5.2.2.

Digitalni modulacijski postupci Impulsna kodna modulacija (IKM) Impulsna kodna modulacija spada u grupu impulsnih modulacija jer modulisani signal ima diskretan talasni oblik. Meutim, filozofija sistema za prenos signala IKM-om bitno se razlikuje od koncepcija usvojenih u realizaciji svih ostalih vrsta modulacije, ukljuujui tu i impulsne modulacije. Ovaj postupak je predstavnik digitalnih modulacija. Osim oznake IKM mnogo ee se koristi oznaka PCM (Pulse Code Modulation). Prva ideja o prenosu signala impulsno kodnom modulacijom patentirana je 1938. god. Princip na kome poiva postupak IKM zasniva se na diskretizaciji kontinualnih poruka, odnosno njima odgovarajuih signala. U osnovi IKM-a su teorema o odabiranju i kvantizacija (diskretizacija signala po amplitudi). Postupkom kvantizacije se ve na samom poetku pravi izvjesna greka. Veliina te greke zavisi od broja kvantizacionih nivoa, odnosno od finoe zaokruivanja

Slika 5.7. a) .Kvantizirani odbirci signala u(t); b) odgovarajui IKM signal

Sa slike 5.7. se uoava da amplituda svakog od odbiraka ima jednu odreenu vrednost iz skupa moguih vrednosti. Poto je taj skup konaan, znai da se mogu numerisati te mogue vrednosti. U prethodnom primeru ih ima 8, pa emo poetnu vrednost obeleiti sa 0, drugu sa 1, i tako redom do 7. Sada moemo umesto odbiraka prenositi cifre (2, 2, 5, 6, 7, 4, ...), ali se pokazuje nepraktino vriti prenos cifara dekadnog brojnog sistema. U elektrinom smislu,

mnogo je povoljnije numerisanje odbiraka ciframa binarnog brojnog sistema, jer on ima svega dva razliita stanja: 0 i 1. Ovakva dva simbola u nekom elektrinom sistemu mogu vrlo lako da se predstave (npr. 1 - ima struje, 0 - nema struje). U bilo kojem brojnom sistemu ija je osnova R, neki broj N uvek moe da se napie u sledeem obliku: N = ... + a 2 R 2 + a1 R 1 + a 0 R 0
(5.1)

Koeficijenti a 0 , a1 , a 2 , . . , predstavljaju neki ceo broj koji zadovaljava uslov 0 ai R - 1. Ako je u pitanju binarni brojni sistem R = 2, koeficijenti ai mogu biti 0 ili1. U nasem primeru smo imali q = 8 kvantizacionih nivoa, koje smo numerisali u dekadnom brojnom sistemu ciframa 0, 1, ...7. Ako ih numeriemo u binarnom brojnom sistemu potrebno je da obrazujemo q = 8 varijacija sa ponavljanjem n-te klase. Ovo znai da e u svakoj takvoj varijaciji biti n simbola. Broj varijacija sa ponavljanjem n te klase od 2 razliita simbola, rauna se na osnovu obrasca: q = 2n pa za q = 8, n iznosi 3. Na osnovu koda izmeu decimalnog i binarnog sistema imaemo da je: 0 = 0(2 2 ) + 0(21 ) + 0(2 0 ) = 000 1 = 0(2 2 ) + 0(21 ) + 1(2 0 ) = 001 2 = 0(2 2 ) + 1(21 ) + 0(2 0 ) = 010 3 = 0(2 2 ) + 1(21 ) + 1(2 0 ) = 011 4 = 1(2 2 ) + 0(21 ) + 0(2 0 ) = 100 5 = 1( 2 2 ) + 0(21 ) + 1(2 0 ) = 101 6 = 1(2 2 ) + 1(21 ) + 0(2 0 ) = 110 7 = 1(2 2 ) + 1(21 ) + 1(2 0 ) = 111 Ako se na predajnoj strani impulsi, koji su zahvaljujui kvantizaciji numerisani u decimalnom brojnom sistemu, sada numeriu u binarnom brojnom sistemu saglasno prethodnom kodu, onda umesto brojeva 3 1 6 7 3 5, treba preneti brojeve 011, 001, 110, 111, 011, 101 itd. Ovakvi skupovi u nekom elektrinom sistemu mogu da se predstave povorkom impulsa i pauza. Ta operacija obavlja se u koderu. Broju 1 odgovara znak, a broju 0 pauza. Na taj nain vri se kodna modulacija kvantiziranih odbiraka signala u(t). Ovakav signal prenosi se kroz sistem do prijemnika. Poznavajui kod, ovi impulsi mogu ponovo da se pretvore u odgovarajue odbirke. Taj proces se obavlja u dekoderu i kae se da je signal dekodiran. Proputajui ovu povorku kroz niskofrekventni filtar, na njegovom izlazu dobie se signal u q (t ) . Ako namerno uinjena greka u N (t ) nije velika, u q (t ) se nee mnogo razlikovati od u(t) i prenos e biti prihvatljiv. Ovakvi sistemi prenosa diskretnog tipa u kojima se u stvari prenose brojevinazivaju se digitalnim sistemima prenosa.
(5.2)

Ovakvim postupkom modulacije problem prijema svodi se na jednostavan problem odluivanja. Prijemnik treba svaki put da odgovori na pitanje da li je u datom intervalu predajnik poslao impuls ili ne. Pri tome, talasni oblik primljenog signala moe biti znaajno deformisan u odnosu na poslati signal. Potrebno je da on bude ouvan samo toliko da prijemnik moe da odluuje, jer tada primljeni signal ne treba pojaavati, ve je mogue regenerisati novi signal. Jasno je da svi ureaji i sklopovi jednog ovakvog sistema mogu biti mnogo prostiji, manje precizni nego u analognim sistemima prenosa. Druga prednost je u tome to se u ovim sistemima moe tolerisati znatno vei um nego u analognim sistemima. Ovo zbog toga to u vezi koja ima niz relejnih pojaavakih stanica um ima kumulativan efekat kod analognih sistema. Taj kumulativan efekat moe da se izbegne u sistemima sa IKM, jer se na svakoj relejnoj stanici postavlja regenerativni pojaava. Glavni nedostatak sistema sa IKM-om je to to su sva poboljanja postignuta na raun irine propusnog opsega koji sistem mora da ima. Ba radi ovoga, sistemi sa IKM ne primenjuju se danas na magistralnim trasama veza koje imaju veliki broj kanala. Ali, zato sistemi multipleksa sa IKM pokazuju svoju ekonominost u vezama na kratka rastojanja.

Delta modulacija Delta modulacija predstavlja postupak u obradi signala kojim se analogni signali pretvaraju u digitalne. U stvari, delta modulacija je jedna posebna vrsta impulsne kodne modulacije. Meutim, u impulsnoj kodnoj modulaciji se prenose kvantizirani odbirci originalnog signala koji predstavljaju zaokruene vrednosti njegovih amplituda u trenucima odabiranja, dok se u delta modulaciji prenose podaci o promeni amplitude signala u jednom trenutku u odnosu na amplitudu iz prethodnog trenutka. Osim toga, postoji razlika i u kodiranju. U IKM svaki kvantizirani odbirak kodira se prema nznanom kodu sastavljenom od binarnih digita. Dakle, prenose se podaci o 2 n razliitih kvantizacionih nivoa. Nasuprot tome, u delta modulaciji odbirak koji sobom nosi podatak o nastaloj promeni amplitude kodira se prema jednoznanom kodu obrazovanom od binarnih digita. To, drugim reima, znai da se u delta modulaciji prenose podaci o svega 21 = 2 kvantizaciona nivoa. Delta modulacija je u svojoj osnovnoj koncepciji jednostavnija od IKM. Ali, zato se odmah namee i pitanje kakav je kvalitet prenosa signala, jer kvantizacija sa svega dva nivoa je vrlo gruba. Ovde na prvom mestu treba uzeti u razmatranje statistiku prenoenih signala. Ona je, na primer, u signalu govora takva da izmeu dve amplitude uzete u dva susedna trenutka postoji izvesna korelacija. Ta korelacija je utoliko vea ukoliko je interval koji definie ta dva trenutka krai od normalne periode odabiranja. To znai da promene jedne amplitude signala u odnosu na amplitudu u prethodnom trenutku nisu preterano velike. Zbog toga se za prenos podataka o toj promeni zahteva manje kvantizacionih nivoa nego li za prenos podataka o samoj amplitudi. Najmanji mogui broj digita u kodu je jedan, a to znai da se prenosi jedna od dve binarne brojke. Jedna od njih moe da znai promenu na veu, a druga na manju vrednost amplitude od one prethodne. U stvari, prenosi se samo znak promene. Da bi ovakav postupak dobio u finoi, tj. da bi prenoeni signal bio to verniji svom originalu, jasno je da treba to ee uzimati odbirke, jer korelacija izmeu susednih amplituda raste i promene postaju manje. Meutim, to se uzima vie odbiraka, to se u jedinici vremena prenosi

vie bita i s tim opseg uestanosti sistema potreban za prenos treba da bude iri. Dakle, u sutini na raun irine opsega dobilo se u jednostavnosti postupka.