AUTHOR: Momo Kapor TITLE: Zoe SOURCE: Zagreb (Znanje) 1984 p.

5-141

Zoe
- Lero Arsen? - Ja sam. "Sluba sigurnosti Republike Kozilije" - pisalo je na maloj etvrtastoj legitimaciji, koju je tajni agent brzim pokretom izvukao iz unutranjeg depa blejzera, rutinski otvorio i isto tako hitro vratio natrag. - Ne treba... - sprei dalje predstavljanje. - Uite! Propustio je policajca u dnevnu sobu. - Oekivali ste nas? - upita agent obilazei prostoriju gipkim koracima. Zavirio je iza zavese u kuhinjski deo i odkrinuo vrata spavae sobe. - Da! - rekao je. - Oekivao sam vas. ovek iznenada zastade: - A, zato? - Pa, ne znam... Mislio sam da je kod nas takav obiaj. - Ili moda imate neistu savest? - Imam. Krao sam smokve kad sam bio mali. Agent nije primetio njegov pokuaj da bude duhovit. - Jesmo li sami? - upita. - Moji su na Trgu. Sruio se u njegovu omiljenu fotelju i izvadio izlizani koni notes. Ovlaio je kaiprst jezikom i polako listao stranice do slova L. - Lero Arsen... - proita sriui. - Trideset devet godina, istoriar umetnosti, oenjen, otac enskog deteta, nekanjavan, prolost primerna... Jesam li to ispustio? Ne, nita. itav njegov ivot stao je u tih nekoliko poniavajue turih podataka, proitanih muklim junjakim akcentom, koji nije skrivao crnoluko plemensko poreklo.

- Obaveteni smo da nameravate u Ameriku? - Da - ree - nameravam. - Razlog? Agent je odabrao bolji poloaj. Smestio se u senku, a Arsenu je prepustio visoku stolicu prema svetlu. - Napisao sam to u molbi za paso! - ree, ljut na sebe to ve gubi ivce. itao sam! - presee ga agent. - Ali voleo bih da to i lino ujem! Na Arsenovom licu titrali su refleksi mora prelomljeni kroz treperave kronje na trgu. - Iz New Yorka nam je javljeno... - Ko je javio? - Na konzul... - kazao je, uivajui zatitu u zvuku te titule van svake sumnje. - Dalje? - ... da e se dvadeset i petog septembra na aukciji kod Parke Berneta... - Kod koga? - Kod Parke Berneta; to je amerika filijala londonskog Sothebya... - Kako se pie? Rekao mu je. - Bie izloena na prodaju i jedna slika Valdemara Udinija. Vi, naravno, znate naeg najveeg slikara. - Kako se pie? - ponovi agent. - V-a-l-d-e-m-a-r U-d-i-n-i. Zapisao je isplaenog jezika, teko diui. - Dalje? - Kao kustosu njegove zaviajne galerije, meni je naloeno da uestvujem na licitaciji i pokuam da za nas otkupim tu sliku, koja je... Zastao je u nedoumici. - Koja je, ta?

