
ženski odnosi, svakako”, Roena je nastavila da priča, elegantno šireći svoje ruke.
„Ali sve se svodi ipak na dvoje ljudi, na ono šta su oni jedno drugom. Šta bi učinili
jedno za drugo, ili jedno drugom. Čak je i umetnost samo reprezentacija toga, u
ovom ili onom obliku. Ako Melori ima neke brige ili pitanja o slici ili slikama,
ona mora to da me pita. Nećeš ti pronaći njen ključ umesto nje, Fline. On nije
namenjen tebi.”
„Sanjao sam sinoć da sam u ovoj kući. Samo to nije bio san. Bilo je to nešto
više.” Posmatrao je kako se njene oči menjaju, postaju tamnije od šoka. Ili od
nečeg drugog, nečeg još većeg.
„Takav san nije ništa neobično pod ovim okolnostima.”
„Do sada sam ovde bio samo u foajeu i u još dve sobe. Ili je makar tako bilo
do sinoć. Mogu da ti kažem tačno koliko soba ima na drugom spratu, kao i da se
sa istočne strane nalazi stepenište koje vodi na treći sprat, koje na dnu ima
rukohvat od izrezbarenog drveta u obliku zmaja. Nisam mogao to najbolje da
vidim po mraku, ali sam ga osetio.”
„Sačekaj. Molim te.”
Hitro je ustala i izletela iz salona.
„Ovde se nešto veoma čudno dešava, Fline.” Džordan je prstima pipkao lepe
kolače, aranžirane na staklenom tanjiru. „Ima nečeg neverovatno poznatog u toj
ženi. Video sam je već negde.”
„Gde?”, Bred je želeo da zna.
„Ne znam. Setiću se. Pakleno dobro izgleda. Takvo lice se ne zaboravlja. A
zbog čega li se toliko isprepadala zbog tvog sna? Ona je u stvari poludela, eto šta
joj se desilo, naravno na njen otmen način.”
„Ona se plaši.” Bred je prišao bliže portretu. „Za tren oka je prestala da bude
sva uglađena i bila je vidno uplašena. Ona zna sve odgovore na naša pitanja u vezi
ovih slika, i delovalo je kao da se savršeno dobro zabavlja igrajući se s nama, sve
dok joj Flin nije spomenuo svoju sinoćnu avanturu u snu.”
„A nisam čak stigao ni do najboljeg dela.” Flin je takođe ustao sa sofe i krenuo
da istražuje salon pre nego što se Roena vrati. „Nešto ovde nije u redu.”
166
 „I tek si sad to shvatio, sinko?”
Flin je bacio pogled u pravcu Džordana, koji je otvarao lakirani kredenac. „Ne
samo ono što očigledno nije u redu. Ova žena uvek ima kontrolu”, rekao je
pokazujući palcem u pravcu vrata kroz koja je otrčala. „Ona je hladnokrvna,
samouverena, sigurna u sebe. Žena koja je malopre odavde istrčala nije ništa od
toga. Čoveče, ovde ima nekih vrhunskih pića.”
„Da li ste možda za piće, gospodine Henesi?”
Mada se trgnuo, Flin se odmah okrenuo vratima i obratio se Pitu. „Ne, hvala.
Malo je rano za mene.” Zatvorio je kredenac. „Kako si?”
Roena je dodirnula Pitovu ruku pre nego što mu je odgovorio. „Dovrši”,
naredio je Flinu. „Dovrši priču o svom snu.”
„Hajde da pričamo malo poslovnije.” Nakrivivši glavu, Flin se vratio i seo na
sofu. „Hteli ste da čujete ostatak mog sna, a mi želimo da znamo malo više o
slikama. Pokazaću ti moje, ako mi ti pokažeš svoje.”
„Ti se to s nama cenjkaš?”
Flin je bio zapanjen i šokiran besom koji je čuo u Pitovom glasu. „Da.”
„To nije dozvoljeno.” Roena je ponovo spustila ruku na Pitovu nadlakticu.
Ali po besnom, nestrpljivom pogledu kojim ju je prostrelio, Flin se ne bi kladio
da će ona uspeti dugo da ga obuzdava. „Ne možemo da vam odgovorimo na vaša
pitanja samo zbog toga što ste nam ih postavili. Postoje neke granice. Postoje
unapred utvrđene putanje. Veoma je važno da saznamo šta ti se dogodilo.”
„Dajte mi nešto zauzvrat.”
Pit je nešto izgovorio, i mada je sam jezik bio potpuna misterija za Flina,
mogao je da prepozna kletvu kad je čuje. Odmah zatim je usledio bljesak munje
poput električnog naboja koji je zaparao vazduh. Flin je oprezno spustio pogled
ka svom krilu, i tu se nalazilo nekoliko svežnjeva novca.
„Ah. Dobar trik.”
„Sigurno se šališ.” Džordan je već skočio ka njemu, spustio ruku i podigao
svežanj dolara. Pregledao ih je, onda ih je udario o svoj dlan dok je zurio u Pita.
„Definitivno je vreme za neke odgovore.”
„Da li zahtevaš još?”, upitao je besno Pit, a Roena se okrenula ka njemu sa
izrazom pravog ženskog besa na licu.
Reči koje su jedno drugom upućivali su bile potpuno nerazumljive. Sigurno
je to keltski, pomislio je Flin. Možda i velški. Ali mu je bila jasna srž njihovog
razgovora. Bili su toliko ljuti da se čitava prostorija tresla.
„U redu, hajde da se smirimo.” U tri odlučna koraka, Bred je istupio i stao
između njih. „Ovo nas nigde ne vodi.” Glas mu je bio smiren i kontrolisan, i sad
su oboje besno gledali u njega. Ipak, on se nije pomerio, ostao je na svom mestu
i pogledao u Flina. „Naš domaćin je upravo stvorio... koliko tačno?”
„Deluje oko pet hiljada dolara.”

167
 „Pet hiljada dolara je stvorio iz vazduha - i čoveče, ja imam gomilu poslovnih
ljudi koji bi rado da popričaju s vama. Izgleda da on misli da ti želiš novac u
zamenu za informacije koje imaš. Da li je tako?”
„Ma koliko da je teško odbiti pet hiljada čarobnih dolara, ne.” To ga je
zabolelo, morao je da prizna, ali Flin je spustio novčanice na sto. „Ja se samo
brinem za tri mlade žene koje nikog nisu povredile, a sad se pomalo brinem i za
sebe. Želim da znam šta se ovde događa.”
„Ispričaj nam ostatak sna, i mi ćemo ti reći sve što možemo. Slobodno nam
reci”, dodala je Roena dok se približavala Flinu. „Ja bih više volela sam da nam
kažeš nego da moram da te nateram na to.”
Sad već iznerviran, Flin se nagnuo ka njoj. „Da me nateraš?”
Kad je progovorila, njen glas je zvučao poput zimske hladnoće koja se
obrušila na njegovu vrelinu. „Dragi moj, ja mogu da te nateram da kvačeš kao
patka, ali kao što je rekao tvoj hrabri i razumni prijatelj, time ne bismo ništa
postigli. Misliš da želimo da naudimo tebi ili tvojim ženama? Ne želimo. Mi
nikome ne želimo da naudimo. To je jedina stvar koju imam slobodu da ti kažem.
Pite.” Pomerila se i nakrivila glavu ka njemu. „Uvredio si našeg gosta ovim
bahatim trikom. Izvini mu se.”
„Da mu se izvinim?”
„Da.” Ponovo je sela, nameštajući donji deo haljine. I čekala.
Pit je stiskao zube. Nemirno je tapkao prstima po svojim butinama. „Žene su
kuga za muški rod.”
„Zar to nije istina?”, složio se Džordan s njim.
„Žao mi je što sam te uvredio.” Onda je načinio jedva vidljiv pokret zglobom
ruke i novac je nestao. „Da li je sad bolje?”
„Ne postoji razuman način da odgovorim na to pitanje, pa ću umesto toga tebe
nešto da pitam. Ko ste vi, ljudi, dođavola?”, zahtevao je Flin odgovor od njega.
„Mi nismo ovde da odgovaramo na tvoja pitanja.” Pit je prišao srebrnom
čajniku i sipao kafu u šoljicu od drezdenskog porcelana. „Čak i novinar - na šta
sam već upozorio da bi mogao predstavljati problem”, dodao je gledajući u
Roenu, „čak i on bi trebalo da bude svestan nekih pravila ponašanja kad ga pozovu
u nečiji dom.”
„Zbog čega nam samo ne kažete ko ste”, započeo je Flin, a onda ućutao kad
se začuo oduševljeni lavež nekoliko sekundi pre nego što je Mo uleteo u salon.
„Oh, bestraga.”
„Evo i njega!” Roena je samo raširila ruke u znak dobrodošlice i ubrzo joj je
naručje bilo ispunjeno ogromnim psom, kad su žene ušetale u salon.
„Baš lepo, predivno. Kao nekakva zabava.”

168
 „Žao mi je što ovako upadamo kod vas.” Melori je pogledom preletela po
prostoriji, a onda se fokusirala na Flina. „Ali postoji mali problem, pošto neki
određeni muškarci smatraju da bi trebalo da preuzmu dužnosti nekih žena.”
„To nije baš istina.”
„Stvarno? A šta je baš istina?”
„Samo smo pratili jedan trag, to je sve. Vi ste bile zauzete potpisivanjem
ugovora na brzinu o poslovnom partnerstvu i kupovini kuće.”
„Ja u poslednje vreme na brzinu ulećem u sve i svašta. Možda bi trebalo da
prodiskutujemo o činjenici kako sam tebe na brzinu ubacila u svoj krevet.”
Osetio je kako su ga preplavili stid i bes i on je ustao sa sofe. „Naravno,
možemo i to da radimo. Možda bismo, doduše, mogli da nađemo neko prikladnije
mesto i vreme.”
„Hoćeš da pričamo o tome šta je prikladno, sad kad ste ti i tvoj testosteronski
tim rešili da preuzmete moje odgovornosti i moj posao? Samo zbog toga što sam
zaljubljena u tebe, samo zbog toga što spavam s tobom, ne znači da ću da sedim
mirno dok ti pokušavaš da organizuješ moj život.”
„Ko organizuje kome život?” Frustracija ga je ščepala u zagrljaj. „Ti si ta koja
je rešila da organizuje moj život. Ja sam deo ovoga, Melori, bez obzira da li to
želim ili ne.
I došao sam ovde da saznam šta to znači. I ako se ovo kreće u pravcu u kom
mislim da ide, ti si s ovim završila. Sve tri.” Besno je pogledom prostrelio Dejnu
i Zoi. „Završile ste.”
„Ko je tebe postavio za našeg šefa?” zahtevala je Dejna odgovor. „Nisi mogao
da mi govoriš Šta da radim ni kad sam imala deset godina. Prokleto sam sigurna
da ni sad nemaš pravo na to.”
„Oh, samo me gledaj. Predstavila si im ovo kao da je igra.” Optuženički je
pogledao u Roenu. „Čak nekakav romantični poduhvat. Ali im nisi rekla šta sve
može da se desi.”
„O čemu to pričaš?” povikala je Melori i udarila ga u rame.
„Snovi.” Ignorišući Melori, Flin je nastavio da se obraća Roeni. „Oni su
upozorenje, zar ne?”
„Nikad nam nisi ispričao san do kraja. Možda bi trebalo svi da sednemo, a ti
možeš da počneš ispočetka.”
„I ti si imao san? Isti kao moj?” Melori ga je udarila u rame. „Zbog čega mi
nisi rekao?”
„Ućuti samo na jedan prokleti minut.” Izgubio je strpljenje i gurnuo je blago
na kauč. „Samo budi tiha”, naredio joj je. „Ne želim ništa da čujem dok ne
završim.”
Počeo je da im priča o tome kako je lutao kroz kuću dok ga je pratio osećaj
da ga neko gleda, progoni. Opisao im je i svoja osećanja dok je stajao ispod

169
nadstrešnice, strah i bol, a priču je završio s tim kako se probudio u svom krevetu,
potpuno mokar od kiše.
„On... to... želelo je moju dušu, kao da mi je stavljalo do znanja da je to cena
koju ću platiti zbog toga što se petljam u njegove stvari.”
„To ne ide tako.” Pit je spustio ruku na Roenu i obratio joj se kao da nema
nikog drugog u sobi. „To ne može tako. Oni ne smeju da budu povređeni. To je
bilo prvo obećanje i to je svetinja.”
„Mi to ne možemo da znamo. Ako nam nije dozvoljeno da odemo iza Zavese,
ne možemo da znamo kakva je sad tamo situacija. Ako je zgazio obećanje koje je
dao, sigurno misli da može da pobegne od posledica. Sigurno misli... da su oni
ti”, rekla je šapatom. „To ipak može da se ostvari, i oni mogu u tome da uspeju.
Otvorio je Zavesu da bi ih u tome sprečio. Probio se na drugu stranu.”
„Ako ne uspeju...”
„Oni ne smeju da ne uspeju.” Okrenula se ka njima, a na licu joj se videla
rešenost. „Mi ćemo vas zaštititi.”
„Hoćete li?” Melori je bila potpuno potresena. Sklopila je ruke u svom krilu,
stiskajući prste sve dok joj bol nije razbistrio glavu. „Isto kao što ste zaštitili
Ćerke stakla? Učiteljica i ratnik. Nekako, vi i jeste to.” Ustala je i prišla slici. „Vi
ste ovde”, rekla je, pokazujući na par u pozadini portreta. „A i ovde ste, u ovoj
prostoriji. Na ovom mestu. A sad mislite da je i ono što je tamo, u senkama drveća,
takođe stiglo ovde. Niste nam pokazali njegovo lice.”
„On ima više lica.” Roena je to izgovorila kao da se podrazumeva, tonom koji
je ulivao jezu.
„Ti si ovo naslikala, kao i one dve koje mi imamo.”
„Slikanje je jedna od mojih strasti”, priznala je Roena. „Jedna od mojih
konstanti. Pite.” Okrenula se ka njemu. „Oni to već znaju i sami.”
„Ja ne znam nijednu prokletu stvar”, objavila je Dejna.
„Dođi ovamo, na ciničnu stranu sobe”, pozvao ju je Džordan.
„Sada je važno ono što Melori zna.” Roena je ispružila ruku. „Sve što ja umem
i imam, biće upotrebljeno da vi budete bezbedni.”
„To nije dovoljno.” Flin je odmahnuo glavom. „Ona je s tim završila. Sve su
završile. Ako želite da vam vratimo vaš novac, mi ćemo...”
„Izvini, ali ja mogu da pričam u svoje ime. Ovde se ne radi u vraćanju novca,
zar ne?”, upitala je Roenu. „Nema dizanja ruku, ne može da se kaže, uh, ovo je
ozbiljnije i opasnije nego što sam mislila, neću više da se igram.”
„Dogovorili smo se.”
„Ali niste imale sve informacije”, dodao je Bred. „Kakav god ugovor da su
ove žene potpisale s vama, neće proći na sudu.”
„Ovde se ne radi o tome da li je nešto legalno”, Melori je rekla nestrpljivo.
„Ovaj ugovor je pitanje morala. I više od toga, pitanje je sudbine. Sve dok
170
postojim, dok znam za ovo, ja sam deo toga. Dok ne prođu moje četiri nedelje. A
ako ja pronađem prvi ključ, jedna od njih je sledeća.” Pogledala je u Dejnu i Zoi.
„Jedna od njih će biti u opasnosti tokom sledećih mesečevih mena.”
„Da.”
„Ti znaš gde su ključevi”, eksplodirao je Flin. „Zašto ih samo ne predaš njima
i završiš ovo.”
„Zar ti misliš, da je to moguće, da bismo mi i dalje bili u ovom zatvoru?”
Gestom koji je pokazivao istovremeno i njegovo gađenje kao i gorčinu, Pit je
raširio ruke. „Godinu za godinom, vek za vekom, zarobljeni u svetu koji nije naš.
Misliš li da bismo živeli s vama zato što smo tako odabrali? Da bismo smestili
našu sudbinu, sudbinu onih koje smo izdali u vaše ruke, jer tako želimo? Mi smo
zarobljeni ovde, sa jednim jedinim zadatkom. A sad je taj zadatak vaš.”
„Ne možete da se vratite kući.” Nakon Pitovih glasnih reči, Zoin tihi glas ih
je udario kao malj. „Mi jesmo kući. Niste imali prava da nas prevarite da
postanemo deo ovoga, a da nam ne kažete koji rizici postoje.”
„Mi to nismo znali.” Roena je raširila ruke.
„Za par bogova, postoji prokleto mnogo toga što ne znate i ne možete da
uradite.” Pitove oči su se zamaglile od besa kad se okrenuo ka Flinu. „Možda biste
želeli malu demonstraciju onoga što možemo.”
Sa već stegnutim pesnicama, Flin je iskoračio ka njemu. „Samo napred.”
„Gospodo.” Roenin duboki uzdah je bio poput poplave hladne vode, stvorene
da ohladi uzavrelu atmosferu u prostoriji. „Muškarci, bez obzira na svoje poreklo,
ostaju negde uvek predvidivi kad su neke stvari u pitanju. Vaš ponos i muževnost
ovde nisu u pitanju, niti postoji rizik da ih izgubite, ni jedan od vas dvojice. Fline,
kakav god da je svet, postoje zakoni koji su upleteni u tkaninu od kojeg je
sačinjen.”
„Pocepaj tu tkaninu. Prekrši zakon.”
„Kada bih imala moć da vam odmah predam ključeve, to ne bi ništa rešilo.”
„Ne bi radili”, Melori je rekla i zaradila odobravajuće klimanje glave od
Roene. „Ti razumeš.”
„Mislim da razumem. Ako će ove čini... da li su to čini?”
„To je najjednostavnija reč”, složila se Roena.
„Ako će ove čini da se skinu, to moramo uraditi mi. Žene. Smrtnice. Koristeći
svoj mozak, svoje energije, resurse koje imamo u ovom svetu. U suprotnom,
nijedan ključ neće otvoriti kovčeg. Jer... mi smo pravi ključ. Svaka od nas. U
nama je odgovor.”
„Ti si zaista veoma blizu mestu na kom bi trebalo da budeš.” Emocije su
joj preplavila lice i Roena je ustala i stavila ruke na Melorina ramena. „Bliže nego
što je ikad iko stigao.”

171
 „Ali nisam dovoljno blizu, još uvek. A izgubila sam polovinu mog vremena.
Moram da ti postavim neka pitanja. Nasamo.”
„Hej, jedan za sve”, podsetila ju je Dejna. Melori ju je molećivo pogledala.
„Dobro, u redu. Sačekaćemo te ispred.”
„Ja ću ostati s tobom.” Flin je spustio ruku na Melorino rame, ali ona ju je
sklonila. „Rekla sam nasamo. Ne želim te ovde.”
Njegovo lice je postalo hladno i daleko. „Onda dobro. Skloniću ti se s puta.”
Sa očiglednom žalošću, Roena je blago gurnula Moa da izađe iz sobe.
Namrštila se kad je Flin snažno zalupio vratima za sobom. „Tvoj čovek ima
osetljivo srce. Lakše ga je povrediti nego tebe.”
„Je li on moj čovek?” Pre nego što je Roena mogla da joj odgovori, Melori je
odmahnula glavom. „Prvo idemo na hitnije stvari. Zbog čega sam odvedena iza
Zavese?”
„On je želeo da ti pokaže svoju moć.”
„Ko je on?”
Roena je oklevala, ali je nastavila kad joj je Pit klimnuo glavom. „On je Kejn,
čarobnjak. Zli čarobnjak.”
„Onaj među senkama, onaj kog sam videla u svom snu. Kradljivac duša.”
„Pokazao ti se da bi te uplašio. Nema potrebe da te plaši osim ako ne misli
da možeš da uspeš.”
„Zbog čega je povredio Flina?”
„Zbog toga što ga ti voliš.”
„Da li ga volim?” Melorin glas je postao dubok od osećanja. „Ili sam samo
sebe ubedila da je tako? Da li je to još jedan trik?”
„Ah.” Roena je tiho uzdahnula. „Možda ipak nisi onoliko blizu koliko sam
mislila. Zar ne poznaješ sopstveno srce, Melori?”
„Poznajem ga samo dve nedelje, a osećam se kao da moj život nikada neće
biti dobar ako on ne bude deo njega. Ali da li je sve to stvarno? Kada isteknu moje
četiri nedelje, hoću li se i dalje tako osećati?” Pritisla je ruku na svoje srce. „Ili će
mi ga neko oduzeti? Da li je gore da ti oduzmu dušu nego srce?”
„Mislim da nije, jer jedno hrani drugo. A ja ne mogu da ti dam odgovor na ta
pitanja, jer ih ti već znaš. Ako rešiš da pogledaš u sebe.”
„Onda mi reci ovo. Hoće li on biti bezbedan ako se sklonim od njega? Ako
zatvorim svoje srce za njega, da li će biti na sigurnom?”
„Ti bi bila spremna da se odrekneš njega da bi ga zaštitila?”, upitao je Pit.
„Da.”
Zaokupljen svojim mislima, prišao je lakiranom kredencu i otvorio ga da iz
njega izvadi flašu brendija. „I ti bi mu to i rekla?”
„Ne, on nikad ne bi...”

172
 „Ah, dakle, prevarila bi ga.” Uz blagi smešak, Pit je sipao brendi u čašu. „I
opravdavala bi tu svoju laž govoreći da je to za njegovo dobro. Žene, iz ma kog
da su sveta, tako su predvidive”, rekao je i podrugljivo se naklonio Roeni.
„Ljubav je”, ispravila ga je, „konstantna sila u svakom univerzumu. Tvoje
odluke, tvoji izbori, moraju biti samo tvoji”, rekla je Roena Melori. „Ali ti tvoj
čovek neće zahvaliti za bilo kakvu žrtvu koju učiniš da bi ga zaštitila.” Sad se ona
podrugljivo naklonila Pitu. „Oni to nikad ne rade. Idi sad.” Dodirnula je Melorin
obraz. „Odmori malo svoj mozak, sve dok ne budeš mogla jasno da razmišljaš.
Zapamti da imaš moju reč, sve što bude izvodljivo da se pobrinemo da ti, tvoj
čovek i tvoji prijatelji budete bezbedni, mi ćemo to učiniti.”
„Ja njih ne poznajem.” Pokazala je rukom ka portretu. „Ali znam one ljude
ispred kuće. Trebalo bi da znate da, ako dođe do toga da moram da biram, izabraću
one koje poznajem.”
Pit je sačekao dok ponovo nisu bili sami, pre nego što je doneo Roeni drugu
čašu brendija. „Voleo sam te kroz vreme i kroz svetove.”
„I ja tebe, srce moje.”
„Ali te nikad nisam razumeo. Mogla si da joj odgovoriš na njeno pitanje o
ljubavi i da joj olakšaš.”
„Biće mudrija i srećnija ako sama dođe do tog odgovora. Šta možemo da
učinimo za njih?”
Nagnuo se ka njoj i pritisnuo svoje usne na njenu obrvu. „Najbolje što
možemo.”

173
 Četrnaesto poglavlje

Bilo joj je potrebno vreme, priznala je sebi Melori. Nalazila se u vrtlogu od

početka meseca, i mada je uživala jašući na tim ogromnim talasima i oštrim
krivinama, bio joj je potreban odmor.
Ništa u njenom životu više nije bilo kao pre, pomislila je dok je ulazila u svoj
stan. Ona se uvek oslanjala na stabilnost i nepromenljivost, a sad joj je upravo to
iskliznulo iz ruku.
Ili je impulsivno to sama odbacila u stranu.
Nije više imala galeriju u koju je odlazila. Nije bila potpuno sigurna ni da je
imala zdrav razum. Tokom jedne od tih oštrih krivina, jašući na talasu, izgleda da
je prestala da bude ona razumna Melori Prajs na koju svako može da se osloni, i
da je postala iracionalna, emotivna, ćudljiva Melori Prajs - žena koja je verovala
u magiju, i u ljubav na prvi pogled.
U redu, možda na treći pogled, ispravila je samu sebe dok je vraćala zavese
preko prozora i zavlačila se u svoj krevet. Ali to je jedno te isto, u osnovi.
Sada je uzela novac koji je mogao da joj pomogne da preživi nekoliko meseci,
i investirala ga u poslovni poduhvat sa dve žene koje poznaje manje od mesec
dana.
I kojima je beskrajno verovala, zaključila je. Bez rezerve.
Spremala se da se upusti u sopstveni posao, bez ikakvog zaloga, bez jasnog
plana i bez bezbednosne mreže. I nasuprot svoj logici, ta ideja je veoma radovala.
Ipak, glava joj je i dalje pulsirala, a stomak se grčio. Sve zbog pomisli da
možda ipak nije iskreno zaljubljena. Da je svo ovo blaženo poverenje i
zadovoljstvo koje je osetila uz Flina samo iluzija.
Ako se ta iluzija rasprši, plašila se da će za njom tugovati do kraja života.
Nagurala je jastuke ispod svoje glave, zgrčila se postrance i preklinjala da
utone u san, što pre.

Bilo je sunčano i toplo kad se probudila, a vazduh je mirisao na letnje ruže.

Nekoliko trenutaka se protezala. Topli čaršavi su blago mirisali na njenog čoveka
dok je uživala u mekoj tišini oko nje.
Prevrnula se lenjo u krevetu i trepnula. Nešto joj je bilo čudno. Ne zaista
neprijatno, samo čudno.

174
 San. Najčudniji san.
Sela je i ponovo se protegla, osećajući zdrav bol u mišićima. Bila je naga, i to
joj nije nimalo smetalo. Izvukla se iz kreveta, omirisala svetložute ruže na
toaletnom stočiću pre nego što je sa klupe podigla svoj ogrtač. Zastala je kraj
prozora da se divi svojoj bašti i da udahne mirisni vazduh. Otvorila je prozor još
više i pustila da zvuk ptičije pesme ispuni sobu.
Onaj čudni osećaj je već bledeo - kao što obično biva sa snom nakon buđenja
- dok je silazila niz stepenice, klizeći rukom niz gelender od svilenkastog drveta.
Raznobojna svetla koja su dopirala od vitraža iznad vrata rasipala su se i
poigravala poput dragulja na podu. Na stolu pored ulaza, u antikvitetnoj vazi,
nalazilo se još cveća, pomešanog sa egzotičnim belim orhidejama.
Njegovi ključevi su takođe bili tu, pored njenih, u maloj mozaik činiji koju je
kupila upravo za tu namenu.
Prošla je kroz kuću sve do kuhinje i onda se nasmešila. Bio je pored šporeta,
i pravio prženice za doručak. Pored njega se nalazio poslužavnik, na kom se već
nalazila visoka čaša za šampanjac puna soka od narandže, a tu je bila i jedna ruža
u malenoj vazi, kao i njena najlepša šoljica za kafu.
Zadnja vrata su bila otvorena. Kroz njih je mogla da čuje kako ptice
nastavljaju da pevaju dok psi srećno laju. Blažena, prišunjala mu se otpozadi, a
onda mu obavila ruke oko struka i poljubila ga u vrat.
„Pazi. Moja žena može da se probudi svakog minuta.”
„Hajde da rizikujemo, svejedno.”
Okrenuo se i poljubio je duboko i strastveno. Njeno srce je poskočilo od sreće,
a krv provrila dok je razmišljala: Savršeno. Ovo je sve potpuno savršeno.
„Hteo sam da te iznenadim.” Flin je prešao rukama preko njenih leđa pre nego
što ju je pustio iz zagrljaja. „Doručak u krevetu. Henesi specijal.”
„Može to da bude i bolje iznenađenje, dođi da doručkuješ u krevetu sa
mnom.”
„Verovatno bi uspela da me nagovoriš na to. Sačekaj.” Zgrabio je špatulu i
okrenuo prženicu.
„Uh. Već je prošlo osam. Nije trebalo da me pustiš da spavam toliko dugo.”
„Nisam te sinoć pustio dovoljno da spavaš.” Namignuo joj je šeretski.
„Delovalo mi je fer da ti dozvolim da jutros to malo nadoknadiš. Mnogo si
naporno radila, Mel, spremajući svoju izložbu.”
„Još malo i završila sam.”
„A kad sve završiš, planiram da odvedem moju neverovatno lepu i
talentovanu ženu na i te kako zaslužen odmor. Sećaš se one nedelje koju smo
proveli u Firenci?” Suncem okupani dani, i noći natopljene ljubavlju. „Kako bih
to ikad mogla da zaboravim? Da li si siguran da možeš da uzmeš slobodne dane?
Nisam ja jedina ovde koja je veoma zaposlena.”

175
 „Naći ćemo vremena.” Prevrnuo je prženicu na tanjir. „Zbog čega ne odeš po
novine, pa ćemo se uvući još malo u krevet na sat... ili dva.”
Iznenada se iz bebi-monitora koji je stajao na kuhinjskom šanku začuo
uspavani plač. Flin je bacio pogled ka njemu. „Ili možda ne.”
„Ja ću da odem kod njega. Naći ćemo se gore u sobi.”
Požurila je, delićem mozga primećujući slike koje su visile na zidovima kuće.
Ulična scena koju je naslikala u Firenci, obalski pejzaž mora iz Auter Benksa,
Flinov portret kako sedi za stolom u svojoj kancelariji.
Skrenula je u pravcu dečje sobe. I ovde su zidovi bili dekorisani njenim
crtežima. Bile su to svetle scene iz bajki koje je slikala sve vreme dok je bila
trudna.
A u kolevci sa sjajnim, okruglim rešetkama, njen maleni dečak je nestrpljivo
plakao, željan pažnje.
„Hajde, de, dušice. Tu je mama.” Podigla ga je i privila uz sebe.
Imaće kosu na svog oca, pomislila je, dok mu je pevušila i ljuljala ga. Već se
videlo da je tamnokos, sa povremenim pramenovima boje kestena koji su se
presijavali kad bi svetlost pala na njih.
Bio je toliko savršen. Potpuno i apsolutno savršen.
Ali dok ga je nosila ka stolu za presvlačenje, odjednom je osetila slabost u
kolenima. Kako se zove? Kako se beba zove? U panici, čvrsto ga je zgrabila, a
onda se naglo okrenula kad je čula kako Flin ulazi na vrata.
„Izgledaš tako prelepo, Melori. Volim te.”
„Fline.” Nešto nije bilo u redu s njegovim očima. Kao da je mogla da vidi
kroz njega, kao da je pred njenim pogledom postajao proziran. „Nešto nije u
redu.”
„Sve je u redu. Sve je upravo savršeno. Sve je baš onako kako si želela da
bude.”
„Ovo nije stvarno, zar ne?” Osetila je kako joj suze peku oči. „Ovo nije
stvarno.”
„Moglo bi da bude.”
Iznenada je bljesnula neka svetlost oko nje, i ona je stajala u studiju,
okupanom sunčevim zracima. Bezbrojna platna su bila naslagana uz zidove ili su
stajala na štafelajima. Ispred nje se nalazilo jedno od njih i sijalo prepuno boja i
oblika. U njenoj ruci se nalazila četkica, i već ju je umakala u svoju paletu.
„Ja sam ovo naslikala”, prošaputala je dok je zurila u platno. Na njemu se
nalazila slika šume u magli. Stazom je koračala neka figura, sama. Ne usamljena,
pomislila je, već osamljena. Na dnu te staze se nalazio dom, i to je bila prilika da
uživa u tišini i čaroliji šume. To je urađeno njenom rukom. Njenim umom, njenim
srcem. Mogla je to da oseti, isto kao što je osećala i pamtila svaki potez četkicom
na svakom od platna u ovoj prostoriji.

