F.

Skot Ficdžerald

LEPI I PROKLETI

Naslov originala: F.Scott Fitzgerald The beautiful and damned

Prevod: Dušanka Jovanović

NARODNA KNJIGA 2OO5.

2
PRVA KNJIGA

3
 GLAVA I
ANTONI PEČ

Godine 1913, kada je Antoni Peč imao dvadeset pet godina, bilo je
prošlo već dve godine otkako je ironija, Sveti duh ovoga doba, bar
teorijski, postala sastavni deo njegove ličnosti. Ironija mu je davala
konačnu uobličenost, bila je poslednji potez, neka vrsta
intelektualnog „eto tako“, pa ipak, na početku ove priče on još nije
otišao dalje od stepena svesnosti. Kada ga prvi put budete videli, on
će kao i obično razmišljati da nije možda bez časti i da nije, možda,
pomalo lud. To je sramna i bestidna mrlja koja svetluca na površini
sveta kao zejtin na nekom čistom jezercetu. Ovi periodi se, naravno,
razlikuju od onih perioda kada on samoga sebe smatra prilično
izuzetnim mladim čovekom, potpuno iskusnim, dobro prilagođenim
okolini i ponešto značajnijim od bilo kog svog poznanika.
Ovo je bio period njegovog zdravog stanja, koje ga je činilo
veselim, prijatnim i vrlo privlačnim za inteligentne ljude i za sve žene.
Kada je bio u ovom stanju, on je smatrao da će jednoga dana postići
nešto izvanredno, što će odabrani smatrati vrednim, i da će se,
umirući, pridružiti maglovitijim zvezdama u jednom nejasnom,
neodređenom nebu na pola puta između smrti i besmrtnosti. Do tog
vremena on će biti Antoni Peč - ne portret nekog čoveka, nego
određena i dinamična ličnost, svojevoljan, prezriv, dinamičan - čovek
koji je svestan da čast ne postoji, a on je ipak častan, koji zna da je
hrabrost izveštačenost, a on je ipak hrabar.

VRLI ČOVEK I NJEGOV SIN

Unuk Adama Dž. Peča - Antoni je bio svestan svog ugleda u

društvu, taman toliko kao da je mogao da dokaže svoje prekomorsko
plemstvo još od vremena krstaša. Ovo je neizbežno jer su i Virdžinijci
i Bostonci, uprkos suprotnostima, aristokratija zasnovana na novcu,
koja svemu pretpostavlja bogatstvo.
Dakle, Adam Dž. Peč, više poznat kao Krst Peč, napustio je imanje
svog oca u Teritaunu još šezdeset prve da bi pristupio njujorškom
konjičkom puku. Vratio se kući iz rata kao major, navalio na Volstrit

4
i usred mnoštva uskomešanosti, uzrujavanja, aplauza i
neraspoloženja stekao kapital od oko sedamdeset pet miliona dolara.
Na ovo je trošio energiju do pedeset sedme godine. Tada je odlučio,
posle ozbiljnog napada skleroze, da ostatak života posveti moralnom
ozdravljenju sveta. Postao je reformator nad reformatorima.
Podražavajući veličanstvene napore Antonija Komstoka. po kome je
njegov unuk dobio ime, on je svim silama i na različite načine usmerio
svoju borbu protiv alkoholizma, književnosti, poroka, umetnosti,
patentovanih lekova i pozorišta koja su održavala predstave i
nedeljom. Njegov um se, pod uticajem one lukave plesni koja se na
kraju, sa malim izuzecima, uhvati na svima, besomučno predao
raznim vrstama gneva starosti. Iz fotelje u kancelariji na svom imanju
u Teritaunu vodio je borbu protiv ogromnog izmišljenog neprijatelja,
grešnosti; bila je to kampanja koja je trajala čitavih petnaest godina,
za koje vreme se on pokazao pomamnim monomanijakom i bio
dosadan do nepodnošljivosti. U vreme kada počinje ova priča on je
već bio umoran, a njegova kampanja postala je beznadežna. Godina
1861. polako se primicala godini 1895; on je najčešće razmišljao o
građanskom ratu, ponekad o svojoj pokojnoj ženi i sinu, a skoro nikad
o svom unuku Antoniju.
Na početku karijere Adam Peč se oženio jednom anemičnom
damom tridesetih godina, Alisom Viters, koja mu je donela sto hiljada
dolara i obezbedila ulazak u bankarske krugove Njujorka. Vrlo brzo
i prilično teško rodila mu je sina i, kao da je veličanstvenošću ovog
dela bila potpuno lišena životnosti, povukla se u senoviti kutak dečje
sobe. Dečak Adam Ulis Peč kasnije je postao stalni posetilac klubova,
poznavalac lepih ženskih oblika i vozač dvokolica, a u dvadeset šestoj
godini počeo je da piše memoare pod naslovom „Kako sam doživeo
njujor-ško visoko društvo“. Zbog priča o uzrocima postanka ovog
dela, ono je bilo željno traženo od izdavača, ali, kao što se dokazalo
posle njegove smrti, bilo je slabo rečito i užasno dosadno, pa nikada
nije doživelo čak ni privatno izdanje.
Ovaj Česterfild iz Pete avenije oženio se u dvadeset drugoj godini.
Žena mu je bila Henrijeta Lebrin, bostonski „društveni kontraalt“.
Jedino dete ovog braka, na zahtev svog dede, dobilo je ime Antoni
Komstok Peč. Kad je otišao na Harvard, ono Komstok je iščezlo iz
njegovog imena, nestalo u paklu zaborava i posle toga se za njega nije

5
više nikada čulo.
Mladi Antoni je imao zajedničku sliku svojih roditelja. On ju je
tako često gledao u detinjstvu da je ona za njega dobila bezličnost na-
meštaja, ali svako ko bi ušao u njegovu spavaću sobu posmatrao je sa
interesovanjem. Prikazivala je dendija iz devedesetih godina,
mršavog i zgodnog, kako stoji pored visoke crne gospođe sa mufom
i naglašenim grudima. Između njih se nalazio mali dečak dugih
smeđih uvojaka, obučen u somotsko odelo po modi Lorda Fontleroja.
To je bio Antoni u svojoj petoj godini, u godini kada je izgubio majku.
Njegovo sećanje na „kontraalta bostonskog društva“ bilo je
nejasno i vezano za muziku. Ona je bila dama koja je pevala, pevala,
pevala u sobi za muziku u njihovoj kući na Vašingtonovom trgu - dok
su gosti bili raštrkani svuda oko nje: muškarci sklopljenih ruku
zadihano su održavali ravnotežu na ivicama sofe, a žene ruku
položenih u krilo povremeno su šaputale muškarcima, uvek
pljeskajući vrlo snažno i gugutavo uzvikujući posle svake pesme - a
često je ona pevala samo za Antonija, na italijanskom ili francuskom,
ili nekom čudnom dijalektu koji je smatrala za govor crnaca s Juga.
Njegovo sećanje na hrabrog Ulisa, prvog čoveka u Americi koji je
zavmuo revere na kaputu, bilo je mnogo življe. Pošto se Henrijeta
Lebrin Peč „pridružila blaženom horu“, kako je njen udovac s
vremena na vreme promuklim glasom pnmećivao, otac i sin su živeli
kod dede u Teritaunu, a Ulis je svakodnevno dolazio u Antonijevu
dečju sobu i izgovarao prijatne reči, teškog mirisa, nekad po čitav čas.
On je neprekidno obećavao Antoniju izlete u livade, odlazak u ribolov
i izlaske u Atlantik Siti, ,,oh, vrlo skoro, sigurno“; ali nijedan od njih
se nije ostvario. Na jedno putovanje su išli. Kad je Antoniju bilo
jedanaest godina išli su u inostranstvo, u Englesku i Švajcarsku, i
tamo je, u najboljem hotelu u Lucernu, njegov otac umro uz mnogo
znojenja i mumlanja, glasno vičući i tražeći vazduha. U panici
očajanja i užasa Antonija su doveli natrag u Ameriku, punog nejasne
melanholije, koja će ostati u njemu čitavog života.

PROŠLOST I LIČNOST JUNAKA

Kad mu je bilo jedanaest godina, doživeo je užas smrti. U roku od

šest upečatljivih godina umrli su njegovi roditelji. Njegova baka je

6
dotad bila gotovo neprimetna, a prvi put otkako se udala, njena
ličnost je tog dana nesumnjivo dominirala u vlastitom salonu. Tako je
Antoni život shvatio kao borbu protiv smrti, koja je čoveka čekala na
svakom koraku. Činjenica da je navikao da čita u krevetu godila je
njegovoj hipohondrijskoj mašti - smirivala ga je. Čitao je sve dok se
ne bi umorio i često bi zaspao dok su svetla još gorela.
Njegova najmilija razonoda sve do četrnaeste godine bila je
kolekcija maraka; ogromna, kao što može biti dečačka kolekcija - ona
ga je, po dedinom pogrešnom mišljenju, učila geografiji. Tako je
Antoni vodio prepisku sa pola tuceta društava „Marke i medalje“ i
retko se događalo da mu poštar ne donese nove pakete ili knjige
maraka bleštavih listova - bilo je nečeg tajanstvenog u beskrajnom
premeštanju tog dobitka iz jedne knjige u drugu. Marke su za njega
bile najveća sreća i bio je nestrpljiv i mrzovoljan prema svakome ko
bi ga prekidao u igri njima; one su redovno gutale njegov mesečni
džeparac, a on je noću ležao budan neumorno misleći o njihovoj
raznovrsnosti i sjaju.
Kao šesnaestogodišnjak živeo je skoro potpuno povučen u sebe,
bio je ćutljiv, potpuno neamerički tip, i na uglađen način zbunjen
svojim savremenicima. Dve prethodne godine proveo je u Evropi sa
privatnim tutorom, koji ga je ubedio da je Harvard ono što njemu
treba; on će mu „otvoriti vrata“, biće jak podsticaj, stvoriće mu
bezbrojne požrtvovane i odane prijatelje. Tako je otišao na Harvard -
drugog izlaza za njega nije bilo.
Nesvestan društvenih zbivanja, on je neko vreme živeo sam u
jednoj visokoj sobi u zgradi Bek - mršavi tamnoputi dečak srednje
visine, stidljivih senzualnih usana. Njegov džeparac bio je gotovo
neograničen. Položio je temelje sopstvenoj biblioteci kupujući od
akvizitera prvo izdanje Svinberna. Meredita i Hardija, i požutelo
nečitko autografsko pismo od Kitsa, ustanovivši docnije da je sve
strahovito preplatio. Postao je pravi dendi, nagomilao je prilično
dirljivu zbirku svilenih pidžama, kućnih ogrtača od brokata i kravata
toliko drečećih boja da nisu bile za nošenje; u donjem rublju bi šetao
pred ogledalom u svojoj sobi ili ležao obučen u saten nalegnut na
prozoru, gledao u dvorište i nejasno shvatao ovu buku, zadihanu i
neposrednu, u kojoj, činilo se, on nikada neće učestvovati.
Sa iznenađenjem je konstatovao da je u četvrtoj godini boravka na

7
univerzitetu stekao izvestan ugled u svojoj klasi. Saznao je da su ga
smatrali za prilično romantičnu osobu, naučnika, usamljenika,
tvrđavu erudicije. Ovo ga je zabavljalo, ali potajno i veselilo - počeo
je da izlazi, najpre pomalo, a onda vrlo mnogo. Učlanio se u Puding
klub. Pio je - mirno i u skladu sa tradicijom. Za njega se pričalo da je
mogao, da samo nije tako mlad došao u koledž, da postigne ,,lep
uspeh“. Godine 1909, kad je diplomirao, imao je svega dvadeset
godina.
Onda, opet u inostranstvo - ovoga puta u Rim, gde je naizmence
koketirao sa arhitekturom i slikarstvom, zanimao se violinom i pisao
neke odvratne italijanske sonete, koji je trebalo da predstavljaju
razmišljanje nekog kaluđera iz trinaestog veka o radostima misaonog
života. Među njegovim harvardskim prijateljima pročulo se da je on
u Rimu, i mnogi od njih koji su te godine putovali u inostranstvo
posetili su ga i zajedno sa njim otkrili, na mnogim izletima po
mesečini, dosta toga u gradu koji je bio stariji od renesanse, u stvari
čak i od republike. Mori Nobl iz Filadelfije, na primer. ostao je dva
meseca, pa su zajednički otkrili neobičnu draž žena i imali divno
osećanje da su veoma mladi i slobodni u civilizaciji koja je vrlo stara i
slobodna. Posetili su ga mnogi poznanici njegovog dede i, da je želeo,
mogao je da postane persona grala u diplomatskom krugu - zaista,
otkrio je da ima mnogo sklonosti za druželjublje, ali da su duga
mladićka oholost i stidijivost još uvek preovladivali u njegovom
ponašanju.
Vratio se u Ameriku 1912. godine zbog iznenadne bolesti svog
dede, i posle jednog suviše zamornog razgovora sa neprekidno
bolešljivim starcem odlučio je da do njegove smrti odbaci misao o
stalnom boravku u inostranstvu. Posle dugog traženja iznajmio je
stan u Pedeset drugoj ulici i, kako se svima činilo, tu se ustalio.
U godini 1913. Antoni Peč je uspeo skoro sasvim da se prilagodi
svetu u kome je živeo. Fizički se bio prilično izmenio od studentskih
dana - bio je još uvek mršav, ali su mu se ramena proširila, a smeđe
lice izgubilo zaplašen izgled koji je imalo dok je bio brucoš. Bio je
uredan, lično besprekomo čist, čistijat - njegovi prijatelji su izjavljivali
da ga nikad nisu videli čupavog. Nos mu je bio suviše oštar; a usta.
jedno od onih nesrećnih ogledala raspoloženja, sklona da se primetno
opuste u trenucima neraspoloženja, ali njegove plave oči bile su

8
zanosne, bilo da su živahne, pune inteligencije ili napola zatvorene s
izrazom melanholičnog humora.
Jedan do onih muškaraca lišenih simetrije, obličja svojstvenog
arijskom idealu, on je ipak, tu i tamo. smatran zgodnim - štaviše, bio
je veoma čist, po izgledu i u stvari onom naročitom čistotom
pozajmljenom od lepote.

BESPREKORAN STAN

Peta i Šesta avenija, činilo se Antoniju, bile su dve grede nekih

gigantskih merdevina koje su se protezale od Vašingtonovog trga do
Centralnog parka. Dolazak u grad na gornjem spratu autobusa prema
Pedeset drugoj ulici neizostavno je budio u njemu osećanje penjanja,
ruku po ruku, uz niz zamišljenih prečaga, a kad bi se autobus
cimnuvši zaustavio kod njegove ulice on bi, dok je silazio niz nemirne
metalne stepenice na pločnik, osetio nešto slično olakšanju.
Posle toga, samo je trebalo da ide pola bloka niz Pedeset drugu
ulicu, pređe dosadne jednake kuće od smeđih cigala - pa da u jednom
času bude pod visokim stropom velikog predsoblja. To je bilo
zadovoljstvo. Tu je najzad počinjao život. Tu je on spavao,
doručkovao, čitao i zabavljao prijatelje.
Sama kuća bila je napravljena od tamnog materijala, sagrađena
krajem devedesetih godina. S obzirom na sve veće potrebe za malim
stanovima, svaki sprat je bio potpuno preinačen i zasebno izdavan.
Od četiri stana, Antonijev, na drugom spratu, bio je najviše tražen.
Predsoblje je imalo fini visoki plafon i tri velika prozora koji su
imali prijatan vidik na Pedeset drugu ulicu. Po načinu kako je bio na-
mešten, za ovaj stan se nije moglo reći da vodi poreklo iz bilo kojeg
posebnog razdoblja; izbegao je krutost, zagušljivost, golotinju i
dekadenciju. Nije mirisao ni na tamjan - bio je visok i plavičast. Bila je
tu duboka sofa od najmekše smeđe kože, a dremljivost je lebdela oko
nje kao izmaglica. Visoki paravan lakiran kineskim šarama, koje su
uglavnom predstavljale ribare i lovce u crnom i zlatnom; ovo je činilo
nišu u uglu za jednu ogromnu stolicu kraj koje je bila jedna
narandžasto obojena stojeća lampa. Duboko u kaminu, štit sastavljen
iz četiri dela potamneo je i postao mrkocrn.
Kroz trpezariju, koja je, budući da je Antoni samo doručkovao kod

9
kuće, bila jednostavno veličanstvena neiskorišćenost, i niz relativno
dugačak hodnik dolazilo se do glavnog dela stana - Antonijeve
spavaće sobe i kupatila.
Obe prostorije su bile ogromne. Pod tavanicom prve čak je i veliki
krevet pod baldahinom izgledao prosečne veličine. Na podu je bio
jedan egzotični kadifeni tepih tamnocrvene boje koji je bio mekan kao
runo pod njegovim bosim nogama. Kupatilo je, u suprotnosti sa
čudesnim izgledom njegove spavaće sobe, bilo veselo, svetlo,
izvanredno udobno, pa čak i pomalo lakrdijaško. Po zidovima su
visile uramljene fotografije četiri slavne dramske lepotice toga doba:
Džulije Sanderson, kao „Sunčane devojke“ Ine Kler kao „Kvekerice“,
Bili Berk kao ,,Devojke koja pazi na boju“ i Hejzl Doun kao „Ružičaste
gospođe“. Između Bili Berk i Hejzl Doun visila je reprodukcija koja je
predstavljala veliko snežno prostranstvo iznad kojeg se nadvisilo
hladno i strahotno sunce - ovo je, dokazivao je Antoni, simboliziralo
hladni tuš.
Kada, sa interesantnim držačem za knjigu, bila je niska i široka. Do
nje je plakar za odela prepun rublja i čitave serije mašni, dovoljno za
tri muškarca. Umesto diftinskog frotir-zastirača - raskošan tepih,
sličan onome u spavaćoj sobi, čudo od mekoće, čoveku se skoro činilo
da mu gladi mokru nogu kad izlazi iz kade...
Sve u svemu, bila je to prostorija u kojoj kao da se izvode madi-
oničarske veštine - lako je bilo uočiti da se Antoni tu oblači, uređuje
svoju besprekornu kosu, u stvari da tu obavlja sve osim spavanja i
ručavanja. To kupatilo bilo je njegov ponos. Osećao je da bi da je imao
neku ljubav obesio njenu sliku tako da bude okrenuta prema kadi,
kako bi, izgubljen u umirujućim isparavanjima vruće vode, mogao da
leži i gleda gore na nju, toplo i čulno misleći o njenoj lepoti.

NI ON NE ISPREDA

Stan je održavao jedan engleski sluga sa jedinstvenim, skoro

teatralnim imenom Baunds, čija je savršenost bila narušena samo
činjenicom da je nosio mekani okovratnik. Da je on bio samo
Antonijev Baunds, ova greška bi bila brzo ispravljena, ali je on takođe
bio Baunds i za dva druga gospodina u susedstvu. Od osam do
jedanaest ujutro on je bio potpuno Antonijev. Dolazio je donoseći mu

10
poštu i kuvao mu doručak. U devet i trideset on je povlačio ivicu
Antonijevog pokrivača i izgovarao nekoliko kratkih i jasnih reči -
Antoni nikad nije tačno znao koje su to reci bile i prilično je sumnjao
da su to bile reči neodobravanja; onda je posluživao doručak na stolu
za kartanje u predsoblju, nameštao krevet i, pošto bi sa nešto
neprijateljstva u glasu upitao da li ima još nešto da se uradi, povlačio
se.
Ujutru, najmanje jednom nedeljno, Antoni je odlazio da vidi svog
poslovnog savetnika. Njegova primanja bila su oko sedam hiljada
dolara godišnje; to je bio interes za novac koji je nasledio od svoje
majke. Njegov deda, koji nije nikad dozvolio svom sinu da diplomira
dajući mu gotovo neograničen džeparac, ocenio je da je ova suma
dovoljna da zadovolji potrebe mladog Antonija. Svakog Božića on mu
je slao obveznicu na pet stotina dolara, koju je Antoni obično
prodavao, kad je to bilo moguće, jer je uvek bio, bar pomalo, u stisci.
Posete poslovnom savetniku imale su ton od poludruštvenih
čavrljanja do diskusije o sigurnosti investiranja od osam posto, i
Antoni je uvek uživao u njima. Velika zgrada trustovske kompanije
činilo mu se da ga odlučno povezuje sa velikim bogatstvima; on je
poštovao njenu solidnost koja kao da mu je obećavala da će ga
finansijska hijerarhija dostojno voditi. Ovi užurbani ljudi su mu
ulivali isto osećanje sigurnosti koje je imao dok je razmišljao o novcu
svoga dede - čak i više, ovaj poslednji činilo mu se, nejasno, kao da je
zajam koji je svet tražio od sopstvene moralne pravičnosti Adama
Peča, dok mu se ovaj novac u varoši činilo kao da je zgrabljen i držan
prostim neukrotivim snagama i ogromnim podvizima volje; osim
toga, značio je nešto određenije i izraziti je - novac.
Idući u stopu s mogućnostima svog dohotka, Antoni ga je smatrao
dovoljnim. Jednog srećnog dana, naravno, on će imati milione; u
međuvremenu nalazio je raison d’être u teorijskom stvaralaštvu eseja
o papama renesanse. Ovo podseća na razgovor sa njegovim dedom
odmah po njegovom povratku iz Rima.
Nadao se da će svoga dedu zateći mrtvog, ali je doznao,
telefonirajući sa doka, da je Adamu Peču ponovo relativno dobro -
idućeg dana, prikrivši svoje razočaranje, on je otišao u Teritaun. Pet
milja od - stanice njegov taksi je prešao na očuvan kolski put koji se
provlačio kroz istinski lavirint zidova i žicanih ograda koje su čuvale

11
imanje - ovo je bilo zato, govorili su, što je bilo dobro poznato da bi,
kad bi socijalisti mogli da rade šta hoće, jedan od prvih na koga bi
izvršili atentat bio stari Krst Peč.
Antoni je zakasnio. Časni filantrop ga je čekao u salonu čiji su
zidovi bili od stakla i pregledao jutarnje novine po drugi put. Njegov
sekretar Edvard Satlvort - koji je ranije bio kockar, krčmar i potpuno
prezren - uveo je Antonija u sobu, prikazujući svog spasioca i
dobročinitelja tako kao da je izlagao neko blago neizmerne vrednosti.
Ozbiljno su se rukovali.
- Mnogo se radujem što vidim da vam je bolje - rekao je Antoni.
Stari Peč, kao da je svog unuka video pre nedelju dana, izvukao je
svoj časovnik i blago upitao:
- Voz kasni?
Bio je razdražen što je morao da čeka Antonija. Živeo je u
ubeđenju da je u mladosti ne samo rukovodio poslovima sa
najvećom pažnjom, čak do te mereda je u dlaku
tačno održavao sastanke, nego i da je to bio direktni i osnovni
ulog njegovog uspeha.
- Često je kasnio ovog meseca - primetio je s nijansom smernog
optuživanja u glasu.
A zatim, posle dugog uzdaha:
- Sedi!
Antoni je osmotrio svog dedu s onim prećutnim čuđenjem koje je
uvek pokazivao prilikom susreta s njim. To da je ovaj slabi,
neinteligentni starac imao takvu moć da su, uprkos revolveraškoj
štampi, ljudi u republici, čije duše on nije mogao da kupi ni direktno
ni indirektno, jedva nastanili Bele Poljane, izgledalo je isto tako
nemoguće verovati kao i da je on nekada bio ružičastobela beba.
Vremenski raspon njegovih sedamdeset pet godina dejstvovao je
kao meh - prva četvrtina veka ispunila ga je životom, a poslednja je
sve to izvukla natrag. Starost je ispila njegove obraze i prsa, obim
ruku i nogu. Tiranski je tražila njegove zube, jedan po jedan, činila
nemoćnim njegove male oči u tamnoplavkastim vrećicama, iščupala
njegovu kosu, izmenila boje od sive do bele, na jednim, i od ružičaste
do žute, na drugim mestima - bezobzirno premeštajući boje kao dete
koje proba kutiju sa bojicama. Onda, kroz telo i dušu, napala je i
njegov mozak. Poslala mu je noćna znojenja, suze i bezrazložan strah.

12
Rascepala je njegovu snažnu veru u lakovemost i sumnjičenje. Od
grubog materijala njegovog oduševljenja iseckala je tuce slabih ali
ćudljivih opsesija; njegova energija se zgrčila do zle naravi
razmaženog deteta, a njegova želja za moći bila je zamenjena
nedotupavnom detinjastom čežnjom za zemljom harfi i za pesmama
pohvalnicama zemlji.
Pošto su izmenili nekoliko uobičajenih učtivih pitanja, Antoni je
osećao da se od njega očekivalo da ukratko iznese svoje namere - ali
istovremeno ga je neko svetlucanje u starčevim očima upozorilo da
za sada ne otpočinje raspravu o želji da živi u inostranstvu. Mislio je
da je Satlvort toliko taktičan da će izaći iz sobe - mrzeo je Satlvorta -
ali se ovaj bezobzirno smestio u stolicu za ljuljanje i svojim bledim
očima naizmence izmenjivao poglede s dvojicom Peča.
- Sada kad si ovde, trebalo bi da radiš nešto - rekao je njegov deda
tiho - da postigneš nešto.
Antoni je čekao na njega da počne da govori o „ostavljanju nečega
posle smrti“. Onda je predložio:
- Mislio sam - čini mi se da sam možda najsposobniji da pišem...
Adam Peč je žmurio, zamišljajući porodičnog pesnika duge kose,
sa tri ljubavnice.
- ... istoriju - završio je Antoni.
- Istoriju? Istoriju čega? Građanskog rata? Revolucije?
- Pa, ne gospodine. Istoriju srednjeg veka. - Istovremeno mu se
rodila ideja o jednoj istoriji renesansnih papa, napisanoj u vidu
romana. Pa ipak, bio je srećan što je pomenuo „srednji vek“.
- Srednji vek? A zašto ne o svojoj zemlji? Nešto o čemu znaš.
- Pa, znate, živeo sam tako dugo u inostranstvu.
- Zašto bi baš morao da pišeš o srednjem veku, to ne shvatam.
Doba mraka, tako smo imali običaj da nazivamo srednji vek. Niko ne
zna šta se dogodilo i nikog za to više nije briga, osim da je to već
prošlo. - Nastavio je još nekoliko minuta da govori o beskorisnosti
takvih obaveštenja, spomenuvši, naravno, špansku inkviziciju i
„pokvarenost manastira“. Zatim:
- Misliš li da ćeš bilo šta moći da uradiš u Njojorku, uostalom da li
nameravaš uopšte da radiš? - Ovo reče s lakim, skoro neprimetnim
cinizmom.
- Pa, da, nameravam, gospodine.

13
 - Kada ćeš završiti?
- Pa, biće prvo jedna skica, znate - i mnogo prethodnog čitanja.
- Mislio sam da si to već uradio.
Razgovor se usiljeno kretao prema jednom prilično naglom
završetku, kad se Antoni digao, pogledao na sat i setio da tog
poslepodneva ima sastanak sa svojim trgovačkim posrednikom.
Nameravao je da ostane nekoliko dana sa svojim dedom, ali je bio
zamoren i razdražen burnim prelaskom okeana, i sasvim
neraspoložen da podnosi prefinjeno i pobožno ispitivanje sa visine.
- Doći ću kroz nekoliko dana - rekao je.
Pa ipak, zahvaljujući ovom sastanku, rad je ušao u njegov život
kao jedna stalna ideja. Tokom sledeće godine napravio je nekoliko
popisa autoritativnih pisaca, čak je eksperimentisao naslovima
poglavlja i podelom svoga rada na periode, ali ni jedan jedini redak
stvarnog rukopisa nije još postojao, niti je izgledalo da će ikada
postojati. Nije radio ništa i - suprotno najpopularnijim udžbenicima
logike - on je uspeo da u tome nade veće uživanje nego što je prosečno
zadovoljstvo.

POPODNE

Bio je oktobar 1913. godine, sredina nedelje prijatnih dana, sa

sjajnim sunčevim zracima koji su lutali poprečnim ulicama i
atmosferom tako malaksalom da se činilo kao da se teško rastaje sa
lišćem koje opada. Bilo je prijatno bezbrižno ležati kraj otvorenog
prozora završavajući poglavlje „Irjuhona“, zevati oko pet sati, baciti
knjigu na sto i odgegati kroz hodnik u kupatilo.
„Prema... tebi..., lepa gospo,“ pevao je dok je odvrtao slavinu.
„Dižem... svoje... oči;
Za... tobom,... lepa gospo
Moje... srce., plače...“
Povisio je glas da bi nadjačao šum vode koja je curila u kadu, i dok
je gledao sliku Hejzle Doun na zidu zamislio je da je stavio violinu na
rame i počeo je nežno da je miluje zamišljenim gudalom. Kroz
zatvorene usne mrmljao je nešto nejasno, što je zamišljao da liči na
zvuk violine. Posle nekog vremena njegove ruke su prestale da prave
ove pokrete i odlutale do košulje koju je počeo da raskopčava. Svučen,

14
zauzimajući atletsku pozu kao čovek u tigrovoj koži na reklamnom
plakatu, on se s izvesnim zadovoljstvom posmatrao u ogledalu,
prekidajući to zadovoljstvo da bi nogu koja mu je visila u vazduhu
zamočio u vodu. Podešavajući slavinu i predajući se uvodnom
grgotanju, on se spustio u kadu.
Kad se privikao na temperaturu vode, opustio se u stanje dremlji-
vog zadovoljstva. Kad završi kupanje, lagano će se obući i odšetati
niz Petu aveniju do Rica, gde je trebalo da se nađe i večera sa svojim
stalnim društvom, Dikom Karamelom i Morijem Noblom. Posle toga
će i Mori ići u pozorište, a Karamel će verovatno otkaskati kući i raditi
na svojoj knjizi, koju treba uskoro da završi.
Antoni se radovao što on neće raditi na svojoj knjizi. Pomisao na
to da treba da sedne i da priziva duhove, ne samo reči u koje bi
obukao svoje misli nego i misli dostojne da budu obučene u reči - bila
je apsurdna i izvan njegovih čežnji.
Izlazeći iz kade on se izglačao s pedanterijskom pažnjom čistača
cipela. Onda je odšetao u spavaću sobu i, sve vreme zviždućući neku
čudnu, nesigurnu melodiju, šetkao tamo-amo zakopčavajući se,
popravljajući i uživajući u toploti debelog tepiha pod stopalima.
Zapalio je cigaretu, bacio šibicu kroz gornji otvoreni deo prozora,
onda zastao u svom tumaranju sa cigaretom dva inča od usta - koja
su se pomalo otvorila. Njegove oči su bile usredsređene na mrlju
sjajne boje na krovu kuće dalje niz aleju.
Bila je to devojka u crvenom kombinezonu, sigurno svilenom, koja
je sušila kosu na još vrelom suncu kasnog popodneva. Njegov
zvižduk je zamro u ustajalom vazduhu sobe; on je pažljivo pošao još
jedan korak bliže prozoru sa iznenadnim utiskom da je lepa. Na
niskom zidu do nje ležao je jastuk iste boje kao i njena odeća i ona se
obema rukama naslanjala na njega dok je gledala dole u sunčani
prolaz, odakle su dopirali glasovi dece koja su se tamo igrala.
Posmatrao ju je nekoliko trenutaka. Nešto se u njemu pokrenulo,
nešto na šta nije računao, s toplim mirisom popodneva ili
trijumfalnom živošću crvenila. On je uporno osećao da je ova devojka
lepa - onda je iznenada shvatio: bilo je to zbog njene udaljenosti, pa
makar samo u zemaljskim jardima. Jesenji vazduh je bio između njih,
i krovovi i nerazgovetni glasovi. Ipak, za jednu ne potpuno jasnu
sekundu, perverzno pozirajući u vremenu, njegovi osećaji bili su bliže

15
obožavanju nego u najstrasnijem poljupcu koji je ikada osetio.
Završio je oblačenje, pronašao crnu leptir-kravatu i namestio je
pažljivo pred trokrilnim ogledalom u kupatilu. Onda, pokoravajući
se nekom impulsu, brzo je otišao u spavaću sobu i ponovo pogledao
kroz prozor. Žena je sada stajala; kosu je zabacila unazad i on je
mogao potpuno da je vidi. Bila je debela, imala je punih trideset pet
godina, sasvim neugledna. Puckajući ustima, vratio se u kupatilo i
ponovo napravio razdeljak.
„Prema... tebi..., lepa gospo,“ lagano je pevao,
„Dižem... svoje... oči ..."
Zatim, uz poslednji ovlašni dodir četke, koji je ostavljao površinu
čistog sjaja koji se prelivao, on je izašao iz kupatila i stana i odšetao
niz Petu aveniju u Ric-Karlton bar.

TRI MUŠKARCA

U sedam sati, Antoni i njegov prijatelj Mori NobI sede za stolom u

uglu, na hladovitom krovu. Mori nije ništa drugo do jedan veliki,
vitki i impozantni mačor. Oči su mu uske i pune neprekidnih,
produženih žmirkanja. Kosa mu je glatka, kao da ju je lizala neka - a,
ako je to tako, onda herkulska - majka mačka. U vreme Antonijevog
studiranja na Harvardu, on je smatran za najjedinstveniju osobu u
svom razredu, najbriljantniju, najoriginalniju - za pametnog, mirnog
i pomirljivog.
Antoni njega smatra svojim najboljim prijateljem. On je jedini čo-
vek među svim njegovim poznanicima kojem se divi i, kome u većoj
meri nego što želi i da prizna sam sebi, zavidi.
Oni su srećni što se sada vide - oči su im pune zadovoljstva jer
svaki oseća punu radost novog sastanka posle kratkog rastanka. Oni
crpu razonodu, novo spokojstvo u prisustvu jedan drugoga. Mori
Nobl ispod tog finog i smešno mačorskog lica samo što ne prede. A
Antoni, nervozan kao titrava svetlost, nemiran - sada se odmara.
Oni su zauzeti jednim od onih lakih brzih razgovora u koje se
upuštaju samo muškarci ispod trideset godina ili oni koje je pritisla
nevolja.
ANTONI: Sedam sati. Gde je Karamel? (nestrpljivo). Kad bi bar
završio onaj beskrajni roman. Odavno sam gladan.

16
 MORI: Ima novo ime za njega. „Demonski ljubavnik“ - nije rđavo,
a?
ANTONI: (zainteresovan) „Demonski ljubavnik“? Oh, „ojađena
žena“. - Ne - nije nimalo rđavo! Nimalo rđavo - šta ti misliš?
MORI: Prilično dobro. Šta reče, koliko je sati?
ANTONI: Sedam.
MORI: (Njegove oči se sužavaju - ne neprijatno, ali da izraze
lagano negodovanje.) Doveo me je do ludila pre neki dan.
ANTON I: Kako?
MORI: Onom navikom da pravi beleške.
ANTONI: Mene takode. Čini mi se da sam rekao nešto pre neko
veče što je on smatrao materijalom ali je to zaboravio - pa me napao.
Rekao je: „Zar ne možeš da pokušaš da se sabereš? A ja sam mu rekao:
„Užasno si mi dosadan. Kako da se setim?“
(MORI se bezglasno nasmeja, nekom vrstom otvorenog i ra-zume-
vajućeg izraza svoga lica.)
MORI: Dik ne mora baš da vidi više od nekog drugog. On samo
može da napiše veći deo onoga što vidi.
ANTONI: Taj prilično impresivan talenat!
MORI: O, da, impresivan!
ANTONI: I energija - ambiciozna, dobro usmerena energija. On je
tako zabavan - tako snažno stimuliše i uzbuđuje. Često ima nečeg što
izaziva zadihanost kad je čovek s njim.
MORI: O, da.
(Tišina, a onda:)
ANTONI: (S mršavim, nešto nesigurnim licem i najubedljivijim
izrazom.) Ali ne neukrotiva energija. Jednog dana, malo-pomalo, to
će se raspršiti, i njegov prilično impresivan talenat zajedno s njom, i
ostaviti samo smotuljak od čoveka, džangrizavog, egoističnog i
brbljivog.
MORI: (smejući se) Evo nas ovde kako sedimo zaklinjući se jedan
drugome da mali Dik ima manje uvida u stvari nego mi. A kladim se
da on oseća izvesnu meru nadmoćnosti nad nama - stvaralački um
iznad prosto kritičkog uma i sve to.
ANTONI: O, da. Ali on nije u pravu. On naginje ka tome da se
oduševi milionima šašavih ushićenja. Da nije odveć realan i da, prema
tome, ne mora da prihvati masku cinika, on bi bio - bio bi lakoveran

17
kao religiozni starešina u koledžu. On je idealista. O, da, misli da nije
samo zato što je odbacio hrišćanstvo. Sećaš ga se u koledžu? Samo je
gutao svakog pisca u potpunosti, jednog za drugim, ideje, tehnike i
karaktere, Čestertona, Soua, Velsa, svakog isto tako lako kao onog
prethodnog.
MORI: (još uvek razmišljajući o svojoj poslednjoj primedbi) Sećam
se.
ANTONI: To je istina. Prirodni, rođeni obožavalac fetiša... Na
primer, umetnost...
MORI: ’Ajde da naručimo. On će - ...
ANTONI: Naravno, da naručimo. Rekao sam mu - ...
MORI: Evo ga! Pogledaj, tresnuće u onog kelnera. (On diže prst
kao signal - diže ga kao da je meka i prijateljska kandža.) Došao si,
Karamele.
NOVI GLAS: (snažno) Zdravo, Mori. Zdravo, Antoni Komstok
Peču. Kako je unuk starog Adama? Debitantkinje još uvek jure za
vama, a?
Ričard Karamel je onizak i plav - biće ćelav u trideset petoj godini.
Ima žućkaste oči - jedno oko je na mahove jasno, drugo nepro-vidno
kao mutno jezerce - i ispupčeno čelo, kao beba u smešnim stripovima.
On je ispupčen i na drugim mestima - njegov stomak se napinje,
proročanski, njegove reči kao da se nadimaju u njegovim ustima, čak
su i džepovi na njegovom večernjem odelu naduveni, kao zaprljani,
od redova vožnje, programa i raznovrsnih papirića, čije su ivice
zavrnute (na ovim papirićima on piše zabeleške, strahovito prevrćući
svojim nesnosnim žutim očima i tražeći tišinu pokretima svoje
slobodne leve ruke).
Došavši do stola, on se rukuje sa Antonijem i Morijem. On je jedan
od onih ljudi koji se stalno rukuju, čak i sa onima koje je video pre
jednog sata.
ANTONI: Zdravo, Karamele. Milo mi je što si došao. Bilo nam je
neophodno da nas neko razveseli.
MORI: Zakasnio si. Da nisi jurio poštara niz ulicu? Hvalili smo tvoj
karakter.
DIK: (posmatrajući ANTONIJA željno svojim svetlim okom) Šta si
rekao? Kaži mi i ja ću zapisati. Danas po podne sam izbacio tri hiljade
reči iz prvog dela moje knjige.

18
 MORI: Plemeniti esteta. A ja sam nalivao alkohol u svoj stomak.
DIK: U to ne sumnjam. Kladim se da vas dvojica sedite ovde već
jedan sat i razgovarate o piću.
ANTONI: Nikad se ne obeznanimo, moj golobradi dečače.
MORI: Nikad ne idemo kući sa damama koje upoznamo kad smo
pod gasom.
ANTONI: Sve u svemu, naše zabave su na visokom nivou.
DIK: Naročito šašava vrsta koja se hvali da je „rezervoar“! Nevolja
je u tome što ste obojica u osamnaestom veku. Škola starijih engleskih
gospodičića. Pijete polako dok se ne srozate pod sto. Nikad se dobro
ne zabavljate. O, ne, to se nikada tako ne radi.
ANTONI: Ovo je iz šeste glave, kladim se.
DIK: Idete u pozorište?
MORI: Da. Nameravamo da provedemo veće duboko razmišljajući
o životnim problemima. Stvar je kratko i jasno nazvana „Žena“.
Pretpostavljam da će se isplatiti.
ANTONI: Bože moj! Tako li je to? Hajdemo ponovo na „Ludosti“!
MORI: Zasitio sam se toga. Gledao sam to tri puta. (DIKU) Prvi
put smo izašli posle prvog čina i pronašli neki krajnje čudan bar.
Kad smo se vratili, ušli smo pogrešno u drugo pozorište.
ANTONI: Imali smo podužu raspravu sa jednim
zaplašenim mladim parom za koji smo mislili da je zauzeo naša
mesta.
DIK: (kao da govori sam sa sobom) Mislim - da ću kad završim još
jedan roman i jednu dramu i, možda, jednu knjigu priča, kompono-
vati jednu muzičku komediju.
MORI: Znam - sa intelektualnim stihovima koje niko neće da sluša.
I svi kritičari će stenjati i gunđati o „dragoj staroj Pinafori“. A ja ću i
dalje nastaviti da blistam kao briljantno beznačajna ličnost u
beznačajnom svetu.
DIK: (pompezno) Umetnost nije beznačajna.
MORI: Jeste sama po sebi. Nije po tome što pokušava da život učini
manje beznačajnim.
ANTONI: Drugim rečima, Diče, ti igraš pred gledalištem punim
duhova.
MORI: Na svaki način, daj dobru predstavu.
ANTONI: (MORIJU) Naprotiv, ja osećam da, budući da je ovo

19
beznačajan svet, nema smisla o njemu pisati! Sam pokušaj da mu se
da neka svrha je besciljan.
DIK: Dobro, čak i kad se to sve prizna, budi pristojni pragmatista
i priznaj jadnom čoveku pravo na život. Zar bi ti želeo da svako
prihvati takvo sofističko đubre?
ANTONI: Da, mislim da bih.
MORI: Ne, gospodine! Ja verujem da bi svako u Americi, osim
jedne hiljade izabranih, morao biti prisiljen da prihvati vrlo krut
sistem morala - rimski katolicizam, na primer. Ne tužim se na
konvencionalni moral. Ja se žalim više na osrednje jeretike koji se
dočepaju pronalazaka sofistike i zauzmu pozu moralne slobode na
koju nemaju pravo po svojoj inteligenciji ni u kom slučaju.
(U tom trenutku stiže supa, i ono što je MORI mogao da kaže dalje
izgubilo se zauvek.)

NOĆ

Posle su obišli preprodavce karata i, po visokoj ceni, dobili sedišta

za novu muzičku komediju „Veliki provod“. U auli pozorišta čekali
su nekoliko trenutaka da vide ulazak premijerne publike. Bilo je tu
ogrtača od mnoštva raznobojne svile i krzna; bilo je tu dragulja koji
su visili s ruku i vratova i minđuša od belog i ružičastog dragog
kamenja; bilo je bezbrojnih širokih traka na bezbrojnim svilenim
šeširima; bilo je zlatnih i srebrnih, crvenih i crnih lakovanih cipela;
visoko očešljanih, čvrsto nameštenih frizura mnogobrojnih žena i
zaglađenih, namazanih kosa dobro očuvanih muškaraca - najviše od
svega bilo je tu prelivanja, proticanja, brbljanja, cvrkutanja,
penušanja, laganog valjanja snage talasa ovog veselog mora ljudi,
koje je večeras izlivalo svoju bleštavu bujicu u veštačko jezero
smeha...
Posle predstave su se razišli - Mori je otišao na igranku kod Serija,
Antoni kuči, u krevet.
Probijao se polako svojim putem kroz gomilu koja se gurala na
Tajms skveru, koji su trka dvokolica i njihovih hiljada satelita učinili
retko lepim, svetlim i sličnim karnevalu. Lica su se kovitlala oko
njega, kaleidoskop devojaka, ružnih, ružnih kao greh - debelih,
mršavih, koje su ipak lebdele na ovom jesenjem vazduhu kao na

20
sopstvenim toplim i strastvenim dahovima koji su se izlivali u noć.
Ovde su one, uprkos svojoj vulgarnosti, bile lako i tanano tajanstvene,
mislio je on. On je pažljivo udisao, gutajući parfem i ne baš neprijatan
miris mnogih cigareta. Uhvatio je pogled tamnokose lepotice koja je
sama sedela u taksiju. Njene su oči u polusvetlu podsećale na noć i
ljubičice, i za jedan trenutak on se ponovo pokrenuo do one napola
zaboravljene udaljenosti toga popodneva.
Dva mlada Jevrejina prodoše pokraj njega, razgovarajući glasno i
izvijajući vratovima tamo-amo uz uobražene i nadmene poglede.
Imali su preterano uska odela koja su tada bila polumoderna; njihovi
presavijeni okovratnici bili su zasečeni kod jabučice; nosili su sive
kamašne i držali sive rukavice na ručicama svojih štapova.
Prošla je i jedna ošamućena stara dama nošena kao korpa jaja
između dvojice muškaraca koji su joj uzvikivali o čudima Tajms-
skvera - objašnjavali su ih tako brzo da je starica, pokušavajući da
bude podjednako zainteresovana, mahala glavom tamo-amo kao
komadom vetrom nošene pomorandžine kore. Antoni je čuo
isprekidane odlomke njihova razgovora:
- Tamo je Aster, mama!
- Pogledaj! Vidiš li znak utrka za dvokolice.
- Tamo smo bili danas. Ne, tamo!
- Blagi bože!...
- Treba da se sekiraš i stanjiš kao novčić. - Prepoznao je popularnu
šalu godine koju je kreštavo izbacio jedan od parova blizu njega.
- A ja mu kažem, kažem ja njemu...
Tiha jurnjava taksija pokraj njega i smeh, smeh hrapav kao u vrane,
neprekidan i glasan, uz buku podzemne železnice odozdo - a iznad
svega, revolucija svetlosti, rastenje i povlačenje svetlosti - svetlosti
koja se rasipa poput bisera - oblikujući se i preoblikujući u svetlucave
šipke i krugove i čudovišne groteskne oblike neverovatno ocrtane na
nebu.
On se zahvalno okrenuo prema tišini koja je izbijala kao tamni ve-
tar iz jedne poprečne ulice, prošao je pekaru u čijim se izlozima
obrtalo tuce pečenih pilića na automatskom ražnju. Kroz vrata je
dopirao miris koji je bio vruć, lepljiv i ružičast. Zatim apoteku, koja je
odisala lekovima, prolivenom sodom i prijatnim diskretnim mirisom
sa tezge sa kozmetičkim preparatima, zatim kinesku perionicu rublja,

21
još uvek otvorenu, punu pare i zagušljivu, koja je mirisala na sapun i
na prljavštinu. Sve ga je ovo rastužilo. Došavši do Šeste avenije
zadržao se u prodavnici cigareta na uglu i iz nje izašao osećajući se
bolje - prodavnica cigareta je bila vesela, ljudi u tamnoplavoj
izmaglici kupovali su luksuz...
Kad je ušao u svoj stan, popušio je poslednju cigaretu sedeći u
tami, kraj otvorenog prednjeg prozora. Prvi put za više od godinu
dana zapazio je da potpuno uživa u Njujorku. Bilo je u njemu sigurno
neke retke, skoro južnjačke oštrine. Usamljeni grad, ipak. On, koji je
odrastao sam, u poslednje vreme je naučio da izbegava samoću.
Tokom poslednjih nekoliko meseci bio je oprezan, pa bi, kada nije
imao uveče sastanak, požurio u jedan od svojih klubova da nađe
nekoga. O, bilo je tu usamljenosti!
Njegova cigareta, njen dim, koji je kao lelujava zavesa lebdeo u
vazduhu, svetlela je sve dok časovnik na crkvi Svete Ane dole na ulici
svadljivo, ali s elegantnom lepotom, ne otkuca jedan sat. Sa uzvišice,
na pola mirnog bloka udaljenosti odavde, čuo se tutanj bubnjeva. Da
se nagao kroz prozor, video bi voz kako se kao ljutiti soko pojavljuje
na tamnom zavoju. Podsetio se na fantastičnu priču, koju je nedavno
čitao, kako su gradove bombardovali vazdušni vozovi i u jednom
trenutku zamislio je da je Vašington skver objavio rat Centralnom
parku i da je ovo bila opasnost koja je hrlila na sever puna borbenosti
i iznenadne smrti. Ali kada je voz prošao, iluzija je izbledela, tutanj se
smanjio kao zvuk najslabijeg bubnja, a zatim se, kao kliktanje sokola,
izgubio u daljini.
Čula su se zvona i neprestano tiho zujanje automobila iz Pete
avenije, ali je njegova ulica bila tiha i on je ovde bio zaštićen od svih
životnih opasnosti. Ovde su bila njegova vrata i dugački hodnik i
njegov čuvar, njegova spavaća soba - bio je siguran, siguran! Lučno
svetlo koje je sijalo u njegov prozor činilo se u ovom času kao mesec,
samo svetlije i lepše.

OBNOVLJENO SEĆANJE NA PRIZOR IZ RAJA

Lepota, koja se ponovo rađa svakih stotinu godina, sedela je u

nekoj vrsti prirodne čekaonice kroz koju su prolazili naleti belog vetra
i ponekad neka zadihana užurbana zvezda. Zvezde su joj prisno

22
namigivale dok su prolazile, a vetrovi su pravili neprestani mekani
nered u njenoj kosi. Ona je bila neshvatljiva jer su u njoj duša i duh
bili jedno - lepota njenog tela bila je suština njene duše. Ona je bila
ono jedinstvo za kojim su tragali filozofi kroz mnoge vekove. U ovoj
prirodnoj čekaonici vetrova i zvezda ona je sedela već stotinu godina,
u miru, razmišljajući o sebi.
Postalo joj je najzad jasno da se ponovo mora roditi. Uzdišući, ona
je započela jedan dugi razgovor s glasom koji je dolazio s be-lim
vetrom, razgovor koji je trajao mnogo časova, a iz koga ja mogu ovde
da iznesem samo jedan deo.
LEPOTA: (Njene usne se jedva miču, pogled joj je okrenut, kao i
uvek, unutra, u sebe.) Kuda ću putovati sada?
GLAS: U novu zemlju - zemlju koju do sada nikad nisi videla.
LEPOTA: (mrzovoljno) Mrzim da se ubacujem u ove nove
civilizacije. Koliko će biti dug moj boravak ovog puta?
GLAS: Petnaest godina.
LEPOTA: A kako se zove to mesto?
GLAS: To je najbogatija, najdivnija zemlja na svetu - zemlja čiji su
najmudriji malo mudriji od najglupljih; zemlja u kojoj vladari imaju
umove kao deca, a zakonodavci veruju u Božić Batu; gde ružne žene
vrše kontrolu nad jakim muškarcima.
LEPOTA: (začuđeno) Šta?
GLAS: (veoma potišteno) Da, to je zaista tužan prizor. Žene sa
zaturenim bradama i bezobličnim nosevima idu okolo usred bela
dana i govore „Uradi ovo!“, „Uradi ono!“, a svi muškarci, čak i oni
najbogatiji, izričito slušaju svoje žene koje zvučno nazivaju ili
„gospođa ta - i - ta“ ili „moja žena“.
LEPOTA: Ali, to ne može biti istina! Mogu da razumem njihovo
pokoravanje ženama koje poseduju draži - ali debelim ženama,
koščatim ženama, ženama sa upalim obrazima...
GLAS: Ali to je tako.
LEPOTA: Šta će biti sa mnom? Kakve izglede imam ja?
GLAS: To će „teže ići“, ako mogu da upotrebim tu frazu.
LEPOTA: (posle pauze pune nezadovoljstva) Zašto da ne odem u
stare zemlje, zemlje grožđa i slatkorečivih muškaraca, ili zemlje
brodova i mora?
GLAS: Očekuje se da će one biti uskoro veoma zaposlene.

23
 LEPOTA: O!
GLAS: Tvoj život na zemlji biće, kao i uvek, interval između dva
značajna pogleda u svetskom ogledalu.
LEPOTA: Šta ću biti? Kaži mi!
GLAS: Prvo se mislilo da ćeš ovoga puta ići kao filmska glumica
ali, uostalom, to nije preporučljivo. Bićeš prerušena u toku ovih
petnaest godina u ono što se zove „devojka iz otmenog društva“.
LEPOTA: Šta je to?
(Novi zvuk u velru koji, za svoje potrebe, moramo objasnili kao
GLAS koji se češe po glavi.)
GLAS: (najzad) To je neka vrsta lažne aristokratije.
LEPOTA: Lažna aristokratija! Šta je to lažna aristokratija?
GLAS: To ćeš takođe otkriti u toj zemlji. Naći ćeš mnogo toga što
je lažno aristokratski. Isto tako, i ti ćeš raditi mnoge lažno
aristokratske stvari.
LEPOTA: (mirno) Sve to zvuči vrlo prosto.
GLAS: Ni upola tako prosto kao što jeste. Bićeš poznata u toku
petnaest godina kao dete regtajma, vrtirep, dete džeza i vamp dete.
Igra-ćeš nove igre ni manje ni više otmeno no što si igrala stare.
LEPOTA: (šapatom) Da li ću biti plaćena?
GLAS: Da, kao i obično - ljubavlju.
LEPOTA: (sa laganim osmehom koji samo za trenutak razvlači
njene usne) I da li će mi se dopadati da me zovu dete džeza?
GLAS: (trezveno) Jako će ti se dopasti...
(Dijalog se ovde završava, a LEPOTA nastavlja mirno da sedi,
zvezde se zaustavljaju u ekstazi odobravanja, vetar, beo i u naletima,
duva kroz njenu kosu.
Sve se ovo desilo sedam godina pre nego što je ANTONI seo kraj
prednjeg prozora u svom stanu i slušao zvona sa crkve Svete Ane.)

24
 GLAVA II
PORTRET SIRENE

Svežina je zahvatila Njujork mesec dana kasnije, donoseći

novembar, tri velike ragbi utakmice i lepršanje brojnih krzna duž Pete
avenije. Donela je, takođe, osećanje napetosti u gradu i prigušeno
uzbuđenje. Svakog jutra su se sada nalazile pozivnice u Antonijevoj
pošti. Tri tuceta vrlih žena iz najvišeg društva objavljivalo je svoju
spremnost, iako ne svoju naročitu želju, da rodi decu trima tucetima
milionera. Pet tuceta žena drugog reda ne samo da su objavljivale
svoju spremnost nego i grdnu, neustrašivu ambiciju za prva tri tuceta
mladih ljudi, koji su, naravno, bili pozvani na svaku od devedeset šest
zabava - kao što su bile i grupe porodičnih prijatelja mlade dame,
poznanici, dečaci iz koledža i žudni mladići koji nisu pripadali
njenom krugu. Osim toga, postojao je i treći red iz predgrađa grada,
iz predgrađa Njujorka i Džersija sve do hladnog Konektikata i delova
Long Ajlenda koji nisu dolazili u obzir - i nesumnjivih graničnih
mesta sve dole do poslednjih gradskih četvrti: Jevrejke su ulazile u
društvo jevrejskih muškaraca i žena, od Riversajda do Bronksa,
radujući se nekom trgovačkom posredniku koji je imao uspeha u
poslu ili draguljaru i venčanju uz odobrenu jevrejsku hranu; Irkinje
su bacale poglede, na kraju krajeva imajući pravo da to urade, na
društvo mladih Tamani političara, pobožnih preduzetnika i odraslih
dečaka iz kora.
I prirodno, grad se zarazio atmosferom ulazaka u društvo - radne
devojke, sirote ružne duše, pakujući sapun u fabrikama i pokazujući
fino rublje po velikim radnjama, sanjale su da će možda u
veličanstvenom uzbuđenju ove zime i one moći da dobiju žuđenog
mužjaka - kao što u pomućenoj karnevalskoj gomili neki nesposoban
džeparoš može da smatra da su se njegovi izgledi povećali. I dimnjaci
su počeli da se dime i prljavština u podzemnoj železnici bila je
osvežena. I glumice su nastupile sa novim komadima, i izdavači sa
novim knjigama, i Kastlovi su izašli sa novim igrama. I železnice su
se pojavile sa novim redovima vožnje u kojima su bile nove greške
namesto starih, na koje su se putnici već odavno navikli...
Grad se pomaljao!

25
 Setajući Četrdeset drugom ulicom jednog popodneva pod čelično-
sivim nebom, Antoni je neočekivano naleteo na Ričarda Karamela,
koji je izlazio iz berbernice Menhetn hotela. Bio je hladan dan, prvi
zaista hladan dan, i Karamel je imao na sebi jedan od onih kaputa koji
su dosezali do kolena, sa postavom od jagnjećeg krzna, kakve su
dugo nosili radnici na srednjem Zapadu, a koji su upravo ulazili u
modu. Njegov mekani šešir bio je diskretno tamnosmeđe boje, a ispod
njega je njegovo jasno oko gorelo kao topaz. Zaustavio je oduševljeno
Antonija, udarivši ga po ruci više iz želje da održi svoju toplotu nego
iz šale, i posle neizbežnog rukovanja uzviknuo je:
- Đavolski je hladno. Gospode bože, radio sam kao đavo čitav dan
dok mi se soba nije tako rashladila da sam mislio da ću dobiti zapalje-
nje pluća. Prokleta gazdarica koja štedi ugalj došla je gore tek pošto
sam vikao čitavih pola sata. Počeo sam da objašnjavam zašto, i sve
ostalo. Bože! Prvo me je dovela do ludila, onda sam počeo da mislim
da je ona žena vrlo čudnog karaktera, i beležio sam dok je ona
govorila - ali tako da ona to nije mogla primetiti, znaš, tako kao da
slučajno pišem...
Sčepao je Antonija za ruku i poveo ga brzo uz Medison aveniju.
- Kuda?
- Nikuda naročito.
- Pa onda, zašto tako juriš? - upitao je Antoni.
Stali su i buljili jedan u drugog, Antoni je razmišljao nije li
hladnoća načinila i njegovo vlastito lice tako odbojnim kao lice Dika
Karamela, čiji je nos bio jarkocrven, čije je ispupčeno čelo bilo plavo,
čije su žute razroke oči bile crvene i vodenaste. Odmah zatim nastavili
su opet da koračaju.
- Dobro sam radio na knjizi. - Dik je gledao i naglašavajući govorio
pločniku. - Ali, moram nekad i da izađem. Izvinjavajući se, pogledao
je Antonija, kao da očekuje ohrabrenje. - Moram da pričam. Čini mi
se da veoma malo ljudi u stvari zaista misli, mislim, da sednu i udube
se i da imaju ideje koje bi dolazile logičnim redom. Ja mislim dok
pišem ili razgovaram. Moraš imati neki početak, nešto - nešto da
braniš ili nečemu da se suprotstavljaš. Zar ne misliš tako?
Antoni je zaječao i nežno povukao svoju ruku.
- Nemam ništa protiv da te nosim, Diče, ali sa ovim kaputom.
- Mislim - nastavio je ozbiljno Ričard Karamel - da na papiru tvoj

26
prvi paragraf sadrži onu ideju koju ćeš osuditi ili koju ćeš obrađivati.
U razgovoru imaš poslednju izjavu svog sagovornika - ali kad prosto
razmišljaš, eh onda, ideje ti se samo nadovezuju jedna na drugu, kao
slike na kaleidoskopu i svaka prisiljava narednu da izađe.
Prošli su Četrdeset petu ulicu i pomalo su usporili. Obojica su
zapalili cigaretu i izbacivali velike oblake dima i vrelog daha u hladan
vazduh.
- ’Ajde da odšetamo do „Plaže“ i popijemo po jedan ajerkonjak -
predložio je Antoni. - To će ti prijati. Vazduh će ti isterati nikotin iz
pluća. Hajde - pustiću te da pričaš o svojoj knjizi čitavim putem.
- Ne želim, ako ti je to dosadno. Mislim, ne moraš to činiti kao
neku uslugu. - Reči su mu se omakle u žurbi, i, premda je nastojao da
svome licu da običan izraz, ono se nenamemo namrštilo. Antoni je bio
prisiljen da protestuje:
- Da li mi je dosadno? Rekao bih da nije tako!
- Imam jednu rođaku - počeo je Dik, ali ga je Antoni prekinuo
ispruživši ruke i odahnuvši uzviknuo:
- Lepo vreme, zar ne? Osećam se kao da mi je deset godina. Mislim,
osećam se kao što je trebalo da se osećam kad sam imao deset godina.
Ubistveno! Oh, bože! Jednog minuta svet je moj, idućeg, ja sam
svetska budala. Danas je taj svet moj i sve je lako, lako. Čak je i
Ništavilo lako!
- Imam jednu rođaku gore u „Plaži“. Sjajna devojka. Možemo da
odemo tamo, pa da se upoznaš s njom. Ona tamo živi zimi - u svakom
slučaju u poslednje vreme - sa majkom i ocem.
- Nisam znao da imaš rođaku u Njujorku.
- Zove se Glorija. Ona je iz mog zavičaja - Kanzas Siti. Njena majka
veruje u seobu duša, a otac joj je prilično dosadan, ali savršeni
gospodin.
- Sta su oni? Materijal za književničko stvaranje?
- Pokušavaju to da budu. Jedino što stari radi jeste da mi priča da
je upravo upoznao najdivniji lik za jedan roman. Onda mi govori o
nekom svom idiotskom prijatelju, pa kaže: „Eto lika za tebe! Zašto ne
pišeš o njemu? Svako se interesuje za njega.“ Ili mi govori o Japanu ili
Parizu, ili nekom drugom poznatom mestu, i kaže: „Zašto ne napišeš
neku priču o tom mestu? To je divan okvir za neku priču!“
- A devojka? - nehatno je upitao Antoni. - Glorija - koja Glorija?

27
 - Gilbert. O, čuo si o njoj - Glorija Gilbert. Ide na igranke u koledže
- i sve takve stvari.
- Čuo sam njeno ime.
- Privlačna - u stvari đavolski privlačna.
Stigli su do Pedesete ulice i zaokrenuli prema aveniji.
- Obično ne marim za mlade devojke - rekao je Antoni mršteći se.
Ovo nije bilo sasvim istinito. Dok je verovao da svaka debitantki-
nja svakoga časa svoga dana radi ono što je svet isplanirao da ona
uradi, svaka devojka koja se isticala isključivo svojom lepotom
strašno ga je mnogo interesovala.
- Glorija je đavolski zgodna - nema trunke mozga u glavi.
Antoni se nasmeja frčući.
- Hoćeš da kažeš da ona nema ni jedne crte književničkog
nagvaždanja.
- Ne, neću to da kažem.
- Diče, ti znaš šta kod tebe prolazi kao pametna
devojka. Ozbiljna mlada žena koja sedi s tobom u nekom uglu
i ozbiljno razgovara o životu. Ona koja je kad joj je bilo šesnaest
godina ozbiljna lica raspravljala da li je ljubljenje u redu ili ne - i da li
je nemoralno da brucoši piju pivo.
Ričard Karamel je bio uvređen. Njegovo smrknuto lice se nabralo
kao zgužvani papir.
- Ne - počeo je, ali ga je Antoni bezobzirno prekinuo.
- O, da, ona vrsta koja upravo sada sedi po uglovima i konferiše o
najnovijem skandinavskom Danteu u engleskom prevodu.
Dik se okrenu prema njemu, čudnovato slomljena izgleda.
Njegovo pitanje bilo je skoro molba.
- Šta je tebi i Moriju? Govorite ponekad kao da sam ja u neku
ruku podređen vama.
Antoni je bio zbunjen, ali i njemu je bilo pomalo hladno i
neprijatno, te nađe utočište u napadu.
- Ja mislim da tvoja pamet nije važna, Diče.
- Naravno da je važna! - ljutito je uzviknuo Dik. - Šta ti misliš?
Zašto nije važna?
- Možda ti i suviše znaš za svoje pero.
- Nemoguće.
- Mogu da zamislim čoveka - insistirao je Antoni – koji suviše

28
mnogo zna da bi to svojim talentom mogao da izrazi. Kao ja.
Pretpostavi, na primer, da imam više mudrosti a manje talenta od
tebe. Mudrost bi išla za tim da me onesposobi da se izražavam. Ti,
naprotiv, imaš dovoljno vode da ispuniš čabar i dovoljno veliki čabar
da zadržiš tu vodu.
- Uopšte te ne razumem - žalio se Dik pokunjenim glasom. Ne-
izmemo poražen, činilo se da se nadima od negodovanja. Napeto je
buljio u Antonija i uspešno gurao nekoliko prolaznika, koji su ga
prekorevali ljutitim, hladnim pogledima.
- Jednostavno, hoću da kažem da bi jedan talenat kao što je Vel-sov
mogao da nosi inteligenciju jednog Spensera. Ali jedan podređeni
talenat može biti prijatan samo onda kad nosi podređene ideje. I što
uže gledaš jednu stvar više je možeš podržavati.
Dik je razmišljao, nesposoban da odredi tačan stepen kritike u
Antonijevim primedbama. A Antoni je, s onom lakoćom, koja mu je,
činilo se, tako često bila svojstvena, nastavio da govori, očiju koje su
svetlele na njegovom mršavom licu, uzdignute brade, pojačanog
glasa, čitavog bića kao uzvišenog:
- Pretpostavi da sam ponosan, i razuman i mudar - Atenjanin
medu Grcima. Pa, mogao bih da ne uspem tamo gde bi neki neznatiji
čovek uspevao. On bi mogao da oponaša, mogao da doteruje, da se
oduševljava, on bi mogao da bude perspektivno konstruktivan. Ali,
ovaj pretpostavljeni „ja“ bio bi suviše ponosan da oponaša, suviše
razuman da bude oduševljen, suviše iživljen da bude utopista, suviše
Grk da doteruje.
- Onda ti misliš da umetnikov impuls nije inteligencija?
- Ne. On nastavlja da poboljšava, ako može, ono što oponaša u
pogledu stila, birajući sopstvenu interpretaciju stvari oko sebe koje
sačinjavaju materijal. Nemoj da mi kažeš da ti se sviđa ona „Božanska
funkcija umetnikova rada“.
- Nisam navikao čak ni sebe da nazivam umetnikom.
- Diče - reče Antoni, menjajući ton - molim te, oprosti mi.
- Zašto?
- Zbog ovog praskanja. Časti mi, žao mi je. Govorio sam samo zbog
efekta.
Donekle umiren, Dik mu uzvrati.
- Uvek sam govorio da si ti filistar u srcu.

29
 Spuštao se mrežasti sumrak kad su zaokrenuli pod bele fasade
„Plaže“ i polako srkali penušav i gust žuti ajerkonjak. Antoni je
pogledao u svoga druga. Nos i čelo Ričarda Karamela polako su
dobijali istu boju; crvenilo je napuštalo nos, plavilo obraze. Bacajući
pogled na ogledalo, Antoni se obradovao otkrivši da njegova koža
nije promenila boju. Naprotiv, slabi sjaj ozario je njegove obraze -
mislio je da nikada nije izgledao tako dobro.
- Dosta za mene - reče Dik, glasom nekog atlete na treningu. - Hoću
da odem gore i posetim Gilbertove. Zar nećeš i ti?
- Pa - da, hoću. Ako me ne posvetiš roditeljima i ne odjuriš u neki
kut sa Dorom.
- Ne Dorom - Glorijom.
Službenik ih je prijavio telefonom, i penjući se na deseti sprat išli
su zavojitim hodnikom i zakucali na broj 1O88. Vrata je otvorila žena
srednjih godina - lično gospoda Gilbert.
- Kako ste? - Govorila je uobičajenim damsko-damskim jezikom
američke gospođe. - Dakle, strašno se radujem što vas vidim...
Užurbani Dikovi uzvici, a zatim:
- Gospodine Peč? Ali, molim vas uđite i ostavite kaput ovde. Ona
pokaza na stolicu i promeni izvijanje glasa sve do neodobravajućeg
smeha punog majušnih izdisaja. - Ovo je zaista divno - divno. Pa, Ri-
čarde, nisi bio ovde tako dugo - ne! - ne! Poslednji slogovi su služili
pola kao odgovori, pola kao tačke na neke nejasne Dikove pokušaje.
- Pa, molim vas, sedite i kaži mi šta si sve radio.
Bilo je rukovanja i rukovanja; blagog klanjanja; neprestanog sme-
škanja punog bespomoćne blesavosti; čovek se pitao da li će ona ikad
sesti - najzad se ona zahvalno spustila na stolicu i namestila za
prijatan razgovor.
- Pretpostavljam da je to zato što si bio zauzet - isto toliko kao i bilo
šta drugo - smešila se gospođa Gilbert nekako neodređeno. Ono „bilo
šta drugo“ je upotrebljavala da uravnoteži sve svoje klimave rečenice.
Imala je još dve takve: „Tako bar ja gledam na stvari“ i „Čisto i
jednostavno“ - ove tri, naizmenično, dale su svakoj od njenih pri-
medbi izraz opšteg pogleda na život, kao da je ona proračunala sve
uzroke i, na kraju, ukazala prstom na onaj najdublji.
Lice Ričarda Karamela, Antoni je video, bilo je sada sasvim
normalno. Čelo i obrazi imali su boju kože, a nos je bio neprimetan.

30
On je posmatrao tetku svetložutim očima, poklanjajući joj onu
uočljivu i preteranu pažnju koju su mladi muškarci navikli da
ukazuju svim ženama koje više nisu nimalo interesantne.
- Da li ste vi pisac, gospodine Peče?... Pa, možda možemo svi da se
okupamo u Ričardovoj slavi. - Gospođa Gilbert se lagano nasmeja.
- Glorija je izašla - reče ona, kao da potvrđuje neki aksiom iz kojega
će nastaviti da izvodi rezultate. - Negde igra. Glorija izlazi, izlazi,
izlazi. Kažem joj da ne razumem kako to može da izdrži. Igra ćelo
popodne i čitavu noć, sve dok jednom, ja mislim, ne postane kao
senka. Njen otac je vrlo zabrinut zbog nje.
Ona se nasmeši i jednom i drugom. Oni se nasmešiše takođe.
Ona je bila sačinjena, zapazio je Antoni, od niza polukrugova i
parabola, kao one figure koje vični ljudi otkucavaju na pisaćim
mašinama. Glava, ruke, poprsje, bokovi, udovi i zglobovi bili su niz
okruglina. Bila je uredna i čista, kose obojene u sivo; njeno lice je
zaklanjalo vremenom izbledele plave oči i bilo je ukrašeno veoma
slabašnim belim brčićima.
- Ja uvek kažem - obrati se Antoniju - da je Ričard prastara duša.
U napetoj pauzi, koja je sledila, Antoni je smišljao igru reči - nešto
o Diku preko koga su mnogi koračali.
- Svi mi imamo duše različitih starosti - nastavila je gospođa
Gilbert ozarena lica - tako bar ja gledam na stvar.
- Možda je tako - složio se Antoni živnuvši zbog ideje pune nade.
Glas je dalje žuborio:
- Glorija ima vrlo mladu dušu - neodgovornu, kao i sve drugo. Ona
nema nikakvog osećaja odgovornosti.
- Ona je sjajna, tetka Katarino - rekao je Ričard prijatnim glasom. -
Osećaj odgovornosti bi je pokvario. Ona je suviše lepa.
- Pa - priznala je gospođa Gilbert - sve što ja znam to je da ona
izlazi, i izlazi, i izlazi...
Broj izlazaka koji su rušili Glorijin ugled izgubio se u škljocanju
kvake koja se okrenula da propusti gospodina Gilberta.
On je bio nizak čovek sa brkovima koji su stajali kao mali beli oblak
ispod njegovog neuglednog nosa. Dostigao je stepen kad je njegova
vrednost kao društvenog bića postala crni i neocenjiv negativ.
Njegove ideje bile su uobičajene obmane od pre dvadeset godina;
njegov um se pokretao na kolebljiv i anemičan put tokom buđenja

31
dnevnim novinskim uvodnim člancima. Pošto je diplomirao na
malom, ali užasnom univerzitetu na zapadu, on se zaposlio u
industriji celuloida, i kako je taj posao zahtevao samo sićušnu meru
inteligencije koju je uneo u taj posao, on je uspevao dobro nekoliko
godina - u stvari sve do 1911. godine, kad je počeo da izmenjuje
ugovore za nesigurne dogovore sa kinematografskom industrijom.
Kinematografska industrija je 1912. godine odlučila da ga proguta, i
on je u to vreme bio, da tako kažemo, delikatno balansiran na njenom
jeziku. U međuvremenu je bio nadzornik Udruženja srednjozapadne
kompanije za filmski materijal, provodeći šest meseci svake godine u
Njujorku, a ostatak u Kanzas Sitiju i Sent Luisu. Lakovemo je verovao
da ga još čekaju dobre stvari - tako su mislile i njegova žena i njegova
kćer.
Nije odobravao Glorijino ponašanje: ona je ostajala napolju do
kasno uveče, nikad nije uzimala obroke, uvek je bila u nekoj neprilici
- jedanput ju je naljutio i ona je upotrebila protiv njega reči za koje nije
mislio da postoje u njenom rečniku. Njegova žena bila je slabiji
protivnik. Posle petnaest godina neprestanog gerilskog ratovanja on
ju je pobedio - bio je to rat optimizma protiv organizovane tuposti, i
broja izgovorenih „da“, kojima je on mogao da zatruje razgovor,
obezbedio mu je pobedu.
- Da, da, da, da - govorio bi on - da, da, da, da. Da vidim. Bilo je to
u leto godine - da vidim - devedeset prve ili devedeset druge - da, da,
da, da...
Petnaest godina „dadakanja“ pobedilo je gospodu Gilbert. Daljih
petnaest godina tog neprestanog neodobravajuc'eg afirmativa
praćenog stalnim otresanjem pepela od trideset dve hiljade cigara
slomilo je. Ona je svom mužu priznala poslednju povlasticu bračnog
života, koja je potpunija, neminovnija od prve - ona ga je slušala.
Govorila je sama sebi da su joj godine donele toleranciju - u stvari,
one su ubile i ono malo moralne hrabrosti koju je ona ikad
posedovala.
Ona ga je upoznala sa Antonijem.
- Ovo je gospodin Peč - reče.
Mladić i stari čovek se rukovaše; ruka gospodina Gilberta bila je
mekana, iscrpena kao kakav isceđeni limun. Muž i žena izmeniše
pozdrave - on joj je rekao da je napolju zahladnelo; rekao je da je odše-

32
tao dole do kioska u Četrdeset četvrtoj ulici po novine iz Kanzas Sitija.
Nameravao je da se doveze natrag autobusom, ali je otkrio da je
suviše hladno, da, da, da, da, suviše hladno.
Gospođa Gilbert je dodala draži ovoj pustolovini time što je bila
ganuta njegovom hrabrošću da šeta po takvoj ciči.
- Dakle, ti jesi žustar! - uskliknula je diveći se. - Jesi žustar. Ne bih
izašla napolje ni za šta na svetu.
Gospodin Gilbert je s pravom muškaračkom neosetljivošću omalo-
važio strah koji je izazvao kod svoje žene. Okrenuo se prema dvojici
mladih ljudi i trijumfalno ih počeo ispitivati o vremenu. Ričard
Karamel je morao da se priseti meseca novembra u Kanzas Sitiju. Tek
što je tema bila stavljena pred njega, žestoko su je povukli natrag da
bi se o njoj razmišljalo, čeprkalo, produžavalo, i da bi je njen kum lišio
živahnosti.
Vajkadašnja teza da su dani negde topli a noći vrlo prijatne bila je
uspešno postavljena i oni su merili razdaljinu na nekoj nepoznatoj
železničkoj trasi između dve tačke koje je Dik omaškom spomenuo.
Antoni je buljio u gospodina Gilberta i zaneo se, iz čega ga je probudio
glas gospođe Gilbert.
- Izgleda da su zime ovde vlažnije - čini mi se kao da mi izjedaju
kosti.
Kako je ta primedba, u dovoljnom stepenu potvrđena, bila na vrh
jezika gospodinu Gilbertu, ne možemo kriviti njega što je naglo
prome-nio predmet razgovora.
- Gde je Glorija?
- Trebalo bi da stigne svakog časa.
- Da li ste upoznali moju kćerku, gospodine?
- Nisam imao čast. Dik mi je često pričao o njoj.
- Ona i Ričard su rođaci.
- Da? - Antoni se sa izvesnim naporom nasmešio. Nije bio
naviknut na društvo ljudi starijih od sebe, i njegova su usta bila
ukrućena od nepotrebne veselosti. Bila je to tako prijatna misao
što su Glorija i Dik bili rođaci. Uspeo je da tokom sledećeg
minuta dobaci očajnički pogled svom prijatelju.
Ričard Karamel je žalio što moraju da idu.
Gospođi Gilbert je bilo užasno žao.
Gospodin Gilbert je mislio da je to baš šteta.

33
 Gospođa Gilbert je imala još jednu ideju - nešto o tome da joj je bilo
vrlo milo što su došli, mada su samo videli jednu staru gospođu,
suviše staru da bi sa njima flertovala. Antoni i Dik su ovo očigledno
smatrali lukavom dosetkom jer su se smejali u tročetvrtinskom taktu.
Da li će opet uskoro doći?
- O, da.
Gloriji će biti strašno žao!
- Do viđenja!
- Do viđenja!
Osmesi!
Osmesi!
Dum!
Dva neutešna mladića idu hodnikom desetog sprata „Plaže“ u
pravcu lifta.

NOGE JEDNE DAME

Ispod privlačne nehatnosti, nonšalantnosti i lakog podrugivanja

Morija Nobla ležala je iznenađujuća i nemilosrdna zrelost
odlučivanja. Njegova namera, kao što je izjavio u koledžu, bila je da
tri godine upotrebi za putovanja, tri godine za potpunu dokolicu - a
tada što je moguće brže da postane strahovito bogat.
Njegove tri godine putovanja su se završile. Obišao je zemaljsku
kuglu s takvim žarom i radoznalošću kakva se ni kod koga drugog ne
bi mogla učiniti sitničarskom, bez spontanosti koja bi je opravdavala,
skoro kao samoobjavljivanje nekog ljudskog Bedekera; ali, u ovom
slučaju, to je dobilo izgled tajanstvene namere i značajnog signala -
kao da je Mori Nobl bio neki predodređeni antihrist, podstaknut
prethodnim naređenjem da ide posvuda gde može da se ide po zemlji
i da vidi milijarde ljudi koji su se množili, i ječali i klali jedni druge
svuda po njoj.
Vrativši se u Ameriku, on je izvršio napad u potrazi za zabavama,
uz istu upornu prezauzetost. On, koji nije popio nikad više od
nekoliko koktela ili pola litre vina tokom večeri, sam je sebe učio da
pije kao kad bi učio grčki - to bi bio ulaz u bogatstvo novih osećanja,
novih duševnih stanja, novih reakcija prema veselju ili jadu.
Njegove navike bile su za duboko mračno razmatranje. Imao je tri

34
sobe u momačkom stanu u Četrdeset četvrtoj ulici, ali se retko tamo
mogao naći. Telefonistkinja je primala najizričitije naloge da niko ne
može čak ni da bude saslušan pre nego što prijavi svoje ime. Ona je
imala spisak pola tuceta ljudi za koje on nikad nije bio kod kuće, i isto
toliki broj ljudi za koje je on uvek bio kod kuće. Prvi na ovom drugom
spisku bili su Antoni Peč i Ričard Karamel.
Morijeva majka je živela sa svojim oženjenim sinom u Filadelfiji, i
tamo je Mori obično odlazio na vikende, tako da je Antoni, kad je
jedne subotnje večeri, tumarajući hladnim ulicama u nastupu
potpune dosade, svratio u Molton Arms, bio ushićen kad je saznao da
je gospodin Nobl kod kuće.
Duh mu se uzdizao brže od lifta. Ovo je bilo baš dobro, baš
izvanredno što će upravo razgovarati sa Morijem, koji će isto tako biti
radostan što ga vidi. Pogledaće se sa dubokom naklonošću u očima,
koju će obojica prikriti slabim podsmehivanjem. Da je bilo leto, izašli
bi zajedno i bezbrižno pijuckali dva velika tom kolinsa, dok bi
olabavljivali okovratnike i posmatrali pomalo zabavnu igru u nekom
letnjem avgustovskom kabareu. Ali, napolju je bilo hladno, vetar je
duvao oko visokih zgrada, decembar je upravo dolazio ulicom, te je
bilo bolje provesti veče pod mekom svetlošću lampe uz jednu-dve
čaše bušmula, ili naprstak Morijevog grand mamijera, sa knjigama
koje se sjaje kao ornamenti na zidu, i Morijem koji zrači božansku
inerciju dok se odmara, velik i mačorast, u svojoj omiljenoj stolici.
Bio je tu! Soba je prihvatila Antonija, zagrejala ga. Sjaj tog jakog,
ubedljivog uma, tog skoro orijentalnog temperamenta u svojoj spolja-
šnjoj bezobzirnosti zagrejao je Antonijevu nemirnu dušu i doneo mu
mir koji se mogao uporediti samo s mirom koji pruža glupa žena.
Čovek mora da razume sve - ili u protivnom mora sve da uzme za
gotovo. Mori je ispunio sobu, kao tigar, kao bog. Napolju su se vetrovi
umirili; mesingani svećnjaci na kaminu goreli su kao tanke voštane
svećice pred oltarom.
- Šta te je danas zadržalo ovde? - Antoni se zavalio na mekanoj sofi
i napravio odmorište za lakat u jastucima.
- Ovde sam tek jedan sat. Čajanka sa igrankom - i ostao sam tako
dugo da sam zakasnio na voz za Filadelfiju.
- Čudno je da si ostao tako dugo - radoznalo je primetio Antoni.
- Prilično. Šta si ti radio?

35
 - Džeraldina. Mala razvodnica kod Kita. Rekao sam ti o njoj.
- O!
- Posetila me je oko tri i ostala do pet. Čudna dušica, zapanjuje me.
Tako je užasno glupa.
Mori je bio ćutljiv.
- Može izgledati čudno - nastavio je Antoni - što se tiče mene, a
koliko ja znam, Džeraldina je uzor vrline.
Znao je već mesec dana tu devojku neodređenih i nomadskih
običaja. Neko ju je slučajno predao Antoniju, koji ju je
smatrao zabavnom i prilično su mu se sviđali čedni i kao
vilinski poljupci koje mu je ona poklonila treće večeri njihova
poznanstva, kad su se taksijem vozili kroz park. Imala je neodređenu
porodicu - neku nejasnu tetku i ujaka koji su s njom stanovali u
jednom stanu u lavirintskim stotinama sličnih. Ona je bila društvo,
poznato i pomalo intimno i odmorno. Dalje od toga on nije želeo da
pokušava - ne zbog moralnog ustezanja, nego zbog užasa pri pomisli
da bilo kakav zaplet omete ono što je predstavljalo sve veće
spokojstvo njegova života.
- Ona ima dva specijaliteta - obavestio je Morija - jedan od njih je
da spusti kosu nekako preko očiju i da je onda oduva, a drugi je da
kaže „Ti si luuuud!“ kad neko nešto primeti što je suviše
komlikovano za njenu glavu. To me očarava. Sedim tamo satima,
opčinjen luđačkim simptomima koje ona pronalazi u mojoj mašti.
Mori se pomakao u stolici i progovorio:
- Izvanredno je to da jedna osoba može da shvati tako malo a ipak
da živi u tako složenoj civilizaciji. Žene kao što je ona u stvari
smatraju svemir za najobičniju stvar. Od uticaja Rusoa sve do visine
cene za njenu večeru, svi ti problemi su joj potpuno strani. Ona kao
da je iz doba tupoglavaca pala ovamo sa opremom nekog strelca koji
ide na dvoboj pištoljima. Mogao bi da zbrišeš čitavu istoriju i ona
nikada ne bi to primetila.
- Kad bi bar naš Ričard pisao o njoj.
- Antoni, valjda ne misliš da je vredna da se o njoj piše.
- Isto toliko kao i svako drugi - odgovorio je on zevajući. - Znaš,
mislio sam danas kako imam veliko poverenje u Dika. Dokle god se
on drži ljudi a ne ideja, i dokle god ga inspiriše život a ne umetnost,
to uvek omogućuje normalno napredovanje i ja verujem u njegovu

36
veličinu.
- Mislim da pojava crne beležnice može da dokaže da on prilazi
životu.
Antoni se podiže na laktove i živo odgovori:
- On nastoji da priđe životu. Tako radi svaki pisac osim onih
najgorih, ali najzad svi oni žive na već prežvakanoj hrani. Događaj i
ličnost mogu biti iz života, ali ih pisac obično interpretira u stilu
poslednje knjige koju je čitao. Na primer, pretpostavi da on upozna
pomorskog kapetana i zamisli da je on originalna ličnost. Istina je da
on vidi sličnost između pomorskog kapetana i poslednjeg pomorskog
kapetana kojeg je stvorio Dejna ili bilo ko drugi ko opisuje pomorske
kapetane, i prema tome on zna kako da prikaže tog kapetana. Dik
naravno može opisati svaki svesno slikovit karakterni lik, ali može li
on vemo prikazati karakter svoje sestre?
Idućih pola sata razgovarali su o literaturi.
- Klasično delo - rekao je Antoni - jeste uspešna knjiga koja je
preživela reakciju idućeg perioda ili generacije. Onda je ona sigurna,
kao određeni stil u arhitekturi ili nameštaju. Ona je dostigla slikovitu
dostojanstvenost da zauzme mesto u svom žanru...
Posle izvesnog vremena njihov razgovor je izgubio oštar zvuk.
Interes dvojice mladih ljudi nije se naročito odnosio na tehniku. Oni
su bili zaljubljeni u uopštenosti. Antoni je nedavno otkrio Semjuela
Batlera i oštri aforizmi u beležnici činili su mu se kao jezgro
kriticizma. Mori, s umom tako potpuno sazrelim baš zbog teškoća,
činio se neizbežno mudrijim od njih dvojice, pa ipak, po suštini svojih
inteligencija, oni se, izgleda, nisu razlikovali u osnovi.
Lutali su od pisama sve do zanimljivosti dana koje su i jedan i
drugi proveli.
- Ko je priredio taj čas?
- Neki Aberkrombi.
- Zašto si se tako dugo zadržao? Sreo si neku prijatnu
debitantkinju?
- Da.
- Zaista? - Antoni je povisio glas čudeći se.
- Ne baš sasvim debitantkinju. Reče da je prvi put izašla u društvo
pre dve godine u Kanzas Sitiju.
- Neka vrsta ostatka?

37
 - Ne - odgovori Mori donekle zabavljen - mislim da je to posled-
nje što bih mogao reći za nju. Izgledala je - pa, gotovo najmlađa tamo.
- Ne suviše mlada da te natera da izgubiš voz.
- Dovoljno mlada. Divno dete.
Antoni se smejuckao svojim jednosložnim frktanjem.
- O, Mori, ti si u svom drugom detinjstvu. Sta podrazumevaš pod
divnim?
Mori je bespomoćno buljio.
- Pa, ne mogu tačno da je opišem - mogu samo da kažem da je lepa.
Bila je - strahovito živa. Žvakala je gumu.
- Šta?
- To je neka vrsta malog poroka. Ona je nervozna - reče da uvek
žvaće gumu na čajevima zato što mora da stoji dugo na istom mestu.
- O čemu ste pričali - o Bergsonu? Seobi duša? Da li je prva faza
nemoralna ili nije?
Mori je bio miran; izgledao je kao mačak sa nakostrešenom
dlakom.
- U stvari zaista smo pričali o seobi duša, izgleda da joj je majka
bilfista. Premda, uglavnom smo pričali o nogama.
Antoni se tresao od smeha.
- Moj bože! O čijim nogama?
- O njenim. Ona je mnogo pričala o svojim nogama, kao da su one
neke izvanredne starudije. Pobudila je u meni veliku želju da ih
vidim.
- Šta je ona - igračica?
- Ne, doznao sam da je Dikova rođaka.
Antoni se tako naglo podigao u sedeći položaj da se jastuk koji je
bio pod njim uspravio kao neka živa stvar i pao na pod.
- Ime joj je Glorija Gilbert? - uzviknuo je.
- Da. Zar nije izvanredna?
- Ne znam, ali sudeći po njenom ocu...
- Pa - prekinuo ga je Mori s nepokolebljivom upornošću - njena
porodica može biti tužna kao profesionalne narikače, ali ja sam sklon
da verujem da je ona sasvim jedinstvena i originalna ličnost. Po spo-
ljašnosti deluje kao devojka kuvana i pečena na igrankama Jejla - ali
u suštini ona je sasvim drukčija.
- Nastavi, nastavi! – podsticao ga je Antoni. - Čim je Dik rekao da

38
ona nema mozga u glavi, znao sam da mora da je dobra.
- Zar je on to rekao?
- Zakleo se na to - reče Antoni prigušeno se smejući.
- Pa, ono što on smatra umom u devojke jeste...
- Znam - prekinuo ga je Antoni žustro - on ga smatra trućanjem
pogrešnih podataka iz književnosti.
- Tako je. Ona vrsta koja veruje da je godišnje moralno srozavanje
ove zemlje vrlo dobra stvar, ili ona vrsta koja veruje da je to vrlo
opasna stvar. Ili cviker, ili držanje. Pa, ta devojka je govorila o
nogama. Govorila je i o koži - o svojoj sopstvenoj. Uvek o nečem
svom. Govorila mi je o tome koju bi boju tena želela da ima u leto i
kako će to približno postići.
- Ti si sedeo ushićen njenim dubokim altom?
- Njenim dubokim altom? Ne, njenim tenom. Počeo sam da
razmišljam o tenu. Počeo sam da mislim kakvu boju sam ja dobio kad
sam se poslednji put sunčao, skoro pre dve godine. Imao sam običaj
da dobro pocrnim. Obično sam dobijao bronzanu boju, ako se dobro
sećam.
Antoni se zagnjuno u jastuke, tresući se od smeha.
- Ona te je uvhatila - o, Mori! Naslednica beži sa obalskim straža-
rom zbog njegove divne pigmentacije. Posle se ustanovljava da on
ima ta-smanske krvi!
Mori je uzdahnuo; podižući se, odšetao je do prozora i podigao
roletne. - Ala pada sneg!
Antoni, još uvek smejući se tiho sam za sebe, nije odgovorio.
- Još jedna zima. - Morijev glas koji je dolazio od prozora bio je
skoro šapat. - Starimo, Antoni. Imam već dvadeset sedam godina! Za
tri godine imaću trideset, i onda ću biti ono što studenti nazivaju
sredovečnim čovekom.
Antoni je ćutao jedan trenutak.
- Ti jesi star, Mori - najzad se složio s njim. - Prvi znaci veoma
raspusne i klimatave starosti - proveo si čitavo poslepodne pričajući
o tenu i o nogama jedne dame.
Mori iznenada povuče roletne uz oštar tresak.
- Idiote! - povika - zar to ti da mi kažeš! Sedim ovde, mladi
Antonije, kao što ću sedeti kroz desetak godina ili više i posmatrati
vesele duše kao što ste ti, i Dik i Glorija Gilbert kako prolaze ispred

39
mene, igrajući, pevajući, ljubeći se, mrzeći jedni druge i krećući se,
večno se krećući. A ja sam pokrenut samo svojim nedostatkom
osećanja. Ja ću sedeti i sneg će opet padati - o, gde je Karamel da to
zabeleži - i još jedna zima i ja ću imati trideset godina, a ti i Dik i
Glorija ćete nastaviti večno da se krećete i da igrate ispred mene i da
pevate. Ali kad odete ja ću pričati novim Dikovima da mogu to da
zabeleže, i slušaču o razočarenjima, cinizmu i osećajima novih
Antonija - da, i pričaću novim Glorijama o tenovima u letima koja će
tek da dođu.
Vatra u kaminu se iznenada rasplamsala pred njim. Mori ode od
prozora, prodžara vatru žaračem i baci cepanicu na preklad. Onda je
ponovo seo u stolicu i njegov glas izgubi se u pucketanju vatre koja je
izbacivala crvene i žute vamice niz koru drveta.
- Najzad, Antoni, ti si taj koji je vrlo romantičan i mlad. Ti si taj koji
je neizmemo osetljiv i uplašen da mu se spokojstvo ne razbije. Ja sam
taj koji stalno i uvek pokušava da bude pokrenut - opuštam se po
hiljadu puta ali uvek ostajem onaj isti. Ništa - baš ništa me ne pokreće
i ne uzbuđuje.
- Ipak - promrmljao je posle duge pauze - bilo je nešto u onoj
devojčici sa smešnim tenom, nešto večno staro - kao i ja.

NEMIR

Antoni se pospano okrenuo u krevetu, pozdravljajući zrak

hladnog sunca na svom pokrivaču, izukrštanom senkama optoče-nog
prozora. Soba je bila puna jutra. Izrezbareni ormar sa fiokama, u uglu
starinski i tajanstveni ormar za odela stajali su u sobi kao tamni
simboli zaboravnosti stvari; samo je tepih izgledao privlačan, izgažen
njegovim trošnim tabanima, a Baunds, strahovito nepodesan u svom
mekom okovratniku, kao da je bio od materijala koji nestaje isto kao i
prozračni zamrznuti dah koji je ispuštao. Bio je blizu kreveta, njegova
ruka još uvek spuštena kako je vukao ćebe, njegove tamnosmeđe oči
nepokolebljivo uprte u gospodara.
- Bous! - promrmljao je pospani bog. - Jeste li to vi? Bous?
- To sam ja, gospodine.
Antoni je pokrenuo glavu, silom širom otvorio oči i trijumfalno
žmimuo.

40
 - Baunds.
- Da, gospodine?
- Možete li izaći - juuu-ooo-uuu, bože! - Antoni je nepodnošljivo
zevnuo i sadržina njegovog mozga kao da se oborila i zbijeni muk.
On poče iznova.
- Možete li doći ovamo oko četiri časa i poslužiti čaj i sendviče ili
tako nešto?
- Da, gospodine.
Antoni jfe razmišljao uz obeshrabrujući nedostatak nadahnuća.
- Nešto sendviča - bespomoćno je ponovio - a, da, sendviča od sira
i pekmeza i piletine i maslinki, možda. Ne brinite se za doručak.
Napor utrošen u ovu dovitljivost bio je suviše velik. Zatvorio je
umorne oči, pustio glavu da se, obmuvši se, odmara nepomično, i
brzo je izgubio i ono malo kontrole nad mišićima koju je dobio. Iz
neke pukotine njegova mozga prikrala se nejasna, ali neminovna avet
prošle noći - ali se pokazalo u ovom slučaju da to nije bilo ništa drugo
do beskrajni razgovor sa Ričardom Karamelom, koji ga je prošle noći
posetio; popili su četiri boce piva i žvakali suve kore hleba dok je
Antoni slušao čitanje prvog dela „Demonskog ljubavnika“. - Dopirao
je do njega i sada Ričardov glas nakon toliko časova. Antoni nije
obraćao pažnju na to, jer ga je san savladao, svog ga obuzeo, uvukao
se u sporedne puteve njegova mozga.
Iznenada se probudio, upitavši:
- Šta?
- Za koliko osoba, gospodine? - To je još uvek bio Baunds, koji je
strpljivo i nepomično stajao kraj podnožja kreveta - Baunds koji je
delio svoje dobro ponašanje između tri gospodina.
- Za koliko, šta?
- Gospodine, mislim da treba da znam koliko ih dolazi. Moraću da
planiram za sendviče, gospodine.
- Dvoje - promrmljao je Antoni promuklim glasom - dama i
gospodin.
Baunds reče: „Hvala, gospodine“. Zatim se udalji, odnoseći sa
sobom svoj ponižavajući, sramni mekani okovratnik, sramni za
svakog od tri gospodina, koji su od njega zahtevali samo po trećinu.
Posle dugo vremena Antoni se digao i navukao kućnu haljinu, koja
se prelivala u smeđim i plavim tonovima, preko vitkog i privlačnog

41
stasa. Još jedanput zevnuvši otišao je u kupatilo, i upalivši svetlo na
toaletnom stolu (kupatilo nije imalo prozora koji su gledali napolje),
uze da s izvesnim interesovanjem posmatra sebe u ogledalu. Prava
avet, mislio je; tako je obično ujutro mislio - san je njegovo lice činio
neprirodno bledim. Zapalio je cigaretu i bacio pogled na nekoliko
pisama i na jutarnji „Tribjun“.
Jedan čas posle toga, obrijan i obučen, sedeo je za svojim pisaćim
stolom gledajući u parčence hartije koje je izvadio iz svoje lisnice. Bilo
je išvrljano polučitljivim podsetnikom: „Posetiti gosp. Haulenda u
pet. Ošišati se. Videti za Riversov račun. Ići u knjižaru“.
A kao poslednje: „Gotovina u banci, $ 69O (precrtano), $ 612
(precrtano). $ 6O7.“
Najzad, dole pri dnu i to šrakopisom bilo je ispisano: „Dik i Glorija
na čaju“.
Ova poslednja beleška pričinjavala mu je očevidno zadovoljstvo.
Njegov dan, obično pihtijasta tvorevina, bezoblična, beskičmenjačka,
dostigao je mezozoičku strukturu. Koračao je sigurno, čak i veselo,
prema vrhuncu, kao što to treba u nekakvoj drami, kao što dan treba
da radi. Užasavao se trenutka kad će kičma dana morati da bude
slomljena, kad će već najzad upoznati tu devojku, pričati s njom, a
onda se nakloniti njenom smehu prilikom izlaza, vraćajući se
melanholiji, talogu u čajnim šoljama i prisutnosti nepojedenih
sendviča.
Antonijevim danima je sve više nedostajalo atmosfere. To je on
stalno osećao i neki put pripisivao razgovoru koji je vodio pre mesec
dana s Morijem Noblom. Da će bilo šta tako otvoreno, tako
uobraženo, kao osećanje traćenja vremena njega učiniti potištenim,
bilo je smešno, ali nije se mogla poreći činjenica da ga je neki
nedobrodošli ostatak jednog fetiša naterao da ode u javnu biblioteku
pre tri nedelje, gde je, pomoću članske karte Ričarda Karamela, uzeo
pola tuceta knjiga o italijanskoj renesansi. Da su te knjige još uvek
nedirnute ležale na njegovom pisaćem stolu čak u onom istom
poretku u kome su bile donete, da su one svakodnevno povećavale
njegov dug od dvanaest centi biblioteci, to nije bila olakšavajuća
okolnost za ono o čemu su svedočile. One su bile svedoci, u povezima
od platna i safijana, njegovog neispunjavanja dužnosti. Antoni je
prošao kroz nekoliko časova oštre i potresne agonjje.

42
 U obrazloženju njegovog načina života bila je kao prva, naravno,
bes-ciljnost života. Kao pomoćnici i ministri, paževi i vitezi, sluge i
lakeji ovom velikom kanu postojale su hiljade knjiga koje su se sjale
na njegovim policama, bio je tu njegov stan i sav taj novac koji će
postati njegov kad se taj starac gore uz reku zadavi na svojoj
poslednjoj moralnoj pouci. Od sveta natovarenog opasnošću
debitantkinja i glupošću mnogih Dže-raldina, on je zahvalno bio
oslobođen - više voli da se takmiči sa mačjom neosetljivošću Morija i
da ponosito nosi prevashodnu mudrost prošlih generacija.
Iznad ovih i protiv ovih stvari bilo je nešto što je njegov mozak
uporno analizirao i o čemu je raspravljao s nekim zamornim
kompleksom koji ga je naterao, iako ga se logičkijn putem oslobodio
i nogom pogazio, u meku bljuzgavicu kasnog novembra, do
biblioteke koja nije imala ni jednu od knjiga koje je on najviše želeo.
Pravilno je analizirati Antonija onako kako on može sam sebe da
analizira; više od toga je, naravno, preterivanje. On je u sebi našao
neki užas koji je rastao i usamljenost. Pomisao da sam jede plašila ga
je; radije je večeravao sa ljudima koje je mrzeo. Putovanje, koje ga je
nekad očaravalo, sad mu se činilo nepodnošljivim, kao nešto bez
suštine, avetinjska trka za svojom sopstvenom sen-kom sna.
- Ako sam u suštini slabić - mislio je - potrebno je da radim, da
radim. - Zabranjivalo ga je da misli da je on, na kraju krajeva, nekakav
mediokritet, bez Morijeve uravnoteženosti i bez Dikovog
oduševljenja. Bila je to tragedija ne želeti ništa - a ipak je on želeo
nešto, nešto. Na mahove je znao šta je to - neka staza nade da ga vodi
prema onom što je smatrao da je bliska i zloslutna starost.
Posle koktela i ručka u Univerzitetskom klubu Antoni se osećao
bolje. Natrapao je na dvojicu svojih kolega sa univerziteta u
Harvardu, i, u poredenju sa sivom težinom njihova razgovora, njegov
život dobi neku boju. Obojica su bili oženjeni: prvi je provodio svoj
prekid za šolju kafe praveći plan za neku avanturu, uz učtive osmehe
pune razumevanja onog drugog. Obojica, mislio je, bili su gospoda
Gilberti u zametku; broj njihovih „da“ moraće se učetvorostručiti,
njihove prirode rapave zbog dvadeset godina - onda oni više neće biti
ništa drugo do zastarele i pokvarene mašine, lažno mudre i
bezvredne, negovane sve do potpune senilnosti od žena koje su oni
slomili.

43
 A, on je bio nešto više od svega toga, mislio je dok je koračao
dugačkim tepihom u salonu posle ručka, zaustavljajući se pred
prozorom da pogleda na užurbanu ulicu. On je bio Antoni Peč,
briljantan, privlačan, naslednik mnogih godina i mnogih ljudi. Ovo je
sada bio njegov svet - i ta poslednja jaka ironija za kojom je on čeznuo
ležala je tu vrlo blisko.
Uz zalutalu dečačku svežinu, on vide samoga sebe kao neku moć
nad zemljom; novcem svoga dede može sagraditi svoj sopstveni
pijedestal i biti neki Taljeran, neki Lord Verulam. Bistrina njegova
uma, njegova rafiniranost, njegova rečita inteligencija, sve to u punoj
zrelosti, a potčinjeno nekom cilju koji tek treba da se rodi, naći će mu
posao koji treba da radi. U ovom setnom raspoloženju njegov san je
izbledeo - da radi nešto: pokušao je da zamisli sebe u Kongresu kako
pretura otpatke tog neverovatnog svinjca sa uskim svinjskim čelom
koje je poneki put viđao na gravurama u nedeljnim novinama, te
veličane proletere koji ljubazno brbljaju naciji ideje srednjoškolaca.
Mali ljudi sa ambicijama iz neke beležnice, koji su zbog mediokriteta
mislili da izađu iz mediokriteta u neromantično nebo bez sjaja neke
demokratske vlade ljudima - a najbolji, tuce lukavih ljudi na vrhu,
sebični i cinični, bili su zadovoljni da vode ovaj hor belih kravata i
žicanih okovratnih dugmeta u nesložnu i čudnu himnu, sastavljenu
od nejasne zbrke između bogatstva kao nagrade za vrlinu i bogatstva
kao nagrade za porok, uz neprestane urlike za Boga, za Ustav i za
Stenjak!
Lord Verulam! Taljeran!
Kad se vratio u svoj stan, vratilo se i sivilo. Njegovi kokteli su
zamrli, učinivši ga pospanim, donekle ošamućenim i sklonim
mrzovolji. Lord Verulam - on? I sama pomisao na to bila je gorka.
Antoni Peč bez ikakvog švedočanstva nekog dela, bez hrabrosti, bez
snage da bude zadovoljan istinom kad mu je ona data. O, on je bio
uobražena budala, koja postiže karijere iz koktela, a u međuvremenu
želi slabašno i tajno srozavanje jednog nedovoljnog i jadnog
idealizma. Svoju dušu ukrasio je najfinijim ukusom, a sada je čeznuo
za starim đubretom. Bio je prazan, činilo mu se, prazan kao neka stara
boca...
Zvono je na vratima zazvonilo. Antoni je skočio i načuljio uši. Bio
je to glas Ričarda Karamela, razuzdan i lakrdijaški:

44
 - Najavljujem gospođicu Gloriju Gilbert.

LEPA DAMA

- Kako ste? - reče on smešeći se i držeći otvorena vrata.