Kako da objasni jednom tajnom agentu oveku od ovoga sveta, da se radi o, moda, kljunom platnu nesrenog Valdemara, portretu "Devojice sa lutkom" iz 1942. - njegove najplodnije godine, koja nosi sva obeleja blistavog stila: prozranost namaza, virtuozan, nean crte koji iezava i izranja iz sfumata poput kozilijanskih reka ponornica, uvek drukiji, uvek sve i neponovljiv? U toj njegovoj fazi najprisutniji je nain na koji je veliki majstor smetao figure pod okrilje tame zasenjenih enterijera, to sve njegove likove i oblike obavija sumrakom punim nagovetaja. Umesto svega, ree: - ... od neocenjivog znaaja za kulturno-istorijsko naslee nae zemlje. - Ako sam dobro razumeo - ree agent - vi smatrate da je ta slika toliko vana da se zbog nje mora putovati ak u... - Ja ne smatram nita! - prekide ga Arsen. - Drugi smatraju. - Al' je danas sparina! - uzdahnu ovek, skidajui blejzer. Levo rame bilo mu je sapeto konim remenjem na kome je visila futrola za slubeni pitolj. Hoe da me zaplai, pomisli Arsen! U svetlom septemberskom danu, sa povetarcem koji je iz luke donosio mirise sardela, katrana i borovine, crna futrola revolvera na kaievima preko oznojene mrlje pod pazuhom, delovala je poput reza iletom po belom platnu kroz koje se iznenada ukaza pretnja. Pa i pored toga to nije bio kriv ni u kom pogledu (sem moda zbog onoga o emu je mislio s vremena na vreme), oseao je da sav drhti, uznemiren prisustvom ovog niskog, trbuastog oveka atletskih plea, ije lice krasi uobiajeni tip domaih brkova, istih onakvih kakve je imao Major Saracen - Otac Nacije. - Nije vam neprijatno? - upita ga agent. - Zbog ega? - Kau da susret sa policijom nije nikada ugodan? - Pa, vi ste naa policija! kazao je. - Ne neija tua. - Drago mi je da tako mislite. Ustao je iz fotelje i proetao se po sobi. - Imate lep stan... - ree. Arsen je bio ponosan na svoju predostronost. Dva dana ranije sklonio je sa zida reprodukciju Picassove "ene koja plae", a iz police sa knjigama iezli su Orwellova 1984. (nalazila se na indeksu Kozilije pod brojem tri) i, za svaki sluaj, Mali princ Antoinea SaintExupryja. Na ostrvu, naime, nisu voleli prineve i princeze. Podseali su isuvie na svrgnutu dinastiju Kudelina. Umesto rasplakane ene, sa zida se sada smeio Major u padobranskoj uniformi. - Jeste li sve ovo proitali? - upita ga agent pokazujui na knjige.

- Uglavnom... - ree. Pratio je agentovo kruno kretanje po svom privatnom ivotu. Kao da ponovo bespomono stoji na garnizonskoj pisti iznad otvorenog sanduka sa najintimnijim predmetima, za vreme jedne od bezbroj svakodnevnih smotri. Postrojavali su ih i prozivali po nekoliko puta dnevno, preturali im po stvarima, cerekajui se kad bi naili na fotografije ena i devojaka zalepljenih na poklopcu. itali im pisma. Izmrvili mu detelinu sa etiri lista. Lero Arsen! Kazano tim redosledom, ime mu je i samom zvualo strano. Predstavljalo je samo jedan red na nekom dugakom spisku Kozilije, pretvorene u garnizon. Na ovom ostrvu oveka nita nije moglo da zatiti od povremenih prozivki i preturanja po linim stvarima. Niko tako nije umeo da svede na razumnu meru svoje sinove kao rodna Kozilija! Nekoliko sati ekanja na prozivku, sa suncem na temenu, u stanju je da istopi i najvee bronzane spomenike. Bilo mu je ve dosta tradicionalne kozilijanske podozrivosti, koju je poeo da intenzivno osea ve onoga asa kada se po Mimozi proulo da e moda putovati u Sjedinjene Drave. Primetio