PRIMALNO LEENJE - UDO OSEANJA Arthur Janov

1. Most izmeu psihologije i neurologije Kao kliniki psiholog sa vie od pedeset godina iskustva, nauio sam da moramo da integriemo discipline neurolokih nauka i psihologije i da kombinujemo ono najbolje iz oba sveta ako elimo da uspeno leimo mentalne zdravstvene probleme. Potrebna je duboka razmena, ukrtanje znanja i prakse izmeu ova dva polja. Bihevioralna i kognitivna terapija/terapija uvidom, fokusirale su se iskljuivo na ponaanje u postavljanju dijagnoze i leenju, zbog ega je savremeno istraivanje mozga u velikoj meri prolo neprimeeno. Tako, iako su psiholoke teorije sveobuhvatne, njima nedostaje utemeljenje u neurolokim naukama, koje sadre bogatstvo informacija korisnih za kliniku praksu. Ja predlaem stvaranje mosta izmeu ove dve nauke. Moj pokuaj je jedan od prvih koraka ka ovom cilju, i nije konaan, definitivan odgovor. Imajui privilegiju da mnoge decenije provedem u klinikom radu, posmatrao sam kako se linost razvija, gde neuroza poinje, i otkrio sam gde se nalazi lek. Zahvaljujui neurolokim naukama, mi sada imamo ogromno znanje za dalje istraivanje, kao i dublje, sigurnije razumevanje toga kako je mozak povezan sa ponaanjem. Za razliku od ranijih godina, danas znamo mnogo vie o prirodi oseanja i limbikom sistemu. I to je jo vanije, znamo kako da oslobodimo sistem urezanog, trajnog bola. Primalna terapija je prva psihoterapija u istoriji koja uspeno pristupa najdubljim slojevima mozga i svesti. Da bismo pomogli ljudima, oslobodili ih uasnih simptoma i patnje i stavili taku na depresije i anksioznosti, moramo izai iz okvira frojdovskog i bihevioristikog naslea, koje nam je mnogo pomoglo, ali je danas previe ograniavajue. Moramo umetnost psihoterapije pomeriti ka nauci. Stav da je misao prva, a mozak drugi, koji odvaja intelektualnu terapiju od terapije oseanjima, see sve do stare rasprave izmeu logikih pozitivista devetnaestog veka - koji su videli um kao primaran, i empiriara - koji su primat dali iskustvu. Ovaj stav jasno see sve do Sokratovih pojmova. Materija, mozak, oigledno je prethodila umu. Pre nego to se pojavio mislei um koji je mogao da stvara ideje, ve bilionima godina je postojao organski ivot. Psihologija ne moe vie biti samo "nauka o ponaanju", ve pre ono to uzima u obzir nae psiholoko sopstvo, snage koje pokreu ponaanje, dakle - nauka o oseanjima. Psihologija mora postati nauka o ljudskom stanju; celokupnom stanju, ne samo njegovom mentalnom aspektu. Mi u Primalnoj terapiji osnivamo prvu psihoterapijsku nauku. Formuliemo hipoteze i proveravamo ih. Zavrili smo etiri ozbiljna eksperimenta sa modanim talasima kao i nekoliko dvostrukih "slepih" studija, i ispitali neuro-hemiju pacijenata i funkciju imunog sistema. Posmatrali smo nae pacijente godinama posle terapije da bismo proverili da li se njihov napredak odrao. Merimo vitalne pokazatelje svakog pacijenta pre i posle svake sesije. Kada postoji specifina konfiguracija vitalnih pokazatelja, znamo da e neke vrste patologije biti otkrivene. Promene u tim pokazateljima, ukazuju nam meru napretka. Nae tehnike, proiene godinama prakse, precizne su i podleu kvantifikaciji. Ostao sam veran istraivanju koje sam vrio i dao iskren izvetaj o njemu; takoe sam naveo kada je neto spekulacija ili pretpostavka, a kada zasnovana injenica. Na kliniki rad je priznat posle trideset tri godine tretmana, i pet hiljada pacijenata iz vie od dvadeset zemalja. Postavio sam sebi prilino zastraujui zadatak: da pokaem da nijedna terapija koja koristi rei kao dominantan nain terapije, ne moe da izazove bilo kakvu dubinsku promenu kod pacijenta. Ovo ukljuuje sve terapije uvidom, kognitivnu terapiju, racionalnu emotivnu terapiju, hipnoterapiju, psihoanalizu, biofidbek, DROP - Desenzitizacija i reprocesiranje onog pokreta i voeno simboliko/direktivno sanjarenje. Sve ove terapije mogu da pomognu, ali nijedna ne moe izazvati ozbiljnu promenu u linosti ili pruiti duboko, trajno olakanje. Pre mnogo decenija, dok sam se bavio psihoanalitikom terapijom/terapijom uvidima, ne bih se sloio sa ovom tezom. Moji pacijenti su se slagali da se oseaju drugaije posle terapije, i verovali da su napravili bitne promene u svom ivotu. Sada sam vie nego skeptian povodom tog pitanja. Uvideo sam ta je jo mogue. Duboka promena linosti je nemogua ne samo na nivou rei ve i na nivou emocija; nema oduka ili "izbacivanja", kroz plakanje i vritanje, koje e doneti bilo kakvu istinsku ili trajnu promenu. 2. Pozitivno razmiljanje moe imati dugotrajan efekat Za prave i trajne promene, filogenetski stariji nivoi mozga moraju da se promene fizioloki, omoguavajui kljunim modanim strukturama da se prilagode optimalnim, zdravim nivoima. tavie, takva promena e se desiti samo kada oni delovi mozga sa duboko utisnutim seanjima uspeju da se poveu neurohemijski sa delovima mozga koji zastupaju racionalnije, mislee aspekte naeg uma kao to je frontalni neokorteks. Bilo koji broj terapija zasnovanih na razgovoru nikada nee dovesti do takve veze, jer nedovoljno aktiviraju supkortikalne strukture, koje utiu na duboko utisnuta seanja. Upravo ova veza (izmeu filogenetski starijih i mlaih modanih struktura - prim. prev.) od vitalnog je znaaja za bitniji napredak u psihoterapiji. Na ovim stranama pokazau da je nae mentalno zdravlje, kao i fiziko, u velikom obimu odreeno fiziolokom funkcijom sive materije koju zovemo mozak. Konvencionalna psihoterapija je zasiena verovanjem da je dobro mentalno zdravlje proizvod naeg uma - rezultat naeg razmiljanja, logikog, racionalnog, prefrontalnog korteksa; ukratko, da nas razmiljanje moe izleiti. Logian zakljuak je da se razboljevamo u svom umu; u stvari, da razmiljanjem stiemo do bolesti. Konvencionalna psihoterapija veruje da se menjanjem stanja uma, menja i zdravstveno stanje osobe. Pa ipak, neuroza, psihika i mentalna devijacija normalnog sistema, ne nalazi se u mozgu kao ideja, ve kao iskustvo koje je ostavilo fizioloki trag. Zbog ovoga, nijedna psihoterapija koja se oslanja na rei i ideje ne moe da promeni neurozu. Postoji lanak u "Naunim novostima" od septembra 2005, koji je utvrdio da pozitivno razmiljanje moe imati dugotrajan efekat. Ista kola modanih nerava koja obrauju stvarni bol, mogu da obrade ak i oekivanje bola; suprotno je takoe tano: razmiljanje o olakanju donosi olakanje. Ovo je, naalost, navelo mnoge profesionalce da veruju da ovek moe razmiljanjem vratiti svoje

zdravlje. Razmiljanjem jedino moemo postii varljivo stanje zdravlja, dok pulsirajui bol i dalje kljua iznutra. Prema ovom istraivanju, verovanje u olakanje ima vrstu neuroloku osnovu i nije iskljuivo "kapric" uma. Problem je to ovo ostaje verovanje, a ne realno, celovito fizioloko stanje. Ovo je jedan oblik prekida izmeu tela i uma; oblik odvajanja i otuenja uma od naeg pravog fizikog stanja. Neuroza je velika koliina bola koja je rano u ivotu utisnuta neurohemijski u nae sisteme, koja izaziva promenu u mentalnom, emocionalnom i fizikom funkcionisanju. U psihoterapiji ne smemo zanemariti efekat iskustva na fiziologiju obraanjem panje samo na kortiki, mislei um. Uprkos oiglednosti ovoga, veina savremenih psihoterapija razdvaja um i mozak, mozak i telo, ime terapija postaje fragmentarni poduhvat. Ako um vidimo kao odraz ukupne sume celog sistema, poinjemo da shvatamo da moemo ozdraviti samo ako ga posmatramo kao sistem koji je integrisan u celinu. Da je "zdravlje" samo pitanje onoga to mislimo o sebi (ili onoga to terapeut misli o nama), sva religijska preobraenja i posledina bogojavljanja, bila bi isto tako validan lek za neurozu kao i bilo koja psihoterapija. Najzad, ako izaberemo konvencionalnu psihoterapiju i poverujemo da postajemo zdravi samo u naem umu - u mislima o nama samima - onda je to to se nalazi u naem umu bitnije (od oseanja - prim. prev.), bilo da je to ideja da nas je spasao Bog, ili da su nas spasli uvidi o tome kako se majka odnosila prema nama dok smo odrastali... Meutim, budui da je deo mozga zaduen za vie funkcije sposoban za samoobmanu, mi se ne moemo osloniti na zakljuke pacijenata; niti moemo da se oslonimo na to da e nam psiholoki testovi dati tanu informaciju o pacijentu, jer se takvi testovi bave samo idejama, a iskljuuju telo i fizioloki aspekt. Sluaj koji ovo ilustruje: studija grupe britanskih neurologa otkrila je da oznaka mirisa nadjaava faktiko senzorno iskustvo. Oni su pogreno oznaili razne mirise i otkrili da je prouavana grupa reagovala na natpise umesto na iskustvo. Ovo je provereno merenjem magnetnom rezonancom. Ukratko, kognicija je dominirala nad oseanjem i instinktom. Ako je subjekat reagovao na pogreno oznaen miris, delovi mozga koji je trebalo da se "ukljue" na sir, na primer, nisu to uinili, jer je sir imao prijatniju oznaku. Ukratko, moemo da izokrenemo percepcije i kognicije na bilo koji nain, i one mogu da nadjaaju iskustvo. Videemo koliko je ovo vano kada budemo diskutovali o kognitivnoj terapiji. 