Dik se naklonio.
- Glorija, ovo je Antoni.
- Dakle! - povikala je ona pružajući svoju malu ruku u rukavici.
Pod njenim krznenim kaputom videla se haljina koja je bila
plavetna, s belom čipkom čvrsto nabranom oko vrata.
- Dozvolite da uzmem vaš kaput.
Antoni je ispružio ruke i smeđa masa krzna sručila se u njih.
- Hvala.
- Sta misliš o njoj, Antoni? - grubo je upitao Ričard Karamel. - Zar
nije lepa?
- Molim te! - povikala je devojka braneći se pribrano.
Bila je zaslepljujuće lepa - ozarena; bilo je nemoguće shvatiti njenu
lepotu jednim pogledom. Njena kosa, nebeski lepa, bila je živa
nasuprot sumornoj boji sobe.
Antoni se kretao kao mađioničar, podešavajući svetlost pečurkaste
lampe do njene naranđžaste boje. Potaknuta vatra obasjavala je
bakrene preklade na ognjištu.
- Ja sam dobar komad leda - usput je promrmljala Glorija,
pogledavši očima čije su beonjače bile veoma nežne i prozirno
plavobele. -Kakva sjajna vatra! Pronašli smo mesto gde se može stajati
na železnim rešetkama, a topao vetar da duva na vas - ali Dik nije
hteo da stoji tamo sa mnom. Rekla sam mu da ode i da me ostavi da
uživam.
Ovo je bilo uobičajeno. Činilo se kao da je govorila za svoje sop-
stveno zadovoljstvo, bez napora. Antoni, sedeći na jednom kraju sofe,
ispitivao je njen profil prema pozadini lampe; izvrsna pravilnost nosa
i gornja usna, brada, pomalo naglašena, držali su ravnotežu na malo
kratkom vratu. Na fotografiji mora da je bila potpuno klasična, skoro
hladna - ali sjaj njene kose i obraza, istovremeno rumenih i slabih,
učinio ju je najoživotvorenijom osobom koju je ikada video.
- ... Mislim da imate najlepše ime koje sam ikad čula - govorila je
ona, verovatno još uvek samoj sebi; njen pogled je počivao na njemu

45
jedan trenutak, a onda odlepršao od njega do italijanskih lampi koje
su visile kao svetle žute kornjače ravnomemo raspoređene po
zidovima, sve do redova, i redova knjiga, zatim do svog rođaka na
drugoj strani. - Antoni Peč. Samo, trebalo bi da izgledate nekako kao
konj, sa uskim dugačkim licem - i trebalo bi da ste u ritama.
- To je sve samo zbog onog Peč dela. Kako bi Antoni trebalo da
izgleda?
- Izgledate kao Antoni - ozbiljno ga je uveravala (mislio je da ga je
ona jedva i videla) - prilično veličanstveno - nastavila je - i ozbiljno.
Antoni se zbunjeno nasmejao.
- Samo, meni se sviđaju alternativna imena - nastavila je - sva osim
mog. Moje je suviše upadljivo. Poznajem dve devojke koje se zovu
Džinks, i zamislite samo nazvane su Džudi Džinks i Džeri Džinks.
Zgodno, zar ne? - Njena detinjasta usta bila su otvorena, čekajući
odgovor.
- Svako u idućoj generaciji - predložio je Dik - moraće da se zove
Petar ili Barbara - jer se sada sve ličnosti u literaturi zovu Petar i
Barbara.
Antoni je nastavio proročanstvo:
- Naravno da će Gledis i Elinor, budući da su ukrasili poslednju
generaciju junakinja koja je sada u svom punopi društvenom naponu,
preći na sledeću generaciju prodavačica - ...
- Zamenjujući Elu i Stelu - ubacio je Dik.
- I Perl i Džuel - srdačno je dodala Glorija - i Elr, i Elmer i Mini.
- A onda ću se ja pojaviti - primetio je Dik - i zastarelim imenom
Džuel nazvaću neku neobičnu i privlačnu ličnost i ono će započeti
ponovo svoju karijeru.
Njen glas je prihvatio nit razgovora i uplitao je pomalo prevrtljive,
polušaljive intonacije za krajeve rečenica - kao da se brani prekida - i
intervala senovitog smeha. Dik joj je rekao da se Antonijev poslužitelj
zove Baunds - ona je smatrala da je to divno. Dik je napravio neku
žalosnu igru reći u vezi sa Baundsom koji krpi nešto, ali ona je rekla
da ima gorih stvari od igre reći. Ona je bila osoba koja, kao neminovno
reagovanje na igru reči, odgovara leno zanemarujućim pogledom.
- Odakle ste? - upitao je Antoni. Znao je, ali ga je njena lepota
ošamutila.
- Kanzas Siti, Misuri.

46
 - Izbacili su je odande istovremeno kad su zabranili cigarete.
- Zar su zabranili cigarete? Tu vidim prste svog svetog dede.
- On je reformator ili tako nešto, zar ne?
- Crvenim zbog njega.
- I ja takođe - priznala je ona. - Mrzim reformatore, naročito onu
vrstu koja pokušava da mene reformiše.
- Ima li ih mnogo?
- Na tuceta. To vam je „O, Glorija, ako suviše mnogo pušiš izgu-
bićeš svoj lepi ten!“ i „O, Glorija, zašto se ne udaš i ne središ?“
Antoni se saglasio s njom pitajući se ko je to imao smelosti da tako
govori jednoj takvoj osobi.
- A zatim - nastavila je ona - tu su svi oni tanani reformatori koji
vam prepričaju sve one stravične priče koje su čuli da se pričaju o
vama i kako su vas oni branili.
Video je napokon da su joj oči sive, oštre i hladne, i dok su one
počivale na njemu on je razumeo na šta je Mori mislio kad je rekao da
je ona veoma mlada i veoma stara. Govorila je uvek o sebi ljupko kao
što dete govori, a njene primedbe o sopstvenim ukusima i
sklonostima bile su neizveštačene i spontane.
- Moram priznati - rekao je Antoni ozbiljno - da sam nešto čuo o
vama.
Odjedanput čila, ona se uspravi. Te oči, sa sivoćom i večnošću neke
stene mekanog granita, srele su se sa njegovim.
- Kažite mi. Verovaću vam. Uvek verujem u sve što drugi govore
o meni - a vi?
- Svakako! - složili su se u isti mah dvojica muškaraca.
- Dakle, kažite mi.
- Nisam siguran da li bi trebalo da vam kažem - zadirkivao ju je
Antoni, smešeći se usiljeno. Ona je bila tako očevidno zaintersovana,
u stanju skoro smešne samoprezauzetosti.
- On misli na tvoj nadimak - reče njen rođak.
- Kakav nadimak? - pitao je Antoni prijatno zbunjen.
U jednom trenutku, ona se postidela - ona se nasmejala, naslonila
se natrag na jastuke, i prevmula očima dok je govorila:
- Glorija sa obala. - Glas joj je bio pun smeha, neodređenog smeha
kao raznovrsne senke koje su se igrale između vatre i lampe na njenoj
kosi. - O, bože!

47
 Antoni je još uvek bio zbunjen.
- Ne znam na šta mislite?
- Na sebe ciljam. To je nešto što su neki glupi dečaci skovali za
mene.
- Zar ne shvataš Antoni - objasnio je Dik - putnik poznat širom
nacije i sve to. Zar nisi to čuo? Tako je nazivaju već godinama - od
njene sedamnaeste godine.
Antonijeve oči su postale i žalosne i šaljive u isti mah.
- Ko je ovaj ženski metuzalem kojeg si doveo ovamo, Karamele?
Ona nije obraćala pažnju na ovo; verovatno u znak protesta, prešla
je ponovo na glavni predmet razgovora.
- Šta ste to čuli o meni?
- Nešto o vašem fizičkom izgledu.
- O - reče ona hladno, razočarana - to je sve?
- O vašem tenu.
- O mom tenu? - Bila je zbunjena. Ruka joj se digla do grla, tu se
zaustavila jedan trenutak kao da su prsti opipavali različite boje.
- Sećate li se Morija Nobla, čoveka kojeg ste upoznali pre mesec
dana? Ostavili ste snažan utisak na njega.
Ona je jedan trenutak razmišljala.
- Sedam se - ali mi on nije telefonirao.
- Bojao se da to uradi, ne sumnjam u to.
Napolju je sada bio mrkli mrak i Antoni se čudio da je njegov stan
ikada mogao da izgleda tmuran - tako tople i prijateljske bile su knjige
i slike na zidovima, i dobri Baunds koji je, kao senka, pun poštovanja,
služio čaj, i troje zlatnih ljudi koji su u talasima ispoljavali in-
teresovanje i smejali se ispred vesele vatre.

NEZADOVOLJSTVO

U četvrtak po podne Glorija i Antoni su zajedno otišli na čaj u

„Plažu“. Njen krznom obrubljeni kostim bio je siv - „zato što uz sivo
morate da stavite mnogo šminke“, objasnila je - a mali šešir bez oboda
bećarski je stajao na njenoj glavi, dozvoljavajući žutim valovima kose
da se napolju njišu u nemirnom sjaju. Na jačoj svetlosti Antoniju se
činilo da je njena ličnost neizmemo mekša - izgledala je tako mlada,
jedva osamnaest godina; njeno telo ispod uske ravne haljine, tada

48
poznate kao skakućuće suknje, bilo je iznenađujuće tanano i vitko, a
njene ruke, ni „prefinjene“ ni zdepaste, bile su male kao što i treba da
izgledaju dečje ruke.
Kad su ušli, orkestar je svirao uvertiru nekog šlagera, jednu ariju
punu kastanjeta i lakih, skoro mlitavih harmonija violina, shodno
natrpanoj zimskoj sali koja je bila puna uzbuđenih gomila iz koledža,
dobro raspoloženih zbog zimskih praznika koji su bili na pragu.
Pažljivo, Glorija je razmotrila nekoliko mesta i uprkos Antonijevom
priličnom negodovanju prošetala se s njim okolo do stola za dvoje na
suprotnoj strani sobe. Došavši do njega ona je razmišljala da li da
sedne nadesno ili nalevo. Njene lepe oči i usne bile su vrlo ozbiljne
dok je birala mesto, i Antoni je opet mislio o tome kako je svaki njen
pokret bio naivan. Smatrala je da sve stvari u životu ona treba da
izabere i da odmeri, kao da je neprestano sa neke nepresušne tezge
izbirala poklone za samu sebe.
Rasejano je posmatrala igračke nekoliko trenutaka, mrmljajući i
ko-mentarišući, dok se jedan par približavao.
- Eno jedne zgodne devojke u plavom - i kad je Antoni poslušno
pogledao - tamo! Ne, iza vas - tamo!
- Da - složio se on bespomoćno.
- Niste je videli.
- Ja bih radije gledao u vas.
- Znam, ali ona je bila zgodna. Samo, imala je debele zglobove.
- Bila je - to jest, hoću da kažem, zar je imala? - reče on ravnodušno.
Do njih dopre pozdrav neke devojke od jednog igračkog para blizu
njih.
- Zdravo, Glorija! O, Glorija!
- Zdravo vi tamo.
- Ko je to? - upita je on.
- Ne znam. Neko. - Ona zapazi još jedno lice. - Zdravo, Mjuriel! -
Onda Antoniju? - To je Mjuriel Kejn. Ja mislim da je privlačna, samo
ne mnogo.
Antoni se odobravajući smeškao.
- Privlačna, samo ne mnogo - ponovi on.
Ona se nasmešila - odmah je bila zainteresovana.
- Zašto je to smešno? - Njen glas je bio dirljivo pažljiv.
- Nekako je bilo smešno.

49
 - Hoćete li da igrate?
- A vi?
- Pa tako. Ali bolje da sedimo - odlučila je ona.
- I da pričamo o vama? Vi strašno volite da se govori o vama, zar
ne?
- Da. - Uhvaćena u taštini, ona se nasmeja.
- Pretpostavljam da bi vaša biografija bila klasično delo.
- Dik kaže da je nemam.
- Dik! - uskliknu on. - Šta on zna o vama?
- Ništa. Ali on kaže da biografija svake žene počinje s prvim
poljupcem koji je značajan, i završava se kad joj se njeno poslednje
dete položi u naručje.
- On govori iz svoje knjige.
- On kaže da žene koje nisu bile voljene nemaju nikakvih biografija
- one imaju istorije.
Antoni se opet nasmeja.
- Začelo, vi ne tvrdite da niste voljeni!
- Pa verovatno da ne tvrdim.
- Onda zašto nemate biografiju? Zar nikad niste doživeli poljubac
koji je bio značajan? - Čim je izgovorio ove reči - on udahnu oštro kao
da je hteo da ih usisa natrag. Ova bebica!
- Ne razumem šta podrazumevate pod „značajan“ - bunila se ona.
- Kad biste mi bar rekli koliko imate godina.
- Dvadeset dve - reče ona, ozbiljno ga pogledavši. - Koliko ste
mislili da imam?
- Osamnaest.
- Počeću da budem toliko stara. Ne sviđa mi se što imam dvadeset
dve godine, to mrzim više od ičega na svetu.
- Šta, te dvadeset dve godine?
- Ne. Da starim i sve ostalo što ide s tim. Da se udam
- Zar nikada ne želite da se udate?
- Ne želim da imam odgovornosti i da se brinem o mnogo dece.
Očigledno nije sumnjala u to da je sve ono što izreknu njene usne
dobro. On je prilično zadihano čekao na njenu iduću primedbu,
očekujući da će ona da sledi ovu poslednju. Ona se smešila. bez
veselosti ali prijatno, i, posle jedne pauze, tuceta reči padoše u prostor
između njih:

50
 - Kad bih bar imala malo žvakaće gume.
- Imaćete! - Pozvao je kelnera i poslao ga do tezge sa cigaretama.
- Da Ii vam to smeta? Ja volim žvakaću gumu. Svi me za to
zadirkuju jer uvek žvačem - kad god moj tata nije u blizini.
- Ni najmanje. - Ko su sva ova deca? - iznenada je upitao. - Da li ih
uopšte poznajete?
- Pa - ne. ali oni su - o, odasvuda, pretpostavljam. Zar nikad ne
dolazite ovamo?
- Vrlo retko. Ne marim mnogo za „zgodne devojke“.
Odmah je privukao njenu pažnju. Ona je odlučno okrenula leđa
igračima, opustila se u stolici i zapitala:
- A šta vi radite?
Zahvaljujući koktelu, Antoni je pitanje pozdravio dobrodošlicom.
U raspoloženju za razgovor, želeo je, štaviše, da ostavi utisak na ovu
devojku čije je interesovanje izgledalo tako neočekivano, ona je
zastajkivala da pase na iznenadnim pašnjacima, žurno prelazila
preko neupadljivo očevidnog. Želeo je da pozira. Želeo je da joj se
iznenada prikaže u novim i herojskim bojama. Želeo je da je pokrene
iz te nehat-nosti koju je pokazivala prema svemu osim prema sebi.
- Ja ne radim ništa - počeo je on, istovremeno shvatajući da
njegovim recima nedostaje nonšalantnosti za kojom je čeznuo. - Ne
radim ništa, zato što ne postoji ništa što ja mogu da radim i što je
vredno rada istovremeno.
- Pa? - Nije je ni iznenadio niti je pridobio njenu pažnju, ali ipak
ona ga je sigurno razumela, ako je on uopšte rekao bilo šta što je vred-
no razumevanja.
- Zar vi ne odobravate lenim muškarcima.
Ona klimnu glavom.
- Verovatno, ako su graciozno leni. Zar je to moguće u jednog
Amerikanca?
- Zašto da ne? - upitao je poražen.
Ali je njen mozak napustio predmet razgovora i odlutao deset
spra-tova više.
- Moj otac je besan na mene - ravnodušno je primetila.
- Zašto? Ali ja hoću da znam upravo zašto je nemoguće da jedan
Amerikanac bude graciozno len - njegove reći zvučale su ubedljivo. -
To me začuđuje. To - to - ja ne razumem zašto ljudi misle da svaki

51
mlad čovek mora da ide u grad i radi deset časova dnevno tokom
dvadeset najboljih godina života na nekom glupom, nemaštovitom,
začelo ncaltruističkom poslu.
On stade. Ona ga je mirno posmatrala. Čekao je da se ona složi ili
se ne složi s njim, ali ona nije učinila ni jedno ni drugo.
- Zar nikada ne stvarate sudove o stvarima? - upitao je sa izve-
snom ljutinom.
Ona je odmahnula glavom, a oči su joj odlutale natrag prema
igračima dok je odgovarala:
- Ne znam. Ne znam ništa o - o tome šta biste vi trebalo da radite
ili šta bi iko trebalo da radi.
Ona ga je zbunjivala i sprečavala tok njegovih misli. Vlastito
izražavanje se nikad nije činilo tako poželjno i istovremeno tako
nemoguće.
- Pa - priznao je izvinjavajući se - ni ja ne znam, naravno, ali...
- Ja samo mislim o ljudima - nastavila je ona - i da li se nalaze na
pravom mestu i da li pristaju na ono što je oko njih. Ne marim ako oni
ništa ne rade. Ne razumem zašto bi trebalo da rade; u stvari uvek me
iznenađuje kad neko nešto radi.
- Vi ne želite da nešto radite?
- Ja želim da spavam.
Jednu sekundu je bio iznenađen, skoro isto tako kao da je ona to
doslovce mislila.
- Da spavate?
- Tako nekako. Želim samo da budem lena i želim da neki ljudi oko
mene nešto rade, jer mi to pričinjava udobnost i daje mi sigurnost - i
hoću da neki od njih ne rade ništa, zato što oni mogu biti ljupki i
dobro društvo za mene. Ali nikad ne želim da menjam ljude
ili da se uzbuđujem zbog njih.
- Vi ste čudni mali determinista - nasmejao se Antoni. - Ovo je vaš
svet, zar ne?
- Pa - reče ona uz brzo podignuti pogled - zar nije? Sve dok sam
mlada.
Ona je lako zastala kod poslednje reči i Antoni je pomislio da će
reći „lepa“. Bilo je nesumnjivo tačno da je to htela da kaže.
Njene oči su zasvetlele i on je čekao da ona produži ovaj razgovor.

52
On ju je podstakao u svakom slučaju i lako se nagnuo napred da čuje
reči.
„Hajde da igramo!“ - bilo je sve što je ona rekla.

DIVLJENJE

Zimsko popodne u „Plaži“ bio je prvi od više sastanaka koje je

Antoni imao s njom u maglovitim i radosnim danima pred Božić. Ona
je obično bila zauzeta. Već odavno je nastojao da sazna kom je ona
društvenom sloju u gradu pripadala. Izgleda da to nije bilo mnogo
značajno. Ona je prisustvovala polujavnim igrankama u dobrotvorne
svrhe koje su priređivane u velikim hotelima; video ju je nekoliko
puta na večerama i zabavama kod Serija, a jednom, dok je čekao da
se ona obuče, gospođa .Giibert je u vezi sa navikom svoje kćerke da
„izlazi“, izbrbljala iznenađujući praznički program koji je uključivao
pola tuceta zabava za koje je Antoni već primio pozivnice.
On ju je nekoliko puta pozvao na ručak i čaj. Izlasci na ručak bili
su žurni i, bar za njega, prilično nelepi događaji, jer je ona bila sanjiva
i nehatna, nesposobna da se koncentriše na bilo šta, ili da posveti
usredsređenu pažnju njegovim primedbama. Kad ju je posle dva
takva bezbojna izlaska optužio da mu nudi samo ostatke svoga dana,
ona se nasmejala i zakazala mu sastanak za čaj kroz tri dana. Ovi
izlasci bili su neuporedivo lepši.
Jednog nedeljnog poslepodneva, baš pred Božić, on ju je posetio i
našao je još uvek razdraženu od neke važne, ali tajanstvene svađe:
ona ga je obavestila glasom u kome je još uvek bilo gneva, ali i
veselosti da je upravo izbacila iz svoga stana nekog čoveka - ovde je
Antoni luđački razmišljao - a da je taj čovek priređivao malu zakusku
za nju baš te večeri i da ona naravno neće da ide tamo. Tako ju je
Antoni izveo na večeru.
- Hajdemo nekuda! - predložila je ona kad su silazili liftom. - Ja bih
želela da vidim neku predstavu, a vi?
Raspitali su se u hotelskoj biblioteci i saznali samo za dva večernja
nedeljna „koncerta“.
- Uvek su isti - žalila se ona tužno - neki stari jevrejski komičari. O,
hajdemo nekuda!
Da bi sakrio osećanje krivice što on nije priredio bilo kakvu

53
predstavu da bi je oraspoložio, Antoni se veselo pravio kao da je znao
za nešto dobro.
- Ići ćemo u jedan dobar kabare.
- Videla sam već svaki u gradu.
- Pa, naći ćemo neki novi.
Bilo je očevidno da je bila veoma neraspoložena. Njene sive oči su
sada zaista bile granitne. Kad nije govorila, buljila je pravo pred sebe,
kao u neku odvratnu apstrakciju u predvorju.
- Pa, hajdemo onda!
Izašao je za ovom devojkom, ljupkom čak i u krznu koje ju je
obavijalo, napolje u taksi, i kao da ima na umu neko određeno mesto
kuda želi da idu naredio je vozaču da vozi ka Brodveju a zatim na jug.
Učinio je nekoliko ravnodušnih pokušaja da započne razgovor, ali
kako je ona navukla na sebe neprobojni oklop ćutanja i odgovarala
mu rečenicama tako mračnim kao i hladna pomrčina koja je vladala
u taksiju, on je digao ruke od toga, i prihvatajući isto raspoloženje
zapao u maglovitu turobnost.
Nekoliko blokova od Brodveja Antonijeve oči privuče veliki i
nepoznati natpis koji je označavao „Maraton“ veličanstvenim žutim
slovima, ukrašenim električnim sijalicama u obliku lišća i cveća, koja
su naizmenično nestajala i pojavljivala se na mokroj i svetlucavoj
ulici. On se nagnuo i kucnuo na unutrašnji prozor taksija. Od
obojenog vratara dobio je obaveštenje da je ovo fini kabare sa
najboljim programom u gradu.
- Da pokušamo?
Glorija je ravnodušno uzdahnuvši bacila cigaretu kroz otvorena
vrata i pošla. Prošli su ispod svetlećeg natpisa, pod široki portal, i
zagušljivim liftom popeli se u ovu palatu užitka.
Vesela prebivališta velikih bogataša i bednih siromaha, lepotana i
velikih kriminalaca, a da ne spomenemo u poslednje vreme i eksploa-
tisanih boema, predstavljena su užasnutim srednjoškolkama iz grada
Auguste, u državi Džordžiji, i iz grada Redviga u državi Minesoti, ne
samo kroz slikovite i oduševljavajuće poplave nedeljnih pozorišnih
dodataka nego i kroz zaprepašćene i uplašene oči gospodina Ruperta
Hjuza i ostalih hroničara luđačke trke Amerike. Ali izleti Harlema na
Brodvej, vragolije dosadnih ljudi i terevenke uvažene gospode, jesu
stvar ezoteričnog znanja samih učesnika.

54
 Obaveštenje kruži - i na mestima namerno spomenutim, sakuplja
klase nižeg morala subotom i nedeljom uveče - male nesrećne ljude
koji su u stripovima prikazani kao „potrošač“ ili „publika“. Oni su se
uve-rili da mesto ima tri osobine: jevtino je, oponaša, uz neku lošu i
mehaničku čežnjivost, sjajne antike velikih kafana u okolini pozorišta
i, što je najvažnije, to je mesto gde se može izvesti „zlatna devojka“,
što naravno znači da je svako postao podjednako bezopasan, plašljiv
i nezanimljiv zbog nedostatka novca i mašte.
Tamo se nedeljom uveče sakupljaju lakovemi, sentimentalni,
nedovoljno plaćeni, premoreni radom ljudi sličnih zanimanja:
knjigovođe, prodavci karata, poslovođe, prodavci i, najviše od svih,
službenici - službenici ekspresa, pošte, bakalnice, mešetamice, banke.
S njima su njihove žalosno uobražene žene koje se kikoću i
razmahuju, koje se zajedno s njima goje, rađaju im mnogo dece, i
plove bespomoćne i nezadovoljne u bezbojnom moru napornog rada
i slomljenih nada.
Svoje jevtine i ružne kabaree nazivaju imenima pulmanvagona
„Maraton“! Nisu za njih pohotljive metafore pozajmljene od pariških
kafana! Ovo je mesto gde njihovi blagi zaštitnici dovode svoje „zlatne
žene“, čije su izgladnele mašte i suviše voljne da veruju da je ovaj
prizor veseo i radostan, pa čak i pomalo nemoralan. Ovo je život! Ko
mari za sutra?
Razuzdani ljudi!
Antoni i Glorija, sedeći na svojim mestima, pogledali su oko sebe.
Za susednim stolom društvu od petoro prilazilo je još troje, dva
muškarca i jedna devojka, koji su očigledno zakasnili - a ponašanje
de-vojke bilo je prava studija za nacionalnu sociologiju. Ona se
upoznavala sa nekim novim ljudima - i očajnički se pravila važna.
Pokretima, recima i jedva primetnim treptanjem želela je da pokaže
da pripada malo višoj klasi nego što je ova kojom se sada morala
zadovoljiti, da je do sada bila i uskoro će opet biti u vašoj, otmenijoj
atmosferi. Bila je gotovo mučno rafinirana - nosila je prošlogodišnji
šešir pokriven ljubičicama koje nisu bile ništa pretencioznije i očitije
veštačke od nje same.
Zainteresovani, Antoni i Glorija su posmatrali kako je devojka sela
i ostavljala utisak da je prisutna samo iz snishodljivosti. Za mene
govorile su njene oči, ovo je skoro kao skitnja, biti okružena

55
ponižavajućim smehom i poluizvinjenjima.
Ostale žene odavale su utisak da nisu pripadale ovoj gomili, mada
su bile u njoj. Ovo nije bilo mesto na koje su one naučile; one su tu
samo svratile jer je bilo blizu i pristupačno. Svako društvo u restoranu
odavalo je takav utisak... Ko zna? Oni su neprestano menjali klasu,
svi oni - žene su se često udavale iznad svojih prilika, ljudi su često
uspevali da obezbede veličanstveno obilje: pomoću užasnog nacrta
za reklamu u vidu fišeka sladoleda koji se uznosi u nebo. U
međuvremenu su se ovde sastajali da jedu, ne obraćajući pažnju na
prljave stolnjake koji su tako neredovno menjani, na nehat-no
izvođenje programa od strane kabaretskih igrača, ponajmanje na
nepažnju i bezobrazluk kelnera. Bilo je očigledno da posetioci ne
ostavljaju nikakav utisak na kelnere. Moglo se očekivati da oni svakog
časa sednu za stolove...
- Imate li nešto protiv toga što smo ovde? - upitao je Antoni.
Glorijin izraz lica postao je topliji i prvi put te večeri ona se na-
smešila.
- Jako mi se dopada - rekla je iskreno. Bilo je nemoguće posumnjati
u to. Njene sive oči tumarale su tamo-amo, dremuckajući, besposleno
ili žustro, zadržavajući se na svakoj grupi, prelazeći na sledeću uz
neskriveno uživanje, i Antoni je jasno mogao da vidi sve oblike
njenog profila, živahni izraz njenih usta, i pravu otmenost lica,
izgleda i ponašanja, koji su je činili izuzetnim cvetom u zbirci jevtinih
starudija. Zbog nejne sreće, radost je ispunila njegove oči, gušila ga je,
učinila da njegovi živci uzdrhte i ispunila ga nekim nejasnim i
treperavim osećanjem. Učinilo mu se da je muk zavladao salom.
Bezbrižne violine i saksofoni, kreštavo, hrapavo tuženje deteta u
blizini, glas devojke sa šeširom sa ljubičicama za susednim stolom,
sve je to zamuklo, povuklo se kao senoviti odsjaj na podu - a njih
dvoje, izgledalo mu je, bili su sami, neizmemo udaljeni i tihi. Začelo
je svežina njenih obraza bila paučinasto laka projekcija iz zemlje
nežnih i neotkrivenih nijansi; njena ruka koja je sijala na zamrljanom
stolnjaku bila je školjka iz nekog dalekog devičanskog mora...
Onda se ova iluzija rasplinula kao paučina; soba se zbila u grupe
oko njega, glasovi, lica, pokreti; bleštavi sjaj svetlosti iznad glava
postao je stvaran, postao je čudesan; čuo je disanje, polako, udisanje
koje su on i ona činili u taktu sa ovom stotinom ljudi, uzdisanje i

56
spuštanje grudi, večna besciljna igra i međuigra i razbacivanje i stalno
ponavljanje reči i rečenica - sve je ovo silom otvorilo njegovo osećanje
prema zagušujućem pritisku života - a onda je do njega dopro njen
glas, svež kao nestvarni san koji je ostavio za sobom.
- Ja spadam ovamo - promrmljala je - ja sam kao i ovi ljudi.
Jedan trenutak ovo se činilo kao neki sardoničan i nepotreban
paradoks zavitlan prema njemu preko nepremostive daljine koju je
ona stvorila oko sebe.
Njeno hipnotičko stanje se pojačalo - oči su joj počivale na semit-
skom violinisti koji je ljuljao ramenima prema ritmu najmekšeg
fokstro-ta te godine:
„Nešto bije
Ring - a - ting - a-ling - a - ling
Pravo u tvoje uvo...“
Opet je govorila, iz središta njene sopstvene prožimajuče iluzije.
Začuđivalo ga je to. Bilo je to kao bogohuljenje iz usta deteta.
- Ja sam kao i oni - kao japanske svetiljke i krep hartija, i muzika
tog orkestra.
- Vi ste mala luda! - besno joj je dokazivao.
Zatresla je svojom plavom kosom.
- Ne, nisam. Ja jesam kao i oni... Trebalo bi to da shvatite... Ne
poznajete me. - Oklevala je, pogledala ga je ponovo, njene oči su se
naglo zaustavile na njegovim, kao da su bile iznenađene što ga najzad
vide. - Imam crtu nečega što biste vi nazvali jevtinim. Ne znam odakle
mi to, ali to postoji - o, stvari kao što je ova, i svetle boje, i na-
kinđurena vulgarnost. Izgleda kao da spadam ovamo. Ovi ljudi bi me
mogli ceniti i primiti me onakvu kakva jesam, ovi muškarci bi se
zaljubili u mene i divili bi mi se, dok me pametni ljudi koje upoznajem
samo analiziraju i govore mi da sam to zbog toga ili ono zbog onoga.
Antoni je u jednom trenutku snažno zaželeo da je naslika, da je
sada naslika, onakvom kakva je u ovom trenutku, kao da zbog svake
nemirne sekunde ona više nikad neće biti ovakva.
- O čemu ste mislili? - upitala je.
- Samo o tome da nisam realista - rekao je on. - Ne, samo
romantičar čuva stvari koje su vredne da se sačuvaju.
Iz Antonijeve duboke sofistikacije oblikovalo se razumevanje,
ništa zakržljalo ili mračno, u stvari jedva telesno uopšte, razumevanje

57
zapamćeno od romantizovanja mnogih generacija. Dok je ona
govorila uhvativši njegov pogled i okrenula svoju divnu glavu,
dimulo ga je kao što nikada pre nije bio dirnut. Koprena koja je
pokrivala njenu dušu dobila je značaj - to je bilo sve. Ona je bila sunce,
sjajno, sve veće, koje je sakupljalo svetlost i čuvalo je da bi je zatim
nakon večnosti izlilo u jednom pogledu, deliću rečenice, u onaj deo
njega koji je obožavao svu lepotu i svu iluziju.

58
 GLAVA III
POZNAVALAC POLJUBACA

Još od studentskih dana, dok je bio urednik harvardskog lista

„Krimson“, Ričard Karamel je želeo da piše. Ali kao student četvrte
godine on je gajio uzvišenu iluziju da su izvesni ljudi odabrani da bi
„služili“ i da bi, ulazeći u život, postigli neku nejasnu žudnju koja će
se očitovati ili u večnoj nagradi, ili bar u ličnom zadovoljstvu što su
se borili za najveće dobro velikog broja ljudi.
Ovakvim iluzijama već dugo su se uljuljkivali koledži u Americi.
Po pravilu, one su nastajale tokom nezrelosti i lakih utisaka brucoške
godine - poneki put čak i u gimnaziji. Bogati apostoli, poznati po
svom emocionalnom dejstvovanju, obilaze univerzitete i, plašeći
pitome ovčice i otupljujući intelektualnu radoznalost koja je cilj
svakog obrazovanja, destiluju misteriozno ubeđenje o grehu,
vraćajući se krivicama iz detinjstva i uvek prisutnoj opasnosti od
„žena“. Ova predavanja posećuju opaki mladići da bi se veselili i
šalili, a sramežljivi da bi progutali ukusne pilule, koje bi bile
bezopasne kad bi se davale ženama farmera i pobožnim apotekarima,
ali koje su prilično opasan lek za ove „buduće vođe naroda“.
Ova hobotnica bila je dovoljno jaka da obavije vijugav pipak oko
Ričarda Karamela. Godinu dana posle diplomiranja ona ga je odvela
u sirotinjske četvrti Njujorka da se bakće sa smušenim Italijanima kao
sekretar nekog „Društva za spašavanje mladih stranaca“. Tamo je
radio više od godinu dana dok nije počela da ga zamara monotonija
tog posla. Stranci su neprekidno dolazili - Italijani, Poljaci,
Skandinavci, Cesi, Jermeni - sa istim greškama, istim izrazito ružnim
licima i vrlo sličnim ili istim mirisima, premda je on zamišljao da su
ovi mirisi postajali sve obilniji i različitiji kako su meseci prolazili.
Njegovi konačni zaključci o efikasnosti službe bili su nejasni, ali
njegovi sopstveni odnosi prema njoj bili su nagli i odlučni. Svaki
drugi prijatni mladić, čija glava buči od najnovijih krstaških ratova,
mogao bi da postigne isto toliko kao i on sa otpacima iz Evrope - i bilo
je vreme da počne da piše.
Stanovao je u „Hrišćanskoj zajednici mladih ljudi“, ali kad je
napustio taj jalovi posao preselio se u centar i počeo odmah da radi

59
kao reporter za „Sunce“. Radio je godinu dana usput nevezano pišući,
sa malo uspeha, a onda je jednog dana jedan nesrećan događaj
okončao njegovu novinarsku karijeru. Jednog februarskog
popodneva dobio je zadatak da napiše izveštaj o paradi A eskadrona.
Izgledalo je da će padati sneg, pa umesto da ode, on je zaspao kraj
tople peći, a kad se probudio napisao je rečitu rubriku o prigušenim
udarcima konjskih kopita po snegu... To je i predao. Idućeg jutra,
obeležen primerak novina bio je poslat uredniku gradske rubrike s
primedbom: „Otpustiti čoveka koji je ovo napisao“. Izgleda da je
eskadron A takođe video da se sprema sneg - i da je odložio paradu
do idućeg dana.
Nedelju dana kasnije on je počeo da piše „Demonskog
ljubavnika“...
U januaru, ponedeljku svih meseci, nos Ričarda Karamela bio je
neprestano plav, smešno plav, nejasno podsećajući na plamenove koji
ližu oko nekog grešnika. Knjiga mu je bila gotovo završena; kako je
rasla njena upotpunjenost, izgleda da su i potrebe u vezi s njom rasle,
podrivajući njegovo zdravlje, savlađujući ga, sve dok nije koračao
ispijen i pobeđen u njenoj senci. Ne samo da je Antoniju i Moriju
izlivao svoje nade, hvale i neodlučnosti, nego i svakome koga je
mogao da natera da ga sluša. Posećivao je prijatne ali zbunjene
izdavače, raspravljao o knjizi sa svojim slučajnim poznanicima za
stolom u Harvardskom klubu; Antoni je čak tvrdio da je bio otkriven
jedne nedeljne večeri kako raspravlja transpoziciju druge glave s
nekim književno obdarenim kondukterom po hladnim i neugodnim
budžacima u nekoj stanici harlemske podzemne železnice. A
najnoviji od njegovih pouzdanika bila je gospođa Gilbert koja je
satima sedela s njim i naizmenično govorila o bilfizmu i književnosti
u jednoj napetoj unakrsnoj vatri.
- Sekspir je bio bilfista - uveravala ga je ona uz usiljen smešak. - O,
da! On je bio bilfista. To je dokazano.
Na ovo bi Dik pogledao pomalo zabezeknuto.
- Ako si čitao „Hamleta“, ne možeš a da to ne uvidiš.
- Pa, on je - on je živeo u jednom mnogo lakovemijem dobu -
religioznom dobu.
Ali ona je zahtevala čitavu ruku.
- O, da, ali vidiš, bilfizam nije religija. To je nauka o svim

60
religijama. - Ona se izazivački smeškala na njega. To je bila dobra
strana njenog verovanja. Bilo je nečega u njenim recima što se
uhvatilo odlučno za njen um, te je izjava postala superiorna nad bilo
kojom obavezom da se ona sama po sebi objasni. Nije bilo
neverovatno da ona prihvati bilo kakvu ideju uokvirenu u toj sjajnoj
formuli - koja možda i nije bila formula; bilo je to reductio ad
absurdum svih formula.
Onda konačno, ali divno, došao bi red na Dika.
- Čula si o novom pesničkom pokretu. Nisi? Dakle, to je masa
mladih pesnika koji napuštaju stare forme i pušu vrlo dobre stvari.
Pa, ono što sam hteo da kažem jeste da će moja knjiga značiti novi
pokret u pisanju proze, jednu vrstu njene renesanse.
- Sigurna sam da hoće - gledala ga je ozareno gospođa Gilbert. -
Sigurna sam da hoće. Prošlog utorka sam išla kod Dženi Martin koja
gleda u dlan, znaš, za kojom svako luduje. Rekla sam joj da je moj
sinovac zauzet jednim poslom a ona je rekla da je sigurna da će me
obradovati kad čujem da će njegov uspeh biti izvanredan Ali ona te
nikad nije videla niti zna bilo šta o tebi - čak ne zna ni tvoje ime.
Učinivši istinski napor da izrazi čuđenje prema ovoj zaprepašćenoj
pojavi, Dik nije prihvatio njenu temu razgovora i, kao da je neki
samovoljni saobraćajni policajac, takoreći pozva napred svoja
sopstvena vozila.
- Udubio sam se, tetka Katarino - uveravao ju je - zaista jesam. Svi
moji prijatelji me peckaju - o, vidim ja kako mi se podsmehuju, ali ne
marim. Mislim da čovek mora biti sposoban da podnese peckanje.
Ali, ja imam neku vrstu ubeđenja - turobno je završio.
- Ti si prastara duša, uvek to kažem.
- Možda jesam - Dik je bio u stanju kad se više nije borio već
se predavao. On mora da je prastara duša, zamišljao je groteskno;
međutim tako stara da je potpuno gnjila. Međutim, ponavljanje ove
rečenice još uvek ga je pomalo dovodilo u nepriliku i prouzrokovalo
neugodne žmarce po leđima. Promenio je predmet razgovora.
- Gde je moja uvažena rođaka Glorija?
- Negde se dobro zabavlja s nekim.
Dik se zaustavio, razmislio, a onda, iskrivivši lice u nekakav
smešak koji se ubrzo pretvorio u užasavajuće mrgođenje, primetio je:
- Mislim da je moj prijatelj Antoni Peč zaljubljen u nju.

61
 Gospođa Gilbert je prvo buljila, a zatim pola sekunde kasnije
ozarila se od sreće i izdahnula svoje „Zaista?“ tonom šaputanja u
detektivskim komadima.
- Ja mislim da je tako - ozbiljno se ispravio Dik. - Ona je prva
devojka sa kojom sam ga viđao tako često.
- Pa, naravno - reče gospođa Gilbert s očiglednom bezbrižnošću -
Glorija mi se nikad ne poverava. Ona je vrlo tajanstvena. Među nama
rečeno - nagnula se napred pažljivo, očevidno ubeđena da će samo
nebo i njen sinovac podeliti njenu ispovest - među nama, volela bih
da vidim da se ona sredi.
Dik je ustao i koračao žustro po sobi, mali, živ, već zaobljen mladi
čovek, ruku neprirodno zabijenih u svoje prepune džepove.
- Ne tvrdim da sam u pravu, pazi - govorio je on gravuri u čeliku,
koja je sigurno poticala iz hotela i sa puno poštovanja žmirkala prema
njemu. - Ne govorim ništa što ne bih želeo da Glorija zna. Ali mislim
da je ludi Antonije zainteresovan - strahovito. On neprestano o njoj
priča. U.svakog drugog to bi bio loš znak.
- Glorija je vrlo mlada - započela je žustro gospođa Gilbert, ali ju je
njen sinovac prekinuo:
- Glorija bi bila vrlo mlada šašavica kad se ne bi udala za njega. -
Zastao je i pogledao je, dok mu je lice ličilo na plan bitke, s borama i
rupicama, stisnutim i isceđenim sve do krajnjih granica jačine -a ovo
samo zato da bi svojom iskrenošću nadoknadio svaku nesmotrenost
u svojim recima. - Glorija je obična divljakuša, tetka Katarino. Ona se
ne može kontrolisati. Kako je to postigla ne znam, ali u posled-nje
vreme je pokupila mnogo vrlo čudnih prijatelja. Ona izgleda ne mari
zbog toga. A muškarci s kojima je izlazila svuda po Njujorku bili su...
- Zaustavio se da uzme dah.
- Da, da, da - ubacila je gospođa Gilbert, sa slabim pokušajem da
sakrije ogromno interesovanje s kojim je slušala.
- Dakle - nastavio je Ričard Karamel ozbiljno - šta je tu je. Hoću da
kažem da su muškarci s kojima je nekad izlazila bili iz najvišeg
društva. Sada to nisu.
Gospođa Gilbert je vrlo brzo trepnula - njene grudi su podrhtavale,
nadimale se, zaustavile se za trenutak, a onda, sa izdisanjem reči su
joj potekle bujicom.
Znala je, prošaptala je; o, da, majke vide te stvari. Ali šta može ona

62
da uradi? On zna Gloriju. Video je dosta Gloriju da zna kako je
nemoguće uticati na nju. Glorija je bila razmažena - na prilično
neobičan način. Bila je dojena do treće godine, na primer, onda kad je
ve-rovatno već mogla da žvaće štapiće. Možda - nikad se ne zna -
možda je to bilo ono što je dalo zdravlje i izdržljivost čitavoj njenoj
ličnosti. A zatim sve od dvanaeste godine imala je oko sebe tako
mnogo dečaka - o, tako mnogo, da se čovek nije mogao tuda kretati.
Sa šesnaest je počela da odlazi na igranke po gimnazijama, a zatim su
došli koledži; i gde god je išla, dečaci, dečaci, dečaci. Isprva, o, sve do
osamnaeste, bilo ih je tako mnogo da nikad nije izgledalo da je jedan
važniji od drugog, ali onda je počela da odabira.
Znala je da je za tri godine bilo more afera. Možda i više. Neki put
su to bili studenti, neki put mladići tek izašli iz koledža - svaki je bio
u modi prosečno nekoliko meseci, s kratkom uzajamnom naklono-
šću. Jednom ili dva puta veza je potrajala duže i majka se nadala da
će se ona veriti, ali se uvek pojavljivao neko novi - neko novi...
Muškarci? O, ona ih je dovodila do propasti, doslovce! Bio je samo
jedan koji je sačuvao svoje dostojanstvo, a on je bio obično dete, mladi
Karter Kirbi, iz Kanzas Sitija, koji je bio tako uobražen da je upravo
otplovio na svojoj taštini jednog popodneva i otputovao u Evropu
idućeg dana sa svojim ocem. Ostali su bili - jadni. Oni izgleda nikad
nisu znali kad bi joj dosadili, a Glorija je retko bila namerno
neprijatna. Oni bi stalno telefonirali, pisali joj pisma, pokušavali da je
vide, putovali za njom svuda. Neki su se poveravali gospođi Gilbert,
sa suzama u očima joj govorili da nikad neće preboleti Gloriju...
najmanje dvojica od njih su se otada već oženili... Ali Glorija, čini se
da je zapela za tim da dotuče jednog - do današnjeg dana gospodin
Karstejrs svraća jedanput nedeljno i šalje joj cveće na koje ona više ne
obraća pažnju, pa ga čak ni ne odbija.
Nekoliko puta, bar dva puta, gospođa Gilbert je mislila da je došlo
čak i do nezvanične veridbe - sa Tjudorom Bairdom i onim
Holkomovim dečakom iz Pasadene. Bila je sigurna da se to desilo, jer
-ovo ne sme da ode dalje od njega - ona je neočekivano ušla i zatekla
Gloriju da se ponaša, pa, zaista veoma verenički. Sa svojom kćerkom
nije, naravno, govorila. Imala je izvestan osećaj takta, a osim toga,
svaki put je očekivala objavu u roku od nekoliko nedelja. Ali objave
nisu nikad dolazile; umesto toga, dolazili su novi muškarci.

63
 Scene! Mladići koji šetaju gore-dole po biblioteci kao tigrovi
zatvoreni u kavezu! Mladići koji su sevali očima jedan na drugoga u
hodniku dok je jedan ulazio a drugi odlazio! Mladići koji su
telefonirali i bili ostavljeni u očajanju! Mladići koji su pretili Južnom
Amerikom!... Mladići koji su pisali najpatetičnija pisma! (Ona ništa
nije rekla da bi to objasnila, ali je Dik zamišljao da su oči gospođe
Gilbert videle neka od ovih pisama.)
... A Glorija, između suza i smeha, tužna, vesela, odljubljena i
zaljubljena, jadna, nervozna, hladna, usred jednog velikog vraćanja
poklona, zamenjivanja slika u nezaboravnim ramovima, kupanja u
toplim kupkama i ponovnom započinjanju - sa idućim.
Ovo stanje se nastavilo, dobilo jedan izgled stalnosti. Ništa Gloriji
nije naškodilo niti ju je izmenilo ni potreslo. A onda, jednog dana, kao
iz vedrog neba, obavestila je svoju majku da su je studenti zamorili.
Ona apsolutno više neće ići na plesove u koledže.
Ovo je značilo promenu - ne tako veliku u njenim stvarnim
navikama, zato što je i dalje igrala i imala je isto toliko „sastanaka“
kao i pre - ali ovo su bili drukčiji sastanci. Ranije, bila je to neka vrsta
ponosa, stvar njene sopstvene taštine. Ona je verovatno bila
najslavnija i najtraženija mlada lepotica u zemlji. Glorija Gilbert iz
Kanzas Sitija! Ona je u tome nemilice uživala - uživajući u gomilama
oko sebe, načinu na koji su je najpoželjniji muškarci izdvajali;
uživajući u žestokoj ljubomori ostalih devojaka, uživajući u
neverovatnim, da se ne kaže skandaloznim, i, njena majka je bila
srećna da kaže, potpuno neosnovanim glasinama o njoj - na primer
da je ušla u bazen u Jejlskom univerzitetu u večernjoj haljini od šifona.
I, od zaljubljenosti u taštinu koja je bila gotovo muška - bilo je to u
prirodi jedne trijumfalne i sjajne karijere - ona je postala iznenada
esteta prema tome. Povukla se. Ona, koja je dominirala na bezbrojnim
zabavama, koja je lepršala mirisavo kroz mnoge balske dvorane uz
nežna priznanja mnogih očiju, izgleda da više nije marila za to. Onaj
ko bi se tada u nju zaljubio, bio bi potpuno odbijen, gotovo ljutito.
Ona je izlazila sa ljudima prema kojima je bila sasvim ravnodušna.
Neprestano je otkazivala sastanke, ne kao ranije sa hladnom
sigurnošću da je neodoljiva, i da će se muškarci koje je uvredila vratiti
kao veme životinjice - nego nemarno, bez prezira ili ponosa. Sada je
retko besnela na muškarce - zevala je neskriveno u njihovom

64
prisustvu. Činilo se - a bilo je to tako čudno - njenoj majci se činilo kao
da se ona hladi.
Ričard Karamel je slušao. Isprva je stajao, ali kako je razgovor
njene tetke sadržinski postao zanimljiv - ovde je on iznet bez svih onih
posrednih podataka o mladosti Glorijine duše i o duševnim patnjama
same gospođe Gilbert - on je primakao stolicu i pažljivo slušao dok je
ona plovila, između suza i žalosne bespomoćnosti, niz dugačku priču
o Glorijinom životu. Kad je stigla do priče o ovoj poslednjoj godini,
do priče o opušcima ostavljenim po Njujorku u malim pepeljarama
označenim sa „Ponoćne vragolije“ i „Mali klub Džastina Džonsona“,
počeo je polako da klima glavom, zatim sve jače i jače, dok mu nije,
kad je ona završila stakato glasom, glava počela živahno da
poskakuje gore-dole, smešno kao lutkina glava na žici, odobravajući
- sve odreda.
U izvesnom smislu Glorijina prošlost je za njega bila stara priča.
On ju je pratio očima novinara, jer je nameravao da jednoga dana o
njoj napiše roman. Ali njegovo interesovanje sada je bilo porodično.
Naročito je želeo da sazna ko je bio taj Džozef Blokmen s kojim ju je
viđao nekoliko puta i one dve devojke s kojima je stalno bila, „ta“
Rahela Džeril i „ta“ gospođica Kejn - sigurno, gospođica Kejn nije bila
jedna od onih devojaka uz koje bi čovek mogao zamisliti Gloriju!
Ali trenutak je prošao. Gospođa Gilbert, pošto se već bila popela
na brdo izlaganja, upravo se spremala da lako sklizne niz padinu
skijaškog spusta. Oči su joj bile kao plavo nebo viđeno kroz dva
okrugla, crvena prozorska okvira. Meso oko njenih usta je
podrhtavalo.
A u tom času se otvoriše vrata, propuštajući u sobu Gloriju i dve
pomenute mlade dame.

DVE MLADE ŽENE

- Dakle!
- Drago .mi je, gospođo Gilbert!
Gospođica Kejn i gospođica Džeril su predstavljene gospodinu
Ričardu Karamelu. „Ovo je Dik“ - uzviknuše smejući se.
- Toliko sam slušala o vama - reče gospođica Kejn kroz smeh.
- Milo mi je - reče gospođica Džeril stidljivo.

65
 Ričard Karamel pokuša da se kreće okolo da bi njegova osoba
izgledala uzvišenija. Bio je razapet između svoje urođene srdačnosti i
svog mišljenja da su ove devojke pomalo proste - da baš nisu tipovi
iz Farmovera.
Glorija je iščezla u spavaću sobu.
- Molim vas sedite - razdragano reče gospođa Gilbert, koja je sada
potpuno došla k sebi. - Raskomotite se.
Dik se uplaši da će učiniti neku primedbu o starosti
njegove duše, ali zaboravi na strah upotpunjujući jedno savesno,
novinarsko ispitivanje dveju mladih žena.
Mjuriel Kejn je potekla iz jedne napredne porodice iz Istočnog
Orindža. Bila je više kratka nego mala i kolebala se smelo između
punoće i širine. Kosa joj je bila crna i uredno očešljana. Ovo, zajedno
sa njenim zgodnim, mada prilično volovskim očima, i preterano
crvenim usnama činilo ju je sličnom Tedi Bari, čuvenoj filmskoj
glumici. Ljudi su joj neprestano govorili da je „vamp“ i ona im je
verovala. Verovala je u to da su je se bojali i činila je sve i sva da po
svasku cenu odaje utisak opasnosti. Neki maštoviti čovek mogao je
da vidi crvenu zastavicu koju je ona neprestano nosila, besno mašući
njome, molećivo - i, avaj, sa malo efekta. Ona je takođe bila strašno
modema: znala je najnovije pesme, sve najnovije pesme - kada bi neku
svirali na gramofonu ustala bi i ljuljala ramenima tamo-amo i
pucketala prstima i, kao da nije bilo muzike, pratila bi samu sebe
pevušenjem.
Njen razgovor je takođe bio moderan: - Baš me briga - govorila bi
- trebalo bi još samo da brinem, pa da upropastim liniju. - Onda:
- Ne mogu da nateram svoje noge da miruju kad čujem ovu ariju.
O, dušo!“ -
Nokti su joj bili suviše dugački i doterani, obično namazani
ružičasto ili neprirodno crveno. Haljine su joj bile'suviše uske, suviše
moderne, suviše živahne, njene oči suviše ugursuske, njen smešak
suviše izveštačen. Bila je upadljiva od glave do pete.
Druga devojka je očigledno bila finija osoba. Bila je to elegantno
obučena Jevrejka tamne kose i prefinjenog mlečnobledog lica.
Izgledala je stidljivo i zagonetno, što joj je davalo prilično delikatnu
draž, koja je zračila iz nje. Porodica joj je bila episkopske vere,
posedovala je tri elegantne prodavnice ženske konfekcije na Petoj

66
aveniji i živela u raskošnom stanu na Riversajd drajvu. U nekoliko
mahova Diku se učinilo da ona pokušava da oponaša Gloriju - mislio
je o tome da ljudi obično odaberu da oponašaju upravo one ljude koje
je nemoguće oponašati.
- Strašno smo se proveli! - oduševljeno je uzviknula Mjuriel. - U
autobusu je neka luđakinja sedela iza nas. apsolutno šašava žena!
Stalno je pričala sama sa sobom o nečemu što bi nekome želela da
uradi ili tako nešto. Ja sam premrla od straha, ali Glorija jednostavno
nije htela da siđe.
Gospođa Gilbert je zinula, prikladno užasnuta.
- Zaista?
- O, ona je bila luda. Ali trebalo bi da se zabrinemo, nije nas po-
vredila. Ružna! Gospode! Covek preko puta nas reče da bi njeno lice
jedino moglo da bude lice neke noćne bolničarke u domu za slepe, a
mi smo svi urlali od smeha; prirodno, čovek je onda morao da pokuša
da nas umiri.
U tom trenutku Glorija je izašla iz svoje spavaće sobe i sve oči su
se odmah okrenule prema njoj. Dve devojke su se povukle u senovitu
pozadinu, nezapažene, nepotrebne.
- Govorili smo o tebi - reče brzo Dik - tvoja majka i ja.
- Dakle? - upita Glorija.
Pauza - JVIjuriel se okrenula prema Diku.
- Vi ste veliki pisac, zar ne?
- Ja sam pisac - priznade on prepodobno.
- Ja uvek kažem - reče žustro Mjuriel - da bi kad bih imala vremena
da zabeležim sva svoja iskustva to bila divna knjiga.
Rahela se nasmejala sažaljivo; čelo Ričarda Karamela izgledalo je
gotovo veličanstveno. Mjuriel je nastavila:
- Ali ne razumem kako možete da sednete i da to uradite. A
poezija! Gospode, ne mogu da rimujem ni dva retka. Dakle, trebalo bi
da se zabrinem!
Ričard Karamel se jedva uzdržao da se glasno ne nasmeje. Glori-ja
je žvakala neverovatno veliku žvakaću gumu i neraspoloženo buljila
kroz prozor. Gospoda Gilbert je pročistila grlo i sijala od zadovoljstva.
- Ali, znate - rekla je kao neko univerzalno objašnjenje - vi niste
starinska duša kao Ričard.
Starinska duša je najzad ispustila uzdah olakšanja.

67
 Zatim, kao da je o tome mislila već pet minuta, Glorija je iznenada
objavila?
- Prirediću zabavu.
- O, mogu li da dođem? - povikala je lakrdijaški hrabro Mjuriel.
- Večeru. Sedam osoba: Mjuriel, Rahela i ja, i ti Dik, i Antoni, i onaj
čovek Nobl - sviđa mi se - i Blokmen.
Mjuriel i Rahela su se upustile u tihe ekstaze oduševljenja, predu-
ći od zadovoljstva kao mačke. Gospođa Gilbert je bila sva ustreptala
i sijala je od sreće. S izgledom ravnodušnosti Dik upade sa pitanjem:
- Ko je ta osoba, taj Blokmen, Glorija?
Naslućujući malo neprijateljstvo, Glorija se okrenula prema njemu:
- Džozef Blokmen? On je čovek sa filma. Potpredsednik kompanije
„Odlični filmovi“. On i njegov otac imaju mnogo posla.
- Oh!
- Dakle, hoćete li doći?
Svi će doći. Sastanak je zakazan za nedelju dana. Dik je ustao, na-
mestio šešir, kaput i šal, i podario svakome uobičajeni smešak.
- Do viđenja - rekla je Mjuriel, veselo mašući rukom - pozovite me
ponekad.
Ričard Karamel pocrvene umesto nje.

ŽALOSNI KRAJ VITEZA O'KIFA

Bio je ponedeljak i Antoni je izveo Džeraldinu Berk na ručak kod

„Lepih umetnosti“, zatim su otišli u njegov stan; on je dogurao stočić,
na kome se nalazila čitava kolekcija alkoholnih pića, pa su izabrali
vermut, džin i apsint kao prava sredstva za podstrek.
Džeraldina Berk, razvodnica u bioskopu „Kit“, bila je devojka s
kojom se zabavljao već nekoliko meseci. Ona je zahtevala tako malo i
on ju je zbog toga voleo, jer je od afere prošlog leta sa nekom debi-
tantkinjom, kad je otkrio da se posle pola tuceta poljubaca očekuje
pro-sidba, bio je oprezan sa devojkama iz svoje sopstvene klase. Bilo
je i suviše lako kritički posmatrati njihove nesavršenosti: neku telesnu
grubost ili opšti nedostatak lične nežnosti - ali devojci koja je bila
razvodnica kod „Kita“ prilazilo se drugačije. Čovek može da toleriše
određena svojstva svog ličnog sluge, ali bi ona bila neoprostiva i kod
nekog običnog poznanika iz sopstvene društvene sredine.

68
 Džeraldina, sklupčana na podnožju sofe, posmatrala ga je
duguljastim kosim očima.
- Piješ sve vreme, zar ne? - rekla je iznenada.
- Pa, valjda je tako - odgovorio je Antoni pomalo iznenađen. -Zar
ti to ne radiš?
- Ne. Idem ponekad na zabave - znaš, otprilike jednom ncdeljno,
ali popijem samo dve-tri čaše. Ti i tvoji prijatelji neprestano pijete.
Mislim da ćete uništiti zdravlje.
Antoni je donekle bio dirnut.
- Srce si što brineš za mene!
- Pa, brinem.
- Ne pijem ja baš tako mnogo - izjavio je. - Prošli mesec nisam
okusio ni kapljice čitave tri nedelje. A zaista se našljokam samo
jedanput nedeljno.
- Ali uvek nešto piješ, svaki dan, a tek ti je dvadeset pet godina.
Zar nemaš nikakve ambicije? Pomisli, šta će biti s tobom kad ti bude
bilo četrdeset?
- Iskreno se nadam da tako dugo neću živeti.
Zacoktala je.
- Ti si l-u-u-u-u-d! - rekla je dok je on mešao drugi koktel - a zatim:
- Da li si u nekom srodstvu sa Adamom Pečom?
- Da, on je moj deda.
- Zbilja? - Bila je očigledno uzbuđena.
- Apsolutno.
- Smešno. Moj tata je jednom radio za njega.
- On je čudan starac.
- Da li je prijatan? - pitala je ona.
- Pa, u privatnom životu on je neobično neprijatan.
- Kaži mi nešto o njemu.
- Pa - razmišljao je Antoni - sav je smežuran i ima još poneku dlaku
sede kose koja uvek izgleda kao da je vetar u njoj. Vrlo je moralan.
- Mnogo dobra je učinio - rekla je Džeraldina vrlo ozbiljno.
- Glupost! - ljutio se Antoni. - On je pobožni magarac -
šupljoglavac.
Njene misli su odlutale sa predmeta razgovora.
- Zašto ne živiš s njim?
- Zašto se ne nastaniš u parohiji metodista?

69
 - Ti si l-u-u-d!
Opet je pucnula jezikom izražavajući neodobravanje. Antoni je
razmišljao kako je ova mala beskućnica u dnu srca moralna - kako će
još uvek biti potpuno moralna pošto dođe neminovni talas koji će
sprati pe-sak čestitosti.
- Da li ga mrziš?
- Pitam se. Nikad mi se nije sviđao. Nekad se ne vole ljudi koji čine
puno za tebe.
- Da li on mrzi tebe?
- Draga moja Džeraldino - bunio se Antoni, praveći smešnu
grimasu - molim te uzmi još jedan koktel. Ja ga ozlovoljavam. Ako
pu-šim cigaretu, on uđe u sobu njušeći. On je prenemagalo, gnjavator
i nešto kao hipokrita. Ne bih ti ovo govorio da nisam popio nekoliko
čaša, ali verujem da to nema nikakvog značaja.
Džeraldina je bila uporno zainteresovana. Držala je svoju čašu,
netaknutu, između palca i kažiprsta i posmatrala ga očima u kojima
je bilo pomalo užasa.
- Kako to misliš hipokrita?
- Pa - nestrpljivo je rekao Antoni - možda i nije. Ali on ne voli ono
što ja volim, i tako, za mene on nije interesantan.
- Hmmm. - Izgledalo je kao da je njena radoznalost
najzad zadovoljena. Zavalila se u sofu i pijuckala koktel.
- Smešan si ti - primetila je zamišljeno. – Da li svaka hoće da se
uda za tebe zato što ti je deda bogat?
- Neće - ali ne bih im zamerio da žele. Ipak, znaš, ja ne nameravam
da se ženim.
Ona je ovo prezrela.
- Jednom ćeš se zaljubiti. O, hoćeš - znam ja. - Mudro je klimnula
glavom.
- Bilo bi idiotski biti suviše samouveren. To je ono što je
upropastilo i viteza O’Kifa.
- Ko je to bio?
- Ličnost koju sam ja izmislio. On je moja jedina kreacija, vitez.
- L-u-u-u-d! - zadovoljno je mrmljala, upotrebljavajući nespretno
šarm kojim je mogla premostiti sve jazove i penjati se k onima koji su
bili duševno jači od nje. Podsvesno je osećala da je to smanjivalo
razdaljine i dovodilo osobu čija joj je mašta izmicala natrag u njen

70
domašaj.
- O, ne! - bunio se Antoni - o, ne, Džeraldino. Ne smeš izigravati
lekara za duševne bolesti prema vitezu. Ako misliš da si nesposobna
da ga razumeš, ja ga neću uvoditi. Osim toga, osećao bih izvesnu
neprijatnost zbog njegove žalosne reputacije.
- Mislim da mogu da razumem sve što ima i malo smisla u sebi -
odgovorila je Džeraldina pomalo ćudljivo.
- U tom slučaju postoje razne epizode u životu viteza koje mogu
da budu zabavne.
- Dakle?
- Ono što me je podstaklo da mislim o njemu i da ga ističem kao
stalni primer u razgovoru bio je njegov prerani kraj. Ne volim da ga
predstavim prvo s kraja, ali izgleda neizbežno da se vitez mora
povratiti u život.
- Pa. šta je bilo s njim? Da li je umro?
- Jeste! Evo kako. On je bio Irac, Džeraldino, poluizmišljeni Irac -
divalj sa plemenitim irskim izgovorom engleskog jezika i
„crvenkastom kosom“. Bio je proteran iz Erina u poznim danima
viteštva i, naravno, prešao je u Francusku. Vitez O’Kif, Džeraldino,
imao je, kao i ja, jednu slabost. Bio je strahovito slab prema svim
vrstama žena bez obzira na njihov društveni položaj. Pored toga što
je bio sentimentalan bio je i romantičar, sujetan momak, čovek divljih
strasti, pomalo slep na jedno oko i gotovo potpuno slep na drugo.
Muškarac koji luta po svetu u takvom stanju, bespomoćan je kao lav
bez zuba, pa su prema tome viteza već dvadeset godina kinjile mnoge
žene koje su ga mrzele, iskorišćavale, dosađivale mu, rastuživale ga,
izazivale gađenje u njemu, trošile njegov novac, pravile budalu od
njega - ukratko, kao što to kaže svet, volele ga.
- Rđavo je bilo to, Džeraldino, i kako je vitez, osim svoje jedine
slabosti, te izvanredne podložnosti, bio čovek velike pronicljivosti,
odlučio je da se spase jednom za svagda od svih maltretiranja. S tom
namerom otišao je u veoma slavni manastir u Kampanji, zvan - pa,
anahronistički poznat pod imenom manastir Svetog Voltera. Bilo je
pravilo u Svetom Volteru da nijedan kaluđer ne može da siđe u
prizemlje manastira dokle god je živ, ali može da živi zadubljen u
molitvu i razmišljanje u jednoj od četiri kule, koje su bile nazvane po
četiri zapovesti manastirskih pravila: siromaštvo, čednost, poslušnost

71
i tišina.
- Kad stiže dan koji će svedočiti o vitezovom oproštaju od sveta,
on je bio potpuno srećan. Sve grčke knjige dao je svojoj gazdarici, svoj
mač u zlatnim koricama poslao je kralju Francuske, a sve svoje
beleške o Irskoj dao je mladom hugenotu koji je prodavao ribu po
ulicama gde je živeo.
- Onda je odjahao do Svetog Voltera, ubio svog konja pred vratima
i darovao lešinu manastirskom kuvaru.
- U pet časova te večeri, on se osećao prvi put slobodnim, zauvek
oslobođenim od seksa. Nijedna žena ne može da uđe u manastir,
nijedan kaluđer ne može da siđe niže od prvog sprata. Tako, dok se
penjao vijugavim stepenicama koje su vodile do njegove ćelije na
samom vrhu kule Čednosti, zaustavio se za trenutak kraj jednog
otvorenog prozora koji je gledao sa visine od pedeset stopa na drum.
Sve je bilo tako divno, mislio je on, ovaj svet koji je on napuštao, zlatni
snop sunca koji je sijao na prostrana polja, u daljini razgranato drveće,
vinogradi, mimi i zeleni, osvežavajuće široke milje pred njim.
Naslonio se na prozorski okvir i netremice gledao vijugav drum. Ali,
desilo se da je Tereza, šesnaestogodišnja seljančica iz susednog sela,
u tom trenutku išla drumom koji je prolazio pokraj manastira.
Komadić vrpce koji je pridržavao čarapu na njenoj lepoj levoj nozi
izlizao se i podigao. Budući da je to bila devojka retke skromnosti,
mislila je da čeka dok ne stigne kući pa da to popravi, ali joj je toliko
smetalo u hodu da je osećala da više ne može da izdrži. Zato je,
prolazeći pored kule Čednosti, zastala, ljupkim pokretom podigla
suknju - što je moguće manje, treba priznati - da popravi svoju
podvezicu.
- Gore u kuli, najnovijeg došljaka starog manastira Svetog Voltera
kao da je povukla napred divovska i neodoljiva ruka, nagnuo se kroz
prozor. Sve više i više se naginjao dok se iznenada jedan komad
kamena nije olabavio pod njegovom težinom, odvalio iz cementa uz
prigušen prasak - i, prvo pljoštimice, a onda glavačke, najzad u
jednom ogromnom i upečatljivom saltu, vitez O’Kif se srušio, prema
tvrdoj zemlji i večnom prokletstvu.
- Tereza je bila tako uznemirena ovim događajem da je pretrčala
čitav put do kuće i deset godina je provodila jedan čas dnevno u tajnoj
molitvi za dušu kaluđera čiji su i vrat i zakletva bili istovremeno

72
slomljeni tog nesrećnog nedeljnog popodneva.
- A vitez O’Kif, osumnjičen za samoubistvo, nije bio sahranjen na
posvećenom zemljištu, nego bačen u obližnje polje, gde je bez sumnje
poboljšao kvalitet zemljišta za mnogo idućih godina. Takav je bio
prerani kraj jednog hrabrog i plemenitog gospodina. Šta kažeš,
Džeraldino?
Ali Džeraldina, već odavno izgubljena, mogla je samo vragolasto
da se nasmeši, mahne na njega svojim kažiprstom, i ponovi svoje
,,sve-premostivo“, svoje „sveobjašnjivo“:
- Lu-u-u-d - reče ona - ti si l-u-u-d!
Njegovo mršavo lice je prijatno, mislila je ona, a oči su mu blage.
Sviđao joj se zato što je bio gord, a ipak nije bio uobražen, i zato što se
suprotno ostalim muškarcima koje je upoznala u bioskopu, užasavao
toga da bude upadljiv. Kakva čudna, bespredmetna priča! Ali,
uživala je u onom delu o čarapi!
Posle petog koktela on ju je poljubio, i između smeha i zadirkuju-
ćeg milovanja u poluprigušenom plamenu strasti provedoše jedan
čas. U četiri i trideset ona je tvrdila da ima sastanak, i otišavši u
kupatilo počešljala svoju kosu. Odbijajući da joj on naruči taksi,
zastala je jedan trenutak na vratima.
- Oženićeš se - tvrdila je - samo čekaj pa ćeš videti.
Antoni se igrao jednom starom teniskom loptom, i pažljivo ju je
bacio na patos da odskoči nekoliko puta pre nego što je odgovorio sa
primesom kiselosti:
- Ti si jedna mala luda, Džeraldino.
Ona se izazivački smešila.
- O, jesam, zar ne? Hoćeš li da se kladiš?
- Bilo bi smešno da to učinim.
- O, bilo bi, zar ne? Dakle, ja bih se kladila da ćeš se oženiti u roku
od godinu dana.
Antoni je udarao teniskom loptom veoma jako. Ovo je bio jedan
od njegovih lepih dana, mislila je ona; neka vrsta jačine ustupila je
mesto melanholiji u njegovim tamnim očima.
- Džeraldino - reče najzad - prvo, nemam nikog s kim bih želeo da
se oženim; drugo, nemam dovoljno novca da izdržavam dvoje; zatim
potpuno sam protivan ženidbi ljudi mog tipa i, najzad, strahovito
mrzim čak i apstraktno razmišljanje o tome.

73
 Ali Džeraldina je znalački skupila oči, pucnula jezikom na svoj
uobičajeni način, i rekla da mora da ide. Bilo je kasno.
- Pozovi me uskoro - podsetila ga je kad ju je poljubio na rastanku
- nisi već tri nedelje, znaš.
- Hoću - vatreno je obećao.
Zatvorio je vrata i vraćajući se u sobu zastao jedan trenutak
zadubljen u misli, držeći još uvek čvrsto u ruci loptu. Dolazilo je
vreme njegove usamljenosti, jedno od onih doba kad je šetao ulicama
besciljno i utučeno, ili grickajući olovku sedeo za svojim pisaćim
stolom. Bilo je to samoudubljivanje bez uspeha, traženje izlaza tamo
gde izlaza nema, osećanje da vreme prolazi, neprekidno i rasipno -
ublaženo samo ubeđenjem da nema šta da se rasipa, jer su svi napori
i svi uspesi bezvredni.
Mislio je sa osećanjem - naglas, uzvikujući, jer je bio povređen i
zbunjen.
- Ni na kraj pameti mi nije da se oženim, tako mi boga!
Iznenada je zavitlao tenisku loptu besno preko sobe, gde je jedva
mimoišla jednu lampu, i, odskačući, zaustavila se na podu.

SVETLOST1 NATPISA I MESEČINA

Za svoju večeru Glorija je zauzela sto u Kaskadama u Biltmor baru,

i kad su se muškarci sastali napolju u hodniku, nešto pre osam časova,
„ta osoba Blokmen“ bio je meta tri para muških očiju. On je bio
podebeo, rumen Jevrejin, star oko trideset pet godina, izražajna lica
pod glatkom peskovitom kosom - i, nesumnjivo, na svim poslovnim
sastancima njegova ličnost bi se mogla smatrati simpatičnom.
Doskakutao je do trojice mladih muškaraca koji su stajali u grupi
pušeći dok su čekali svoje dame, i predstavio se sa suviše
upadljivom sigurnošću - ipak, trebalo bi sumnjati da ih je primio
nameravani utisak slabog i ironičnog odbijanja: nije bilo
nagoveštaja razumevanja u njegovom ponašanju.
- Vi ste u srodstvu sa Adamom Dž. Pečom? - upitao je Antonija.
puštajući dva tanka dima iz širokih nozdrva.
Antoni to priznade uz avetinjski smešak.
- Fini je to čovek - dubokomisleno je izgovorio Blokmen.
- On je fini primerak Amerikanca.

74
 - Da - složio se Antoni - sigurno da jeste. - Mrzim ove nedovršene
ljude - hladno je mislio. - Izgleda kao da je skuvan! Trebalo bi ga baciti
natrag u peć; još jedan minut, pa bi bilo dosta.
Blokmen je žmimuo na svoj sat.
- Vreme je da se ove devojke pojave...
Antoni je čekao bez daha; a onda je došlo ono...
- ... ali onda. - uz širok osmeh - znate kakve su žene.
Trojica mladih muškaraca klimnuše glavom; Blokmen je nemamo
pogledao oko sebe, njegove oči su kritički počivale na tavanici i onda
su se spuštale nadole. Njegov izraz je bio sačinjen od izraza farmera
sa Srednjeg zapada koji ocenjuje svoj pšenični usev i nekog glumca
koji razmišlja da li je posmatran - javno ponašanje svih dobrih
Amerikanaca. Kad je završio sa pregledom, brzo se okrenuo natrag
na ćutljivi trio, odlučan da udari posred njihovog srca i u srž.
- Vi ste završili koledž?... Harvard, a. Vidim da su vas momci iz
Prinstona pobedili u hokeju.
Nesrećnik. Izvukao je još jedan mućak. Oni su već tri godine bili
van škole i marili su samo za velike ragbi utakmice. Da li bi, posle ne-
uspeha ovog poduhvata, gospodin Blokmen uočio da je u ciničkoj
atmosferi problematično, jer...
Glorija stiže. Mjuriel stiže. Rahela stiže. Posle užurbanog „zdravo
momci“! koje je uzviknula Glorija i koje se kao eho čulo i od druge
dve, sve tri su prohujale u garderobu.
Trenutak docnije pojavila se Mjuriel u stanju složene ncobučenosti
i domilela do njih. Bila je u svom elementu - njena kosa crna kao abo-
nosovina bila je zalizana uz glavu; oči su joj bile veštački osenčene;
mirisala je na jak parfem. Dostigla je najviše što je mogla kao sirena,
poznatije kao „vamp“ - izbiračica i zavodnica muškaraca,
beskrupulozna i u osnovi bezosećajna igračica osećanjima. Nešto u
iscrpenosti njenog nastojanja fasciniralo je Morija na prvi pogled -
žena širokih bokova koja je podražavala gipkost pantera! Dok su još
tri minuta čekali na Gloriju, i, iz učtivosti, na Rahelu, nije mogao oči
da odvoji od nje. Okrenula bi glavu, spustila trepavice i grickala
donju usnu s iznenađujućom uzdržljivošću. Stavila bi ruke na bokove
i ljuljala bi se s jedne strane na drugu u taktu muzike, govoreći:
- Da li ste ikada čuli ovako savršen regtajm? Upravo ne mogu da
se uzdržim a da ne pokrećem ramena kad ga čujem.

75
 Gospodin Blokmen je učtivo pljesnuo rukama:
- Trebalo bi da ste u pozorištu.
- Volela bih to! - povikala je Mjuriel. - Hoćete li da mi pomognete?
- Sigurno da hoću.
S prikladnom skromnošću Mjuriel je prestala da se kreće po taktu
i okrenula se prema Moriju, pitajući šta je „gledao" ove godine. On je
shvatio da se ovo odnosi na dramski svet, i oni započeše veselo izme-
njivati naslove, na ovaj način:
MJURIEL: Da li ste videli „Gita moga srca“?
MORI: Ne, nisam.
MJURIEL (žustro): Divno je! Trebalo bi da vidite.
MORI: Di" li ste gledali „Omar, šatordžija“?
MJURIEL: Ne, ali čujem da je divno. Tako želim to da vidim. Da li
ste gledali „Lepo i toplije“?
MORI (s puno nade): Da.
MJURIEL: Ja mislim da nije naročito dobro. Ništarija.
MORI (slabašno): Da, to je istina.
MJURIEL: Ali išla sam na „Pod zakonom“ sinoć i sviđa mi se. Da
li ste gledali „Malu kafanu?...
Ovo je tako išlo sve dok im nije ponestalo komada. Dik se u
međuvremenu okrenuo prema gospodinu Blokmenu, rešen da izvuče
koliko god može zlata iz ovog bremena koje nije obećavalo...
- Čuo sam da se svi novi romani prodaju filmskim kompanijama
čim se izdaju.
- To je istina. Naravno, najglavnije u filmu je snažna fabula.
- Da, pretpostavljam da je tako.
- Toliki romani su puni govorancija i psihologije. Naravno, oni za
nas nisu naročito vredni. Nemoguće je sve učiniti interesantnim na
platnu.
- Vi prvo tražite zaplete - rekao je Dik.
- Naravno. Prvo zapleti. - On je zastao, skrenuo pogled. Njegovo
ćutanje se razvuklo, uključilo i druge, autoritetom nekog pretećeg
prsta. Glorija, koju je sledila Rahela, izlazila je iz garderobe.
Između ostalog, za večerom se otkrilo da Džozef Blokmen nikada
nije igrao, nego je za vreme muzike ravnodušno posmatrao ostale,
kao neka starija osoba među decom. Bio je to dostojanstven i ponosan
čovek. Rođen u Minhenu, započeo je svoju američku karijeru kao

76
prodavač kikirikija s nekim putujućim cirkusom. Sa osamnaest
godina bio je klovn u sporednoj predstavi; kasnije upravnik sporedne
predstave, a ubrzo posle toga vlasnik drugorazrednog vodvilja.
Upravo onda kad je film prešao iz stadijuma radoznalosti i postao
industrija koja obećava, on je bio ambiciozan mladić od dvadeset šest
godina, s nešto novca za ulaganje u razne poslove, koji je imao
finanasijske ambicije i znatno iskustvo u pozorišnom poslu. To je bilo
pre devet godina. Filmska industrija ga je nosila sa sobom tamo gde
je sa sebe zbacivala na tuceta ljudi veće fmansijske sposobnosti,
bogatije mašte, i s više praktičnih ideja... i sad je on sedeo ovde i
razmišljao o besmrtnoj Gloriji zbog koje je mladi Stjuart Holkom
otišao iz Njujorka u Pasadenu - posmatrao ju je i znao da će upravo
prestati da igra i da će se vratiti da sedne njemu s leve strane.
Nadao se da će ona požuriti. Ostrige su bile tu već nekoliko
minuta.
U međuvremenu, Antoni, koji je sedeo levo od Glorije, igrao je s
njom, uvek na određenoj četvrtini podijuma za igranje. Ovo bi, da je
bilo gospode bez dama, bilo delikatno priznanje devojci, a značilo bi
„Đavo te odneo, da je nisi pardonirao!“ Bilo je to veoma svesno
intimno.
- Dakle - počeo je on, gledajući je - izgledate tako slatko večeras.
Ona srete njegove oči na horizontalnoj udaljenosti od pola stope
koja ih je razdvajala.
- Hvala vam - Antoni.
- U stvari, vi ste uznemirujuće lepi - dodao je. Ovoga puta nije bilo
smeška.
- A vi ste veoma šarmantni.
- Zar to nije lepo? - nasmejao se on. Mi u stvari imamo povoljno
mišljenje jedno o drugom.
- Zar vi nemate obično? - Brzo je shvatila njegovu primedbu, kao
što je uvek i radila na bilo koju neobjašnjivu aluziju o sebi, ma kako
ona bila diskretna.
On je spustio svoj glas, a kad je progovorio u njemu je bila tek
trunka šegačenja.
- Da li se sveštenik divi papi?
- Ne znam - ali to je verovatno najnejasniji kompliment koji sam
ikada primila.

77
 - Možda mogu prikupiti nekoliko tableta bromida.
- Pa, ne bih želela da se zamarate. Pogledajte Mjuriel! Baš ovde do
nas.
Pogledao je preko ramena. Mjuriel je naslanjala svoj sjajni obraz na
rever večernjeg kaputa Moriju Noblu, a njena napuderisana leva ruka
očigledno je bila obavijena oko njegove glave. Covek je bio prisiljen
da se začudi kako nije uspela da obuhvati njegov zatiljak. Njene oči,
okrenute prema plafonu, uveliko su kolutale tamo-amo, njeni bokovi
su se ljuljali, i dok je igrala stalno je pevušila. Prvo je izgledalo kao da
je ovo prevod pesme na neki strani jezik, ali je na kraju postalo jasno
da je to njen pokušaj da ispuni ritmičku meru jedinim recima koje je
znala - recima koje su stajale u naslovu -
„On je regtajm igrač,
Reg igrač,
Regtajm igrač, igrač,
Regtajm igrač, regtajm igrač,
Regtajm igrač, igrač, igrač.“
- i tako dalje, rečenicama još čudnijim i banalnijim. Kad je uhvatila
zainteresovane Antonijeve i Glorijine poglede, neprimetno se nasme-
šila poluzatvorivši oči, da pokaže da ju je muzika koja je ulazila u
njenu dušu vodila u jedan ushićeni i izvanredno zavodnički trans.
Muzika se završila i oni su se vratili svom stolu, čiji se usamljeni,
ali dostojanstveni posednik digao i svakom od njih podario jedan
tako ljubak smešak, da je izgledalo kao da se s njima rukuje i čestita
im na sjajnoj predstavi.
- Blokhed neće nikada igrati! Ja mislim da ima drvenu nogu! -
obratila se Glorija čitavom stolu. Trojica mladih ljudi ustuknuše, a
gospodin na koga se ovo odnosilo primetno trepnu.
Ovo je bila jedna od bezobzirnih tačaka u toku Blokmenovog
poznanstva sa Glorijom. Ona je neumorno izvodila šale na račun
njegovog imena. Prvo je to bilo „Blok - kuća“, a u poslednje vreme još
pakosnije „Blokhed“. On je zahtevao, uz pomalo prigušenu ironiju,
da ga ona zove krštenim imenom, i ovo je ona poslušno uradila
nekoliko puta - a onda opet pogrešivši, bespomoćna, pokajnički, ali
sva utonula u smeh, oslovila ga je sa „Blokhed“.
Bilo je to žalosno i nepromišljeno.
- Bojim se da gospodin Blokmen misli da smo mi jedna frivolna

78
gomila - uzdahnula je Mjuriel, mašući prema njemu ostrigom koju je
održavala u ravnoteži.
- On tako i izgleda - promrmljala je Rahela. Antoni je pokušao da
se seti da li je ona i ranije to rekla. Mislio je da nije. Ovo je bila njena
prva primedba.
Gospodin Blokmen je iznenada pročistio grlo i rekao glasnim i
jasnim glasom:
- Naprotiv. Kad čovek govori to je samo tradicija. On ima u
najboljem slučaju hiljadu godina za sobom. Ali žena, pa, ona je
čudotvorni govornik u ime potomstva.
U pauzi punoj preneraženosti koja je sledila ovu zapanjujuću pri-
medbu, Antoni se iznenada zagrcnuo ostrigom i brzo stavio salvetu
na lice. Rahela i Mjuriel su se tiho, ali donekle u čudu nasmejale, Dik
i Mori su se tome pridružili, obojica crveni u licu s mukom
savlađujući buru smeha.
- Bože moj! - mislio je Antoni. - Ovo je podnaslov iz jednog od
njegovih filmova. Taj čovek ga je zapamtio!
Samo Glorija nije pustila ni glasa. Oštro je posmatrala gospodina
Blokmena pogledom ćutljivog prebacivanja.
- Dakle, za ime boga! Odakle ste to iščeprkali?
Blokmen ju je nesigurno pogledao, ne znajući šta ona smera. Ali
već sledećeg trenutka je povratio sigurnost, a lice mu ozari prazni i
svesno tolerantni smešak nekog intelektualca među razmaženom i
žutokljunom dečurlijom.
Iz kuhinje su doneli supu - ali istovremeno je stigao i vođa orkestra
iz bara gde je upio onu nijansu boje svojstvenu vrču piva. Tako je supa
ostavljena da se ohladi za vreme izvođenja balade pod naslovom „Sve
je kod klice osim tvoje žene“.
Zatim šampanjac - i zabava je postala interesantnija. Muškarci, svi
osim Ričarda Karamela, pili su slobodno; Glorija i Mjuriel su pijuckale
svaka po jednu čašu; Rahela Džeri nije ništa uzela. Nisu igrali valcere,
ali su igrali sve ostalo - svi osim Glorije, koja se izgleda posle izvesnog
vremena zamorila i više je volela da sedi pušeći za stolom, očiju čas
lenih, čas žustrih, prema tome da li je slušala Blokmena ili posmatrala
neku lepu ženu među igračima. Nekoliko puta Antoni se pitao šta joj
to Blokmen govori. Grizao je cigaru, i posle večere kao da je podivljao.
Deset časova je zateklo Gloriju i Antonija kako počinju jednu igru.

79
Baš kad su bili izvan domašaja stola, ona reče tihim glasom:
- Igrajte sve do vrata. Hoću da odem dole u drogeriju.
Poslušno, Antoni ju je vodio kroz gomilu u određenom pravcu; u
hodniku ga je ostavila za trenutak da bi se pojavila s kaputom preko
ruke.
- Hoću malo žvakaće gume - rekla je, šaljivo se izvinjavajući; -ne
možete zamisliti zašto mi treba ovoga puta. Jednostavno zato što
hoću da grizem nokte i uradiću to ako ne uzmem malo žvakaće gume.
- Uzdahnula je i nastavila kad su ušli u prazan lift: - Čitav dan sam ih
grizla. Pomalo sam nervozna, znate. (Izvinite za igru reči. Bilo je ne-
namerno - reči su se uskladile same po sebi.) Glorija Gilbert, lakrdija-
šica.
Dospevši do prizemlja, lukavo su izbegli hotelsku prodavnicu
slatkiša, sišli niz široko stepenište, i hodajući kroz nekoliko hodnika
pronašli drogeriju u velikoj centralnoj stanici. Pošto je iscrpno
pregledala tezgu sa kozmetikom, obavila je svoju kupovinu. Onda po
nekom zajedničkom neiskazanom impulsu odšetali su se, ruku pod
ruku, ne u pravcu odakle su došli, nego Četrdeset trećom ulicom.
Noć je bila živa, jer se sve kravilo; bilo je skoro tako toplo da je
povetarac koji se nisko vukao niz pešački pločnik doneo Antoniju
viziju jednog iznenadnog proleća punog zumbula. Iznad, na plavom
pravo-ugaoniku neba, oko njih milovana strujanjem vazduha, iluzija
novog godišnjeg doba donosila je olakšanje od ukrućene i udisanjem
prezasićene atmosfere iz koje su izašli, i u jednom umornom trenutku
buka saobraćaja i mrmorenje vode koja je tekla u slivnicima izgledali
su kao jedno iluzorno i prečišćeno produženje one muzike po kojoj su
malopre igrali. Kad je Antoni progovorio, bilo je to s pouzdanjem da
su njegove reči proizišle iz nečega zadivljujućeg i poželjnog, nečeg što
je noć začela u njihovim srcima.
- Hajde da uzmemo taksi i da se malo provozamo okolo! -
predložio je, i ne pogledavši u nju.
O, Glorija, Glorija!
Taksi se širom otvorio na ivici pločnika. Kad se pokrenuo kao neki
brod na nepoznatom okeanu i izgubio se među obrisima velikih
zgrada, među čas smirenim čas piskavim povicima i lupkanjima,
Antoni je zagrlio devojku, privukao je sebi i poljubio njena vlažna,
dečja usta.

80
 Ona je ćutala. Okrenula je lice prema njemu, bledo pod tracima i
mrljama svetlosti koja se uvlačila unutra kao mesečina kroz lišće. Oči
su joj bile sjajni talasići na belom jezeru lica; senke njene kose
uokvirivale su čelo sa uverljivim neintimnim senkama. Tu nije bilo
ljubavi, sigurno; niti tragova bilo koje ljubavi. Lepota joj je bila hladna
kao ovaj vlažni povetarac, kao vlažna mekoća njenih usana.
- Ti si kao labud na ovoj svetlosti - prošaputao je. Bila je tišina kao
mrmor, kao zvuk. Postojale su pauze koje kao da će se rasparčati, tako
da bi se opet povezale u zaboravu stezanjem njegovih ruku oko nje i
osećajem da ona tu počiva kao neko uhvaćeno, paučinasto pero,
dolutalo unutra iz mraka. Antoni se nasmejao, bešumno i likujući,
podižući lice i na stranu od nje, napola u jednom nadmoćnom naletu
trijumfa, napola da njeno gledanje u njega ne bi pokvarilo
veličanstvenu nepokretnost njenog izraza. Takav jedan poljubac - bio
je to cvet na licu koji se nikad neće moći opisati, jedva da će se moći
zapamtiti; kao da je njena lepota sama po sebi lučila isparavanje koje
se smestilo, prolazno i već toffeći se, na njegovo srce.
... Zgrade su se izgubile u rastopljene senke; ovo je sada bio park,
i posle dugog vremena veliki beli duh Metropolitenskog muzeja
veličanstveno je prošao pokraj njih, duboko odjekujući bukom taksija.
- O, Glorija! O, Glorija!
Njene oči kao da su posmatrale iz mnogih hiljada godina: sve ose-
ćanje koje je mogla osećati, sve reči koje je mogla izgovoriti činile bi
se nepodesnim pokraj prikladnosti njenog ćutanja, nepodesnim
prema rečitosti njene lepote i - njenog tela, blizu njega, tela vitkog i
hladnog.
- Reci mu da okrene - promrmljala je - i da prilično brzo vozi
natrag...
Gore u trpezariji za večeravanje vazduh je bio vruć. Sto, na kojem
su u neredu ležale salvete i pepeljare, bio je star i budav. Ušli su
između dve igre, i Mjuriel Kejn ih je đavolasto pogledala.
- Pa, gde ste vi bili?
- Da telefoniram majci - hladno je odgovorila Glorija. - Obećala sam
joj to. Da li smo propustili neku igru?
Zatim je usledio događaj o kome je, iako je bio sam po sebi
nevažan, Antoni razmišljao i posle mnogo godina. Džozef Blokmen,
duboko se naslanjajući u svojoj stolici, netremice ga je gledao

81
pogledom u kojem je nekoliko osećanja bilo čudno i nerazmrsivo
pomešano. Nije pozdravio Gloriju sem što je ustao, i odmah je
nastavio razgovor sa Ričardom Karamelom o uticaju književnosti na
film.

MAGIJA

Kruto i neočekivano čudo jedne noći bledi uz oklevajuću smrt

poslednjih zvezda i prerano rođenje prvih raznosača novina. Plamen
se povlači u neku udaljenu i platonsku vatru; bela vrućina je nestala
iz železa i sjaj iz uglja.
Niz police Antonijeve bilbioteke, koja je obilno ispunjavala jedan
zid, puzao je hladni i drski snop sunčeve svetlosti dodirujući s
ledenim neodobravanjem Terezu Francusku i Anu Veliku Ženu,
Dženi iz orijentalnog baleta i Vračaricu Zulejku - Koru, stanovnika
države Indijane -zatim dole niz policu i u godine, žalosno se
odmarajući na suviše pri-zvanim senima Jelene, Tais, Salome i
Kleopatre.
Antoni, obrijan i okupan, sedeo je duboko zavaljen u jastuke na
stolici i posmatrao ovaj sjaj, sve dok sunce nije - zaustavljajući se za
trenutak na svilenim krajevima tepiha - nestalo.
Bilo je deset časova. Nedeljni „Tajms“ je, razbacan oko njegovih
nogu, objavljivao u jednoj gravuri i uvodnom članku, u društvenom
otkriću i sportskoj rubrici, da je svet bio strahovito udubljen tokom
poslednje nedelje dana u posao krećući se prema nekom
veličanstvenom iako donekle neodređenom cilju. Što se njega tiče,
Antoni je jednom bio kod svoga dede, dvaput kod svog trgovačkog
posrednika i triput kod svog krojača - u poslednjem času poslednjeg
dana ove nedelje poljubio je veoma lepu i dražesnu devojku.
Kad je stigao kući, njegova mašta je kiptela dalekosežnim,
nepoznatim snovima. Iznenada, nije bilo pitanja u njegovom umu,
nikakvog večnog problema za rešavanje ili razrešavanje. Iskusio je
osećanje koje nije bilo ni duševno ni fizičko, a ni jednostavna
mešavina oba. Ljubav prema životu ga je zasad apsorbovala do
isključivanja svega ostalog. Bio je zadovoljan s tim da eksperiment
ostane izolovan i jedinstven.
Skoro bezlično je bio ubeđen da se nijedna žena koju je upoznao

82
ne može uporediti s Glorijom na bilo koji način. Ona je bila duboko
samo ona; bila je neizmemo iskrena - u ovo je bio siguran. Pokraj nje,
dva tuceta učenica i debitantkinja, mladih udatih žena i lakrdijašica i
skitnica koje je znao, bile su samo gomila ženki, u najprezrivijem
smislu na svetu, odgojiteljice i proizvođači, izlučujući još uvek onu
pomalo smrdljivu atmosferu pećine i dečje sobe.
Koliko je on mogao da vidi, ona se nije niti pokorila nekoj njegovoj
volji, niti je povlađivala njegovoj taštini - osim što je njeno
zadovoljstvo u njegovom društvu bilo kao milovanje. Zaista, nije
imao razloga da misli'kako je njemu dala nešto što drugima nije dala.
To je bilo kao što treba da bude. Pomisao na neko zapetljavanje koje
bi izraslo iz ove večeri bila je isto tako udaljena, kao što bi bila i
odvratna. I ona je odbacila i zaboravila događaj kao nestvaran. Oni su
bili dvoje mladih ljudi koji su imali dovoljno mašte da razlikuju igru
od stvarnosti - koji će baš zbog same nehatnosti, s kojom su se sreli i
prošli jedno pokraj drugog, izjaviti da nisu povređeni.
Odlučivši ovo, on je otišao do telefona i pozvao hotel „Plažu“.
Glorija nije bila kod kuće. Njena majka nije znala ni kuda je otišla,
ni kada će se vratiti.
Nekako se baš u tome provukla prva pogreška u ovom slučaju.
Bilo je elemenata grubosti, skoro nevaspitanja, u Glorijinom
odsustovanju od kuće. Sumnjao je da ga je ona izlazeći na zabavu
dovela u neugodan položaj. Vrativši se, ona će videti da ju je on tražio
i nasmešiće se. Najdiskretnije! Trebalo je da prođe nekoliko časova da
dođe do ovakvog načina gledanja na događaj, da shvati njegovu
potpunu nevažnost. Kakva magareća nesmotrenost. Ona će misliti da
on smatra da joj je naročito drag. Misliće da on postupa sa
najbesmislenijom intimnošću prema potpuno trivijalnoj epizodi.
Setio se da je tokom prošlog meseca vratar, kome je on održao
prilično zbrkanu lekciju o „bratstvu ljudi“, došao gore idućeg dana i,
na osnovu onoga što se desilo prošle noći, seo na udubljenje u
prozoru da bi s njim pola sata srdačno pročavrljao. Antoni je s užasom
razmišljao neće li Glorija misliti o njemu ono što je on tada mislio o
tom čoveku. O njemu - Antoniju Peču! Užas!
Nikada mu nije palo na pamet da je on pasivna stvar, na koju se
delovalo pomoću uticaja iznad i preko Glorije, da je bio samo osetljiv
negativ na kome je rađena fotografija. Neki gargantuanski fotograf

83
usmerio je fotografski aparat na Gloriju i kvrc! - jadni negativ se
mogao samo razviti, ograničen, kao i sve druge stvari, na svoju
prirodu.
Ali Antoni, ležeći na svom kauču i buljeći u narandžastu lampu,
provlačio je neprestano tanke prste kroz svoju tamnu kosu i svakog
časa zamišljao slike. Ona je sada bila u nekoj radnji, izgleda, krećući
se gipko između baršuna i krzna, dok joj je haljina šuštala za vreme
šetnje u tom svetu svilenih šuštanja i hladnog sopranskog smeha i
mirisa mnogih ubranih, ali još uvek živih cvetova. Sve te Mini, i Perl,
i Džules, i Dženi će se okupiti oko nje kao dvorjanke, noseći tanki i
raskošni krep žoržet, fini šifon koji će imati nežnu pastelnu boju
njenih obraza, mlečnu čipku koja će počivati u blagom neredu oko
njenog vrata - damask se upotrebljavao samo da pokrije sveštenike i
divane u to vreme, a samaranskog platna sećali su se samo romantični
pesnici.
Posle izvesnog vremena ona će opet otići nekuda, iskrivljujući
glavu na stotinu načina pod stotinu kapa, uzalud tražeći lažne trešnje
koje bi se slagale s njenim usnama ili pera koja bi bila elegantna kao i
njeno nežno telo.
Podne će doći - ona će žuriti niz Petu aveniju, nordijski Ganimed,
sa svojim krznenim kaputom koji se moderno ljulja dok ona korača,
njeni obrazi crveni od udaraca vetra, njen dah - slatka magla vazduha
koji okrepljuje - i vrata Rica će se okretati, gomila će se razdeliti,
pedeset pari muških očiju će ustuknuti, buljiti, dok će ona vraćati
zaboravljene snove muževima mnogih debelih i smešnih žena.
Jedan sat. Svojom viljuškom ona će mučiti srce jedne artičoke, dok
će njen ushićeni pratilac govoriti gustim rečenicama koje kao sos
kaplju iz njega.
Četiri sata. Njena mala stopala kreću se po melodiji, njeno lice
izrazito u gomili, njen partner srećan kao pomilovano kučence i lud
kao prastari šeširdžija... Onda - onda će se lagano spustiti mrak i
možda će doneti još jedno razočarenje. Svetleće reklame prosuće
svoju svetlost po ulicama. Ko zna? Ništa mudriji od njega, oni su
srećno tragali da bi ponovo ugledali onu sliku napravljenu u boji
krema i senku koju su videli na utišanoj aveniji prethodne noći. I
možda će, ah možda će! Hiljadu taksija će stajati prazni na hiljadama
uglova, a samo za njega bio je taj poljubac zauvek izgubljen i nestao.

84
Pod hiljadama maski Tais će zaustaviti taksi i podizati svoje lice da
bude ljubljeno. A njeno bledilo će biti nevino i divno, a njen poljubac
čedan kao mesec...
Uzbuđeno je skočio na noge. Kako je to nepristojno što je ona
izašla! Najzad je shvatio šta je želeo - da je opet poljubi, da nađe
odmora u njenoj ogromnoj nepokretnosti. Ona je kraj sveg
nespokojstva, sveg nezadovoljstva.
Antoni se obukao i izašao, što je trebalo da učini mnogo ranije i
otišao do Ričarda Karamela da čuje najnoviju preradu poslednjeg
poglavlja „Demonskog ljubavnika“. Nije ponovo pozvao Gloriju do
šest sati. Nije je našao kod kuće sve do osam časova - o, klimaksa svih
an-tiklimaksa! - nije mu mogla zakazati sastanak do utorka posle
podne. Pokidani komad gutaperke klepetao je na podu dok je on
nervozno udarao po telefonu.

CRNA MAGIJA

U utorak je bilo ledeno hladno. On ju je posetio u turobna dva sata

i dok su se rukovali on je smušeno razmišljao da li ju je ikada poljubio;
bilo je gotovo neverovatno - on je ozbiljno sumnjao u to da se ona toga
sećala.
- Zvao sam te četiri puta u nedelju - rekao joj je.
- Jesi li?
Bilo je iznenađenja u njenom glasu i zainteresovanosti u njenom
izgledu. Proklinjao je samoga sebe što joj je to rekao. Mogao je da zna
da njen ponos nije imao nikakvog udela u takvim sitničarskim
trijumfima. Čak ni tada nije pogodio istinu - da je ona, budući da se
nikada nije morala bojati za muškarce, retko upotrebljavala
zaobilazne izgovore, izigravanja i izvlačenja, što je bilo stalno oružje
njenih posestrima. Kad joj se muškarac sviđao, bio je to dovoljan trik.
Kad je mislila da ga je volela - bio je to krajni udarac. Njena draž se
beskrajno održavala.
- Bio sam željan da te vidim - jednostavno je rekao. - Želim da s
tobom razgovaram - mislim da razgovaramo, negde gde možemo biti
sami. Mogu li?
- Šta to znači?
Iznenada osetio je strah. Osećao je da ona zna šta on želi.

85
 - Mislim, ne za stolom za čaj - rekao je.
- Pa, dobro, ali danas ne. Želim da se malo razgibam. Hajdemo u
šetnju!
Priroda je bila gola, i bilo je u njoj nečeg gorkog. Sva zla mržnja u
ludom srcu februara bila je utkana u usamljen i leden vetar koji je
okrutno sekao svoju stazu preko Centralnog parka i dole niz Petu
aveniju. Bilo je gotovo nemoguće razgovarati, a on je bio do tog
stepena rastrojen da je tek zakrećući u Šezdeset prvu ulicu ustanovio
da ona više nije pokraj njega. Pogledao je okolo. Nepokretno je stajala
četrdeset koračaja iza njega, lica napola sakrivenog u krzneni
okovratnik, koji se pokretao ili od ljutine ili od smeha - nije mogao
odrediti zbog čega. Krenuo je natrag.
- Nemoj da dopustiš da prekinem tvoju šetnju! - povikala je.
- Strašno mi je žao - odgovorio je smušeno. - Da li sam išao suviše
brzo?
- Hladno mi je - izjavi ona. - Hoću da idem kući. Ti ideš suviše brzo.
- Veoma mi je žao.
Jedno pored drugog krenuli su prema „Plaži“. Želeo je da joj vidi
lice.
- Muškarci obično nisu tako zaokupljeni sami sobom kada su sa
mnom.
- Zao mi je.
- To je veoma interesantno.
- I jeste suviše hladno za šetnju - rekao je živahno da bi sakrio svoju
zlovolju.
Nije ništa odgovorila, a on je razmišljao da li će ga napustiti kod
hotelskog ulaza. Ušla je ništa ne govoreći, i pošla prema liftu,
dobacujući mu jednu jedinu primedbu dok je ulazila:
- Bolje je da dođeš gore.
Oklevao je delić sekunde.
- Možda bi bilo bolje da te posetim drugi put.
- Kako god ti želiš. - To je promrmljala kao uzgred. Najvažnija
briga bilo joj je nameštanje nekih zalutalih pramenova kose na
ogledalu u liftu. Obrazi su joj bili sjajni, oči su joj svetlucale - nikad
nije izgledala tako divna, nikada nije izazivala više žudnje.
Prezirući samoga sebe, shvatio je da ide niz hodnik desetog spra-
ta, jedan ponizan korak iza nje; da se nalazi u salonu dok je ona iščezla

86
da svuče krzno. Nešto je pošlo stranputicom - u očima je izgubio
tračak dostojanstva; u jednom nepromišljenom, a ipak značajnom
okršaju bio je potpuno poražen.
Međutim, dok se ona nije ponovo pojavila u salonu, on je sa so-
fističkim zadovoljstvom objašnjavao sebi samog sebe. Najzad, učinio
je ono što je najjače, mislio je. Želeo je da dođe gore i došao je. Ipak,
ono što se dogodilo kasnije toga popodneva mora se objasniti
poniženjem koje je doživeo u liftu; devojka ga je toliko mučila da se
kad je izašla nehotično dao na kritikovanje.
- Glorija, ko je taj Blokmen?
- Poslovni prijatelj moga oca.
- Čudan čovek!
- Ni ti se njemu ne dopadaš - rekla je uz iznenadni osmeh.
Antoni se nasmejao.
- Polaskan sam što me je primetio. On me očevidno smatra nekim
- ... Prekinuo je sa: - Da li je zaljubljen u tebe?
- Ne znam.
- Vraga ne znaš - bio je uporan. - Naravno da jeste. Sećam se kako
te je pogledao kad smo se vratili stolu. Verovatno bi me mirno napao
sa delegacijom filmskim dublera da nisi izmislila onaj telefonski
poziv.
- Nije mario. Kasnije sam mu rekla šta se u stvari dogodilo.
- Rekla si mu!
- Pitao me je.
- To mi se baš ne dopada mnogo - prigovorio je.
Ponovo se nasmejala.
- O, ne dopada ti se?
- Šta se to njega tiče?
- Ništa. Zato sam mu i rekla.
Antoni se u muci divljački ugrizao za usnu.
- Zašto bih ja lagala? - otvoreno je upitala. - Ne stidim se ničega što
uradim. Desilo se da ga je zanimalo da li sam te poljubila, a ja sam
slučajno bila dobro raspoložena, pa sam zadovoljila njegovu
radoznalost jednostavnim i tačnim „da“. Budući da je on prilično
razuman čovek, na svoj način, on se okanio razgovora o tome.
- Osim da kaže da me mrzi.
- O, to te zabrinjava? Pa, ako baš moraš da proveravaš do kraja ovu

87
veoma značajnu stvar, nije rekao da te mrzi. Ja jedina stvarno znam
da te mrzi.
- To te ne bri...
- O, prekinimo s tim! - uskliknula je živo. - Ovo je najnezanimljiviji
predmet razgovora za mene.
Uz ogroman napor Antoni je pristao da promeni temu razgovora i
upustili su se u jednu prastaru igru pitanja i odgovora koja se ticala
prošlosti i jednog i drugog, postepeno se zagrejavajući dok su
otkrivali prastare, vajkadašnje slučajnosti u ukusima i idejama. Rekli
su mnogo toga što je bilo iskrenije nego što su oni nameravali da bude
- ali se svako pravio da prihvata drugog po vrednosti njegova lica, to
jest reči.
Porast intimnosti je takav. Prvo se čovek predstavi u najboljem svc-
tlu, kao sjajni i savršeni proizvod zakrpljen zavaravanjem, lažljivošću
i humorom. Zatim se traži više detalja i čovek slika drugi portret, i
treći - ubrzo se najbolje crte izbrišu - i tajna se najzad otkrije; ravnine
slike se izmešaju i izdaju nas, i, mada slikamo i slikamo, više ne
možemo prodati sliku. Moramo biti zadovoljni nadom da su tako
uobražene procene nas samih koje prikazujemo svojim ženama i deci
i poslovnim ortacima prihvaćene kao istinite.
- Čini mi se - govorio je žustro Antoni - da je položaj čoveka bez
potreba i bez ambicije nesrećan. Sam bog zna da bi bilo smešno od
mene da sam sebe sažaljevam - ali ipak, neki put zavidim Diku.
Njeno ćutanje bilo je ohrabrujuće. Bio je to trenutak kad se ona
najviše približavala jednom smišljenom mamcu.
- ... Nekad je bilo dostojanstvenih zanimanja za gospodina koji je
bio besposlen, stvari malo više konstruktivnih od ispunjavanja
prostora dimom ili varanja novcem drugih. Postoji naravno i nauka;
neki put zaželim da sam stekao dobar osnov, na primer na tehničkom
fakultetu u Bostonu. Ali sada, bogamu, trebalo bi da dobro sednem
dve godine i da se probijem kroz osnove fizike i hernije.
Ona je zevnula.
- Rekla sam ti da ne znam šta bilo ko treba da radi - rekla je
nemarno, a kao odgovor na njenu ravnodušnost u njemu se ponovo
porodi ogorčenje.
- Zar nisi zainteresovana za ništa drugo osim za sebe?
- Ne mnogo.

88
 On je sevao očima; njegovo uživanje u razgovoru bilo je razbijeno
u paramparčad. Ona je bila razdražljiva i osvetoljubiva čitav dan i
činilo mu se da je ovog trenutka mrzeo njenu tvrdu sebičnost. Glupo
je buljio u vatru.
Tada se desi čudna stvar. Okrenula se prema njemu i nasmešila se.
Kad je video njen osmeh, nestalo je njegove ljutine i povređene taštine
- kao da su njegova raspoloženja bila površinski talasići njenih
vlastitih, kao da se osećanja nisu više uzdizala u njegovim grudima
sem ako ona nije smatrala za shodno da potegne neki svemoćni
kontrolni konac.
Primakao se bliže i uzimajući je za ruku privukao je veoma nežno
sebi sve dok nije napola ležala na njegovom ramenu. Nasmešila mu
se kad ju je poljubio.
- Glorija - šapnuo je veoma tiho. Opet je ona proizvela magiju, finu
i prožimajuću kao prosuti parfem, neodoljiv i sladak.
Kasnije, ni idućeg dana ni mnogo godina kasnije, on nije mogao da
se seti važnih stvari toga popodneva. Da li je bila ganuta? Da li je u
njegovom naručju govorila malo - ili ništa? Koliko je uživala u
njegovim poljupcima? I da li se u bilo kom trenutku to uživanje makar
malo smanjilo?
O, što se tiče njega, nije bilo nikakve sumnje. Digao se i koračao u
pravoj ekstazi: da postoji takva devojka; da u uglu kauča odmerava
šćućurena kao neka lastavica koja je prekinula čisti lagani let, posma-
trajući ga neumitnim očima. Prekinuo bi koračanje i, u početku
napola stidljivo, svaki put bi je obgrlio i sreo njen poljubac.
Bila je divna, rekao joj je. Nikada ranije nije upoznao nijednu takvu
devojku. Preklinjao ju je, jogunasto ali iskreno, da ga pošalje napolje;
nije želeo da se zaljubi. Neće više doći da je vidi - ona mu se već
priviđala na suviše mnogo njegovih puteva.
Kakva slatka romansa! Njegova istinska reakcija nije bila ni strah
ni žaljenje - njegova duboka sreća što je s njom učinila je njegove reci
banalnim i učinila da se otužno sladunjavo pričini žalosnim, a pozi-
ranje mudrim. On će se njoj vraćati uvek. Trebalo je to da zna!
- To je sve. Bilo je izuzetno poznavati tebe, veoma čudno i divno.
Ali ovo ne valja - i neće potrajati. - Dok je govorio u njegovom srcu je
treperilo ono što nazivamo iskrenošću u nama.
Kasnije se setio jednog odgovora na nešto što ju je upitao. Setio ga

89
se u ovom obliku - možda ga je nesvesno modelirao i izglačao:
- Žena bi trebalo da bude sposobna da poljubi muškarca divno i
romantično bez ikakve želje da bude njegova žena ili ljubavnica.
Kao i uvek kad je bio s njom, činilo se kao da ona postepeno stari,
sve dok se, na kraju, razmišljanje suviše duboko za reči, ne bi zasjalo
u njenim očima.
Jedan čas je prošao, a vatra se uzdigla u malim ekstazama kao da
joj je godilo lagano tinjanje. Sada je bilo pet sati i časovnik na
kaminu se oglasio. Tada, kao da su brutalnu osećajnost u njemu
podsekli ovi tanki, majušni udarci, koji kao da su proizvodile latice
padajući sa cvetnog popodneva. Antoni ju je brzo podigao i držao je
bespomoćnu, bez daha, u poljupcu koji nije bio ni igra ni kuluk.
Ruke joj padoše niz telo. U jednom trenutku bila je slobodna.
- Nemoj! - tiho je rekla. - Ne želim to.
Sela je na kraj kauča i buljila pravo pred sebe. Bora se skupila
između njenih očiju. Antoni se spustio pored nje i uhvatio je za ruku.
Njena ruka bila je beživotna i ravnodušna.
- Ali, Glorija! - Učinio je pokret kao da će je obgrliti, ali se ona
izmakla.
- Ne želim to - govorila je.
- Jako mi je žao - rekao je pomalo nestrpljivo. - Ja - ja nisam znao
da praviš takve fine razlike.
Nije odgovorila.
- Zar me nećeš poljubiti, Glorija?
- Ne želim. - Činilo mu se da se nije pomakla već satima.
- Iznenadna pramena, zar ne? - Neraspoloženje je raslo u njego
vom glasu.
- Je li? - činilo se da je ona nezainteresovana. Skoro kao da je
gledala u nekog drugog.
- Možda bi bilo bolje da idem.
Ćutala je. Digao se i ljutito je gledao, nesigurno. Ponovo je seo.
- Glorija, Glorija, zar me nećeš poljubiti?
- Ne. - Njene usne, rastvarajući se da izgovore reč, samo su se malo
pomakle.
Ponovo je ustao, ovog puta s manje odlučnosti, manje
pouzdanosti.
- Onda idem.

90
 Tišina.
- U redu - ići ću.
Bio je svestan izvesnog nepopravljivog nedostatka originalnosti u
svojim primedbama. Zaista je osećao da je čitava atmosfera postala
zagušljiva. Želeo je da ona govori, da mu se ruga, da viče na njega,
bilo šta drugo osim ove porazne i hladne tišine. Proklinjao je samoga
sebe što je slaba budala; njegova najjasnija želja bila je da je gane, da
je povredi, da vidi kako se trza. Bespomoćno, nenamemo, opet je
pogrešio.
- Ako si se zamorila od poljubaca, onda je bolje da idem.
Video je kako su joj se usne lako uzdigle i poslednje dostojanstvo
ga je napustilo. Najzad je progovorila.
- Verujem da si ovu primedbu učinio već nekoliko puta ranije.
Osvrnuo se oko sebe odmah, video svoj šešir i kaput na stolici – i
posegao prema njima u jednom nepodnošljivom trenutku.
Pogledavši ponovo na kauč uočio je da se ona nije okrenula, čak ni
pomakla. Sa uzdrhtalim, odmah zažaljenim „zbogom“, on brzo ali
bez dostojanstva iziđe iz sobe.
Čitav jedan trenutak Glorija se nije ni pomakla. Usne su joj još uvek
bile uzdignute; pogled prav, ponosan, udaljen. Onda joj se oči malo
zamagliše i ona promrmlja tri reći napola glasno prema vatri koja se
gasila:
- Zbogom, ti magarče! - rekla je.

PANIKA

Doživeo je najveći udarac u životu. Najzad je znao šta je želeo, ali

mu se činilo kao da je to zauvek ostalo izvan njegovog domašaja.
Stigao je kući sav jadan, sručio se u fotelju ne skinuvši čak ni kaput, i
sedeo više od sata, dok mu je um jurio stazama besplodne i jadne
samozaokuplje-nosti. Ona ga je odbacila! To je bio stalan teret
njegovog očajanja. Ume-sto da je ščepao devojku i držao je sve dok ne
udovolji njegovoj želji, umesto da je slomio njenu volju snagom svoje
sopstvene, on je izašao, poražen i nemoćan, opuštenih uglova usana i
ono snage što je moglo biti u njegovoj tuzi i besu sakrilo se iza
ponašanja nekog išibanog gimnaziste. Za trenutak on joj se strahovito
dopadao - ah, skoro ga je volela. Odmah zatim, on joj je postao

91
ravnodušan, uvređeni i poniženi čovek.
Nije osećao nikakvo veliko samoprebacivanje - nešto - naravno, ali
drugo je sada u njemu prevlađivalo, mnogo neodložnije. Nije bio
toliko zaljubljen u Gloriju koliko je bio lud za njom. Kad je ne bi
mogao imati u svojoj blizini ponovo, ljubiti je, držati je blizu i
podložnu, ne bi želeo da živi. Tri minuta njene potpuno
nepokolebljive ravnodušnosti učinila su da se devojka uzdigla sa
jednog visokog, ali nekako slučajnog mesta u njegovim mislima, do
toga ga je potpuno preokupirala. Koliko god su njegove požudne
misli lebdele između strastvene želje za njenim poljupcima i
podjednako strastvene žudnje da je povredi i pokori, ostatak njegova
uma žudio je da na finiji način poseduje trijumfalnu dušu koja je sjala
kroz ta tri minuta. Bila je divna - ali je bila bez milosti. On mora
posedovati tu snagu koja ga može odbaciti.
Za sada Antoni nije bio sposoban ni za kakvu analizu. Jasnoća
njegova uma, svi oni beskrajni izvori za koje je mislio da mu je donela
njegova ironija bili su zbrisani. Ne samo za tu noć, nego za dane i
nedelje koji su posle toga naišli, njegove knjige bile su samo mrtve
stvari, a njegovi prijatelji samo ljudi od kojih je pokušavao da
pobegne - svet je bio hladan i pun golog vetra, i retko je video toplu
kuću u kojoj je gorela vatra.
Oko ponoći je počeo shvatati da je ogladneo. Otišao je dole u
Pedeset drugu ulicu, gde je bilo tako hladno da je jedva mogao da
gleda; inje se hvatalo na njegovim trepavicama i na uglovima usana.
Svuda je sivilo došlo sa severa, spuštajući se na mršavu i bezvoljnu
ulicu, gde su se crne zamotane figure, još crnje u ovoj noći, pokretale
posrćući niz pločnik kroz vetar koji je fijukao, klizeći nogama oprezno
napred, kao da su bile na skijama. Antoni se okrenuo prema Šestoj
aveniji, tako zadubljen u misli da nije opazio da je nekoliko
prolaznika buljilo u njega. Njegov kaput je bio širom otkopčan, a vetar
je duvao, oštar i pun nemilosrdne smrti.
... Posle nekog vremena mu je govorila neka kelnerica, debela kel-
nerica sa naočarima sa crnim okvirima sa kojih je visio dugački crni
konac.
- Šta želite?
Njen glas, razmišljao je on, bio je nepotrebno glasan. Odrečno je
pogledao.

92
 - Hoćete li naručiti ili ne?
- Naravno - bunio se on.
- Pa, pitala sam vas tri puta. Ovo nije čekaonica.
Bacio je pogled na veliki časovnik i zapanjen ustanovio da je prošlo
dva sata. Bio je negde dole oko Tridesete ulice, i posle jednog trenutka
je pronašao i preveo „Kod Čaljda“ u belom polukrugu slova na
staklenom izlogu. U lokalu su se nalazile raštrkane tri ili četiri šture i
napola smrznute noćne ptice.
- Dajte mi malo slanine i jaja i kafu, molim vas.
Kelnerica mu je dobacila pogled pun gađenja i izgledajući smešno
intelektualno u svojim naočarima sa koncem žurno je otišla.
Bože! Glorijini poljupci su bili takvi cvetovi. Sećao se, kao da je to
bilo pre mnogo godina, duboke svežine u njenom glasu, divnih oblika
njenog tela koji su se ocrtavali kroz odeću, njenog lica boje ljiljana pod
uličnim svetiljkama - pod svetiljkama.
Jad ga je opet obuzeo, nagomilavajući neku vrstu užasa na bol i
čežnju. Izgubio ju je. To je bilo istinito - nema smisla to poricati, niti
ublažavati. Ali nova pomisao zacepala je njegovo nebo - šta je s
Blokmenom? Šta će se desiti sada? To je bio bogataš, dovoljno
sredovečan da bude tolerantan uz divnu ženu, da ugađa njenim
hirovima i da popušta njenoj nerazložnosti, da je podnosi onako kako
ona možda želi da bude podnošena - svetli cvet u njegovom zapučku,
sigurna i bezbedna od onoga čega se plašila. Osećao je da se ona
poigravala mišlju da se uda za Blokmena, a bilo je takođe moguće da
je ovo razočarenje u Antonija može iznenada u impulsu baciti u
Blokmenovo naručje.
Pomisao ga je dovela do detinjaste panike. Želeo je da ubije Blok-
mena i da ga prisili da ispašta zbog svoje odvratne uobraženosti. Ovo
je sam sebi neprestano govorio čvrsto stisnutih zuba uz savršeni
blesak mržnje i straha u očima.
Ali, ispod ove proste ljubomore, Antoni je najzad bio zaljubljen,
duboko i iskreno zaljubljen, kao što to biva između muškarca i žene.
Kafa se stvorila kraj njegova lakta i izvesno vreme se pušila. Noćni
upravnik, sedeći za svojim radnim stolom, pogledavao je na
nepomičan lik čoveka koji je sedeo sam za poslednjim stolom, a zatim
se uz uzdah uputio prema njemu upravo onda kad je mala kazaljka
prešla broj tri na velikom časovniku.

93
 MUDROST

Sledećeg dana Antoni se smirio i počeo je o svemu da razumno

rasuđuje. Bio je zaljubljen - besno je vikao sam sebi. Ono što bi mu se
pre nedelju dana činilo nepremostivom preprekom, njegovi
ograničeni prihodi, njegova želja da bude neodgovoran i nezavistan,
za ovih četrdeset časova postalo je najobičnija pleva na vetru njegove
zaluđenosti. Kad se ne bi njome oženio, njegov život bi bio samo
slabašna parodija na njegovu sopstvenu mladost. Da bi bio sposoban
da se sreće s ljudima i da podnese neprestano sećanje na Gloriju, koja
je postala smisao njegovog postojanja, bilo mu je neophodno da ima
nadu. Tako je on sagradio nadu očajnički i postojano od svoga sna,
nadu prilično nespretnu, to je sigurno, nadu koja je nestajala i
raspadala se sto puta dnevno, nadu negovanu podrugljivošću, ali,
ipak, nadu koja će biti zrela i jaka za njegovo samopoštovanje.
Iz ovoga se razvila iskra mudrosti, njegov sopstveni istinski uvid
koji je proizlazio iz bezbrižne prošlosti.
- Sećanje je kratko - mislio je.
Tako kratko! U odlučnom trenutku predsednik trusta je na
optuženičkoj klupi potencijalni kriminalac kome treba samo jedan
udarac pa da postane zatvorska ptica, prezren od pravednih na milje
oko sebe. Kada ga oslobode - za godinu dana sve je zaboravljeno. „Da,
on je imao nekih neprilika jedanput, samo tehničkih, čini mi se“. O,
sećanje je veoma kratko!
Antoni je video Gloriju sve u svemu desetak puta, recimo
dvadesetak časova. Pretpostavimo da je ostavi na miru mesec dana,
da ne pokuša da je vidi ili da govori s njom i da izbegava svako mesto
gde bi ona možda mogla biti. Nije li moguće, utoliko pre što ga ona
nikad nije ni volela, da na kraju toga vremena bujica događaja zbriše
njegovu ličnost iz njene svesti, a s njegovom ličnošću i njegovu
uvređenost i poniženje? Ona bi ga zaboravila zato što ima drugih
muškaraca. On se trgao, zabolela ga je pomisao na to - na druge
muškarce. Dva meseca - bože! Bolje tri nedelje, dve nedelje...
On je ovako mislio druge večeri posle poraza dok se skidao, i u
tom trenutku bacio se na krevet, ležao na njemu dršćući lagano i
gledajući u vrh baldahina.
Dve nedelje je gore nego ništa. Za dve nedelje on bi joj se približio

94
gotovo isto onako kao što bi to uradio i sada, bez osobenosti i
sigurnosti - ostajući još uvek čovek koji je otišao suviše daleko, a onda
za izvestan period, koji je u vremenu bio samo trenutak, ali u stvari
večnost, jadikovao je. Ne, dve nedelje je suviše kratko vreme. Kakvo
god da je značenje za nju imalo to popodne, mora ostaviti vremena
da ono otupi. Mora joj dati jedan period u kome će događaj izbledeti,
a onda jedan novi period kad će ona postepeno početi da misli na
njega, bez obzira kako nejasno, sa istinskim izgledom da će se sećati
njegove ljubaznosti, kao i njegovog poniženja.
On je na kraju utvrdio da je period od šest nedelja najprikladniji za
njegovu nameru i na svom kalendaru na pisaćem stolu obeležio je
dane, ustanovivši da će taj dan biti deveti april. Vrlo dobro, tog dana
će joj telefonirati i pitati je da li je može posetiti. Do tada - tišina.
Posle ove odluke osetio je postepeno poboljšanje koje je bilo
veličanstveno. Najzad je učinio korak napred u pravcu u kom ga je
vodila nada i shvatio je da će što manje bude mislio o njoj biti
sposobniji da ostavi željeni utisak kada se ponovo budu sreli.
Za jedan čas zaspao je dubokim snom.

INTERVAL

Iako se. dok su dani prolazili, sjaj njene kose za njega primetno
pomutio, iako je za godinu dana razdvojenosti on mogao potpuno
nestati, ipak je u ovih šest nedelja bilo mnogo nepodnošljivih dana.
Užasavao se pomisli da vidi Dika i Morija, zamišljajući da oni znaju
za sve. Ali, kad su se sastali, centar pažnje bio je Ričard Karamel a ne
Antoni; „Demonski ljubavnik“ bio je prihvaćen da se odmah izda.
Antoni je osećao da se potpuno odvojio od njih. Više nije žudio za
toplo-tom i sigurnošću Morijevog društva koje ga je još i u novembru
razveseljavalo. Samo je Glorija to sada mogla da mu pruži i niko
nikada više. Tako ga je Dikov uspeh radovao samo uzgred i nije ga
nimalo zabrinjavao. To je značilo da svet ide napred - piše i čita i
izdaje knjige - i živi. A on je želeo da svet nepokretno i bez daha čeka
šest nedelja - dok Glorija zaboravi.

95
 DVA SUSRETA

Najveće zadovoljstvo osećao je u društvu Džeraldine. Jednom ju je

odveo na večeru i u pozorište i pozvao je nekoliko puta u stan. Kad je
bio s njom, ona ga je potpuno zaokupljala, ne kao što je to radila
Glorija, nego umirujući one erotske osećajnosti u njemu koje su bile
zaokupljene Glorijom. Nije bilo važno kako je ljubio Džeraldinu.
Poljubac je bio poljubac - da se u njemu uživa što se više može tokom
kratkog trajanja. Za Džeraldinu sve stvari su imale svoje određene
krletke: poljubac je bila jedna stvar, bilo šta drugo bilo je druga stvar;
poljubac je bila stvar na mestu; druge stvari bile su „rđave“.
Kad su prošle tri nedelje, desila su se dva događaja u dva
uzastopna dana, koja su poremetila njegov mir i vratila ga u staro
stanje.
Prvo, video je Gloriju. Bio je to kratak susret. Oboje su se naklonili.
Oboje su govorili, pa ipak ni jedno nije čulo drugo. Ali kad su se
rastali, Antoni je pročitao jednu rubriku u „Suncu“ tri puta uzastopce
ne shvatajući ni jednu jedinu rečenicu.
Pomislilo bi se da je Šesta avenija sigurna ulica! Dajući reč da neće
ići berberinu kod „Plaže“, otišao je iza ugla jednog jutra da se obri-je,
i dok je čekao na red, skinuo je kaput i prsluk i sa raskopčanim oko-
vratnikom stajao blizu ulaza u radnju. Taj dan je bio oaza u hladnoj
pustinji marta i pločnik je bio veseo od mnoštva šetača - ljubitelja
sunca. Jedna krupna žena obučena u somot, opuštenih suviše
izmasiranih obraza, prohujala je sa svojom pudlicom koja je zatezala
kaiš - imao se utisak da je nekakav tegljač uvodio neki prekooekanski
brod. Baš iza njih neki čovek u prugastom plavom odelu, šetajući
pijanim korakom u belim kamašnama, iscerio se na ovaj prizor i,
uhvativši Antonijev pogled, namignuo mu kroz staklo. Antoni se
nasmejao, odmah upućen u raspoloženje u kome su muškarci i žene
nemila i smešna priviđenja, groteskno izrezbareni i zaokrugljeni u
četvrtastom svetu svog sopstvenog zdanja. Oni su u njemu izazivali
ista osećanja kao i one čudne i monstruozne ribe koje nastanjuju
ezoterični svet zelenila u akvarijumu.
Još dva šetača privukla su na sebe njegovu pažnju slučajno,
muškarac i devojka, zatim se, za trenutak užasa, devojka preobrazila
u Gloriju. On je stajao bespomoćan; stigli su bliže i Glorija, bacajući

96
pogled unutra, vide njega. Oči su joj se raširile i prijatno se nasmešila.
Usne su joj se pomakle. Bila je udaljena manje od pet stopa.
- Kako si? - šupljoglavo je promrmljao.
Glorija, srećna, divna i mlada - s muškarcem koga on nikad ranije
nije video!
Upravo tada je berberinova stolica ostala prazna, a on je čitao
novinsku rubriku tri puta uzastopce.
Drugi događaj desio se idućeg dana. Dok je ulazio u Menhetn bar
oko sedam časova zaustavio ga je Blokmen. Slučajno, separe je bio
prazan, i pre nego što su se prepoznali on se smestio jedan korak od
starijeg muškarca i naručio piće, tako da je bilo neizbežno da stupe u
razgovor.
- Dobro veče, gospodine Peč - rekao je Blokmen prilično
prijateljski.
Antoni je prihvatio pruženu ruku i izmenio nekoliko aforizama o
nestabilnosti žive u termometru.
- Da li često dolazite ovamo? - pitao je Blokmen.
- Ne, vrlo retko. - Izbegao je da kaže da je „Plaža“ doskora bila
njegov najomiljeniji bar.
- Lep bar. Jedan od najboljih u gradu.
Antoni klimnu glavom. Blokmen ispi svoju čašu i prihvati svoj
štap. Bio je u večernjem odelu.
- Da požurim. Idem na večeru s gospođicom Gilbert.
Smrt je iznenada pogledala na njega iz dva plava oka. Da je izjavio
da je glavom njegov budući ubica, ne bi mogao zadati jači udarac
Antoniju. Mlađi čovek mora da se primetno zacrveneo, jer je svaki
njegov živac zatreptao. Uz ogroman napor i ukočeni - o, kako ukočeni
-osmeh, nekako je promrmljao uobičajeno zbogom. Ali te noći ležao
je budan sve do četiri, podivljao od bola i straha i odvratnih maštarija.

SLABOST

Jednog dana u petoj nedelji telefonirao joj je. Sedeo je u svom stanu
pokušavajući da čita „Sentimentalno vaspitanje“, i nešto u knjizi
podstaklo je njegove misli da pojure u pravcu u kome bi, kad bi se
oslobodile, uvek jurile, kao konji koji trče prema domaćoj štali.
Ubrzano dišući otišao je prema telefonu. Kad je dao broj, činilo mu se

97
kao da mu je glas lelujao i lomio se kao u nekog gimnaziste. Centrala
mora da je čula lupanje njegovog srca. Zvuk podignute slušalice na
drugom kraju linije bio je trenutak strašnog suda, i glas gospođe
Gilbert, tih kao sirup javora koji teče u staklenu posudu, bio je za
njega pun užasa u jednom jedinom ,,Halo-o-o?“
- Gospođica Glorija se ne oseća dobro. Ona leži, i spava. Sta da
kažem, ko ju je zvao?
- Niko! - povikao je.
U divljoj panici zalupio je slušalicu; srozao se u fotelju sav u
hladnom znoju olakšanja, sav zadihan...

SERENADA

Prvo što joj je kazao bilo je? „Gle, pa ti si se nakolmovala“, a ona je

odgovorila: „Da, zar nije divno?“
Tada to još nije bilo u modi. Postaće moderno tek za pet-šest
godina. U to vreme se to smatralo izvanredno smelim.
- Napolju je sunce - rekao je ozbiljno. - Hoćeš li da se prošeta-mo?
Obukla je lagani kaput i pomalo pikantni napoleonski šešir plave
boje, pa su šetali duž avenije, i išli u zoološki vrt, gde su se divili
veličini slona i dužini vrata žirafe, ali nisu posetili majmune, jer je
Glorija izjavila da majmuni strašno smrde.
Zatim su se vratili prema „Plaži“, razgovarajući - ni o čemu, ali
srećni zbog proleća koje je pevalo u vazduhu i zbog toplog balzama
koji je ležao na iznenada pozlaćenom gradu. Desno od njih bio je park,
dok je na levoj strani veliki masiv granita i mermera tupo mrmljao ha-
otičnu poruku svakome ko bi hteo da sluša: nešto kao „Ja sam radio i
uštedeo i bio sam oštroumniji od Adama i zato ovde sedim ja, tako mi
sveca, tako mi sveca!“
Svi najnoviji i najdivniji modeli automobila bili su na Petoj aveniji,
a ispred njih „Plaža“ se uzdizala neobično bela i privlačna. Fina,
ravnodušna Glorija šetala je za dužinu kratke senke ispred njega,
nemamo predući leno primedbe koje su za trenutak lebdele u sjajnom
vazduhu pre nego što bi doprle do njegovih ušiju.
- O - povikala je - hoću da idem na jug do vrelih izvora! Hoću da
izađem napolje na vazduh i da se valjam po svežoj travi i da
zaboravim da je ikada bila zima.

98
 - Nemoj, ipak!
- Želim da čujem milione crvendaća kako prave strahovitu buku.
Ja volim ptice.
- Sve žene su ptice - upustio se on.
- Kakva vrsta ptice sam ja? - brzo i radoznalo je upitala.
- Lastavica, mislim, a neki put rajska ptica. Većina devojaka su
vrapci, naravno - vidiš onaj red dadilja tamo? One su vrapci - ili su
možda svrake. I, naravno, upoznala si kanarinke - i devojke
crvendaće.
- I labuđe i papagaje. Sve odrasle žene su mislim jastrebi ili so-
vuljage. - Šta sam ja - osičar?
Ona se nasmejala i zatresla glavom.
- O, ne, ti uopšte nisi ptica. Šta misliš? Ti si ruski hrt.
Antoni se sećao da su oni beli i da uvek izgledaju neprirodno
gladni. Ali oni su se uvek slikali sa kneževima i princezama, tako da
je bio prilično polaskan.
- Dik je foksterijer, dresirani foksterijer - nastavila je.
- A Mori je mačka. - Istovremeno mu je palo napamet kako Blok-
men liči na borbenog i uvredljivog krmka, ali ne reče ništa.
Kasnije kad su se opraštali, Antoni ju je upitao kad je može opet
videti.
- Zar nikada ne zakazuješ na dugo sastanke? - molio je on. - Čak i
da je za nedelju dana, mislim da bi bilo veselo da čitav dan
provedemo zajedno, i pre i po podne.
- Bilo bi, zar ne? - Razmišljala je za trenutak. - Hajde da to uradimo
iduće nedelje.
- U redu. Ja ću napraviti program i isplaniraću svaki minut.
To je i uradio. Čak je smislio i prijatnosti koje će se desiti za dva
časa, kad ona bude ušla u stan na čaj: kako će dobri Baunds širom
otvoriti prozore da uđe svež povetarac - ali i zapaliti vatru da ne bi
bilo hladno - i kako će biti gomile cveća okolo u velikim hladnim zde-
lama koje će kupiti za tu priliku. Sedeće na sofi.
I kad je došao taj dan, oni su sedeli na sofi. Posle nekog vremena
Antoni ju je poljubio jer je to došlo potpuno prirodno; pronašao još
uvek uspavanu slast na njenim usnama, i osetio da se nikada nije
odvajao od nje. Vatra je bila jarka i povetarac koji je uzdisao kroz
zave-su donosio je blagu vlagu, obećavajući mesec maj i svet leta.

99
Njegova duša je uzdrhtala prema udaljenim harmonijama; čuo je
zvuk udaljenih gitara i voda koje zapljuskuju neku toplu
mediteransku obalu - jer je on sada bio mlad kao što nikad više neće
biti, i jači od smrti.
Šest sati se suviše rano prikralo i zazvonilo žalovitu melodiju na
zvonima Svete Ane na uglu. Kroz sumrak su odšetali ka aveniji, gde
su gomile, kao pušteni zatvorenici, šetale elastičnim korakom najzad
posle duge zime, a vrhovi autobusa bili su prepunjeni veselim
kraljevima a radnje pune finih mekih stvari za leto, retko i veselo leto,
koje je mnogo obećavalo i koje se činilo da je za ljubav kao što je zima
bila za novac. Život je pevao za svojom večerom na ćošku! Život je
pružao koktele na ulicama! Behu u toj gomili i starice koje su osećale
da bi mogle trčati i dobiti trku na stotinu jardi!
U krevetu te noći, uz ugašenu svetlost i u sobi koja je plivala na
mesečini, Antoni je ležao budan i igrao se svakim minutom toga dana
kao neko dete koje se naizmenice igra sa svakom od gomila dugoželj-
nih božičnih igračaka. Rekao joj je nežno, skoro usred poljupca, da je
voli, a ona mu se nasmešila i privukla ga bliže i gledajući mu u oči
promrmljala: „Radujem se“. Bilo je u njenom ponašanju nečeg
drugačijeg, veća doza čisto fizičke privlačnosti prema njemu i čudna
emocionalna napetost, koja je bila dovoljna da ga prisili da stisne ruke
i da uvuče dah kad se toga seti. Osećao joj se bližim nego ikada ranije.
U retkoj sreći naglas je doviknuo sobi da je voli.
Telefonirao joj je idućeg jutra - bez oklevanja sada, bez
nesigurnosti - umestQ toga delirijum uzbuđenja se udvostručio i
utrostručio kad je čuo njen glas:
- Dobro jutro, Glorija.
- Dobro jutro.
- Samo zbog toga sam te zvao - draga.
- Srećna sam.
- Kad bih te bar mogao videti.
- Hoćeš sutra uveče?
- To je dugo, zar ne?
- Da. - Glas joj je bio neodlučan. Njegova ruka je stegla slušalicu.
- Zar ne bih mogao doći večeras? - Kliktalo je sve u slavu otkro-
venja onog gotovo prošaptanog „da“.
- Imam sastanak.

100
 - Oh!
- Ali mogla bih - mogla bih otkazati.
- Oh! - jednostavno klicanje, rapsodija. - Glorija?
- Šta je?
- Volim te.
Još jedna pauza, a zatim:
- Srećna sam.
Sreća, primetio je jednog dana Mori Nobl, jeste samo prvi čas posle
otklanjanja neke naročito jake nevolje. Ali, kakvo je bilo Antonije-vo
lice dok je te večeri išao niz hodnik desetog sprata „Plaže“! Njegove
tamne oči su svetlele - izraz njegovih usana bilo je prijatno videti. Ako
nikada nije bio lep, tada je bio, u iščekivanju jednog od onih
besmrtnih trenutaka koji dolaze tako sjajni da se na njihovoj svetlosti
koja se pamti, može videti godinama.
Pokucao je i na odziv ušao. Glorija, obučena u jednostavnu
ružičastu haljinu, uštirkana i sveža kao neki cvet, bila je na suprotnoj
strani sobe, stojeći vrlo mirno i gledajući ga širom otvorenih očiju.
Kad je zatvorio vrata iza sebe ona je tiho uskliknula i brzo prešla
preko prostora koji je bio između njih, s rukama koje su se uzdizale u
preranom pokretu milovanja dok je došla bliže. Zajedno su izgužvali
ukrućene nabore njene haljine u jednom trijumfalnom i dugom
zagrljaju.

101
DRUGA KNJIGA

102
 GLAVA I
ČAS BLISTANJA

Posle dve nedelje Antoni i Glorija su počeli da se bave „praktičnim

razgovorima“, kako su oni nazivali te sedeljke kad su pod maskom
strogog realizma šetali po večnoj mesečini.
- Ne toliko koliko ja tebe - insistirao bi kritičar beletristike. - Kad
bi me zaista volela, ti bi onda želela da to svako zna.
- Želim - bunila se ona - hoću da stanem na ugao ulice, kao
prodavač sendviča, obaveštavajući o tome svakog prolaznika.
- Onda mi kaži sve razloge zbog kojih ćeš se udati za mene u junu.
- Dakle, zato što si tako čist. Ti si nekako vetrovito čist, kao i ja. Ima
ih dve vrste. Jedna je kao Dik: on je čist kao izglačani lonci. Ti i ja smo
čisti kao potoci i vetrovi. Kad god vidim neku osobu mogu reći
da li je čista, i ako jeste, kakve vrste je njena čistoća.
- Mi smo blizanci.
Ekstatična pomisao.
- Majka kaže - nesigurno je oklevala - majka kaže da su dve
duše neki put zajedno stvorene - i zaljubljene jedna u drugu pre
nego što se rode.
Bilfizam je pridobio svog najvernijeg sledbenika... Posle nekog
vremena podigao je glavu i bezvučno se smejao prema tavanici. Kad
su mu se oči opet vratile k njoj, primetio je da je ona ljuta.
- Zašto si se smejao? - povikala je - To si već dva puta ranije uradio.
Nema ničeg smešnog u našem odnosu jednog prema drugom. Meni
ne smeta da izigravam budalu, i ne smeta mi kad ti to radiš, ali
ne mogu to podneti kad smo zajedno.
- Oprosti’ Žao mi je.
- O, nemoj pričati da ti je žao! Ako ne možeš da smisliš ništa bolje
od toga, onda je bolje da ćutiš!
- Volim te.
- Baš me briga.
Nastade pauza. Antoni je bio utučen... najzad je Glorija
promrmljala:
- Zao mi je što sam bila gruba.
- Nisi ti. To sam bio ja.

103
 Mir je bio ponovo uspostavljen - sledeći trenuci bili su još slađi, i
jači i značajniji. Oni su bili zvezde na ovoj pozornici, svaka igrajući
jednoj publici koja se sastojala od dvoje: strast njihova zavaravanja
stvarala je stvarnost. Ovde je najzad bila suština samoizraza - pa ipak
je bilo verovatno da je većinom njihovu ljubav više izražavala Glorija
nego Antoni. On se često osećao kao jedva podnošljiv gost na zabavi
koju je ona priređivala.
Saopštavanje gospođi Gilbert je zbunjivalo. Ona je sedela ututkana
u jednoj maloj stolici i slušala s nekom vrstom veoma treperave
koncentracije. Ona mora da je za ovo znala - već tri nedelje Glorija nije
nikoga viđala - i mora da je primetila da je ovog puta postojala
autentična razlika u ponašanju njene kćerke. Davane su joj
preporučene pošiljke pisama da pošalje; ona je opazila, kao što se čini
da sve majke opažaju, telefonske razgovore, prerušene ali ipak
prilično tople.
Ipak je delikatno izrazila iznenađenje i objavila da je strahovito
zadovoljna; bez sumnje je i bila; bilo je i cveća koje je cvalo u
prozorima, kao i kočijaša kad bi ljubavnici potražili romantičnu
samoću u dvo-kolicama - starinskoj napravi - i računa na koje bi oni
našvrljali „znaš da te volim“, gurajući to jedno drugom da vidi.
Ali, između poljubaca, Antoni i ova zlatna devojka su se
neprestano svađali.
- Ali, Glorija - povikao bi on - molim te, dopusti da ti objasnim!
- Ne objašnjavaj. Poljubi me.
- Mislim da to nije na mestu. Ako sam te uvredio, trebalo bi da o
tome raspravimo. Ne sviđa mi se ovo poljubi - i - zaboravi.
- Ali ja ne želim da se svađam. Mislim da je to divno što možemo
da se poljubimo i zaboravimo, a kad ne budemo to mogli, onda ćemo
se svađati.
Jednom je neko tanano razmimoilaženje dobilo takve razmere da
se Antoni digao i sjurio u svoj kaput - za jedan trenutak je izgledalo
kao da će se scena iz prošlog februara ponoviti, ali znajući koliko je
duboko ona bila ganuta, obuzdao je svoje dostojanstvo svojim
ponosom, i za čas je Glorija bila u njegovom naručju jecajući, a njeno
lepo lice jadno kao u neke male uplašene devojčice.
U međuvremenu su neprestano otkrivali jedno drugom, slučajno,
po čudnim reakcijama i izbegavanjima, nenaklonostima i

104
predrasudama, i nameme nagoveštaje prošlosti. Devojka je bila
ponosito nesposobna za ljubomoru i, stoga je on bio krajnje
ljubomoran, ova vrlina mu je smetala. Ispričao joj je mračne događaje
iz života da bi u njoj izazvao iskru ljubomore, ali bez uspeha. On je
sada bio njen - i ona nije želela mrtvu prošlost.
- O, Antoni - govorila bi - kad god sam gruba prema tebi uvek mi
je posle toga žao. Dala bih svoju desnu ruku da te poštedim i
najmanjeg trenutka bola.
I u tom trenutku bi joj se oči prepunile suzama, a nije bila svesna
da je izražavala iluziju. Pa ipak je Antoni znao da je bilo dana kad su
oni namemo jedno drugom zadavali bol - skoro nalazeći zadovoljstvo
u udarcima. Neprestano ga je zbunjivala: jedan sat tako bliska i
dražesna, boreći se očajnički prema jednom neodgonetnutom,
transcendentalnom jedinstvu; idući čas tiha i hladna, prividno
neosetljiva na njihovu ljubav ili na bilo šta što bi on mogao reći. Često
bi na kraju otkrio da su ova zloslutna ćutanja izazvana nekom
telesnom nelagodnošću - na šta se ona nije nikad žalila sve dok ne bi
prestala - ili nekom nepažnjom ili netaktičnošću s njegove strane, ili
omrznutim jelom za vreme večere, ali čak i tada način na koji je ona
stvarala neizmeran jaz koji je proširivala oko sebe bio je misterija,
zakopana negde za vreme dvadeset i dve godine nepokolebljivog
ponosa.
- Zašto ti se sviđa Mjuriel? - upitao ju je jednog dana.
- Ne sviđa mi se - mnogo.
- Onda zašto izlaziš s njom?
- Da bih imala s kim da izađem. Te devojke mi nisu nikakva
teškoća. One nekako veruju što god im ja kažem - ali prilično mi se
sviđa Rahela. Mislim da je slatka - i tako čista i okretna, zar ne? Imala
sam i drugih prijateljica - u Kanzas Sitiju i u školi - slučajnih, sve one,
devojke koje su tek dolepršale u moj krug i izašle iz njega ni zbog čega
drugog nego samo zato što su nas momci izdvojili zajedno. Nisu me
interesovale pošto bi okolina prestala da nas združuje. Sada su skoro
sve udate. Šta to mari - sve su one bile samo ljudi.
- Više ti se sviđaju muškarci, zar ne?
- O, mnogo više. Imam mušku pamet.
- Tvoja pamet je kao moja. Nije mnogo naklonjena ni jednom ni
drugom rodu.

105
 Kasnije mu je ispričala o početku svog prijateljstva s Blokmenom.
Jednog dana u Delmoniku Glorija i Rahela su naišle na Blokmena i
gospodina Gilberta kako ručaju i radoznalost ih je naterala da
naprave zabavu učetvoro. On joj se sviđao - prilično. Bio je osveženje
u odnosu na mlađe muškarce, zadovoljan, kao što je bio, s malim.
Zabavljao ju je i smejao se, bilo da ju je razumeo ili ne. Sastala se s
njim nekoliko puta, uprkos otvorenom negodovanju svojih roditelja,
i u roku od jednog meseca on ju je zaprosio, nudeći joj sve, od vile u
Italiji pa do sjajne karijere na filmu. Nasmejala mu se u lice - i on se
smejao takođe.
Ali nije odustao. Do časa Antonijevog stupanja na scenu on je
stalno napredovao. Prilično dobro je s njim postupala - osim što ga je
uvek nazivala njegovim nezavidnim nadimkom - uočavajući u
međuvremenu da ju je on u prenosnom značenju pratio uz ogradu,
spreman da je uhvati kad bi pala.
Veče pre nego što su zaruke objavljene, rekla je Blokmenu. Bio je
to težak udarac. Nije objasnila detalje Antoniju, ali je njeno kazivanje
izazvalo svađu među njima. Antoni je mogao da shvati da se sastanak
završio burno, da je Glorija veoma pribrana ležala u svom uglu na
sofi, dok je Džozef Blokmen od kompanije „Filmovi par ekselans“
koračao tepihom stisnutih očiju i spuštene glave. Glorija ga je žalila,
ali je smatrala da je najbolje da to ne pokaže. U konačnom izlivu
ljubaznosti pokušala je da ga prisili da ju omrzne na kraju. Ali Antoni,
shvata-jući da je Glorijina ravnodušnost njena najveća privlačnost,
procenio je kako je to moralo biti beskorisno. Razmišljao je, često ali
sasvim uzgred, o Blokmenu i najzad ga potpuno zaboravio.

VRHUNAC

Jednog popodneva seli su na prednja sedišta na sunčanom krovu

autobusa i vozili se satima sa skvera niz mutnu reku, a onda, kad su
zalutali zraci sunca zašli prema zapadnim ulicama, odjedrili prema
nabujaloj aveniji koja se smračila od sveta koji je kao u rojevima
izlazio iz velikih trgovačkih kuća. Gužva je bila velika; autobusi su
bili kao natrpane platforme iznad gomile dok su čekali na pištaljku
saobraćajca.
- Zar nije ovo dobro? - povikala je Glorija. - Gledaj!

106
 Mlinareva kola, potpuno bela od brašna, u koja je bio upregnut
naprašen klovn, prošla su ispred njih iza jednog belog i jednog crnog
konja koji su bili u sprezi.
- Kakva šteta! - žalila je ona - izgledaju tako divni u sumraku, samo
da su oba konja bela. Mnogo sam srećna baš ovog časa, u ovom gradu.
Antoni je odmahivao glavom u znak neslaganja.
- Ja mislim da je ovaj grad pravi lakrdijaš. Stalno se napreže da se
približi ogromnom i impresivnom urbanizmu koji mu se pripisuje,
pokušavajući da bude romantično metropolski.
- Ja ne mislim tako. Mislim da je impresivan.
- Trenutno. Ali on je u stvari providna, veštačka vrsta spektakla.
Ima svoje veštačke zvezde i svoje nespretne kratkotrajne dekoracije,
i, priznaću, najveću armiju svega naj-najskijega koja se ikada skupila.
Zaustavio se, kratko nasmejao, i dodao: - Tehnički odličan, možda, ali
neubedljiv.
- Kladim se da policajac smatra ljude budalama - zamišljeno reče
Glorija, dok je posmatrala jednu debelu, ali uplašenu gospođu kojoj
su pomagali da pređe ulicu. - Uvek ih vidi uplašene, i nesposobne i
stare - kao što i jesu - dodala je. A onda: - Bolje da siđemo. Rekla sam
majci da ću rano večerati i leći. Kaže da izgledam umorno, do đavola!
- Da smo bar venčani - trezveno je promrmljao. - Neće tada više
biti „laku noć“ i moći ćemo da radimo baš ono što želimo.
- Zar to neće biti sjajno! Mislim da moramo puno putovati. Želim
da idem na Sredozemno more u Italiju. I htela bih da igram na
pozornici jedno vreme - recimo oko godinu dana.
- Sigurna sam u to. Napisaću komad za tebe.
- Zar to neće biti dovoljno? A ja ću igrati u njemu. A onda jednom
kad budemo imali više novca - tako su uvek taktično aludirali na smrt
starog Adama - uredićemo veličanstveno imanje, zar ne?
- O, da, s bazenom.
- S tucetima bazena. I sopstvenim rekama. O, kad bi to moglo bar
sada da bude.
Čudna podudarnost - on je baš tada želeo to isto. Zaronili su kao
gnjurači u tamnu gomilu i izlazeći iz mirne Pedesete ulice nemamo
skakutali prema kući, neizmemo romantični jedno prema drugom...
oboje su šetali sami u nepristrasnom vrtu s duhom nađenim u snu.
Vedri dani kao brodovi koji plove niz laganu reku; prolećne večeri

107
pune žalosne melanholije koja je činila prošlost divnom i gorkom,
nagovarajući ih da pogledaju unazad i vide da su ljubavi ostalih
davno prošlih leta bile mrtve za zaboravljenim valcerima njihovih
godina. Uvek su najznačajniji trenuci bili oni kad ih je neka veštačka
prepreka razdvajala: u pozorištu bi im se ruke prikrale jedna drugoj,
sastale, davale i uzvraćale nežne pritiske u mraku; u prepunim
sobama bi usnama oblikovali reči za oči jedno drugog - ne znajući da
slede samo staze ranijih generacija, ali shvatajući nejasno da, ako je
istina kraj života, sreća je njegov izraz, da bude pomno čuvana u
njenim kratkim i drhtavim trenucima. A zatim, jedne lepe noći, mesec
maj je postao juni. Sada još šesnaest dana - petnaest - četrnaest - ...

TRI DIGRESIJE

Baš pre objavljivanja veridbe, Antoni je otišao u Teritaun da vidi

svog dedu, koji je, nešto smežuraniji i sivlji, pošto je vreme pravilo
svoje poslednje likujuće trikove, pozdravio novost s dubokim
cinizmom.
- O, ženiš se, je li? - To je rekao s takvom sumnjivom blagošću i
zatresao glavom gore-dole nekoliko puta da je Antoni bio nemalo
utučen. Dok nije bio svestan namere svoga dede, pretpostavljao je da
će jedan veliki deo novca da pripadne njemu. Veliki deo će otići na
milostinju, naravno; veliki deo na to da se nastavi posao na reformi.
- Nameravaš li da radiš?
- Pa - oklevao je Antoni, donekle zbunjen - ja radim. Znaš...
- Ah, ja mislim na pravi rad - reče Adam Peč ravnodušno.
- Još uvek nisam siguran šta ću raditi. Ja nisam baš pravi prosjak,
deda - dodao je s nešto duha.
Starac je razmišljao o ovome poluzatvorenih očiju. Zatim gotovo
pokajnički upita:
- Koliko uštediš za godinu?
- Ništa do sada...
- I tako baš kad si uspeo da se snađeš i živiš od svog novca,
zaključio si da nekim čudom vas dvoje možete da živite od njega
- Glorija ima nešto svog novca. Dovoljno da kupuje haljine.
- Koliko.?
Ne smatrajući da je ovo pitanje bezobrazno, Antoni je odgovorio.

108
 - Oko stotinu mesečno.
- To je sve skupa oko sedamsto pedeset godišnje. - Zatim je tiho
dodao: - To bi trebalo da bude sasvim dovoljno. Ako imaš imalo
razuma, trebalo bi da bude puno. Ali pitanje je imaš li ga ti ili ne.
- Pretpostavljam da je tako.
Bilo je sramno podnositi ovo ispovedanje koje je starac s visine
vršio i Antonijeve reči postadoše ledene od sujete:
- Mogu vrlo dobro da se snađem. Ti kao da si ubeđen da sam ja
potpuno bezvredan. Na svaki način, ja sam došao ovamo jednostavno
da ti kažem da se ženim u junu. Zbogom, gospodine.
Okrenuo se i uputio prema vratima, nesvestan toga trenutka da se,
prvi put, prilično svideo svom dedi.
- Čekaj! - pozvao ga je Adam Peč. - Hoću da razgovaram s tobom.
Anton i se osvrnuo.
- Izvolite, gospodine?
- Sedi. Ostani noćas.
Donekle primiren, Antoni je ponovo zauzeo svoje sedište.
- Zao mi je, gospodine, ali večeras treba da se vidim sa Glorijom.
- Kako se zove?
- Glorija Gilbert.
- Njujorčanka? Neko koga ti poznaješ?
- Ona je sa Srednjeg zapada.
- Čime se bavi njen otac?
- U kompaniji za celuloid, ili u trustu ili tako nešto. Oni su iz
Kanzas Sitija.
- Oženićeš se čak tamo?
- Pa, ne gospodine. Mislili smo da se venčamo u Njujorku - dosta
mimo.
- Da l’ bi voleo da ovde bude svadba?
Antoni je oklevao. Predlog mu se nije dopadao, ali je svakako
bilo mudro, ako je to bilo moguće, zainteresovati starca za svoj
bračni život. Osim toga, Antoni je bio pomalo ganut.
- To je veoma ljubazno od tebe, deda, ali zar to ne
bi bilo prenaporno za tebe?
- Sve je prenapomo. Tvoj otac se ovde oženio - ali u staroj kući.
- Ali - ja sam mislio da se on oženio u Bostonu.
Adam Peč je razmislio.

109
 - Tako je. On se stvarno oženio u Bostonu.
Antoni oseti trenutnu zbunjenost što je napravio tu ispravku, i
dodade:
- Dobro, govoriću o tome s Glorijom. Ja lično bih voleo, ali naravno,
tu Gilbertovi odlučuju, znaš.
Njegov deda je dugo uzdahnuo, napola zatvorio oči, i potonuo
natrag u svoju stolicu.
- Zuri ti se? - upitao je izmenjenim glasom.
- Ne naročito.
- Zanima me - počeo je Adam Peč, gledajući napolje s blagim,
ljubaznim pogledom na žbunove ljiljana koji su šuštali uz prozor -
zanima me da li ti ikad pomišljaš na zagrobni život.
- Pa - neki put.
- Ja mnogo razmišljam o zagrobnom životu. - Oči su mu bile mutne
ali je njegov glas bio siguran i jasan. Sedeo sam ovde danas misleći o
onome što leži u busiji za nas, i nekako sam počeo da se prisećam
jednog popodneva skoro pre šezdeset pet godina, kad sam igrao s
mojom sestricom Anom, tamo dole gde je sada letnjikovac. - Pokazao
je prstom u dugačku cvetnu baštu, očiju punih suza, dok mu je glas
podrhtavao.
- Počeo sam da razmišljam - i čini mi se da ti treba da misliš malo
više o zagrobnom životu. Moraš biti - sigurniji - zastao je i kao da je
tražio pravu reč - marljiviji - pa - ...
Onda se njegov izraz lica promenio, čitava njegova ličnost kao da
se brecnula zatvorivši se kao zamka, i kad je nastavio mekoća je
iščezla iz njegova glasa.
- Dakle, kad sam ja bio samo dve godine stariji od tebe - škripao je
od lukavog smejuljenja - poslao sam tri člana iz „Vrena i Hanta“ u
sirotište.
Antoni se trže zbunjeno.
- Pa, zbogom - iznenada je dodao njegov deda - zakasnićeš na
voz.
Antoni je napustio kuću neobično olakšan, i čudno žalostan zbog
starca; ne zato što mu njegovo bogatstvo nije moglo kupiti „ni
mladost ni dobru probavu“ nego zato što ga je zamolio da se venča
tamo, i zato što je zaboravio nešto o venčanju svoga sina čega je
trebalo da se seća.

110
 Ričard Karamel, koji je bio jedan od slavljenika, zadao je Antoniju
i Gloriji mnogo nevolja poslednje dve nedelje neprestano skrećući na
sebe pažnju i izazivajući divljenje koje je u ovo vreme trebalo da bude
name-njeno njima. „Demonski ljubavnik“ je izašao iz štampe u aprilu
i to je omelo njihovu ljubav kao što se može reći da je ometalo sve s
čim je pisac došao u dodir. Bilo je to veoma originalno, prilično
naširoko pisano delo neprekidnih opisa koji su se odnosili na nekog
Don Huana iz njujor-ških ćumeza. Kao što su Mori i Antoni ranije
kazali, kao što su tada govorili malo više naklonjeni kritičari, nije bilo
u Americi pisca koji je mogao bolje opisati zaostale i grube reakcije
tog dela društva.
Knjiga se prvo kolebala, pa je zatim iznenada „pošla“. Tiraži,
ispočetka mali, a onda sve veći i veći, nagomilavali su se iz nedelje u
nedelju. Govornik Armije spasa optužio ju je kao ciničnu i pogrešnu
predstavu čitavog pokreta koji se događao u podzemnom svetu. Vešti
dopisnici su proširili neosnovane glasine da „Cigan“ Šmit započinje
parnicu zbog klevete zato što je jedna od ličnosti bila njegova
karikatura. Bila je zabranjena u javnoj biblioteci u Burlingtonu, u
Ajovi, i neki reporter na Srednjem zapadu objavio je da je Ričard
Karamel u sanatorijumu zbog delirijum tremensa.
Pisac je, zaista, provodio dane u stanju prijatne ludosti. Provodio
je tri četvrtine vremena u razgovorima o knjizi - želeo je da zna da li
je neko čuo nešto „najnovije“; ušao bi u neku radnju i glasno
naručivao da mu se pošalju neke knjige, ne bi li ga prepoznali
prodavač ili mušterija. Znao je sve u kom gradu i u kojim delovima
zemlje se najbolje prodaje; tačno je znao koliko je pokupio na svakom
izdanju, a kad bi upoznao bilo koga ko je nije čitao, ili, kao što se
suviše često događalo, ko nije ni čuo za nju, postajao bi žalosno
potišten.
Tako da je bilo prirodno za Antonija i Gloriju da zaključe, u svojoj
ljubomori, da je on uobražen do te mere da je postao dosadan. Na
Dikovu veliku žalost, Glorija je svuda izjavljivala da nikad nije čitala
„Demonskog ljubavnika“ i da ni ne namerava da je čita sve dok ne
prestane da se priča o tome. U stvari, ona sada nije imala vremena da
čita, jer su pokloni pristizali - najpre pojedinačno, a zatim kao lavina,
raznoliki, od tričarija zaboravljenih porodičnih prijatelja sve do
fotografija zaboravljenih siromašnih rođaka.

111
 Mori im je dao jedan potpun servis za piće, koji je sadržavao
srebrne pehare, mućkalicu za koktel, otvarače za boce. Dikov poklon
je bio konvencionalniji - čajni servis od Tifanija. Od Džozefa
Blokmena stigao je jednostavan i izvanredan putni časovnik, s
njegovom posetnicom. Tu je čak bila i jedna muštikla od Baundsa; to
je dimulo Antonija do suza - zaista, svako osećanje osim histerija
činilo se prirodno prema pola tuceta ljudi koji su bili pometeni ovim
ogromnim žrtvovanjem za konvenciju. Soba koja im je stavljena na
raspolaganje u „Plaži“ bila je pretrpana darovima poslatim od
harvardskih prijatelja i od poslovnih prijatelja njegovog dede, sa
posetnicama prijatelja iz Glorijinih dana u Farmoveru, i sa prilično
patetičnim trofejima njenih bivših udvarača, koji su poslednji stigli sa
ezoteričnim, melanhdličnim porukama, napisanim na kartama
brižljivo ututkanim unutra, koje su počinjale sa „Ja sam se nadao“ ili
„Siguran sam da ti želim svu sreću ..." ili čak „Kad dobiješ ovo, ja ću
biti na svom putu za ..."
Najdarežljiviji poklon je istovremeno doneo najviše razočarenja.
Bio je to prilog Adama Peča - ček na pet hiljada dolara.
Prema većini poklona, Antoni je ostao hladan. Činilo mu se da će
zbog njih imati da vodi evidenciju bračnog stanja svih svojih
poznanika tokom sledećih pola veka. Ali se Glorija ushićavala oko
svakog, cepajući omotnu hartiju i rastvarajući meke šuške s
grabežljivošću nekog psa koji kopa da bi došao do kosti, bez daha
grabeći vrpcu ili kraj i konačno iznoseći na svetlost čitav predmet i
držeći ga kritički, bez ikakvog drugog osećanja osim zanesenog
interesovanja na njenom nenasmešenom licu.
- Pogledaj, Antoni!
- Đavolski lepo, zar ne?
Ona ne odgovara, da bi mu posle jednog časa dala brižljiv izveštaj
o svojoj tačnoj reakciji prema poklonu, da li bi bilo bolje da je manji ili
veći, da li je iznenađena što ga je dobila, i, ako jeste, koliko je
iznenađena.
Gospođa Gilbert je udešavala i preudešavala buduću kuću, razme-
štajući poklone po različitim sobama, popisujući predmete kao „drugi
bolji časovnik“ ili „srebro za svakodnevnu upotrebu“, i zbunjujući
Antonija i Gloriju polušaljivim pominjanjem dečje sobe. Bila je
zadovoljna poklonom starog Adama i posle toga je ponavljala da je

112
on veoma starinska duša, „toliko kao niko drugi“. Kako Adam Peč
nije nikada potpuno odlučio da li je ona pravila primedbu koja se
odnosila na sve veću senilnost njegova uma ili na neku njenu ličnu i
psihičku shemu, ne može se reći da mu se ona dopadala. Uistinu, on
je uvek za nju govorio „ona stara žena, majka,“ kao da je bila neka
ličnost u nekoj komediji koju je on video da se postavlja na scenu
mnogo puta ranije. Što se tiče Glorije, nije mogao da se odluči.
Privlačila ga je, ali, kao što je i ona sama kazala Antoniju, on je
zaključio da je ona frivolna i bojao se da ima povoljno mišljenje o njoj.
Pet dana! - Podijum za igru bio je podignut na livadi u Teritaunu.
Četiri dana! - Specijalni voz je bio iznajmljen da preveze goste u
Njujork i natrag. Tri dana!

DNEVNIK

Bila je obučena u plavu svilenu pidžamu i stajala je kraj kreveta s

rukom na prekidaču da bi zamračila sobu, kad se predomislila i
otvarajući fioku izvadila malu crnu knjigu - „Svakog dana jedan
redak“ dnevnik. Ovo je održavala već sedam godina. Mnoge
zabeleške olovkom su bile već nečitljive i bilo je malih zabeleški i
opaski koje su se sticale večeri i popodneva već davno zaboravljenih,
jer ovo nije bio neki intimni dnevnik iako je počinjao uobičajenim
„Pisaću dnevnik za svoju decu“. Ipak, dok je prelistavala stranice, oči
mnogih muškaraca kao da su gledale na nju sa svojih napola
izbrisanih imena. S jednim je prvi put otišla u Nju Hejvn - 19O8, kad
joj je bilo šesnaest godina i kada su nafatirana ramena bila modema ti
Jejlu - bila je polaskana jer ju je „Takmac“ Mičod „jurio“ čitavo veče.
Uzdahnula je sećajući se stare satenske haljine na koju je bila tako
ponosna i orkestra koji je svirao „Jama-jama, moj Jama čovek“ i „Grad
džungla“. Tako davno! Imena: Eltindž Rirdon, Džim Rarsons,
„Kovrdžavi“ Makgregor, Kenet Kovan, „Riblje oko“ Fraj (koji joj se
sviđao zato što je bio tako ružan), Karter Kirbi - koji joj je poslao
poklon; isto tako i Tjudor Beard; Marti Refer, prvi muškarac u kojeg
je bila zaljubljena više od jednog dana, i Stjuart Holkom, koji je s njom
pobegao u svom automobilu i pokušao da je prisili da se uda za njega.
I Lari Fenvik, kojemu se uvek divila jer joj je kazao jedne noći da ako
neće da ga poljubi može da iziđe iz kola i peške se vrati kući. Kakav

113
spisak!
... I, posle svega, jedan zastareli spisak. Ona je sada bila zaljubljena,
spremna na’večnu romansu koja treba da bude sinteza svih romansi,
pa ipak je bila žalosna zbog svih ovih muškaraca i svih onih mese-
čina i zbog „uzbuđenja“ koje je imala - i poljubaca. Prošlost - njena
prošlost, oh, kakva radost! Bila je neizmemo srećna.
Okrećući stranice, zaustavila je oči na raštrkanim zapisima iz
prošlih meseci. Čitala je nekoliko poslednjih pažljivo.
1. april - Znam da me Bil Karster mrzi jer sam bila tako neprijatna,
ali ponekad ne volim kad je neko suviše sentimentalan oko mene.
Odvezli smo se u Rokijer Pokrajinski klub, a divni mesec sjao je stalno
kroz drveće. Moja srebmasta haljina je već umrljana. Smešno kako
čovek zaboravlja druge noći u Rokijeru - s Kenetom Kovanom, koga
sam toliko volela!
3. april - Posle dva časa provedena sa Šrederom, koji, kako su me
obavestili, ima milione, zaključila sam da ova privrženost stvarima
čoveka zamori, naročito kad su te stvari muškarci. Nema ničega tako
preteranog i od danas kunem se da ću ja biti zabavljana. Pričali smo
o „ljubavi“ - kako banalno! S koliko muškaraca sam već pričala o
ljubavi!
11. april - Peč je u stvari danas telefonirao, a kad me je ono ostavio
pre mesec dana skoro je besomučno izjurio kroz vrata. Postepeno
gubim veru u to da je bilo koji muškarac podložan sudbonosnim
povredama.
2O. april - Provela sam dan s Antonijem. Možda ću se jednom
udati za njega. Nekako mi se sviđaju njegove ideje - on podstiče svu
originalnost u meni. Blokhed je došao oko deset u svojim novim
kolima i odvezao me na Riversajd Drajv. Sviđao mi se večeras: tako je
pažljiv. Znao je da nisam želela da pričam, pa je bio tih za vreme
vožnje.
21. april - Probudila sam se misleći na Antonija. Upravo je
telefonirao i bio tako zlatan - otkazala sam jedan sastanak zbog njega.
Danas se osećam kao da bih zbog njega prekršila bilo šta, uključujući
tu i deset božjih zapovesti i svoj sopstveni vrat. Dolazi u osam. Obući
ću ružičastu haljinu i izgledaću vrlo sveže i uštirkano...
Ovde se zaustavila, sećajući se da se, kad je on otišao te noći, svu-
kla iako je hladni aprilski vazduh strujao kroz prozor. Ipak joj se činilo

114
da nije osećala hladnoću, zagrejana dubokim banalnostima koje su
gorele u njenom srcu.
Idući zapis datirao je nekoliko dana kasnije:
24. april - Hoću da se udam za Antonija, zato što su
muževi tako često „muževi“, a ja se moram udati za ljubavnika.
Postoje četiri opšta tipa muževa:
(1) Muž koji uvek želi da uveče ostane kod kuće, koji nema poroka
i radi za platu. Potpuno nepoželjan!
(2) Zaostali gospodar čija si ljubavnica, da mu služiš za užitak.
Ova vrsta uvek smatra svaku zgodnu ženu „plitkom“, on je kao neki
paun, zaustavljen u razvoju.
(3) Zatim dolazi obožavalac, idolator svoje žene i svega onoga što
je njegovo, uz potpuni zaborav svega ostalog. Ova vrsta zahteva
emocionalnu glumicu za ženu. Gospode, mora da je naporno biti
smatran ispravnim.
(4) I Antoni - jedan privremeno strastveni ljubavnik s dovoljno
mudrosti da shvati kad je nešto odletelo i kada mora da odleti. A ja
hoću da se udam za Antonija.
Kakvi su crvi žene kad puze na svojim trbusima kroz bezbrojne
brakove! Brak je stvoren ne zato da bude neka pozadina nego da bi
mu pozadina bila potrebna. Moj će biti izvanredan. Ja ne mogu, neću
da budem dekor - to će biti predstava, živa, živahna, sjajna predstava,
a svet će biti dekoracija. Odbijam da posvetim svoj život budućim
naraštajima. Začelo, čovek duguje isto toliko postojećoj generaciji kao
i svojoj neželjenoj deci. Kakva sudbina - narasti okruglo i naočita da
bih izgubila ljubav za samu sebe, da bi mislila o mleku, ječmu,
dadiljama, pelenama... Draga deco iz sna, kako ste divna, presjajna
mala stvorenja koja lepršaju (sva deca iz sna moraju lepršati) na
zlatnim, zlatnim krilima...
Takva deca, međutim, sirote male bebice, imaju malo zajedničkog
s bračnim stanjem.
7. jun - Pitanje morala: da ii je bilo pogrešno podsticati Blokmena
da me voli? Jer, ja sam ga zaista podsticala. Bio je gotovo slatko
žalostan večeras. Kako je to bilo zgodno da mi je grlo natečeno i suze
se lako skupe. Ali on je samo prošlost - već zakopana u obilju moga
lavendera.
8. jun - Danas sam obećala da neću gristi usne. Pa, neću,

115
pretpostavljam - ali da mi je bar tražio da ne jedem!
Duvamo mehure - eto to mi radimo. Antoni i ja. I danas smo nadu-
vali tako divne, i oni će eksplodirati, a zatim ćemo duvati sve više i
više, čini mi se - mehure upravo tako velike i tako divne, sve dok se
sav sapun i sva voda ne potroše.
Ovde se dnevnik završavao. Njene oči su prešle preko stranice,
preko 8. juna 1912, 191O, 19O7. godine. Najraniji zapis bio je našvrljan
pu-načkom, okruglastom rukom šesnaestogodišnje devojke - bilo je
to ime Bob Lamar i reč koju ona nije mogla odgonetnuti. Zatim je
otkrila šta je reč značila - i, znajući, primetila da su joj oči zamagljene
od suza. Tamo, u sivoj zamagljenosti, bio je zapis o njenom prvom
poljupcu, izbledeo kao i to intimno poslepodne, na jednoj kišnoj
verandi pre sedam godina. Činilo joj se da se može setiti nečega što je
jedno od njih dvoje reklo tog dana, pa ipak se nije mogla setiti. Suze
su joj sve brže navirale tako da je jedva mogla da vidi stranice. Plakala
je, govorila sebi, zato što je mogla da se seti samo kiše, i mokrih
cvetova i mirisa vlažne trave.
... Posle jednog trenutka našla je olovku i nesigurno je držeći
povukla tri paralelne crte ispod poslednjeg zapisa. Zatim je velikim
štampanim slovima napisala KRAJ, i zavukla se u krevet.

DAH PEĆINE

Vrativši se u stan posle večere u čast neveste, Antoni je pogasio

svetla, i, osećajući se bezlično i lomno kao komad porculana koji čeka
na stolu za posluživanje, ušao u krevet. Bila je topla noć - za udobnost
je bila dovoljna jedna plahta - i kroz njegove širom otvorene prozore
dopro je zvuk, kratak i letnji, živ od udaljenog očekivanja. Razmišljao
je kako su mlade godine iza njega šuplje i pune boja bile proživljene
u lakom i kolebljivom cinizmu o zapisanim osećanjima ljudi koji su
već odavno bili prah. A bilo je nečega iznad toga; sada je to znao. Bilo
je jedinstvo njegove duše s Glorijinom, čiji su sjaj i svežina bili živa
materija od koje je mrtva lepota knjiga bila satkana.
Iz noći u njegovu sobu visokih zidova uporno je dolazio taj kratak
i rasplinuti zvuk - nešto što je grad odbacivao i ponovo pozivao
natrag, kao dete koje se igra loptom. U Harlemu, Bronksu, Grejmersi
parku, i duž obala, u malim salonima na šljunkovitim, mesečinom

116
preplavljenim krovovima, na hiljade ljubavnika je proizvodilo taj
zvuk, ispuštajući njegove deliće u vazduh. Čitav grad se igrao tim
zvukom tamo napolju u plavoj letnjoj tami, bacajući ga uvis i
pozivajući ga natrag, obećavajući da će ubrzo život biti divan kao
priča, obećavajući sreću - i dajući je upravo tim obećanjima. To je
ljubavi davalo nadu za opstanak. Više nije mogao da učini.
Tada se jedna nova nota odvojila, neskladno odudarajući od tihog
dozivanja noći. Bio je to zvuk koji je dolazio iz prolaza jedno stotinu
stopa od njegovog poslednjeg prozora, šum nekog ženskog smeha.
Počinjao je tiho, neprestano i zavijajući - neka sluškinja sa svojim
momkom, pomislio je on - a zatim je porastao i postao histeričan, sve
dok ga nije podsetio na jednu devojku koju je video kad je bila
spopadnuta nervoznim smehom na jednoj vodviljskoj predstavi.
Zatim je potonuo, povukao se, samo zato da bi se ponovno uzdigao i
uključio u reci - grubu šalu, mali odlomak čudne proste šale koju on
nije mogao razabrati. Prestala bi za koji trenutak i on bi uhvatio samo
tiho romorenje muškarčevog glasa, zatim je opet počinjala - bez kraja
i konca; isprva dosadna, a zatim čudnovato užasna. On se stresao, i
ust^jući iz kreveta otišao do prozora. Šum je dostigao najvišu tačku,
napet i prigušen, bio je skoro krik - zatim se smanjio i ostavio za
sobom tišinu, praznu i zlokobnu, kao što je tišina iznad nas. Antoni je
stajao kraj prozora još trenutak pre nego što se vratio u krevet. Otkrio
je da je neraspoložen i potresen. Kako god je pokušavao da suzbije
svoju reakciju, nešto životinjsko u tom neobuzdanom smehu ovladalo
je njegovom maštom, i prvi put u ova četiri meseca probudilo njegovu
staru averziju i užas prema svemu u životu. Soba je postala
zagušljiva. Želeo je da bude napolju na nekom prohladnom i gorkom
povetarcu, miljama iznad grada i da živi spokojno i odvojeno u
zadnjim uglovima svog uma. Život je onaj zvuk tamo napolju, taj
grozni ponavljani zvuk ženke.
- Oh, bože moj! - povikao je, oštro uvlačeći dah.
Zaronivši lice u jastuke, uzalud je pokušavao da se koncentriše na
detalje idućeg dana.

117
 JUTRO

Spram sive svetlosti video je da je tek pet časova. Nervozno je

zažalio što se probudio tako rano - pojaviće se iznuren na venčanju.
Zavideo je Gloriji koja je mogla da sakrije umor pažljivom šminkom.
U kupatilu se posmatrao u ogledalu i video da je neobično beo -
pola tuceta malih nesavršenosti isticalo se nasuprot jutarnjem bledilu
njegove kože, a preko noći mu je narasla slaba oštra brada - opšti
utisak, zamišljao je on, bio je nemio, unezveren, napola bolestan.
Na njegovom toaletnom stolu bili su prostrti brojni predmeti koje
je pažljivo izdvajao iznenada nespretnim prstima - njihove karte za
Kaliforniju, knjižica s putnim čekovima, njegov časovnik, navijen na
minut, ključ od njegovog stana koji ne srne zaboraviti da preda
Moriju i, najvažnije od svega, prsten. Bio je od platine, ukrašen okolo
zelenim smaragdima; Glorija je insistirala na tome; rekla je da je
oduvek želela smaragdni venčani prsten.
To je bio treći poklon koji joj je on darovao; prvo je došao verenički
prsten, a zatim mala zlatna tabakera. On će joj sada davati puno stvari
- haljine, i dragulje, i prijatelje i uzbuđenja. Činilo se smešnim da će
on od sada plaćati za njene obroke. To će koštati; brinuo se da nije
potcenio ovo putovanje i ne bi li bilo bolje da unovči još jedan ček.
Pitanje ga je zabrinjavalo.
Onda blizina događaja zbriše iz njegovog uma sve detalje. Ovo je
bio dan netražen, neslućen pre šest meseci, ali koji se sada pomaljao
u žutoj svetlosti kroz njegov istočni prozor, igrajući po tepihu kao da
se sunce smeši nekoj sopstvenoj prastaroj i uvek ponavljanoj lakrdiji.
Antoni se nervozno nasmejao.
- Boga mu - promrmljao je samome sebi - kao da sam već oženjen!

MAJSTORI CEREMONIJA

Šest mladih ljudi u biblioteci KRST PEĆ, sve veseliji i veseliji pod
uticajem maminog ekstra pića, potajno smeštenog u male hladne
čabrove kraj polica za knjige.
PRVI MLADIĆ: Bogami! Verujte, u idućoj knjizi opisaću scenu
venčanja koja će ih poseći!
DRUGI MLADIĆ: Upoznao sam jednu debitantkinju pre neki dan

118
koja reče da smatra tvoju knjigu moćnom. Po pravilu, mlade devojke
uzdišu za takvim primitivnim stvarima.
TREĆI MLADIĆ: Gde je Antoni?
ČETVRTI MLADIĆ: Šeta gore-dole napolju i priča sam sa sobom.
DRUGI MLADIĆ: Gospode! Da li ste videli sveštenika? Veoma
čudni zubi.
PETI MLADIĆ: Mislim da su prirodni. Smešna je to stvar kad ljudi
imaju zlatne zube.
ŠESTI MLADIĆ: Kažu da ih vole. Moj zubar mi je kazao da mu je
jednom došla neka žena i zahtevala da joj se dva zuba presvuku
zlatom. Bez ikakvog razloga. Bili su sasvim zdravi.
ČETVRTI MLADIĆ: Čujem da si objavio knjigu, Dik. Čestitam.
DIK (ukrućeno): Hvala.
ČETVRTI MLADIĆ (bezazleno): Kakva je to knjiga? Priče iz
koledža?
DIK (još ukrućenije): Ne. Nisu priče iz koledža.
ČETVRTI MLADIĆ: Šteta! Već godinama nije izašla dobra knjiga
o Harvar.du.
DIK (razdraženo): Zašto ti ne nadoknadiš taj nedostatak?
TREĆI MLADIĆ: Mislim da sam baš video jedno društvance
gostiju kako zaokreće na kolski put u jednom pakardu.
ŠESTI MLADIĆ: Možemo da otvorimo još dve boce na račun toga.
TREĆI MLADIĆ: Bio je to pravi živčani udar kad sam čuo da će
stari imati piće na svadbi. Fanatični prohibicionista, znate.
ČETVRTI MLADIĆ (uzbuđeno pucnuvši prstima): Boga mu! Znao
sam da sam nešto zaboravio. Stalno sam mislio da je to moj prsluk.
DIK: Šta si zaboravio?
ČETVRTI MLADIĆ: Boga mu! Boga mu!
ŠESTI MLADIĆ: Čekaj! Čekaj! Čemu ta tragedija?
DRUGI MLADIĆ: Šta bi ti mogao zaboraviti? Put kući?
DIK (zlobno): Zaboravio je sadržaj svoje knjige harvardskih priča.
ČETVRTI MLADIĆ: Ne, gospodine, zaboravio sam poklon, tako
mi sveca! Zaboravio sam da starom Antoniju kupim. Odgađao sam i
odgađao, i boga mu zaboravio na to! Šta će oni misliti?
ŠESTI MLADIĆ (šaljivo): To je ono što verovatno zadržava ven-
čanja.
ČETVRTI MLADIĆ (nervozno gleda na svoj sat. Smeh.)

119
 ČETVRTI MLADIĆ - Boga mu! Kakav sam ja magarac!
DRUGI MLADIĆ: Šta mislite o deveruši koja misli da je Nora Bejs?
Stalno mi je govorila kako bi želela da je ovo venčanje uz reg-tajm.
Ime joj je Hejns ili Hempton.
DIK (užurbano podstičući svoju maštu): Kejn, ti misliš, Mjuriel
Kejn. Ona je neka vrsta duga časti, čini mi se. Jednom je spasla Glo-
riju od davljenja, ili tako nešto.
DRUGI MLADIĆ: Pomislio bi čovek da ne bi mogla da zaustavi to
neprekidno ljuljanje bokova dovoljno dugo da bi plivala. Napuni mi
čašu, hoćeš li? Starac i ja smo dugo razgovarali o vremenu malopre.
MORI: S kim? Sa starim Adamom?
DRUGI MLADIĆ: Ne, sa nevestinim ocem. On mora da radi za
meteorološki biro.
DIK: On je moj ujak, Otise.
OTIS: Pa, to je časna profesija. (Smeh).
ŠESTI MLADIĆ: Nevesta je tvoja rođaka, zar ne?
DIK: Da. Kejbl, jeste.
KEJBL: Ona je svakako lepotica. Nije kao ti, Diki. Kladim se da se
lepo slaže sa starim Antonijem.
MORI: Zašto su svi deveri tako naklonjeni nazivu „stari“. Ja
mislim da je ženidba pogreška mladosti.
DIK: Mori, profesionalni cinik.
MORI: Gle, ti intelektualna varalice!
PETI MLADIĆ: Ovde se vodi borba visokih intelektualaca, Otis.
Pokupi sve mrvice koje možeš.
DIK: Varalica si ti! Šta ti znaš?
MORI: Šta ti znaš?
DIK: Pitaj me bilo šta. Bilo koju granu znanja.
MORI: U redu. Koji je osnovni princip biologije?
DIK: Ni ti sam ne znaš.
MORI: Ne izvlači se!
DIK: Pa, prirodna selekcija?
MORI: Pogrešno.
DIK: Predajem se.
MORI: Ontogeneza rekapitulira filogenezu.
PETI MLADIĆ: Zauzmite svoje položaje!
MORI: Pitam te drugo. Kakav je uticaj miševa na žetvu deteline?

120
 (Smeh).
ČETVRTI MLADIĆ: Kakav je uticaj pacova na Dekaloga?
MORI: Umukni, ti šupljoglavče. Tu postoji povezanost.
DIK: Kakav je onda?
MORI: (zaustavljajući se jedan trenutak sve više uzbuđen): Pa, da
vidimo. Čini mi se da sam zaboravio tačan odgovor. Nešto o pčelama
koje jedu detelinu.
ČETVRTI MLADIĆ: I detelini koja jede miševe. Ha! Ha!
MORI: Čekaj da malo razmislim.
DIK (iznenada se uspravi na stolici): Slušajte!
(Bujica reči eksplodira u susednoj sobi. Šest mladića ustaje,
namešta kravate.)
Dik: (značajno): Bolje bi bilo da se pridružimo četi za počasnu
paljbu. Fotografisaće se, čini mi se. Ne, to je posle.
OTIS: Kejbl, ti povedi deverušu koja voli da igra regtajm.
ČETVRTI MLADIĆ: Da sam bar poslao taj poklon.
MORI: Ako mi date još jedan minut, razmisliću o onome o
miševima.
OTIS: Prošlog meseca sam bio majstor ceremonije za starog Čarlija
Maklntara i -
(Polako se primiču vratima dok se brbljanje ne pretvori u vrevu, a
uvežbavanje uvoda u uvertiru dopire u dugačkim pobožnim
jecanjima iz orgulja ADAMA PEČA.)

ANTONI

Pet stotina pari očiju prodiralo je kroz njegov kaput, a sunce je sve-
tlucalo na sveštenikovim neprikladno buržoaskim zubima. S
teškoćom je savladao smeh. Glorija je nešto govorila jasnim ponosnim
glasom, a on je pokušavao da misli kako je događaj neponovljiv, da je
svaki sekund značajan, da se njegov život sada čepa na dva perioda i
da se lice sveta menja pred njim. Pokušavao je da povrati ono osećanje
ekstaze od pre deset nedelja. Sva ta osećanja su mu izmicala, on čak
nije osećao ni fizičku nervozu tog naročitog jutra - sve je to bila jedna
gigantska posledica. A ti zlatni zubi! Razmišljao je da li je sveštenik
oženjen; perverzno je razmišljao da li je jedan sveštenik može da
obavi svoje venčanje...

121
 Ali kad je zagrlio Gloriju bio je svestan jake reakcije. Krv je sada
strujala njegovim žilama. Čeznutljivo i prijatno zadovoljstvo spustilo
se na njega kao teret, donoseći odgovornost i vlasništvo. Bio je
oženjen.

GLORIJA

Toliko mnogo, tako pomešanih osećanja, da ni jedno od njih nije

bilo odvojeno od drugih! Mogla je da jeca zbog svoje majke, koja je
tiho plakala stojeći deset stopa iza nje, i zbog lepote junskog sunca
koje je dopiralo kroz prozore. Bila je iznad svih svesnih zapažanja.
Samo jedno osećanje, obojeno delimičnim divljim uzbuđenjem, da se
upravo nešto krajnje važno događa - i jedno poverenje, jako i
strastveno, goreći u njoj kao molitva, da će za jedan momenat biti
zauvek i sigurno srećna.
Kasno jedne noći stigli su u Santa Barbaru, gde je noćni službenik
u hotelu Lakfadio odbio da ih primi zato što nistu bili venčani.
Nameštenik je smatrao da je Glorija divna. Nije smatrao da nešto
tako lepo kao što je to bila Glorija može biti i moralno.

,,CON AMORE“

Prvih pola godine - putovanje na Zapad, dugomesečno

dangubljenje duž kalifomijske obale, i siva kuća blizu Grinviča gde su
živeli sve dok kasna jesen nije učinila zemlju turobnom - oni dani, ona
mesta, videla su časove ushićenja. Idila koja je oduzimala dah, idila
njihovog vereništva ustupila je mesto, prvo, jakoj romansi
strastvenijih odnosa. Idila bez daha ih je napustila, odletela drugim
ljubavnicima; jednog dana kada su se osvrnuli oko sebe ona je već bila
iščezla, a oni su jedva znali kako. Da je jedno od njih izgubilo drugo
u danima idile, nejasna želja bez ispunjenja koja stoji u pozadini
čitavog života. Ali magija mora da žuri, a ljubavnici ostaju...
Idila je prošla, noseći sa sobom svoj namet mladosti. Došao je dan
kad je Glorija. otkrila da joj ostali muškarci više nisu dosadni; došao
je dan kad je Antoni otkrio da opet može da sedi do kasno uveče,
razgovarajući s Dikom o onim ogromnim apstrakcijama koje su
nekad zauzimale njegov svet. Ali, znajući da su već imali najbolje od

122
ljubavi, čvrsto su se držali onoga što je još preostalo. Ljubav se
zadržala - u obliku dugačkih razgovora u noći u one sitne sate kada
um utanča i izoštri se i delovi sna postanu životne stvari, u obliku
duboke i intimne ljubaznosti koju su razvili jedno prema drugom, u
obliku njihovog smejanja istim glupostima i razmišljanju o istom
plemenitom i o istim žalosnim stvarima.
Bilo je to, u prvom redu, vreme otkrića. Stvari koje su našli jedno
u drugome bile su tako fazličite, tako međusobno izmešane i, štavi-
še, tako zašećerene ljubavlju da su se činile u to vreme ne toliko
otkrićima koliko odvojenim fenomenima - koje treba priznati i
zaboraviti. Antoni je otkrio da živi s devojkom koja je nervno veoma
napeta i veoma sebična. Glorija je za mesec dana znala da je njen muž
potpuna kukavica prema bilo kojoj od miliona fantazija stvorenih
njegovom sopstvenom maštom. Njeno zapažanje bilo je trenutno, jer
je njegov kukavičluk isplivao, postao skoro prostački jasan, onda
izbledeo i nestao kao da je to bilo samo delo njenog sopstvenog uma.
Njena reakcija, prema tome nije bila tipična za njen pol - nije bila
pobuđena niti na odvratnost, niti na prerano osećanje materinstva.
Budući da ona sama skoro uopšte nije osećala fizički strah, bila je
nesposobna da ga razume, tako da je iskorišćavala kako je najbolje
znala ono što je smatrala njegovom crtom koja ga je otkupljivala od
greha koji je bio strah, a koja je bila ta da, iako je bio kukavica pod
pritiskom - kad mu je mašta bila razigrana - on je još uvek imao neku
vrstu iznenadnog nemira koji ga je ganuo u nekoliko mahova skoro
do divljenja i ponos koji ga je obično umirivao kad je mislio da ga
neko posmatra.
Crta se prvi put pokazala u tuce incidenata kao nešto više od
nervoznosti - njegovo upozorenje taksi šoferu protiv brze vožnje, u
Čikagu; njegovo odbijanje da je odvede u izvesnu prostiju kafanu
koju je uvek želela da poseti; ovo je naravno bilo u saglasnosti s
uobičajenom interpretacijom - da on vodi brigu o njoj; pa ipak,
njihova vrhunska težina ju je uznemiravala. Ali ono što se dogodilo u
hotelu u San Fran-cisku nedelju dana posle njihovog venčanja uverilo
ju je u to.
Bila je prošla ponoć' i u njihovoj sobi bilo je veoma mračno. Glorija
je počela da drema a Antoni je pokraj nje jednostavno disao tako da
je ona imala utisak da spava, kad je iznenada primetila da se podigao

123
na lakat i da bulji u prozor.
- Ništa - opustio se na svom jastuku i okrenuo prema njoj - ništa,
moja mila ženo.
- Nemoj reći „ženo“, ja sam tvoja ljubavnica. Žena je ružna reč.
„Stalna ljubavnica“ je opipljivije i poželjnije... Dođi mi u naručje -
dodala je u izlivu nežnosti. - Mogu tako dobro da spavam s tobom u
naručju.
Dolaženje u Glorijino naručje imalo je potpuno određeno značenje.
To je zahtevalo da on proturi jednu ruku pod njeno rame, sklopi obe
ruke oko nje i smesti se što je više moguće kao neka vrsta trostrane
kolevke za njenu raskošnu udobnost. Antoni, koji se prevrtao, čije su
ruke utrnule posle pola sata provedenih u takvom položaju, čekao bi
dok ona ne zaspi i nežno bi je prebacio na njenu stranu kreveta -
zatim, prepušten mislima, on bi se sklupčao u svoje uobičajene
čvorove.
Glorija, došavši do sentimentalnog komfora, povukla se u dremež.
Pet minuta je već otkucalo na Blokmenovom putnom časovniku;
tišina je vladala sobom, nepoznatim, bezličnim nameštajem i napola
pritisku-jućom tavanicom koja je neprimetno prelazila u nevidljive
zidove na obe strane. Onda je iznenada počela neka lupa usled
lepršanja kraj prozora, prvo tiho a zatim sve jače.
Antoni je skočio iz kreveta i sav napet stajao pokraj njega.
- Ko je tamo? - povikao je prestrašenim glasom.
Glorija je ležala vrlo mimo, sada već potpuno budna i zadubljena
ne toliko u lupu koliko u krutu figuru bez daha, čiji je glas dopirao s
kraja kreveta u zlokobnu noć.
Zvuk se izgubio; soba je bila tiha kao i ranije - onda se čuo
Antonijev zadihani glas koji je govorio na telefon.
- Neko je upravo pokušao da uđe u sobu!...
- Neko je na prozoru! - Njegov glas je sada bivao sve jači i pomalo
užasnut.
- U redu! Požurite! - obesio je slušalicu i stajao još uvek nepokretan.
... Nastala je trka i žagor pred vratima, kucanje - Antoni je otišao
da ih otvori jednom uzbuđenom noćnom službeniku i trojici
poslužitelja koji su stajali iza njega u grupi i buljili. Između palca i
prsta noćni službenik je držao mokro pero kao preteče oružje; jedan
od poslužitelja zgrabio je telefonski imenik i lakrdijaški je pogledavao

124
na njega. Istovremeno se grupi pridružio i brzo pozvani detektiv, i
kao jedan čovek oni svi grunuše u sobu.
Svetlosti se upališe. Skupljajući plahtu oko sebe, Glorija je zaronila
i nestala sa vidika, zatvarajući oči da ne bi gledala užas ove iznenadne
po-sete. Nije bilo ni traga nijedne druge misli u njenim povređenim
čulima sem da je Antoni napravio žalosnu pogrešku.
... Noćni službenik je govorio s prozora, njegov ton bio je pola kao
u sluge, pola kao u učitelja koji grdi nevaljalog đaka.
- Nema nikog napolju - zaključio je. - Bogami, niko ne bi mogao
biti tamo napolju. Ovo ovde je prosti pad na ulicu niz pedeset stopa.
To što ste vi čuli bio je vetar, koji je povukao roletnu.
- Oh.
Tada ga je sažaljevala. Želela je samo da ga umiri i da ga nežno
povuče natrag u svoje naručje, da im kaže da odlaze jer je stvar koju
je njihova prisutnost podrazumevala bila mrska. Ipak, nije mogla da
podigne glavu od stida. Čula je isprekidanu rečenicu, izvinjenja,
uobičajena za nameštenika i nesuzdržano puhanje poslužitelja.
- Bio sam nervozan kao đavo čitavo veče - govorio je Antoni; -
nekako me je ta buka upravo potresla - bio sam napola budan.
- Sigurno, ja shvatam - rekao je noćni službenik s puno takta -tako
se i sam ponekad osećam.
Vrata su se zatvorila, svetla pogasila, Antoni je tiho prešao preko
poda i uvukao se u krevet. Glorija, praveći se da je bunovna, tiho je
uzdahnula i skliznula u njegovo naručje.
- Što je to bilo, mili?
- Ništa - odgovorio je glasom koji je još uvek podrhtavao. - Mislio
sam da je neko na prozoru, pa sam pogledao, ali nisam nikoga mogao
da vidim, a buka se nastavljala, tako da sam telefonirao dole. Žao mi
je što sam te uznemirio, ali sam prokleto, užasno nervozan večeras.
Uhvativši ga da laže, ona se trgla - on nije otišao do prozora, ni
blizu prozora. Stajao je kraj kreveta i onda uputio svoj poziv straha.
- Oh - rekla je, a onda - Tako sam pospana.
Jedan sat su budni ležali jedno pokraj drugog, Glorija zatvorenih
očiju tako čvrsto da su joj se oblikovali plavi meseci i okretali na crnim
pozadinama boje najcrnjeg katrana, Antoni buljeći slepo u tamu iznad
sebe.
Posle mnogo nedelja postepeno su o tome počeli javno da govore,

125
da bi se tome smejali i šalili se. Uspostavili su tradiciju koja se slagala
preko toga - kad god bi taj užas napao Antonija, ona bi ga zagrlila i
tiho šaputala, tiho kao pesmu:
- Ja ću štititi svog Antonija. - O, niko nikada neće povrediti mog
Antonija!
On bi se smejao kao da je to bila neka šala koju su oni igrali radi
zajedničke zabave, ali za Gloriju to nikada nije bila baš šala. Bilo je to
ispočetka jako razočarenje; kasnije, jedna od prilika kad je ona
suzdržavala svoju razdraženost.
Obuzdavanje Glorijine ćudi, bilo da je bila podstaknuta
nedostatkom vruće vode za kupanje ili sukobom sa mužem, postalo
je skoro glavna dužnost Antonijeva. To mora biti urađeno upravo
tako - s toliko ćutanja, s tojiko pritiska, s toliko popuštanja, s toliko
snage. Njen neobični egoizam ispoljavao se uglavnom kroz ispade
srdžbe i s njom povezane okrutnosti. Zato što je bila hrabra, zato što
je bila „razmažena“, zbog njene strasne i hvale vredne nezavisnosti
suda, i najzad zbog njene arogantne svesti da nikad nije videla
nijednu devojku tako lepu kao što je ona. Glorija se razvila u
doslednog, praktičnog pristalicu Ni-čea. 1 to, naravno, s prizvucima
duboke osećajnosti.
Bio je tu, na primer, njen stomak. Bila je navikla na izvesna jela i
bila je čvrsto ubeđena da ništa drugo ne može da pojede. Mora imati
limunadu i sendvič od paradajza kasno ujutro, onda laki ručak od
punjenog paradajza. Ne samo da je zahtevala hranu iz izbora od deset
jela, nego k tome hrana mora biti pnpremljena upravo na određeni
način. Jedno od najneprijatnijih pola časa prvih dveju nedelja
dogodilo se u Los Anđelesu, kad joj je nesrećni kelner doneo paradajz
punjen salatom od piletine umesto od celera.
- Mi uvek služimo na ovaj način, gospođo - izrekao je on drhtavim
glasom onim očima koje su ga gnevno posmatrale.
Glorija nije ništa odgovorila, ali kad se kelner okrenuo diskretno,
ona je pesnicama lupala po stolu dok porculan i srebro nisu zazvečali.
- Sirota Glorija - neduhovito se nasmejao Antoni - nikad ne možeš
dobiti ono što želiš, zar ne?
- Ne mogu da jedem to jelo! - siktala je.
- Pozvaću opet kelnera.
- Ne želim da ga pozoveš natrag! On ništa ne zna, prokleta budala!

126
 - Pa, to nije hotelska greška. Ili vrati, zaboravi na to ili budi hrabra
i pojedi.
- Umukni! - rekla je kratko.
- Zašto svoj bes istresaš na meni?
- Oh, ne radim to - jadala se - ali jednostavno nc mogu to da jedem.
Antoni se bespomoćno pokorio.
- Ići ćemo negde drugde - predložio je.
- Ja ne želim da idem bilo gde drugde. Umorna sam od toga šetanja
po mnoštvu kafana, a da ipak ne dobijem makar jednu stvar dobru za
jelo.
- Kad smo to išli u mnoštvo kafana?
- Moraćeš da ideš u ovom gradu - insistirala je Glorija sa
uobičajenom upornošću.
Antoni, zbunjen, probao je da je umiri na drugi način.
- Zašto ne pokušaš to da pojedeš? Nemoguće da je tako loše kao
što misliš.
- Baš - zato - što - ja - ne - volim - piletinu!
Počela je viljuškom mrzovoljno da bode paradajz, a Antoni je
očekivao da će početi da baca piletinu svud oko sebe. Bio je siguran
da je nikad nije video tako ljutu kao sada - u jednom trenutku uočio
je iskru mržnje koliko prema njemu toliko i prema bilo kom drugom
- i ljutita Glorija je za sada bila nepristupačna.
Zatim, zaprepašćeno je primetio da je ona za trenutak podigla
viljušku ustima i okusila salatu od piletine. Njeno mrštenje se nije
smanjilo i on je ljubopitljivo buljio u nju, ne stavljajući nikakve
primedbe i jedva se usuđujući da diše. Progutala je još jednu punu
viljušku - a zatim je sve pojela. Antoni je s mukom savladao
smejuljenje; kad je najzad progovorio, ono što je rekao nije imalo
nikakve veze sa salatom od piletine.
Taj događaj, s varijacijama, provlačio se kao žalosna fuga kroz
prvu godinu njihovog braka; uvek je Antonija ostavljala zbunjenog,
raz-draženog i ukrućenog. Ali još jedan oštri okršaj temperamenata,
pitanje vreća za rublje, bio je još neprijatniji jer se završio njegovim
neizbe-žnim i odlučnim porazom.
Jedno posle podne u Koronadu, gde su se najduže zadržali na
svom putu, više od tri nedelje, Glorija se divno doterivala za čaj.
Antoni, koji je bio dole i slušao poslednje vesti o ratu u Evropi, ušao

127
je u sobu, poljubio zadnji deo njenog napuderisanog vrata, prišao
svom ormaru i očevidno nezadovoljan okrenuo se prema
nedovršenom remek-delu.
- Ima li nekih maramica, Glorija? - upitao je.
Glorija je zatresla svojom zlatnom glavom.
- Ni jedne jedine. Ja upotrebljavam jednu tvoju.
- Poslednju, kako vidim. - Suvo se nasmejao.
- Je li? - Stavila je jedan naglašavjaući mada veoma delikatan sloj
karmina na svoje usne.
- Zar se nije vratilo rublje?
- Ne znam.
Antoni je oklevao - zatim, iznenada shvativši, otvorio je ormar.
Njegove sumnje su bile opravdane. Na kuki koja je za to služila visila
je plava vreća kojom ih je snabdevao hotel. Ova je bila puna njegove
odeće - on ju je tu sam stavio. Pod ispod nje bio je prekriven
začuđujućom hrpom finog rublja - donje rublje, čarape, haljine,
spavaćice, pidžame - većina jedva da je bila nošena, ali je sve
nesumnjivo bilo Glorijino rublje.
Stajao je držeći otvorena vrata od ormara.
- Dakle, Glorija!
- Šta?
Crta usana bila je zbrisana i popravljena prema nekoj misterioznoj
perspektivi, nijedan prst joj nije zadrhtao dok je karminom mazala
usne, nijedan pogled nije uputila njemu. Bio je to trijumf
koncentracije.
- Zar uopšte nisi poslala rublje na pranje?
- Zar je tamo?
- Sigurno da jeste.
- Pa, onda verovatno nisam.
- Glorija - počeo je Antoni sedajući na krevet i pokušavajući da
uhvati njene oči koje su se ogledale u ogledalu - baš si ti neka, baš jesi.
Ja sam davao rublje na pranje svaki put kad god smo ga slali otkako
smo otišli iz Njujorka, a pre nedelju dana ti si obećala da ćeš to uraditi.
Sve što bi morala da učiniš to je da natrpaš svoje stvari u onu vreću i
da pozoveš sobaricu.
- O, zašto se uzrujavaš zbog rublja - uzviknula je Glorija nestašno
- ja ću se pobrinuti za to.

128
 - Ne uzrujavam se zbog toga. Ja sam spreman da podelim brigu sa
tobom, ali kad nam ponestane maramica, onda je neophodno da se
nešto uradi.
Antoni je smatrao da je bio izvanredno logičan. Ali Glorija, na koju
ovo nije nimalo uticalo, stavila je na stranu svoja kozmetička sredstva
i nemamo mu okrenula leđa.
- Zakopčaj me - predložila mu je. - Antoni, najmiliji, zaboravila sam
potpuno na to. Nameravala sam, časna reč, i uradiću to danas. Ne ljuti
se na svoje srce.
Šta je Antoni mogao da uradi nego da je privuče na koleno i
poljupcem zbriše jednu nijansu njenog ruža sa usana.
- Ali ja ne marim - promrmljala je kroz smešak, blistava i
velikodušna. - Možeš poljupcem skinuti sav ruž s mojih usana kad
god hoćeš.
Sišli su na čaj. Kupili su nešto maramica u prodavnici u blizini. Sve
je bilo zaboravljeno.
Ali dva dana kasnije Antoni je pogledao u ormar i video da vreća
još uvek visi na kuki i da se gomila na podu neverovatno povećala.
- Glorija! - uzviknuo je.
- Oh! - Glas joj je bio pun žalosti. Očajavajući, Antoni je prišao
telefonu i pozvao sobaricu.
- Čini mi se - rekao je nestrpljivo - da ti od mene očekuješ da ti
budem neka vrsta francuskog lakeja.
Glorija se nasmejala tako zarazno da Antoni nije bio dovoljno
mudar da se ne nasmeje. Nesrečnik! Na neki nerazumljivi način
njegov smešak ju je učinio gospodaricom situacije - s izgledom
povređene pravičnosti, odlučno je otišla do ormara i počela da gura
svoje rublje be-sno u vreću. Antoni je posmatrao - posramljen od
samoga sebe.
- Eto! - rekla je, podrazumevajući pod tim da su joj se prsti umorili
rintajući za grubog gospodara.
Ipak, on je smatrao da joj je dao dobru lekciju i da se stvar završila,
ali naprotiv, ona je tek počinjala. Jedna gomila rublja je sledila drugu
- uz duge pauze; jedna oskudica maramica je sledila drugu - u
kratkim pauzama; da se ne pomenu oskudice čarapa, košulja, svega.
I Antoni je na kraju ustanovio da ili sam mora da šalje rublje na pranje,
ili da prolazi kroz sve neprijatne bitke recima s Glorijom.

129
 GLORIJA I GENERAL LI

Na putu na istok zaustavili su se dva dana u Vašingtonu, šetajući

se s izvesnim neprijateljstvom u atmosferi oštrog, odbojnog
osvetljenja, udaljenosti bez slobode, pompe bez veličanstvenosti -
izgledao je bled kao testo i svestan samoga sebe. Drugog dana otišli
su na nesrećno zamišljeni izlet u staru kuću generala Lija u
Arlingtonu.
Autobus koji ih je tamo vozio bio je pun znoja siromašnih ljudi, i
Anotni, poznavajući Gloriju, osećao je da se sprema bura. Sručila se u
zoološkom vrtu, gde je društvo stalo pet minuta. Zoološki vrt je, činilo
se, smrdeo zbog majmuna. Antoni se smejao; Glorija je proklinjala
majmune, uključujući u svojoj zlonamemosti sve putnike autobusa i
njihove znojave potomke koji su hitali prema majmunima.
Konačno se autobus uputio prema Arlingtonu. Tu se susreo s
drugim autobusima. Grupa žena i dece je za sobom ostavljala trag
ljusaka od kikirikija kroz hodnike kuće generala Lija i naveliko se
gurala u sobu u kojoj se on venčao. Na zidu ove sobe novi znak
oglašavao je velikim crvenim slovima „Ženski klozet“. Na ovaj
poslednji udarac Glorija je eksplodirala.
- Mislim da je ovo upravo grozno - rekla je besno - i ideja da se ovi
ljudi puste ovamo, i pravljenje pozorišta od ovakvih kuća.
- Pa - protivurečio je Antoni - kad se ne bi održavale, propale bi.
- Pa šta onda! - uzviknula je dok su tražili široku terasu sa
stubovima. - Misliš li da su ostavili i jedan dašak iz 1860. godine ovde?
Ovo je postala stvar iz 1914. godine.
- Zar ti ne želiš da sačuvaš stare stvari?
- Ali to ne možeš, Antoni. Lepe stvari rastu do izvesne granice, a
onda stanu i blede, izdišući sećanja dok propadaju. 1 baš kao što svaki
period propada u našim umovima, stvari tog perioda takođe treba da
propadaju, i na taj način one su za izvesno vreme sačuvane u nekoliko
srca, kao što je moje, koja reaguju na njih. Ono groblje u Teritaunu, na
primer. Glupači koji daju novac za očuvanje stvari i to su upropastili.
Sanjivi Holou je nesetao; Vašington Irving je mrtav i njegove knjige
trunu u našem mnjenju iz godine u godinu - pa onda pusti da i groblje
trune, kao što i treba, kao što sve stvari treba da nestanu. Pokušaj da
se očuva jedan vek čuvanjem njegovih ostataka je isto što i pokušaj se

130
smrtnik održi u životu pomoću nekih stimulansa.
- Tako, ti misliš da upravo kao što vreme nastaje, treba da nestanu
i njegove građevine.
- Svakako! Da li bi ti cenio Kitsovo pismo da je potpis ponovo
ispisan preko starog da bi duže trajao? Baš zato što volim prošlost,
želim da ova kuća pogleda unatrag na svoj veličanstveni trenutak
mladosti i lepote, i želim da njene stepenice škripe kao pod koracima
žena u krinolinama i muškaraca u čizmama s mamuzama. Ali oni su
je pretvorili u oksidiranu, našminkanu šezdesetogodišnju staricu.
Ona nema nikakvo pravo da izgleda tako dobro. Mogla bi malo da
voli generala Lija, pa da tu i tamo odroni poneku ciglu. Koliko ovih -
ovih životinja - mahnula je rukom oko sebe - doživi išta od ovog
uprkos svim ¡storijama i vodičima i restoracijama koje postoje? Koliko
je njih koji bi, u najboljem slučaju, mada izražavaju divljenje govoreći
tiho i hodajući na prstima, došli ovamo kad bi zbog toga i malo morali
da se potrude? Želim da ovde miriše na magnolije umesto na kikiriki
i da mi cipele pucketaju po istom šljunku po kojem su škripale čizme
generala
Lija. Nema lepote bez reskosti bola, a nema reskosti bez osećanja
da sve prolazi. Ljudi, imena, knjige, kuće - u prašinu - smrtnu.
Jedan dečak se pojavio kraj njih i zamahujući punom šakom kora
od banana snažno ih je zavitlao u pravcu reke Potomak.

OSEĆANJE

Istovremeno s padom Liježa, Antoni i Glorija stigli su u Njujork.

Šest nedelja izgledalo je čudnovato srećno u retrospektivi. Naveliko
su utvrdili, kao što većina mladih parova donekle utvrđuje, da
zajednički poseduju mnoge određene ideje i interese i čudan vrludav
način rasuđivanja. Bili su u suštini stvoreni jedno za drugo.
Ali, bila je to prava borba da mnoge svoje razgovore održe na
nivou diskusija. Svađe su bile strane Glorijinoj prirodi. Čitav život
družila se s onima koji su bili društveno slabiji od nje ili s muškarcima
koji se, u skoro neprijateljskom strahu od njene lepote, nisu usuđivali
da joj protivureče; prirodno je stoga bilo da ju je razdraživalo kad se
Antoni otrgao iz stanja u kojima su njene konstatacije bile
nepogrešive i krajnje odluke.

131
 On nije uspeo da shvati ispočetka da je to bila posledica delimič-
no njenog „ženskog“ obrazovanja, a delimično njene lepote, i bio je
sklon da je, s čitavim njenim polom, smatra za čudnu i konačno
ograničenu. Dovodilo ga je do ludila to što je otkrio da ona nije
posedova-la nikakav osećaj pravednosti. Ali je otkrio da se, kad bi je
predmet razgovora interesovao, njen mozak zamarao sporije od
njegovog. Ono glavno što je nedostajalo njenom umu bila je pedantna
teleologija - osećaj za red i tačnost, osećaj za život kao misteriozno
povezan komad krparije, ali je posle izvesnog vremena razumeo da
bi takva osobina u njoj bila neumesna.
Od onoga što im je bilo zajedničko, najveća je bila tajanstvena
privlačnost njihovih srca. Onog dana kad su napuštali hotel u
Koronadu, ona je sela na jedan od kreveta dok su se pakovali i počela
gorko da plače.
- Mila - njegove ruke su se svile oko nje; povukao je njenu glavu na
svoje rame. - Šta ti je, moja Glorija? Kaži mi.
- Mi odlazimo - jecala je ona. - O, Antoni, ovo je prvo mesto gde
smo zajedno živeli. Naša dva krevetića ovde - jedan pokraj drugog -
oni će uvek čekati na nas, a mi im se više nikad nećemo vratiti.
Ona mu je kidala srce kao što je to uvek mogla da uradi. Nežno
osećanje ga je obuzelo, suze su mu navrle na oči.
- Glorija, pa mi opet odlazimo u drugu sobu i u dva druga
krevetića. Bićemo zajedno čitav život.
Progovorila je tihim promuklim glasom.
- Ali to neće biti naša dva kreveta - nikada više. Kuda god idemo,
krećemo se dalje i menjamo, nešto gubimo - nešto ostaje iza nas. Ne
možeš nikada ništa potpuno ponoviti, a ja sam bila toliko tvoja,
ovde...
Držao ju je strastveno blizu, raspoznavajući daleko iznad svakog
kritikovanja njenog osećanja mudro shvatanje ovog minuta, iako je to
bilo samo njeno opravdanje želje da plače - Glorija dokoličarka,
ljubavnica svojih sopstvenih snova, koja je izvlačila gorčinu iz
nezaboravnih stvari života i mladosti.
Kasnije po podne, kad se vratio sa stanice s kartom, našao ju je
kako spava na jednom od kreveta, držeći čvrsto u rukama neki tamni
predmet koji ispočetka nije mogao da raspozna. Prilazeći bliže,
ustanovio je da je to jedna od njegovih cipela, ne naročito nova, niti

132
čista, ali je njeno lice, vlažno od suza, bilo priljubljeno uz nju, i on je
razumeo njenu prastaru i veoma časnu poruku. Bila je to skoro
ekstaza probuditi je i videti kako se smeši na njega svesna lepote svoje
sopstvene mašte.
Bez ocenjivanja vrednosti ili tričarija ovih stvari, Antoniju se
učinilo da su one ležale negde blizu srži ljubavi.