176
 Kakva je to bila moć i slava, sa svim potrebnim bolom i zadovoljstvom.
„Ja ovo mogu.” Sa nekakvom mahnitom razdraganošću nastavila je da slika.
„Ja moram ovo da uradim.”
Ta radost je bila poput droge i ona ju je halapljivo želela. Znala je tačno kako
da pomeša boje da dobije ono što želi, kad da je nanese i kad da pređe na one
najsitnije, fine detalje.
Kako da stvori upravo takvu svetlost, takvu senku, da se neko oseti kao da
može da se ušunja u sliku, da hoda tom stazom i pronađe dom na njenom kraju.
Ali i dok je slikala, suze su krenule da joj se slivaju niz obraze. „Ovo nije
stvarno.”
„Moglo bi da bude.”
Četkica je pala na pod, boja se prosula svuda, dok se ona okretala oko sebe.
Stajao je pored nje, kupajući se u sunčevim zracima. A i dalje je bio mračan.
Njegova kosa, crna i sjajna, širila se poput krila na njegovim ramenima. Oči su
mu bile sive poput kamena. Imao je oštre, visoke jagodice ispod kojih su bili upali
obrazi, a usta su mu bila puna, i privlačno bezobrazna.
Prelep je, pomislila je. Kako može da bude tako lep?
„Zar si mislila da ću izgledati kao nekakav demon? Poput nekog stvorenja iz
noćne more?” To ga je zabavljalo, i samo doprinosilo njegovom šarmu. „Zbog
čega bih tako izgledao? Ubedili su te u sve najgore o meni, zar ne?”
„Ti si Kejn.” Osećala je da je obuzima strah i njegove ledene ruke su se
sklapale oko njenog grla. „Ti si ukrao duše Ćerki stakla.”
„To ne treba tebe da brine.” I glas mu je bio lep. Melodičan, umirujuć. „Ti si
obična žena iz običnog sveta. Ne znaš ništa o meni niti o mom svetu. Ja ti ne želim
nikakvo zlo. Upravo suprotno od toga.” Gracioznošću nekog plesača kretao se po
ateljeu, a njegove mekane čizme nisu za sobom ostavljale nikakav zvuk. „Ovo je
sve tvoje delo.”
„Nije.”
„Oh, jeste, i ti to znaš.” Podigao je jedno platno, proučavajući savršene linije
sirene koja je sedela na kamenu. „Sećaš se kad si ovo naslikala, kao i sve ostale.
Sad znaš kakav je osećaj imati takvu moć. Umetnost od ljudi stvara bogove.”
Spustio je nazad platno. „Ili od žena. Šta smo mi, u mom svetu, nego umetnici i
pesnici, čarobnjaci i ratnici? Ti želiš da zadržiš ovu moć, Melori?”
Brisala je suze s lica, posmatrajući svoje radove kroz njih. „Da.”
„Možeš da je imaš, svu tu moć, i mnogo više od toga. Čoveka kog želiš, život,
porodicu. Sve ću to da ti dam. Dete koje si držala u naručju? Sve to može biti
stvarno, sve to može da ti pripada.”
„Po kojoj ceni?”
„Jako maloj.” Prešao je prstom preko njenog vlažnog obraza i suza koju je
ukrao se zapalila na vrhu njegovog prsta. „Zaista jako maloj. Samo moraš da
177
ostaneš u ovom snu. Da se budiš i ležeš u njemu, da hodaš, da govoriš, da jedeš,
da voliš. Sve što želiš će biti tu sa tobom. Savršenstvo - bez bola, bez smrti.”
Ispustila je jedan isprekidan uzdah. „U ovom snu nema ključeva.”
„Ti si pametna žena. Zbog čega bi brinula o ključevima, o nekim boginjama
koje su kopilad i koje nemaju nikakve veze s tobom? Zbog čega bi rizikovala svoj
život i živote onih koje voliš zbog budalastih devojaka koje nikad nisu ni trebale
da se rode? Da li bi se odrekla svog sna zbog nekih neznanaca?”
„Ja ne želim san. Ja želim svoj život. Neću da menjam sopstveni život za tvoje
iluzije.”
Njegovo lice je iznenada prebledelo, a oči postale crne. „Onda ćeš sve da
izgubiš!” Počela je da vrišti kad je pružio ruke ka njoj i nastavila dok se hladnoća
širila njenim telom. Onda je iznenada bila izvučena na čistinu, slobodna i budna
u svom krevetu.
Čula je lupanje na vrata i vikanje. Užas je iskočio iz kreveta zajedno s njom.
Nekako je dotrčala posrćući do dnevne sobe i ugledala Flina sa druge strane vrata
ka bašti, koji se upravo spremao da razbije staklo jednom od njenih baštenskih
stolica.
Bacio ju je u stranu kad je ona prišla da otključa vrata i otvorila ih širom.
„Ko je ovde?” Zgrabio ju je za ramena, podigao s poda i spustio u stranu. „Ko
te je povredio?”
„Ovde nema nikoga.”
„Vrištala si. Čuo sam te kako vrištiš.” Ušetao je u njenu spavaću sobu, sa
pesnicama na gotovs.
„Imala sam noćnu moru. To je samo bio ružan san. Ovde nema nikoga osim
mene. Moram da sednem.” Uhvatila se za rukohvat kauča i polako spustila.
I on je jedva stajao na sopstvenim nogama. Vrištala je kao da je neko čereči
na komade. I sam je osetio ogroman strah prethodne noći u snu, ali to nije bilo
ništa u poređenju sa strahom koji je osetio dok je stajao sa druge strane tih
staklenih vrata. Umarširao je u kuhinju i sipao čašu vode. „Evo, popij malo. Samo
polako.”
„Biću dobro za koji minut. Probudila sam se, a ti si lupao i vikao. I dalje sam
zbunjena.”
„Ti drhtiš.” Osvrnuo se oko sebe i spazio prekrivač. Obmotao ga je oko njenih
ramena i seo na kauč pored nje. „Pričaj mi o svom snu.”
Odmahnula je glavom. „Neću. Ne želim da pričam o tome niti da mislim o
tome trenutno. Samo želim da malo budem sama. Ne želim da budeš ovde sa
mnom.”
„To je drugi put danas da si mi to rekla. Ali ovaj put neće biti po tvome.
Zapravo, sad ću nazvati Džordana da mu javim da ću večeras ovde da prespavam.”
„Ovo je moj stan. Niko ovde ne ostaje osim ako ga ja ne pozovem.”

178
 „Ponovo grešiš. Skini se i lezi u krevet. Napraviću ti neku supu ili tako nešto.”
„Ne želim supu. Ne želim ni tebe. I svakako ne želim da me neko teši.”
„Šta onda želiš, dođavola?” Skočio je na noge, tresući se od besa i frustracije.
„U jednom trenutku se bacaš na mene, pričaš mi kako me voliš, kako želiš da
provedeš ceo život sa mnom. A onda u sledećem me teraš od sebe. Muka mi je
više od žena i njihovih pomešanih signala i kapricioznog uma i prokletih
očekivanja od mene. Ovog trenutka, ti ćeš da radiš ono što ja želim, a to je da
legneš u krevet dok ti ne spremim nešto za jelo.”
Zurila je u njega. Grlo joj je bilo puno grubih i uvredljivih reči. Ali ih je sve
izgubila pred naletom suza.
„Oh. Isuse.” Flin je protrljao svoje lice rukama. „Lepo si to obavio, Fline.
Svaka čast, Henesi.”
Prišao je prozoru i zurio kroz staklo, dok je ona divljački plakala iza njega.
„Žao mi je. Ne znam šta da radim s tobom. Ne mogu da se nosim s tim. Ako me
ne želiš ovde, u redu. Pozvaću Dejnu. Ali ne želim da budeš ovde sama.”
„Ni ja ne znam šta da radim sa sobom.” Pružila je ruku ka fioci da izvadi
papirne maramice. „Ako sam ti slala izmešane signale, to nije bilo namerno.”
Obrisala je lice, ali suze prosto nisu htele da stanu. „Ja nemam kapriciozan um -
barem ga nikad ranije nisam imala. I ne znam kakva su moja prokleta očekivanja
od tebe. Čak više ne znam ni šta prokleto očekujem od same sebe. Nekada sam to
znala. Plašim se. Plašim se onoga što se događa oko mene i unutar mene. I plašim
se jer više ne znam šta je stvarno. Ne znam da li ti sad stvarno stojiš tu preda
mnom.”
Vratio se ponovo do nje i seo na kauč. „Ja sam ovde”, rekao je i čvrsto je
uhvatio za ruku. „Ovo je stvarno.”
„Fline.” Umirila se gledajući njihove spojene ruke. „Čitavog života sam želela
neke određene stvari. Želela sam da slikam. Otkad znam za sebe, želela sam da
budem slikarka. Dobra slikarka. Učila sam i radila. I nikad nisam tome ni prišla.
Ja nemam taj talenat.”
Zažmurila je. „To me je bolelo, više nego što mogu i da ti opišem, da
prihvatim tu činjenicu.” Značajno mirnija, uzdahnula je i pogledala ga. „Najbolje
što sam mogla je bilo da radim neki posao povezan sa umetnošću, da budem
okružena njom, da pronađem neku svrhu za tu ljubav koju sam osećala čitavog
života.” Spustila je pesnicu na svoje srce. „Da nađem nešto u čemu sam dobra.”
„Zar ne misliš da je plemenito raditi nešto u čemu si zaista dobra, mada to nije
bio tvoj prvi izbor?”
„To je lepa pomisao. Ali je teško zaboraviti na sopstveni san. Pretpostavljam
da i ti to znaš.”
„Da, znam to.”
„Druga stvar koju sam želela je bila da volim nekoga, i da taj neko voli mene.
Apsolutna ljubav. Da kad odem uveče da spavam, i kad se probudim ujutru, da je
179
taj neko tu sa mnom. Da me razume i želi. Nikad nisam imala sreće ni sa
tim. Dešavalo mi se da upoznam nekoga, i naizgled bi nam išlo dobro. Ali taj
neko nikad ne bi ušao u moju dušu. Nikad nisam osetila taj skok, ili tu vrelinu
koja se brzo pretvori u onu predivnu toplinu koja se širi telom. Kad prosto znaš
da je to osoba koju si čekao. Sve dok nisam upoznala tebe. Nemoj ništa da
govoriš”, brzo je rekla. „Moram da završim.”
Ponovo je podigla čašu s vodom da umiri grlo. „Kada čitavog života čekaš
nešto i onda to pronađeš, to je ravno čudu. Svi delovi tebe koje si zauzdavao se
otvore, rašire i počnu da pulsiraju. Bio si ti i pre toga dobro, bio si u redu. Imao si
svrhu i cilj, i sve je bilo sasvim fino. Ali sad je mnogo više. Ne možeš ni da
objasniš šta to više znači, ali znaš da ako to izgubiš, više nikad nećeš moći da
ispuniš taj prazan prostor unutar sebe na isti način. Nikada više. I to je užasno
strašno. A ja se sad plašim da je to što je unutar mene samo nekakav trik. Da ću
se sutra probuditi i da će to što je napokon počelo u meni da lupa zauvek da stane.
Biće ponovo tiho. I ja se neću više ovako osećati. Neću se osećati onako kako sam
čeznula čitavog svog života da se osećam.”
Oči su joj ponovo bile suve, a ruka mirna dok je spuštala vodu na sto. „Ja
mogu da podnesem da mi ti ne uzvraćaš ljubav. Uvek postoji nada da ćeš jednog
dana možda da me zavoliš. Ali ne znam da li bih mogla da podnesem da ja tebe
ne volim. To bi bilo kao... kao da je neko nešto ukrao iz mene. Ne znam da li bih
podnela da se vratim na ono kako sam se osećala pre toga.”
Zagladio joj je kosu svojom rukom, a onda je približio sebi i spustio joj glavu
na svoje rame. „Niko me nikad nije voleo, ne na način na koji ti to opisuješ. Ne
znam šta da radim s tim, Melori, ali znam da ni ja to ne želim da izgubim.”
„Videla sam kako bi moglo da bude između nas, ali nije bilo stvarno. Bio je
to samo jedan običan dan, tako savršen, poput nekakvog dragulja na mom dlanu.
On me je primorao da to vidim, i da osetim. I da sve to poželim.”
Pomerio se malo od nje i okrenuo je ka sebi. „San?”
Klimnula je glavom. „Zabolelo me je najviše na svetu da se svega toga
odreknem. Ali uz to je išla i cena, Fline.”
„Možeš li da mi kažeš šta je to bilo?”
„Mislim da moram. Samo sam mnogo umorna. Osećam se kao da me je neko
provukao kroz nekakvu emocinalnu cediljku. Samo želim da ležim, i da pokušam
da zaboravim na sve.”
Ipak ga je provela kroz čitav san, od trenutka kad se probudila osećajući se
apsolutno savršeno, kako se kretala kroz kuću prepunu ljubavi i zatekla ga u
kuhinji kako joj sprema doručak.
„To je trebalo da ti jasno stavi do znanja. Ja i kuvanje? To je očigledno
iluzija.”
„Pravio si mi prženice. To je moja omiljena hrana u danima kad se osećam
lenjo. Pričali smo o tome kako ćemo da odemo na odmor, i ja sam se sećala svih

180
drugih mesta na kojima smo bili, šta smo radili. Ta sećanja su bila unutar mene.
A onda se beba probudila.”
„Beba?” Potpuno je prebledeo. „Imali smo... Tu je bila... beba?”
„Ja sam otišla na sprat da ga izvadim iz kolevke.”
„Njega?”
„Da, njega. A duž zidova su bile okačene slike koje sam naslikala. Bile su
predivne, i mogla sam da se setim kako sam naslikala svaku od njih. Isto kao što
sam se sećala kako sam oslikala dečju sobu. Podigla sam bebu iz kolevke i osetila
tu ljubav, užasnu ljubav prema njemu. Bila sam puna te ljubavi. A onda... onda
sam shvatila da mu ne znam ime. Nisam znala njegovo ime. Mogla sam da osetim
njegov oblik u mojim rukama i koliko mu je koža mekana i topla, ali nisam znala
kako se zove. Ti si onda došao do vrata, i odjednom sam mogla da vidim kroz
tebe. Znala sam da to sve nije stvarno. Ništa od toga nije bilo stvarno.”
Morala je da ustane, da se kreće. Prišla je ponovo zavesama. „Kad sam počela
da osećam bol zbog toga, obrela sam se u studiju. Mom studiju, okružena mojim
radovima. Osećala sam miris boje i terpentina. U ruci sam držala četkicu i znala
sam kako da je koristim. Znala sam sve što sam oduvek želela da znam. Bilo je
veoma moćno, isto kao i držati u naručju dete koje je izašlo iz mene. I isto tako
lažno. A on je bio pored mene.”
„Ko je bio tamo?”
Duboko je udahnula, a onda se okrenula ka njemu. „Njegovo ime je Kejn.
Kradljivac duša. Obratio mi se. Mogla sam sve da imam - taj život, tu ljubav,
talenat. Sve je to moglo da bude moje stvarnost. Ako pristanem da ostanem u snu,
nikad ne bih morala svega toga da se odreknem. Mi bismo se voleli. Imali bismo
sina. Ja bih slikala. Sve bi bilo savršeno. Samo bih živela u snu, a taj san bi bio
stvaran.”
„Da li te je dodirnuo?” Potrčao je ka njoj, prelazeći rukama preko njenog tela
kao da proverava da li je negde ranjena. „Da li te je povredio?”
„Ovaj svet ili sve ono”, rekla je, ponovo smirena. „Izbor je bio moj. Ja sam
želela da ostanem tamo, ali nisam mogla. Ne želim san, Fline, ma koliko da je
savršen. Ako nije stvaran, ne znači mi ništa. A ako bih ostala u snu, zar to nije
drugi način da se odreknem svoje duše?”
„Vrištala si.” Potpuno slomljen, Flin je naslonio svoje čelo na njeno. „Vrištala
si.”
„Pokušao je da mi je uzme, ali sam čula kako me ti dozivaš. Zbog čega si
došao ovde?”
„Bila si ljuta na mene. Nisam hteo da budeš ljuta.”
„Iznervirao si me”, ispravila ga je i zagrlila rukama. „I dalje me nerviraš, ali
mi je pomalo teško da se od svega probijem do onoga što me je iznerviralo. Želim
da ostaneš. Plašim se da zaspim, plašim se da ću se vratiti tamo, i da ovaj put neću
biti dovoljno jaka da ponovo isplivam iz sna.”
181
 „Ti si dovoljno jaka. I ako ti bude potrebno, ja ću biti tu da te izvučem.”
„Možda ni sve ovo nije stvarno.” Podigla je usne ka njemu. „Ali si mi
potreban.”
„Stvarno je.” Podigao joj je ruke i poljubio jednu, pa drugu. „To je jedina
stvar u koju sam siguran u čitavoj ovoj zbrci. Šta god da osećam prema tebi,
Melori, stvarno je.”
„Ako ne možeš da mi kažeš šta osećaš prema meni, onda mi pokaži.” Privukla
ga je bliže sebi. „Pokaži mi odmah.”
Sve svoje suprotstavljene emocije, potrebe, sumnje i želje, ulila je u svoj
poljubac. I dok ih je prihvatala, prihvatala je njega i osetila kako se i on smirio
pored nje. Obuzela ga je nežnost kad ju je podigao u naručje, ljuljajući je u svojim
rukama.
„Želim da se pobrinem da budeš bezbedna. Nije me briga da li te to nervira.”
Odneo ju je do njene sobe i spustio polako na krevet, i onda počeo da je skida.
„Stalno ću ti se nalaziti na putu ako je to ono što moram da uradim.”
„Nije mi potreban neko ko će da me pazi.” Podigla je ruku do njegovog
obraza. „Samo mi je potrebno da me vidiš.”
„Melori, ja tebe vidim od samog početka, ja te gledam čak i kad nisi pored
mene.” Nasmešila se i pridigla da može da joj skine bluzu. „To je čudno što si sad
rekao, ali je lepo. Lezi pored mene.”
Ležali su postrance, jedno naspram drugog, i lica su im bila blizu. „Sad se
osećam prilično bezbedno, a i nisam previše iznervirana.”
„Možda se osećaš pomalo previše bezbedno.” Vrhom prsta je prešao preko
njene dojke.
„Možda.” Uzdahnula je kad je počeo da joj gricka vrat. „To me nimalo ne
plaši. Moraćeš mnogo više da se potrudiš.”
Okrenuo se, legao preko nje i zarobio joj usne u strastvenom poljupcu.
„Oh. Lepo obavljeno”, nekako je prozborila.
Drhtala je, taman dovoljno da ga to uzbudi, ali koža joj je bila vrela. Mogao
je da se udavi u njoj, u njenim ukusima i teksturama. Mogao je da se izgubi u tom
niskom, neumornom nagonu da je zadovolji.
Bio je vezan za nju. Možda je tako bilo i pre nego što ju je upoznao. Da li je
moguće da su ga sve greške koje je u životu načinio, sve promene planova, samo
navodile do ovog trenutka, do ove žene?
Da li možda nikada nije ni imao izbora?
Osetila je kako se on povlači. „Nemoj. Nemoj da ideš od mene”, preklinjala
ga je. „Dozvoli mi da te volim. Potrebno mi je da te volim.”
Obavila je ruke oko njega, koristeći svoje usne da ga zavede. Za sada, bila je
spremna da pogazi ponos da bi imala moć nad njim. I dok joj se telo grešno
izvijalo ispod njega, osetila je kako i on podrhtava.
182
 Ruke su mazile. Usne su uzimale. Duboki uzdisaji su ispunjavali vazduh oko
njih, koji je postajao težak i lepljiv. Dugi, lenji poljupci su postajali sve strastveniji
i završavali se pohlepnom borbom za vazduh.
Sada je bio s njom, zaključan u njoj, u ritmu koji je bio previše nagonski da
bi mogao da mu odoli. Srce mu je toliko snažno lupalo da je pretilo da mu izbije
iz grudi, ali i dalje je imao osećaj da to nije dovoljno.
Želeo je da se naslađuje kušajući je, da se davi u tom moru potrebe za njom.
U jednom trenutku je bila poslušna i pokorna; u sledećem je bila napeta poput
stegnute pesnice. Kada je dahćući izgovorila njegovo ime, pomislio je da bi od
toga mogao da poludi.
Podigla se na njega. Čvrsto ga je uhvatila za ruke i primila u sebe, klizeći
sasvim polako na njemu, vezujući njegovo već mahnito stanje u neraskidive
čvorove.
„Melori.”
Odmahnula je glavom, spuštajući se da ga očeše svojim usnama. „Želi me.”
„Želim te.”
„Dozvoli mi da te uzmem. Gledaj kako te uzimam.”
Izvila se unazad, prelazeći rukama preko svog torza, preko svojih grudi,
podižući ih ka svojoj kosi. A onda je počela da ga jaše.
Ponovo ga je preplavila vrelina, udar kao iz vrele peći, od kog su mu se mišići
pretvarali u želatin, a kosti u prah. Izdizala se nad njim, vitka i jaka, bela i
zlatna. Okružila ga je, posedovala ga je. Vodila ga je ka potpunom ludilu.
Moć i zadovoljstvo su je potpuno okupirali. Oboje ih je vodila sve brže i jače,
sve dok pred očima nije videla samo rastopljene boje. Bila je živa, samo na to je
mogla da misli. Oboje su živi. Krv joj je ključala u venama, pokrećući njeno
mahnito srce. Pravi zdravi znoj joj je klizio niz kožu. Osećala je u ustima Flinov
ukus, osećala ga kako se probija do same njene srži.
To je bio život.
I ona se za njega čvrsto držala, čak i kad je to postalo skoro nepodnošljivo.
Sve dok se njegovo telo nije do kraja zarilo u nju, a onda se opustila.

Ispunio je obećanje i skuvao joj supu, mada je mogao da vidi koliko ju je

zabavljalo da ga posmatra kako nešto krčka za njenim šporetom. Uključio je
muziku, ali nije upalio mnogo svetla. Ne da bi je zavodio, već zato što je očajnički
želeo da ostane opuštena.
Imao je pitanja, još mnogo pitanja, o njenom snu. Onaj deo njega koji je želeo
da joj postavlja pitanja je bio ljudsko biće koje oseća obavezu, i sukobljavao se sa
onim delom njega koji je samo želeo da je negde smesti na bezbedno.
„Mogao bih da istrčim napolje”, predložio joj je, „da pokupim neke video-
kasete. Možemo da napravimo filmsko veče.”

183
 „Nemoj nigde da ideš.” Naslonila se uz njega na kauču. „Ne moraš da mi
odvlačiš pažnju, Fline. U nekom trenutku ćemo morati da razgovaramo o tome.”
„Da, ali to ne morá da bude sad.”
„Mislila sam da će novinar u tebi pojuriti da što pre čuje sve činjenice, a onda
i ostatak priče.”
„Pošto Dispeč ne planira da u skorije vreme štampa članak o keltskim
mitovima u Veliju, barem dok se sve ovo ne završi, nema žurbe.”
„A da sad radiš za Njujork tajms?”
„To bi bilo drugačije.” Prošao je rukom kroz svoju kosu i otpio gutljaj vina.
„Bio bih ciničan, tvrd i proganjao bih tebe, ili bilo kog drugog, da dobijem svoju
priču. I verovatno bih stalno bio napet i pod stresom. Možda bih imao i problem
s pićem. Već bih bio na putu ka drugom razvodu. Mislim da bih voleo da pijem
burbon, i imao bih neku riđokosu ljubavnicu sa strane.”
„Šta stvarno misliš, kako bi bilo da si otišao u Njujork?”
„Ne znam. Volim da zamišljam da bih bio dobar u svom poslu. Da bih radio
važne stvari.”
„Misliš da tvoj posao ovde nije važan?”
„Ima svoju svrhu.”
„I to važnu svrhu. Ne samo što obaveštava i zabavlja ljude, pružajući im
kontinuitet tradicije, već i zapošljava mnogo ljudi. Ljudi koji rade u novinama,
oni koji ih dostavljaju, pomaže njihovim porodicama. Gde bi svi oni završili da si
ti otišao?”
„Nisam ja bio jedini koji je mogao da vodi novine.”
„Možda si bio jedini koji bi trebalo da ih vodi. Da li bi sad otišao u Njujork
kad bi mogao?”
Razmišljao je o tome. „Ne. Ja sam doneo svoju odluku. Većinu vremena sam
zadovoljan što sam tako odlučio. Samo se ponekad, retko, zapitam.”
„Ja nisam umela da slikam. Niko mi nije to rekao, niti me je iko naterao da
dignem ruke od slikarstva. Prosto nisam bila dovoljno dobra. Drugačije je kad si
dovoljno dobar, ali ti neko drugi kaže da to ne možeš da radiš.”
„U mom slučaju nije bilo baš tako”
„A kako je bilo?”
„Moraš da razumeš moju majku. Ona uvek pravi veoma detaljne i konačne
planove. Kada je moj otac umro, pa, to joj je sigurno poremetilo osnovni plan.”
„Fline.”
„Ne kažem da ga nije volela, ili da nije žalila za njim. Jeste. Oboje smo. On
ju je zasmejavao. Uvek je mogao da je zasmeje. Mislim da je nisam čuo da se
nasmejala od srca sigurno godinu dana nakon što smo ga izgubili.”
„Fline.” To joj je slomilo srce. „Mnogo mi je žao.”

184
 „Ona je jaka. Jedna stvar je sigurna kad je u pitanju Elizabet Flin Henesi Stil.
Ta žena nije mlakonja.”
„Ti je voliš.” Melori mu je rukom prošla kroz kosu. „Pitala sam se da li je
tako.”
„Naravno da je volim, ali me nećeš čuti kako kažem da je život s njom bio
pesma. U svakom slučaju, kad se napokon otrgla od tuge, bilo je vreme za rezervni
plan. I veliki deo tog plana je bio da ostavi meni novine kad za to dođe vreme. Ja
s tim nisam imao nikakav problem, pošto sam i pretpostavljao da će se to desiti
nekad u budućnosti. I da ću se ja s tim nositi, kao i s njom, kad dođe taj trenutak
i kad budem morao. Sviđalo mi se da radim za Dispeč, da učim ne samo o tome
kako biti dobar novinar, već i o izdavaštvu.”
„Ali si želeo sve to da radiš u Njujorku,”
„Ja sam bio previše veliko smetalo za Veli. Imao sam previše toga što sam
hteo da kažem, previše toga me je zanimalo. Čekale su me silne Pulicerove
nagrade. Onda se moja majka udala za Džoa. On je sjajan tip. Dejnin otac.”
„Da li je i on mogao da zasmeje tvoju majku?”
„Da. Može i dalje. Bili smo dobra porodica, nas četvoro. Nisam siguran da
sam uvek to znao da cenim. Tada, kad je Džo ušao u naše živote, imao sam osećaj
da je pritisak opao s mene. Izgleda da smo svi bili ubeđeni da će oni raditi zajedno
u novinama još decenijama.”
„Džo je novinar?”
„Da, radio je u novinama godinama. Imao je običaj posle da se šali kako je
oženio šeficu. Bili su sjajan tim, pa mi je delovalo da će sve na kraju biti savršeno.
Nakon koledža, rešio sam da nakupim još par godina iskustva ovde, a onda da
pokušam da se snađem u Njujorku, i da im ponudim svoje neprocenjive veštine i
usluge. Upoznao sam i Lili, i to je samo bila jagoda na vrhu torte.”
„Šta se onda dogodilo?”
„Džo se razboleo. Sad kad se osvrnem unazad, mislim da je moja majka bila
luda od panike pri pomisli da bi opet mogla da izgubi nekoga koga voli. Ona nije
neko ko često pokazuje svoja osećanja. Nekako je uzdržana i veoma direktna, ali
ja to mogu da vidim, predosetim to. I ne mogu ni da zamislim koliko joj je to teško
palo. Morali su da se presele. Imao je bolje šanse i više vremena ako se sklone iz
ove klime, i što dalje od stresa. I tako je došlo do toga da ili ja ostanem, ili da se
novine ugase.”
„Ona je očekivala da ostaneš.”
Setio se šta joj je rekao o očekivanjima.
„Da. Da obavim svoju dužnost. Bio sam besan na nju godinu dana, onda samo
iznerviran još godinu. Negde tokom treće godine sam se pomirio sa tim. Ne znam
tačno kad sam postao... pretpostavljam da bi moglo da se kaže, zadovoljan. Ali
negde u to vreme kad sam se susreo sa tim osećanjem, kupio sam kuću. A onda
sam nabavio i Moa.”
185
„Ja bih rekla da si skrenuo sa majčinog plana i da sad pratiš svoj.”
Blago se nasmešio. „Neverovatno, ali izgleda da je tako.”

186
 Petnaesto poglavlje

Bilo je malo toga što je Dejnu moglo da natera da se izvuče iz kreveta. Posao
je, naravno, tu bio prva stvar na spisku. Ali kad god bi imala slobodno prepodne,
njen glavni izbor zabave bi bio da ostane u krevetu i spava.
Odustajanje od toga zbog Flinove molbe je, po njenom mišljenju, pokazivalo
ekstremnu sestrinsku ljubav. I zavređuje mnogo poena i usluga, koje će tražiti kad
joj u budućnosti budu bile potrebne.
Pokucala je na Melorina vrata u sedam i trideset ujutru, noseći na sebi majicu
sa likom iz stripa, pocepane farmerke i naočare za sunce.
Zbog toga što je dobro poznavao svoju sestru, Flin joj je otvorio vrata i odmah
u ruke stavio solju sa kafom koja se još pušila.
„Ti si predivna. Ti si pravi dragulj. Ti si moje lično najveće blago.”
„Prekini.” Uletela je unutra, sela na kauč i počela da udiše paru od kafe. „Gde
je Mel?”
„Još spava.”
„Imaš li neke zemičke?”
„Ne znam. Nisam gledao. Trebalo je da ih potražim”, rekao je istog trena. „Ja
sam sebično kopile, mislim samo na sebe.”
„Izvini, ali bih više volela da sam ja to mogla da ti kažem.”
„Samo ti štedim vreme i energiju. Moram da idem. Moram da budem u
redakciji za... sranje, dvadeset i šest minuta”, rekao je kad je pogledao u svoj ručni
sat.
„Samo mi objasni zbog čega se nalazim u Melorinom stanu, pijem kafu i
nadam se da ima zemički, dok ona još spava.”
„Nemam sad vremena da ti to objašnjavam. Imala je gadnu noć i ne želim da
bude sama. Ni u jednom trenutku, Dejna.”
„Isuse, Fline, šta se desilo? Da li ju je neko pretukao?”
„Može i tako da se kaže. Emotivno je pretučena. A za to nisam ja kriv”, dodao
je dok je izlazio iz stana. „Samo budi tu sa njom, hoćeš li? Ja ću pokušati da se
izvučem što pre budem mogao, ali danas imam prepun dan. Pustimo je prvo da se
ispava, a onda, ne znam, nekako je zabavi. Ja ću ti se javiti.”
Izašao je već kroz vrata od terase i odlazio dok ga je Dejna mrko gledala.

187
 „Za jednog novinara, zaista si škrt sa detaljima.” Odlučila je da pokuša da se
provede najbolje što može, pa je ustala sa kauča i krenula da pretražuje Melorinu
kuhinju.
Upravo je entuzijastički zagrizla zemičku sa makom, kad je Melori ušla u
kuhinju. Oči su joj bile natečene, primetila je Dejna. Bila je i pomalo bleda. I
prilično zamršene kose. Pretpostavljala je da je za ovo poslednje zaslužan Flin.
„Ćao. Hoćeš drugu polovinu zemičke?”
Očigledno i dalje sanjiva, Melori je samo trepnula. „Ćao i tebi. Gde je Flin?”
„Morao je da ode. Da se bori za novinarstvo i sve to. Hoćeš li umesto
zemičke malo kafe?”
„Da.” Protrljala je oči pokušavajući da razmišlja. „Šta ti ovde radiš, Dejna?”
„Nemam pojma. Flin me je pozvao, u potpuno bezbožničko vreme, pre
nekih četrdeset minuta, i pozvao me da dođem ovde. Nije se zamarao detaljima,
ali me je dugo preklinjao, pa sam se dovukla do tebe. Šta se desilo?”
„Izgleda da je zabrinut za mene.” Razmislila je o tome, a onda je zaključila
da joj to ne smeta mnogo. „To je nekako baš slatko.”
„Da, on je prava šećerlema. Zbog čega je zabrinut za tebe?”
„Mislim da bi bilo bolje da prvo sedneš.”
Ispričala je Dejni sve.
„Kako je izgledao?”, želela je Dejna da zna.
„Pa... snažno lice, pomalo asketskog izgleda. Sačekaj malo... mislim da mogu
da ga nacrtam.”
Ustala je da iz fioke izvuče blok i olovku, a onda je ponovo sela. „Imao je
veoma jasne crte lica, pa ne bi trebalo da bude previše teško. Ali strašnije od toga
kako je izgledao bio je osećaj koji je stvarao u meni. Bio je privlačan. Čak
harizmatičan.”
„Kakva je bila kuća u kojoj ste bili?”, nastavila je Dejna s pitanjima dok je
Melori crtala.
„Imam samo opšti osećaj. Delovala mi je toliko poznato u snu, kao što svakom
deluje njegova kuća. I onda ne primećuješ baš detalje. Bila je dvospratna, sa
travnjakom pozadi, i lepom baštom. Imala je kuhinju punu sunčeve svetlosti.”
„To nije bila Flinova kuća?”
Melori je tada podigla pogled ka Dejnu. „Nije”, rekla je polako. „Ne, nije.
Nisam se toga ni setila. Zar ne bi pretpostavila da će biti Flinova kuća? Ako je to
moja fantazija, zbog čega nismo živeli u njegovoj kući? To je sjajna kuća, i već
mi je u glavi.”
„Možda nije mogao da upotrebi Flinovu kuću jer je već zauzeta i... Ne znam.
Verovatno nije ni bitno.”

188
 „Ja mislim da je sve bitno. Sve što sam videla, osetila i čula. Samo još uvek
ne znam na koji način. Evo ga...” Okrenula je blok ka njoj. „To je grub crtež, ali
je najbolje što umem. Uostalom, prilično ga dobro opisuje.”
„Opa!” Dejna je stisnula usne i zazviždala. „Znači, čarobnjak Kejn je pravi
dasa.”
„On me plaši, Dejna.”
„Nije mogao da te povredi, ne zaista. Ne kad je došlo do toga.”
„Ovaj put nije mogao. Ali je bio u mojoj glavi. Osećala sam se kao da je
izvršio invaziju na mene.” Skupila je usne. „Kao da me je na neki način silovao.
On zna šta ja osećam, i šta priželjkujem.”
„A ja ću ti reći šta sve ne zna. Nije znao da ćeš mu reći da može da se nosi.”
Melori se zavalila u stolici. „U pravu si. Nije znao da ću ga odbiti, ili da ću
shvatiti - čak i u snu - da želi negde da me zarobi, ma koliko to mesto bilo
predivno, gde neću moći da pronađem ključ. Te dve stvari su ga iznenadile i
iznervirale. A to znači da on ipak ne zna sve.”

Prilično nevoljno, Dejna je krenula kad je Melori odlučila da želi da radi u

Flinovoj kući. To je imalo smisla, dve slike su se tamo nalazile. Ali tamo je bio i
Džordan Houk.
Njene nade da je možda negde otišao su se raspršile kad je na Flinovom
kolskom prilazu ugledala starinski ford tanderbird. „Uvek je voleo stare
automobile”, promrmljala je, i mada je s prezirom pogledala automobil, tajno se
divila njegovim linijama, oštrim repovima na zadnjoj haubi koji su ličili na peraja,
kao i sjajnim hromiranim felnama.
Platila bi ozbiljne pare da može da sedne za volan te zveri da je potera po
auto-putu.
„Ne znam zbog čega taj kreten mora da ima automobil kad živi na Menhetnu.”
Melori je prepoznala njen ton glasa, kao i snuždenost i ogorčenost u njenim
rečima, pa je zastala ispred vrata. „Hoće li ti ovo predstavljati problem? Možda
možemo da se dogovorimo da dođem da vidim slike kad Džordan ne bude ovde.”
„Nije mi to nikakav problem. On ne postoji u mojoj stvarnosti. Odavno sam
ga udavila u bačvi ebole. Bio je to haotičan, ali čudno zadovoljavajući zadatak.”
„Onda u redu.” Melori je podigla ruku da pokuca na vrata, ali ju je Dejna
pomerila u stranu.
„Ja ne kucam na vrata svog brata.” Gurnula je svoj ključ u bravu. „Ma kakvi
moroni da žive trenutno s njim.”
Umarširala je unutra, spremna za suočavanje. Nevoljna da se tako lako toga
odrekne kad ga nije ugledala unutra, zalupila je ulazna vrata iz sve snage.
„Dejna.”

189
 „Uh, omaklo mi se.” Zakačila je palčeve za džepove svojih farmerki i ušetala
u dnevnu sobu. „Na istom su mestu gde smo ih i ostavili”, rekla je, glavom
pokazujući ka slikama. „A znaš šta još, ne vidim da je išta na njima drugačije.
Završile smo posao za danas. Hajde sad da idemo u neki šoping ili nešto slično.”
„Želim bolje da ih proučim i da prođem kroz sve svoje beleške o istraživanju.
Ali nema razloga da ti ostaješ ovde sa mnom.”
„Obećala sam Flinu.”
„Flin je zabrinuti dosadnjaković.”
„Pa, jeste, ali sam mu obećala.” Osetila je da se neko pomera iza nje, pored
vrata, i istog trenutka se ukočila. „A za razliku od nekih, ja nikad ne pogazim svoje
obećanje.”
„Kao što nikad ne zaboravljaš niti opraštaš”, prokomentarisao je Džordan.
„Zdravo, dame. Šta mogu da učinim za vas?”
„Ja bih volela ponovo da pogledam slike i pregledam svoje beleške”, rekla
mu je Melori. „Nadam se da ti to ne smeta.”
„Ko je on da mu to smeta? Ovo nije njegova kuća.”
„To nije daleko od istine.” Džordan, visok i snažan, u crnim farmerkama i
crnoj majici, naslonio se na vrata. „Samo izvolite.”
„Zar nemaš nešto bolje da radiš umesto što nas špijuniraš?”, dobacila mu je
Dejna. „Možda da se praviš da pišeš neku knjigu, ili da odereš nekog izdavača?”
„Znaš kako mi pisci prevaranti radimo. Otkucamo nešto za par nedelja, a onda
uživamo ubirajući tantijeme.”
„Meni zaista ne smeta ako vas dvoje želite da se svađate. Stvarno.” Melori je
spustila svoju torbu sa dokumentima, tešku i prepunu papira, na drvenu gajbu koja
je služila umesto stola za kafu. „Ali biste možda mogli da nastavite s tim u drugoj
prostoriji.”
„Mi se ne svađamo”, odgovorio joj je Džordan. „Ovo je predigra.”
„Samo ti sanjaj.”
„Mala, u mojim snovima ti obično imaš mnogo manje odeće. Javi mi ako
mogu nekako da ti pomognem, Melori.” Ispravio se, a onda odšetao odatle.
„Odmah se vraćam.” Dejna je izletela za njim poput rakete. „U kuhinju, faco.”
Projurila je pored njega, a onda stiskala zube dok ga je čekala da je sustigne.
On se kretao u svom ritmu, pomislila je, kao što je uvek i radio. Sve je više
gubila živce dok na kraju nije stigao. Bila je spremna da saspe salvu ružnih reči
na njega kad joj je on sasvim prišao, zgrabio je za kukove, i prekrio njene šokirane
usne svojim. Vrelina ju je istog trenutka potpuno preplavila.
I to je, takođe, uvek bilo tako.
Plamen, munja i obećanje, sve to skupljeno zajedno u neku istopljenu kometu
koja joj je eksplodirala u mozgu i za sobom ostavila raspad sistema.

190
 Ne i ovaj put, ne i ovaj put. Ne, nikada više.
Uz nepojmljivu snagu, odgurnula ga je i zakoračila korak unazad. Nije htela
da ga ošamari. To bi bilo previše očekivano i previše ženski. Ali joj je malo falilo
da ga nokautira.
„Izvini. Pomislio sam da si me zbog toga pozvala ovamo.”
„Samo pokušaj ponovo to da uradiš i krvarićeš iz mnogobrojnih smrtonosnih
rana.”
Slegnuo je ramenima i krenuo ka aparatu za pravljenje kafe. „Moja greška.”
„Nego šta nego je prokleto tvoja greška. Bilo kakva prava da me dodirneš su
ti istekla odavno. Možda si sad deo svega ovoga jer si slučajno kupio onu prokletu
sliku, i zbog toga ću da te tolerišem. I zbog toga što si Flinov prijatelj. Ali sve dok
si ovde, ponašaćeš se po pravilima.”
Sipao je dve šolje kafe i njenu spustio na kuhinjski šank. „Reci mi koja su to
pravila.”
„Nikad me nećeš dodirnuti. Ako vidiš da ću da zakoračim pod prokleti
autobus, nećeš čak ni pružiti ruku da me povučeš nazad na trotoar.”
„Dobro. Dakle, radije bi da te pregazi autobus nego da te ja dodirnem. Jasno.
Šta je sledeće?”
„Ti kučkin sine.”
Preko lica mu je preletelo nešto nalik na žaljenje. „Znao sam. Vidi, hajde da
se odmaknemo od ove svađe na minut. Flin je važan i meni i tebi, a ovo je važno
Flinu. Ona žena tamo je važna Flinu, a važna je i tebi. Mi smo svi ovde povezani,
bez obzira da li to želimo ili ne. Zato, hajde da probamo da smislimo nešto. On je
jutros izleteo odavde za manje od tri minuta. Nisam uspeo mnogo toga da saznam
od njega, kao ni sinoć kad me je zvao, osim da je Melori u nevolji. Ispričaj mi o
čemu je reč.”
„Ako Melori bude želela da znaš, sama će ti ispričati.”
Pružio joj je maslinovu grančicu kao simbol mira, pomislio je, a ona mu je
zabila duboko u grlo. „I dalje si opaka.”
„To su lične stvari”, brecnula se na njega. „Intimne stvari. Ona tebe ne
poznaje.” I uprkos što se sebi zaricala hiljadu puta, osetila je kako joj se oči pune
suzama. „Kao što te ni ja ne poznajem.”
I taj pogled pun suza je probušio rupu u njegovom srcu. „Dejna.”
Kada je zakoračio prema njoj, sa šanka je zgrabila nož za hleb. „Spusti ponovo
ruke na mene, i odseći ću ti ih do laktova.”
Ostao je na mestu i gurnuo ruke u džepove. „Zbog čega mi ga prosto ne zariješ
duboko u srce i završiš s tim?”
„Samo me se kloni. Flin ne želi da Melori bude sama. Smatraj da je upravo
počela tvoja smena, jer ja sad odlazim.”
„Ako ću već da budem pas čuvar, pomoglo bi kad bih znao od čega je čuvam.”
191
 „Od velikog, zlog čarobnjaka.” Otvorila je širom zadnja vrata. „Ako joj se
bilo šta desi, neću samo da zabijem taj nož u tvoje srce, već ću da ti ga izvadim i
nahranim psa s njim.”
„Uvek si imala sjajnu i bujnu maštu”, rekao je otežući slogove, nakon što je
ona izjurila i zalupila vrata za sobom.
Protrljao je rukom svoj stomak. Bio je potpuno zgrčen - još jedna stvar koju
je prokleto dobro znala da mu uradi. Pogledao je u šolju kafe koju nije ni takla. I
mada je znao da je to pomalo budalasto i simbolično, podigao ju je i prosuo kafu
niz slivnik.
„Niz slivnik, mala. Isto kao i nas dvoje.”

Melori je proučavala slike dok joj se nije zamaglilo pred očima. Zapisala je
još neke beleške, a onda se izvalila na pod, zureći u plafon. U glavi je pokušavala
da sklopi sve što je do sad saznala, nadajući se da će uspeti da spoji neku novu,
jasniju sliku.
Boginje koje pevaju, senke i svetlost, ono što je bilo unutar i izvan nje. Da
potraži i vidi ono što do tad nije videla. Ljubav će isklesati taj ključ.
Dođavola.
Tri slike, tri ključa. Da li je to značilo da postoji neki trag, znak, putokaz na
svakoj od slika ka jednom ključu? Ili će je nešto što je spoj sve tri slike navesti da
otkrije prvi ključ? Onaj namenjen njoj?
Koji god da je slučaj, ona ga nije videla.
Postojali su neki zajednički elementi na sve tri slike. Naravno, tu je bila
legenda kao subjekat. Korišćenje šume i senki. Figura koja se među njima krije.
To bi bio Kejn.
Zbog čega se Kejn nalazi na Arturovom portretu? Da li je on zaista bio tada
tamo, ili su ga Roena i Pit uključili u tu sliku kao nekakav simbol?
Svejedno je koji je odgovor, jer joj Arturov portret nije delovao kao deo onoga
za šta je bila sigurna da je bio set slika. Da li je postojala negde još jedna slika,
koja kompletira triptih Ćerke stakla?
Gde bi mogla da je pronađe, i šta bi ona mogla da joj kaže kad bi je pronašla?
Prevrnula se na podu, još jednom proučavajući izbliza mladog Artura. Ta bela
golubica u desnom gornjem uglu? Simbol za Gvinever? Da li označava početak
kraja tog veličanstvenog trenutka?
Izdaja ljubavi. Posledice ljubavi.
Zar se nije ona upravo sada nosila sa posledicama svoje ljubavi? Duša je isto
onoliko simbol ljubavi i lepote kao što je i srce. Osećanja, poezija, umetnost,
muzika. Magija. Sve su to elementi duše.
Bez duše, nema posledica, i nema lepote.

192
 Ako je boginja mogla da peva, zar to nije značilo da i dalje ima svoju dušu?
Ključ se možda nalazi na nekom mestu gde ima umetnosti ili ljubavi.
Umetnosti ili muzike. Ili gde se donose odluke da se sve to sačuva ili odbaci.
Da li to znači da je u muzeju? U galeriji? Galerija, pomislila je i skočila na
noge.
„Dejna!”
Pojurila je ka kuhinji, i zaustavila se u mestu kad je ugledala Džordana kako
sedi za stolom i radi na svom malom, modernom laptopu.
„Izvini. Mislila sam da je Dejna tu.”
„Otišla je pre nekoliko sati.”
„Sati?” Melori je prošla rukom preko svog lica, kao da je upravo iskoračila iz
sna. „Izgubila sam pojam o vremenu.”
„Meni se to stalno dešava. Hoćeš malo kafe?” Bacio je pogled na prazan bokal
na kuhinjskom šanku. „Samo bi prvo morala da je skuvaš.”
„Ne, ja zaista moram da... Ti radiš. Izvini što te ometam.”
„Nema problema. Danas je ionako jedan od onih dana kad maštam o tome da
se bavim nekom potpuno drugom profesijom. Da budem drvoseča na Jukonu ili
barmen u nekom tropskom odmaralištu.”
„Prilično očajni izbori.”
„A opet, bilo koji od njih mi se čini beskrajno zabavnijim od ovoga što sad
radim.”
Primetila je prazan bokal kafe, i polupunu pepeljaru pored modernog laptopa
na polovnom stolu za piknik u neopisivo ružnoj kuhinji.
„Možda ovaj ambijent nije posebno pogodan za kreativnost.”
„Kada stvari idu dobro; mogu da sedim i u kanalizaciji sa beležnicom u ruci,
a opet da se osećam kao pobednik.”
„Pretpostavljam da je to istina, ali se samo pitam da li si možda osuđen na
ovu... nesrećnu prostoriju zbog toga što me čuvaš.”
„Zavisi.” Zavalio se na naslon stolice, igrajući se sa svojom kutijom cigareta.
„Ako je to za tebe u redu, naravno da je tako. Ako će to da te iznervira, onda se
plašim da nemam pojma o čemu pričaš.”
Nakrivila je glavu. „A ako ti kažem da moramo odmah da odemo, da postoji
nešto što moram da proverim?”
Nasmešio joj se s lakoćom, i takav osmeh bi delovao nevino na nekom ko ima
manje opasno lice. „Rekao bih, da li ti je u redu da krenem s tobom? Možda će
mi prijati da izađem malo iz kuće. Gde idemo?”
„U galeriju. Palo mi je na pamet da je ključ sigurno nekako povezan sa
umetnošću, lepotom, sa slikama. To je najlogičnije mesto na kom bi sve to mogla
da nađem u okrugu.”

193
 „Dobro. Dakle, planiraš da ušetaš na javno, prodajno mesto, tokom radnih
sati, i nikome neće smetati ako započneš luđačku pretragu po kancelarijama i
skladištima.”
„Pa, sad, kad to tako postaviš...” Potpuno poražena, sela je prekoputa njega.
„Da li ti misliš da je sve ovo samo neko ludilo?”
Džordan se setio kako je gledao svojim očima kad se pojavilo iz vazduha
nekoliko hiljada dolara, a onda isto tako i nestalo. „Ne mora da znači.”
„A ako ti kažem da možda znam kako možemo da uđemo u galeriju nakon
radnog vremena?”
„Rekao bih da ti ne bi ni bila izabrana za ovako nešto da nisi kreativna žena
sa fleksibilnim umom, spremna da rizikuje.”
„Sviđa mi se taj opis. Ne znam da li bi uvek mogao da se primeni na mene,
ali sad mi odgovara. Moram da obavim nekoliko telefonskih poziva. I, Džordane?
Ja bih rekla da je muškarac koji je spreman da izgubi ceo dan vodeći računa o
neznancu zato što ga je prijateljica to zamolila, izrazito lojalan i poseduje snažan
karakter.”

Melori je uzela ključeve od Toda i zauzvrat ga snažno zagrlila. „Mnogo sam

ti dužna zbog ovoga.”
„I ja to kažem, ali ću umesto toga prihvatiti bilo kakvo objašnjenje.”
„Čim budem mogla, obećavam ti.”
„Dušice, sve ovo postaje previše čudno. Prvo dobiješ otkaz, a onda hakuješ
Pamelina dokumenta na kompjuteru. Odbiješ poziv da se vratiš svom domu i
ognjištu, na posao koji ti sad nudi i pozamašnu povišicu. A sad se spremaš da se
ušunjaš unutra nakon zatvaranja.”
„Znaš šta?” Zveckala je ključevima u svojoj ruci. „To i nije najčudniji deo.
Sve što smem da ti kažem je da radim nešto veoma važno, s najboljim namerama.
Neću nauditi galeriji, Džejmsu, a svakako ni tebi, ni na koji način.”
„Nikad ne bih ni pomislio da bi to uradila.”
„Vratiću ti ključeve večeras. Najkasnije, rano ujutru.”
Tod je pogledao kroz prozor i video Flina kako besciljno stoji na pločniku
ispred zgrade. „Ovo nema nikakve veze sa nekim seksualnim fetišima ili
fantazijama?”
„Ne.”
„Pa, to je baš šteta. Ja sad odlazim odavde. Popiću jedan ljupki martini, možda
i dva, i potpuno ću da zaboravim na sve ovo.”
„Uradi upravo to.”
Krenuo je ka vratima, a onda se okrenuo ponovo da je pogleda. „Šta god da
radiš, Mel, samo se čuvaj.”

194
 „Hoću. Obećavam ti.”
Čekala je, gledajući kako se Tod zaustavlja da popriča sa Flinom pre nego što
je produžio dalje. Otvorila je vrata i rukom mahnula Flinu da uđe unutra, a onda
ih zaključala i ukucala bezbednosnu šifru na alarmnom sistemu. „Šta ti je Tod
rekao?”
„Da će da me obesi za testise i da mi makazicama za nokte otkida razne
delove tela ako te uvučem u bilo kakvu nevolju.”
„Joj. Ta mu je bila dobra.”
„Možeš da se kladiš u to.” Provirio je kroz prozor da se uveri da je Tod otišao.
„I da znaš, da sam ikad i pomislio da te uvučem u bilo kakvu nevolju, ta slika bi
me i te kako odvratila od toga.”
„Pretpostavljam, na kraju krajeva, da sam ja ta koja bi tebe mogla da uvuče u
nevolje. Postoji zakonski problem u ovome što radimo, može da se posmatra i
kao kriminalno delo, a može i da ugrozi tvoju reputaciju izdavača i glavnog
urednika Dispeča. Ne moraš ovo da radiš, Fline.”
„Uz tebe sam. Makazice za nokte su one male, špicaste, koje se uvijaju na
kraju, je l’ tako?”
„Tako je.”
Ispustio je vazduh kroz stisnute zube. „Da, toga sam se i plašio. Odakle ćemo
da počnemo?”
„Mislim da je najbolje da krenemo na spratu. Pa možemo da se spuštamo
naniže. Ako pretpostavimo da su ključevi na slici iste veličine kao i u prirodi,
rekla bih da su nekih tri centimetara dugački.”
„Dakle, mali ključ.”
„Da, prilično mali ključ. Deo koji ulazi u bravu je poput jedne kapljice vode”,
nastavila je i predala mu mali crtež. „Drugi deo ključa je dekorativan, i ima
komplikovanu šemu. To je keltski dizajn, trostruka spirala koja se naziva
triskelion. Zoi je našla crtež u jednoj od Dejninih knjiga.”
„Vas tri ste zajedno baš dobar tim.”
„I ja tako mislim. Zlatan je, verovatno od čistog zlata. Mislim da je nemoguće
da ga ne prepoznamo ako ga ugledamo.”
Pogledao je u pravcu glavnog izložbenog salona, sa uzdignutom tavanicom i
dragocenim velikim prostorom. Tu je bilo izloženih slika, naravno, kao i skulptura
i drugih umetničkih dela. Nalazile su se tu i staklene vitrine, kao i stolovi za
prezentaciju umetnina. Fioke, škrinje i pultovi sa bezbroj unutrašnjih polica.
„Ovde je mnogo mesta na kom bi neko mogao da sakrije ključ.”
„Čekaj dok ne dođemo do skladišta i prostorije za slanje i pakovanje.”
Započeli su potragu u kancelarijama. Melori se trudila da odagna osećaj
krivice dok je pretraživala fioke prepune tuđih ličnih predmeta. Sad nije trenutak

195
da bude osetljiva, govorila je sebi. Sagnula se i pretražila deo ispod Džejmsovog
stola.
„Da li zaista misliš da bi ljudi poput Roene i Pita, ili koji već bog da je bio
zadužen da sakrije te ključeve, zalepili tajni ključ za dno fioke u nečijem stolu?”
Pogledala ga je mrzovoljno dok je vraćala fioku na mesto. „Mislim da ne
možemo sebi da priuštimo da ne iskoristimo ovu priliku i ne proverimo svaku
mogućnost.” Izgledala je tako slatko, pomislio je, dok je sedela na podu sa kosom
zavezanom u rep i sklonjenom sa lica, sa napućenim usnama dok se durila.
Zapitao se da li se obukla od glave do pete u crno jer je smatrala da to odgovara
ovoj situaciji.
To bi sasvim ličilo na nju.
„U pravu si, ali bismo proverili sve to mnogo brže ako bi pozvali ovde čitav
naš tim.”
„Ne smem da dozvolim da toliko ljudi ovde luta. To prosto nije ispravno.”
Krivica zbog onoga što je radila je počela da grebucka njenu savest svojim
iskrzanim, dugačkim noktima. „Dovoljno je loše što si ti tu. Ne smeš da iskoristiš
ništa što ovde budeš video u nekom od svojih novinskih članaka.”
Čučnuo je dole pored nje i zurio u nju, očima koje su iznenada postale hladne
poput zime. „Zar je to ono što misliš da bih učinio?”
„Ne deluje mi toliko nerazumno da mi tako nešto padne na pamet.” Ustala je
da skine sliku sa zida. „Ti si novinar”, nastavila je dok je proveravala ram i
pozadinu slike. „Ja ipak nešto dugujem ovom mestu, kao i Džejmsu. Samo ti
kažem da ne bih volela da on bude nekako upleten.”
Ponovo je okačila sliku, a onda prešla na sledeću.
„Možda bi mogla da napišeš spisak stvari o kojima bi bilo neprikladno da
pišem. Po tvom ličnom mišljenju.”
„Nema potrebe da se ljutiš na mene.”
„Oh, da, ima. Investirao sam mnogo svog vremena i energije u ovo, a nisam
odštampao ni jednu jedinu reč. Nemoj da dovodiš moj moral i etiku u pitanje,
Melori, samo zbog toga što preispituješ svoje. I nemoj više nikad da mi govoriš o
čemu smem, a o čemu ne smem da pišem.”
„Samo sam htela da kažem da sve ovo posmatraš kao da saznaješ
nezvanično.”
„Ne, ne radi se o tome. Radi se o tome da li veruješ i poštuješ nekoga koga
tvrdiš da voliš. Ja ću da krenem sa pretragom u drugoj prostoriji. Mislim da bi
nam bilo bolje da se razdvojimo.”
Kako li je samo uspela ovako da upropasti čitav ovaj razgovor, upitala se.
Skinula je i poslednju sliku sa zida i naredila sebi da se koncentriše.
Očigledno, Flin je bio previše osetljiv. Zamolila ga je nešto, savršeno
razumno, a ako on želi da se duri zbog toga, to je samo njegov problem.

196
 Provela je narednih dvadeset minuta pregledajući svaki centimetar prostorije,
i tešeći sebe svojim ubeđenjem da je on previše burno reagovao.
Nisu razgovarali narednih sat vremena, i mada su bili dvoje ljudi u istom
prostoru, na istom zadatku, nekako su uspeli da izbegnu svaki kontakt.
Kada su stigli do toga da počnu sa pretragom prizemlja, razvili su zajednički
ritam, ali i dalje nisu razgovarali.
To je bio dosadan, frustrirajući posao. Provera svake slike, svake skulpture,
svakog postolja na kom se nalazio neki umetnički predmet. Pregledali su i svaki
stepenik, i puzali oko bordure svakog tepiha.
Melori je otišla u skladište. Bilo je bolno i uzbudljivo naleteti na sveže
nabavljene umetnine, ili gledati one koje su prodate otkad je ona napustila
galeriju, a koje su sad ovde stajale čekajući da budu spakovane i poslate kupcu.
Nekada je bila uključena u svaki korak procesa, i imala prava da nabavlja
predmete i da pregovara o njihovoj ceni. U njenom srcu, galerija je pripadala njoj.
Mogla je da se seti koliko je nebrojeno puta bila ovde, ovako, nakon radnih sati.
Niko tada ne bi dovodio u pitanje njeno prisustvo. Ne bi bilo potrebe da preklinje
prijatelja da joj dâ ključeve, niti da oseća ovoliku krivicu.
Da ispituje sopstveni moral i etiku, priznala je sebi.
Ne bi osećala ni ovu užasnu žalost, shvatila je. Žalost što joj je ovaj deo života
potpuno oduzet od nje. Možda je bila luda što je odbila ponudu da se ponovo
vrati. Možda je pravila ogromnu grešku skrećući sa svog razumnog puta, ucrtanog
puta. Mogla je da se vrati da popriča s Džejmsom, da mu kaže da je promenila
mišljenje. Mogla je ponovo da se vrati u svoju dobro poznatu rutinu, da ima sve
što je nekada imala.
Ali to više nikad ne bi bilo isto.
I zbog toga je tugovala i žalila. Njen život se promenio, i to je sad bilo
nepromenljivo. A ona nije sebi dala vremena da žali za prethodnim životom. Zato
je sad tugovala, sa svakim predmetom koji bi dodirnula, sa svakim provedenim
minutom u prostoru koji je nekada bio najhitniji deo njenog života.
Setila se hiljada uspomena, i mnoge od njih su bile sastavni deo njene
svakodnevne rutine, koja joj tada nije ništa značila. A znači joj je sve sada kada
joj je oduzeta.
Flin je otvorio vrata. „Gde želiš da...” Zaćutao je kada se ona okrenula ka
njemu. Oči su joj bile suve, ali je njen pogled govorio sve. U naručju je držala
kamenu skulpturu, kao da joj je dete.
„Šta se desilo?”
„Mnogo mi nedostaje ovo mesto. Osećam se kao da je nešto u meni umrlo.”
Veoma nežno, vratila je skulpturu na policu. „Ja sam kupila ovaj predmet, pre
otprilike četiri meseca. To je napravio jedan novi umetnik. Mlad momak, vatren i
temperamentan, kao što se može i zaključiti po njegovom delu. On je iz malog
grada u Merilendu, i imao je malo sreće sa svojim umetninama na lokalu, ali
197
nijedna velika galerija nikad nije pokazala interesovanje za njegov rad. Dobro
sam se osećala kad sam mu pružila prvu pravu šansu, i zato što sam razmišljala o
tome šta sve on može da uradi, šta mi možemo da uradimo zajedno u budućnosti.”
Vrhom prsta je prelazila preko kamena. „Neko je ovo kupio. Ja nisam imala
nikakve veze sa tim delom posla, čak ni ne prepoznajem ime na računu. Ovo više
ne pripada meni.”
„Ta skulptura ne bi bila ovde niti bi bila prodata da nije bilo tebe.”
„Možda, ali ti dani su sad iza mene. Ovde više nema mesta za mene. Žao mi
je zbog onoga što sam ti ranije rekla. Mnogo mi je žao što sam povredila tvoja
osećanja.”
„Zaboravi na to.”
„Neću.” Duboko je udahnula. „Ne želim da kažem da se nisam brinula kako
ćeš jednog dana opisati čitavu ovu stvar. Ne mogu da tvrdim da ti apsolutno
verujem. To se sukobljava sa mojom ljubavlju prema tebi, i ja to ne mogu ni da
objasnim. Ništa više nego što mogu da ti objasnim kako znam da ključ nije ovde.
Kako sam to znala istog minuta kad sam ušetala ovde da uzmem ključeve od
Toda. I dalje moram da ga tražim, da završim ono što sam započela. Ali on nije
ovde, Fline. Ovde više nema ničega za mene.”

198
 Šesnaesto poglavlje

Flin je zatvorio vrata svoje kancelarije, što je bio signal da piše i ne želi da ga
ometaju. Nije da je iko obratio preteranu pažnju na njegov signal, ali to je u
principu značio njegov potez.
Dozvolio je da ideja o kolumni u početku samo isklizne iz njega, poput neke
izuvijane reke misli koju bi on posle samo malo kanalisao u disciplinovaniji
oblik prilikom pisanja druge ruke teksta.
Šta definiše umetnika? Da li su umetnici samo oni koji stvaraju ono što se
smatra prelepim ili šokantnim, oni koji stvaraju neko delo koje ljude ostavlja bez
daha? U slikarstvu, muzici, u literaturi ili pozorištu?
Ako je tako, da li to znači da je ostatak sveta ništa više osim obične publike?
Pasivni posmatrači čiji je jedini doprinos aplauz ili kritika?
Šta na kraju ostane od umetnika bez publike?
To nije bilo nalik na njegovu uobičajenu kolumnu, čudio se Flin, ali mu se ta
ideja vrzmala po glavi još od one noći kad su Melori i on pretraživali galeriju.
Bilo je vreme da je izbaci napolje.
I dalje je pred sobom imao sliku nje, kakva je bila kad ju je zatekao u skladištu.
Sa kamenom figurom u svom naručju i tugom koja je plivala u dubini njenih
očiju. U naredna tri dana, jako se trudila da njega i sve ostale drži na distanci. Oh,
naravno, ispričala im je kako je strašno zauzeta, kako prati različite ideje u svojoj
potrazi, kako pokušava da dovede svoj život u red.
Mada, sa njegove tačke gledišta, nikad nije ni bilo nereda u njenom životu.
Ipak, odbijala je da izađe iz kuće. A nije htela ni da ga pusti unutra.
Možda je ova kolumna nastala kao neka poruka njoj.
Razmrdao je ramena i dobovao prstima po ivici radnog stola, sve dok se
njegov um nije ponovo otisnuo i pronašao reči koje je tražio.
Zar nije i dete kada nauči da napiše svoje sopstveno ime slovima na neki način
umetnik? Ono istražuje svoj intelekt, koordinaciju, ego. Kada dete uhvati debelu
olovku ili bojicu svojom pesnicom, i nacrta ta slova po papiru, zar tada ne stvara
neku vrstu sopstvenog simbola, sa linijama i krivinama? Ovo sam ja, i niko drugi
na svetu nije potpuno isti kao ja.
Postoji neka umetnost u tom postupku, kao i u tom dostignuću.
Šta je sa ženom koja je uspela da spremi toplu večeru i da je stavi na sto? Za
nekog profesionalnog kuvara, to je možda obična stvar, ali za one koji su se
199
zaticali zbunjeni kad bi pročitali uputstvo sa konzerve supe, prilika da gledaju
kako se vekna od mlevenog mesa, krompir pire i zelena boranija u istom trenutku
nađu na stolu, bilo je to veliko i misteriozno umetničko delo.
„Fline?”
„Radim”, brecnuo se, a da nije ni podigao pogled.
„Ne radiš samo ti.” Roda je za sobom zatvorila vrata, umarširala u njegovu
kancelariju i sela u stolicu naspram njega. Prekrstila je ruke preko grudi i
netremice zurila u Flina kroz svoje naočare sa četvrtastim okvirom.
Ali bez publike, koja spremno i željno čeka da uživa u toj umetnosti, ona
postaje poput zaleđenih ostataka hrane, spremnih da budu bačeni... „Dođavola.”
Odmakao se od tastature. „Šta hoćeš?”
„Isekao si pet redova mog članka.”
Ruke su ga svrbele da dohvati slinki, svoju igračku. I da obavije sve njegove
spirale oko Rodinog mršavog vrata. „Pa?”
„Rekao si da će čitav članak ići u štampu, svih trideset redova.”
„I na kraju si dobila punih dvadeset i pet redova, plus okvir. Ja sam lično
stavio okvir. Bio je to dobar članak, Roda. A sad je još bolji.”
„Želim da znam zbog čega me stalno izazivaš, zbog čega uvek skraćuješ moje
članke. Jedva da si išta promenio kod Džona i Karle, a meni uvek nešto menjaš.”
„Džon piše o sportu. On piše o sportu već više od čitave decenije. Doveo je
to do nivoa nauke.”
Umetnost i nauka, pomislio je Flin i napisao sebi podsetnik da ubaci to nekako
u kolumnu. A sport... ako bi iko posmatrao kako bacač u bejzbolu namešta
prašinu sebi ispod nogu, praveći brdašce stopalima, sve dok ne postane tačno
onakvog oblika, one teksture i nagiba koju...
„Fline!”
„Šta? Šta?”, brecnuo se ponovo na nju, premotavajući traku u svojoj glavi. „A
ja i te kako uređujem Karline članke kad za to ima potrebe. Roda, i sam trenutno
imam kratak rok. Ako želiš da i dalje pričamo o ovome, zakaži neki termin za
sutra.”
Njene usne su se skupile. „Ako ovo ne rešimo sad, ja sutra neću doći na
posao.” Umesto da dohvati svoju akcionu figuricu Luka Skajvokera i zamišlja
kako Džedaj vadi svoj svetlosni mač i briše sa Rodinog lica taj njen superiorni
smešak, Flin se samo zavalio u svojoj stolici.
I taj trenutak je napokon došao, zaključio je, da ovaj put sam uradi sve.
„U redu. Kao prvo, reći ću ti da mi je muka od tvojih pretnji da ćeš da odeš
odavde. Ako nisi ovde srećna, ako nisi srećna zbog načina na koji ja vodim
novine, onda idi.”
Pocrvenela je kao bulka. „Tvoja majka nikad ne bi...”

200
 „Ja nisam moja majka. Razumeš? Ja sad vodim Dispeč. I vodim ga već skoro
četiri godine, a nameravam da ga vodim još mnogo, mnogo godina. Bolje bi ti
bilo da se navikneš na to.”
Sad su joj se oči napunile suzama, a pošto je Flin smatrao da korišćenje suza
znači da protivnica igra prljavo, borio se da ih ignoriše. „Još nešto?”, upitao ju je
hladnokrvno.
„Radila sam ovde i pre nego što si ti naučio da čitaš proklete novine.”
„I možda upravo tu čuči naš problem. Više ti je odgovaralo ovde da radiš dok
je moja majka bila na čelu novina. Sad ti više odgovara da razmišljaš o meni kao
o privremenoj neprijatnosti, koja je uz to i izrazito nesposobna.”
Roda je otvorila usta, delujući kao da su je njegove reči istinski šokirale. „Ja
ne mislim da si ti nesposoban. Samo mislim...”
„Da bi trebalo da ti se ne mešam u posao.” Njegov glas je ponovo zvučao
veselo, ali mu je izraz lica i dalje bio leden. „Da bi trebalo da radim ono što ti
meni kažeš, umesto obrnuto. To će neće nikad desiti.”
„Ako ti ne misliš da ja dobro obavljam svoj posao, onda...”
„Sedi dole”, naredio joj je kad je počela da ustaje sa stolice. Znao je već kako
to ide s njom. Izletela bi iz njegove kancelarije, lupala okolo stvarima, besno ga
gledala kroz staklo, a onda bi se pobrinula da njen sledeći članak preda bukvalno
minut pre krajnjeg roka.
„Vidiš, ja zapravo mislim da ti dobro radiš svoj posao. Ne da je to mišljenje
prokleto važno ako dolazi od mene, jer ti niti imaš poverenje niti poštovanje za
moje sposobnosti ili moj autoritet. Pretpostavljam da ti to teško pada jer si i sama
novinarka, mi smo jedine novine u gradu, a ja sam ovde glavni. Ne vidim da će
se išta od toga uskoro promeniti. Sledeći put kad ti tražim novinski članak od
trideset redova, daj mi dobrih trideset redova i nećemo imati problem.” Kuckao
je vrhom svoje olovke po stolu dok je ona samo buljila u njega.
Peri Vajt bi možda ovo obavio bolje, pomislio je, ali je zaključio da se i on
odlično snašao. „Još nešto?”
„Uzeću ostatak dana slobodno.”
„Ne, nećeš.” Ponovo se okrenuo ka svojoj tastaturi. „Napiši onaj članak o
proširenju osnovne škole i donesi ga na moj sto danas do dva popodne. Zatvori
vrata za sobom kad budeš izlazila.”
Flin se vratio kucanju, zadovoljan kad je čuo kako su se vrata normalno
zatvorila, a ne zalupila za njom. Sačekao je još trideset sekundi, a onda je pomerio
stolicu taman dovoljno da može da proviri iza kompjutera i pogleda kroz stakleni
zid njegove kancelarije. Roda je sedela za svojim stolom kao da je paralizovana.
Mrzeo je takva suočavanja. Ta žena mu je nekad krišom davala gumene
bombone kad bi došao u redakciju posle škole. Ovo je bilo pakleno, zaključio je,
trljajući rukama slepoočnice i praveći se da je koncentrisan na svoj posao. Bilo je
pakleno biti odrastao.
201
 ***
Pobegao je na sat vremena iz redakcije poslepodne da se nađe sa Bredom i
Džordanom u lokalnom restoranu u glavnoj ulici. Restoran se nije mnogo
promenio otkad su se njih trojica tu redovno sastajali nakon školskih utakmica
američkog fudbala ili u svom uobičajenom gluvarenju, koje se uglavnom svodilo
na priču o devojkama i životnim planovima.
Vazduh je i dalje mirisao na specijalitet restorana, prženi pileći lile, a na šanku
se i dalje nalazila vitrina na četiri sprata sa pitama koje su se nudile tog dana. Dok
je Flin gledao dole u burger koji je naručio po navici, zapitao se da li je taj restoran
ostao zaglavljen u prošlosti, ili je to ostao on.
Namrštio se gledajući u Bredov sendvič. „Hajde da se menjamo.”
„Hoćeš moj sendvič?”
„Želim tvoj sendvič. Menjaj se sa mnom.” Da bi ubrzao proces, Flin je sam
zamenio njihove tanjire.
„Ako nisi želeo burger, zbog čega si ga naručio?”
„Zato. Ja sam žrtva navike i tradicije.”
„I to ćeš rešiti tako što ćeš pojesti moj sendvič?”
„I to je nekakav početak. Takođe sam prekinuo još jednu naviku i jutros sam
izribao Rodu u redakciji. Jednom kad popusti njeno stanje šoka, prilično sam
uveren da će početi da smišlja kako da mi dođe glave.”
„Zašto si uzeo njegov sendvič, a ne moj?”, upitao ga je Džordan.
„Ne volim tvoj sendvič, ima krastavčiće.”
Džordan je malo razmišljao, a onda zamenio svoj tanjir sa Bredovim.
„Isuse, da li smo završili s igranjem muzičkih tanjira?” Bred je namršteno
gledao u sendvič s krastavčićima ispred sebe, ali je onda zaključio da mu se sviđa
kako izgleda.
Mada je već poželeo da ponovo uzme nazad svoj burger, Flin je čupkao
sendvič koji je ležao pred njim. „Da li mislite da ostanak u rodnom gradu čitavog
života čoveka previše vezuje za prošlost, i on počinje da se opire promenama i
rastu, i samim tim gubi sposobnost da funkcioniše kao odraslo ljudsko biće?”
„Nisam znao da će ovo biti filozofska rasprava.” Ali željan da učestvuje,
Džordan je razmišljao o njegovom pitanju dok je stavljao kečap u burger. „Moglo
bi se reći da to što čovek bira da ostane u rodnom gradu znači da mu je tu udobno,
i da je tu razvio snažno korenje i veze. Ili da je prosto previše lenj i da se
zadovoljava time samo da ne bi pomerio dupe odatle.”
„Meni se ovde sviđa. Bilo je potrebno neko vreme da to shvatim. Sve do
nedavno, bio sam prilično zadovoljan sa tim kako se stvari odvijaju. Zadovoljstvo
je doduše nestalo negde početkom ovog meseca.”
„Zbog ključeva?”, upitao ga je Bred. „Ili zbog Melori?”

202
 „Jedno ide ruku pod ruku sa drugim. Ključevi, to je prava avantura, zar ne?
Kao ser Galahad u potrazi za Svetim gralom, ili Indijana Džons u potrazi za
izgubljenim kovčegom.”
„Kao Elmer i Duško Dugouško”, umešao se Džordan.
„Tako je, ista stvar.” Mogao je uvek da računa da će ga Džordan odmah
shvatiti, pomislio je Flin. „Naši životi se neće promeniti ako ne pronađemo te
ključeve. Ne zaista.”
„Godinu dana”, rekao je Bred. „To je prilično gadna klauzula njihovog
ugovora, ako mene pitaš.”
„Dobro, jeste.” Flin je uzeo kom. d pomfrita sa gomilice koja je stajala pored
njegovog sendviča. „Ali mi je teško da zamislim Roenu i Pita kako kažnjavaju
ove devojke.”
„Možda nisu oni ti koji su zaduženi da ih kazne”, prokomentarisao je
Džordan. „Možda su oni samo kanal, da se tako izrazim, kroz koji protiče nagrada
ili kazna. Zbog čega pretpostavljamo da su oni ti koji se za bilo šta pitaju?”
„Trudim se da pozitivno razmišljam, Brede”, odgovorio mu je Flin. „A ideja
da ćemo naći te ključeve, i šta će se desiti tada, veoma mi je privlačna.”
„Osim činjenice da je to zagonetka, i da je prokleto teško odmaći dalje od te
zagonetke.”
Flin je potvrdno klimnuo glavom ka Bredu i pomerio se u svojoj stolici.
„Zatim je tu i magija. Prihvatanje te magije, nekakve vrste magije je stvarno. Nije
iluzija, već je potpuno rasturanje prirodnog poretka kakav mi poznajemo. Mislim,
koliko je to fenomenalno? To je nešto čega se odreknemo kad postanemo odrasli
ljudi. Tog prirodnog verovanja u magiju. I sada nam je to vraćeno.”
„Želiš li to da posmatraš kao poklon ili kao teret?”, zapitao se Džordan. „Može
na oba načina.”
„Hvala još jednom, gospodine Veseli. Ali da, i ja to znam. Mi se opasno
bližimo roku. Imamo malo više od nedelju dana. Ako ga ne pronađemo, možda
ćemo morati da platimo, a možda i ne. Ali nikada nećemo znati.”
„Ne možeš tek tako da odbaciš potencijalne posledice neuspeha”, istakao je
Bred. „Pokušavam da verujem da niko neće da uništi živote tri nevine mlade žene
samo zbog toga što su pokušale i nisu uspele.”
„Ako se vratiš na sam početak čitave ove priče, videćeš da su životi tri nevine
mlade žene - bez obzira bile one poluboginje ili ne - potpuno uništeni samo zbog
toga što su postojale.” Džordan je posuo so na ono što je bio Flinov pomfrit.
„Izvini, druže.”
„Dodaj na to i činjenicu da žene na portretu izgledaju isto kao i žene koje
mi poznajemo.” Bred je lupkao prstima po stolu. „Postoji razlog za to, i taj razlog
ih smešta u samo središte čitave priče.”

203
 „Ja neću dozvoliti da se bilo šta dogodi Melori. Niti ijednoj od njih”,
odgovorio inu je Flin.
Džordan je podigao svoju čašu hladnog čaja. „Koliko si se ti tačno primio na
nju?”
„To je drugo pitanje. To još nisam ni sâm shvatio.”
„Pa, možemo mi tu da ti pomognemo.” Džordan je namignuo Bredu. „Čemu
služe prijatelji? Kakav je seks?”
„Zašto je kod tebe to uvek prvo pitanje?”, pitao ga je Flin. „To je stara, dobra
šema koju nikad ne menjaš.”
„Zbog toga što sam muškarac. A ako misliš da seks nije ženama vrlo visoko
na listi prioriteta, onda si jadna, mučena budala.”
„Sjajan je”, Flin je odgovorio Džordanu, podjednakom merom. „Da poželiš
da imaš takav seks sa onako prelepom ženom. Ali nije da je to jedino što se dešava
medu nama. Mi vodimo prave razgovore, i sa i bez odeće.”
„Uključujući razgovore preko telefona?”, upitao ga je Bred. „I koji traju duže
od pet minuta?”
„Da, pa?”
„Samo upisujem na spisak. Da li si joj ikad nešto skuvao? Ne samo stavio u
mikrotalasnu pećnicu, već za pravim šporetom.”
„Nedavno sam joj kuvao supu kad je...”
„I to se računa. Da li si je vodio da gledate ljubavne filmove?”
Mršteći se, Flin je podigao sendvič. „Ne znam da li se to vodi kao ljubavni
film.” Ponovo ga je spustio u tanjir. „Dobro, jesam. Jednom, ali to je bio...”
„Bez objašnjavanja, ovaj deo kviza su samo da i ne odgovori. Posle možemo
da pređemo na deo sa pričama”, uveravao ga je Džordan. „Zamisli sebe i svoj
život za, recimo, pet godina. Može tako?”, upitao je Breda.
„Nekima je potrebno deset, ali mislim da možemo da budemo nežniji prema
njemu. Ja se slažem sa pet.”
„U redu, zamisli svoj život za pet godina. Možeš li da ga zamisliš, a da ona
nije u njemu?”
„Ne znam kako bi trebalo da zamislim bilo šta pet godina unapred kad ne
mogu da zamislim ni šta ću raditi za pet dana.”
Ali je mogao, mogao je da zamisli svoju kuću, sa nekim dugoročnim
prepravkama koje je već nameravao da obavi. Mogao je da zamisli sebe u
redakciji, kako šeta Moa, kako se druži s Dejnom. I mogao je da vidi Melori u
svakoj toj slici. Kako silazi niz stepenice u kući, kako dolazi u redakciju da se
nađe s njim, kako juri Moa da izađe iz kuhinje.
Pomalo je prebledeo. „Oh, čoveče.”
„Ona je tu, zar ne?”, upitao ga je Džordan.

204
 „Tu je, nego šta.”
„Čestitam, sinko.” Džordan ga je udario po ramenu. „Zaljubljen si.”
„Stani malo. Šta ako nisam spreman?”
„Nemaš sreće”, odgovorio mu je Bred.

Bred je znao sve o sreći i zaključio je da se i njemu sreća osmehnula kad je

zakoračio napolje iz restorana i ugledao Zoi na semaforu.
Nosila je tamne naočare za sunce koje su joj krile pola lica i pomerala je usne
na način koji ga je naveo da pomisli da sigurno peva uz neku pesmu koja je
dopirala s radija u njenim kolima.
Ne bi delovalo kao da je progoni, zaista, ako slučajno uskoči u svoj automobil,
uključi se u saobraćaj i počne da je prati. Činjenica da bi morao da preseče
neki kamionet za dostavu da bi to učinio je bila potpuna slučajnost.
Bilo je razumno, čak i važno, da se njih dvoje bolje upoznaju. Teško da je
mogao da pomogne Flinu ako ne poznaje sve žene sa kojima je Flin trenutno
povezan.
To je, po njegovom mišljenju, savršeno imalo smisla.
I nije imalo nikakve veze sa njegovom opsesijom. Samo zbog toga što je
kupio sliku na kojoj je njeno lice, samo zbog toga što nije mogao da izbaci to lice
iz svoje glave, sve to nije značilo da je on opsednut.
Samo je bio zainteresovan.
A ako je, sebi u bradu, ponavljao različite rečenice sa kojima bi mogao da
započne razgovor s njom, to je bilo isključivo zbog toga što je shvatao kolika je
vrednost komunikacije. Sigurno nije zbog toga što je nervozan što treba da se
obrati nekoj ženi. On je stalno pričao sa ženama.
Žene su pričale s njim stalno, ako ćemo da postavimo stvari na pravo mesto.
Njega su smatrali jednim od najpoželjnijih neženja - gospode, koliko je mrzeo taj
izraz - u čitavoj zemlju. Žene su radile sve ne bi li ih on primetio.
Ako Zoi Makort ne može da odvoji pet minuta svog vremena za ljubazan
razgovor s njim, pa, to je na njenu štetu.
Kada je napokon stigao do kolskog prilaza, već je bio previše nervozan i ljut.
Onaj blago iritirani pogled koji mu je dobacila kad je videla kako se parkira iza
nje je bio kap koja je prelila čašu.
Osećajući se budalasto i uvređeno, izašao je iz automobila.
„Da li ti to mene pratiš?” zahtevala je odgovor od njega.
„Molim?” Iz potrebe da se odbrani, glas mu je zvučao bezosećajno i hladno.
„Mislim da imaš previše visoko mišljenje o svom šarmu. Flin je bio zabrinut za
Melori. Video sam te, pa sam pomislio da bi ti možda mogla da mi kažeš kako je
ona.”

205
 Zoi je nastavila oprezno da ga posmatra dok je otključavala prtljažnik.
Farmerke su joj bile dovoljno uske da ga je častila intrigantnim pogledom na njenu
čvrstu i lepo oblikovanu žensku zadnjicu. Nosila je kratku, usku crvenu jaknu sa
jednako uskom majicom na pruge, koja se završavala otprilike na tri centimetra
od pojasa njenih farmerki.
Primetio je, prilično fasciniran, da joj je probušen pupak i da ima minđušu u
njemu u obliku malene srebrne poluge. Iznenada je osetio kako mu vrhovi prstiju
gore od želje da je dodirne.
„Malopre sam svratila kod nje.”
„Molim? Kod koga? Oh, Melori.” Sad je već osećao vrelinu i na svom vratu,
pa je tiho opsovao u sebi. „Kako je ona?”
„Izgleda umorno, i pomalo kao da su joj sve lađe potonule.”
„Žao mi je zbog toga.” Zakoračio je ka njoj kad je počela da vadi stvari iz
gepeka. „Pusti me da ti pomognem.”
„Mogu sama.”
„Siguran sam da možeš.” Rešio je taj problem tako što je iz njenih ruku uzeo
dve teške knjige sa uzorcima tapeta. „Ali ne vidim nijedan razlog zbog kog bi
morala. Preuređuješ?”
Ona je iz gepeka uzela knjigu sa uzorcima boja za krečenje, malu kutiju alata
- koju joj je odmah uzeo iz ruke - beležnicu i neke komadiće pločica. „Kupile smo
ovu kuću. Planiramo ovde da započnemo naše poslove. Moramo da poradimo
prvo na njoj.”
Krenuo je napred, ostavljajući je da zatvori prtljažnik. Da, bilo je potrebno
malo rada na ovoj kući, ali je delovala stabilno i zemljište je lepo osmišljeno i
uređeno. Prilično dobra lokacija, pristojan parking.
„Izgleda kao da ima dobru osnovu”, prokomentarisao je. „Da li si proverila
temelje?”
„Jesam.”
„Da li je struja dobro razvedena?”
Iskopala je ključeve koje je dobila od prodavca nekretnina. „To što sam žena
ne znači da ne umem da kupim kuću. Pogledala sam mnoštvo kuća i lokala, a ova
pruža najviše pogodnosti i ima najbolju lokaciju. Većina radova koji moraju da se
obave na njoj su samo kozmetički.”
Otvorila je ulazna vrata. „Možeš samo da ih spustiš na pod. Hvala ti. Reći ću
Melori da si se raspitivao za nju.”
Bred je samo nastavio da hoda okolo, pa je čak morala i da mu se skloni s
puta. Mada je to iziskivalo mnogo truda, odbijao je da spusti pogled ponovo na
njen pupak. „Da li si uvek toliko ljuta kad neko pokuša da ti pomogne?”

206
 „Ljuta sam kad neko pomisli da nešto ne mogu sama da uradim. Vidi, zaista
nemam mnogo vremena da obavim ono što sam došla da obavim. Moram da
počnem.”
„Onda ću da ti se sklanjam s puta.”
Proučavao je plafon, pod i zidove dok je tumarao po prostoriji odmah pored
ulaznih vrata. „Lep prostor.”
Nije primetio nigde vlagu, ali je ovde definitivno bilo hladno. Nije bio siguran
da li je za to kriva pokvarena peć ili žena koja je izdisala ledeni vazduh pored
njega. „Koji deo ćeš ti zauzeti?”
„Sprat.”
„U redu.” Krenuo je uz stepenice, blago zabavljen njenim nestrpljivim
uzdisanjem. „Lepe stepenice. Ne možeš da pogrešiš s belom borovinom.”
Poneka ivica je bila iskrzana i morala je da se zameni, primetio je. A dvostruki
prozor na vrhu stepenica tek mora da se zameni. Moraće to da uradi, da postavi
prozore s duplim staklom zbog izolacije.
Zidovi su bili pomalo stari, i bilo je par naprslina od sleganja zgrade. Ali sve
je to lako moglo da se popravi.
Dopadalo mu se kako su se sobe ulivale jedna u drugu i zapitao se da li bi
možda mogla potpuno da ukloni neka od tih vrata sa staklenim panelima ili da ih
zameni s vratima od punog drveta koja bi se slagala sa stilom ostatka kuće.
I šta je nameravala da uradi sa rasvetom? Nije znao ništa o salonima, ali mu
je zvučalo logično da je dobro, jako osvetljenje sigurno od ključnog značaja.
„Izvini. Potrebna mi je moja kutija sa alatom.”
„Šta? Oh, izvini.” Predao joj je kutiju, onda je prešao prstima preko iskrzanog
prozorskog okvira sa kog se ljuštila farba. „Znaš, mogla bi da ih zameniš
trešnjevim drvetom, zbog kontrasta. Dve različite vrste drveta, ako im se ostavi
prirodna boja, lepo se slažu sa toplim tonovima okoline. Nećeš da prekriješ ovaj
parket, zar ne?”
Izvadila je iz kutije metar. „Neću.”
Zašto nije već otišao odavde? Ima puno posla, i mora da razmišlja. A najviše
od svega je želela da bude sama u svojoj prelepoj kući, da planira, odlučuje i mašta
o tome kako će sve to izgledati jednom kad završi sve poslove.
Boje, teksture, tonovi, mirisi. Sve.
A on je samo stajao tu, njoj na smetnji, i šetao se okolo. Sav muževan i
prekrasan, ometajući je u svom savršenom odelu i skupim cipelama. Mirisao je, i
taj miris se jedva osećao, na skup sapun i losion posle brijanja.
Verovatno je više platio za taj jedan sapun nego što je ona platila svoje
farmerke i majicu koju je nosila. I sad je mislio da tek tako može da se šetka okolo,
da udiše njen vazduh, i da čini da se pored njega oseća nespretno i inferiorno.
„Kakvi su ti planovi za ovu prostoriju?”
207
 Upisala je dole mere koje je uzela, ne okrećući se ka njemu. „Tu će biti glavni
salon. Za kosu, manikir i šminkanje.” Kada joj on nije odgovorio, morala je da se
osvrne preko ramena da ga pogleda. On je zamišljeno zurio u njen plafon. „Šta je
sad?”
„Imamo te mini plafonjere u nizu. Veoma su praktične, ali deluju zabavno.
Imaju prednost što mogu da se okreću u različitim pravcima svaka. Da li želiš da
ovaj prostor izgleda elegantno ili zabavno?”
„Ne vidim što ne bi moglo i jedno i drugo.”
„Odlična poenta. Meke ili jarke boje?”
„Ovde jarke, a pastelne u sobama za kozmetičke tretmane. Vidi, Bredli...”
„Joj. Zazvučala si kao moja majka.” On je već čučnuo i prelistavao knjigu sa
uzorcima i nasmešio joj se kad je pogledao. „Da li vi imate neki centar za obuku
u kom učite kako da razvijete taj nadmeni ton?”
„Muškarcima nije dozvoljeno da poseduju tu informaciju. Ako ti kažem,
moraću da te ubijem. A ja prosto sad za to nemam vremena. Za mesec dana će
ova zgrada preći u naše ruke, i ja želim da su svi moji planovi tada već razrađeni,
da mogu da počnem s radovima istog minuta kad se to desi.”
„Ja mogu da ti pomognem.”
„Ja znam šta želim i kako želim to da uradim. Ne znam zbog čega
pretpostavljaš...”
„Stani malo. Čoveče, al’ si ti osetljiva.” Zar nije prirodno da pomisliš da je
žena u potpuno uskim farmerkama, sa minđušom u pupku, malo pristupačnija?
„Ja sam u tom poslu, sećaš se?” Potapšao je prstom logo Houm mejkersa na knjizi
s uzorcima. „I ne samo to, već volim da pomognem da neka zgrada ostvari svoj
pun potencijal. Mogu da ti pomognem oko nekih radova ili sa materijalom.”
„Ne tražim milostinju.”
Spustio je knjigu s uzorcima i polako ustao s poda.
„Rekao sam da ti pomognem, ne tla ti poklanjam milostinju. Šta je to u vezi
sa mnom što te uvek toliko nervira?”
„Sve. I znam da to nije fer.” Slegnula je ramenima. „Ali je tako. Ja ne
razumem ljude poput tebe, pa imam tendenciju da im ne verujem.”
„Ljude poput mene?”
„Bogate, privilegovane ljude koji vode američka poslovna carstva. Izvini,
sigurna sam da imaš i neke kvalitete, jer inače ne bi bio Flinov prijatelj. Ali ti i ja
nemamo ništa zajedničko. Plus, ja trenutno imam mnogo posla i nemam vremena
ni za kakve igrice. Dakle, hajde da sve to raščistimo, pa da možemo da nastavimo
dalje. Neću da spavam s tobom.”
„Okej, dobro, očigledno moj život više nije vredan življenja.”

208
 Poželela je da se nasmeje na te njegove reči i umalo to nije i učinila. Ali je
imala razloga da veruje da je njegova sorta muškarca prevrtljiva. „Da li ćeš sad
da mi kažeš da se nisi nadao da ćeš da spavaš sa mnom?”
Pažljivo je udahnuo pre nego što je progovorio. Ona je zakačila drškom svoje
naočare za sunce za izrez na svojoj majici, i te njene tamne, krupne oči su gledale
veoma direktno pravo u njega. „I ti i ja znamo da ne postoji ispravan odgovor na
to pitanje. To je majka svih trik pitanja. Ostala pitanja u toj kategoriji su: Da li u
ovome izgledam debelo? Da li misliš da je ona lepa? I, ako ne znaš, ja sigurno
nemam nameru da ti objašnjavam.”
Sad je morala da se ugrize za usnu da se ne bi glasno nasmejala. „Ovo
poslednje nije pitanje.”
„Svejedno je misterija i zamka. Dakle, zašto ti ne bih samo rekao da mislim
da si veoma privlačna. I da imamo mnogo više zajedničkog nego što ti misliš,
počevši od zajedničkih prijatelja. Voljan sam da pomognem tebi, Melori i Dejni
oko ove zgrade. Nijedna od vas ne mora da spava sa mnom zauzvrat. Mada, ako
vas tri odlučite da se nađete negde i organizujete neke orgije, ja se ne bih bunio.
U međuvremenu, pustiću te da se vratiš svom poslu.”
Krenuo je ka izlazu, a onda je dodao opušteno dok je silazio niz stepenice:
„Usput, Houm mejkers ima rasprodaju svega što se tiče zidova - i na tapete i na
boje - sledećeg meseca. Petnaest do trideset posto jeftinije na sve.”
Zoi je potrčala ka vrhu stepeništa. „Kad sledećeg meseca?”
„Javiću ti.”
Znači, nije imala nameru da spava s njim. Bred je odmahnuo glavom dok je
prilazio svom automobilu. To je bila veoma nesrećna i neiskusna izjava s njene
strane. Očigledno nije bila svesna da je jedina stvar kojoj nijedan Vejn ne može
da odoli direktno upućen izazov.
Sve što je želeo kad je stigao ovde je bilo da je pozove na večeru. Pogledao
je prozore na drugom spratu i zaključio da će sad morati da odvoji malo vremena
da razradi svoju strategiju.
Zoi Makort će uskoro biti pod opsadom.

Zoi je imala druge stvari na pameti. Već je kasnila, ali to nije bilo ništa novo.
Kao da je uvek bila poplava nekih stvari koje je morala da uradi ili da se seti ili
da popravi pre nego što izađe na vrata.
„Daj ove kolače Čakovoj mami. Ona će ih podeliti.” Zoi je skrenula kolima
na kolski prilaz, dve ulice dalje od njene kuće, a onda strogo pogledala svog
sina. „Ozbiljno to mislim, Sajmone. Nemam vremena da joj ih sama odnesem.
Ako dođem do njenih vrata, zadržaće me tamo dvadeset minuta, a već kasnim.”
„U redu, dobro. Mogao sam i peške da dođem do nje.”

209
 „Da, ali onda ne bih mogla ovo da uradim.” Zgrabila ga je i počela da ga
golica dok nije počeo da skici od smeha.
„Mama!”
„Sajmone!”, rekla je istim tim očajničkim glasom kao i on.
Smejao se dok je izlazio iz kola i vukao svoju vreću za spavanje sa zadnjeg
sedišta.
„Slušaj Čakovu majku i nemoj da im ne daš da spavaju čitavu noć. Imaš li
Melorin broj telefona?”
„Da, imam Melorin broj telefona. I znam kako da pozovem policiju, i znam
da moram da istrčim iz kuće ako je zapalim dok se igram šibicama.”
„Pametan momak. Dođi ovde i poljubi me.”
Napravio je čitavu predstavu vukući svoje noge, ali je pazio da ne podigne
glavu da mu mama ne vidi smešak na licu dok je prilazio prozoru njenih kola.
„Samo neka bude brzo. Neko bi mogao da nas vidi.”
„Samo im reci da te nisam ljubila, već da sam vikala na tebe.” Poljubila ga je
i jedva odolela želji da ga zagrli. „Vidimo se sutra. Lepo se provedi, bebo.”
„I ti, bebo”, uzvratio je šaljivo, a onda otrčao do kuće.
Sa veštinom svake majke, odvezla se unazad sa prilaza, sve vreme gledajući
u svog sina, dok nije videla da je bezbedno ušao u kuću.
Onda je krenula ka Melorinom stanu, prvi put da prespava kod drugarice
otkad je postala odrasla žena.

210
 Sedamnaesto poglavlje

Melori je znala šta se dešava. Niko nije želeo da ona bude sama i njeni novi
prijatelji su bili zabrinuti za nju. Zoi je bila toliko radosna zbog toga što će
prespavati kod nje, i da će moći čitavu noć da razmišljaju i pričaju o pronalasku
ključeva, da nije mogla nikako da je odbije.
Sama činjenica da je to uopšte htela da odbije, da je htela sama da se zatvori
u svoju pećinu, naterala ju je da prizna da joj je potrebna promena.
Ona nikad nije bila samotnjak, niti je ranije ikada bila neko ko se oseća loše i
prepušta se teškim mislima. Kad je imala neki problem, izlazila je napolje da se
vidi s ljudima. Kupovala je stvari, pravila žurke.
Zoin zahtev za celonoćnim druženjem je naterao Melori da upravo to i učini.
Kupila je hranu i lepe nove sveće sa mirisom limuna. I mirišljave sapune, i nove
mekane gostinske peškire, a onda i malo finog vina.
Očistila je stan koji je zapostavila, sipala mirišljavi potpuri u ukrasne činije.
A sredila je i sebe savršeno, onako kako se žene sređuju kad treba da provedu
vreme sa drugim ženama.
Kad je Dejna stigla kod nje u stan, već je postavila sir, voće i skupe krekere,
zapalila sveće i pustila tihu muziku.
„Opa, sredila si sve ovde prilično elegantno. Trebalo je lepše da se obučem.”
„Izgledaš sjajno.” Rešena da bude vesela, Melori se nagnula i poljubila Dejnu
u obraz. „Zahvalna sam vam što ovo radite.”
„Šta to radimo?”
„Družite se sa mnom, ne date mi da potonem. Osećala sam se prilično loše
poslednjih nekoliko dana.”
„Niko od nas nije pretpostavljao koliko će sve ovo energije da nam crpi.”
Dodala je Melori kesu iz prodavnice, a onda je spustila na pod svoju torbu sa
stvarima za spavanje. „Kupila sam nam još zaliha. Vino, sirni namaz, čokoladne
bombone i kokice. Znaš već, četiri osnovne grupe hrane.” Dejna je pregledala
izbor filmova koji je stajao na vrhu TV komode. „Da li si iznajmila svaki ljubavni
film koji je ikad snimljen?”
„Svaki koji trenutno postoji na DVD-ju. Jesi li za malo vina?”
„Ne moraš da mi uvrćeš ruku da bih prihvatila. Novi parfem?”
„Ne, to su sigurno sveće.”

211
 „Baš lepo. To je Zoi. Bolje sipaj još jednu čašu.”
Zoi je ušla kroz vrata koja vode u baštu s rukama punim kesa. „Kolači”, rekla
je pomalo bez daha. „Video-kasete, aroma terapija i torta s kafom za ujutru.”
„Lepo obavljeno.” Dejna je uzela od nje jednu kesu i dodala joj čašu s vinom.
Onda se nagnula bliže ka njoj i rekla: „Kako postižeš da ti trepavice tako
izgledaju? Razdvojeno i oštro?”
„Naučiću te. Ovo je baš zabavno. Otišla sam danas do kuće da izmerim neke
stvari i da pogledam neke uzorke tamo, u odnosu na prostor i osvetljenje.
Imam knjigu sa uzorcima tapeta i komadiće sasušene boje u kolima ako budete
htele kasnije da pogledate. Bredli Vejn me je ulovio dok sam bila tamo. Kakva je
njegova priča?”
„Zlatni dečko sa društvenom svešću.” Dejna je napala sir koji je stajao pred
njom. „Bio je sportska zvezda, u srednjoj školi i na fakultetu. Njegova specijalnost
je bila trčanje. Bio je odličan đak, ali ne i štreber. Nekoliko puta se umalo nije
verio, ali je nekako uvek uspevao da se izvuče iz toga pre nego što bi došlo do
kraja. Bio je Flinov prijatelj otprilike od rođenja. Ima sjajno telo, što sam imala
sreće da vidim svojim očima kroz različite faze njegovog odrastanja. Da li si i ti
zainteresovana da ga vidiš?”
„Ne na taj način. Nisam imala mnogo sreće u životu s muškarcima, pa će
u skorijoj budućnosti jedini muškarac u mom životu da bude Sajmon. Oh,
obožavam ovu pesmu.” Skinula je cipele i počela da pleše. „Pa, Mel, kako ti ide
sa Flinom?”
„Znaš, ja njega volim, pa me to prilično nervira. Volela bih da i ja mogu tako
da igram.”
„Kako?”
„Sa opuštenim kukovima i dugačkim nogama.”
„Onda hajde.” Zoi je spustila svoje vino i ispružila ruke. „Vežbaćemo
zajedno. Tvoje je samo da uradiš jednu od dve stvari. Da se praviš da te niko ne
gleda ili da se praviš da te neki tip, neki neverovatno seksi tip gleda. U bilo kom
slučaju, zavisno od tvog raspoloženja, važno je samo da se prepustiš.”
„Kako to da devojke uvek na kraju igraju s drugim devojkama?”, zapitala se
Melori dok je pokušavala da navede svoje kukove da se pomeraju nezavisno od
njenog tela, kao što joj je izgledalo da Zoini kukovi čine.
„Zbog toga što mi to bolje radimo.”
„Zapravo”, rekla je Dejna, uzimajući malo belog grožđa u prolazu, „to je na
neki način društveni, seksualni ritual. Žena izvodi svoj ples, zavodi i provocira,
muškarac posmatra, fantazira i bira. Ili bude biran. Da li sviraju bubnjeve u
prašumi ili neki moderan džez, nije bitno, sve se svodi na istu stvar.”
„Hoćeš li i ti da igraš?”, upitala ju je Melori.

212
 „Naravno.” Dejna je ustala i usput stavila još grožđa u usta. Kukovi i ramena
su joj se kretali u zajedničkom ritmu dok je prilazila Zoi. Započele su da igraju
svoj ples koji je, po Melorinom mišljenju, bio i seksi i slobodan.
„Sad ste me totalno prešišale.”
„Dobro ti ide. Opusti kolena. A kad već pričamo o ritualima, imam neke ideje.
Ali...” Zoi je ponovo dohvatila svoje vino. „Mislim da bi trebalo da popijemo
malo više vina pre nego što vam to spomenem.”
„Ne možeš to da nam radiš”, požalila se Dejna. „Ja mrzim te stvari. Kakvu
ideju imaš?” Uzela je čašu iz Zoine ruke i otpila gutljaj. „Vidi, već pijem više.
Reci mi.”
„Dobro. Sedi dole.”
Setivši se da je ona domaćica, Melori je donela vino i poslužavnik s hranom
do stočića za kafu. „Ako ovaj tvoj ritual ima bilo kakve veze sa depilacijom nogu,
prvo će mi biti potrebno mnogo više pića.”
„Nema.” Zoi se nasmejala. „Ali znam skoro bezbolnu tehniku vrućim
voskom. Mogu da vas izdepiliram na brazilku, da ne pustite ni jednu jedinu suzu.”
„Brazilku?”
„Da sredite svoje intimno područje. Sve dlačice se skinu i ostavi se samo
jedna mala linija, pa možete da nosite i najtanje tanga gaćice, a da pritom ne
izgledate kao da ne održavate taj predeo.”
„Oh.” Melori je instinktivno rukama prekrila svoje međunožje. „Nema šanse,
makar koristila morfijum i lisice.”
„Iskreno, sve je u zglobu”, objasnila im je Zoi. „Dobro, a sad da se vratimo
na ono o čemu sam pričala”, nastavila je. „Znam da smo sve tri čitale i istraživale,
trudeći se da smislimo teorije i ideje koje će pomoći Melori da pronađe prvi
ključ.”
„I obe ste u tome bile sjajne. Stvarno. Samo se osećam kao da mi nešto
promiče, neka mala stvar koja će sve da otvori pred nama.”
„Možda smo sve tri nešto propustile”, uzvratila joj je Zoi. „Samu legendu.
Smrtna žena spava sa keltskim bogom i postane kraljica. Ženska moć. Ona ima tri
ćerke. Ponovo žene. Jedna od njihovih čuvarki i zaštitnica je žena.”
„Pa, bila je to podjednaka šansa”, istakla je Dejna. „Čak i za boga.”
„Stanite. I tako, kad njihove duše ukrade i zarobi muškarac, legenda kaže da
će tri smrtnika, tri smrtne žene morati da pronađu i okrenu te ključeve.”
„Izvini, Zoi, ne pratim te. Mi već znamo sve to.” Melori je pomalo nevoljno
rukom dohvatila jedan mali grozd.
„Hajde da odemo malo dalje s tim. Bogovi u keltskom svetu su, pa, mnogo
bliže smrtnicima nego recimo grčki ili rimski bogovi. Pre su nekakvi vešci i
čarobnjaci, nego što su... Koja je to reč? Sveznajuća bića. Je li tako?”, upitala je
Dejnu.

213
 „Jeste.”
„Povezani su sa zemljom, sa prirodom. Isto kao i veštice. Imamo crnu i belu
magiju, ali obe koriste prirodne elemente i sile. I tu nastupa deo zbog kog morate
na neki način da izađete iz zone komfora.”
„Mi nismo bile u zoni komfora od četvrtog septembra”, istakla je Dejna.
„Šta ako smo mi odabrane zbog toga što smo... pa, zbog toga što smo
veštice?” Melori se namrštila kad joj se učinilo da Zoi zvuči kao da je pripita.
„Koliko si tačno popila pre nego što si došla ovde?”
„Ne, samo razmisli o tome. Mi izgledamo isto kao one. Možda smo nekako u
srodstvu s njima... daleko krvno srodstvo ili nešto. Možda imamo i moći, samo
to nikad do sada nismo shvatile.”
„Legenda kaže, žene smrtnice”, podsetila ju je Melori.
„Veštice ne moraju da budu besmrtne. One su samo obični ljudi koji imaju
još nešto više. Čitala sam o tome. U Viki14, svaka žena ima tri faze. Služavka,
majka, kraljica. I one se klanjaju boginjama. One...”
„Vika je mlada religija, Zoi”, rekla je Dejna.
„Ali su joj koreni stari. A tri je magični broj. Nas ima tri.”
„Ja zaista mislim da bih znala da sam veštica.” Melori je razmislila o tome, a
onda otpila gutljaj vina. „A ako sam nekako propustila to da primetim u poslednjih
skoro trideset godina, šta da radim sad s tim saznanjem? Da nešto prizovem, da
bacim neke čini?”
„Da pretvoriš Džordana u konjsku zadnjicu. Izvini.” Dejna je slegnula
ramenima kad ju je Melori pogledala. „Samo maštam.”
„Mogle bi to da isprobamo. Zajedno. Kupila sam neke stvari.” Zoi je skočila
i otvorila svoju torbu. „Ritualne sveće”, rekla je kopajući po unutrašnjosti torbe.
„Timijan. Kuhinjsku so.”
„Kuhinjsku so?” Zbunjena, Melori je uzela tamnoplavu kutiju soli i
proučavala na kutiji sliku vesele devojčice sa kišobranom.
„S njom napraviš krug zaštite. Ona sprečava zle duhove da uđu unutra.
Čarobne štapiće od pepela. Dobro, nekakve štapiće. Kupila sam bejzbol palicu i
isekla je da nam ih napravim.”
„Marta Stjuart15 se susreće sa Glindom, dobrom vešticom sa severa16.”
Dejna je podigla tanki drveni štapić, a onda mahnula njim. „Zar ne bi trebalo
da iz njega ispada vilinski prah?”

14
Vika je novija religija, duhovna praksa koja se bavi obožavanjem prirode - oblik
neopaganizma, prim. prev.
15
Popularna voditeljka TV emisija o kuvanju i vođenju domaćinstva, prim. prev.
16
Lik iz knjige Čarobnjak iz Oza, prim. prev.

214
 „Popij još malo vina”, naredila joj je Zoi. „Kristali. Ametist i ružičasti kvare
i ova super sjajna lopta.” Podigla je kristalni globus.
„Gde si nabavila sve ove stvari?”, želela je Melori da zna.
„U nju ejdž prodavnici u tržnom centru. Tarot karte - keltske, jer mi se činilo
da to najviše odgovara. I...”
„Tablu za prizivanje duhova!” Dejna je poskočila od radosti. „Gospode,
nisam to videla otkad sam bila dete.”
„Pronašla sam je u radnji s igračkama. Njih ne drže u prodavnici nju ejdž
predmeta.”
„Imali smo žurku u pidžamama kad sam bila klinka. Napili smo se pepsi-kole
i najeli bombona, pa smo popalili sveće oko nas. Sve devojčice su htele da znaju
ime momka za kog će se udati. Meni je tabla ispisala PTZBAH.” Dejna je
sentimentalno uzdahnula. „Bilo je baš slatko. Hajde prvo da prizivamo duhove”,
predložila je Dejna. „U ime starih dobrih vremena.”
„Važi, ali moramo to da uradimo po pravilima. Kao prvo, da to shvatimo
ozbiljno.” Zoi je ustala da ugasi svetio i muziku.
„Pitam se da li je Ptzbah i dalje tamo negde.” Dejna je sela na pod i otvorila
kutiju.
„Čekajte. Moramo da odradimo čitav ritual. Imam knjigu.”
Sele su u krug na podu.
„Moramo da pročistimo naš um”, objašnjavala im je Zoi. „Zamislite otvaranje
svojih čakri.”
„Ja nikad ne otvaram svoje čakre u javnosti.” Dejna se zakikotala, bez imalo
kajanja, sve dok je Melori nije udarila po kolenu.
„I moramo da upalimo ritualne sveće. Bele, za čistotu. Žute za sećanje.
Ljubičaste za moć.” Zoi se ugrizla za usnu dok je pažljivo palila sveće. „Da
postavimo kristale. Ametist za... dođavola.” Dohvatila je knjigu i počela da
prevrće stranice. „Evo ga. Ametist za intuiciju. I timijan. Ružičasti kvare za
psihičke moći i obožavanje božanstava.”
„Lepo je”, zaključila je Melori. „Umirujuće.”
„Mislim da bismo trebale sve tri da se smenjujemo sa tarot kartama, i možda
da probamo neke napeve, ali hajde da usrećimo Dejnu i prvo uradimo ovo.” Zoi
je spustila tablu na pod između njih i namestila kazaljku u centar.
„Moramo da se koncentrišemo”, rekla je. „Fokusirajmo svoje umove i svoje
moći na jedno pitanje.”
„Može li to da bude pitanje u vezi ljubavi mog života? Žudim za Ptzbahom.”
„Ne.” Zoi je sakrila smeh i pokušavala da deluje strogo. „Ovo je ozbiljna
stvar. Želimo lokaciju prvog ključa. Melori bi trebalo da postavi pitanje, ali i ti ja
moramo da mislimo na to.”

215
 „Trebalo bi i da zatvorimo oči.” Melori je protrljala vrhove prstiju o svoje
pantalone i duboko udahnula. „Spremne?”
Spustile su vrh prsta na pokazivač slova, sedeći u tišini.
„Da li bismo trebale da prizovemo nekog iz drugog sveta ili nešto tako?”,
prošaputala je Melori. „Da se poklonimo duhovima, da ih zamolimo da nas
navode? Šta?” Zoi je otvorila jedno oko. „Možda bi trebalo da prizovemo one
duhove iza Zavese snova.”
„Stanovnike”, predložila je Dejna. „To je prava reč. Prizivamo stanovnike iza
Zavese snova, da nas navode.”
„Dobro, krećemo. Neka svi ćute i neka svi budu smireni. Koncentrišite se.”
Melori je čekala deset sekundi u tišini. „Prizivamo stanovnike iza Zavese snova,
da nam pomognu i da nas navode u našoj, ovaj, u našoj potrazi.”
„Reci im da si ti jedna od odabranih”, Zoi je izgovorila kroz ugao svojih
usana, i Dejna ju je odmah ućutkala.
„Ja sam jedna od odabranih, jedna od onih koje traže ključeve. Nemamo
mnogo vremena. Molim vas da mi pokažete put do ključa da možemo da
oslobodimo duše... Dejna, nemoj da guraš pokazivač slova.”
„Ne guram ga. Stvarno.”
Suvih usana, Melori je otvorila oči i gledala kako pokazivač slova podrhtava
pod njihovim prstima.
„Sveće”, prošaputala je Zoi. „Oh, gospode, pogledajte sveće.”
Plamen sve tri sveće je skočio visoko u vazduh, ostavljajući za sobom zlatan
trag oivičen crvenom bojom. Svetlost je počela da pulsira. Odjednom je kroz
prostoriju prošao nalet ledenog vetra i plamen svake sveće je zaigrao.
„Ovo je ludilo!”, povikala je Dejna. „Mislim, ovo je ozbiljno nenormalno.”
„Pomera se.” Pokazivač slova se pokrenuo, a Melorini prsti su zadrhtali na
njemu. Nije osećala ništa osim sopstvene krvi u glavi dok je gledala kako
pokazivač pokazuje slovo po slovo.

TVOJA SMRT

Njen dah je i dalje bio zaglavljen u grlu kad je soba oko njih iznenada
eksplodirala u svetlu i vetru. Čula je kako neko vrišti i podigla je ruku da zaštiti
oči od nekakvog vrtloga vazduha pred njom.
Tabla za prizivanje duhova se rasprsla u komadiće kao da je napravljena od
stakla.
„Šta to radite, sa čim se to igrate?” Roena je stajala u središtu njihovog kruga,
a oštra štikla njene cipele je zabola za pod najveći deo table. „Zar toliko nemate
zdrave pameti da možete da otvorite vrata ovakvim stvarima koje ne možete da
razumete niti znate kako od njih da se branite?”
216
 Uzdahnula je iznervirano i graciozno iskoračila iz kruga, podižući usput vino.
„Volela bih čašu, molim vas.”
„Kako si se stvorila ovde? Kako si znala?” Melori se jedva pridigla na
drhtavim nogama.
„Sreća po vas da sam uradila i jedno i drugo.” Podigla je so i prosula sadržaj
kutije preko ostataka table za prizivanje duhova.
„Oh, stani, sačekaj minut.”
„Počisti sve to zajedno”, Roena je naredila Zoi. „A onda to spali. Zaista bih
bila veoma zahvalna kad bi mi neka od vas dala čašu vina.” Predala je flašu
Melori, a onda je sela na sofu.
Pušeći se od besa, Melori je uletela u svoju kuhinju i zgrabila čašu za vino sa
police. Odmarširala je nazad u sobu i strpala je Roeni u ruku. „Nisam te pozvala
u moj dom.”
„Upravo suprotno, prizvala si me u svoj dom, kao i svakog drugog ko je
poželeo da dođe.”
„To znači da mi jesmo veštice.”
Roenin izraz lica je smekšao dok je posmatrala Zoino ushićeno lice. „Ne, ne
na način na koji ti to zamišljaš.” Njen glas je sad bio nežan, poput strpljive
učiteljice koja želi da poduči željnog đaka. „Mada svaka žena u sebi nosi dozu
magije. Ipak, zajedno vaše moći su jake, a imate tek toliko veštine, tek toliko želje
da nekoga prizovete. Ali ja nisam jedina koja je odgovorila na vaše prizivanje.
Osetile ste ga”, rekla je, obraćajući se Melori. „Ti si ga osetila i ranije.”
„Kejn.” Uhvatila se za svoje laktove i zadrhtala kad se setila hladnoće koja
joj je obuzela telo. „On je pomerao pokazivač slova, a ne nas tri. On se igrao s
nama.”
„On je pretio Melori.” Ushićenje je potpuno nestalo i Zoi je sad već bila na
nogama...Šta ćeš da uradiš povodom toga?”
„Sve što je u mojoj moći.”
„Možda to neće biti dovoljno.” Dejna je pružila ruku i uhvatila Melorinu šaku.
„Čula sam te kad si vrisnula. Videla sam ti i lice kad se to dogodilo. Osetila si
nešto što Zoi i ja nismo, i na licu ti se video pravi užas. To je bio pravi bol.”
„U pitanju je hladnoća. Ona je... ja to ne mogu ni da opišem.”
„Odsustvo svake topline”, promrmljala je Roena. „Svake nade, života. Ali on
ne može da vas dodirne, osim ako mu vi to ne dozvolite.”
„Dozvolimo? Kako je on, dođavola...” Zoi je odjednom zaćutala i pogledala
u slomljenu tablu za prizivanje duhova kraj njenih nogu. „Oh, gospode. Mnogo
mi je žao, Mel, zaista mi je žao.”
„Nisi ti kriva. Zaista nisi.” Uhvatila je Zoi za ruku, i u tom trenutku sve tri su
se držale za ruke.
Kad ih je tako videla, Roena se nasmešila.
217
 „Tražile smo odgovore i ti si imala ideju. Što je mnogo više nego što sam ja
imala u poslednjih nekoliko dana. Nešto smo pokušale. Možda je to bilo
pogrešno”, dodala je i presekla pogledom Roenu, „ali ti to ne daje prava da nas
zbog toga ovoliko grdiš.”
„Potpuno si u pravu. Izvinjavam se.” Nagnula se ka stolu i namazala malo sira
na kreker, a onda lupnula prstom špil tarot karata na stolu. Stvorila se svetlost u
vazduhu, koja je istog trenutka nestala. „Ovo ne može da vam škodi. Možda
uspete da razvijete veštinu čitanja karata, ili možda imate i urođeni talenat za to.”
„Ti...” Zoi je skupila usne. „Da se nisi pojavila sad među nama...”
„To je moja dužnost, i moja želja da vas zaštitim. Kada i koliko mogu. Sad bi
trebalo da krenem, da vas ostavim da uživate u vašoj večeri.” Roena je ustala i
osvrnula se oko sebe. „Imaš prelep dom, Melori. Odgovara ti u potpunosti.”
Osećajući se detinjasto i nimalo domaćinski, Melori je duboko uzdahnula.
„Zašto ne bi ostala s nama, da dovršiš svoje vino?”
Iznenađenje je preletelo Roeninim licem. „To je vrlo ljubazno od tebe. Volela
bih. Prošlo je zaista mnogo vremena otkad sam sedela u društvu žena. To mi
nedostaje.” Nije bilo previše čudno, nakon početne neprijatnosti, da žena koja živi
već hiljadama godina sedi u njenoj dnevnoj sobi i pije njeno vino.
A postalo je isuviše očigledno, kad su započele sa ženskim pričama, da su sve
žene - bile one boginje ili smrtnice - potpuno iste iznutra.
„Retko kad se bavim tim”, rekla je Roena nakon što joj je Zoi podigla kosu u
elegantnu punđu. „To nije jedan od mojih talenata, pa imam tendenciju da je
stalno nosim puštenu. Povremeno se ošišam, ali uvek nakon toga zažalim.”
„Ne može svako da nosi puštenu kosu kao ti i da i dalje izgleda kraljevski.”
Roena je proučavala svoj odraz u ogledalu dok je Zoi radila na njenoj kosi, a
onda je nakrivila glavu proučavajući svoju frizerku. „Ja bih volela da imam
frizuru kao ti. Zaista je prelepa i upadljiva.”
„Zar ne bi mogla tako da je namestiš? Mislim, ako bi želela tako da izgledaš,
zar ne bi mogla samo da je...” Zoi je protresla njenu kosu prstima i Roena se
nasmejala od srca. „To nije moj talenat.”
„Šta je sa Pitom?” Dejna se izvalila na kauč. „Koja je njegova priča?”
„On je ratnik, prepun ponosa, arogancije i jake volje. To je nekad izluđujuće,
a uvek uzbudljivo.” Spustila je ogledalo.
„Zoi, ti si prava umetnica.”
„Oh, ja samo volim da se igram s kosom.” Stala je ispred Roene i izvukla
nekoliko pramenova oko njenog lica. „Sjajna frizura za neki važan poslovni
sastanak ili za veliku žurku nakon dodele Oskara. Seksi, ženstveno, i moćno.
Dobro, ti odaješ te tri stvari ma šta radila.”
„Izvini, ali prosto moram da te pitam”, kazala je Dejna, „kakav je osećaj biti
s jednim muškarcem, pa, čitavu večnost?”

218
 „On je jedini muškarac kog sam ikada htela”, odgovorila joj je Roena.
„Oh, daj, nemoj tako. Sigurno si imala nekoliko stotina fantazija o drugim
muškarcima, tokom poslednjih nekoliko vekova.”
„Naravno da jesam.” Roena je spustila ogledalo i usne su joj se raširile u
sanjivi osmeh. „Bio je jednom jedan mladi konobar, u Rimu. Kakvo lice, kakvo
telo. Sa očima toliko tamnim da mi se činilo da bi svi svetovi mogli da se udave
u njima. I poslužio me je kafom i zemičkom. Nazvao me je bella donna sa
osmehom koji kao da je znao sve o meni. Dok sam jela tu zemičku, zamišljala
sam da grickam njegovu ukusnu donju usnu.” Skupila je svoje usne u poljubac, a
onda se nasmejala. „Naslikala sam ga u svom studiju, i pustila ga da flertuje sa
mnom do mile volje. A kad sam ga odbacila nakon toga, odvukla sam Pita od
onoga što je u tom trenutku radio i zavela njega.”
„Nikad ga nisi prevarila.”
„Ja volim svog muškarca”, Roena je jednostavno rekla. „Mi smo vezani
telima, srcima, dušama. U tome ima neke magije, mnogo snažnije od bilo koje
čini, mnogo opasnije od bilo kakve kletve.” Podigla je ruku i stavila je preko
Zoine šake. „Ti si volela jednog momka i on ti je podario sina. I zbog toga, ti ćeš
ga uvek voleti, bez obzira što je bio slab i što te je izdao.”
„Sajmon je ceo moj svet.”
„A ti si od toga stvorila svet pun svetla i ljubavi. Zavidim ti mnogo na tvom
detetu. Ti.” Ustala je, približila se Dejni i prešla prstima preko njene kose. „Ti si
volela čoveka koji više nije bio dečak, a opet, još uvek nije bio postao muškarac.
I zbog toga, nikad mu nisi oprostila.”
„A zbog čega bih to uradila?”
„To je pravo pitanje”, odgovorila joj je Roena.
„Šta je sa mnom?” upitala ju je Melori, a Roena je sela na rukohvat sofe i
spustila ruku na njeno rame.
„Ti toliko voliš svog muškarca, i zavolela si ga tako brzo i s takvom silinom,
da sad zbog toga sumnjaš u sopstveno srce. I zbog toga mu ne veruješ.”
„Kako da verujem nečemu što mi nema nikakvog smisla?”
„Sve dok moraš da postavljaš sebi to pitanje, nećeš dobiti odgovor na njega.”
Nagnula se i poljubila Melori u čelo. „Hvala ti što si me pozvala u svoj dom, i što
si podelila deo sebe sa mnom. Evo, uzmi ovo.”
Ispružila je ruku i stavila svetloplavi kamen na Melorin dlan. „Šta je to?
„Mala amajlija. Stavi je večeras ispod svog jastuka. Spavaćeš lepo. Sad
moram da krenem.” Nasmešila im se, podigla ruku ka svojoj kosi dok je ustajala
i otišla do staklenih vrata koja su vodila u baštu. „Pitam se šta li će Pit misliti o
mojoj frizuri. Laku noć.” Otvorila je vrata i nestala u noći.
Zoi je sačekala nekoliko sekundi, a onda otrčala do vrata. Spustila je dlanove
na svoje lice i naslonila ga na hladno staklo.

219
 „Bože. Pomislila sam da će nestati u vazduhu ili tako nešto, a ona hoda. Kao
normalna osoba.”
„I deluje prilično normalno.” Dejna se premestila da dohvati kokice. „Znate,
za boginju staru nekoliko hiljada godina.”
„Ali i tužno.” Melori je okrenula plavi kamen u svojoj ruci. „Na spoljašnjosti
se vidi sva ta prefinjenost i hladnokrvnost, ali se ispod toga krije užasna tuga.
Zaista je bila iskrena kad ti je rekla da ti zavidi što imaš Sajmona, Zoi.”
„Čudno je razmišljati o tome.” Zoi se vratila u sredinu sobe, sa stola uzela
četku, češalj i nekoliko ukosnica, a onda prešla iza kauča. „Ona živi u tom velikom
zamku, okružena svim tim prelepim stvarima.” Počela je da češlja Dejninu kosu
dok je govorila. “I prelepa je, čak i mudra, rekla bih. Bogata je i ima čoveka kog
voli pored sebe. Putovala je svetom i ume da slika te veličanstvene slike.”
Deleći Dejninu kosu na pramenove, počela je da joj plete pletenice. „Ali
zavidi nekome poput mene, zato što imam dete. Da li mislite da ona ne može da
ima dece? Nisam htela da je pitam, to je veoma lično pitanje. Ali sam se zapitala
zbog čega ne može da ih ima. Ako može da radi sve te čarobne stvari, zbog čega
ne bi mogla da ima decu?”
„Možda Pit ne želi decu.” Dejna je slegnula ramenima. „Neki ljudi ih ne žele.
Šta mi to praviš tamo, Zoi?”
„Novu frizuru. Ubacujem ti neke tanke pletenice. Trebalo bi da izgleda
mladalački i moderno. A ti?”
„Šta, a ja?”
„Želiš da imaš decu?”
Dejna je jela kokice i razmišljala o njenom pitanju. „Da. Želela bih da ih imam
par. Pretpostavljam, ako ne uspem da nađem muškarca kog mogu da podnesem
na duže staze u narednih nekoliko godina, napraviću ih sama. Znaš, vodiču ljubav
s naukom.”
„Uradila bi to?” Fascinirana, Melori je zavukla ruku u činiju s kokicama.
„Podizala bi sama decu. Mislim, svesno i namerno”, dodala je, gledajući u Zoi.
„Znaš šta sam htela da kažem.”
„Naravno da bih.” Dejna je stavila činiju između njih dve. „Zbog čega ne bih
to uradila? Zdrava sam. Mislim da bih bila dobar roditelj, i da imam mnogo toga
da ponudim detetu. Volela bih prvo da se pobrinem da budem finansijski
obezbeđena, ali ako pređem recimo trideset i petu, a nigde na vidiku ne bude bilo
pravog muškarca, uradiću to.”
„To nekako isključuje romansu iz čitave priče”, istakla je Melori.
„Možda, ali daje željene rezultate. Moraš da pokušaš da sagledaš čitavu sliku.
Ako postoji nešto što želiš, duboko u duši, ne smeš da dozvoliš da te bilo šta spreči
da do toga dođeš.”

220
 Melori je pomislila na svoj san, na dete koje je držala u svom naručju. Na
svetlost koja je u tom trenutku ispunjavala njen svet, njeno srce. „Čak i ako zaista,
zaista mnogo želiš nešto, postoje granice koje se ne prelaze.”
„Pa, ubistvo i neki zločinački poduhvati ne spadaju u to. Pričam o donošenju
bitnih odluka, a onda radu na tome da se one ostvare, i na kraju treba živeti s
posledicama svojih odluka. Šta ti kažeš na to, Zoi? Da li bi ponovo to uradila?
Sama podizala još jedno dete?”, upitala ju je Dejna.
„Mislim da ne bih svesno to odabrala. Teško je. Nemaš s kim da podeliš taj
teret, a ponekad je taj teret preveliki za jednu osobu, kad nema još nekog da brine
za to dete i oseća isto što i ti. Nema nikog s kim možeš da podeliš ljubav i ponos,
i ne znam, sva iznenađenja.”
„Da li si se plašila?”, upitala ju je Melori.
„Da. I te kako. I dalje se često uplašim. Mislim da je normalno što se toliko
plašim, jer je to toliko važno. Da li ti želiš bebe, Melori?”
„Želim.” Protrljala je nežno kamen između svojih prstiju. „I više nego što sam
mislila ranije.”

U tri sata ujutru, Dejna i Zoi su spavale u njenom krevetu, a Melori je kupila
po stanu najkrupnije smeće, previše nemirna da bi mogla da legne na sofu. Bilo
je previše misli, previše slika koje su lebdele u njenom umu.
Ponovo se zagledala u mali, plavi kamen. Možda će uspeti. Prihvatala je da
veruje i u veće stvari od toga da će joj stavljanje kamena ispod jastuka izlečiti
nesanicu koja ju je progonila noćima.
Ili možda nije. Možda nije zaista prihvatila ništa od toga, ne na onaj duboki i
iskreni način o kom je Dejna pričala. Bila je iscrpljena, a opet, odbijala je da
stavi kamen ispod jastuka i da pokuša da zaspi.
Tvrdila je da voli Flina, a opet, čekala je, sklanjajući maleni deo sebe od njega,
na bezbedno, i samo čekajući da sva njena osećanja prođu i nestanu. A
istovremeno, bila je povređena i iznervirana što se i on nije istog trenutka potpuno
zaljubio u nju.
Uostalom, kako je mogla da održava ravnotežu, kako da smišlja svoje planove
i da održava sve u savršenom redu kad stvari među njima nisu bile jednake?
Sve je pripadalo nekom unapred predodređenom redu, zar ne? Sve je imalo
svoje mesto. I ako se stvari ne sležu savršeno, pa, nisi ti taj koji će da se menja
zbog toga. To mora da uradi druga osoba.
Sa uzdahom, bacila se na svoj kauč. Borila se da stekne karijeru u umetnosti
poput nekakvog demona jer, mada sudbina nije želela da sarađuje s njom i da joj
podari talenat za slikanje, nije imala nameru da prizna da je sve one godine učenja
uzalud potrošila.
Našla je način kako da se tu uklopi.

221
 Ostala je u galeriji jer joj je tamo bilo udobno, jer je bilo razumno i odgovaralo
joj je. Pretila je da će jednog dana otići odande i započeti svoj posao. Ali nije to
stvarno mislila. To je bio preveliki rizik, previše haotično. Da se Pamela nije
pojavila u njenom životu, ona bi i dalje bila u galeriji.
I zbog čega je uopšte toliko mrzela Pamelu svakim delom svog bića? U redu,
žena jeste bila naporna i imala je ukus poput prekuvane pastrmke, ali neka
fleksibilnija žena od Melori Prajs bi pronašla način da sarađuje s njom. Prezirala
je Pamelu uglavnom zbog toga što je poremetila njenu ravnotežu, pomerila joj
granice.
Ona se prosto nije tu uklapala.
Sad se tu pojavio posao koji su ona, Dejna i Zoi započinjale. Ona je prilično
odugovlačila s tim. Oh, naravno, kad dođe krajnji trenutak, biće tu sa njima, ali
koliko je puta do sada posumnjala u tu svoju odluku? Koliko puta je poželela da
se povuče iz posla jer joj je bilo previše teško da sagleda kako bi to mogla
savršeno uredno da izvede?
I nije ništa uradila da to pokrene. Nije otišla da pogleda zgradu, niti je
napravila ikakve planove, nije postavila oglase za umetnike i lokalne proizvođače
rukotvorina.
Dođavola, nije čak ni poslala zahtev za dozvolu da započne svoj posao. Zbog
toga što je znala da kad to jednom uradi, to znači da se tome posvetila.
Koristila je ključ kao izgovor da ne načini taj poslednji korak. Oh, tražila je
ona ključ, trošila je mnogo energije na tu potragu. Jedna stvar koju je uvek
shvatala ozbiljno je bila lična odgovornost.
Ali ovde i sada, dok je sama ležala budna u tri sata ujutru, bilo je vreme da
sebi prizna jednu neporecivu činjenicu. Njen život se možda promenio na stotinu
čudnovatih i fascinantnih načina u poslednje tri nedelje, ali se ona sama nije
nimalo promenila.
Stavila je kamen pod svoj jastuk. „I dalje imam vremena”, promrmljala je i
sklupčala se, spremna da spava.

222
 Osamnaesto poglavlje

Kad se probudila, u stanu je bila tišina kao u grobnici. Ležala je nepomično

neko vreme, proučavajući zrak sunca koji se provlačio kroz rupu u zavesama i
padao na pod.
Jutro je, pomislila je. Svanuo je novi dan. Nije se sećala kad je zaspala. A što
je bilo bolje, mnogo bolje, nije se sećala ni da se prevrtala čitavu noć, brinući se
hoće li ikada zaspati.
Polako je uvukla ruku ispod svog jastuka i potražila rukom kamen. Namrštila
se, sad već pipajući svuda, a onda je ustala i podigla jastuk. Ispod njega nije bilo
kamena. Gledala je ispod sedišta na sofi, na podu, ispod kauča, pre nego što je
ponovo sela dok joj je glava pucala od zbunjenosti.
Kamen ne može tek tako da nestane.
Ili možda može. Kad posluži svojoj svrsi. Spavala je, i to je spavala dobro,
zar ne? Kao što joj je obećano. Zapravo, osećala se sjajno. Kao da je bila na finom,
opuštenom odmoru.
„Dobro. Hvala, Roena.”
Protegla se i duboko udahnula. U tom trenutku je namirisala i jedinstveni
miris kafe.
Osim ako poklon nije uključivao i jutarnju kafu, još neko u stanu je bio budan.
Ušla je u kuhinju gde ju je zateklo prijatno iznenađenje.
Zoina torta od kafe je bila na kuhinjskom šanku, na lepom tanjiru, obmotana
prozirnom folijom da se ne bi osušila. Bokal s kafom je i dalje bio topao i tri
četvrtine pun, a jutarnje novine su bile uredno složene i smeštene između kafe i
torte.
Melori je podigla poruku koja se nalazila ispod tanjira s tortom i pročitala
Zoinu pomalo egzotičnu mešavinu pisanih i štampanih slova.
Dobro jutro! Morala sam da odem - imam roditeljski sastanak u deset sati.
Deset, pomislila je Melori i odsutno bacila pogled na kuhinjski sat. Usta su
joj se otvorila od šoka kad je videla da je bilo skoro jedanaest.
„To ne može biti istina. Zar ne?”
Nisam htela da budim nijednu od vas, trudila sam se da budem tiha.
„Onda se sigurno krećeš tiho poput duha”, rekla je Melori naglas.

223
 Dejna bi trebalo da bude na poslu u dva sata popodne. Za svaki slučaj,
namestila sam alarm u tvojoj sobi da joj zvoni. Namestila sam ga da zvoni u
podne, da ne mora da juri i da ima dovoljno vremena da doručkuje.
Provela sam se najbolje u životu. Samo sam htela da vam kažem, obema, da,
štagod da se na kraju desi, mnogo mi je drago što sam vas pronašla. Ili što smo
pronašle jedna drugu. Kako god da se sve ovo završi, zaista sam zahvalna što ste
vas dve moje prijateljice.
Možda idući put možemo da se nađemo u mojoj kući.
Voli vas Zoi.
„Izgleda da je danas dan za poklone.” Sa velikim smeškom na licu, Melori je
spustila poruku na šank da bi i Dejna mogla da je pronađe. Nadajući se da će
njeno dobro raspoloženje da potraje, isekla je komad torte i sipala kafu. Sve je to
lepo složila na poslužavnik, dodala je tu i novine i malu čašu soka od pomorandže,
a onda je sve to iznela u svoju baštu.
U vazduhu se osećala nadolazeća jesen. Uvek je uživala u tom blagom,
pomalo Zadimljenom mirisu koji je jesen donosila sa sobom, kad bi lišće počelo
da dobija obrise onih jarkih boja koje će se uskoro probuditi svuda oko nje.
Trebalo je da kupi neke hrizanteme u saksiji, primetila je dok je uzimala prvi
zalogaj torte od kafe. S tim je takođe kasnila. Kao i neke bundeve i šarene tikve
za jesenje aranžmane. Pokupiće za to i neko lišće, posebno od javora, kad postane
grimizno i crveno.
Mogla je da kupi i neke dodatne stvari i da malo ukrasi Flinov prednji trem.
Pijuckala je kafu dok je prelazila pogledom preko naslovne strane novina.
Čitanje jutarnjih novina je za nju bilo drugačije iskustvo otkad je upoznala Flina.
Volela je da razmišlja o tome kako je odlučio da nešto stavi ovde, a nešto tamo i
kako je žonglirao sa svim tim - pričama, reklamama, slikama, tonom samih novina
- i kako je od svega toga pravio jednu sveobuhvatnu celinu.
Grickala je i pijuckala dok je uživala, a onda je osetila kako joj je srce blago
poskočilo kad je naišla na njegovu kolumnu.
Čudno, zar ne, da ju je viđala i ranije. Nedelju za nedeljom. Na šta li je mislila
tada, zapitala se. Sladak momak, ima lepe oči, ili je samo mislila da je to nešto
usputno što će uskoro da zaboravi. Čitala je njegove kolumne, sigurno se slagala
ili se nije slagala s njegovim mišljenjem. U svakom slučaju, nije primećivala
koliko je posla i truda u to uložio, niti je razmišljala o tome šta bi ga nagnalo da
piše o situaciji koju je birao te nedelje da pokrije u svom članku.
Sad je drugačije, kad ga poznaje. Sada kada je mogla da čuje njegov glas kako
izgovara napisane reči. Mogla je da zamisli njegovo lice, sve izraze koje bi
promenio. A imala je i delimičan uvid u njegov veoma fleksibilan um.
Šta definiše umetnika, pročitala je.
Kad je završila čitanje kolumne, vraćajući se da je pročita još jednom, ponovo
je bila zaljubljena u njega kao prvog dana.
224
 ***
Flin je sedeo u uglu svog radnog stola, slušajući jednog od njegovih novinara
kako mu prodaje ideju o članku, o jednom lokalcu koji skuplja klovnove.
Punjene klovnovske lutke, statue klovnova, slike s klovnovima. Porcelanske
klovnove, plastične klovnove, klovnove s psima. Klovnove koji su plesali, ili
pevali, ili vozili mala klovnovska kola.
„Ima više od pet hiljada klovnova, i to bez propratnih klovnovskih predmeta.”
Flin se isključio iz njegove priče u jednom trenutku, pošto ga je ideja o pet
hiljada klovnova najednom mestu malo uplašila. Zamišljao ih je kako stoje jedni
pored drugih, čineći armiju klovnova, spremni da započnu rat sa svojim bocama
sode i gumenim palicama.
Svi ti crveni nosevi, svi ti manijakalni osmesi. Svi ti ogromni, zastrašujući
osmesi.
„Zbog čega?”, upitao ga je Flin.
„Šta?”
„Zbog čega ima pet hiljada klovnova?”
„Oh.” Tim, mladi novinar koji je imao naviku da nosi tregere i da stavlja
previše gela u kosu, ponovo se naslonio na naslon stolice u kojoj je sedeo. „Vidiš,
njegov otac je započeo da ih skuplja negde dvadesetih godina prošlog veka ili tako
nešto. To je nekakav generacijski poduhvat. On je počeo da dodaje klovnove toj
kolekciji, znaš, lamo negde pedesetih godina, a onda je nasledio gomilu tih
klovnova kad mu je otac umro. Neki klovnovi iz njegove kolekcije su, znaš,
muzejskog kvaliteta. Te stvari se prodaju za velike pare preko interneta.”
„Dobro, pokušaj nešto da napraviš od toga. Povedi fotografa sa sobom. Hoću
sliku čitave kolekcije, sa tim tipom u sredini. A hoću i njegovu sliku sa nekim
od interesantnijih komada. Izvuci od njega istoriju ili značaj nekih posebnih
klovnova. Igraj na odnos oca i sina, ali započni članak sa brojevima i koliko neki
od tih komada danas vrede. To bi moglo da ide u vikend izdanje. I, Time, pokušaj
da svedeš svoje poštapalice, ono tvoje kao i znaš na minimum, dok ga budeš
intervjuisao.”
„Razumeo sam.”
Flin je podigao pogled i ugledao Melori kako stoji između stolova u redakciji
i u rukama drži ogromnu saksiju sa hrizantemama boje rđe. Od sjaja u njenim
očima, sve oko njega je istog trenutka prestalo da postoji.
„Ćao. Baviš se baštovanstvom?”
„Možda. Da li je ovo loš trenutak za posetu?”
„Nije. Uđi unutra. Šta misliš o klovnovima?”
„Izgledaju besno kad su naslikani na platnu od crnog pliša.”

225
 „Ta ti je dobra. Time?”, pozvao je novinara da se vrati. „Proveri da li ima
neke slike klovnova na crnom plišu. Od besnog do smešnog, i ponovo nazad”,
dodao je Flin. „To bi moglo da bude baš dobro.”
Zakoračila je u kancelariju idući ispred njega, i krenula da spusti cveće na
dasku pored prozora. „Želela sam da...”
„Stani.” Podigao je prst dok je osluškivao poziv koji je dopirao iz njegovog
policijskog skenera. „Zapamti šta si htela da kažeš”, rekao joj je, i provirio kroz
vrata svoje kancelarije. „Šeli, imamo SN, na Kresent aveniji oko broja petsto.
Lokalna policija i hitna pomoć stižu na lice mesta. Povedi Marka sa sobom.”
„SN?”, Melori je ponovila kad se ponovo okrenuo ka njoj.
„Saobraćajna nezgoda.”
„Oh. A ja sam baš jutros razmišljala o tome koliko toga ti moraš da sklapaš,
meriš i oblikuješ, i svaki dan da to složiš u svoje novine.” Sagnula se da potapše
uspavanog Moa. „I uz sve to, uspevaš da imaš i sopstveni život.”
„Ako to može tako da se nazove.”
„Ne, imaš zaista veoma lep život. Prijatelje, porodicu, stvari koje te raduju,
kuću, smešnog psa. Ja se tome divim.” Uspravila se. „Ja se tebi divim.”
„Opa. Sigurno si se sinoć veoma lepo provela.”
„Jesam. Ispričaću ti sve o tome, ali ne želim da - kako se beše kaže - zatrpam
svoj trag.”
„Da zakopaš trag.”
„Tako je.” Preskočila je psa i spustila ruke na Flinova ramena. Nagnula se ka
njemu i poljubila ga. Bio je to dugačak, dugačak i topao poljubac. „Hvala ti.”
Njegova koža je počela da se ježi od zadovoljstva. „Na čemu? Jer, ako je to
nešto bilo toliko dobro, možda bi mogla još jednom da mi se zahvališ.”
„U redu.” Ovaj put je sklopila ruke oko njegovog vrata i dodala malo vreline
toj toplini.
Izvan kancelarije, začuo se glasan aplauz.
„Isuse, moram da nabavim venecijanere za ovu kancelariju.” Pokušao je to
barem psihološki da dočara tako što je zatvorio vrata. „Ne smeta mi da budem
heroj, ali možda bi mogla da mi kažeš kog sam to zmaja ubio.”
„Pročitala sam tvoju kolumnu jutros.”
„Stvarno? Obično mi neko kome se svidi moja kolumna samo kaže: Lepo si
to napisao, Henesi. Više mi se sviđa tvoja zahvalnica.”
„Nije umetnik samo onaj koji drži četkicu i ima viziju da naslika sliku”,
citirala ga je. „Umetnici su i svi oni koji vide u njoj moć i lepotu, snagu i strast,
koji tim potezima četkice i boji udahnu život. Hvala ti.”
„Nema na čemu.”

226
 „Svaki put kad počnem da se samosažaljevam što ne živim u Parizu dok ceo
umetnički svet priča o mojim slikama, izvadiću i ponovo ću pročitati tvoju
kolumnu, koja će me podsetiti na to šta je to što samo ja imam. Ono što jesam.”
„Ja mislim da si ti izuzetna.”
„Danas i ja tako mislim. Probudila sam se, osećajući se bolje nego svih
prethodnih dana. Neverovatno je šta učini jedna noć dobrog i okrepljujućeg sna -
ili mali plavi kamen ispod jastuka.”
„Ne razumem te.”
„Nije ni važno. Samo nešto što mi je Roena dala. Sinoć se pridružila našoj
pidžama zabavi.”
„Je li? I šta je nosila na sebi?”
Smejući se, sela je na ivicu njegovog radnog stola. „Nije se zadržala dovoljno
dugo na pidžama delu naše žurke, ali može se reći da se pojavila u pravom
trenutku. Nas tri smo se zezale sa tablom za prizivanje duhova.”
„Sigurno se šališ.”
„Ne. Zoi je imala tu teoriju da smo nas tri možda veštice, ali da to ne znamo.
I da smo zbog toga odabrane... i stvarno, to je imalo smisla u tom trenutku. U
svakom slučaju, stvari su ubrzo postale veoma čudne. Plamen sveće je poleteo
uvis, vetar je počeo da duva usred dnevne sobe. A Kejn, on se pojavio. Roena je
rekla da smo mu otvorile vrata, kao da smo mu uručile pozivnicu.”
„Dođavola, Melori. Dođavola! Zbog čega ste se igrale sa tim, tim mističnim
silama? On već ima pik na tebe. Mogao je da te povredi.”
Ima divno lice, pomislila je. Tako sjajno lice. Moglo je da se promeni od
zainteresovanog, preko zabavljenog, do besnog u jednoj jedinoj sekundi. „To je
nešto što mi je Roena veoma precizno objasnila sinoć. Nema smisla da se sad
ljutiš na mene.”
„Nisam imao mogućnosti da se ljutim ranije na tebe zbog toga.”
„I to je istina.” Gunđala je jer je Mo, kog je probudio temperament u Flinovom
glasu, pokušao da joj skoči u krilo. „Potpuno si u pravu da nismo smele da se
igramo s nečim što ne razumemo. Žao mi je zbog toga, veruj mi, i to nije nešto
što planiram ikada više da ponovim.”
Pružio je ruku i povukao je za kosu. „Pokušavam ovde da se svađam s tobom.
Najmanje što možeš da učiniš je da sarađuješ sa mnom.”
„Ja sam danas previše srećna da bih se svađala. Hajde da zakažemo neki
termin za sledeću nedelju. Osim toga, samo sam svratila da ti donesem cveće. Već
sam ti oduzela preveliki deo dana.”
Bacio je pogled na hrizanteme - drugo cveće koje mu je kupila. „Ti si danas
stvarno vesela.”
„A zbog čega ne bih bila? Ja sam zaljubljena žena, koja je, barem po
sopstvenom mišljenju, donela neke odlične odluke o...”

227
 „O?”, nastavio je kad je zaćutala.
„Izborima”, jedva je prozborila. „O trenucima odluke, trenucima istine. Zbog
čega ranije nisam pomislila na to? Možda je reč o tvojoj kući, ali moja percepcija
savršenstva iz snova se promenila. Sve se savršeno uklopilo. Više za mene nego
za tebe. Ili možda to nema nikakve veze sa tim. I samo se radi o tebi.”
„Šta to?”
„Ključ. Moram da pretražim tvoju kuću. Hoće li to biti problem?”
„Ah...”
Sad već nestrpljiva, odmahnula je rukom na njegovo oklevanje. „Vidi, ako
imaš sakriveno bilo šta lično ili sramotno, poput golišavih časopisa ili
avanturističkih seks igračaka, daću ti šansu da ih izneseš iz kuće. Ili obećavam da
ću ih ignorisati.”
„Golišavi časopisi i avanturističke igračke su zaključani u sefu. Plašim se da
ne bih mogao da ti dam kombinaciju sefa.”
Prišla mu je i rukama prešla preko njegovih grudi. „Znam da je mnogo da to
od tebe tražim. Ne bih ni ja volela da neko rovari po mojoj kući dok ja nisam
tamo.”
„Nema tu šta da se rovari. Ali neću da čujem da mi kukaš kako bi trebalo
da kupim sebi novi donji veš, a da ovaj koji imam može da posluži umesto krpe
za pod.”
„Ja nisam tvoja majka. Hoćeš li javiti Džordanu da ja stižem?”
„On je danas negde otišao.” Flin je izvukao ključeve iz svog džepa i skinuo s
priveska ključ od kuće. „Misliš li da ćeš i dalje biti tu kad se vratim kući?”
„Zašto se ne bih postarala da obavezno budem kući kad se ti vratiš?”
„Zašto ne bi to učinila? Onda ću da nazovem Džordana i da mu kažem da se
ne vraća. Može večeras da spava i kod Breda, a ja onda mogu da te imam samo
za sebe.” Uzela je ključ i ovlaš ga poljubila u usta. „Unapred se radujem što ćeš
da me imaš.” Bezobrazni sjaj u njenom oku je bio zaslužan što je nastavio da se
smeška još dobrih sat vremena nakon što je ona otišla.

Melori je preskočila nekoliko stepenika do Flinovih ulaznih vrata.

Nameravala je da pristupi tome sistematski, polako i detaljno, govorila je sebi.
Trebalo je ranije toga da se seti. Kao da je odjednom počinjala da spaja sve tačke.
Slike su predstavljale trenutke promene, sudbine. Njen život se svakako
promenio kad se zaljubila u Flina. A ovo je bila Flinova kuća, pomislila je dok je
ulazila unutra. Zar nije i sam rekao da ju je kupio kad je napokon prihvatio svoju
sudbinu?
Gledajući u sebe i oko sebe, setila se iznenada dok je stajala i pokušavala da
upije čitav prostor koji ju je okruživao. Unutar kuće, napolju u dvorištu?

228
 Ili je to bilo pre metaforički rečeno, da je značilo da je ona napokon počinjala
da sagledava sebe unutar ovog prostora?
Svetlost i senke. Ova kuća je bila puna i jednog i drugog.
Samo je bila neopisivo srećna što nije bila puna nameštaja i stvari. Flinov
spartanski stil će joj mnogo olakšati potragu. Počela je od dnevne sobe,
automatski se mršteći kad je ugledala kauč. Pogledala je ispod svakog tapaciranog
jastuka, našla je osamdeset i devet centi sitniša, upaljač, jedan kriminalistički
roman u mekom povezu i mrvice od keksa.
Nemoćna da se ne obazire na to, iskopala je usisivač i krpu za prašinu i počela
da čisti kako je napredovala.
Ovaj dvostruki proces ju je zadržao u kuhinji više od sat vremena. Na kraju
je bila mokra od znoja, i kuhinja je blistala, ali nije našla ništa što bi iole ličilo na
ključ.
Promenila je planove i krenula na sprat. Prisetila se kako je njen san započeo
i završio se na spratu. Možda je bilo neke simbolike u tome. A svakako gore na
spratu ne može da bude ništa toliko prljavo kao što je to bila kuhinja.
Bacila je jedan pogled na kupatilo i odmah promenila mišljenje. Čak je i
ljubav - prema muškarcu kao i prema urednosti - imala svoje granice, odlučila je,
i zatvorila vrata ne ulazeći unutra.
Zakoračila je u njegovu radnu sobu i istog trenutka je bila opijena šarmom.
Sve mračne misli u kojima ga je nazivala svinjom su odmah nestale iz njenog
uma.
Nije bilo uredno. Sam bog zna, bilo joj je potrebno dobro brisanje prašine, a
takođe je unutra bilo dovoljno psećih dlaka da je mogla da ih sakupi i sebi ištrika
džemper. Ali su zidovi bili prepuni sunca, sto je bio prelep, a uramljeni posteri su
pokazivali da ima oko za umetnost i stil, što mu je ona do sada osporavala.
„Ti si čovek sa mnogo predivnih talenata, zar ne?” Prstima je prelazila preko
stola, impresionirana načinom na koji je slagao svoja dokumenta, zabavljena
njegovim akcionim figuricama.
Bilo je to odlično mesto za rad. Odlično mesto za razmišljanje, pretpostavila
je. Njega nije bilo briga za stanje njegove kuhinje. Njegova sofa je bila samo
mesto gde je mogao da zadrema, ili da se protegne i pročita knjigu. Ali je vodio
računa o svom okruženju onda kad mu je to bilo važno.
Lepota, znanje, hrabrost. Rečeno joj je da će joj biti potrebno da pronađe sva
tri.
U njenom snu je bilo lepote - ljubavi, doma, umetnosti. Onda je nastupilo
saznanje da je sve to bila iluzija. I na kraju je imala hrabrosti da razbije tu iluziju.
Možda je i to bio deo zagonetke.
A ljubav će napraviti ključ.

229
 Pa, ona je volela Flina. Prihvatila je činjenicu da voli Flina. Dakle, gde je onda
taj prokleti ključ?
Obišla je još jedan krug, a onda odlutala do stola da izbliza pogleda njegovu
kolekciju umetnina. Pinap devojke. Bio je pravi... muškarac, zaključila je.
Veoma pametan muškarac.
Bilo je nečeg erotskog u tim fotografijama, ali je ispod toga ležala nevinost.
Noge Beti Grejbl, kosa Rite Hejvort, nezaboravno lice Merilin Monro.
Legende, ne samo po svojoj lepoti, već i po svom talentu. Boginje velikog
ekrana.
Boginje.
Prsti su joj se tresli kad je skinula prvi poster sa zida.
Morala je da bude u pravu ovaj put. To je sigurno bilo to.
Ali pregledala je svaki poster, svaki ram, a onda i svaki pedalj sobe, i nije
ništa našla.
Odbijajući da je to obeshrabri, sela je za njegov sto. Bila je blizu. Korak u
ovom ili onom pravcu, ali je bila blizu. Svi delovi su bili tu, sada je bila sigurna u
to. Samo je morala da shvati pravilnu šemu i da ih sve uklopi.
Morala je malo da izađe na vazduh, da joj se misli razbistre.
Baviće se nečim običnim dok joj se misli budu krčkale u glavi.
Ne, ne nečim običnim. Nečim inspirativnim. Nečim umetničkim.

Flin je odlučio da je pravo vreme da se zamene uloge i vrate na ono kako je

bilo kad su počinjali, pa je na putu do kuće zastao da joj kupi cveće. U vazduhu
se osećao miris nadolazeće jeseni, koja je već u svom začetku počela da nabacuje
boju na drveće. Brda koja su ih okruživala su bila prošarana crvenom i zlatnom,
koja je polako nadjačavala zelenu.
Iznad tih brda, večeras će se podići mesec, tri četvrtine pun.
Da li je i ona mislila na to, zapitao se. Da li se brinula?
Naravno da jeste. Bilo bi nemoguće za ženu poput Melori da se ponaša
drugačije. Ipak, bila je srećna kad je došla u njegovu kancelariju. Nameravao je
da dâ sve od sebe da ostane takva.
Izvešće je na večeru. Možda da se odvezu do Pitsburga, promene okruženje.
Dugačka vožnja, lepa večera - to bi joj se dopalo, pomoglo bi joj da skrene misli
sa...
Istog minuta kad je zakoračio do ulaznih vrata, znao je da nešto nije
uobičajeno.
Mirisalo je... lepo.

230
 Osećao je blagi miris limuna, pomislio je dok je prilazio dnevnoj sobi. Kao
da je i u bio i miris nekog začina. Pomalo ženstven. Da li su žene nekako ispuštale
svoj miris kad bi se zadesile na nekom mestu duže od par sati?
„Mel?”
„Ovde sam! U kuhinji!”
Pas je tamo stigao mnogo brže nego on i već je dobio keks, kratko maženje i
izguran je na zadnja vrata. Flin nije bio siguran zbog čega mu curi voda na usta,
da li zbog mirisa koji su se širili od šporeta ili zbog žene koja je nosila malu belu
kecelju oko struka.
Gospode, ko bi ikad pomislio da bi kecelja mogla da bude seksi?
„Ćao. Šta to radiš?”
„Kuvam.” Zatvorila je zadnja vrata. „Znam da je to ekscentričan način da
čovek koristi kuhinju, ali šta ću kad sam luda. Cveće?” Oči su joj se smekšale i
umalo se napunile suzama. „Baš je lepo.”
„Kao i ti. Kuvaš?” Odbacio je začetak svojih planova o tome kako bi trebalo
da provedu to veče bez imalo stresa. „Da li to uključuje nešto nalik na večeru?”
„Tako je.” Uzela je cveće od njega i poljubila ga preko buketa. „Odlučila sam
da te očaram svojim kulinarskim sposobnostima pa sam otišla u prodavnicu. Nisi
imao ništa ovde što bi moglo da se kvalifikuje kao prava hrana.”
„Pahuljice. Imam mnogo pahuljica.”
„I to sam primetila.” Pošto on nije imao vazu, napunila je plastični bokal
vodom i u njega stavila cveće. Činjenica da se nije zgrozila nad tim ju je nagnala
da se oseti veoma ponosnom. „Takođe, izgleda da ne poseduješ nijedan od
osnovnih elemenata za pripremu prave hrane. Nemaš ni jednu jedinu varjaču.”
„Ja ne razumem zbog čega prave kašike od drveta. Zar nismo dovoljno
napredovali kao čovečanstvo da možemo da prestanemo da rezbarimo alatke od
drveća?” Podigao je jednu varjaču sa kuhinjskog šanka, a onda se namrštio.
„Nešto je ovde mnogo drugačije. Nešto se promenilo”
„Čisto je.”
Istog trenutka je ugledala šok na njegovom licu, dok je zurio u prostoriju oko
sebe. „Stvarno jeste čisto. Šta si uradila, unajmila brigadu patuljaka? Koliko
naplaćuju na sat?”
„Oni rade za cveće.” Omirisala ga je i zaključila da na kraju izgleda veoma
slatko u tom plastičnom bokalu. „Ti si sve platio.”
„Ti si čistila. To je tako... čudno.”
„Arogantno s moje strane, ali sam se zanela.”
„Ne, arogantno nije reč koja mi pada na pamet.” Uhvatio ju je za ruku i
poljubio joj prste. „Reč koju tražim je divno. Da li bi trebalo mnogo da me bude
sramota?”
„Mene neće ako tebe nije.”
231
 „Dogovoreno.” Privukao ju je ka sebi i protrljao svoj obraz o njen. „I još
kuvaš. Zapravo, pečeš. U rerni.”
„Htela sam da skrenem misli sa svega na neko vreme.”
„Kao i ja. Planirao sam da izvadim kartu hajde da idemo na skupu večeru, ali
si me ti preduhitrila.”
„Možeš da izvadiš tog asa iz svog rukava kad god poželiš. Sređivanje stvari
mi pomaže da razbistrim misli, a ovde je bilo mnogo toga da se sredi. Nisam
pronašla ključ.”
„Da. To sam i sam shvatio. Žao mi je.”
„Blizu sam.” Zurila je u paru koja je izlazila iz lonca na šporetu, kao da je u
njoj mogao da bude odgovor. „Osećam se kao da negde mašim jedan korak. Pa,
pričaćemo o tome. Večera samo što nije spremna. Zašto nam ti ne bi sipao vino.
Mislim da će lepo da ide uz veknu od mlevenog mesa.”
„Naravno.” Podigao je vino sa kuhinjskog šanka, koje je ona otvorila ranije i
pustila da diše, a onda ga je ponovo spustio. „Vekna od mlevenog mesa?
Napravila si mesnu veknu.”
„I krompir pire takođe - ukratko”, dodala je dok je nameštala mikser koji je
donela iz svoje kuhinje. „I zelenu boraniju. Delovalo mi je harmonično, s obzirom
na tvoju kolumnu. A i pretpostavila sam ako si ti to pomenuo, da sigurno voliš
veknu od mlevenog mesa.”
„Ja sam muško. Mi živimo za mesnu veknu. Melori.” Potpuno i pomalo
smešno dirnut, pomazio joj je obraz. „Trebalo je da ti donesem više cveća.”
Nasmejala se i krenula da radi s krompirom koji je skuvala. „Ovo koje si
doneo je sasvim dovoljno, hvala ti. Ovo je zapravo moja prva vekna od mlevenog
mesa. Ja sam pre hajde da smućkamo neku pastu ili hajde da izdinstamo neku
piletinu devojka. Ali sam recept dobila od Zoi, koja se kune da je savršen i da ga
svi muškarci vole. Tvrdi da se Sajmon davi u njoj.”
„Trudiću se da se setim da žvačem dok budem jeo.” Onda ju je uhvatio za
ruku da bi je okrenuo prema sebi i polako prešao rukama preko njenog tela sve
dok je prstima nije uhvatio za bradu. Spustio je usne na njene, nežno, uvodeći je
u poljubac na način na koji bi je lagano spuštao na meki perjani dušek.
Njeno srce se lagano okrenulo oko svoje ose dok je izmaglica krenula da joj
preplavljuje mozak. Gumena špatula koju je držala je iskliznula iz njenih
olabavljenih prstiju dok se sve u njoj takođe topilo uz njega, utapalo u njega.
I on je to osetio, to podrhtavanje i pružanje, tu predaju sebi koliko i njemu.
Kad ju je pustio iz stiska, oči su joj bile svetloplave i zamagljene. To je žena,
shvatio je, koja ima moć da natera muškarca da se pored nje oseća kao bog.
„Fline.”
Usne su mu se iskrivile u osmeh dok joj je ovlaš ljubio čelo. „Melori.”
„Ja... zaboravila sam šta sam radila.”

232
 Sagnuo se i dohvatio špatulu. „Mislim da si pravila krompir pire.”
„Oh. Tako je. Krompiri.” Osećajući se pomalo opijeno, prišla je sudoperi da
ispere špatulu.
„Ovo je sigurno najlepša stvar koju je iko ikad uradio za mene.”
„Volim te.” Skupila je svoje usne i zagledala se kroz prozor. „Nemoj ništa da
kažeš. Ne želim da stvari budu neprijatne među nama. Mnogo sam razmišljala o
tome. Znam da sam pojurila i da sam te gurala. A nijedno od tih stvari nimalo ne
liči na mene.” Sad je govorila odsečno dok se okretala ponovo ka mikseru.
„Melori...”
„Stvarno, ne moraš ništa da kažeš. Bilo bi dovoljno, čak i više nego dovoljno
za sada, ako bi to prihvatio, možda pomalo uživao u tome. Meni se čini da ljubav
ne bi nikad smela da bude oružje ili oruđe ili teret. To je lepota koja je predviđena
da bude poklon nekome, bez ikakvih namera. Isto kao i ovaj obrok.”
Nasmešila mu se, mada je način na koji ju je smireno gledao unosio nervozu
u nju. „Dakle, zašto nam ti ne bi sipao vino, a onda oprao ruke? I oboje ćemo
samo da uživamo u večeri.”
„U redu.”
Moglo je da čeka, pomislio je Flin. Možda i treba da čeka. U svakom slučaju,
reči u njegovoj glavi su zvučale beznačajno u poređenju sa jednostavnošću svega
što je rekla.
I tako će oni uživati jedno u dragom, i u obroku koji im je spremila u ovoj
čudnoj, domaćinskoj kuhinji sa svežim cvećem, aranžiranim u plastičnom bokalu.
Što se ticalo početaka, ovaj je imao elemente i njega i nje. Zar nije bilo
interesantno kako su se oni međusobno dopunjavali?
„Znaš, ako mi napišeš spisak svih stvari koje bi trebalo ovde da imam, mogao
bih to da kupim.”
Izvila je začuđeno obrve, uzela čašu s vinom koju joj je ponudio, a onda
izvukla maleni notes iz džepa svoje kecelje. „Ovaj spisak je već do pola pun.
Planirala sam da sačekam da ti ga dam nakon što te mesom i krompirom prevarim
i uljuljkam u poslušnost.”
Prevrnuo je stranice notesa i primetio da su predmeti navedeni pod određenim
naslovom. Stvari za pripremu hrane, Stvari za čišćenje kuće - sa podnaslovima
Kuhinja, Kupatilo, Veš - Neophodne stvari za dom.
Isuse, ova žena je bila neodoljiva.
„Da li ću morati da podignem kredit?”
„Razmišljaj o tome kao o investiciji.” Uzela je notes od njega i gurnula ga u
džep njegove košulje, a onda se ponovo koncentrisala na krompir. „Oh, usput,
zaista mi se dopadaju umetnički predmeti u tvojoj radnoj sobi na spratu.”
„Umetnički predmeti?” Bio je potreban čitav minut da shvati o čemu mu
priča. „Oh, moje devojke. Stvarno?”
233
 „Pametno, nostalgično, seksi sa stilom. Sve ukupno, ta soba je sjajna, i moram
da priznam da mi je to došlo kao olakšanje, s obzirom na ostatak tvoje kuće.
Toliko me je to oduševilo da se nisam strašno razočarala kad se ispostavilo da ono
što sam smislila u vezi sa ključevima nije uspelo.” Iscedila je boraniju začinjenu
bosiljkom i sipala je u jednu od njenih činija za serviranje, i predala mu je.
„Monro, Grejbl, Hejvort, i tako dalje. Boginje velikog platna. Boginje, ključ.”
„Dobra logika.”
„Da, i meni se tako činilo, ali nisam imala sreće.” Dodala mu je i činiju sa
krompir pireom, a onda je, uz pomoć rukavica za rernu koje je usput kupila
izvadila iz rerne veknu od mlevenog mesa. „Ipak, i dalje mislim da sam na pravom
putu, a pružilo mi je i priliku da vidim tvoje mesto za razmišljanje.”
Sela je i pogledom preletela preko stola. „Nadam se da si gladan.”
Bacili su se na jelo. Nakon prvog zalogaja vekne od mlevenog mesa, Flin je
uzdahnuo. „Sreća pa si pustila Moa napolje. Mrzeo bih da ga mučim ovim
mirisima, pošto neće dobiti mnogo ostataka. Svi komplimenti umetnici.”
To je bilo pravo zadovoljstvo, otkrila je Melori u tom trenutku. Gledati
nekoga koga voliš kako jede hranu koju si ti spremila. Zadovoljstvo u deljenju
jednostavnog obroka za kuhinjskim stolom, na kraju dana.
Nikada joj nije smetalo niti je imala osećaj da se nečega lišava zbog toga što
je večerala sama ili u društvu nekog od svojih prijatelja. Ali sad joj je bilo lako da
sebe zamisli kako deli ove sate u danu sa njim, iz noći u noć, iz godine u godinu.
„Fline, rekao si da si, kad si prihvatio da je trebalo da ostaneš u Veliju, kupio
sebi ovu kuću. Da li si - da li ti - imaš neku viziju kako bi želeo da ona izgleda?
Kako želiš da se osećaš u njoj?”
„Ne znam može li se to nazvati vizijom. Dopalo mi se kako je izgledala,
dopale su mi se njene linije i veliko dvorište. Ima nečeg u velikom dvorištu što mi
pruža osećaj sigurnosti i osećaj ostvarenosti.”
Vratio se malo u svojim mislima. „Pretpostavljam da ću pre ili kasnije morati
da srušim pola ove kuhinje, da je primoram da uđe u novi vek. Takođe ću u nekom
trenu morati da kupim nameštaj i za ostatak kuće. Ali nekako nikad nisam imao
dovoljno vremena time da se bavim. Verovatno zbog toga što smo ovde sami Mo
i ja.”
Dosuo im je još vina. „Ako ti imaš neke predloge, otvoren sam za sugestije.”
„Ja uvek imam predloge i ideje, a ti bi trebalo da paziš pre nego što mi kažeš
tako nešto. Ali nisam te zbog toga to pitala. Ja sam imala viziju zgrade koju smo
kupile - Dejna, Zoi i ja. I čim sam ušla u tu kuću, odmah sam mogla da vidim
kako bi sve to moglo da izgleda, šta joj je potrebno od mene, čime mogu da
doprinesem. I od tad se više nikad nisam tamo vratila.”
„Bila si prilično zauzeta.”
„Nije reč o tome. Namerno se nisam vraćala tamo. A to ne liči na mene.
Obično, kad imam neki projekat, ne mogu da dočekam da se bacim na njega, da
234
počnem da donosim tu stvari, da ih redam, da pravim spiskove. Sad sam napravila
prvi korak. Potpisala sam ugovor, ali nisam nastavila da se krećem u tom pravcu.”
„To je ogromna obaveza, Mel.”
„Ja se ne plašim obaveza. Prokletstvo, mene obaveze inspirišu. Ali sam se
pomalo plašila ovoga. Sutra ću da odem tamo, da pogledam tu kuću. Ispostavilo
se da je prethodni stanar ostavio tamo mnogo stvari koje nije želeo na tavanu. Zoi
me je zamolila da ih pregledam pre nego što počnu da izbacuju stvari napolje.”
„A kakav je taj tavan? Mračan, zastrašujući tavan iz horor filmova, ili veliki,
zabavan, bakin tavan?”
„Nemam predstavu. Nisam bila gore.” Postidelo ju je što je to priznala.
„Nisam videla ništa osim prizemlja, što je smešno, s obzirom na to da posedujem
trećinu te nekretnine. Ili ću je posedovati. To moram da promenim. A ja nisam
baš dobra kad su promene u pitanju.”
„Hoćeš da idem s tobom? Ionako sam želeo da vidim tu zgradu.”
„Nadala sam se da ćeš to da kažeš.” Nagnula se preko stola i stegnula ga za
ruku. „Hvala ti. A sad, pošto si me već pitao za ideje u vezi sa kućom, ja bih ti
predložila da počneš od dnevne sobe, koja je, po mojoj definiciji, deo kuće u kojoj
bi trebalo da živiš.”
„Opet ćeš da uvrediš moju sofu, zar ne?”
„Ne verujem da imam veštinu da smislim uvredu kakvu ta sofa zaista
zaslužuje. Ali bi mogao da razmisliš o pravim stolovima, lampama, tepisima,
zavesama.”
„Ja sam mislio da mogu sve to samo da naručim iz kataloga.”
Pogledala ga je ozbiljno i nije skretala pogled. „Pokušavaš da me uplašiš, ali
ti to neće poći za rukom. A pošto si tako darežljivo ponudio da mi pomogneš sutra,
uzvratiću ti uslugu. Biće mi drago da ti pomognem da pretvoriš taj prostor u pravu
sobu.”
Pošto je malo falilo da oliže tanjir nakon što je pojeo repete, borio se da ne
traži da mu treći put sipa. „Da li je sve ovo bio neki trik, nekakva zavera da me
odvučeš u prodavnicu nameštaja?”
„Nije, ali je baš lepo što se završilo na tome, zar ne? Mogu da ti ispričam neke
svoje zamisli dok budemo prali sudove.”
Ustala je da odnese sudove do sudopere, ali je on spustio šaku na njene ruke.
„Što ne bismo sad odmah otišli tamo, a ti možeš da mi pokažeš šta to nije u redu
sa mojim prostim, minimalističkim pristupom.”
„Nakon što operemo sudove.”
„Uh. Sada.” Počeo je da je vuče iz kuhinje, uživajući u zabavi koju mu je
pružao pogled na nju, dok je s bolom u očima gledala u sudove na stolu. „Oni će
biti tu i kad se vratimo. Veruj mi. Neće smetati da radimo stvari po drugačijem,
nelogičnom redosledu.”

235
 „Da, hoće. Pomalo. Dobro, može pet minuta. Kao prvo, uradio si sjajan
posao sa zidovima. Ovo je prostorija pristojne veličine, i jarka boja joj pristaje.
Možeš da je istakneš dodavanjem zavesa druge jarke boje i... šta to radiš?”,
zahtevala je odgovor od njega kad je počeo da joj otkopčava košulju.
„Skidam te golu.”
„Izvinjavam se.” Sklonila je njegove prste sa dugmića. „Naplaćujem dodatno
za nage konsultacije o dekoraciji prostora.”
„Samo ti meni naplati.” Podigao ju je u naručje.
„Ovo je bio samo tvoj prljavi trik, zar ne? Nekakva zavera da mi skineš odeću
i da se naslađuješ mojim telom onako kako želiš.”
„Baš lepo što se završilo na tome, zar ne?” Bacio ju je na kauč i legao preko
nje.