je to najpre po svom telefonu i onom jedva ujnom "klak", to se pojavljivalo uvek kada podigne slualicu. Negde se ukljuivao magnetofon. Otvaranje pote i ponovno neveto lepljenje koverata sa obaveznim otiscima prljavih prstiju ulazilo je takoe u pripremni deo njegovog putovanja. U nered po fiokama njegovog stola u Galeriji (ludilo u kome je jedino Arsen nazirao neki metod) upetljala se neija tua urednost. Nisu se ak ni trudili da prihiju premetaine. Kozilija je davala na taj nain do znanja da pazi na svoga sina Lera Arsena. Poseta tajnog agenta iz Slube sigurnosti, nadao se Arsen, poslednji je korak, koji nije teko predvideti u nizu sitnih sluajnosti. Agent je umno mokrio u njegovom toaletu. Kada se izae kroz gradske kapije Mimoze i krene krivudavim, uskim putem, to jo od antikih vremena prati blagi luk Zaliva mazgi, za pola sata peaenja kroz ivi tunel mimoza i pinija, stie se do tronog samostana posveenog Benediktu iz Nursije, podignutom sredinom devetog veka. U njemu su pripremani za put oni Kozilijanci koje bi nekadanja Republika odredila da je predstavljaju po tuim zemljama u diplomatiji ili trgovakim poslovima. Porodice su ih pratile samo do gradskih vratnica i tu se opratale, mada su pre stvarnog odlaska sa Ostrva provodili obavezno po mesec dana kod benediktinaca. Kroz prozore elija mogli su da vide krovove svojih kua. Mogli su pratiti isplovljavanje ribarskih amaca iz gradske luice, a oni sa otrijim vidom ak su raspoznavali koji amac pripada kojoj porodici, dok su za svoje najblie ve bili daleko u belom svetu. Kroz kakvu su tajnu obuku prolazili, nikada niko nije saznao. Oni koji bi mogli da neto kau pouzdanije o tome, ve su stoleima mrtvi. U arhivima, pak, nema pisanih tragova o njihovim tajanstvenim pripremama. Moda su bile u pitanju lekcije iz lepog ophoenja, dvorske etikecije i jezika, sakupljanja korisnih podataka ili makijavelizma - ili su ve tada ueni da je Kozilija najbolji od svih moguih svetova, jedina prava, jedina za koju se vredi rtvovati, varati, podmiivati, trovati i krijumariti, uhoditi, nadmudrivati se sa lukavim Mleanima i sifilistinim paama sa Porte... Ko zna?

Prohujali su vekovi, planeta se, zahvaljujui nadzvunim avionskim linijama, smanjila na veliinu pomorande, ali prastari kozilijanski zakon jo je na snazi. Samo to pripreme za susret sa svetom vie ne obavljaju skromni benediktinci u redovnikim haljama od valjanog sukna, ve su njihovu ulogu 1977. preuzeli brkati slubenici sigurnosti. Sutina je ostala ista. "Oekivali ste nas?" Naravno! Oekujemo vas poslednjih jedanaest vekova; ta je u tome udno? Molim vas, preite na stvar! - Zato si nervozan? - upita ga iznenada agent, zagledavi se u njegovu levu nogu, koja je sama od sebe ludaki odbrojavala neki unutranji ritam. Noga - izdajica! Dotadanji odmereni agentov ton iznenada spade sa njega ko to spada futrola sa podmazanog pitolja. Arsen se jedan trenutak dvoumio da li i on da pree na ti, ali ipak odlui da je bolje ostati na vi-poziciji. - Nije moja ideja da putujem u New York zbog te slike! - kazao je. - Jednostavno, ministar kulture me je odredio da odem tamo i kupim tog Udinija i to je sve! A on je moj direktni pretpostavljeni. Vrim svoju dunost, ba kao i vi. Posetilac mu se uneo u lice: - Zato ba tebe? Osetio je u nozdrvama uvredljivo blizak dah izmeane travarice, piva, jeftinog miriljavog ulja za kosu i cigareta "Diplomat", koji samo izabrani Kozilijanci