Istorija civilizacije

Etrurci
Etrurci - bili su jedan od italskih naroda antike Italije. Oni su na Apeninskom poluostrvu stvorili prvu veliku civilizaciju, iji uticaj na Rimljane postaje sve vie oigledan. Upravo su Etrurci nauili Rimljane alfabetu i brojevima, kao i mnogim elementima u arhitekturi, umetnosti, religiji i odevanju. Toga je bila etrurski izum, a dorski stub etrurskog stila (pre nego njegova grka verzija) postao je glavni element renesansne i klasine arhitekture. Etrurski uticaj na antiko pozorite vidi se u rei phersu (to znai "maskiran ovek"), koja je u latinskom postala persona, a u engleskom person. Grci su Etrurce zvali Tyrsenoi ili Tyrrhenoi,dok su ih Latini nazivali Tusci ili Etrusci. Na latinskom se njihova zemlja zvala Tuscia ili Etruria. Prema grkom istoriaru Dioniziju iz Halikarnasa (oko 20.g.p.n. e.), sami Etrurci su sebe zvali Rasenna, a ta je izjava potvrena oblikom rasna, koji se nalazi na etrurskim natpisima. 1. Geografski uslovi i prirodna bogatstva Antika se Etrurija nalazila u srednjoj Italiji, ograniena na zapadu Tirenskim morem (za koje su Grci ve rano priznali da pripada narodu Tyrrhenoi), na severu rekom Arno, a na istoku i jugu rekom Tibar. Ta oblast se velikim delom poklapa sa dananjom Toskanom, te s delovima Lacija i Umbrije. Glavno prirodno bogatstvo te oblasti, koje je nesumnjivo imalo vanu ulogu u etrurskoj trgovini i razvoju gradova, bile su bogate naslage metala kako u severnoj tako i u junoj Etruriji. Na jugu, u primorskoj oblasti koja se prostirala izmeu prvih velikih etrurskih gradova Tarkvinija (Tarquinii) i Cere (Cerae, danas Cerveteri), niske planine Tolfa su pruale zalihe bakra, gvoa i kalaja. Ti su se minerali vadili i u unutranjosti zemlje, u oblasti planine Amijata, najvie planine u Etruriji, blizu grada Kluzija (Clusii, danas Chiusi). Najproduktivnija je oblast ipak bila u severnoj Etruriji, u planinskom lancu nazvanom Catena Metallifera (to je "Lanac koji daje metal"), odakle su se u ogromnim koliinama vadili bakar i, naroito, gvoe. Grad Populonija (Populonia), smeten na obali, imao je vodeu ulogu u ovoj industriji, kao i oblinje ostrvo Elba, koje je od ranog vremena bilo poznato po svom rudnom bogatstvu. Drugo znaajno prirodno bogatstvo Etrurije bile su ume, koje su obezbeivale velike koliine drvne grae kako za metalurke operacije tako i za gradnju brodova. Etrurci su bili poznati po svojoj pomorskoj aktivnosti: dominirali su morima na zapadnoj obali Italije, a njihova reputacija gusara zadavala je strah irom Mediterana. Meutim, izgleda da je njihov vievekovni prosperitet bio zasnovan i na jakoj poljoprivrednoj tradiciji: kada je Scipion Afrikanac 205. god.p.n. e. opremao ekspediciju protiv Hanibala, etrurski su gradovi jo uvek bili u stanju da obezbede impresivne koliine ita, kao i oruja i materijala za brodogradnju.

Istorija civilizacije

2. Istorijski periodi O prisustvu Etruraca u Etruriji svedoe pre svega njihovi sopstveni natpisi, koji se datiraju u oko 700. godinu p.n.e., ali veruje se da su Etrurci iveli u Italiji i pre tog vremena, te da praistorijska kultura gvozdenog doba nazvana "Villanova"(9-8. vek.p.n.e.) zapravo predstavlja ranu fazu etrurske civilizacije. Kako ne postoje nikakva etrurska knjievna dela, hronologija etrurske istorije i civilizacije konstruisana je na osnovu arheolokih i literarnih podataka bolje poznatih civilizacija Grke i Rima, te Egipta i Bliskog Istoka. Etrurci su prvi put doli u dodir sa Grcima otprilike u vreme kada je u Italiji osnovana prva grka kolonija (775-750 g.p.n.e.), kada su Grci sa ostrva Eubeje osnovali gradi Pithekoussai u Napuljskom zalivu. Posle toga u Etruriju su se uvozili mnogi grki i bliskoistoni predmeti, pa su oni,zajedno sa etrurskim artefaiktima koje odaju grki ili orijentalni uticaj, posluili da se uz optu ustanovi i neto preciznija hronologija. Zapravo, nazivi za istorijske periode u Etruriji pozajmljeni su od odgovarajuih perioda u Grkoj; ti su periodi ustanovljeni tako da uvek nastupaju neto kasnije nego odgovarajui periodi u Grkoj, kako bi se ostavio prostor za "protok vremena" izmeu kultra.Tako etrurski orijentalizirajui period pripada 7.veku p.n.e., arhajski period 6. veku i prvoj polovini 5. veka, klasini period drugoj polovini 5. veka i 4. veku, a helenistiki period traje od 3. do 1. veka p.n.e. Tokom 1. veka p.n.e. etrurska je kultura bila asimilovana u rimsku civilizaciju, pa je nestala kao poseban entitet. 3. Jezik i pismo Etrurski, posle grkog i latinskog trei veliki jezik u Italiji, nije sauvan u knjievnim delima. Neka etrurska religijska literatura jeste postojala, a podaci ukazuju na to da je moda postojao i znatan korpus istorijske i dramske knjievnosti. Poznato je, na primer, ime nekog pisca drama, Volnius, koji je pisao "etrurske tragedije". Etrurski jezik je prestao da se govori u doba Rimskog Carstva, mada su ga i dalje uili svetenici i filolozi. Car Klaudije(umro 54. god. n. e.) napisao je istoriju Etruraca u 20 knjiga, koja se zasnivala na izvorima koji su u njegovo vreme jo postojali. Etrurski se jezik do pozne antike koristio u religijske svrhe; poslednji podatak o takvoj upotrebi etrurskog jezika odnosi se na pustoenje Rima od strane Alariha, voe Vizigota, 410. godine n. e., kada su pozvani "etrurski svetenici" kako bi izazvali udar munje na varvarska plemena. Postoji vie od 10.000 etrurskih natpisa, a svake godine se otkrivaju novi. To su uglavnom kratki pogrebni natpisi koji se nalaze na urnama, u grobovima ili na predmetima darovanim svetilitima. Naeni su i natpisi na graviranim etrurskim bronzanim ogledalima, gde oznaavaju mitoloke likove ili ime vlasnika, kao i na novcu, kockama i keramici. Postoje i grafiti urezani na keramici: iako je njihova funkcija uglavnom nepoznata, izgleda da oni ukljuuju imena vlasnika, kao i brojeve, skraenice i nealfabetske znake.