SIVA KUĆA

Tokom dvadesetih godina stvarni zamah života počinje da opada,

a zaista je jednostavna duša ona kojoj su mnoge stvari isto tako važne
i značajne u tridesetoj godini kao što su bile i pre deset godina. U
tridesetoj godini je orguljaš manje ili više čovek iz naftalina koji vergla
na orguljama - a nekada je bio orguljaš! Nepogrešivi žig čoveštva
dodiruje sve bezlične i divne stvari koje je samo mladost kadra da
dosegne u njihovoj bezličnoj veličini. Sjajni bal, veseo od lakog
romantičnog smeha, istroši se kroz svilu i saten da pokaže goli okvir
stvari koju je napravio čovek - o, ta večna ruka! - Pozorišni komad,
veoma tragičan i božanski, postaje prosto niz govora, preznojen od
večnog plagiranja u hladnim časovima, koje glume ljudi podložni
grčevima, kukavičluku i čovečnom osečanju.
I to vreme, ova prva godina braka i siva kuća uhvatila je Gloriju i
Antonija u periodu kad orguljaš polako prolazi kroz svoju neizbežnu
metamorfozu. Ona je imala dvadeset tri, a on dvadeset šest godina.
Siva kuća je ispočetka bila namenjena jednostavno pastoralnom
raspoloženju. Nestrpljivo su živeli u Anotnijevom stanu prve dve
nedelje po povratku iz Kalifornije, u zagušljivoj atmosferi otvorenih
okovanih kofera, mnogobrojnih posetilaca i večitih vreća za rublje.
Raspravljali su sa svojim prijateljima o velikom problemu svoje
budućnosti. Dik i Mori bi sedeli s njima ozbiljno se slažući, skoro
zamišljeno, dok je Antoni prelazio preko svog popisa onih stvari koje
„treba“ da urade, i gde „treba“ da žive.
- Hteo bih da odvedem Gloriju u inostranstvo - žalio se on - ali je
ovaj prokleti rat; zatim bih nekako voleo da imam kuću izvan grada,
negde blizu Njujorka, naravno, gde bih mogao da pišem - ili da radim
ono za šta se budem odlučio.
Glorija se nasmejala.

133
 - Zar nije zgodan? - upitala je Morija. - Ma šta odlučio da radi! Ali
šta ću ja ako on bude radio? Mori, hoćeš li me ti izvoditi ako Antoni
bude radio?
- Svakako da još neću raditi - rekao je Antoni brzo.
Između njih je bilo nejasno odlučeno da će on jednog neodređenog
dana stupiti u neku vrstu sjajne diplomatske službe i da će mu
prinčevi i premijeri zavideti na divnoj ženi.
- Pa - rekla je bespomoćno Glorija - sigurna sam da ne znam. Mi
pričamo i pričamo i nikad ništa ne postižemo, pitamo sve svoje
prijatelje i oni samo odgovaraju onako kako mi želimo da nam
odgovore. Kad bi bar neko brinuo o nama.
- Zašto ne odete izvan grada - u Grinvič ili tako negde? - predložio
je Ričard Karamel.
- To bi mi se dopalo - rekla je Glorija, raspoloženo. - Misliš li da
bismo mogli tamo da dobijemo kuću?
Dik je slegnuo ramenima, a Mori se nasmejao.
- Vas dvoje me zabavljate - rekao je. - Kakvih li nepraktičnih ljudi!
Čim se spomene neko mesto, vi očekujete da izvučemo gomilu
fotografija iz džepova pokazujući vam razne stilove arhitekture
raspoložive u bungalovima.
- To je upravo ono što ja ne želim - žalila se Glorija - vrući,
zagušljivi bungalov, a mnogo dece u komšiluku i njihov otac koji kosi
travu u košulji kratkih rukava.
- Za ime božje, Glorija - upao je Mori - niko ne želi da te zaključa u
neki bungalov? Ko je, pobogu, prvi počeo da priča o bungalovima?
Ali nikad nećete dobiti kuću ako ne izađete i ne potražite je.
- Kuda da idemo? Ti kažeš „iziđite i potražite je“, ali gde?
Mori je s dostojanstvom mahnuo rukom kao kandžom oko sebe.
- Izađite bilo gde izvan grada. Ima puno kuća.
- Hvala.
- Slušaj! - Ričard Karamel je uveo svoje žuto oko šeretski u igru. -
Neprilika s vama dvoma je ta što ste potpuno neorganizovani. Da li
vi išta znate o državi Njujork? Umukni, Antoni, govorim s Glorijom.
- Pa - konačno je priznala - bila sam na dve-tri kućne zabave u
Portčesteru i okolo u Konektikatu - ali, naravno, to nije država
Njujork, zar ne? A nije ni Moristaun - završila je s pospanom
ravnodušnošću.

134
 Počeli su da se guše od smeha.
- O, gospode - uzviknuo je Dik - ,,a nije ni Moristaun!“ Ne, a nije ni
Santa Barbara, Glorija. Sada slušaj. Prvo, ako nemate neko bogatstvo,
ne vredi vam da mislite na mesta kao što su Njuport ili Sautempton
ili Taksido. Ona ne dolaze u obzir.
Svi su se s tim ozbiljno složili.
- Ja lično mrzim Nju Džersi. Zatim, naravno, tu je gornji deo države
Njujork i Grenič gde možete kupiti jednu malu sivu kuću od nekog...
Glorija je skočila trijumfalno na ovu rečenicu. Prvi put otkako su
se vratili na istok znala je šta želi.
- O, da! - povikala je. - Tako je! Baš to: jedna mala siva kuća s nešto
beline oko nje i puno barskih javorova upravo onako smeđih i zlatnih
kao jedna oktobarska slika u jednoj galeriji. Gde možemo da nađemo
takvu kuću?
- Na nesreću, ja sam zagubio svoj popis malih sivih kuća s barskim
javorovima oko njih - ali pokušaću da nađem jednu. U međuvremenu
ti uzmi komad hartije i napiši imena sedam mogućih gradova. I
svakog dana ove nedelje putujte u jedan od tih gradova.
- O, bože - bunila se Glorija, potpuno iznemogla - zašto ne uradiš
to umesto nas? Ja mrzim vozove.
- Pa, iznajmite automobil, i...
Glorija je zevnula.
- Umorna sam od razgovaranja o tome. Čini mi se da sve što
radimo jeste da razgovaramo gde ćemo živeti.
- Moja divna žena zamori se i od same pomisli na to - primetio je
Antoni ironično. - Ona mora da dobije sendvič od paradajza da bi
podstakla svoje iscrpene živce. Hajde da izađemo na čaj.
Kao krajnji ishod ovog razgovora oni su prihvatili Dikov savet
doslovno i dva dana kasnije otišli u Raj, gde su tumarali okolo s nekim
posrednikom za nekretnine, kao deca zalutala u šumi. Pokazane su
im kuće za sto dolara mesečno koje su se graničile s drugim kućama
od sto dolara mesečno; pokazane su im usamljene kuće koje su oni
odmah intenzivno omrzli, premda su se bezvoljno potčinili
posrednikovoj želji da „pogledaju ovu peć - i to kakvu peć“ i velikom
drmusanju vratnica i kuckanju zidova, koje je očevidno trebalo da
pokaže da se kuća neće odmah srušiti, bez obzira na to što je ostavljala
takav utisak. Buljili su kroz prozore u unutrašnjosti tih kuća,

135
nameštenih ili „komercijalno“ s četvrtastim stolicama i tvrdim
sedištima, ili „domaće“ s melanholičnim svaštarijama davnih leta -
ukrštenih teniskih reketa, kauča prikladne veličine, i obeshrabrujućih
Džipsonovih devojaka. S osećanjem krivice pogledali su nekoliko
zaista lepih kuća, oholih, dostojanstvenih i hladnih - za tri stotine
dolara mesečno. Otišli su iz Raja uz zahva-ljivanje posredniku za
nekretnine.
U pretrpanom vozu za Njujork na sedištu preko puta njih sedeo je
neki, od večere oznojeni, pripadnik latinske rase, čijih se nekoliko po-
slednjih obroka očigledno sastojalo isključivo od belog luka. Jedva su
čekali da dođu do stana, išli su prema njemu gotovo histerično i
Glorija je odjurila da se okupa u vrućoj vodi u besprekomom
kupatilu. Što se tiče izbora budućeg boravišta, oboje su bili
onesposobljeni za sledećih nedelju dana.
Stvar se na kraju rešila na iznenadno romantičan način. Antoni je
jednog popodneva uleteo u salon prilično zračeći „idejom“.
- Setio sam se - uzviknuo je kao da je upravo uhvatio miša. -
Uzećemo kola.
- Gle, molim te! Zar nemamo dovoljno neprilika brinući o sebi?
- Daj mi dve sekunde da objasnim, hoćeš li? Ostavimo samo sve
stvari Diku i natrpajmo svega nekoliko kofera u naša kola, ona koja
ćemo kupiti - ionako ćemo morati da imamo jedna izvan grada - i
samo pođimo u pravcu Nju Hejvna. Znaš, čim izađemo malo izvan
Nju-jorka, najamnine su manje, i čim nađemo kuću koju želimo,
jednostavno ćemo se samo smestiti.
Pomoću čestog i umirujućeg umetanja reči „samo“ pobudio je
njeno letargično oduševljenje. Besomučno se šepureći po sobi, on je
simu-lirao dinamičnu i neodoljivu preduzimljivost. „Sutra ćemo
kupiti kola.“
Život, zaostajući iza mašte u njenim čizmama od sedam milja,
vodio ih je izvan grada nedelju dana kasnije u jevtinim ali bleštavo
novim kolima, vodio ih je kroz haotičan, nerazumljivi Bronks, zatim
preko turobne široke oblasti s naizmeničnim neveselim zelenim
prostranstvima i predgrađima ogromne i gadne delatnosti. Otišli su
iz Njujorka u jedanaest časova, a bilo je već poodavno prošlo vruće i
divno podne kad su počeli razuzdano da se kreću kroz Pelhem.
- Ovo nisu gradovi - rekla je Glorija prezrivo - ovo su samo varoški

136
blokovi tresnuti hladno u prazne njive. Zamišljam da svi muškarci
ovde imaju brkove umrljane kafom zato što je suviše brzo piju ujutro.
- I igraju pinokla u vozovima koji ih prevoze u grad.
- Šta je to pinokl?
- Ne budi tako doslovna. Kako bih ja to znao? Ali izgleda kao da
bi to trebalo da igraju.
- Sviđa mi se. Zvuči kao da je nešto gde puckaš zglobovima ili tako
nešto... Daj da ja vozim.
Antoni ju je pogledao sumnjičavo.
- Kuneš se da si dobar vozač?
- Od četrnaeste godine.
Zaustavio je kola pažljivo po strani druma i promenili su mesta.
Tada, uz strašno škripanje i buku, kola su stavljena u pogon, Glorija
se smejala smehom koji se Antoniju činio uznemiravajući i veoma
neukusan.
- Idemo! - uzviknula je. - Huu - up!
Glave su im naglo cimnule unazad kao marionete na jednoj jedinoj
žici dok su kola jumula napred i jedva zaobišla jedan kamion s
mlekom koji je tu stajao, čiji je vozač stao na sedište i drao se
za nji
ma. Po prastaroj drumskoj tradiciji, Antoni je odgovorio s nekoliko
kratkih epigrama koji se tiču prostakluka profesije raznošenja mleka.
Međutim, brzo je prekinuo sa primedbama i okrenuo se prema Gloriji
ubeđen da je počinio ozbiljnu grešku što je napustio kontrolu i da je
Glorija vozač s mnogo ekscentričnosti i neizmerne nepažljivosti.
- Pazi! - nervozno ju je upozorio - čovek je rekao da ne smemo da
idemo preko dvadeset milja na sat prvih pet hiljada milja.
Ona je kratko klimnula glavom, ali očevidno nameravajući da
postigne zaštitnu razdaljinu što je moguće brže, pomalo je povećavala
brzinu. Trenutak kasnije on je pokušavao još jedanput.
- Vidiš li onaj znak? Zar hoćeš da dođemo u škripac?
- O, za ime božje - povikala je Glorija u ljutini - ti uvek tako
preuveličavaš stvari!
- Pa, ne želim da me strpaju u zatvor.
- Ko te trpa u zatvor? Tako si uporan - baš kao što si bio
zbog mog leka protiv kašlja sinoć.
- To je bilo za tvoje dobro.

137
 - Ha! Tako mogu da živim i s mamom.
- I to baš meni da kažeš!
Naglo su projurili kraj policajca koji je stajao.
- Vidiš ga? - upitao je Antoni.
- O, ti me dovodiš do ludila! Nije nas zatvorio, zar ne?
- Kad to uradi, biće suviše kasno - dao je briljantni protivudarac
Antoni.
Odgovorila je prezrivo, skoro uvređeno.
- Ali, ova stara krntija neće da ide preko trideset pet.
- Nije stara.
- Duhom jeste.
Tog popodneva kola su se pridružila vrećama za rublje i Gloriji-
nom apetitu kao jedan od tri stalna uzroka za prepirku. Upozoravao
ju je na železničke pruge; ukazivao na automobile koji su dolazili;
napokon je energično zatražio da uzme volan, a besna, uvređena
Glorija je bez reči sedela pokraj njega, između gradova Larčmont i
Raja.
Ali baš zbog ovog njenog besnog ćutanja siva kuća se materijali-
zovala iz svoje apstrakcije, jer upravo iza Raja on se neraspoloženo
predao i povratio joj volan. Nemo ju je preklinjao i Glorija, odmah
dobre volje, zaklela se da će biti opreznija. Ali pošto je nepristojni
tramvaj grubo nastojao da ostane na svojoj pruzi, Glorija je skrenula
u jednu pobočnu ulicu - i posle toga to po podne više nije mogla da
nađe put natrag na Post Road. Ulica za koju su pogrešno mislili da je
Post Road izgubila je svoj izgled Post Roada kad su već izmakli pet
milja od Kos Koba. Njegov sitan kamen uvaljan u prašinu druma
postao je šljunak, zatim zemlja - štaviše, sužavao se i razvijao jednu
leju javora, kroz koje je prodiralo sunce na zalasku, praveći svoje
beskonačne eksperimente s uzorcima senki na visokoj travi.
- Sada smo se izgubili - žalio se Antoni.
- Čitaj taj znak!
- Marijeta - pet milja. Šta je to Marijeta?
- Nikad nisam čula za nju, ali idemo dalje. Ne možemo ovde da
okrenemo i verovatno postoji neki zaokret natrag prema Post Roadu.
Put je postao izbrazdan sve dubljim usecima i podmuklim
izbočenim ivicama od kamena. Tri farmerske kuće su se za trenutak
pojavile i odmah nestale sa vidika. Grad je izronio u gomili tupih

138
krovova oko jednog belog visokog šiljatog tornja.
Onda Glorija, kolebajući se između dve mogućnosti, i odlučivši
suviše kasno, pređe preko jedne požarne slavine i snažno odvali
radilicu motora.
Bio je već mrak kad im je posrednik nekretninama Marijete
pokazao sivu kuću. Došli su do nje upravo zapadno od sela, gde se
uzdizala naspram neba koje je bilo topli plavi ogrtač zakopčan
majušnim zvezdama. Siva kuća bila je tamo još onda kad su žene koje
su držale mačke verovatno bile veštice, kad je Paul Revere napravio
lažne zube u Bostonu pre nego što je podstaknuo velike poslovne
ljude, kad su naši preci veličanstveno napuštali Vašington u
gomilama. Od tih dana kuća je bila poduprta na uglu koji je popustio,
prilično ispregrađivana i ponovo iznutra omalterisana, uvećana
kuhinjom i proširena terasom sa strane - ali izuzev kosine na mestu
gde je neki veseli zvekan napravio krov kuhinje od crvenog lima,
ostala je definitivno u kolonijalnom stilu.
- Kako se desilo da ste došli u Marijetu? - zapitao je posrednik
glasom koji je bio veoma blizak sumnji. Pokazivao im je četiri
prostrane i zračne spavaće sobe.
- Pokvarila su nam se kola - objasnila je Glorija. - Ja sam prešla
preko neke požarne slavine, pa su nas odvukli do garaže, a onda smo
videli znak.
Čovek je klimnuo glavom, nesposoban da sledi takav izliv
spontanosti. Bilo je nečega prefinjeno nemoralnog u bilo čemu što se
ne radi bez nekoliko meseci razmišljanja.
Potpisali su najamni ugovor i, posrednikovim kolima, vratili se po-
bedonosno uspravnoj i oronuloj gostionici Marijeti, koja je bila suviše
trošna čak i za slučajne nemoralnosti i posledična veselja jedne
drumske kuće. Pola noći su ležali budni planirajući šta će se tu uraditi.
Antoni će raditi jednim iznenađujućim tempom na svojoj istoriji i tako
se dodvoriti svom ciničnom dedi... Kad kola budu popravljena, oni će
istraživati okolinu i upisati se u jedan „zaista zgodan“ klub, gde će
Glorija igrati golf „ili nešto“, dok će Antoni pisati. Ovo je naravno bila
Antonijeva ideja - Glorija je bila sigurna da nije želela ništa drugo
nego da čita i sanjari i da je neki anđeoski poslužitelj još uvek u nekom
senovitom zaleđu hrani sendvičima od paradajza i limunadama.
Između pasusa Antoni bi došao da je poljubi dok bi ona nemamo

139
ležala u mreži za ljuljanje... Mreža za ljuljanje! Mnoštvo novih snova
u harmoniji sa zamišljenim ritmom, dok ju je vetar pokretao i valovi
sunca namreškavali senke klasale pšenice, ili prašnjav drum šaren i
potamneo od tihe letnje kiše...
A gosti - o tome su vodili dugačku prepirku, u kojoj je svako od
njih pokušavao da bude izvanredno zreo i dalekovid. Antoni je
dokazivao da će im ljudi biti potrebni bar svakog drugog vikenda
„kao neka vrsta promene1'. Ovo je provociralo jedan komplikovan i
veoma sentimentalan razgovor o tome ne smatra li Antoni da se
Glorija dosta pro-menila. Premda ju je uveravao da jeste, ona je i dalje
sumnjala u njega... Na kraju je razgovor dobio svoju večnu
jednolikost: „Šta onda? O, šta ćemo onda raditi?“
- Pa, držaćemo psa - predložio je Antoni.
- Ja ga ne želim. Hoću mačkicu. - Upustila se opširno i s velikim
oduševljenjem u istoriju, navike i ukuse mačke koju je nekada imala.
Antoni je smatrao da je to morao biti jedan užasan karakter bez lične
privlačnosti i bez odanog srca.
Kasnije su spavali, da bi se probudili jedan sat pre zore s belom
kućom koja je plesala u fantomskom sjaju pred njihovim ošamućenim
očima.

GLORIJINA DUŠA

Te jeseni siva kuća ih je pozdravila dobrodošlicom s izlivom ose-

ćanja koji je prikrio njenu ciničnu staru dob. Istina, bile su tu vreće s
rubljem, bio je tu Glorijin apetit, bila je tu Antonijeva sklonost prema
tužnom razmišljanju i njegova imaginarna „nervoza“, ali postojali su
ta-kođe intervali nenadane vedrine. Zajedno, jedno kraj drugoga,
čekali bi da se prelije preko srebmastih njiva obradive zemlje,
preskočki gustu šumu i izruči valove svetlosti pred njihove noge. Na
takvoj mesečini Glorijino lice bilo je izražajno, opominjuće bledo, i s
malo napora oni bi se oslobodili navika i svako bi našlo u drugom
gotovo najčistiju ro-mansu iščezlog juna.
Jedne noći, dok je njena glava ležala na njegovom srcu i njihove
cigarete sjale u lutajućim žiškama svetlosti kroz kupolu tame nad
krevetom, ona je prvi put i delimično govorila o muškarcima koji su
za kratko vreme bili robovi njene lepote.

140
 - Da li ikada misliš o njima? - upitao ju je on.
- Samo povremeno - kad se nešto dogodi što podseti baš na
određenog čoveka.
- Čega se sećaš - njihovih poljubaca?
- Svih mogućih stvari... Muškarci su različiti sa ženama.
- Različiti na koji način?
- O, potpuno - i prilično neobjašnjivo. Muškarci koji su bili na glasu
da su takvi i takvi bili bi neki put neverovatno nedosledni sa mnom.
Grubi ljudi bili bi nežni, nemarni ljudi bili su neočekivano odani i
dragi, i često časni ljudi ponašali bi se potpuno nečasno.
- Na primer?
- Pa, bio je neki momak Persi Volkot s Kornal univerziteta koji
je bio pravi heroj u koledžu, atleta, i spasao mnoge ljude iz
vatre ili tako nešto. Ali sam uskoro ustanovila da je glup na prilično
opasan način.
- Na koji način?
- Izgleda da je imao neku naivnu predstavu o ženi „sposobnoj da
mu bude žena“, naročitu predstavu na koju sam mnogo puta
nabasala i koja me je skoro dovodila do besnila. On je tražio devojku
koja se nikad nije poljubila, koja voli da šije i sedi kod kuće i divi se
njegovoj uobraženosti. I kladim se da je pronašao neku idiotkinju koja
je glupa i sedi kod kuće dok on okolo juri s nekom mnogo pametnijom
damom.
- Žao bi mi bilo njegove žene.
- Meni ne bi. Zamisli kakva glupača bi bila da to ne shvati pre
nego što se ne uda za njega. On je od onih ljudi čija bi ideja
o priznavanju i poštovanju žene bila da joj nikad ne pokloni nikakvo
uzbuđenje. I uz najbolje namere, on je živeo životom srednjeg veka.
- Kakvo je bilo njegovo ponašanje prema tebi?
- Ispričaću ti. Kao što sam ti rekla - ili nisam rekla - bio je veoma
zgodan: velike smeđe poštene oči i jedan od onih osmeha koji
garantuju da je njegovo srce od dvadesetkaratnog zlata. Pošto sam
bila mlada i lakomislena, mislila sam da je malo diskretniji, pa sam ga
jedne večeri vatreno poljubila kad smo se vozili posle plesa u
Houmstedu u Hot Springsu. Bila je to divna nedelja dana, sedam se
veoma bujnog drveća raširenog okolo kao zelena pena, tako nešto,
preko čitave doline, i maglice koja se dizala iz njih u oktobarska jutra

141
kao taborske vatre upaljene zato da bi ih učinile mrkim...
- A šta je bilo s tvojim prijateljem i njegovim idealima? - prekinuo
ju je Antoni.
- Izgleda da je kad me je poljubio, počeo da misli da bi možda
mogao da udari nešto malo više, da mene ne treba „poštovati“ kao
onu Beatris Ferfeks, veselu devojku njegove mašte.
- Šta je uradio:
- Nije mnogo. Gurnula sam ga niz nasip visok šesnaest stopa pre
nego što je išta započeo.
- Povredila si ga? - upitao je Antoni uz smeh.
- Slomio je ruku i iščašio zglob. Ispričao je tu priču po čitavom Hot
Springsu, a kad mu se ruka zacelila, neki Barli, kome sam se sviđala,
tukao se s njim i polomio mu ju je ponovo. Oh, bio je to veliki lom.
Pretio je da će povesti parnicu protiv Barlija, a Barlija - on je bio
iz Džordžije - videli su kako u gradu kupuje pušku. Ali pre
toga me je mama odvukla na sever, preko moje volje, tako
da nikad nisam doznala šta se dogodilo - premda sam jednom
videla Barlija u auli Vanderbilta.
Antoni se smejao dugo i glasno.
- Kakva karijera! Izgleda da bi trebalo da budem besan što si ljubila
toliko mnogo muškaraca. Ali, nisam.
Na ovo, ona se uspravi u krevetu.
- Smešno je to, ali sam potpuno sigurna da oni poljupci nisu
ostavili nikakvog traga na meni - ni traga promiskuiteta, znaš -
premda mi je jedan muškarac jednom kazao sasvim ozbiljno da mu
se ne sviđa to što sam bila javna čaša za piće.
- Bezobraznik.
- Samo sam se nasmejala i rekla mu neka misli o meni kao o čaši
ljubavi, koja ide iz ruke u ruku, ali se ipak ne srne manje ceniti.
- Nekako me to nimalo ne zabrinjava, zabrinjavalo bi me da
si učinila nešto više nego što si ih samo ljubila. Ali verujem da si
ti potpuno nesposobna za ljubomoru osim kad ti je povređena
taština. Zašto ne mariš o onome što sam ja radio? Zar ne bi više volela
da sam potpuno nevin?
- Sve je to u utisku koji si ti mogao steći. Moji poljupci su postojali
zato što je muškarac bio zgodan, ili zato što je mesec bio lep, ili čak
zato što sam se osećala neodređeno sentimentalna i pomalo ganuta.

142
Ali to je sve - to nije imalo nikakvog dejstva na mene. Ali ti ćeš to
pamtiti i progon iće te sećanje.
- Zar nikada nikoga nisi poljubila kao što si poljubila mene?
- Ne - jednostavno je odgovorila. - Kao što sam ti rekla, muškarci
su pokušavali - o, mnogo stvari. Svaka zgodna devojka ima slično
iskustvo... Vidiš - nastavila je - ja ne marim s koliko žena si ti bio u
prošlosti, ako je to bilo fizičko zadovoljstvo, ali ne verujem da bih
mogla podneti pomisao da si duže živeo s nekom ženom ili čak da si
hteo da se oženiš nekom devojkom. Nekako je to drugo. Pamtio bi sve
one male intimnosti - i one bi otupele onu svežinu koja je, uostalom,
naj-dragoceniji deo ljubavi.
Ushićeno ju je povukao pokraj sebe na jastuk.
- O, mila moja - šapnuo je - kao da se ja sedam bilo čega drugog
osim tvojih dragih poljubaca.
Onda Glorija veoma blagim glasom reče:
- Antoni, nisam li čula da je neko rekao da je žedan?
Antoni se naglo nasmejao i uz šeretski i veseo široki osmeh ustao
iz kreveta.
- Sa samo jednim malim komadom leda - dodala je. - Mogu li to da
dobijem, šta misliš?
Glorija je upotrebljavala pridev „mali“ kad god je tražila neku
uslugu - to je činilo uslugu manje mučnom. Ali se Antoni opet
nasmejao - bilo da je ona želela komadić ili komadinu leda, morao je
da siđe dole u kuhinju.... Njen glas ga je sledio niz hodnik: - samo
jedan mali biskvit i samo malo marmelade na njemu...
- O, bokca mu - uzdahnuo je Antoni u oduševljenom žargonu - ona
je divna, ta devojka! Ona ima nečega u sebi!
- Kad dobijem bebu - počela je ona jednog dana - ovo će se, već je
bilo odlučeno, dogoditi za tri godine - želim da liči na tebe.
- Osim nogu, prepredeno se umiljavao.
- O, da, osim nogu. Mora imati moje noge. Ali sve ostalo može biti
na tebe.
- Moj nos?
Glorija je oklevala.
- Pa, možda moj nos. Ali sigurno tvoje oči - i moja usta, i verovatno
moj oblik lica. Razmišljam; mislim da bi bila prilično zgodna kad bi
imala moju kosu.

143
 - Draga moja Glorijo, ti si već prisvojila čitavu bebu.
- Pa, nisam to nameravala - veselo se pravdala.
- Dopusti da bar ima moj vrat - podsticao ju je, posmatrajući se
ozbiljno u ogledalu. - Često si govorila da ti se sviđa moj vrat zato što
se Adamova jabučica ne ističe, a osim toga, tvoj vrat je suviše kratak.
- Ali, nije - ljutito je povikala, okrećući se prema ogledalu - baš je
kako treba. Ne verujem da sam ikad videla lepši vrat.
- Prekratak je - ponovio je zadirkujući je.
- Kratak? - Njen gals je izražavao čuđenje. - Kratak? Ti si lud!
- Produžavala ga je i skupljala da se uveri o njegovoj reptilskoj
izvijenosti. - Zar ti ovo nazivaš kratkim vratom?
- Jedan od najkraćih koje sam ikada video.
Prvi put posle mnogo nedelja suze su potekle iz Glorijinih očiju i
pogled kojim ga je pogledala izražavao je stvarni bol.
- O, Antoni...
- Gospode bože, Glorija! - Zbunjeno joj je pristupio i uhvatio je za
mišice. - Ne plači, molim te! Zar ne znaš da se samo šalim? Glorija,
pogledaj me! Pa, najmilija moja, ti imaš najduži vrat koji sam ikada
video. Poštenja mi.
Suze su joj se rasplinule u iskrivljenom osmehu.
- Pa - onda nije trebalo onako da kažeš. Hajde da govorimo o b-
bebi.
Antoni je koračao po sobi i govorio kao da se vežba za neku
debatu.
- Ukratko rečeno, postoje dve bebe koje bismo mogli da imamo,
dve izrazite i logične bebe, potpuno različite. Jednu bebu koja je
kombinacija najboljeg u nas dvoje. Tvoje telo, moje oči, tvoja
inteligencija - i onda bebu koja je kombinacija najgoreg u nas dvoje -
moje telo, tvoja narav i moja neodlučnost.
- Sviđa mi se ta druga beba - rekla je.
- Zaista bih voleo - nastavio je Antoni da imamo dve garniture
trojki u razmaku od godine dana i da onda eksperimentišemo sa šest
dečaka...
- Jadna ja - primetila je.
- Svakog bih vaspitao u drugoj zemlji i po drukčijem sistemu i kad
bi navršili dvadeset tri godine skupio bih ih zajedno i video kakvi su.
- Hajde da svi budu s mojim vratom - predložila je Glorija.

144
 KRAJ JEDNOG POGLAVLJA

Kola su konačno bila popravljena i s namernom osvetoljubivošću

nastavila odande gde su ostavila predmet koji je izazivao beskrajne
razmirice. Ko će voziti? Kojom brzinom treba Glorija da vozi? Ova
dva pitanja i večitp uzajamne optužbe u vezi s tim protezale su se
danima.
Vozili su do gradova na drumu Post: Raj, Portčester i Grinvič, i
posetili tuce prijatelja, većinom Glorijinih prijateljica, koje kao da su
sve bile na različitim stepenima dobijanja beba i zbog toga, kao i zbog
drugih stvari, dosađivale su joj i dovodile je do nervnog sloma. Čitav
sat posle svake posete ona bi besomučno grizla prste i bila sklona da
na Antonija izlije svoju srdžbu.
- Mrzim žene - povikala je blago razdraženo. - Sta za ime božje
možeš da im kažeš - osim da razgovaraš kao „gospođa s gospođom“?
Oduševljavala sam se nad brojnim bebama koje sam jedino želela da
zadavim. A svaka od tih devojaka je ili ljubomorna i sumnjičava na
svog muža ako je on šarmantan ili počinje s njim da se dosađuje ako
on to nije.
- Zar ne nameravaš ikada da viđaš neke žene?
- Ne znam. Nikad mi ne izgledaju čiste - nikad - nikad. Osim samo
njih nekoliko. Konstans Sou - znaš, ona gospođa Mirjam koja nas je
posetila prošlog utorka - skoro je jedina. Tako je visoka i sveža, a
izgleda i vrlo dostojanstveno.
- Ne sviđaju mi se tako visoke.
Iako su bili na nekoliko večeri s igrankom u različitim
pokrajinskim klubovima, smatrali su da je jesen već suviše odmakla
da bi „izlazili“, čak i kad bi bili raspoloženi za to. On je mrzeo golf;
Glorija ga je malo vo-lela. Mada je uživala u besnoj trci koju su joj neki
studenti priredili jedne večeri i mada je bila srećna što je Antoni
ponosan na njenu lepotu, ona je primetila da je njihova domaćica,
neka gospođa Grenbi, bila donekle uznemirena činjenicom da se
Antonijev školski drug Alek Grenbi s oduševljenjem pridružio trci.
Grenbijevi više nikad nisu telefonirali. Iako se Glorija smejala tome,
ipak joj to nije bilo svejedno.
- Vidiš - objasnila je Antoniju - da nisam udata, to je ne bi
zabrinjavalo - ali ona je svojevremeno posećivala bioskope pa misli

145
da sam ja možda neka ptičica. Ali, smirivati takve ljude predstavlja
napor, koji ja jednostavno ne želim da učinim... A oni zgodni mali
brucoši koji su mi namigivali i delili mi idiotske komplimente!
Porasla sam, Antoni.
Sama Marijeta pružala je vrlo malo društvenog života. Šest farmi
je oko nje sačinjavalo jedan hektagon, ali su one pripadale starim
ljudima koji su se mogli videti samo kao nepokretne, sivom kosom
obrasle komadine u zadnjem sedištu limuzina na putu prema
železnič-koj stanici, kuda su ih poneki put pratile njihove isto tako
stare i dvostruko krupnije žene. Varošani su bili posebno
neinteresantni - neudata ženskadija je prevladavala uglavnom - s
horizontima školskih festivala i dušama razvodnjenim kao i
nepristupačna bela arhitektura triju crkava. Jedini meštanin s kojim
su došli u bliži dodir bila je jedna Šveđanka, devojka širokih bokova,
širokih ramena, koja je dolazila svaki dan da im sprema. Bila je
ćutljiva i vredna, i Glo-rija je, zatekavši kako je polegla po kuhinjskom
stolu i silno jeca, počela da oseća neki čudni strah od nje i prestala je
da se jada na jelo. Zbog svoje neobjašnjive i ezoterične tuge devojka
je i dalje ostala.
Glorijina sklonost prema predskazivanjima i njeni nagli izlivi
nejasnog verovanja u otkrovenje bili su iznenađenje za Antonija. Ili
neki kompleks, koji joj je jako i znalački usadila u ranim danima njena
majka s bilfističkim uverenjem, ili neka urođena preosećajnost, učinili
su je podložnom bilo kakvoj primedbi o licima nadarenim duhovnim
silama, i, mada daleko od toga da bude lakoverna što se tiče namera
drugih ljudi, bila je sklona da veruje u bilo kakve čudne događaje
svojstvene ćudljivim obilaženjima pokopanih mrtvaca. Očajničko
škripanje po staroj kući za vreme vetrovitih noći, koje je za Antonija
predstavljalo obijače s revolverima u ruci, značilo je za Gloriju fluide,
zle i uporne, mrtvih generacija, koji su ispaštali ono što se nije moglo
okajati na starom i romantičnom ognjištu. Jedne noći, zbog dva brza
udarca na donjem spratu, koje je Antoni preplašen otišao uzaludno
da proveri, oni su gotovo do zore ležali budni postavljajući jedno
drugom pitanja, iz svetske istorije.
U oktobru je Mjuriel došla u dvonedeljnu posetu. Glorija ju je
pozvala međugradskom vezom, i gospođica Kejn je karakteristično
završila razgovor rekavši: „U re-e-e-du. Biću tamo sa zvončićima!“

146
Stigla je s tucetom popularnih pesama pod miškom.
- Trebalo bi da imate gramofon ovde na selu - rekla je - samo jedan
mali ,,vik“ - oni ne koštaju mnogo. Onda kad god ste osamljeni
možete imati Karuza ili Al Džonsona u kući.
Antonija je dovodila do bezumlja govoreći mu da je „on prvi
pametni muškarac kojeg je ikada upoznala i da se tako zamorila od
plitkih ljudi“. Čudio se da su se ljudi zaljubljivali u takve žene. Ipak
je pretpostavljao da pod nekim strašno uzbuđenim pogledom čak i
ona može biti nežna i osećajna.
Ali je Glorija, praveći se važna zbog svoje ljubavi prema Antoni-
ju, pala u stanje predućeg zadovoljstva.
Konačno je stigao i Ričard Karamel na dosadan i Gloriji
nepodnošljiv vikend, tokom kojeg je s Antonijem diskutovao o sebi
još dugo pošto je ona ležala gore u detinjskom snu.
- Ovaj uspeh je bio strašno smešan i sve to - rekao je Dik. - Baš pre
nego što se pojavio roman pokušavao sam, bezuspešno, da prodam
neke kratke priče. Onda, pošto mi se pojavila knjiga, ja sam tri priče
doterao i žurnal koji ih je pre odbio prihvatio ih je. Mnogo sam ih od
tada napisao; izdavači mi ne plaćaju za knjigu sve do zime.
- Ne dopusti da pobednik postane iskvaren.
- Misliš da ne treba da pišem svakojako đubre? - Razmislio je. -Ako
misliš da u svaku priču namemo ubacujem pokoju vodnjikavu, iz-
bledelu sliku, varaš se. Ali ne mislim da sam onoliko pažljiv kao
ranije. Svakako, pišem brže i čini mi se da ne razmišljam tako mnogo
kao što sam to pre imao običaj. Možda je to zbog toga što više ne
učestvujem u razgovorima otkad si se ti oženio i otkad je Mori otišao
u Filadelfiju. Nemam onaj stari poriv i ambiciju. Sve je to zbog ranog
uspeha i svega toga.
- Zar te to ne zabrinjava?
- Očajno. Dobijam nešto, što ja zovem rečeničnom groznicom,
slično zlatnoj groznici - to je neka vrsta jake književničke
samosvesnosti, kad pokušavam da se prisilim. Ali, zaista, nisu užasni
oni dani kad osetim da ne mogu pisati. Oni dolaze onda kad
razmišljam da li je uopšte vredno truda bilo kakvo pisanje - mislim,
nisam li ja možda neka vrsta suviše hvaljenog lakrdijaša.
- Sviđa mi se kad tako govoriš - rekao je Antoni s prizvukom svoje
stare pokroviteljske bezobzirnosti. - Već sam se uplašio da nisi postao

147
pomalo idiot zbog svog rada. Čitao sam najprokletiji intervju koji si
dao...
Dik ga je prekinuo s izrazom kao da je u agoniji.
- Blagi bože! Ne spominji ga. Jedna mlada dama ga je napisala -
veoma divna mlada dama. Stalno mi je govorila kako je moj rad „jak"
i tako sam ja nekako izgubio glavu i izjavio mnogo čudnih stvari. Ali
nešto od svega toga je ipak bilo dobro, zar ne misliš?
- O, da; onaj deo o mudrom piscu koji piše za omladinu svoje
generacije, kritičaru sledeće, i starešini škole zauvek prošle.
- O, ja verujem u mnoge od tih stvari - prizano je Ričard Karamel
uz blago ozaren osmeh. - Bilo je pogrešno to izjaviti u intervjuu.
U novembru su se preselili u Antonijev stan, odakle su se pobe-
donosno uputili na fudbalske utakmice između Jelskog i
Harvardskog i Prinstonskog univerziteta, na veštačko klizalište na
ledu, na temeljni obilazak pozorišta i na razne razonode - od malih,
trezvenih igranki, pa sve do velikih događaja koje je Glorija
obožavala, a koji su se održavali u onih nekoliko kuća u kojima su
lakeji s napuderisanim perikama jurili okolo u veličanstvenoj
anglomaniji, pod vodstvom divovskih majordoma. Namera im je bila
da odu u inostranstvo prvog dana nove godine ili, na svaki način, kad
se završi rat. Antoni je zaista završio jedan čestertonski esej o
dvanaestom veku kao uvod u svoju planiranu knjigu, a Glorija je
naveliko izučavala pitanje kaputa od ruske samurovine. U stvari,
zima se približavala potpuno prijatno, kad je bilfistički neimar sveta
polovinom decembra iznenada odlučio da je duša gospođe Gilbert
dovoljno ostarila u svojoj sadašnjoj inkarnaciji. Kao posledicu toga
Antoni je odveo bednu i histeričnu Gloriju u Kanzas Siti, gde su, po
navici čovečanstva, odali užasnu i potresnu poštu mrtvacu.
Gospodin Gilbert je postao, prvi i poslednji put u životu, istinski
patetična osoba. Ta žena, koju je on slomio da služi njegovom telu i
bude družbenica njegovom umu, ironično ga je napustila -upravo
onda kad je više ne bi mogao izdržavati. Nikada više neće moći da
tako uspešno gnjavi i tiraniše nijednu ljudsku dušu.

148
 GLAVA II
SIMPOZIJUM

Glorija je uljuškala Antonijev um. Ona, koja je od svih žena

izgledala najmudrija i najfinija, visila je kao sjajna zavesa preko
njegovih vrata, sprečavajući ulazak sunčeve svetlosti. Onih prvih
godina za koje je verovao da postojano nose žig Glorije, on je video
sunce samo kroz zavese.
Neka vrsta posustalosti ih je ponovo vratila u Marijetu na još jedno
leto. Za vreme zlatnog iscrpljujućeg proleća besposličili su, ćudljivo i
leno ekstravagantni, niz kalifomijsku obalu, na mahove pridružujući
se drugim društvima i lutajući od Pasadene do Koronada, od
Koronada do Santa Barbare, bez ikakve jasnije namere, osim Glorijine
želje da igra uz raznu muziku, ili da ugleda neku jedva uočljivu
varijantu među promenljivim bojama mora. Iz Tihog okeana su se
uzdizale divlje stene i varvarske krčme sagrađene tako da, kad je
vreme čaju, čovek može da zadrema u nekom lenom dućanu pletenih
stolica ukrašenom pomoću kostima za polo iz Sautemptona ili Lejk
Foresta i Njuporta i Palm Biča. I, dok su se valovi sastajali i rasipali
blistajući u najmirnijem od svih zaliva, oni su se pridruživali ovoj ili
onoj grupi.
Bila je to jednostavna zdrava klasa - najbolji od muškaraca bili su
prijatni studenti - izgleda da su oni bili na stalnoj kandidatskoj listi za
neko nestvarno društvo „Porculan“ ili „Lubanja i kosti“ raširenih po
svetu; žene, više nego prosečne lepote, gipke atletske grade, donekle
glupave kao domaćice, ali dražesne i neizmemo dekorativne kao
gosti. Mirno i graciozno su igrale po taktu pesama iz svog izbora u
prijatnim časovima u vreme čaja, postižući s izvesnim dostojanstvom
tako užasno burleskne pokrete službenika i horskih devojaka čitave
zemlje. Izgleda ironično da Amerikanci nesumnjivo u ovom
usamljenom i nepoštovanom potomku umetnosti prevazilaze sve.
Igrajući i zabavljajući se čitavog proleća, Antoni i Glorija su
ustanovili da su potrošili suviše mnogo novca i da se zato moraju
povući za izvesno vreme. Izgovarali su se na Antonijev „rad“. Pre
nego što su to i shvatili, opet su se obreli u sivoj kući, svesniji sada
toga da su drugi ljubavnici ovde spavali, da su se druga imena čula

149
preko ograde na stepeništu, da su drugi parovi sedeli na terasi
posmatrajući sivozele-na polja i onu masu šuma u daljini.
Bio je to isti Antoni, nemirniji, sklon da se pokrene samo pod
dejstvom pića, malčice, gotovo neprimetno ravnodušan prema
Gloriji. A Glorija? Ona je trebalo da navrši dvadeset četvrtu godinu u
avgustu, pa je zbog toga bila u nekoj simpatičnoj, ali iskrenoj panici.
Šest godina do tridesete! Da je bila manje zaljubljena u Antonija, njeno
osećanje o prolaznosti vremena izrazilo bi se u ponovo probuđenom
interesovanju za druge muškarce, u hotimičnoj nameri da iz svakog
potencijalnog ljubavnika koji bi je pogledao poluzatvorenih očiju
preko bleštavog stola za vreme večere izvuče trenutni sjaj romanse.
Jednog dana je rekla Antoniju:
- Sada se osećam tako da bih mogla da dozvolim sebi da učinim
sve što želim. To je ono o čemu sam čitavog života maštala. Ali,
slučajno, želim tebe, i tako nema mesta za bilo koju drugu želju.
Kretali su se prema istoku kroz susednu i beživotnu Indijanu; ona
je podigla pogled s jednog od svojih omiljenih filmskih žurnala i
otkrila da je jedan površan razgovor iznenada postao vrlo ozbiljan.
Antoni se namrštio gledajući kroz prozor kola. Put je prelazio
preko seoskog druma na kome se iznenada pojavio neki farmer u
svom kamionu; žvakao je slamku i bio je to očigledno onaj isti farmer
kojeg su prešli mnogo puta ranije. Kad se Antoni okrenuo prema
Gloriji, njegovo mrštenje se pojačalo.
- Ti me zabrinjavaš - primetio je - mogu zamisliti da želim neku
drugu ženu u izvesnim trenucima, ali ne mogu zamisliti da je i
uzmem.
- Ali ja tako ne mislim, Antoni. Ne mogu da odolevam stvarima
koje želim. Moj način je da ne želim - da ne želim nikoga osim tebe.
- Pa. ipak, kad pomislim da bi ti mogla slučajno da se zagledaš u
nekoga...
- O, ne budi idiot! - uzviknula je. - Ne bi bilo ničeg slučajnog u
tome. Čak ne mogu ni da zamislim tu mogućnost.
Ovo je odlučno zaključilo razgovor. Antonijevo sigurno priznanje
učinilo ju je srećnijom u njegovom društvu više nego u bilo čijem
drugom. Ona je iskreno uživala u njemu - volela ga je. Tako je leto
počelo na veoma sličan način kao i prethodno.
Bila je, međutim, jedna bitna promena u domaćinstvu.

150
Skandinavka ledenog srca, čije je strogo kuvanje i usiljeno ponašanje
dok je služila za stolom tako obespokojavalo Gloriju, ustupila je
mesto jednom izvanredno sposobnom Japancu koji se zvao
Tanalahaka, ali se odazivao na poziv koji se sastojao od dvosložnog
„Tana“.
Tana je bio, čak i za Japanca, neobično malog rasta, i imao je
donekle naivnu predstavu o samome sebi kao o svetskom čoveku. Na
dan njegova dolaska iz ,,R. Gugimoniki, solidne japanske agencije za
zapošljavanje“, pozvao je Antonija u svoju sobu da pogleda blago
njegovog kofera. Ono se sastojalo iz velike zbirke japanskih
dopisnica, o kojima je on svesrdno odmah nameravao da priča svom
poslodavcu, pojedinačno i naširoko. Među njima je bilo pola tuceta
slika pornografskog karaktera i čisto američkog porekla, premda su
izdavači skromno propustili da stave i svoja imena i obrazac za
pisanje. Zatim je izvadio neke od svojih ličnih ručnih radova - jedan
par američkih pantalona, koje je sam napravio, i dva komada
solidnog donjeg rublja. Poverljivo je objasnio Antoniju nameru za
koju su ovi poslednji predmeti bili rezervisani. Sledeća slika bila je
jedna prilično dobra kopija portreta Abrahama Linkolna, čijem licu je
on dao, nesumnjivo, japansko obeležje. Najzad je došla na red jedna
flauta; sam ju je napravio, ali je bila slomljena: on će to brzo popraviti.
Posle ovih prijatnih formalnosti, za koje je Antoni naslućivao da su
uobičajene u Japanu, Tana je održao govoranciju o odnosu gospodara
i sluge, iz koje je Antoni razabrao da je on radio na velikim imanjima,
ali da se uvek svađao s ostalim slugama zato što oni nisu bili pošteni.
Sjajno su se proveli oko reči „pošteni“, i u stvari su se pomalo naljutili
jedan na drugoga, zato što je Antoni uporno ostajao kod toga da Tana
hoće da kaže „stršljeni“, pa je čak bio otišao tako daleko da je zujao
kao stršljen slično pčeli i lupao krilima oponašajući krila.
Posle tri četvrt sata Antoni je bio otpušten uz toplo uveravanje da
će biti još lepih razgovora za vreme kojih će mu Tana ispričati „kako
se radi u mojoj zemlji“.
Takva je bila Tanova brbljiva premijera u sivoj kući - i on je ispunio
svoje obećanje. Iako je bio savestan i pošten, on je nesumnjivo bio
užasan gnjavator. Izgleda da nije bio u stanju da kontroliše svoj jezik,
nastavljajući neki put od pasusa do pasusa sa nečim sličnim bolu u
svojim malim smeđim očima.

151
 Nedeljom i ponedeljkom po podne on je čitao rubrike humora u
novinama. Jedan strip koji je govorio o nekom šaljivom japanskom
poslužitelju izvanredno ga je zabavljao, iako je dokazivao da njegov
protagonista, koji se Antoniju činio jasno orijentalnog tipa, u stvari
ima američko lice. Teškoća s humorističkim novinama bila je u tome
što je on, kad bi uz Antonijevu pomoć s mukom pročitao posled-nje
tri slike i shvatio njihovo značenje naprežući se kao da čita Kantove
„Kritike“ zaboravljao o čemu se sve govorilo u prethodnim slikama.
Sredinom juna Antoni i Glorija su slavili prvu godišnjicu. Bili su
organizovali „sastanak“. Antoni je zakucao na vrata i ona je pojurila
da ga pusti unutra. Zatim su zajedno sedeli na kauču prisećajući se
imena koja su jedno drugom nadevali, novih kombinacija milošte
istina već vekovima stare. Ipak, ovom „sastanku“ nedostajalo je ono
nekadašnje „laku noć“ sa ekstazom žaljenja koja ga je pratila.
Jednom kasnije u junu, užas se ustremio na Gloriju, udario na nju
i uplašio njenu bistru dušu. Onda je polako izbledeo u tamu, odakle
je i došao - nemilosrdno odnoseći svoj mali deo mladosti.
Sa nepogrešivim osećanjem za dramatičnost izabrao je malu žele-
zničku stanicu u nekom bednom selu blizu Portčestera. Stanična
platforma ležala je čitav dan gola kao i prerija, izložena žutom suncu
i pogledu najnesimpatičnijeg tipa seljaka koji žive blizu neke
metropole i koji su postigli svoju jevtinu eleganciju, bez vaspitanja.
Čitavo tuce takvih prostačina, zakrvavljenih očiju, bezvoljnih kao
strašila, videlo je događaj. On je jasno promakao ispred njihovih
zbunjenih mozgova, koji nisu shvatili, u najgorem slučaju smatrali su
to grubom šalom, u najboljem „sramotom“. U međuvremenu, tamo
na platformi je, jedna dobra mera sjaja izbledela sa sveta.
S Erikom Marijamom Antoni je sedeo za bocom škotskog viskija
čitavo vruće letnje popodne, dok su Glorija i Konstans Mirijam plivale
i sunčale se u Bič-klubu; Konstans pod prugastim suncobranom, a
Glorija senzualno ispružena na mekom vrućem pesku, sunčajući
svoje čuvene noge. Kasnije su se sve četvoro igrali beznačajnim
sendvičima; zatim se Glorija digla, lupkajući Antonija po kolenu
svojim suncobranom da bi privukla njegovu pažnju.
- Moramo da idemo, dragi.
- Sada? - Mrzovoljno ju je pogledao. U tom trenutku ništa nije
izgledalo važnije od toga da lenčari na toj senovitoj terasi pijući blagi

152
viski, dok je njegov domaćin bez kraja i konca podsećao na sporedne
događaje neke zaboravljene političke kampanje.
- Zaista moramo da idemo - ponovila je Glorija. - Možemo da
pozovemo taksi do stanice... Hajde, Antoni! - rekla je suviše
zapovednički.
- Ali slušaj - Mirijam, čija je nit razgovora bila prekinuta,
konvencionalno se usprotivio, u međuvremenu izazivački puneći
čašu svog gosta pićem koje treba piti deset minuta. Ali na Glorijino
razdraženo „Zaista moramo!" Antoni je iskapio čašu, ustao i
elegantno se poklonio svojoj domaćici.
- Izgleda da „moramo“ - rekao je neraspoloženo.
Trenutak kasnije on je već sledio Gloriju niz vrtnu stazu između
ruža, dok je njen suncobran nežno dodirivao cvetove koji su se
rastvarali u junu. Veoma nepromišljeno, mislio je on, dok su se
približavali drumu. S povređenim dostojanstvom osećao je da Glorija
nije trebalo da prekine tako nevino i bezazleno uživanje. Viski je i
umirio i razjasnio nemirne stvari u njegovoj glavi. Pričinilo mu se da
je ona ovako postupila i nekoliko puta pre ovoga. Zar on da se uvek
povlači iz prijatne situacije na dodir njenog suncobrana ili na njen
mig! Njegovo neraspoloženje pretvorilo se u zlovolju, koja se podigla
u njemu kao čudesni mehur. Ćutao je, perverzno obuzdavajući želju
da prigovori. Našli su taksi pred gostionicom; ćuteći odvezli su se do
železničke stanice...
Tada je Antoni shvatio šta je želeo - da nametne svoju volju ovoj
hladnoj i nepristupačnoj devojci, da uz veličanstveni napor postigne
nadmoć koja je izgledala neophodna.
- Idemo da vidimo Bamesove - rekao je ne pogledavši je. - Ne ide
mi se kući.
Gospođa Bames, rođena Rahela Džeril, imala je letnjikovac udaljen
nekoliko milja od Redgejta.
- Bili smo tamo prekjuče - kratko je odgovorila.
- Siguran sam da bi nam se obradovala. - Osećao je da to nije
dovoljno jak ton, tvrdoglavo se napregnuo i dodao: - Ja želim da
vidim Bamesove. Ne ide mi se kući.
- Pa, meni se ne ide Bamesovima.
Iznenada su buljili jedno u drugo.
- Ali, Antoni - rekla je neraspoloženo - nedelja je veče i oni sigurno

153
imaju goste na večeri. Zašto da idemo u posetu u ovo doba...
- Onda zašto nismo mogli da ostanemo kod Mirijamovih? -
eksplodirao je on. - Zašto da idemo kući kad smo se vrlo lepo
zabavljali? Pozvali su nas na večeru.
- Morali su. Daj mi novac da kupim vozne karte.
- Neću! Nisam raspoložen da se vozim u tom prokleto vrućem
vozu.
Glorija je lupnula nogom po platformi.
- Antoni, ponašaš se kao da si pijan.
- Naprotiv, savršeno sam trezan.
Ali je njegov glas kliznuo do promuklog tona i ona je sa sigurnošću
znala da je ovo bilo neistinito.
- Ako si trezan, onda ćeš mi dati novac za karte.
Ali je bilo prekasno govoriti s njim na ovaj način, na umu mu je
bila.samo jedna misao - da je Glorija sebična, da je uvek bila sebična i
da će to i dalje biti ako joj se on sada i ovde ne nametne za gospodara.
Ovo je bila prilika nad prilikama, jer ga je ona zbog jednog svog ćefa
lišila zadovoljstva. Njegova odlučnost se učvrstila, približila se za
trenutak tupoj i upornoj mržnji.
- Ja neću da idem u voz - reče, dok mu je glas podrhtavao od
srdžbe. - Mi idemo Bamesovima.
- Ja ne! - povikala je ona. - Ako ti odeš, ja idem kući sama.
- Onda idi.
Bez reči se okrenula prema šalteru za prodavanje karata;
istovremeno se on setio da ona ima nešto novca sa sobom i da ovo nije
ona vrsta pobede koju je želeo, ona vrsta koju on mora da postigne.
Pošao je korak za njom i uhvatio je za ruku.
- Slušaj, ti - promrmljao je - nećeš ići kući sama.
- Sigurno hoću - ali, Antoni! - Ovaj uzvik, dok je pokušavala da ga
se oslobodi, samo je pojačao njegov stisak.
Pogledao ju je suženim i zlobnim očima.
- Pusti me! - Njen uzvik bio je pun besa. - Ako u sebi imaš i trunke
pristojnosti, pustićeš me.
- Zašto? - Znao je zašto. Ali je osećao zbunjeni i ne baš pouzdani
ponos zato što je tako drži.
- Idem kući, razumeš li? A ti ćeš me pustiti“
- Ne, neću.

154
 Njene oči su sada gorele.
- Hoćeš li ovde da prirediš scenu?
- Kažem da ti nećeš ići! Dosta mi je tvoje večite sebičnosti!
- Ja samo hoću da idem kući. - Dve gnevne suze potekle su joj iz
očiju.
- Ovog puta ćeš uraditi ono što ja kažem.
Polako joj se telo uspravilo: njena glava se zabacila u pokretu ne-
izmemog prezira.
- Mrzim te! - Njene tihe reči bile su izbačene kao otrov kroz stisnute
zube. - Oh, pusti me! Oh, mrzim te! - Pokušala je da se istrgne ali je
on ščepao drugu ruku. - Mrzim te! Mrzim te!
Zbog Glorijinog besa njegova nesigurnost se povratila, ali je osećao
da je sada otišao predaleko da bi se predao. Izgledalo je da se on uvek
predavao i da ga je ona u srcu zbog toga prezirala. A sada ga može
mrzeti, ali će mu se kasnije diviti zbog njegove nadmoćnosti.
Voz koji je dolazio javio se sirenom koja je tutnjala melodrama-
tično prema njima niz sjajno plave tračnice. Glorija se otimala i
naprezala da se oslobodi, a reči starije od Knjige postanja navirale su
joj na usne.
- O, ti grubijane! - ječala je. - O, ti prostačino! Oh, mrzim te! Ti,
prostačino! Oh...
Ostali putnici na peronu počeli su da se okreću i da bulje u njih;
tandrkanje voza bilo je sve jače, pojačalo se do buke. Glorijini napori
su se udvostručili, zatim potpuno prestali, i ona je tu stajala dršćući,
suznih očiju zbog ovog bespomoćnog poniženja, dok je mašina urlala
i grmela ulazeći u stanicu.
Dubok i tih, pod poplavom pare i škripanjem kočnica, dopro je
njen glas:
- O, da je ovde ijedan muškarac, ne bi ti ovo mogao uraditi! Ne bi
ti to mogao uraditi! Ti, kukavico, oh, kukavico!
Antoni, ćutljiv, sav drhteći, kruto ju je ščepao, svestan da ga lica,
tuceta lica, čudno nepomična, senke sna, posmatraju. Zatim, jasni
metalni udarci zvona koji su bili kao fizički bol, stubovi dima koje je
slabo ubrzanje vuklo prema nebu, i u trenutku buke i sivog gasovitog
košmara red lica je projurio, pomakao se, postao nerazgovetan - sve
dok iznenada nije ostalo samo sunce koje se naginjalo prema istoku
preko tračnica i zvuka koji se smanjivao tamo daleko. Pustio joj je

155
ruke. On je pobedio.
Sada, ako želi, može da se smeje. Ispit je obavljen i on je održao
svoju volju pomoću žestine. Pobeda izaziva neku samilost.
- Ovde ćemo iznajmiti kola i odvesti se natrag u Marijetu - rekao je
s finom uzdržljivošću.
Kao odgovor, Glorija je uhvatila njegovu ruku u obe svoje i dižući
je prema ustima ujela njegov palac. Jedva da je osetio bol; videći kako
krv curi, on je rasejano izvukao maramicu i zavio ranu. Ovo je takođe
bio deo pobede, pretpostavljao je - bilo je neizbežno da se poraz na taj
način odbija - i kao takvo nije bilo vredno pažnje.
Ona je jecala, gotovo bez suza, duboko i gorko.
- Neću da idem! Neću da idem! Ne - možeš me prisiliti da idem! Ti
si - ti si ubio svu ljubav koju sam ikada osećala prema tebi i sve
poštovanje. Ali sve što je ostalo u meni umreće pre nego što se ja po-
merim s ovog mesta. O, da sam znala da ćeš ti podići ruku na mene...
- Ti ćeš sa mnom - rekao je grubijanski - pa makar te ja morao nositi.
Okrenuo se, pozvao taksi, rekao vozaču da ide u Marijetu. Čovek
je izašao iz kola i širom otovorio vrata. Antoni se okrenuo svojoj ženi
i rekao kroz stisnute zube:
- Hoćeš li ući, ili ja treba da te strpam unutra?
Uz podređeni jecaj neizmemog bola i očajanja ona se pokorila i ušla
u kola.
Za vreme duge vožnje kroz sve gušću tamu sumraka ona je
šćućurena sedela na svojoj strani kola; tišinu je prekidao samo poneki
jecaj. Antoni je buljio kroz prozor, tupo razmišljajući o onome što se
dogodilo, i ceo događaj je polako gubio značaj. Nešto nije bilo u redu
- onaj poslednji Glorijin uzvik udario je jedan akord koji je odzvanjao
posmrtno i s nejasnim nemirom u njegovom srcu. On mora da ima
pravo - pa ipak, ona je sada izgledala kao jedno tako malo patetično
biće, slomljena i obeshrabrena, ponižena preko svake mere koju bi
mogla da podnese. Rukavi njene haljine bili su pocepani; njen
suncobran je zaboravljen na peronu. Bio je to novi kostim koji je
nosila, sećao se, i ona je bila tako ponosna na njega baš tog jutra kad
su izašli iz kuće... Počeo je da razmišlja nije li neko od njihovih
poznanika video tu scenu. I neprekidno mu se činilo da čuje njen
uzvik: „Sve što je ostalo u meni umreće...“
Ovo mu je zadavalo nejasnu i sve veću brigu. To je bilo u skladu s

156
Glorijom koja je ležala u uglu - ne više ponosna Glorija, ne više ona
Glorija koju je on poznavao. Pitao se da li je to moguće. Dok nije
verovao u to da će ona prestati da ga voli, ovo je, naravno, bilo
nezamislivo - pitao se da li će Glorija bez svoje naprasnosti, svoje
nezavisnosti, svoje devičanske samouverenosti i hrabrosti, biti ona
devojka njegovog blaženstva, žena koja je bila dragocena i dražesna
baš zato što je bila neiskazivo, pobedonosno baš onakva kakva jeste.
Bio je veoma pijan čak i tada, tako pijan da nije shvatao svoje
pijanstvo. Kad su stigli do sive kuće, on je otišao u svoju sobu i, dok
se njegov um još uvek bespomoćno i trezveno rvao sa mislima o
onome što je učinio, zaspao je dubokim teškim snom na svom
krevetu.
Prošao je jedan sat po ponoći i hodnik je izgledao neobično tih kad
je Glorija, širom otvorenih očiju i nimalo sanjiva, prešla i otvorila
vrata njegove sobe. Bio je previše pijan da otvori prozore i vazduh je
bio zagušljiv i gust od mirisa viskija. Ona je za trenutak stajala kraj
njegovog kreveta, vitka, izvanredno ljupka u svojoj dečačkoj svilenoj
pidžami - onda se strasno bacila na njega, napola ga budeći u
neobuzdanoj osećajnosti svog zagrljaja, lijući tople suze na njegov
vrat.
- Oh, Antoni - povikala je strastveno - o, najmiliji moj, ti ne znaš šta
si uradio!
Pa ipak, kad je došao u njenu sobu rano ujutro, kleknuo je kraj
njenog kreveta i plakao kao mali dečak, kao da je njegovo srce
slomljeno.
- Činilo mi se prošle noći - rekla je turobno, dok se prstima igrala
njegovom kosom - da je čitav onaj deo koji si voleo, onaj deo koji je
bio vredan da se poznaje, sav ponos i vatra, iščeznuo. Znala sam da
će ono što je od mene ostalo uvek da te voli, ali nikad više na isti način.
Pored svega toga, bila je svesna čak i tada da će s vremenom
zaboraviti, jer život je takav da se zaboravlja. Posle toga jutra događaj
nije nikada pomenut i duboka rana je zacelila zajedno s Antonijevom
rukom - a ako je postojala pobeda, nju je imala neka sila mračnija od
njih, imala je znanje i pobedu.
Glorijina nezavisnost, kao i svi iskreni i duboki kvaliteti počeli su
nesvesno, ali tek pošto joj je Antoni na njih jednom ukazao i otkrio ih,
da dobijaju obim gotovo službenog kodeksa. Iz njenog razgovora

157
moglo se pretpostaviti da je sva njena energija i vitalnost odlazila u
snažno potvrđivanje tog negativnog principa „Nikad ne mariti ni
koliko za crno pod noktom“.
- Ni za šta i ni za koga - rekla je - osim za sebe i, prema tome, za
Antonija. To je pravilo čitavog života, a i da nije, ja bih ionako bila
takva. Niko neće ništa da uradi za mene ako mu to ne pričinjava
zadovoljstvo, a i ja bih isto toliko malo uradila za druge.
Bila je na terasi najprijatnije dame u Marijeti kad je to rekla, i kad
je završila ispustila je čudan slab uzvik i pala onesvešćena na pod
terase!
Gospođa ju je osvestila i dovela kući svojim kolima. Poštovanoj
Gloriji se pričinilo da verovatno očekuje dete.
Ležala je dole u dugačkoj sofi. Dan je toplo iščezavao kroz prozor,
dodirujući kasne ruže na stubovima terase.
- Jedino što uvek mislim jeste da te volim - jadikovala je. - Cenim
svoje telo zato što ti smatraš da je lepo. A to moje telo - tvoje telo - da
postane ružno i bezoblično? To je prosto nepodnošljivo. Oh, Antoni,
ja se ne bojim bolova.
Očajno ju je tešio - ali uzalud. Ona“je nastavljala:
- A zatim, kasnije mogu da dobijem široke bokove i da budem
bleda, bez svežine i bez sjaja u kosi.
Koračao je s rukama u džepovima, pitajući:
- Da li je to sigurno?
- Ja ne znam ništa. Uvek sam mrzela trudnoću, ili kako se to već
zove. Mislila sam da ću imati dete jednom. Ali ne sada.
- Pa, za ime božje, nemoj ležati i očajavati.
Prestala je da jeca. Sobu su ispunili duboka tišina i sumrak. - Upali
svetlost - zamolila je. - Ovi junski dani izgledaju tako kratki, kao da
su bili duži kad sam bila devojčica.
Svetiljke su se upalile i kao da su plave zavese sumraka bile
spuštene iza prozora i vrata. Njeno bledilo, njena nepokretnost, bez
tuge ili veselja, probudili su njegovo sažaljenje.
- Hoćeš li da ga rodim? - upitala je ravnodušno.
- Svejedno mi je. To jest, neutralan sam. Ako ga budeš rodila ve-
rovatno ću biti srećan. Ako ga nećeš - pa, i to je u redu.
- Kad bi se bar odlučio za jedno ili drugo!
- Kako bi bilo da se ti odlučiš.

158
 Prekorno ga je pogledala, ne smatrajući za potrebno čak ni da
odgovori.
- Ti misliš da si od svih žena na svetu baš ti izabrana za ovu
vrhunsku sramotu.
- Pa šta ako tako mislim! - ljutito je povikala. - To nije sramota za
njih. To je njihovo opravdanje što žive. To je jedina stvar za koju su
one sposobne. To jeste sramota za mene.
- Slušaj, Glorija, ja sam za ono što ti hoćeš da uradiš, ali za ime
božje, ne koketuj s tim.
- O, ne viči na mene! - zavapila je.
Nemo su izmenjali poglede bez nekog naročitog značenja ali s
mnogo akcenta. Onda je Antoni uzeo knjigu s police i spustio se u
fotelju.
Pola sata kasnije njen glas je dopro iz duboke tišine koja je
prožimala sobu i lebdela kao tamjan u vazduhu.
- Odvešću se sutra da vidim Konstans Mirijam.
- U redu. A ja ću otići u Teritaun da vidim dedu.
- Znaš - dodala je - nije da se bojim ovoga ili bilo čega drugog.
Dosledna sam samoj sebi, znaš.
- Znam - složio se on.

PRAKTIČNI LJUDI

Adam Peč, u pobožnom gnevu protiv Nemaca, živeo je od ratnih

novosti. Mape sa zastavicama visile su po zidovima; atlasi su bili
nagomilani po stolovima nadohvat njegove ruke zajedno sa „Prvim
svetskim ratom u foto-ilustracijama“ službenim objašnjenjima i
„Ličnim utiscima“ ratnih dopisnika i vojnika X. Y. i Z. Nekoliko puta
za vreme Antonijeve posete sekretar njegovog dede Edvard Satlvort,
nekada „sposobni iscelitelj džinom“ iz „Petove krčme“ u Hobekenu,
a sada potkovan pravednim gnevom, pojavio se s jednim vanrednim
brojem. Starac je napadao svaki list s nesmanjenim besom, isecajući
one članke koji su mu se činili da imaju dovoljno veliki značaj da ih
sačuva i gurajući ih u jednu od svojih već prepunih fascikli.
- Pa šta si ti radio? - naglo je upitao Antonija. - Ništa? Pa, to sam i
mislio. Čitavo leto sam nameravao da se izvezem i da te posetim.
- Pisao sam. Zar se ne sećaš eseja koji sam ti poslao - onoga koji

159
sam poslao „Firentincu“ prošle zime?
- Esej? Ti meni nikada nisi poslao nikakav esej.
- O, da, jesam. Razgovarali smo o njemu.
Adam Peč je blago zatresao glavom.
- O, ne. Ti meni nisi nikada poslao nikakav esej. Možda si mislio
da si mi ga poslao ali on nije nikada stigao do mene.
- Ali, deda, ti si ga pročitao - uporno je tvrdio Antoni, donekle
razbešnjen - ti si ga pročitao i nisi se složio s njim.
Starac se iznenada setio, ali je ovo bilo očigledno samo po
delimičnom otvaranju spuštenih usta, koja su otkrivala redove sivih
praznih vilica. Pogledajući Antonija zelenim i staračkim pogledom
okle-vao je da li da prizna svoju pogrešku ili da je prikrije.
- Pa tako ti pišeš - rekao je brzo. - Dakle, zašto ne odeš tamo i ne
pišeš o onim Nemcima? Piši nešto stvarno, o nečemu što se dešava,
nešto što ljudi mogu da čitaju.
- Ne može svako da bude ratni dopisnik - bunio se Antoni. - Moraš
da imaš neke novine koje su voljne da kupe tvoje stvari. A ja ne mogu
da stvorim taj novac i da odem tamo kao samostalan pisac.
- Ja ću te poslati - predložio je začudo njegov deda. - Ja ću te poslati
tamo kao opunomoćenog predstavnika bilo kojeg lista koji iza-bereš.
Antoni je ustuknuo od te ideje - gotovo istovremeno poskočio
prema njoj.
- Ja - ne - znam...
Moraće da napusti Gloriju, čiji je čitav život žudio za njim i
obujmljivao ga. Glorija je bila u neprilici. Oh, ta stvar je bila
neizvodljiva - pa ipak - video je sebe u odelu kaki boje, kako se povija
kao što se svi ratni dopisnici povijaju s kožnom torbom o ramenu -
trudeći se da izgleda kao neki Englez. - Voleo bih da razmislim o tome
- priznao je. - Ovo je svakako veoma ljubazno od tebe. Razmisliću o
tome i javiću ti.
Razmišljanje o tome ga je apsorbovalo na putu za Njujork. Imao je
jedan od onih iznenadnih sjajnih trenutaka podarenih svim
muškarcima kojima vladaju jake i voljene žene, a koji im prikazuju
jedan svet jačih muškaraca, surovije izvežbanih koji se bore s
apstrakcijama misli i ratom. U tom svetu Glorijine ruke će postojati
samo kao vreo zagrljaj neke slučajne ljubavnice, hladno tražene i brzo
zaboravljene...

160
 Ova maštanja su ga ispunila u trenutku kad se peo na voz za Ma-
rijetu, u Velikoj centralnoj stanici. Kupe je bio pretrpan; on je zauzeo
poslednje slobodno mesto i tek posle nekoliko minuta slučajno je
pogledao čoveka do sebe. Spazio je nezgrapni položaj vilice i nosa,
zaobljenu bradu i male oči s vrećastim podočnjacima. Odmah je
prepoznao Džozefa Blokmena.
Istovremeno su se obojica podigli, bili su malo smeteni, i obavili su
nešto što bi se moglo nazvati polurukovanjem. Zatim, da bi donekle
popravili utisak, obojica su se nasmešili.
- Dakle - primetio je Antoni bez oduševljenja - nisam vas dugo
video. - Odmah je zažalio zbog ovih reči i dodao: - Nisam znao da
živite u ovom kraju. - Ali ga je Blokmen preduhitrio ljubazno ga
upitavši:
- Kako je vaša žena?...
- Ona je vrlo dobro. Kako ste vi?
- Odlično. - Ton njegovog glasa uvećavao je značaj njegovih reči.
Antoniju se činilo da je tokom ove poslednje godine Blokmen
postao mnogo dostojanstveniji. Njegov smušeni izgled je iščezao, on
je najzad izgledao „dovršen“. Uz to, nije bio upadljivo odeven.
Lakrdijaštvo, koje se nekad ogledalo u izboru njegovih kravata,
ustupilo je mesto izrazito tamnim kravatama, a njegova desna ruka,
koju su ranije krasila dva teška prstena, bila je sada bez svakog
ukrasa, pa čak i bez svežeg manikirskog sjaja.
Ovo dostojanstvo pojavilo se takođe i u njegovoj ličnosti. Posled-
nja čestica dobrog trgovačkog putnika nestala je, ono namemo
umiljavanje, čiji je najniži oblik prosta šala u pulmanovom vagonu za
pušače. Čovek bi pomislio da je, pošto je učvrstio svoj finansijski
položaj, postao ohol; pošto je bio društveno zanemaren, on je postao
ćutljiv. Kako bilo da bilo, to nešto dalo mu je težinu umesto
glomaznosti. Antoni nije više osećao nadmoć u njegovom prisustvu.
- Da li se sećate Karamela, Ričarda Karamela? Mislim da ste ga
upoznali jedno veče.
- Sećam se. Pisao je roman.
- Dakle, prodao ga je za film. Onda je neki scenarista po imenu
Džordan radio na njemu. Dik sakuplja isečke kritika iz novina i besan
je jer oko polovine filmskih kritičara govori o „moći i snazi
’Demonskog ljubavnika’ Vilijama Džordana“. Uopšte ne spominju

161
starog Dika. Pomislili biste da je taj Džordan u stvari sve zamislio i
napisao.
Blokmen je s razumevanjem klimnuo glavom.
- Većina ugovora obavezuje da se ime pisca mora objaviti u
svakom izdanju. Da li Karamel još uvek piše?
- O, da. Vrlo mnogo. Kratke priče.
- Dakle, to je lepo... Da li često putuješ ovim vozom?
- Otprilike jednom nedeljno. Živimo u Marijeti.
- Tako? Gle, gle! Ja živim blizu Kos Koba. Kupio sam kuću baš
nedavno. Živimo pet milja udaljeni jedni od drugih.
- Moraćete da dođete i posetite nas. - Antoni je bio iznenađen
svojom učtivošću. - Siguran sam da će Glorija biti srećna da vidi
starog prijatelja. Svako će vam reći gde je naša kuća - ovo nam je već
druga sezona koju provodimo u njoj.
- Hvala vam. - Zatim, kao da uzvraća pristojnost: - Kako je vaš
deda?
- Dobro, ručao sam danas s njim.
- Veliki čovek - reče Blokmen ozbiljno. - Tipičan fini Amerikanac.

TRIJUMF LETARGIJE

Antoni je zatekao svoju ženu duboko zavaljenu u visećoj mreži na

terasi proždrljivo zaokupljenu limunadom i sendvičem sa
paradajzom kako naizgled vodi veseli razgovor s Tanom o jednoj od
njegovih komplikovanih tema.
- U mojoj zemljiiii - Antoni je razabrao njegov neizbežni uvod -sve
vreme ljudi jedu pirinač - zato što nemaju. Ne može da jede ono što
nema. - Da njegova narodnost nije bila tako vidljiva čovek bi pomislio
da je svoje znanje o otadžbini stekao iz američkih geografija za
osnovne škole.
Kad je istočnjak otišao u kuhinju, Antoni se upitno okrenuo prema
Gloriji:
- Sve je u redu - izjavila je ona, široko se osmehujući. - 1 to me je
iznenadilo više nego tebe.
- Nema nikakve sumnje?
- Nikakve! Ne može biti!
Oni su se radovali i ponovo bili srećni zbog povraćene

162
neodgovornosti. Zatim joj je rekao o mogućnosti da on ode u
inostranstvo i da se gotovo stidi da to odbije.
- Šta ti misliš? Samo mi iskreno reci.
- Ali, Antoni! - Oči su joj bile uplašene. - Želiš li da ideš? Bez mene?
Lice mu se opustilo - pa ipak je znao, kad je čuo pitanje svoje žene,
da je prekasno. Njene ruke, slatke i opojne, već su se svile oko njega,
jer je on taj izbor napravio već tamo u onoj sobi na „Plaži“ pre godinu
dana. Ovo je bio anahronizam iz doba takvih snova.
- Glorija - lagao je on, praveći se da je razume - naravno da neću.
Mislio sam da bi ti mogla da ideš kao bolničarka ili tako nešto. -Tupo
je razmišljao da li bi njegov deda uzeo ovo u razmatranje.
Dok se ona smešila, on je shvatio ponovo kako je ona divna, pre-
krasana devojka čudesne svežine sa potpuno odanim očima. Ona je
prihvatila ovu ideju sa previše žara, držeći je u vazduhu kao neko
sunce sopstvene izrade i kupajući se u njegovim zracima. Vezla je
jedan iznenađujući sadržaj za neku neobičnu bračnu avanturu.
Posle večere, zamorena razgovorom, zevnula je. Nije želela da
razgovara nego da čita „Penrod“, opružena na sofi, sve dok u ponoć
nije zaspala. Ali Antoni, pošto ju je romantično odneo uz stepenice,
ostao je budan da turobno razmišlja o danu, nejasno ljut na nju,
nejasno nezadovoljan.
- Šta da radim? - počeo je za doručkom. - Evo u braku smo godinu
dana i samo smo zabrinuto tumarali okolo; nismo čak ni ljudi
sposobni za leškarenje.
- Da, trebalo bi da radiš nešto - priznala je budući da je bila u
popustljivom i razgovorljivom raspoloženju. Ovo nije bila prva od
ovakvih diskusija, ali kako su one obično stavljale Antonija u ulogu
protagoniste, ona je počela da ih izbegava.
- Nemam nikakvu grižu savesti što se tiče rada - nastavio je on - ali
deda može sutra da umre, a može da živi još deset godina. U
međuvremenu mi trošimo mnogo od svojih prihoda i sve čim se
možemo pohvaliti jeste jedan farmerski automobil i nešto odeće.
Držimo stan u kojem smo stanovali svega tri meseca i malu kuću
daleko od svega. Često se dosađujemo i ipak ne pokušavamo da
upoznamo nikoga osim neke gomile koja luta po Kalifomiji, čitavog
leta noseći sportska odela i čekajući da joj preci umru.
- Kako si se promenio! - primetila je Glorija. - Jednom si mi kazao

163
da ne vidiš zašto jedan Amerikanac ne bi mogao graciozno da lenčari.
- Pa, do đavola, nisam bio oženjen. A stari mozak je radio najvećom
brzinom, dok se sada obrće i obrće kao zupčanik koji nema nizašta da
se uhvati. U stvari, ja mislim da bih nešto radio da tebe nisam sreo.
Ali ti činiš nered tako izvanredno privlačnim...
- O, sve je to moja krivica...
- Nisam tako mislio, i ti znaš da nisam. Ali, evo mene, sa dvadeset
sedam godina...
- O - prekinula ga je ona nezadovoljno - ti me zamaraš! Govoriš
kao da te ja sprečavam ili ti zanovetam!
- Ja samo diskutujem o tome, Glorija. Zar ne mogu da diskutu-
jem...
- Mislim da si dovoljno jak da središ...
- ... nešto s tobom, a da ti...
- ... svoje probleme, a da ne dolaziš k meni. Ti mnogo
govoriš da ćeš početi da radiš. Mogla bih lako potrošiti više
novca, ali se ne žalim. Bez obzira da li ti radiš ili ne, ja te volim.
- Njene poslednje reči su bile nežne kao fini sneg na grubom tlu.
Za trenutak ni jedno od njih nije slušalo drugo - bili su zauzeti
doterivanjem i usavršavanjem svog ponašanja.
- Ja sam radio - donekle. - Ovo je od Antonija bilo nerazborito.
Glorija se nasmejala, rastrzana između veselosti i ismejavanja; bunila
se protiv njegovog mudrovanja, a istovremeno se divila njegovoj
ravnodušnosti. Ona ga nikad neće okrivljavati što je nesposobni
dokoličar, sve dok to radi s iskrenošću, u uverenju da ništa nije
vredno raditi.
- Rad! - podsmevala se. - O, ti žalosna ptico! Ti pritvorice! Rad
- to znači jedno veliko spremanje pisaćeg stola i osvetljenja, veliko
oštrenje olovaka i „Glorija, ne pevaj!“ i „Molim te udalji tog prokletog
Tanu od mene“, i „Daj da ti pročitam uvodnu rečenicu“ i „Neću biti
skoro gotov, Glorija, pa me nemoj čekati“, uz pijenje ogromnih
količina čaja i kafe. I to je sve. Već za jedan sat ja čujem kako je stara
olovka prestala da grebe i pogledam. Izvadio si neku knjigu i
„proveravaš“ nešto. Onda čitaš. Zatim zevanje - onda krevet i veliko
prevrtanje jer si pun kofeina i ne možeš da spavaš. Dve nedelje kasnije
čitava predstava iz početka.
S mnogo teškoće se Antoni držao dostojanstveno.

164
 - Pa sad, to je malo preterano. Ti znaš đavolski dobro da sam
prodao jedan esej „Florentincu“ - i da je privukao dosta pažnje kad se
uzme u obzir promet „Florentinca“. Štaviše, Glorija, ti znaš da sam
dočekao i pet sati ujutru završavajući ga.
Ona se povukla u ćutanje, dajući mu mogućnost da se uhvati za taj
konopac. A, iako se nije obesio, začelo je došao do njegovog kraja.
- Bar sam - tiho je završio - potpuno voljan da budem ratni
dopisnik.
Ali je Glorija isto tako bila. Oboje su bili voljni - nestrpljivi; uve-
ravali su jedno drugo u to. Veče se završilo u znaku ogromne osećaj-
nosti, veličanstvenosti dokoličenja, slabog zdravlja Adama Peča,
ljubavi po svaku cenu.
- Antoni! - povikala je preko ograde za stepenice jedno po podne
nedelju dana kasnije - neko je pred vratima.
Antoni, koji se uspavljivao u mreži na južnoj terasi prošaranoj
suncem, odšetao je pred kuću. Strana kola, velika i impozantna,
šćućurila su se kao neka ogromna i olovna buba na kraju staze. Čovek
u mekom odelu od nebeljene indijske svile, s kapom koja je bila u
tonu, pozdravio ga je.
- Zdravo, Peče. Trknuo sam da vas posetim.
Bio je to Blokmen; kao uvek neizmerno uglađen, prijatnog glasa,
ležeran.
- Kako se radujem. - Antoni je povisio svoj glas prema prozoru
pokrivenom vinovom lozom: - Glor-iii-jaaa! Imamo goste!
- Ja sam u kadi - učtivo se jadala Glorija.
S osmehom, dva muškarca primiše njen alibi.
- Sići će. Dođite okolo na terasu. Hoćete piće? Glorija je uvek u kadi
- dobru trećinu svakog dana.
- Šteta što ne živi na Saundu.
- Ne možemo to sebi dozvoliti.
Budući da je odgovor došao od unuka Adama Peča, Blokmen je
ovo shvatio kao neku vrstu šale. Posle petnaest minuta pojavila se
Glorija, sveža u uštirkanoj žutoj odeći, stvarajući atmosferu povećane
živahnosti.
- Želim da budem uspela senzacija na filmu - izjavila je. - Čujem da
Meri Pikford zarađuje milion dolara godišnje.
- Mogla bi, znaš – rekao je Blokmen. - Mislim da bi bila dobra za

165
snimanje.
- Hoćeš li me pustiti, Antoni? Ako igram samo u ozbiljnim
ulogama?
Dok se razgovor usiljeno odvijao, Antoni je razmišljao o tome kako
je i njemu i Blokmenu ova devojka nekada bila veliki podstrek,
najopojnija ličnost koju su ikada upoznali - a sada su sve troje sedeli
kao suviše podmazane mašine, bez sukoba, bez straha, bez ushićenja,
jako emajlirane male figurice bezbedne od uživanja u svetu gde su
smrt i rat, tupa osećanja i plemenito divljaštvo, zatrovali jedan
kontinent dimom straha.
Za koji trenutak, on će pozvati Tanu i oni će sasuti u sebe
razveseljavajući i delikatan otrov koji će ih trenutno povratiti
prijatnom uzbuđenju detinjstva... Život nije bio ništa drugo do ovo
letnje popodne; slabi vetrić koji je promicao čipkasti okovratnik na
Glorijinoj haljini, polagana vrela pospanost verande... Činili su se
nepodnošljivo nepokretni, udaljeni od bilo kakve bliske akcije. Čak su
i Glorijinoj lepoti bili potrebni divlji osećaji, bila joj je potrebna
gorčina, potrebna smrt...
- ... Bilo koji dan iduće nedelje - Blokmen je govorio Gloriji. - Evo,
uzmi ovu posetnicu. Daće ti jedan test od oko tri stotine stopa filma, i
iz toga mogu prilično dobro videti.
- Kako bi bilo u sredu?
- U sredu, fino. Samo mi telefoniraj i ja ću otići s tobom...
Bio je na nogama, čvrsto se rukujući - onda su njegova kola iščezla
u oblaku prašine niz drum. Antoni se zbunjeno okrenuo svojoj ženi.
- Ali, Glorija!
- Ne ljutiš se što ću pokušati, Antoni. Samo jedan pokušaj? Ionako
moram u sredu u grad.
- Ali to je smešno! Ti ne želiš da ideš na film - da tumaraš kao
mesečarka oko studija čitav dan s gomilom prostih statista.
- Baš Meri Pikford mnogo tumara okolo kao mesečarka!
- Nije svako Meri Pikford.
- Pa, ja ne razumem zašto se ti buniš protiv toga da ja pokušam.
- Ali, bunim se. Mrzim glumce.
- O, zamaraš me. Zar ti zamišljaš da je meni interesantno da dre-
mam na ovoj prokletoj terasi?
- Kad bi me volela, to ti ne bi bilo teško.

166
 - Naravno da te volim - rekla je nestrpljivo, brzo se braneći. - Baš
zato što te volim ne dopada mi se da te gledam kako očajavaš
izležavajući se i govoreći kako bi trebalo da radiš. Možda će te, ako ja
odem na film, za izvesno vreme to pokrenuti, tako da ćeš i ti nešto
uraditi.
- To je samo tvoja žudnja za uzbuđenjima, i to je sve.
- Možda jeste! To je potpuno prirodna žudnja, zar ne?
- Dakle, reći ću ti nešto. Ako ti odeš na film, ja odlazim u Evropu.
- Pa onda idi! Ja te ne zadržavam!
Da pokaže da ga ne zadržava ona se sva rastopila u melanholič-
nim suzama. Utrošili su bujicu reči, poljubaca, milošte, samooptužbi.
Nisu ništa postigli. Najzad, u izlivu gargantuovske osećajnosti, oboje
su seli i napisali po jedno pismo. Antonijevo je bilo upućeno
njegovom dedi; Glorijino je bilo upućeno Džozefu Blokmenu. Bio je
to trijumf letargije.
Jednog dana, rano u julu, Antoni se vratio posle jednog popodne-
va provedenog u Njujorku i pozvao Gloriju. Ne dobivši odgovor,
pretpostavio je da je ona zaspala pa je otišao u ostavu po mali sendvič
koji su uvek bili pripremljeni za njih. Naišao je na Tanu koji je sedeo
za kuhinjskim stolom ispred raznolikih stvari svega i svačega - kutija
od cigara, noževa, olovaka, poklopaca konzervi, i nekih komada
papira pokrivenih raznolikim figurama i dijagramima.
- Šta to do đavola radiš? - radoznalo je upitao Antoni.
Tana se pristojno nasmejao.
- Ja vama pokazati - ushićeno je uzviknuo. - Ja kazati...
- Praviš pseću kućicu?
- Ne go’sin - opet se nacerio Tana. - Pravim pisaća mašina.
- Pisaću mašinu?
- Da, gos’in. Ja mislim, o, ja čitavo vreme mislim, ležim u krevet,
mislim o pisaća mašina.
- I tako si smislio da jednu napraviš? E?
- Čekajte. Ja kažem.
Antoni, žvačući sendvič, lagano se naslonio na slivnik. Tana je
otvorio i zatvorio usta nekoliko puta kao da isprobava svoju
sposobnost za neku akciju. Onda je sa žurbom počeo:
- Mislio sam - pisaća mašina - ima, oh, mnogo, mnogo, mnogo,
mnogo stvar. Oh mnogo, mnogo, mnogo, mnogo.

167
 - Mnogo slova. Razumem.
- Ne-e? Da - slova! Mnogo, mnogo, mnogo, mnogo slova. Kao tako
a-b-c.
- Da, imaš pravo.
- Čekaš. Ja kažem. - Iskrivio je lice u ogromnom naporu da se
izrazi: - Ja sam mislio - mnogo reči - a završetak isti.
- Kladim se. Čitavo mnoštvo.
- Tako - ja pravim - pisaća mašina - brzo. Ne tako mnogo slova.
- To je sjajna ideja, Tana. Štedi mnogo vremena. Zaradićeš čitavo
blago. Udariš na jednu dirku i eto ti „vsi“. Nadam se da će ti uspeti.
Tana se nipodaštavajući nasmejao.
- Čekaš. Ja kažem.
- Gde je gospođa Peč?
- Ona izašla. Čekajte, ja kažem. - Opet je iskrivio lice za akciju. -
Moj pisaća mašina -
- Kuda je otišla?
- Evo - ja radim. - Pokazao je na raznoliku starudiju na stolu.
- Mislim gospođa Peč.
- Izašla je - uveravao ga je Tana. - Vratiti se pet sati, ona kaže.
- U varoš?
- Ne. Otišla pre ručka. Ona otišla gospodin Blokmen.
Antoni se trgao.
- Izašla s gospodinom Blokmenom?
- Vratiće se pet.
Bez reči je Antoni izašao iz kuhinje s Taninim neutešnim „Ja
kažem“, što se vuklo iza njega. Dakle, to je bio Glorijin nagoveštaj o
uzbudljivom, boga mu! Pesnice su mu bile stisnute; za tren se
uzbudio sve do strašnog gneva. Otišao je do vrata i pogledao napolje;
na vidiku nije bilo nikakvih kola; pogledao je na sat: bilo je četiri
minuta do pet. Besno je odjurio do kraja staze - sve do zavoja na
drumu udaljenog jednu milju i nije video nikakva kola - osim - ali to
je bio jevti-ni farmerski automobil. Onda je ne baš nedostojanstveno
pojurio u kuću isto tako brzo kao što je iz nje izjurio.
Koračajući tamo-amo po sobi, započeo je ljutitu probu govora koji
će joj održati kad uđe...
„I to je ljubav!“ - počeo bi - ili ne, to je zvučalo suviše kao popularna
rečenica „1 to je Pariz“! On mora biti dostojanstven, uvređen,

168
ožalošćen. Bilo kako bilo - „Dakle tako ti radiš kad ja moram da
izađem i čitav dan kaskam po vrelom gradu zbog posla. Nije čudno
što ne mogu da pišem! Nije čudno što se ne usuđujem da te ispustim
iz vida!“ Sada je proširivao govor, zagrevajući se za svoju ideju.
„Kazaću ti“, ponovio je. „Kazaću ti.“ Zaustavio se, hvatajući poznati
ton recima onda je shvatio - bilo je to Tanino „Ja kazati“.
Ipak, Antoni se nije ni smejao, niti je sam sebi izgledao smešan. U
njegovoj užasnutoj mašti već je bilo šest sati - sedam - osam, i ona
nikad neće doći! Blokmen, našavši je kako se dosađuje i kako je ne-
srećna, nagovorio ju je da s njim ode u Kaliforniju...
- Nastade velika gužva pred ulazom i veselo „Hej, Antoni!“ On se
dršćući diže, zamro od sreće što je vidi kako lepršajući dolazi putelj-
kom. Blokmen ju je sledio s kapom u ruci.
- Mili! - povikala je.
- Bili smo na najboljem provodu - po čitavoj državi Njujork.
- Moram da krenem kući - rekao je Blokmen gotovo odmah. -Žao
mi je što oboje niste bili ovde kad sam došao.
- Žao mi je što nisam bio - odgovorio je Antoni suvo.
Kad je otišao, Antoni je oklevao. Strah je nestao iz njegova srca, ali
je osećao da bi neki protest bio etički umesan. Glorija je otklonila
njegovu nesigurnost.
- Znala sam da se nećeš ljutiti. On je stigao baš pred ručak i rekao
da mora da ide u Garison poslovno i pitao me ne bih li pošla s njim.
Izgledao je tako usamljen, Antoni. 1 ja sam čitavim putem vozila
njegova kola.
Nemarno, Antoni se spustio na stolicu, zamorena uma - umoran
ni od čega, umoran od svega, s težinom života koji nikad sam nije
izabrao da podnosi. Bio je nesposoban i nejasno bespomoćan, kao što
je to bio uvek.
- Verovatno da ne marim - odgovorio je.
Čovek mora biti bez predrasuda kad su u pitanju ovakve stvari, i
Glorija, budući da je bila mlada i lepa, mora da ima razumne
privilegije. Mada ga je zamarala činjenica da on to nije uspevao da
shvati.

169
 ZIMA

Okrenula se na leđa i ležala mirno jedan trenutak u velikom

krevetu posmatrajući februarsko sunce kako gubi snagu prolazeći u
sobu kroz prozorska okna olovne boje. Izvesno vreme se nije mogla
orijen-tisati gde se nalazi, niti se setila događaja prethodnih dana; a
onda kao neko klatno, sećanje je počelo da udara svoju priču,
otpuštajući sa svakim svojim zamahom opterećeni srazmerni deo
vremena dok se život nije ponovo probudio u njoj.
Mogla je čuti sada Antonija kako nemirno diše pokraj nje; mogla
je omirisati viski i dim cigareta. Primetila je da joj nedostaje
potpuna kontrola mišića; kad se pokretala - bilo je to ogromno
naprezanje nervnog sistema, kao da se svaki put prisiljava da bi izvela
neki nemogući pokret...
Bila je u kupatilu, perući zube da bi se oslobodila tog
nepodnošljivog ukusa; onda se vratila natrag do kreveta slušajući
škljocanje Baundsovog ključa u spoljnim vratima.
- Probudi se, Antoni! - rekla je oštro.
Legla je u krevet kraj njega i zatvorila oči.
Gotovo poslednje čega se sećala bio je razgovor s gospodinom i
gospođom Lejsi. Gospođa Lejsi je rekla, ,Jeste li sigurni da nećete da
vam pozovemo taksi?“ i Antoni je odgovorio da veruje da će moći le-
po otići do Pete. Onda su oboje pokušali, nerazborito, da se poklone -
i srušili se iznenada u jednu gomilu praznih boca za mleko upravo
pred vratima. Mora da je bilo dva tuceta boca za mleko koje su stajale
razjapljenih usta u mraku. Nije mogla da se seti nikakvog na izgled
prihvatljivijeg objašnjenja za ove boce za mleko. Možda su bile
privučene pevanjem u kući Leslijevih i požurile su, zevajući od čuda,
da vide zabavu. Dakle - rđavo su se proveli - mada je izgledalo da ona
i Antoni nikada neće ustati, izopačene stvari su se tako kotrljale...
Pa ipak, našli su taksi. „Moj taksimetar je pokvaren i koštace vas
dolar i po do kuće“, rekao je taksi-šofer. „Dakle“, rekao je Antoni, „ja
sam mladi Peki Mekarland i kad bi došao ovamo, ja bih te tako istu-
kao da ne bi mogao da stojiš,,... U tom trenutku čovek se odvezao bez
njih. Mora da su našli drugi taksi, jer su bili u stanu...
- Koliko je sati? - Antoni je sedeo u krevetu, buljeći u nju sa
preciznošću sovuljage.

170
 Ovo je očigledno bilo retorično pitanje. Glorija nije mogla da smisli
razlog zašto bi se od nje očekivalo da zna koliko je sati.
- Bokca mu! Osećam se kao đavo! - gunđao je Antoni ravnodušno.
Opuštajući se, srušio se, srušio se ponovo na svoj jastuk. - Donesi
svoju naoštrenu žetelicu!
- Antoni, kako smo konačno stigli kući sinoć?
- Taksijem.
- Oh! - Zatim posle pauze: - Da li si me ti stavio u krevet?
- Ne znam. Izgleda da si ti mene stavila u krevet. Koji je danas dan?
- Utorak.
- Utorak? Nadam se da jeste. Da je sreda morao bih da počnem da
radim na onom idiotskom mestu. Trebalo bi da sam tamo u devet ili
u tako neko odvratno vreme.
- Pitaj Baundsa - slabašno je predložila Glorija.
- Baundse! - pozvao je on.
Živahan, trezan - glas iz sveta koji su oni izgleda u poslednja dva
dana zauvek napustili - Baunds je kratkim koracima doskakutao kroz
hodnik i pojavio se u polutami vrata.
- Koji je dan, Baundse?
- Dvadeset drugi februar mislim, gospodine.
- Mislim koji je dan u nedelji.
- Utorak, gospodine.
- Hvala.
Posle pauze:
- Želite li da doručkujete, gospodine?
- Da, i, Baundse, pre nego što donesete doručak, hoćete
doneti bokal vode i metnuti ga kraj kreveta? Malo sam žedan.
- Da, gospodine.
Baunds se povukao u trezvenom dostojanstvu niz hodnik.
- Linkolnov rođendan - potvrdio je Antoni bez oduševljenja - ili
svetog Valentina ili nečiji. Kad smo pošli na tu luđačku zabavu?
- U nedelju uveče.
- Posle službe? - podrugljivo je primetio.
- Jurili smo po čitavom gradu u onim dvokolicama
i Mori je sedeo gore sa svojim vozačem, zar se ne sećaš? Zatim
smo došli kući i on je pokušao da ispeče nešto slanine - izašao je iz
kuhinje s nekoliko pregorelih komadića, uveravajući nas da je to

171
 „ispečeno sve do idealnog smežuravanja“.
Oboje se nasmejaše, spontano ali ipak jedva, i ležeći jedno pokraj
drugoga preleteše događaje koji su se završili u ovoj olovnoj i
haotičnoj zori.
Bili su u Njujorku već gotovo četiri meseca, pošto je na selu suviše
zahladilo krajem oktobra. Odrekli su se Kalifomije ove godine, de-
limično zbog nedostatka sredstava, delimično zbog ideje da će ići u
ino-stranstvo u slučaju da se ovaj beskonačni rat, koji je trajao već
drugu godinu, završi tokom zime. U poslednje vreme njihov
dohodak je izgubio svoju elastičnost; više nije dostizao da pokrije
troškove veselih ćefova i prijatnih ekstravagantnosti, i Antoni je
proveo mnogo zbunjenih i nezadovoljnih časova nad gusto ispisanim
notesom, stvarajući značajne budžete koji su ostavljali ogromne
margine za „zabave“, putovanja, itd.“, trudeći se da raspodeli, makar
otprilike, njihove prošle troškove.
Sećao se doba kad su odlazili na neku „zabavu“ sa svoja dva
najbolja prijatelja, on i Mori plaćali više nego što je bio njihov udeo u
troškovima. Kupili bi karte za pozorište ili bi se međusobno prepirali
oko računa za večeru; izgledalo je to sasvim prirodno; Dik, Sa svojom
naivnošću i svojom iznenađujućom zalihom obaveštenja o samome
sebi, bio je zabavna, gotovo mladalačka osoba - dvorska budala
njihovim kraljevskim osobama. Ali ovo više nije bilo isto. Bio je to
sada Dik koji je uvek imao novac; bio je to Antoni koji je častio
ograničeno - uvek izuzimajući povremene divlje, vinom inspirisane,
čekom isplaćivane zabave - i Antoni brižan zbog sledećeg jutra i
Antoni koji je govorio prezrivoj i razočaranoj Gloriji da će morati da
budu „pažljiviji sledećeg puta“.
Tokom dve godine posle objavljivanja „Demonskog ljubavnika“
Dik je zaradio preko dvadeset pet hiljada dolara, veći deo od toga
nedavno, kad je nagrada autoru beletristike počela da se jedinstveno
naduvava kao posledica nenasite gladi filmske industrije za
scenarijima. Dobijao je sedam stotina dolara za svaku priču, u to
vreme veliki prihod za tako mladog čoveka - još nije imao ni trideset
godina - za svaku koja je sadržavala dosta „radnje“ (ljubljenja,
pucanja i žrtvovanja), za filmove je dobijao još hiljadu dolara. Priče su
mu bile raznolike; bilo je izvesne mere živahnosti i neke vrste
instinktivne tehnike u svima njima, ali nijedna nije postigla stvarnu

172
vrednost „Demonskog ljubavnika“, a bilo je nekoliko koje je Antoni
smatrao potpuno jevtinim. Ove su, strogo je objasnio Dik, bile
namenjene da prošire krug njegovih čitalaca. Zar nije bila istina da su
se ljudi koji su postigli stvarnu vrednost, od Šekspira do Marka
Tvena, sviđali mnogima kao i odabranima?
Mada se Antoni i Mori nisu slagali s tim, Glorija mu je rekla da
samo nastavi i da zaradi koliko god može - to je bila jedina stvar koja
je vredela - ionako...
Mori, puniji i pomalo zreliji i popustljiviji, otišao je da radi u
Filadelfiji. Dolazio je u Njujork jedanput ili dvaput mesečno i tada bi
njih četvoro putovali poznatim putevima od večere do pozorišta,
odatle do „Vragolija“ ili možda, na podsticaj uvek radoznale Glorije,
do jednog od podruma u Grenič Vilidžu, na glasu zbog žestoke, ali
kratkotrajne mode „novog pesničkog pokreta“.
U januaru, posle mnogo monologa upućenih svojoj ćutljivoj ženi,
Antoni je odlučio da „nađe nešto da radi“, tokom zime, svakako. Hteo
je da zadovolji svog dedu i čak, do izvesne mere, da vidi kako će se to
njemu samome dopasti. Utvrdio je, za vreme nekoliko oglednih
poluprijateljskih poseta, da poslodavci nisu zainteresovani za mladog
čoveka koji će „pokušati da radi nekoliko meseci ili nešto slično“. Kao
unuk Adama Peča bio je svugde primljen s izvanrednom učtivošću,
ali je starac sada bio jedan zaostali broj - vrhunac njegove slave kao
prvo „ugnjetavača“ a zatim kao unapređivača ljudi je već dvadeset
godina prethodio njegovom povlačenju. Antoni je čak naišao na
nekoliko mlađih ljudi koji su bili pod utiskom da je Adam Peč mrtav
već godinama.
Na kraju je Antoni otišao do svog dede i upitao ga za savet;
pokazalo se da bi trebalo da stupi na posao kao trgovac, mučan
predlog za Antonija, ali je on najzad odlučio da ga prihvati. Pravi
novac umešnim rukovanjem imao je moć opčinjavanja u svim
okolnostima, dok bi gotovo svaki vid proizvodnje bio nepodnošljivo
dosadan. Razmišljao je o novinarskom poslu ali je konstatovao da
radno vreme nije pogodno za oženjenog čoveka. I zabavljao se
prijatnim maštarijama o samome sebi kao izdavaču nekog sjajnog
misaonog časopisa, jednog američkog „Mercure de France“, ili kao o
iskričavom producentu satirične komedije i pariške muzičke revije.
Međutim, prilaženje ovim poslednjim zanimanjima izgleda da je bilo

173
čuvano profesionalnim tajnama. Ljudi su u njih ulazili zaobilaznim
putevima pisanja i glume. Bilo je očito nemoguće zaposliti se u
jednom časopisu ako već nisi radio u nekom ranije.
Tako je on na kraju ušao, pomoću pisma svoga dede, u taj
„Sanctum Americanum“ gde je sedeo predsednik kompanije Vilson,
Hajmer i Hardi za svojim „čistim stolom“, i odatle izašao zaposlen.
Treba da započne rad dvadeset trećeg februara.
U čast ovom značajnom događaju planirana je ova dvodnevna
terevenka, budući da će, rekao je on, morati da leže u krevet rano
tokom nedelje kad počne da radi. Mori Nobl je stigao iz Filadelfije
poslom koji je bio u vezi sa susretom sa nekim čovekom u Volstritu
(kojeg, uzgred budi rečeno, nije uspeo da vidi), i Ričard Karamel je
bio napola nagovoren, napola obmanut da im se pridruži. Odlučili su
da odu na jedno mokro i moderno venčanje u ponedeljak posle
podne, a uveče se dogodio rasplet: Glorija prelazeći preko svoje
uobičajene granice od četiri vremenski tačno raspoređena koktela,
namamila ih je na tako veseli i srećni bahanal kakav nikad nisu
upoznali, otkrivajući iznenađujuće znanje baletskih koraka, i pevajući
pesme za koje je priznala da je naučila njena kuvarica kad je imala
sedamnaest godina. Ove korake je ponavljala na zahtev s vremena na
vreme tokom čitave večeri uz takvu iskrenu srdačnost da joj je
Antoni, daleko od toga da je bio neraspoložen, bio zahvalan za ovaj
sveži izbor zabave. Događaj je bio značajan i u drugom smislu -
dugački razgovor između Morija i uginulog morskog raka, koje je on
vukao okolo na kraju kanapa, o tome da li je rak upućen u upotrebu
binomnog teorema i zbog gorepomenute trke u dve dvokolice s
mirnim i impresivnim senkama Pete avenije koje su služile kao
slušaoci, a koja je završavala u lavirintskom begu u tamu Centralnog
parka. Na kraju su Antoni i Glorija posetili jedan divlji mladi bračni
par - Lesijeve - i srušili se na prazne boce od mleka.
Sada je bilo jutro - njih dvoje je trebalo da zbroje sve čekove koje
su izdali u klubovima, dućanima, restoranima. Trebalo je da izvetre
ubitačnu vlažnu buđ vina i cigareta iz visoke plave prednje sobe, da
pokupe slomljeno staklo i da iščetkaju zamrljane prostirke na
stolicama i na sofi; da daju Baundsu odela i haljine da ih odnese na
čišćenje; najzad, da iznesu svoja zagušljiva polugrozničava tela i
izbledele utučene duhove na hladni februarski vazduh, da bi život

174
mogao da se nastavi i da bi „Vilson, Hajmer i Hardi“ mogli da se
domognu usluga žustrog čoveka u devet časova idućeg jutra.
- Sećaš li se - povikao je Antoni iz kupatila - kad je Mori izašao na
uglu Sto desete ulice i pravio se da je saobraćajac, pozivajući i
odbijajući kola? Mora da su mislili da je privatni detektiv.
Posle svakog sećanja neobuzdano su se smejali, jer su njihovi pre-
napeti živci odgovarali podjednako žestoko i neskladno na veselost
kao i na utučenost.
Pred ogledalom, Glorija se čudila sjajnoj boji i svežini svog lica -
činilo se da nije nikad izgledala tako dobro, mada ju je stomak boleo
i premda je imala besomučnu glavobolju.
Dan je polako prošao. Antoni je, vozeći se taksijem do svog
posrednika da pozajmi novac na menicu, ustanovio da ima samo dva
dolara u džepu. Vožnja će toliko koštati, ali je osećao da baš na ovaj
dan ne bi mogao da podnese podzemnu železnicu. Kad taksimetar
bude dostigao njegovu granicu, on mora izaći i ići pešice.
Tu su mu misli odlutale u jedno od njegovih karakterističnih
sanjarenja... U tom maštanju je otkrio da taksimetar radi suviše brzo -
vozač ga je nepošteno namestio. mirno je došao do svog odredišta i
onda nonšalantno uručio šoferu upravo onoliko koliko mu je
dugovao. Ovaj je bio raspoložen za tuču, ali čim je podigao ruke,
Antoni ga je oborio jednim užasnim udarcem. A kad se podigao,
Antoni je brzo ustuknuo na stranu i bacio ga na zemlju iznenadnim,
jakim udarcem u slepoočnicu.
... Sada je bio na sudu. Sudija ga je kaznio s pet dolara i on nije imao
novca. Da li bi sud prihvatio njegov ček? Ali sud ga nije poznavao.
Pa, on može dokazati ko je ako telefoniraju u njegov stan.
... To su uradili. Da, govori gospođa Antoni Peč - ali kako može biti
sigurna da je to njen muž? Kako? Neka je policijski narednik upita
seća li se onih boca za mleko...
Žurno se nagnuo napred i kucnuo u staklo. Taksi je bio tek na
Bruklinskom mostu, ali je taksimetar pokazivao dolar i osamdeset
centi, a Antoni nikad ne bi propustio napojnicu od deset odsto.
Kasno po podne vratio se u stan. Glorija je takode izlazila - bila je
u kupovini - i sada je spavala, sklupčana u uglu sofe sa pazarom
čvrsto stegnutim u naručju. Lice joj je bilo ozareno kao u male
devojčice, a smotuljak koji je stiskala na svojim grudima bila je dečja

175
lutka, duboki i neizmerno lekoviti balzam za njeno uznemireno i
dečje srce.

SUDBINA

I s ovom zabavom, naročito s Glorijinim udelom u njoj, odlučujuća

promena počela se događati u njihovom načinu življenja.
Veličanstveni stav da ne mari ni za šta, izmenio se preko noći. Od
jednog pukog Glorijinog načela, on je postao jedina uteha i
opravdanje onoga što su izabrali da urade, kao i posledica koje je to
donelo sa sobom: da ne žale, da ne puste nijedan uzdah žaljenja, da
žive shodno jednom čistom zakonu časti jednog prema drugom, i da
traže trenutnu sreću što revnosnije.
- Niko za nas ne mari osim nas samih, Antoni - rekla je ona jednog
dana. - Bilo bi smešno od mene da idem okolo praveći se da osećam
neku obavezu prema svetu, a što se tiče toga da me zabrinjava šta
ljudi misle o meni, jednostavno me nije briga, i to je sve. Još dok su
me kao devojčicu u školi igranja majke devojčica koje nisu bile tako
omiljene kao što sam bila ja kritikovale, ja sam to smatrala kao neko
zavidljivo priznanje.
Ovo je bilo zbog zabave u „Boui Michu“ jedne večeri gde ju je
Konstans Mirijam videla kao člana veoma stimuliranog društva
učetvo-ro. Konstans Mirijam „kao stara školska prijateljica“ potrudila
se čak da je idući dan pozove na ručak da bi je obavestila kako je to
sve bilo strašno.
- Kazala sam joj da ne shvatam, rekla je Glorija Antoniju. - Erik
Mirijam je neka vrsta sublimiranog Persija Volkota - sećaš se onog
čoveka u Hot Springsu o kome sam ti pričala - njegova zamisao kako
da poštuje Konstansu jeste da je ostavi kod kuće s njenim šivenjem, i
njenom bebom i njenom knjigom, i takvim bezazlenim zabavama, kad
god on odlazi na zabave koje obećavaju da će biti sve samo ne
dosadne.
- Da li si joj to rekla?
- Sigurno da jesam. I kazala sam joj da ono što ona u stvari meni
zamera jeste to što se ja zabavljam bolje od nje.
Antoni joj je aplaudirao. Bio je veoma ponosan na Gloriju, ponosan
što ona nikad nije propustila da natkrili bilo koju ženu koja je bila u

176
društvu, ponosan što su muškarci uvek bili srećni da se raspojasaju s
njom u velikim larmadžijskim grupama, bez ikakvog drugog
pokušaja sem da samo uživaju u njenoj lepoti i toplini njene
živahnosti.
Ove „zabave“ postepeno su postale njihova glavna razonoda. Još
uvek zaljubljeni, još uvek veoma zainteresovani jedno za drugo, ipak
su smatrali, dok se približavalo proleće, da im se ostajanje kod kuće
uveče gadilo; knjige su bile nestvarne; stara magija da budu sami
odavno je iščezla - umesto toga više su voleli da se dosađuju glupom
muzičkom komedijom, ili da idu na večeru s najnezanimljivijim
poznanicima, ukoliko tamo ima dovoljno koktela koji ne dozvoljavaju
da razgovor postane potpuno nepodnošljiv. Rasturena gomila mladih
bračnih parova koji su im bili prijatelji u školi ili u koledžu, kao i
raznoliki izbor neženja počeli su da o njima misle instinktivno kad
god je bilo potrebno uzbuđenje i davanje tona zabavi, tako da su jedva
imali i jedan dan bez telefonskih poziva i uobičajenog „Baš sam mislio
šta radite večeras“. Žene su se po pravilu bojale Glorije - njen lak
način na koji je postajala centar pažnje; njen nevin ali ipak
uznemiravajući način na koji je postajala ljubimica njihovih muževa -
sve ih je to instinktivno navodilo na stav dubokog nepoverenja, koji
je bio pojačan činjenicom da je Glorija bila ravnodušna prema bilo
kakvim intimnostima s bilo kojom ženom.
U zakazanu sredu u februaru Antoni je otišao u impozantne
kancelarije kompanije „Vilson, Hajmer i Hardi“ i slušao mnoga
nejasna uputstva koja je izgovarao neki energični mladi čovek
njegovih godina, koji se zvao Kahler, a koji je imao odbojnu žutu
pompadur frizuru i, predstavljajući se kao pomoćnik sekretara,
odavao utisak da je to bilo priznanje njegovoj neobičnoj sposobnosti.
- Postoje ovde dve vrste ljudi, kao što ćete utvrditi - rekao je. -
Postoji čovek koji postane pomoćnik sekretara ili blagajnik, koji ima
zapisano ime u ovoj fascikli, pre tridesete godine, a postoji čovek
kojem se tu zapiše ime u četrdeset petoj godini. Čovek čije se ime
zapiše tamo u četrdeset petoj godini, ostaje tamo čitavog života.
- A šta se dešava s čovekom koji stigne tamo u tridesetoj godini? -
učtivo je upitao Antoni.
- Pa, on se uspne ovamo, vidite. - Pokazao je na potpis pomoćnika
potpredsednika na fascikli. - Ili možda uspe da postane predsednik

177
ili sekretar blagajne.
- A šta je s onima tamo?
- Onima? O, to su staratelji - ljudi s kapitalom.
- Razumem.
- Sada, neki ljudi - nastavio je Kahler - misle da to da li čovek počne
rano ili kasno zavisi od toga da li ima univerzitetsko obrazovanje. Ali
greše.
- Razumem.
- Ja imam; ja sam bio u Berkliju, završio devetsto jedanaeste, ali
kad sam došao u ovu ulicu uskoro sam se uverio da ono što mi je ovde
pomoglo nije ono lepo što sam naučio u koledžu. U stvari, morao sam
mnogo toga lepog izbiti iz glave.
Antoni nije mogao a da ne razmišlja šta bi moglo biti „to lepo“ što
je on naučio u Berkliju devetsto jedanaeste godine. Jedna neodoljiva
pomisao da je to bila neka vrsta ručnog rada s iglama stalno mu se
vraćala tokom ostatka razgovora.
- Vidite tamo onog čoveka? - Kahler je pokazao na jednog mlađeg
čoveka s lepom prosedom kosom, koji je sedeo za pisaćim stolom iza
rešetaka od mahagonija. - To je gospodin Elinger, prvi potpredsednik.
Svuda je bio, sve video; ima fino obrazovanje.
Uzalud je Antoni pokušavao da shvati lepotu tog poziva; mogao
je da misli o gospodinu Elingeru samo kao o jednom od kupaca le-pih
u kožu povezanih sabranih dela Tekerija, Balzaka, Igoa i Gibona, koji
su stajali poredani na policama velikih knjižara.
Tokom vlažnog i dosadnog meseca marta pripremali su ga za
prodavca. Bez oduševljenja, mogao je da posmatra gužvu i vrevu koja
ga je okruživala samo kao besplodno zaobilazno stremljenje prema
nerazumljivom cilju čije je postojanje bilo očevidno jedino zbog
suparničkih kuća gospodina Frika i gospodina Karnegija na Petoj
aveniji. Da su ovi značajni potpredsednici i staratelji u stvari bili očevi
„najboljih ljudi“ koje je znao na Harvardu, izgledalo mu je
neshvatljivo.
Jeo je u trpezariji za službenike na gornjem spratu s neprijatnim
osećanjem da je bio suviše uzdignut, razmišljajući prvih nedelju dana
o tome da li dvanaestak mladih službenika, neki od njih žustri i
besprekorni i tek izašli iz koledža, živi u sjajnoj nadi da će se strpati u
onaj uski komad kartona pre katastrofalne tridesete godine. Razgovor

178
koji se isprepletao u vezi sa planom dnevnog rada bio je isto tako
stvar za sebe. Diskutovalo se kako je gospodin Vilson zaradio novac,
koji metod je upotrebio gospodin Hajmer, i način kome je pribegao
gospodin Hardi. Neumorno su se pričale stare anegdote o
bogatstvima na koje je bezglavo natrapao neki „mesar“ ili
„bartender“ u Volstritu, ili neki „prokleti kurir“, „boga mu!“ i onda
su govorili o sadašnjem kockanju i da li je najbolje da čovek igra za
sto hiljada godišnje iil da bude zadovoljan s dvadeset. Tokom prošle
godine jedan od pomoćnika sekretara uložio je svu svoju ušteđevinu
u Betlehem železo. Priča o njegovoj spektakularnoj veličanstvenosti,
o njegovom oholom otkazu u januaru i o trijumfalnoj palati koju je
sada gradio u Kaliforniji bila je omiljeni predmet kancelarijskog
razgovora. Samo ime čoveka dostiglo je čarobno značenje,
simbolišući, kao što je i on radio, težnje svih dobrih Amerikanaca.
Anegdote su se pričale o njemu - kako ga je jedan potpredsednik
savetovao da proda, boga mu, ali se on držao, čak je kupovao do
krajnjih mogućnosti, ,,i sada gledaj gde je!“
Takav je, očevidno, bio život - vrtoglava pobeda koja je zase-
njivala oči sviju njih, ciganska sirena da ih zadovolji s mršavom
platom i aritmetičkom nemogućnošću njihovog konačnog uspeha.
Antoniju je i sama pomisao bila odvratna. Osećao je da uspeti ovde
znači da ideja o uspehu mora da ščepa i ograniči njegov um. Izgledalo
mu je da je bitni element u ovim ljudima na vrhu bio njihova vera da
su njihovi poslovi bili sama srž života. Pošto je sve ostalo bilo
nevažno, sigurnost i oportunizam trijumfovali su nad tehničkim
znanjem; bilo je očigledno da se stručniji rad odvija negde blizu dna -
tako su se, uz prikladnu efikasnost, tehnički stručnjaci zadržavali
tamo.
Njegova odluka da uveče preko nedelje ostane kod kuće nije
poštovana, i dobru polovinu vremena dolazio je na posao s
prodornom, mučnom glavoboljom i užasnom lupnjavom podzemne
železnice u ušima koja je pritiskivala kao jeka pakla.
Onda, iznenada, on napusti posao. Ostao je u krevetu čitavo jutro
jednog ponedeljka, i kasno uveče, svladan jednim od onih mračnih
napada očajanja kojima se povremeno predavao, napisao je i poslao
pismo gospodinu Vilsonu, priznajući da smatra samoga sebe
nepogodnim za posao. Vrativši se iz pozorišta s Ričardom

179
Karamelom, Glorija ga je našla na sofi, kako ćutljivo bulji u visoku
tavanicu, utučeniji i obeshrabreniji nego što je to ikada bio otkako su
se venčali.
Zelela je da se' on jada. Da je to uradio, ona bi mu gorko zamerila,
jer nije bila baš mnogo ozlojeđena, ali on je samo tamo ležao potpuno
bedan, te se ona sažalila, i klečeći na podu milovala njegovu glavu,
govoreći kako to nije ništa, kako sve nije ništa dok oni vole jedno
drugo. Bilo je to kao njihova prva godina i Antoni, reagujući na njenu
hladnu ruku, na njen glas koji je bio nežan kao dah na njegovom
uvetu, postao je gotovo veseo, i razgovarao je s rnjom o svojim
budućim namerama. Čak je tiho žalio, pre nego što je otišao u krevet,
što je tako naglo poslao svoj otkaz.
- Čak i kad sve izgleda rđavo ne možeš verovati u taj sud - rekla je
Glorija. - Zbir svih tvojih sudova je ono što vredi.
Polovinom aprila došlo je pismo od posrednika nekretnina u Ma-
rijeti, ohrabrujući ih da uzmu sivu kuću za još godinu dana uz vrlo
malo povećanu najamninu, u pismu je bio i ugovor o najamnini
spreman za njihove potpise. Nedelju dana su ugovor i pismo ležali na
Antonijevom pisaćem stolu. Nisu nameravali da se vrate u Marijetu.
Umorili su se od toga mesta i dosađivali se veći deo prošlog leta. Osim
toga, njihova kola su se pokvarila i postala klopotava masa
hipohondričnog metala, a nova su bila finansijski nedostupna.
Ali zbog još jedne divlje terevenke, koja je trajala četiri dana i u
kojoj je učestvovalo više od tuceta ljudi, oni su potpisali ugovor; na
svoj potpuni užas potpisali su ga i poslali, i odmah im se prividela
siva kuća, sumorno zlokobna napokon, kako liže svoje bele naprsline
i čeka da ih proždere.
- Antoni, gde je ugovor? - povikala je ona u velikom nespokojstvu
jedne nedelje ujutro, bolesna i trezna do realnosti. - Gde si ga ostavio?
Bio je ovde!
Onda je znala gde je. Setila se kućne zabave koju su spremali na
vrhuncu svog uzavrelog života; setila se sobe pune muškaraca kojima
u njihovim manje ushićenim trenucima ona i Antoni nisu bili ni od
kakve važnosti, i Antonijevog hvalisanja o neobično dobrim
osobinama i povučenosti sive kuće, da je tako usamljena da ne mari
ma koliko se u njoj vikalo. Onda je Dik, koji ih je posetio, povikao
oduševljeno da je to najbolja mala kuća koja se može zamisliti, i da su

180
idioti ako je ne uzmu na još jedno leto. Bilo je lako da sami sebe uvere
kako vruć i opusteo postaje grad u leto, kako su sveže i mirisave draži
Marijete. Antoni je podigao ugovor i besomučno njime mahao,
utvrdivši da Glorija srećno pristaje, i uz poslednji izliv brbljive
odlučnosti tokom koje su se muškarci složili uz svečana rukovanja da
će doći u posetu...
- Antoni - povikala je - mi smo ga potpisali i poslali!
- Šta?
- Ugovor!
- Šta, do đavola!
- Oh, Antoni! - Bilo je stvarnog očajanja u njenom glasu. Za čitavo
leto, za večnost, oni su sami sebi sagradili zatvor. Izgledalo je kao da
to udara u poslednje korene njihove stabilnosti. Antoni je mislio da se
to može srediti s posrednikom nekretnina. Oni više ne mogu da
plaćaju dvostruku najamninu, a odlaženje u Marijetu je značilo
odricanje od njegovog stana, njegovog besprekornog stana s
izvanrednim kupatilom i sobama za koje je on kupio nameštaj i slike
-bilo je to najsličnije domu što je on ikada imao - prisno povezano s
uspomenama na četiri godine pune lepote.
Ali to se nije moglo srediti s posrednikom, niti je uopšte bilo
sređeno. Snuždeni, čak i bez ikakvog razgovora da malo poboljšaju
položaj, bez Glorijinog sveobuhvatnog „baš me briga“, vratili su se u
kuću za koju su znali da se ne obazire ni na mladost ni na ljubav -
samo na ona stroga i nesaopštljiva sećanja koja nikad neće moći da
podele.

KOBNO LETO

Bilo je užasa u kući tog leta. Došao je s njima i smestio se po kući

kao sumorna koprena, koja je prodirala kroz donje sobe, postepeno se
šireći i penjući uskim stepenicama dok nije počela da pritiskuje i
njihov san. Antoni i Glorija su tu počeli da mrze samoću. Njena
spavaća soba koja je izgledala tako ružičasta i sveža i privlačna, u
skladu s njenim finim donjim rubljem pastelnih boja koje je bilo
razbacano tamo-amo po stolici i krevetu, kao da je šaputala svojim
šuštavim zavesama:
„Ah, lepa moja mlada gospođo, nije vaša ljupkost i nežnost prva

181
koja je izbledela ovde pod letnjim suncem... generacije neljubljenih
žena su se ukrašavale pred onim ogledalom za grube ljubavnike koji
nisu marili... Mladost je došla u ovu sobu u najbleđem plavetnilu i
izašla iz nje u sivom uvoštenom pokrovu očajanja, i duge noći su
mnoge devojke probdele tamo gde stoji onaj krevet točeći valove bede
u tamu.“
Glorija je konačno neslavno izbacila svu svoju odeću i pomade i
izjavila da je došla da boravi s Antonijem, izgovarajući se time da je
jedna od mreža na njenim prozorima pokvarena i da bube ulaze. Tako
je njena soba bila prepuštena neosećajnim gostima, a oni su se oblačili
i spavali u odaji njenog muža, što je Glorija smatrala da je „dobro“,
kao da je Antonijevo prisustvo tamo služilo kao iskorenjivač bilo kojih
teških senki prošlosti koje su mogle lebdeti oko njenih zidova.
Razlika između „dobra“ i „lošeg“, koja je bila rano i potpuno
izbačena iz njihovog života, ustoličena je u drugom obliku. Glorija je
insistirala na tome da svako pozvan u sivu kuću mora biti „dobar“,
što je u slučaju da je to bila devojka značilo da ona mora biti ili
jednostavna i besprekoma ili, da u drugom slučaju, mora da poseduje
izvesnu solidnost i snagu. Uvek vrlo skeptična što se tiče pripadnica
svog pola, ona je donosila sudove koji su se sada ticali pitanja da li su
žene čiste ili nisu čiste. Nečistotom je smatrala: nedostatak ponosa,
labilnost karaktera i, ponajviše, nedvosmisleni avreol promiskuiteta.
- Žene se tako brzo kaljaju - rekla je - mnogo lakše nego muškarci.
Ako devojka nije vrlo mlada i hrabra, gotovo je nemoguće da ode
nizbrdo bez izvesne histerične animalnosti, prepredenosti, prljave
vrste animalnosti. Muškarac je drukčiji - i pretpostavljam da je zato
jedan od najuobičajenih junaka romanse muškarac koji hrabro ide sve
do đavola.
Bila je naklonjena tome da joj se sviđaju mnogi muškarci, pre oni
koji su joj pružali iskrenu poštu i neizostavnu zabavu - ali je često,
munjevito shvativši, govorila Antoniju da ga neki njegovi prijatelji
prosto iskorišćavaju i da je, prema tome, najbolje biti prepušten
samome sebi. Antoni je po običaju negodovao zbog ovoga, tvrdeći da
je optuženi „dobar“, ali je otkrio da je njegov sud pogrešniji od
njenog, jer se inače ne bi dogodilo da ga ostave da sam plaća bezbroj
računa u restoranu.
Više iz straha od samoće, nego iz bilo kakve želje za tim da prolaze

182
kroz gužvu i dosadu oko zabavljanja drugih, punili su kuću gostima
svakog vikenda, a često i tokom čitave nedelje. Zabave za vreme
vikenda bile su otprilike iste. Kad bi trojica ili četvorica pozvanih
muškaraca stigli, opijanje je bilo manje-više redovno, praćeno zatim
veselom večerom i vožnjom u Krejdlbič pokrajinski klub za koji su se
odlučivali zato što nije bio skup, zato što je bio živahan iako ne
moderan, i zato što je bio gotovo neophodan za takve prilike. Staviše,
uopšte nije bilo važno šta je čovek tamo radio, i sve dok je društvo Peč
bilo razumno tiho, malo je marilo jesu li ili nisu društveni diktatori
Krejdlbiča videli veselu Gloriju kako se natapa koktelima u trpezariji
po nekoliko puta u toku večeri.
Subota se završavala, uglavnom, u veličanstvenoj zbrci - često se
nekom zbunjenom gostu moralo pomoći da ode u krevet. Nedelja je
donosila njujorške novine i tiho jutro puno oporavljanja na terasi, a
popodne toga dana značilo je do viđenja jednom ili dvojici gostiju koji
se moraju vratiti u grad, i ponovo veliko opijanje jednog ili dvojice
onih koji su ostajali do sledećeg dana, završavajući dan raspoloženom
ali ne raspojasanom večeri.
Verni Tana, po prirodi pedagog i čovek za sve poslove, vratio se s
njima. Njihovi češći gosti bili su se navikli na njega. Jednog
popodneva Mori Nobl je primetio da je njegovo pravo ime
Tanenbaum i da je on nemački agent u ovoj zemlji koji ima zadatak
da širi nemačku propagandu u pokrajini Vestčester: posle toga na
adresu zbunjenog istočnjaka, „poručnika Emila Tanenbauma“,
počela su da stižu iz Filadelfije tajanstvena pisma, koja su sadržavala
nekoliko kratkih poruka potpisanih sa „Generalštab“, i ukrašena
jednom dvostrukom kolonom lakrdijaškog japanskog pisma, koje je
svemu davalo posebno obeležje. Antoni ih je uvek uručivao Tani bez
osmeha; satima kasnije primalac se mogao naći kako lupa glavu nad
njima u kuhinji i kako ozbiljno izjavljuje da uspravni simboli nisu
japanski, niti bilo što nalik na japanski.
Glorija je osećala jako neraspoloženje prema tom čoveku od onog
dana kada ga je, vrativši se iznenada iz grada, zatekla kako se odmara
na Antonijevom krevetu odgonetajući nešto iz novina. Bio je to
instinkt svakog poslužitelja da oseća naklonost prema Antoniju i mrzi
Gloriju, a Tana nije bio nikakav izuzetak od tog pravila. Ali on se nije
bojao i jasno je ispoljavao averziju prema njoj samo u trenucima

183
rđavog raspoloženja, tako da se profinjeno obraćao Antoniju s
primedbama koje su bile namenjene njenom uhu:
- {ta gospođa Peč - hoće večera? - rekao bi on, gledajući u svoga
gospodara. Ili bi komentarisao gorku sebičnost „američkih ljudi“ na
takav način da nije bilo sumnje na koje se to „ljude“ odnosilo.
Ali se nisu usuđivali da ga otpuste. Takav korak bio bi mrzak
njihovoj inerciji. Podnosili su Tanu kao što su podnosili rđavo vreme
i bolest i poštovanu volju božju - kao što su podnosili sve, pa čak i
sebe same.

U TAMI

Jednog sparnog popodneva kasno u julu Ričard Karamel

telefonirao je iz Njujorka da on i Mori dolaze i da dovode sa sobom
jednog prijatelja. Stigli su oko pet sati, malo napiti, praćeni nekim
malim, dežmekastim muškarcem starim oko trideset pet godina,
kojega su predstavili kao gospodina Džoa Hola, jednog od najboljih
drugara kakvog su Antoni i Glorija ikad upoznali.
Džo Hol je imao žutu bradu koja se stalno probijala kroz kožu i
dubok glas koji se kretao između basa i promuklog šapata. Antoni,
noseći Morijev kofer uz stepenice, ušao je u sobu i pažljivo zatvorio
vrata iza sebe.
- Ko je ovaj čovek? - upitao je.
Mori se oduševljeno smejuckao.
- Ko, Hol? O, on je dobar. On je u redu.
- Da, ali ko je on?
- Hol? On je samo jedan običan dobar čovek. On je princ. - Njegov
smeh se udvostručio, kulminirajući u nizu prijatnih mačkastih
cerenja. Antoni je bio u nedoumici da li da se smeška ili mršti.
- Izgleda mi nekako smešan. Čudno mu izgleda odelo - oklevao je
- sve nešto sumnjam da ga niste vas dvojica pokupili negde sinoć.
- Smešno - izjavio je Mori. - Pa, ja ga poznajem čitavog života. -
Međutim, kako je ovu izjavu propratio s prigušenim smehom, Antoni
je bio prisiljen da primeti: - Đavola ga ti poznaješ!
Kasnije, upravo pred večeru, dok su Mori i Dik bučno razgovarali,
dok je Džo Hol ćuteći slušao pijuckajući piće, Glorija je povukla
Antonija u trpezariju:

184
 - Ne dopada mi se taj čovek Hol - rekla je. - Kad bi bar upotrebio
Taninu kadu.
- Pa ne mogu to tražiti od njega.
- Pa, ja ne želim da se kupa u našoj.
- Izgleda da je neka jednostavna duša.
- Nosi bele cipele koje izgledaju kao rukavice. Mogu da mu vidim
palce skroz-naskroz. Uh! Ko je on u stvari?
- Baš si mene našla da pitaš.
- Pa, baš su bezobrazni da ga ovamo dovedu. Ovo nije neko mor-
narsko prihvatilište.
- Bili su natreskani kad su telefonirali. Mori kaže da su bili na
zabavi od juče po podne.
Glorija je ljutito zatresla glavom i ne rekavši ništa više vratila se na
terasu. Antoni je video da je ona pokušavala da zaboravi na svoju
nesigurnost i da se posveti uživanju u toj večeri.
Bio je vreo dan i čak do kasno u sumrak talasi toplote koji su se
isparavali iz suvog druma slabašno su podrhtavali kao valovite ploče
beličastog poluprovidnog želatina. Nebo je bilo vedro, ali je, daleko
iza šume u pravcu Saunda, slaba i uporna grmljavina započela. Kad
je Tana najavio večeru, muškarci, poslušavši Glorijin predlog,
ostadoše bez kaputa i uđoše unutra.
Mori je počeo neku pesmu, koju su harmonično završili tokom
prvog jela. Imala je dva reda i pevala se na popularnu melodiju zvanu
„Draga Dejzi“. Reči su bile:
,,Pa-ni-ka nas za-hva-ti-la
i moralno opadanje!“
Svako ponavljanje bilo je pozdravljeno izlivima oduševljenja i
dugotrajnim pljeskom.
- Veselo, Glorija! - predložio je Mori. - Izgleda da si malo utučena.
- Nisam - lagala je ona.
- Evo, Tanenbaume - pozvao je on preko svoga ramena - natočio
sam vam piće. Dođite!
Glorija je pokušala da mu zadrži ruku.
- Molim te nemoj, Mori!
- Zašto da ne? Možda će nam svirati na flauti posle večere. Evo,
Tana.
Tana, cereći se, odnese čašu u kuhinju. Za nekoliko trenutaka Mori

185
mu je dao drugu.
- Razveseli se, Glorija! - povikao je. - Za ime božje svi vi, razveselite
Gloriju.
- Mila, popij još jednu čašu - savetovao ju je Antoni.
- Hajde, popij!
- Razveselite se, Glorija - lako je rekao Džo Hol.
Glorija se trgla na ovu upotrebu njenog krštenog imena bez
dopuštenja i bacila pogled oko sebe da vidi da li je to neko drugi
primetio. Reč koja je tako tečno došla iz usta jednog muškarca prema
kome je ona osećala neobično gnušanje činila joj se odbojnom.
Trenutak kasnije opazila je da je Džo Hol dao Tani još jednu čašu i
njena srdžba se povećala, pojačana donekle uticajem alkohola.
- I jednom - govorio je Mori - Piter Grenbi i ja otišli smo u tursko
kupatilo u Bostonu, oko dva sata noću. Nikog nije bilo osim vlasnika,
i mi smo ga strpali u ormar i zaključali. Onda je došao neki go-sa i
hteo tursko kupanje. Pomislio je da smo obijači, boga mu! Dakle,
samo smo ga podigli i tresnuli ga u bazen onako obučenog. Zatim
smo ga izvukli i povalili ga na kemenu ploču i šamarali ga sve dok
nije poplavio i pocrneo. „Ne tako jako, ljudi“, govorio je on tankim
pištavim glasom, „molim vas!“
Zar je to bio Mori, razmišljala je Glorija. Da je bilo ko drugi ovo
govorio, priča bi je zabavljala, ali Mori, neizmemo pažljiv, apoteoza
takta i obzirnosti...
- Pa-ni-ka nas za-hva-ti-la
-i
Tresak groma spolja zaglušio ja ostatak pesme. Glorija je zadrhtala
i pokušala da isprazni svoju čašu, ali joj se zgadilo i ona je stavi na sto.
Večera je bila završena i oni su svi otišli u veliku sobu, noseći čaše i
ukrašene boce za vino. Neko je zatvorio terasu da vetar ne bi duvao
unutra, i zbog toga su se već kolutovi dima od cigara kovitlali u
teškom vazduhu.
- Traži se poručnik Tanenbaum! - Opet je to bio čudovišni Mori. -
Donesite nam flautu!
Antoni i Mori su pojurili u kuhinju. Ričard Karamel je okrenuo
gramofon i približio se Gloriji.
- Igraj sa svojim čuvenim rođakom.
- Ne želim da igram.

186
 - Onda ću te nositi okolo.
Kao da radi nešto od izvanredne važnosti, podigao ju je u svoje
debele male ruke i počeo ozbiljno da cupka po sobi.
- Spusti me, Diče! Vrti mi se u glavi! - navaljivala je ona.
Svalio ju je kao neki zaljuljani smotuljak na kauč i otrčao u kuhinju
vičući: „Tana! Tana!“
Zatim, bez upozorenja, osetila je neke druge ruke oko sebe, oseti-
la je kako ju je neko podigao sa sofe. Džo Hol ju je prihvatio i
pokušavao, pijano, da oponaša Dika.
- Spustite me! - rekla je oštro.
Njegov ljigav smeh i prizor te bodljikave žute čeljusti blizu njenog
lica pobudili su u njoj nepodnošljivu odvratnost.
- Smesta!
- Pa-ni-ka-, počeo je on, ali nije stigao da nastavi, jer je Glorija
zamahnula rukom brzo i ošamarila ga. Na ovo ju on brzo ispusti i ona
pade na pod, udarivši ramenom o sto prilikom pada...
Onda joj se soba učinila puna muškaraca i dima. Tana u svom be-
lom kaputu bio je tu i posrtao unaokolo dok ga je Mori pridržavao.
Du-vao je u svoju flautu neku čudnu mešavinu zvukova koji su bili
poznati, vikao je Antoni, kao japanska pesma o vozovima. Džo Hol je
pronašao kutiju sveća i s njima izvodio hokus-pokus, derući se „Jedna
dole!“ svaki put kad bi promašio, a Dik je igrao sam, opčinjen u
kovitlacu, sve ukrug po sobi. Činilo joj se da sve u sobi posrče u
grotesknim četvorodimenzionalnim obrtajima kroz površine
magličastog plavetnila.
Napolju je iznenada počela oluja - zatišja su bila ispunjena zvukom
udaranja visokog grmlja koje je bilo nasuprot kuće i dobovanjem kiše
o limeni krov kuhinje. Sevanje je bilo neprekidno, a grmljavina je
kapala gusto kao tečno gvožđe iz belo usijane peći. Glorija je mogla
da vidi kako kiša prodire unutra kroz tri prozora - ali se nije mogla
pokrenuti da ih zatvori.
... Bila je u hodniku. Rekla je laku noć ali je niko nije čuo i ni-ko nije
mario za nju. Učinilo joj se u jednom trenutku kao da je neko
posmatra odozgo sa vrha stepenica, ali se nije mogla vratiti u
trpezariju - bolje je ludilo nego košmar ove buke... Gore je pokušala
da napipa električni prekidač i promašila ga u mraku; munja, koja je
ispunila sobu svetlošću, pokazala joj je jasno gde je na zidu prekidač.

187
Ali kad se neprozirno crnilo zatvorilo nad njom, on je opet izmakao
njenim nespretnim prstima, tako da je ona skinula haljinu i podsuknju
i bacila se bezvoljno na suvi deo napola natopljenog kreveta.
Zatvorila je oči. Odozdo se čula buka pijanaca, koju je naglo
prekidao poneki zveket razbijenog stakla, zatim još jedan, i pokoji deo
nesigurne, pogrešne pesme, koji bi se uzvio nagore...
Ležala je tu preko dva sata - tako je kasnije proračunala,
jednostavno krpeći parčad vremena. Bila je svesna, čak je primetila
posle dugo vremena da se dole buka smanjila, i da se oluja pomiče na
zapad, bacajući unazad zaostale prolome zvukova koji su padali,
teški i beživotni kao i sama njena duša, na natopljena polja. Ovo je
bilo sleđeno laganim, neodlučnim udarcima kiše i vetra, sve dok se
napolju nije sve utišalo osim blagog kapanja i laganog udaranja
mokre grane vinove loze o prozorsko okno. Bila je između sna i jave...
i mučila ju je želja da se otarasi neke težine koja joj je pritiskala grudi.
Osećala je da bi se ta težina, kad bi ona mogla da vikne, digla, i na silu
sklapajući očne kapke pokušala je da progurta knedlu koja joj je
stajala u grlu... bez uspeha...
Kap! Kap! Kap! Zvuk nije bio neprijatan - kao proleće, kao hladna
kiša njenog detinjstva, koja je stvarala prijatno blato u dvorištu iza
kuće i zahvala malecku baštu koju je ona iskopala minijaturnim gra-
bljama i lopatom i motikom. Kap! Ka-ap! Kao dani kad je kiša dolazila
iz vedrog neba koje se topilo upravo pred sumrak i bacalo sjajno
vreteno sunčeve svetlosti dijagonalno s neba dole u vlažno, zeleno
drveće. Tako sveža, tako jasna i čista - i njena majka tamo u središtu
sveta, u središtu kiše, sigurna i suva i jaka. Želela je sada svoju majku,
a njena majka je bila mrtva, zauvek izvan domašaja vida i dodira. A
ova težina ju je pritiskivala, pritiskivala - oh, kako ju je pritiskivala!
Ukočila se. Neko je došao do vrata, stajao i posmatrao je mirno,
pomalo se ljuljajući. Mogla je da vidi obris njegovog tela jasno
nasuprot neke nejasne svetlosti. Nije nigde bilo zvuka, samo velika
ubedljiva tišina - čak je i kapanje prestalo... samo ovaj lik koji se ljuljao,
ljuljao u vratima, jedan nejasan i potmuli užas, ličnost prljava ispod
svoje glazure, kao ožiljci od velikih boginja pod naslagom pudera.
Ipak ju je njeno umorno srce, koje je kucalo tako da joj je potresalo
grudi, uverilo da u njoj još uvek ima života, očajnički uzdrmanog,
ugroženog...

188
 Minut ili nekoliko minuta odužilo se u beskraj, i iz magle koja joj
je pala pred oči počeo je da se oblikuje lik pred njenim očima koje su
s dečjom upornošću pokušavale da probiju tamu u pravcu vrata. Za
još jedan trenutak izgledalo je kao da će je neka neshvatljiva sila
skrhati i prekinuti njeno postojanje... a zatim se lik u vratima - bio je
to Hol, videla je, Hol - oklevajući okrenuo i još uvek se pomalo
ljuljajući krenuo i nestao, kao da ga je ponovo upila ona neshvatljiva
svetlost koja mu je dala dimenziju.
Krv joj je ponovo pojurila u udove, krv i život zajedno. Uz
energični trzaj sela je uspravno, pomerajući svoje telo sve dok joj noge
nisu dodimule pod do kreveta. Znala je šta mora uraditi - sada, sada,
pre nego što bude kasno. Mora izaći u ovu svežu vlagu, napolje, otići,
osećati dodire mokre trave po tabanima i vlažnu svežinu na svom
čelu.
Mehanički i s mukom je obukla odeću i pipajući tražila šešir u
mraku ormara. Mora izaći iz ove kuće gde je ta stvar koja je lebdela
pritiskivala njene grudi, ili se pretvarala u zalutale, zaljuljane likove
u tami.
U panici je nespretno prevrtala svoj kaput, pronašla rukav upravo
u trenutku kad’je čula Antonijeve korake na donjoj stepenici. Nije se
usuđivala da čeka; on može da je ne pusti, a čak je i Antoni bio deo
ove težine, deo ove zle kuće i tmurne tame koja je rasla oko nje...
Kroz hodnik dakle... i dole preko stražnjih stepenica, osluškujući
Antonijev glas u spavaćoj sobi iz koje je upravo izašla...
- Glorija! Glorija!
Ali je ona već stigla do kuhinje, izašla kroz vrata u noć. Stotinu
kapljica koje je vetar stresao sa mokrog drveća, palo je po njoj i ona ih
je radosno pritisla na svoje lice vrelim rukama.
- Glorija! Glorija!
Glas je bio neizmerno udaljen, prigušen i žalostan zbog zidova
koje je ona upravo napustila. Obišla je oko kuće i požurila niz prednju
stazu dole prema drumu, gotovo oduševljena kad je na njega
zakoračila, i koračala je po tepihu kratke trave uzduž druma, krećući
se pažljivo u gustoj tami.
- Glorija!
Ona naglo potrča, spotače se o parče grane koju je vetar naneo.
Glas je sada dopirao izvan kuće. Antoni je, našavši spavaću sobu

189
praznu, došao na terasu. Ali nju je nešto gonilo napred; ona je bila
tamo s Antonijem, i ona mora nastaviti svoju borbu pod ovim
nejasnim i teškim nebom, sileći se da ide napred kroz tišinu kao da je
to bila opipljiva barijera ispred nje.
Prošla je izvesnu razdaljinu duž jedva vidljivog druma, verovatno
pola milje, prošla jednu jedinu napuštenu štalu koja se visoko
ocrtavala, crna i zloslutna, jedina zgrada bilo kakve vrste između sive
kuće i Marijete; onda je zaokrenuta na raskršću gde je drum ulazio u
šumu i trčala između dva visoka zida lišća i grana koje su je skoro
dodirivale iznad glave. Opazila je iznenada tanki, izdužen sjaj srebra
na drumu ispred sebe, kao svetli mač napola zaboden u blato. Kad je
došla bliže, oteo joj se mali uzvik zadovoljstva - bio je to šanac pun
vode, i pogledavši uvis ona vide svetli procep neba. Znala je da je
mesec izašao.
- Glorija!
Žestoko se trgla. Antoni je bio ni dve stotine stopa iza nje.
- Glorija, čekaj me!
Čvrsto stisnu usne da ne bi vrisnula i ubrza hod. Šume je nestalo,
pre nego što je prošla još sto jardi, valjajući se kao tamna čarapa niz
noge druma... Još tri minuta hoda napred, lebdeći u sada visokom i
bezgraničnom vazduhu, i ona će biti tanko isprepletanje razređenih
svetlucanja i iskričenja, usredsređeno u redovitom talasanju na nekoj
nevidljivoj tački. Iznenada je znala kuda će. Bila je to velika kaskada
žica koja se uzdizala visoko nad rekom, kao noge gigantskog pauka
čije su oči bile mala zelena svetla u skretničarevoj kući, a išla je uz
železnički most u pravcu stanice. Stanica! Tu će biti voz koji će je
odvesti odavde.
- Glorija, to sam ja! To je Antoni! Glorija, neću pokušati da te
zaustavim! Za ime božje, gde si?
Nije ništa odgovorila nego je počela da trči, držeći se visoke strane
druma i preskačući sjajne barice - bezoblične barice tankog,
nestvarnog zlata. Naglo skrenuvši nalevo, sledila je uski kolosek koji
je služio da se izbegne neko tamno telo na zemlji. Pogledala je nagore
kad je jedna sova žalosno zahuktala s osamljenog drveta. Upravo
pred sobom mogla je da vidi skele koje su vodile na železnički most i
stepenice koje su vodile do tamo. Stanica je ležala preko reke.
Još jedan zvuk ju je trgao, melanholična sirena voza koji se

190
približavao, i skoro istovremeno, ponovljeni poziv, sada slab i
udaljen.
- Glorija! Glorija!
Antoni mora da je išao niz glavni drum. Nasmejala se s nekom
vrstom zlobne prepredenosti što mu je izmakla; mogla je sebi
dozvoliti da sačeka dok voz prođe.
Sirena je opet zaurlikala, tu negde bliže, a zatim, uz neočekivani
urlik i treštanje, mračno i vijugavo telo izvilo se i izašlo na vidik
nasuprot senkama daleko dole niz visoki železnički nasip, i bez
ikakvog zvuka osim naleta prodirućeg vetra i kao časovnik pravilnog
kucanja šina, kretao se prema mostu - bio je to električni voz. Iznad
mašine, dve jasne mrlje prave svetlosti neprestano su stvarale između
sebe pucketavu liniju vamica, koja je kao neki plamen koji cvrči u
svetiljci osvetljavala niz redova drveća i prisilila Gloriju da nagonski
ustukne na kraj druma. Svetlost je bila blaga - temperatura tople
krvi... Pucketanje se iznenada stopilo jedno s drugim u naletu
jednomernog zvuka, a zatim, produžujući se u setnoj elastičnosti,
stvar je slepo projurila pokraj nje i grmeći nastavila prema mostu,
jureći plamenu osovinu vatre koju je bacala u mirnu reku koja je tekla
uz nju. Zatim se brzo zgrčila, upijajući u sebe svoj zvuk sve dok nije
ostavila samo odbijajuću jeku, koja je zamrla na udaljenom nasipu.
Tišina je opet zavladala nad mokrom zemljom; slabašno
promicanje kišnih kapi se nastavilo i iznenada se snažni pljusak sruči
na Gloriju, trgnuvši je iz zanosne obamrlosti u kojoj je bila zbog
prolaska voza. Brzo je potrčala niz ravninu koja se spuštala prema
nasipu i počela je da se penje uz gvozdene stepenice mosta, sećajući
se da je to bilo ono što je uvek želela da uradi, i da će imati još i to
uzbuđenje da pređe dasku široku jedan jard koja se prostirala uz šine
iznad reke.
Eto! To je već bilo bolje. Sada je bila na vrhu i mogla je videti zemlju
oko sebe kao niz hladnih površina pod mesecom, grubo zakrpljenih i
sastavljenih tankim redovima teških stabala. Desno od nje, pola milje
niz reku, koja se vukla iza svetlosti kao svetlucava, sluzava staza
puža, žmirkale su raštrkane svetlosti Marijete. Ni dve stotine jardi od
nje, na kraju mosta, šćućurila se stanica, obeležena mrzovoljnom
svetiljkom. Potištenost se sada izgubila - vrhovi stabala ispod nje
uljuljkivali su mladu zvezdanu svetlost u nemiran dremež. Ispružila

191
je ruke s pokretom slobode. Ovo je bilo ono što je ona želela, da stoji
sama na visini i svežini.
- Glorija!
Kao uplašeno dete požurila je niz platformu, poskakujući,
preskačući, skačući, sa zanesenim osećanjem sopstvene fizičke
lakoće. Neka on sada dođe - više se toga nije bojala, samo ona prva
mora da stigne do stanice, jer je i to bio deo igre. Bila je srećna. Svoj
šešir strgnut s glave čvsrto je držala u rukama, a njena kratka
kovrdžava kosa je lepršala gore-dole oko ušiju. Mislila je da se nikad
više neće osećati tako mladom, ali ovo je bila njena noć, njen svet.
Pobednički se nasmejala dok je napuštala drveni prolaz, i došavši do
drvene platforme, baci se srećna pokraj jednog železnog potpornog
stuba.
- Ovde sam! - veselo je uzviknula, radosna kao zora u svom
ushićenju. - Ovde sam, Antoni, dragi - stari, zabrinuti Antoni.
- Glorija! - Došao je do platforme, trčao je prema njoj. - Da li ti je
dobro? - Prišavši joj, kleknu i zagrli je.
- Jeste.
- Šta ti bi? Zašto si izašla? - zabrinuto je ispitivao.
- Morala sam - bilo je nečeg - zastala je i tračak nespokojstva šibnuo
joj je kroz glavu - nešto me je bilo pritislo - ovde. - Stavila je ruku na
grudi. - Morala sam da izađem i da pobegnem od toga.
- Šta to znači - „nešto“?
- Ne znam - onaj Hol -
- Da li ti je dosađivao?
- Došao je pred moja vrata, pijan. Mislim da sam već bila šašava
tada.
- Glorija, mila -
Umorno je položila glavu na njegovo rame.
- Idemo natrag - predložio je.
Stresla se.
- Uh! Ne, ja ne mogu. Ono bi se opet pojavilo i stalo da me
pritiskuje. - Glas joj je prešao u plačni uzvik u tami. - To...
- Hajde, hajde - umirivao ju je, privlačeći je bliže sebi. - Nećemo
uraditi ništa što ti ne želiš. Šta hoćeš da radiš? Da samo sediš ovde?
- Hoću - da odem.
- Kuda?

192
 - O - bilo kuda.
- Sveca mu, Glorija - povikao je - ti si još uvek nacvrckana!
- Ne, nisam. Nisam ni bila, celo veče. Otišla sam gore, oko, o, ne
znam, oko pola sata posle večere... Uh!
On je nehotice dotakao njeno desno rame.
- Boli me. Nekako sam se povredila. Ne znam - neko me je podigao
i ispustio.
- Glorija, hajde kući. Kasno je i vlažno.
- Ne mogu - jadikovala je ona.. - O, Antoni, nemoj to tražiti od
mene! Doći ću sutra. Ti idi kući, a ja ću ovde čekati na voz. Ići ću u
hotel...
- Ja ću ići s tobom...
- Ne, neću da ideš sa mnom. Hoću da budem sama. Hoću da
spavam - o, hoću da spavam. A sutra kad izvetriš kuću od mirisa
viskija i cigareta, i kad sve bude raspremljeno, i kad Hol ode. onda ću
doći kući. Ako sada odem, ono - oh - ! - Rukom je pokrila oči; Antoni
je video da je uzaludno nagovarati je.
- Bio sam potpuno trezan kad si ti otišla - rekao je. - Dik je spavao
na sofi a Mori i ja smo diskutovali. Onaj Gos Hol je nekuda odlutao.
Onda sam počeo da shvatam da te nisam video nekoliko časova, pa
sam otišao gore -
Prekinuo je kad je pozdrav „Zdravo, vi tamo!“ zatutnjao iznenada
iz mraka. Glorija je skočila, on isto tako.
- To je Morijev glas - uzbuđeno je povikala. - Ako je Hol s njim,
zaustavi ih da ne dođu, zaustavi ih!
- Ko je tamo? - povikao je Antoni.
- Samo Dik i Mori - odgovoriše uverljivo dva glasa.
- Gde je Hol?
- On je u krevetu. Našljokao se.
Njihovi likovi su se nejasno pojavili na platformi.
- Šta do đavola ti i Glorija radite ovde? - upitao je Ričard Kara-mel
s pospanom zbunjenošću.
- Šta vas dvojica radite ovde?
Mori se nasmeja.
- Đavo me odneo ako znam. Sledili smo vas i vraški smo se
namučili. Čuo sam te na terasi kako se dereš za Glorijom, pa sam
probudio ovog ovde Karamela i nekako sam mu utuvio u glavu da je

193
bolje, ako je to neka potera, da i mi učestvujemo u njoj. On me je
zadržao sedeći na drumu s vremena na vreme i pitajući me šta se
zapravo događa. Naišli smo na vaš trag zbog prijatnog mirisa viskija.
Začu se nervozan smeh ispod niske nadstrešnice.
- Kako ste nam, zaista, ušli u trag?
- Ama, išli smo niz drum i onda smo vas iznenada
izgubili. Izgleda da ste zaokrenuli kod useka. Posle nekog
vremena neko nas je pozdravio i upitao da li tražimo jednu mladu
devojku. Prišli smo mu i videli da je to neki mali drhtavi starac, koji
je sedeo na srušenom drvetu, kao u bajci. „Zaokrenula je tamo
dole“, reče on, ,,i umalo što nije stala na mene, idući nekuda u
velikoj žurbi, a onda je neki momak u kratkim pantalonama za
golf došao trčeći i pošao za njom. Ovo mi je bacio.“ Stari je imao
novčanicu od jednog dolara kojom je mahao po vazduhu .
- O, jadni starac! - dobacila je Glorija, dirnuta.
- Ja sam mu dobacio još jedan i produžili smo, iako nas
je zamolio da ostanemo i da mu kažemo šta se u stvari događa.
- Jadan starac - ponovila je Glorija žalosno.
Dik je sanjivo seo na neku kutiju.
- A šta sada? - upitao je glasom stoičke rezignacije.
- Glorija nije raspoložena - objasnio je Antoni. - Ona i ja idemo u
grad idućim vozom.
Mori je u tami izvukao vozni red iz svog džepa.
- Upali šibicu.
Slabačak plamen uzdigao se iz tamne pozadine osvetljavajući četiri
lica, smešna i neumesna ovde u noći.
- Da vidimo. Dva, pola tri - ne, to je uveče. Boga mu, nemate voz
do pola šest.
Antoni je oklevao.
- Pa - nesigurno je promucao - odlučili smo da ostanemo ovde i da
pričekamo voz. Vas dvojica možete da se vratite i da spavate.
- Ti idi takođe, Antoni - nagovarala ga je Glorija. - Hoću da se
naspavaš, mili. Bio si bled kao duh čitavog dana.
- Šta, ti mali idiote!
Dik je zevnuo.
- Vrlo dobro. Vi ostajete, mi ostajemo.
Izašao je ispod nadstrešnice i pogledao u nebo.

194
 - Prilično lepa noć, u stvari. Zvezde su izašle i sve ostalo. Izuzetno
je ukusan njihov izbor.
- Da vidim - Glorija se pomakla za njim i ostala dvojica su je sledila.
- Hajde da sednemo ovde - predložila je. - Mnogo više mi se dopada.
Antoni i Dik su neku dugačku kutiju pretvorili u oslonac za leđa i
našli neku dasku dovoljno suvu da Glorija može sedeti na njoj. Antoni
se spustio dole pokraj nje i uz nešto napora Dik se prebacio na neku
bačvu za jabuke pokraj njih.
- Tana je otišao da spava u mreži na terasi - primetio je. - Odneli
smo ga unutra i ostavili ga blizu kuhinjske peći da se osuši. Bio je
mokar do kože.
- Taj užasni čovečuljak! - uzdahnula je Glorija.
- Drago mi je što vas vidim! - Glas, dubok i mrtvački, dolazio je
odozgo, i oni pogledaše nagore iznenađeni što su videli da se Mori na
neki način popeo na krov nadstrešnice gde je sedeo i mlatarao
nogama preko ivice, ocrtan kao neki mračni i fantastični otvor oluka
u obliku grotesknog životinjskog lika, prema sada već sjajnom nebu.
- Mora da za baš ovakve prilike - počeo je tiho i izgledalo je kao da
njegove reči plivaju dole s neke ogromne visine i kao da se blago
spuštaju na njegove slušaoce - zemaljski pravednici ukrašavaju
železničke pruge oglasnim tablama ispisujući u crvenoj i žutoj boji da
je „Isus Hristos Bog“, postavljajući ih, dosta pravilno, odmah do
reklama da je „ganter viski dobar“.
Nastade tiho smejuljenje i njih troje nastaviše da drže glavu
nakrivljenu nagore.
- Mislim da ću vam ispričati priču o svom obrazovanju - nastavio
je Mori - pod ovim gorkim okolnostima.
- Hajde! Izvoli, molim te!
- Zaista hoćete?
S nestrpljenjem su čekali dok je on premišljajući i zevajući posma-
trao beli nasmešeni mesec.
- Dakle - počeo je - kao dete, molio sam se. Štedeo sam molitve
protiv buduće nevaljalštine. Jedne godine nagomilao sam hiljadu
devetsto molitava „Prepuštam se sada“.
- Baci jednu cigaretu - promrmlja neko.
Mali paket dolete do platforme istovremeno s gromoglasnom
naredbom:

195
 - Tišina! Upravo sada ću sa sebe skinuti teret mnogih nezaboravnih
primedbi sačuvanih za tamu ovakvih planeta za sjaj ovakvih nebesa.
Dole, upaljena šibica išla je od cigarete do cigarete. Glas je nastavio:
- Bio sam znalac u začikavanju božanstva. Molio sam se odmah
posle svih nedela sve dok na kraju molitva i nedelo nisu postali za
mene nerazdvojni. Verovao sam da je to što je čovek povikao „Bože
moj!“ kad je sef pao na njega dokazalo da je verovanje ukorenjeno
duboko u čovečjim grudima. Onda sam pošao u školu. Tokom
četrnaest godina pedesetak poštenih ljudi pokazivalo je na stare
puške kremenjače i vikalo mi: „Ovo je prava stvar. Ove nove puške
su samo šuplje, površne imitacije.“ Proklinjali su knjige koje sam čitao
i ono što sam ja mislio nazivali su nemoralnim; posle se moda
promenila, i oni su proklinjali nazivajući to „oštroumnim“.
- I tako sam se okrenuo, čudno za moje godine, od profesora prema
pesnicima, slušajući - lirski tenor Svinbema i dramski tenor Šelija,
Šekspira s njegovim prvim basom i njegovim finim domašajem,
Tenisona s njegovim drugim basom i povremenim falsetom, Miltona
i Marloa s dubokim basovima. Saslušao sam čavrljanje Brauninga,
recitovanje Bajrona i brujanje Vordsvorta. Ovo mi bar nije naškodilo.
Naučio sam nešto malo o lepoti - dovoljno da znam da ona nema
nikakve veze s istinom - i uverio sam se, štaviše, da nema velike
književne tradicije; postojala je samo tradicija neminovne smrti svake
književne tradicije...
- Onda sam porastao, i lepota raskošnih iluzija spala je s mene.
Tkivo mog uma ogrubelo je i moje oči su postale žalosno prodorne.
Život se podigao oko mog ostrva kao neko more i uskoro sam
zaplivao.
- Prelaz je bio neprimetan - ta stvar je na mene već čekala u zasedi
izvesno vreme. Ona ima svoje podmukle, na izgled bezazlene zamke
za svakoga. Šta je bilo sa mnom? Ne - ja nisam pokušao da zavedem
nastojnikovu ženu - niti sam go trčao ulicama objavljujući svoju
muškost. Nikada baš strast ne završi taj posao - nego odora koju strast
nosi. Počeo sam da se dosađujem - to je bilo sve. Dosada, koja je drugo
ime i česta maska za vitalnost, postala je nesvesni motiv svih mojih
činova. Lepota je bila iza mene, razumete li? Ja sam porastao. - Tu se
zaustavio. - Kraj doba škole i koledža. Počinje drugi deo.
Tri tiho aktivne tačke svetlosti pokazivale su mesto njegovih

196
slušalaca. Glorija je sada napola sedela, napola ležala u Antonijevom
krilu. Njegova ruka ju je tako čvrsto grlila da je mogla da čuje lupanje
njegovog srca. Ričard Karamel, uzdignut na sanduku za jabuke,
micao se s vremena na vreme i tiho gunđao.
- Porastao sam tada, u ovoj zemlji džeza, i odmah zapao u stanje
gotovo čujne pometnje. Život je stajao iznad mene kao neka
nemoralna nastojnica škole, objavljujući moje sređene misli. Ali, s
pogrešnom verom u inteligenciju, ja sam napredovao. Čitao sam
Smita koji se smejao milosrđu i insistirao na tome da je poruga najviši
oblik samoizraza - ali je sam Smit zamenio milosrđe jednim
zaseniteljem svetlosti. Čitao sam Džonsa koji se jasno otarasio
individualizma - gle čuda! Džons mi je još uvek bio prepreka na putu.
Nisam mislio - bio sam bojno polje za misli mnogih ljudi; tačnije
rečeno, bio sam jedna od onih poželjnih, ali nemoćnih zemalja preko
kojih se velike sile talasaju tamo-amo.
- Stigao sam do zrelosti pod utiskom da prikupljam iskustvo da
sredim svoj život za sreću. Zaista, postigao sam ne neobično
majstorstvo da rešim svako pitanje u svom umu mnogo pre nego što
se ono i postavilo u životu - pa ipak sam bio poražen i zbunjen.
- Ali posle nekoliko kusanja, ovog poslednjeg obroka bilo mi je
dosta. Eto, rekao sam, iskustvo nije vredno onoga što se odbija. To
nije stvar koja se prijatno događa jednom pasivnom „ti“ - to je neki
zid u koji se aktivno „ti“ zaleće. Tako sam se uvukao u ono što sam
smatrao da je moj nepovrediv skepticizam i zaključio sam da je moje
obrazovanje završeno. Ali, bilo je suviše kasno. Koliko god sam se
branio ne vezujući se za tragično i predodređeno čovečanstvo, bio
sam izgubljen za sve ostalo. Zamenio sam borbu protiv ljubavi za
borbu protiv osamljenosti, borbu protiv života za borbu protiv smrti.
Prekinuo je svoj govor da bi naglasio svoje poslednje zapažanje -
zatim je zevnuo i nastavio.
- Pretpostavljam da je početak druge faze mog obrazovanja bilo
užasno nezadovoljstvo što sam bio upotrebljen uprkos samome sebi
za neku beskrupuloznu nameru čijeg krajnjeg cilja nisam bio svestan
- ako je u stvari i postojao neki krajnji cilj. Bio je to težak izbor.
Učiteljica kao da je govorila „Igraćemo fudbal i ništa drugo nego
fudbal. Ako nećete da igrate fudbal, onda ne možete da se igrate ništa
drugo“...

197
 - Šta sam mogao da uradim - vreme igre bilo je tako kratko!
- Znate, osećao sam da nam je uskraćena čak i ta uteha koja je
mogla da postoji u tome da se bude jedna izmišljotina otelovljenog
čoveka koji ustaje sa kolena. Mislite li da sam skočio od radosti zbog
tog pesimizma, da sam ga zgrabio kao neku slatku gizdavu
superiornu stvar, koja u stvari nije mnogo više tištala nego, recimo,
neki sivi jesenji dan pokraj ognjišta? - Mislim da nisam to uradio. Bio
sam suviše vatren za to, i suviše živ. - Jer, činilo mi se da ne postoji
neki krajnji cilj za čoveka. Čovek je počinjao smešnu i zbunjenu bitku
s prirodom - prirodom koja nas je nekim božanskim i veličanstvenim
slučajem dovela tamo gde smo mogli da joj pogledamo u lice. Ona je
izmislila načine da oslobodi rasu od inferiornih i da tako ostatku da
snage da je ispuni višim - ili. da kažemo, zabavnijim - mada još uvek
nesvesnim i slučajnim namerama. I, podsrekavani najvišim darovima
prosvetiteljstva, tragali smo za načinom kako da je nadmudrimo. U
ovoj sam republici video kako su crni počeli da se mešaju s belima - u
Evropi se događala ekonomska katastrofa da bi spasla tri ili četiri
obolele i jadno vođene rase od jednog jedinog gospodarenja koje im
je moglo obezbediti materijalni napredak.
- Pravima jednog Hrista koji može uzdići gubavca - i uskoro je soj
gubavca začin čitave zemlje. Ako bilo ko može iz ovoga da izvuče
pouku, neka istupi napred.
- Ima samo jedna pouka koja se može dobiti od života, na svaki
način - prekinula ga je Glorija, ne suprotstavljajući se, nego s nekom
vrstom melanholičnog odobravanja.
- Ko je to? - oštro je upitao Mori.
- Da nema nikakve pouke koja se može naučiti od života.
Posle izvesnog ćutanja Mori reče:
- Mlada Glorija, lepa i nemilosrdna gospođo, pošto sam prvo
gledao na svet sa sofističkih pozicija, ja sam se borio da postignem
ono što Antoni nikad neće postići, ono što Dik nikad u potpunosti
neće razumeti.
Nastade prezrivo brundanje sa sanduka za jabuke. Antoni,
priviknut na tamu, mogao je jasno da vidi sjaj žutog oka Ričarda
Karamela i izgled neodobravanja na njegovom licu kad je povikao:
- Ti si lud! Po tvojoj izjavi trebalo je da ja stekncm neko iskustvo
pokušavajući.

198
 - Pokušavajući šta? - vatreno je povikao Mori. - Pokušavao si da
prodreš u mrak političkog idealizma s nekom divljom, očajnom
potrebom za istinom? Sedeći dan za danom u tvrdoj stolici i beskrajno
udaljen od života, buljeći kroz drveće u vrh zvonika, pokušavajući da
odvojiš, definitivno i za sva vremena, spoznajno od nespoznajnog?
Pokušavajući da uzmeš komad stvarnosti i da mu daš sjaj svoje duše
da bi mu nadoknadio onaj neizrecivi kvalitet koji je posedovao u
životu, a koji je izgubio čim je prešao na papir ili na slikarsko platno?
Boreći se u laboratoriji tokom zamornih godina za jednu trunku
relativne istine u masi točkova ili epruveta -
- Da li si ti to uradio?
Mori je zastao i u njegovom odgovoru, kad ga je dao, bilo je
izvesnog umora, gorke note koja se zaustavila za trenutak u one tri
glave pre nego što je zaplivala nagore i napred kao mehur usmeren
prema mesecu.
- Ja nisam - rekao je tiho. - Rođen sam umoran - ali obdaren
duhovitošću, dar žena kao što je Glorija - tome, uprkos svom mom
pričanju i slušanju, mom uzaludnom čekanju večne uopštenosti koja
kao da leži iznad svakog dokaza i svakog razmišljanja, tome nisam
doprineo ni jedne jote.
Iz daljine se već nekoliko trenutaka čuo neki duboki zvuk koji se
oglašavao plačevnim mukanjem kao u neke ogromne krave i
bisernom tačkom prednje svetiljke na lokomotivi koja se videla pola
milje u daljini. Ovog puta to je bio voz sa parnom lokomotivom, koja
je tutnjala i ječala, i kad je sunovratno projurila uz čudovišan tutanj,
izbacila je sijaset vamica i šljake na platformu.
- Ni jedne jote! - Opet se Morijev glas spustio dole na njih kao s
neke velike visine. - Kakva slabašna stvar je inteligencija, sa svojim
kratkim koracima, svojom nesigumošću, svojim koračanjem tamo-
amo, svojim nesrećnim odstupanjima! Inteligencija je prosti
instrument okolnosti. Ima ljudi koji kažu da inteligencija mora da je
izgradila vasionu - ama, inteligencija nije izgradila ni parnu mašinu!
Okolnosti su izgradile parnu mašinu. Inteligencija je nešto malo više
od lenjira kojim merimo neizmerne rezultate okolnosti.
- Mogao bih vam dati filozofsko objašnjenje ovoga časa - ali, šta mi
znamo, kroz pedeset godina možda će važiti potpuna suprotnost

199
ovog pričanja koje apsorbuje intelektualce danas, trijumf! Hrista nad
Anatolom Pransom... Oklevao je a onda dodao: - Ali sve ono što znam
- ogromna važnost svoje ličnosti u sopstvenim očima i potreba da
shvatim tu važnost samoga sebe - mudra i lepa Glorija je to znala čim
se rodila, te stvari i bolnu besciljnost pokušavanja da se išta drugo
sazna.
- Elem, počeo sam da vam pričam o svom obrazovanju, zar ne? Ali,
vidite, ja nisam naučio ništa, čak vrlo malo i o sebi. A da jesam, trebalo
bi da umrem stisnutih usana i s poklopcem na svom nalivperu - kao
što su radili najmudriji ljudi od - oh, od vremena neuspeha izvesne
stvari - čudne stvari, uzgred rečeno. U pitanju su bili neki skeptici koji
su smatrali da su dalekovidi, baš kao vi i ja... Hajde da vam kao u
nekoj molitvi govorim o njima pre nego što zaspite.
- Jednom davno svi umni i genijalni ljudi na svetu bili su istog
verovanja - to jest, bez vere. Ali ih je zabrinjavalo da misle kako će im
u roku od nekoliko godina posle njihove smrti biti pripisani mnogi
kultovi i sistemi i predviđanja o kojima nisu nikada ni razmišljali, niti
ih smerali. Tako rekoše jedni drugima:
„Hajde da se udružimo i napišemo veliku knjigu koja će potrajati
večno da se ruga lakomislenosti čoveka. Hajde da nagovorimo naše
ero-tičnije pesnike da pišu o telesnim uživanjima i da podstaknemo
neke od naših robustnijih novinara da prilože priče o slavnim
ljubavima. Uključićemo tu i sve najužasnije bapske priče koje su sada
aktuelne. Izabraćemo najoštrijeg satiričara da stvori jedno božanstvo
nad božanstvima koje će čovečanstvo obožavati, jedno božanstvo
koje će biti veličanstvenije od bilo kojeg od njih, a ipak tako slabo
ljudsko da će ono postati predmet smeha širom sveta - i pripisivaće
mu se sve moguće šale i taštine i besovi, kojima će se ono odavati zbog
svoje sopstvene zabave, tako da će ljudi čitati našu knjigu i mudrovati
nad njom, i na svetu neće više biti gluposti.“
„Najzad, hajde da obratimo pažnju da knjiga bude napisana
izvesnim stilom, tako da može zauvek da traje kao svedok našeg
dubokog skepticizma i naše univerzalne ironije.“
- Tako ljudi uradiše i umreše.
- Ali je knjiga zauvek živela, tako je divno bila napisana i tako je
bila zapanjujuća mašta kojom su je ovi umni i genijalni ljudi obdarili.
Nisu se trudili da joj dadu ime, ali pošto su umrli, ona je postala

200
poznata pod imenom Biblija.
Kad je završio, niko nije stavio nikakvu primedbu. Neka vlažna
klonulost koja je počivala na noćnom vazduhu kao da ih je sve
začarala.
- Kao što sam rekao, počeo sam da pričam priču o mom vaspitanju.
Ali piće iz mojih čaša je izvetrilo, noć je gotovo prošla i uskoro će
svuda početi užasna vreva, u drveću i u kućama i u one dve male
radnje tamo iza stanice, i nastaće veliko trčanje gore-dole na zemlji
kroz nekoliko časova. Pa - završio je uz smeh - hvala bogu što nas
četvoro možemo otići na svoj večni počinak, znajući da smo ostavili
svet malo boljim time što smo živeli u njemu.
Podigao se povetarac, noseći male čestice života koje su se
sudarale sa nebom.
- Tvoja zapažanja postaju rasplinuta i nedorečena - sanjivo reče
Antoni. - Očekivao si jedno od onih čuda nadahnuća pomoću kojeg
kažeš svoje najsjajnije i najznačajnije stvari tačno u onom dekoru koji
bi trebalo da izazove idealni simpozijum. U međuvremenu, Glorija je
pokazala svoju dalekovidnu ravnodušnost time što je zaspala - a to
zaključujući na osnovu činjenice da je uspela da koncentriše čitavu
svoju težinu na moje slomljeno telo.
- Da li sam vam dosađivao? - upitao je Mori gledajući nadole
pomalo zabrinut.
- Ne, razočarao si nas. Bacio si mnogo strela, ali da li si pogodio
ijednu pticu?
- Ostavljam ptice Diku - brzo reče Mori. - Ja govorim s
odstupanjima, u nepovezanim fragmentima.
- Mene ne možeš namagarčiti - promrmlja Dik. - Glava mi je puna
mnogobrojnih materijalnih stvari. Suviše mnogo želim jedno toplo
kupanje da bih brinuo o važnosti svog posla ili o tome koliki deo nas
jesu patetični likovi.
Zora se osećala po belini koja se skupljala na istoku preko reke i po
neprekidnom ćurlikanju u obližnjem drveću.
- Četvrt do pet - uzdahnuo je Bik; - još skoro čitav sat treba da se
čeka. Gle! Ovo dvoje odoše. - Pokazivao je na Antonija, čiji su se kapci
sklopili. - San porodice Peč...
Ali za pet minuta, uprkos obilatom ćurlikanju i cvrkutanju, i
njegova glava se spustila, klimnula dvaput, triput...

201
 Jedino je Mori Nobl ostao budan sedeći na krovu kućice širom
otvorenih očiju koje su s umornim naporom bile uperene na daleko
jezgro jutra. Razmišljao je o nestvarnosti ideja, o prolaznosti
postojanja, i o malim apsorpcijama koje su se halapljivo uvlačile u
njegov život, kao pacovi u trošnu kuću. Nikoga sada nije sažaljevao -
u ponedeljak ujutro biće na svom poslu, a docnije će imati devojku iz
druge klase čiji će čitav život biti on; ovo je bilo najbliže njegovom
srcu. U čudnovatosti svetlog dana izgledalo je drsko da je on s ovim
slabim, slomljenim instrumentom svoga uma ikada pokušao da misli.
Izašlo je sunce bacajući dole velike sjajne zrake toplote; počeo je
život, aktivan i zvučan, krećući se oko njih kao roj mušica - tamni
dahtaji dima iz lokomotive, oštro „Penjite se!“ i zvonjava nekog
zvona. Zbunjeno je Mori video oči u vozu za mleko kako radoznalo
bulje gore u njega, čuo je kako se Glorija i Antoni raspravljaju oko
toga da li će i on da ide u grad s njom - onda još jedan tresak i ona je
otišla, a trojica muškaraca, bledi kao sablasti, stajali su sami na
platformi dok se čađavi ložač vozio niz drum na vrhu kamiona
promuklo pevajući letnjem jutru.

202
 GLAVA III
SLOMLJENA LAUTA

Pola osam je jedne avgustovske večeri. Prozori u dnevnoj sobi sive

kuće širom su otvoreni, strpljivo izmenjujući zagađen unutrašnji va-
zduh pun alkohola i dima sa svezom pospanošću kasnog vrelog
sumraka. U vazduhu se oseća miris umirućeg cveća, tako tanak, tako
loman, kao da već nagoveštava povlačenje leta. Ali avgust se još uvek
neumorno oglašava hiljadama cvrčaka koji cvrče oko terase sa strane
kuće, i jednim koji je upao u kuću i sakrio se sigurno iza police za
knjige, s vremena na vreme cvrčeći o svojoj spretnosti i svojoj
neukrotivoj volji.
Sama soba je u nehatnom neredu. Na stolu je zdela voća koje
izgleda kao veštačko. Okolo je poredan zloslutni izbor boca, čaša i
prepunih pepeljara iz kojih se još uvek dižu talasasti kolutovi dima u
ustajali vazduh - sve u svemu, da bi efekat bio potpun još samo
nedostaje jedna lobanja da bi sve bilo nalik na onu hromolitografiju,
koja je nekad bila oprema svake „radne sobice“, a koja predstavlja
blagodeti udobnog života s osećanjem koje ispunjava radošću i
strahopoštovanjem.
Posle izvesnog vremena živahni solo supercvrčak prekinut je pre
nego što mu se pridružio drugi zvuk - melanholično cviljenje čudne
flaute. Očevidno je da muzičar vežba a ne izvodi, jer s vremena na
vreme čvornovita melodija se prekida i, posle nejasnog mumlanja,
ponovo počinje.
Upravo pre nego što je i sedmi put pogrešno odsvirao početak,
treći zvuk doprinosi ublaženoj disonanci. To je taksi napolju.
Trenutak tišine, a onda opet taksi napolju, njegov hvalisavi odlazak
gotovo zaglušuje škripanje koraka na puteljku posutom šljakom.
Zvono na vratima uzbunjujuće odjekuje kroz kuću.
Iz kuhinje ulazi mali, umorni Japanac, užurbano zakopčavajući
kaput sašiven od beiog platna za jedra. On otvara prednja vrata od
mreže i pušta unutra zgodnog mladog čoveka od oko trideset godina,
obučenog u onu vrstu korektnog odela svojstvenog onima koji služe
čovečanstvu. Oko čitave njegove ličnosti lebdi izgled dobrona-
mernosti: njegov pogled po sobi je teret uzdizanja bezbožničkog

203
optimizma; kad gleda u Tanu čitav teret uzdizanja bezbožničkog
Orijenta je u njegovim očima. Ime mu je Frederik E. Paramor. Bio je s
Antonijem na Harvardu, gde su zbog istih početnih slova prezimena
uvek bili smešteni jedan pored drugog u razredu. Razvilo se
delimično poznanstvo - ali otada se nisu sreli.
Ipak, PARAMOR ulazi u sobu s izgledom kao da će tu provesti
čitavo veče.
TANA odgovara na pitanja.
TANA (cereći se od umiljavanja); O’šo u gostionicu na večeru. Biće
za pola sata. O’šo od pola sedam.
PARAMOR (gledajući čaše na stolu): Imaju li društvo?
TANA: Da. Društvo. Gosin Karamel, gosin i gospoja Bams,
gospojca Kejn, svi ovde.
PARAMOR: Tako. (ljubazno) Imali su terevenku, vidim.
TANA: Ja ne razume.
PARAMOR: Terali su kera.
TANA: Da, imali rakije. O, mnogo, mnogo, mnogo rakije.
PARAMOR: (delikatno uzmiče od predmeta razgovora): Nisam li
čuo zvuke muzike dok sam se približavao kući?
TANA (uz grčeviti kikot): Da, ja sviram.
PARAMOR: Na jednom od japanskih instrumenata.
(On je sasvim očigledno pretplatnik „Nacionalnog geografskog
časopisa“.)
TANA: Ja sviram fla-a-a-u-tu, japansku fla-a-u-tu.
PARAMOR: Kakvu ste pesmu svirali? Jednu od vaših japanskih
melodija?
TANA (njegovo čelo se podvrgava ogromnoj koncentraciji): Ja
sviram pesmu o vozu. Kako vi zvati - pesma o železnici. Tako zove u
moja zemlja. Kao voz. Ide t-a-a-ko; to znači zvižduk; voz polazi. Onda
ide ta-a-a-ko; to znači voz ide. Ide ovako. Vrlo lepa pesma u mojoj
zemlji-i. Dečja pesma.
PARAMOR: Bilo je veoma lepo.
(Očigledno je da u ovom trenutku samo ogromni napor sprečava
TANU da odjuri gore po svoje razglednice, uključujući i onih šest
napravljenih u Americi.)
TANA: Ja spremim piće za gospodin?
PARAMOR: Ne, hvala. Ja ne pijem, (smeši se)

204
 (TANA se povlači u kuhinju ostavljajući vrata između sobe i
kuhinje malo odškrinuta. Kroz pukotinu odjedanput dopire ponovo
japanska melodija o vozu - ovog puta ne kao vežbanje, začelo, već kao
izvođenje, bodro, veselo izvođenje.
Zvoni telefon. TANA, udubljen u svoje harmonisanje, ne obraća
nikakvu pažnju, tako da PARAMOR uzima slušalicu.)
PARAMOR: Halo... Da... Ne, nije ovde sada, ali će se vratiti za koji
trenutak... Batervort? Halo, nisam tačno razumeo ime... Halo, halo,
halo. Halo!... Uh!
(Telefon tvrdoglavo odbija da oda bilo kakav zvuk).
PARAMOR spušta slušalicu.
U ovom trenutku zvuk taksija se opet čuje, dovozeći drugog
mladića; on nosi kofer i otvara glavna vrata, ne zvoneći.
MORI (u hodniku): O, Antoni! Eheej! (Ulazi u veliku sobu i vidi
PARAMORA) Kako je?
PARAMOR (buljeći napregnuto u njega): Je l’ to - je li to Mori
Nobl?
MORI: Tako je. (On pristupa, smešeći se i pružajući ruku) Kako si,
staro momče? Nisam te godinama video.
(On je nejasno doveo u vezu ovo lice s Harvardom, ali čak ni u to
nije bio siguran. Ime je, ako ga je ikad i znao, odavno već
zaboravljeno. Međutim, s finom osetljivošću i podjednako hvale
vrcdnom milosrdnošću PARAMOR uviđa tu činjenicu i taktično
olakšava situaciju.)
PARAMOR: Zaboravio si Freda Paramora? Obojica smo bili na
istoriji, koju je predavao stari ujka Robert.
MORI. Ne, nisam, ujka - to jest Fred. Fred je bio - to jest ujak je baš
bio jedna sila, zar ne?
PARAMOR (duhovito klimajući glavom nekoliko puta): Veliki
karakter. Veliki stari karakter.
MORI (posle kratke pauze): Da - bio je. Gde je Antoni?
PARAMOR: Japanski poslužitelj mi je rekao da je u nekoj
gostionici. Pretpostavljam da večera.
MORI (gleda na sat): Da li je odavno otišao?
PARAMOR: Mislim da jeste. Japanac reče da će se brzo vratiti.
MORI: Šta misliš o tome da nešto popijemo?
PARAMOR: Ne, hvala. Ja ne pijem, (smeši se)

205
 MORI: Smem li ja? (Zeva dok se poslužuje iz boce) Šta si radio
otkako si završio koledž?
PARAMOR: O, svašta. Živeo sam veoma aktivnim životom. Lutao
sam tamo-amo. (Njegov ton glasa podrazumeva sve od lova na
lavove do organizovanog kriminala.)
MORI: O, da li si bio u Evropi?
PARAMOR: Ne, nisam - nažalost.
MORI: Verujem da ćemo svi ići preko uskoro.
PARAMOR: Zaista to misliš?
MORI: Sigurno! Zemlja se hrani senzacionalizmom već više od dve
godine. Svi postaju nestrpljivi. Žele da se malo zabave.
PARAMOR: Onda ti ne veruješ da su bilo koje ideje stavljene na
kocku?
MORE Ne nešto važno. Ljudi žele uzbuđenja s vremena na vreme.
PARAMOR (pažljivo, napeto): Vrlo je interesantno čuti te da to
kažeš. Eto, ja sam razgovarao s čovekom koji je bio preko...
(Za vreme narednog zaveštanja, ostavljenog čitaocu da ga ispuni
frazama kao što su „Video sopstvenim očima“,,„Sjajan duh
Francuske“, i „Spasenje civilizacije“, MORI sedi spuštenih kapaka -
ravnodušno ophrvan dosadom.)
MORI (prvom prilikom koja mu se pružila): Uzgred rečeno, da li
možda znaš da je u ovoj kući jedan nemački špijun?
PARAMOR (obazrivo se smeši): Ozbiljno govoriš?
MORI: Apsolutno. Osećam da mi je dužnost da te upozorim.
PARAMOR (ubeđen): Vaspitačica?
MORI (šapatom, palcem pokazujući na kuhinju): Tana! To mu nije
pravo ime. Kako sam čuo. on stalno dobija poštu adresiranu na
poručnika Emila Tanenbauma.
PARAMOR (smeje se sa srdačnom tolerancijom): Šalio si se sa
mnom.
MORI: Možda ga pogrešno optužujem. Ali, nisi mi kazao šta si ti
radio.
PARAMOR: Prvo - pisao sam.
MORI: Romane?
PARAMOR: Ne. Ne romane.
MORI: Šta to znači? Neka vrsta književnosti koja je pola mašta, a
pola činjenica?

206
 PARAMOR: O, ograničio sam se na činjenice. Dosta sam se bavio
društvenim radom.
MORI: Oh!
(Trenutan sjaj sumnje usplamti mu u očima. Kao da je PARAMOR
objavio da je amaterski džeparoš.)
PARAMOR: Za sada se bavim socijalnim radom u Stamfordu. Baš
mi je neko prošle nedelje kazao da Antoni Peč stanuje tako blizu.
(Prekinuti su bukom spolja, koju podjednako prave pripadnici oba
pola u razgovoru i smehu. Onda u sobu ulaze složno ANTONI,
GLORIJA, RIČARD KARAMEL, MJURIEL KEJN, RAHELA BARNS i
RODMAN BARNS, njen muž. Oni se uskomešaju oko MORIJA,
nelogično odgovarajući „Fino!“ na njegovo „Zdravo“ upućeno
svima... ANTONI, u međuvremenu, prilazi svom drugom gostu.)
ANTONI: Gle, tako mi svega. Kako si? Mnogo se radujem što te
vidim.
PARAMOR: Drago mi je što te vidim, Antoni. Stanujem u
Stamfordu, pa sam pomislio da skoknem ovamo, (llgursuski)
Moramo vraški raditi skoro sve vreme, pa imam pravo na odmor od
nekoliko časova.
(U agoniji koncentrisanja, ANTONI pokušava da se seti imena.
Posle porođajnih muka, njegova memorija podaruje delić „Ered“, oko
kojeg on užurbano gradi rečenicu „Drago mi je što si to uradio,
Frede!“ U međuvremenu, malo zatišje kao uvod u jedno upoznavanje
stvorilo se u društvu. MORI, koji bi mogao da pomogne, više voli da
posmatra zlobno uživajući.)
ANTONI (u očajanju): Dame i gospodo, ovo je - ovo je Fred.
MJURIEL (s ljubaznom lakoćom): Zdravo, Frede!
(RIČARD KARAMEL i PARAMOR pozdravljaju jedan drugog
intimno po imenu, ovaj drugi se seća da je DIK bio jedan od onih ljudi
u njegovoj generaciji koji se nikad ranije nisu otimali da s njim
razgovaraju. DIK pogrešno zamišlja da je PARAMOR neko koga je on
ranije upoznao u ANTONIJEVOJ kući.
Tri mlade žene odlaze gore.)
MORI (DIKU tihim glasom): Nisam video Mjuricl od Antonijevog
venčanja.
DIK: Ona je sada u punoj snazi. Najnovije joj je „Rekla bih tako!“

207
 (ANTONI se izvesno vreme bori s PARAMOROM i na kraju
pokušava da razgovor uopšti nudeći sve pićem.)
MORI: Ja sam prilično dobro napredovao s ovom bocom. Išao sam
od „garantovanog“ do „destilisanog“. (Pokazuje reći na etiketi.)
ANTONI (obraća se PARAMORU): Nikad se ne može reći kad će
se pojaviti ova dvojica. Rekoh im do viđenja jedno posle podne u pet
sati i đavo me odneo ako se nisu pojavili oko dva sata ujutro. Veliki
iznajmljeni turistički auto iz Njujorka dovezao se do samih vrata i
izađoše oni, pijani kao zemlja, naravno.
(S vrhunskom obzirnošću PARAMOR posmatra naslov knjige
koju drži u ruci. MORI i DIK izmenjuju poglede.)
DIK (nevino se obraća PARAMORU): Radiš ovde u gradu?
PARAMOR: Ne, ja sam u ulici Lerd u Stamfordu.
(ANTONIJU) Nemaš pojma o ogromnom siromaštvu u tim malim
gradovima Konektikata. Italijani i drugi doseljenici. Većinom katolici,
znaš, tako da je veoma teško približiti im se.
ANTONI: (uljudno): Mnogo kriminala?
PARAMOR: Ne toliko kriminala koliko neznanja i prljavštine.
MORI: To je moja teorija: brza pogubljenja na električnoj stolici
svih neukih i prljavih ljudi. Ja sam potpuno za kriminal - daje živosti
životu. Nezgoda je u tome što bi ako počneš da kažnjavaš neznanje,
morao početi sa uglednim porodicama, zatim filmadžije, i konačno
Kongres i sveštenstvo.
PARAMOR (nelagodno se smeška): Govorio sam o osnovnijem
neznaju - čak o neznanju sopstvenog jezika.
MORI (zamišljeno): Verovatno je to prilično teško. Ne mogu čak ni
da idu ukorak sa savremenom poezijom.
PARAMOR: Tek kada prođu meseci od naseljavanja čovek shvati
koliko rdavo stvari stoje. Kao što mi je rekao naš sekretar, tvoji nokti
ti se nikad ne čine prljavi dok ne opereš ruke. Naravno, mi već
obraćamo mnogo pažnje.
MORI (grubo): Kao što bi tvoj sekretar rekao, ako natrpaš papir u
ognjište, on će sjajno goreti za trenutak.
(U tom času GLORIJA, sveže našminkana i žudna divljenja i
zabave, pridružuje se društvu u pratnji svoje dve prijateljice. Za
nekoliko trenutaka razgovor postaje potpuno rasparčan. GLORIJA
zove ANTONUA na stranu.)

208
 GLORIJA: Molim te ne pij mnogo, Antoni.
ANTONI: Zašto?
GLORIJA: Zato što si tako glup kad si pijan.
ANTONI: Gospode bože! Šta ti je sad opet?
GLORIJA (posle pauze tokom koje njene oči hladno gledaju u
njegove): Nekoliko stvari. U prvom redu, zašto insistiraš da za sve
plaćaš? Oba ona čoveka imaju više para od tebe!
ANTONI: Ali, Glorija! Oni su moji gosti!
GLORIJA: To nije razlog da ti plaćaš za bocu šampanjca koju je
razbila Rahela Bams. Dik je pokušao da podmiri onaj drugi račun za
taksi, ali ti mu nisi dopustio.
ANTONI: Ali, Glorija...
GLORIJA: Kad mi stalno moramo da prodajemo obveznice da
bismo platili čak svoje račune, onda je vreme da se smanje suvišne
velikodušnosti. Staviše, ja ne bih bila tako pažljiva prema Raheli
Bams. Njenom mužu se to sviđa isto tako malo kao i meni!
ANTONI: Ali, Glorija...
GLORIJA (oštro ga podražavajući): „Ali Glorija“! Ali to se
događalo malo isuviše često ovog leta - sa svakom zgodnom ženom
koju upoznaš. To je postalo kao neka navika i ja to neću podnositi!
Ako ti možeš da se igraš okolo, mogu i ja. (Onda, kao da se prisetila)
Uzgred, ovaj Fred nije drugi Džo Hol, zar ne?
ANTONI: Nebesa, ne! On je verovatno došao da bi me nagovorio
da izmamim nešto para od dede za njegovo jato.
(GLORIJA se okreće od veoma utučenog ANTONIJA i vraća se
svojim gostima).
(U devet časova ovi se mogu podeliti u dve klase - na one koji su
neprestano pili i na one koji su popili malo ili ništa. U drugoj grupi su
BARNSOVI, MJURIEL i FREDERIK PARAMOR.)
MJURIEL: Kad bih bar znala da pišem. Dobijam neke ideje, ali
izgleda da nikad nisam u stanju da ih stavim na hartiju.
DIK: Kao što je rekao Golijat, on je razumeo kako se oseća David,
ali se nije mogao izraziti. Ova opaska je odmah bila prihvaćena kao
moto od Filistinaca.
MJURIEL: Ne shvatam te. Mora da s godinama zaglupljujem.
GLORIJA (ljuljajući se nesigurno među društvom kao neki
uzvišeni anđeo): Ako je neko gladan, ima nešto francuskog peciva na

209
stolu u trpezariji.
MORI: Ne mogu da podnesem one viktorijanske oblike u kojima
ono dolazi.
MJURIEL (strašno raspoložena): Rekla bih da si cvrcnuo, Mori.
(Njene grudi su još uvek pločnik koji ona nudi kopitama mnogih
prolaznih pastuva nadajući se da njihove potkove mogu da zapale
jednu varnicu romanse u tami... Gospoda BARNS i PARAMOR su bili
zauzeti razgovorom o nekom važnom predmetu, tako važnom da je
GOSPODIN BARNS već nekoliko trenutaka pokušavao da se uvuče
u zagušljiviji vazduh glavne sobe. Problematično je da li se
PARAMOR zadržava u sivoj kući iz uljudnosti ili iz radoznalosti, ili
da bi jednom napravio sociološki referat o dekadenciji američkog
života.)
MORI: Frede, zamišljao sam da si veoma slobodouman.
PARAMOR: Jesam.
MJURIEL: I ja takođe. Verujem da je jedna religija isto tako dobra
kao i druga i sve to.
PARAMOR: Ima dodirnih tačaka u svim religijama.
MJURIEL: Ja sam katolikinja ali, kao što uvek kažem, ne zalažem
se.
PARAMOR (s ogromnim izlivom tolerancije): Katolička religija je
vrlo - vrlo moćna religija.
MORI: Pa, tako slobodouman čovek treba da razmisli o povećanoj
površini osećajnosti i o stimuliranom optimizmu koji sadržava ovaj
koktel.
PARAMOR (uzima piće, prilično nevoljan): Hvala, pokušaću -
jednu.
MORI: Jednu? Užasno! Imamo ovde sastanak naše godine a ti
odbijaš da se imalo nakvasiš. Hajde!
„Na zdravlje kralju Karlu,
Na zdravlje kralju Karlu,
Donesi pehar kojim se dičiš ..."
(PARAMOR se pridružuje srdačnim glasom.)
MORI: Napuni pehar, Frederiče. Ti znaš da je sve u nama
podložno svrsi prirode, a njena svrha što se tebe tiče je da te napravi
vatreno bučnom bekrijom.
PARAMOR: Kad čovek može da pije kao gospodin...

210
 MORI: Ma, šta ti je to sad gospodin?
ANTONI: Čovek koji nikad nema čiode ispod revera.
MORI: Koješta! Društveni rang čoveka je određen količinom hleba
koji pojede u jednom sendviču.
DIK: To je čovek koji više voli prvo izdanje neke knjige nego
poslednje izdanje novina.
RAHELA: Čovek koji nikad ne ostavlja utisak narkomana.
MORI: Amerikanac koji može da ubedi engleskog nadzornika
domaće posluge da je gospodin.
MJURIEL: Čovek koji potiče iz dobre porodice i koji je išao u Jejl,
ili Harvard, ili Prinston, i ima para i igra dobro, i sve to.
MORI: Najzad - savršena definicija! Kardinal Njuman je sada
poslednji broj.
PARAMOR: Mislim da bi trebalo da na pitanja gledamo
slobodoumnije. Nije li Abraham Linkoln kazao da je gospodin onaj
koji nikom ne zadaje bol?
MORI: To se pripisuje, čini mi se, generalu Ludendorfu.
PARAMOR: Sigurno se šališ.
MORI: Popij još jednu.
PARAMOR: Ne bi trebalo. (Spuštajući glas samo za MORIJEVO
uho) Šta bi ti rekao da ti kažem da je ovo treća čaša u mom životu?
(DIK uključuje gramofon, što izaziva Mjuriel da se digne i ljulja s
jedne strane na drugu, laktova pritisnutih uz rebra, podlaktica
okomito prema telu i okrenutih napolje kao peraja.)
MJURIEL: Oh, hajde da dignemo tepihe i igramo!
(Ovaj predlog su GLORIJA i ANTONI primili s unutrašnjim
jaukom i bolnim osmesima predaje.)
MJURIEL: Hajdete, vi lenštine. Dignite se i povucite nameštaj
unazad.
DIK: Čekaj da završim piće.
MORI (zauzet svojom namerom prema PARAMORU): Znaš šta ću
ti reći. Hajde da svaki napuni po jednu čašu i da je ispije - a onda ćemo
igrati.
(Talas protesta koji se lomi o stenu MORUEVOG insistiranja.)
MJURIEL: Glava mi se jednostavno sada okreće.
RAHELA (tihim glasom ANTONUU): Da li ti je Glorija rekla da se
maneš mene?

211
 ANTONI (zbunjen): Pa, sigurno da nije. Naravno, nije.
(RAHELA mu se zavodljivo smeši. Dve godine su joj dale neku
vrstu tvrde, dobro negovane lepote.)
MORI (podižući čašu): Pijmo za poraz demokratije i pad
hrišćanstva.
MJURIEL: Ali zbilja?
(Ona sevnu tobože neodobravajućim pogledom na MORIJA i onda
pije.
Svi piju, s različitim stepenima napora.)
MJURIEL: Raščistite pod!
(Izgleda da se neizbežno mora proći kroz ovaj proces, tako da se
ANTONI i GLORIJA pridružuju velikom pomicanju stolova,
nagomila-vanju stolica, uvijanju tepiha i lomljenju lampi. Kad se
nameštaj naslagao u ružne gomile sa strane, pojavljuje se prostor od
oko osam kvadratnih stopa.)
MJURIEL: Oh, dajte muziku!
MORI: Tana će izvesti ljubavnu pesmu jednog specijaliste za oko,
uvo, grlo i nos.
(Usred izvesne zbrke zbog činjenice da se TANA već povukao na
spavanje, izvršene su pripreme za izvođenje. Japanac u pidžami, s
flautom u ruci, uvijen je u jorgan i postavljen u stolicu na vrh jednog
stola. To je smešan i groteskan prizor. PARAMOR je vidno pijan i tako
je oduševljen idejom, da povećava efekat simulirajući teturanje iz
komičnih stripova i upuštajući se u povremeno štucanje).
PARAMOR (GLORIJI): Hoćete li da igrate sa mnom?
GLORIJA: Ne, sire! Hoću da izvodim labudov ples. Možete li vi to
da radite?
PARAMOR: Sigurno. Sve to ja radim.
GLORIJA: U redu. Vi počnite s one strane sobe, a ja ću početi s
ove.
MJURIEL: Hajdemo!
(Onda ludnica izmile vrišteći iz boca: TANA zaranja u tajanstvene
lavirinte pesme o vozu, u žalobni ,,tut tut-tu“, uklapajući svoje
melanholične kadence sa „Sirota Baterflaj (tinka-tink) čeka pokraj
cvetova“ iz gramofona. MJURIEL je malaksala od smeha, nesposobna
da iša drugo uradi do da očajnički visi na BARNSU, koji, igrajući s
njom uz zlokobnu krutost armijskog oficira, bez duha trupka oko

212
malog prostora. ANTONI pokušava da čuje RAHELINO šaputanje -
a da ne privuče pažnju GLORUE...
Ali će se groteskni, neverovatni, pozorišni događaj desiti, jedan od
onih događaja u kojima život kao da kidiše na strastvene imitacije
najnižih oblika književnosti. PARAMOR je pokušavao da oponaša
GLORIJU, i dok zbrka dostiže svoj vrhunac, on počinje da se okreće
unaokolo, sve vrtoglavije i vrtoglavije - da se tetura, pridiže, ponovno
tetura i onda pad u pravcu hodnika... skoro na ruke starog ADAMA
PECA čije je prilaženje bilo nečujno zbog urnebesa u sobi.
ADAM PEČ je veoma bled. On se naslanja na štap. Čovek uz njega
je EDVARD SATLVORT, i baš je on taj koji grabi PARAMORA za
rame i skreće njegov pad u stranu od vrlo poštovanog filantropa.
Vreme koje je bilo potrebno da tišina padne na sobu kao čudovišna
koprena može se računati kao dve minute, mada se i tokom kratkog
perioda posle toga gramofon izmotava i note japanske pesme o vozu
kapale s kraja TANINE flaute. Od devetoro ljudi, samo BARNS,
PARAMOR i TANA nisu svesni identiteta kasnog posetioca. Od njih
devetoro niko nije svestan toga da je ADAM PEČ tog jutra priložio
pedeset hiljada dolara u svrhu nacionalne zabrane alkohola. Palo je u
deo PARAMORU da prekine tišinu skupa; plima njegove životne
izopačenosti dostignuta je njegovom neverovatnom izjavom.)
PARAMOR (brzo puzajući prema kuhinji na rukama i kolenima):
Ja nisam ovde gost - ja ovde radim.
Ponovo nastupa tišina - sada tako duboka, tako opterećena
nepodnošljivo zaraznim spoznanjem da RAHELA pada u mali
nervozni kikot, a DIK počinje da izgovara jedan te isti redak iz
Svinburna, smešno prikladan za ovu scenu:
„Jedan suv, ogoleo cvet bezmirisnog daha.“
... Iz tišine glas ANTONUA, trezan i napregnut, govori nešto
ADAMU PEČU: (onda i ovo, takođe, zamire.)
SATLVORT (strastveno): Vaš deda je želeo automobilom da se
doveze ovamo da vidi vašu kuću. Ja sam telefonirao iz Raja i ostavio
poruku.
(Niz malih drhtaja koji dolaze, izgleda ni od kuda i ni od koga,
padaju u iduću pauzu. ANTONI je beo kao kreda. GLORIJINE usne
su otvorene i njen pravi upereni pogled na starca je napet i uplašen.

213
 Nema nijednog osmeha u sebi. Nijednog? Ili, da li ispijena usta
KRSTAŠA PEČA lako podrhtavaju pomalo otvorena, da izlože
pravilne redove njegovih tankih zuba? On izgovara - četiri blage i
jednostavne reci.)
ADAM PEČ: Sada ćemo otići, Satlvorte...
(I to je sve. On se okreće i uz pomoć štapa izlazi kroz hodnik, kroz
prednja vrata i s paklenom zioslutnošću njegovi nesigurni koraci
škripe na šljunkovitoj stazi pod avgustovskom mesečinom.)

POGLED UNAZAD

U ovoj krajnosti oni su bili kao dve zlatne ribice u zdeli iz koje je
sva voda bila iscrpena; nisu mogli da doplivaju čak ni jedno do
drugog.
Gloriji će biti dvadeset šest godina u maju. Nije bilo ničeg što je ona
želela, rekla je, osim da bude mlada i lepa dugo vremena, da bude
vesela i srećna i da ima novac i ljubav. Želela je ono što želi većina
žena, ali je ona to želela snažnije i strastvenije. Bila je udata već više
od tri godine. U početku je bilo dana nepomućenog razumevanja koje
se uzdizalo do ekstaze vlasništva i ponosa. Naizmenice s ovim
periodima pojavljivale su se sporadične mržnje koje su trajale po
jedan kratak čas, i zaborav koji je trajao ne više od jednog popodneva.
Tako je bilo pola godine.
Onda je vedrina, zadovoljstvo postalo manje ushićeno, postalo je
sivo - vrlo retko su se, s mamuzom ljubomore ili nasilne
razdvojenosti, vraćale stare ekstaze, tobožnja zajednica duše i duše,
emocionalno uzbuđenje. Ona je sada mogla da mrzi Antonija čak i
čitav jedan dan, da bude besna na njega čak i čitavu nedelju dana.
Protivoptužba je zbacila ljubav u prilog neke popustljivosti, koja je
bila skoro zabava i bilo je noći kad su odlazili na spavanje
pokušavajući da se sete ko se ljutio i ko treba da bude uzdržljiv ujutro.
I kako je druga godina prolazila, ušla su dva nova elementa. Glorija
je shvatila da je Antoni postao sposoban za potpunu ravnodušnost
prema njoj, privremenu ravnodušnost, više nego napola letargičnu,
ali iz koje ga ona više nije mogla pokrenuti prošaptanom reći ili iz-
vesnim intimnim osmehom. Bilo je dana kad su njena milovanja

214
delova-la na njega kao neka vrsta davljenja. Ona je bila svesna ovoga,
mada to nikada nije potpuno sama sebi priznala.
Tek nedavno je uočila da ga uprkos obožavanju, ljubomori,
potčinjenosti njemu, svom ponosu, ipak prezire - i njen prezir se
nejasno pomešao s ostalim njenim osećanjima... Sve je ovo bila njena
ljubav - živa i ženska iluzija koja se usmerila prema njemu jedne
aprilske noći, pre mnogo meseci.
Što se tiče Antonija, ona je za njega bila, uprkos ovim
kvalifikacijama, njegova jedina obuzetost. Da ju je izgubio, on bi bio
slomljen čovek, jadno i sentimentalno apsorbovan u sećanju na nju do
kraja života. Retko se odavao užitku da čitav jedan dan provede sam
s njom - osim u izuzetnim prilikama; više je voleo da je uz njih treća
osoba. Bilo je trenutaka kad je osećao da će poludeti ako ne ostane
potpuno sam - nekoliko puta ju je zaista mrzeo. U pijanstvu bio je u
stanju da se zainteresuje za druge žene, što je bila posledica njegovog
na probu stavljenog temperamenta.
Tog proleća, tog leta, razmišljali su o budućoj sreći - kako će
putovati iz jedne tople zemlje u drugu, na kraju se vraćajući nekom
divnom imanju i mogućoj idiličnoj deci, onda kako će ući u
diplomatiju ili politiku da bi postigli, za izvesno vreme, što više u
životu, dok se na kraju kao sedi (divno, svilenkasto sedi) bračni par
ne budu Ijuljuškali u nepomućenoj slavi, obožavani od buržoazije
čitave zemlje... u tim prilikama bi počeli sa „kad dobijem svoj novac“;
u takvim snovima a ne u bilo kakvom zadovoljstvu njihovim sve više
traćenim životom, počivala je njihova nada. U sivim jutrima, kad su
se sinoćne šale zbrčkale u lakrdije bez duhovitosti i dostojanstva,
mogli su, na neki način, istaći ovu gomilu običnih nada i izbrojati ih,
onda se nasmešiti jedno na drugo i ponoviti, kao primer konačnog
zaključivanja, kratki i jasni, pa ipak iskreni ničeanizam Glorijinog
prkosnog „Baš me briga!“
Stvari su primetno klizile. Problem novca je postajao sve dosadniji
i dosadniji, sve zloslutniji i zloslutniji; vladalo je uverenje da je
alkohol postao praktična potreba njihovog zabavljanja - što nije bilo
neka neobična pojava medu britanskom aristokratijom pre sto
godina, ali donekle zabrinjavajuća u civilizaciji koja je sigurno
postajala sve umerenija i promišljenija. Štaviše, izgledalo je da su
oboje nekako slabijeg karaktera, ne toliko po onome što su radili

215
koliko po svojim finim reakcijama na civilizaciju oko sebe. U Gloriji
se rodilo nešto što joj nikada do tada nije bilo potrebno - avet,
nepotpuna ali ipak nepogrešiva, avet njenog starog užasavanja,
savest. Ovo priznanje samoj sebi bilo je slučajno istovremeno sa
laganim propadanjem njene telesne hrabrosti.
Onda, avgustovskog jutra, posle neočekivane posete Adama Peča,
oni su se probudili, osećajući mučninu i umor, obeshrabreni životom,
ispunjeni jedino jednim prožimajućim osećanjem - strahom.

PANIKA

- Dakle? - Antoni je seo u krevet i pogledao dole na nju. Uglovi

njegovih usana spuštali su se od utučenosti, glas mu je bio napregnut
i prazan.
Njen odgovor je bio da digne ruku do usta i da započne polako,
precizno grickanje prsta.
- Šta uradismo, uradismo - počeo je posle pauze; onda, pošto je ona
još uvek ćutala, naljutio se. - Što ne kažeš nešto?
- Šta zaboga, hoćeš da kažem?
- Šta misliš?
- Ništa.
- Onda prestani da grizeš prst!
Proizašla je kratka zbrkana rasprava o tome da li je ona razmišljala
ili nije razmišljala. Antoniju se činilo bitno da ona treba glasno da
razmišlja o sinoćnoj propasti. Njeno ćutanje je bio metod svaljivanja
odgovornosti na njega. Što se nje tiče, ona nije videla nikakvu potrebu
za govorom - trentuak je zahtevao da ona gricka prst kao neko
nervozno dete.
- Moram da sredim ovu prokletu zbrku s mojim dedom - rekao je
s uznemirenom ubeđenošću. Slabo novorođeno poštovanje ispoljilo
se u ovoj upotrebi „moj deda“ umesto „deka“.
- Ne možeš - naglo je uzviknula. - Ne možeš - nikada. On ti nikad
neće oprostiti dokle god živi.
- Možda neće - snuždeno se složio Antoni. - Ipak - mogao bi se
možda popraviti nekom vrstom reformacije i tako nečim...
- Izgledao je bolestan - prekinula ga je - beo kao brašno.
- On jeste bolestan. To sam ti rekao pre tri meseca.

216
 - Da je bar umro prošle nedelje! - odvratila je zlovoljno. -
Nepažljiva stara budala!
Nijedno od njih se nije nasmejalo.
- Ali samo da kažem - dodala je tiho - da ako te idući put vidim da
se s bilo kojom ženom ponašaš kao što si se sinoć ponašao sa Rahelom
Barns, ostaviću te - upravo - ovako! Jednostavno to neću da
podnosim!
Antoni je klonuo duhom.
- O, ne budi smešna - bunio se. - Ti znaš da za mene na svetu nema
žene osim tebe - nijedne, najmilija.
Njegov pokušaj da proizvede nežni ton bio je jadno neuspešan -
neposrednija opasnost ponovo se prikrila u prvi plan.
- Ako odem k njemu - predložio je Antoni - i ako mu kažem uz
prikladne citate iz Biblije da sam suviše dugo koračao grešnim putem
i da sam najzad video svetlost... Prekinuo je govor i ćudljiva izraza
lica bacio pogled na svoju ženu. - Zanima me šta bi on uradio?
- Ne znam.
Ona je razmišljala o tome hoće li ili neće njihovi gosti biti dovoljno
pronicljivi da odu odmah posle doručka.
Čitavu nedelju dana Antoni nije sakupio hrabrosti da ode u
Teritaun. Verovatnoća uspeha izazivala je u njemu uznemirenost i da
je bio prepušten samom sebi on ne bi mogao da ode na put - ali kao
što se njegova volja izopačila ove poslednje tri godine, tako se isto
izopačila i njegova moć da se odupre nagovaranju. Glorija ga je
prisilila da ide. Bilo je vrlo dobro čekati nedelju dana, govorila je ona,
zato što će to dati ženskoj ozlojeđenosti njegovog dede vremena da se
ohladi - ali da se čeka duže, takođe bi bilo pogrešno - dalo bi mu
prilike da očvrsne.
Otišao je strepeći... i uzalud. Adam Peč se nije osećao dobro, gnev-
no je kazao Satlvort. Date su izričite naredbe da ga niko ne srne vide-
ti. Pred osvetoljubivim okom bivšeg „vidara uz pomoć klekovače“
splasnula je Antonijeva smelost. Idući prema taksiju osećao se gotovo
ništavnim - samopoštovanje mu se nešto malo vratilo dok se
ukrcavao u voz; veseo kao dečak, što će uteći u začarane palate utehe
koje su se još uvek uzdizale i svetlucale i njegovoj mašti.
Glorija se držala prezrivo kad se vratio u Marijetu. Zašto nije silom
ušao? Ona bi to uradila!

217
 Zajednički su sastavili pismo za starca, i posle izvesnih izmena
poslali ga. Bilo je to pola izvinjenje, pola isfabrikovano objašnjenje.
Odgovor nisu dobili.
Došao je jedan septembarski dan, dan u kome su se smenjivali
sunce i kiša, sunce bez topline, kiša bez svežine. Tog dana su otišli iz
sive kuće, koja je videla cvet njihove ljubavi. Četiri okovana i tri
ogromna sanduka od letava bili su nagomilani u praznoj sobi gde su
se pre dve godine lenjo protezali, razmišljajući u okvirima snova,
osamljeni, čežnjivi, zadovoljni. Soba je odjekivala od praznine.
Glorija, u novoj smeđoj haljini obrubljenoj krznom, sedela je na
sanduku u tišini, a Antoni je nervozno koračao tamo-amo pušeći, dok
su čekali na kamion koji je trebalo da im odnese stvari u grad.
- Šta je ovo? - upitala je ona pokazujući na knjige naslagane na
jedan od drvenih sanduka.
- To je moja stara zbirka maraka - tvrdoglavo je priznao. -
Zaboravio sam da je spakujem.
- Antoni, tako je glupo vući je svud redom.
- Pa, pregledao sam je onoga dana kad smo odlazili iz stana pro-
letos i odlučio da je ne ostavim.
- Zar je ne možeš prodati? Zar nemamo dovoljno drangulija?
- Žao mi je, ne mogu - reče on snishodljivo.
Uz gromoglasno tandrkanje, kamion se dokotrljao do vrata.
Glorija prkosno zapreti pesnicom prema četiri zida.
- Tako sam srećna što odlazim - povika. Oh, bože moj, kako mrzim
ovu kuću!
Tako sjajna i lepa dama ode sa svojim mužem u Njujork. Svađali
su se i u vozu. Njene gorke reči bile su učestale, redovne i
neizbežne kao i stanice kroz koje su prolazili.
- Ne ljuti se - molio ju je žalosno Antoni. - Nemamo ništa drugo do
sebe samih, na kraju.
- Nemamo čak ni to, gotovo nikad - povikala je Glorija.
- Kada nemamo?
- Mnogo puta - počevši od jednog događaja na peronu stanice u
Redgejtu.
- Nećeš valjda da kažeš...
- Ne - hladno ga je prekinula - ne mislim s tugom o tome. Bilo
je i prošlo - a kada je prošlo, odnelo je nešto sa sobom.

218
 Naglo je završila. Antoni je sedeo ćutke, zbunjen, utučen. Sive
siluete mesta Mamaroneka, Larčmonta, Raja, Pelam Mejsnora koja su
se videla iz voza, nizale su se jedna za drugom u razmacima bledih i
otrcanih prostora koji su uzaludno predstavljali unutrašnjost zemlje.
Primetio je da se seća kako su jednog letnjeg jutra njih dvoje pošli iz
Njujorka u potrazi za srećom. Možda nikad nisu očekivali da je nađu,
pa ipak samo po sebi to traganje je bilo srećnije od bilo čega što je on
očekivao od ostatka života. Život, izgleda, mora biti dekorisan - inače
je propast. Nije bilo odmora ni mira. Bili su uzaludni njegova čežnja i
san; svako je lutao samo u vrtlogu misli, ko god je sanjario, snovi su
mu postajali fantastične noćne more neodlučnosti i kajanja.
Pelam! Svađali su se u Pelamu zato što je Glorija htela da vozi. A
kad je stavila svoju malo nogu na gas, kola su naglo podskočila i
njihove glave su odskočile unazad kao u marioneta koje pokreće
jedan jedini konac.
Bronks - kuće nagomilane i sjajne na suncu koje je sada padalo kroz
široko jarko nebo i prosipalo snopove svetlosti dole na ulice. Njujork,
grad luksuza i misterija, pretpostavljao je. bio je dom izopačenih nada
i egzotičnih snova. Ovde u predgrađima smešne palate od gipsanog
maltera uzdizale su se u svetlosti sunca na zalasku; stojeći jedan
trenutak u hladnoj nestvamosti, kliznule su daleko, sleđene
lavirintskom zbrkom reke Harlema. Voz je ulazio u grad kroz sve
gušći sumrak, iznad i pokraj pedesetak veselih znojavih ulica gornje
istočne strane, od kojih je svaka prolazila kraj prozora vagona kao
prostor između zupčanika nekog divovskog točka, prikazujući načas
slikovit prizor siromašne dece koja su vr-vela u grozničavoj žurbi kao
živahni mravi kroz stazice crvenog peska. S prozora su se naginjale
punačke majke, okrugle kao mesec, kao sastavni deo ovog prljavog
neba; žene, tamni nesavršeni dragulji, žene kao povrće, žene kao
velike vreće užasno prljavog rublja.
- Volim ove ulice - glasno je primetio Antoni. - Uvek osećam kao
da je to predstava radi mene postavljena na daske; kao da će sekundu
pošto sam prošao, oni svi prestati da skaču i da se smeju i ume-sto
toga postati veoma žalosni setivši se koliko su siromašni i povući se
spuštenih glava u svoje kuće. Cesto dobijaš takav utisak u inostran-
stvu, ali retko u svojoj zemlji.

219
 Dole u visokoj ulici punoj poslovnog sveta pročitao je tuce
jevrejskih imena na nizu dućana; na vratima svakog stajao je po jedan
mali crni muškarac koji posmatra prolaznike pažljivim pogledom -
očima koje su blistale sumnjom, ponosom, jasnoćom, zaljubljenošću i
razumevanjem. Njujork - sada ga nije mogao razdvojiti od sporog,
tihog gmizanja ovih ljudi malih dućana koji su rasli, proširivali se,
udruživali, premešetali, posmatrani uvek očima jastreba i pažnjom
pčele do u detalje. Bilo je očigledno - izgledi su bili ogromni.
Glorijin glas je s čudnom prikladnošću upao u njegove misli.
- Zanima me gde je bio Blokmen ovoga leta.

STAN

Posle samouverene mladosti dolazi doba naporne i nepodnošljive

složenosti. Za prodavca bezalkoholnih pića to doba je tako kratko da
se skoro može zanemariti. Muškarci na višem stepenu društvenih
lestvica drže se duže u nastojanju da sačuvaju krajnje lepote odnosa,
da zadrže „nepraktične“ ideje lojalnosti. Ali je dvadesetih godina
dvadesetog veka posao postao suviše zamršen i što je do tada bilo
preteče i zbrkano postepeno je postalo udaljeno i maglovito.
Izvežbanost se spušta kao sumrak na grubi pejsaž, ublažavajući ga
sve dok on ne postane podnošljiv. Složenost je suviše prefinjena;
suviše raznovrsna; vrednosti se menjaju potpuno sa svakim
oštećenjem vitalnosti; počinje se pričinjavati da ne možemo da
naučimo ništa iz prošlosti s čim bismo se-suočili u budućnosti - tako
prestajemo da budemo impulsivni, ubedljivi ljudi, zainteresovani za
ono što je etički istinito tek za malu razliku, zamenjujemo pravila
ponašanja za ideje o lojalnosti, cenimo sigurnost više od romanse,
postajemo, potpuno nesvesno, pragmatičari. Ostalo je samo
nekolicini da se uporno bave nijansama odnosa - pa čak i ta nekolicina
to čini samo u izvesnim časovima naročito odabranim za takve
probleme.
Antoni Peč je prestao da bude individualista s mentalnim
pustolovinama, ljubopitljivošću, i postao je individualista sa
sklonostima i predrasudama, sa čežnjom da bude emocionalno
nezavisan. Ova postepena pramena dogodila se prošlih nekoliko
godina, ubrzana nizom briga koje su opsedale njegov um. Bilo je tu,

220
pre svega, osećanje opustelosti koje je uvek spavalo u njemu a koje se
sada probudilo zbog stanja u kome se nalazio. U časovima
nesigurnosti progonilo ga je osećanje da bi život mogao najzad biti
značajan. U dvadesetim godinama života ubeđenje o uzaludnosti
napora, o mudrosti poricanja stekao je zahvaljujući filozofijama
kojima se divio, kao i njegovom druženju s Morijem Noblom, a
kasnije i sa svojom ženom. Pa ipak je bilo prilika - upravo pre
njegovog prvog susreta s Glorijom, na primer, i kad je njegov deda
predložio da bi trebalo da ode u inostranstvo kao ratni dopisnik - kad
ga je njegovo nezadovoljstvo gotovo navelo da učini skoro pozitivan
korak.
Jednog dana, upravo pre nego što su zauvek napustili Marijetu,
nemamo prevrćuc'i stranice Biltena harvardskih studenata, našao je
rubriku iz koje je saznao čime se bave pripadnici njegove generacije u
šestoj godini posle diplomiranja. Većina ih se bavilo trgovačkim
poslovima, to je bila istina, a nekolicina je preobraćala bezbožnike
Kine ili Amerike u nebulozni protestantizam; ali ih je nekoliko,
ustanovio je, radilo konstruktivno na poslovima koji nisu bili
sinekure ni rutine. Kalvin Bojd je, na primer, mada je tek bio završio
medicinski fakultet, pronašao nov način lečenja tifusa, otplovio u
inostranstvo i ublažavao donekle posledice civilizacije koju su velike
sile bile donele u Srbiju; Eugena Bronsona su njegovi članci u listu
„Nova demokratija“ žigosali kao čoveka s idejama koje su
prevazilazile kao vulgarnu neblagovremenost tako i popularnu
histeriju; neki Deli je bio suspendovan s fakulteta nekog
spravedljivog univerziteta zato što je propovedao marksističke
doktrine u razredu: u umet-nosti, nauci i politici, on je video
autentične ličnosti svog vremena - čak i Severansa, igrača, koji se
povukao iz života, prilično lepo i elegantno, u Legiju stranaca.
Ostavio je časopis i razmišljao neko vreme o ovim različitim
ljudima. U danima svoje neporočnosti on bi branio svoje držanje do
kraja - kao neki Epikur u Nirvani, on bi povikao da je boriti se značilo
verovati, a verovati ograničavati. Radije bi postao bogomoljac, jer su
ga izgledi na besmrtnost zadovoljavali više nego pomisao da se počne
baviti poslovima sa kožom, pošto bi ga snaga konkurencije
sprečavala da bude nesrećan. Ali sada nije imao takve delikatne
obzire. Ove jeseni, kad je počela dvadeset deveta godina njegova

221
života, bio je sklon tome da ne razmišlja o mnogo čemu, da izbegne
da zaviruje duboko u motive i uzroke, i da strasno čezne za
sigurnošću od sveta i od samoga sebe. Mrzeo je da bude sam a, kao
što je rečeno, često se užasavao i toga da bude sam sa Glorijom.
Zbog provalije koju je poseta njegovog dede otvorila pred njim i
zbog odvratnosti koju je zahvaljujući tome osećao prema svom
doskorašnjem načinu života, bilo je neizbežno da se, u ovom iznenada
neprijateljskom gradu, osvrne za prijateljima i okolinama koje su se
nekad činile najtoplijim i najsigurnijim. Njegov prvi korak bio je jedan
očajnički napor da dobije opet svoj stari stan.
U proleće 1912. godine potpisao je na četiri godine ugovor na
hiljadu sedam stotina dolara godišnje koji se opcijom može obnoviti.
Ovaj ugovor je istekao prošlog maja. Kad je prvi put iznajmio sobe,
one su bile čisti potencijal, koji se jedva mogao razabrati kao takav, ali
je Antoni sagledao taj potencijal i uredio ugovor tako da i on i vlasnik
potroše izvesnu sumu za popravke. Najamnine su se povećale u
poslednje četiri godine, i prošlog proleća, kad je Antoni odbacio svoju
opciju, vlasnik, neki gospodin Sohenberg, uvideo je da može dobiti
mnogo veću cenu za ono što se sada moglo nazvati privlačnim
stanom. Prema tome, kad je Antoni počeo s njim da razgovara o tome
u septembru, naišao je na Sohenbergovu ponudu za trogodišnji
ugovor na dve hiljade pet stotina dolara godišnje. Ovo je, činilo se
Antoniju, bilo užasno. To je značilo da bi više od trećine njihovog
dohotka išlo na kiriju. Uzalud je dokazivao da su njegov novac i
njegove ideje o ponovnoj deobi ulepšali prostorije.
Uzalud je ponudio dve hiljade dolara - dve hiljade dvesta, mada
su to jedva mogli sebi obezbediti: gospodin Sohenberg je bio
nepopustljiv. Kao da su se neka dva druga gospodina interesovala za
to; trenutno su se baš takvi stanari tražili, i dati ovaj stan gospodinu
Peču - ne bi značilo napraviti dobar posao. Osim toga, mada on to
nikad ranije nije spomenuo, nekoliko drugih stanara žalilo se na buku
- pevanje i igranje kasno u noć, i slično.
Besneći u sebi, Antoni je požurio natrag u Ric da ispriča svoj poraz
Gloriji.
- Mogu zamisliti kako si izgledao - praskala je ona - kad si dopustio
da te on odbije!
- Šta sam mogao da kažem?

222
 - Mogao si mu reći ono što on jeste. Ja to ne bih podnela. Nijedan
muškarac to ne bi podneo! Ti dopuštaš da ti ljudi zapovedaju, i da te
varaju i kinje i da te iskorišćavaju kao da si neki glupi mali dečak! To
je smešno!
- O, za ime neba, nemoj opet da se naljutiš.
- Znam, Antoni, ali ti si takav magarac!
- Pa, možda. U svakom slučaju, ne mogu toliko platiti za taj stan.
Ali bolje da platimo to nego da stanujemo ovde u Ricu.
- Ti si bio taj koji je insistirao da se dođe ovamo.
- Da, zato što sam znao da bi ti bila nesrećna u nekom jeftinom
hotelu.
- Naravno da bih bila!
- Kako bilo da bilo, možemo platiti čak i ono što on traži ako
prodamo još obveznica. Ali, dogovorili smo se sinoć da sve dok ja ne
dobijem nešto definitivno da radim mi...
- O, znam sve to. Pitala sam te koliko možemo da platimo samo od
svog prihoda.
- Izgleda da ne moramo platiti više od četvrtine.
- Kolika je ta četvrtina?
- Sto pedeset mesečno.
- Hoćeš li da kažeš da imamo samo šest stotina dolara prihoda
svakog meseca? - U glasu joj je bilo nečeg praznog.
- Naravno! - ljutito je odgovorio. - Šta misliš, da smo trošili više od
dvanaest hiljada godišnje a da nismo načeli glavnicu?
- Znala sam da smo prodali deonice, ali - zar smo toliko trošili
godišnje? Kako smo to radili? Njen užas se povećao.
- O, pogledaću u one knjige s računima koje smo
„pedantno“ vodili - ironično je primetio, a zatim dodao: -
Pretežno kirije, odeća, putovanja - eto, svako od onih proleća u
Kaliforniji košta oko četiri hiljade dolara. Ona prokleta kola su bila
takav trošak od početka do kraja. I zabave i zabavljanja i - i ovo
i ono.
Oboje su sada bili uzbuđeni i neobično utučeni. Situacija je
izgledala još gora sada dok je govorio Gloriji, nego onda kad ju
je on sam otkrio.
- Ti moraš zaraditi nešto para - iznenada je rekla.
- Znam to.

223
 - I moraš još jedanput pokušati da vidiš svog dedu.
- Hoću.
- Kada?
- Kad se smestimo.
Ovo se dogodilo nedelju dana docnije. Iznajmili su mali stan u
Pedeset sedmoj ulici za sto pedest dolara mesečno. Imao je spavaću
sobu, dnevnu sobu, kuhinjicu i kupatilo, u jednoj uzanoj stambenoj
zgradi od belog kamena, i mada su sobe bile suviše male da izlože sav
Antonijev najbolji nameštaj, one su bile čiste, i u pogledu komfora
nimalo neprivlačne. Baunds je otišao u inostranstvo da se prijavi u
britansku armiju i oni su njegovo odsustvo sami nadoknađivali pre
nego što su počeli koristiti usluge jedne usukane, koščate Irkinje, koju
je Glorija mrzela zato što je ova raspravljala o slavi Šina Fejna dok je
posluživala doručak. Ali, oni su se zakleli da više neće držati Japance,
a englesku poslugu je trenutno bilo teško dobiti. Kao i Baunds, žena
je pripremala samo doručak. Ostale obroke Antoni i Glorija su jeli po
restoranima i hotelima.
Ono što je konačno u velikoj žurbi odvelo Antonija u Teritaun bila
je vest u nekoliko njujorških novina da je Adam Peč, multimilioner,
filantrop, poštovani dobrotvor, ozbiljno bolestan i da se ne očekuje da
će se oporaviti.

MACA

Antoni nije mogao da ga vidi. Naređenje lekara bilo je da on ne

srne ni sa kim razgovarati, reče gospodin Satlvort - koji se ljubazno
ponudi da prenese bilo koju poruku koju bi mu Antoni hteo poveriti,
i da je uruči Adamu Peču kad ovome zdravstveno stanje dozvoli da
je primi. Ali, očito je dao na znanje da bi zabludeli unuk bio naročito
nepoželjan kraj bolesničkog kreveta. U jednom trenutku je Antoni,
tokom razgovora, imajući na umu Glorijina izričita uputstva,
napravio pokret kao da će se provući pokraj sekretara, ali je Satlvort
osmehujući se suprotstavio svoja mišićava ramena, i Antoni je video
da bi bilo uzaludno tako nešto pokušavati.
U Njujork se vratio vrlo zaplašen i tu je sa ženom proveo nemirnu
nedelju dana. Događaj koji se odigrao jedne večeri najbolje je pokazao
koliko su njihovi živci bili napeti.

224
 Šetajući posle večere prema kući duž poprečne ulice, Antoni je
spazio neku mačku kako tumara u blizini ograde.
- Uvek imam neku želju da šutnem mačku - rekao je nemamo.
- Ja ih volim.
- Jednom sam ispunio svoju želju.
- Kada?
- O, pre mnogo godina; pre nego što sam tebe sreo. Jedne noći
između činova neke predstave. JJladna noć, kao ova, a ja sam bio malo
cvrcnut - jedan od prvih puta kad sam ikada bio nakresan - dodao je.
- Neka mala bedna mačka tražila je neko mesto gde bi mogla da
spava, verovatno, a ja sam bio u prilično grubom raspoloženju, tako
da mi se svidelo da je šutnem.
- O, jadna maca - povika Glorija, iskreno ožalošćena.
Inspirisan govorničkim nagonom, Antoni je produžio.
- Bilo je to prilično ružno - priznao je. - Jadna mala životinja se
okrenula prema meni plačljivo, kao da se nada da ću je podići i biti
ljubazan prema njoj - bila je zaista mala mačkica - i pre nego što se
osvestila jedna velika noga je pojurila prema njoj i zahvatila njena
mala leđa...
- Oh! - Glorijin uzvik je bio pun žalosti.
- Bila je tako hladna noć - nastavio je perverzno, dajući i dalje
svome glasu melanholičan ton. - Čini mi se da je očekivala dobrotu
od nekoga, a dobila je samo bol...
Iznenada je stao - Glorija je jecala. Došli su do kuće, i kad su ušli u
stan, ona se bacila na sofu plačući kao da ju je pogodio u samu dušu.
- O, jadna mala maca - žalosno je ponavljala - sirota mala mačkica.
Tako hladna...
- Glorija!
- Ne prilazi mi! Molim te, ne prilazi mi. Ubio si cakanu malu macu.
Dirnut, Anotni je kleknuo pored nje.
- Mila - reče on. - O, Glorija, najmilija. To nije istina. Izmislio sam -
svaku reč.
Ali ona nije htela da mu veruje. Bilo je nečeg u detaljima koje je on
izabrao da opiše, koji su je terali da plače sve dok nije zaspala te noći,
zbog mačkice, zbog Antonija, zbog sebe, zbog bola i gorčine i
okrutnosti sveta.

225
 SMRT JEDNOG AMERIČKOG MORALISTE

Stari Adam je umro u ponoć krajem novembra, s pobožnim recima

punim hvale za svog boga. On, kome su toliko laskali, izdahnuo je
laskajući Svemogućoj Apstrakciji za koju se bojao da je nije možda
razbesneo u nešto pohotnijim trenucima svoje mladosti. Govorilo se
da je zaključio neku vrstu primirja s božanstvom, čiji uslovi nisu bili
objavljeni javnosti, mada se smatralo da je uložio veliku sumu
gotovog novca. Sve novine štampale su njegovu biografiju, a dvoje
novine objavile su kratke uvodne članke o njegovom bogatstvu i o
njegovom udelu u drami industrijskog razvoja s kojim je bio odrastao.
Oprezno su se osvrnuli na reforme kojima je on kumovao i koje je
finansirao. Sećanja na Komstoka i Katoha Cenzora bila su obnovljena
i kretala su se kao aveti kroz stupce.
Sve novine su primetile da je za sobom ostavio jednog jedinog
unuka, Antonija Komstoka Peča, iz Njujorka.
Sahrana je obavljena u porodičnoj grobnici u Taritaunu. Antoni i
Glorija su se odvezli u prvoj kočiji, suviše zabrinuti da bi se osećali
smešnima, oboje pokušavajući očajnički da saznaju nešto o
zaostavštini s lica čuvara koji su s njim bili do kraja.
Čekali su jednu izbezumljenu nedelju dana zbog pristojnosti, a
onda, pošto nisu primili nikakvo obaveštenje, Antoni je pozvao
advokata svog dede. Gospodin Bret nije bio kod kuće - očekivali su
da se vrati za jedan čas. Antoni je ostavio svoj broj telefona.
Bio je to poslednji dan u novembru, hladan i rezak, sa suncem bez
sjaja koje je bledo zavirivalo unutra kroz prozore. Dok su čekali na
telefonski poziv, prividno zauzeti čitanjem, atmosfera, unutra i
napolju, izgleda kao da je bila prožeta nemarnim izlaganjem tužne
zablude. Posle dugo vremena zazvonio je telefon, i Antoni, snažno se
trgnuvši, uzeo je slušalicu.
- Halo... - Glas mu je bio napet i šupalj. - Da - ostavio sam poruku.
Ko je to, molim vas?... Da... Pa, u pitanju je imovina. Prirodno je da
sam zaintersovan, a nisam čuo ni reči o čitanju oporuke - pomislio
sam da možda nemate moju adresu... Šta?... Da...
Glorija je pala na kolena. Pauze u Antonijevom razgovoru bile su
spirale koje su se uvrtale u njeno srce. Primetila je da bespomoćno
uvija veliku dugmad na baršunastom jastuku. Onda:

226
 - To je - to je vrlo, vrlo čudno - to je vrlo čudno. To je vrlo čudno. -
Čak nikakve - hmm - napomene ili kakvog - hmm - razloga - ?
Glas mu je bio slab i kao da je dopirao iz daljine. Ona se oglasila
malim zvukom, pola drhtajem, pola krikom.
- Da, razumem... U redu, hvala... hvala...
Telefon je škljocnuo. Njene oči koje su gledale po podu videle su
kako su njegove noge presekle snop sunčevih zraka na tepihu. Digla
se i susrela ga sivim, pravim pogledom baš kad su se njegove ruke
obavile oko nje.
- Najmilija moja - promuklo je prošaputao. - Uradio je to, proklet
bio od boga!

SLEDEĆI DAN

- Ko su naslednici? - upita gospodin Hajt. - Znate, kad možete da

mi kažete samo tako malo o tome...
Gospodin Hajt je bio visok i pognut i natmuren. Antoniju je bio
preporučen kao oštrouman i istrajan advokat.
- Znam samo nejasno - odgovorio je Antoni. - Neki čovek po imenu
Satlvort, koji mu je bio neka vrsta ljubimca, drži sve u svojim rukama
kao administrator ili poverenik ili tako nešto - sve osim direktnih
poklona za milosrđa i opskrbe za poslugu i za ono dvoje rođaka u
Ajdahu.
- Kako vam oni dođu rođaci?
- O, treći ili četvrti, na svaki način. Nikad čak nisam ni čuo za njih.
Gospodin Hajt je s razumevanjem klimnuo glavom.
- I vi hoćete da osporite oporuke?
- Tako mi se čini - priznade Antoni bespomoćno. - Hoću da uradim
ono što ima najviše izgleda na uspeh - to je eto ono što hoću da vi
meni kažete.
- Vi želite da oni odbiju potvrdu o zaveštanju?
Antoni zatrese glavom.
- Sad ste me zbunili. Nemam pojma šta znači „potvrda o
zaveštanju“. Ja želim svoj deo imanja.
- Kako bi bilo da mi kažete još neke detalje. Na primer, da li znate
zašto vas je zaveštalac isključio iz nasledstva?

227
 - Pa - da - počeo je Antoni. - Znate on je uvek odisao moralnim
reformama, i sve to...
- Znam - prekinuo ga je gospodin Hajt mrzovoljno.
- I ne verujem da je ikad mislio da sam ja naročito dobar. Nisam se
zaposlio, znate. Ali siguran sam da sam do pre prošlog leta bio jedan
od naslednika. Imali smo kuću izvan grada u Marijeti i jedne večeri je
dedi palo napamet da dođe i vidi nas. Baš se desilo da smo imali jednu
malo veseliju zabavu a on je stigao iznenada. Elem, samo je pogledao,
on i taj čovek, Satlvort, i onda se okrenuo i odjurio natrag u Teritaun.
Posle toga nikad nije odgovorio na moja pisma i nije čak dozvolio ni
da ga vidim.
- Bio je prohibicionista, zar ne?
- On je bio sve - pravi religiozni manijak.
- Koliko pre njegove smrti je napisao zaveštanje koje vas je lišilo
nasledstva?
- Nedavno - to jest, posle avgusta.
- I vi mislite da je pravi razlog za to što vam nije ostavio veći deo
imanja bilo njegovo nezadovoljstvo zbog vaših doskorašnjih
aktivnosti?
- Da.
Gospodin Hajt je razmišljao. Na osnovu čega je Antoni mislio da
ospori zaveštanje?
- Pa, zar ne postoji tu nešto o lošem uticaju?
- Preteran uticaj je jedna osnova - ali to je najteže. Vi bi trebalo
da pokažete da je takav pritisak postojao, da je pokojnik bio u
takvom stanju kad je ostavio svoju imovinu protivno svojim
namerama...
- Dakle, pretpostavimo da ga je taj čovek Satlvort odvukao u
Marijetu baš onda kad je mislio da se dešava neko slavlje?
- To ne bi imalo nikakvog uticaja na slučaj. Postoji razgraničenje
između saveta i uticaja. Morali biste dokazati da je sekretar imao
rđa-ve namere. Ja bih predložio neki drugi razlog. Zaveštanje se
automatski obara u slučaju ludila, pijanstva - ovde se Antoni
nasmešio - ili staračke izlapelosti.
- Ali - prigovori Antoni - njegov lični lekar, pošto je jedan od
naslednika, svedočio bi da nije bio izlapeo. A on nije ni bio. U stvari,
on je verovatno uradio ono što je nameravo da uradi sa svojim

228
novcem - to je savršeno u skladu sa svim onim što je on i činio u svom
životu...
- Dakle, vidite, izlapelost, kao i preterani uticaj na njega - tim se
podrazumeva da imovina nije ostavljena onako kako je to prvobitno
smerano. Najuobičajenija osnova je prinuda - fizičko prisiljavanje.
Antoni zatrese glavom.
- Nema mnogo izgleda za to, bojim se. Preterani uticaj mi se čini
najbolje.
Posle još malo raspravljanja, tako stručnog da je Antoniju
uglavnom bilo nejasno, on je zadržao gospodina Hajta kao savetnika.
Advokat je predložio jedan sastanak sa Satlvortom, koji je, zajedno sa
Vilsonom, Hajmerom i Hardijem bio izvršilac zaveštanja. Antoni je
trebalo da navrati opet krajem nedelje.
Izašlo je na videlo da se imanje sastojalo od oko četrdeset miliona
dolara. Najveća zaostavština za jednog naslednika bila je jedan milion
- Edvardu Satlvortu, koji je još primio trideset hiljada godišnje plate
kao administrator poverenog fonda ostavljenog da se udeli raznim
milosrdnim društvima i reformatorskim organizacijama tako reći po
njegovom nahođenju. Ostalih devet miliona je podeljeno između dva
rođaka u Ajdahu i oko dvadeset pet ostalih naslednika - prijatelja,
sekretara, posluge i nameštenika, koji su, u svoje vreme, zaslužili
naklonost Adama Peča.
Posle dve nedelje gospodin Hajt je, uz platu od petnaest hiljada
dolara kao nagradu za obezbeđenje njegovih pravozastupničkih
usluga, započeo pripreme za pobijanje zaveštanja.

ZIMA NEZADOVOLJSTVA

Nisu proveli ni dva meseca u malom stanu u Pedeset sedmoj ulici,

a on je već za njih oboje bio onako isto neizrecivo ali skoro opipljivo
odvratan kao i siva kuća u Marijeti. Imao je uvek miris duvana - oboje
su neprestano pušili; tim mirisom su bili prožeti njihova odeća,
njihova ćebad, zavese, tepisi koji su bili puni pepela. Pored svega,
osećao se zadah ustajalog vina, neizbežno ih podsećajući na uprljanu
le-potu i terevenku koje su se s odvratnošću sećali. Oko jednog
specijalnog servisa čaša na kredencu zadah je bio izrazito jak, a u
glavnoj sobi je sto od mahagonija bio išaran belim krugovima na onim

229
mestima gde su se na njega stavljale čaše. Bilo je mnogo zabava - ljudi
su razbijali stvari; ljudi su neverovatno prljali kuhinjicu.
Ovo je bio deo njihovog života. Uprkos odlukama mnogih ponede-
onika, prećutno se podrazumevalo, kako se vikend približavao, da to
treba posmatrati s nekom vrstom sablažnjavajućeg uzbuđenja. Kad bi
došla subota, oni se nisu dogovarali, nego bi pozvali ovu ili onu osobu
iz kruga svojih prilično neodgovornih prijatelja, i predložili bi da se
nađu. Tek što bi se prijatelji sakupili i Antoni izvadio boce,
promrmljao bi nemamo: - Čini mi se da ću i sam popiti jednu čašu...
Onda bi zapeli dva dana - shvatajući u vetrovitu zoru da su bili
najbučniji i najupadljiviji članovi najbučnijeg i najupadljivijeg društva
u Bul Miču ili Klubu Rame ili na nekim drugim javnim mestima koja
nisu toliko marila za raskalašnost svojih gostiju. Ustanovili bi da su
na neki način straćili osamdeset ili devedeset dolara, kako, to nikad
nisu znali; obično su to pripisivali opštem cicijaštvu „prijatelja“ koji
su s njima bili u društvu.
Počelo je bivati uobičajeno za njihove iskrene prijatelje da
im prigovaraju tokom same zabave i da im predskazuju tragičan
kraj u gubljenju Glorijinog „izgleda“ i Antonijeve „snage“. Priča o
prekinutoj letošnjoj terevenci u Marijeti se, naravno, pročula u
detaljima - „Mjuriel ne misli da kaže svakome koga zna“ - reče
Glorija Antoniju - „ali ona misli da je svako onaj kome kaže jedini
kome će reći“ - i prozračno uvijena, priča je dobila vidljivo mesto u
Pričama Grada. Kad je rok zaveštanja Adama Peča bio objavljen
javnosti i kad su novine objavile ono što se ticalo Antonijeve parnice,
priča se divno zaokružila - na Antonijevo neizmemo nipodaštavanje.
Do njih su počeli da stižu sa svih strana glasovi zasnovani obično na
trunčici istine, ali obojeni izopačenim i mračnim detaljima.
Naizgled oni nisu pokazivali nikakve znake starenja. Glorija od
dvadeset šest godina bila je ista ona Glorija od dvadeset godina, njena
put je bila svež vlažan okvir za njene iskrene oči; njena kosa je još uvek
imala detinjasti sjaj, tamneći polako od boje kukuruza do tamno-riđe
kao zlato; njeno vitko telo ličilo je još uvek na nimfu koja trči i igra
kroz čarobne gajeve. Muške oči, desetine njih, sledile su je opčinjene
napetim pogledom kad je hodala kroz salon hotela ili niz prolaz u
pozorištu. Ljudi su tražili da joj budu predstavljeni, iskreno se divili,
i zaljubljivali u nju — jer je ona još uvek bila stvorenje izvanredne i

230
neverovatne lepote. A što se tiče Antonija, on je više dobio nego što je
izgubio u svom izgledu; njegovo lice je primilo neki neopipljivi izgled
tragedije, koja je bila na romantičan način u suprotnosti s njegovom
urednom i besprekomom osobom.
Rano u zimu, kad se sav razgovor svodio na mogućnost da
Amerika uđe u rat, kad je Antoni očajnički i iskreno pokušavao da
piše, Mjuriel Kejn je stigla u Njujork i odmah došla da ih poseti. Znala
je najnoviji šatrovački jezik, igrala je najnovije igre i pričala o
najnovijim pesmama i komadima sa svim žarom svoje prve sezone
njujorške vetropirke. Njena snebivljivost je bila večito nova, večito
uzaludna; njena odeča preterana; njena crna kosa podsečena sada kao
Glorijina.
- Došla sam za zimski bal u Nju Hejvnu - izjavila je, saopštavajući
svoju veselu tajnu. Mada mora da je bila starija od bilo kojeg dečaka
u koledžu, uvek je uspevala da obezbedi neku vrstu poziva, nejasno
zamišljajući da će na sledećoj zabavi doći do flerta koji će se
romantično završiti pred oltarom.
- Gde si bila? - upitao je Antoni, očigledno razonoden.
- Bila sam u Hot Springu. Bilo je gala i žestoko ove jeseni - više
muškaraca!
- Da li si zaljubljena, Mjuriel?
- Šta hoćeš time da kažeš, „zaljubljena?“ - to je bilo retoričko pitanje
godine. - Reći ću vam nešto - reče, menjajući naglo predmet
razgovora. - Znam da se to mene ne tiče, ali mislim da je vreme da se
vas dvoje sredite.
- Pa, mi smo se sredili.
- Da, jeste! - vragolasto ih je ismejavala. - Gde god idem čujem priče
o vašim obesnim nestašlucima. Da vam kažem, užasno se namučim
da vas odbranim.
- Nije potrebno da se trudiš.
- Eto sad, Glorija - bunila se ona - ti znaš da sam ja jedna od tvojih
najboljih prijateljica.
Glorija je ćutala. Mjuriel nastavi:
- Nije samo u pitanju žena koja pije, ali Glorija je tako lepa, i toliko
mnogo ljudi je zna po tome što je svuda viđa, da je naravno uočljivo...
- Šta si sad čula? – upitala je Glorija, dok je njeno dostojanstvo
ustupalo pred radnoznalošću.

231
 - Pa, na primer, da je ona zabava u Marijeti ubila Antonijevog
dedu.
Istog časa muž i žena su se skamenili od ozlojeđenosti.
- Dakle, ja mislim da je to užasno.
- To je ono što se priča - uporno je i tvrdoglavo Mjuriel ostajala pri
svom.
Antoni je koračao po sobi. - To je odvratno! - izjavio je. - Baš oni
ljudi koje pozivamo na zabave izmišljaju priču kao neku veliku šalu -
i na kraju ona dođe do nas u takvom jednom obliku kao što je ova.
Glorija je počela da provlači prst kroz jedan zalutao pramen
crvenkaste kose. Mjuriel je grickala svoj veo dok je razmišljala o svojoj
sledećoj primedbi.
- Treba da imate dete.
Glorija umorno diže pogled.
- To ne možemo sebi da dozvolimo.
- Sva sirotinja ih ima - pobedonosno reče Mjuriel.
Antoni i Glorija izmenjaše osmehe. Dostigli su stepen besomučnih
svađa posle kojih se nikad nisu mirili, svađa koje su se zataškavale a
onda opet izbijale u intervalima ili su zaboravljene zbog čiste
ravnodušnosti - ali ova poseta Mjuriel ih je privremeno sjedinila. Kad
bi neko treći primetio neprijatno stanje u kome su živeli, dobijali bi
poleta da se tom neprijateljskom svetu zajedno suprotstave. Sada se
veoma retko događalo da želja za ujedinjavanjem proizađe iz njih
samih.
Antoni je ustanovio da svoju sopstvenu egzistenciju povezuju s
egzistencijom noćnog nadzornika lifta, jednom bledom osobom
rutave brade, starog oko šezdeset godina, ponašanja koje je bilo nešto
iznad njegovog položaja, zbog čega je verovatno i dobio ovo mesto.
Ovaj jadnik je zbog toga ostajao svakome u sećanju. Antoni se nerado
setio jedne grube šale da je karijera momka koji vozi lift, ono što ide
na gore i na dole - bio je to, u svakom slučaju, jedan zatvoren život
neizmeme čamotinje. Svaki put kad bi Antoni kročio u lift, on bi bez
daha čekao na starčevu primedbu: „Dakle, čini mi se da ćemo imati
nešto sunca danas“. Antoni je razmišljao koliko malo kiše ili sunca će
on koristiti zatvoren u tom tesnom malom kavezu u hodniku boje
dima, bez prozora.

232
 Napustivši život koji ga je zloupotrebio, on je kao neka tragična
ličnost stvorio čitavu tragediju. Tri mlada čoveka, naoružana
revolverima, došla su jedne noći, svezali ga i ostavili na gomili
ugljena dok su preturali ostavu s kovčezima. Kad ga je idućeg jutra
pronašao nastojnik kuće, on je već bio promrzao. Umro je od
zapaljenja pluća, posle četiri dana.
Na njegovo mesto je došao jedan govorljivi crnac s Martinika, s
neurnesnim britanskim akcentom i sklon durenju, koga Antoni nije
vo-leo. Smrt starca je na njega imala otprilike isti efekat kao što je priča
o mačkici imala na Gloriju. Podsetio se na okrutnost života i,
zahvaljujući tome, na sve veću gorčinu svog sopstvenog.
Pisao je - najzad ozbiljno. Otišao je do Dika i čitav jedan napet čas
slušao je objašnjenja o onim potankostima postupaka na koje je do
tada gledao prilično prezrivo. Novac mu je odmah bio potreban da bi
isplatio njihove račune; prodavao je menice svakog meseca. Dik je bio
iskren i jasan:
- Sto se tiče članaka o književnosti u ovim čudnim časopisima, ne
bi mogao da zaradiš dovoljno ni da platiš kiriju. Naravno, ako čovek
ima smisla za humor, ili priliku da napiše veliku biografiju, ili neko
određeno znanje, može se iznenada obogatiti. Kažeš da ti je novac
odmah potreban?
- Naravno da jeste.
- Dakle, proći će godinu i po dana pre nego što išta zaradiš na
nekom romanu. Pokušaj da pišeš popularne kratke priče. I, uzgred
rečeno, ako nisu naročito briljantne, moraju biti vesele i bombaste da
bi na njima zaradio novac.
Antoni je razmišljao o Dikovoj nedavnoj tvorevini koja se
pojavljivala u jednom poznatom mesečnom časopisu. Govorilo se o
strašnim delatnostima jedne klase spodoba ispunjenih strugotinom,
koji su bili, tvrdilo se, ljudi iz njujorškog društva, i osvrtalo se, po
pravilu, na pitanje o nevinosti glavne junakinje, s lažno sociološkim
tonovima o „ludim starinama njih četiri stotine“.
- Ali tvoje priče - uzviknuo je Antoni, gotovo bez svoje volje.
- O, to je druga stvar - Dik je neočekivano tvrdio. - Ja imam
reputaciju, znaš, tako da se od mene očekuje da se bavim ozbiljnim
temama.
Antoni se brecnuo u sebi, shvatajući posle ove primedbe koliko se

233
Dik Karamel udaljio. Da li je on stvarno smatrao da su ove njegove
tvorevine u poslednje vreme bile isto tako dobre kao i njegov prvi
roman?
Antoni se vratio u stan i pregnuo na posao. Shvatio je da
optimizam nije baš tako jalov posao. Posle pet-šest uzaludnih
pokušaja, otišao je u javnu biblioteku i nedelju dana je ispitivao
dosijea popularnih časopisa. Onda, spremniji, završio je svoju prvu
priču „Diktafon sudbine“. Ona se zasnivala na jednom od nekoliko
njegovih preostalih utisaka o šest nedelja provedenih u Vol-stritu pre
godinu dana. Priča je govorila o jednom kuriru koji je, sasvim
slučajno, otpevušio neku divnu melodiju u diktafon. Gazdin brat,
veoma poznat producent muzičkih komedija. otkrio je cilindar - i
odmah ga izgubio. Glavni deo priče ticao se potrage za nestalim
cilindrom i konačnim venčanjem plemenitog kurira (sada poznatog
kompozitora) s gospođicom Runi, čestitom steno-daktilografkinjom,
koja je bila pola Jovanka Orleanka a pola Florens Najtingejl.
Smatrao je da je to bilo ono što su časopisi želeli. Ponudio je u
svojim protagonističkim delima uobičajene stanovnike ružičasto-
plavog književničkog sveta, i zamočio ih u saharinski sadržaj koji ne
bi pokvario ni jedan jedini stomak u Marijeti. Dao je da se otkuca s
dvostrukim proredom - kao što je bilo preporučeno u knjižici ,,šta
olakšava uspeh piscu" od R. Megs Vidlstina, koja je ubeđivala
ambicioznog vodoinstalatera da je uzaludno znojiti se, kad bi, nakon
jednog tečaja od šest časova, mogao da zarađuje najmanje hiljadu
dolara mesečno.
Pošto je to pročitao Gloriji koja se dosađivala i pošto je iz nje
iznudio uvek istu primedbu da je to „bolje od mnogih stvari koje se
objavljuju", on je ironično dodelio sebi pseudonim „Žil de Sad",
priložio kovertu za povratno pismo i poslao priču.
Sledeći ogromni trud stvaranja odlučio je da čeka dok ne čuje nešto
o uspehu prve priče pre nego što započne drugu. Dik mu je kazao da
može da dobije čak i dvesta dolara. Ako se nekim slučajem i dogodi
da bude neprikladna, izdavačevo pismo bi mu, bez sumnje, dalo neku
ideju o tome kavke promene treba da se izvrše.
- To je, nema sumnje, najodvratnije napisana stvar koja postoji -
reče Antoni.
Izdavač se, sasvim razumljivo, složio s njim. Vratio je rukopis s

234
pisamcetom koje ga je odbijalo. Antoni ga je poslao negde drugde i
počeo drugu priču. Druga se zvala „Mala otvorena vrata"; bila je
napisana za tri dana. U pitanju je bila mistika: jedan razdvojeni par
sastao se ponovo pomoću medija u jednoj vodviljskoj predstavi.
Bilo ih je sveukupno šest, šest bednih i žalosnih napora da se
„ispiše“, jednog čoveka, koji nikad ranije nije učinio trajan napor da
uopšte piše. Ni jedan od njih nije sadržavao nijednu iskru živosti, a
njihov potpun nedostatak u draži i karakterističnoj osobini bio je još
veći od onoga koji se nalazi u jednoj prosečnoj novinskoj rubrici.
Tokom njihovog obilaska sakupili su, sve u svemu, trideset i jedno
pismo odbijanja, nadgrobne spomenike za pakete koje je nalazio kako
leže kao leševi pred svojim vratima.
Polovinom januara umre Glorijin otac i oni ponovo odoše u
Kanzas Siti - bio je to žalostan put jer je Glorija beskrajno tužno
razmišljala, ne o očevoj smrti nego o smrti svoje majke. Pošto su
poslovi Rasela Gilberta bili raščišćeni, oni su dobili tri hiljade dolara i
veliki deo nameštaja. Nameštaj se nalazio u magacinu, jer je Rasel
Gilbert svoje poslednje dane proveo u jednom malom hotelu. I baš
povodom njegove smrti, Antoni je učinio jedno novo otkriće što se
tiče Glorije. Na putu prema istoku on je otkrio, na veliko iznenađenje,
da je i ona bilfist.
- Ali, Glorija - povikao je on - nećeš valjda da kažeš da veruješ u te
stvari.
- Pa - reče ona prkosno - zašto da ne?
- Zato što je to - što je to fantastično. Ti znaš da si ti u svakom smislu
te reči agnostičar. Ti bi se smejala bilo kojem obliku hrišćanstva - a
sad daješ izjavu da veruješ u neko smešno pravilo o reinkarnaciji.
- Pa šta onda? Čula sam tebe i Morija i sve ostale i svakog drugog,
čiji intelekt pomalo poštujem, da se slažu da je život, kako izgleda,
potpuno besmislen. Ali mi je uvek izgledalo da možda, kad bih ja
nesvesno ovde nešto učinila, ne bi bio tako besmislen.
- Ti ništa ne učiš - ti se samo zamaraš. A ako baš moraš da imaš
veru da bi stvari ublažila, izaberi neku koja se dopada nekom
drugom, a ne samo mnoštvu histeričnih žena. Osoba kao što si ti ne
bi trebalo da prihvata nešto ako to nije moguće dokazati.
- Ne tiče me se istina. Želim malo sreće.
- Pa, ako imaš pristojan razum, drugo mora biti kvalifikovano

235
prvim. Svaka jednostavna duša može sebe obmanjivati mentalnim
đubretom.
- Baš me briga - čvrsto je ustrajala - i, sem toga, ja ne iznosim
nikakvu doktrinu.
Rasprava je polako zaboravljena, ali se Antoni setio toga nekoliko
puta kasnije. Bilo je uznemirujuće naići na ovo staro verovanje,
očigledno primljeno od njene majke, kako se nameće pod svojom
nezaboravnom maskom jedne urođene ideje.
Stigli su do Njujorka posle jedne skupe i nepromišljene nedelje
dana provedene u Hot Springsu. Antoni se opet latio svojih
uzaludnih pokušaja u pisanju. Kako im je oboma postajalo jasnije da
izlaz ne leži u negovanju popularne književnosti, nastalo je dalje
opadanje njihovog uzajamnog poverenja i hrabrosti. Komplikovana
borba neprestano se nastavljala između njih. Svi napori da se održava
smanjivanje troškova izumirali su iz proste tromosti, i početkom
marta oni su opet koristili svaki izgovor za „zabavu“. S izgledom
nemira Glorija je dala predlog da bi trebalo da uzmu sav svoj novac i
da odu na stvarni provod sve dok traje - sve je izgledalo bolje nego
gledati kako on odlazi „na sitno“.
- Glorija, ti želiš zabave isto onoliko mnogo kao i ja.
- Ne mari za mene. Sve što ja radim u saglasnosti je s mojim
shvatanjima: iskoristiti svaki minut ovih godina, kad sam mlada, u
najboljem provodu koji mogu da imam.
- A šta posle toga?
- Posle toga me se ne tiče.
- Ticaće te se.
- Pa, možda - ali neću moći ništa da poboljšam. A do tada ću se već
nazabavljati.
- Bićeš ista tada. Na neki način, mi se jesmo nazabavljali, đavolski
smo se nazabavljali i sada plaćamo za to.
Ipak, novac je oticao. Bilo bi dva dana veselosti, dva dana
turobnosti - jedan beskrajan, nepromenljiv krug. Oštra zaustavljanja,
kada su se dešavala, očitovala su se u Antonijevim radnim naporima,
dok je Glorija, nervozna i ophrvana dosadom, ostajala u krevetu ili bi
odsutno grizla prste. Dan-dva posle ovoga zakazali bi neku zabavu,
a onda - o, šta je marilo? Ova noć, ovaj sjaj, prestanak nelagodnosti i
osećanje da ako život nije koristan on je, na svaki način, u suštini

236
romantičan! Vino je dalo neku vrstu hrabrosti njihovom neuspehu.
U međuvremenu je parnica napredovala polako, s beskrajnim
saslušavanjima svedoka i sređivanjem dokaza. Prethodne procedure
o sređivanju imanja bile su završene. Gospodin Hajt nije video
razloga zašto slučaj ne bi došao pred sud pre leta.
Blokrnen je stigao u Njujork krajem marta; bio je u Engleskoj skoro
godinu dana zbog poslova koji su se ticali „Filmova par ekselans“.
Proces opšteg uglađivanja još se odvijao - uvek se oblačio malo bolje,
njegova intonacija je bila zrelija, a u njegovom je ponašanju bilo
uočljivo više ubeđenosti da su fine stvari ovog sveta bile njegove po
prirodnom i neotuđivom pravu. Posetio ih je u stanu, ostao samo
jedan sat, za koje vreme je razgovarao uglavnom o ratu i otišao od
njih govoreći kako će ponovo doći. Za vreme njegove druge posete
Antoni nije bio kod kuće, ali je zamišljena i uzbuđena Glorija dočekala
svoga muža kasnije posle podne.
- Antoni - počela je ona - da li bi opet prrgovarao kad bih otišla na
film?
Srce mu je stalo od te pomisli. Kad bi izgledalo da se ona povlači
od njega, pa makar samo u pretnji, njena prisutnost je postala ne
toliko dragocena koliko očajno potrebna.
- O, Glorija!
- Blokmen reče da će me uputili. Ako nešto ikada hoću da učinim,
onda moram sada da počnem. Oni žele samo mlade žene. Pomisli na
novac, Anloni!
- Za tebe - da. Ali šta će biti sa mnom?
- Zar ne znaš da je sve ono što imam ja i tvoje?
- To je pakao od karijere! - raspalio se on, moralni, beskrajno
promišljeni Antoni - i takva prokleta rulja. I ja sam tako potpuno
umoran od toga Blokmena koji dolazi ovamo i meša se u sve. Mrzim
teatralnost.
- To nije teatralno! To je potpuno drugačije.
Razgovor se razvio u jednu od najbešnjih svađa koje su ikad imali.
Posle pomirenja koje je kasnije usledilo i posle neizbežnog perioda
moralne tromosti, ona je shvatila da je on njen plan lišio života.
Nijedno od njih nije spomenulo mogućnost da Blokmen ni u kojem
slučaju nije nezainteresovan, ali su oboje znali da je to ležalo u
pozadini Antonijevog prigovaranja.

237
 U aprilu je objavljen rat s Nernačkom. Vilson i njegov kabinet -
kabinet koji je zbog svog nedostatka posebnog obeležja čudno
podsećao na dvanaest apostola - pustili su pažljivo izgladnele ratne
vukove, a štampa je počela histerično da viče protiv mračnog morala,
mračne filozofije i mračne muzike koju je proizvodio teutonski
temperament. Oni koji su zamišljali da su naročito slobodoumni
utvrđivali su tananu razliku da je to samo nemačka vlada koja ih je
podsticala na histeriju; ostali su bili dovedeni do stanja gadne
prostote. Bilo koja pesma koja je sadržavala reč „majka“ i reč „kajzer“
imala je zagarantovan uspeh. Najzad je svako imao nešto o čemu
može da priča - i gotovo svako je u tome uživao, kao da su svi dobili
uloge u nekom neveselom i romantičnom pozorišnom komadu.
Antoni, Mori i Dik poslaše molbe za oficirske škole; poslednja
dvojica su išli okolo osećajući se čudno uzvišeni i besprekorni: ćaskali
su jedan s drugim kao studenti o tome kako je rat jedino opravdanje
i jedini dokaz za aristokratu i smislili su jednu nemoguću kastu oficira
koja će se sastojati, činilo se, prvenstveno od privlačnijih bivših
studenata tri ili četiri istočnoamerička koledža. Gloriji se činilo da je
u ovoj golemoj struji čitave nacije čak i Antoni poprimio novi sjaj.
Deseti pešadijski puk, koji je došao u Njujork iz Paname, pratili su
na njihovu veliku zbunjenost, iz krčme u krčmu patriotski
raspoloženi građani. Pripadnici tvrđave Vest point bili su posle toliko
godina primećeni, i opšti utisak je bio da je sve bilo sjajno, ali ni upola
sjajno kao što će vrlo uskoro biti, i da je svako bio sjajan, a svaka trka
velika trka - uvek izuzimajući Nemce - i u svakom sloju društva
izgnanici i krivci terbalo je samo da se pojave u uniformi pa da im sve
bude oprošteno, da budu pozdravljeni, i da se nad njima isplaču
rodbina, bivši prijatelji i nepoznati ljudi.
Na nesreću, neki mali i pedantni doktor odluči da nešto nije bilo u
redu s Antonijevim krvnim pritiskom. Nije mogao da ga čiste savesti
propusti u oficirsku školu.

SLOMLJENA LAUTA

Njihova trogodišnjica venčanja prošla je bez slavlja, nezapažena.

Sezona se zagrejala u jugovini, rastopila se u toplijem letu, ključala i
prevrela. U julu je zaveštanje bilo ponuđeno na overu, i posle

238
osporavanja ostavinski sudija je zakazao suđenje u određenom
sudskom roku. Stvar se odužila do septembra - bilo je poteškoća u
sazivanju nepristrasne porote zbog moralnog osećanja koje je tu bilo
upleteno. Na Antonijevo razočarenje odluka je konačno vraćena u
korist naslednika, na šta je gospodin Hajt podneo žalbu protiv
Edvarda Satlvorta.
Kako je leto odmicalo, Antoni i Glorija su pričali o onome što će
uraditi kad novac bude njihov i o mestima koja će obići posle rata,
kada će se „opet složiti u stvarima“, jer su se oboje veselili dobu kada
će se ljubav, vaskrsavajući kao feniks iz svog pepela, ponovo roditi u
svojim tajanstvenim i neshvatljivim skrovištima.
Bio je pozvan u vojsku rano u jesen, a doktor koji ga je pregledao
nije ni spomenuo nizak krvni pritisak. Bilo je to sve vrlo besciljno i
žalosno, kad je Antoni jedne večeri kazao Gloriji da želi, više od
svega, da bude ubijen. Ali, kao i uvek, žalili su jedno drugo, zbog
pogrešnih pojava, u neprikladnom vremenu...
Odlučili su da za sada ona ne ode s njim u južni štab, gde je bio
dodeljen. Ona će ostati u Njujorku da „koristi stan“, da štedi novac, i
da pazi na napredak parnice - koja je sada stajala u Apelacionom
sudu, čiji je kalendar, kako im reče gospodin Hajt, bio u velikom
zaostatku.
Njihov poslednji razgovor je bio skoro besmislena svađa o
pravilnoj raspodeli prihoda: jednom reči, oni bi sve dali jedno
drugom. Bilo je to svojstveno pometnji i zbrci u njihovim životima do
te oktobarske noći kad se Antoni prijavio u velikoj centralnoj stanici
za put u poljsku kasarnu, a ona stigla jedino na vreme da uhvati
njegov pogled iznad uznemirenih glava sakupljene gomile. Kroz
tamnu svetlost zatvorenih vagona njihovi pogledi su se suretali preko
histerične mase, koja je zaudrala na žalosno jecanje i miris siromašnih
žena. Mora da su duboko razmišljali o onome što su uradili jedno
drugom, i svako do njih mora da je sebe krivio za stvaranje ovog
mračnog tunela kroz koji su oni tragično i slepo tapkali. Najzad su bili
suviše daleko da bi mogli da vide jedno drugome suze.

239
TREĆA KNJIGA

240
 GLAVA I
PITANJE CIVILIZACIJE

Gonjen nekim pomamnim naređenjem koje je dolazilo iz nekog

nevidljivog izvora, Antoni je pipkajući tražio svoj put unutra. Mislio
je da će prvi put za više od tri godine ostati duže od jedne noći daleko
od Glorije. Neizbežnost toga užasno je na njega uticala. Pa on je
ostavljao svoju čistu i divnu devojku.
Došli su do, mislio je on, najpraktičnijeg finansijskog dogovora;
ona će imati tri stotine sedamdeset i pet dolara mesečno - ne mnogo
kad se uzme u obzir da će pola toga otići na kiriju - a on je uzimao
pedeset da dopuni svoju platu. Nije video potrebu za više: hrana, ode-
ća i stan biće mu obezbeđeni - društvenih obaveza za vojnika nije bilo.
Vagon je bio krcat i već pun teškog zadaha. Bio je jedan od onog
tipa poznatog pod imenom „turistički“, neka vrsta jeftinog i ružnog
pulmanovog vagona s golim podom i sedištima od slane kojima je
bilo potrebno čišćenje. Ipak je to Antoni pozdravio s olakšanjem. On
je nejasno očekivao putovanje na jug u teretnom vagonu, na čijem će
jednom kraju stajati osam konja a na drugom četrdeset ljudi. Slušao
je priču o „hommes 4O, chevaux 8“ tako često da je ona postala
zbrkana i zlokobna.
Dok se ljuljao niz prolaz sa svojom torbom, kao čudovišnom
plavom kobasicom preko ramena, nije video praznih mesta, ali posle
jednog trenutka oko mu zape za jedno jedino mesto koje su zauzimale
noge nekog malog cmpurastog Sicilijanca, koji se sa šeširom preko
očiju prkosno skupio u ćošku.
Kad je Antoni stao pokraj njega, on ga je s prezirom pogledao,
očigledno nameravajući da ga zaplaši; mora da je to primio kao
odbranu protiv čitave goleme jednačine. Na Antonijevo oštro „Ovo
mesto zauzeto?“ on veoma polako diže svoje noge, kao da su neki
paket s lomljivim stvarima, i stavi ih s izvesnom pažljivošću na pod.
Njegove oči ostale su na Antoniju koji je u međuvremenu seo i
otkopčao svoj šinjel koji je dobio u logoru Apton prethodnog dana.
Žuljao ga je ispod ruku.
Pre nego što je Antoni mogao da prouči ostale ljude koji su
zauzimali mesta u tom delu, neki mladi poručnik upade iz gornjeg

241
kraja vagona i važno se prošeta niz prolaz između sedišta objavljujući
glasom punim užasne jetkosti:
- Neće biti pušenja u ovom vagonu! Nema pušenja! Nemojte pušiti
ljudi, u ovom vagonu!
Kad je svečano i važno izašao, na drugom kraju desetak malih
oblika ozbiljnih prigovora diže se sa svih strana.
- O, boga mu!
- Isuse!
- Zabranjeno pušenje!
- Ej, vrati se ovamo, daso!
- Kakva je to ideja?
Dve-tri cigarete poleteše kroz otvorene prozore. Ostale su bile
zadržane unutra, mada su se ovlaš sakrivale od pogleda. Odavde i
odande padoše primedbe s izvesnom dozom podrugljivosti i humora,
koje su se ubrzo rasplinule u ravnodušnu i sveobuhvatnu tišinu.
Četvrti putnik u Antonijevom delu vagona iznenada progovori.
- Zbogom, slobodo - reče on sumorno. - Zbogom svemu, osim
onome da budeš oficirov pas.
Antoni ga pogleda. Bio je to neki visoki Irac s izrazom pomešane
ravnodušnosti i potpunog prezira. Njegov pogled se zaustavi na
Antoniju, kao da je očekivao odgovor, a onda i na ostalima. I pošto
mu samo Italijan uputi neljubazan pogled, on zareža, pijunu glasno
na pod i dostojanstveno zaćuta.
Nekoliko minuta docnije vrata se ponovo otvoriše i drugi poručnik
ulete, kao nošen uobičajenim oficirskim povetarcem, ovoga puta
drukčije pevajući:
- U redu, ljudi, pušite ako hoćete! Zabunio sam se, momci! U redu,
momci! Nastavite da pušite - moja pogreška!
Ovoga puta ga Antoni dobro pogleda. Bio je mlad, mršav, već
uvenuo; bio je kao i njegovi brkovi, kao neki veliki komad sjajne
slame. Brada mu je bila pomalo uvučena; ovo je bilo u suprotnosti sa
veličanstvenim i neubedljivim smrknutim pogledom, koji će Antoni
povezivati s licima mnogih mladih oficira tokom iduće godine.
Odmah su svi zapalili - bilo da su to ranije želeli ili ne. Antonijeva
cigareta je doprinela magličastoj oksidaciji koja kao da se kotrljala
napred i natrag u prozirnim oblacima sa svakim pokretom voza.
Razgovor koji se prekinuo za vreme dve upečatljive posete mladog

242
oficira sada je polagano oživeo; ljudi preko puta prolaza počeli su da
prave nespretne eksperimente sa kapacitetom svojih slamnih sedišta
da bi se bolje smestili; započele su dve polusrdačne igre karata, koje
su ubrzo privukle nekoliko gledalaca u sede'i položaj na naslone
sedišta. Za nekoliko minuta Antoni je postao svestan nekog uporno
odvratnog zvuka - mali prkosni Sicilijanac je hrkao. Bilo je zamomo
posmatrati tu živu protoplazmu koja je bila razumna samo zbog
pristojnosti, zatvorenu u ovaj vagon po nekom neshvatljivom zakonu
civilizacije, odvođen nekuda da čini nešto nejasno bez cilja, značenja
ili posledice. Antoni je uzdahnuo, otvorio novine za koje se nije sećao
da ih je kupio; počeo je da čita pri nejasnoj žutoj svetlosti.
Deset časova je zagušljivo prešlo u jedanaest; časovi su se zgruša-
vali, hvatali i isparavali. Začudo voz se zaustavio na otvorenoj pruzi
u mračnom predelu, s vremena na vreme se upuštajući u kratke,
varljive pokrete natrag i napred i u zvižduće oštre pesme u noć
kasnog oktobra. Pročitavši svoje novine, uvodne članke, stripove i
ratne pesme, njegovo oko zape za polurubriku pod naslovom
Šekspirvil, Kanzas. Izgledalo je da je Trgovačka komora Šekspirvila
nedavno vodila jednu uzbudljivu debatu da li američki vojnici treba
da budu poznati pod imenom „Semiji“ ili „Borbeni hrišćani“. Ova
misao ga je zabavila. Ispustio je novine, zevnuo i pustio da mu misli
odlutaju sasvim drugim tokom. Razmišljao je o tome zašto je Glorija
zakasnila. Činilo mu se da je to bilo tako davno - osetio je bol varljive
usamljenosti. Pokušao je da zamisli iz kojeg će ugla ona posmatrati
svoje novo stanje, kakvo će mesto u njenim razmišljanjima on
zadržati. Misao je delovala kao slabo sredstvo za umirivanje - otvorio
je novine i ponovo počeo da čita.
Članovi Trgovačke komore u Šekspirvilu odlučili su da prihvate
naziv „Momci slobode“.
Dve noći i dva dana su tandrkali prema jugu, zastajkujući na
tajanstven i neobjašnjiv način na otvorenoj pruzi, a onda su s
dostojanstvenim izgledom žurbe jurili kroz velike gradove.
Ćudljivost ovog voza nagovestili su Antoniju ćudljivosti čitave vojne
administracije.
Na čistinama su ih posluživali iz vagona-komore pasuljem i
slaninom koje ispočetka nije mogao da jede - mršavo je večerao nešto
mle-ka s čokoladom koje im je razdelila seoska kantina. Ali drugog

243
dana zalihe vagona-komore počeše da izgledaju iznenađujuće
ukusne. Trećeg jutra proneo se glas da će za jedan sat stići na svoje
odredište, u logor Huker.
Postalo je nepodnošljivo toplo u vagonu i svi ljudi su bili u
košuljama. Sunce je ulazilo kroz prozore, umorno i staro sunce, žuto
kao pergament i istegnutog oblika u svom prelaženju preko
meridijana. Pokušavalo je da uđe u tamne uglove a proizvodilo je
samo izvitoperene mrljotine - ali je bilo strahovito postojano; tako
postojano da je uznemiravalo Antonija što nije bio stožer svih onih
nevažnih pilana i drveća i telegrafskih stubova koji su se okretali oko
njega tako brzo. Napolju je ono sviralo svoj teški tremolo nad
drumovima obrubljenim maslinama i užarenim poljima pamuka, iza
kojih je išla nepravilna crta šume koja je bila prekidana uzvišenjima
sivih stena. Zemlja ispred toga bila je retko prošarana jadnim, loše
iskrpljenim kolibama među kojima bi projurio katkada pokoji
primerak tromog seljaka Južne Karoline ili neki crnac, koji je šetao,
turobnih i zbunjenih očiju.
Onda su se šume razmakle i oni su se ukotrljali u otvoreni široki
prostor kao ispečena površina nekog divovskog kolača našećerenog
mnogobrojnim šatorima koji su bili rezmešteni u geometrijskim
oblicima na njegovoj površini. Voz je nesigurno stao, a sunce i stubovi
i drveće su izbledeli i njihov svemir se potresao natrag u svoju staru
uobičajenost s Antonijem Pečom u središtu. Dok su se ljudi, umorni i
znojavi gurali da izađu iz vagona, on je osetio onaj nezaboravni miris
koji prožima sve stalne logore - smrad đubreta.
Logor Huker je bio jedna neverovatna i veličanstvena izraslina
koja je podsećala na Jedan rudarski grad iz 1870. godine - Druga
nedelja“. Sastojao se od drvenih i beličastosivih šatora, koji su bili
povezani spletom drumova - tvrdih žutomrkih terena za vežbanje,
koji su bili uokvireni drvećem. Tu i tamo su stajale zelene kuće
Udruženja mladih hrišćana, oaze, koje nisu ništa obećavale, sa svojim
teškim zadahom mokrih flanela i zatvorenih telefonskih govornica -
a nasuprot svake od njih obično je bila menza u kojoj je vrvelo od
života, a kojoj je lenjo predsedavao jedan oficir koji je pomoću džeza
obično uspevao da tu obavezu učini prijatnom i brbljivom sinekurom.
Gore-dole niz prašnjave drumove vozili su se generali u državnim
automobilima, zastajkujući ovde-onde da skrenu pažnju na nevažne

244
detalje, da se namršte na kapetane koji su marširali na čelu čete, da
udese velelepan odmereni korak u toj prekrasnoj igri razmetanja koja
se odigravala pobedonosno na čitavom ovom području.
Nedelju dana posle dolaska Antonijev program je bio ispunjen
nizom beskonačnih vakcinisanja i lekarskih pregleda i uvodnim
vežbama. Dani su ga ostavljali očajno umornim. Popularni, nehatni
narednik u magacinu dao mu je cipele koje mu nisu pristajale i kao
posledica toga stopala su mu bila tako otečena da su poslednji časovi
popodneva bili za njega strašno mučenje. Prvi put u životu mogao je
da se baci na svoj vojnički krevet između ručka i popodnevnih vežbi
i da, kao da sa svakim trenutkom pada dublje u krevet bez dna, padne
odmah u san, dok su buka i smeh oko njega lagano prelazili u prijatno
gundorenje dremljivog letnjeg zvuka. Ujutro se budilo ukrućen i
bolan, supalj kao duh i jurio napred da se sretne s drugim avetinjskim
prilikama koje su se rojile u polutamnim četnim ulicama, dok je oštra
vojnička truba vrištala i pištala u sivo nebo.
On je bio u pešadijskom vodu svoje čete od oko stotinu ljudi. Posle
uvek istog doručka od masne slanine, hladnog prepečenog hleba,
kaše, čitava stotina bi pojurila u nužnike, koji su, koliko god se na njih
pazilo, uvek izgledali nepodnošljivo, kao klozeti u jeftinim hotelima.
Napolju na terenu, onde, u bednom redu - ćopavi čovek njemu s leve
strane groteskno je hramao marširajući uz Antonijeve nemame
pokušaje da održi korak, narednici su se ili pravili neobično važni da
bi ostavili dobar utisak na oficire i vojnike, ili su provirivali u blizini
linije marša, izbegavajući i rad i nepotrebno izlaganje pogledima.
Kad bi stigli do polja, rad je odmah počinjao - svukli bi košulje
zbog telesnih vežbi. Ovo je bio jedini deo dana kada je Antoni uživao.
Poručnik Krečing, koji je rukovodio tim kreveljenjima, bio je žilav i
mišićav i Antoni je vemo sledio njegove pokrete s osećanjem da radi
nešto što je od pozitivnog značaja za njega samoga. Ostali oficiri i
narednici šetali su među ljudima sa zlobom školskih derana,
okupljajući se ovde-onde oko nekog nesrećnika koji nije imao
kontrole nad mišićima, dajući mu zbunjujuća uputstva i naređenja.
Kad bi otkrili nekog naročito beznadežnog, slabo uhranjenog
mladića, zadržavali bi se oko njega čitavih pola sata praveći oštre
primedbe i smejući se među sobom.
Jedan mali oficir po imenu Hopkins, koji je bio narednik u

245
redovnoj vojsci, bio je posebno dosadan. On je smatrao rat kao neki
dar osvete visokih bogova nad njim samim i stalni predmet njegovih
govorancija bio je da ovi kaišari ne cene punu ozbiljnost i
odgovornost „službe“. Smatrao je da se pomoću kombinacija
dalekovidosti i neustrašive efikasnosti uzdigao do svoje sadašnje
veličanstvenosti. On je podržavao naročite tiranije svakog oficira,
svog ranijeg starešine. Njegov mrgodan pogled bio je zaleđen na
njegovom čelu - pre nego što bi vojniku dao propusnicu da ide u grad,
on bi duboko zamišljen odvagao efekat takvog jednog odsustva na
četu, armiju i dobrobit vojničke profesije širom celog sveta.
Poručnik Krečing, plav, dosadan i flegmatičan, dobro je upoznao
Antonija sa problemima važnosti položaja - nadesno, nalevo krug i
voljno. Njegov glavni defekt bila je zaboravnost. Često je držao čitavu
četu u stavu mirno po pet minuta, dok je on stojeći ispred njih
objašnjavao neki novi pokret - rezultat toga bilo je da su samo ljudi u
sredini znali o čemu je reč - oni u oba krila bili su suviše pod utiskom
potrebe da bulje pravo ispred sebe.
Vežba se nastavljala do podneva. Sastojala se od naglašavanja niza
beskrajnih nepoznatih detalja, i mada je Antoni uočio da je to bilo
dosled-no ratnoj logici, ipak ga je to razdraživalo. Da isti onaj krvni
pritisak koji bi bio neprikladan za jednog oficira nije smetao
dužnostima jednog vojnika, bila je odvratna anomalija. Neki put,
pošto bi čuo neprekidne grdnje koje su se odnosile na jedan glupi, i,
na prvi pogled apsurdan predmet poznat kao vojna „pristojnost“,
posumnjao bi da je nejasna svrha rata omogućiti redovnim armijskim
oficirima - ljudima s mentalitetom i aspiracijama poletaraca - da se
pozabave pravim klanjem. On je smešno žrtvovan
dvadesetogodišnjem strpljenju jednog Hopkinsa!
Od njegova tri druga iz šatora - jednog savesnog kritičara iz Tene-
sija spljoštena lica, jednog krupnog, uplašenog Poljaka, i jednog
prezrivog Kelta pokraj kojeg je sedeo u vozu - prva dva su provodili
večeri pišući beskrajna pisma kući, dok je Irac sedeo na vratima šatora
zviždućući neprestano sam za sebe pet-šest oštrih i jednoličnih ptičjih
doziva. Više zato da bi izbegao jedan sat njihovog društva nego iz
neke nade da će naći zabavu, on je, kad je prekinut karantin na kraju
nedelje, otišao u grad. Uhvatio je jedan od gomile taksija koji su vozili
samo određenim putem a koji su išli preko logora svake večeri, i za

246
pola sata je bio ispred Stounvol hotela na vrućoj i dremljivoj glavnoj
ulici.
Pod sumrakom koji je padao, grad je bio neočekivano privlačan.
Pločnici su bili puni devojaka u haljinama jarkih boja, vrlo
našminkanih, koje su govorljivo ćaskale tihim, lenjim glasovima,
desetina taksi vozača koji su napadali oficire u prolazu sa „Povešću
te gde ‘oćeš, poručnice“, i beskrajnih redova dronjavih, trapavih,
poniznih crnaca. Antoni, koji je dokoličio u toplom sumraku, prvi put
je posle mnogo godina osetio spori, erotski dah juga, koji se nadnosio
u vrućoj mekoći vazduha, u prožimajućem uljuškivanju misli i
vremena.
Prošao je otprilike jedan blok kad ga je zaustavila oštra primedba:
- Zar vas nisu učili da pozdravljate oficire?
Tupo je pogledao u čoveka koji mu se obratio, jednog krupnog,
crnokosog kapetana koji ga je zlobno gledao svojim smeđim,
buljavim očima.
- Mirno! - Reči su mu doslovce grmele. Nekoliko prolaznika u
blizini zastalo je i buljilo. Jedna devojka blagih očiju u ljubičastoj
haljini prigušeno se smejala sa svojom drugaricom.
- Koji je vaš puk i četa?
Antoni stade mirno i reče.
- Ubuduće kad budete prolazili pokraj oficira na ulici, isprsite se i
pozdravite ga!
- U redu!
- Kažite „razumem, gospodine“!
- Razumem, gospodine.
Krupni oficir zareža, okrenu se naglo i otkorača niz ulicu. Posle
jednog trenutka Antoni se pokrenu; grad više nije bio lenj i egzotičan;
magija je iznenada iščezla iz sumraka. Njegove oči su se naglavačke
okrenule prema unutra, na nedostojanstvenost svog položaja. Mrzeo
je oficira, svakog oficira - život je bio nepodnošljiv.
Pošto je prošao pola bloka, video je da devojka u ljubičastoj haljini
koja se smejala njegovoj neprijatnosti šeta sa svojom prijateljicom na
deset koraka ispred njega. Nekoliko puta se okrenula i buljila u
Antonija s veselim smehom u svojim krupnim očima koje su bile iste
boje kao i njena haljina.
Na uglu ona i njena drugarica vidljivo usporiše korake - on mora

247
da izabere između toga da li da im pristupi ili da namemo prođe
pokraj njih. Prošao je, oklevao, i onda usporio. Za trenutak su njih dve
već bile uz njega; sada su se rastapale od smeha. To nije bilo neko
kreštavo smejanje kao što bi očekivao na severu od glumica u ovoj
poznatoj komediji, već blag, tiho žuboreći smeh, kao eho iz neke fine
sale u koju je on omaškom upao.
- Kako ste? - reče.
Oči su joj bile blage kao senka. Da li su bile ljubičaste, ili se njihova
plava tamnoća mešala sa sivim tonovima sumraka?
- Prijatno veče - usudi se nesigurno Antoni.
- Zaista jeste - reče druga devojka.
- Nije bilo naročito prijatno za vas - uzdahnu devojka u
ljubičastom. Njen glas se činio isto tako deo noći kao i sanjivi
povetarac koji je pokretaro široki obod njenog šešira.
- Morao je da iskoristi priliku da se napravi važan - reče Antoni
prezrivo se smejući.
- Izgleda - složi se ona.
Zaokrenuli su za ugao i lenjo krenuli sporednom ulicom kao da
slede neki lelujavi lenger kojima su bili privezani. U ovom je gradu
izgleda bilo sasvim prirodno zaokretati iza uglova ovako, prirodno
nemati nikakvog određenog pravca, ne misliti ni o čemu... Sporedna
ulica je bila mračna, jedan ogranak u kraju živica divljih ruža i malih
tihih kuća koje su bile smeštene daleko od ulice.
- Kuda idete? - pristojno je zapitao.
- Samo šetamo. - Odgovor je bio i izvinajvanje, i pitanje i
objašnjenje.
- Mogu li se i ja šetati s vama?
- Čini mi se da možete.
Bilo je u njenu korist što je govorila drugim naglaskom. Nij^
mogao odrediti društveni položaj jedne južnjakinje po njenom
govoru - u Njujorku bi devojka iz niže klase imala promukli glas, bila
bi nepodnošljiva - osim gledana kroz ružičaste naočari pijanstva.
Šuljao se mrak. Malo su govorili - Antoni je postavljao nemarna,
obična pitanja, a one su odgovarale s provincijskom ekonomičnošču
rečenice. Šetkali su i prošli jedan čošak, zatim još jedan, u sredini
bloka zastali su pod uličnom svetiljkom.
- Ja živim ovde blizu - objasnila je druga devojka.

248
 - Ja živim iza ovog bloka - reče devojka u ljubičastom.
- Mogu li vas otpratiti ktići?
- Do ugla, ako hoćete.
Druga devojka koraknu unapred nekoliko koraka. Antoni skide
svoju kapu.
- Treba da salutirate - reče devojka u ljubičastom smejući se. - Svi
vojnici salutiraju.
- Naučiću - trezveno je odgovorio.
Druga devojka reče:
- Pa - oklevala je, onda dodala - telefoniraj mi sutra, Dot - i povukla
se iz žutog kruga ulične svetiljke. Onda, u tišini, Antoni i devojka u
ljubičastom odšetaše tri bloka do jedne male, trošne kuće koja je bila
njen dom. napolju na drvenoj kapiji ona je oklevala.
- Pa - hvala.
- Morate li da uđete tako rano?
- Trebalo bi.
- Zar ne možete malo još da prošetate?
Posmatrala ga je ravnodušno.
- Čak vas i ne poznajem.
Antoni se nasmeja.
- Nije suviše kasno.
- Čini mi se da bi bilo bolje da uđem.
- Mislio sam da možemo da odšetamo dole i odemo u bioskop.
- Volela bih.
- Onda bih vas mogao dovesti kući. Imao bih baš dovoljno
vremena. Moram da budem u logoru do jedanaest.
Bilo je tako mračno da ju je sada jedva mogao videti. Ona je bila
samo jedna haljina koja se malo lelujala na vetru, dva providna,
nemirna oka...
- Zašto ne pođete Dot? Zar ne volite bioskop? Bolje pođite.
Ona zatrese glavom.
- Ne bi trebalo.
Sviđala mu se, jer je shvatio da ona odgađa da bi na njega proizvela
dobar utisak. Prišao joj je bliže i uzeo je za ruku.
- Ako se vratimo do deset, zar ne biste mogli? Samo u bioskop?
- Pa - čini mi se...
S rukom u ruci odšetali su natrag u grad, niz magličastu, sumračnu

249
ulicu gde je jedan dečak, prodavač novina oglašavao naročito izdanje
u kadenci lokalne tradicije prodavača, kadenci koja je bila melodična
kao neka pesma.

DOT

Antonijeva afera s Doroti Rejkroft bila je neizbežan rezultat

njegove sve veće nemarnosti što se ticalo njega samoga. On nije otišao
k njoj želeći da poseđuje ono što je poželjno, niti je pao pred osobom
vitalnijom, neodoljivijom od sebe samoga, kao što je to uradio s
Glorijom pre četiri godine. On je jednostavno kliznuo u to zbog svoje
nesposobnosti da donese odlučan sud. Nije mogao reći ne ni
muškarcu ni ženi; i pozajmljivač i zavodnica otkrivali su da je on
malodušan i povodljiv. Zaista je retko odlučivao o bilo čemu, a kad je
to radio odluke su mu bile napola histerična rešenja stvorena u panici
od nekog užasavajućeg i neispravljivog buđenja.
Naročita slabost u koju se on upustio ovom prilikom bila je
njegova potreba ža uzbuđenjem i podsticajem spolja. Osećao je da
prvi put u četiri godine može da se izrazi i da se objasni ponovo.
Devojka je obećavala odmor, časovi koje je provodio u njenom
društvu svike večeri podigli su mračnjačka i neizbežno jalova
udaranja njegove mašte. On je stvarno postao kukavica - potpuni rob
stotinu nesređenih i luta-jućih misli koje su bile oslobođene padom
iskrene odanosti Gloriji, a koje su bile glavni tamničar njegove
nesposobnosti.
Te prve večeri, dok su stajali kraj kapije, poljubio je Doroti i
zakazao da se sastanu iduće subote. Onda je otišao u logor i uz
svetlost koja je krišom gorela u njegovom šatoru napisao dugačko
pismo Gloriji, puno sentimentalnog mraka, puno osećanja na miris
cveća, puno istinite i prevelike nežnosti - onih stvari koje je on ponovo
otkrio u jednom trenutku u poljupcu koji je dao i uzeo pod bogatom,
toplom mesečinom pre jednog časa.
U subotu uveče zatekao je Doti kako ga čeka pred ulazom u
bioskop Bižu. Bila je obučena kao i prethodne srede u svoju ljubičastu
haljinu od najnežnijeg organdina, ali je očevidno bila oprana i
uštirkana, jer je bila sveža i neizgužvana. Dnevna svetlost je potvrdila
njegov utisak koji je dobio, da je ona na neki površan, pogrešan način

250
bila divna. Bila je čista, crte lica su joj bile sitne, nepravilne, ali recite i
pristajale su jedne drugima. Bila je jedan tamni, kratkotrajan cvetić -
pa ipak je pomislio da je u njoj primetio neku osobinu duševne
osećajnosti, snagu koja je izvlačila iz pasivnog prihvatanja svega. U
ovome se prevario.
Doroti Rejkroft je imala devetnaest godina. Njen otac je držao mali,
neugledni dućan na uglu, a ona je maturirala s najnižim ocenama u
svom razredu dva dana pre nego što je umro. U gimnaziji je uživala
prilično neprijatnu reputaciju. U stvari, njeno ponašanje na
razrednom pikniku, gde su glasine i počele, bilo je jednostavno
indiskretno - ona je sačuvala svoju nevinost sve do godinu dana
kasnije. Dečak je bio nameštenik u jednom dućanu u Džekson-ulici, i
dan posle događaja on je neočekviano otputovao za Njujork.
Nameravao je već duže vreme da otputuje, ali je odugovlačio dok nije
ostvario svoj ljubavni poduhvat.
Posle nekog vremena ona je poverila ovu pustolovinu jednoj
prijateljici, i docnije, dok je posmatrala svoju prijateljicu kako nestaje
niz pospanu ulicu prašnjave sunčeve svetlosti, znala je u magnovenju
da njena priča odlazi u svet. Ipak se osećala mnogo bolje pošto ju je
ispričala, ali i pomalo gorko i približila se sopstvenom karakteru što
je najbolje mogla pošavši u drugom pravcu i susrevši drugog
muškarca, s poštenom namerom da se ponovo zadovolji. Sve se po
pravilu dešavalo Doti. Nije ona bila slaba, jer nije ničega bilo u njoj da
joj kaže da je slaba. Nije bila ni jaka, jer nije nikad znala da su neke
stvari koje je učinila bile hrabre. Ona nije ni prkosila, niti se
konformisala, niti je činila kompromise.
Nije imala osećanja za humor, ali da to nadoknadi, bila je dobro
raspoložena i smejala se zato u pravo vreme kad je bila s muškarcima.
Nije imala određenih namera - neki put je nejasno žalila što joj je njena
reputacija oduzela ono malo prilika što je imala za bezbednost. Nije
bilo nikakvog otvorenog otkrića: njena majka je bila zainteresovana
samo za to da je na vreme otpremi svako jutro u juvelirsku radnju gde
je zarađivala četrnaest dolara nedeljno, ali su neki dečaci koje je
poznavala iz gimnazije sada gledali na drugu stranu kad su šetali s
„dobrim devojkama“, a ovi incidenti su vređali njena osećanja. Kada
bi se dogodilo, ona je odlazila kući i plakala.
Osim nameštenika iz Džeksonove ulice, bila su još dva muškarca,

251
od kojih je prvi bio mornarski oficir koji je prošao kroz grad tokom
prvih dana rata. Ostao je preko noći da bi uhvatio drugi voz, i lenjo
se naslanjao na jedan od stubova Stounvol hotela kad je ona prolazila.
Ostao je u gradu četiri dana. Mislila je da ga voli - nemilice je na njega
rasipala onu prvu histeriju strasti koja je bila otišla na plašljivog
nameštenika. Mornarska uniforma - bilo ih je malo u to vreme -
učinila je svoje. Otišao je s nejasnim obećanjima na usnama, i, kad je
već jednom bio u vozu, radovao se što joj nije rekao svoje pravo ime.
Utučenost koja je proizašla iz toga bacila ju je u naručje Sajrusa
Fildinga, sina mesnog trgovca suknom, koji ju je jednog dana
pozdravio iz svog automobila dok je prolazila pločnikom. Ona ga je
oduvek znala po imenu. Da je pripadala višoj klasi, on bi je već i ranije
znao. Ona se spustila malo niže - tako ju je on najzad i upoznao. Posle
me-sec dana on je otišao u logor za obučavanje, pomalo uplašen od
intimnosti, pomalo oslobođen uviđanjem da ona nije duboko marila
za njega i da nije od te vrste koja bi mu pričinjavala neprijatnosti. Dot
je romantizovala tu aferu i svojoj taštini priznala da joj je rat oduzeo
ove muškarce. Samoj sebi je govorila da je mogla da se uda za
mornaričkog oficira. Ipak, zabrinjavalo ju je da je u osam meseci bilo
tri muškarca u njenom životu. Razmišljala je s više straha nego
iznenađenja u svom srcu da će ubrzo biti kao one „loše devojke“ u
Džeksonovoj ulici u koje su pre tri godine ona i njene prijateljice
žvaćući gumu i smejući se fascinirano buljile.
Neko vreme je pokušala da bude pažljivija. Dopuštala je da joj
muškarci „priđu“; dopustila je da je poljube, dopustila je čak i izvesne
druge slobode na koje su je prisiljavali, ali nije dodavala nikog svom
triju. Posle nekoliko meseci snaga njene odluke - ili radije gorka celis-
hodnost njenih strahovanja - istrošila se. Postala je nemirna dremajući
tako izvan života i vremena dok su lenji meseci iščezavali. Vojnici
koje je upoznavala bili su ili očigledno ispod nje, ili, manje očigledno,
iznad nje - u kojem slučaju su samo želeli da je iskoriste: bili su to
Jenkiji, grubi i bezočni; nailazili su u velikim gomilama... I onda je
upoznala Antonija.
Te prve večeri on je bio nešto malo više od prijatno nesrećnog lica,
glasa, način kako da se provede jedan čas, ali kada se sastala s njim u
subotu posmatrala ga je s uvažavanjem. Sviđao joj se. Ne znajući,
videla je svoje sopstvene tragedije u njegovom licu kao u ogledalu.

252
 Opet su išli u bioskop, opet su tumarali niz senovite, mirisne ulice
ovog puta držeći se za ruke, govoreći malo tihim promuklim
glasovima. Prošli su kroz kapiju - gore prema maloj terasi...
- Mogu malo da ostanem, zar ne?
- Pssst! - šapnula je - moramo da budemo vrlo tihi. Majka sedi
budna i čita ,Trice strave“. - Kao potvrdu tome čuo je slabi šuštavi
zvuk prevrnute stranice. Kroz otvore žaluzine horizontalni prutovi
svetlosti padali su u tankim paralelama preko Dorotinje suknje. Ulica
je bila tiha osim jedne grupe na stepenicama jedne kuće preko puta,
koja je s vremena na vreme podizala svoje glasove u nežnoj,
zadirkivajućoj pesmi:
„ - Kad se probudiš
Ti ćeš ima-ti
Sve slatke male kuće - “
Onda, kao da je čekao na obližnjem krovu na njihov dolazak, dođe
mesec iznenada se naginjući kroz vinovu lozu i preobrazi devojčino
lice u boju belih ruža.
Antoni se odjedanput seti, tako živopisno da se pred njegovim
očima stvorila slika, izrazita kao ponovljena scena na bioskopskom
platnu - prolećne noći pune jugovine u napola zaboravljenoj zimi pre
pet godina - drugo lice, sjajno, kao cvet, okrenuto nagore prema
svetlostima koje su ga preobražavale kao zvezde.
Ah, la belle dame sans merci koja je živela u njegovom srcu, koja
mu se predstavila u prolaznom sjaju tamnim očima u Ric Karltonu,
senotivim pogledom iz kočije koja je prolazila Bulonjskom šumom!
Ali te noći su bile samo deo jedne pesme, zapamćena lepota - ovde su
opet bili slabi vetrovi, iluzije, večita sadašnjost sa svojim obećavanjem
romanse.
- Oh - šapnula je - da li me voliš? Da li me voliš?
Začaranost je bila prekinuta. Lutajući delići zvezda postali su samo
svetlost, pevanje tamo dole u ulici smanjilo se do jednoličnog glasa,
do cvrčanja zrikavaca u travi. Gotovo s uzdahom poljubio je njena
žudna usta dok su mu njene ruke klizile po ramenima.

253
 RATNIK

Kako su nedelje proletale, okvir Antonijevih putovanja se proširio

dok nije počeo da shvata logor i njegovu okolinu. Prvi put u životu
bio je u stalnom ličnom dodiru sa kelnerima kojima je ranije davao
napojnice, šoferima koji su svoje šešire dodirivali da ga pozdrave,
tesarima, vodoinstalaterima, berberima i farmerima koji su pre toga
bili podnošljivi samo u poniznosti svog profesionalnog savijanja
kolenom. Za vreme prva dva meseca boravka u logoru nije
razgovarao ni sa jednim jedinim čovekom više od deset minuta.
U službenom dosijeu stajalo je da mu je zanimanje „student“; na
prvom upitniku on je prvo napisao „pisac“; ali kad su ga ljudi u
njegovoj četi pitali za zanimanje on je govorio da je službenik - da je
kazao istinu da ne radi, sumnjičili bi ga kao pripadnika klase
besposličara.
Njegov vodni narednik Pop Doneli bio je suvonjavi „stari vojnik“,
iscrpen od pića. U prošlosti je proveo nebrojane nedelje u stražamici,
ali nedavno, zahvaljujući gladi starešine vežbi, bio je unapređen do
svog sadašnjeg zvanja. Koža mu je bila izrešetana zrnima granata -
tako da je ličila na one fotografije „bojnog polja u Blanku“ snimane iz
vazduha. Jednom nedeljno napijao se, dole u gradu, ljutim pićima,
vraćao se tiho u logor i padao na svoje ležište, pridružujući se četi na
zvuk trube i izgledajući više nego ikada kao bela avet smrti.
Negovao je iznenađujuću samoobmanu da lukavo „prelazi“
vladu, proveo je osamnaest godina u njenoj službi uz veoma malu
platu, i uskoro je trebalo da se penzioniše (ovde je on obično
namigivao) s ogromnom penzijom od pedeset pet dolara mesečno.
Na to je on gledao kao na divnu šalu koju je izveo sa desetinama onih
koji su ga grdili i prezirali ga još dok je bio devetnaestogodišnji dečak
iz Džordžije.
Za sada je bilo dva poručnika - Hopkins i popularni Krečing. Ovog
drugog su smatrali za dobrog čoveka i finog vođu sve do godinu dana
kasnije kad je nestao s fondom za hranu od hiljadu dolara i, kao toliko
mnogo vođa, nije dokazao da ga je veoma teško slediti.
Na kraju je tu bio kapetan Daning, bog ovog kratkotrajnog ali
samodovoljnog mikrokosmosa. On je bio rezervni oficir, nervozan,
energičan i zanesen. Ova poslednja osobina je u stvari uzimala

254
materijalni oblik i bila je vidljiva u obliku fine pene u uglovima
njegovih usta. Kao većina izvršnih službenika, on je video svoje
podređene strogo spreda i njegovim se očima punim nade njegova
naredba činila upravo odličnim jedinstvom kao što jedan tako odličan
rat i zaslužuje. Uprkos njegovom nespokojstvu i prezauzetosti, on se
izvanredno dobro zabavljao.
Baptista, onaj mali Sicilijanac iz voza, posvađao se s njim druge
nedelje vežbi. Kapetan je nekoliko puta naredio ljudima da budu
uredno obrijani za jutarnju smotru. Jednog dana se otkrilo da se ovo
pravilo krši; začelo je to bio slučaj teutonskog potajnog saučesništva -
tokom noći četvorica ljudi su pustili brade. Činjenica da su trojica od
njih četvorice razumeli minimum engleskog samo je učinila da
praktični čas očigledne nastave bude još potrebniji, tako da je kapetan
Daning odlučno poslao jednog dobrovoljca berberina natrag u ulicu
te čete po brijač. Tako je radi sigurnosti demokratije petnaest grama
brade bilo zbrijano s obraza trojice Italijana i jednog Poljaka.
Izvan sveta čete neki put se pojavljivao pukovnik, jedan krupan
čovek iskeženih zuba, koji je na lepom crnom konju obilazio polje za
vežbe bataljona. On je bio đak Vest pointa, i podražavao je gospodina.
Imao je aljkavo obučenu ženu i aljkavu pamet, i provodio je mnogo
vremena u gradu iskorišćavajući odskora uzvišen položaj armije.
Poslednji je bio general, koji je prelazio drumove logora iza svoje
zastave - ličnost tako stroga, tako udaljena od svega, tako
veličanstvena, da je jedva bio razumljiv.
Decembar. Hladni vetrovi u noći, vlažna, prohladna jutra na
terenu za vežbe. Kako se vrućina smanjila, Antoni je uvideo da je sve
radosniji što je živ. Čudno rekreiran kroz svoje telo, on se malo brinuo
i postojao je u sadašnjosti s nekom vrstom životinjskog zadovoljstva.
Ne da su Glorija ili život koji je Glorija predstavljala bili manje
prisutni u njegovim mislima - nego je ona jednostavno postala, dan
za danom, manje stvarna, manje životna. Nedelju dana su se
strastveno dopisivali, gotovo histerično - onda po jednom nepisanom
sporazumu prestali su da pišu više od po dva puta, a onda jedanput
nedeljno. Njoj je bilo dosadno, rekla je; ako njegova brigada ostaje
tamo dugo, ona dolazi dole da mu se pridruži. Gospodin Hajt će biti
u stanju da podnese jaču tužbu nego što je očekivao, ali je sumnjao da
će poziv doći tek kasno u proleće. Mjuriel je bila u gradu i radila za

255
Crveni krst; prilično često su izlazile zajedno. Šta bi Antoni mislio da
ona pristupi Crvenom krstu? Nezgoda je bila u tome što je čula da bi
morala da kupa crnce u alkoholu, i posle toga nije osećala toliko
patriotizma. Grad je bio pun vojnika i srela je mnogo mladića koje
godinama već nije videla...
Antoni nije očekivao da ona dođe na jug. Sam sebi je govorio da je
to nemoguće iz mnogih razloga - bio mu je potreban odmor od nje i
njoj od njega. Biće joj dosadno preko svake mere u gradu i moći će da
ga viđa samo nekoliko časova svakog dana. Ali u svom srcu bojao se
da je to bilo zbog toga što je bio vezan za Dorati. U stvari, živeo je u
užasnom strahu da Glorija ne sazna nekim slučajem ili namerno o
odnosu koji je on stvorio. Posle dve nedelje veza je počela da mu
predstavlja časove bede zbog sopstvcnog neverstva. Ipak, kako se
svaki dan završavao on nije bio u stanju da odoli mamcu koji bi ga
neodoljivo privlačio iz njegovog šatora - telefonu u Udruženju mladih
hrišćana.
- Dot.
- Da?
- Možda ću moći da dođem večeras.
- Tako se radujem.
- Želiš li da slušaš moje veličanstveno govorništvo nekoliko
zvezdanih časova?
- Oh, ti smešni! - Za trenutak se setio vremena pre pet godina,
Džeraldine. Onda...
- Stići ću oko osam.
U sedam bi bio u taksiju na putu prema gradu, gde su stotine malih
južnjakinja čekale svoje ljubavnike na terasama obasjanim meseči-
nom. Već bi bio uzbuđen zbog njenih toplih zakasnelih poljubaca,
zbog iznenađene lakoće pogleda koje mu je davala - pogleda bližih
obožavanju nego svi oni koje je on ikad izazvao. Glorija i on bili su
ravnopravni, davajući se bez pomisli na zahvalnost ili obavezu. Ovoj
devojci su čak i njegova milovanja bila neprocenjiva blagost. Tiho
plačući ona mu je priznala da on nije prvi muškarac u njenom životu;
bio je jedan drugi - on je pogađao da je afera počela i odmah potom
se završila.
Zaista, što se nje ticalo, ona je govorila istinu. Zaboravila je na
nameštenika, mornaričkog oficira, suknarevog sina, zaboravila je

256
živost svojih osećanja, što i jeste pravo zaboravljanje. Znala je da ju je
na neki mračni i tajanstveni način neko uzeo - bilo je to kao da se
dogodilo u snu.
Gotovo svake noći Antoni je dolazio u grad. Sada je bilo suviše
sveže za terasu, tako da im je njena majka predala malenu dnevnu
sobu, s desetinama jeftino uramljenih hromolitografija, metrima i
metrima ukrasnih resa i atmosferom nekoliko decenija u blizini
kuhinje. Naložili bi vatru - onda, srećno, neumorno, ona bi se
zabavljala ljubavlju. Svako veče u deset došetala bi s njim do vrata,
njena crna kosa bi bila u neredu, njeno lice bledo bez šminke, još bleđe
pod mesečinom. Kao po pravilu, napolju bi bilo svetlo i srebrnasto;
katkad padala bi tiha topla kiša, gotovo suviše lenja da stigne do
zemlje.
- Kaži da me voliš - šapnula bi.
- Pa, naravno, ti slatka bebo.
- Da li sam ja beba? - Ovo bi rekla skoro setno.
- Upravo prava mala beba.
Nejasno je znala za Gloriju. Bolelo ju je da misli o tome tako da je
zamišljala da je ona ohola i ponosna i hladna. Zaključila je da Glorija
mora da je starija od Antonija i da nije postojala ljubav između njih.
Neki put bi sama sebi dopustila da sanja da će se posle rata Antom
razvesti i da će se oni venčati - ali to nikada nije spominjala Antoniju,
jedva da je znala zašto. Delila je mišljenje njegove čete da je on neka
vrsta bankarskog službenika - mislila je da je poštovan i siromašan.
Govorila bi:
- Da imam nešto novca, mili, sve bih ti dala... Zelela bih da imam
oko pedeset hiljada dolara.
- Verovatno bi to bilo dovoljno - složio se Antoni.
- Tog dana je Glorija pisala u svom pismu: „Pretpostavljam da bi
bilo bolje kad bismo se mogli nagoditi na milion dolara da kažemo
gospodinu Hajtu da produži i sredi to. Ali izgleda da je šteta...
... - Mogli bismo imati automobil - uskliknula je Dot u konačnom
izlivu trijumfa.

257
 JEDAN UPEČATLJIV DOGAĐAJ

Kapetan Daning se ponosio svojom sposobnošću da brzo otkriva

karakter ljudi. Pola časa posle upoznavanja s nekim čovekom on je
imao običaj da ga smesti u jednu od izvesnog broja iznenađujućih
kategorija - fin čovek, dobar čovek, vešt čovek, teoretičar, pesnik, i
,,bezvredan“. Jednog dana rano u februaru on naredi Antoniju da mu
se prijavi u šatoru dežurnog oficira.
- Peče, reče on kratko i jasno - držim vas na oku nekoliko nedjelja.
Antoni je stajao ukradeno i nepokretno.
- I ja mislim da vi posedujete sve potrebne osobine dobrog vojnika.
Čekao je da se topli sjaj, što je ovo prirodno izmamilo, ohladi - a
onda je nastavio:
- Ovo nije dečja igra - reče skupljajući obrve.
Antoni se složio s jednim melanholičnim „Ne, gospodine“.
- To je stvar muškaraca - a nama su potrebne vođe. - Onda klimaks,
brz, siguran, naelektrisan: - Peče, proizvešću vas u podoficira.
Na ovo je Antoni trebalo da se zanese unatrag, izvan sebe od sreće.
On treba da bude jedan od onih četvrt miliona izabranih za to
potpuno poverenje. On će biti u stanju da viče onu tehničku frazu „Za
mnom!“ sedmorici drugih uplašenih ljudi.
- Izgleda da ste vi obrazovan čovek - reče kapetan Daning.
- Da, gospodine.
- To je dobro, to je dobro. Obrazovanje je sjajna stvar, ali nemojte
dopustiti da vam to udari u glavu. Nastavite da radite kao i do sada i
bićete dobar vojnik.
S ovim konačnim recima koje su još zvučale u njegovim ušima,
vodnik Peč je salutirao, okrenuo se nadesno krug u izašao iz šatora.
Mada je razgovor zabavljao Antonija, on je došao na ideju da bi
život bio zabavniji da je narednik ili, kad bi našao manje pažljivog
lekarskog ispitivača, oficir. Malo ga je zanimao posao koji je izgleda
lažno predstavljao veličanu armijsku hrabrost. Čovek se nije za
inspekcije oblačio da bi izgledao dobro nego da ne bi izgledao loše.
Ali kako je zima izmicala - kratka zima bez snega obeležena
vlažnim noćima i svežim, kišovitim danima - on se čudio kako ga je
sistem brzo zahvatio. On je bio vojnik - svi oni koji nisu bili vojnici bili
su civili. Svet je bio podeljen prvenstveno u te dve kategorije.

258
 Palo mu je napamet da sve jako naglašene klase, kao što su
militaristička, dele ljude u dve vrste: svoju sopstvenu vrstu - i one
izvan nje. Za sveštenika su postojali kler i svetovnjaci, za katolike su
postojali katolici i nekatolici, za crnce crnci i belci, za zatvorenike su
bili zatvorenici i slobodnjaci, a za bolesnika su bili bolesni i zdravi...
Tako, a da nije mislio o tome nijednom u životu, on je bio civil,
svetionik, nekatolik, nejevrejin, belac, slobodnjak i zdrav čovek...
Kako su se trupe slivale u francuske i britanske rovove, on je
počinjao da nalazi imena mnogih ljudi iz Harvarda među ranjenicima
zapisanim u novinama armije i mornarice. Ali i uprkos znoju i krvi
situacija je izgledala nepromenjena, a on nije video nikakve nade da
će se rat završiti u skoroj budućnosti. U starim hronikama desno krilo
jedne od armija je uvek pobeđivalo levo krilo druge armije, dok je u
međuvremenu levo krilo druge armije bilo poraženo od strane
desnog krila neprijatelja. Posle toga su najamnici pobegli. Bilo je to
tako jednostavno u to doba, gotovo kao da je bilo tako pripremljeno...
Glorija je pisala da mnogo čita. Kakvu zbrku su napravili od svojih
poslova, rekla je. Toliko je malo toga imala da radi da je provodila
vreme zamišljajući kako se sve moglo drukčije odigrati. Čitava njena
okolina izgledala je nesigurna - a pre nekoliko godina ona kao da je
sve konce držala u svojoj maloj ruci...
U junu su njena pisma postala na brzinu pisana i reda. Iznenada je
prestala da piše o svom dolasku na jug.

PORAZ

Mart je u okolini bio razređen od mirisa jasmina i narcisa i ljubičica

u mekoj travi. Posle se sećao jednog naročitog popodneva takve sveže
i magične lepote da je dok je stajao u streljačkom rovu, recitovao
„Atlantu u Kalidonu“ jednom Poljaku koji ga nije razumeo, dok mu
se glas mešao s paranjem, pevanjem i pljuštanjem metaka iznad glave.
„Kad su gonili proleća...
Bum!
„Na tragovima zime...
Fiiijuuu!
„Majka svih meseci...
- Ej! Stani! Obeleži triii!...