mogu da kupuju u zatvorenim magacinima na specijalne karte. - Hoete li da znate zato? Zbog toga to sam jedini ja u stanju da razlikujem pravog od lanog Udinija... Agent je najzad preao na stvar: - Ne bi mogao da podui nekog drugog u tome? - Mogao bih... - kazao je klatei se na zadnjim nogama stolice. - Trebalo bi mi samo malo vremena. Policajac je otvorio penkalo, spremajui se da zapie rok. - Koliko? - Tridesetak godina - ree Arsen - pod uslovom da je deko talentovan i da pone da se bavi slikama ve od desete godine. Imate li nekoga u vidu? ovek je ljutito sklopio notes i zatvorio penkalo. Ustao je iz fotelje, navukao sako i sa rukama na leima priao prozoru. Stojei iza njega, Arsen je pokuavao da odgonetne zato se na

Koziliji putovanje u inostranstvo smatra oduvek velikom privilegijom, a bekstvo najveim zloinom? "Nemamo ba mnogo prednosti nad ostalim narodima," mislio je, "sem klime koja je pravi dar Boji! Prosena godinja temperatura 15 stepeni Celzijusa. Veito prolee!" Preko Trga 10. septembra vukla se kolona mesnih ribara. Teglili su na ramenima svoja teka vesla prema luci. U priobalnim ostrvskim gradovima sva vesla su morala da budu predata lukim vlastima najkasnije do sedam asova uvee. Svi vanbrodski motori takoe. One stacionirane u utrobama brodova, svake veeri plombirali su do jutra naroito ovlateni slubenici kapetanije. Zvali su ih Plombe. Vesla su vraana izjutra, posle mnogo ekanja, guranja u redu i svakodnevnih svaa. Ova odluka stupila je na snagu jo pre tri godine, kada su bekstva amcima postala isuvie esta. No, ni ovaj prizor nije mogao da pokvari lepotu ranog jesenjeg dana, koji je svako prozorsko staklo pretvarao u brueni dijamant. Sunce je simbolino izlazilo iza iljastih tornjeva Rezidencije, biveg dvorca Kudelina, podignutog na povienom platou gradske tvrave. Major Saracen motrio je odozgo na svaki pokret glavnog grada. Poput rairenih krila kakvog grabljivog galeba, Rezidencija se nadnosila centralnom palatom i levim i desnim paviljonom nad Mimozu, pritiskajui trg izvetaenim pseudorenesansnim stilom sa primesama, ko zna zbog ega, mavarske arhitekture. utali su, oslukujui tupi zvon montanih cevi, od kojih su radnici podizali sveanu tribinu. Sa nje e 10. septembra Major Saracen, predsednik Vojnog saveta, pratiti paradu elitnih trupa i odrati jedan od svojih uobiajenih govora protiv nevidljivih spoljnih i unutranjih neprijatelja. Arsen je znao: Major e kazati da "oni ve vekovima vrebaju iz zasede na slobodu naeg srenog, sunanog Ostrva!" Nasred Trga, odmah ispred tribine ija se metalna pauina ve nazirala, poput straila u polju, stajao je na jednoj nozi, u pozi barske ptice, gradski ludak, nekadanji direktor Informativne agencije Kozilije (I.A.K.), koji je izgubio razum posle duge istrage i sramnog pada. Kad ovek poludi, ak ga i u Mimozi ostavljaju na miru. Ni Vojni savet se nije usuivao da prekri stari obiaj da ludake i golubove nije dobro ubijati, jer to uvek donosi nesreu. Arsen je na neki nain zavideo ludaku. Bio je ve s one strane. Radnici namerno tresnue jednu dugaku cev na kamene ploe iza njegovih lea, pa zaplaeni siromah odskakuta na jednoj nozi, lupajui krilima. Ne gledajui ga i ne okreui se, agent preko ramena prui Arsenu bez rei novi uti paso. - Nije trebalo da diete ton... - preao je ponovo na vi. - Uvek tako govorim - ree on. - Imate li kakve rodbine u Americi? - Imao sam strica. Umro je. - Gde je iveo?

- U Chicagu. - Nikog drugog tamo ne poznajete? - Nikoga. - Dobro! - ree agent. - Izbegavajte susrete sa emigrantima. Oni znaju biti opasni. Klonite se takoe razgovora o politici. - Ne bavim se politikom... - Bavi se ti i te kako! - zarea onaj. - I nebavljenje je neko vraje bavljenje. Ali, ako te budu pitali o nama, slobodno kai da se ne bavi! To e biti mnogo bolje nego da se u neto upetlja. "A pitae te svugde samo tri stvari," kazao mu je pre nedelju dana na Terasi profesor Kuzen, kada ga je obavestio da moda putuje u Ameriku. "Prva stvar: koliko Kozilija ima politikih zatvorenika? Druga: da li je predsednik Kozilije zaista lud? I trea: gde je, uopte, Kozilija?" Gledajui i dalje kroz prozor, Arsen se upita zato nijedan domai slikar nije obradio temu horizontalnih vesala, koja presecaju Trg otrim senkama. - Jo neto - unese mu se ponovo agent u lice. - Ne smete ni jednog trenutka zaboraviti da ste odgovorni, ne samo za svoju zemlju ve i za svoju enu i kerku, koje ostaju ovde. Pamet u glavu! Stajali su jedan naspram drugog utei, a onda agent izvadi iz depa upalja marke "Ronson" i kljocnu njim dva puta bez uspeha. - Ako se seti - ree - donesi mi teni gas za punjenje. teta ovakvog upaljaa! Otpratio ga je do vrata. - Razume se, o naem razgovoru nikome ni rei! Tako je najzad oodgonetnuo staru misteriju: ta su radili u benediktinskom samostanu oni davni emisari pre odlaska u svet? Arsen je odleteo za Atinu dvadeset i etvrtog septembra ujutru, poluvojnim transporterom domae kompanije Aero-Kob. Oko niskih maskiranih hangara za mlazne lovce, ukopanih u zemlju, pretei su virile cevi protivavionskih baterija. Ostrvo - bodljikavi je. Iz zvunika je krkljao mar vazduhoplovaca Kozilije: Ponosni uvari tvoga modrog neba, Spremni su da ginu, ako treba... To je bilo Arsenovo prvo putovanje u svet posle sedamnaest godina. Poslednji put bio je u Veneciji na kongresu istoriara umetnosti Mediterana, i ponekad je sanjao da pije kafu na Trgu svetog Marka kod "Florijana". Otkako je Major Saracen doao na vlast, retko je ko

dolazio na Koziliju, a jo ree odlazio iz nje. Major je najpre proterao britanske hipike, pod optubom da raznose drogu i vake, a zatim je sasvim ukinuo turizam, da bi "spasao kozilijanski mentalitet od prostituisanja". Hoteli su, uglavnom, pretvoreni u magacine, osim vile "Belvedere" gde stanuju inostrani dopisnici i ono malo diplomata to se zadralo na Koziliji. Od nekada uvenih plaa u Mimozi napravljeni su sabirni centri za prikupljanje ptiijeg izmeta. Na svom zimskom putovanju prema Jugu, naime, milioni ptica selica sleu na obale ostrva. Njihov speeni izmet, bogat mineralima, glavni je izvozni artikal zemlje. "Mi ivimo izvozei svoja govna!" - kazao je jedanput profesor Kuzen na Terasi. Da Kozilija izvozi i druge stvari, Arsen se uverio im je zakoraio u avion. U transporteruhladnjai, koji je za sada predstavljao jedinu vezu ostrva sa svetom, temperatura se spustila ispod nule. Sedita za putnike su izbaena, a umesto njih, du itavog trupa, visile su koze obeene za stranje noge o nizove mesarskih kuka. Po patosu ove letee klanice, zgruena krv lepila se za onove. Razmiui ledena trupla skorene dlake, probijao se s mukom prema est preostalih sedita. U potiljak su mu buljile izvrnute i razrogaene kozje oi, koje kao da su u nekoj dijabolinoj igri dubile na glavama. Odeven u lako jesenje odelo, Arsen se tresao od hladnoe i uasa u krilatom friideru. Pored njega i mrtvih ivotinja, za Atinu je letelo jo samo pet putnika. Poto su, verovatno, ee putovali sa Kozilije, odnekud su nabavili ebad, a jedan od njih, neki poslovan ovek sa samsonajt-torbom u krilu, bio je do brade uvuen u prozirnu plastinu vreu koja ga je titila od hladnoe. Dva strana vojna strunjaka oigledno su se loe oseala preruena u