3. Osoba koja je stalno ljuta ne moe da voli Moramo uvek biti precizni u svojim dijagnozama. Ne bismo dali antibiotike za virusnu infekciju samo zato to pacijent misli da ima bakterijsku infekciju. U optoj medicini mi ne prihvatamo dijagnozu koju sebi postavlja pacijent - radimo testove da bismo otkrili istinu. Moramo isto raditi i u psihoterapiji. Moramo testirati ne samo psihu, ve i fizioloki sistem. Fizioloka dejstva i ideje koje imamo o sebi, dolaze iz dva razliita modana sistema. Komunikacija izmeu ta dva modana sistema esto je slaba, tako da ono to mislimo i oseamo mogu biti dve potpuno razliite stvari. Veina terapeuta testira samo psiholoko stanje pacijenta. Njihovi upitnici se fokusiraju na mentalno zdravlje. Ako pacijentkinja kae "esto plaem, ali se oseam dobro", da li je to neto u ta treba da poverujemo? Ako proverimo njen nivo hormona stresa (kortizola) i vidimo da je on visok, moramo posumnjati u njenu tvrdnju da se osea dobro. Leio sam enu koja je bolovala od takozvane "maskirane depresije"; ona nije bila svesna svog stanja, ali je zato njeno ponaanje, skoro neprekidno, bilo bezvoljno i odsutno. Njeni pokazatelji vitalnih funkcija bili su niski, a njen nivo kortizola (hormon stresa iji nivo merimo uzimanjem pljuvake) je bio prilino visok. Iako je tvrdila da nije svesna bilo kakve duboke patnje, potvrdila je da ima blagu nelagodu. Njena fiziologija je vritala iz sve snage, a kasnije je to inila i ona; tanije, kada je razvila pristup svom nesvesnom. Na posao je, s jedne strane, da spojimo nesvesno sa svesnim, i dovedemo sebe u dodir sa onim to naa tela govore. Da bismo to uspeli, treba da nauimo jezik filogenetski starijih delova mozga koji nam se neprekidno obraaju (kada bismo ih sluali), dok mi sa njima komuniciramo retko. Treba da nauimo njihov jezik, to nije mnogo lake od uenja francuskog. Da stvar bude jo gora, ne moemo taj jezik nauiti pomou rei; nikad kroz intelektualne vebe, jedino kroz oseanja. Ako ne nauimo da govorimo jezik nesvesnog, koji ima svoju sopstvenu sintaksu i renik, jednostavno neemo biti u stanju da izazovemo duboku promenu. Bolni aspekt seanja javlja se kada se oseanja pobune protiv potiskivanja. Kada neka osoba osea, i vie nema razloga za potiskivanje ona ima utoliko manje bola. Uz porast jaine oseanja na terapijskoj sesiji, poveava se i bol. Kako se osoba pribliava svesnosti - svesni bol postaje nepodnoljiv. A onda, iznenada, javlja se - olakanje. Osoba je dola u kontakt sa oseanjem i doivela ga. Jedini izbor koji osoba na konvencionalnoj terapiji ima, jeste smanjenje bola lekovima. Ili, moe ga potopiti bujicom rei i ideja. Jasno je da, u procesu otvaranja prema sebi, osoba postaje mnogo slobodnija, otvorenija i toplija. Trideset trogodinja Ejmi rekla je svom terapeutu u Centru za Primalnu terapiju da joj je protekla sedmica bila prilino dosadna. "Iako s vremena na vreme plaem, izgleda da je sve u redu". Meutim, njeno telo ju je izdalo. ak i u "dosadnom, mirnom" okruenju, njen nivo hormona stresa (kortizola) bio je visok. Oigledno da je bila pod stresom ali to nije znala, to je sluaj sa mnogim osobama kod kojih se naprasno javi krvarenje ira, a da one ne znaju zato. Njeno telo i njeno nesvesno znali su istinu, iako "ona" nije. To je kljuni razlog neophodnosti pristupa nesvesnom, koje nas u tom sluaju vie ne bi pokretalo. Pristup nesvesnom zaustavio bi nalet neobjanjive bolesti. Ljudi koji oseaju bol ne pate uvek; njihovi sistemi za potiskivanje - inhibitorni sistemi - funkcioniu dobro. Patnja je deo bola o kome imamo samo svest, ne i svesnost. To znai da, iako moemo biti svesni neke neprijatnosti, toga da se loe oseamo, ne moramo znati zato se tako oseamo. Meutim, kada imamo svest, oseamo bol i znamo zato se pojavio i odakle on dolazi. To je znanje koje je rezultat pristupa naem nesvesnom. Patnja u depresiji ne bi trebalo da bude misterija. Izazvali su je specifini dogaaji, i do nje se moe doi na metodian nain, postupno. Poto je ispriala kako je njena majka uvek vikala na nju, Ejmi je shvatila "da osoba koja je stalno tako ljuta, ne moe da voli". Iako je njena majka sporadino pokazivala ljubav reima, ljubav nikada nije bila prisutna u njenom ponaanju. Nisu samo rei bitne, bitno je i ponaanje. Ejmine potrebe su bile pod zabranom, a njihovo zadovoljenje je bilo uskraeno. Potrebe su bile oigledne u njenom odigravanju, pri emu se drala enskih prijateljica, u stalnoj potrazi za njihovom "ljubavlju" i potvrivanjem. Tako se oajniki kaila za njih, da je neke i oterala. 4. Ljubav odreuje mentalno i fiziko zdravlje

Malo ko od nas zna da u filogenetski starijim delovima mozga lei ceo univerzum iskustva. Taj univerzum pokree nae ponaanje i izaziva javljanje mentalnih i fizikih simptoma. Moramo sebi postaviti sledea vana pitanja... Kako znamo za taj univerzum? Kako dolazimo do njega? I, najvanije od svega, kako ga integriemo u svesnost tako da nama vie ne upravljaju nesvesne sile? Naalost, velik deo moderne psihoterapije pojaava podelu, ili diskonekciju, izmeu dubokog primalnog univerzuma i naeg misleeg frontalnog korteksa. Najvei broj terapeuta misli da su oseanja koja teku iz primalnog univerzuma - aberacije, koje na mislei um, korteks, treba da potisne. Mi sada znamo da to nije tako. Taj univerzum ne samo da postoji i moe se kvantifikovati (oseanja mogu da se mere zajedno sa nivoom potiskivanja), ve je takoe od presudne vanosti za nae zdravlje. Telo ima glas, koji nas obavetava ako je nivo kortizola, naeg hormona stresa, visok, i ako je nivo serotonina, hemijske supstance u mozgu koja potiskuje druge aktivnosti u mozgu, nizak; telo moe da nadjaa sve ono to bi korteks eleo da verujemo. Trebalo bi da budemo podozrivi ako postoji neslaganje izmeu onoga u ta verujemo i onoga na ta fizioloki testovi ukazuju. Jedan pacijent je poeo terapiju govorei da je ovde iz intelektualnih razloga, jer veruje u nau filozofiju. Malo-pomalo, otkrili smo da ne moe da spava, da je stalno uznemiren i da ne moe da se opusti. Njegov dan je bio tako organizovan, da je uvek imao neto da radi i nekud da ide. Njegovi pokazatelji vitalnih funkcija bili su visoki - broj otkucaja srca stalno je bio 95, a krvni pritisak iznosio je 160/100. Nisu ga filozofski razlozi doveli kod nas. Stideo se to je "neurotian" kao i svi ostali i nije mogao da podnese da bude "lujka". Ovaj ovek je imao ono to ja zovem "kapije koje proputaju". Njegov inhibitorni sistem, sistem potiskivanja bio je defektan. Videemo kasnije da za to postoji mnogo razloga. Vaan razlog (za defektan inhibitorni sistem - prim. prev.) je trauma zbog jake anestezije koja je data majci na poroaju, koja je umanjila anse za pravilan razvoj frontalnog inhibitornog korteksa. Pacijent je imao problem sa kontrolom impulsa, koji bi se pojaali tokom spavanja, budei ga i navodei ga da razmilja o potpuno trivijalnim stvarima. Njegov sistem kapija nije bio dovoljno dobar da bi mu omoguio miran san. Uradili smo "slepe" studije o vezivanju imipramina za trombocite. (Zajedno sa Otvorenim univerzitetom Milton Kejnz iz Engleske.) Trombociti imaju veliku bioloku slinost sa nervnim elijama, kako po pitanju unoenja neurotransmitera tako i to se tie vezujuih mesta. Na stav je bio da moemo meriti proizvodnju serotonina u mozgu, pomou surogata, ispitivanjem krvi. Imipramin deluje kao antidepresiv. On blokira troenje serotonina tako da ga vie ostaje da pomogne u potiskivanju. Zato je bitno da se posle godinu dana Primalne terapije, nivoi serotonina vrate u normalu (jer to ukazuje da vie ne pomae u potiskivanju prim. prev.). Naa neformalna analiza velikog broja pacijenata iz Evrope otkrila je da je kod maninih pacijenata, vezivanje imipramina bilo loe. To je bilo oekivano, jer su njihovi mehanizmi frontalne kontrole bili neispravni. Pretpostavili smo da je rana trauma ugrozila razvoj tkiva prefrontalnog mozga. U naem modanom sistemu nalazi se levi frontalni korteks, koji ima jaku sposobnost samoobmane. Kada jednom shvatimo njegovu ulogu u evoluciji, neemo oekivati od njega precizan i istinit izvetaj o naem unutranjem iskustvu. Mi se moemo osloniti na levi frontalni korteks to se tie spoljnje percepcije, jer je to njegova uloga, ali on nam nee biti od pomoi kod razumevanja unutranjeg iskustva. Ako elimo da saznamo neto o naem primalnom univerzumu oseanja, moramo da se obratimo desnoj strani mozga i desnom prefrontalnom korteksu. Desnoj strani moemo verovati; ona je skladite istine. Naalost, ona tera levu stranu da lae i vara; iznad svega, da lae i vara sopstvo. Videemo kako dobijanje ljubavi rano u ivotu, ak i u materici, postavlja osnove modanih sistema i struktura i odreuje doivotno mentalno i fiziko zdravlje. Skoranja istraivanja mozga pokazala su da, ako imamo nedostatak ljubavi rano u ivotu, imamo i manjak kljunih elija za razmiljanje, koncentraciju, fokusiranje i povezivanje naih misli sa naim oseanjima. Kada budemo razumeli da su skrivena oseanja pokreta velikog dela naeg ponaanja, razumeemo koliko je vano da poveemo svoje misli sa svojim oseanjima. Bez ovog povezivanja, ne moemo da kontroliemo ponaanje ili fizike simptome koji nastaju iz takvih oseanja. 5. Seanje se lei jedino seanjem Kroz konvencionalnu psihoterapiju, mi pomou raznih uvida i lekova uspevamo da postignemo, privremeno, stanje koje bi postojalo da smo imali roditeljsku ljubav u ranom dobu. Lekovi i terapija nam omoguavaju da postignemo bar privremeno stanje olakanja jaajui efikasnost odbrambenog sistema. Tvrdim da je kognitivna terapija - terapija uvidom u stvari sedativ, koji pojaava potiskivanje od strane leve hemisfere na tetu oseanja. Lekovi ubijaju bol zbog toga to nismo bili voljeni rano u ivotu, inei da neko vreme verujemo da smo bili voljeni, ili nas bar navode da mislimo da je sve u redu. Budui da ljubav u detinjstvu dovodi do optimalnog izluivanja inhibitornih hemijskih supstanci, kada je nema, javlja se gubitak ovih supstanci koji ini da se retko oseamo dobro u svojoj koi. Kada je neije roenje traumatino, itav njegov biohemijski sistem je izmenjen, a telo moe proizvoditi manje ekscitirajuih hemijskih supstanci, inei osobu usporenom, pasivnom i povuenom (sa manjkom agresije). Takva iskustva iz ranih godina utisnuta su neurohemijski u mozak i utiu na nae ivote kasnije. Pojam otiska je presudan za na rad i za razumevanje neuroze. Neurohemijsko utiskivanje iskustva utie trajno na nae nervne veze, to znai da otisak zauvek ostaje u naem modanom sistemu. Meutim, izgleda da je mogue promeniti otisak, putem ponovnog proivljavanja iskustva u Primalnoj terapiji. Patnja koju je izazvao otisak moe se ublaiti lekovima ili do izvesne mere olakati konvencionalnom psihoterapijom, ali otisak je neizbrisiv, i na kraju pobeuje. Kao to emo videti, otisak je unet u svaku eliju naeg tela. On iskrivljuje funkcionisanje organa i menja kljuna vezujua mesta hormona i neurohemijskih supstanci kao to je serotonin. Da bismo promenili ili uklonili otisak, moramo da se vratimo u trenutak kada je on utisnut, ponovo proivimo iskustvo i vratimo sistem u normalu. Ne postoji voljni akt ni pokuaj, koji e sistem vratiti u normalu; jedino e ponovno proivljavanje vremena devijacije dovesti do toga da se sistem normalizuje sam po sebi. To je razlog to depresivna osoba moe doi na terapijsku sesiju sa temperaturom od 35 i po stepeni, ponovo proiveti duboko rano beznae i otii sa normalnijom temperaturom. Zato? Zato to utisnuta senzacija vie ne dri devijaciju na njenom mestu. Da pojasnimo, izmenjeni (iskrivljeni) rezultati su proizvod otiska. Telo ne razvija nisku telesnu temperaturu iz kaprica, ve reaguje na pogubna deavanja iz ranih godina. Jedan deo reakcija sistema ne dozvoljava da se prie depresiji. To je sve deo seanja. Moemo popraviti ovu ili onu reakciju (krvni pritisak, otkucaji srca) vitaminima ili tehnikama novog doba, ali da bismo promenili ceo spektar reakcija moramo se usmeriti na vreme primalnog dogaaja.

