INTERNACIONALNI UNIVERZITET U NOVOM PAZARU DEPARTMAN: PSIHOLOKO-PEDAGOKE NAUKE

SMER: VASPITA

PREDMET: FILOZOFIJA, ETIKA I ESTETIKA FENOMENOLOGIJA DUHA

Student: Aje Sadiku Br. ind. 1b-1885

Mentor: Prof. dr efket Krci

Novi Pazar, decembar 2011.

Sadraj:
1 2 BIOGRAFIJA ............................................................................................................................... 3 UVOD U SISTEM I DIJALEKIKA METODA ..................................................................... 5 2.1 2.2 FENOMENOLOGIJA DUHA .............................................................................................. 6 LOGIKA ................................................................................................................................ 7

1 BIOGRAFIJA
GEORG VILHELM FRIDRIH HEGEL roen je u tutgartu 27. avgusta l770. godine. Otac mu je bio vii finansijski inovnik. Osnovnu kolu i gimnaziju Hegel je zavrio u svome rodnom mestu, bio je uvek odlian ak, ali nije spadao u "uda od dece", kao Lajbnic i eling. Od uitelja u gimnaziji na Hegela je imao uticaja jedino Lefler, koji mu je bio i privatni uitelj. Interesantno je spomenuti da je petnaestogodinji deko Hegel povodom smrti ovog svog uitelja zapisao, ".On je bio najpoteniji i najnepartajiniji ovek . On je poznavao vrednost nauka i utehu koju nam one u raznim sluajevima pruaju. Malo ih je, koji su poznavali njegove zasluge . " U gimnaziji Hegel je naroitu panju obraao klasinim piscima, u zadacima se pokazivao bolji majstor nego u govoru. Tema njegove maturantske besede bila je: "Zlo stanje umetnosti i nauka kod Turaka". Kao gimnazist viih razreda Hegel ne pokazuje nikakvog interesa za nemaku literaturu njegovog vremena, mesto ilera i Lesinga on ita Sofijin put od Memela u Saksonsku, jedan bedan roman u est svezaka. Kad je openhauer iz Rozenkrancove biografije o Hegelu doznao za ovaj poslednji fakt, on je triumfujui pisao jednome svome ueniku, da je njegova lektira u gimnaziji bio Homer, dok je Hegel itao Sofijino putovanje . Godine l788. Hegel je stupio u internat teolokog seminara u Tibingenu, gde je ostao pet godina. Dve prve godine studirao je filozofske nauke i promoviran je za magistra filozofije (branei pri tome temu "O granici dunosti", koja mu je bila zadata), tri ostale teoloke nauke, pri zavretku kojih je postao kandidat teologije. Kao student Hegel se prvi put upoznao sa Kantovim spisima, osim toga treba spomenuti, da je bio vatren pristalica francuske revolucije i lan republikanskog studentskog kluba. Iako je voleo veselo drutvo, nije se odavao akim ekscesima, nosio se nemarno i imao je neega starakog u svojim manirima. Po Hegelovu budunost od naroitog je znaaja spomenuti njegovo prijateljstvo sa pesnikom Helderlinom i elingom, koji su takoe bili lanovi bogoslovskog internata u Tibingenu. Po zavretku univerzitetskih studija Hegel se vraa kui u tutgart, gde ostaje neko vreme, Kako nije imao potrebnih osobina za svetenika, a eleo je da postane naunik, to se odluio na akademsku karijeru. Spor i bez dovoljno materijalnih sredstava, morao se, da bi taj cilj postigao, latiti istog sredstva koga i Kant i Fihte, postati domai uitelj. itavih sedam godina Hegel je proveo kao domai uitelj, i to tri godine u Bernu u vajcarskoj i etiri u Frankfurtu na Majni. U Bernu je bio u uvenoj aristokratskoj kui tajgera, gde je imao prilike da izblie upozna bernsko vie drutvo i tadanje oligarhijsko ureenje bernske drave. Za vreme ovog boravljenja u Bernu, Hegel studira izblie Kantove spise iz oblasti praktine filozofije, Fihteovu "novu doktrinu" i spise elingove, s kojim stoji u stalnoj prepisci i iji je on revnosan uenik (eling je bio mlai od Hegela za pet godina, ali je mnogo ranije poeo pisati i doao je ranije do slave). U isto doba Hegel studira i ilerove estetike spise. Poetkom l797. Hegel se preselio u Frankfurt i tu postao, po preporuci pesnika Helderlina, domai uitelj u kui Gogela. Hegel je bio neposredni svedok nesrene ljubavi Helderlinove sa enom trgovca Gontarda, u ijoj je kui Helderlin bio domai uitelj, i nesrenom Helderlinu (koji je naskoro zatim poludeo) saveti jednog takvog "oveka od razuma", kao to je bio Hegel, nisu nita pomogli. U Frankfurtu Hegel je ve doao do nekih osnovnih ideja svoga filozofskog sistema, i pokuao da im da literarnu formu (taj je rukopis publikovao docnije Rozenkranc). Poetkom l799. godine umro je Hegelov otac, i Hegel je kao svoj deo naslea (on je imao jo jednog brata i sestru) dobio oko tri hiljade forinti. Sa ovim novcem on je ve mogao pomiljati da otpone akademsku karijeru, ali su prole jo pune dve godine dok je ostvario ovu svoju nameru.n Poetkom l80l. naime, Hegel je, posredovanjem elingovim, postao privatni docent na univerzitetu u Jeni, tadanjem sreditu nemake filozofije. Sa svojim habilitacionim spisom "O putanjama planeta" Hegel meutim nije imao sree, hotei dijalektiki da shvati zakone planetskih kretanja, Hegel dolazi do zakljuka da je dotadanji prazni prostor izmeu Marsa i Jupitera logiki nuan, dok je, meutim, na osam meseci pre ovog Hegelovog spisa ve pronaen prvi planetoid izmeu Marsa i Jupitera. U Jeni Hegel je zajedno sa elingom izdavao "Kritiki urnal za filozofiju", u kome su izali nekoliki njegovi lanci. Predavanja je drao o logici, metafizici i prirodnom pravu, a predavao je jednog semestra i matematiku. Godine l805. postao je vanredni profesor i kao takav vodio se u Jeni sve do l808: godine, mada je Jenu napustio ve l806. U Jeni se

Hegel potpuno emancipovao od elinga, i izradio prvo svoje veliko delo, Fenomenologiju duha. Ovo je delo Hegel zavrio u pono uvene bitke na Jeni (u oktobru l806.), kojom je Pruska podlegla Napoleonu, sam Hegel bio je opljakan od francuskih vojnika, i da mu Gete nije pritekao u pomo, ostao bi bez hleba. Pri tampanju Fenomenologije duha prvi put se javlja Hegelov raniji jenski kolega Nitamer kao prijatelj njegov, jer on garantuje izdavau da e nedovren rukopis biti na vreme dovren. Uskoro zatim Nitamer se ponovo javlja kao prijatelj Hegelov (u Nitameru je Hegel naao jednog retkog prijatelja), nalazi mu mesto za urednika zvaninog lista u Bambergu (u Bavarskoj), gde je Hegel ostao do oktobra l808, kada mu je Nitamer, postavi naelnik u bavarskom ministarstvu prosvete, izradio mesto direktora gimnazije u Nirnbergu, gde je Hegel u etiri via razreda predavao filozofsku propedevtiku, i gde je punih osam godina ostao. Hegel je bio strog direktor i jednu bednu kolu uzdigao do ureenog zavoda. Pored svih kolskih poslova Hegel je ipak naao vremena da u Nirnbergu napie svoje najvanije, najapstraktnije i najtee delo, Veliku logiku u tri sveske. U Nirnbergu se Hegel i oenio, i to erkom jednog barona, dvaestogodinjom Marijom Tuher (dok je Hegelu bila 4l godina), i smatrao je, da je njegova uloga u svetu zavrena zvanjem koje ima i enom koju je dobio, i ne sanjajui o buduoj svetskoj slavi svojoj. Prva etapa na putu slave bio je za Hegela Hajdelberg, gde je l8l6. posredovanjem njegovog docnijeg uenika, profesora teologije Karla Dauba, postao profesor filozofije. U Hajdelbergu Hegel je stekao prve svoje uenike, Iksila, jednog Rusa, kome je Hegel pretskazao veliku budunost Rusije, Hinriksa i Karovea. U hajdelberku periodu pada i prvo poznanstvo Hegelovo sa francuskim filozofom Viktorom Kuzenom. U Hajdelbergu Hegel je dovrio i izdao tree svoje veliko delo, Enciklopediju filozofskih nauka. Ovo delo, kao i ranija, privukla su panju pruskih vladajuih krugova na Hegela, i uveni pruski ministar prosvete Altentajn lino se bio angaovao da dovede Hegela za profesora filozofije u Berlin. Hegel je svoje ranije miljenje o Pruskoj (militaristika drava bez nauke i umetnosti) promenio, nova era pruske regeneracije, era prosveenog konzervatizma, nala je u njemu svoga potovaoca i branioca. Godine l8l7. u oktobru Hegel je otpoeo svoja slavna predavanja u Berlinu. U svome uvodnom predavanju Hegel je rekao da je nemakom narodu dodeljeno da svetu vatru filozofije sauva i preda potomstvu, da u pruskoj dravi pored svetovnog treba da se samostalno razvije i slobodno carstvo misli. U poetku predavanja Hegelova u Berlinu nisu privlaila nikakvu panju, ali malo-pomalo o njima se poelo govoriti, sam je Hegel proirivao obim svojih predavanja (pridola su predavanja o filozofiji religije i filozofiji istorije), i u toku od 34 godine Hegelova filozofija postala je opte poznatom i stekla dosta pristalica (Marhajneke, Hans, Hening, Mihelet i dr.). Hegel je stekao uticaj u samom ministarstvu prosvete, i uskoro filozofske katedre na pruskim univerzitetima dospele su u ruke njegovih uenika. Poetkom l827. osnovan je, uz sudelovanje Hegelovo, kritiki urnal Jalzrbucher fur wissenschaftliche Kritik, preko koga je Hegelova kola za itavih dvadeset godina vrila presudan uticaj u duhovnom ivotu Pruske. Treba spomenuti i tri velika puta Hegelova u inostranstvo, koja je preduzeo uz pomo ministarstva prosvete. Godine l822. putovao je u Brisel, l824. u Be (gde mu se naroito dopala talijanska opera) i l827. u Pariz. Ovaj put u Pariz Hegel je preduzeo i na navaljivanje Kuzenovo, koji se hteo oduiti Hegelu za uinjenu ljubaznost njegovu priiikom estomesenog boravljenja Kuzenovog u Berlinu l825., kad je Hegel pripomogao te je Kuzen osloboen policijskog zatvora u koji je, kao proglaeni "demagog", bio zapao. Kuzen je smatrao Hegela jo ranije za svoga prijatelja, posvetio mu je treu svesku svoga prevoda Platona, i njemu i elingu posvetio je svoje izdanje Proklovog komentara o Platonovom Parmenidu ("amicis et magistris, philosophiae praesentis dueibus" glasila je posveta Kuzenova). Osim toga Kuzen je, naroito po povratku svome iz Berlina, drao predavanja o filozofiji Hegelovoj u Parizu i mnogo doprineo irenju hegelijanizma van Nemake. U Parizu, gde je ostao dva meseca, Hegel se nije oseao tako dobro kao u Beu, za njega je Pariz bio suvie velika varo. U povratku iz Pariza Hegel se svratio u Vajmar, gde se poslednji put video sa Geteom, kome je Hegel bio i po tome jako u volji, to je branio njegovu teoriju boja. Godine l829/30. Hegel je bio rektor Berlinskog univerziteta i kao rektor drao je dva govora. Umro je l4. novembra l83l., od kolere, koja je tada vladala u Berlinu. Sprovod mu je bio velianstven, uenici su se teili time to su takvog oveka imali u svojoj sredini, to su od njega mogli da ue, to su s njim mogli da budu u linom dodiru.

Hegel je bio nesumnjivo genijalan ovek, i po dubini i originalnosti svojih ideja, i po mnogobrojnosti dela u kojima. je te ideje razradio i primenio na razne oblasti. Hegel je bio enciklopedijski obrazovan filozof, i samo time bio je u stanju da da jedan tako razraen filozofski sistem, kakav se nije javio ni pre ni posle njega. Kako dubina njegovih ideja, tako i jedinstvo njegovog sistema, pored bogatstva njegovog, ine naroitu dra toga sistema, i nije nikakvo udo, to je Hegel za svoje uenike imao znatne ljude u pravom smislu te rei. Njegov je uticaj bio ogroman, univerzalan, taj je uticaj jedno vreme bio takav i toliki, kakav nije imao moda ni ranije ni docnije nijedan drugi mislilac (izuzev Aristotela). Linost Hegelova sva je koncentrisana u njegovom sistemu, to je jedna od onih retkih linosti kojima je saznanje prava strast. Najlepi opis Hegelove linosti i njegovog naina predavanja dao je Hegelov dugogodinji uenik estetiar Hoto: "Prvi utisak lica nikada neu zaboraviti Sve su crte visile tromo i umorno, ali nikakva ruea strast, ve cela prolost jednog miljenja, koje je dan i no utei radilo, ogledala se u njima". "Kad sam ga posle nekoliko dana na katedri video, nisam se mogao odmah nai ni u nainu njegovog predavanja ni u unutranjem toku njegovih misli . . . Kao to su najstariji proroci, to su se vie borili sa jezikom, utoliko jezgrovitije iznosili ono to su u unutranjoj borbi savladali, tako se i on borio i pobeivao u tekoj konciznosti. Ve u poetku zastajao je, itajui ponovo poinjao, opet zastajao, zatim govorio i razmiljao, i kad je izgledalo da je zgodne rei zauvek nestalo, ona se ba onda pojavljivala, izgledala je obina, a bila je do nepodraavanja zgodna, neupotrebljavana pa ipak jedino upotrebljiva". Spisi Hegelovi su mnogobrojni. Osim toga treba spomenuti i Hegelovu recenziju tree sveske Jakobijevih dela, koja je izala l8l7.

2 UVOD U SISTEM I DIJALEKIKA METODA

Hegelov sistem je sistem apsolutnog idealizma. On proizlazi direktno iz elingovog sistema, ali predstavlja na neki nain sintezu elingovog i Fihteovog sistema. Po elingu idealno i realno su identini, po Fihteu idealno je ono to je prvobitno. Po Hegelovom sistemu pak idealno ili duh ima primat nad realnim ili prirodom, i priroda predstavlja samo jedan prolazan stupanj u razviu duha. Jo je u jednoj taki Hegel blii Fihteu nego elingu, u filozofskoj metodi. Njegova dijalektika metoda je Fihteova metoda suprotnosti (trojna metoda teze, antiteze i sinteze), samo to je Hegel tu metodu shvatio dublje i na originalan nain. Fihteova metoda suprotnosti postaje kod Hegela u isto doba metodom protivrenosti i metodotn razvia. Hegel naime dri da, je suprotnost prvobitno nunim nainom u isto doba i protivrenost. Ovim se tvrenjem Hegel razlikuje od svih ranijih racionalista, izuzevi moda Heraklita, i stoji, moe se rei, u tom pogledu usamljen. On tvrdi, da stav identiteta i stav protivrenosti nisu osnovni zakoni miljenja; ve da miljenje u osnovi ne samo to moe nego i mora zamisliti jedinstvo suprotnosti ili protivrenosti. S druge strane, opet protivrenost teze i antiteze mora da se izbegne. To izbegavanje protivrenosti jeste stavljanje neeg novog, stavljanje jedinstva teze i antiteze - njihove sinteze. Ali kako svaki stupanj apsolutnog sadri u sebi i svoju suprotnost, to sintezom dobiveno jedinstvo teze i antiteze postaje novom tezom, koja sebi nasuprot stavlja novu antitezu, a ova suprotnost predstavlja novu protivrenost, koja mora da se izbegne novom sintezom, ova pak postaje novom tezom itd., dok se ne doe do stupnja pojma, koji predstavlja jedinstva bez suprotnosti ili poslednju, razreenu, zavrnu protivrenost. Stavljanje antiteze nasuprot tezi jeste negativna strana dijalektike, a razreavanje tako stavljene protivrenosti sintezom jeste njena pozitivna strana. Negativna i pozitivna strana dijalektike sainjavaju um, tj. mo stavljanja i razreavanja protivrenosti. Razum je pak mo koja ostaje pri istoj suprotnosti, koja nije sposobna da suprotne odredbe shvati ujedno, za koju suprotne odredbe ostaju odvojene odredbe, odredbe koje nemaju nikakve veze meu sobom.Pomou dijalektike metode idealno se razvija u mnoinu svojih momemata. Skup svih tih momenata ini apsotutno bie. Po Hegelovoj koncepciji apsolutno bie ima raznolikost i mnoinu u sebi samom, to su njegove imanentne odredbe. Ovim se apsolutno Hegelovo razlikuje od apsolutnog elingovog. Po Hegelu, kod elinga

je apsolutno bie kao iz pitolja izbaeno, ono je no u kojoj su sve krave crne. Po Hegelovom sistemu sve se svodi na to da se apsolutno shvati ne samo kao supstancija, ve kao subjekt, ne samo kao neto neodreeno, nego kao neto to samo sebe iz te neodreenosti unutranjim razviem odreuje. Apsolutno se bie po Hegelu nalazi u tri osnovna svoja stupnja, kao apsolutna ideja, kao priroda i kao duh. Apsolutna ideja je ideja u uem smislu ili ideja po sebi, priroda predstavlja ideju van sebe, a duh ideju za sebe i kod sebe, sve tri zajedno ine apsolutno bie. Ideju po sebi posmatra "Logika", prvi deo Hegelovog sistema, drugi je deo toga sistema, "Filozofija prirode", a trei "Filozofija duha". Meutim, pre nego to Hegel prelazi na svoj sistem, on hoe i posebno da obrazloi stanovite na osnovu kojeg je mogue apsolutno saznanje. On to ini u Fenomenologiji duha, koja predstavlja neku vrstu teorije saznanja hegelijanizma, ali ona nije ni ista teorija saznanja niti psihologija saznanja, nego obuhvata u isto doba oboje, a u malome i filozofiju duha. Hegel se dockan razvio, stoga ovo delo njegovo predstavlja produkt jo nezrelog duha (njegov je stil zamren i mnogi stavovi jedva su razumljivi).

2.1 FENOMENOLOGIJA DUHA

U Fenomenologiji duha Hegel hoe da pokae, da je samo apstraktno saznanje u istom pojmu pravo saznanje, da u njemu subjekt i objekt saznanja padaju ujedno, da na tom stupnju svest dostie sposobnost apsolutnog saznanja. Da je to tako i da svest nunim nainom mora da doe u svome razviu do tog najviseg stupnja, Hegel to pokazuje primenjujui na razvie stupnjeva svesti dijalektiku metodu, tj. on pokazuje, da svaki nii stupanj svesti mora sebe da negira, ime se svest penje na vii stupanj, sve dok ne doe do najvieg. Po Hegelu postoje tri glavna stupnja u tome razviu svesti: l. stupanj predmetne svesti, 2. samosvesti, i 3. uma. Na prvom stupnju svest veruje u objekt kao u neto razlino od nje. Na drugom stupnju svest postaje svesna toga da je ona ono to stavlja objekte. Na treem stupnju svest postaje svesna toga da je ona ono to je identino sa objektima. Predmetna svest za sebe ima opet tri stupnja: l. ulna svest ("ulna izvesnosth"), 2. opaajna svest, i 3. razum. ulna svest veruje neposredno u realitet pojedinano opaenog sadraja, odnosno ona misli, da su ulni kvaliteti sami kao takvi objekti, i to objekti, kojima je sasvim ravnoduno da li ih neko opaa ili ne. Time to ulna svest veruje samo u egzistenciju neposredno datoga, ona veruje samo u egzistenciju pojedinanoga. Meutim, na ovom stupnju naa svest ne moe da ostane, jer ulna svest sama sebe unitava. Time to ulna svest tvrdi, sad je podne, ovde je drvo, itd., a mesto podne nastaje pono, mesto drveta kua, pretvara se sad u svako sad, ovde u svako ovde, i na mesto pojedinanog javlja se opte. Na taj nain ulna svest prelazi u opaajnu, ulni predmet postaje stvar sa osobinama. Meutim, svest ne ostaje ni na tom stanovitu, zato to dolazi pitanje, ta je stvar? Stvar ima izvesne osobine, je li ona suma osobina ili nije? Ako je stvar suma osobina, onda nema stvari, ako je pak razlina od osobina, ona onda nije stvar koja ima osobine. Dalje, svest mora da zamisli razne stvari, koje se nalaze u vezi meusobom, mora da zamisli bitne i nebitne oznake stvari, ija je razlika relativna. Da bi se izbegle ove protivrenosti, svest mora da zamisli stvar kao neto to je uslov osobina. Time se pak stvar pretvara u sutinu (u ono to uslovljava osobine), sad se stvar predstavlja kao snaga, a osobine kao manifestacija snage. Na ovom stupnju mi smo u sferi razuma, poto je razum mo koja, traei slinosti i razlike meu stvarima, objanjava stvar. Ali na ovome stupnju razuma naa svest ne moe da ostane. Mi moemo naime da shvatimo odnos meu silom i manifestacijama njenim samo kao odnos zakona, snaga je vezana sa svojom manifestacijom zakonom, zakon je ono to ini bie snage. Meutim, zakon je neto to pripada samoj svesti, neto to se da samo pojmiti a ne i opaziti, on je ono to je natutno u ulnome. Shvatajui zakon, svest, dakle, shvata samu sebe, i izdie se time na stupanj samosvesti. Prelazei opet tri specijalna stupnja, samosvest se pretvara u um, iji se stupnjevi razvia vie ne ograniavaju na individualni, ngo obuhvataju i kolektivni duh.Stupnjevi uma, koji prethode apsolutnom znanju kao zavrnom stupnju u razvitku duha, po Hegelu su, umna svest, moralnost i religija (iji su specijalni stupnjevi prirodna religija, umetnika religija u kome je obuhvaena i umetnost - i

otkrivena religija.). Religija sainjava neposredni predstupanj apsolutnog znanja, i to kao otkrivena religija (jer se u ovoj sadrina apsolutnog znanja javlja u obliku neega nametnutog, spolja otkrivenog, u obliku vere, ne u obliku znanja i izvesnosti). Na taj nain Hegel, unoenjem stupnjeva razvia kolektivnog duha, dovodi individualni duh do najvieg stupnja njegovog, do saznanja u istom pojmu, u kome miljenje i bie padaju ujedno. Ovaj identitet miljenja i bia postaje osnov celokupnog sistema Hegelovog, u prvom redu Logike.

2.2 LOGIKA
Postoje tri razna Hegelova spisa o logici, od kojih se svaki mora zasebno studirati. To je prvo njegova velika Logika u 3 sveake, od kojih prva ima dva izdanja (u izdanju celokupnih dela pretampano je drugo). Dalje postoji "Logika" u Enciklopediji filozofskih nauka (to je tzv. ericiklopeclijska Logika) u tri Hegelova izdanja (naravno glavno je poslednje). Osim toga Hegelova se logika nalazi i u treoj formi, kao enciklopedijska "Logika" sa dodacima (iz Hegelovih predavanja) kojih nema u izdanjima Enciklopedije izalim za Hegelova ivota. Pri studiji Hegelove Logike najbolje je poeti sa kakvim Hegelovim pristalicom, koji izlae njegovu logiku, najbolji je za to Kun Fieer, koji samo u nekim takama (ne sreno) odstupa od Hegela. Jer Fier na vrlo elegantan, svetao nain izlae teke Hegelove stvari, i omoguuje da se na lak nain ue u sama Hegelova izlaganja. Meutim Fierom se dobija samo spoljni skelet Hegela, dok se do samog Hegela doe, ima jo mnogo tekoa da. se savlada. Hegel je pisao jednim specijalnim jezikom koji se mora naroito upoznati, koji se moe nauiti samo duim itanjem samog Hegela. Studiju samog Hegela treba poeti sa enciklopedijskom "Logikom" u izdanju celokupnih dela, poto je ova knjiga mnogo jasnija od one druge dve, jer su dodaci u njoj od velike vrednosti za razumevanje samog teksta (iako ti dodaci nisu svi od samog Hegela). Zatim treba itati njegovu veliku Logiku, i naposletku enciklopedijsku "Logiku" u izdanju Hegelovom (ova poslednja odstupa u pojedinostima od velike Logike). Za studiju velike Logike od velike je koristi navedeni engleski komentar od Mak Tagarta. Hegelova Logika sadri i za one koji je ne akceptiraju mnoge primedbe o odnosima meu pojmovima kakvih nigde vie nema. Logika Hegelova je jedno specijalno delo. On je u njoj hteo da spoji logiku i metafiziku ujedno, ali u stvari ona nije ni jedno ni drugo. Jer u njoj Hegel se stavlja na jedno stanovite na koje se niko pre njega nije stavio, to je pokuaj jedne apsolutno neempirijske, deduktivne konstrukcije sveta. To je racionalizam u apsolutnom svom obliku, tako da racionalistiki sistemi pre Hegela, uporeeni s njim, predstavljaju fragmentarne pokuaje. Spinoza je veliki racionalist, ali njegovi argumenti polaze u mnogome od realnog sveta. Hegel se, meutim, uzdie nad realnim svetom, on pretpostavlja da nema niega, i iz istih pojmova hoe da izvede sve to postoji. Stanovite njegove Logike moe se karakterisati kao stanovite hipermetafizike, nadmetafizike. Metafizika ima vie-manje konkretan zadatak, ona ima da utvrdi strukturu celine sveta, ali onako kako je ona faktiki data. Meutim, Hegel ide dalje i pita se, zato konkretan svet, koji postoji, postoji, i zato postoji tako kao to postoji, a ne drukije? Hegel hoe da dokae da svet mora postojati, i da mora postojati onako kako faktiki postoji. Cela logika predstavlja razvitak momenata iste ideje. Ali po Hegelu ista ideja kao takva ne postoji u stvarnosti, nego samo apstraktno. Ko ne shvati ovu osnvnu misao Hegelove filozofije, taj Hegela nije razumeo. Ideja se konkretno nalazi samo u svojim konkretnim oblicima, u prirodi i duhu. Ideja nije postojala stvarno pre prirode i duha, ona postoji pre prirode i duha samo apstraktno, idealno, ona je veno konkretna u prirodi i duhu, priroda i duh su konkretne forme njene egzistencije. Metafizika ima da ispita strukturu konkretnog sveta, koji se raspada u dve polovine, u prirodu i duh. Hegel, pak, u svojoj Logici hoe da ispita idealni skelet sveta, i taj idealni skelet shvata Hegel kao jednu zasebnu stranu apsolutnoga, koju naziva apsolutnom idejom. ista ideja se javlja u mnoini svojih idealnih momenata, koji predstavljaju pojedine kategorije ili idealni skelet konkretnoga, zato idealni elementi predstavljaju, s jedne strane, pojmovne odredbe iste ideje, a s druge strane, pojmovne odredbe samog realnog sveta, prirode i duha. Po Hegelu su, dakle, kategorije osnovne pojmovne odredbe svega to postoji i to se da zamisliti. Logika Hegelova je nauka o kategorijama, ali ona je u isto doba i hipermetafizika. Pre Hegela samo su Aristotel i Kant pokuali da dadu sistem

kategorija, meutim, Aristotelov se pokuaj sastoji samo u empirijskom nabrajanju katergorija, kod Kanta istina postoji izvestan red meu kategorijama, ali dublje unutranje veze meu njima nema. Pozitivni znaaj Hegelove logike, sve i da nije uspeo (kao to i nije) da rei postavljeni metafiziki problem, lei u samom tom sistemu kategorija, i nijedan ozbiljan pokuaj da se kategorije izvedu ne moe obii Hegelov pokuaj. U tom razvijanju sistema kategorija Hegel je pokazao toliko duha koliko niko pre njega u tako apstraktnim stvarima jo nije pokazao (u tom pogledu jedino se Aristotel da porediti sa Hegelom). Hegel u svojoj Logici ini, kao to rekosmo, pokuaj jedne dedukcije sveta, koja poinje od prapoetka, potpuno odozgo. Hegel pretpostavlja, da nema nieg odreenog, i onda iz najapstraktnijih pojmova hoe da izvede svu konkretnu mnoinu i sve odredbe konkretnoga. On to ini na osnovu svoga principa apsolutnog identiteta miljenja i bia. Razvie apstraktne ideje je razvie pojma kao takvog, koji polazi od svoje najapstraktnije, sadrinom najsiromanije forme, pa se, diferencirajui se, sve vie bogati sadrinom, dok ne postane konkretnim pojmom. Na taj nain apstraktna ideja prolazi kroz ova tri glavna stupnja, l. bie, 2. sutina, i 3. pojam. Sva tri stupnja zajedno ine pojam ili ideju, tako da i celina i trei stupanj nose isto ime (pojam), i bie i sutina su pojam, ali pojam u jo nerazvijenoj formi. Ovo trojstvo bia, sutine i pojma odgovara onim trima momentima dijalektike metode, tezi, antitezi, sintezi (prvu najapstraktniju trijadu apsolutnoga imamo u apstraktnoj ideji, prirodi i duhu, zatim dolazi ova trijada). Razlika izmeu bia i sutine je ova, bie znai neposredno bie, a sutina je posredno bie, ili bie koje je uslovljeno drugim biem. Prvo emo posmatrati bie i njegove odredbe. I bie ima tri svoja oblika, l. kvalitet, 2. kvantitet i 3. mera. Kvalitet je pozitivan (+), kvantitet je negativan (-), a mera je negacija kvantiteta koja sadri u sebi kvalitet u jednoj vioj form. I kvalitet (ili bie) ima tri oblika: l. neodredeno bie, 2. odreeno bie, i 3. samostalno bie. Dalje se neodreeno bie javlja opet u tri forme: l. isto bie, 2. isto nebie, i 3. bivanje. isto bie ne moe dalje da se analizira, ono je prva kategorija ili prva odredba apsolutnoga u oblasti apsolutne ideje. isto bie je najapstraktniji pojam naeg miljenja. Kad se apstrahuje od svega to postoji, od mnogostrukog i raznolikog (kvalitativnog i kvantitativnog) bia, ostaje samo misao neega, egzistencije bez sadrine. Ta je misao istog neto, i tim pojmom mora miljenje da pone, to je prva njegova etapa. Ali isto neto, ba zato to je bez sadrine, ravno je istom nita. Prema tome nae miljenje, kad pone od poetka, uvia da su neto i nita identini. Meutim, miljenje u isto doba uvia da su neto i nita i razlini jer se neto razlikuje od niega time to ima egzistenciju. Dakle, miljenje odmah u svome poetku nailazi na jednu protivrenost, s jedne strane, ono je prinueno da tvrdi da je neto nita, a s druge strane, da je ono ipak neto. To je jedna nerazreena protivrenost, pri kojoj miljenje ne moe da ostane. Ono mora ii dalje, zamisliti jedinstvo, izvesti sintezu neeg i nieg. Ta sinteza lei po Hegelu u neprestanom prelaenju neega u nita i niega u neto, u bivanju. Kad zamislimo da neto prelazi u nita i nita u neto, onda nema protivrenog identiteta neeg i nieg, jer tada neto, prelazei u nita, prestaje biti neto, i nita, prelazei u neto, prestaje biti nita. Da nae miljenje ima da pone sa istim neim, koje je kao takvo ravno istom nita, Hegel izvodi i analizom samog pojma poetka. Ono to poinje poinje da je neto, ali zato to tek samo poinje, ono jo nije neto, nego nita, to je egzistencija koja jo nije esencija. Dakle, i logikom analizom samog pojma poetka dolazi se do toga da poetak mora sadravati i neto i nita. isto neto i isto nita su identini meu sobom i razlini jedno od drugog. Ali ovaj njihov identitet i razlika ne smeju se shvatiti kao naroiti odnosi, koji bi postojali meu njima, nego je isto neto kao takvo identino sa niim i razlino od njega. Odnos ulazi u bie tek sa sutinom kao uslovljenim biem (ime se bie i razlikuje od sutine). U celoj zbirci kategorija samo kategorija bia nema odnosa, a ono to mi nazivamo u toj oblasti odnosom u stvari je neto neposredno. Hegel svoje kategorije dovodi u vezu sa istorijskim razvitkom filozofije. Po njemu se ljudsko miljenje razvija Poinjui od najapstraktnijih kategorija pa idui sve konkretnijim. Najapstraktniji pojam bia je princip Eleaana. isto nita je princip budistike filozofije, a sinteza neega i niega, bivanje, Heraklitove. Prelaz od neodreenog ka odreenom biu Hegel izvodi ovako. Neto i nita javljaju se ponovo odvojeno u sintezi njihovoj, u bivanju. Bivanje ima naime