259
 U gradu su ulice ponovo imale izgled sanjivosti, Antoni i Dot su
bazali svojim putanjama od prethodne jeseni sve dok on nije počeo
da oseća opojnu privrženost prema svom jugu - jednom jugu koji je
više naličio na Alžir nego na Italiju, sa izbledelim željama koje su još
od bezbroj generacija ukazivale na neku toplu, primitivnu nirvanu,
bez nade i bez brige. Ovde je u svakom glasu bilo srdačnosti,
razumevanja, „Život sa svakim od nas“, izvodi istu divnu šalu koja
prouzrokuje bol i patnju, izgledalo je kao da govore u svojoj tužno
prijatnoj kadenci, u povišujućem izvijanju glasa koje se izvršavalo
nerešenim molom.
Voleo je berbersku radnju u koju je odlazio, gde je bilo „Zdravo,
vodniče“! za jednog bledog, suvog mladića koji ga je brijao i
beskonačno gurao hladnu drhtavu mašinu iznad njegove nemirne
glave. Voleo je „Džonstonove vrtove“ gde su igrali, gde je jedan tužni
crnac čežnjivo i bolno svirao na saksofonu sve dok se bleštava
dvorana ne bi pretvorila u začaranu džunglu s varvarskim ritmom i
dimljivim smehom. gde je zaboraviti neuzbudljivu prolaznost
vremena na Dorotinim tihim uzdasima i nežnim šaputanjiam značilo
ostvarenje svih težnji, sveg zadovoljstva.
Postojala je u njenom karakteru neka primesa tuge, svesno
izbegavanje svega osim prijatnih tričarija života. Njene ljubičaste oči
bi satima ostajale naizgled neosetljive dok je, bezbrižno i lakomisleno,
uživao kao mačka na suncu. Pitao se šta je njena majka umorna,
malodušna majka mislila o njima i da li je u trenucima najvećeg
cinizma ikad pogodila prirodu njihovih odnosa.
Nedeljom po podne su šetali izvan grada i odmarali se na suvoj
mahovini na ivici šume. Ovde su se skupljale ptice i bilo je mnoštvo
ljubičica i belih visibaba; ovde je suro drveće blistalo kristalno i sveže,
nesvesno opojne vrućine koja je napolju čekala; ovde bi on govorio,
neprekidno, u sanjivom monologu, u razgovoru bez značenja, bez
odgovora.
Juli je došao i pripekao. Kapetan Daning je dobio naredbu da
odabere jednog od svojih ljudi da nauči da potkiva konje. Puk je
dobijao srazmere ratne formacije i njemu je većina veterana bila
potrebna za učitelje vežbi, tako da je izabrao malog Italijana, baptistu,
kojeg je najlakše mogao da ustupi. Mali baptista se nikada u životu
nije bavio konjima. Njegov strah je još sve pogoršao. Pojavio se jednog

260
dana u sobi dežurnog oficira i kazao kapetanu Daningu da želi da
umre ako ga ne smene. Konji su se ćiftali, rekao je; nije on za taj posao.
Najzad je pao na kolena i preklinjao kapetana Daninga, mešavinom
rđavog engleskog jezika i biblijskog italijanskog, da ga izvuče iz toga.
Nije spavao tri dana; čudovišni ždrepci su se propinjali i bacakali u
njegovim snovima.
Kapetan Daning je prekorio nameštenika preduzeća (koji je
prasnuo u smeh) i kazao baptisti da će uraditi šta bude mogao. Ali
kad je porazmislio o tome zaključio je da nije mogao naći boljeg
čoveka. Mali baptista je išao od lošeg na gore. Konji kao da su osetili
njegov strah i to su svaki put iskorišćavali. Dve nedelje posle toga
velika crna kobila zdrobila mu je lobanju kopitama dok je on
pokušavao da je izvede iz njene pregrade.
Polovinom jula dopreše glasovi, a zatim naredbe za promenu
logora. Brigada treba da se premesti u jedan prazan zimovnik, stotinu
milja niže na jug, da se tamo preformira u diviziju. Isprva su ljudi
mislili da odlaze u rovove i čitavo veče su male grupe brbljale na
ulicama logora, dovikujući jedna drugoj hvalisavo: „Naaaravno da
idemo!“ Kad se pročula istina, ona je gnevno odbačena kao da je to
kamuflaža pod kojom se skriva prava namera. Uživali su u
sopstvenoj važnosti. Te noći su svojim devojkama u gradu rekli da će
oni „pokazati tim Nemcima“. Antoni se neko vreme kretao među
grupama, a onda zaustavi jedan taksi i odveze se u grad da kaže Doti
da odlazi.
Ona je čekala na mračnoj verandi u jeftinoj beloj haljini koja je
naglašavala mladost i toplinu njenoga lica.
- Oh - prošaputala je - toliko sam te želela, mili. Čitav dan.
- Moram nešto da ti kažem.
Privukla ga je dole pokraj sebe na ljuljašku, ne primećujući
zloslutni ton njegovog glasa.
- Kaži mi.
- Odlazimo iduće nedelje.
Njene ruke koje su tražile njegova ramena ostale su uzdignute u
mraku, njena brada uzdignuta. Kad je progovorila, nežnost je iščezla
iz njenoga glasa.
- Odlazite u Francusku?
- Ne. Nisam takve sreće. Odlazimo u neki prokleti logor u

261
Misisipiju. Zatvorila je oči, a on je mogao videti kako joj kapci
podrhtavaju.
- Draga mala Dot, život je tako užasno surov.
Onda je plakala na njegovom ramenu.
- Tako užasno surov, tako užasno surov - besciljno je ponavljao; -
samo nanosi ljudima bol i bol, dok ih na kraju tako ne zaboli da im
više ne može nanositi bol. To je poslednje i najgore što on učini.
Očajna, van sebe od žalosti, privlačila ga je na svoje grudi.
- Oh, bože - slomljeno je šaputala - ne možeš otići od mene. Umrla
bih.
Shvatio je da je bilo nemoguće da pređe preko svog odlaska kao
preko nekog običnog, bezličnog udarca. Bio je suviše vezan za nju da
bi mogao išta drugo uraditi osim ponavljati „sirota mala Dot. Sirota
mala Dot“.
- A šta onda? - umorno je zapitala.
- Šta hoćeš da kažeš?
- Ti si čitav moj život, to je sve. Za tebe bih umrla ovog časa, da mi
kažeš. Uzela bih nož i ubila bih se. Ne možeš me ostaviti ovde.
Njen glas ga je uplašio.
- Dešava se to - rekao je smireno.
- Onda ja idem s tobom. - Suze su joj tekle niz obraze. Usta su joj
podrhtavala u ekstazi žalosti i straha.
- Srce - promrmljao je sentimentalno - slatka mala devojčice. Zar
ne vidiš da bismo samo odlagali nešto što se mora desiti? Za nekoliko
meseci ja ću otići za Francusku...
Ona se odvojila od njega i stežući pesnicu podigla lice prema nebu.
- Hoću da umrem - reče kao da je svaku reč pažljivo uobličava-la
u svom srcu.
- Dot - reče on osećajući se neprijatno - zaboravićeš. Ono što je
izgubljeno, slade je znam - zato što sam ja jednom nešto želeo i to
dobio. To je bilo jedino što sam jako želeo, Dot. A kad sam to dobio
ono se pretvorilo u prašinu u mojim rukama.
- U redu.
Zauzet samim sobom, on je nastavio:
- Često sam mislio: da nisam dobio ono što sam želeo sve je moglo
ispasti drukčije za mene. Mogao sam naći nešto u svojoj pameti i
uživati u tome. Mogao sam biti zadovoljan radom, i osetiti nešto

262
slatke taštine od uspeha. Pretpostavljam da sam jednom mogao da
imam sve što sam želeo, u granicama razuma, ali to je bilo jedino što
sam ikad žarko želeo. Bože! I to me je naučilo da ne možeš ništa imati,
ne možeš uopšte ništa imati. Jer te žudnja samo vara. To je kao sunčev
zrak koji skače tamo-amo po sobi. Ona stane i pozlati neki nevažni
predmet, a mi sirote budale pokušavamo da ga uvhatimo - ali kad to
učinimo, sunčev zrak nastavlja da se kreće prema nečem drugom, tebi
ostaje ono bezvredno, ali sjaj koji te je podstaknuo da ga želiš iščezao
je - prekinuo je osećajući se neprijatno. Ona je ustala i stajala suvih
očiju, čupajući listiće s tamne loze.
- Dot...
- Odlazi - hladno je rekla.
- Šta? Zašto?
- Ne želim samo reči. Ako je to sve što imaš za mene, bolje je da
ideš.
- Ali, Dot...
- Ono što je za mene smrt, za tebe je samo mnogo reči. Tako lepo
umeš da ih sročiš.
- Žao mi je. Pričao sam o tebi, Dot.
- Odlazi od mene.
Približio joj se ispruženih ruku, ali ga je ona odgurnula.
- Ne želim da idem s tobom - rekla je razumljivo; - možda ideš da
se sastaneš s onom - onom devojkom. - Nije mogla da izgovori ženom.
- Kako to znam? Onda, dakle, čini mi se da više nisi moj čovek. Pa
zato odlazi.
Za trenutak, dok ga je iznutra nešto upozoravalo i podsticalo,
izgledalo je da će Antoni učiniti taj korak. Oklevao je. Onda se talas
umora prelomio u njemu. Bilo je suviše kasno - sve je bilo prekasno.
Sada je već godinama odsanjao svet, zasnivajući svoje odluke na
osećanjima nesigurnim kao voda. Ova mala devojka u beloj haljini
dominirala je nad njim dok se približavala lepoti u gruboj simetriji
svoje čežnje. Vatra koja je plamsala u njenom tamnom i povređenom
srcu izgledala je da sjaji oko nje kao neki plamen. S nekim dubokim i
nejasnim ponosom ona se udaljila i tako postigla svoj cilj.
- Nisam mislio da budem tako grub, Dot.
- Ne mari.
Vatra je prošla kroz Antonija. Nešto se zavrtelo u njegovoj utrobi,

263
i on je stajao tu bespomoćan i potučen.
- Dođi sa mnom, Dot - mala ljubljena Dot. Oh, dođi sa mnom. Ne
bih te sada mogao ostaviti...
Uz jecaj je obavila ruke oko njega i opustila se na njega dok je
mesec, u svom večitom nastojanju da prekrije rđav izgled sveta,
izručio svoj nedozvoljeni med nad usnulom ulicom.

KATASTROFA

Rani septembar u logoru Bun, u državi Misisipi. Tama, oživela od

insekata, udara na mrežu protiv komaraca, pod čijom je zaštitom
Antoni pokušavao da napiše pismo. U susednom šatoru nastavljao se
neprekidni žagor oko pokera, a napolju logorskim ulicama šetao je
neki čovek pevajući odlomak ondašnjeg besmislenog stiha „K-K-K-
Kato“.
S naporom se Antoni prebacio na lakat i, s olovkom u ruci,
pogledao dole na praznu stranicu papira. Onda, izbegavajući naslov
pisma, on otpoče:
„Ne mogu zamisliti šta to znači, Glorija. Ni retka nisam dobio od
tebe već dve nedelje, pa sam prirodno zabrinut...
On baci ovo s uznemirenim gunđanjem i poče ponovo:
- Ne znam šta da mislim, Glorija. Tvoje poslednje pismo, kratko,
hladno, bez ijedne reči ljubavi, pa čak i bez poštenog saopštenja o
tome šta si radila, došlo je pre dve nedelje. Prirodno je da brinem
Ponovo je zgužvao stranicu i ljutito je bacio kroz prorez u zidu
šatora, shvatajući u isto vreme da će morati da je podigne ujutro. Nije
mogao uneti toplinu u redove - jedino upornu ljubomoru i sumnju.
Od sredine leta su ove nedoslednosti u Glorijinom dopisivanju
postajale sve uočljivije. Ispočetka ih je on jedva primećivao. Toliko se
navikao na uobičajeno „najdraži“ i „mili“, koji su bili razbacani kroz
njena pisma, da je bio nesvestan njihove prisutnosti ili odsutnosti. Ali
poslednje dve nedelje bilo mu je sve jasnije da nešto nije u redu.
Poslao joj je telegram u kojem joj je javljao da je položio ispite za
oficira u logoru za vežbe i da je očekivao da uskoro otputuje iz
Džordžije. Ona mu nije odgovorila. Ponovo joj je telegrafisao - kad ni
reči odgovora nije primio, pomislio je da je otputovala iz grada. Ali
mu je stalno padalo napamet da nije otišla iz grada, i niz bolnih

264
sumnji poče da ga muči. Pretpostavimo da je Glorija našla nekog,
onako iz dosade i nemira, kao što je to on uradio. Pomisao ga je zbog
svoje mogućnosti užasavala: uglavnom zato što je bio tako siguran u
njenu ličnu lojalnost da ju je tako često uzimao u obzir tokom godine.
A sada, kako se sumnja rodila, stare ljutnje, bes posedovanja,
narojile su se hiljadu puta. Šta bi bilo prirodnije nego da se ona opet
zaljubi?
Sećao se one Glorije koja je obećala da će uzeti bilo šta ako joj se to
prohte, uporno tvrdeći da će, pošto će raditi potpuno za svoje
zadovoljstvo, proći kroz takvu jednu aferu potpuno neukaljana -
samo je bilo važno da proizvede zasićenja i male odvratnosti.
Ali to je bilo onda kad su se tek venčali. Kasnije, otkrivši da može
biti ljubomorna na Antonija, ona se, bar sa strane gledano,
predomislila. Za nju na svetu nisu postojali drugi muškarci. Ovo je on
znao i bio je suviše siguran. Uočavajući da će je zadržavati izvesna
utančanost, on je postao nemaran u čuvanju potpunosti njene ljubavi
- koja je, na kraju, bila stanac kamen čitave građevine.
U međuvremenu, preko celog leta on je izdržavao Dot u jednom
pansionu u gradu. Zbog toga se morao obraćati svome povereniku za
novac. Dot je zabašurila svoj put na Jug time što je otišla od kuće dan
pre nego što je brigada napustila logor, obavestivši jednim
pisamcetom svoju majku da je otišla u Njujork. Sledeće večeri je
Antoni navratio kao da želi da je vidi. Gospođa Rejkroft je bila u
poražavajućem stanju, a jedan policajac je sedeo u salonu. Došlo je do
ispitivanja kojeg se Antoni teško oslobodio.
U septembru, pored toga što je sumnjao u Gloriju, i Dotino društvo
mu je postalo prvo mučno, pa onda gotovo nepodnošljivo. Bio je
nervozan i razdražen zbog nesanice, srce mu je bilo bolesno i
uplašeno. Pre tri dana otišao je do kapetana Daninga i zamolio ga za
odsustvo, ali je naišao na blagonaklono odbijanje. Divizija je odlazila
preko mora, dok je Antoni išao u logor za obučavanje; odsustva su se
mogla davati samo onima koji su odlazili iz zemlje.
Posle ovog odbijanja Antoni je pošao prema pošti i telegrafu s
namerom da telegrafiše Gloriji da dođe na Jug - došao je do vrata i u
očajanju se vratio, uviđajući potpunu neizvodljivost takvog jednog
poteza. Zatim je proveo veče razdražljivo se svađajući s Dot, i vratio
se u logor natmuren i ljut na čitav svet. Imali su jednu neprijatnu

265
scenu i on je usred nje naglo otišao. Nije ga se ticalo za sada šta će
uraditi s njom - bio je potpuno zaokupljen obeshrabrujućim ćutanjem
svoje žene...
Šatorsko krilo se iznenada zavmulo u trougao i jedna tamna glava
se pojavila u noći.
- Narednik Peč? - Akcenat je bio italijanski i Antoni je po pojasu
znao da je čovek štapski dežurni oficir.
- Želite mene?
- Dama nazvala štab pre deset minuta. Kaže mora govoriti s vama.
Vrlo važno.
Antoni odgumu mrežu protiv komaraca i diže se. Možda je
telegram od Glorije preko telefona.
- Ona kaže da se nađete. Pozvaće opet u deset časova.
- U redu, hvala. - Uzeo je kapu i u jednom času je već koračao kraj
dežurnog oficira kroz vruću, gotovo zagušujuću tamu. Tamo u štap-
skoj baraci salutirao je dežurnom oficiru.
- Sedite i čekajte - predloži nemamo poručnik. - Devojka je
izgledala jako nestrpljiva da razgovara s vama.
Antonijeve nade splasnuše.
- Mnogo vam hvala, gospodine. - I dok je telefon zvrjao na zidu,
znao je ko to zove.
- Ovde Dot - dopre nesiguran glas - moram da te vidim.
- Dot, kazao sam ti da ne mogu da dođem u grad nekoliko dana.
- Moram da te vidim večeras. Važno je.
- Suviše je kasno - reče on hladno; - sada je deset sati, a ja moram
biti u logoru u jedanaest.
- U redu. - Bilo je toliko jada sabijenog u te dve reči, da je Antoni
osetio izvesnu dozu kajanja.
- Šta ti je?
- Hoću da se oprostim od tebe.
- O, ne budi mali idiot! - uzviknuo je. Ali to ga je obradovalo.
Kakva sreća kad bi otišla iz grada još ove noći! Kakav teret bi pao s
njegove duše. No on reče: - Do sutra uopšte ne dolazi u obzir da odeš.
Krajičkom oka je video dežurnog oficira kako ga radoznalo
posmatra. Onda, preteći, do njega dospeše ove Dotine reči:
- Ne mislim „otići“ na taj način.
Antonijeva ruka žestoko zgrabi slušalicu. Osetio je kako mu se

266
živci hlade kao da toplina napušta njegovo telo.
- Šta?
Onda brzo, slomljenim glasom, čuo je:
- Zbogom! - Oh, zbogom!
Kll-llik! Obesila je slušalicu. Uz zvuk koji je bio pola uzdah pola
uzvik, Antoni je požurio iz zgrade štaba. Napolju, pod zvezdama koje
su provirivale kao srebrne kićanke kroz drveće malog gaja, stajao je
nepokretan, oklevajući. Zar je mislila da se ubije? - Oh, mala budala!
Bio je ispunjen gorkom mržnjom prema njoj. U ovom raspletu on nije
mogao shvatiti da je ikad započeo takvu jednu vezu, takvu zbrku,
užasnu mešavinu brige i bola.
Polako je odlazio ponavljajući neprestano da je uzaludno brinuti
se. Najbolje bi bilo da ode u svoj šator i da spava. San mu je bio
potreban. Bože! Da li će ikad opet spavati? U glavi mu je bila velika
zbrka i lom, kad je došao do druma, okrenuo se u stranu i počeo da
trči, ne prema svojoj četi nego od nje. Ljudi su se sada vraćali - mogao
je da nade taksi. Posle jednog minuta, dva žuta oka su se pojavila iza
okuke. Očajnički je pojurio prema njima.
- Taksi! Taksi!... - Bio je to jedan stari ford... - Hoću u grad. -Jedan
dolar.
- U redu. Ako biste samo požurili...
Posle beskrajno mnogo vermena ustrčao je uz stepenice male
trošne kuće i kroz vrata, skoro oborivši jednu ogromnu crnkinju koja
je išla sa svećom u ruci, po hodniku.
- Gde je moja žena? - besno je povikao.
- Otišla je u krevet.
Preskakao je po tri stepenika odjednom, sjurio se niz hodnik koji je
škripao. Soba je bila tamna i tiha; drhćućim prstima on upali šibicu.
Dva širom otvorena oka ga pogledaše s jedne gomile pokrivača na
krevetu.
- Ah, znala sam da ćeš doći - slomljeno je promrmljala.
Antoni posta hladan od besa.
- Dakle, to je bio samo plan da me primamiš ovamo, da me uvališ
u nepriliku! - reče. - Đavo ga odneo, malo suviše često si vikala
„vatra“.
Žalosno ga je posmatrala.
- Morala sam da te vidim. Nisam mogla da preživim. Oh, morala

267
sam da te vidim...
Seo je sa strane na krevet i lagano je klimao glavom.
- Nisi ti dobra - rekao je odlučno, nesvesno govoreći onako kao što
bi njemu Glorija mogla govoriti. - Ovo nije fer prema meni, znaš.
- Hodi bliže. - Što god on sad rekao, Dot je bila srećna.
- Oh, bože - reče bespomoćno Antoni. Kako je umor gurao svoj
neizbežni talas, njegov bes se smanjio, povukao, iščezao. Iznenada je
malaksao, pao jecajući pokraj nje na krevet.
- Oh, moj mili - preklinjala ga je - nemoj plakati! Oh, ne plači!
Uzela mu je glavu na svoje grudi i smirivala ga, pomešala svoje
srećne suze s gorčinom njegovih. Ruka joj se nežno igrala njegovom
tamnom kosom.
- Ja sam takva jedna mala budala - slomljeno je mrmljala - ali te
volim, a kad si prema meni hladan, čini mi se da nije vredno dalje
živeti.
- Najzad, to je bio mir - tiha soba s pomešanim mirisom ženskog
pudera i parfema, Dotina ruka, meka kao topao vetar na njegovoj
kosi, talasanje njenih grudi dok je disala - za trenutak je bilo kao da je
to bila Glorija, kao da se odmara u nekom slađem i sigurnijem domu
koji je nekada poznavao.
Prošao je jedan čas. Sat je počeo da otkucava u hodniku. Skočio je
na noge i pogledao na svetleće kazaljke svog ručnog časovnika. Bilo
je dvanaest sati.
Imao je muke da u to doba nađe taksi koji bi ga odvezao. Dok je
požurivao šofera niz drum, razmišljao je kako bi najlakše ušao u
logor. U poslednje vreme je već nekoliko puta zadocnio i znao je da
će ako ga opet uhvate, njegovo ime biti verovatno izbačeno iz popisa
kandidata za oficire. Razmišljao je ne bi li bilo bolje da otpusti taksi i
da pokuša da prođe stazu u mraku. Ipak, oficiri su se često vozili
pokraj straže posle ponoći...
- Stoj! - Ovaj uzvik je došao iz pravca žutog sjaja koje su prednja
svetla bacala na drum. Vozač taksija izbaci brzinu i stražar priđe
noseći pušku ukoso preko tela. S njim je, na nesreću, bio oficir straže.
- Kasno ste napolju, naredniče.
- Da, gospodine. Zadržan sam bio.
- Žao mi je. Moram, da vam zapišem ime.
Dok je oficir čekao s beležnicom i olovkom u ruci, nešto ne sasvim

268
smerano nalete na Antonijeve usne, nešto što se izrodilo iz panike,
zbrke, očajanja.
- Narednik R. A. Foli - bez daha je odgovorio.
- A iz koje jedinice?
- Četa Q, Osamdeset treća pešadijska.
- U redu. Odavde ćete morati da idete peške, narednice.
Antoni pozdravi, brzo isplati svog taksi-vozača i poče da trči
prema regimenti koju je imenovao. Kad je bio izvan domašaja,
promeni pravac i sa srcem koje je besomučno lupalo, požuri u svoju
četu, osećajući da je učinio fatalnu grešku u rasuđivanju.
Dva dana docnije oficir koji je bio u komandi straže prepoznao ga
je u berbemici u gradu. Pod prismotrom vojnog policajca bio je
odveden natrag u logor, gde su mu smanjili rang bez ispitivanja i
ograničili mu kretanje u roku od mesec dana u granicama ulice
njegove čete.
S ovim udarcem savladao ga je napad potpune utučenosti i za
nedelju dana je opet bio uhvaćen u gradu dok je lutao okolo u pijanoj
omamljenosti s pola litre prokrijumčarenog viskija u zadnjem džepu.
Zbog neke vrste ludila u njegovom ponašanju na suđenju njegova
kazna zatvorom bila je samo tri nedelje.

KOŠMAR

Odmah pošto mu je bilo ograničeno kretanje, u njemu se ukorenilo

ubeđenje da postaje lud. Osećao se kao da mnoštvo tamnih a ipak
svežih ličnosti postoji u njegovom umu, neke od njih poznate, neke
od njih čudne i užasne, koje je nadgledao jedan mali čuvar koji je
sedeo negde uzvišen. Ono što ga je zabrinjavalo bilo je to što je čuvar
bio bolestan, i što se jedva držao. Kad bi se on predao, kad bi i za
trenutak popustio; napolje bi pojurilo sve ono što je nepodnošljivo -
samo je Antoni mogao da zna kakav bi mrak nastao kad bi ono
najgore u njemu moglo nekontrolisano da tumara po njegovoj svesti.
Vrelina dana pretvorila se u usijanu tamu koja je pritiskala
opustošenu zemlju. Nad njegovom glavom su se beskonačno pred
njegovim očima okretali plavi zlokobni krugovi neznanih sunca,
bezbrojnih središta vatre, kao da je bio neprestano izložen usijanoj
svetlosti i u stanju grozničave kome. U sedam ujutro nešto sablasno,

269
nešto gotovo smešno nestvarno za koje je znao da je njegovo smrtno
telo, odlazilo je s drugih sedam zatvorenika i dva stražara da radi na
logorskim drumovima. Jednog dana su natovarili i istovarili velike
količine šljunka, raspoređivali ga - sledečeg dana su radili s
ogromnim bačvama usijanog katrana, polivajući šljunak crnim,
sjajnim jezercima istopljene mase. U noći, zaključan u stražarnici,
ležao bi bez misli, bez hrabrosti da usmeri misli, buljeći u nepravilne
grede tavanice iznad glave sve do skoro tri sata, kad bi utonuo u
isprekidan, nemiran san.
Za vreme radnih časova on je radio s nemirnom žurbom,
pokušavajući, dok je dan odmicao prema sparnom misisipijskom
zalasku sunca, da se zamori fizički kako bi uveče od potpune
iscrpljenosti, mogao spavati duboko... Onda je jednog popodneva
druge nedelje imao osećanje da ga dva oka posmatraju nekoliko
koraka iza jednog od stražara. Ovo je u njemu izazvalo neku vrstu
užasa. Okrenuo je leđa očima i grozničavo kopao sve dok nije bilo
potrebno da se okrene i da ode po još šljunka. Onda su one ponovo
ušle u njegov vidokrug i njegovi već napeti živci su se napeli do
sloma. Oči su ga iz prikrajka gledale. Iz tople tišine čuo je kako ga
neko doziva po imenu tužnim glasom, a zemlja se smešno ljuljala
napred-nazad po vrzinom kolu vikanja i meteža.
Kad se zatim osvestio bio je ponovo u stražarnici, a ostali
zatvorenici su ga radoznalo posmatrali. Oči se više nisu povratile.
Prošlo je mnogo dana pre nego što je shvatio da je onaj glas morao biti
Dotin, da ga je ona pozvala i da mora da je pričinila neku pometnju.
Ovo je on ustanovio upravo pred isticanje svoje kazne, kad se oblak
koji ga je pritiskivao podigao ostavljajući ga u dubokoj, malodušnoj
letargiji. Kako je sve-sni posrednik, čuvar koji je održavao strahotni
domazluk užasa rastao sve više, Antoni je postajao fizički sve slabiji.
Jedva da je bio sposoban da podnese dva dana rada, a kad je bio
pušten, jednog kišnog popodneva, i kad se vratio u svoju četu, došao
je do svog šatora da bi pao u teški dremež iz kojeg se probudio pre
zore, bolan i neosvežen. Pokraj njegove postelje bila su dva pisma
koja su ga već neko vreme čekala u šatoru dežurnog oficira. Prvo je
bilo od Glorije; bilo je kratko i hladno:

Parnica dolazi na sud kasno u novembru. Da li je ikako moguće da

270
 dobiješ odsustvo?
Pokušavala sam da ti pišem nekoliko puta, ali to samo pogoršava
situaciju. Želim da te vidim iz nekoliko razloga, ali ti znaš da si me
jednom sprečio da dođem i ne želim to opet da pokušavam. Zbog
mnogo čega bi trebalo da se sastanemo. Veoma se radujem tvom
postavljenju.
GLORIJA

Bio je suviše umoran da pokuša da razume ili da obrati pažnju na

to. Njene rečenice, njene namere, sve su bile vrlo daleko u nekoj
nerazumljivoj prošlosti. Na drugo pismo jedva da je i pogledao; bilo
je od Dot - nerazumljivo, od suza zamrljano škrabanje, poplava
protesta i žalosti. Posle jedne stranice on ga ispusti iz svoje ukočene
ruke i ponovo pade u dremež sebi svojstvenog maglovitog zaleđa. Na
poziv za vežbe probudi se s visokom temperaturom i pade u nesvest
kad je pokušao da izađe iz šatora - u podne je bio poslat u bolnicu
baze s gripom.
Bio je svestan da je ova bolest bila poslata od proviđenja. Spasla ga
je od ponovnog padanja u histeriju - i on se na vreme oporavio da se
jednog vlažnog novembarskog dana ukrca na voz za Njujork, a zatim
krenu u susret jednom beskrajnom masakru.
Kad je četa došla do logora Mils na Long Ajlendu, jedina
Antonijeva misao bila je da ode u grad i da što je moguće pre vidi
Gloriju. Sada je bilo očigledno da će se za nedelju dana potpisati
primirje, ali su se pronosile glasine da će se i dalje slati trupe u
Francusku sve do posled-njeg časa. Antoni se grozio pomisli na
dugačak put, na zamorno iskrcavanje u nekoj francuskoj luci i na to
što će godinu dana biti zadržan u inostranstvu. verovatno da zamem
trupe koje su videle stvarne borbe.
Njegova namera bila je da dobije dvodnevno odsustvo, ali se
pokazalo da je logor Mils bio pod strogim karantinom zbog gripa -
bilo je nemoguće čak i za oficira da ode osim službenim poslom. Nije
bilo ni govora da se privatno izađe.
Sam logor bio je sumorna zbrka, hladan, brisan vetrovima i prljav,
s nagomilanom prljavštinom zbog prolaska mnogih divizija. Njihov
voz je ušao u sedam uveče i čekali su u redu po jedan dok se vojni
čvor nije razrešio tamo negde napred. Oficiri su neprestano trčali

271
gore-dole, naređujući i praveći veliku zbrku. Ispalo je da je zbrka
nastala zbog pukovnika koji je pao u vatru jer je bio đak Vest pointa,
a rat je trebalo da se završi bez njegovog učešća. Da su vojne vlasti
shvatile koliko je broj srdaca starih pripadnika Vest pointa bio
slomljen tokom te nedelje, one bi nesumnjivo produžile klanicu za još
mesec dana. Bilo je to za žaljenje!
Napeto gledajući na sivo prostranstvo šatora koji su se pružali
miljama preko izgaženih kaljuga bljuzgavice i snega, Antoni je video
da je nemoguće doći do telefona te noći. Pozvaće je prvom prilikom
ujutru.
Probuđen u hladnoj i gorkoj zori, stao je na zvuk trube i slušao
strastvenu govoranciju kapetana Daninga:
- Vi, ljudi, možda mislite da je rat završen. Pa, da vam ja kažem da
nije! Primirje se neće potpisati. To je još jedan trik, a mi bismo bili ludi
da dopustimo da se bilo šta opusti ovde u ovoj četi, jer, da vam ja
kažem, mi ćemo otploviti odavde u roku od nedelju dana, a kad to
uradimo videćemo dosta stvarne borbe. - Zaustavio se da bi oni mogli
da uvide stvarnu važnost njegove izjave. A zatim: - Ako mislite da je
rat završen, samo razgovarajte s bilo kim ko je bio u njemu i videćete
da li on misli da su svi Nemci gotovi. On to ne misli. Niko to ne misli.
Razgovarao sam s ljudima koji znaju, i oni kažu da će, na svaki način,
biti još godinu dana rata. Oni ne misle da je završen. Tako vi, ljudi,
nemojte da steknete glupi utisak da jeste.
Dvostruko naglašavajući ovo konačno upozorenje, komandovao je
četi voljno.
U podne je Antoni pojurio prema najbližem telefonu u menzi. Kad
se približio nečemu što je odgovaralo središtu logora, primetio je da
mnogi drugi vojnici takođe jure, da je čovek pokraj njega odjednom
skočio u vazduh i udario petama. Svrha trčanja bio je general i od
malih uzbuđenih grupa tu i tamo doprli su poklici. Zastao je i slušao
- preko hladne zemlje sirene su zavijale i zvona crkava u Gardn Sitiju
iznenada su počela da biju.
Antoni ponovo poče da trči. Kako su se dizali s oblacima
zaleđenog daha u hladni vazduh, povici su postajali čisti i jasni.
- Nemačka se predala! Nemačka se predala!

272
 LAŽNO PRIMIRJE

Te večeri, u neprovidnoj tami, u šest časova, Antoni se provukao

između dva teretna automobila i, kad je jednom prešao tračnice,
pošao je po putu do Garden Sitija, gde je uhvatio električni voz za
Njujork. Izlagao se opasnosti da bude uhapšen - znao je da se vojna
policija često šalje kroz vagone da traži propusnice ali je mislio da će
budnost noćas biti manja. U svakom slučaju, on bi pokušao da se
provuče, jer nije bio u stanju da nađe Gloriju preko telefona, a još
jedan dan napetosti bio bi nepodnošljiv.
Posle neobjašnjivih zastoja i čekanja koji su ga podsetili na onu noć
kad je otišao iz Njujorka pre više od godinu dana, ušli su u stanicu
Pensilvanija, i on je išao poznatim putem do taksi-stanice, nalazeći da
je smešno i čudnovato uzbudljivo dati svoju adresu.
Brodvej je bio u moru svetlosti, u gužvi kakvu on još nije video, s
karnevalskom gomilom koja je jurila po svom sjajnom putu kroz
komade papira nagomilane na pločnicima. Tu i tamo, uzdignuti na
klupama i sanducima, vojnici su se obraćali nesmotrenoj gomili,
svakome licu koje je bilo jasno i vidljivo pod belim sjajem iznad glave.
Antoni je izabrao pet-šest likova - neki pijani mornar, koji se nagnuo
unazad i koga su držala druga dva mornara, mahao je kapom i urlao;
nekog ranjenog vojnika sa štakom u ruci nosio je na ramenima vrtlog
nekih civila koji su vrištali; tamnokosa devojka je sedela prekrštenih
nogu i zamišljena na krovu parkiranog taksija. Ovamo je pobeda
sigurno došla na vreme, vrhunac je bio određen s najvećom
nebeskom vidovnošću. Velika bogata nacija završila je pobednički rat,
patila dosta za Ijutinu, ali ne dovoljno za gorčinu - zato karneval,
slavlje, trijumf. Pod ovom jasnom svetlošću sjala su se lica ljudi čija je
slava već odavno prošla, čije su i same civilizacije bile mrtve -
muškarci čiji su preci čuli novosti o pobedi u Vavilonu, u Ninivi, u
Bagdadu, u Tiru, pre stotinu generacija; muškarci čiji su preci videli
cvećem ukrašene, robovima prošarane povorke kako se kreću polako
sa svojim zarobljenicima niz avenije carskog Rima...
Pokraj Rijalta, sjajnog pročelja Astora, draguljske veličanstvenosti
Tajms Skvera... divna aleja sjaja ispred... Onda - da li je to bilo
godinama docnije? - on je plaćao taksi-vozaču ispred bele zgrade u
Pedeset sedmoj ulici. Bio je u hodniku - ah, tu je crnac, sluga iz

273
Mratinika, lenj, nemaran, neizmenjen.
- Da li je gospođa Peč kod kuće?
- Upravo sam stigao, gospodine - čovek je odgovorio svojim
nepodesnim britanskim akcentom.
- Odvedite me gore...
Onda lagano brujanje lifta, tri koraka do vrata, koja su se otvorila
širom pri silini njegovog kucanja.
- Glorija! - Glas mu je drhtao. Nema odgovora. Slab kolut dima
uzdizao se iz pepeljare - jedan broj časopisa „Vašar taštine“ ležao je
na stolu.
- Glorija!
Potrčao je u spavaću sobu, kupatilo. Nije bila tamo. Spavaćica
svetloplave boje koja je ležala na krevetu širila je nežni miris parfema,
omamljiv i poznat. Na stolici je bio par čarapa i haljina za šetnju; jedna
otvorena kutija pudera stajala je na toaletnom stolu. Mora da je
upravo izašla.
Telefon je iznenada zazvonio i on se trgnuo - odgovorio je s
osećanjem varalice.
- Halo. Da li je gospođa Peč tamo?
- Ne, i ja je tražim. Ko je to?
- Ovde gospodin Kraford.
- Na telefonu gospodin Peč. Upravo sam iznenada stigao, i ne
znam gde da je nađem.
- Oh! - Gospodin Kraford je bio pomalo iznenađen. - Pa, mislim da
je na balu u čast primirja. Znam da je nameravala da ide, ali nisam
mislio da će otići tako rano.
- Gde je bal primirja?
- U Astoru.
- Hvala.
Antoni stavi natrag slušalicu oštro i ustade. Ko je bio gospodin
Kraford? A ko ju je vodio na bal? Koliko dugo to već traje? Sva ova
pitanja postavljao je sebi i sam odgovarao po deset puta, na deset
načina. Sama njena blizina dovodila ga je u stanje izbezumljenosti.
U mahnitosti sumnje on stade juriti tamo-amo po stanu, loveći trag
o boravku nekog muškarca, otvarajući ormar u kupatilu, grozničavo
pretražujući fioke u stolu. Onda je našao nešto što ga prisili da sedne
na jedan od dva istovetna kreveta, dok su mu se krajevi usana opustili

274
kao da će zajecati. Tamo u uglu njene fioke, uvezana nežnom plavom
vrpcom, bila su sva pisma i telegrami koja joj je on pisao tokom prošle
godine. Bio je obliven srećnim i sentimentalnim sramom.
- Nisam dostojan ni da je dodirnem - glasno je povikao prema četiri
zida - nisam zaslužio ni da taknem njenu malu ruku.
Ipak, izašao je da je nađe.
U predvorju hotela Astor odmah ga je uvukla gomila tako gusta
da je gotovo nemoguće bilo proći. Pitao je desetak ljudi gde se nalazi
sala za bal pre nego što je mogao da dobije trezven i razumljiv
odgovor. Najzad, posle poslednjeg dugog čekanja, ostavio je u
garderobi u holu svoj šinjel.
Bilo je tek devet sati, ali je igranka bila u jeku. Prizor je bio
neobičan. Žene, žene, svuda - devojke vesele od vina kreštavo su
pevale jače od buke gomile posute svetlucavim konfetama; devojke
koje su se izdvajale od uniformi desetak nacija; debele žene koje su
bez dostojanstva padale na pod i zadržavale samopoštovanje vičući
„Ura za saveznike“; tri žene bele kose igrale su držeći se za ruke oko
nekog mornara, koji se okretao u vrtoglavom obrtanju na podu,
pritiskajući praznu bocu šampanjca na svoje srce.
Antoni bez daha prelete pogledom preko igrača, pogleda zbrkane
linije koje su se vukle u jednom redu tamo-amo među stolovima,
pregleda društva koja su duvala u rogove, ljubila se, kašljala, smejala
se, pila pod naduvenim zastavama koje su se u svetlećim bojama
nadnosile iznad svečanosti i zvukova.
Onda je ugledao Gloriju. Sedela je za stolom za dvoje tačno preko
puta čitave sale. Haljina joj je bila crna, a iznad nje njeno živahno lice,
obojeno najlepšim rumenilom, činilo je, pomislio je on, tačku
najupadljivije lepote u sali. Srce mu je zaigralo kao da je čuo neku
novu muziku. Progurao se prema njoj i uzviknuo njeno ime upravo
kad su sive oči pogledale nagore i pronašle ga. Za taj trenutak kad su
se njihova tela srela i stopila, svet, radost, razorno brujanje muzike
izbledeli su i postali kao monotono smireno zujanje pčela.
- Oh, Glorija moja! - povikao je.
Njen poljubac bio je svež potočić koji je potekao iz njenog srca.

275
 GLAVA II
STVAR ESTETIKE

One noći kad je Antoni otišao za logor Huker pre godinu dana, sve
ono što je bilo ostalo od divne Glorije Gilbert - njen spoljni izgled,
njeno mlado i krasno telo - pokretalo se širokim, mermemim
stepenicama Velike centralne stanice uz ritam lokomotive koji je
tukao u njenim ušima kao neki san, i napolje na Vanderbilt aveniju
gde je ogromna gomila iz Biltmora prekrivala ulicu i, dole na niskom,
sjajnom ulazu, usisavala u sebe raznobojne mantile divno obučenih
devojaka. Trenutak je oklevala kod taksi-stanice i posmatrala ih -
razmišljajući da je samo pre nekoliko godina bila njihovog soja, večno
polazeći prema jednom sjajnom Negde, uvek baš na pragu da ima
onu krajnju strastvenu avanturu za koju su devojački mantili bili
delikatno i divno postavljeni krznom, za koju su njihovi obrazi bili
našminkani i njihova srca više od prolazne kupole zadovoljstva koje
će progutati njih, njihovu frizuru, kaput, i sve.
Postajalo je sve hladnije i muškarci koji su prolazili dizali su
okovratnike svojih kaputa. Ova pramena joj je prijala. Bilo je još
prijatnije da se sve izmenilo, vreme, ulice, i ljudi, i kad bi ona bila
zavitlana, da se probudi u nekoj visokoj, sveže mirisnoj sobi, sama,
kao statua iznutra i izvana, i u svojoj devičanskoj i šarolikoj prošlosti.
U taksiju je nemoćno jecala. Malo je marila za to što je već godinu
dana bila nesrećna s Antonijem. Odnedavna njegova prisutnost nije
bila ništa drugo nego ono što bi u njoj probudilo uspomenu na onaj
juni. Taj novi Antoni, razdražljiv, slab i siromašan, nije mogao da
uradi ništa do da i nju čini razdražljivom - i ophrvanu dosadom, svim
osim činjenicom da su se u maštovitoj i govorljivoj mladosti sreli u
ekstazi emocija. Zbog ovog uzajamnog živog sećanja ona bi za
Antonija učinila više nego bilo koje živo stvorenje. I zato kad je ušla u
taksi ona poče strašno jecati, i zažele da naglas vikne njegovo ime.
Jadna, osamljena kao neko zaboravljeno dete, sedela je u tihom
stanu i pisala mu pisma puna nerazumljivih osećanja:

... Kad pogledam dole niz staze, čini mi se da te vidim kako ideš, ali
bez tebe, najmiliji, najmiliji, ja ne mogu ni da vidim, ni da čujem, ni

276
da osećam, ni da mislim. Biti odvojen - ma šta nam se desilo ili će nam
se desiti - znači kao biti prepušten na milost i nemilost, Antoni; to je
kao starenje. Tako želim da te poljubim - u vrat gde počinje tvoja crna
kosa. Ja te volim i što god radili ili govorili jedno drugom, ili ma šta
da smo radili ili govorili, moraš znati koliko te volim, kako sam
beživotna kad ti odeš. Ne mogu čak da mrzim ni prokleto prisustvo
LJUDI, onih ljudi na stanici koji nemaju nikakvo pravo da žive - ne
mogu da ih mrzim mada prljaju naš svet, jer sam obuzeta žudnjom za
tobom.
Kad bi me mrzeo, kad bi bio pokriven ranama kao gubavac, kad bi
pobegao s nekom drugom ženom ili kad bi me mučio glađu ili me tukao
- kako smešno ovo zvuči - još uvek bih te želela, još uvek bih te ljubila.
ZNAM to, najmiliji.
Kasno je - sve prozore sam otvorila, a vazduh je napolju tako svež
kao proleće, pa ipak, nekako, mnogo mlađi i nežniji od proleća. Zašto
prikazuju proleće kao mladu devojku, zašto ta iluzija igra i pevuši
tokom tri meseca kroz užasnu golotinju sveta. Proleće je mršavi stari
konj za oranje kojemu vire rebra - to je gomila otpadaka u polju, koja
se peče na suncu i na vetru sve do zloslutne čistote.
Za nekoliko časova ćeš se probuditi, mili moj - i bićeš nesrećan i
tužan od života. Bićeš u državi Dalaver ili Karolini ili svejedno bilo
gde. Ne verujem da postoji iko živ ko može o sebi da misli kao o nekoj
nestalnoj instituciji, kao o nekom luksuzu ili nekom nepotrebnom zlu.
Vrlo malo ljudi koji govore o uzaludnosti života primeću-je
uzaludnost sopstvenog postojanja. Možda oni misle da u
objavljivanju zla življenja na neki način spašavaju svoju vrednost od
propasti - ali to ne rade, čak ni ti ni ja...
... Ipak mogu da te vidim. Plava izmaglica je oko drveća gde ćeš
prolaziti, suviše lepa da bi prcovladavala. Ne, crvcnožuti kvadrati
zemlje biće najčešći - oni će biti duž puta kao prljave grube smeđe
plahte koje su suše na suncu, žive, mehaničke, odvratne. Priroda,
aljkava stara veštica, spavala je u njima sa svakim starim farmerom
ili crncem ili emigrantom koji ju je pohlepno poželeo...
Tako vidiš da sam sada kad si ti otišao napisala pismo puno prezira
i očaja. A to samo znači da te ja volim, Antoni, svom onom ljubavlju
koja postoji u tvojoj
GLORIJI

277
 Kad je adresirala pismo, otišla je u krevet i legla, čvrsto držeći
Antonijev jastuk u naručju kao da će samom snagom svog sećanja
moći da ga pretvori u njegovo toplo i živo telo. Dva sata ju je još
zateklo otvorenih očiju, kako napeto gleda s upornom tvrdoglavom
boli u tamu, sećajući se, nemilosrdno se sećajući, optužujući sebe za
stotinu uobraženih neljubaznosti, stvarajući u mašti Antonijev lik
sličan nekom mučeničkom i preboraćenom Hristu. Neko vreme je
razmišljala o njemu kao što je on, u svojim sentimentalnim trenucima,
verovatno mislio o samome sebi.
U pet sati je još uvek bila budna. Tajanstvena škrgutava buka koja
se svako jutro čula preko useka između kuća kazala joj je koji je čas.
Čula je kako zvoni budilnik i videla kako svetlost pravi žuti kvadrat
na nekom praznom zidu preko puta. S napola donetom odlukom da
pođe za njim na Jug odmah, njena žalost je postala udaljena i
nestvarna, i otišla je dalje od nje kao što se tama pomiče na zapad.
Zaspala je.
Kad se probudila, pogled na prazan krevet pokraj nje podstakao je
tugu koja je, međutim, uskoro bila rasterana neizbežnom
neosetljivošću vedrog jutra. Mada toga nije bila svesna, bilo je
olakšanje doručkovati bez Antonijevog umornog i zabrinutog lica
preko puta. Sada kad je bila sama, izgubila je svaku želju da se žali na
hranu. Promeniće doručak, mislila je - piće limunadu i ješće sendvič
od paradajza umesto večite slanine, jaja i prepečenog hleba.
Pored svega toga, u podne je telefonirala nekolicini svojih
poznanika, uključujući borbenu Mjuriel i, našavši da je svako bio
zauzet za ručak, ona se prepusti tihom sažaljevanju same sebe i svoje
osamljenosti. Sklupčana na krevetu s olovkom i papirom napisala je
Antoniju još jedno pismo.
Kasno po podne stiglo je preporučeno pismo poslato iz nekog
malog grada u Nju Džersiju, i poznati rukopis, gotovo čujni tihi ton
brige i nezadovoljstva bili su tako znani da su je utešili. Ko zna?
Možda će vojnička disciplina očvrsnuti Antonija i prividi ga na
pomisao o radu. Bila je čvrsto uverena da će se rat završiti pre nego
što on bude pozvan da se bori, a u međuvremenu će pobediti u
parnici i moći će ponovo da počnu, ovog puta na drukčijoj osnovi.
Prva novina bila je da ona dobije dete. Bilo bi nepodnošljivo da mora
da bude tako potpuno sama.

278
 Prošlo je nedelju dana pre nego što je mogla da bude sama u stanu
s mogućnošću da ostane neuplakana. Činilo se da u gradu ima malo
zabavnih stvari. Mjuriel je bila pošla u neku bolnicu u Nju Džersiju,
odakle je uzimala odsustvo da ode u metropolu svake druge nede-lje,
i s ovim odmetanjem Glorija je počela da shvata koliko je malo
prijatelja imala u Njujorku tokom svih ovih godina. Mušakrci koje je
poznavala svi su bili u vojsci. „Muškarci koje je poznavala“? - nejasno
je sama sebi priznala da su svi muškarci koji su u nju bili zaljubljeni
bili njeni prijatelji. Svaki od njih je u izvesno vreme tvrdio da ceni
njenu naklonost iznad svega u životu. Ali sada - gde su bili oni?
Najmanje dvojica su bili mrtvi, pola tuceta ili više njih se oženilo,
ostali su se raštrkali od Francuske do Filipina. Pitala se da li je neki od
njih mislio na nju, koliko često, i na koji način. Većina od njih mora da
je još uvek zamišljala kao devojčicu od sedamnaest godina ili tako
nešto, adolescentnu sirenu od pre devet godina.
Devojke su se, takođe, odvojile od nje. Ona nikad nije bila
popularna u školi. Bila je suviše lepa, suviše lenja, nedovoljno svesna
da je bila devojka iz Farmoveva i „Buduća Žena i Majka“; napisano
večitim velikim slovima. A devojke koje nikada niko nije poljubio
naglašavale su, šokirana izraza na jednostavnim ali ne naročito lepim
licima, da se Glorija ljubila. Onda su te devojke otišle na istok ili
zapad ili na jug, udale se i postale „ljudi“, predviđajući da će Glorija
rđavo završiti - ne znajući da nijedan završetak nije rđav, i da i one,
kao i ona, ni u kom slučaju nisu gospodarice svojih sudbina.
Glorija se podsećala ljudi koji su ih posećivali u sivoj kući u
Marijeti. U to vreme je izgledalo kao da uvek imaju društvo - ona je
ostajala u uverenju koje nije izricala da joj je svaki gost zauvek posle
toga ostao pomalo dužan. Bili su joj dužni neku vrstu moralnih deset
dolara po glavi, i kad bi joj zatrebalo mogla bi, da tako kažemo,
pozajmiti od njih ovaj nestvaran novac. Ali, oni su nestali, raspršili su
se kao pleva, misteriozno i tiho nestali u suštini ili stvarno.
O Božiću se Glorijino ubedenje da treba da se pridruži Antoniju
povratilo, ne više kao iznenadno osećanje već kao potreba koja se
stalno nametala. Odlučila je da mu napiše poruku o svom dolasku, ali
je odložila to po savetu gospodina Hajta, koji je gotovo svake nedelje
očekivao da parnica dođe na suđenje.
Jednog dana, početkom januara, dok je šetala Petom avenijom,

279
sada svetlom od uniformi i ukrašenom zastavama saveznika, srela je
Rahelu Barns koju nije videla skoro već godinu dana. Čak je i Rahela,
koju je ona omrzla, bila spas od dosade, i one zajedno odoše u Ric na
čaj.
Posle drugog koktela one se oduševi še. Dopadale su se jedna
drugoj. Razgovarale su o svojim muževima, Rahela tonom uobičajene
hvalisavosti, s ličnim ustručavanjem, s kojim supruge obično govore.
- Rodman je u inostranstvu u intendantskim jedinicama. On je
kapetan. Odlučio je da ide i mislio je da neće moći da dobije ništa
drugo.
- Antoni je u pešadiji. - Ove reči u odnosu na koktele dale su Gloriji
neki sjaj. Sa svakim gutljajem približavala se toplom i utešnom
patriotizmu.
- Uzgred rečeno - reče Rahela posle pola sata, dok su izlazile -zar
ne bi mogla da dođeš na večeru sutra uveče? Imam u gostima dva
strašno zlatna oficira koji upravo odlaze u Evropu. Mislim da treba
da uradimo sve što možemo da bi se prijatno osećali.
Glorija radosno prihvati poziv. Zabeležila je adresu - prepoznajući
po njenom broju jednu modemu stambenu zgradu na Park aveniji.
- Divno što sam te opet videla, Rahela.
- Bilo je divno. To sam baš želela.
S ove tri rečenice izvesna noć u Marijeti pre dva leta. kad su Antoni
i Rahela bili nepotrebno pažljivi jedno prema drugome, bila je
zaboravljena - Glorija je oprostila Raheli, Rahela je oprostila Gloriji.
Takođe je bilo oprošteno što je Rahela bila svedok najveće nesreće u
životima gospodina i gospođe Peć...
Praveći kompromis sa događajima, vreme ide dalje.

LUKAVSTVA KAPETANA KOLINSA

Dva oficira bila su kapetani popularnog roda, samohodne

artiljerije. Za večerom su se jedan drugom obraćali sa svesnom
dosadom imenima članova „Kluba samoubica“ - u to vreme svaka
tajanstvena grana službe nazivala se samoubilačkim klubom. Jedan
od kapetana - Rahelin kapetan, primetila je Glorija - bio je visok,
konjast muškarac od trideset godina, s lepim brkovima i ružnim
zubima. Drugi, kapetan Kolins, bio je zdepast, ružičastih obraza i

280
sklon da se prepusti smejanju kad god bi pogledao u Gloriju. Ona mu
se odmah svidela i za sve vreme večere zasipao ju je šupljoglavim
komplimentima. Posle druge čaše šampanjca, Glorija je utvrdila da se
prvi put posle toliko meseci stvarno zabavlja.
Posle večere je predloženo da svi odu negde da igraju. Dva oficira
su se snabdela bocama pića iz Rahelinog bifea - neki zakon je
zabranjivao posluživanje pića vojnim licima - i tako opremljeni prošli
su kroz bezbroj fokstrota u nekoliko svetlucavih kafana na Brodveju,
verno menjajući partnere - dok je Glorija postajala sve veselija i
veselija i zabavnija kapetanu ružičastog lica, koji je retko pokušavao
da uopšte otkloni svoj iskreni smešak.
U jedanaest sati, na njeno veliko iznenađenje, ona je bila u manjini
da se ostane napolju. Ostali su želeli da se vrate u Rahelin stan -da
uzmu još pića, rekli su. Glorija je uporno dokazivala da je čuturica
kapetana Kolinsa još do pola puna - ona ju je upravo videla - onda
uhvativši Rahelin pogled dobila je od nje nepogrešivi mig. Shvatila je,
zbunjeno, da njena domaćica želi da se otarasi oficira i pristala je da
je smeste u taksi napolju.
Kapetan Vulf je sedeo levo s Rahelom na svojim kolenima.
Kapetan Kolins je sedeo u sredini, i kad se smestio provukao je ruku
oko Glorijinog ramena. Tu je ona počivala beživotno jedan trenutak,
a onda se stegla kao stega. Nagnuo se prema njoj.
- Strašno ste lepi - šapnuo je.
- Najlepše vam hvala, gospodine. - Nije bila ni zadovoljna ni
nezadovoljna. Pre Antonija je toliko mnogo ruku uradilo nešto slično
da je to postalo samo malo više od pokreta, sentimentalnog, ali bez
značenja.
Gore u Rahelinoj velikoj pročeljnoj sobi slaba vatra i dve lampe
zasenjene svilom narandžaste boje davale su svu svetlost, tako da su
uglovi bili puni dubokih i uspavljujućih senki. Domaćica, koja se
kretala okolo u tamnoj haljini od lakog šifona, izgledala je kao da
naglašava već ionako senzualnu atmosferu. Izvesno vreme su sve
četvoro bili zajedno, probaj ući sendviče koji su čekali na čajnom stolu
- onda se Glorija našla sama s kapetanom Kolinsom na sofi do
kamina; Rahela i kapetan Vulf su se povukli na drugi kraj sobe gde
su razgovarali tihim glasom.
- Da bar niste udati - reče Kolins, njegovo lice smešna parodija

281
jednog „najozbiljnije“.
- Zašto? - podigla je čašu da bi joj usuo još pića.
- Nemojte više da pijete - nagovarao ju je mršteći se.
- Zašto da ne?
- Bili biste ljupkiji - kad ne biste pili.
Glorija je iznenada shvatila na šta je usmerena njegova primedba,
shvatila je atmosferu koju je on pokušavao da stvori. Želela je da se
smeje - mada je razumela da nema ničeg čemu bi se mogla smejati.
Uživala je u večeri, i nije imala nikakvu želju da ide kući - u isto vreme
vređalo joj je ponos da se s njom flertuje na tom nivou.
- Naspite mi još jednu čašu - uporno je zahtevala.
- Molim vas...
- Oh, ne budite smešni! - razdraženo je povikala.
- Vrlo dobro. - Popustio je nevoljno.
Onda je njegova ruka bila ponovo oko nje i opet se ona nije bunila.
Ali kad joj se približio njegov ružičasti obraz, ona se odmakla.
- Strašno ste slatki - rekao je s tupim izrazom na licu.
Ona je tiho počela da pevuši, želeći sada da on spusti svoju ruku.
Iznenada joj oko zape za intimnu scenu na drugom kraju sobe -
Rahela i kapetan Vulf su bili zaneti u dugom poljupcu. Glorija
je lako za drhtala - nije znala zašto... ružičasto lice se opet približilo.
- Ne treba da ih gledate - prošaputao je. Gotovo odmah je njegova
druga ruka bila oko nje... dah mu je bio na njenom obrazu. Opet je
apsurdnost odnela pobedu nad odvratnošću i njen smeh je bilo oružje
kojemu nije bila potrebna oštrica reči.
- O, ja sam mislio da ste vi lafica - govorio je.
- Šta je to lafica?
- Pa, osoba koja voli - da uživa u životu.
- Da li vi ljubljenje uglavnom smatrate radosnim događajem?
Bili su prekinuti kad su se Rahela i kapetan Vulf iznenada pojavili
pred njima.
- Kasno je, Glorija - reče Rahela - bila je zajapurena a kosa joj je bila
raščupana. - Bolje bi bilo da ovde ostaneš čitavu noć.
Jedan trenutak je Glorija mislila da ona otpušta oficire. Onda je
razumela, i razumevajući, stala na noge koliko god je to mogla
nenapadno.
Ne shvatajući, Rahela je nastavila:

282
 - Možeš da odeš u sobu upravo do ove. Ja mogu da ti pozajmim
sve što ti je potrebno.
Kolinsove oči su je preklinjale kao oči psa; ruka kapetana Vulfa se
familijarno smestila oko Rahelinog struka; čekali su.
Ali poziv na promiskuitet, raznobojan, raznolik, poput lavirinta, a
uvek pomalo buđav i smrdljiv, nije imao odziva i nije obećavao ništa
Gloriji. Da je želela, ona bi ostala, bez oklevanja, bez kajanja; ali u
ovom slučaju mogla je samo da se suoči sa šest neprijateljskih i
uvređenih očiju koje su je pratile napolje u hodnik s usiljenom
ljubaznošću i praznim recima.
- A on nije bio dovoljno laf da pokuša da me otprati kući -
razmišljala je u taksiju, a onda s brzim izlivom srdžbe: - Kakav potpun
prostakluk!

PLEMENITOST

U februaru je imala sasvim drukčije iskustvo. Tjudor Berd, jedna

stara ljubav, mladić za koga se ona u neko vreme stvarno nameravala
udati, došao je u Njujork u komandu vazduhoplovstva i posetio je.
Nekoliko puta su izašli u pozorište i u roku od nedelju dana, na njeno
veliko zadovoljstvo, on se kao nikad do tada zaljubio u nju. Sasvim
namerno ga je navela na to da joj se poveri, prekasno shvativši da je
počinila nešto nedopušteno. Došao je do tog stanja da je sedeo s njom
jadno ćuteći kad god su zajedno izašli.
Kao član kluba „Svitak i ključevi“ on je posedovao pravilnu
ćutljivost jedne „pametne glavurde“, pravilno shvatanje o
kavaljerstvu i noblesse oblige - i, naravno ali na nesreću, pravilne
predrasude i pravilni nedostatak ideja - sve one crte koje ju je Antoni
naučio da prezire, ali kojima se ona, ipak, prilično divila. Nimalo
sličan većini ljudi njegovog tipav on nije bio, utvrdila je, gnjavator. Bio
je lep, duhovit na neki lak način, i kad je bila s njim, osećala je da bi
on zbog nečeg njemu svojstvenog - nazovite to glupost, odanost,
sentimentalnost ili nešto što ne sasvim definitivno kao što je ovo troje
- učinio sve što je u njegovoj moći da joj bude prijatno.
To joj je između ostalog kazao, vrlo pristojno i s dubokom
muškošću koje je sakrivalo stvarnu patnju. Ne voleći ga uopšte, ona
ga je sažaljevala, i jedne večeri ga je sentimentalno poljubila zato što

283
je bio tako šarmantan, ostatak jedne generacije koja nestaje i koja je
živela u jednoj uobraženoj i dražesnoj iluziji, koja je bila odmenjena
manje plemenitim budalama. Posle je bila srećna što ga je poljubila jer
kad je idućeg dana njegov avion pao hiljadu pet stotina stopa od
Mineole, komad motora zario se u njegovo srce.

GLORIJA SAMA

Kad joj je gospodin Hajt kazao da ročište neće biti do jeseni,

odlučila je da ode na film a da o tome ne obavesti Antonija. Kad je
vidi kako uspeva, kako glumački tako i finansijski, kad vidi kako ona
može da sprovede svoju volju nad Jozefom Blokmenom, a da
zauzvrat ništa ne da, on će se osloboditi svojih smešnih predrasuda.
Ležala je budna polovinu jedne noći, smišljajući svoju karijeru i
uživajući u očekivanju uspeha a idućeg jutra je telefonirala u
„Filmove par ekselans“. Gospodin Blokmen je bio u Evropi.
Ali ju je ova zamisao tako zaokupila da je odlučila da obiđe
agencije za zapošljavanje na filmu. Kao što je često bio slučaj, njen
njuh je radio protiv njenih dobrih namera. Agencija za zapošljavanje
zaudarala je kao da je već dugo bila mrtva. Čekala je pet minuta
pregledajući neprivlačne konkurente - zatim je žustro otišla u
najudaljenije kute Centralnog parka i tamo ostala tako dugo da je
navukla kijavicu. Pokušavala je da izvetri agenciju za zapošljavanje iz
svog kostima.
Na proleće je počela iz Antonijevih pisama da razabira - ne iz
nekog naročitog pisma ali iz krajnjeg utiska koji su sva ona davala -
da ne želi da ona dođe na Jug. Čudna ponavljanja izvinjavanja koja
kao da su ga progonila baš svojom nedovoljnošću javljala su se sa
frojdovskom redovnošću. Pisao ih je u svakom pismu, kao da se bojao
da ih je u poslednjem zaboravio, kao da je bilo očajnički potrebno da
pomoću njih ostavi utisak na nju. I začinjavanje pisama ljubavnim
tepanjima počelo je da biva mehaničko i nespontano - gotovo kao da
ga je, pošto je završio pismo, pregledao i doslovce ih ubacio unutra,
kao epigrame u nekom komadu Oskara Vajlda. Trgla se prema
rešenju, odbacila ga, bila je ljuta i utučena neizmence - najzad je
ponosno prestala o tome da razmišlja i dopustila da se sve veća
hladnoća uvuče u kraj njenog dopisivanja.

284
 U poslednje vreme našla je mnogo toga što je privlačilo njenu
pažnju. Nekoliko avijatičara koje je upoznala preko Tjudora Berda
došli su u Njujork da je vide i druga dva stara udvarača su se pojavila,
stacionirani u logoru Diks. Kako su ovi muškarci prekomandovani za
Evropu, oni su je, takoreći, predavali dalje svojim prijateljima. Ali
posle još jednog prilično neprijatnog iskustva s potencijalnim
kapetanom Kolinsom, jasno je dala do znanja da kad joj neko bude
predstavljen on ne srne biti pod pogrešnim utiskom što se tiče njenog
statusa i ličnih namera.
Kad je stiglo leto, ona je naučila da, kao i Antoni, pazi na spiskove
ranjenih ili poginulih oficira, izvlačeći iz toga gotovo melanholično
zadovoljstvo da čuje o smrti nekog s kim je jednom igrala ili da
pomoću imena otkrije mladu braću bivših udvarača - misleći, dok je
pohod prema Praizu napredovao, da ovde najzad svet odlazi u
neizbežnu i dobro zasluženu propast.
Imala je dvadeset sedam godina. Njen rođendan je projurio jedva
zapažen. Mnogo godina pre toga uplašilo ju je kad je navršila
dvadeset godina, donekle kad je stigla do dvadeset šeste - ali je sada
gledala u ogledalo mirno odobravajući samoj sebi dok je uočavala
britansku svežinu svoje kože i svoje telo dečačko i vitko kao i ranije.
Pokušavala je da ne misli na Antonija. Bilo je to kao da piše nekom
strancu. Rekla je svojim prijateljima da je on unapređen za kaplara i
bila je neraspoložena kad su oni to primili s učtivom ravnodušnošću.
Jedne noći je plakala jer joj ga je bilo žao - da je imalo odgovarao, otišla
bi njemu bez oklevanja prvim vozom - ma šta da je radio, trebalo se o
njemu duševno brinuti, i ona je osećala da bi sada mogla čak i to da
uradi. Nedavno, bez njegovog prisustva koje je iscrpljivalo njenu
moralnu snagu, nalazila je da je divno oživela. Pre nego što je otišao,
bila je sklona tome da turobno razmišlja o svojim propuštenim
prilikama. Sada se vratila svom normalnom raspoloženju, jakom,
prezirnom, koji je svakog dana postojao toliko koliko je taj dan
zasluživao. Kupila je lutku i obukla je; nedelju dana je plakala nad
„Etanom Fromom“; idućeg dana se radovala nekom Golsvordijevom
romanu koji je volela zbog njegove snage rekreacije, u tami u proleće,
one iluzije mlade romantične ljubavi koju žene večito s nestrpljenjem
očekuju i koje se uvek sećaju.
U oktobru su Antonijeva pisma učestala, postala gotovo fanatična

285
- onda su iznenada prestala da pristižu. Tokom jednog meseca punog
briga bila joj je potrebna sva snaga kontrole da bi se uzdržala da
odmah ne otputuje u Misisipi. Onda joj je telegram javio da je on bio
u bolnici i da ga može očekivati u Njujorku za deset dana. Kao neko
obličje iz sna on se vratio u njen život preko balske sale te
novembarske večeri - i tokom svih dugih časova koji su bili puni
poznate radosti ona ga je držala blizu svojih grudi, negujući iluziju
sreće i sigurnosti za koju je mislila da je više nikad neće osetiti.

POREMEĆENI PLANOVI GENERALA

Nedelju dana kasnije Antonijeva četa se vratila u logor u Misisipiju

da bi bila otpuštena. Oficiri su se zatvorili u odeljenja pulman-vagona
i pili viski koji su kupili u Njujorku, a vojnici su se u vagonima ta-
kođe napili što su više mogli - i pravili se kad god je voz stao u nekom
selu, kao da su se upravo vratili iz Francuske, gde su praktično
dokrajčili nemačku armiju. Pošto su svi nosili kape prekomorskih
vojnika i tvrdili da nisu imali vremena da prišiju svoje zlatne oznake
činova, momčad je bila veoma impresionirana i pitala ih kako su im
se dopali rovovi - na šta su oni odgovarali „O, momče!“ puckajući
jezikom i tresući glavom. Neko je uzeo parče krede i našvrljao sa
strane vagona „Dobili smo rat - sada idemo kući“, a oficiri su se
smejali i prelazili preko toga. Svi su se oni kočoperili što su više mogli
koristeći ovaj sramni povratak.
Dok su se kotrljali prema logoru, Antoni se osećao neprijatno pri
pomisli da bi mogao da nađe Doti kako ga strpljivo čeka na stanici.
Na njegovo olakšanje, niti ju je video niti išta čuo o njoj. Da je još uvek
u gradu ona bi svakako pokušala da stupi u vezu s njim - zaključio je
da je otišla; kuda, to nije znao niti je za to mario. Želeo je samo da se
vrati Gloriji - Gloriji preporođenoj i divno živahnoj. Kad je na kraju
bio otpušten, otišao je iz svoje čete u ugao velikog kamiona s gomilom
koja je tolerantno, gotovo sentimentalno klicala svojim oficirima,
naročito kapetanu Daningu. Kapetan im se sa svoje strane obratio
suznih očiju i govorio o zadovoljstvu, itd. i radu, itd., i o
neproćerdanom vremenu itd. i dužnosti itd. Bilo je vrlo dosadno
dirljivo; saslušavši, Antoni, čiji je um bio osvežen nedeljom dana
provedenih u Njujorku, obnovio je svoju duboku mržnju prema

286
militarističkoj profesiji i svemu što je ona pođrazumevala. U njihovim
dečjim srcima dvojica od svake trojice oficira smatrala je da su ratovi
stvoreni za armije a ne armija za ratove. Radovao se da vidi generale
i terenske oficire kako usamljeno jašu oko ogolelog logora lišenih
svojih i podređenih komandi. Radovao se kako se muškarci u
njegovoj četi prezrivo smeju na predloge da ostanu u vojsci. Trebalo
je da pohađaju „škole“. Znao je šta su te „škole“.
Dva dana kasnije bio je s Glorijom u Njujorku.

JOŠ JEDNA ZIMA

Kasno jednog februarskog popodneva Antoni je došao u stan i

pipajući kroz mali hodnik u kojem je bilo tamno kao u rogu, našao
Gloriju kako sedi kraj prozora. Okrenula se kad je on ušao.
- Šta ti je gospodin Hajt imao da kaže? - upitala je nemarno.
- Ništa - odgovorio je - uobičajenu stvar. Idući mesec možda.
Izbliza ga je pogledala; njeno uvo, naviklo na njegov glas, uhvatilo
je veoma malo promuklosti u dvosložnoj reči.
- Pio si - hladnokrvno je primetila.
- Neku čašu.
- Oh.
Zevnuo je u naslonjači i među njima je nastao trenutni tajac. Onda
je iznenada upitala:
- Da li si išao do gospodina Hajta? Kaži mi istinu.
- Ne. - Slabašno se osmehnuo. - U stvari, nisam imao vremena.
- Mislila sam da nisi išao... Poslao je po tebe.
- Baš me se nimalo ne tiče. Smučilo mi se da čekam i visim u
njegovoj kancelariji. Pomislio bi čovek da on meni čini uslugu. - Bacio
je pogled na Gloriju kao da očekuje moralnu podršku, ali se ona
ponovo vratila svom posmatranju tamnog i neprijatnog sveta izvan
kuće.
- Danas se osećam prilično umoran od života - produžio je
neodlučno. Ona je još uvek bila ćutljiva. - Sreo sam jednog čoveka i
razgovarali samo u Biltmor baru.
Sumrak je iznenada postao dublji, ali ni jedno od njih se nije
pokrenulo da upali svetlost. Izgubljeni u bogzna kakvim
razmišljanjima, sedeli su tamo sve dok iznenada snežna oluja nije iz

287
Glorije izmamila laki uzdah.
- Šta si ti radila? - upitao je on, jer ga je ćutanje obeshrabrivalo.
- Čitala sam časopise - sve sami idiotski članci, naprednih pisaca o
tome kako je siromašnim ljudima teško da kupe košulje. I dok sam to
čitala, nisam mogla da mislim ni na šta drugo nego na to kako sam
želela sivi kaput od veveričinog krzna - i kako ne možemo da ga
kupimo.
- Da, možemo.
- O, ne.
- O, da! Ako želiš bundu, možeš je dobiti.
Njen glas koji je dolazio iz tame imao je u sebi primesu prezira.
- Znači, možemo da prodamo još jednu menicu?
- Ako je potrebno. Neću da budeš bez onoga što ti treba. Potrošili
smo mnogo, doduše, otkako sam se vratio.
- O, prekini! - reče ona razdraženo.
- Zašto?
Zato što sam sita i umorna kad te čujem da pričaš o tome šta smo
potrošili ili šta smo učinili. Vratio si se pre dva meseca i od tada smo
išli na nekakve zabave skoro svako veče. Oboje smo želeli da izlazimo
i izlazili smo. Pa, nisi mene čuo da se žalim, zar ne? Ali sve što ti radiš
je da cviliš, cviliš, cviliš. Ne tiče me se više šta radimo, ili šta se s nama
događa i bar sam dosledna. Ali ja neću podnositi tvoje jadiko-vanje i
ucveljeno lelekanje.
- Ni ti neki put nisi baš prijatna, znaš.
- Nisam obavezna da budem. Ti ne činiš nikakav napor da život
postane drukčiji.
- Ali ja sam...
- Uf! To sam već čula pre. Jutros nisi nameravao da takneš piće dok
ne dobiješ posao. A nisi čak imao hrabrosti da odeš do gospodina
Hajta kad je poslao po tebe zbog parnice.
Antoni ustade i upali svetlost.
- Slušaj!- povikao je, trepćući. - Smučio mi se taj tvoj oštar jezik!
- Pa, šta ćeš zato da radiš?
- Zar ti misliš da sam ja naročito srećan? - nastavio je ignorišući
njeno pitanje. - Misliš li da ja ne znam da ne živimo onako kako bi
trebalo?
Začas je Glorija stajala pokraj njega dršćući.

288
 - To neću da podnosim! - planula je. Neću da mi se drže bukvice.
Ti i tvoja patnja! Ti si samo jedan žalosni slabić i to si uvek i bio!
Idiotski su jedno drugom gledali u lice, svako nesposoban da
ostavi utisak na drugog, svako od njih drhtavo, bolno oprhvan
dosadom. Onda je ona otišla u spavaću sobu i zalupila vrata za
sobom.
Njegov povratak je stavio u prvi plan sve njihove predratne
srdžbe. Cene su neverovatno skočile, a njihovi prihodi su se smanjili
na nešto malo više od polovine prvobitnog iznosa. Plaćali su veliku
nagradu pravozastupniku gospodinu Hajtu; kupovali su deonice, pre
za sto, a sada čak i za trideset i četrdeset, i druge investicije koje se
uopšte nisu isplaćivale. Tokom prethodnog proleća Gloriji su dali da
bira da se ili seli iz stana ili da potpiše godišnji ugovor na dve stotine
dvadeset pet dolara mesečno. Neizbežno, kako se potreba za
ekonomisanjem povećavala, ustanovili su da su potpuno nesposobni
da štede. Pribegli su staroj taktici ševrdanja. Umorni od
nesposobnosti, brbljali su o tome šta će uraditi - oh - sutra, o tome
kako će „prestati da idu na zabave“ i kako će Antoni početi da radi.
Ali kad bi se spustio mrak, Glorija, naviknuta da izađe svake večeri,
osećala je kako joj se staro nespokojstvo prikrada. Stajala bi na
vratima spavaće sobe besno grizući preste i neki put susrećući
Antonijeve oči kad bi on digao pogled s knjige. Onda telefon, i njeni
živci bi se opustili, ona bi odgovorila sa slabo prikrivenom žustrinom.
Neko je dolazio „samo na nekoliko minuta“ - i, oh, zamor od
pretvaranja, pomisao na sto pun vina, oživljavanje njihovih iznurenih
duhova - i buđenje, kao sredi-šna tačka neke besane noći u kojoj su se
oni kretali.
Kako je zima prolazila s marširanjem trupa koje su se vraćale niz
Petu aveniju, oni su postali sve svesniji i svesniji da su se njihovi
odnosi od Antonijevog povratka potpuno promenili. Posle onog
ponovnog rascvetavanja nežnosti i strasti svako od njih se vratio u
neki osamljeni san koji nije delio s drugim i nešto imena iz milošte što
su izmenjali prošla su, izgledalo je, iz praznog srca u prazno srce,
prazno objavljujući odlazak za koji su znali da je najzad naišao.
Antoni je opet obilazio novinske redakcije metropole i opet mu je
šarena gomila kancelarijskih kurira, telefonistkinja i gradskih
urednika odbijala da da ohrabrenje. Parola je bila: „Ostavljamo svako

289
slobodno mesto za naše ljude koji su još uvek u Francuskoj“. Onda,
kasno u martu, pogled mu je zapao za jedan oglas u jutarnjim
novinama i on je, zahvaljujući tome, najzad našao nešto nalik na neko
zaposlenje.

MOŽETE PRODAVATI

Zašto da ne zarađujete dok učite?

Naš prodavač zarađuje 50-200 dolara nedeljno. Sledila je jedna
adresa na Medison aveniji i uputstvo da se pojavi u jedan sat tog
popodneva. Glorija, koja je gledala iza njegovog ramena posle jednog
od njihovih uobičajeno kasnih doručaka, videla je kako on lenjo
posmatra oglas.
- Zašto to ne pokušaš? - predložila je.
- Oh - to je jedan od onih ludih planova.
- Možda nije. To bi bar bilo neko iskustvo.
Na njeno nagovaranje otišao je u jedan sat na naznačenu adresu,
gde se našao kao jedan od mnogih muškaraca koji su čekali pred
glavnim vratima. Bilo ih je svih vrsta, od kurira koji je očigledno
zloupotrebljavao vreme svoje kompanije s jednom nezaboravnom
individuom s izdrtim telom i kvrgavim štapom. Neki od muškaraca
bili su pohabani, s upalim obrazima i podbulim crvenim očima -
drugi su bili mladi, verovatno još u gimnaziji. Posle jedno petnaest
takmičarskih minuta tokom kojih su svi jedni druge posmatrali s
apatičnom sumnjom, pojavio se jedan otmeni mladi dušebrižnik,
obučen u uski sako i s manirima pomoćnika rukovodioca koji ih je
odveo na gornji sprat u prostranu sobu koja je ličila na učionicu i bila
puna pisaćih stolova. Ovde su budući prodavci seli - i opet čekali.
Posle jedne pauze platforma na kraju hodnika napunila se s pct-šest
treznih ali žustrih muškaraca koji su, svi osim jednog, zauzeli sedišta
u polukrugu okrenuti prema gledalištu.
Izuzetak je bio muškarac koji je izgledao najtrezveniji, najživahni-
ji i najmlađi od svih, i koji se približio pročelju platforme. Auditorijum
ga je s puno nade posmatrao. Bio je prilično niskog rasta i prilično
zgodan, s trgovačkom više nego pozorišnom vrstom lepote. Imao je
ravne plave guste obrve i oči koje su bile gotovo smešno poštene, i
kad je došao do kraja svoje govornice izgledalo je kao da te oči baca u

290
auditorijum istovremeno pružajući ruku s dva opružena prsta. Onda,
dok se ljuljao da uspostavi ravnotežu, tišina puna očekivanja
zavladala je salom. Sa savršenom sigurnošću mladić je ovladao
slušaocima i njegove reči, kad su naišle, bile su sigurne i pouzdane i
„bez uvijanja“.
- Ljudi! - počeo je, a onda zastao. Reč je zamrla odjekujući na kraju
sale; lica koja su ga gledala puna nade, cinički, umorno, bila su
podjednako privučena i zanesena. Šest stotina očiju bilo je blago
okrenuto nagore. S pravilnim tokom govora bez šarma, koji je
podsećao Antonija na kotrljanje lopte za kuglanje, on se upustio u
predugo izlaganje.
- Ovog svetlog i sunčanog jutra uzeli ste svoje omiljene novine i
našli oglas koji je davao jasnu, neukrašenu izjavu da vi možete
prodavati. To je bilo sve što je oglas govorio - nije kazao ,,šta“, nije
kazao „kako“, nije kazao „zašto“. Samo je davao jednu jedinu tvrdnju
da vi i vi i vi - pokazivao je prstom - možete prodavati. Sada, moj
posao nije da postignem neki uspeh s vama, zato što je svaki čovek
rođen za uspeh, on sam sebi stvara neuspehe; nije mi posao ni da vas
učim da govorite, zato što je svaki čovek prirodno obdaren govornik
i samo sam sebe pravi mekušcem; moj posao je da vam kažem nešto
na način koji će vas prisiliti da to znate - a to je da vam se kaže da vi i
vi i vi imate nasledstvo u novcu i prosperitetu koji čeka na nas da
dođete i da ga zatražite.
Utom neki Irac tromog izgleda diže se sa svoje klupe pri kraju sale
i izađe.
- Onaj čovek misli da ode i da ga potraži u pivari na uglu (smeh).
Neće ga tamo naći. Jednom sam ga i ja tamo tražio (smeh), ali to je
bilo pre nego što sam uradio ono što svaki od vas, bez obzira da li ste
mladi ili stari, siromašni ili bogati (slabi žagor ironičnog smeha),
može da uradi. To je bilo pre nego što sam našao - sebe samoga!
- Sada, pitam se, da li neko od vas zna šta je to „Srdačni razgovor“.
„Srdačni razgovor“ je jedna mala knjiga u kojoj sam ja počeo, pre
gotovo pet godina, da zapisujem ono što sam otkrio da su glavni
razlozi za čovekov neuspeh i glavni razlozi za čovekov uspeh - od
Džona D, Rokfelera pa sve do Džona D. Napoleona (smeh), i pre toga
u doba kad je Abel prodao svoje pravo prvorodstva za tanjir kaše. Ima
sada stotina ovih „srdačnih razgovora“. Oni od vas koji su iskreni,

291
koje interesuje naš plan, a iznad svega oni koji su nezadovoljni
načinom na koji stvari idu za vas ovih dana, dobiče jednu da odnesu
sa sobom kući kad budete izlazili na ona tamo vrata danas posle
podne.
- Sada, u mom džepu imam četiri pisma koje sam upravo primio a
koja se odnose na „Srdačne razgovore“. Ova pisma su potpisana
imenima koja poznaje svako domaćinstvo u Sjedinjenim Američkim
Državama. Slušajte ovo iz Detroita:

Dragi gospodine Karltone,

Želim da poručim još tri hiljade primeraka „Srdačnih razgovora“
da se raspodele našim prodavcima. Oni su učinili da se iz ljudi izvuče
više rada nego bilo koji plan koji smo ikada razmatrali. Ja sam ih stalno
čitao i želim da vam srdačno čestitam što ste ušli u srž najvećeg
problema s kojim se današnja generacija suočava - problemom
umešnosti prodavanja. Temeljna stena na kojoj počiva zemlja je
problem umešnosti prodavanja. Čestitajući vam, srdačno vas
pozdravlja
Henri W. Teral

Izgovorio je ime u tri duga samozadovoljna usklika - zaustavljajući

se na njima da proizvede njegov čudesni utisak. Onda je pročitao još
dva pisma, jedno od nekog proizvođača usisivača za prašinu i jedno
od predsednika Velike severne Doile kompanije.
- A sada - nastavio je - reći ću vam nekoliko reći kakav je plan koji
će učiniti da oni koji pristanu na njega budu u dobrom raspoloženju.
Jednostavno rečeno, stvar stoji ovako: „Srdačni razgovori“ su se
udružili u kompaniju. Stavićemo ove male pamflete u ruke svake
velike poslovne organizacije, svakog trgovca, i svakog čoveka koji
zna - ja ne kažem „misli“, ja kažem „zna“ - da može prodati! Nudimo
nešto akcija koncerna „Srdačni razgovori“ na tržištu, i da bi raspodela
mogla biti što šira, a takođe da bismo mogli da obezbedimo živi,
konkretni, od krvi i mesa primerak onoga što je umešnost prodavanja,
ili radije što ona može da bude, dademo onima od vas koji će modi
da stvore priliku da prodaju tu akciju. Sada, mene se ne tiče šta ste vi
pokušavali da prodate ranije ili kako ste to pokušavali da prodate. Ne
mari da li ste stari ili da li ste mladi. Ja samo želim da znam dve stvari

292
- prva, da li želite uspeh, i druga, da li ćete raditi za njega?
- Ja se zovem Semi Karlton, ne „gospodin“ Karlton, nego samo
prosto Semi. Ja sam običan čovek koji ne zna za gluposti i koji nema
oko sebe neke otmene drangulije. Želim da me zovete Semi.
Sada, to je sve što ću vam danas reći. Sutra želim da oni od vas koji
su razmislili i pročitali primerak „Srdačnih razgovora“ koji ćete dobiti
na vratima, dođu natrag u ovu istu sobu u isto vreme; onda ćemo se
dalje upustiti u plan i ja ću vam objasniti šta sam utvrdio da su
principi uspeha. Nateraću vas da osetite da vi i vi i vi možete da
prodajete!
Glas gospodina Karltona odjekviao je za jedan trenutak kroz salu
i onda je zamro. Uz truckanje mnogih nogu Antonija su izgurali i s
gomilom istisli iz sale.

DALJE AVANTURE SA „SRDAČNIM RAZGOVORIMA“

Ironično se smejući, Antoni je ispričao Gloriji priču o svojoj

trgovačkoj avanturi. Ali, ona je slušala bez veselosti.
- Opet ćeš odustati? - hladno je upitala.
- Pa - ti ne očekuješ od mene da...
- Ja nikad ništa nisam od tebe očekivala.
On je oklevao.
- Pa - ne mogu da vidim ni najmanju korist od toga da se ovome
smejem do besvesti. Kad bi bilo ma šta starije od ove stare priče, onda
bi to bio novi preokret.
Gloriji je bilo potrebno vrlo mnogo moralne snage da ga nagovori
da se vrati, i kad se prijavio idućeg dana, donekle potišten od svog
čitanja senilnih uteha zazorljivo napisanih u „Srdačnim razgovorima
o ambiciji“, našao je samo pedeset od pređašnjih tri stotine kako
čekaju da se pojavi vitalni i neodoljivi Semi Karlton. Moći vitalnosti i
prinuđivanja gospodina Karltona ovoga puta su se očitovale u
osvetljavanju te veličanstvene stvari špekulacije - kako prodati. Činilo
se da je najbolji metod bio da iznesete prednosti onoga što nudite, a
onda da ne kažete ,,A sada, hoćete li kupiti?“ - to nije bio pravi način.
- Oh, ne! - Pravi način je bio da se sve izloži i onda, pošto je protivnik
doveden do stanja iscrpljenosti, da se izjavi kategorički: „Slušajte, vi,
sada! Oduzeli ste mi toliko vremena da vam sve objasnim. Priznali

293
ste moje objašnjenje - sve što želim da vas pitam je koliko želite.“
Dok je gospodin Karlton iznosio tvrđenje za tvrđenjem, Antoni je
počeo da oseća neku vrstu odvratnog poverenja u njega. Čovek kao
da je znao o čemu govori. Očevidno bogat, podigao se u položaj da
uči druge. Antoniju nije palo napamet da takav tip čoveka koji postiže
trgovački uspeh retko zna kako i zašto, i, kao u slučaju njegovog dede,
kad tome pripiše razloge, razlozi su gotovo uvek netačni i smešni.
Antoni je zapazio da su se od brojnih starijih muškaraca koji su
odgovorili na prvi oglas samo dvojica vratili i da je među tridesetak
ostalih koji su se sakupili trećeg dana da dobiju stvarna uputstva o
prodaji od gospodina Karltona samo jedna seda glava bila vidljiva.
Ovih trideset su bili revnosni preobraćenici; sopstvenim ustima su
pratili i podražavali rad usta gospodina Karltona; ljuljali su se u
svojim sedištima s oduševljenjem a u pauzama njegovog govora
govorili su jedan s drugim odobravajućim šaputanjem. Pa ipak, od
nekoliko izabranih, koji su po recima gospodina Karltona „bili rešeni
da dobiju one nagrade koje su im po pravu i istinski pripadale“, samo
njih pet-šest je u sebi sjedinjavalo čak i malu količinu dobrog ličnog
izgleda s onim velikim darom „laktaroša“. Ali, rečeno im je da su oni
svi prirodni laktaroši - bilo je samo potrebno da veruju s nekom
divljačkom strašću u ono što prodaju. On je čak podsticao svakog da
i sam kupi neke akcije, ako je to moguće, da bi povećao svoju
iskrenost.
Onda, petog dana, Antoni je krenuo na ulicu sa osećanjem čoveka
koga traži policija. Radeći po uputstvima, izabrao je visoku zgradu s
kancelarijama da bi mogao da počne od poslednjeg sprata,
zaustavljajući se u svakoj kancelariji koja je imala na vratima neko
ime. Ali je u poslednjem času počeo da okleva. Možda bi bilo
praktičnije da se aklimatizuje na hladnu atmosferu koja ga je, osećao
je, čekala, i da pokuša sa nekoliko kancelarija u, recimo, Medison
aveniji. Ušao je u jednu arkadu koja je izgledala samo polubogata i
ugledavši natpis koji je glasio Persi B. Vederbi, arhitekta, junački je
otvorio vrata i ušao. Uštogljena mlada žena upitno je podigla pogled.
- Da li bih mogao da vidim gospodina Vederbija? - pitao se da mu
možda glas ne podrhtava.
Neodlučno je stavila ruku na slušalicu od telefona.
- Ime molim?

294
 - On ne - hm - ne poznaje me. Ne bi znao za moje ime.
- Kakav posao imate s njim? Da li ste službenik osiguravajućeg
društva?
- O, ne, ništa slično! - brzo je poricao Antoni. - O ne. - U pitanju je
- lična stvar. - Razmišljao je da li je trebalo to da kaže. Sve je to
izgledalo tako jednostavno kad je gospodin Karlton upućivao svoj
skup: „Nemojte dozvoliti da vas ne prime! Pokažite im da ste odlučili
da s njima razgovarate i oni će vas slušati.“
Devojka je podlegla Antonijevom prijatnom, melanholičnom licu i
za jedan trenutak vrata druge sobe su se otvorila i propustila jednog
visokog čoveka bangavih nogu i zalizane kose. Pristupio je Antoniju
sa slabo prikrivenim nestrpljenjem.
- Hteli ste sa mnom da razgovarate zbog neke lične stvari?
Antoni ustuknu.
- Želeo sam da razgovaram s vama - reče izazivački.
- O čemu?
- Trebaće vremena da se to objasni.
- Pa, šta je u pitanju? - Glas gospodina Vederbija je bio sve
razdraženiji.
Onda Antoni, naprežući se za svaku reč, svaki slog, poče:
- Ne znam da li ste ikad čuli za seriju pamfleta zvanih „Srdačni
razgovori“ -
- Blagi bože - uzviknu Persi B. Vederbi, arhitekta - da možda ne
pokušavate da ganete moje srce?
- Ne, ovo je posao. „Srdačni razgovori“ su se udružili i mi iznosimo
neke akcije na tržište...
Njegov glas je polako slabio, uznemiren upornim i prezimim
buljenjem njegovog nepredusretljivog plena. Još jedan minut se dalje
borio, sve više malaksavajući, zapetaljan u svoje sopstvene reči.
Njegovo samopouzdanje je lagano oticalo iz njega u velikim gadnim
izlivima koji kao da su bili delovi njegovog tela. Gotovo milosrdno
Persi B. Vederbi. arhitekta, završi intervju?
- Blagi bože - prasnuo je u ljutini - i vi to nazivate ličnom stvari! -
Naglo se okrenuo i krupnim koracima otišao u svoju kancelariju
zalupivši vrata iza sebe. Ne usuđujući se da pogleda daktilografkinju,
Antoni je na neki sraman i misteriozan način izašao iz sobe. Obilno se
znojeći. stajao je u hodniku i razmišljao o tome zašto nisu došli da ga

295
uhapse; u svakom letimičnom pogledu nepogrešivo je otkrivao
letimičan pogled prezrenja.
Posle jednog časa i uz pomoć dva jaka viskija dobio je snagu za još
jedan pokušaj. Ušao je u radnju vodoinstalatera, ali kad je spomenuo
svoj posao vodoinstalater je u velikoj žurbi počeo da oblači svoj kaput
osorno objašnjavajući da mora da ide na ručak. Antoni je uljudno
primetio da je uzaludno pokušavati prodati čoveku nešto kad je taj
gladan i vodoinstalater se srdačno složio s njim.
Ova epizoda je ohrabrila Antonija: pokušao je da misli da bi ga
vodoinstalater da nije odlazio na ručak bar saslušao.
Prolazeći pokraj nekoliko sjajnih i veličanstvenih dućana ušao je u
radnju mešovite robe. Blagoglagoljivi vlasnik mu je kazao da će pre
nego što kupi bilo koje akcije prvo da vidi kako je primirje uticalo na
tržište. Antoniju se ovo činilo gotovo nepošteno. U utopiji gospodina
Karltona jedini razlog za nekupovinu akcija, koji su mogli navesti, bio
je što su sumnjali da je to investiranje koje nešto obećava. Očigledno,
jedan čovek u takvom stanju bio je gotovo smešno lak plen, da se
samo obori na njega razborito primenjujući sve zakone prodaje. Ali
ovi ljudi, eto, nisu pomišljali da bilo šta kupe.
Antoni je popio još nekoliko čaša pre nego što je pristupio četvrtoj
žrtvi, posredniku za nekretnine; ipak, na mestu ga je prikovao tako
odlučan udarac kao što je silogizam. Posrednik za nekretnine je kazao
da ima tri brata koji se bave investicijama. Osećajući se kao lopov,
Antoni se izvinio i izašao.
Posle još jedne čaše pića smislio je sjajan plan da proda akcije
barmanima duž Leksington avenije. Za ovo je trebalo nekoliko časova
jer je bilo potrebno popiti nekoliko čašica na svakom mestu da bi se
vlasnik doveo u pravilno raspoloženje kako bi poslovno razgovarao.
Ali su barmani svi kao jedan tvrdili da oni ne bi bili barmani kad bi
imali novca da kupe obveznice. Bilo je to kao da su se svi oni
dogovorili da tako odgovore. Kako se približavalo tamnih i vlažnih
pet sati, ustanovio je da oni razvijaju jednu još neprijatniju sklonost
da ga odbiju uz pošalicu.
Onda, u pet sati, s ogromnim naporom koncentracije odlučio je da
mora da upotrebi nešto više raznolikosti u svom vrbovanju kupaca.
Odabrao je delikatesnu radnju osrednje veličine, i ušao. Osećao je,
rasvetljene pameti, da bi najbolja stvar bila da baci mađije ne samo na

296
sop-stvenika radnje, već i na sve mušterije takođe - i da će oni možda,
zahvaljujući psihologiji mase kupiti kao jedna iznenađena i
neposredno ubeđena celina.
- ‘dan - počeo je jakim i nacvrckanim glasom. - l’am je’an mali
predlog.
Želeo je tišinu i ona je nastala. Neka vrsta užasa spustila se na pet
ili šest žena koje su kupovale i na jednog sedog starca koji je u kapi i
kecelji sekao pile.
Antoni je izvukao svežanj papira iz svoje tašne za spise i veselo s
njim mahnuo u vazduhu.
- Kupite obveznicu - predložio je - dobru kao što je obveznica
slobode! - Svidela mu se fraza i počeo je da je razrađuje. Bolja od
obveznice slobode. Svaka od ovih obveznica vredi dve obveznice
slobode. U njegovim mislima je najednom nastala praznina, i on je
skočio na završetak govora, koji je održao s pravilnim propratnim
pokretima, ali je sve to bilo pokvareno i potrebom da se pridržava za
tezgu, jednom ili obema rukama. - Slušajte sada. Oduzeli ste mi
vreme. Ne želim da znam zašto nećete da kupite. Samo hoću da mi
kažete zašto. Hoću da kažete koliko!
U ovom času trebalo je da mu oni pristupe s čekovnim knjižicama
i nalivperima u ruci. Shvatajući da verovatno nisu razumeli uputstva,
Antoni je s instinktom glumca otišao natrag i ponovio svoj finale.
- Slušajte sada! Oduzeli ste mi vreme. Pratili ste predlog. Složili ste
se s izlaganjem? Eto, sve što želim od vas je, koliko obveznica
slobode?
- Slušajte! - upade neki novi glas. Neki dostojanstven čovek
ukrašen simetričnim uvojcima žute kose izašao je iz staklenog kaveza
iz pozadine dućana i nadneo se nad Antonijem. - Slušajte, vi!
- Koliko? - strogo je ponovio prodavač. - Oduzeli ste mi vreme...
- Hej, vi! - uzviknuo je sopstvenik - predaću vas policiji.
- Sigurno da nećete! - odgovorio je Antoni s finim prkosom. -Sve
što ja želim da znam jeste - koliko.
Tu i tamo u dućanu podigli su se mali oblaci primedaba i prekora.
- Užasno!
- On je pravi pravcati manijak.
- Odvratno je pijan.
Sopstvenik oštro zgrabi Antonijevu ruku.

297
 - Izlazite ili ću zvati policiju.
Neki ostaci razumnosti pokrenuli su Antonija da klimne glavom i
da nespretno stavi svoje obveznice natrag u tašnu.
- Koliko? - odvratio je sumnjičavo.
- Čitavu snagu ako je to potrebno! - grmeo je njegov protivnik, dok
su njegovi brkovi besno podrhtavali.
- Da im svima pro’am ob'eznice.
S ovim se Antoni okrenuo, ozbiljno se poklonio svojim bivšim slu-
šaocima i isteturao iz dućana. Našao je taksi na uglu i odvezao se kući.
Tu je kao zaklan zaspao na sofi i tako ga je našla Glorija; njegov dah
je punio vazduh neprijatnom oštrinom, ruka mu je još uvek stiskala
otvorenu tašnu.
Antonijev obim osećanja, osim kad bi pio, bio je uži od onog u
nekog zdravog starca, i, kad je u julu došla prohibicija, on je utvrdio
da spada među one koji su to sebi mogli dozvoliti, i pio je više nego
ikada ranije. Sada su domaćini svaki čas tražili razloge da bi izneli
bocu pića. Želja da se izlaže alkoholu bila je posledica istog onog
nagona koji je terao čoveka da ukrašava svoju ženu draguljima. Imati
alkohol bio je ponos, gotovo znak za poštovanje.
Danima se Antoni budio umoran, nervozan i zabrinut. Vedri letnji
sumrak i purpurna svežina jutra podjednako su ga ostavljali
ravnodušnim. Samo za jedan kratki trenutak svakog jutra u toploti i
obnovljenom životu prve velike čaše njegov um se okretao onim
opalnim snovima budućeg zadovoljstva - uzajamno nasledstvo
srećnih i prokletih. Ali ovo je potrajalo samo kratko. Kako je postajao
pijaniji, snovi su bledeli i on je postajao jedna zbunjena sablast koja se
kreće u čudnim naprslinama svog uma, punog neočekivanih zamisli,
u najboljem slučaju surovo prezriv i dosežući raskvašene i potištene
dubine. Jedne večeri u junu divlje se svađao s Morijem zbog neke
najobičnije trivijalnosti. Maglovito se sećao idućeg jutra da je to bilo
zbog razbijene boce šampanjca. Mori mu je rekao da se otrezni i
Antoni se osećao uvređenim, tako da se uz jedan pokret pobožnog
dostojanstva digao od stola i hvatajući Glorijinu ruku napola je
vukao, napola sramotno uveo u taksi, ostavljajući Morija sa tri
naručene večere i kartama za operu.
Ova vrsta polutragičnog fijaska postala je nešto uobičajeno, pa kad
se događalo, on više nije osećao potrebu da se opravdava. Kad je

298
Glorija protestovala - a u poslednje vreme ona bi pre upala u prezrivo
ćutanje - on bi se upustio ili u gorku odbranu samoga sebe ili bi se
nesrećno odšunjao iz stana. Nikad više od događaja na peronu stanice
u Redgejtu nije on stavio ruku na nju u besu - mada ga je često
zadržavao samo neki instinkt koji ga je, sam po sebi, navodio da se
trese od srdžbe. Isto tako kao što je još uvek mario za nju više nego za
bilo koje stvorenje, tako isto ju je intenzivnije i češće i mrzeo.
Do sada sudije apelacionog suda nisu uspeli da donesu odluku, ali
su posle još jednog odlaganja konačno potvrdili presudu
provostepenog suda - dvojica sudija su se razilazila u mišljenju.
Izveštaj o žalbi višem sudu bio je poslat Edvardu Satlvortu. Parnica je
odlazila sudu poslednjeg priziva, i oni su zapali u još jedno
beskonačno čekanje. Šest meseci, možda godinu dana. To je postalo
za njih neobično nestvarno, daleko i nesigurno kao nebo.
Tokom prethodne zime jedna sitnica je bila fini i stalno prisutni
povod za razdraživanje - pitanje Glorijinog sivog krznenog kaputa. U
to vreme žene su se umotane u dugačke ogrtače od veveričinog krzna
mogle videti na svakih nekoliko metara duž Pete avenije. Žene su
izgledale kao čigre. Izgledale su kao prasad i delovale prosto, ličile su
na izdržavane žene u skrivenom bogatstvu, na žensku animalnost u
odeći. Pa ipak - Glorija je želela sivi kaput od veveričinog krzna.
Raspravljajući o tome - ili radije, svađajući se zbog toga, jer je sada
čak i više nego u prvoj godini njihovog braka svaka rasprava dobi-
jala oblik gorke svađe pune fraza kao što su „sigurno“, „potpuno
odvratno“, „tako je, pored svega toga“, i krajnje naglašeno „bez
obzira“ - zaključili su da nemaju sredstava da ga kupe. I tako je
postepeno on postao kao neki simbol njihovog strahovanja za
finansije.
Za Gloriju je smanjivanje njihovog prihoda bio izvanredan
fenomen, bez objašnjenja i neviđen ranije - da to uopšte može da se
dogodi u razmaku od pet godina izgledalo je gotovo kao namerna
okrutnost, zamišljena i izvršena od strane nekog razdraženog boga.
Kad su se venčali sedam i po hiljada dolara godišnje bila je svota koja
je omogućavala komotan život jednom mladom paru, pogotovo kad
su se očekivali mnogi milioni. Glorija nije uspela da shvati da se to
smanjuje ne samo u količini već i u kupovnoj moći, sve dok ta
činjenica nije postala iznenadno neverovatno očevidna plaćanjem

299
usluge gospodinu Hajtu koja je iznosila petnaest hiljada dolara. Kad
je Antoni bio pozvan u vojsku, izračunali su da je njihov prihod preko
četiri stotine dolara mesečno, dok se vrednost dolara čak i tada
smanjivala. Po njegovom povratku u Njujork otkrili su još strašnije
stanje poslova. Primali su samo četiri hiljade pet stotina godišnje od
svojih investicija. I mada se parnica oko zaostavštine kretala ispred
njih kao uporna obmana i signal za opasnost u finansijama pomaljao
se blizu, otkrili su da je život u granicama njihovih prihoda nemoguć.
Tako je Glorija šetala bez veveričine bunde i svakog je dana na
Petoj aveniji bila sve više svesna svog iznošenog leopardovog krzna,
sada već davno izašlog iz mode. Svakog drugog meseca prodali bi po
obveznicu, pa ipak, kad su računi bili isplaćeni ostalo je jedva
dovoljno da to njihovi trenutni troškovi progutaju. Antonijeve
kalkulacije su pokazivale da će njihov kapital trajati još sedam godina.
Tako je Glorijino srce bilo veoma ogorčeno, jer su za jednu nedelju
dana, tokom neke duže histerične zabave za vreme koje je Antoni
ćutljivo poskidao kaput, prsluk i košulju u nekom pozorištu i zbog
čega ga je gomila vratara izvela napolje, potrošili dvaput više nego
što bi siva veveričina budna koštala.
Bio je novembar, to jest varljivo „indijansko“ leto i toplo, toplo veće
- što je bilo nepotrebno, jer je sav letnji posao već bio urađen. Bejb Rut
je prvi put oborila domaći rekord, a Džek Dempsej je slomio
jagodičnu kost Džesu Vilardu tamo u Ohaju. Preko u Evropi jedan
broj dece je patio od gladi, a diplomate su se nalazile na svom
uobičajenom poslu pripremajući svet za nove ratove. U Njujorku su
proleteri bili ,,disciplinovani“, a opklade o Hervardu su obično išle na
pet prema tri. Mir je zaista došao, počinjali su novi dani.
Gore u stanu u Pedeset sedmoj ulici Glorija je ležala na krevetu i
prevrtala se s jedne strane na drugu, sedajući s vremena na vreme da
zbaci suvišni pokrivač i da zatraži od Antonija, koji je budan ležao
pokraj nje, da joj donese čašu ledene vode. „Pazi da sigurno staviš led
u nju“ - zahtevala je - „nije dovoljno hladna iz česme.“
Gledajući kroz lake zavese, mogla je da vidi okrugli mesec iznad
krovova i iza toga na nebu sjaj s Tajms skvera - i posmatrajući dve
nepodudame svetlosti, misli su joj se zabavljale jednim osećanjem ili
radije jednim isprepletanim kompleksom osećanja koja su je
zaokupljala čitav dan, i dan ranije i u ono tamo vreme kad je mogla

300
da se seti da je jasno i logički povezano razmišljala o bilo čemu - što
mora da se događalo još onda kad je Antoni bio u vojsci.
Biće joj dvadeset devet godina u februaru. Ovaj mesec primio je
jedan zlokoban i neizbežan značaj - prisiljavajući je da razmišlja,
tokom tih nejasnih polugrozničavih časova, nije li ona u stvari
proćerdala svoju pomalo umornu lepotu, da li je postojalo tako nešto
kao što je korisnost za bilo kakvu osobinu ograničenu grubom i
neizbežnom smrtnošću.
Pre mnogo godina, kad je napunila dvadeset jednu godinu,
napisala je u svom dnevniku: „Lepoti se samo treba diviti, samo je
ljubiti - pažljivo je žnjeti i onda je prepustiti nekom izabranom
ljubavniku kao poklon ruža. Čini mi se, onoliko koliko uopšte ja
maogu da sudim, da se moja lepota tako treba koristiti...“
I sada, celog ovog novembarskog dana, celog ovog usamljenog
dana pod nebom prljavim i belim, Glorija je razmišljala o tome da
možda nije imala pravo. Da bi sačuvala neokmjenost svog prvog
poklona, ona više nije tražila ljubav. Kad su prvi plamen i ekstaza
postali magličasti, potonuli, otišli, ona je počela da čuva - šta?
Zbunjivalo ju je što više nije znala šta je to baš čuvala - sentimentalno
sećanje ili neki duboki i osnovni pojam časti. Sada je sumnjala u to da
je postojalo neko sporno moralno pitanje vezano za njen život - da bez
žaljenja i bezbrižna korača niz najveselije od svih mogućih staza i da
čuva svoj ponos tako da uvek bude ono što jeste i da čini ono što je
izgledalo divno da čini. Od prvog dečačića u okovratniku Iton
koledža, čija je ona bila „devojka“, pa sve do poslednjeg prolaznika
čije oči su oživljavale i punile se divljenjem dok su počivale na njoj,
bila je potrebna samo ona nesravnjiva iskrenost koju je mogla da
ubaci u pogled ili da obavije nekom nedoslednom rečenicom - jer je
ona uvek govorila nedovršenim rečenicama - da splete oko sebe njene
bezbrojne iluzije, nemerljive razdaljine, nemerljivu svetlost. Da stvori
duše u muškarcima, da stvori finu sreću i fino osećanje, ona mora da
ostane duboko ponosna - ponosna što je neoskmavljena, ponosna
takođe što je osećajna, što je strastvena i nečija.
Znala je da u srcu nije nikad želela da ima dece. Stvarnost,
istinitost, nepodnošljivo osećanje rađanja, pretnja njenoj lepoti -
grozili su je. Želela je da postoji samo kao svestan cvet, produžavajući
svoj život i očuvajući se. Njena sentimentalnost je mogla žestoko da

301
se drži njenih sopstvenih iluzija, ali je njena ironična duša šaputala da
je materinstvo takođe privilegija i pavijanove ženke. Tako su njeni
snovi bili samo snovi o duhovnoj deci - to su bili rani, savršeni simboli
njene rane i savršene ljubavi prema Antoniju.
Na kraju, dakle, njena lepota je bila jedino što je nikad nije
izneverilo. Nije nikad videla lepotu kao što je njena sopstvena. Sve
ono što je ona značila etički i estetski bledelo je ispred prekrasne
stvarnosti njenih ružičastobelih stopala i čiste savršenosti njenog tela
i dečjih usta koja su bila kao materijalni simbol poljupca.
Biće joj dvadeset devet godina u februaru. Dok je dugačka noć
prolazila, ona je postajala potpuno svesna da će ona i lepota iskoristiti
ova iduća tri meseca. Prvo, nije bila svesna kako, ali se problem
postepeno rešio u stvari u mamac u vidu filmskog platna. Sada je bila
odlučna. Nikakva materijalna nedaća nije je mogla pokrenuti kao što
ju je taj strah pokrenuo. Svejedno za Antonija. Antonija siromašnog
duhom, slabog i slomljenog čoveka zakrvavljenih očiju, za koga je ona
još uvek imala trenutaka nežnosti. Svejedno. Njoj će biti dvadeset
devet godina u februaru - kroz stotinu dana; otići će Blokmenu sutra.
S odlukom je došlo olakšanje. Radovala se, da se na neki način
iluzija lepote može održati ili sačuvati možda na celuloidnoj traci,
pošto je stvarnost iščezla. Dakle - sutra.
Idućeg dana osećala se slaba i bolesna. Pokušala je da izađe napolje
i spasla se da se ne sruši tako što se grčevito uhvatila za poštansko
sanduče blizu vrata. Lift-boj iz Martinika pomogao joj je da se popne
uz stepenice, i ona je čekala Antonijev povratak na krevetu bez snage
da otkopča svoj prsluk.
Pet dana je ležala u gripu, koji se, upravo kad je mesec ulazio u
zimu, pretvorio u dvostruko zapaljenje pluća. U grozničavim
snoviđenjima svog uma puzala je po nekoj kući turobnih
neosvetljenih soba tražeći svoju majku. Sve što je želela bilo je da bude
mala devojčica, da se o njoj uspešno brine neka popustljiva a ipak
superiorna snaga, gluplja i postojanija od nje same. Činilo joj se da je
jedini ljubavnik kojeg je ona ikad želela bio ljubavnik u nekom snu.