Kada se bavimo mukarcem ili enom kao celinom, dobijamo drugaiji set reakcija nego kada se tu i tamo bavimo pojedinanim simptomom. Ne elimo da izleimo simptom, ve osobu, a simptom e najee sam nestati. Zbog toga kod naih pacijenata sa hipertenzijom postoji znaajno smanjenje pritiska (simptoma - prim. prev.) posle jedne godine terapije. Ne bavimo se direktno simptomima, i esto znamo malo o njima. Znamo vie o ljudskom stanju koje je uzrok simptoma. Specijalisti esto imaju celovito znanje o detaljima (to je veoma vredno), umesto detaljnog znanja o celini; znaju vie o jednoj specifinoj reakciji nego to znaju o njenom poreklu i kako je otkloniti. Nauili su da kontroliu reakciju i da njome upravljaju pomou lekova. Jedna depresivna pacijentkinja dolazila je na terapiju hronino umorna i sa manjkom energije. Ponovno je proivela roenje, na kome je majka bila pod jakom anestezijom; pacijentkinja nije mogla da izae, bez obzira koliko je pokuavala. Najzad, izvadili su je forcepsom. Ali umor i nedostatak energije ostali su utisnuti. Pre nae terapije, postavili su joj dijagnozu hroninog sindroma umora i leili je razliitim lekovima. Ali umor je bio seanje - koje je jedino moglo da se izlei seanjem; povratkom na mesto gde je sve poelo, doivljavanjem umora u tom kontekstu. Njeni su se pokazatelji vitalnih funkcija potom vratili u normalu, kao i energetski nivoi. Za ovo nije bila dovoljna jedna terapija, ve mnogo njih. 6. Neophodno je poznavati psiholoku istoriju pacijenta Dok konvencionalna psihoterapija zanemaruje organsku prirodu mozga, postoji i suprotan problem u nekim medicinskim krugovima, gde su zdravstveni problemi svedeni samo na modanu funkciju, ne dozvoljavajui nikakve psiholoke faktore. Tako u ovim krugovima trenutno vlada miljenje da na probleme sa ishranom, kao to je bulimija, utie nizak nivo serotonina, hormona koji se proizvodi u mozgu, pri emu mnogi zakljuuju da je za nizak nivo serotonina zasluna genetika. Verovanje da su samo fiziki faktori ono to je bitno izraeno je na polju medicine poznatom kao biofidbek; ovo polje zastupa stav da moemo uticati na problem u mentalnom zdravlju kao to je anksioznost, putem privremenog skretanja modanih talasa u drugom pravcu, odnosno tako, to e pacijent zamisliti oputanje i tada usmeriti svoje modane talase do alfa nivoa, to je za neke terapeute isto to i stanje mirovanja. Ali, da li je ovo dovoljan kriterijum uspenosti terapije? U biofidbeku, pojam normalnosti se "namee" pacijentu umesto da se dozvoli sistemu da se normalizuje kroz prirodan razvojni proces terapije. To je terapeutova ideja normalnosti. Uzima se deo nae psihe i tretira kao da je to sve to postoji. Zamislite da vam mere modane talase - EEG i da pokuavate kroz vizualizaciju, kao u biofidbeku, da izmenite svoje modane talase u takozvane normalne. ist je misticizam ozbiljno misliti da e ovo biti jae od efekata ivota sa majkom alkoholiarkom i ocem nasilnikom. Takav terapeutski proces (biofidbek - prim. prev.), zavisi od zamiljanja normalnog stanja, to znai da se razmiljanjem dolazi do ozdravljenja. Ono to osoba postie jeste prividno stanje; ukratko, neto to nije ni stvarno ni trajno. Da bismo uspeno leili pacijenta, neophodno je da uzmemo u obzir njegovu psiholoku istoriju, istoriju koja moe sadrati incest, naputanje i zanemarivanje. Najvanije od svega, moramo uzeti u obzir rani fiziki i psihiki razvoj osobe i ispitati kritian period, koji ukljuuje trudnou i prve tri godine ivota (za koje nauka upravo poinje da priznaje da jako utiu na kasnije ivotne probleme). Neophodno je videti osobu kao celinu i razmotriti pacijentovu ranu istoriju, uzimajui u obzir i fizioloke i psiholoke faktore. Jaz izmeu oseanja-senzacija i njihovog (ne)odgovarajueg psiholokog pandana, nazvao sam - Danovljev jaz. Videemo koliko je ovaj jaz vaan u odreivanju duine ivota i kako utie na ranu pojavu velikog broja fizikih i psiholokih bolesti. Jedini napredak u terapiji jeste da se ponovo postane celovit, da se povrati davno izgubljeno sopstvo i da se ponovo poveemo sa oseanjima od kojih smo bili odvojeni na samom poetku ivota. U ovome moe uspeti samo terapija koja se zasniva na iskustvenom, na razvoju mozga individue. U ovakvim terapijama se u obzir mora uzeti ceo pacijentov sistem, da bi dolo do oporavka celog sistema, a ne samo jednog njegovog dela. Simptomi su izraz utisnutog seanja - seanja na iskustva koja smo imali jako rano u ivotu, koja su utisnuta neurohemijski u na mozak i nervni sistem. Primalni univerzum sadri jake emocije utisnutih seanja koja su izolovana u udaljenim delovima mozga. Da bi pacijent ozdravio, neophodno je pristupiti tim seanjima na bezbedan nain, dovodei ih do svesnosti-svesti i konano ih integriui u sistem. Kada se to desi, ceo sistem jedne individue je u harmoniji, kljuni hormoni su u normali, a sistem je najzad ispravan. Poto je stvorena veza izmeu oseanja-senzacija i misleeg uma, percepcije su tanije, i najzad oseamo mir i oputenost kao nikada ranije. Poto smo napravili vezu izmeu naeg misleeg uma i utisnutog bola, oseamo se mnogo bolje, jer je trauma ostavila trag u svakom delu naeg sistema. Kada je napravljeno pravo povezivanje sa otiskom i njegovim pratiocem oseajem-senzacijom, vidljive su promene u svim sistemima, mozgu, biohemiji, hormonima i krvi. Takvo merenje napretka u psihoterapiji je mogue, i mora obuhvatiti sve te razliite sisteme. Meutim, doktori esto prepisuju lekove da bi popravili stanje ovih sistema. Oni e prepisati Zoloft, Prozak, Velbutrin, Paksil - i jo mnogo toga, da bi pomogli pacijentu da se osea bolje, to se ponekad i deava. Pacijenti mogu prestati da piju ili da previe jedu ili najzad mogu biti sposobni da se opuste. Da li je to poboljanje? Naravno, ali pacijent plaa visoku cenu: lekovi izazivaju duboko potiskivanje, proirujui jaz izmeu utisnutog iskustva i misleeg uma, inei pacijenta nesvesnim svojih oseanja. Ovo kasnije moe izazvati ozbiljna oboljenja. 7. Potiskivanje je sr mnogih bolesti Najvanije u vezi sa pomenutim lekovima jeste to pomau u potiskivanju, u blokiranju oseanja. Pravi ubica danas jeste potiskivanje; ono je sr mnogih bolesti. Kada postoji snana sila koja zadrava bol, sistem se sa njom bori na svoj nain. (Psihijatar Don Dajmond je, dalekih sedamdesetih, pisao o tome kako telo ne lae.) Energija bola mora nekud da ode, i ona putuje do raznih organa - bubrega, jetre, srca ili do krvotoka. Ovo znamo zbog toga to simptomi, kada pacijent ponovo proivi najvee ivotne traume, ukljuujui odsustvo ljubavi, nestaju; krvni pritisak i puls se normalizuju. Veina naih novih pacijenata ima visoke nivoe hormona stresa; znamo da povean nivo hormona stresa u duem periodu moe dovesti do velikog broja bolesti, od kojih je Alchajmerova bolest samo jedna. Da budemo jasni: da je stvarni bol otiao navie i napred i napravio vezu, energija ne bi otila u razne organe, i to one najosetljivije. Ali, kada ne postoji veza, jedino to ostaje da luta po sistemu jeste energetski deo oseanja. Postaje neophodno pozabaviti se energetskim izvorom bola. Taj izvor nas pokree; kao motor koji stalno ubrzava. Kako navodim na

drugim mestima, povean stres u duem periodu zaista umanjuje veliinu hipokampusa - sedita pamenja, ime tetno utie na pamenje. Lekovi produbljuju prekid izmeu dubokog bola i svesnog uma. To nije nain da se razrei neuroza; ba suprotno, to je nain da se ona pojaa, a takozvano poboljanje je vetako. Mislimo da nam je bolje, ali telo zna istinu. A problem se nastavlja. Ako zanemarimo znanje o mozgu i njegovim sistemima, onda nai zakljuci o pacijentima nee imati osnove u fizikoj realnosti. Kada u leenju pacijenata izaberemo palijativni, intelektualni pristup, odnosno terapije koje utiu samo na vie modane strukture (levi prefrontalni korteks), moemo biti nesvesni uzavrelog bola u pacijentu. A taj bol e najverovatnije nastaviti da izaziva mentalne i fizike probleme, sve dok se mislei um neurohemijski ne povee sa njim. Ja predlaem radikalnu promenu obrazaca na polju psihologije, novi obrazac, koji se zasniva na novim teorijskim postavkama koje e koristiti specifine tehnike pristupa filogenetski najstarijim modanim strukturama i omoguiti normalno funkcionisanje modanih sistema. Meutim, da bismo ovo uradili, moramo razumeti kako modana struktura i njeno organsko funkcionisanje utiu na nae celokupno zdravlje. Znamo, na primer, da se desna modana hemisfera (gde vladaju oseanja), razvija pre leve (gde vlada miljenje) i da desna reaguje pre leve hemisfere. Naravno, uspena psihoterapija e povezati obe hemisfere i sjediniti ih. Integrisati znai "sjediniti". To znai biti celovit; razmiljati o onome to oseamo, oseati ono o emu mislimo. To je kraj licemerja. U svakoj uspenoj psihoterapiji uoiemo vanost veze izmeu desne i leve modane hemisfere. U njoj emo saznati vie o prednjem delu prefrontalnog korteksa i njegovoj ulozi u povezivanju misli sa oseanjima, i videemo kako je seanje utisnuto i smeteno u na sistem. Pokuaj da se, sa isto intelektualnog stanovita, razume uticaj traume na roenju na zdravlje pacijenta, vrlo je ograniavajui. Ali, ako razumemo jezik modanog stabla, koje je najdublji kanal centralnog nervnog sistema, moemo saznati ta se stvarno desilo tokom trudnoe i poroaja. Ako povedemo pacijenta putem od njegovog svesnog uma kroz filogenetski starije modane strukture - da bi se povezao sa utisnutom memorijom i "ponovo proiveo" svoje iskustvo u materici - tretman e biti uspean i ublaie irok spektar zdravstvenih problema. Jedna pacijentkinja iz vedske dola je sa hroninom hipertenzijom (preko polovine naih pacijenata dolazi iz Evrope). Ona je vie puta proivela traumu roenja, borei se da izae iz materice i koristei svu svoju energiju u toj borbi. Tada je kod nje bio uspostavljen prototip za visok krvni pritisak (hipertenziju). Njen krvni pritisak nije opao ni kada je ponovo proivela mnoga oseanja zanemarivanja iz detinjstva. Posle est meseci terapije, njen krvni pritisak je najzad pao sa 180/110 na 135/90. Primalna terapija joj je spasla ivot. Tokom tri decenije postojanja primalne terapije, videli smo da se neuroza, ili ak ozbiljna mentalna bolest, mogu izleiti briljivo smiljenom terapijom, zasnovanom na istraivanjima neurolokih nauka i godinama iskustva. Sistematski proces omoguava pacijentu da svesno ponovno proivi svoju istoriju, povezujui se neuro-fizioloki sa prolim traumama. To znai da pacijent via samo terapeuta preko dana, to traje tri nedelje. Pacijent je u zvuno izolovanoj prostoriji sa blagim osvetljenjem i umirujuom atmosferom. Ovakva postavka onemoguava ometanje u toku terapije (zvonjava telefona, ulazak sekretarice...). Pacijent je u potpunom fokusu terapeuta. Posle ove tri nedelje, formiraju se grupe i nastavljaju individualne sesije, iako ne svakodnevno. Svi pacijenti se predstavljaju zaposlenima i zajedniki se diskutuje o planu njihove terapije, to omoguava i drugim terapeutima u grupnoj terapiji laki pristup pacijentu. 8. Majina oseanja oblikuju bebine modane centre Trauma nije obavezno ugravirana u jednom strano dramatinom trenutku. Nju moe izazvati zanemarivanje koje je trajalo godinama u ranom dobu deteta. Beba, koju roditelji ne uzimaju kada joj je to potrebno, pati. Ako traje dugo, patnja postaje trauma i utiskuje se neurohemijski u mozak. Kada se trauma desi rano u ivotu, nervni sistem nije potpuno razvijen, i on moe da obradi samo ogranienu koliinu stresa pre nego to doe do preoptereenja bolom. Sistemi u telu ne zanemaruju to preoptereenje; umesto toga, ono se skladiti neurohemijski u mozgu i uva kao utisnuto seanje. Kasnije, to utisnuto seanje moe izazvati sledee ponaanje: Njih nije briga za mene. ta nije u redu sa mnom? To seanje se pretvara, prema psiholokoj terminologiji, u manjak samopotovanja. Najgore posledice utisnutog seanja jesu depresija, anksioznost ili visok krvni pritisak, kao i veliki broj raznih mentalnih i fizikih bolesti. Vano je da psihoterapeut pristupi istoriji pacijenta na metodian nain, da postepeno otkrije bol koji je uskladiten u obliku utisnutog seanja. U Primalnoj terapiji poinjemo sa najskorijim, manje bolnim seanjima, i nastavljamo ka daljim, izuzetno ranim traumama, vraajui se sporo i na metodian nain, putem koji vodi ka filogenetski najstarijim delovima mozga. Poznati mit kae da je opasno otvoriti psihu. Ovo verovanje je postalo deo nas, jo od Frojdovih upozorenja. Nasuprot tom verovanju, otkrio sam da otvaranje psihe na nean, sistematian nain, koji pristupa svim nivoima modanih funkcija, jeste jedini nain da se eliminiu urezani abloni ponaanja i uporni neobjanjivi simptomi. Na razvoj se najbolje moe razumeti kao transformacija spoljnjeg u unutranje. Mi od samog poetka internalizujemo naa iskustva iz spoljnjeg sveta, i naa neurofiziologija se ponovo oblikuje u tom procesu; ova iskustva bukvalno postaju deo nas. Dobijanje ljubavi ili iskustvo nedostatka ljubavi u ranom dobu, menja mozak trajno. Ako je spoljni ivot teak i bez ljubavi, ak i u materici, to e biti pounutreno, a to okruenje e oblikovati na mozak. Prisustvo ili odsustvo ljubavi u ranom detinjstvu snano utie na na fizioloki razvoj. Kada dobijamo ljubav u doba naeg ranog razvoja, na mozak i telo e raditi na optimalnom nivou. Stepen ljubavi koju dobijamo u detinjstvu moe odrediti na odnos sa drugima, nau sposobnost za davanje i primanje ljubavi, stabilnost naih veza, nau intuitivnost i sposobnost empatije, sposobnost uenja, i nivo naeg zdravlja. I stvarno, u naem organizmu postoje supstance poznate kao hormoni ljubavi (oksitocin i vazopresin). Postojanje niskih koliina ovih hormona kod odrasle osobe moe nam ukazati na to da roditelji nisu pruili dovoljno ljubavi ovoj osobi i da nisu bili dovoljno prisutni u njenom detinjstvu. Niske koliine ovih hormona takoe mogu ukazati na to da li emo kasnije biti sposobni da odrimo dobru vezu. Otisak izolovanosti i usamljenosti moe diktirati stepen nae bliskosti sa drugim osobama. Linost, kao i njena fiziologija i nain ivota, razvija se drugaije u odsustvu ljubavi. Nedostatak ljubavi uslovljava nain na koji razmiljamo o svetu i sebi, i naa oseanja. Ona odreuje stepen oteenja modanih struktura za oseanja. Nedostatak ljubavi e dovesti do smanjenja sposobnosti koncentracije, smanjenja intelektualne upornosti i nesposobnosti da zadrimo panju. Rezultat e

biti i odsustvo sposobnosti uenja, to e u velikoj meri uticati na na ivot. Odsustvo ljubavi e takoe izmeniti proizvodnju veine naih kljunih hormona i uiniti da doivotno budemo podloniji stresu. Nedostatak ljubavi moe uticati i na pojavu bolesti kasnije u ivotu, kao i na samu duinu naeg ivota. Prema Alanu oru, profesoru neuropsihologije na Univerzitetu Los Aneles u Kaliforniji, tokom trudnoe i prvih kritinih meseci bebinog ivota, limbiki sistem majke vri uticaj na bebin. Majina oseanja oblikuju bebine modane centre za oseanja, stvarajui neku vrstu simfonije ili sinhroniju. Fetus/beba, osea i integrie u svoju limbiku oblast majino ponaanje, njeno raspoloenje, njen hormonski disbalans, preterano uzbuenje ili depresiju. Ovaj prenos oblikuje matricu deije fiziologije i razvoja mozga. Ako elimo da imamo zdrav, integrisan mozak, odakle treba da krenemo? Kreemo od ljubavi - u najobuhvatnijem, najirem smislu tog termina. Ljubav je presudna za odreivanje razvoja mozga (upotrebite ovu reenicu za natpis na jakni!). Ona odreuje uspenost veza izmeu kljunih modanih centara, i utie na stepen pristupa naim oseanjima u ivotu. 9. Ljubav pomae detetu da se osea bezbedno Voleti dete znai ispunjavati njegove potrebe. Beba (fetus) ima potrebe u materici, na roenju i posle roenja. Ovo znai da treba da negujemo dete od samog zaea, naroito tokom trudnoe i prve tri godine ivota, ne nanosei mu traumu. Bebin razvoj u materici je od velikog znaaja, jer u materici fetus prolazi kroz kritine faze svog razvoja. U prvim mesecima trudnoe, postavljaju se polazne take mnogih fiziolokih funkcija. Ljubav izmeu majke i deteta izraava se na mnogo naina, kao to je zadovoljavanje bebinih fiziolokih potreba (npr. potrebe za kiseonikom) kao i pravilnom ishranom majke tokom trudnoe. Majka koja voli svoje dete nee drati drastinu dijetu dok je trudna, niti e piti alkohol ili puiti, jer e znati da je to tetno za fetus. Ona nee uzbuniti svoj i bebin sistem unosei kofein u sokovima ili u kafi, niti e ikada uzeti pilule za mravljenje ili kokain. Raanje sa ljubavlju znai da majka nee pristati na anesteziju da bi smanjila bol na poroaju (epiduralna anestezija), jer zna da e to uskratiti kiseonik njenoj bebi i prekinuti funkcionisanje mnogih bebinih sistema. Trauma sa roenja je utisnuta i moe trajati doivotno, jer je roenje esto pitanje ivota i smrti. Da bi majka pokazala svoju ljubav i omoguila da se razvije jaka povezanost izmeu nje i bebe, neophodno je da bebu dri uz sebe i da je doji. Pored toga, prava ljubav znai bebinu bliskost sa oba roditelja i mnogo toplog fizikog kontakta sa roditeljima kroz njihovo dranje, grljenje i ljubljenje bebe. Pored dranja i maenja bebe, voleti bebu znai i gledati je sa toplinom u oima, obraati panju na njena raspoloenja, sluati je, brinuti se o njoj i imati stav koji deluje umirujue. To znai da roditelji imaju empatiju za bebu, da oseaju ta eli kad trai panju, da oseaju i kad beba ne eli panju; neku decu roditelji grle, ljube i maze previe jer je to njima potrebno (a ne detetu). Roditelji izraavaju svoju ljubav kada ohrabruju svoje dete, kada ga hvale i omoguavuju mu da izrazi svoja oseanja. Ljubav znai usmeravanje i zatitu, i pomae da se dete sve vreme osea bezbedno. U procesu sazrevanja mozga razvijaju se i druge potrebe, kao to su potrebe da dete dobije intelektualnu stimulaciju i pohvalu od roditelja, i da moe da razgovara sa njima. Ukratko, kada nae fizike, emocionalne i intelektualne potrebe nisu zadovoljene, mi patimo. to je vei broj potreba zadovoljen, to e mozak biti zdraviji, a beba srenija. Ali kada fizike, emocionalne i intelektualne potrebe nisu zadovoljene, kada nema ljubavi, javljaju se trenutne i trajne posledice. Kada majka nema mnogo ljubavi, nije emocionalno nena i topla, ne mazi svoju bebu dovoljno, ona oblikuje drugaiju strukturu oseanja u bebinom mozgu. Menjanje strukture se pre svega odnosi na bebinu desnu modanu hemisferu, jer se tu nalaze najranije utisnuta seanja. Nedostatak ljubavi ne prati bebina raspoloenja. Malo dete je poletno i razigrano, a iritantna majka ga uutkuje i grdi. Ponekada, kada je dete tuno, jedini komentar njegovog oca je: "Promeni izraz lica i budi veseo." Ono to pokree ljudsko ponaanje od trenutka zaea, jeste tenja ka minimizaciji bola i maksimalizaciji prijatnosti. Zbog toga, mi posedujemo razraen sistem za ublaavanje bola, sistem na koji deluju neurotransmiteri koji ulaze u sinapse izmeu neurona, da bi onemoguili da se poruka o patnji prenese viim centrima. Da bismo se oseali prijatno, moramo imati optimalan nivo inhibitornih neurotransmitera, serotonina i endorfina, "morfijuma" koji proizvode na mozak i nae telo. Ljubav u ranom dobu normalizuje ove nivoe. Ono to jaa mozak bebe, jesu smirenost majke u trudnoi, i bliskost izmeu majke i bebe, puna ljubavi, u prvim nedeljama i mesecima bebinog ivota. Ljubav regulie receptorski sistem za opijate, tako to se u sistem majke izluuju optimalni nivoi endorfina, inei da se ona osea prijatno i da se lake nosi sa bolom. Neko bi to mogao nazvati viom tolerancijom na bol, dok to u stvari znai da je potiskivanje kod zdrave osobe uspenije. Poveano luenje endorfina e poveati detetovu sposobnost da bude zadovoljno i da se raduje. Ovo e takoe omoguiti da dete bolje podnosi stres i da se lake izbori sa problemima kasnije u ivotu. Kada ovo dete odraste i postane majka, moi e zahvaljujui svom ranom iskustvu, da prenese smirenost na svoju bebu. Ova majka moe da uini da se njeno dete osea prijatno, omoguavajui mu da podnese stres, a da ga on ne preplavi. 10. Leenje neuroza ponovnim proivljavanjem bola Jedna majka koju smo leili odgajila je "primalnu bebu", dete koje je bilo potpuno voljeno. Dete se nikada nije bojalo novog iskustva; nije se bojalo da promeni kolu ili stekne nove prijatelje, niti da pristupi novim saznanjima. Ono je ivelo celim svojim sopstvom, to je znailo pristup sopstvenim oseanjima. Dete je bilo sposobno da podnese jaku stimulaciju, jer nije bilo stalno preplavljeno unutranjim pritiskom (zbog utisnutog bola). Osoba koja pati je ve pod pritiskom unutranjih podataka (utisnutog bola), tako da svaki dodatni pritisak, bez obzira na snagu, postaje prevelik. Ovakva osoba kao da se slama pod preteranim teretom. Na luenje hormona koji e uticati na razvoj bebinog mozga utiu majino ponaanje u trudnoi, njeno raspoloenje, njen hormonski disbalans, njeno preterano uzbuenje ili depresija, njena elja ili odsustvo elje da ima bebu. Sve vie naunih istraivanja potvruje da su deca majki koje su bile pod stresom tokom trudnoe "sklonija bolestima kao to su dijabetes, gojaznost, visok krvni pritisak i srana oboljenja." U izvetaju u "Naunim novinama" (30. oktobra 2004), navodi se: "Detinjstvo, puno psiholokih ili fizikih problema, poveava rizik da osoba oboli od srane bolesti." Da bi utvrdili faktore rizika za srana oboljenja, istraivai iz Atlante i San Dijega pregledali su podatke za vie od sedamnaest hiljada odraslih pacijenata. Zakljuili su da je verovatnoa pojavljivanja

sranih oboljenja tokom ivota, povezana sa jainom problema u detinjstvu. Ovi istraivai nisu proveravali koliko se rano u ivotu mogu javiti ti faktori rizika (problemi u detinjstvu). Visok nivo anksioznosti kod majke doprinee da fetus bude izloen veem stresu. Trudna majka koja je anksiozna, svojim reakcijama na deavanja u svojoj okolini uzburkae metabolizam svog fetusa, koji takoe reaguje na svoje okruenje (to je u njegovom sluaju materica majke). Ako majina anksioznost traje dovoljno dugo, anksioznost e postati trajno stanje kod fetusa, a kasnije i kod deteta i odrasle osobe. Majina anksioznost e previe stimulisati fetus i otetiti njegov nervni sistem, stvarajui dete sa utisnutim visokim nivoom stimulacije; takvo dete se moe oseati ugroeno zbog svake sitnice. Kao odrasla osoba, takva ena moe odgovoriti na muevljevu molbu da donese so, jednim ljutitim: "Zar zaista oekuje da ja uradim sve? Donesi je sam." Spoljno diktira unutarnjem. Za fetus je majina materica spoljni svet - njegovo okruenje. Posledica okruenja koje dri fetus u stanju uzbune (kod anksiozne majke, na primer - prim. prev.) jeste agresivnije, hiperaktivno dete, koje nee moi mirno da sedi ili da se koncentrie. Ovakvo dete e biti izuzetno oprezno kada odraste. To moe biti korisno ako ono postane holivudski agent ili policajac na tajnom zadatku, ali e loe uticati na duinu njegovog ivota. Suprotno tome, ako brina majka postane depresivna i to traje due vreme, njena beba e prei na "usporen" nain rada. Poznati mit kae da je opasno otvoriti psihu. Ovo verovanje je postalo deo nas, jo od Frojdovih upozorenja. Nasuprot tom verovanju, otkrio sam da otvaranje psihe na nean, sistematian nain, koji pristupa svim nivoima modanih funkcija, jeste jedini nain da se eliminiu urezani abloni ponaanja i uporni neobjanjivi simptomi. Zaista je udno to se moderna psihoterapija jo uvek dri starog religioznog shvatanja da se u nama nalaze demoni kojima se ne smemo pribliiti. Smeno je misliti da je nesvesno puno fantazmagorinih entiteta, crnih mranih sila koje moramo izbei po svaku cenu. Nita od toga nije istina; pacijenti su uz nau pomo ili do najveih dubina nesvesnog i nisu nali mistine demone. Sve to tamo nalazimo jesu seanja, seanja na nae ivote. Bolna seanja, od kojih se prevre utroba, ali seanja sa kojima moemo da ivimo. Kako to moe biti loe? Kako to moe biti opasno? Proces povezivanja sa utisnutim seanjima nazvao sam "ponovno proivljavanje" i/ili "primal". Bez ponovnog proivljavanja oseanja, deo seanja koje organizam nije mogao da integrie kada se trauma desila, nanosi stalnu tetu naem sistemu. Ipak, samo kada smo stariji i zreliji moemo ponovo da proivimo oseanja. Tada smo dovoljno jaki da se suoimo sa svojim bolom. I pored ogromnog broja raznih terapeutskih pristupa, smatram da je jedini nain da se izae iz neuroze, povezivanje - povezivanje niih nivoa svesnosti sa viim, i desnog prefrontalnog mozga sa levim, dakle, ponovno proivljavanje bola. Nema nieg jednostavnijeg od doivljavanja naih oseanja; nieg jasnijeg od iskustva - i nieg to proizvodi takvo olakanje kao to je postojanje jedinstvenog sistema - mozga i tela. Ponovnim proivljavanjem oseanja da, na primer, nismo voljeni, mi dozvoljavamo sebi da ponovo osetimo ljubav. To znai da najzad moemo oseati, zaista oseati. 11. Uticaj majinog ponaanja na bebin nervni sistem Depresija majke moe izazvati niske nivoe dopamina kod fetusa; nizak nivo dopamina moe kasnije stvoriti linost koja e biti flegmatina, pasivna, sa potpunim odsustvom agresije. Ako majka pije koktel, bebi e se zavrteti u glavi i bie pijana. Ako majka pui, beba e se guiti. Ovakvo majino ponaanje e uticati na utiskivanje drugaijih polaznih taaka u bebin nervni sistem. Setimo se da nizak nivo dopamina moe dovesti do zavisnosti od droga koje podiu raspoloenje (npr. kokain). Ukratko, na emocionalni kapacitet i na fizioloki sistem mogu biti ugroeni i pre naeg roenja, ak i pre nego to se u potpunosti razviju strukture koje obrauju emocije. Nedovoljno majine ljubavi na samom poetku ivota deteta dovee do smanjenja inhibitornih supstanci u bebinom mozgu koje imaju ulogu zadravanja bola. Ako majka ne hrani dete kada je ono gladno, ve kad njoj odgovara, ili ako roditelji svom jednogodinjem detetu ne upuuju zagrljaje, nenost i poljupce i ne ostvaruju sa njim bliskost, dete e patiti. Izazivanje patnje kod druge osobe nije izraz ljubavi. esto se detetove potrebe nesvesno zanemaruju, to ilustruje reenica "Ti zna da te volim, samo to ne pokazujem". Iako bismo eleli da dete razume zato ga ne moemo voleti, to nije mogue, jer svi njegovi podsvesni sistemi znaju da ono pati zbog nezadovoljenih potreba. U svojim istraivanjima nisam pronaao eksperimentalni dokaz o povezanosti jaine bola i proizvodnje serotonina, ali logino je da jak bol prvo izaziva poveanu proizvodnju serotonina, a zatim naglo smanjenje njegove proizvodnje. Izgleda da, kod jakog bola, obim proizvodnje serotonina ne moe da se odri, pa dolazi do opadanja. Otkriveno je, na primer, da u hroninoj depresiji postoji nizak nivo serotonina. Primer sa proizvodnjom serotonina u izvesnoj meri lii na ono to se deava u krvnom sistemu kada otisci, koji su utisnuti u ranom uzrastu, prvo uzrokuju vazokonstrikciju, koje zatim prati vazodilatacija (suavanje krvnih sudova/irenje krvnih sudova). Dobijanje ljubavi rano u ivotu pomae razvoju sveobuhvatne mree dendrita, dela modane elije koji dobija informacije od drugih elija. Neuroni "razgovaraju" sa drugim elijama preko iroke mree veza nalik grani (drveta), koje se zovu dendriti. to je vie dendrita, to e bolja biti komunikacija izmeu naih elija. Ovo moe poboljati pristup naim oseanjima jer emo doslovce imati vie komunikacijskih linija na raspolaganju. Kao to pozitivna iskustva u ranom dobu mogu da stimuliu neurone da razviju nove sinapse i dendrite koji omoguavaju razliite veze sa drugim neuronima, tako, kada postoji nedostatak ljubavi, imamo manje sinapsi koje su nam potrebne da bismo integrisali svoja oseanja sa sveu. Mi se, jednostavno, ne igramo svim svojim klikerima. Moemo smatrati da je genetika razlog to je jedan brat mentalno jai od drugog u detinjstvu, ali verovatnije da je razlog njihov ivot u materici, usled koga su se u mozgu jednog deteta razvile bolje i jae nervne veze nego u mozgu njegovog brata. Majka je verovatno bila mirnija tokom jedne trudnoe nego tokom druge. Studija u lanku iz "Naunih novosti" uporedila je dve grupe mieva. Jedna grupa bila je normalna; drugoj je bio izbaen gen za proizvodnju serotonina. Mievi su zatim podvrgnuti terapiji ekvivalentom prozaka (pojaiva luenja serotonina), na uzrastu od etiri dana do dvadeset jednog dana (to odgovara uzrastu od treeg trimestra trudnoe do osam godina). Kada su mievi sazreli, stavljeni su pod stres (dobijali su elektrookove preko stopala). Mievi kojima je davan "prozak" rano pokazali su anksioznost i depresiju, manje su bili zainteresovani za svoju okolinu i trebalo im je vie vremena da izbegnu ok. Ova studija je pokazala da serotonin igra odluujuu ulogu u razvoju normalnog mozga, i da e posledice na raspoloenje i kontrolisanje raspoloenja biti kasnije trajne, ukoliko rano ometamo proizvodnju serotonina - dok se mozak jo razvija. Moje miljenje je da rana trauma, ak i u materici, moe da

uradi tano to - uini osobu podlonom na anksioznost i/ili depresiju tokom ivota. Ljubav je naroito bitna za razvoj prefrontalnog korteksa (deo mozga koji lei iza ela i onih upljina), jer je to deo zaduen za pristup oseanjima, njihovu kontrolu i integrisanje u sistem. Ljubav dovodi do stvaranja veeg broj nervnih elija, iji je kljuni zadatak - prevoenje i prenos informacija. Sinapse, koje ine vezu izmeu neurona, rastu, jaajui mozak, naroito u oblasti prefrontalnog korteksa/kontrolnog centra. Trauma odsustva ljubavi tokom ivota u materici, moe da dovede do postojanja manjeg broja nervnih elija. Manjak neurona moe usporiti razvoj prefrontalnog korteksa, imajui za posledicu kasnije probleme sa kontrolom impulsa. Osoba koja ima slabije razvijen prefrontalni korteks ne moe da eka ili da kontrolie impulse. Mokrenje u krevet kod deteta ili prevremena ejakulacija kod odrasle osobe takoe su posledica slabije razvijenog prefrontalnog korteksa, kao i tekoe sa fokusiranjem ili koncentracijom koje osoba ima. 12. Rane traume poveevaju podlonost stresu Zbog smanjenja prefrontalnog korteksa (usled neodgovarajueg razvoja zbog nedostatka ljubavi - prim. prev.), manji broj dendrita e primati poruke drugih neurona i manji broj sinapsi e prenositi poruke drugim neuronima, tako da ni kasnije funkcionisanje prefrontalnog korteksa nee biti sjajno. Ovo potvruju i skeniranja mozga. Na primer, skreniranje je pokazalo da je kod nekih impulsivnih reakcija aktivnost u prefrontalnoj oblasti smanjena. Kriminalci kojima dominiraju nagoni imaju veu tendenciju ka impulsivnom ponaanju. Danijel Ejmen, specijalista za mozak, skenirao je mozak osoba razliitih fiziolokih stanja. Otkrio je da se kod poremeaja panje (hiper-kinetski sindrom), kada je subjektu dat zadatak koji zahteva koncentraciju, energija u mozgu kree unazad umesto ka frontalnom korteksu kao to bi trebalo. Mozak je frontalno deficijentan, zbog rane traume ili toksinih uticaja, tako da ne poseduje opremu za fokusiranje: nije povezan jaz izmeu neurona, niti postoje odgovarajue modane elije za obradu apstraktnih misli. Mozak nema "sve svoje klikere", i ne moe da uradi ono to zdrav mozak moe. Ovo nikako ne smemo zanemariti pri leenju pacijenata u psihoterapiji. Bez podataka o funkcionisanju mozga, pokuavaemo da nateramo mozak da uradi ono to on neuroloki nije u stanju. Kritini period je onaj u kome je potreba za ljubavlju na svom maksimumu i mora biti zadovoljena. Bol utisnut u sistem usled nezadovoljenja potreba u kritinom periodu, ostaje za ceo ivot. Nita ne moe da popravi tetu - ni dobijanje ljubavi ili brige kasnije, ni uspeh, ni "svest" steena kroz terapiju, ni droge, ni alkohol, ni vera u Boga. Jedini nain da se otkloni jedan deo nastale tete, jeste pristupanje nervnim vezama koje su postavljene u vreme izvornog bola i traume na takav nain da se one (nervne veze) mogu izmeniti. Poto ove nervne veze ukljuuju filogenetski starije oblasti naeg mozga, gde se nalaze nae osnovne emocije i funkcije opstanka, razgovor o tome ta nam se desilo, nee imati mnogo efekta (jer u vreme utiskivanja traume nije postojala verbalna komunikacija - prim. prev.). Umesto razgovora, moramo sebi dozvoliti da u potpunosti proivimo, ili preciznije, da ponovo proivimo ta rana bolna, traumatina iskustva, ali sa pozicije odrasle osobe koja moe da podnese oseanja. To je ono to nudi Primalna terapija. Iako je besmisleno dati estomesenoj bebi dodatni kiseonik zato to joj je nedostajao u materici, ipak se moe neto uraditi. Svaka ozbiljna trauma tokom trudnoe ili na poroaju postaje utisnuta i moe trajati celog ivota. Ali mi danas imamo tehnike koje nam pomau da se vratimo unazad kroz pacijentovu istoriju i ponitimo efekte traume. Moemo se vratiti u trenutak kada je novoroenetu na poroaju nedostajao kiseonik. Pacijent e pocrveneti, i u tom trenutku e mu zaista nedostajati onaj isti kiseonik koji je njegov mozak uskladitio kao seanje. (Nae istraivanje u Laboratoriji za bolesti plua Los Aneles Univerziteta u Kaliforniji, ovo je potvrdilo). Budui da je taj nedostatak kiseonika poremetio sistem, (esti su problemi sa disanjem ili nedostatkom vazduha) ponovno proivljavanje, sad, moe razreiti traumu i ispraviti devijacije koje je prouzrokovalo izvorno iskustvo. Svi smo videli decu koja e, kada su pod stresom, predugo zadrati vazduh, to je esto pokazatelj nedostatka kiseonika na roenju. Na primer, ako tokom trudnoe majka hronino koristi droge ili alkohol, ovo izaziva dugotrajnu tetu u mozgu bebe i znatno ugroava njenu sposobnost da, kada odraste, podnese stres, bude srena i da funkcionie bez problema. Zdrav razvoj neurona tokom poslednjeg trimestra trudnoe je posebno bitan; ako se trauma desi u ovom periodu, mozak koji je u razvoju, moe biti izmenjen za ceo ivot. Ako se novoroenetu ne prui dovoljno dodira u prvim satima ili danima posle roenja, kod njega e moda biti utisnuti strah i usamljenost koji e mu obeleiti ivot. Nekoliko studija pronalo je vezu izmeu majine brige i budueg mentalnog zdravlja njenog deteta. Noviji eksperimenti na ivotinjama koje je vrio Majkl Mini, profesor medicine na Mek Gil Univerzitetu u Montrealu, Kanada, otkrili su da nain na koji se majka brine za svoju bebu moe odrediti koliko e dete biti podlono stresu kad odraste; majinska nega moe trajno promeniti funkcionisanje detetove genetike. 13. Nezadovoljene potrebe ostavljaju trajne posledice Pitamo se - da li se zaista moemo vratiti i ponovo proiveti dogaaje iz perioda kada smo bili fetus? Odgovorio bih na sledei nain: u evoluciji, svaki novi nivo modanog razvoja inkorporira nie, ranije nivoe. Mislei neokorteks je neka vrsta dodatka na ranije forme ivotinjskog mozga. Tako na roenju ve postoje senzacije iz perioda pre roenja, koje uslovljavaju reakciju novoroeneta na traumu poroaja. Kada pacijent ponovo proivi traumu poroaja (ako je ona postojala), on ponovo prolazi i kroz senzacije (osnovu oseanja) koje su na poroaju postojale. Na ovaj nain moemo ponovo proiveti dogaaje iz perioda pre roenja, a da nismo svesni da su to iskustva iz petog ili estog meseca trudnoe. Opte je pravilo - to se ranije u ivotu javila potreba koja nije zadovoljena, to e biti gore posledice nedostatka ovog zadovoljenja. to je trauma blia "kritinom periodu", to je ona tetnija. Jedan od naina za definisanje kritinog perioda jeste ireverzibilnost njegovih efekata. to vie vremena proe od kraja kritinog perioda, to je vea snaga potrebna da se stvori otisak. Da bi trauma imala dubok i trajan efekat posle kritinog perioda, potrebno je da ona bude veoma snana. Zato dolazi do nezadovoljenja potreba? Iz milion razloga, ali vrlo esto roditelji imaju toliko sopstvenih nezadovoljenih potreba (iji je rezultat narcizam) i bola, da jednostavno ne mogu da se brinu za svoje dete. Razvedeni otac, koji je napustio porodicu kada mu je erka imala est, a sin osam godina, vratio se porodici kada su deca ve bila

tinejderi. Nadao se da e uspeti da im nadoknadi izgubljeno vreme. To se nije desilo. Njihov odnos je bio ozbiljno poremeen, a bol dece zbog gubitka oca bio je duboko ugraviran. Jedino to sada ovi tinejderi mogu da urade jeste da se vrate u vreme naputanja, osete bol zbog toga, zamole tatu da ne ide, a onda moda mogu da bolje prihvate oev povratak. Blokada ranog bola spreavala ih je da budu otvoreni prema ocu. U stvari, svaki dubok bol i potiskivanje mogu da zatvore sistem do te mere, da je ulazak ljubavi skoro nemogu. Bol je neprijatelj, a potiskivanje moe biti i prijatelj (potreban izvorno da nas dri na pravom kursu) i neprijatelj (kada kasnije poelimo ljubav). Potiskivanje ulazi u bie kao sluga bola. Razreen bol znaie i smanjenu potrebu za potiskivanjem. Preciznije, to je vie bol integrisan ponovnim proivljavanjem, manja e biti potreba za potiskivanjem. Iz oseanja naih pacijenata i provere pokazatelja vitalnih funkcija pre i posle svake sesije, otkrili smo da odsustvo dodira u uzrastu od sedam godina, nikada ne moe izazvati istu traumu kao kada ono postoji u uzrastu od est meseci. Na primer, nedostatak bliskog fizikog kontakta sa roditeljima u prvim mesecima po roenju, moe znaiti manje nervnih vlakana koja povezuju levu i desnu modanu hemisferu, a rezultat toga e biti - odsustvo pristupa oseanjima. Nedostatak bliskog kontakta posle pete godine ne bi imalo isti efekat. Ako ne mazimo dete od sedam godina, nee doi do uasnih posledica i to nee izazvati presudne promene u modanim strukturama. Dete e biti povreeno, ali njegov modani sistem se nee promeniti. To e biti bolno seanje, ali nee biti utisnuto na isti nain kao da se to desilo tokom kritinog perioda. Traume koje se javljaju u adolescenciji zbog odsustva grljenja, razumevanja, sluanja jo bole, ali ne toliko kao traume zbog nezadovoljenih potreba u ranom detinjstvu. U stvari, oseanja povezana sa ranijim bolom su obino okida za kasniji bol, iako moemo biti potpuno nesvesni toga. Nasuprot tome, otisci, posebna kategorija seanja, imaju trajne i rasprostranjene efekte. Otisci menjaju celu nau fiziologiju, odreuju glavne take za kljune modane strukture, ime oblikuju linost. Kada beba tek doe na svet, a njen emocionalni mozak (desna hemisfera) se jo razvija , odsustvo dodira moe imati nesagledive posledice. Nedostatak dodira e biti okida proizvodnje hormona stresa - kortizola, koji moe porasti do katastrofalnih nivoa i tako tetno uticati na modane strukture. Otiske, po definiciji, nije mogue otkloniti jer se javljaju tokom kritinih perioda - sem u sluaju ako ih osoba ponovo proivi neurofizioloki. 14. Uticaj panje i ljubavi na razvoj mozga Velik broj eksperimenata na ivotinjama pokazuje da mladunci, kojima su povezane oi tokom kritinog perioda za razvoj vida, postaju slepi. Dva naunika sa Harvarda, Torsten Vizel i Dejvid Hjubel, u sada ve klasinom eksperimentu, povezali su maiima oi odmah po roenju. Kada je povez kasnije skinut, maii su bili slepi. Iako su njihove oi funkcionisale, njihov mozak je izgubio sposobnost da obrauje vizuelne informacije, jer u kritinom periodu nije imao podatke o tome (kako se obrauju vizuelne informacije). Slino ovome, ljudi koji su slepi od detinjstva, a kojima je funkcija vida kasnije uspostavljena pomou novih medicinskih tehnika, nalaze da je previe teko "nauiti" da se vidi. Slino se deava i kod uticaja ljubavi na razvoj mozga. Ljubav znai zadovoljenje potrebe u trenutku kada je to od presudne vanosti (kada smo deca). To se ne moe nadoknaditi godinama kasnije, kao u sluaju majke iji je mu otiao kada su deca bila mala. Ona je bila depresivna dok su deca bila mala. Kada su deca malo odrasla, elela je da im nadoknadi izgubljeno vreme, ali avaj, to nije bilo mogue. Deca su odustala od pokuavanja da dobiju ljubav od ove usamljene, depresivne ene, kojoj je ak i ustajanje iz kreveta padalo teko. Vrlo retko im je kuvala. Dete moe da oprosti majci, ali njegova potreba za njom kada je malo, nemilosrdna je i ne oprata. Ova deca su dola kod nas kao odrasle osobe, sposobne da se vrate u detinjstvo i da oseaju, ali su plakala kao mala deca sa izvornim mozgom deteta. Ve smo pomenuli da je to pla koji se ne moe ponoviti posle sesije. To je udna dijalektika: bol je nestao zato to su ga osetili. Zato? Zato to ga nikada ranije nisu u potpunosti osetili. Bio je uskladiten, sve dok osoba nije postala dovoljno jaka da se suoi sa njim. Verujte sistemu - on zna ta radi. Kada terapeuti kau pacijentu ta da radi ili kako da se ponaa, ovo uopteno znai da oni ne veruju u