Istorija civilizacije

Od duih natpisa najvaniji je "Zagrebaki omota na mumiji", koji je pronaen u Egiptu u 19. veku i koji je neki putnik preneo u Hrvatsku, gde se danas uva u Narodnom muzeju u Zagrebu. To je prvobitno bila knjiga od lanenog sukna, koja je u nekom trenutku bila iseena na pruge, kako bi se omotala oko mumije. Sa oko 1.300 rei, napisanih crnim mastilom na lanu, taj je natpis najdui postojei etrurski tekst. On sadri kalendar i uputstva za rtvovanje, to je dovoljno da se dobije bar neka predstava o etrurskoj religijskoj literaturi. Iz Italije potie vaan religijski tekst, urezan na crepu pronaenom na mestu antike Kapue (Capua), kao i natpis na jednom kamenu meau u Perui, koji je vaan zbog svog pravnog sadraja. Malobrojni dvojezini etrurskolatinski natpisi, svi pogrebnog karaktera, nemaju veliku vanost za odgonetanje etrurskog jezika. Ali zlatne ploe naene na mestu antikog svetilita Pirgija, luke grada Cere, sadre dva teksta, jedan na etrurskom, a drugi na fenianskom, koji su znaajne duine (oko 40 rei) i analognog sadraja. Ta dva teksta predstavljaju ekvivalent jednom dvojezinom natpisu, pa stoga nude znaajne podatke za objanjavanje etrurskog putem nekog poznatog jezika, u ovom sluaju fenianskog. Taj je nalaz istovremeno i vaan istorijski dokument, jer belei kako Thefarie Velianas, kralj grada Cere, poetkom 5. veka p.n.e. posveuje fenianskoj boginji Atarti "sveto mesto" u etrurskom svetilitu Pirgiju. Etrurski se tekstovi uglavnom mogu proitati. Alfabet potie od grkog alfabeta, koji su Grci ranije preuzeli od Feniana. Njega su po Italiji tokom 8. veka proirili kolonisti sa Eubeje, ali je on prilagoen etrurskoj fonetici; od njega se u krajnjoj liniji razvio i latinski alfabet. Sa svoje strane, etrurski se alfabet rairio krajem arhajskog perioda (oko 500. god.p.n.e.) u severnu Italiju, te je postao model za alfabete Veneta i raznih alpskih populacija; to se dogodilo istovremeno sa stvaranjem umbrijskog i osakog alfabeta na poluostrvu. Pravi problem s etrurskim tekstovima lei u tekoi da se razumeju znaenja rei i gramatiki oblici. Glavna prepreka potie iz injenice da nijedan drugi poznati jezik nije dovoljno blizak etrurskom da bi se uspostavilo pouzdano, obuhvatno i sigurno poreenje. Ve su antiki pisci konstatovali oiglednu izolovanost etrurskog jezika, koju potvruju i stalni i uzaludni napori modernih filologa da etrurski jezik pripiu nekoj od razliitih lingvistikih grupa ili tipova mediteranskog i evroazijskog sveta. Meutim, veze s indoevropskim jezicima zapravo postoje, naroito s italskim jezicima, a takoe i s vie ili manje poznatim ne-indoevropskim jezicima zapadne Azije i Kavkaza, Egejske oblasti, Italije i alpske zone, kao i s ostacima mediteranskog lingvistikog substratuma, koji se otkriva u toponimima. To znai da etrurski jezik nije sutinski izolovan, nego se njegovi koreni prepliu sa korenima drugih prepoznatljivih lingvistikih formacija u okviru geografske oblasti koja se protee od zapadne Azije do istone i srednje Evrope i centralnog Mediterana, a do njegovog poslednjeg formativnog razvoja moda je dolo u neposrednijem kontaktu s preindoevropskim i indoevropskim lingvistikim okruenjem Italije. Ali to takoe znai da se etrurski, kao to filolozi znaju, ne moe jednostavno klasifikovati kao pripadnik kavkaskih, anatolskih ili indoevropskih jezika, kao to su grki i latinski, od kojih se, izgleda, razlikuje u strukturi.