dva pravca, u njemu prelazi neto u nita i nita u neto. Ova dva pravca ine te se u samom bivanju kao takvom latentna protivrenost neega i niega javlja ponovo, time to u bivanju neto i nita prelaze jedno u drugo, bivanje je iezavanje, a time to neto i nita postaju jedno iz drugoga, ono je postajanje, tako da bivanje predstavlja u isto doba iezavanje i neega i niega. Na taj nain negacija bivanja bie iezavanje samog bivanja, stavljanje mirnog jedinstva neega i niega, u kome e biu ipak pripadati primarnost, tako da je negacija bivanja postojanje. Time su, pak, u isto doba i sve tri odredbe, koje predstavljaju neodreeno bie, negirane u svojoj neodreenosti i stavljeno je odreeno bie, bie koje ima odreen kvalitet. U ovom izrazu odreeno bie, "da" ne znai jo kategoriju mesta, kao to ni bivanje nije vremeni proces, prostor i vreme javljaju se tek docnije, tek u oblasti prirode. Prva odredba odredenog bia je l. neto, koje odgovara istom biu. isto bie je negirano nebiem, jedinstvo njihovo jeste bivanje, a negacijom bivanja stavlja se ponovo bie, ono se tom negacijom restituira na viem stepenu kao odreeno bie, kao bie koje ima izvesnu kvalitativnu sadrinu, koje je neto. Ali i neto sadri u sebi negaciju, samo to ona nije vie neposredno u njemu, nego van njega, ali je ipak vezana s njim, tako da je i ono to se tom negacijom stavlja vezano s njim. To to se negacijom stavlja jeste 2. drugo, koje se odnosi prema neemu kao antiteza prema tezi (ovaj odnos neeg prema drugom u tome je, to jedan kvalitet moe postojati samo u vezi s drugim kvalitetom, to je eksplikacija Spinozinog stava omnis determinatio est negatio). Ovde se negacija neega u odnosu na drugo javlja kao ogranienje neeg drugim, ili, drukije reeno, svako drugo je drugo od drugoga. U ovom odnosu neeg i drugog lei protivrenost, koja se moe izbei samo njihovim spajanjem u jedan vii pojam. Taj vii pojam je 3. promena (ili konanost), prelazak neega u drugo. U promeni se ne gubi kvalitet, tu bie prelazi u drugo bie i zato je promena kategorija odredenog bia, dok je bivanje kategorija neodreenog bia. Kao i bivanje tako i promena predstavlja jednu protivrenost koja vodi njenoj negaciji. Ta je protivrenost u beskrajnosti promene ili, kako Hegel veli, u ravoj beskrajnosti promene. Neto koje prelazi u drugo, primorava ovo da takoe pree u drugo i tako dalje in infinitum. Takav jedan beskrajan red, poto se ne moe zamisliti da je zavren, predstavlja protivrenost i nemogunost. Prema tome pri kategoriji promne ne moe se ostati, ona mora da se negira. Oevidno je da e i ovom negacijom biti neto stavljeno u jednoj vioj formi, kao to je to bio sluaj i pri negaciji bivanja. Prema tome negacija promenljivog odreenog bia moe voditi samo pojmu nepromenljivog odreenog bia, koje u isto doba postaje pravo beskonano bie. Nepromenljivo neto je neto, koje je dolo k sebi, koje se tako ograniava sobom, da sve drugo negira ili odbacuje od sebe. Prvo najapstraktnije neto bilo je neto potpuno neodreeno i prelazilo je u nita. Drugo neto, pak, prelazilo je u neto drugo. A ovo tree neto ne moe prelaziti ni u nita ni u neto drugo, nego je ono, kako Negel kae, bie za sebe, koje ostaje onakvo kakvo je stavljeno. To je, dakle, samostalno bie. Ovo samostalno neto je negacija onoga neega koje se odnosi na neto drugo. To neto je jedno, jer ono se mora zamisliti kao nedeljivo jedno, zato to je nepromenljivo. Dakle, prva kategorija samostalnog bia je jedno. Ve ovde, se vidi kako kvalitet sam sebe negira i poinje prelaziti u kvantitet. I doista samostalno bie ini po Hegelu prelaz od kategorije kvaliteta ka kategoriji kvantiteta. Ovaj je prelaz teak i predstavlja jednu od najduhovitijih filozofskih teorija. Po prirodnoj nauci kvalitet se zasniva na kvantitetu, ovde obrnuto iz kvaliteta proizlazi kvantitet, i tek posredno, preko kategorije mere, koja predstavlja sintezu kvaliteta i kvantiteta, kvalitet je odreen kvantitetom. Kategorija samostalnog bia ima tri odredbe, l. jedno, 2. mnogo ili repulzija, i kao sinteza jednog i mnogog 3. atrakcija. Jedno naime kao samostalno bie istina iskljuuje drugo, ali ba time to iskljuuje drugo, ono na negativan nain stavlja drugo, tako da to iskljuivanje drugog pretpostavlja egzistenciju drugog. Samo ovo drugo je. opet po svojoj prirodi jedno. Neto u oblasti odreenog bia stavlja neto drugo, meutim, neto u oblasti samostalnog bia stavlja sebi na suprot opet sebe, samo u drugom egzemplaru. Stavljajui sebe u drugom egzemplaru jedno ne negira sebe nego samo sebe umnoava. Stoga Hegel negativni odnos iskljuivanja, kojim biva umnoavanje drugoga, naziva repulzijom (repulzija ovde ne znai snagu odbijanja nego apstraktno negativno iskljuivanje). Repulzija, kad se zamisli sama za sebe, daje pojam praznoga, kao neega to se nalazi izmeu mnogog, to odvaja jedno od drugog. Kao to je isto bie princip filozofije Eleaana, isto nita budistike filozofije, a bivanje Heraklitove, tako je jedno i mnogo princip

atomistiara. Kod ovih se javljaju jedno i mnogo kao atoma, a repulzija kao odnos meu njima, kao praznina. Zato to su jedno i mnogo kvalitativne kategorije, vidi se, veli Hegel, koliko je atomistiki sistem apstraktan i daleko od konkretnog shvatanja sveta (atomizmu u fizici i matematici odgvara atomizam u politici, tj. shvatanje drave kao neega to logiki predstavlja prosto agregat individua, nad ovim atomistikim, demokratskim shvatanjem stoji Hegelovo organsko shvatanje drave, po kome je drava nad pojedincima). Jedno i mnogo ne mogu da ostanu jedno pored drugoga stoga to meu njima postoji negativni odnos iskljuivanja, taj odnos bi uinio da jedno negirajui sebe negira i mnoinu jednoga. Zato se mora izvesti sinteza jednoga i mnogoga u jednoj vioj kategoriji, a to je atrakcija. Time to jedno stavlja mnogo, ono stavlja mnogo kao mnoinu jednoga, a ovim ono idealno stavlja sebe, tako da je odnos iskljuivanja u isto doba i odnos uzajamne veze, jedno iskljuujui drugo odrava drugo u egzistenciji.. Kod kvantiteta postoje tri grupe kategorija, l. ist kvantitet ili koliina, 2. kvantum: ili veliina, i 3. kvantitativni odnos. ist kvantitet javlja se opet u tri oblika, l. kao kontinuitet, 2. kao diskrecija; 3. kao granica. Kontinuitet, diskrecija i granica nisu u istom smislu kategorije u kom su to jedno, mnogo i atrakcija, jer po Hegelu kontinuitet neposredno sadri u sebi diskretum i granicu. Prvo ima kvantitet da se zamisli kao kontinuum. Bie kontinuuma. sastoji se u tome to je to kvantitet koji je deljiv, ali ne sadri delove. Dalje ima kvantitet da se zamisli kao diskretum, jer podeljenost u jedinice data je u kvantitetu, njegov kontinuitet odgovara atrakciji, njegova diskretnost repulziji. Jedno, koje se javlja u kvantitetu, nije identino sa jednim u oblasti kvaliteta, jedan kvaliteta je nedeljiv, jedno u kvantitetu je deljivo, ono je jedinica. Jedinica i jedno nisu isto, jedno je apsolutno nedeljivo, aritmetiki jedno, a jedinica je ono to je jedno time to je odvojeno od drugog, to ini celinu za sebe (matematika taka je jedno, a fizika taka je jedinica). Trei momenat, u kome kontinuitet i diskrecija moraju da nau sintezu, jeste granica. Samo na taj nain, naime, to e se javiti granica u kvantitetu izmeu jedne i druge jedinice, mogua je koliina i kao kontinuum i kao diskretum, tako da je po Hegelu svaka koliina i jedno i drugo. Na kategoriji istog kvantiteta najbolje se vidi, u emu se sastoji Hegelova logika protivrenosti. Po strogom shvatanju matematikog kontinuuma u liniji nema taaka niti uopte delova, ona je apsolutni kontinuum, a po diskretnoj matematici linija je sastavljena iz apsolutno odvojenih prostih taaka. Po Hegelu ni jedno ni drugo nije tano, linija je i kontinuum i diskretum, i to time to je jedno od ovoga dvoga, ona je i drugo, linija je deljiva u delove koji se kao takvi i dalje mogu deliti, i, u tome je momenat njenog kontinuiteta, diskretnost njena je pak u samom raspadanju linije u delove, u manje linije. Po Hegelu, koji smatra da je protivrenost faktiki mogua, oboje je mogue. Kad se granica, koja postoji u istom kvantitetu, fiksira (odnosno negira njena nestalnost), onda se time negira sama kategorija istog kvantiteta i kvantitet postaje kvantumom. Kod kvantuma imamo: l. broj, 2. ekstenzivni i intenzivni kvantum, i 3. beskrajno ili ravo beskrajno (beskonaan progres). Fiksiranjem granice u istom kvantitetu postaje broj. Broj je suma jedinica koja se zamilja i sama kao jedna, koja nije ist agregat (ist agregat naime, predstavlja mnoinu jedinica koje nisu izbrojane). Na taj se nain jedno javlja u broju dvostruko, kao element koji se broji i kao momenat celine, koji sumi jedinica daje brojni oblik, kao jedinica i kao odreeni broj. Na osnovu ova dva momenta kategorije broja daju se shvatiti se operacije koje aritmetika izvodi na brojevima. Prva operacija ove vrste je spajanje samih jedinica, njihova adicija, kojom postaju brojevi. Raunske operacije u uem smislu sastoje se u spajanju i razdvajanju samih brojeva. Hegel pokuava da pokae logiku nunost triju direktnih raunskih operacija, sabiranja, mnoenja i stepenovanja na osnovu samog pojma broja. U raunskim operacijama brojevi se javljaju kao jedinice koje se spajaju i razdvajaju, pri emu su po Hegelu mogua samo ova tri sluaja. Ako se spajaju razni brojevi u proizvoljnom broju onda je to sabiranje (3+5+8...). Ako se spajaju jednaki brojevi u proizvoljnoun broju, onda je to mnonje (3+3+3+. . . = 3 n). A ako se spajaju jednaki brojevi u jednakom broju (tj. ako je broj jedinica kao broj brojeva ravan broju elementarnih jedinica u svakoj brojnoj jedinici), onda imamo stepenovanje (3+3+3 = 3 3 = 32). Po Hegelu, broj za miljenje ima vanosti utoliko ukoliko je on jedna kategorija. Ali operacije na brojevima nemaju nieg pojamnog na sebi, jer odnosi koji postoje meu brojevima, neto su isto spoljanje. Stoga kad se matematika ogranii samo na raunanje, ona prestaje biti miljenje. U istoriji filozofije broj se javlja kao princip