302
 „ODI PROFANUM VULGUS“

Jednog dana, usred Glorijine bolesti, desio se čudan događaj koji

je smućivao gospođicu Mekgavem, diplomiranu bolničarku, još neko
vreme posle toga. Bilo je podne, ali je soba u kojoj je pacijentkinja
ležala bila tamna i tiha. Gospođica Mekgavern je stajala blizu kreveta
i mešala neke lekove, kad je gospođa Peć, koja je izgleda duboko
spavala, sela u krevet i počela plahovito da priča:
- Milioni ljudi - rekla je - vrve kao pacovi, blebeću kao majmuni,
smrde kao čitav pakao... majmuni! Ili vaške, čini mi se. Za jednu zaista
sjajnu palatu... na Long Ajlendu, recimo - ili čak u Griču... za jednu
palatu punu slika iz Starog sveta i odabranih stvari s avenijama
drveća i zelenim livadama i pogledom na plavo more, i sličnim
ljudima koji se kreću oko nje u otmenim odelima... žrtvovala bih njih
sto hiljada, milion njih. - Iznemoglo je podigla ruku i pucnula prstima.
- Ne marim ništa za njih - razumete li me?
Pogled koji je upravila na gospođicu Mekgavern na završetku
ovog govora bio je čudnovato đavolast i napregnut. Onda se kratko i
pomalo prezirno nasmejala i sručivši se unatrag opet zaspala.
Gospođica Mekgavern je bila zbunjena. Razmišljala je o tome šta je
to bilo što bi gospođa Peč žrtvovala za svoju palatu. Dolari,
pretpostavljala je - pa ipak nije to baš zvučalo kao dolari.

FILMOVI

Bio je februar, sedam dana pre njenog rođendana i debeli sneg koji
je napunio poprečne ulice kao što prljavština puni pukotine u podu
pretvorio se u bljuzgavicu, a šmrkovi sekcije za čistoću terali su ga u
slivnike. Vetar, nimalo manje leden iako je bio slučajan, bičevao je
kroz otvorene prozore dnevne sobe donoseći sa sobom nesrećne tajne
međukućnih prolaza i čisteći stan Pečovih od buđavog dima u svom
neveselom opticaju.
Glorija, umotana u topli kimono, ušla je u hladnu sobu i uzimajući
telefonsku slušalicu pozvala Džozefa Blokmena.
- Mislite gospodina Džozefa Bleka? - upitala je telefonistkinja u
„Filmovima par ekselans“.
- Blokmen, Džozef Blokmen. B-l-o-

303
 - Gospodu Džozef Btekmen je prometno svoje ime u Blek. Želite li
njega?
- Pa - da.. - Setila se do ga je jednom u lice nazvala Blokhedom.
Do njegove kancelarije došla je ljubaznošću još diva ženska glasa;
ovaj poslednjji je bio glas neke sekretarice koja je zabdežila njeno ime
Samo po strujanju kroz diktafon njegovog poznatog ali pomalo
bezličnog glasa ona je shvatila da je prašlo već tri godine od njihovog
posjednjeg susreta.. I on je promenio svoje ume u Bliek..
- Možete i me primiti? - predložila je nasumce.. - U stvari poslovno.
Odlazim na film napokon - ako mogu.
- Neobično se radujem. Uvek sam mislio da bi vam to odgovaralo.
- Mislite da možete da mi obezbedite probno snimanje? - upitala
je s arogancijom svojstvenom svim lepim ženama, svim ženama koje
su same sebe smatrale lepim bilio kada.
Ubedio ju je da je pitanje samo u tome kad ona želi da bude probno
snimanje. Bilo koje vreme? Pa, telefoniraće joj tokom dana i
obavestiće je o pogodnom vremenu.. Razgovor se završio
konvencionalnim frazama, s obe strane. Onda je od tri do pet sedela
kod telefona - bez rezultata.
Ali je idućeg jutra stigla poruka koja ju je zadovoljila i uzbudila:

Draga moja Glorija.

Upravo srećom je do mene došla jedna stvar koja bi, čini mi se, baš
vama odgovarala.. Želeo bih da vas vidim da počnete s nečim po čemu
bi vas zapazili. U isto vreme, kad bi se veoma lepa devojka kao što ste
to vi stavila u filmu direktno do neke od već ofucanih zvezda od kojih
pati svaka kompanija, zli jezici bi varovatno svašta blebetali.. Ali ima
jedna uloga „neiskusne devojke“ u produkciji Persija B. Debrisa koja
bi vam baš, čini mi se, odgovarala i skrenula pažnju na vas. Vila Sejbl
igra s Gastomom Mirsom u jednoj karakternoj ulozi, a vaša uloga bi,
verujem, bila uloga njiene mlađe sestre.
U svakom slučaju, kaže Persi B. Debris, koji režira film da bi vam
on, kad biste došli u studio prekosutra (četvrtak), omogućio probno
snimanje. Ako vam odgovara deset sati, sastaćemo se tamo u to vreme.
S najboljim željama,
vaš uvek odani, Džozef Blek.

304
 Glorija je odlučila da Antoni ne sme ništa da sazna o ovom sve dok
ona ne dobije definitivno posao, i, shodno tome, bila je obučena i
izašla iz stana idućeg jutra pre nego što se on probudio. Njeno
ogledalo joj je dalo, mislila je, gotovo isti izveštaj kao i uvek.
Razmišljala je ima li nekih zaostalih tragova njene bolesti. Bila je još
uvek malo nedohranjena, i, uobrazila je, nekoliko dana ranije, da su
joj obrazi neznatno mršaviji - ali je smatrala da je ovo samo prolazno
stanje i da ovog značajnog dana izgleda sveža ko i uvek. Kupila je na
svoj račun nov šešir i, kako je dan bio topao, ostavila je leopardovo
krzno kod kuće.
U „Filmovima par ekselans“ su je prijavili preko telefona i rekli joj
da će gospodin Blek odmah stići. Gledala je oko sebe. Neki mali
debeljko u kaputu s džepovima sa prorezom je pokazivao okolo
dvema devojkama, a jedna od njih je prstom pokazala gomilu tankih
paketa, nagomilanih uza zid, koja se u visini prsa protezala duž zida
jedno dvadeset stopa.
- Ovo je pošta za studio - objasnio je debeljko. - Fotografije zvezda
koje rade u „Filmovima par ekselans“.
- Oh.
- Svaku od njih je potpisala Florens Keli ili Gaston Mirs ili Mek
Dodž - poverljivo je namignuo. - Najzad, kad Mini Mekgluk tamo u
Šok centru dobije fotografiju koju je tražila, ona misli da je ta
potpisana.
- Samo žigom?
- Sigurno. Oduzelo bi im dobrih osam časova dnevno da potpišu
pola fotografija. Kažu da pošta studija Meri Pikford nju košta pedeset
hiljada godišnje.
- Šta kažete!
- Sigurno. Pedeset hiljada. Ali to je najbolja reklama koja postoji...
Povukli su se, njihovi su se glasovi izgubili i gotovo odmah se
pojavio Blokmen - Blokmen, cmpurast, otmen gospodin, koji je već
ljupko zašao u četrdesete godine, koji ju je pozdravio s prijatnom
toplinom i kazao da se za ove tri godine nimalo nije promcnila.
Pokazao joj je put u jedan veliki hodnik, prostran kao neka kasama,
ispresecana naizmenično zaposlenim osobljem i zaslepljujućim
zracima nepoznate svetlosti, svako parče dekora bilo je obeleženo
velikim belim slovima „Gaston Mirs kompanija“, „Mek Dodž

305
kompanija“, ili jednostavno „Filmovi par ekselans“.
- Da li ste ikad ranije bili u studiju?
- Nikad.
Sviđalo joj se. Nije bilo teške blizine masne boje, nikakvog mirisa
prljavih i neukusnih kostima kojih se pre mnogo godina gnušala
stojeći iza kulisa neke muzičke komedije. Ovaj rad je bio obavljan u
čistim jutrima; oprema je izgledala bogata, divna i nova. U kadru koji
je izgledao veseo zbog zavesa dinastije Manču neki Kinez je igrao
scenu prema uputstvima s megafona, dok je velika sjajna mašina
odsviravala svoju prastaru moralnu priču za duhovno okrepljenje
nacionalnog uma.
Neki crvenokosi muškarac im je prišao i s prisnim poštovanjem
govorio Blokmenu, koji je odgovorio:
- Zdravo, Debris. Hoću da upoznaš gospođu Peč... Gospođa Peč
želi da ide na film, kao što sam ti objasnio... U redu, sada, gde treba
da idemo?
Gospodin Debris - veliki Persi B. Debris, mislila je Glorija -
pokazao im je dekor koji je predstavljao unutrašnjost neke kancelarije.
Nekoliko stolica bilo je privučeno oko kamere koja je stajala ispred
nje, i njih troje sedoše.
- Jeste li ikad pre bili u studiju? - upitao je gospodin Debris,
upućujući joj pogled koji je bio zacelo suština pronicljivosti. - Ne? Pa,
ja ću vam objasniti tačno šta će se dogoditi. Napravićemo ono što mi
nazivamo test da bismo videli kako vaše lice izgleda na fotografiji, da
li imate prirodni dar za prisustvo na sceni i kako reagujete na
uputstva. Nema potrebe da zbog toga budete nervozni. Samo ću reći
snimatelju da snimi nekoliko stotina stopa trake jedne epizode koju
sam obeležio ovde u scenariju. Možemo prilično dobro oceniti iz toga
ono što želimo.
Izvadio je na mašini napisan scenario i objasnio joj epizodu koju
treba da odigra.. Govorilo se o nekoj Barbari Vejnrajt koja je bila tajno
udala za mlađeg ortaka nekog preduzeća čija je kancelarija tu bila
prikazana.. Ušavši jedan dan slučajno u napuštenu kamcelariju, ona
se naravno zainteresovala da vidi gde radi njen muž. Telefon je
zazvonio i posle izvesnog oklevanja ona je odgovorila na poziv.
Saznala je da joj je muža pregazio automobil i da je mrtav.. Bila je
izvan sebe.. Ispočetka nije bila u stanju da shvati da je to istina, ali je

306
najzad uspela da razume i pala u duboku nesvesticu na pod.
- Eto, to je sve što želimo — završio je gospodin Debris, — Ja ću
stajati ovde i govoriću vam šta otprilike treba da radite, a vi treba da
glumite kao da ja nisam ovde i samo radite to na svoj način. Ne treba
da se plašite da ćemo ovo oceniti suviše strogo. Mi prosto hoćemo da
dobijemo jednu opštu predstavu o vašoj ličnosti na filmskom platnu
- Razumem.
- Naći ćete šminku u sobi iza scene. Nemojte je suviše upotrebiti
samo malo crvenila,
- Razumem - ponovila je Glorija, - Nervozno je ovlažia usne
vrškom jezika

PROBA

Kad je ušla u kadar kroz prava drvena vrata i pažljivo ih iza sebe
zatvorila, osetila se neprijatno, nezadovoljna svojom odećom. Trebalo
je da kupi meku haljinu za mlade dame za ovu priliku — još uvek je
mogla da ih nosi, a to je mogao da bude dobar ulog kad bi naglasio
njenu prozračnu mladost.
Ona se u mislima prenela trenutno u sadašnjost, kad je glas
gospodina Debrisa dopro iz bleska belih svetlosti ispred nje.
- Vi tražite svog muža... Sada - ne vidite ga... zanima vas
kancelarija...
Postala je svesna pravilnog zvuka kamere. To ju je zabrinjavalo.
Nehotično je bacila pogled prema njoj i pomislila na to da li je
pravilno našminkala lice. Onda se, s odlučnim naporom prisilila da
glumi - i nikad nije osečala da su pokreti njenog tela tako banalni, tako
nespretni, tako lišeni svake gracioznosti ili otmenosti. Prošetala je po
kancelariji uzimajući u ruku predmete koji su stajali tu i tamo i prazno
u njih gledala. Onda je posmatrala tavanicu, pod, i temeljito
pregledala neku nevažnu olovku na pisaćem stolu. Najzad, pošto više
nije mogla da smisli šta još da uradi, a još manje da izrazi, prisilila se
na osmeh.
- U redu. Sad, telefon zvoni. Zvrrr-zvrrr! Oklevajte, i onda
odgovorite.
Oklevala je - a onda, suviše brzo, mislila je, uhvatila slušalicu.
- Halo.

307
 Glas joj je bio šupalj i nestvaran. Reči su odzvanjale u praznom
dekoru kao nestvarnosti neke sablasti. Zgrozila ju je besmislica
njihovog zahteva - Zar su očekivali da će ona moći na trenutni zahtev
da se stavi u položaj ovog izopačenog i neobjašnjenog karaktera?
- ... Ne... ne... Ne još! Sad, slušajte! Džon Samera je upravo slupao
automobil i ostao je na mestu mrtav!
Glorija je polako otvorila i opustila svoja detinja usta.
Onda.
- Sada spustite! S treskom!
Poslušala je, uhvatila se čvrsto za sto, dok su joj oči bile širom
otvorene i izbečene. Najzad se osećala pomalo ohrabrena i njeno
samopouzdanje je poraslo.
- Gospode bože! - uzviknula je. Glas joj je bio dobar, mislila je. - O,
bože moj!
- Sad se onesvestite.
Sručila se napred na kolena i zabacujući telo unatrag prema podu
legla ne dišući.
- U redu! - viknuo je gospodin Debris. - To je dovoljno, hvala. To je
dosta. Ustanite - dovoljno je.
Glorija se podigla, prikupljajući svoje dostojanstvo i otresajući
suknju.
- Užasno! - primetila je uz hladan smeh, mada joj je srce besomučno
udaralo. - Strašno, zar ne?
- Da li vam je bilo neprijatno? - reče gospodin Debris blago. - Da li
vam se učinilo teškim? Ne mogu ništa da vam kažem o ovome sve
dok se ne razvije.
- Naravno da ne - složila se ona pokušavajući da prida neko
značenje svojoj primedbi - i ne uspevajući u tome. Bila je to upravo
takva stvar koju bi on rekao da je pokušao da je obeshrabri.
Nekoliko trenutaka kasnije izašla je iz studija. Blokmen je obećao
da će ona čuti o ishodu probe u toku sledećih nekoliko dana. Suviše
ponosna da ga prisili na bilo koji definitivni komentar, ona je osećala
neku zbunjujuću nesigurnost i tek sada kad je već preduzela ovaj
korak shvatila je kako je pomisao na mogućnost jedne uspešne
filmske karijere stalno bila u njenoj podsvesti za poslednje tri godine.
Te noći je pokušala da objasni samoj sebi koji su elementi mogli da
odluče za nju ili protiv nje. Da li jeste ili nije upotrebila dovoljno

308
šminke, zabrinjavalo ju je i kako je uloga bila za devojku od dvadeset
godina, razmišljala je o tome nije li bila samo malo preozbiljna. Bila je
najmanje zadovoljna svojom glumom. Njen ulazak je bio grozan - u
stvari sve dok nije stigla do telefona ona nije pokazala ni trunke fine
uravnoteženosti - a onda je proba završena. Da su oni bar shvatili!
Želela je da može ponovo da pokuša. Ludi plan da ujutro telefonira i
zamoli za novu probu opseo ju je i isto tako iznenada iščezao. Nije
izgledalo ni razumno ni pristojno moliti za još jednu uslugu od
Blokmena.
Treći dan čekanja bila je veoma nervozna. Izgrizla je usne, tako da
su je ranice na njima pekle kad ih je ispirala antiseptikom. Tako se
uporno svađala s Antonijem da je on izišao iz stana, hladan i besan.
Ali posto je bio uplašen zbog njene neobične hladnoće, telefonirao joj
je sat đocnije, izvinio se i kazao da će večerati u Amsterdam klubu,
jedinom u kojem je još zadržao članstvo.
Prošao je jedan sat, a ona je doručkovala u jedanaest, kad je
odlučila da se odrekne ručka i da pode u šetnju u park. U tri sata će
biti pošte. Vratiće se do tri.
Bilo je popodne ranog proleća. Voda se sušila na ulicama a u parku
su devojčice ozbiljno terale dvokolice s psima gore-dole pod retkim
drvećem dok su iza njih išle ophrvane dosadom dve po dve dadilje,
raspravljajući međusobno o onim ogromnim tajnama koje su
svojstvene dadiljama.
Dva sata na njenom malom zlatnom časovniku. Trebalo bi da ima
novi časovnik. u platinastom pravougaoniku i obložen dijamantima -
ali takvi su koštali čak više od bunde od veveričinog krzna i naravno
bili su izvan njenih mogućnosti sada, kao i sve ostalo - osim možda
ako je ne čeka pravo pismo... za jedan sat... četrdeset osam minuta
tačno. Deset dok stigne do kuće... četrdeset sedam sada...
Devojčice koje trezveno guraju svoje dvokolice niz vlažne sunčane
staze, dadilje koje u parovima brbljaju o svojim nerazumljivim
tajnama. Tu i tamo pokoji otrcani čovek koji sedi na novinama na
klupi koja se suši, koji je podsećao - ne na sjajno i blago popodne -
nego na prljavi sneg koji je spavao iscrpljen u tamnim uglovima,
čekajući da bude očišćen.
Čitavu večnost kasnije, ulazeći u sumračan hodnik, videla je
mladića iz Martinika kako neumesno stoji na svetlosti obojenog stakla

309
na prozoru.
- Ima li pošte za nas? - upitala je.
- Gore, gospođo.
Telefonska centrala je užasno zaskičala i Glorija je čekala dok se on
bavio oko telefona. Smučilo joj se dok se lift uz stenjanje peo - spratovi
mi prolazili kao lagano isticanje vekova, svaki koban, pun pretnji,
značajan. Pismo, bela prokažena mrlja, ležalo je na prljavim
pločicama hodnika...

Draga moja Glorija,

Juče po podne smo razvili probni snimak i gospodin Debris izgleda
misli da mu je za ulogu koju je on imao na umu potrebna mlađa žena.
Rekao je da gluma nije loša i da ima jednu malu karakternu ulogu -
neke veoma bogate ohole udovice koju je on mislio da vi možete da...

U očajanju. Glorija je podigla svoj pogledi dok nije pao napolje

preko prolaza između kuća. Ali zid preko puta nije mogla videti, jer
su joj oči bile pune suza. Ušla je u spavaću sobu s čvrsto zgužvanim
pismom u ruci i spustila se na kolena ispred dugačkog ogledala. Ovo
je bio njen dvadeset deveti rođendan, a svet se gubio pred njenim
očima. Pokušala je da misli da je to bilo zbog šminke, ali su njena
osećanja bila suviše duboka, suviše zaprcpašcujuća za bilo kakvu
utehu koju bi misao mogla da saopšti.
Naprezala se da vidi, sve dok nije osetila kako joj se zatežu mišići
na slepoočnicama. Da - obrazi su bili samo malo mršaviji, uglovi očiju
su bili izbrazdani boricama. Oči su bile drukčije. Zaista, bile su
drukčije!... i onda, iznenada, otkrila je kako su joj oči umorne.
- O, moje lepo lice! O, ne želim da živim bez svog lepog lica! Oh,
šta se desilo?
Onda je kliznula prema ogledalu i, kao na probi, opružila se licem
prema podu i ležala je tamo jecajući. Bio je to prvi nespretni pokret
koji je ikad učinila.

310
 GLAVA III
SVEJEDNO!

Tokom druge godine Antoni i Glorija su postali kao igrači koji su

izgubili svoje kostime, nemajući više ponosa da nastave igru u znaku
tragedije - tako da kad su ih gospođa i gospođica Halm potpuno
ignorisale u „Plaži“ jedrne večeri, bilo je to zato što su gospođa i
gospođica Halm mrzele ogledala svojih atavističkih ja.
Njihov novi stan, za koji su plaćali osamdeset pet dolara mesečno,
nalazio s se na Klermont aveniji, koja je dva bloka udaljena od reke
Hadson i nalazio se u oblasti tamnih ulica. Stanovali su tamo već
mesec dana kad je Mjuriel Kejn došla da ih poseti jedno popodne.
Bio je besprekoram suton kasnog prdeća. Antoni je ležao na
divanu gledajući u Sto dvadeset sedmu ulicu prema reci, u čijoj blizini
je mogao da vidi jednu milju jarkozelenog drveća koje je
nagoveštavalo jeftinu i tužnu senovitost Riversajd prilaza. Preko puta
reke bile su Palisade, nagomilane u ružnom okviru zabavnog parka.
Uskoro je trebalo da nastupi sumrak i ta ista železna paučina biće sjaj
nasuprot nebu, jedne začarane palate smeštene preko glatkog sjaja
nekog tropskog kanala.
Ulice u blizini stana, Antoni je otkrio, bile su ulice po kojima su se
igrala deca - ulice nešto lepše od onih kojima je on imao običaj da
prolazi na puta za Marijetu, ali ulice iste vrste, s povremenim zvukom
usne harmonike ili vergla i u svežini večeri pune parova mladih
devojaka koje su šetale do bakalnice na uglu po sladoled i sodu i koje
su sanjale bezgranične snove pod niskim nebom.
Sumrak na ulicama sada, i deca koja se igraju uzvikujući
nerazumljive uzbuđene reči koje su se gubile u blizini otvorenog
prozora – i Mjuriel, koja je došla da nađe Gloriju, brbljajući nešto iz
sumraka preko čitave sobe.
- Zašto ne upalimo osvetljenje? - predložila je. - Postaje stravično
ovde.
Umornim pokretana digao se i poslušao; siva stakla na prozoru su
iščezla. Protegnuo se. Bio je teži sada, stomak mu je bio kao mlitava
vreća na kajšu; mišići su mu omekšali i proširili se. Imao je trideset
dve godine, a njegov um je bio sumorna i rasuta olupina.

311
 - Hoćeš li nešto da popiješ, Mjuriel?
- Ne ja, hvala. Ne pijem više. Šta radiš ti ovih dana, Antoni? -
radoznalo je upitala.
- Pa, bio sam prilično zauzet parnicom - ravnodušno je odgovorio.
- Otišla je na Apelacioni sud - treba da se reši do jeseni. Bilo je
prigovora na to da li Apelacioni sud ima jurisdikciju u ovom slučaju.
Mjuriel je pucnula jezikom i nakrivila glavu na jednu stranu.
- Pa, ti im kaži! Nikad nisam čula da parnica tako dugo traje.
- O, sve dugo traje - ravnodušno je odgovorio; - sve parnice u vezi
s testamentima. Kažu da je izuzetno da se neka reši pre četiri ili pet
godina.
- Oh... - Mjuriel je hrabro promenila predmet razgovora - zašto ne
ideš da radiš, ti kmjrvče'!
- Šta? - naglo je upitao.
- Pa, bilo šta, čini mi se. Još uvek si mlad čovek.
- Ako je to ohrahrenje, mnogo sam zahvalan - suvo je odgovorio, a
onda s iznenadnim umorom: - Da li ti naročito smeta to što ne želim
da radim?
- Meni to ne smeta - ali, smeta mnogim ljudima koji tvrde da...
- O, bože! - reče on utučeno - čini mi se da za tri godine nisam čuo
nišu drugo o sebi do divljih priča i vrlih opomena. Ja ne dosađujem
svojim bivšim prijateljima. Ali meni nisu potrebne posete iz sažaljenja
ni kritikovanja pod vidom dobrih saveta. - Onda je dodao
izvinjavajući se: - Žao mi je - ali, stvarno, Mjuriel, ne smeš govoriti
kao dama koja radi na raščišćavanju ološa pa čak ni ako poseduješ
nižu srednju klasu. - Prekorno je prema njoj okrenuo svoje
zakrvavljene oči - oči koje su nekad bile duboke, jasnoplave, a sada
slabe, napregnute i napola upropašćene od čitanja u pijanom stanju.
- Zašto govoriš takve užasne stvari? - bunila se ona. - Govoriš kao
da ti i Glorija pripadate srednjim klasama.
- Zašto da se pravimo ono što nismo? Mrzim ljude koji tvrde da su
veliki aristokrati kad čak ne mogu to ni da podražavaju.
- Zar ti misliš da čovek treba da ima novac da bi bio aristokrata?
Mjuriel... zaprepašćujući demokrata...!
- Pa, naravno, aristokratija je samo jedno priznanje da se izvesne
osobine koje mi nazivamo finim - hrabrost i čast i - lepota i sve to –
mogu najbolje razviti u odgovarajućoj okolini, gde nemaš

312
izvitoperavanja, neznanja i nemaštine.
Mjuriel se ugrizla za donju usnu i mahmiia glavom.
- Eto, sve što ja kažem to je da je neka osoba, ako potiče iz dobre
porodice, uvek fina, kao što je slučaj s tobom i s Glorijom. Vi mislite
da vas svi vaši prijatelji izbegavaju sada kada ste u nevolji. Vi ste
suviše osetljivi...
- U stvari - reče Antoni - ti baš ništa ne znaš o tome. Kod mene je
to samo stvar ponosa, a bar jednom, Gonja je dovoljno razumna, da
se složi da ne treba da idemo tamo gde nismo poželjni. I ljudi nas ne
žele. Mi smo suviše idealno rđavi primeri.
- Budalaština! Ne možeš smestiti tvoj pesimizam u moj mali
sunčani salon. Ja mislim da ti treba da zaboraviš te morbidne misli i
da ideš da radiš.
- Evo me, trideset dve godine starog. Pretpostavimo da sam počeo
da se bavim nekim idiotskim poslom. Možda bih za dve godine
mogao da zaradim pedeset dolara nedeljno - da imam sreću. To je kad
bih uopšte mogao da nađem posao; ima strašno mnogo nezaposlenih.
Pa, pretpostavimo, da zaradim pedeset dolara nedeljno. Misliš li da
bih bio nešto srećniji? Zar misliš da će život ako ne dobijem maj novac
od svog dede biti podnošljiv?
Mjuriel se popustljivo nasmešila.
- Pa - reče ona - to može da bude lukavo ali nije razumno.
Posle nekoliko minuta ušla je Glorija i kao da je sa sobom donela u
sobe nešto tamne boje, neodređene i retke. Na neki uzdržan način ona
je bila srećna da vidi Mjuriel. Pozdravila je Antonija debatnim
„Zdravo!“
- Razgovarala sam o filozofiji s tvojim mužem - uzviknula je
neodoljiva gospođica Kejn.
- Uzeli smo neke osnovne pojmove - reče Antoni, dok se slabi
osmeh razmeštao po njegovim bledim obrazima, još bleđim ispod
brade koja je već dva dana rasla neobrijana.
Nesvesna njegove ironije Mjuriel je ponovo prežvakala svoju
raspru. Kad je završila, Glorija tiho reče:
- Antoni ima pravo. Nije zabavno pojavljivati se kad imaš osećaj
da te ljudi posmatraju na izvestan način.
On je žalostivo prekinu:
- Zar ne misliš da je – kad čak Mori Nobl, koji je bio moj najbolji

313
prijatelj, neće da dođe da nas vidi - krajnje vrerne da se prestane s
pozivanjem ljudi? - Njegove oči su bile pune suza.
- To je bila tvoja greška s Morijem Noblom - hladno reče Glorija.
- Nije.
- Sigurno da jeste.
Mjuriel je brzo intervenisala:
- Upoznala sam devojku koja poznaje Morija, pre neki dan, i ona
kaže da on više ne pije. Postao je prilično povučen u samog sebe.
- Ne pije?
- Gotovo ništa. Zarađuje brdo novca. Nekako se izmenio posle rata.
Oženiće se devojkom iz Filadelfije koja ima milione. Sesi Larabl -na
svaki način tako se po gradu priča.
- On ima trideset tri godine - reče Antoni, glasno razmišljajući. -
Ali je čudno zamisliti da se on ženi. Često sam mislio da je sjajan.
- Bio je to - promrmljala je Glorija - na izvestan način.
- Ali se sjajni ljudi ne skrase u poslu - ili možda da? Ili, šta rade? Ili
šta bude sa svakim od njih koje si poznavao i s kojima si imao toliko
zajedničkog?
- Raziđeš se - prinudi Mjuriel uz sanjalački pogled.
- Menjaju se - reče Glorija. - Sve one osobine koje se ne koriste u
svakodnevnom životu stagniraju.
- Poslednje što mi je kazao - sećao se Antoni - bilo je da će raditi da
bi zaboravio da ne postoji ništa za šta je vredno raditi.
Mjuriel se brzo uhvati za ovo.
- To je ono što ti treba da učiniš - uskliknula je pobedonosno. -
Naravno, ne mislim da bi tko radio ni za šta. Ali to ti je ono na čemu
možeš raditi. Šta radite, ionako? Niko vas nikad ne vidi na
Monmartru ili - ili bilo gde drugde. Da li štedite?
Glorija se prezrivo nasmeja, gledajući na Antonija iz uglova
svojih očiju.
- Pa - upita on - čemu se smeješ?
- Znaš ti čemu se ja smejem - hladno je odgovorila.
- Onom slučaju s viskijem?
- Da - okrenula se prema Mjuriel - platio je sedamdeset pet dolara
juče za sanduk viskija.
- Pa šta? Jeftinije je nego ako ga uzimaš bocu po bocu. Ne
treba da se praviš da ti nećeš popiti ništa od toga.

314
 - Ja bar neću piti tokom dana.
- To je fina razlika! - povika on skočivši u nemoćnom besu. -
Štaviše, proklet bio ako ti možeš to da mi bacaš u lice svakih nekoliko
minuta!
- To je istina.
- Nije. Smutilo mi se od ovog večitog kritikovanja pred gostima!
— Doveo je sebe u takvo stanje da su mu ruke i ramena vidljivo
drhtali. - Čovek bi pomislio da je sve moja greška. Čovek bi
pomislio da me ti nisi podsticala da trošim novac - i da
nisi trošila mnogo više na sebe nego što sam ja to radio.
Sada se Glorija digla na noge.
- Neću dopustiti da sa mnom govoriš na ovaj način!
- U redu onda, bogami, ne moraš!
Skoro je izjurio iz sobe. Dve žene su čule njegove korake u hodniku
a onda su se prednja vrata zalupila. Glorija je ponovo utonula u svoju
stolicu. Njeno lice je bilo prekrasno u svetlosti lampe, sabrano,
nedokučivo.
- Oh! - povika Mjuriel u neprilici. – Oh, šta je u stvari?
- Ništa naročito. On je samo pijan.
- Pijan? Ali on je savršeno trezan. Razgovarao je...
Glorija je zalresla glavom.
- O, ne, on to više ne pokazuje osim kad jedva može da stoji, i dobro
govori sve dok se suviše ne uzbudi. Govori mnogo bolje nego kad je
trezan. Ali, sedeo je ovde i pio čitav dan - izuzev, onda kad je odlazio
do ugla po novine.
- O, kako užasno! - Mjuriel je bila iskreno dirnuta. Oči su joj se
napuniše suzama. - Da li se to često dešavalo ?
- Pijanke, misliš?
- Ne, ovo - da te ostavi?
- O, da. Često. Doći će oko ponoći - i plakati i moliti me da mu
oprostim.
- I da li ti to činiš?
- Ne znam. Mi samo nastavljamo tako.
Dve žene su tu sedele na svetlosti lampe i gledale jedna u drugu,
svaka na različit način bespomoćna pred tim. Glorija je još uvek bila
lepa, kao što nikad više neće biti - obrazi su joj bili zarumenjeni, a na
sebi je imala novu haljinu koju je platila - nerazborito - pedeset dolara.

315
Nadala se da može nagovoriti Antonija da je večeras izvede u neki
restoran ili čak u jednu od onih velikih, divnih bioskopskih sala gde
bi bilo ljudi koji bi je gledali i kojima bi mogla uzvratiti pogled. Ovo
je želela zato što je znala da su joj obrazi zarumenjeni, da joj je haljina
nova i da joj dobro stoji. Samo, vrlo retko su sada primali bilo kakve
pozive. Ali o tome nije govorila sa Mjuriel.
- Glorija, mila, želela bih da možemo zajedno sa večeramo, ali sam
obećala nekom čoveku - a sada je već sedam i trideset. Moram da
kidam.
- O, ja ionako ne bih mogla. U prvom redu bila sam bolesna čitav
dan. Nisam ništa mogla da jedem.
Pošto je otpratila Mjuriel do vrata, Glorija se vratila u sobu, ugasila
lampu i naslanjajući se laktovima na okvir od prozora pogledala na
park Palisada, gde je sjajni krug vrteške bio kao dršćuće ogledalo koje
je hvatalo žuti odsjaj meseca. Ulica je sada bila tiha; deca su ušla u
kuće - preko puta je mogla videti jednu porodicu za večerom.
Besciljno, smešno su se dizali i šetali oko stola, sve što su činili
izgledalo je nepovezano - bilo je to kao da su ih neke nevidljive žice
iznad njih nemamo pomicale.
Pogledala je na sat - bilo je osam sati. Bila je zadovoljna jedan deo
dana - ranim popodnevom - šetajući duž onog harlemskog Brodveja,
Stotinu dvadeset petom ulicom, nozdrva osetljivih za mnoge mirise a
duše uzbuđene zbog neobične lepote italijanske dece. On je čudno na
nju delovao - kao što je jednom delovala Peta avenija, u dane kad je
znala, s mirnim uverenjem o svojoj lepoti, da je to sve njeno, svaki
dućan i sve što je on sadržavao, svaka igračka za odrasle koja je sjala
u izlogu, sve bi bilo njeno samo da je zatražila. Ovde u Stotinu
dvadeset petoj ulici nalazili su se orkestri Vojske spasa i stare dame u
šalovima svih boja na stepenicama pred vratima i šećerni, lepljivi
slatkiši u prljavim rakama dece sa sjajnom kosom - i kasno sunce koje
je padalo na strane visokih stambenih zgrada. Sve to veoma sito i
žestoko i ukusno, kao jelo nekog štedljivog kuvara kome čovek ne
može da odoli iako zna da je verovatno spravljeno od ostatka nekog
dragog jela...
Glorija je iznenada zadrhtala kad je zvuk jedne sirene ječeći dopro
preko tamnih krovova, i zanosila se unazad sve dok avetinjske zavese
nisu pale s njenih ramena. Upalila je lampu. Znala je da ima nešto

316
sitnine u svom novčaniku, i razmišljala je da li da siđe i popije malo
kafe sa zemičkom tamo gde je oslobođeni metro pravio zaglušujuću
pećinu od Menhetn ulice, ili da pojede šunku sa slačicom na roštilju i
hleb u kuhinji. Njen novčanik je odlučio umesto nje. Sadržavao je
sedam centi.
Posle jednog sata tišina u sobi je postala nepodnošljiva, i ona je
otkrila da joj oči lutaju od časopisa prema tavanici u koju je buljila bez
misli. Iznenada je ustala, oklevala jedan trenutak grickajući prst, a
onda otišla u trpezariju i nasula sebi piće. Napunila je čašu
penušavim pićem od đumbira i vrativši se u svoju fotelju dovršila
čitanje jednog članka u časopisu. U njemu se govorilo o poslednjoj
udovici iz doba revolucije, koja se, kad je bila mlada devojka, udala
za nekog starog veterana Kontitentalne armije i koja je umrla 1906.
godine. Gloriji se to činilo neobično i čudnovato romantično što su
ona i ta žena bile savremenici.
Okrenula je stranicu i pročitala da je nekog kandidata za Kongres
jedan protivnik optužio zbog ateizma. Glorijino iznenađenje je iščezlo
kad je ustanovila da je optužba bila lažna, Kandidat je samo odricao
čudo hleba i ribe, o kojem se govori u Bibliji. Priznao je, pod
pritiskom, da je poklonio punu veru sposobnosti koračanja po vodi.
Završivši prvu čašu, Glorija uze i drugu. Pošto je navukla spava-
ćicu i udobno se smestila na sofi, postala je svesna da se oseća jadno i
da joj se suze kotrljaju niz obraze. Pitala se nisu li to suze samosa-
žaljenja i odlučno je pokušala da ne plače, ali ju je ovo postojanje bez
nade, bez sreće nadvladavalo i ona je nepresetano vrtela glavom s
jedne strane na drugu dok su joj usta podrhtavala u uglovima, kao da
je odricala neko tvrđenje koje je neko negde dokazivao. Nije znala da
je ovaj njen pokret stariji od same istorije, da je stotinama generacija
ljudi nepodnošljiv i postojan bol ponudio taj pokret odricanja,
protesta, zbunjenosti, nečem dubljem, moćnijem od onog što je učinio
na priliku čoveka, i pred kojim bi taj isti bog, kad je postojao, bio
podjednako nemoćan. To je istina usađena u srce tragedije koju ta
snaga nikad ne objašnjava - ta snaga nedodirljiva kao vazduh,
određenija od smrti.

317
 RIČARD KARAMEL

Rano u leto Antoni je istupio iz svog poslednjeg kluba,

Amsterdama. Počeo je da ga posećuje jedva dva puta godišnje a
članarina je bila neprestani teret. Pristupio mu je po svom povratku
iz Italije zato što je to bio klub njegovog oca i zato što je to bio klub
kojem se, kad vam se pružila prilika, bez pogovora pristupalo - ali u
stvari, on je više voleo Harvard klub, uglavnom zbog Dika i Morija.
Međutim, s opadanjem njegovog bogatstva ovaj klub je izgledao sve
poželjnija tričarija za koju se grčevito hvatao... Najzad ga je s izvesnim
žaljenjem napustio...
Sada je imao oko desetak drugova. Nekoliko njih je upoznao u
nekom baru zvanom „Semi“ u Četrdeset trećoj ulici, gde je čovek
mogao, kad pokuca na vrata i kad ga povoljno ocene tamo iza
rešetaka, da sed-ne za jedan veliki sto i pije prilično dobar viski. Eto
tu je on upoznao nekog čoveka po imenu Parker Alison, koji je bio
upravo loša kopija razvratnika u Harvardu, i koji je traćio veliko
„nabujalo“ bogatstvo što je moguće brže. Ideja Parkera Alisona o
otmenosti sastojala se u vožnji velikih trkačkih crvenožutih kola po
Brodveju u društvu dveju bleštavih devojaka oštrog pogleda. On je
bio od one vrste ljudi koji su radije večeravali s dve devojke nego s
jednom - njegova mašta je bila gotovo nesposobna da izdrži dijalog.
Osim Alisona bio je tu Pit Litel, koji je nosio belu jahaću kapu
nakrivljenu na glavi. Uvek je imao novca i obično je bio veseo, tako
da je Antoni vodio besciljne, dugačke razgovore s njim tokom mnogih
popodneva leta i jeseni. Litel je, otkrio je, ne samo razgovarao nego i
rezonovao u frazama. Njegova filozofija bila je niz fraza asimiliranih
tu i tamo kroz jedan aktivan, nemisaoni život. Imao je fraze o
socijalizmu - nezaboravljene; imao je fraze koje su se odnosile na
egzistenciju ličnog božanstva - nešto o jednom dobu njegovog života
kad je doživeo neku železničku nesreću; imao je fraze o irskom
problemu, o vrsti žena koje je poštovao, i o uzaludnosti zabrane pića.
Jedina prilika kad se njegov razgovor izdizao nad ovim zbrkanim
rečenicama, kojima je on prekidao najkitnjastije događaje života koji
je bio više nego neobično bogat događajima, bila je kad je počeo
detaljno da diskutuje o svojoj pretežno animalističkoj egzistenciji:
znao je, sve do u tančine, hranu, piće i žene koje je voleo.

318
 Bio je ujedno najobičniji i najizvanredniji proizvod civilizacije. On
je bio devet od deset ljudi koje čovek susreće na gradskoj ulici - i bio
je bezdlaka gorila s desetak trikova. Bio je junak hiljadu romansi
života i umetnosti - bio je po dejstvu i u suštini, mada ne po imenu,
kreten, predstavljajući staloženo a ipak smešno niz komplikovanih i
neizmerno zaprepašćujućih epoha u vremenskom razmaku od
trideset godina.
S ljudima kao što su ova dvojica, Antoni je pio, razgovarao i
raspravljao. Sviđali su mu se zato što nisu ništa znali o njemu, zato
što su živeli u realnosti i nisu imali ni nejasnu koncepciju o neizbežnoj
povezanosti života. Oni nisu sedeli i gledali film sa stalnim
odvijanjem trake, nego su gledali plesniv, zastareo putopis lišen svih
vrednosti i prema tome su pobrkali sva značenja. Pa ipak oni sami
nisu bili zbunjeni jer u njima nije bilo ničega što bi moglo da bude
zbunjeno - menjali su fraze iz meseca u mesec kao što su menjali
mašne.
Antoni, pristojan, fin, vispren, bio je pijan svakog dana - kod
Semija s ovim ljudima, u stanu nagnut nad knjigom, nekom knjigom
koju je poznavao, i vrlo retko s Glorijom, koja je, u njegovim očima,
počela da dobija osobine svadljive i nerazumne žene. Ona nije bila
Glorija iz starih vremena, zacelo - ona Glorija koja bi, da je bila
bolesna, više volela da nanese zlo svakom oko sebe pre nego što bi
priznala da joj je potrebno sažaljenje ili pomoć. Ona nije mogla da se
uzdigne iznad jadikovanja, iznad sažaljevanja sada same sebe. Svake
večeri kad se pripremala da legne mazala je lice nekom novom mašću
za koju se nerazumno nadala da će joj povratiti sjaj i svežinu lepote
koja je iščezavala. Kad je Antoni bio pijan, peckao ju je zbog toga. Kad
je bio trezan, bio je pristojan prema njoj, neki put čak i nežan; izgleda
da je u kratkotrajnim trenucima pokazivao ostatke one stare osobine
suviše dobrog razumevanja da bi osuđivao - osobine koja je bila ono
najbolje u njemu i koja je radila vesto i neprekidno na njegovom
uništenju.
Ali, on je mrzeo da bude trezan. To ga je činilo svesnim ljudi oko
sebe, ili one atmosfere borbe, lakome ambicioznosti, nade poganije od
očajanja, stalnog kretanja gore-dole, koje je u svakoj metropoli
najuočljivije kroz nesigurnu srednju klasu. Nesposoban da živi s
bogatašima, mislio je da bi njegov sledeći izbor bio da živi s veoma

319
siromašnima. Sve je bilo bolje od ove čaše znoja i suza.
Osećanje golemog prizora života, koje nikad nije bilo jako u
Antoniju, postalo je nejasno, gotovo ugašeno. Vrlo retko bi mu se sada
neki događaj, neki Glorijin pokret, svideo - ali su se sivi velovi
ozbiljno spustili na njega. Kako je postajao stariji, sve je bledelo - posle
toga došlo je vino.
Bilo je prijatnosti u opijanju - postojao je taj neopisivi sjaj i ča-
robnost koju je ono davalo, kao uspomene na prolazne i zaboravljene
večeri. Posle nekoliko velikih čaša javljala se magija u visokoj sjajnoj
arapskoj noći oko zgrade Bus Terminale - njen vrh bio je čista
grandioznost, sjajan i snevajući nasuprot nepristupačnom nebu. A
Volstrit, grubu, banalnu - to je opet bio trijumf zlata, prekrasan,
vidljiv spektakl; to je bilo mesto gde su veliki kraljevi čuvali novac za
svoje ratove...
... Plod mladosti ili grožđa, prolazna čarobnost kratkog prelaska iz
tame u tamu - stara iluzija da su istina i lepota na neki način
isprepletane.
Dok je jedne noći stajao pred klubom Delmoniko paleći cigaretu,
video je dve lake dvokolice koje su prilazile ivici pločnika, čekajući da
iskoriste priliku da im vožnju plati neka pijanica. Nesavremeni taksiji
bili su istrošeni i prljavi - ispucana lakirana koža gužvala se kao lice
nekog starca, jastuci su izbledeli i postali kao smeđa lavandula; i sami
konji bili su stari i umorni, a tako isto i ljudi koji su sedeli visoko gore,
pucketajući svojim bičevima s grotesknom afektacijom kavaljerstva.
Ostatak iščezlog veselja!
Antoni Peč je krenuo odatle s iznenadnim napadom utučenosti,
duboko razmišljajući o gorčini takvih doživljaja. Nije bilo ničeg,
izgledalo je, što se tako brzo moglo uplesnaviti kao što je to moglo
zadovoljstvo.
U Četrdeset drugoj ulici jednog popodneva sreo je Ričarda
Karamela prvi put posle mnogo meseci, Ričarda Karamela koji je
napredovao i gojio se, čije se lice popunjavalo da bi bilo u skladu s
bostonskim čelom.
- Upravo sam ove nedelje stigao iz Kalifornije. Hteo sam da vam
telefoniram, ali nisam znao vašu adresu.
- Preselili smo se.
Ričard Karamel je primetio da Antoni nosi prljavu košulju, da su

320
mu manžete malo ali uočljivo otrcane, da su mu oči uokvirene
podočnjacima, koji su bili boje dima od cigare.
- Tako sam i mislio - reče on, posmatrajući prijatelja svetložutim
okom. - Ali gde je i kako je Glorija? Bože, Antoni, slušao sam
najneverovatnije priče o vama dvoma čak i tamo u Kaliforniji - a kad
se vratih u Njujork videh da ste se potpuno izgubili iz vida. Zašto se
ne saberete?
- Pa, slušaj - brbljao je Antoni nesigurno - ne mogu da podnesem
dugu pridiku. Izgubio sam novac na desetak načina, i naravno da su
ljudi pričali - na račun parnice, ali se stvar primiče konačnoj odluci
ove zime, sigurno.
- Govoriš tako brzo da ne mogu da te razumem - mirno ga je
prekinuo Dik.
- Dakle, rekao sam sve što nameravam da kažem - odbrusi
Antoni. - Dođi da nas vidiš ako hoćeš - ili nemoj ako nećeš!
Na ovo se okrenuo i počeo da korača kroz gomilu, ali ga je Dik
odmah stigao i uhvatio ga za ruku.
- Čekaj, Antoni, nemoj da nalaziš tako lak izgovor! Ti znaš da
je Glorija moja sestra od tetke, a ti si mi jedan od najstarijih
prijatelja, pa je prirodno da sam zainteresovan kad čujem da
propadaš - a i ona s tobom.
- Ne želim da mi se drži bukvica.
- Dobro, onda, u redu. Kako bi bilo da pođeš sa mnom u moj stan
i da nešto popijemo? Upravo sam se smestio. Kupio sam tri
sanduka „gordon džina“ od nekog poreskog službenika.
Dok su išli, nastavio je u naletu srdžbe:
- A šta je s novcem tvog dede - hoćeš li ga dobiti?
- Pa - odgovori Antoni ozlojeđeno - ta stara budala Hajt izgleda da
ima nade, naročito zato što su se ljudi sada zamorili od reformatora -
znaš da to može da učini malu razliku, na primer ako neki
sudija misli da mu je Adam Peč otežavao da dođe do alkohola.
- Ti ne možeš da živiš bez novca - reče Dik kratko. - Da li si u
poslednje vreme pokušao da nešto napišeš?
Antoni bez reči odmahnu glavom.
- To je čudno - reče Dik. - Uvek sam mislio da ćete ti i Mori jednog
dana pisati, a sada je on postao tvrdičavi aristokrata, a ti si...

321
 - Ja sam loš primer.
- Čudi me zašto?
- Ti verovatno misliš da znaš zašto - primetio je Antoni
naprežući se da se koncentriše. - Čovek koji uspeva i čovek
koji ne uspeva podjednako veruju u dubini svog srca da su
pravilno uravnotežili tačke gledišta, onaj koji uspeva, zato što je
uspeo, a propali čovek zato što nije uspeo. Čovek koji uspeva kaže
svom sinu da iskoristi dobru sreću svog oca, a propalica kaže svom
sinu da uči na očevim pogreškama.
- Ne slažem se s tobom - reče pisac dela „Za dlaku u Francusku“. -
Imao sam običaj da slušam tebe i Morija kad smo bili mladi, i nekad
sam bio impresioniran zato što ste bili tako dosledno cinični, ali sada
- pa, najzad, boga mu, koji se od nas trojice opredelio za - za
intelektualni život? Ne želim da ispadnem tašt, ali - to sam ja, i ja sam
uvek verovao da postoje moralne vrednosti, i uvek ću verovati u to.
- Pa - bunio se Antoni, kojem se to pomalo dopadalo - čak i da je
tako, ti znaš da u praksi život nikad ne postavlja probleme jasno
označene, zar ne?
- Za mene da. Ne postoji ništa za šta bih ja povredio izvesne
principe.
- Ali otkuda znaš kada ih povreduješ? Ti moraš da pogađaš upravo
isto onako kako većina ljudi to čini. Moraš da podeliš vrednosti kad
pogledaš unazad. Onda dovršiš portret - nacrtaš detalje i senke.
- Dik mahnu glavom s ponosnom tvrdoglavošću.
- Isti stari beskoristan cinik - reče on. - To je samo način na koji
samog sebe sažaljevaš. Ti ništa ne radiš - tako da tebi ništa ne igra
ulogu.
- Sasvim sam sposoban za samosažaljevanje - priznade Antoni - a
ja i ne tvrdim da iz života izvlačim onoliko zadovoljstva koliko ti to
činiš.
- Ti kažeš - ili si nekada govorio - da je sreća jedino vredna u životu.
Misliš li da si nešto srećniji zato što si pesimista?
Antoni divlje zareža. Njegovo zadovoljstvo od razgovora počelo je
da nestaje. Bio je nervozan i žudeo je za pićem.
- Boga mu - povika - gde stanuješ? Ne mogu toliko da idem.
- Tvoja strpljivost je potpuno duševna, a? - oštro mu odgovori Dik.
- Eto, ja upravo ovde stanujem.

322
 Zaokrenuo je u jednu stambenu zgradu u Četrdeset devetoj ulici, i
nekoliko minuta posle toga bili su u prostranoj novoj sobi s otvorenim
kaminom i četiri zida s knjigama. Obojeni sluga služio ih je džinom, i
jedan čas je prošao uljudno dok je piće polako nestajalo u čašama i
iščezavao sjaj blage vatre usred jeseni.
- Umetnost je veoma stara - reče Antoni posle izvesnog vremena.
S nekoliko čaša napetost njegovih živaca je popustila i on je otkrio da
može ponovo da misli.
- Kakva umetnost?
- Sve umetnosti. Pesništvo prvo umire. Pre ili kasnije pretvoriće se
u prozu. Na primer, divna reč, raznolika i sjajna reč, oštra, zemaljska
reč koja nikad ranije nije bila lepa. Lepota, kao suma nekoliko divnih
delova, dostigla je svoju apoteozu u Svinburnu. Ne može ići dalje -
osim možda u romanu.
Dik ga nestrpljivo prekide:
- Znaš, ovi novi romani me zamaraju. Bože moj! Kuda god odem,
neka me glupa devojka pita da li sam čitao ,,S ove strane raja“. Da li
su naše devojke stvarno takve? Ako je to verno životu, što ne verujem,
iduća generacija će propasti. Sit sam sveg tog otrcanog realizma.
Mislim da postoji mesto za romantičare u književnosti.
Antoni pokuša da se seti šta je u poslednje vreme čitao od Ričarda
Karamela. Postojali su „Za dlaku u Francuskoj“, roman zvan „Zemlja
jakih ljudi“, i nekoliko desetina kratkih priča, koje su bile još gore. Bio
je običaj među mladim i veštim kritičarima da spomenu Ričarda
Karamela s osmehom prezira. „Gospodin“ Ričard Karamel, nazivali
su ga. Njegov leš se prostački povlačio kroz svaki književni dodatak
u novinama. Bio je optuživan što mnogo zarađuje pišući bezvredne
scenarije za filmove. Kako se moda u knjigama promenila, on je
postao gotovo lozinka prezira.
Dok je Antoni mislio o ovom, Dik je ustao i kao da je oklevao oko
neke izjave.
- Sakupio sam priličan broj knjiga - reče on iznenada.
- To vidim.
- Napravio sam jednu iscrpnu kolekciju dobrih američkih stvari,
starih i novih. Ne mislim onu običnu - Longfelou-Vitier - u stvari,
većina stvari su moderne.
Prišao je jednom od zidova i, videvši da se to očekuje od njega,

323
Antoni se podigao i pošao za njim.
- Gledaj!
Pod štampanim priveskom Amerikana pokazao je šest dugačkih
redova knjiga, divno uvezanih i, očigledno, pažljivo izabranih.
- A ovde su savremeni romanopisci.
Onda je Antoni video šaljivdžiju. Uglavljene između Marka Tvena
i Drajzera nalazilo se osam čudnih i neprikladnih knjiga, dela Ričarda
Karamela - „Demonski ljubavnik“, uistinu... ali takođe i sedam
drugih koje su bile neizrecivo užasne bez iskrenosti ili draži.
Bezvoljno je Antoni bacio pogled na Dikovo lice i uhvatio na njemu
izraz lake nesigurnosti.
- Stavio sam unutra i moje sopstvene knjige, naravno - reče brzo
Ričard Karamel - mada su jedna ili dve od njih neujednačene - bojim
se da sam malo suviše brzo pisao kad sam bio pod ugovorom s onim
časopisom. Ali ja ne verujem u lažnu skromnost. Naravno, neki
kritičari mi nisu pridali mnogo pažnje otkako sam postao
priznat pisac - ali, najzad, nije važno za kritičare. Oni su samo
stado ovaca.
Prvi put posle tako dugo vremena da se jedva mogao setiti, Antoni
je osetio neki mali zadovoljni prezir prema svom prijatelju. Ričard
Karamel je nastavio:
- Moji izdavači, znaš, reklamirali su me kao Tekerija Amerike -
zbog mog romana o Njujorku.
- Da - uspeo je Antoni da izgovori. - Pretpostavljam da ima dosta
istine u onome što ti kažeš.
Znao je da je njegov prezir nerazuman. Znao je da bi bez oklevanja
izmenjao mesto s Dikom. On sam je pokušao sve što je mogao da piše
s jezikom koji je naduvavao obraz. Ah, dobro onda - može li čovek da
tako lako nipodaštava svoje životno delo?...
I te noći, dok je Ričard Karamel naporno radio, uveliko pogrešno
udarajući u dirke i žmirkajući svojim umornim nepodudarnim očima,
radeći nad svojim besmislicama do duboko u nevesele časove noći
kad se vatra gasi i glava pliva zbog preduge koncentracije - Antoni,
užasno pijan, ležao je na zadnjem sedištu nekog taksija na svom putu
u stan Klermont avenije.

324
 BATINE

Kako se zima približavala, kao da je neko ludilo hvatalo Antonija.

Ujutro se budio tako nervozan da je Glorija mogla da oseti kako drhće
u krevetu pre nego što bi smogao dovoljno snage da se otetura u
trpezariju po piće. Bio je nepodnošljiv sada kad god nije bio pod utica-
jem alkohola, i kako je izgledalo da on vene i otupljuje pred njenim
očima, Glorijina duša i telo su se povlačili pred njim; kad je ostajao
napolju čitavu noć, kao što je činio nekoliko puta, ona ne samo da nije
uspela da ga sažaljeva nego je čak osećala i izvesnu dozu nesrećnog
olakšanja. Idućeg dana bi se on malo kajao i primetio bi na grubi,
potišteni način da misli da je malo suviše pio.
Neki put bi satima sedeo u velikoj naslonjači koja je bila u
njegovom stanu, izgubljen u nekakvoj zanesenosti - čak je i njegovo
interesovanje za čitanje omiljenih knjiga izgleda otišlo, i mada se
neprekidno peckanje između muža i žene i dalje nastavljalo, jedini
predmet oko kojega se nikad nisu razmimoilazili bio je napredovanje
parnice oko testamenta. Ono čemu se Glorija nadala u tamnoj dubini
svoje duše, što je ona očekivala da će doneti taj veliki novčani poklon,
teško je zamisliti. Ona je zbog svoje okoline bila savijena u neku
grotesknu ličnost domaćice. Ona, koja pre tri godine nikad nije
napravila kafu, neki put je priređivala dnevno tri obroka. Posle podne
je dosta šetala, a uveče čitala - knjige, časopise, bilo šta što bi našla pri
ruci. Ako je sada želela dete, čak i dete od onog Antonija koji je sada
tražio njen krevet trešten pijan, nije to govorila niti davala ikakav
znak zainteresovanosti za decu. Sumnjivo je da li bi ona bila u stanju
da bilo kome objasni šta je to što je želela, ili uistinu šta je postojalo da
se poželi - usamljena, prekrasna žena, sada trideset godina stara,
ukopana iza nekog neshvatljivog kočenja koje je bilo rođeno i koje je
postojalo zajedno s njenom lepotom.
Jedno popodne, kad je sneg opet bio prljav uz Riversajd drajv,
Glorija, koja se vraćala od bakalina, uđe u stan da bi našla Antonija
kako vrlo nervozno šeta po sobi. Grozničave oči koje je upravio na nju
bile su prošarane malenim ružičastim crticama koje su je podsećale
na reke na geografskoj karti. Za jedan trenutak je dobila utisak da je
on iznenada i potpuno ostareo.
- Imaš li išta novca? - brzo ju je upitao.

325
 - Šta? Kako to misliš?
- Ono što sam rekao. Novca! Novca! Razumeš li engleski?
Nije obraćala pažnju nego je lako prošla pokraj njega u kuhinju da
ostavi slaninu i jaja u frižider. Kad bi preterano pio, on je redovno bio
u plačljivom raspoloženju. Ovog puta je pošao za njom i, zastavši na
vratima trpezarije, uporno je ponavljao svoj zahtev.
- Čula si šta sam kazao. Imaš li išta novca?
Okrenula se od frižidera i pogledala ga u lice.
- Dakle, Antoni, ti mora da si lud! Znaš da nemam ništa novca -
osim jednog dolara u sitnom.
Iznenada se okrenuo i vratio u dnevnu sobu, gde je ponovo počeo
da šeta tamo-amo. Bilo je očevidno da je na umu imao nešto zloslutno
- on je očigledno želeo da ga ona pita šta mu je. Pridruživši mu se
trenutak docnije, ona sede na dugačku sofu i poče da spušta kosu.
Ona više nije bila našušurena, i promenila se tokom poslednje godine
dana od bogate zlatastocrvene u besjajnu svetlosmedu. Kupila je
nešto šampona i nameravala je da je sada opere; odlučila je da stavi
jednu bocu peroksida u vodu za ispiranje.
- Dakle? - mirno je upitala.
- Ta prokleta banka! - reče on drhtavim glasom. - Imali su moj
račun preko deset godina - deset godina. Pa, izgleda da su uveli neko
autokratsko pravilo da moraš da držiš preko pet stotina dolara tamo
ili ti neće držati račun. Pre nekoliko meseci su mi napisali pismo da
mi je ulog nizak. Jednom sam izdao dva čeka bez pokrića - sećaš se -
one večeri u Riznveberu? - Ali sam ih ispravio već idućeg dana. Eto,
obećao sam starom Halgranu - on je upravnik, lakomi Mik - da ću
pripaziti. I mislio sam da je u redu; sakupljao sam prilično redovno
kontrolne listove čekova. Pa, išao sam danas tamo da mi se isplati ček,
i prišao mi je Halgran i rekao da moraju da zatvore moj račun. Suviše
mnogo čekova bez pokrića, rekao je, a nikad nisam imao više od pet
stotina na kontu - i to samo na dan-dva odjedanput. I, boga mu! Šta
misliš da je rekao onda?
- Šta?
- Rekao je da je taman vreme da se to uradi jer nemam ni prebijene
pare tamo!
- Nemaš?
- To mi je rekao. Izgleda da sam ljudima iz Bedrosa dao ček za

326
šezdeset dolara za onaj sanduk pića - a imao sam svega četrdeset pet
dolara u banci. I, Bedrosovi su stavili petnaest dolara na moj račun i
izvukli sve pare.
U svom neznanju Glorija je već videla zatvor i sramotu.
- O, neće oni ništa uraditi - ubeđivao ju je on. Nezakonito
prodavanje alkohola je suviše opasan posao. Poslaće mi račun za
pedeset dolara i ja ću ga isplatiti.
- Oh. - Jedan trenutak je razmišljala. - Pa, možemo prodati još jednu
obveznicu.
Sarkastično se nasmejao.
- O, da, to je uvek lako. Kad je ono nešto obveznica koje imamo i
koje isplaćuju imalo kamata samo između pedeset i osamdeset centi
na jedan dolar. Svaki put kad prodamo obveznicu gubimo oko
polovinu.
- Šta drugo možemo da uradimo?
- O, prodaćemo nešto - kao i obično. Imamo papir vredan
osamdeset hiljada dolara na sto postotaka. - Opet se neprijatno
nasmejao. - Donosi oko trideset hiljada na otvorenom tržištu.
- Sumnjala sam u one investicije od deset odsto.
- Đavola! - reče on. Pravila si se da sumnjaš, tako da možeš da mi
prebacuješ ako one propadnu, ali si želela da okušaš sreću isto toliko
koliko i ja.
Za trenutak je ćutala kao da razmišlja, a onda:
- Antoni - iznenada je uzviknula - dve stotine mesečno je
gore nego ništa. Hajde da prodamo sve obveznice i stavimo trideset
hiljada u banku - i ako izgubimo parnicu, možemo živeti u Italiji tri
godine, a onda ćemo jednostavno umreti.
Dok je ovo govorila bila je svesna slabašnog uzbuđenja koje ju je
obuzelo, prvi put posle mnogo dana.
- Tri godine - reče on nervozno - tri godine! Ti si luda. Gospodin
Hajt će uzeti više od toga ako izgubimo. Zar misliš da on radi iz
milosrđa?
- To sam zaboravila.
- Sada je subota - nastavio je - a ja imam samo jedan dolar i nešto
sitnine, a moramo živeti do ponedeljka, kad mogu da odem do
mog posrednika... A nema ni kapljice u kući - dodao je kao
značajnu naknadnu misao.

327
 - Zar ne možeš da telefoniraš Diku?
- Telefonirao sam. Njegov sluga kaže da je otišao u Prinston da
govori u nekom klubu književnika iil tako nešto. Neće se vratiti do
ponedeljka.
- Ali, da vidimo, zar ne poznaješ nekog prijatelja kojem bi mogao
otići?
- Pokušao sam kod dvojice. Nijednog nisam mogao naći kod kuće.
Da sam bar prodao ono pismo od Kitsa kao što sam već počeo da
radim prošle nedelje.
- A šta je s onim ljudima s kojima igraš karte kod onog Semija?
- Zar ti misliš da bih ja njih pitao? - glas mu je zvonio opravdanim
užasom. Glorija se trgla od neprijatnosti. On bi radije mirno
posmatrao njenu sadašnju nemaštinu nego da oseti kako mu se ježi
koža pri preuzimanju neke nepodesne usluge. - Setio sam se Mjuriel
- predložio je.
- Ona je u Kaliforniji.
- Gle, a kako stoji s onim muškarcima koji su te tako dobro
zabavljali dok sam ja bio u vojsci? Čovek bi pomislio da će se
obradovati da ti učine malu uslugu.
Prezrivo ga je pogledala, ali se on nije obazirao na to.
- Ili, recimo, tvoja stara prijateljica Rahela - ili Konstanca Mirijam?
- Konstanca Mirijam je već godinu dana mrtva, a Rahelu ne bih
molila.
- A, šta je s onim gospodinom koji je bio toliko voljan da ti jednom
pomogne da se jedva mogao zauzdati, Blokmenom.
- Oh! - Najzad ju je povredio, a nije bio toliko otupeo ili toliko
nepažljiv da to ne primeti.
- Zašto ne on? - bezobzirno je navaljivao.
- Zato što mu se više ne dopadam - reče ona s teškoćom, i, onda,
pošto on nije ništa odgovorio nego ju je samo cinički posmatrao: - Ako
želiš da znaš zašto, reći ću ti. Pre godinu dana sam otišla do Blokmena
- promenio je svoje ime u Blek - i zamolila ga da me uvede na film.
- Ti si išla Blokmenu?
- Da.
- Zašto mi nisi kazala? - zapanjeno je pitao, dok je osmeh nestajao
s njegovog lica.
- Zato što si verovatno negde pio. On je uredio da mi se obezbedi

328
proba, i zaključak je da nisam dovoljno mlada ni za šta osim za neku
karakternu ulogu.
- Karakternu ulogu?
- „Ženu tridestih godina“, tako nešto. Nisam imala trideset, i nisam
mislila da - izgledam tako.
- Dakle, đavo ga odneo! - uzviknu Aritoni. braneći je besomučno s
čudnovatom izopačenošću osećanja - dakle...
- Eto, zato ne mogu da idem njemu.
- Dakle, kakav bezobrazluk - upomo i nervozno je nastavljao
Antoni - bezobrazluk!
- Antoni, to sada nije važno; stvar je u tome da moramo živeti do
ponedeljka, a u kući nemamo ničega osim vekne hleba, četvrt kila
slanine i dva jajeta za doručak.
Pružila mu je sadržinu svog novčanika. - Evo sedamdeset,
osamdeset, dolar i petnaest centi. S onim što ti imaš to čini oko dva
dolara ukupno, zar ne? Antoni, možemo živeti s tim. S tim možemo
da kupimo mnogo hrane - više nego što uopšte možemo pojesti.
Zveckajući sitninom u ruci, odmahnuo je glavom.
- Ne. Moram nešto da popijem. Tako sam prokleto nervozan da
sav drhtim. - Iznenada mu sinu misao. - Možda bi Semi isplatio ček. I
onda u ponedeljak bi mogao da odjurim u banku s novcem.
- Ali, oni su zatvorili tvoj račun.
- Tako je, tako je - zaboravio sam. Znaš šta: otići ću do Semija i naći
ću nekog tamo ko će mi nešto pozajmiti. Mada užasno mrzim da to
tražim od njih... - Iznenada je pucnuo prstima. - Znam šta ću raditi.
Založiću moj sat. Za njega mogu dobiti dvadeset dolara, a dobiću ga
natrag u ponedeljak, s manjkom od šezdeset centi. I pre sam ga
zalagao - kad sam bio u Kembridžu.
Obukao je kaput i uz kratko „do viđenja“ pošao dole niz hodnik
prema spoljnim vratima.
Glorija je ustala. Iznenada je shvatila gde bi on prvo mogao da ode.
- Antoni! - povikala je za njim - zar ne bi bilo bolje da mi ostaviš
dva dolara? Trebaće mi samo za taksi.
Spoljna vrata se zalupiše - pravio se kao da je nije čuo. Jedan
trenutak je stajala gledajući za njim; onda je otišla u kupatilo među
svoje žalosne balsame i počela pripreme za pranje kose.
Kod Semija je Antoni pronašao Parkera Alisona i Pita Litela, koji

329
su sedeli sami za stolom pijući viski s limunom. Bilo je upravo nešto
posle šest časova, pa je Semi, ili Samjuel Bendiri, kako mu je bilo
kršteno ime, čistio nagomilane pikavce cigareta i slomljeno staklo u
jedan ugao.
- Zdravo, Toni! - uzviknuo je Parker Alison Antoniju. Neki put mu
se obraćao sa Toni, nekad sa Den. Za njega svi koji imaju ime Antoni
moraju da imaju jedan od ova dva nadimku.
- Sedi. Sta ćeš da piješ?
U podzemnoj železnici Antoni je izbrojao sav svoj novac i zaključio
da ima skoro četiri dolara. Mogao je da plati dve runde pića od
pedeset centi - što je značilo da može da dobije šest pića. Onda bi
otišao tamo na šestu aveniju i dobio dvadeset dolara i založnu kartu
u zamenu za svoj ručni časovnik.
- Dakle, lafovi - reče veselo - kako ide lopovski život?
- Dosta dobro - reče Alison. Namignu prema Pitu Litelu. - Prava
šteta što si oženjen. Imamo nešto prilično dobro smišljeno za
jedanaest sati, kad se završe pozorišta. O, momče: Da, gospodine -
stvarno šteta što je oženjen - zar ne, Pite?
- Zaista je šteta.
U sedam i trideset, kad su završili šestu rundu, Antoni je otkrio da
se njegove namere potčinjavaju njegovim željama. Sada je bio srećan
i veseo - potpuno je uživao. Činilo mu se da je priča koju je Pit upravo
završio bila neobično i duboko duhovita i zaključio je, kao svakog
dana u ovo vreme, da su oni „đavolski dobri momci, boga mu!“ koji
bi za njega učinili mnogo više nego bilo ko koga je poznavao. Založni
zavodi će biti otvoreni subotom do kasno uveče, i on je osećao da bi
kad bi popio samo još jednu čašu, zapao u divno ružičasto ushićenje.
Na vešt način je potražio u džepovima svog prsluka i izvadio
pedeset centi od dva novčića i buljio u njih kao da se iznenadio.
- Gle, đavo me odneo - bunio se ožalošćenim glasom - eto, došao
sam ovamo bez novčanika.
- Treba ti nešto sitnine? - lako upita Litel.
- Ostavio sam novac na komodi kod kuće. A hteo sam da vam
kupim još jednu čašu pića.
- O - mani se. - Litel odbaci ovaj predlog s omalovažavanjem. -
Mislim da možemo dobrom čoveku dati sve što želi da pije. Šta ćeš da
uzmeš - isto?

330
 - Znate šta - predloži Parker Alison. - Šta mislite o tome da
pošaljemo Semija preko puta da kupi nešto sendviča i da večeramo
ovde.
Druga dvojica pristadoše.
- Dobra ideja.
- Hej, Semi, ‘oćeš li nešto da uradiš za nas...
Upravo posle devet časova Antoni je ljuljajući se na nogama i
zaplićući jezikom zaželeo svima laku noć i nesigurno došao do vrata,
pružajući Semiju novčić od dvadeset pet centi. Kad se našao na ulici,
oklevajući i nesigurnim korakom pošao je u pravcu Šeste avenije, gde
se sećao da je često prolazio pokraj nekoliko zalagaonica. Prošao je
pokraj prodavnice novina i pokraj dve drogerije - i onda shvatio da
stoji isrped lokala koji je tražio, a da je ovaj zatvoren i da su rešetke
spuštene na vratima. Mirno je produžio dalje; još jedan lokal, pola
bloka dalje od ovoga, bio je takođe zatvoren - isto tako još dva preko
puta ulice, i peti na trgu dole. Ugledavši slabu svetlost u poslednjem,
počeo je da lupa na staklena vrata; oklevao je jedino kad se čuvar
pojavio u dnu lokala i ljutito mu dao znak da krene dalje. Sve većom
obeshrabrenošću i sve većom zbunjenošću prešao je preko ulice i
otišao natrag prema Četrdeset trećoj ulici. Na uglu blizu Semija
neodlučno je zastao - ako ode natrag u stan, za čim je osećao fizičku
potrebu, izložio bi se gorkom prebacivanju; pa ipak, sada, kad su
zalagaonice bile zatvorene, nije imao pojma odakle da uzme novac.
Najzad je zaključio da može zamoliti Parkera Alisona - ali je došao do
Semija samo da bi našao zatvorena vrata i pogašene svetlosti.
Pogledao je na svoj časovnik: devet i trideset. Krenuo je da luta.
Deset minuta kasnije besciljno je stao na ugao Četrdeset treće ulice
i Medison avenije, dijagonalno prema svetlom ali gotovo opustelom
ulazu u Biltmor hotel. Ovde je stajao jedan trenutak, a onda teško seo
na vlažnu dasku usred otpadaka nekog građevinskog materijala. Tu
je ostao gotovo pola sata, dok su mu kroz glavu letele neke površne
misli, malu kojima je glavna bila da mora doći do nešto novca i stići
kući pre nego što bude toliko pijan da ne bi mogao naći put do kuće.
Onda, pogledavši prema Biltmoru, opazi čoveka koji je stajao
tačno pod svetlošću lampi kod kolskog ulaza pokraj neke žene u
krznu od hermelina. Dok ih je Antoni posmatrao, par je krenuo
napred i dao znak taksiju. Antoni je opazio, po dobro poznatom

331
hodu, da je to Mori Nobl.
Poskočio je.
- Mori! - povikao je.
Mori pogleda u tom pravcu, onda se okrete devojci upravo kad je
taksi prišao mestu gde su stajali. S haotičnom mišlju da pozajmi deset
dolara, Antoni je, što je brže mogao, potrčao preko Medison avenije
niz Četrdeset treću ulicu.
Kad je prišao, Mori je stajao pokraj otvorenih vrata taksija. Njegova
pratilja se okrenula i radoznalo pogledala Antonija.
- Zdravo, Mori! - rekao je, pružajući ruku. - Kako si?
- Dobro, hvala.
Ruke im se spustiše i Antoni je oklevao. Mori nije napravio
nikakav pokret da bi ga predstavio, nego je samo stajao posmatrajući
ga i ćuteći.
- Želeo sam da te vidim - počeo je nesigurno Antoni. Smatrao je da
ne može tražiti zajam dok je devojka stajala na nepune četiri stope od
njega, pa je zaćutao i učinio vidljiv pokret glavom kao da zove Morija
u stranu.
- Prilično mi se žuri, Antoni.
- Znam, ali možeš li, možeš li... Opet je oklevao.
- Videćemo se drugi put - reče Mori.
- Ovo je važno.
- Žao mi je, Antoni.
Pre nego što je Antoni mogao da se odluči da izlane svoj zahtev,
Mori se hladno okrenuo prema devojci, pomogao joj da uđe u kola i,
uz pristojno „laku noć“, ušao u kola za njom. Kad je klimnuo glavom
kroz prozor, Antoniju se činilo da se njegov izraz na licu nije
promenio ni za dlaku. Onda se uz bučno tandrkanje taksi pokrenuo,
a Antoni je ostao sam pod svetiljkama.
Nastavio je lutanje i ušao u Biltmor, i to samo zato što je ulaz bio
blizu: penjući se širokim stepenicama naišao je na jedno sedište u
udubljenju. Svestan da ga je Mori dočekao s prezrenjem i nemarno,
bio je besan, povređen i ljutit onoliko koliko mu je to dozvoljavalo
stanje u kome se nalazio. Ipak, tvrdoglavo je bio sav obuzet mišlju da
mora doći do para pre nego što ode kući, te je još jedanput na prste
nabrojao poznanike kojima bi se mogao obratiti u ovako teškoj
situaciji. Najzad, učinilo mu se da bi mogao potražiti gospodina

332
Haulanda, svog posrednika, u njegovom stanu.
Posle dugog čekanja utvrdio je da gospodin Hauland nije kod
kuće. Vratio se telefonistkinji, naginjući se preko njenog pulta i
prevrćući prstima dvadeset pet centi, kao da žali što mora otići bez
rezultata.
- Zovite gospodina Blokmena - iznenada reče. Njegove sopstvene
reči su ga iznenadile. Izgovaranje ovog imena došlo je kao rezultat
njegovih misli.
- Koji broj, molim?
Jedva svestan onoga što čini, Antoni je potražio ime Džozefa
Blokmena u telefonskoj knjizi. Nije takvu osobu mogao pronaći, i baš
se spremao da zatvori knjigu, kad mu sinu u glavi da je Glorija
spomenula neku promenu imena. Začas je našao Džozefa Bleka -
onda je u govornici čekao dok je centrala zvala broj.
- Halooo, gospodina Blokmena - to jest, da li je tu gospodin Blek?
- Ne, on je izašao večeras. Imate li neku poruku? - Glas je bio kokni;
podsećao ga je na Baundsovo kitnjasto izražavanje puno poštovanja.
- Gde je on?
- Pa, a, ko je to, molim vas, gospodine?
- Ovde gospodin Peč. Stvar je vrlo važna.
- Pa, on je s društvom kod Bul Miša, gospodine.
- Hvala.
Antoni dobi svojih pet centi kusura i pođe prema Bul Mišu,
popularnom dansingu u Četrdeset petoj ulici. Bilo je skoro deset
časova; ulice su bile mračne i puste sve dok jedan sat kasnije pozorišta
ne izbace svoju ikru. Antoni je znao Bul Miš jer je tamo odlazio sa
Glorijom tokom prošle godine, i znao je da gosti moraju biti u
večernjim odelima. Pa, on neće iči gore - poslaće dečka po Blokmena
i čekaće ga u donjoj sali. Za trenutak nije sumnjao da je čitav plan
potpuno prirodan i fini. U njegovoj izopačenoj mašti Blokmen je
postao jednostavno jedan od njegovih starih prijatelja.
Predvorje Bul Miša je bilo toplo. Visoke žute svetlosti bile su nad
zelenim debelim tepihom, od čijeg se središta do prostora za igranje
izdizalo belo stepenište.
Antoni se obratio dečaku koji je posluživao u predvorju:
- Želim da vidim gospodina Blokmena - gospodina Bleka. On je
gore - pozovite ga.

333
 Dečak odmahnu glavom.
- Zabranjeno je zvati goste. Znate li za kojim je stolom?
- Ne. Ali moram da ga vidim.
- Čekajte, zvaću kelnera.
Posle nekog vremena glavni kelner se pojavio, noseći kartu na
kojoj su bile upisane rezervacije stolova. Prostrelio je ciničnim
pogledom Antonija - što, međutim, nije postiglo cilj. Zajedno su se
nagnuli nad kartonom i bez teškoće pronašli sto društva od osam
članova, lično društvo gospodina Bleka.
- Kaži mu - gospodin Peč. Veoma, veoma važno.
Opet je čekao naslanjajući se na balustardu i slušao zbrkane zvu-
ke „ludog džeza“ koji su dopirali niz stepenice. Devojka pokraj njega,
koja je radila u garderobi, pevušila je:
Tamo u - šimi sanatorijumu
Stanuju lude ludog džeza.
Tamo u - šimi sanatorijumu
Ostavio sam svoju rumenu nevestu.
Otišla je i uzdrhtala do ludila.
Pa neka sada dođe ponovo sebi -
Onda je video Blokmena kako se spušta niza stepenice, te je pošao
korak napred, da ga susretne i da se rukuje.
- Želeli ste da me vidite? - reče hladno postariji čovek.
- Da - odgovori Antoni klimajući glavom - zbog lične stvari.
Možete li doći ovamo?
Izbliza ga posmatrajući, Blokmen pođe za Antonijem do
poluzavoja koji su činile stepenice, gde su bili izvan domašaja očiju i
ušiju svakog ko je ulazio ili izlazio iz restorana.
- Dakle? - upitao je.
- Hteo sam da razgovaram s vama.
- O čemu?
Antoni se samo nasmejao - glupim jednim smehom; želeo je da to
sve zvuči nehatno.
- O čemu hoćete da razgovarate sa mnom? - ponovio je Blokmen.
- Čemu žurba, staro momče? - Pokušao je da stavi svoju ruku
prijateljskim pokretom na Blokmenovo rame, ali se ovaj lako
povukao. - Kako ste vi?
- Vrlo dobro, hvala... Slušajte, gospodine Peče, imam društvo gore.

334
Misliće da sam nepristojan ako se zadržim suviše dugo. Šta je to zbog
čega ste želeli da me vidite?
Po drugi put te večeri Antoni se naglo osvestio, i ono što je rekao
nije bilo uopšte ono što je nameravao da kaže.
- Rečeno mi je da ste moju ženu sprečili da ode na film.
- Šta? - Blokmenovo rumeno lice je pozelenelo.
- Čuli ste šta sam rekao.
- Slušajte, gospodine Peče - reče Blokmen jasno i bez promene
izraza na licu - vi ste pijani. Odvratno ste i uvredljivo pijani.
- Ne suviše pijan da ne bih mogao da razgovaram s vama - uporno
je i zlobno navaljivao Antoni. - Na prvom mestu, moja žena ne želi da
ima bilo šta s vama. Nikada to ni nije želela. Razumete li me?
- Ćutite? - ljutito reče postariji čovek. - Mislio sam da poštujete
svoju ženu bar toliko da je ne biste uvlačili u razgovor pod ovakvim
okolnostima.
- Ne brinite vi o tome kako ja poštujem svoju ženu. Samo jedno -
pustite vi nju na miru. Idite do sto đavola!
- Čujte - ja mislim da ste vi pomalo šašavi! - uzviknu Blokmen.
Koraknuo je dva koraka napred u nameri da prođe, ali mu Antoni
prepreci put.
- Ne tako brzo, ti, prokleti Jevrejine.
Jedan trenutak su stajali posmatrajući jedan drugog, Antoni se
lagano klatio s jedne strane na drugu, dok je Blokmen skoro drhtao
od besa.
- Pazite vi! - povikao je napetim glasom.
Antoni se mogao tada setiti pogleda koji mu je pre mnogo godina
Blokmen uputio u hotelu Biltmor. Ali on se nije sećao ničega, ničega...
- Ponovo ću to reći, ti prokle...
Onda je Blokmen navalio, svom snagom koja je bila u ruci čoveka
od četrdeset pet godina u dobroj kondiciji, i tresnuo Antonija pravo u
usta. Antoni se svalio na stepenice, podigao se i pijano zamahnuo na
svog protivnika, ali ga je Blokmen, koji je svakog dana vežbao i koji
je znao nešto o pesničenju, zaustavio s lakoćom i dva puta ga udario
po licu s dva laka i brza udarca. Antoni je malo jeknuo i stropoštao se
na zeleni plišani tepih, primećujući, kad je pao, da su mu usta puna
krvi i da izgledaju čudnovato olabavljena spreda. S mukom se
podigao na noge, dahćući i pljujući, i uputio se prema Blokmenu, koji

335
je stisnutih pesnica stajao nekoliko koraka od njega; dva kelnera, koja
su se odnekud pojavila, zgrabiše ga za ruke držeći ga tako
bespomoćnog. Iza njih se najednom sakupilo desetak ljudi.
- Ubiću ga - povikao je Antoni napinjući se i natežući s jedne strane
na drugu. - Pustite da ga ubijem...
- Izbacite ga! - uzbuđeno je naredio Blokmen, upravo u času kad je
neki omanji čovek rošavog lica užurbano krčio sebi put kroz
posmatrače.
- Neka neprilika, gospodine Blek?
- Ova propalica je pokušao da me ucenjuje! - reče Blokmen, a onda,
podižući glas do pomalo oštrog tona ponosa: - Dobio je ono što je
zaslužio!
Mali čovek se okrenu prema kelneru.
- Zovite policajca! - zahtevao je.
- Oh, ne - brzo reče Blokmen. - Ne mogu s tim da se dosađujem.
Samo ga izbacite na ulicu... Uh! Kakav bezobrazluk! - Okrenuo se i
dostojanstveno krenuo u pravcu kupatila upravo kad je šest smeđih
ruku zgrabilo Antonija i odvuklo ga prema vratima. „Propalicu“ su
žestoko zavitlali na pločnik, gde se zaustavio na rukama i kolenima
uz groteskni tresak i polako se otkotrljao na jednu stranu.
Udarac ga je ošamutio. Ležao je jedan trenutak osećajući oštar bol
u ćelom telu. Onda se ta neprijatnost usredsredila u njegovom
stomaku; došao je svesti i video da ga udara neka velika noga.
- Moraš da se skloniš odavde, ti propalice. Kreći!
To je govorio zadrigli vratar. Kola su se zaustavila na ivici pločnika
i njihovi putnici su sišli - to jest, dve žene su stajale na papučici
uvređena izraza čekajući da se ova prostačka prepreka skloni s
njihova puta.
- Miči se! Ili ću te inače odgurati!
- Čekaj - sad ću ja njega.
Ovo je bio neki nov glas; Antoniju se pričinilo da je to nekako
tolerantniji glas, raspoloženiji od prvog. Opet su ruke bile oko njega,
napola ga dižući, napola ga vukući u dobrodošlu senku četvorokrilne
kapije niz ulicu i naslonile ga na kameni zid neke prodavnice ženskih
šešira.
- Mnogo vam hvala - slabo promuca Antoni. Neko mu je nabio
njegov meki šešir na glavu i on se stresao od bola.

336
 - Samo ti mirno sedi, momče, i osećaćeš se bolje. Oni momci su te
dobro udesili.
- Vratiću se da ubijem onog podlaca. - Pokušao je da stane na noge,
ali se ponovo srušio na zid.
- Ništa sada ne možeš uraditi - čuo je glas. – Udesi ih drugi put.
To ti iskreno kažem, zar ne? Pomažem ti.
Antoni klimnu glavom.
- I bolje ti je da ideš kući. Večeras si izgubio jedan zub, momče.
Znaš li to?
Antoni je pipnuo jezikom, proveravajući da li je ova tvrdnja tačna.
Onda je s naporom podigao ruku i našao mesto koje je zjapilo.
- Odvešću te kući, prijatelju. Gde stanuješ - ...
- Oh, tako mu boga! Boga mu! - prekide ga Antoni, stežući pesnice.
- Pokazaću ja toj prljavoj gomili. Pomozi mi da ih udesim i ja
ću ti se odužiti. Moj deda je Adam Peč iz Teritauna...
- Ko?
- Adam Peč, tako mi boga!
- Hoćeš da ideš sve do Teritauna?
- Ne.
- Onda mi reci kuda da se ide prijatelju, i ja ću zvati taksi.
Antoni je spazio da je ovaj samarićanin neka mala idnividua
širokih ramena, koji je izgledao još gore zbog odela.
- Gde stanuješ, a?
Pijan i pomamljen kao što je bio, Antoni je ipak osećao da će
njegova adresa biti bedna u poređenju s njegovim ludim hvalisanjem
o dedi.
- Nađi mi taksi - naredio je, pipajući svoje džepove.
Taksi je prišao. Antoni je pokušao da ustane, ali mu je zglob na
nozi visio, kao da se sastojao iz dva dela. Samarićanin je bio prisiljen
da mu pomogne - i da se popne za njim.
- Slušaj, čoveče - reče on - pijan si i premlaćen, i nećeš biti u stanju
da uđeš u svoju kuću ako te neko ne unese; idem ja s tobom, i znam
da ćeš me nagraditi. Gde stanuješ?
Pomalo neodlučan, Antoni mu dade svoju adresu. Onda, kako je
taksi pošao, on se nasloni na čovekovo rame i zapade u bolnu
obamrlost. Kad se probudio, čovek ga je podigao iz taksija pred
stanom na Klermont aveniji i pokušavao da ga postavi na noge.

337
 - Možeš li da ideš?
- Da - nekako. Bolje je da ne ideš sa mnom. - Opet je bespomoćno
preturao po džepovima. - Gle - nastavio je izvinjavajući se, opasno se
ljuljajući na nogama - bojim se da nemam ni centa.
- Ha?
- Švorc sam.
- Gle-e-e-! Zar nisam čuo kako si obećao da ćeš stvar sa mnom
udesiti? Ko će da plati račun za taksi? - Okrenuo se prema šoferu kao
da traži odobravanje. - Zar ga niste čuli da kaže kako će sve udesiti? I
ono o dedi?
- Ustvari -, nerazumno je promrmljao Antoni - to si ti sve govorio;
međutim, ako dođeš sutra...
Utom se šofer nagnuo iz kola i besno rekao:
- Ah, tresni ga jednom, tog prljavog prostog prevaranta. Da nije
propalica, ne bi ga izbacili.
Kao odgovor na ovaj predlog samarićaninova pesnica se podiže i
sruči Antonija na kamene stepenice, gde je nepomično ležao dok su
se visoke zgrade ljuljale tamo-amo iznad njega...
Probudio se posle mnogo vremena i bio je svestan da je dosta
zahladnelo. Pokušao je da se pokrene, ali su njegovi mišići otkazali
poslušnost. Želeo je da zna koliko je sati; kad je stavio ruku u džep,
video je da mu je džep prazan. I nehotično, prošaputao je svoje
omiljeno:
- Kakva noć!
Stvarno čudno, bio je skoro trezan. Ne pokrećući glavu pogledao
je tamo gde je mesec usidren na pola neba, prosipajući svetlost na
Klermont aveniju kao u dno neke duboke i na geografskoj karti
neobeležene provalije. Nije bilo ni znaka ni zvuka života osim
neprestanog zujanja u njegovim ušima, ali posle jednog trenutka
Antoni sam prekide tišinu nekim čudnim mrmorenjem. Bio je to zvuk
koji je on uporno pokušavao da izvede tamo u Bul Mišu, kad je bio
licem u lice s Blokmenom - zvuk ironičnog smeha. A na njegovim
razbijenim i krvavim usnama to je zvučalo kao sažaljivo gađenje
duše.

Tri nedelje kasnije suđenje je završeno. Naizgled beskonačni kalem

birokratije koji se konačno odmotao posle četiri i po godine, iznenada

338
se prekinuo. Antoni i Glorija, i, na drugoj strani Edvard Satlvort i
čitava četa dobročinilaca, svedočili su i lagali i uopšte se loše ponašali
u različitim stepenima lakomosti i očajanja. Antoni se probudio
jednog jutra u martu shvatajući da se odluka donosi tog popodneva.
Na tu pomisao ustao je iz kreveta i počeo da se oblači. S njegovom
krajnjom nervozom bio je pomešan neki neopravdani optimizam što
se ticalo ishoda. Verovao je da će odluka nižeg suda biti promenjena,
ako ni zbog čega drugog a ono zbog reakcije na suviše strogu zabranu
alkoholnih pića, koja se u poslednje vreme ustalila protiv reformi i
reformatora. Više je računao na lične napade koje su usmeravali na
Satlvorta nego na pravne vidove postupka.
Obučen, nasuo je sebi viski i onda otišao u Glorijinu sobu. Zatekao
ju je već potpuno budnu. Bila je u postelji već nedelju dana, ugađajući
svojim čulima, mislio je Antoni, mada je doktor rekao da je bolje da
joj ne smeta.
- Dobro jutro - promrmljao je, ne nasmešivši se. Oči su joj izgledale
neobično krupne i tamne.
- Kako se osećaš? - upitao je mrzovoljno. - Bolje?
- Da.
- Mnogo bolje?
- Da.
- Da li se osećaš dovoljno dobro da sa mnom odeš u sud po podne.
Klimnula je glavom.
- Da. Hoću. Dik je juče kazao da će ako vreme bude lepo, doći po
mene svojim kolima da me izveze na vožnju u Centralni park - i
gledaj, soba je puna sunca.
Antoni mehanički pogleda kroz prozor i onda sede na krevet.
- Bože, što sam nervozan! - uzviknuo je.
- Molim te, nemoj tu da sediš - reče ona brzo.
- Zašto?
- Mirišeš na viski. Ne mogu to da podnesem.
Rasejano je ustao i izašao iz sobe. Malo kasnije ga je pozvala, i on
je izašao i doneo salate od krompira i hladne piletine iz delikatesne
radnje.
U dva časa automobil Ričarda Karamela stigao je pred vrata i, kad
je telefonirao gore, Antoni je odveo Gloriju liftom i otpratio je do ivice
pločnika.

339
 Ona reče svom rođaku da je vrlo lepo od njega što hoće da je
izveze. - Ne budi glupa - reče Dik omalovažavajući to. - Pa to je
malenkost.
Ali on nije mislio da je to malenkost. Ričard Karamel je mnogim
ljudima oprostio mnoge uvrede. Ali nikad nije oprostio svojoj rođaki
Gloriji Gilbert onu izjavu koju je ona dala baš pred svoje venčanje, pre
sedam godina. Rekla je da nema nameru da pročita njegovu knjigu.
Ričard Karamel se sećao toga - dobro je to pamtio već sedam
godina.
- Kada da te očekujem natrag? - upitao je Antoni.
- Nećemo se vratiti - odgovorila je - sastaćemo se s tobom tamo u
četiri.
- U redu - promucao je - videćemo se.
Gore je našao pismo koje ga je čakalo. Bio je to poziv koji je pod-
sticao „momke“ ponizno familijarnim jezikom da plate članstvo i seo
nalaktivši se na dasku od prozora, gledajući nasumice na sunčanu
ulicu.
Italija - ako odluka bude u njihovu korist, to je značilo Italiju. Ta
reč je za njega postala neka čarolija, zemlja u kojoj nepodnošljive
neprijatnosti života nestaju kao stara odeća. Prvo će ići u banje i među
svetlom i raznobojnom gomilom zaboraviti tmurno očajanje. Divno
osvežen, on bi ponovo šetao po Trgu Spona u sumrak, krećući se
među ženama koje bez cilja lutaju kao predmeti koji plove po moru i
među otrcanim prosjacima, među strogim, bosonogim kaluđerima.
Pomisao na Italijanke malo ga je pokrenula - kad njegova kesa bude
opet padala od težine čak i romansa može ponovo da doleti i da se
zaustavi na njoj - romansa plavih kanala u Veneciji, zlatnozelenih
brežuljaka Fijesole posle kiše, i žena, žena koje su se menjale,
iščezavale, stapale se u druge žene i povlačile se iz njegovog života,
ali koje su uvek bile lepe i uvek mlade.
Međutim, činilo mu se da bi trebalo da bude razlike u njegovom
stavu. Sve nedaće za koje je znao, žalost i bol, bile su zbog žena. Zbog
nečeg što su mu one, svaka na drukčiji način, činile, nesvesno, gotovo
nehajno - možda nalazeći da je osetljiv i uplašen, one su u njemu
ubijale ono što je dovodilo u opasnost njihovu potpunu vlast nad
njim.
Okrećući se od prozora pogledao je svoj lik u ogledalu,

340
ravnodušno posmatrajući bledo lice poput testa, zakrvavljene oči,
poguren i neuredan lik, čije je i samo ugibanje bilo dokaz letargije.
Imao je trideset tri godine - izgledao je kao čovek od četrdeset. Dakle,
biće drukčije.
Zvono na vratima se naglo začulo i on se trgao kao da mu je neko
zadao udarac. Došavši k sebi, otišao je u hodnik i otvorio spoljna
vrata. Bila je to Dot.

SUKOB

Povlačio se pred njom u dnevnu sobu, razumevajući samo pokoju

reč tu i tamo u bujici rečenica koje su iz nje tekle, jedna za drugom, u
upornoj,jednoličnosti. Bila je pristojno i siromašno obučena - nekakav
jadni mali šešir ukrašen ružičastim i plavim cvetićima pokrivao je i
sakrivao njenu tamnu kosu. Iz njenih reči je razumeo da je pre
nekoliko dana u novinama videla neki članak koji se ticao parnice i
da je dobila njegovu adresu od službenika u Apelacionom sudu.
Telefonirala je u stan i neka žena, kojoj je odbila da da svoje ime, rekla
joj je da Antoni nije kod kuće.
U dnevnoj sobi je stajao pokraj vrata posmatrajući je s nekakvim
zapanjenim užasom, dok je ona dalje torokala... Osećaj koji je njim
preovladao bio je da su sva civilizacija i konvencija oko njega bile
čudnovato nestvarne... Radila je u jednoj pomodnoj radnji u Šestoj
aveniji, reče. Bio je to usamljen život. Dugo je bila bolesna posle
njegovog odlaska u logor Fils; njena majka je došla dole i odvela je u
Karolinu... Došla je u Njujork s namerom da pronađe Antonija.
Najozbiljnije je mislila ono što je govorila. Ljubičaste oči su joj bile
crvene od suza; njeno meko izgovaranje bilo je isprekidano kratkim
zadihanim jecajima.
To je bilo sve. Nije se nikad promenila. Sada ga je želela, i kad ne
bi mogla da ga ima morala bi umreti...
- Ti ćeš morati da ideš - reče on najzad sa žestinom. - Sad bar imam
dovoljno briga i bez tvog dolaska ovamo. Bože! Moraćeš da ideš!
Jecajući, sela je na stolicu.
- Ja te volim - povikala je - ne marim šta govoriš! Volim te.
- Baš me briga - gotovo je vrisnuo — izlazi - oh, izlazi! Zar mi
nisi već dosta zla nanela! Nisi li - ti - uradila - dosta?

341
 - Udari me! - zaklinjala ga je - divlje, glupo. - Oh, udari me, i ja ću
poljubiti mku kojom me udariš!
Povisio je glas i počeo da viče. - Ubiću te! - povikao je.
- Ako ne izađeš napolje, ubiću te, ubiću te!
Sada je u njegovim očima bilo ludilo, ali, nezaplašena, Dot je ustala
i koraknula jedan korak prema njemu.
- Antoni! Antoni!
On zaškrguta zubima i povuče se unatrag kao da se sprema da
skoči na nju - onda, menjajući svoju nameru, divljački je
pogledao oko sebe na pod i zid.
- Ubiću te! - kratko je mrmljao u kratkim isprekidanim drhtajima.
- Ja ću te ubiti! - Činilo se kao da grize reč želeći da je prisili da se
ta reč materijalizuje. Najzad, zaplašena, nije se pokrenula napred, ali
susrevši se s njegovim mahnitim očima zakoračila je prema vratima.
Antoni poče da juri tamo-amo na svojoj strani sobe, još uvek
izbacujući jedini povik proklinjanja. Onda nađe ono što je tražio -
čvrstu stolicu od hrastovine koja je stajala pokraj stola, izlanuvši oštri,
isprekidani povik, zgrabio ju je, zavitlao njome iznad glave i svom
besnom snagom pustio je da odleti prema belom uplašenom licu
preko na drugoj strani sobe... Onda se gusta, neprobojna tama
spustila na njega i izbrisala misao, bes i ludilo sve zajedno - gotovo sa
opipljivim zvukom lomljave lice sveta se izmenilo pred njegovim
očima...
Glorija i Dik su došli u pet i pozvali ga po imenu. Nije bilo
odgovora - otišli su u dnevnu sobu i našli stolicu kako razbijena leži
kod vrata, primetili su da je svuda po sobi bio nekakav nered - tepisi
su bili pomaknuti, slike i razne sitnice bile su poremećene na stolu u
sredini sobe. Vazduh je bio otužno sladak od jeftinog parfema.
Našli su Antonija kako sedi na malom sunčanom prostoru na podu
spavaće sobe. Ispred njega su bile otvorene njegove tri velike knjige s
markama, a kad su ušli, on je provlačio ruke kroz veliku gomilu
maraka koju je istresao iz jedne od njih. Pogledavši nagore i ugledavši
Dika i Gloriju, kritički je nagnuo glavu na jednu stranu i dao im znak
da ne prilaze.
- Antoni - napeto je viknula Glorija - pobedili smo! Promenili su
odluku.
- Ne ulazi - mrmljao je on slabo - pomešaćeš ih. Sortiram ih, i znaš

342
da ćeš stati u njih. Sve se uvek pomeša.
- Šta radiš ti? - pitao je Dik u čuđenju. - Vraćaš se u detinjstvo? Zar
ne shvataš da si dobio parnicu? Promenili su odluku prvostepenog
suda. Ti vrediš trideset miliona!
Antoni ga samo prekomo pogleda.
- Zatvorite vrata kad izlazite. - Govorio je kao drsko dete.
S nejasnim užasom koji se rađao u njenim očima, Glorija je napeto
gledala u njega...
- Antoni - povikala je - šta ti je? Šta? Zašto nisi došao - ali, šta je?
- Slušajte - blago reče Antoni - vas dvoje izlazite - sada, oboje. Inače
ću kazati mom dedi.
Podigao je punu šaku maraka i pustio ih da padnu i lete oko njega
kao lišče, raznobojno i svetlo, okrećući se i lepršajući velelepno u
sunčanom vazduhu: marke Engleske i Ekvadora, Venecije i Španije -
Italije...

ZAJEDNO S VRAPCIMA

Ona izvanredna nebeska ironija koja je shematizovala smrt toliko

mnogo generacija vrabaca nesumnjivo obeležava i najfinije
modulacije glasova putnika na takvim brodovima kao što je
Berengarija. I nesumnjivo je slušala kad je mladić u vunenoj kapi
prešao brzo preko palube i počeo da govori lepoj devojci u žutom.
- To je on - reče, pokazujući na umotani lik koji je sedeo u stolici na
točkovima, blizu ograde. - To je Antoni Peč. Prvi put kako je došao na
palubu.
- Oh - to je uradio.
- Da. Pomalo je šašav, kažu, otkako je dobio svoj novac, pre četiri
ili pet meseci. Vidite, onaj drugi čovek, Satlvort, onaj religiozni čova,
koji nije dobio novac, on se zaključao u jednu sobu u nekom hotelu i
ubio se.
- O - to je uradio.
- Ali, čini mi se da se to Antonija Peča ne tiče mnogo. Dobio je
svojih trideset miliona. I ima svog ličnog lekara u slučaju da se baš ne
oseća dobro zbog toga. Da li je ona bila na palubi? - upitao je.
Lepa devojka u žutom oprezno pogleda okolo.
- Bila je ovde pre jedan minut. Imala je na sebi bundu od

343
samurovine koja mora da je koštala čitavo jedno malo bogatstvo.
Namrštila se i odlučno dodala:
- Ne mogu da je podnesem, znate. Izgleda nekako - nekako
ofarbana i nečista, ako znate šta mislim. Neki ljudi imaju eto baš takav
izgled bez obzira da li takvi jesu ili nisu.
- Sigurno, znam - složi se čovek u vunenoj kapi. - Mada ne izgleda
loše. - Zastao je. - O čemu li on razmišlja - o svorh novcu ili možda ga
grize savest zbog onog Satlvorta.
- Verovatno...
Ali, čovek u pletenoj kapi uopšte nije imao pravo. Antoni Peč nije,
dok je sedeo kraj ograde i gledao u more, mislio na svoj novac, jer je
on retko u bio stvarno zauzet materijalnom taštinom, niti je razmišljao
o Edvardu Satlvortu, jer je najbolje gledati na lepu stranu ovakvih
problema. Ne - on je bio zauzet nizom sećanja, kao što neki general
može da se osvrne na uspešan pohod i analizira svoje pobede.
Razmišljao je o tegobama, o nepodnošljivim stradanjima kroz koja je
prošao. Pokušali su da ga kazne zbog pogrešaka njegove mladosti.
Bio je izložen okrutnoj bedi, i sama njegova čežnja za idolom je bila
kažnjena, njegovi prijatelji su ga napustili - čak se i Glorija okrenula
protiv njega. Bio je sam, sam - prkoseći svemu.
Samo pre nekoliko meseci ljudi su ga nagovarali da se preda, da se
pokori osrednjosti, da ide da radi. Ali je on znao da je imao
opravdanje za svoj način života - i hrabro je izdržao. Eto, baš i sami
oni prijatelji koji su prema njemu bili najgrublji počeli su da ga
poštuju, počeli su da shvataju da je on bio u pravu. Zar nisu Losijevi
i Mereditovi i Kartrajt-Smitovi došli da posete Gloriju i njega u hotelu
Ric-Karlton upravo nedelju dana pre nego što su otputovali?
Krupne suze stajale su u njegovim očima, a glas mu je podrhtavao
dok je šaputao samome sebi.
- Pokazao sam im - govorio je on. - Bila je to teška borba, ali se
nisam predao i pobedio sam!

344
 BELEŠKA O PISCU I DELU
Frensis Skot Ficdžerald, američki pisac irskog porekla, rodio se
1896. u Sent Polu, u državi Minesoti a umro je od srčanog udara 1940.
godine.
Legenda o Frensisu Skotu Ficdžeraldu kružila je po Americi
mnogo ranije pre njegove smrti.
Studirao je u Prinstonu, a posle demobilizacije po završetku Prvog
svetskog rata, objavio je prvi roman ,,S one strane raja“, kasnije je
napisao i objavio i nekoliko drugih romana, kao „Frajerke i filozofi“,
„Priče o dobu džeza“, „Veliki Getsbi“, „Svi tužni mladići“, „Blaga
noć“, „Povečerje na uranku“, „Poslednji noćnik“ i „Lepi i prokleti“
koji prikazujemo našim čitaocima. Njegova dela i njegovi lični
doživljaji su dokumenti o problematici omladine, u potrazi za
savršenstvom, koje se idealizuje, a u suštini ne postoji.
Oženio se Zeldom Sejr i s njom boravio u Evropi, gde se sretao i
družio sa Hemingvejom i Getrudom Štajn, koja ga je smatrala
najdarovitijim piscem Amerike.
Posle razočaranja, bolesti i alkoholizma - živi i stvara u vreme ,,su-
vog režima“ - prohibicije - vraća se u Ameriku, u Holivud, gde piše
filmske scenarije. Njegova žena Zelda stradala je u požaru u
sanatorijumu za mentalno obolele.
Lica u njegovim delima-romanima su u stvari odrazi njegove
ličnosti - preterano idealističke.
Sva su ona i lakomislena i ozbiljna.
Roman LEPI I PROKLETI je podeljen u tri dela. Pisac zaista
poznaje ljude, njihove dobre i loše strane. U ovom romanu proučava
karakter glavne ličnosti, koja je podložna uticaju, nerealnim
obećanjima i nadom u bogaćenje.
U romanu dobar deo sadržine posvećen je odnosima između
muškarca i žene, tom večnom problemu - njihovim međusobnim
privlačnostima i sukobima.
Radnja romana ima ironičan ton. Piše lako, stil je lep pa se roman
čita sa velikim uživanjem.

345
346