Istorija civilizacije

Tradicionalne metode koje su se do sada koristile u interpretaciji etrurskog jezika jesu (1) etimoloka metoda, koja se zasniva na uporeivanju korena rei i gramatikih elemenata s korenima i elementima drugih jezika, i koja pretpostavlja da postoji neki lingvistiki odnos koji doputa objanjavanje etrurskog spolja (ta je metoda dala negativne rezultate, poto je pretpostavka bila pogrena), (2) kombinatorska metoda, koja predstavlja proceduru analize i interpretacije etrurskih tekstova, strogo ograniene na unutranje komparativno prouavanje samih tekstova i gramatikih oblika etrurskih rei (to je napravilo znaajan napredak u poznavanju etrurskog, ali mane lee u hipotetikom karakteru mnogih zakljuaka, zbog nepostojanja spoljnih dokaza ili potvrda), te (3) bilingvalna metoda, koja se zasniva na poreenju etrurskih rutualnih, votivnih i pogrebnih formula sa, po pretpostavci analognim, formulama iz epigrafskih ili knjievnih tekstova napisanih na jezicima koji pripadaju blisko povezanom geografskom i istorijskom okruenju, kao to su grki, latinski ili umbrijski. Ipak, sa sve veim brojem pouzdanih podataka, delimino iz nedavnih epigrafskih otkria (kao to su ve pomenute zlatne ploe iz Pirgija), razvija se tendencija da se koriste svi raspoloivi postupci i metode. 4. Arheoloki podaci Nepostojanje etrurske knjievnosti i opte poznata pristrasnost i kontradiktorni prikazi etrurske istorije koje su nam ostavili grki i rimski pisci stvaraju jednu situaciju u kojoj je za razumevanje Etruraca osnovno paljivo prouavanje njihovih vidljivih ostataka. Arheoloki konteksti i sami ostaci (meu kojima su keramika, predmeti od metala, skulptura, slikarstvo, arhitektura, ivotinjske i ljudske kosti i najneznatniji predmeti svakodnevnog ivota) dele se na sledee tri osnovne kategorije: pogrebni, gradski i sveti (religijski), premda ponekad postoji preklapanje tih kategorija.Daleko najvei procenat materijala je pogrebnog karaktera; stoga postoji dosta podataka o etrurskim idejama o zagrobnom ivotu i o njihovim stavovima prema umrlim lanovima svojih porodica. Ali nema sumnje da su od velike vanosti i relativno siromana obavetenja o etrurskim naseljima. Ostaci dobro ouvanog etrurskog grada na lokalitetu Marzabota (oko 500. god.p.n.e.) blizu Bolonje (koja je verovatno bila etrurska kolonija) otkrivaju da su Etrurci meu prvima na Mediteranu organizovali grad prema mreastom planu: osnovu mu je inila jedna glavna ulica u pravcu sever-jug, koju je presecala jedna ili vie ulica u pravcu istok-zapad. Obred koji je bio povezan s postavljanjem ovakvih temelja grada bio je Rimljanima poznat kao ritus Etruscus (to je "etrurski obred"). Taj su sistem Rimljani najvie koristili pri postavljanju temelja za vojne logore i za nove gradove, te se on i danas moe videti u mnogim evropskim gradovima. Izgleda da su u Etruriji tako strogo organizovani urbanistiki planovi bili retki, jer se ee nailazi na jednu nepravilnu emu, koja je nastala kao rezultat stapanja sela u doba kulture Villanova i koja je prilagoena brdima, koja su uglavnom bila birana za mesta na kojima e se osnovati gradovi.