236
 Devetnaesto poglavlje

Zasmejavao ju je dok joj je grickao bradu, igrajući se rvanja s njom, dok je

pokušavala da se izmigolji ispod njega.
„Ti si još ukusnija od vekne od mesa.”
„Ako je to najbolje što umeš, onda si ti taj koji će da pere sudove.”
„Tvoje pretnje me ne plaše.” Prstima se peo duž njenih rebara, sve do njenih
dojki. „Negde u onoj kuhinji postoji mašina za pranje sudova.”
„Da, postoji. I tebi je u njoj stajala velika kesa pseće hrane.”
„Znači, tu je ona završila?” Grickao joj je ušnu školjku.
„Sad se nalazi u ostavi, gde joj je i mesto.” Okrenula je blago glavu u stranu,
da mu dozvoli lakši prilaz svom vratu. „Ti si očigledno potpuno nesvestan da
postoje veoma praktične, čak i lepe plastične kutije koje su napravljene da se u
njima drže stvari kao što je hrana za pse.”
„Stvarno? Izgleda da me čeka puno posla da uklonim sve te domaćinske brige
iz tvoje glave. Ali ja volim dobar izazov nakon odličnog obroka. Hajde prvo da
skinemo ovo.”
Povukao je njenu košulju, a onda je iz grla ispustio zvuk nalik režanju kad je
prstom prešao preko njenog čipkastog brushaltera boje lososa. „Sviđa mi se ovo.
Ostavićemo to na tebi još neko vreme.”
„Mogli bismo da odemo gore, znaš. Očistila sam sve ispod ovog tapacirunga
i saznala sam šta sve ovo čudovište od sofe može da proguta. Možda smo mi
sledeći.”
„Ja ću te zaštititi.”
Zamenio je svoje prste usnama, prelazeći njima preko čipke i njene kože.
Ogromni tapacirani jastuci su upali pod njihovom težinom, ljuljajući ih kao u
kolevci, dok je on uživao u njenom ukusu. Migoljila se i borila, praveći se da mu
se opire. Bila je to erotska igra koja ih je oboje uzbuđivala.
Njen um je počeo da se zamagljuje dok je zubima prelazio preko njenog
torzoa. „Šta misliš o brazilki?”
Zbunjen njenim pitanjem, podigao je glavni. „Šta? O ženama iz Brazila ili
brazilskim orasima?”
Zurila je u njega, zapanjena što je to naglas progovorila, i oduševljena
njegovim odgovorom. Njen srčan smeh ju je prodrmao celu, dolazeći pravo iz

237
središta njenog stomaka i ona ga je zgrabila i prekrila njegovo lice poljupcima.
„Ništa. Nema veze. Evo.” Skinula mu je košulju preko glave. „Sad smo jednaki.”
Volela je osećaj njegove kože pod svojim prstima, njegova snažna ramena,
mišiće na leđima. Volela je i, oh, da, osećaj njegovih ruku na svom telu. Bile one
nežne ili grube, u žurbi ili strpljive.
I dok se večernja svetlost probijala kroz njegove prozore, i dok je on rukama
prelazio preko njenog tela, zatvorila je oči i pustila da je osećanja nose.
Leptirići u stomaku, snažni nagoni, vrelina i hladnoća. Svako od tih odvojenih
uzbuđenja se stapalo u jedinstven bol. Njegovi prsti su plesali po njenom
nagom stomaku, od čega je drhtala, pre nego što joj je skinuo gaćice i spustio ih
niz njene noge.
Onda je njegov jezik skliznuo niže, još niže, u nju, i doveo je do vrhunca.
Jecajući je izgovarala njegovo ime kad joj se telo potpuno napelo pod
njegovim. Uzdahnula je njegovo ime kad joj se učinilo da će se istopiti u njegovim
rukama.
Želeo je, kao što je poželeo i u onom zapanjujućem trenutku u njegovoj
kuhinji, da joj dâ sve. Sve što je želela, sve što joj je bilo potrebno, i više od onoga
što je mogla da zamisli sama.
Nikada nije znao šta znači da ga neko bezuslovno voli, da sazna kakav je
osećaj da ga takva ljubav čeka. Nikada nije osećan ni da je lišen toga, jer nije znao
ni da to postoji.
A sad je u naručju držao ženu koja mu je to pružala.
Ona je bila njegovo čudo, njegova čarolija. Njegov ključ.
Utisnuo je usne u njeno rame, u njen vrat, i jahao je na talasima tih ogromnih
novih osećanja kad ga je ona obgrlila rukama.
Reči su proletale kroz njegov um, ali nijedna od njih nije bila dovoljna.
Prekrio je njene usne svojim usnama, uhvatio je za kukove i ispunio je.

Osećajući se toplo, opušteno i uspavano, sklupčala se uz njega. Bila je više

nego spremna da leži tako u ovoj divnoj seksualnoj izmaglici, da pluta na zvucima
koje je njeno sopstveno telo pevušilo. Svakodnevni poslovi su mogli da čekaju,
ako treba i zauvek. Sve dok je mogla ovde da se sklupča, osećajući kako Flinovo
srce lupa pored njenog.
Zapitala se zašto nisu prosto zaspali ovako, topli, nagi, i ispreplitani, dok se
nad njima nadvijao miris njihovog vođenja ljubavi, prekrivajući ih oboje svojim
mekim, svilenkastim oblakom.
Protegla se ispod njegove ruke dok joj je mazio leđa. „Predivno. Hajde da
ostanemo ovako čitave noći, kao neki medvedi u svojoj jazbini.”
„Srećna si?”

238
 Podigla je lice ka njemu da mu se nasmeši. „Naravno da jesam.” I onda je
ponovo spustila glavu na njegove grudi. „Toliko sam srećna da se pravim da u
kuhinji ne čekaju sudovi koje bi trebalo oprati, kao ni ostaci hrane koje bi trebalo
spakovati i skloniti.”
„Nisi bila srećna poslednjih nekoliko dana.”
„Ne, izgleda da nisam.” Smestila je glavu udobnije na njegovo rame. „Osećala
sam se kao da sam izgubila pravac, i kao da se sve oko mene menja toliko brzo
da ne mogu to da ispratim. Onda mi je palo na pamet da, ako se ja nisam
promenila, ili barem otvorila ka promenama, u tom slučaju pravac nije ni bitan.
Jer nigde nisam ni išla.”
„Postoje neke stvari koje želim da ti ispričam, ako možeš da podneseš još
promena.” Odjednom se osećajući nesigurno, jer je ton njegovog glasa bio izrazito
ozbiljan, pripremila se na njegove reči. „U redu.”
„Radi se o Lili.”
Osetio je kako su se njeni mišići istog trenutka napeli i zagrlio ju je snažnije,
nadajući se da će joj to pomoći da se opet opusti. „Ovo možda nije najbolji
trenutak da mi pričaš o drugoj ženi. Posebno o nekoj koju si voleo i planirao da
oženiš.”
„Ja mislim da jeste. Bili smo poznanici nekoliko meseci, a onda smo bili
intimni veći deo te godine. Kliknuli smo na mnogo nivoa. Profesionalno,
društveno, seksualno...”
Njena divna ljubavna čaura je sad bila potpuno napukla i ona je počela da
oseća hladnoću. „Fline...”
„Samo me saslušaj. Bila je to najduža veza koju sam imao sa nekom ženom.
Ozbiljna veza sa dugoročnim planovima. Mislio sam da smo zaljubljeni jedno u
drugo.”
„Ona te je povredila. Znam. Žao mi je zbog toga, ali...”
„Tiho.” Vrhom prsta ju je udario nežno po čelu. „Ona me nije volela, ili ako
jeste, ta njena ljubav je dolazila sa specijalnim zahtevima. Tako da nikako ne bi
mogla da se nazove poklonom.”
Zaćutao je na nekoliko sekundi, pažljivo birajući svoje sledeće reči. „Nije lako
pogledati se u ogledalo i prihvatiti da ti je nešto nedostajalo, neka stvar koja je
sprečavala osobu koju si želeo da te zaista voli.”
Trudila se da ostane mirna. „Ne, nije.”
„A čak i kad se pomiriš s tim, kad shvatiš da niste odgovarali jedno drugom,
da je i kod te osobe nešto nedostajalo, da je nešto nedostajalo vama oboma, to te
svejedno poprilično poljulja. Nakon toga počneš mnogo više da oklevaš i da se
brineš da nisi spreman da ponovo preduzmeš takav korak.”
„Ja to razumem.”

239
 „I na taj način, ne možeš nigde da stigneš”, zaključio je, ponavljajući njenu
rečenicu koju je rekla nešto ranije. „Džordan mi je nešto rekao pre neki dan, što
me je nagnalo da razmišljam mnogo unazad. Zapitao sam se da li sam ikad zaista
zamišljao svoj život sa Lili. Znaš, da li sam imao u glavi sliku toga kako će sve to
izgledati za nekoliko godina. Mogao sam uvek da zamislim blisku budućnost,
selidbu u Njujork. Kako bismo našli poslove koje smo hteli, pronašli stan u kom
bismo živeli, a onda sam shvatio da je to otprilike bilo to. Nisam nikad razmišljao
kakav bi nam bio život, ili šta bismo radili van te nejasne slike, niti kako bi sve to
zajedno funkcionisalo deset godina kasnije. Nije mi bilo toliko teško da zamislim
svoj život bez nje, možda mi je bilo malo teže da nastavim sa životom nakon što
me je šutnula. Moj ponos i ego su bili prepuni modrica. Bilo je to mnogo besa i
povređenosti. A kao proizvod svega toga, počeo sam da razmišljam da ja možda
nisam ni stvoren za sve to, za ljubav i brak.”
Njeno srce je plakalo od bola, zbog njih oboje. „Ne moraš da mi objašnjavaš.”
„Nisam završio. Prilično sam se dobro snalazio. Sredio sam sopstveni život –
ne onako kako ti to zamišljaš, ali je meni odgovaralo. Onda te je Mo srušio nasred
trotoara, i stvari su počele da se menjaju. Nije bila nikakva tajna da si me privlačila
od prvog trenutka, i da sam se nadao da ćemo kad-tad završiti goli na ovoj sofi.
Ali u početku, to je bilo sve što sam mogao da vidim i zamislim, a da se ticalo nas
dvoje.”
Uhvatio ju je za bradu i podigao njeno lice ka sebi. Želeo je da ga sada gleda.
Želeo je da vidi njeno lice. „Poznajem te manje od mesec dana. Mnogo toga
posmatramo na drugačiji način, dolazimo sa različitih strana. Ali mogu da
zamislim svoj život s tobom, kao što možeš da pogledaš kroz prozor i da uživaš u
pogledu na samo svoj svet. Mogu da zamislim kako bi nam bilo za godinu dana,
ili za dvadeset godina, s tobom i sa mnom i životom koji smo zajedno stvorili.”
Prelazio je prstima preko njenog obraza, želeći da oseti njegov oblik. „Ono
što ne mogu da zamislim je kako bih mogao da se dignem, kako bih nastavio da
živim bez tebe.”
Gledao je kako joj se oči pune suzama i gledao kako te suze počinju da teku.
„Volim te.” Obrisao joj je suzu svojim palcem. „Ja nemam nikakav veliki plan za
nastavak našeg života. Samo znam da te volim.”
Osećanja su je preplavila, toliko sjajna i bogata da je pomislila da će početi
da izlaze iz nje u obliku jarkih, raznobojnih svetala. Preplašena da će se raspasti
na milion komadića, jedva se izborila da mu se nasmeši. „Moraću da te zamolim
nešto veoma važno.”
„Bilo šta.”
„Obećaj mi da se nikad nećeš otarasiti ovog kauča.”
Nasmejao se i zabio glavu u njen vrat. „Zažalićeš što si to rekla.”
„Ne, neću. Nikada neću zažaliti ni zbog čega vezanog za nas.”

240
 ***
Zajedno sa dve žene koje su joj postale prijateljice i poslovne partnerke,
Melori je sedela na prednjem tremu kuće koja će biti jednu trećinu njena.
Nebo se naoblačilo otkad su stigle tu, oblaci su se nadvijali nad drugim
oblacima, stvarajući brojne nijanse sive boje.
Oluja se sprema, shvatila je, i otkrila da joj se dopada ideja da bude skrivena
u kući dok kiša dobuje po krovu. Ali prvo je želela da sedi ovde, napolju, dok se
elektricitet nakupljao u vazduhu, gledajući kako prvi naleti vetra povijaju drveće.
Više od bilo čega, želela je da podeli svoju radost i svoju nervozu sa svojim
prijateljicama.
„On me voli.” Pomislila je da joj nikad neće dosaditi da to glasno izgovara.
„Flin me voli.”
„To je tako romantično.” Zoi je izvadila maramicu iz svoje tašne i istresla nos.
„I bilo je romantično. Znaš, postojalo je vreme kad ne bih to pomislila. Imala
sam veoma jasnu predstavu u umu kako sam želela da to izgleda. Plamen sveće,
muzika, a ja i neki savršeni muškarac se nalazimo u nekoj elegantnoj prostoriji.
Ili napolju, u nekom spektakularnom okruženju. Sve bi moralo upravo tako da
izgleda.”
Odmahnula je glavom i nasmejala se grohotom sama sebi. „Zbog toga i znam
da je ovo prava stvar. Jer nije moralo da bude tako, elegantno i savršeno. Prosto
je samo moralo da se desi. To je morao da bude Flin.”
„Isuse. Teško mi je da povežem zvezde u tvojim očima sa Flinom.” Dejna je
spustila bradu na svoju ruku. „Sve je to lepo i krasno jer ga i ja takođe volim. Ali
to je Flin, moj omiljeni moron. Nikad ga nisam zamišljala kao romantičnu figuru.”
Okrenula se prema Zoi. „Šta je, dođavola, u tom receptu za veknu od mesa?
Možda bi i ja trebalo da ga uzmem od tebe.”
„I ja ću ponovo da ga pregledam.” Potapšala je Melorino koleno. „Zaista sam
srećna zbog vas dvoje. Sviđalo mi se kako izgledate zajedno još od samog
početka.”
„Hej, hoćeš li da se useliš kod njega?” Dejna je poskočila od sreće. „To bi
oteralo mnogo ranije Džordana odande.”
„Žao mi je, još nismo stigli do te faze. Za sad samo uživamo u mi smo
zaljubljeni trenutku. A to je, prijatelji i komšije, prava promena za mene. Ne
pravim nikakve rasporede i spiskove. Samo uživam u svakom trenutku. Gospode,
osećam se kao da bih mogla da pokorim ceo svet! Što me dovodi do sledećeg dela
ove priče. Žao mi je što nisam ničim doprinela po pitanju ove kuće, niti sam išta
učinila da brže napredujemo sa idejama i planovima za uređivanje.”
„Zapitala sam se da li ćeš da se izvučeš iz čitavog dogovora”, priznala joj je
Dejna.

241
 „I ja sam razmišljala o tome. Žao mi je što vam to nisam rekla. Izgleda da sam
morala sama sa sobom da raspravim šta radim i zbog čega. Sada to znam.
Započinjem sopstveni posao jer, što duže odlažeš svoje snove, to je manja
verovatnoća da ćeš ih ostvariti. Postaću poslovna partnerka sa dve žene koje mi
se mnogo dopadaju. Ne samo da ih neću ostaviti na cedilu, već neću ostaviti ni
sebe na cedilu.”
Ustala je sa stepeništa, i sa rukama na kukovima, okrenula se da pogleda kuću.
„Ne znam da li sam spremna za ovo, ali sam spremna da pokušam. Ne znam ni da
li ću uspeti da pronađem ključ za vreme koje mi je ostalo, ali znam da sam i to
pokušala.”
„Ja znam šta ja mislim.” Zoi je takođe ustala da joj se pridruži. „Da nije bilo
tog ključa, ti sad ne bi bila sa Flinom. Nas tri ne bismo bile zajedno, i ne bismo
imale ovu zgradu. Zbog toga sam ja dobila priliku da stvorim nešto posebno, za
sebe, za Sajmona. Ne bih to imala da nije bilo vas dve.”
„Ja ću početi svoje izlaganje tako što ću reći da možemo da preskočimo grupni
zagrljaj.” Ipak, Dejna je isto ustala i prišla im. „Ali i ja se osećam isto tako. Ne
bih imala šansu da ovo ostvarim da nije bilo vas dve. Moj idiot od brata sad ima
jednu pravu svetsku damu koja je zaljubljena u njega. Sve to počinje od ključa. Ja
kažem da ćeš uspeti da ga nađeš.”
Podigla je pogled u trenutku kad su pale prve kapi kiše. „A sad, hajde da se
sklonimo s ove proklete kiše.”
Unutra su stale u polukrug.
„Hoćemo li zajedno ili odvojeno?”, upitala ih je Melori.
„Zajedno”, odgovorila joj je Zoi.
„Od vrha ili od prizemlja?”
„Od vrha.” Dejna je bacila pogled na njih, i obe su joj potvrdno klimale
glavom. „Ti si rekla da će i Flin da svrati ovde?”
„Da, doći će otprilike za sat vremena.”
„Onda možemo da ga iskoristimo kao mazgu, za bilo šta što budemo želele
da ponesemo sa tavana.”
„Neke stvari gore su zaista sjajne.” Zoino lice se ozarilo od entuzijazma kad
su krenule da se penju uz stepenice. „Znam da na prvi pogled izgleda kao gomila
đubreta, ali mislim da ćemo moći da upotrebimo nešto od toga kad ga detaljno
pregledamo. Gore se nalazi i stara fotelja od pruća koja bi mogla da se popravi i
prefarba. Izgledala bi odlično na tremu. A tu je i par stojećih lampi. Abažuri su
obično smeće, ali bi postolja mogli da očistimo i sačuvamo.”
Njen glas je počeo da bledi dok se Melori pela uz stepenice. Prozor na vrhu
je bio mokar od kiše i bled od prašine. A njeno srce je počelo da tuče kao da je
neko udara pesnicom u rebra.
„Ovo je to mesto”, prošaputala je.

242
 „Da, jeste. To je to.” Dejna je stavila ruke na bokove dok se osvrtala i gledala
šta se nalazi na drugom spratu. „I pripadaće samo nama, i banci, za nekoliko
nedelja.”
„Ne, ovo je to mesto. Iz mog sna. Ovo je ta kuća. Kako sam mogla da budem
toliko glupa da to ne shvatim, da ne razumem?” Od uzbuđenja joj je glas postao
za oktavu viši, a reči su bile jedva razumljive od brzine kojom ih je izgovarala.
„Nije se radilo o onome što je Flinovo, već što je moje. Ja sam ključ. Zar nije
Roena upravo to i rekla?”
Okrenula se da bi ih pogledala, s očima sjajnim i svetlim. „Lepota, znanje,
hrabrost. To smo nas tri, to je ovo mesto. A sad, to je bila moja fantazija, moja
zamisao savršenstva.
I zbog toga je moralo da bude moje.”
Stavila je ruku na srce, kao da pokušava da ga spreči da joj ne iskoči iz grudi.
„Ključ je ovde. U ovoj kući.”
I u sledećem trenutku je bila potpuno sama. Stepenište iza nje se ispunilo
nekakvom tananom, plavom svetlošću. Poput magle, kretalo se ka njoj, puzalo je
po podu pored njenih nogu, sve dok nije stajala do članaka utopljena u vlažnu
hladnoću te svetlosti. Potpuno šokirana, dozivala ih je, ali je njen glas zvučao
šuplje dok je podrugljivo odjekivao oko nje.
Dok joj je srce divljački tuklo, pogledala je ka sobama sa obe strane nje.
Jeziva plava magla se uvijala i pela uz zidove, prelazila preko prozora, blokirajući
čak i mračan pogled na oluju koja je besnela napolju.
Beži! Začula je taj mahniti šapat u svojoj glavi. Bezi. Odmah izađi odatle, pre
nego što bude prekasno. Ovo nije bila njena bitka. Ona je samo obična žena, koja
vodi običan život.
Zgrabila je čvrsto gelender i napravila prvi korak naniže. I dalje je mogla da
vidi vrata kroz tu prozirnu plavu zavesu, koja je neverovatnom brzinom prekrivala
pravu dnevnu svetlost. Sa druge strane tih vrata se nalazio pravi svet. Njen svet.
Sve što je trebalo da učini je bilo da otvori ta vrata i da izađe napolje, i normalnost
bi se ponovo vratila na svoje mesto.
To je bilo ono što je želela, zar ne? Normalan život. Zar joj nije njen san
upravo to pokazao? Brak i porodicu. Prženice za doručak i cveće na komodi u
spavaćoj sobi. Lep život prepun jednostavnih zadovoljstava, sazdan od ljubavi i
brige.
I to ju je čekalo, sa druge strane vrata.
Sišla je niz stepenice kao žena u transu. Mogla je da vidi šta se dešava sa
druge strane vrata, nekako je mogla da vidi kroz vrata, gde je dan bio savršen,
jesenji. Drveće je bilo prepuno boja koje su sijale pod sunčevim zracima, a vazduh
je bio oštar i hladan. I mada je njeno srce i dalje galopiralo u njenim grudima,
usne su joj se izvile u sanjiv osmeh dok je pružala ruku ka vatima.

243
 „Ovo je pogrešno”, začula je sopstveni glas, neobično rezervisan i smiren.
„Ovo je ponovo neki trik.” Deo nje je zadrhtao od šoka kad se okrenula od vrata
i okrenula leđa savršenom životu koji ju je čekao napolju. „Ono što je tamo nije
stvarno, ali ovo ovde jeste. Ovo je sad naše mesto.”
Zaprepašćena što je umalo napustila svoje prijateljice, ponovo je počela da
doziva Dejnu i Zoi. Gde li ih je sakrio? Kakvu iluziju je upotrebio da je razdvoji
od njih? Uplašena za njihovo dobro, pojurila je ponovo uz stepenice. Probijala se
kroz plavu izmaglicu, ali se ona ponovo sklapala za njom.
Da bi se lakše orijentisala u prostoru, prišla je prozoru na vrhu stepeništa i
sklonila s njega deliće te ledene izmaglice. Prsti su joj istog trenutka utrnuli, ali
je kroz prozor mogla da vidi da napolju besni oluja. Kiša je padala u naletima iz
modrog i mračnog neba. Njen automobil se nalazio na prilazu, na istom mestu gde
ga je i ostavila. Prekoputa ulice, neka žena sa crvenim kišobranom i kesom iz
prodavnice žurila je kući.
To je bilo stvarno, rekla je Melori sebi. To je bio život, haotičan i često
neprijatan. I ona će ga povratiti. Pronaći će svoj put nazad do njega. Ali ju je prvo
čekao posao koji je došla da obavi.
Jeza joj je puzala po koži kad se okrenula udesno. Poželela je da ima sa sobom
jaknu ili baterijsku lampu. Poželela je da su njene prijateljice tu. Ili Flin. Terala je
sebe da ne trči, da ne uleće slepo gde god da je krenula. Prostor je bio poput
lavirinta, prepun nemogućih hodnika.
To nije bilo bitno. To je samo još jedan trik, stvoren da bi je zbunio i uplašio.
Negde u ovoj kući se nalazi ključ, i njene prijateljice. Ona će ih pronaći.
Panika joj je stezala grlo dok je koračala dalje. Sada je vazduh bio potpuno
nepomičan, čak su i njeni usamljeni koraci bili zagušeni plavom izmaglicom. Šta
je bilo strašnije jednom ljudskom srcu od toga da mu bude hladno i da bude
izgubljeno i samo? On je sad to koristio protiv nje, koristeći njene sopstvene
instinkte protiv nje.
Jer nije mogao da je takne, osim ako mu ona to ne dozvoli.
„Nećeš me naterati da trčim”, povikala je. „Ja znam ko sam i znam gde sam,
a ti me nećeš naterati da trčim.”
Čula je kako neko doziva njeno ime. Bilo je to pre nalik na tanani šapat koji
se probijao kroz gusti vazduh. Koristeći ga kao trag, ponovo je skrenula.
Hladnoća je postajala sve veća, a magla se kovitlala oko nje. Odeća joj je bila
vlažna, koža ledena. To dozivanje je moglo da bude još jedan trik, pomislila je.
Sad više ništa nije mogla da čuje, osim krvi koja je kolala bučno u njenoj glavi.
Teško da je više bilo i bitno kojim pravcem bi krenula. Mogla je beskrajno da
hoda u krug, ili da stoji u mestu. Nije se više radilo o tome da li će naći put ili će
je navesti na pogrešan. Sada se sve svodilo, shvatila je, na borbu volje.
Ključ je bio ovde. Ona je rođena da bi ga pronašla; a on je hteo da je u tome
spreči.
244
 „Sigurno ti teško pada što se spuštaš na nivo jedne smrtnice. Uludo traćiš
svoje moći i veštine na nekoga kao što sam ja. A opet, najbolje što možeš da uradiš
je da stvoriš ovo iritirajuće plavo svetio.”
Besni, crveni sjaj se pojavio na ivici izmaglice. Mada je Melorino srce
poskočilo od straha, stegnula je zube i nastavila da se kreće. Možda nije bilo
previše pametno izazivati čarobnjaka, ali osim rizika, shvatila je da je to imalo još
jedan sporedan efekat.
Sad je, na mestu gde su se spajale crvena i plava svetlost, mogla da vidi još
jedna vrata.
Tavan, pomislila je. Mora biti tavan. Nisu to bili hodnici i skretanja iz iluzije,
već pravi sastavni deo kuće.
Fokusirala se na ta vrata dok im se primicala. Kada se magla pokrenula,
postala gušća i počela da se uvija oko nje, ona ju je ignorisala i nastavila napred
sa slikom tih vrata u svojoj glavi.
Napokon, plitkog daha, pružila je ruku kroz maglu i obavila prste oko
starinske staklene kvake.
Toplina, poput dobrodošlice, preplavila ju je dok je otvarala vrata pred sobom.
Zakoračila je stepenicama, naviše, pravo u mrak, dok se plava izmaglica šunjala
iza nje.

Napolju se Flin jedva probijao kroz besnu oluju. Bio je priljubljen uz

šoferšajbnu ispred vozačevog sedišta, pokušavajući da vidi kroz kišnu zavesu koju
su brisači njegovog automobila jedva sklanjali u stranu.
Na zadnjem sedištu, Mo je cvileo kao beba.
„Hajde, prekini, kukavice jedna. To je samo kiša.” Munja je zaparala crno
nebo iznad njih, a nju je pratio udar groma, jak poput eksplozije topa. „I poneki
grom.”
Flin je psovao mučeći se da održi volan pod kontrolom, dok su se čitava kola
tresla i lelujala. „I možda malo vetra”, dodao je. Koji je udarao iz sve snage.
Nije mu delovalo kao ništa više od obične oluje kad je izlazio iz svoje
kancelarije. Ali je postajala sve gora što se više približavao kući. Kad se Moovo
cviljenje pretvorilo u žalosno zavijanje, Flin je počeo da se brine da je Melori, ili
Dejnu, ili Zoi, ili možda sve tri negde uhvatila oluja.
Trebalo bi da su odavno u kući, podsetio se. Ali je mogao da se zakune da
oluja besni mnogo jače, znatno jače na ovoj strani grada. Magla je počela da se
spušta sa planina, obavijajući ih svojim sivilom, gustim poput vune. Odjednom se
vidljivost drastično smanjila, primoravajući ga da još više uspori. Čak i dok je
milio po putu, jedva je izbegao drugi automobil kad je skretao.
„Moraćemo da se zaustavimo sa strane”, rekao je Mou. „Da stanemo i
sačekamo da prođe.”

245
 Napetost mu je skakala po kičmi, ali umesto da se smanji kad je podigao
automobil na ivičnjak, stegla mu je glavu otpozadi svojim jezivim kandžama. Kiša
koja je padala kao da neko udara pesnicama po krovu njegovog automobila njemu
je zvučala kao da neko udara čekićem po njegovom mozgu.
„Nešto nije u redu.”
Ponovo je krenuo polako niz ulicu, držeći čvrsto volan u rukama dok je vetar
odbacivao njegov automobil. Znoj, rođen u trudu i brizi, curio mu je polako niz
leđa. Dok je prelazio naredne tri ulice, osećao se kao čovek koji se bori u ratu.
Osetio je drhtaj olakšanja kad je ugledao njihove automobile na prilazu. Bile
su dobro, ponavljao je u sebi. Bile su unutra. Nije bilo nikakvih problema. On je
samo poludeo.
„Rekao sam ti da nema razloga da brineš o bilo čemu”, rekao je Mou. „Sad
imaš dva izbora. Ili ćeš da se sabereš i da uđeš unutra sa mnom, ili možeš da
ostaneš ovde, da cviliš i treseš se sam. To zavisi od tebe, prijatelju.”
Olakšanje je iznenada nestalo kad se parkirao na ivičnjaku i pogledao u kuću.
Ako je ova oluja imala svoj centar, on se tu nalazio. Crni oblaci su se nadvijali
nad kućom, demonstrirajući svoj bes iz sve snage. Čak i dok je gledao naviše,
munja je probola nebo svojim kopljem, i sručila vatrene strele na travnjak ispred
kuće. Trava je pocrnela na mestu gde je munja udarila.
„Melori.”
Nije znao da li je to naglas izgovorio, da li je viknuo, ili je to samo vrisnuo
njegov um, ali je otvorio širom vrata automobila i iskočio u nadrealno olujno
nasilje pred njim.
Vetar ga je udario i vratio unazad s tolikom snagom da je osetio krv u svojim
ustima. Munja je sevnula tačno ispred njegovih nogu i vazduh je zamirisao na
paljevinu. Slep zbog kiše koja je lila po njemu, sagnuo se i poleteo ka kući.
Sapleo se o stepenište, dozivajući njeno ime, iznova i iznova, poput nekog
pojanja, kad je ugledao kako jaka plava svetlost curi ispod ulaznih vrata.
Kvaka je bila potpuno zaleđena i odbijala je da se okrene u njegovoj ruci. Flin
je zarežao i zaleteo se u vrata ramenom. Jedanput, dvaput, i kada ih je treći put
napao, napokon su popustila i upao je u kuću.
Uskočio je unutra, pravo u tu plavu izmaglicu.
„Melori!” Sklanjao je svoju mokru kosu sa lica. „Dejna!”
Zavrteo se u mestu kad mu je nešto očešalo nogu, i podigao svoje spremne
pesnice, samo da bi ih odmah zatim i spustio kad se ispostavilo da je to njegov
mokri pas. „Dođavola, Mo, nemam sad vremena za...”
Nije dovršio rečenicu, jer je Mo snažno zarežao iz dubine svog grla, zatim
opako zalajao i pojurio uz stepenice.
Flin je trčao za njim. I odjednom je zakoračio u svoju radnu sobu.

246
 „Ako ću već da pokrivam festival lišća, i ako želiš da to uradim pristojno, biće
mi potrebna naslovna strana vikend izdanja i pasus o povezanim događajima.”
Roda je prekrstila ruke preko grudi, u borbenom stavu. „Timov intervju sa onim
likom s klovnovima bi trebalo da ide na drugu stranu.”
U ušima je čuo neko blago zujanje, a u rukama mu se stvorila šolja sa kafom.
Flin je zurio u Rodino besno lice. Mogao je da namiriše kafu, kao i parfem koji je
Roda obično nosila. Iza nje, njegova faks mašina je iznenada zapištala, dok je Mo
hrkao kao parna lokomotiva.
„Ovo je sranje.”
„Nije u redu da koristiš takve izraze dok razgovaraš sa mnom”, brecnula se
Roda na njega.
„Ne, ovo je sranje. Ja nisam ovde. A nisi ni ti.”
„Krajnje je vreme da počneš prema meni da se ponašaš sa poštovanjem koje
zaslužujem. Ti vodiš ove novine samo zato što je tvoja majka želela da te spreči
da napraviš potpunu budalu od sebe u Njujorku. Novinar iz velikog grada, kako
da ne. Ti si jedno ništavilo iz malog grada. Uvek si to bio, i uvek ćeš to biti.”
„Poljubiš me u guzicu”, viknuo joj je Flin i bacio joj šolju s kafom na glavu.
Vrisnula je jednom, kratko, i on se ponovo našao u izmaglici.
Potresen, pokušao je ponovo da se orijentiše prema zvuku Moovog laveža.
Kroz gustu maglu, ugledao je Dejnu na kolenima, kako rukama grli Moov
vrat.
„Oh, hvala bogu. Fline!” Skočila je na noge i obavila ruke oko njega, isto kao
što je i malopre uradila sa psom. „Ne mogu da ih nađem. Bila sam ovde, a onda
nisam više bila tu, a sad ponovo jesam.” Histerija je povisila njen glas. „Bile smo
zajedno, stajale smo tačno ovde, a onda više nismo.”
„Stani. Stoj.” Protresao ju je u naručju. „Diši duboko.”
„Izvini. Žao mi je.” Zadrhtala je, a onda je rukama protrljala svoje lice. „Bila
sam na poslu, ali nisam bila. Nisam mogla sad tamo da budem. Bilo je kao da sam
u snu, kretala sam se okolo i nisam mogla da ocenim šta to nije u redu. Onda sam
začula Moa kako laje. Čula sam njegov lavež i setila sam se. Mi smo bile ovde.
Onda sam se vratila, i našla se usred ovoga - šta god da je ovo, dođavola - i više
ne mogu da ih nađem.”
Borila se da povrati smirenost. „Ključ. Melori je rekla da je ključ ovde. Ja
mislim da je sigurno u pravu.”
„Idi. Izađi napolje. Sačekaj me u kolima.”
Ponovo je duboko i drhtavo udahnula. „Ja jesam prestravljena, ali nemam
nameru da ih ostavim ovde same. Ili tebe. Isuse, Fline, curi ti krv iz usta.”
Obrisao je krv dlanom. „Nije to ništa. Dobro, onda ćemo se držati zajedno.”
Uhvatio je za ruku i prepleo prste s njenim.

247
 Čuli su to u istom trenutku, udaranje pesnica o drvo. Mo ih je ponovo poveo
dok su trčali za njim kroz sobu.
Zoi je stajala ispred vrata koja su vodila na tavan, udarajući u njih iz sve snage.
„Ovamo!”, dozivala ih je. „Ona je ovde gore. Znam da je gore, ali ne mogu da
otvorim vrata.”
„Skloni se u stranu”, naredio joj je Flin.
„Jesi li ti dobro?” Dejna ju je zgrabila za ruku. „Da li si povređena?”
„Nisam. Bila sam kod svoje kuće, Dejna. Motala sam se po kuhinji slušajući
radio. Pitajući se šta da spremim za večeru. Gospode bože, koliko dugo? Koliko
smo dugo razdvojene? Koliko je dugo ona tamo gore potpuno sama?”