pacijentov sistem. Simptomi ili neko ponaanje se kod nas ne javljaju bez razloga. Sistem je savreno logian. Mi samo treba da otkrijemo koja logika stoji iza specifinog ponaanja ili simptoma. Poenta nae terapije nije vritanje po naredbi terapeuta, niti je to udaranje u zidove poto je pacijentu reeno da je ljut na svog oca. Poenta terapije jeste da dozvolimo sebi da osetimo ono to je ve tu, esto zakljuano duboko u nama, i da damo ovim oseanjima njihov pun izraz. Radi se o sistematskom putovanju do antipoda uma, gde pacijenta vodi njegov mozak. Potreba za ljubavlju je isto toliko vana i bioloka kao i potreba da vidimo. Kada nam je jednom uskraena ljubav, mi gubimo deo sposobnosti da dajemo i primamo ljubav. Zato ne treba da kaemo: "Hej, zato si depresivan, ima devojku koja te voli?" Devojka nikada ne moe popuniti prazninu; i to vodi beskrajnoj potrazi za onim to nedostaje, to se esto manifestuje neverstvom. Kada se jednom osetimo nevoljenima, ljubav mua ili ene nikada ne moe izmeniti to oseanje. To je kao da pokuavamo da uklonimo otisak. Da budem precizniji; osoba se moe oseati prijatno sa suprunikom, ali i pored prijatnosti i "ljubavi", ona stalno osea da neto nedostaje. Moemo pisati preko otiska, ali ga ne moemo iskoreniti. I pored toga, oseanja koja imamo prema drugima i koja dobijamo od drugih, prilino znae; ona pomau da se umiri teskoba. Kada je nezadovoljenje potrebe jednom utisnuto, moemo pokuavati da ispunimo tu potrebu sa mnogo razliitih partnera, ali to nikada nee biti isto kao njeno zadovoljenje. Osoba nastavlja sa neverstvom. Setimo se, u detinjstvu, mozak se jo uvek razvija. Nedostatak ljubavi rano u ivotu moe uticati na taj razvoj. Dokaz za to su oaj i paranoja koje osoba osea kada ima partnera. Onog trenutka kada partner pone da pria s nekim drugim, javlja se ljubomora. Zatim bes, uzajamno optuivanje i sumnja. to je ranije utisnuto nezadovoljenje potrebe, to se lake javlja bol u sadanjosti. Muziar koga sam leio, zahtevao je da njegova devojka gleda u pod kada su na zabavama. Nije eleo da ona gleda ikog osim njega. Ako ne pohvalimo dete ili bar ne obratimo panju na njega i ono to stvara u svom ranom i kasnijem detinjstvu, moemo izazvati stvaranje otiska (nedostatka panje ili ljubavi) i promeniti detetovu neurofiziologiju. Posle toga svako ohrabrenje koje roditelji upute svom detetu bie upueno gluvoj osobi, ili bar gluvom limbikom sistemu (delovima mozga koji utiu na naa oseanja i emocije). Kritian period je doao i proao. Potreba za pohvalom kod deteta od est meseci moda nije od presudne vanosti, ali je kljuna u dobu od pet godina. Nije onda udno to se filmska zvezda, koja je odrasla u sirotitu, nikada nee oseati ispunjeno, bez obzira na to koliko laskanja i ljubavi dobija kasnije u ivotu. Ljubav u sadanjosti pomae; ona moe umanjiti bol koji osoba osea, ali ga nikada

nee promeniti. Da je to mogue, Merilin Monro ne bi imala toliko veza, traei tu neuhvatljivu stvar zvanu ljubav. 15. Nedostaci iz ranog doba teko se nadoknauju Takoe je tano da e, to je vei nedostatak zadovoljenja potrebe u ranom dobu, biti vea borba da se ta potreba zadovolji kasnije u ivotu. Hiljadu ljudi moe aplaudirati jednoj osobi, ali to nee zadovoljiti potrebu za odobravanjem roditelja koju je imala kao dete. Kad bi bilo mogue ljubav nadoknaditi kasnije u ivotu, rok zvezde koje viam na terapiji oseale bi se prijatno. To se retko deava. Deca majki koje su muevi ostavili tokom trudnoe mogu imati veu tendenciju ka homoseksualizmu. Otkriveno je da stresna situacija u kojoj se nalazi brina majka, moe da izmeni polne hormone deteta. Na primer, istraivai su otkrili da su enske karakteristike fetusa bile trajno izmenjene kada je on bio izloen visokim nivoima testosterona u materici. Ovakvi uticaji na fetus u materici e uiniti enske potomke mukobanjastim. Da li je homoseksualnost izbor? To nije verovatno. Ako je otac napustio porodicu nakon to je dete napunilo tri godine, uticaj nee biti tako katastrofalan kao da se to desilo u kritinom periodu u trudnoi, kada se javljaju polni hormoni. Ali u situaciji kada je majka u trudnoi pod stresom, a da je kasnije otac bio odsutan (napustio je porodicu), mogue je javljanje otvorene homoseksualnosti kod mukog deteta. Gubitak oinske ljubavi moe izazvati male promene u polnim hormonima deteta i moe kod deteta stvoriti latentni homoseksualizam. Ovo ne mora uvek biti tano, ali toga treba da budemo svesni. Na ensko dete bi uticale drugaije okolnosti. Kritini period za intelektualni razvoj javlja se mnogo kasnije nego kritini period za ljubav. Petomesena beba nee se oseati glupom bez obzira kako postupaju s njom. Ali ako je postojao adekvatan intelektualni razvoj kasnije u detinjstvu, dete e biti podlono emotivnom uticaju i moe se oseati glupim. Ako su sa nama od este do petnaeste godine postupali tako da su nas naveli da se oseamo glupima, velika je verovatnoa da emo verovati da smo glupi i kasnije, bez obzira na to ta postignemo u ivotu. Blizak kontakt izmeu majke i deteta u prvim nedeljama i mesecima ivota regulie sistem receptora za suzbijanje bola uspostavljanjem optimalnog nivoa unutranjih sredstava protiv bola, to ini da se oseamo prijatno. Ovo nam pomae da kasnije i svojoj deci omoguimo da se oseaju prijatno i da podnose stres, a da ih on ne preplavi. Roditelj, koji je imao dovoljno ljubavi kad je bio mali, poseduje smirenost koja se prenosi na njegovu bebu. Kada napeta majka grubo postupa sa detetom, ona mu ne prua oseanje mira. Majka kojoj je oajniki potrebna ljubav, moe koristiti svoju bebu da bi ispunila sopstvene potrebe. Uz takve majine zahteve, beba ne moe biti to to jeste. Nedavno smo u grupi imali mladog homoseksualca iji otac nije bio fiziki odsutan, ali je bio emocionalno. Otac je bio bokser i vrst momak, koji je eleo da njegov sin ide njegovim stopama. Grljenje i ljubljenje sina nije dolazilo u obzir. Njegov "mao" deo to nije doputao. On bi boksovao i rvao se sa svojim sinom, ali ga nikada nije dodirnuo s nenou. Tu nenost je na pacijent stalno traio kasnije u ivotu. Nikada nije toga bio svestan u periodu odrastanja, ali njegovo telo je uskladitilo tu potrebu sve dok se ona nije ispoljila kroz ljubavnu vezu sa drugim mukarcem. Prolo je toliko vremena od perioda kada je ovom pacijentu nedostajala oeva nenost i javljanja njegove kasnije potrebe za mukom ljubavlju, da je izgledalo da ove dve stvari uopte nisu povezane. Kada je doao kod nas, plakao je i vritao za oevom ljubavlju. Ranije sam napisao da je majinska ljubav, tokom kritinih perioda ranog ivota, kao droga. Ali u odsustvu te ljubavi, mi patimo. Nedostatak ljubavi je bol. Beba ne moe da preivi oseanje da majka nikada nee doi, ili da je sve potpuno, neverovatno beznadeno. Na sreu, beba ne mora da trpi takav bol. Bebin mozak e se prilagoditi nedostatku ljubavi i nai nain da se s tim izbori, kroz potiskivanje. Kao mehanizam preivljavanja, potiskivanje omoguava da oseanja budu blokirana i premetena na drugi kolosek, tako da beba vie nema potrebu da osea - "Umreu ako me moja majka ne voli." Naravno, takva oseanja nikada nisu artikulisana, njih je beba samo osetila. Pa ipak, ona su utisnuta u mozak kao oseanje: "Umreu ako me ne voli." Godinama kasnije, kada ova beba postane odrastao mukarac, on moe pasti u duboku depresiju jer ga je ostavila devojka (to je trenutno sluaj kod jednog od naih pacijenata iz Kanade). On je bio sklon samoubistvu, oseao je da ne moe vie i nije elo da nastavi da ivi. Otkrili smo da je to bilo isto oseanje koje je imao kada je njegova majka pobegla sa drugim i ostavila ga ocu da ga odgaja. Otisak je bio okida za javljanje oseanja naputanja, "Umreu ako me ne voli." Veza izmeu misli i oseanja je bukvalno serija povezanih nervnih mrea, gde svaka nervna elija ili kolo pokree susednu; onda one zajedno sazivaju sastanak, skup, i javlja se generiui izvor. Moramo prisustvovati tom skupu. D.O. Heb govorio je jo pre pedeset godina o skupu neurona. 16. Lekovi kao zamena za nedostatak ljubavi Iako potisnut, preplavljujui bol zbog ranog nedostatka ljubavi stalno lupa na vrata svesti. Sistem radi sve to moe da blokira tu svest, jer biti svestan znai oseati se povreeno. Ali kada rana trauma dovede do smanjenja sedativa koje nae telo proizvodi (kao to su neurotransmiteri), sposobnost mozga da dri bol na odstojanju je oslabljena. Da bi spreila bol, osoba moe oseati da su joj jedini izbor droge ili alkohol. Mnogi sedativi, na primer, rade isto to bi nae telo radilo da njegova sposobnost proizvodnje sopstvenih sedativa nije oteena traumom i nedostatkom ljubavi u ranom detinjstvu. Ili, neko moe postati zavisan od supstance koja mu pomae da se osea dobro - kao to je kokain, koji podie nivoe dopamina (hormon dobrog raspoloenja) i zauzima mesto njegove majke. Ta supstanca ini da se osoba osea jaom i toplijom i daje joj utisak - "sve mogu", odnosno, ova supstanca ini ono to je njegova majka ranije trebalo da uini. Osoba je naizgled zavisna od kokaina, ali to je u stvari samo zamena za majku od koje je zaista zavisna. Njegova majka mogla je da mu d ivotnu zalihu dopamina. Sada je prekasno. Zato se on zadovoljava zamenom. Slino ovome, briga i ljubaznost terapeuta vredi privremeno kao dvadeset miligrama prozaka, koji je zamena za serotonin. To je razlog zbog koga mnogi ljudi postaju zavisni od terapije. Mi se stalno vraamo na terapiju, esto ne znajui zato, pa ipak, injenica da postoji neko ko slua samo nas, veoma nam prija. Veina naih lekova deluje tako da zamenjuje hemijske supstance u naem mozgu, koje se gube ili se njihovo dejstvo smanjuje tokom utiskivanja. Ljubav u ranom dobu prua optimalnu koliinu serotonina naem sistemu. Ali nedostatak ljubavi stvara deficit. "Prozak" radi ono to je majka trebalo da uradi. A potreba za heroinom ili bilo kojim drugim sredstvom protiv bolova je ona ista potreba za majkom koja je postojala u ranom uzrastu. To je bilo, i jo uvek jeste, pitanje ivota i smrti. Uzimanje lekova, ukratko, jeste pokuaj da nadoknadimo nedostatak ljubavi.

Da li je zavisnost loa navika? To je, pre svega, pitanje opstanka. Ne bi trebalo da je osuujemo kao moralno nepodobnu. Da li se treba hvaliti time to smo prestali da koristimo droge/alkohol? Ljudi iz Anonimnih alkoholiara misle da treba, i oigledno, to jeste vano. Ali moramo da znamo ta da radimo kada prestanemo sa korienjem ovih sredstava. U suprotnom, sistem crpi sam sebe, unitavajui organe, to e eventualno skratiti nae ivote. Potreba ne nestaje. Ona ostaje u savreno istoj formi tokom celog ivota. Na potrebu ne utie iskustvo, jer je ona oguglala na sva iskustva koja ne zadovoljavaju elju, ak i na ona koja je simbolino zadovoljavaju. Zaglavljeni smo u vremenskom tesnacu. Rei terapeuta, bez obzira da li su ispravne ili pogrene, mogu da deluju umirujue na nae agonije. Moemo se varati mislei da "uvid" koji imamo u terapiji ini da se oseamo bolje, ali u stvarnosti, to je briga, i umirujui ton tokom terapije. Briga i umirujui ton ublaavaju bol, bol zbog majke koja nije bila topla i paljiva, bol zbog oca kome nikada nije bilo stalo, koji nikada nije bio blag, i iji je ton bio surov. Terapeut, svojim prisustvom, poruuje pacijentu: "Ja sam sada ovde. Bie sve u redu." Sam boravak u njegovoj ordinaciji moe uiniti da se oseamo bolje. Dobro je oseati se bolje. Ali moramo imati na umu da briga koju dobijamo kasnije, ne moe da nadoknadi nedostatak brige kada je to bilo presudno. Kritini period je proao. Da nije, doktorova briga bi nas izleila. Poto je briga dola posle kritinog perioda, ona moe samo da ublai bol zbog nedostatka zadovoljenja te potrebe u detinjstvu. Briga terapeuta moe pomoi da se stabilizuje nesiguran odbrambeni sistem, ali ona nikada ne iskorenjuje potrebu. Ponoviu jo jednom: ne moemo da izleimo neurozu pomou ljubavi. ak i kada bi naa mama mogla da vaskrsne i da poljubi i zagrli svoje odraslo dete, njena ljubav u sadanjosti ne bi mogla da popravi tetu. Zbog toga ljubazan terapeut, kome je stalo i koji pokazuje zanimanje, ne moe da vrati ravnoteu svom pacijentu. Bez obzira na to koliko je brian i koliko uvida prua, to nee izazvati duboku promenu. Kada su jednom rane nezadovoljene potrebe zapeaene, nema psihoterapije koja moe da ih izmeni, niti e to uiniti lekovi ili odigravanja. tavie, moramo imati na umu da je uzaludno koristiti ideje da bi se leili efekti duboko urezanih trauma. Nije mogue koristiti ideje i misaone procese, koji su bukvalno nastali milionima godina kasnije u razvoju mozga, da bismo uticali na ono to se nalazi u filogenetski starijim modanim strukturama i to se razvilo milionima godina ranije. 17. Emocionalne povrede i principi pravilne terapije Hajde da saeto prikaemo kljune fenomene (po mom miljenju) u razvoju emocionalne povrede (ili neuroze), i opte principe prave terapije. Kako sam pomenuo na poetku knjige, postoje kljuni fenomeni u razvoju emocionalnih povreda. To su: 1. Osnovni uzrok mnogih emocionalnih problema i simptoma je bol. 2. Ovaj bol potie iz ranog ivotnog perioda, kao to su ivot u materici i roenje. 3. Bol je utisnut u centralni nervni sistem i u celo telo. 4. Bol je kodiran i uskladiten u kljunim modanim sistemima, naroito u limbikom sistemu i modanom stablu, i iri se ka drugim delovima fiziologije osobe. 5. Bol se moe registrovati na tri kljuna nivoa modane funkcije ili nivoa svesti. 6. Vreme ili epoha u kojoj se desila trauma odredie gde je uskladitena u mozgu i kakvu e tetu napraviti. 7. Ovaj bol proizvodi preoptereenost podacima unetim u modani sistem, koji... 8. ...Proizvodi neuroloko zatvaranje kapija da bi spreio da bol doe do svesnosti/svesti. 9. Kao rezultat sistema kapija, bolna oseanja na niim modanim nivoima spiralno odjekuju u niim modanim strukturama (reverberacija - prim. prev.) 10. irenjem energije bola, dolazi do dislokacije funkcija u mnogim kljunim biolokim sistemima. 11. Bol proizvodi disocijaciju ili diskonekciju meu ovim nivoima zaustavljajui neometan protok energije izmeu njih. 12. Pravi terapijski cilj mora biti konekcija izmeu utisnutih trauma nieg nivoa i svesnosti/svesti. PRINCIPI PRAVILNE TERAPIJE SU SLEDEI: 1. Terapeut mora da pomogne pacijentu da pristupi kljunim otiscima na razliitim nivoima svesnosti, a ne da prua svoje uvide. 2. Komponenta patnje iz ovih traumatskih otisaka treba da stigne do kortikalne svesnosti za konekciju. Ova komponenta lei u nesvesnom i pokree nelogine i iracionalne ideje. 3. Povezivanje (ili konekcija) je nuna pretpostavka uspene terapije, i reenje mnogih simptoma i poremeenih ponaanja i ideja. 4. Kada doe do povezivanja, trauma je najzad integrisana; preoptereenje ulaznim podacima se povezuje sa kortikalnim centrima i najzad se rasipa. Integracija znai da je potiskivanje uklonjeno i da vie nema stalne potrebe da se oseanja i zadravaju. Nita ne mora da se kae, sve se razume. Ako u terapiji ne postoji pristup oseanjima, nema sumnje da e oseanja biti zanemarena, kao i nauka o evoluciji. 5. Nama je potrebna iskustvena terapija, koja je u saglasju sa savremenim neurolokim istraivanjima i koja prua dubok pristup neurolokim procesima nieg nivoa. 6. Ovaj pristup se ostvaruje u malim dozama da bi se omoguilo merenje konekcije i integracije, to stvara trajne promene u mnogim biolokim parametrima, od kojih se najvaniji, parametri funkcionisanja centralnog nervnog sistema. 7. Kada se jednom postigne konekcija, nee vie biti velike dislokacije u funkcijama i ceo sistem e se normalizovati fizioloki, kao i u oblasti ideja i verovanja. 8. Sa razreenjem, moemo videti promene u celom biolokom sistemu, od imunog do neurolokog sistema. Ako priznamo da rana trauma prouzrokuje bol; da taj bol traje i da je utisnut; da je taj bol merljiva snaga; da je mogue da se ponovo proivi i da se povee sa sveu; da, kada se jednom to uradi, postoji kaskada promena u sistemu od modane funkcije do promena u imunom sistemu, onda znamo da postoji samo jedan lek za mnoge, mnoge bolesti. Kaskada o kojoj govorim je obrnuta od kaskade koju opisuje Martin Teier, koji je raspravljao o promenama u mozgu povezanim sa ranom traumom, o emu smo gororili ranije u knjizi. On navodi da se, sa ranom traumom, javlja kaskada promena nanie, sve do nivoa molekula. U ponovnom proivljavanju, javljaju se iste ove promene, samo u obrnutom smeru - normalizacija; ponovno ustanovljavanje polaznih taaka, tamo gde je to mogue.

Nova ravnotea se moe postii kroz ponovno proivljavanje traume koja je ostala u netaknutoj formi u sistemu. Tako, postoje dva naina za nastanak normalnog sistema: jedan je da budemo voljeni u ranom detinjstvu, i da ne budemo toliko oteeni da su mnogi bioloki sistemi iskrivljeni ili izvitopereni (neuroza); i drugi, da ponovo proivimo tu tetu da bismo ponovo uspostavili ravnoteu. Nita drugo nee imati taj efekat. Kako sam istakao, ako bismo doveli nezainteresovanu, hladnu majku na terapijsku sesiju i naveli je da jedan sat ljubi i grli pacijenta, nita se ne bi promenilo. Moda bi bilo prolazne promene tu i tamo, ali ne bi bilo trajnih efekata. 18. Kako da ovek ne bude stranac sam sebi Ponovno proivljavanje mora da obuhvati ponovno proivljavanje u celosti, a ne samo jedan modani sistem ili samo bioloki sistem. Iskustvo nije bilo postavljeno kao ideja, i ideje ga nee promeniti. U stvari, kljuna iskustva, koja nas oblikuju, utisnuta su duboko u mozak mnogo pre nego to se jave ideje. Zato i vidimo promenu u nizu razliitih sistema posle nekog vremena provedenog na Primalnoj terapiji. Jedan lanak iz londonskog "Tajmsa" (2002) ima naslov: "Ve od tree godine, omeeni smo svojom linou." U njemu se raspravlja o istraivanju Instituta za psihijatriju u Londonu, koje je izvreno kod 1000 trogodinjih ispitanika, i kada su ti isti ispitanici imali dvadeset tri godine. Ovaj lanak ukazuje da se crte karaktera izmeu tree godine i odraslog doba, gotovo ne menjaju. Drugi nain da se ovo kae jeste da se bazina linost formira do tree godine. Ovo ima smisla, budui da, u treoj godini, razvoj limbikog desnog mozga ustupa mesto frontalnom kortikalnom razvoju. Da citiramo lanak: "Rezultati ove studije jesu najjai dokaz do sada, da ponaanje deteta u ranom dobu, moe da predskae njegovo karakteristino ponaanje kada odraste." Mi se malo menjamo posle tree godine to se tie samopouzdanja, pouzdanosti, otvorenosti, odlunosti, besa i samokontrole. Desna hemisfera nam prua ansu da ukratko ponovimo svoju istoriju, da je ponovo proivimo i promenimo. To je udo. Ona nam takoe omoguava da posmatramo drevnu istoriju i evoluciju mozga. Vidimo kako svaka modana struktura doprinosi naoj ljudskosti. Vie ne moramo da se oslanjamo na zastarele teorije, koje su iznad pacijenata. Iz usta tih istih pacijenata dolaze sve teorije koje su nam potrebne. Njihova oseanja objanjavaju ono to treba da znamo. Osoba razvija ideje usled sloma oseanja, koji ostaje nesvestan. Da bismo snano uticali na ideje, treba da utiemo na oseanja koja lee ispod njih. Moramo se setiti da je jedan od evolucijskih raisons dtre za razvoj levog frontalnog korteksa, bio stvaranje maine za laganje, maine koja bi mogla da nas prevari i tako nas dri podalje od bola. Rezultat je otuenje jedne modane hemisfere od druge. Ovako dolazi do diskonekcije. Nema smisla da koristimo tu mainu za laganje da bi nam bilo bolje. To bi znailo da koristimo aparat koji stvara odbrane da bismo ih uklonili! Kada budemo razumeli ulogu oseanja u desnoj hemisferi, a naroito u desnom prefrontalnom korteksu, znaemo da tu moramo koncentrisati svoje napore. Razlika izmeu terapije oseanjima i kognitivne terapije je ista kao razlika izmeu leka i leenja simptoma; izmeu leka i ublaavanja, leka i poricanja, izmeu leka i samoobmane, i izmeu pojavnog i sutinskog. To je razlika izmeu emocija i ideja, izmeu holistikog pristupa i leenja fragmenata. To je razlika izmeu terapije podseanjem i terapije ponovnim proivljavanjem. (Treba da imamo na umu da je pravo seanje neto organsko; mi se seamo svojom ukupnou.) U terapiji je opasno ono ega se pacijent ne moe setiti. Telo se sea svojim pokretima i stavom, svojim izrazom lica. Seanje je striktno modani dogaaj. Jedan vaan inilac: u ponovnom proivljavanju nikada ne pokuavamo da promenimo ishod seanja. Ne pokuavamo da ponovo piemo istoriju. Stavljamo pacijenta na neuroloku stazu, a ostatak je pitanje istorije koja sledi. Istorija neuroza je istorija jada; hajde da pustimo pacijenta da isplae taj jad, i da vriti zbog svake svoje stare povrede. Da plae zbog promaenog ivota, zbog neuspelih veza i nanoenja bola svojoj porodici; zbog toga to su ga nevidljive i nepoznate snage prisilile da pui, pije i uzima droge; zato to je unitio svoj ivot, kroz ponaanje koje se nije okrenulo ka ljubavi. Emocije su nam potrebne u ivotu i u terapiji. ak irak, predsednik Francuske, u govoru o sudbini pariskih Jevreja koje su nacisti prikupljali da bi ih odveli u koncentracione logore, rekao je neto to nikada ne bi trebalo da zaboravimo: "Naa je dunost da iz seanja izvuemo pouku." To se odnosi na sve nas. Seanje jeste dunost. I seanje je lek. Nijedan lek ne moe biti efikasan kada se istrgne iz istorijskog konteksta, jer mi, zapravo, leimo istoriju pomou seanja. L. P. Hartli je napisao: "Prolost je strana zemlja." Moramo krenuti na taj uzbudljivi put do prolosti, da bismo je uinili svojom i prestali da budemo stranci sami sebi. Moemo se opet vratiti kui. Moemo ponititi istoriju. Iako nas oseanja mogu iskriviti i okretati u svim pravcima, ona su sam ivot. Nijedna terapija koja se oslanja na rei, ne moe da ih oivi i da nam vrati nae ivote. Jedina osoba koja moe da oivi naa oseanja smo mi sami. Moe nam trebati pomo, ali najzad znamo kako da osetimo ono to nas pokree, kako da preuzmemo kontrolu, da volimo i ivimo!