Istorija civilizacije

U kontekstu svetinja, etrurski hram takoe esto otkriva paljivu organizaciju, ponovo s jednim sistemom koji je kasnije preao Rimljanima. Za razliku od grkih hramova, Etrurci su esto jasno razlikovali prednji i zadnji deo, s dubokim prednjim tremom, na kome su se nalazili stubovi, i sa celom koja je bila u istoj ravni kao i podij na kome je stajala. esto su se koristili nepostojani materijali (drvo i cigla od blata, na temelju od kamena), a izuzetak su bile mnogobrojne skulpture od terakote koje su ukraavale krov. Naroito su dobro ouvane akroterije ili krovne strukture, sa hrama Portonaccio u Vejima (kraj 6. veka p.n.e.), koje prikazuju Apulua (etrurskog Apolona) i druge mitoloke linosti.Drugaije su vrste spektakularni pronalasci s lokaliteta Poggio Civitate (Murlo) blizu Sijene, gde su otkopavanja (zapoeta 1966) otkrila veliku zgradu iz arhajskog perioda sa zidovima od nabijene zemlje, koja je sa svake strane visoka oko 197 stopa i u ijem se sreditu nalazi prostrano dvorite. Zgrada je bila ukraena ljudskim (mukim i enskim) i ivotinjskim figurama od terakote u prirodnoj veliini; neke figure nose velike "kaubojske" eire u lokalnom stilu. Ispitivai se jo uvek ne slau o prirodi te lokacije i nisu sigurni da li je zgrada bila neka palata, svetilite ili moda mesto za sednice gradske skuptine. Obine etrurske kue, poznate s nekiliko lokaliteta, imaju ili oblik ovalnih koliba u San Giovenalu i drugim mestima, ili pravolinijsku strukturu u Veju i Akvarosi (iz arhajskog doba) i Vetuloniji (iz helenistikog doba).to se tie nekropola u Etruriji, i one povremeno pokazuju znake mreastog plana, kao na lokaciji Crocefisso del Tufo kod Orvijeta (druga polovina 6. veka p.n.e.) i u Ceri. Poto su se Etrurci veoma mnogo trudili da njihovim roacima bude udobno u "venoj kui", grobovi sadre mnoge detalje iz pravih etrurskih kua. Tako, grobnice iz Cere (posebno one iz 6. veka p.n.e. i kasnijeg vremena), isklesane pod zemljom od laganog vulkanskog tufa vrlo rairenog u Etruriji, imaju ne samo prozore, vrata, stubove i potkrovne grede, nego i nametaj (krevete, stolice i hoklice) koji je bio izvajan u steni. U Tarkviniju se razvijala druga tradicija u dekoraciji grobova, pa su tu zidovi komore oslikani freskama etrurskih pogrebnih ceremonija, ukljuujui bankete, igre, plesanje, muziku i razliite predstave pod vedrim nebom. Te su scene verovatno predstavljale komemoraciju pravih sahrana, ali su moda aludirale i na zagrobni ivot koji je oekivao pokojnika. U arhajskom je periodu preovlaivao koncept rajskog zagrobnog ivota, ali u narednim se vekovima sve vie naglaava tamnija strana podzemnog sveta. Freske pokazuju njegovog vladara, Aita (etrurskog Hada), kako nosi kapu od vuje koe i kako sa svojom enom sedi na prestolu; tu scenu dopunjuju demoni i udovita. Oni se mogu videti u izuzetnom "Grobu plavih demona" (oko 400. god.p.n.e.), koji je 1987. godine otkriven u Tarkviniju, ili na "Grobu Francois" iz Vulcija, gde plavoputi demon Charu (koji samo izdaleka nalikuje na grkog prevoznika umrlih dua, Harona) eka da svojim ekiem udari pokojnika i odvede ga u pozdemni svet. Ponekad je s njim i njegov neniji kolega, Vanth s aneoskim krilima, koji pomae da se olaka prelaz iz ivota u smrt.

Istorija civilizacije

Vena tema u raspravi o etrurskoj materijalnoj kulturi jeste odnos prema grkim uzorima. Poreenje se namee prirodno i zapravo je nuno, u svetlu velike koliine grkih izraevina, posebno vaza, koje su pronaene u Etruriji i u svetlu mnogobrojnih primera etrurskih imitacija, posebno keramike. Takoe je sigurno da su se grke zanatlije ponekad naseljavale u Etruriji, kako govori pria Plinija Starijeg (1. vek n. e.) o jednom korintskom plemiu po imenu Demarat, koji se preselio u Tarkvinij, vodei sa sobom tri svoja umetnika. Sve vei naglasak se stavlja na definisanje veoma originalnih elemenata u etrurskoj kulturi, koji postoje istovremeno sa onim kvalitetima koji pokazuju njihovo veliko divljenje prema grkim artefaktima. Pored njihovih karakteristinih naina za dizajniranje grada ili za izgradnju hrama i grobnice, moe se primetiti i njihova jedinstvena keramika, buccehro (koja se javlja od oko 680. god.p.n.e.), s njenim dekorativnim urezima na sjajnom crnom materijalu. Ona se znatno razlikuje od standardne dekoracije na grkim vazama, koja se redovno sastoji u boji i u kontrastu crvene ili boje krema i crne. U metalurgiji, njihova bronzana ogledala, za koja se ponekada govori da predstavljaju etrursku "nacionalnu industriju", sastoje se od konveksne odrazne strane i konkavne strane ukraene gravurama s temama iz grke i etrurske mitologije i svakodnevnog ivota. Etrurska je moda takoe sadravala mnoge jedinstvene elemente, kao to su pletenica putena niz lea (7. vek p.n.e.), cipele sa zailjenim vrhom (oko 575-475. god.p.n.e.) i plat sa savijenim rubom, koji je kod Rimljana bio poznat kao toga (6. vek p.n.e. i kasnije). Najzad, Etrurci su se, izgleda, rano zainteresovali za reprodukovanje odlika njihovih proslavljenih roaka ili zvaninika (kao na pogrebnim kupolastim urnama iz Kluzija), te su tako dali podsticaj za razvoj istinski realitinih portreta u Italiji, posebno u helenistikom periodu.

5.Religija i mitologija Glavni je element etrurske religije bilo verovanje da je ljudski ivot samo jedan mali deo sveta koji kontroliu bogovi, koji svoju prirodu i svoju volju manifestuju u svakom deliu prirode, ali i u predmetima koje su stvorili ljudi. To verovanje proima etrursku umetnost, gde nalazimo bogato oslikanu zemlju, more i vazduh, sa ovekom integrisanim u taj ambijent. Rimski nam pisci svedoe da su Etrurci svaku pticu i svaku biljku smatrali potencijalnim izvorom znanja o bogovima, te da su razvili istananu nauku i pratee rituale za korienje tog znanja. Njihovi sopstveni mitovi objanjavali su da su tu "nauku" ljudi dobili od samih bogova, preko proroka Tagesa, udesnog deteta koje je imalo osobine nekog starog mudraca, koji je iskoio iz izorane brazde na poljima grada Tarkvinija te otpevao elemente onoga to su Rimljani nazvali disciplina Etrusca.

Istorija civilizacije

Literarni, epigrafski i arheoloki izvori pruaju nam obrise jedne kosmologije ija se predstava neba i njegovih delova odslikava u posveenim oblastima, ak i unutranjim organima ivotinja. Osnovni je bio koncept svetog prostora rezervisanog za odreeno boanstvo ili odreenu svrhu. Nebo je odslikavalo Zemlju, a makrokosmos se odslikavao u mikrokosmosu. Nebo su delili na 16 delova, koje su nastanjivala razliita boanstva: glavna su bila na istoku, astralna i zemaljska boanstva na jugu, podzemna i zlokobna bia na zapadu, a najmoniji i najmisteriozniji bogovi sudbine na severu. Boanstva su se oglaavala putem prirodnih pojava, pre svega grmljavinom. Takoe su se otkrivala u mikrokosmosu ivotinjske jetre (tipian je bronzani model ovije jetre, pronaen blizu Placencije (danas Piacenza), na kojoj su urezana imena boanstava na njenih 16 spoljnih delova i na njenim unutranjim delovima.Te su koncepcije tesno povezane sa vetinom proricanja, po kojoj su Etrurci bili naroito poznati u antikom svetu. Pojedinci i drava preduzimali su neku vaniju akciju samo poto su prethodno ispitali volju bogova, pri emu su negativni ili pretei odgovori zahtevali sloene preventivne ili zatitne ceremonije. Najvaniji je oblik proricanja bila haruspicija, ili hepatoskopija prouavanje delova unutranjih organa, posebno jetre, posveenih ivotinja. Drugi oblik po vanosti bilo je posmatranje grmljavine i drugih takvih nebeskih pojava kao to je let ptica (to je bilo vano i u religiji Umbra i Rimljana). Najzad, postojala je interpretacija uda neobinih i udnovatih dogaaja primeenih na nebu ili na zemlji. Antiki autori eksplicitno pripisuju Etrurcima te postupke, koje su Rimljani nairoko prihvatili.Etrurci su imali brojna boanstva (jetra iz Piacenze pominje ih vie od 40), od kojih su mnoga danas nepoznata. Njihova je priroda esto bila maglovita, a njihovo pominjanje puno je nesigurnosti u pogledu broja, atributa, pa ak i roda. Neka od vodeih boanstava su se na kraju izjednaila sa glavnim grkim i rimskim boanstvima, to se naroito vidi iz natpisa na etrurskim ogledalima.Tin ili Tinia je ogovarao Zevsu (Jupiteru), Uni Heri (Junoni), Sethlans Hefestu (Vulkanu), Turms Hermesu (Merkuru), Turan Afroditi (Veneri), a Menrva Ateni (Minervi). Meutim, njihov karakter i mitologija esto su se znaajno razlikovali od odgovarajuih grkih boanstava. Na primer, Menrva, veoma popularno boanstvo, smatrana je zatitnicom braka i roenja deteta, za razliku od devianske Atene, koja se vie bavila delima mukaraca. Mnogi su bogovi imali lekovita dejstva, a mnogi su imali mo da bacaju munje. Postojala su i izvorno grko-rimska boanstva, kao Hercle(Herakle) i Apulu (Apolon), koji su oigledno bili uvedeni direktno iz Grke, ali su dobili svoje posebne prostore i kultove.

Istorija civilizacije

6.Poreklo Prva istraivanja Etruraca i njihove umetnosti poinju u XVIII. veku. Prema grkom istoriaru Herodotu Etrurci su oko 1200. god. pre nove ere napustili svoju postojbinu Lidiju u Maloj Aziji i naselili se na podruje koje se danas naziva Toskanom, zemljom Toskanaca ili Etruraca. Etrurska civilizacija i umetnika proizvodnja imale su svoje pokretako sredite u Etruriji izmeu Tiranskog mora, Arna i Tibra najlepoj i najromantinijoj italijanskoj pokrajini, koja je takoe svoje ime dobila po Tuscima koje je takoe drugo ime za Etrurce. Taj zagonetni narod je imao mnogo imena, antiki pisci zvali su ih as Pelazgo- Tirenima, as Tuscima, zatim Etrurcima, Tirenima i, na kraju na njih se odnosi iako veoma retko i ime Raseni. U starijem periodu, u starijim tekstovima Tireni se zovu Meonci, a Herodot ih naziva narodom Lidija.

7.Kriza i pad Kraj 6. i poetak 5. veka bio je preloman trenutak za etrursku civilizaciju. U to je vreme izbilo nekoliko kriza, od kojih se Etrurci nikada nisu potpuno oporavili i koje su, bile zapravo samo poetak brojnih nedaa koje su imali da pretrpe u narednim vekovima. Proterivanje Tarkvinijevaca iz Rima 509. godine p.n.e. liilo ih je kontrole nad tom stratekom takom na Tibru i preseklo njihov kopneni put u Kampaniju. Uskoro su izgubili i premo na moru, kada su brodovi sirakukog tiranina Hijerona I naneli katastrofalan poraz njihovoj floti kod Kume 474. god.p.n.e. Izgubivi svaki kontakt s etrurskim gradovima u Kampaniji, nisu mogli spreiti da tu oblast preuzmu umbrosabelska plemena, koja su se iz unutranjosti kretala prema obali. Sve su te nedae dovele do ekonomske krize i prekinule trgovinu sa gradovima na obali i na jugu, preusmeravajui trgovinu ka jadranskoj luci Spini. Situacija se na jugu dodatno pogorala kada je grad Veji, posle periodinih sukoba sa Rimom, postao prva etrurska drava koja je pala pod vlast te sve snanije sile u srednjoj Italiji (396.g.p.n.e.).U to doba dolina reke Pad (Po) i jadranski gradovi doivljavali su izvestan stepen prosperiteta, ali je i ta etrurska vitalnost na severu bila kratkog veka. Sve vei prodor i pritisak Kelta, koji su se naselili u dolini reke Pad (Po), na kraju su uguili i nadvladali napredne etrurske gradske zajednice, te su do polovine 4. veka p.n.e. gotovo u potpunosti unitili njihovu civilizaciju.U meuvremenu je galsko pleme Senona stavilo pod svoju vrstu kontrolu oblast Picenuma na Jadranskom moru, a navale Kelta su dopirale, s jedne strane, do Etrurije i Rima (koji je osvojen i spaljen 390. god.p.n.e.), a s druge, sve do Apulije.

Istorija civilizacije

U 4. veku p.n.e. antika je Italija prola kroz duboku transformaciju. Istoni italski narodi umbro-sabelskog porekla rairili su se gotovo po celom poluostrvu; Sirakuza i, najzad, sve vea mo Rima zamenili su Etrurce (i grke kolonije na jugu Italije) kao dominantnu snagu. Etrurski se svet sveo na ogranienu, regionalnu sferu, izolovanu u svojim tradicionalnim vrednostima; ta je situacija odredila njegov postepen prelaz u politiki sistem Rima.U tom je kontekstu Italija doivela ekonomski oporavak i jaanje aristokratije. U grupama grobnica iz tog vremena ponovo se nailazi na raskone i luksuzne predmete, a niz oslikanih grobova u Tarkviniju, prekinut tokom 5. veka, se nastavlja. Ipak, u tim grobovima vlada nova atmosfera: tu su predstave tunog zagrobnog ivota, predstavljenog u podzemnom svetu punom demonima i natkrivenom crnim oblacima. Obnovljeni otpor novoj sili na Tibru pokazao se beznadenim. Rimska istorija je puna pomena o pobedama i trijumfima nad etrurskim gradovima, posebno na jugu. Tarkvinije je traio mir 351. god.p.n.e., a Ceri je darovano primirje 353. god.p.n.e.; Ruzela je savladana 302. god.p.n.e., a konaan joj je poraz nanet 294. god.p.n.e., Voltera je pobeena 298. god.p.n.e. I Volsinij je 294. god.p.n.e. bio pobeen, a njegova polja opustoena. Tokom tog tmurnog perioda etrursko su drutvo razdirali i unutranji sukobi, koji su na kraju rezultirali stvaranjem znatnog stalea osloboenika, posebno u severnoj Etruriji, gde su se po brdima rairile brojne male seoske zajednice. U nekim je gradovima aristokratija upirala oi u Rim i oekivala pomo protiv pobunjenog, potlaenog stanovnitva. Aristokratska porodica Cilnija u Areciju pozvala je Rim u pomo protiv pobune niih slojeva 302. god.p.n.e., a u Volsiniju se situacija tako pogorala da su Rimljani umarirali u grad i sravnili ga sa zemljom (265. god.p.n.e.), a njegove stanovnike preselili u Novi Volsinij (verovatno dananja Bolsena). U veini sluajeva, etrurski gradovi i njihove teritorije sauvali su formalnu autonomiju kao nezavisne drave sa sopstvenim magistratima, pa su tokom 2. veka p.n.e. proivljavali period bez znaajnijih dogaaja. Najtunije poglavlje etrurske istorije ispisano je tek u 1. veku p.n.e. Rimljani su 90. god.p.n.e. dali graanska prava svim Italicima, to je kao posledicu imalo i potpunu politiku unifikaciju italsko-rimske drave, te je eliminisalo poslednje ostatke autonomija u etrurskim gradovima-dravama. Pored toga, severna je Etrurija doivela konano unitenje kada je postala bojno polje suprotstavljenih strana u graanskom ratu Marija i Sule. Mnogi su etrurski gradovi stali na stranu Marija, te ih je pobednik Sula sa svom okrutnou kaznio i unitio (80-79. god.p.n.e). U Fezuli, Areciju, Volteri i Kluziju, Sula je raspodelio gradsko zemljite vojnicima iz svoje 23 pobednike legije. Novi kolonisti su brutalno zlostavljali starosedeoce i istovremeno troili svoje vojnike nagrade, beznadeno tonui u dugove. Usledili su ustanci i kazne, ali taj mukotrpan proces romanizacije nije bio zavren sve dok Avgustova vladavina (31.g.p.n.e.-14.g.n.e.) nije donela novu ekonomsku stabilnost i pomirenje. Do tog je vremena latinski ve u potpunosti zamenio etrurski jezik. Etrurci su predstavljali jednu od najdominantnijih civilizacija svog vremena. Njihova kultura, znanosti i mistina saznanja u mnogim su aspektima nadilazili svoje savremenike. Taj narod, koji je tokom prvog milenijuma pre Hrista naseljavao Italiju, stvorio je naprednu kulturu koja je mnogo uticala na Rim. A onda su zaboravljeni i ponovo otkriveni tek u XXVII veku, kada postaju opsesija mnogih naunika.