248
 Dvadeseto poglavlje

Plašila se. Pomagalo joj je da to sebi prizna, da prihvati. Da zna da se plašila

više nego što se uplašila ikada u svom životu, i da shvati da je rešena da ne popusti
pred tim strahom.
Toplota je već nestajala lagano, dok je oko nje ponovo počela da kruži ta
plava, ledena svetlost. Izmaglica je pružala svoje prste duž greda na plafonu kuće,
spuštala se niz neokrečene zidove i puzala po prašnjavom podu.
Kroz nju, mogla je da vidi belu paru sopstvenog daha.
Stvarnost, podsetila je sebe. Ovo je bila stvarnost, ta para je bila znak života.
Dokaz njene sopstvene ljudskosti.
Tavan je bio dugačka, široka prostorija sa dva mala prozora na svakom kraju,
i sa tavanicom koja je imala veliki pad. Ali ga je prepoznala. U njenom snu, tu se
nalazio svetlarnik i veliki, ogromni prozori. Njene slike su bile naslagane uz
zidove, okrečene u krem boju. Pod je bio čist, bez prašine, i poprskan kapljicama
raznih boja koje su padale s njenih četkica.
Vazduh je mirisao na letnju toplotu i miris terpentina.
Sad je bio vlažan i leden. A umesto platna, kartonske kutije su bile naslagane
uz zidove. Stare stolice i lampe i razni otpaci tuđih života su tu bili smešteni. Ali
je mogla da vidi - i to sa velikom jasnoćom - kako bi sve to moglo da izgleda.
I dok ga je zamišljala, on je počeo da se stvara pred njenim očima.
Topao, okupan svetlošću, živ od jarkih boja. Tamo, na njenom radnom stolu
gde su joj stajale četkice i noževi za palete, nalazila se mala vaza, napunjena
ružičastim cvećem koje je tog jutra ubrala iz svoje sopstvene bašte.
Setila se kako je izašla u baštu nakon što je Flin otišao na posao, setila se kako
je brala te divne i nežne cvetove da joj prave društvo dok bude radila.
Radila u svom studiju, pomislila je čežnjivo, dok ju je tu čekalo prazno belo
platno. I znala je, oh, da, i te kako je znala kako da ga napuni.
Prišla je platnu koje ju je čekalo na štafelaju, podigla svoju paletu i počela da
meša boje.
Sunce se probijalo kroz prozore. Nekoliko prozora je bilo otvoreno, zbog
ventilacije, da bi vazduh prolazio, kao i zbog čistog zadovoljstva koje joj je pružao
povetarac na licu. Muzika je strastveno pumpala iz radija. Ono što je danas
nameravala da slika je od nje zahtevalo strast.

249
 Već je mogla da vidi tu sliku u svom umu, da oseti njenu moć, koja se u njoj
skupljala poput oluje.
Podigla je četkicu, umočila je u boju i spremila se za prvi potez.
Srce joj je poskočilo od sreće. Njena radost je bila tolika da je jedva mogla da
je izdrži. Imala je osećaj da bi mogla da se rasprsne od tolike sreće, ako je što pre
ne prenese na platno.
Slika je bila usađena duboko u njenom umu, poput žiga, poput neke scene
izrezbarene na staklu. Sa svakim sledećim potezom, sa svakom pomešanom
bojom, počela je da joj udahnjuje u život.
„Znaš da je ovo oduvek bio moj najdublji; najiskreniji san.” Započela je
opušteni razgovor s njim dok je radila. „Otkad znam za sebe, sećam se da sam
želela da slikam. Da imam talenat, viziju, veštinu da postanem bitan i značajan
umetnik.”
„I sad to imaš.”
Zamenila je četkicu u svojoj ruci i bacila pogled na Kejna pre nego što se
ponovo okrenula ka svom platnu. „Da, imam.”
„Bila si mudra, na kraju si donela pravu odluku za sebe. Da držiš nekakvu
radnju?” Nasmejao se, odbacujući tu ideju odmahnuvši rukom. „Gde je moć u
tome? Gde je slava u prodavanju onoga što su drugi stvorili kad možeš i sama da
stvaraš? Ovde možeš da budeš šta god želiš i možeš da imaš sve što poželiš.”
„Da, shvatam to. Pokazao si mi već kako bi to izgledalo.” Pogledala ga je
lukavo. „Šta bih još mogla da imam?”
„Želiš li svog čoveka?” Kejn je elegantno slegnuo ramenima. „On je vezan
ovde za tebe, rob tvoje ljubavi.”
„A ako odaberem da bude drugačije?”
„Muškarci su kapriciozna bića. Kako bi ikad mogla da budeš potpuno sigurna
u njega? A sad, naslikaj svoj život isto kao što slikaš po tom platnu. Po svojoj
želji.”
„Slava? Bogatstvo?”
Njegove usne su se izvile u podrugljiv osmeh. „Tako je uvek sa smrtnicima.
Kažu da je ljubav važnija čak i od života. Ali ono za čim zaista žude su bogatstvo
i slava. Onda uzmi sve to.”
„A ti, šta ćeš ti dobiti?”
„Ja sam svoje već uzeo.”
Klimnula je glavom, i ponovo zamenila četkicu u svojoj ruci. „A sad ćeš
morati da me izviniš. Moram da se koncentrišem.”
Naslikala je topli zrak sunca, dok je muzika oko nje treštala.

***

250
 Flin je udarao vrata svojim ramenom, a onda se uhvatio za kvaku, spreman da
ih ponovo udari. Kvaka se sa lakoćom okrenula u njegovoj ruci. Zoi mu se
drhtavim usnama nasmešila. „Sigurno sam ti je ja olabavila.”
„Ostanite ovde dole.”
„Ne trudi se”, posavetovala ga je Dejna i probila se pored njega.
Svetlost je sad delovala kao da pulsira, bila je gušća i nekako živahna. Mo je
i dalje režao, ali je sad pokazivao i zube.
Flin je ugledao Melori kako stoji na najdaljem kraju tavana. Olakšanje ga je
udarilo poput čekića, pravo u srce.
„Melori! Hvala bogu.” Pojurio je ka njoj, i udario u čvrsti zid izmaglice. „To
je nekakva barijera.” Sad je već govorio mahnito, dok se sudarao s time,
pokušavajući da ga probije. „Ona je tamo zarobljena.”
„Ja mislim da smo mi ovde zarobljeni.” Zoi je stavila ruke na zid od magle.
„Ona nas ne čuje.”
„Moramo da je nateramo da nas čuje.” Dejna se osvrnula, pogledom tražeći
nešto čime će moći da razbije taj zid. „Sigurno se u svojoj glavi nalazi na nekom
drugom mestu, kao što se svima nama dogodilo. Moramo da je nateramo da nas
čuje, da se otrgne toj iluziji.”
Mo je podivljao, skakao je pokušavajući da pregrize zid od magle. Njegov
lavež je odjekivao poput pucnja iz pištolja, ali je Melori i dalje stajala nepomična,
kao statua, leđima okrenuta prema njima.
„Mora da postoji neki drugi način.” Zoi je pala na kolena i prstima počela da
opipava izmaglicu. „Ledena je. Možeš da vidiš kako se ona trese od hladnoće.
Moramo da je izbavimo napolje.”
„Melori!” Bespomoćni bes je primorao Flina da besomučno udara rukama o
zid, sve dok mu ruke nisu prokrvarile. „Neću dozvoliti da se ovo desi. Volim te.
Dođavola, Melori, volim te. Moraš da me čuješ!”
„Stani!” Dejna ga je zgrabila za rame. „Pomerila se. Videla sam da se
pomerila.
Nastavi da joj pričaš, Fline. Samo nastavi da joj pričaš.”
Boreći se da ostane smiren, prislonio je čelo uz zid. „Volim te, Melori. Moraš
da nam pružiš šansu, da vidimo šta možemo od nje da napravimo. Potrebna si mi
i zato ili izađi, ili me pusti da uđem unutra.”
Melori je skupila usne, posmatrajući sliku koja je nastajala na platnu pred
njom. „Da li si čuo nešto?”, upitala je odsutno.
„Nema ničega.” Kejn se smeškao gledajući tri smrtnika sa druge strane
izmaglice. „Apsolutno ničega. Šta slikaš sad?”
„Ah, ne.” Šaljivo mu je odmahnula prstom. „Ja sam kapriciozna. Ne volim da
iko posmatra moj rad dok ne bude gotov. Ovo je moj svet”, podsetila ga je dok je
umakala četkicu u boju. „Moja pravila.”

251
 Samo jednom je, elegantno, slegnuo ramenima. „Kako ti želiš.”
„Oh, nemoj da se duriš sad. Još malo, pa sam završila.” Sad je radila mnogo
brže, želeći da što pre prenese sliku iz svoje glave na platno. Ovo je bilo njeno
remek-delo, pomislila je. Ništa što će ikada da naslika ne može biti ovoliko važno.
„Umetnost nije samo u očima posmatrača”, rekla je. „Već i u samom
umetniku, u predmetu umetnosti, u njegovoj svrsi, i u onima koji gledaju to
umetničko delo.”
Srce joj je preskakalo, ali joj je ruka ostala potpuno mirna i sigurna. U jednom
beskrajnom trenutku, uspela je da ukloni iz svog uma sve osim boja, tekstura i
oblika.
A kad je zakoračila unazad, oči su joj trijumfalno sijale.
„Ovo je najbolja slika koju sam ikada naslikala”, objavila je ponosno. „Možda
i najbolja koju ću ikada naslikati. Pitam se šta li ćeš ti da misliš o njoj.”
Rukom ga je pozvala da joj priđe.
„Svetlost i senke”, rekla je dok se približavala štafelaju. „Gledajući iznutra i
okolo. Iz mene, van mene, i pravo na platno. Ono o čemu govori moje srce. Zove
se Raspevane boginje.”
Naslikala je svoje lice. Njeno lice i lice prve Ćerke stakla. Stajala je u šumi,
prepunoj sjajnih, zlatnih svetala, mekih zelenih senki, sa rekom koja se slivala
preko stenja poput suza.
Njene sestre su sedele na zemlji iza nje, sa spojenim rukama.
Venora, jer je ona sad znala da joj je ime Venora, nosila je u rukama svoju
harfu, i sa licem podignutim ka nebu, skoro si mogao da čuješ pesmu koju je
pevala.
„Zar zaista misliš da bih mogla da se zadovoljim hladnom iluzijom kad postoji
šansa da imam pravu stvar? Zar misliš da bih menjala svoj život, i njenu dušu,
samo za san? Ti potcenjuješ smrtnike, Kejne.”
I dok se okretao ka njoj, a bes se probijao iz njega poput plamena vatre, molila
se da nije precenila sebe, niti Roenu.
„Prvi ključ je moj.” I dok je to govorila, pružila je ruku ka slici, probijajući se
kroz platno. Zapanjujući udar vreline joj je proleteo kroz ruku kad je skupila prste
oko ključa koji je naslikala pred nogama boginje.
Ključ koji je sijao kao zrak svetlosti, koji je sekao tamu poput zlatnog mača.
Osetila je njegov oblik, njegovu težinu, a onda, uz pobednički povik,
oslobodila ga je. „Ovo je moj izbor. A ti možeš da ideš dođavola.”
Izmaglica je počela da se skuplja dok ju je proklinjao. Kada je podigao ruku
da je udari, i Flin i Mo su se probili kroz zid od magle. Uz neprekidan, oštar lavež,
Mo je skočio ka njoj.
Kejn je izbledeo pred njenim očima kao senka u tami i odjednom nestao.

252
 Dok je Flin podizao Melori sa poda, sunčeva svetlost je zasijala kroz malene
prozore, a kiša je muzikalno dobovala po oluku kuće. Prostorija je ponovo
postala samo tavan, puna prašine i raznoraznih predmeta.
Slika koju je stvorila iz ljubavi, znanja i hrabrosti je nestala.
„Držim te.” Flin je zario lice u njenu kosu dok je Mo skakao na njih. „Dobro
si. Držim te.”
„Znam. Znam.” Počela je tiho da jeca dok je gledala naniže u ključ koji je i
dalje stezala u svojoj pesnici. „Naslikala sam ga.” Ispružila je ruku da ga pokaže
Dejni i Zoi. „Imam ključ.”

Zbog toga što je insistirala, Flin ju je direktno odvezao u Voriors pik, dok su
se Dejna i Zoi vozile iza njih. Pojačao je grejanje u kolima na maksimum i umotao
je u ćebe iz svog gepeka, koje je nažalost mirisalo na Moa. Ali ona je i dalje
drhtala od zime.
„Potrebna ti je topla kupka ili tako nešto. Čaj. Supa.” Prošao je rukom, koja
je i dalje drhtala, kroz svoju kosu. „Ne znam. Možda brendi.”
„Prihvatam sve što si nabrojao”, obećala mu je. „Čim odnesemo ključ tamo
gde pripada. Neću moći da se opustim dok je u mojim rukama.”
Čvrsto ga je držala u pesnici, koju je prinela svom srcu.
„Ne shvatam i dalje kako je moguće da mi je u ruci.”
„Ni ja. Možda, ako mi sve objasniš, uspemo to da razumemo.”
„Pokušao je da me zbuni, tako što nas je razdvojio. Da me primora da se
osetim izgubljeno i uplašeno. Ali on sigurno ima neka ograničenja. Nije mogao
da zadrži nas tri, i tebe, zarobljenim u tim iluzijama. Ne sve nas u isto vreme. Mi
smo povezani, i mnogo jači nego što je on pretpostavio. Barem je to ono što ja
mislim.”
„Mogao bih da se složim s tim. Da dodam i to, svaka mu čast kako mi je
predstavio Rodu, pogodio je do najmanjih sitnica.”
„Naljutila sam ga, izgleda taman koliko treba, rekla bih. Znala sam da je ključ
u toj kući.” Čvršće je obmotala ćebe oko sebe, ali i dalje nije mogla da se zagreje.
„Ne govorim ti sve ovo dobrim novinarskim stilom.”
„Nemoj sad da se brineš zbog toga. Ja ću to kasnije da uredim. Kako si znala?”
„Tavan je mesto na kom sam donela odluku, kad mi je prvi put pokazao sve
stvari koje sam toliko želela. Shvatila sam da sam na mestu iz svog sna prvi put
kad sam se sa Zoi i Dejnom popela na sprat. A studio, umetnički studio, nalazio
se na poslednjem spratu. Na tavanu. Ključ je morao da bude tamo gde sam
odlučila - isto kao u slici.
Prvo sam mislila da ćemo morati da se probijamo, da ga tražimo među
stvarima koje su bile gore, i da ćemo naći nešto što će nam predstavljati sledeći
trag. Ali bilo je to više od toga, ali i manje.”

253
 Zatvorila je oči i duboko uzdahnula.
„Umorna si. Samo se odmaraj dok ne stignemo tamo. Možemo kasnije da
pričamo.”
„Ne, dobro sam. Bilo je toliko čudno, Fline. Kad sam se popela gore i shvatila
to. Mesto koje je pripadalo meni - u stvarnosti i u mom snu. I kako je on ponovo
povratio moj san, pokušao da me uvuče u njega. Dozvolila sam mu da misli da je
u tome uspeo. Razmišljala sam o tragu i odjednom sam videla tu sliku u svojoj
glavi. Znala sam kako da je naslikam, znala sam svaki potez četkicom unapred.
To je bila treća slika iz kompleta.”
„Ključ nije bio u svetu koji je on stvorio za mene”, rekla je kad se okrenula
ka njemu. „Već u svetu koji sam ja stvorila, ako sam imala dovoljno hrabrosti da
ga vidim. Ako sam mogla da sagledam svu njegovu lepotu, i da ga pretvorim u
stvarnost. Dao mi je moć da unesem taj ključ u njegovu iluziju.”
Da ga stvorim, pomislila je, iz ljubavi.
„Kladim se da ga je to prilično razbesnelo.”
Nasmejala se. „Da, to je lep dodatak čitavoj priči. Čula sam te.”
„Šta?”
„Čula sam te kao me dozivaš. Čula sam sve vas, ali posebno tebe. Nisam
mogla da ti odgovorim. Žao mi je, jer znam da si se plašio za mene. Ali nisam
smela da mu pokažem da sam te čula.”
Pružio je dlan i prekrio njenu ruku. „Nisam mogao da dođem do tebe. Nisam
znao šta je pravi strah do tog trenutka kad nisam mogao da se probijem do tebe.”
„Ja sam se prvo plašila da je to samo još jedan od njegovih trikova. Plašila
sam se, ako se okrenem i vidim vas sve, da ću se slomiti. Jadne tvoje ruke.”
Podigla mu je ruku i nežno prislonila usne na njegove krvave prste. „Moj heroj.
Heroji”, ispravila se i okrenula da pogleda Moa.
Držala mu je ruku u svojoj šaci dok su prolazili kroz kapiju Voriors pika.
Roena je izašla ispred kuće, sa rukama prekrštenim preko struka, u vatreno
crvenom džemperu. Melori je mogla da vidi sjaj suza u njenim očima dok je
prelazila preko trema da ih pozdravi.
„Bezbedna si, i dobro si?” Dodirnula je Melorin obraz, i hladnoća koje Melori
nikako nije mogla da se otrese se pretvorila u blaženu toplinu.
„Da, dobro sam. Imam...”
„Ne još. Tvoje ruke.” Spustila je dlanove ispod Flinovih ruku i podigla ih
uvis. „Ovde će ti ostati ožiljak”, rekla je. „Tamo, ispod trećeg prsta tvoje leve
ruke. To je simbol, Fline. Glasnika i ratnika.”
Otvorila je zadnja vrata na automobilu da Mo može da iskoči i da je pozdravi
mahanjem repom i lizanjem. „Ah, eto ga, odvažni i žestoki momak.” Zagrlila ga
je, a onda je čučnula i naslonila se na svoje pete, pažljivo slušajući dok je on lajao
i režao.

254
 „Da, znam, imao si prilično veliku avanturu.” Ustala je i spustila ruku Mou
na glavu, dok se smeškala gledajući u Dejnu i Zoi. „Svi vi ste je imali. Molim vas,
uđite unutra.”
Mou nije moralo dvaput da se kaže. Preleteo je preko stepeništa i pravo do
ulaznih vrata na kojima je stajao Pit. Pit je podigao upitno jednu elegantnu obrvu
gledajući kako se pas kliza duž poda u foajeu, a onda se okrenuo i pogledao u
Roenu.
Ona se samo nasmejala i uhvatila Flina pod ruku. „Imam poklon za lojalnog
i hrabrog Moa, ako se ti sa tim slažeš.”
„Naravno. Znate, zahvalan sam vam na gostoprimstvu, ali je Melori prilično
umorna, pa...”
„Dobro sam. Zaista.”
„Nećemo vas dugo zadržavati.” Pit ih je rukom pozvao u prostoriju u kojoj je
ranije stajao portret. „Dugujemo ti više nego što bismo ikad mogli da ti
nadoknadimo. Ono što si ti učinila, bez obzira na sutrašnjicu, nikad neće biti
zaboravljeno.” Dodirnuo je Melorino lice svojim dugačkim prstom i nežno je
poljubio.
Zoi je gurnula Dejnu laktom. „Mislim da su nas zaboravili kad je u pitanju
ovaj jedna za sve dogovor.”
Pit je pogledao ka njoj i iznenada se nasmešio neopisivo šarmantno. „Moja
žena je jedno ljubomorno stvorenje.”
„To nije istina”, pobunila se Roena, a onda podigla prelepu pletenu ogrlicu sa
stola. „Ovi simboli pokazuju hrabrost i iskreno srce. Boje su takođe simbolične.
Crvena označava hrabrost, plava označava prijateljstvo, a crna je tu za zaštitu.”
Čučnula je da skine Moovu staru i izbledelu ogrlicu i zamenila je novom.
On je sve to presedeo, s nepomičnim dostojanstvom, pomislio je Flin, poput
vojnika koji prima medalju za zasluge.
„Eto. Vidi koliko si lep.” Roena je poljubila Moa u nos, a onda je ponovo
ustala. „Hoćeš li i dalje da ga dovodiš da me vidi, barem povremeno?” upitala je
Flina.
„Naravno.”
„Kejn te je potcenio. Sve vas - vaša srca, duh i snagu.”
„Velika je verovatnoća da mu se to neće ponovo dogoditi”, istakao je Pit, ali
je Roena samo odmahnula glavom.
„Ovo je vreme za radost. Ti si prva”, rekla je gledajući u Melori.
„Znam. Želela sam odmah ovo da vam donesem.” Krenula je da joj pokaže
ključ u svojoj šaci, ali se onda zaustavila. „Čekaj. Da li hoćeš da kažeš da sam ja
prva? Prva koja je ikada pronašla ključ?”
Roena nije rekla više ni reči, samo se okrenula ka Pitu. On je prišao
izrezbarenoj škrinji koja je stajala ispod prozora i podigao poklopac. Od plave
255
svetlosti koja se rasula oko nje, Melorin stomak se zgrčio. Ali ovo je bila drugačija
svetlost od izmaglice, shvatila je. Bila je dublja i svetlija.
Zatim je podigao iz škrinje stakleni kovčeg, prepun tog svetla, i njene oči su
se ispunile suzama. „Kovčeg duša.”
„Ti si prva”, ponovio je Pit dok je spuštao kovčeg na mermerno postolje.
„Prva smrtnica koja će okrenuti prvi ključ.”
Okrenuo se i stao pored kovčega. Sada je bio vojnik, pomislila je Melori,
ratnik i zaštitnik. Roena je stala sa druge strane kovčega. Okružili su staklo i plavu
svetlost koja je plesala u njemu.
„Na tebi je da ovo uradiš”, rekla je tiho Roena. „To je oduvek bilo na tebi.”
Melori je čvrsto stezala ključ u svojoj ruci. Grudi su joj bile prepune bola i
patnje i kao da nije mogla da zaustavi galopiranje sopstvenog srca. Pokušala je da
udahne vazduh koji bi je smirio, ali je samo isprekidano i plitko dahtala. Dok je
prilazila bliže, ta svetlost kao da je ispunjavala njen vidokrug, a zatim i čitavu
prostoriju. A na kraju i ceo svet.
Njeni prsti su želeli da podrhtavaju, ali ih je ona umirila. Nije imala nameru
ovo da uradi sa rukom koja se tresla.
Gurnula je ključ u prvu od tri brave u staklu. Ugledala je kako se svetlost širi
po metalnom ključu, a onda prelazi na njene prste, svetla poput nade. I okrenula
je ključ u bravi.
Začuo se zvuk - učinilo joj se da ga je čula. Ali bio je tek nalik na tihi uzdah.
I dok je još uvek bledeo, ključ se rasplinuo u njenim prstima.
Prva brava je potpuno nestala sa kutije, i sada su ostale samo dve.
„Nestala je. Prosto je nestala.”
„Još jedan simbol, ovog puta za nas”, rekla je Roena i spustila nežno ruku na
stakleni kovčeg. „Za njih. Ostale su još dve.”
„Da li ćemo mi...” One su jecale unutar tog stakla, pomislila je Dejna. Skoro
pa je mogla da ih čuje, i to joj je kidalo srce. „Da li ćemo sad da izaberemo koja
je od nas dve sledeća?”
„Ne danas. Trebalo bi da odmorite i mozak i dušu.” Roena se okrenula ka
Pitu. „U salonu bi trebalo da nas čeka šampanjac. Da li bi mogao da se postaraš
da odvedeš naše goste tamo? Želela bih nasamo da popričam sa Melori, pre nego
što vam se pridružimo.”
Podigla je sama stakleni kovčeg i pažljivo ga vratila u škrinju. Kada je ostala
sama sa Melori, okrenula se. „Pit je rekao da smo ti dužni toliko da to nikad ne
bismo mogli da ti uzvratimo ni platimo. To je istina.”
„Ja sam se složila da potražim ključ, i za to jesam plaćena”, ispravila ju je
Melori. Pogledala je u škrinju, zamišljajući stakleni kovčeg u njoj. „Sad mi deluje
pogrešno što sam uopšte prihvatila da uzmem taj novac.”

256
 „Novac nama ništa ne znači. I drugi su ga uzimali, i nisu ništa uradili. Drugi
su pokušavali, i nisu uspevali. A ti si uradila nešto hrabro i interesantno s tim
novcem.”
Prišla je i uhvatila Melori za ruke. „To mi se baš dopada. Ali ja ne govorim o
dolarima i novcu kad spominjem naš dug tebi. Da nije bilo mene, ne bi ni bilo
Kovčega duša, ni ključeva, niti brava. Ti ne bi nikad morala da se suočiš sa onim
sa čim si se danas suočila.”
„Ti ih voliš.” Melori je glavom pokazala ka škrinji.
„Kao sestre. Mlađe, predivne sestre. Pa...” Pokrenula se i prišla portretu.
„Nadam se da ću ih videti ponovo. Melori, ja mogu nešto da ti poklonim. To je
moje pravo. Odbila si ono što ti je Kejn ponudio.”
„To nije bilo stvarno.”
„Moglo bi da bude.” Okrenula se ponovo ka njoj. „Ja mogu to da ostvarim.
Ono što si osećala, ono što si znala, što si imala duboko u sebi. Mogu da ti dam
moć koju si imala u njegovoj iluziji.”
Potpuno ošamućena, Melori se uhvatila za rukohvat fotelje, a onda polako
skliznula u nju. „Možeš da mi daš talenat za slikanje.”
„Ja razumem tu potrebu - i sreću i bol imati tu lepotu u sebi, osećati je lcako
želi da iskoči napolje.” Nasmejala se. „Ili kako se bori da izađe napolje. U svakom
slučaju, to osećanje je divno. I ti možeš to da imaš. To bi bio moj poklon tebi.”
Na trenutak, ideja o tome se širila unutar Melori, opijajući je poput vina,
zavodeći je poput ljubavi. I onda je videla kako je Roena gleda, potpuno smirena,
sa blagim osmehom na usnama.
„Ti bi mi dala svoj talenat”, shvatila je iznenada Melori. „To je ono što si
mislila. Dala bi mi svoj talenat, tvoju veštinu i tvoju viziju.”
„I onda bi bio tvoj.”
„Ne, nikada ne bi bio moj. A ja bih to uvek znala. Ja... naslikala sam ih jer
sam mogla da ih vidim. Isto onako kao što sam mogla da ih vidim u svom prvom
snu. Kao da sam i sama bila tamo, u slici. A naslikala sam i ključ. Stvorila sam taj
ključ, i to sam mogla jer sam u sebi imala dovoljno ljubavi. Izabrala sam svetlost
umesto senki. Je li tako?”
„Jeste.”
„I time što sam donela tu odluku, znajući da je ispravna, ne mogu sad da
uzmem nešto što je tvoje. Ali hvala ti”, rekla je dok je ustajala iz fotelje. „Lepo je
znati da mogu da budem srećna sa onim što radim. Napraviću predivnu galeriju i
vodiču uspešno svoj posao. A imaću i prokleto divan život”, dodala je.
„U to ne sumnjam. Hoćeš li onda, umesto toga, da prihvatiš ovo kao poklon?”
Roena je pokazala rukom, smeškajući se kad je videla kako je Melori šokirano
zinula.

257
 „Raspevane boginje”. Potrčala je ka uramljenom platnu koje je stajalo na
stolu. „Slika koju sam naslikala kad je Kejn...”
„Ti si je naslikala.” Roena je stala pored nje i spustila joj ruku na rame.
„Kakva god da je bila njegova iluzija, ovo je bila tvoja vizija, i pronašla si odgovor
u svom srcu. Ali ako ti je previše bolno da gledaš u ovo, mogu negde da je
sklonim.”
„Ne, nije bolno. To je predivan poklon. Roena, ovo je bila iluzija. A ti si je
sad prenela u moju stvarnost. Ona je prava. Ona postoji.” Iznenada se uplašila,
zakoračila unazad, netremice gledajući Roenu u oči. „Možeš li... da li si isto to
uradila i sa osećanjima?”
„Dovodiš u pitanje da li su tvoja osećanja prema Flinu stvarna?”
„Ne. Znam da jesu.” Stavila je ruku na svoje srce. „Ovo nije iluzija. Ali
njegova osećanja prema meni - ako je to nekakva nagrada... to nije fer prema
njemu, i ja to ne mogu da prihvatim.”
„Odrekla bi ga se?”
„Ne.” Njen izraz lica je bio borben. „Dođavola, naravno da ne. Samo bih našla
način da se nosim s tim, sve dok se on ne bi zaista zaljubio u mene. Ako mogu
da pronađem nekakav čarobni ključ, prokleto sam sigurna da mogu da navedem
Majkla Flina Henesija da shvati da sam ja nešto najbolje što mu se ikad desilo.
Što i jesam”, dodala je. „Što ja apsolutno jesam.”
„Sviđaš mi se, mnogo”, rekla je Roena smeškajući se. „I obećavam ti ovo.
Kad Flin ponovo uđe u ovu sobu, sve što oseća ili ne oseća, biće pravi odraz
njegovog srca. Ostatak je na tebi. Sačekaj malo. Pozvaću ga.”
„Roena? Kad ćemo početi s drugom pretragom?”
„Uskoro”, Roena joj je doviknula dok je izlazila iz prostorije. „Veruj mi,
uskoro.”
Koja li će od njih biti sledeća, zapitala se Melori dok je proučavala portret. I
šta će rizikovati? Šta će dobiti ili izgubiti tokom potrage za ključem?
Ona je izgubila jednu ljubav, pomislila je, dok je podizala svoju sliku. Jednu
ljubav, koju je okusila samo na tren. A sad, s Flinom, rizikovala je da izgubi i
drugu. Najsnažniju ljubav koju je osetila u svom životu.
„Doneo sam ti neki mnogo dobar šampanjac”, rekao je Flin, noseći u rukama
dve čaše pune penušave tečnosti. „Propuštaš pravu zabavu ovamo. Pit se čak i
nasmejao. To je trebalo videti.”
„Samo mi je potrebno nekoliko minuta nasamo.” Spustila je sliku na sto i
pružila ruku da dohvati čašu.
„Šta je ovo? Jedna od Roeninih slika?” Stavio je ruku oko Melorinih ramena
i osetila je kako mu se čitavo telo ukrutilo kad je shvatio. „Je li ovo tvoja slika?
Ovo je ono što si naslikala? Slika koju si slikala na tavanu, sa ključem. Evo ga.”

258
 Prešao je prstom nežno preko zlatnog ključa koji je nedavno bio naslikan i
ležao pred nogama mlade boginje. „Neverovatna je.”
„Čak i više od toga, kad sam ja ta koja je gurnula ruku u sliku i odatle izvukla
čarobni ključ.”
„Ne. Hoću da kažem, da, to je nenormalno. Ali mislio sam na čitavu sliku.
Prelepa je, Melori. Prokletstvo, savršena je. Ti si se ovoga odrekla”, tiho je rekao,
a onda pogledao ka njoj. „Ti si ta koja je neverovatna.”
„Imaću ovo. Roena je izvela svoju magiju, nabrala malo nos, šta god da je to
što ona radi, i stvorila je ovde za mene. Mnogo mi znači da je imam. Fline...”
Morala je da otpije gutljaj, da napravi malo razmaka između njih. Šta god da
je rekla Roeni, znala je da će sad da uradi nešto mnogo gore, mnogo pogubnije
nego da se odrekne talenta za slikanje.
„Ovo je bio čudan mesec, za sve nas.”
„I to je blago rečeno”, složio se s njom.
„Većina onoga što se desilo umnogome prevazilazi ono što smo mogli i da
zamislimo u najluđim snovima, bilo šta u šta bismo poverovali pre samo
nekoliko nedelja. I sve što se desilo me je promenilo. Na dobar način”, dodala je,
okrećući se ka njemu. „Volim da mislim da me je promenilo na dobar način.”
„Ako ćeš sad da mi kažeš kako si okrenula ključ u onoj bravi i sad me više ne
voliš, e, pa baš šteta, nemaš sreće. Zato što si sada zaglavljena.”
„Ne, ja sam... zaglavljena?”, ponovila je. „Kako to misliš zaglavljena?”
„Sa mnom, mojim ružnim kaučem i mojim prevelikim, neposlušnim psetom.
Nećeš se izvući iz ovoga, Melori, ni uz pomoć nekakvih čarolija.”
„Nemoj tako da mi se obraćaš.” Spustila je čašu na sto. „I nemoj ni na minut
da pomisliš da možeš tu da stojiš i da mi govoriš kako sam ja zaglavila s tobom,
jer si ti zaglavio ovde sa mnom.”
I on je spustio čašu na sto pored njene. „Je li tako?”
„Tako i nikako drugačije. Ja sam upravo nadmudrila zlog keltskog boga. Ti
si za mene dečja igra.”
„Hoćeš da se bijemo?”
„Možda.”
Poleteli su jedno drugom u zagrljaj. Prekrio joj je usne poljupcem i ispustio
dubok uzdah. Držeći je iz sve snage. Ona se odmakla od njega, ali su joj ruke i
dalje bile oko njegovog vrata.
„Ja sam prava osoba za tebe, Fline.”
„Onda je baš zgodno što sam zaljubljen u tebe. Ti si moj ključ, Mel. Jedini
ključ koji otvara sve brave.”
„Znaš li šta mi je sad potrebno? Želim vrelu kupku, malo supe i da odremam
na tvom ružnom kauču.”

259
 „Danas je tvoj srećan dan. Mogu sve to da ti pružim.” Uhvatio ju je za ruku i
izveo iz sobe.
Kasnije, Roena je naslonila glavu na Pitovo rame dok su posmatrali kako
njihova kola odlaze.
„Ovo je bio odličan dan”, rekla mu je. „Znam da sve još uvek nije završeno,
ali je danas bio odličan dan.”
„Imamo malo vremena pre nego što započnemo sa sledećom.”
„Nekoliko dana, a onda sledeće četiri nedelje. Kejn će sad obazrivije da ih
nadgleda.”
„Isto kao i mi.”
„Lepota je savladala sve prepreke. Sad će znanje i hrabrost biti na testu.
Toliko je malo toga, zaista, što možemo da učinimo da im pomognemo. Ali ove
smrtnice su jake i pametne.”
„Čudna stvorenja”, prokomentarisao je Pit.
„Da.” Nasmešila mu se. „Čudna, i beskrajno fascinantna.”
Zakoračili su nazad u kuću i zatvorili vrata. Na kraju kolskog prilaza,
gvozdena kapija se tiho sama zatvorila. Ratnici koji su stajali pored nje će pažljivo
nadgledati događaje tokom sledećeg punog meseca.

Scan i obrada:
Knjige.Club Books

260