pitagorejske filozofije, po Hegelu prvog spekulativnog filozofskog sistema. Druga kategorija kvantuma su ekstenzivna i intenzivna veliina. Broj odgovara istom kvantitetu koji je diskretan, to je primena granice na diskontinuumu. Primena granice na kontinuirani kvantitet daje ekstenzivnu i intenzivnu veliinu (ako naime zamislimo, da delovi koliine nisu odvojeni jedan od drugoga, onda granica ograniava jedan deo kontinuirane koliine). Ako su pri tome delovi ove poslednje jedan van drugog, postaje ekstenzivna koliina, ako su ti delovi jedan u drugome, intenzivna. U intenzivnoj veliini mnoina delova koncentrisana je tako rei u samoj jedinici, samoj granici, tako da ovde kvantum ima neeg kvalitativnog u sebi, odnosno kvantitet se poinje ponovo vraati u kvalitet. Izraz ekstenzivne veliine su prosti brojevi, intenzivne veliine redni brojevi. Kad govorimo o stepenenima toplote, onda je dvadeseti stepen vei od desetog, ali on ne sadri deseti stepen u sebi, nego je samo u nizu stepena dvadeseti. Stepen po svojoj prirodi pretpostavlja druge stepene van sebe, ali kao neto to nije on sam, ili, drukije reeno, odnos meu raznim stepenima jeste odnos negativnog iskljuivanja (isti odnos kao i izmeu jednog i mnogog, jedno je bie za sebe, i time to je za sebe ono iskljuuje drugo, negativno se odnosi na njega). Ovim pretpostavljanjem ranijih i docnijih stepena od sebe svaki stepen kao kontinuirana koliina ide u beskonanost i navie i nanie. Ova se beskonanost javlja i kod broja i kod ekstenzivne koliine, ona je osobina kvantuma uopte. Jedan kvantum mora staviti novi kvantum, ovaj opet novi, tako da postaje jedan beskonaan niz koji se ni nanie ni navie ne moe ograniiti: Na taj nain postaje trea odredba kvantuma, beskonani kvantum. Ali na kategoriji beskonanog kvantuma ne moe se ostati, kao beskonani niz beskonani kvantum je rava beskonanost, adri u sebi protivrenost beskonanog progresa, i mora se prema tome negirati. Beskonani kvantum moe sebe zaustaviti u beskonanom progresu svome samo ako stavi van sebe koji drugi kvantum, koji nee vie biti dat u istom nizu, drukije reeno, ako kvantum pree u kvantitativni odnos. Izvoenje kvantitativnog odnosa iz beskrajnog niza omoguuje pravi pojam beskonanoga u vioj matematici i predstavlja po Hegelu klju za razumevanje diferencijalnog rauna. Primer kvantitativnog odnosa imamo u razlomku 2/7, gde 7 za sebe predstavlja kvantum koji se moe smanjivati i uveavati, a to isto vai i za 2. AIi odnos izmeu 2 i 7 tako je odreen da se kvantitet njegov ne moe vie da menja, taj je odnos fiksirani kvantum (ovde imamo ve kvalitativan odnos izmeu dva kvantuma, a to je prelaz iz kvantiteta u kvalitet). Kvantumi kvantitativnog odnosa mogu samo utoliko da se menjaju ukoliko se time ne menja sam odnos (2/7=4/l4=....), stoga je kvantitativni odnos ve kvalitativne prirode. Svaki ovakav odnos moemo predstaviti jednom beskonanom sumom (tako 2 / 7 = 2 : 7 = 0,285 ... = 2 / l0 + 8 / l00 + 5 / l000 + ...) koja kao takva predstavlja ravu beskonaenost. Meutim, smisao je rave beskonanosti, da se pribliava jednoj pravoj beskonanosti kao granici, i kao to se u naem primeru beskonani niz brojeva pribliava jednom odreenom odnosu, tako rava beskonanost po pojmu svome stavlja kvalitativni odnos kao svoju negativnu granicu. Sa kvantitativnim odnosom preli smo iz kvantiteta u kvalitet. Prelaz iz samostalnog bia u kvantitet bio je prelaz od kvaliteta u kvantitet, ovde je, meutim, prelaz obrnut. Taj dvostruki prelaz moe se po Hegelu samo tako shvatiti, ako se ide jednoj treoj kategoriji, koja predstavlja jedinstvo kvaliteta i kvantiteta. Tu sintezu njihovu naziva Hegel mero, i to je trea meu kategorijama bia. Merom naziva Hegel ovo jedinstvo kvaliteta i kvantiteta zato to je mera kvantitet kojim je odreen jedan kvalitet, ili od koga zavisi jedan kvalitet. Kategorija mere ima ove tri specijalne kategorije, l. specifini kvantitet, 2. realna mera, i 3. postanak sutine. Specifini kvantitet je kvantitet koji ima jedan odreen kvalitet. Kvantitet kao takav nema kvaliteta, ravnoduan je prema njemu, dok specifini kvantitet nije vie ravnoduan prema kvalitetu. Meutim, pri ovoj kategoriji ne moe da se ostane. Jer kvantitet, koji je kvalitativan, u isto doba je i kvantitet koji odreuje. Na taj nain postaje kategorija realne mere. Kako ovu tako i preanju kategoriju deli Hegel dalje (u velikoj Logici) na tri kategorije. Na tim kategorijama mi se neemo zadravati (vidi sledeu shemu). Spomenuemo samo da od tri specijalne kategorije realne mere (l. odnos samostalnih mera, 2. vorna linija mernih odnosa, i 3. bezmerno) poslednja, kategorija bezmernoga, ima znaaja utoliko to ona predstavlja beskrajni progres u oblasti mere. Kad se kvantitet jednog kvaliteta poveava, onda to poveanje moe ii donekle bez promene samog kvaIiteta, ali kad ono dostigne izvesnu taku, onda najedanput kvalitet prestaje (po Hegelu ovaka

kvalitativna promena je za razliku od kvantitativne momentana) i na njegovo mesto javlja se nov kvalitet, iji se kvantitet opet moe donekle da poveava. Ove take prelaza jednog kvaliteta u drugi naziva Hegel vornim takama (primer njihov imamo u promeni agregatnih stanja vode, take topljenja i kljuanja jesu takve vorne take). Time pak to jedan kvantitet ima vorne take, na kojima postaju novi kvaliteti, nastaje beskonaan niz mera, a taj niz predstavlja ravu beskonanost, koja je protivrena. Na kategoriji bezmernoga ne moe se prema tome ostati, ona se mora negirati. Njenom negacijom, pak, negira se cela oblast kategorija mere a time i cela oblast kategorija bia, ali Hegel izmeu kategorije bezmernog i nove oblasti kategorija sutine umee jednu kategoriju koju jo rauna u kategorije mere i koju naziva postankom sutine (te kategorije u enciklopedijskoj Logici nema). Od tri specijalne kategorije, u koje on dalje tu kategoriju deli (vidi sledeu shemu), mi emo spomenuti samo prvu, kategoriju apsolutne indiferencije ili indiferentnog supstratuma. Time to imamo itav bezmeran red kvalificirajuih kvantiteta, u kome jedan kvalitet prelazi u sve nove kvalitete, mi uviamo da mora u meri biti neega to je indiferentno u odnosu na merni odnos izmeu kvaliteta i kvantiteta, a to je indiferentni supstrat (voda, na primer, prelazi s jedne strane, u led, s druge, u paru, mi, pak, nazivamo i led i vodu i paru vodom, to znai da mora biti neega to se u svima tim stanjima nalazi, a to vie nije kvalitet koji bi bio odreen merom). Kategorija mere ini centralni pojam grkog gledita na svet i ivot. Grka mudrost trai meru u svemu, ko je, na primer, isuvie ohol, ko u svojoj oholosti prelazi meru, toga po njoj sudbina kanjava. I Aristotelova teorija etikih vrlina zasniva se na pojmu mere. Treba spomenuti, da Hegel u vezi sa kategorijama mere iznosi i svoju filozofiju hemije, njegova gledita na afinitet tela u mnogome podseaju na modernu energetiku. Prelaz od mere ka sutini, i u isto doba od kategorija bia u kategorije sutine, nije dovoljno jasan u pojedinostima, nije dovoljno motiviran, bar ne u velikoj Logici. Mi smo morali u oblasti kategorija mere pretpostaviti neto to vie ne zavisi od mernih odnosa, od veze kvantiteta sa kvalitetom, ali to je jo u vezi sa merom (a to je indiferentni supstratum). Takva je kategorija, meutim, protivrenost na kojoj ne moemo ostati. Negacijom kategorije indiferentnog supstratuma negiramo kategoriju mere, a time i celu oblast kategorija bia, i stavljamo jednu novu oblast kategorija koju Hegel naziva sutinom. Sutina je po Hegelu ono to ima kvalitet i kvantitet kao odredbe na sebi, to je supstrat kvaliteta i kvantitea. Kvalitet i kvantitet su neposredne odredbe bia koje kao takve jo ne egzistiraju nigde, jo nemaju nikakvu konkretnu egzistenciju. One konkretno egzistiraju samo ako imaju izvestan supstrat, neto na emu egzistiraju, egzistiraju, dakle, konkretno tek u sutini (jer ono na emu one egzistiraju ini oevidno njihov uslov, njihovo unutranje bie, njihovu sutinu). Osim toga, razlikuje se sutina od bia i po tome, to meu kategorijama bia nema relacija, dok takve relacije postoje meu kategorijama sutine, tako da se sutina moe definisati i kao bie u odnosima, otuda kategorije bia prelaze jedna u drugu (tj. jedna postaje drugom), dok kategorije sutine uslovljavaju jedna drugu. Oblast kategorija sutine ini najtei odeljak Hegelove Logike, to i sam Hegel izrino kae. U tom odeljku nalaze se i najvea odstupanja enciklopedijske Logike od velike Logike. Kao to smo spomenuli, kraj kategorija bia drukiji je u oba ova dela, i tome odgovara i njihova razlika u poetku kategorija sutine. Velika Logika na kategoriju indiferentnog supstratuma nadovezuje kategoriju privida, dok u enciklopedijskoj Logici kategorije privida nema, ve se u njoj od kategorije bezmernoga prelazi neposredno na kategorije refleksionih odredaba. Mi emo u sledeem izlagati kategorije sutine po velikoj Logici. Kategorija sutine javlja se u tri oblika, kao, l. refleksija u sebi, 2. pojava , i 3. stvarnost. Sutina se najpre pojavljuje u sebi, zatim se sutina odvaja od svoje pojave, sutina postaje unutranja podloga pojave, i naposletku sutina prelazi potpuno u pojavu, ona se bez ostatka realizira u pojavi. Kategoriju refleksije u sebi deli Hegel na ove tri specijalne kategorije, l. privid, 2. refleksione odredbe , i 3. razlog. Pri prelazu od bia ka sutini javlja se sutina najpre kao ista negacija bia, kao uniteno bie, kao bie koje jo nije sutina u pozitivnom smislu, kao bie bez sutine, kao privid. U istoriji filozofije kategoriju privida zastupa skepticizam. Na kategoriji privida, ne moe se ostati. Privid mora ui u samu sutinu, sutina se mora reflektirati u samoj sebi, ime postaju refleksione odredbe. I kategorija refleksionih odredaba deli se na troje, l. identitet, 2. razlika, i 3. protivrenosi. Time to sutina u prividu negira bie, ona mora dalje negirati samu ovu negaciju i time staviti sebe u formi iste negacije tj. u formi identiteta sa sobom. Na taj nain se

identitet javlja kao jedna specijalna kategorija sutine, kao jedan specijalni stupanj u dijalektikom procesu apsolutne ideje. Kako su odredbe apsolutne ideje u isto doba i odredbe svega to egzistara, to se po Hegelu sa istim pravom, sa kojim se kategorija identiteta u takozvanom stavu identiteta (A=A, svaka stvar je ravna sebi) izraava kao opti predikat svake stvari, i svaka druga kategorija moe uiniti sadrinom jednog zakona miljenja ("sve je neto", "sve je nita"). Osim toga identitet stava identiteta po Hegelu je apstraktni identitet razuma, dok identitet uma sadri razliku u sebi. Dalje, primeuje Hegel, da po stavu identiteta, koji se smatra za osnov miljenja, u stvari niko ne misli, jer se inae miljenje ne bi moglo pokrenuti s mesta. Po tome stavu bili bi, kako veli Hegel, mogui samo stavovi kao to su, ovek je ovek, biljka je biljka, itd. Na kategoriji identiteta, ne moe se ostati. Time to je identitet negacija negacije, on je razlian od razlike, i prema tome ve sadri razliku u sebi. Kategorija razlike ima tri specijalne kategorije, l. apsolutna razlika, 2. razlinost i 3. suprotnost. Prvo se javlja razlika kao prosta odredba, koja nije identitet. Zatim se javlja razlika kao ravnoduna razlinost identiteta i proste razlike, koji su postali sasvim samostalni. Naposletku ta se ravnodunost unitava, identitet i razlika pretvaraju se u pozitivno i negativno, koji se kao suprotni lanovi uzajamno uslovljavaju, drugim reima, razlinost se pretvara u suprotnost. Kao to kategoriji identiteta odgovara stav identiteta, tako kategoriji razlinosti odgovara stav razlinosti ("sve su stvari razline") koji je Lajbnic formulisao u formi stava identiteta nerazlinoga ("nema dve stvari koje bi bile jednake"). Hegel priznaje istinitost ovog poslednjeg stava, ali tvrdi da se on da opravdati samo na terenu logike uma. Stavu iskljuenja treeg, pak, koji odgovara kategoriji suprotnosti, odrie Hegel, kao i stavu identiteta, svaku vrednost. Kategorija razlike u formi kategorije suprotnosti prelazi po Hegelu u kategoriju protivrenosti. Identitet samo je time identitet to se razlikuje od razlike, i razlika samo time razlika to nije identitet, prema tome, veli Hegel, identitet je u isto doba i razlika, i razlika je u isto doba i identitet, identitet i razlika, dakle, jedno su, njihova razlika pretvara se u protivrenost. Obino se tvrdi, kae Hegel, da je protivrenost nemogue zamisliti, meutim, ba naprotiv protivrenost se daje zamisliti, jer kad se ne bi mogla zamisliti, ne bi bilo nikakvog progresa u miljenju, niti bi bilo ivota i kretanja. I ulno kretanje je njegova neposredna manifestacija, neto se kree samo na taj nain to je u istom momentu i na mestu sa kojeg i na mestu na koje se kree. Nasuprot stavu protivrenosti moe se stoga postaviti stav, "sve su stvari po sebi protivrene", stav u kome je izraeno unutranje bie stvari. Ali na protivrenosti kao kategoriji ne moe se ostati. Kao i svaka druga kategorija, koja predstavlja nerazreenu protivrenost, i kategorija protivrenosti mora prei u jednu novu kategoriju koja predstavlja razreenu protivrenost. Ta je kategorija razlog, u razlogu pozitivno i negativno odvajaju se ponovo (oni su u suprotnosti ve bili samostalni), oni uzajamno stavljaju jedno drugo, oni se uzajamno uslovljavaju, jedno je razlog drugog. Specijalne kategorije razloga su, l. apsolutni razlog, 2. odreeni raztog, i 3. uslov. U apsolutnom razlogu javlja se sutina kao opta podloga, u odreenom razlogu razlog postaje razlogom jednog odreenog sadraja, u uslovu razlog postaje i sam uslovljen drugim razlogom. Svaku od ovih kategorija deli Hegel dalje na tri kategorije, meu kojima svaka od potkategorija apsolutnog razloga (l. forma i sutina, 2. forma i materija, i 3. forma i sadrina) ima po dva lana. Kategoriji razloga odgovara stav dovoljnog razloga, sve ima svoj dovoljni razlog. Po Hegelu tim se stavom hoe rei da se ono to POSTOJI ima da smatra ne kao neto neposredno dato, ve kao neto to je (neim drugim) stavljeno. U istoriji filozofije kategoriji razloga odgovara sofistika filozofija, jer je bie sofistike u traenju razloga za i protiv svakoj stvari prelazak u egzistenciju! Ali ni na kategoriji razloga ne moe se ostati. Kada su svi uslovi jedne stvari ispunjeni, onda se stvar javlja, drukije reeno, razlika izmeu uslova i uslovljenoga unitava se, uslovi prelaze u uslovljeno. Negacijom razloga negirana je cela oblast kategorije refleksije u sebi, tom je negacijom vaspostavljena u novoj formi kategorija bia koja je bila njome negirana, i ta nova forma bia, to je bezuslovno egzistiranje. Kategorija egzistencije ili stvari je prva meu kategorijama pojave, ije su druge dve specijalne kategorije pojava i sutinski odnos. Prva od tri specijalne kategorije, u koje Hegel deli dalje kategoriju egzistencije, jeste kategorija stvari i njenih osobina, ono to egzistira javlja se kao podloga kvaliteta koji egzistiraju kao odredbe te podloge. U pojavi podloga se odvaja od svojih odredaba i nastaje suprotnost stvari po sebi i njene pojave. U sutinskom odnosu ta suprotnost iezava, izmeu supstratuma i pojave javlja se

uzajamni odnos. Specijalne kategorije sutinskog odnosa imaju naroitog znaaja i stoga emo ih ovde navesti. To su kategorije l. celine i delova, 2. snage i manifestacije, i 3. unutranjeg i spoljanjeg. U sutinskom odnosu podloga se javlja najpre kao celina, a odredbe kao njeni delovi; zatim nastaje tenji odnos meu njima time to podloga postaje snaga, a odredbe njena manifestacija, naposletku razlika izmeu njih postaje samo razlika unutranjeg i spoljanjeg. Sledea shema predoava kategorije pojave. Negacijom razlike unutranjeg i spoljanjeg negira se i sama razlika izmeu podloge i pojave, podloga ulazi potpuno u pojavu i sutina postaje stvarnou. Specijalne kategorije stvarnosti ove su, l. apsolutno, 2. stvarnost, i 3. apsolutni odnos. Apsolutno predstavlja potpuno jedinstvo unutranjega i spoljanjega, ili i podlogu koja se povukla u sebe. U stvarnom apsolutno postaje identino sa formom u kojoj se manifestuje. Specijalne kategorije stvarnosti ove su, l. sluajnost, ili formalna stvarnost, mogunost i nunost, 2. relativna nunost, ili realna stvarnost, mogunost i nunost i 3. apsolutna nunost. Stvarnost je sluajna ukoliko je prosto stavljena, ona je relativno nuna ako je uslovljena, ona je apsolutno nuna ako je bezuslovna (odnosno uslovljena sobom). Naposletku u apsolutnom odnosu javlja se stvarnost kao jedinstvo apsolutnoga i njegove forme, ili kao odnos apsolutnoga prema sebi samom. Specijalne kategorije apsolutnog odnosa, koje u isto doba ine prelaz od sutine ka pojmu, ove su: l. odnos supstancijaliteta, 2. odnos kauzaliteta, i 3. uzajamno uticanje. Apsolutni odnos najpre se javlja kao odnos supstancije i njenih akcidencija. U akcidencijama supstancija se manifestuje kao mo, koja akcidencije stavlja i unitava. U istoriji filozofije Spinozin sistem zastupa pojam supstancije. Pojam supstancije je protivrean, jer ona ono u emu se sam sadraj njen sastoji (akcidencije) unitava. Ta e protivrenost ieznuti kad se supstancija shvati kao mo koja proizvodi akcidencije van sebe, u tom sluaju supstancija postaje uzrok, a akcidencija njen efekt, odnos supstancijaliteta pretvara se u odnos kauzaliteta. Poto je pak svaki uzrok prouzrokovan drugim uzrokom van njega i svaki efekt uzrok iz koga postaje nov efekt, to odnos uzronosti vodi jednome nizu uzroka i posledica, koji je u oba pravca beskonaan. Kako takav beskonani niz predstavlja protivrenost, to se ta protivrenost mora unititi. To e moi biti uinjeno samo tako ako se pretpostavi, da je uzrok uzroka u samom efektu i da je efekt efekta u njegovom uzroku, ako se, dakle, uzrok i efekt shvate kao dve supstancije, koje uzajamno utiu jedna na drugu. Na taj nain postaje kategorija uzajamnog uticaja kao sinteza supstancijalnog i kauzalnog odnosa. Sledea shema predoava kategorije stvarnosti. Prelaz od kategorije uzajamnog uticanja, kojom se zavruje oblast kategorija sutine, na novu grupu kategorija pojma isto je tako teak i nedovoljno motivisan, kao to je to bio sluaj i sa prelazom bia u sutinu. U uzajamnom uticaju supstancije su i aktivne i pasivne, u njemu uzrok postaje uzrokom koji svoje sopstveno dejstvo i stavlja, i unitava, a to je protivrenost koja se mora unititi: Njenim unitenjem negira se nunost apsolutnog odnosa i stavlja se mesto nunosti sloboda (odnosno nunost sopstvene prirode, jer samo slobodu u ovom smislu priznaje Hegel sa Spinozom), mesto supstancije subjekt ili pojam. Kao to smo ranije spomenuli i bie i sutina su pojam, ali oni su pojam po sebi, pojam jo nesavren, nerazvijen, tek u kategoriji pojma dolazi pojam do prave svoje forme, postaje pojam za sebe. U oblasti bia ne postoje nikakvi odnosi, niti postoji ikakva zajednica meu odredbama, stoga odredbe u toj oblasti prelaze jedna u drugu. U oblasti sutine odredbe su vezane odnosima meu sobom, one se reflektiraju jedna u drugoj. U oblasti pojma odredbe su vezane zajednicom, optega, slinoga meu sobom, i one se razvijdju jedna u drugu, odnosno jedna iz druge. Osim toga razlika izmeu sutine i pojma moe se i ovako izraziti, stvari su u sutini (jer u oblasti sutine ve imamo posla sa mnoinom pojedinih stvari) povezane uzajamnim odnosima meusobno, dok u pojmu toj vezi pridolazi jo i veza slinosti meu kvalitetima koji im pripadaju. Veza optosti je, dakle, ono novo to pridolazi stvarima kategorijom pojma. Ali pojam za Hegela ne znai samo ono to je zajedniko mnoini pojedinanih stvari, nego on za njega znai i jedan vii stupanj egzistencije stvarnoga, on je stvarno kao subjekt, svest, ja. Ova identifikacija pojma sa svesnim ja ima svoga prethodnika u Dekartovoj filozofiji, po Dekartu bie imaterijalne due sastoji se u sposobnosti miljenja u istim pojmovima. Deo logike, koji se bavi pojmom, naziva Hegel u velikoj Logici subjektivnom logikom, dok prva dva dela (o biu i sutini) nose naziv objektivne logike. Kategorija pojma ima tri osnovna oblika l. subjektivitet ili subjektivni pojam, 2. objektiviiet ili objektivni pojam i 3. ideja. Osnovne kategorije pojma predstavljene su u

sledeoj shemi. Potkategorije subjektivnog pojma su: l. pojam, 2. sud, i 3. zakljuak, dakle, one tri forme koje se u formalnoj logici navode kao osnovne forme subjektivnog miljenja. Hegel ih, meutim, smatra u prvom redu kao forme samog objektivnog bia, kao forme stvarnoga, a tek u drugom redu one su i forme subjektivnog miljenja (pored drugih formi koje se javljaju u sistemu kategorija, takoe kao forme stvarnoga). Pojam se javlja takoe u tri specijalne forme, l, kao opti pojam, 2. kao posebni pojam i 3. kao pojedinano. Opti pojam kao kategorija razlian je od apstraktnog pajma u formalnoj logici i psihologiji. Po Hegelu opti pojam formalne logike je pojam razuma, a kao kategorija pojam uma. Ova razlika pada ujedno s razlikom starih doktrina o optem, u smislu razuma pojam je pojam realizma koji smatra da su pojmovi van stvari, u smislu uma pojam je neto to je u stvarima. Opti pojam u formalnoj logici postaje apstrakcijom, odvajanjem onoga to je opte iz onoga to je posebno, tako da u njoj opte egzistira odvojeno od pojedinanog. Meutim, kod Hegela pojam kao kategorija postoji samo time to se determinira, tako da su opti pojam, posebni pojam i pojedinano nuni stupnjevi samog pojma (optost, posebnost i pojedinanost su u oblasti kategorija pojma isto to su identitet, razlika i razlog u oblasti sutine, samo to opte kao identitet sadri posebno i pojedinano u sebi). Opte pri tome ostaje identino sebi, ono se odrava u svojim razlikama, u posebnome. Meutim, pojam ne moe ostati ni na stupnju posebnoga. Posebno je samo posebno opteg, dakle, moe postojati samo uz opte. "Istinitost", tj. sinteza opteg i posebnog, jeste pojedinano koje je trea kategorija pojma. Pojedinano predstavlja potpuno specificiran pojam, kao takvo ono je samostalno, dakle, subjekt. Time to pojedinano sadri posebno i opte u sebi, ono se mora dalje raspasti u ove svoje momente, ime postaje kategorija suda. U sudu pojedinano postaje subjektom, a opte predikatom, njihov identitet izraen je u kopuli. Postoje etiri specijalne kategorije suda, l. sud inherencije, iji je predikat jedan ulni kvalitet, 2. sud refleksije ili supsumcije, u kome predikat sadri odnos prema drugim subjektima, 3. sud nunosti, u kome je predikat vrsta, i 4. sud pojma, u kome je predikat identian sa pojmom. Pozitivni, negativni i beskonani sud su specijalne forme suda inherencije, singularni, partikularni i univerzalni sud specijalne forme suda refleksije, kategoriki, hipotetiki i desjuktivni sud specijalne forme suda nunosti, a asertorini, problematini i apodiktini sud specijalne forme suda pojma. Na taj nain Hegel je Kantovu tablicu formi suda uneo u svoj sistem kategorija i te forme uzdigao na rang kategorija. Zakljuak je jedinstvo pojma i suda, on je restitucija jedinstva momenata pojma u jednoj vioj formi, restitucija koju sam sud u svome dijalektikom razvitku mora da izvri. U apodiktinom sudu javlja se posebno kao posrednik izmeu pojedinanog i opteg, a u zakljuku i pojedinano i opte dobijaju tu posredniku ulogu. Postoje tri specijalne kategorije zakljuka, l. kvalitativni zakljuak, 2. zakljuak refleksije, i 3. zakljuak nunosti. U kvalitativnom zakljuku javljaju se prve tri silogistike figure formalne logike (etvrtu figuru odbacuje Hegel) kao specijalne potkategorije, osim toga i matematiki aksiom jednakosti ("ako su dve stvari jednake s treom, one su jednake i meu sobom") Hegel shvata kao zasebnu, etvrtu potkategoriju kvalitativnog zakljuka. U zakljuku refleksije javljaju se zakljuci totaliteta, indukcije i analogije kao specijalne kategorije. A kategoriki, hipotetiki i disjunktivni zakljuak predstavljaju specijalne kategorije zakljuka nunosti.