nova, civilna odela. Zadrali su u pokretima vojniku odsenost. Pokraj Arsena je sedeo feminizirani kreator pariske modne kue za koju su u Mimozi radili pogoni mesne koare. Izraivali su kapute od kozije koe po njegovim nacrtima. Radna snaga bila je na ostrvu jeftina, a runi rad cenjen u Evropi. Virei kroz prozor, okrenut, sreom, pristaninoj zgradi, dugakoj baraci prekrivenoj maskirnom bojom, Arsen je mogao jo dugo pre poletanja da gleda dve leprave bele haljine. Okruene sivomaslinastim uniformama komandosa, liile su na dva zatitna znaka za nenost. Dve Maje. - Tatice, ali oni mue Crnce! - Pa, ja nisam crn - kazao je. - ta hoe da ti donesem iz Amerike? - Neu nita od njih! - stisla je svoje male pesnice. - Oni nas ne vole... Kao i ostala deca, njegova mala Maja nosila je na grudima veliki bed sa kojeg je toplo, ali strogo gledao Major daleko u budunost izabranog Ostrva, u koje su uprte oi sveta. Jo etiri godine delile su je od posveivanja, kako na Koziliji zovu porodinu sveanost uvoenja dece u tajne odraslih. Kada bude imala dvanaest, sastae se, kao sluajno, na njenom roendanu itava porodica. Tanije, onaj njen deo to jo nije sasvim ucenjen ivotom da bi morao verovati propagandi Dravne slube za informacije. Tada e maloj

Maji otac objasniti neke vane stvari, o kojima ne sme da govori u koli. Posvetie je u istinu. Od tog trenutka, nauie da uti kad treba. Da se pretvara dok aplaudira. Da bude strpljiva i da eka. Nauie jo da jedna velika zemlja nije najbolji prijatelj kozilijanskog naroda i da su mnogi sinovi Ostrva uzauvek iezli u njenim nepreglednim pustarama. Saznae, najzad, ko su zaista izdajnici, a ko rodoljubi. Bie joj ukratko ispriana prava istorija kozilijanskog naroda, od vremena kada se njeno pleme zavadilo sa starim Grcima i doplovilo na unovima do Ostrva, pa sve do vladavine Majora Saracena. Mada potpuno nepoznat savremenim etnolozima, tajni kozilijanski obiaj posveivanja postao je ve odavno najvanija sveanost svake porodice. Posle tog ina, ukuani su mogli slobodnije da diu i govore pod svojim krovom, bez straha da e ih maliani prijaviti uiteljima i vaspitaima. Ovi su ih, opet, navikavali da svakog jutra u naroito odreene sveske, "svatare", upiu svaku sumnjivu re koju uju od roditelja. Novi kozilijanski moral, star sedamnaest godina, smatrao je, naime, "lanim drugarstvom" skrivanje tuih tajni. Deca su prijavljivala svoje male susede kada bi im aputali na asu, i zato bila pohvaljivana. Dvanaest godina smatrano je na Koziliji dovoljnom zrelou da se otpone dvostruki ivot. Mala Maja imala je tek osam. Ispod vetiijeg krila koje je podrhtavalo pod naletima maestrala, Arsen uskoro ugleda ogromnu iskoenu plou Mediterana i vinograde svog ostrva, oko koga su, poput zelenih buba, patrolirali vojni brodovi, ostavljajui za sobom dugake bele pruge. Kozilija - prirodni nosa aviona! Sve vreme leta do Atine, kozja tela su se tupo sudarala, kad god bi se avion nakrenuo. Oslukivao je te mukle udarce i egrtanje mesarskih lanaca. Na atinski aerodrom, na kome se topila asfaltna pista od vruine, izaao je polusmrznut i okrvavljen. Pokuao je da ovlaenom maramicom skine krvave mrlje, i na tim mestima njegovog tamnog odela ostale su bledoruiaste fleke. Grci, sa kojima je Arsenova zemlja, posle poznatog ribarskog rata iz 1971, odravala samo najnunije diplomatske odnose na nivou otpravnika poslova, rasparali su mu dletima postavu novog kofera. Bio je ponosan na taj koveg. Nabavili su mu ga preko veza, naroito za ovo putovanje, u diplomatskom magacinu. Carinici su se podrugljivo smekali dok je trpao natrag oskrnavljene stvari. Morao je da eka oko dva i po sata na sletanje PAN-AM ovog Boeinga-747 na atinski aerodrom. Razgledao je kao opinjen djuti-fri-op po kome se razlivao diskretni sirtaki. Zbunio ga je taj aro