Miroslav Mika Anti Ponekad mi se uini da mi bee pod nogama putevi i daljine.

I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konano, evo me; ako podignem oi, vidim da svako najdalje ima svoje jo dalje. Moda je to i srea. Moda imam u sebi neto due od krajeva. Moda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nee moi zavriti. Nije re o ivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo oima. Postoje u meni mnoga, neverovatna ula. ula vode i vazduha, metala, ikre, semenja, Oni koji me sreu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda. Od koje sam ja vrste? Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne miem se satima. Pravim se kao da razmiljam i da u sebi rastem. inim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvee, neko sa strane, neupuen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje. Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. ak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu. Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penja. Spor saputnik. Pravim se da mi je teko da se savijam preko belih otrica realnog. Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraivanja u taku i produetka u nedogled Ja ne upoznajem svet, ve ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene. Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koraao. I mnogo puta sam iveo u onom to jo ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to to e tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrem. A u sebi se smekam. Jer, ako niste znali, svet je udesna igraka. Moe li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore? Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem