PRINCIPI MOLEKULARNE I FENOTIPSKE EVOLUCIJE Izvodi iz predavanja BILJANA STOJKOVI I NIKOLA TUCI

4. DEO EKOLOKA EVOLUCIONA BIOLOGIJA RAZVIA

4.1. Fenotipska plastinost 4.1.1. Primeri fenotipske plastinosti 4.1.2. Da li je fenotipska plastinost uvek adaptivna? 4.1.3. Razvojna norma reakcije 4.1.4. Genetika osnova fenotipske plastinosti 4.2. Evolucioni znaaj fenotipske plastinosti 4.2.1. Nasleivanje obrazaca razvia 4.2.1.1. Genetika akomodacija plastinog odgovora 4.2.1.2. Predvodnici i pratioci u evoluciji: fenotip ili geni? 4.3. Epigenetika 4.3.1. Genomsko utiskivanje 4.3.2. Epigenetike promene izazvane sredinskim iniocima 4.3.3. Epigenetiki nasledni sistemi

EKOLOKA EVOLUCIONA BIOLOGIJA RAZVIA Populaciono-genetika teorija, kao to je razmatrano u prethodnom delu, objanjava i kvantifikuju promene genetike strukture populacije, ali ne rasvetljava na adekvatan nain kako dolazi do pojave fenotipskih varijacija na koje deluju razliiti evolucioni mehanizmi. Budui da se formiranje fenotipa odvija kroz individualno razvie organizama, postalo je jasno da razumevanje fenotipske evolucije ne moe biti potpuno bez sagledavanja uloge ontogenije u ovim procesima. Meuzavisnost evolucije i ontogenije ogleda se u postanku i evolucionim promenama razvojnih programa, s jedne strane, i uticaja ontogenije na ograniavanje i usmeravanje pravaca transgeneracijskih promena, s druge strane (videti deo 3). To, meutim, nije cela pria o fenotipskoj evoluciji. S obzirom da su i razvie i evolucija procesi koji se odvijaju u kontekstu ivotnih sredina u kojima organizmi i populacije ive, sposobnost organizama da obrade sredinske informacije i da kroz razvie adekvatno odgovore na promene u abiotikom i biotikom okruenju predstavljaju najvanije elemente adaptivne evolucije. Zapravo, moe se rei da je evoluciona promena istovremeno i genetiki i ekoloki fenomen, ili, kako je to formulisao Roe genetika je samo polovina prie o evoluciji (Rausher 2005). U svetlu najnovijih naunih saznanja moramo dodati i nov aspekt povezivanja ekologije i evolucije epigenetiku, o kojoj emo govoriti u narednim poglavljima. Ovakav pristup, objedinjen u novoj sintetikoj disciplini ekoloka evoluciona biologija razvia (ecoevo-devo), naglaava dve veoma bitne razlike u odnosu na Modernu sintezu o kojoj smo govorili u treem delu (slika 3.1) mesto fenotipa i ivotne sredine u razmatranju evolucionih procesa ovde je sasvim drugaije. Savremene molekularno-bioloke tehnike revolucionizovale su kvalitet i kvantitet informacija koje su danas dostupne biolozima. Viestruko uveanje podataka o genetikoj osnovi variranja razliitih osobina uzrokovalo je, meutim, jasnu tendenciju, uklopljenu u pristup Moderne sinteze, da se zaboravi na injenicu da je fenotip, a ne genotip, od centralne vanosti u razmatranju evolucije ivog sveta. Fenotip mora biti u centru evoluciono biolokog pristupa iz nekoliko razloga. Prvo, ono to zapravo elimo

razumeti u biologiji jesu naini i mehanizmi nastanka velike raznovrsnosti fenotipova jedinki i vrsta. Drugo, prirodna selekcija, mehanizam odgovoran za oblikovanje specifinih adaptacija organizama na konkretna ivotna stanita, deluje preko fenotipskih razlika izmeu jedinki. Drugim reima, selekcija ne prepoznaje gene, ve fenotip, a genetike promene predstavljaju posledice ovog procesa. Trei razlog zasnovan je na osnovnoj injenici evolucionog procesa jedinica organizacije ivih sistema u kojoj se odigravaju evolucione promene je populacija. Direktne ekoloke efekte, kao to su uticaji na populacionu dinamiku (stope nataliteta, mortaliteta, uzrasna struktura i sl.), ili strukturu i funkciju ekosistema, imaju fenotipovi, a ne geni. U skladu sa ovakvim sagledavanjem fenotipa, veoma vaan element novih pristupa u prouavanju fenotipske evolucije predstavlja izmenjeno shvatanje uloge ivotne sredine u nastanku fenotipske varijabilnosti. Neposredni uzroci varijabilnosti fenotipa, koji podrazumevaju, pored genetikih, i fenotipske promene uzrokovane uticajima spoljanje i unutranje sredine organizama, jesu proizvoai varijabilnosti na osnovu koje deluje prirodna selekcija i koja moe bitno izmeniti pravac genetikih evolucionih promena (Bradshaw 1965, West-Eberhard 2003)1. Ovde se ivotna sredina shvata kao kontekst koji uslovljava specifinu asocijaciju genotip/fenotip/adaptivna vrednost i koji zavisi od specifinosti ekolokih interakcija izmeu organizama, kao i njihovih interakcija sa fizikim uslovima u stanitu. Dakle, ivotna sredina nije samo arena gde razliiti fenotipovi dostiu razliit stepen preivljavanja i reproduktivnog uspeha (West-Eberhard, 1989), ve je vaan kreator varijabilnosti kroz razvie organizama. Za razliku od stava da DNK daje program koji kontrolie razvie embriona (Wolpert, 1991), odnosno, da se sve to je potrebno za odigravanje procesa razvia nalazi u oploenoj jajnoj eliji, ekoloka evoluciona biologija razvia zasniva se na stanovitu da organizmi nisu preformirani u germinativnim elijama ve nastaju kroz
Unutranja sredina podrazumeva sve mogue aspekte genetike i/ili negetike promene ekspresije gena i uticaje tih promena na ispoljavanje fenotipskih karakteristika. Na primer, procesom rekombinacije tokom gametogeneze i spajanjem rekombinovanih gameta nastaju nove kombinacije alelskih varijanti razliitih gena, tj. menja se genetiki kontekst u kom se ispoljava svaki gen. Alel jednog gena u nekoj multigenskoj kombinaciji moe se fenotipski ispoljavati, na primer, kao dominantan a u drugoj kao recesivan; ili u jednoj kombinaciji moe pozitivno uticati na adaptivnu vrednost, a u drugoj negativno. Jasno je, naravno, da se fenotipski znaaj genetikog konteksta zasniva na plejotropiji i epistatikim interakcijama gena. Dodatno, epigenetika regulacija utie na fenotipsko ispoljavanje gena i u velikoj meri zavisi od fiziolokog stanja organizma i razliitih uticaja iz spoljanje sredine. Ukoliko se menja (epi)genetiki kontekst i, posledino, fenotipska varijabilnost u populaciji, to svakako utie na pravce evolucionih promena.
1

intrinziku dinamiku razvojnog procesa u kom sredina ima formativnu ulogu, tj. predstavlja jedan od izvora nesluajnih varijacija koje upravljaju evolucionim promenama. Ne sporei, naravno, ulogu genotipa u procesima razvia organizama, do danas su potvreni brojni primeri koji pokazuju da razliiti inioci ivotne sredine imaju sasvim direktnu ulogu prilikom odreivanja konanog fenotipa organizma. Kod velikog broja vrsta, inicijacija procesa razvia zavisi od nekog inioca ivotne sredine, a ne od genetikog materijala koji se nalazi u elijama. Jo krajem prolog veka embriolozi su uoili da neke vrste aba i ptica koriste gravitaciju za obezbeivanje polarnosti svojih oocita; naruavanje gravitacionog polja dovodi do naruavanja normalnog razvia tih organizama. Oocite morskih jeeva, na primer, koriste natrijumove jone iz svoje ivotne sredine prilikom aktivacije jajnih elija, itd. Kod mnogih vrsta morskih organizama sa larvalnim fazama razvia, metamorfoza u adultne oblike zavisi od vrlo specifinih sredinskih faktora. Da bi se uspeno odigralo razvie tih organizama, njihove planktonske larve esto moraju da se privrste blizu izvora hrane. Pri tome, signali za privrivanje larvi predstavljaju rastvorljivi molekuli koje proizvodi budui plen tih organizama. To je, recimo, sluaj kod niza vrsta morskih pueva golaa, ije larve poinju sa metamorfozom iskljuivo u prisustvu ivog plena. Kod pua Aplysia californica to je alga Laurencia pacifica, dok druga vrsta istog roda (A. parvula) zahteva blizinu alge Chondrococcus hornemanni za inicijaciju metamorfoze. Larve nekih morskih koljki, kao to je Teredo navalis (brodski crv), kao signal za privrivanje na mesto gde e se odigrati metamorfoza koriste neka jedinjenja koja u vodi oslobaa drvo, dok rastvorljive supstance iz ostrige (Mytilus edulis) indukuju privrivanje larvi iste vrste. Kod mnogih komaraca, do stvaranja vitelogenina (koji je kritina supstancija za formiranje jajnih elija) nee doi ukoliko enke (kod komaraca samo se enke hrane) nisu uzele obrok krvi neke ivotinje. Kod nekih vrsta pueva i vodozemaca, uspenost razvia zavisi od simbioze izmeu njihovih jajnih elija i fotosintetikih algi (Cohen i Strathmann, 1996). Naime, poto enke ovih ivotinja polau jaja u relativno vrsto povezanim grupama, koliina kiseonika u unutranjosti tog paketa moe biti izuzetno mala. Kiseonik, koji stvaraju fotosintetike alge, omoguuje uspeno razvie embriona u samoj unutranjosti te mase.

Kod insekta Euscelis incisus, nee doi do formiranja abdomena ukoliko se iz njihovih jajnih elija ukloni jedna vrsta bakterija (eksperimentalno korienjem antibiotika; Schwemmler, 1989). Takoe, funkcionisanje intestinalnih epitelnih elija kod sisara izgleda da zavisi od simbioze sa razliitim vrstama bakterija (u delu 2. naveli smo da u crevima oveka od momenta raanja odigrava se ekoloka sukcesija vie od 40000 razliitih vrsta bakterija!). Dakle, uticaji biotike i abiotike sredine mogu biti kljuni za inicijaciju razliitih faza individualnog razvia. Dodatno, varijabilni uslovi ivotne sredine mogu rezultovati nastankom razliitih fenotipova. Sumarno govorei, fenotipska varijabilnost u populaciji, koja jeste osnovni materijal evolucije, nastaje kao rezultat: 1) genetikih razlika izmeu jedinki, 2) individualnih razlika u sposobnosti genotipova da fenotipski odgovore na sredinske varijacije (varijabilnost fenotipske plastinosti), 3) epigenetikih mehanizama genske ekspresije (koja je regulisana modifikacijama DNK i/ili histona), i 4) razlika u materinskim efektima (doprinosima materinskih inilaca u razviu potomaka). U narednim poglavljima posvetiemo se razmatranju uloge fenotipske plastinosti u procesima evolucije. Takoe, uzimajui u obzir da centralni procesi preko kojih se ostvaruju kreativni efekti ivotne sredine jesu epigenetiki, neophodno je i da prouimo na koji nain epigenetike promene mogu modelovati pravce evolucionih promena2. 4.1. Fenotipska plastinost Centralni fenomen u ekolokoj evolucionoj biologiji razvia, jeste fenotipska plastinost - sposobnost genotipa da u razliitim sredinskim uslovima formira razliite

U savremenoj literaturi postoji nedoslednost u korienju naziva epigenetika i epigeneza, to katkad moe dovesti do velikih nesporazuma. U molekularnoj biologiji epigenetika (atributivno: epigenetiki) se odnosi na nasledne promene u ekspresiji gena koje se ne zasnivaju na promenama u DNK (o tome govorimo u delu 4). Epigeneza (atributivno: epigenetski) se od poetka XX veka koristi kao sinonim za razvie organizama koje se odigrava kroz seriju stupnjeva od nediferencirane poetne elije do formiranja polno zrelih jedinki (ili smrti jedinke). U istoriji biologije, ovako definisana epigeneza se pojavila kao suprotnost preformacionizmu (ili preformizmu), prema kome su sve jedinke date vrste kreirane u isto vreme, a naredne generacije samo rastu iz unapred formiranih oblika koji se navodno nalaze u polnim elijama (to su za neke bile jajne elije, ali ee spermatozoidi). Do zabune oko korienja termina dolazi jer savremena biologija razvia, kako smo i ovde i na drugim mestima isticali, zagovara interakcionistiko stanovite, tj. da su tokom razvia delotvorni kako genetiki tako i sredinski inioci. Dakle, za razvie se moe rei da je i epigenetsko i epigenetiko. Da bismo izbegli nejasnoe, mi emo opisujui razvie govoriti o epigenetskim promenama, a epigenetike promene e biti samo one o kojima danas govori molekularna biologija razvia.

fenotipove. ivotna sredina, dakle, predstavlja inilac razvia koji znaajno utie na opseg fenotipova koje e proizvesti jedan genotip (West-Eberhard, 1989). Istoriari nauke, uvek spremni da naglase Darvinov nesumnjiv znaaj u evolucionoj biologiji, navode da je on anticipirao dananje shvatanje uloge plastinosti u evoluciji. Iz njegovih tekstova moe se zakljuiti da je razumeo problem prilagoavanja vrsta na varijabilne ivotne uslove. U jednom pismu on navodi: Razmiljao sam da li su vrste izloene neprekidnim i velikim promenama ivotne sredine, spremne da se adaptiraju na sve uslove fluktuirajueg stanita (Darwin 1881). Ipak, ovaj fenomen dobija vie panje tek nekoliko decenija kasnije. Boldvin, kog smo ve pominjali u kontekstu alternativne evolucione sinteze, primeuje da se organizmi razlikuju u pogledu toga na koji nain i u kolikoj meri mogu promeniti svoje fenotipske atribute pod uticajem razliitih sredinskih uslova (Baldwin, 1896). Prema Boldvinu, taj novi evolucioni faktor moe oblikovati pravce evolucionih promena, budui da e organizmi koji su adaptabilniji na nove sredinske uslove (tj. plastiniji), imati bolje preivljavanje, vie se reprodukovati i ostaviti vei broj potomaka3 (o adaptivnom znaaju fenotipske plastinosti bie vie rei kasnije). Mora se ipak naglasiti da su Boldvinovi argumenti bili u potpunosti intiutivni, tj. zasnovani na apstraktnom rezonovanju bez empirijskih podataka. Tek nekoliko decenija kasnije, pre svega zahvaljujui Vodingtonu, kao to emo videti u narednim poglavljima, ove teorijske konstrukcije dobijaju prave eksperimentalne potvrde. U meuvremenu, u okviru tada nove discipline genetike, otvorena je debata koja je imala posledice i na samo shvatanje koncepta genotipa. Volterek (Woltereck, 1909) uvodi pojam norma reakcije za opis razliitih fenotipskih stanja istog genotipa u razliitim sredinskim uslovima. Prema savremenoj definiciji, norma reakcije predstavlja ukupnost fenotipova koje moe da ostvari jedan genotip pod razliitim uslovima ivotne sredine (Sultan, 1987), dok veliina fenotipske promene neke osobine, koja je nastala u razliitim sredinama, predstavlja meru plastinosti te osobine u konkretnim ivotnim uslovima (Bradshaw 1965). Termini norma reakcije i fenotipska plastinost esto se koriste kao sinonimi, mada se, formalno, fenotipska plastinost odnosi na opti efekat

Boldvinova knjiga Development and Evolution (1902), imala je veliki broj italaca i meu pristalicama Moderne sinteze i meu alternativnim evolucionistima.

ivotne sredine na ekspresiju osobine (ukljuujui i odsustvo odgovora), dok se norma reakcije odnosi na specifian oblik odnosa izmeu ivotne sredine i fenotipa (slika 4.1). Poto fenotipska plastinost nije svojstvo jedinke ve genotipa (u uem smislu), ona se moe procenjivati u eksperimentima u kojima se nekoliko lanova svake od srodnikih grupa (klona, inbred linija, brae i sestara i sl.) razvija u dve ili vie razliitih ivotnih sredina. Najjednostavniji nain opisivanja fenotipskog odgovora na razliite ivotne sredine je dijagram normi reakcija, zbog ega je prvi Volterekov naziv za normu reakcije bio fenotipska kriva (Boks 1, slika 4.1).
Boks 1. Norma reakcije i fenotipska plastinost: odnosi i interpretacije

A. P

B.

E1

E2

E1

E2

C.

D.

E1

E2

E1

E2

Slika 4.1. Dijagram normi reakcija. Na x osi predstavljene su vrednosti neke sredinske varijable (na slici su prikazane dve razliite ivotne sredine E1 i E2, koje se razlikuju, recimo, po temperaturi). Odgovarajue fenotipske vrednosti osobine (npr. masa tela) svakog od analiziranih genotipova predstavljene su na y osi (na dijagramu su prikazana dva genotipa). Povlaenjem linija izmeu srednjih fenotipskih vrednosti svakog od genotipova u dve ivotne sredine dobijaju se norme reakcije genotipova (puna linija oznaava prvi, a isprekidana linija drugi genotip). A. Genotip prikazan punom linijom je plastian (pokazuje promenu vrednosti osobine u razliitim sredinama); genotip prikazan isprekidanom linijom nije plastian (ravna norma reakcije). Veliina plastinog odgovora je prikazana parametrom P i predstavlja razliku u vrednostima osobina u dva stanita. B. Norme reakcija dva genotipa su paralelne, tj. genotipovi pokazuju isti pravac i opseg fenotipske promene. C. Norme reakcija dva genotipa nisu paralelne, tj. fenotipski odgovori genotipova se razlikuju. D. Norme reakcija dva genotipa se ukrtaju i menjaju relativni rang u razliitim stanitima (videti Boks za interpretaciju dijagrama).

Za interpretaciju fenotipske plastinosti u jednoj populaciji znaajna je analiza odnosa normi reakcije razliitih genotipova. Postojanje razlike izmeu fenotipskih vrednosti istog genotipa u razliitim sredinama (norma reakcije pod nagibom) ukazuje na znaajan efekat sredinskih uslova u formiranju fenotipa. Ukoliko su norme reakcije razliitih genotipova paralelne, bez obzira na razliku u apsolutnim vrednostima osobina, naini odgovora genotipova na sredinska variranja su identini; moemo pretpostaviti da su elementi regulacije fenotipskog odgovora na sredinske uslove isti kod razliitih genotipova. S druge strane, ukoliko norme reakcije nisu paralelne ili se ukrtaju u zadatom opsegu sredinskih uslova (imamo na umu da se neparalelne norme reakcije mogu ukrtati u nekom drugom spektru ivotnih sredina), to nam sugerie da izmeu genotipova postoje razliiti genetiki elementi u nainu primanja i obrade sredinskih informacija. Drugim reima, u populaciji postoji genetika varijabilnost fenotipske plastinosti, a samim tim i potencijal za njenu evolucionu promenu (videti poglavlje 4.1.4). U kvantitativnoj genetici ovakav odnos normi reakcija se oznaava kao interakcija izmeu genotipa i sredine.

Otkrie fenomena plastinosti i norme reakcije genotipova vezuje se za eksperimente koje je Volterek obavljao na raiu Daphnia. Koristei partenogenetske klonove raia, on je ustanovio da se oblik i veliina glave genetiki identinih jedinki mogu znaajno menjati u zavisnosti od veliine njihovog plena (zooplankton, rotifere, jednoelijske alge, organski detritus, itd). Ovaj rezultat izgledao je kao savrena ilustracija sutinske razlike izmeu dva pojma - genotip i fenotip, koju je 1911. godine formalizovao Johansen (Johannsen, 1911). Meutim, poverenje Voltereka u upotrebljivost ove distinkcije biva poljuljano jednim, za njega neoekivanim, nalazom. Otkrie da genetiki razliite linije klonova mogu pod odreenim uslovima formirati identine ili veoma sline fenotipove, navelo ga je na zakljuak da izmeu genotipa i fenotipa ne postoji distinkcija zato to genotipske razlike mogu potpuno nestati zbog jednostavnog sredinskog uticaja. Volterek je oekivao da genotipovi, tj. njihovi fenotipovi, moraju uvek pokazivati jasne razlike, ili, drugim reima, da se identitet genotipova mora uvek prepoznavati preko nepreklopljenih normi reakcija. Dakle, ovaj naunik je propustio da uoi evolucioni znaaj svojih rezultata i, to je jo vanije, oznaio je poetak duge istorije nerazumevanja i odbacivanja uloge ivotne sredine u genetici i evoluciji.

Johansen, meutim, veoma jasno uvia vanost navedenih rezultata4. U svojoj kritici Volterekovog propusta on je napisao: Na Voltereka se moe primeniti uveni izraz 'video sed non credo' [videh ali ipak ne poverovah!]... Razlike izmeu fenotipskih krivulja mogu znaajno varirati ili ak nestajati... Kada Volterek misli da su te injenice u suprotnosti sa postojanjem konstantnih razlika izmeu genotipova, on pokazuje potpuno nerazumevanje ovog pitanja!. Naravno, mnogo vanije od pomalo maliciozne kritike svog savremenika jesu Johansenove dedukcije koje su proizale iz eksperimenata na dafnijama. Navodei da je norma reakcije suma svih potencijala jednog zigota, Johansen zakljuuje da norma reakcije naglaava kako razliitost, tako i jedinstvo u 'ponaanju' individualnog organizma. Zapravo, moe se rei da Johansen termin norma reakcije koristi skoro kao sinonim pojmu genotip. vedski biolog Nilson-Ele (H. NilssonEhle) 1914. godine uvodi termin fenotipska plastinost, koji postaje dominantna tema u istraivanjima ruske genetike i evolucione kole, okupljene oko etverikova (Chetverikov) dvadesetih godina prolog veka. tavie, Teodosijus Dobanski, kasnije jedan od najvanijih naunika u okvirima Moderne sinteze, izjednaio je pojmove norma reakcije i gen, tvrdei da je norma reakcije prava, mendelovska jedinica naslea (Dobzhansky, 1926). Kasnije, meutim, on odbacuje takvo gledite definiui evoluciju kao promenu uestalosti alela u populaciji, i opisujui normu reakcije kao svojstvo populacije, a ne jedinke. Od samih poetaka evolucione biologije, programi, pravci i naini miljenja o procesima naslednih promena veoma su se razlikovali izmeu ruske (sovjetske) i zapadnjake kole. Kako smo ve rekli, genocentrinost zapadnog pogleda izbacila je razmiljanja o ulozi ontogenije u procesima evolucije. S druge strane, ne umanjujui znaaj gena u evoluciji, sovjetska bioloka kola, koja je tridesetih godina prolog veka bila jedna od najnaprednijih u svetu5, moe se oznaiti kao evoluciono morfoloka, a njeni pravci se mogu saeti u stavu da mi nemamo potpunu teoriju evolucije;... u bliskoj budunosti, ekolozi, genetiari i razvojni biolozi moraju zajedniki napraviti takvu teoriju... (Severtsov, 1935). Jedan od najistaknutijih istraivaa ove orijentacije bio je Ivan Ivanovich Schmalhausen (1884 1963) ije su koncepcije postavile temelje
Johansen je ovek kog se danas seamo uglavnom zbog naziva gen za najmanju jedinicu nasleivanja. Meu velike i priznate umove genetike toga doba spadaju etverikov, Severtsov, Filipenko, TimofejevResovski i Vavilov.
5 4

alternativne sinteze i kog emo pominjati u narednim poglavljima. Filozofi nauke smatraju da je jedan od bitnih razloga za naglaavanje uloga fenotipske plastinosti i ivotne sredine u procesima evolucije bio uticaj sovjetske poljoprivredne prakse. Naime, nepovoljni sredinski uslovi, sa velikim i nepredvidim fluktuacijama u temperaturama, mrazevima i suama, veoma skrauju period godine koji je optimalan za uzgoj ita. Stoga, sovjetska biologija bila je veoma zainteresovana za otkrivanja na koje naine svetlost i temperatura mogu usmeriti razvie biljaka u razliite pravce. Eksperimenti sa temperaturnim uticajima na vreme cvetanja biljaka (koje se moglo pomeriti i izvan sezone) bili su veoma znaajni. Rezultati tzv. vernalizacije (prolazak razvia embriona u semenu nekih sorti ita kroz niske temperature) pokazali su se kao veoma uspeni i znaajni u samoj praksi. Meutim, ubrzo, sa dolaskom oveka koji e obeleiti najmanje tri decenije nauke u Sovjetskom savezu Trofimom Denisoviem Lisenkom, koncept fenotipske plastinosti postaje iskarikiran i proteran izvan svake naune diskusije i prakse. Poevi od ranih tridesetih godina prolog veka, za vreme J.V. Staljina, ustaljuje se praksa da konanu odluku o ispravnosti neke naune teorije donosi Centralni komitet komunistike partije; naune publikacije morale su prolaziti procenu ideoloke podobnosti. U to doba, nakon kolektivizacije obradivih povrina, sovjetska poljoprivreda rapidno slabi. Kao mladi komunistiki demagog agronomskog obrazovanja, Lisenko nudi reenje problema iskljuivo kroz vernalizaciju. Na toj osnovi on gradi itavu novu naunu koncepciju, po kojoj niske temperature mogu sutinski izmeniti naslednu osnovu (likvidirati konzervativizam naslea kako je govorio) i poboljati prinos ita. Sama genetika, u viziji lisenkoizma, biva predstavljena kao buroaska i idealistika koncepcija. Po Lisenku, geni nemaju nikakve veze sa fenotipom. Genijalni sovjetski genetiari bivaju optueni za sabotau sovjetske agrikulture i kolaboraciju sa desniarima i zapadom; veinom zavravaju u gulazima (Vavilov, svetski priznat biljni genetiar, umire od gladi u jednom od tih mesta). Celoj situaciji nije pomogao ni specifian pravac koji zadobija genetika u zapadnom svetu. Sve vie vezana za eugeniku, a samim tim i za konzervativne i rasistike ideje, genetika postaje jo odbojnija za komunistiku ideologiju6. Naravno, na zapadu, preplaenom od svake komunistike ideje, koncepcija
I teorija evolucije je u tadanjem Sovjetskom Savezu doivela propast. Zbog neslaganja sa koncepcijom borbe za opstanak (negiranje biologije kompeticije bilo argument za beskonfliktno drutvo), Lisenko odbacuje (i zabranjuje) ozbiljno bavljenje evolucionom biologijom.
6

10

fenotipske plastinosti nije ni najmanje privlana. Zanimljivo je da su neki zapadni naunici, koje moemo svrstati u pripadnike alternativne sinteze, kao to je veoma znaajan Konrad Vodington (videti poglavlje 4.2.1.1), bili intelektualci leve orijentacije, to opet, nije moglo doprineti popularnosti fenomena fenotipske plastinosti u zapadnjakoj biologiji. Ova pria predstavlja jedan od najboljih primera toga u kojoj meri (politike) ideologije mogu uticati na pravce razvoja nauke i unazaditi njen razvoj. Na pravu teorijsku i empirijsku obradu fenomena fenotipske plastinosti ekalo se sve do ezdesetih godina prolog veka (Bradshaw, 1965), a kulminacija zainteresovanosti za plastinost vezuje se za osamdesete i devedesete godine 20. veka. Tek tada se u iu interesovanja nauke postavljaju istraivanja i teorijske koncepcije do kojih je dola tzv. alternativna sinteza, tj. naunici koji se svrstavaju u ovaj pravac. Pojmovi i terminologija koje su oni uveli u polje prouavanja odnosa ontogenije i evolucije, uloge fenotipske plastinosti i ivotne sredine, genetike i epigenetike regulacije razvia, itd., koriste se i danas. Pre nego to se posvetimo ovom vanom i uzbudljivom pristupu, koji je postavio temelje ekolokoj evolucionoj biologiji razvia, moramo se posvetiti jo nekim pitanjima vezanim za danas dobro poznat i prouen fenomen fenotipske plastinosti. 4.1.1. Primeri fenotipske plastinosti Izmeu biljaka i ivotinja postoje razlike u pogledu osobina koje ispoljavaju fenotipsku plastinost. Uopteno govorei, kod biljaka fenotipsku plastinost pokazuju razliite fizioloke i morfoloke osobine, dok su kod ivotinja ove osobine manje plastine. ivotinje, meutim, ispoljavaju veliku fenotipsku plastinost razliitih osobina ponaanja. Dakle, kod biljaka se u interakciji sa ivotnom sredinom javljaju promene u fiziologiji i morfologiji, a kod ivotinja se iz tih interakcija najee stvaraju promenjeni oblici ponaanja. Ova podela, naravno, nije apsolutna i rigidna. Kao to emo videti, i kod ivotinja postoje brojni primeri uticaja ivotne sredine na formiranje specifine morfologije. Smisao velike fizioloke i morfoloke plastinosti biljaka je, i bez dublje analize, oigledan. Biljke su u osnovi sesilni organizmi, nesposobni za kretanje, osim tokom procesa reprodukcije, a i tada je to, najee, pasivno kretanje (prenoenje) propagula. To

11

je primarni razlog zato je veina biolokih aktivnosti biljaka (fotosinteza, rastenje, cvetanje, disperzija semena) vrlo osetljiva na lokalne uslove ivotne sredine. Zbog potrebe da ostanu prilagoene na vrlo specifine uslove, kod biljaka ne postoji fiksiran detaljan plan razvia, ve neka vrsta opteg plana igre skupa operativnih instrukcija ije korienje zavisi od sredinski osetljivih hormonskih signala. Ili, kako to metaforiki istie Donson (Johnson, 1981), ako je razvie ivotinja sloena simfonija koja je tako dirigovana da uvek postigne specifian muziki efekat (Betovenova Peta uvek zvui kao Betovenova Peta), onda je razvie biljaka improvizacija dez muziara (engl. jam session), bez fiksirane partiture, ija muzika oznaava raspoloenje okruujue publike. Jedan od najboljih i najee navoenih primera fenotipske plastinosti nalazimo kod biljaka koje naseljavaju plitke vode. U takvoj ivotnoj sredini biljke se sreu sa tri razliite kombinacije sredinskih uslova: ispod vode, na povrini vode i iznad vode. Suprotno nekim vrstama, kao to je, na primer, Lemna, koja moe da se razvija samo u jednoj od tih ivotnih sredina (na povrini vode), ljutii (rod Ranunculus) iz podroda Batrachium pokazuju vrlo izraenu heterofiliju, koja je u vezi sa razliitim ivotnim uslovima. Zavisno od toga da li se lie razvija pod vodom (submerzno) ili pliva na povrini vode (flotantno) ili se nalazi iznad vode, razlikuje se i oblik i anatomija listova. Submerzno lie je izdeljeno na konce (filamentozno lie), veoma je tanko i nema kutikulu i stome, za razliku od flotantnog i suvozemnog lia koje je deblje, sa irokom liskom sa renjevima i stomama i kutikulom; ak ista liska moe imati submerzni i flotantni oblik ako je delimino potopljena u vodi (Slika 4.2). Heterofilija predstavlja primer adaptivne fenotipske plastinosti. Sitno izdeljeni listovi u vodi imaju mnogo veu ukupnu povrinu (= efikasnija fotosinteza); iroka liska iznad vode daje, ipak, manju ukupnu povrinu flotantnom liu, to smanjuje opasnost od gubljenja vode isparavanjem (opet, efikasnija fotosinteza). Zanimljivo je da se vrste roda Ranunculus meusobno razlikuju po tome da li su u stanju da razviju jedan ili oba oblika listova; R. aquatilis i R. peltatus najee imaju oba oblika listova na jednoj biljci, dok vrste R. hederaceus i R. omniophyllus imaju, uglavnom, flotantno lie, a vrste R. fluitans i R. circinatus imaju lie koje je preteno submerzno. Eksperimenti su pokazali da su ove razlike u fenotipskoj plastinosti izmeu vrsta roda Ranunculus permanentne, tj. genetiki su

12

uslovljene. Dakle, fenotipska plastinost je svojstvo organizama koje moe da evoluira, odnosno sama plastinost osobine ima svoju genetiku osnovu (videti poglavlje 4.1.4).

Slika 4.2. Heterofilija kod Ranunculus aquatilis (originalni izvor: Otto Wilhelm Thom, Flora von Deutschland, sterreich und der Schweiz, 1885)

Osim heterofilije, postoje brojni drugi primeri fenotipske plastinosti biljaka. Vrlo specifian oblik fenotipske plastinosti sreemo kod viegodinjih drvenastih biljaka koje ive u regionima sa velikim sezonskim promenama klime. Kod tih biljaka listovi opadaju pre nastupanja nepovoljnog, zimskog ili sunog perioda godine. Javljaju se u umerenom klimatskom pojasu, gde je listopad u vezi sa hladnim periodom (prilagoavanje na uslove tzv. zimske fizioloke sue), kao i u onim tropskim i suptropskim regionima gde postoje periodi sue (tj. listopad je u vezi sa fizikom suom). Slian oblik fenotipske plastinosti javlja se i kod mnogih ivotinja. Najee navoen primer je promena boje perja kod snene koke (Lagopus mutus). Kod ove ptice, tokom zimskih perioda perje dobija belu boju (oigledna zatita od predatora), dok u letnjim mesecima, kada se sneg potpuno ili delimino otopi, jedinke imaju perje koje po boji potpuno odgovara tako promenjenoj ivotnoj sredini. Kod nekih biljaka uoene su razlike u fenotipskoj plastinosti izmeu populacija iste vrste (tzv. ekotipovi; njihovo prisustvo esto veoma oteava rad biljnih taksonoma). Klasian primer su tzv. klimatske rase biljaka Potentilla glandulosa i Achilea millefolium (Clausen i sar., 1940). Jedna od najinteresantnijih razlika izmeu populacija ovih vrsta je pojava tzv. vegetativne dormancije. Populacije koje naseljavaju stanita na vioj nadmorskoj visini, imaju period mirovanja tokom zime; one koje ive na

13

niim nadmorskim visinama sa suvim padinama, imaju letnju dormanciju; trea grupa populacija, koja naseljava vlana, priobalna stanita, uopte nema periode mirovanja. Ako razliiti uticaji ivotne sredine indukuju pojavu dva ili vie diskontinuiranih fenotipova, onda se ovaj oblik fenotipske plastinosti naziva polifenizam. Na primer, jedinke migratornih skakavaca mogu imati jedan od dva fenotipska oblika: uniformnu obojenost sa kratkim krilima (ove jedinke ive solitarno), i svetlu obojenost sa dugim krilima (to su gregarne jedinke). Uslovi u ivotnoj sredini, uglavnom gustina populacije, odreuju koji e od ta dva oblika imati mladi skakavci. Drugim reima, signali uslovljeni brojnou jedinki po jedinici povrine predstavljaju stimulus za iniciranje razliitih puteva razvia. Kod mnogih vrsta leptira veoma je izraen sezonski polifenizam. Jedan od najzanimljivijih primera ovog oblika fenotipske plastinosti uoen je kod nonog leptira Nemoria arizonaria (Greene,1989). Gusenice ovog leptira, koje se u prolee izlegu iz jaja, hrane se mladim cvetovima (resama) hrasta. One metamorfoziraju u kasno prolee, a nastali leptiri se ukrtaju tokom leta i polau jaja na hrast. Gusenice koje se tada javljaju hrane se listom hrasta, a onda metamorfoziraju i polau jaja koja e prezimeti i iz kojih e se u prolee izlei prvi tip gusenica. Zanimljivo, prolena i letnja gusenica uopte ne lie jedna na drugu. Prolene gusenice su uto-mrke boje, imaju debeli vuneni omota i izgledom podseaju na niz povezanih kuglica, to im, sve zajedno, daje izgled resa hrasta kojima se hrane! Ovakav izgled ih oigledno titi od potencijalnih predatora. Takoe, gusenice koje se pojavljuju tokom leta, a koje se hrane hrastovim liem, dobro su kamuflirane optim svojim izgledom podseaju na mladu granicu hrasta (slika 4.3)! Oigledno je da tip ishrane leptira i sredinski faktori, kao to su temperature, vlanost, dnevno-noni ritam itd., predstavljaju stimuluse na osnovu kojih e biti indukovan jedan od dva pravca ontogenije u ranim stadijumima razvia potomaka.

14

Slika 4.3. Izgled prolenih (levo) i letnjih (desno) gusenica leptira Nemoria arizonaria.

Mnoge ivotinje, gljive i biljke proizvode razliite hemijske supstance kao odgovor na prisustvo predatora. Zanimljiv eksperiment o znaaju nikotina u odbrani od herbivora nainjen je kod divljih srodnika duvana (Baldwin, 1998). Naime, kod tih biljaka razliite povrede indukuju stvaranje hormona jasmonske kiseline (JA; engl. jasmonic acid), koji je znaajan stimulans za proizvodnju nikotina. Nikotin se, kod divljih srodnika duvana, proizvodi u korenju i transportuje u lie (najmlai listovi maju najviu koncentraciju nikotina). Poto se proizvodnja nikotina kod tih biljaka moe stimulisati i bez povrede ukoliko se tretiraju metil-estrom jasmonske kiseline (to je glavni sastojak etarskih ulja), uraen je sledei eksperiment. etiri grupe biljaka su uporeene: 1) biljke koje proizvode nikotin i herbivore ih napadaju, 2) jedinke koje proizvode nikotin i nisu napadane, 3) biljke koje ne proizvode nikotin i herbivore ih napadaju i, 4) jedinke koje ne proizvode nikotin i herbovore ih ne napadaju. Kada su na kraju eksperimenta prebrojana semena (kao indikator adaptivne vrednosti) dobijeni su sledei rezultati: Napadane biljke koje su stvarale nikotin, imale su znatno vie semena od onih koje su napadane a nisu proizvodile nikotin. Meutim, biljke kod kojih je indukovano stvaranje nikotina, a koje nisu napadane, davale su manji broj semena nego one koje nisu napadane

15

i nisu stvarale nikotin. Ovaj eksperiment jasno pokazuje da fenotipska plastinost ima svoju cenu (videti kasnije). Kod nekih vrsta riba, vodozemaca i gmizavaca, temperatura ivotne sredine odreuje da li e jedinke biti enskog ili mukog pola. Kod krokodila, recimo, ako se razvie odvija na temperaturama od oko 200C i oko 400C, iz jaja se izvaljuju samo enke, a na temperaturama od oko 300C razvijaju se mujaci. Usled ovih efekata, u prirodnim stanitima krokodila odnos polova moe biti ak 10:1 u korist enki (Woodward i Murray, 1993)7. Zanimljiv primer fenotipske plastinosti uoen je kod abe Scaphiopus couchii, koja ivi u Sonorskoj pustinji (Newman, 1989). Prvi proleni gromovi bude ove abe iz hibernacije8. Ukrtanje i polaganje jaja odigrava se u privremenim kinim baricama. Embrioni se brzo razvijaju u larve ijom metamorfozom nastaju novi adulti koji se ukopavaju u pesak ekajui sledee prolene gromove. Kod ovih aba (kao i kod mnogih drugih vodozemaca) vreme metamorfoze je odreeno trajanjem privremene vodene sredine. Ako se bara ne isui brzo, razvie se odigrava uobiajenom brzinom za datu vrstu, i punoglavci konano metamorfoziraju u mlade abe. Kod vrste Scaphiopus couchii, ovi punoglavci se hrane algama. Meutim, ako se bara brzo sui, dolazi do prenaseljnosti koja uslovljava da neke jedinke (nikada sve) ponu da se razvijaju drugim putem. Te jedinke dobijaju vea usta sa jaim miiima koji im omoguavaju da kao hranu, pored ostalog plena, ponu da koriste i punoglavce iste vrste. Ovi karnivorni (i kanibalni) punoglavci se razvijaju znatno bre u mlade adulte. Mada su takvi adulti manjih telesnih dimenzija, oni su ipak preiveli, za razliku od onih koji nisu promenili svoj put razvia. Iz dosadanjih razmatranja sledi da od sposobnosti organizama da uoavaju i odgovaraju na promene u ivotnoj sredini moe u velikom stepenu zavisiti njihovo preivljavanje. Kod mnogih organizama, neke osobine zadravaju tokom itavog ivota

Prema jednoj hipotezi (Ferguson i Joanen, 1982) dinosaurusi su mogli imati determinaciju pola koja je zavisna od temperature. Nagli nestanak dinosaurusa bi se u tom kontekstu mogao tumaiti kao posledica ogromne disproporcije u broju mujaka i enki koja je uzrokovana promenom temperature (raali su se samo mujaci ili enke). 8 Poslednjih godina je primeeno da buka koju proizvode motorna vozila, dovodi do prevremenog buenja ovih aba i njihove brze smrti na pustinjskom suncu.

16

mogunost plastinog odgovora na razliite inioce ivotne sredine. Imunski i nervni sistem kimenjaka verovatno su najbolji primeri takve adaptivne fenotipske plastinosti. Jedan od najznaajnijih uspeha savremene neurobiologije razvia jeste utvrivanje korelacija izmeu odreenih neurolokih veza i specifinih ponaanja ivotinja. Vrlo vaan aspekt ovog fenomena predstavljaju sluajevi u kojima se sloeni obrasci ponaanja nalaze u repertoaru mozga odmah po roenju. Na primer, srce embriona pileta, starog svega 19 dana, poinje bre da lupa kada uje poziv na uzbunu odraslih jedinki (nijedan drugi zvuk ne izaziva ovakav odgovor). Takoe, novoizleeni pilii trae zaklon im ugledaju senku kopca (pri tome to moe da bude samo papirna silueta kopca); senke drugih ptica ne izazivaju takvo ponaanje. Jednako znaajna otkria su primeri koji pokazuju da je nervni sistem kimenjaka toliko plastian da nova iskustva mogu modifikovati skupove neuronskih veza koji su steeni roenjem, i to putem stvaranja novih neurona ili formiranjem novih sinapsi izmeu postojeih neurona. Pojava novih neurona je uoena, na primer, kod mujaka nekih vrsta ptica-pevaica posle uenja njihovih pesama9. Takoe, kod mladih pacova odgajanih u stimulativnoj ivotnoj sredini tokom 60 dana, uoeno je poveanje ukupne mase mozga za 7% do 10% (Kolb, 1995). To poveanje bilo je praeno odgovarajuim promenama u glijskim elijskim elementima, krvnim sudovima, veliini nervnih elija i broju sinapsi. Mada je teko proceniti ukupno poveanje broja sinapsi kod ovih pacova, u odnosu na one koji su rasli u izolaciji, izgleda da to poveanje moe da ide i do 20% (Kolb i Whishaw, 1998). Kod nekih vrsta sisara i ptica prisutni su procesi utiskivanja (engl. imprinting), tj. situacije kada ivotinje ue, tokom osetljivog perioda razvia, da ogranie svoje socijalne preferencije prema specifinim klasama objekata. Utiskivanje je posebno dobro proueno kod tek izleenih gusaka i plovki; u okviru nekoliko asova posle izleganja, mlade ptice prilaze i kasnije slede svaki pokretan objekt, bez obzira da li lii ili ne lii na odrasle enke njihove vrste (ovaj fenomen je, inae, intenzivno prouavao Lorenz, 1970). Analize mozga mladih ptica su pokazale da se, tokom utiskivanja, menjaju specifini regioni mozga. Tako, na primer, uoeno je da je utiskivanje u korelaciji sa poveanjem
Novi neuroni se stvaraju u povrinskom delu prugastih tela mozga ptica (tzv. hiperstrijatum), odakle, mnogi od njih, alju aksone do arhistrijatuma mozga (medijalni palijum cerebralnih hemisfera), koji je odgovoran za kontrolu miia aktivnih prilikom pevanja.
9

17

duine postsinaptike gustine u jednom specifinom regionu (ali samo u levoj hemisferi mozga). Zanimljivo je primetiti da su neki odrasli mujaci gusaka, koje je Konrad Lorenc uslovljavao na sebe odmah po izleganju, pokazivali veu sklonost da se seksualno priblie ljudima (putem rituala udvaranja) nego pripadnicima suprotnog pola sopstvene vrste. Kod ptica postoje brojni primeri koji ukazuju da se i mozak odraslih jedinki moe razvijati kao odgovor na novo iskustvo. Kada odrasli kanarinci naue novu pesmu, u njihovom mozgu se stvaraju novi neuroni iji aksoni povezuju razliite vokalne regione mozga (Alvarez-Buylla i sar., 1990; pevanje kod ptica je kontrolisano sa est razliitih grupa neurona). Odluujuu ulogu u pevanju ptica ima androgeni hormon testosteron. Tako, na primer, kod nekih vrsta zeba utvrena je linearna korelacija izmeu trajanja pesme i koncentracije testosterona u serumu; takoe, postoji veza izmeu promene koncentracije testosterona u serumu tokom sezona i naina pevanja tih zeba (Prove, 1978). U eksperimentima sa nekoliko vrsta ptica, enke su poele da pevaju kada im je injiciran testosteron (Nottebohm, 1980). Kod tih enki zapaeno je poveanje (od 50% do 70%) veliine u etiri, od ukupno est, vokalnih regiona mozga. Izgleda, dakle, da gonadalni hormoni mogu imati vanu ulogu u razviu regiona mozga koji kod ptica kontroliu polno specifina ponaanja. Kada su, meutim, u pitanju sisari, posebno ovek, do danas nije utvreno postojanje specifinih regiona mozga koji bi uslovljavali ponaanja vezana za razliite polove10. 4.1.2. Da li je plastinost uvek adaptivna? Svi gore navedeni primeri fenotipske plastinosti predstavljaju, bez sumnje, fenotipske odgovore koji poveavaju preivljavanje i reprodukciju jedinki u odreenim uslovima ivotne sredine. Ove sposobnosti jedinki, ili populacija, da ostanu ili postanu fenotipski (jedinke) ili genetiki (populacije)11 prilagoeni u promenljivim uslovima

Pored niza problema koji su vezani za nain delovanja polnih hormona (smatra se da jedan isti hormon moe, tokom fetalnog ili neonatalnog perioda, da deluje kao organizator nervnog sistema, a da tokom adultne faze ivota on ima aktivacioni efekat), kod ljudi je, naravno, veoma teko odrediti koji je obrazac ponaanja tipino enski, a koji muki; oznaavanje nekog ponaanja kao mukobanjastog, a nekog drugog kao enstvenog, varira od drutva do drutva. 11 Klasian pogled na adaptabilnost populacija podrazumeva da populacije moraju posedovati dovoljnu koliinu genetike varijabilnosti kako bi opstale u promenljivim ivotnim uslovima. Drugim reima,

10

18

oznaavaju se u evolucionoj biologiji pojmom adaptabilnost. Ipak, promena neke osobine pod uticajem sredinskih inilaca ne mora nuno predstavljati adaptivni odgovor genotipova. Da bi se razumela uloga fenotipske plastinosti u ekolokoj dinamici i evoluciji populacija, moraju se razdvojiti dva aspekta plastinih odgovora organizama na sredinske faktore adaptivna i neadaptivna ili neizbena (engl. inevitable) fenotipska plastinost (Sultan 1995). Ova podela se, naravno, zasniva na odnosu plastinosti osobina i adaptivne vrednosti organizama, tj. verovatnoe preivljavanja i reprodukcije genotipova kod kojih se uoava plastina promena u nekoj karakteristici. Na primer, smanjenje stope fotosinteze biljaka koje rastu u stanitima bez dovoljno svetla, nesumnjivo predstavlja plastini odgovor, ali budui da se pod takvim okolnostima stvara samo deo biomase koji bi, inae, bio stvoren pod uobiajenim svetlosnim reimom za datu biljnu vrstu, malo je verovatno da e tako smanjena stopa fotosinteze poveavati adaptivnu vrednost. Dobro poznat fenomen etioliranih biljaka koje rastu u mraku, svakako jeste neizbean odgovor na nedostatak svetlosne energije. Za biljke koje su izloene smanjenim koliinama svetlosti, adaptivni plastini odgovor bio bi poveanje povrine listova, jer se na taj nain moe apsorbovati vea koliina svetlosne energije koja je neophodna za sintezu organske materije i poveanje biomase. U jednom eksperimentu gde je testiran adaptivni znaaj heterofilije u razliitim populacijama vrste Ranunculus flammula, pokazano je da izraena heterofilija u populaciji iz okoline jezera Gold Lake nije adaptivna budui da je to stanite konstantno akvatino, umesto promenljivih uslova koji se pretpostavljaju u adaptivnom odgovoru forme listova. Drugim reima, razvie neadekvatne forme listova umanjuje akviziciju svetlosne energije i, posledino, dovodi do smanjenja biomase i broja potomaka. Kod ivotinja, smanjenje telesne mase u uslovima male koliine hrane u stanitu, koja najee ima za posledicu i smanjeno ulaganje u reprodukciju, nije adaptivni, ve neizbeni odgovor na uslove ivotne sredine. Ubrzavanje razvia u nestabilnim ivotnim uslovima (npr. kod punoglavaca aba u efemernim barama), moe biti adaptivno ili maladaptivno u zavisnosti od karakteristika populacije i ivotnog stanita. Na primer,

podrazumeva se da unutar populacije moraju postojati genotipovi koji e razviti fenotipove u skladu sa izmenjenim uslovima ivotne sredine, tj. fenotipove koji e im omoguiti opstanak i reprodukciju.

19

ranije izleganje iz jajeta moe pruiti prednost u kompeticiji budui da e takve jedinke imati prilike da usvoje vie resursa od kasnije izleenih. Takoe, ukoliko je trajanje bare pre njenog suenja kratko, brzo razvie i dostizanje polne zrelosti poveava verovatnou ostavljanja potomstva. Meutim, veoma brzo razvie moe biti korelisano sa izrazitim smanjenjem telesnih dimenzija i manjom kompetitivnom sposobnou, i stoga, moe biti maladaptivno u uslovima velike brojnosti i visokog intenziteta kompeticije. Generalno, specifinost stanita, pored toga to indukuje odreeni plastini odgovor, odreuje i u kojoj meri je formirani fenotip adaptivan. Adaptivna fenotipska plastinost bi se mogla definisati kao ona varijabilnost u fenotipskoj ekspresiji genotipa koja se pojavljuje kao odgovor na posebne sredinske uslove i koja poveava sposobnost jedinke da se reprodukuje i preivi pod takvim okolnostima (Sultan, 1987). Prema tom opisu, adaptivna fenotipska plastinost predstavlja podskup niza fenotipskih odgovora odreenog genotipa. Da bismo razumeli kako sredinski uslovi mogu indukovati adaptivni plastini odgovor genotipa, opisaemo jedan od najbolje prouenih primera kod biljaka - skup fotomorfogenih odgovora na vegetacijsku senku, koji se oznaava terminom sindrom izbegavanja senke (engl. Shade Avoidance Syndrome, Smith & Whitelam 1997). Svetlost predstavlja najneobiniji resurs za koji su biljke u kompeticiji. Zapravo se moe rei da biljni organizmi nisu u kompeticiji za svetlost per se, jer je ona dostupna u neogranienoj koliini bez obzira koliko je okolna vegetacija moe apsorbovati. Sutinski, biljke su u kompeticiji za pristup svetlosti, odnosno za prostor, koji jeste limitiran. Gusta vegetacija moe veoma efikasno smanjiti intenzitet svetlosti, esencijalni izvor energije za fotonsitezu, niim biljkama i, posledino, sniziti stopu asimilacije i akumulacije biomase (rast), kao i brzinu razvia. Pored smanjenja intenziteta, vegetacijska osenenost menja i kvalitet svetlosti. Zahvaljujui promeni spektra svetlosti, biljke su u mogunosti da, jo u ranim juvenilnim stadijumima razvia, osete blizinu suseda (kompetitora) i prilagode svoj rast u cilju to bolje budue akvizicije neophodne energije. Osnovna razlika izmeu osunanih i zasenenih stanita jeste odnos crvene svetlosti (talasna duina = 665nm) i dalekocrvene svetlosti (talasna duina = 730nm). U otvorenim stanitima ovaj odnos (engl. red-far red-ratio, R:FR ratio) iznosi oko 1.15, dok u vegetacijski zasenenim stanitima iznosi izmeu 0.15 i 0.97. Prevashodni razlog

20

za razlike R:FR odnosa u alternativnim stanitima jeste hlorofil, koji apsorbuje pre svega crvenu svetlost, pa solarna radijacija koja je reflektovana od ili prolazi kroz vegetaciju pokazuje nii R:FR odnos. Informacije o spoljanjoj sredini, o dnevnim i sezonskim ritmovima, kao i o poziciji organizma u prostoru, biljkama pruaju fotoreceptori pod imenom fitohromi, koji se smatraju kljunim za kontrolu klijanja, razvia i rasta, izbegavanja senke, vremena cvetanja i reprodukcije, dormancije i biljnih pokreta (Mathews 2006). Osnovna fotosenzorna funkcija fitohroma jeste registrovanje odnosa koliine svetlosti razliitih delova spektra, pre svega crvene i dalekocrvene (R:FR), to dalje pokree itave kaskade transdukcije signala, odnosno ukljuivanje ili iskljuivanje razliitih grupa gena, menjanje struktura i funkcija raznovrsnih proteina, elijskih funkcija, itd., dovodei do kontrole gore navedenih procesa. Uloga biljnih hormona, posebno giberelina i citokinina, u ovom putu odgovora na vegetacijsku senku pokazana je u brojnim eksperimentima. Dosadanja otkria govore da poetak regulacije ovih, ekoloki veoma vanih, procesa ivotnog ciklusa biljaka zapoinje promenom strukture fitohroma iz Pr u Pfr formu u prisustvu crvenog dela spektra, odnosno iz Pfr u Pr u sluaju izloenosti dalekocrvenom delu spektra. Ova fotokonverzija dalje izaziva specifine molekularno bioloke odgovore. Verovatno je da fitohrom A ima ulogu u detekciji veoma finih promena R:FR odnosa, dok ostali tipovi fitohroma, pre svega phyB, phyD i phyE, imaju razliit uticaj na fotomorfogene odgovore u gustoj i retkoj vegetaciji (Takano et al. 2005). Najee uoeni odgovori biljaka na smanjeni odnos R:FR u vegetacijskoj senci, tj. u sindromu izbegavanja senke, jesu izduivanje stabla, redukovano grananje, smanjen broj modula (listova, grana, izdanaka, itd.) i ubrzavanje cvetanja. Adaptivni znaaj ovih plastinih odgovora je, moda, najlake uoljiv kod izduivanja biljke u kompeticiji za svetlost, jer i najmanja razlika u visini stabla moe odrediti da li e biljka imati listove izloene punoj svetlosti, ili e oni biti u senci svojih suseda. Nasuprot tome, izdueni fenotip u uslovima niske gustine vegetacije moe biti maladaptivan usled pogrenog ulaganja resursa, kao i zato to su izduena stabla tanja i fragilnija, pa postoji vei rizik od lomnjenja, dok se u gustoj vegetaciji ovakva stabla oslanjaju na susedne biljke. Kako se nesumnjivo pokazalo u brojnim eksperimentima, opseg, pravac i adaptivni znaaj plastinih odgovora biljaka na vegetacijsku senku, mogu biti bitno

21

drugaiji kod razliitih vrsta i populacija iste vrste, kao rezultat adaptacije na specifina stanita i dinamiku prostornog i vremenskog variranja svetlosnog kvaliteta i kvantiteta. Optimalna strategija za akviziciju svetlosne energije kod zeljastih biljaka u umskim zajednicama nije izduivanje budui da zeljaste biljke, bez obzira koliko se izduile, ne mogu u umi dosegnuti pun spektar svetlosti. Ovde se efikasnije usvajanje svetlosti postie kroz poveanje povrine listova i koncentracije hlorofila. Naelno, oekuje se da e biljke iz umskog stanita biti manje osetljive (plastine) na R:FR odnos u poreenju sa vrstama, populacijama i genotipovima iz otvorenih stanita. 4.1.3. Razvojna norma reakcije Kao to smo do sada videli, sredinski indukovane promene fenotipova mogu imati razliite oblike, od promena fiziologije i morfolokih struktura do izmenjenog repertoara ponaanja. Neki oblici fenotipske plastinosti predstavljaju brze i reverzibilne promene organizama koje se mogu deavati tokom itavog ivota organizma. Na primer, ponaanje ivotinja u stresnim situacijama, kao to je neposredna opasnost od predatora, jeste brz odgovor na spoljanji stimulus. Takoe, izmenjen metabolizam pri gladovanju, ili akumulacija melanina u elijama koe pri sunanju, predstavljaju kratkorone adaptivne plastine odgovore na ivotnu sredinu. S druge strane, fenotipski oblici koji nastaju kao rezultat interakcije izmeu odreenog programa razvia (genotipa) i njegove ivotne sredine jesu primeri ireverzibilne plastinosti. Skup multivarijantnih trajektorija ontogenije, koje moe produkovati jedan genotip kao odgovor na sredinsko variranje, oznaava se pojmom razvojna norma reakcije (DRN od engl. developmental reaction norm; Pigliucci i Schlichting, 1995). Na primer, forme rasta biljaka mogu biti pod izrazitim uticajem spoljanje sredine. Pored navedenih razvojnih promena u sindromu izbegavanja senke, zanimljiva je i pojava sredinski indukovanog prelaza od tzv. falanga u gerila formu kod biljaka sa sposobnou vegetativne reprodukcije. Naime, u visoko kompetitivnim uslovima, adaptivni plastini rast podrazumeva izduivanje rizoma ili stolona (organa za vegetativnu reprodukciju) ime se obezbeuje da novi izdanci (klonovi) dospeju u lokalnu sredinu sa manjim intenzitetom kompeticije (gerila strategija). Brojni primeri polifenizama koje smo do sada naveli, kao to su dva oblika punoglavaca kod abe Scaphiopus couchii, migratorni i sedentarni oblici skakavaca, ili

22

temperaturna determinacija pola kod mnogih vrsta ivotinja i biljaka, predstavljaju najizraenije primere razvojne plastinosti, tj. sredinski indukovane promene puteva razvia. Prema dananjem stanovitu, izbor izmeu alternativnih fenotipova jeste univerzalni princip ontogenije (Coleman i sar., 1994), a koji e od moguih programa fenotipskog razvia biti odabran iz repertoara jednog jedinog genotipa odreuju veoma razliiti signali iz spoljanje i unutranje sredine organizma (Raff i Kaufman, 1983). Koncept razvojne norme reakcije postavlja fenotipsku plastinost u centar ekoloke evolucione biologije razvia. Mogunost da se pod delovanjem sredinskih inilaca menjaju putanje razvia, fenotipske forme i adaptivne vrednosti jedinki (genotipova) moe dramatino uticati na dinamiku i pravac evolucionih (genetikih) promena populacije (Borenstein i sar., 2006). Razlike u aktivnosti gena tokom procesa razvia, a koje su uslovljene variranjem spoljanje i unutranje sredine organizma, kreiraju fenotipsku varijabilnost koja jeste osnov za delovanje prirodne selekcije i adaptivne evolucije (Brakefield i French, 2006). Dodatno, svaki molekulski mehanizam koji uestvuje, kako u primanju informacija iz spoljanje sredine, tako i u njihovoj transformaciji u plastini odgovor organizma, nalazi se pod kontinuiranim nadzorom prirodne selekcije (Ballar, 1998). Iz dosadanjih razmatranja fenotipske plastinosti, a posebno plastinosti puteva razvia, moglo se zakljuiti da formativna uloga ivotne sredine ima ogroman uticaj na pravce evolucionih promena. Mora se, meutim, naglasiti da svi organizmi poseduju balansiranu regulatornu kontrolu, koja obezbeuje da se postepeni koraci u hijerarhiji razvia odvijaju, u najveoj meri, u okvirima species-specifinog programa (videti ontogenetska ogranienja, poglavlje 3.4). Dakle, postoje brojni mehanizmi, sadrani u strukturi, kompoziciji i dinamici razvia, koji uestvuju u odravanju stabilnosti sistema u varijabilnim uslovima ivotne sredine. Drugim reima, uloga interakcije izmeu procesa razvia i ivotne sredine u formiranju fenotipske varijabilnosti mora se posmatrati u kontekstu dva suprotstavljena tipa mehanizama plastinih promena, s jedne strane, i, s druge strane, mehanizama koji postavljaju granice fenotipskoj varijabilnosti, tj. mehanizama fenotipske stabilnosti. Fenotipska stabilnost, antipod fenotipskoj plastinosti, podrazumeva mehanizme koji su tokom evolucije omoguili organizmima da zadre relativnu stabilnost procesa

23

individualnog razvia, uprkos genetikim i sredinskim promenama. Ruski evolucionista maljhauzen (Schmalhausen, 1949) smatrao je da nastanak mehanizama koji sve vie izoluju razvie od uticaja ivotne sredine, predstavlja jedan od glavnih trendova u evoluciji vieelijskih ivotinja (on je to nazivao autonomizacijom). Sasvim je oekivano, na primer, da organizmi koji imaju organe sa sloenim razvojnim i funkcionalnim odnosima, moraju da se razvijaju na vrlo predvidiv nain. Dakle, sa stepenom poveanja sloenosti organizama tokom evolucije, poveavala se i fenotipska stabilnost. Savremeni evolucioni biolozi koriste nekoliko pojmova kojima se opisuju razliiti aspekti fenotipske stabilnosti. Relativnu stabilnost organizama koja se postie koordinacijom njegovih fiziolokih procesa, Kenon (Cannon, 1932) je nazvao homeostazom. Lerner definie ontogenetsku homeostazu kao rezultat samo-regulatornih mehanizama koji omoguavaju organizmu da se stabilizuje u fluktuirajuim uslovima spoljanje i unutranje sredine (Lerner, 1954). Pojam kanalisanje razvia, posebno vaan u razmatranju odnosa plastinosti i homeostaze, definisao je Vodington kao razvojne reakcije koje su prilagoene tako da dovode do jednog finalnog rezultata bez obzira na male varijacije u kojima se razvie odvija (Waddington, 1942). Ovaj pojam, meutim, moe imati dva znaenja. Kada se definie kao rezultat, kanalisanje je sinonim za homeostazu, to se moe videti iz navedenih definicija. S druge strane, kada prirodna selekcija deluje na molekulske (i fizioloke) mehanizme koji mogu menjati stabilnost fenotipa na razliitim takama du ontogenetske putanje, kanalisanje deluje kao proces koji stabilizuje neki od moguih puteva razvia. Uz pretpostavku da postoji inicijalno vei broj alternativnih puteva na svakoj od taaka ontogenije, pri emu samo neki od puteva vode formiranju selektivno favorizovanog fenotipa, kanalisanje razvia (kao proces) podrazumevalo bi postojanje genetikih i epigenetikih interakcija koje progresivno suavaju mogue fenotipske promene tokom razvia jedinke.

24

A.
fenotip 1 fenotip 2 fenotip 1 fenotip 2

genotip 1

genotip 2

genotip 1

genotip 2 sredina 2

sredina 1

B.
fenotip

fenotip

fenotip genotip generacija 1 genotip

prirodna selekcija

generacija 2 genotip

prirodna selekcija

generacija 3

Slika 4.4. Shematski prikaz dva znaenja procesa kanalisanja razvia. Take na dijagramu predstavljaju razliite stupnjeve du ontogenetskog puta (od genotipa do konanog fenotipa); linije reprezentuju alternativne puteve u svakoj taki razvia (isprekidane linije su neostvarene putanje, a pune linije reprezentuju ostvarenu ontogeniju). A. Kanalisanje kao rezultat: Genotipovi su meusobno razliiti (po alternativnim programima razvia i konanom fenotipu) ali svaki od njih prati isti put ontogenije u razliitim ivotnim sredinama. B. Kanalisanje kao proces: Svaki genotip raspolae repertoarom potencijalnih putanja razvia, tj plastian je. U odreenim ivotnim uslovima, konkretan fenotip (koji se ostvaruje preko konkretnog puta ontogenije) ima najveu adaptivnu vrednost. Prirodna selekcija deluje na molekularne (genetike i epigenetike) mehanizme du ontogenetske trajektorije progresivno suavajui broj moguih konanih fenotipova. Iako je na slici prikazan samo jedan genotip, jasno je da kanalisanje putem prirodne selekcije predstavlja populacioni fenomen. Jedinke koje najefikasnije ostvaruju favorizovani fenotip imaju najveu adaptivnu vrednost.

Kanalisanje moe imati nekoliko, evoluciono veoma vanih, efekata. Prvo, genetiki i epigenetiki sistemi se menjaju na nain koji obezbeuje stabilniju ontogenetsku trajektoriju, tj. dostizanje vee homeostaze. Vodington je ovaj proces

25

oznaio kao kanaliua selekcija12, a mogu ishod je ontogenetska homeostaza gde bi jedan genotip uslovljavao isti fenotip u razliitim uslovima ivotne sredine, ili bi vei broj genotipova mogao da proizvodi ogranien broj slinih fenotipova (Lerner, 1954). Budui da ovde govorimo o puferisanju dve razliite varijabilnosti sredinske i genetike, koje bi vodilo formiranju istog ili malog broja fenotipova, treba napraviti razliku izmeu sredinskog i genetikog kanalisanja razvia (Wagner i sar., 1997). Sredinsko kanalisanje, kako ga je shvatao Vodington (Waddington, 1957), predstavljalo bi neosetljivost odreene osobine na sredinske uzroke varijabilnosti, tj. ono bi bilo antipod fenotipskoj plastinosti13. Genetiko kanalisanje, s druge strane, podrazumeva neosetljivost razvia date osobine na mutacije (Wilkins, 1997), tj. iako sadre razliite genetike varijante, genotipovi ostvaruju isti ili veoma slian fenotip. Oba tipa efekata na razvie organizama pokazivali bi, recimo, regulatorni geni. Ovi geni mogu stabilizovati fenotip uprkos postojanju razliitih genskih varijanti koje su prisutne na drugim genima i/ili uprkos (teratogenim) uticajima razliitih faktora ivotne sredine. Jedan od primera takvih gena predstavljali bi geni koji kontroliu sintezu polnih hormona kod brojnih organizama. Hormoni postavljaju granice za delovanje niza drugih gena (tj. kanaliu njihovu aktivnost), kao to su geni koji odreuju tzv. sekundarne polne karakteristike kod mnogih kimenjaka. Uprkos velikoj potencijalnoj varijabilnosti na tim drugim genima, krajnji rezultat njihove aktivnosti, koja je kanalisana hormonima, vrlo je uniforman. Najvei broj jedinki odreene vrste ima prave kombinacije mukih i enskih odlika. Dakle, genetika kanalisanost je rezultat epistatikih interakcija izmeu gena. ,,Moglo bi se rei da je evolucija genetike kanalisanosti, ustvari, evolucija
U kvantitativno genetikim studijama, umesto termina kanaliua selekcija za oblik selekcije koja favorizuje gene koji smanjuju tetne efekte mutacija, koristi se termin stabilizaciona selekcija budui da smanjuje genetiku varijansu osobine. Iako nuno ne predstavljaju sinonime, pokazano je da ovaj oblik selekcije stvarno favorizuje mutacije koje kanaliu razvie (Wagner, 1996). 13 Polazei od predvianja da su za evoluciju sredinske kanalisanosti neophodni visoki intenziteti stabilizacione selekcije koji bi nadmaili tetne plejotropne efekte gena ukljuene u kontrolu kanalisanosti, Vagner i sar. objanjavaju i dobro poznatu razliku izmeu ranih stupnjeva razvia relativno jednostavnih, filogenetski starijih, vieelijskih ivotinja, i filogenetski znatno mlaih i kompleksnijih ivotinja kakvi su, recimo sisari. Naime, rani stupnjevi razvia jednostavnih Metazoa odvijaju se bez posebnih zatita u ivotnoj sredini, dok se kod morfoloki znatno kompleksnijih ivotinja rani stupnjevi razvia odvijaju pod relativno zatienim okolnostima (u okviru ljuske jajeta, ili utrobi majki, na primer). Otuda se moe postaviti hipoteza da su rani stupnjevi razvia sloenijih organizama pod jaom stabilizacionom selekcijom nego oni sa jednostavnijom graom. ,,Samo kod morfoloki sloenih organizama jaina stabilizacione selekcije moe biti tolika da ukljuuje i sredinsku kanalisanost, odnosno evoluciju zatitnih karakteristika tokom ranih faza razvia ( Wagner i sar.,1997).
12

26

obrazaca epistatikih interakcija (Wagner i sar., 1997). Prema teorijskoj sintezi Beldade i sar. (2011), stabilizaciji fenotipa tokom evolucije doprinela je sloena mrea regulacije koja u brojnim sluajevima podrazumeva redundantnost, tj. postojanje veeg broja naina i vie razliitih nivoa na kojima se fenotip moe kanalisati u odreenom pravcu. Na primer, postojanje vika elijskih prekursora, pojaavaa gena, ili regulatornih miRNK molekula, omoguava da se isti fenotip ostvari preko razliitih regulatornih elijskih mehanizama. Takoe, odreene grupe regulatornih gena, kao to su familije gena za proteine temperaturnog oka (engl. heat-shock proteins), predstavljaju prave primere pufera sredinske i genetike heterogenosti (videti 4.2.1.1). Drugi efekat kanalisanja razvia, koji je veoma vaan u razmatranju uloge razvia u evoluciji, takoe proizilazi iz regulatorne genske funkcije. Ukoliko (kanaliua) selekcija favorizuje regulaciju koja puferie negativne efekte novih mutacija, to znai da jedinke apsorbuju mutacije, odnosno, takve mutacije su neutralne, jer se fenotipski ne ispoljavaju. Na populacionom nivou, to znai da raste nivo varijabilnosti koju ne prepoznaje selekcija. Meutim, ta skrivena varijabilnost moe biti ispoljena pod uticajem, na primer, nekih drugaijih sredinskih uslova ili promena u samim regulatornim mehanizmima. Jednom ispoljena, takva genetika varijabilnost moe biti selektovana, tj. moe biti materijal za nove pravce evolucionih promena i nove puteve kanalisanja razvia. Samim tim, otkrivena genetika varijabilnost moe dovoditi do nastanka nekih novih, evoluciono stabilnih, fenotipskih formi. Trei efekat kanalisanja odraava se, naravno, na evoluciju same razvojne norme reakcije. Budui da kanalisanje, pre svega sredinsko, podrazumeva stabilizaciju i izolovanje razvia od uticaja ivotne sredine, oekivan efekat je suavanje norme reakcije, tj. smanjivanje opsega razliitih fenotipova koje moe dati jedan genotip. Dakle, stabilizacijom razvia smanjivae se sposobnost genotipa da adekvatno plastino odgovori na sredinska variranja. To za posledicu moe imati smanjenje opsega sredinskih uslova koje jedna populacija, odnosno genotipovi u njenom sastavu mogu naseliti. Drugim reima, kanalizacija vodi ekolokoj specijalizaciji. Pitanje koje se ovde neminovno namee je zato evolucija ivog sveta nije ila u pravcu nastanka organizama generalista koji su sposobni da savreno odgovore na sve izazove ivotne sredine? Takav organizam, koji bi u svim stanitima, bez obzira na

27

biotike i abiotike uslove, imao maksimalan broj potomaka i iveo veoma dugo naziva se Darvinov demon (Law, 1979), a on, oigledno, ne postoji. U ekologiji, takav organizam se naziva Hainsovski demon jer bi okupirao sve ekoloke nie. Postoji vie objanjenja zbog ega fenotipska plastinost nije uvek selektivno favorizovana. Prvo, sasvim su oigledne prednosti kanalisanja koje puferie sredinske i genetike varijacije tokom razvia i odrava unutranju koherentnost sistema, jer bi u suprotnom nastajali brojni raznovrsni fenotipovi iji bi delovi i fizioloki mehanizmi bili neusaglaeni i onemoguavali bi normalne funkcije organizama. S druge strane, sposobnost organizama da plastino odgovore na variranja sredine moe biti veoma skupa, a skupe karakteristike opstaju u prirodnim populacijama samo ukoliko poveavaju adaptivnu vrednost organizama. Postoji najmanje pet tipova cene plastinosti (DeWitt i sar., 1998): cena odravanja plastinosti, cena prikupljanja informacije iz sredine, cena stvaranja odreene strukture (ove cene podrazumevaju prisustvo i usaglaeno funkcionisanje svih molekulskih elemenata u primanju signala iz spoljanje sredine i stvaranju sredinski indukovanog fenotipa, od receptora do svih molekulskih regulatornih mehanizama i gena realizatora), genetika cena (koja podrazumeva kompleksnost genskih interakcija, plejotropije, vezanosti gena i epistatikih interakcija izmeu gena) i cena nestabilnosti razvia (tj. cena potencijalnog stvaranja neusaglaenih organizama zbog neefikasnog kanalisanja). Sutina svih tipova cene plastinosti je u tome to odgovor plastinog genotipa na uslove ivotne sredine, a u odnosu na fiksni (neplastian) genotip, zahteva ukljuivanje veeg broja elemenata u molekularne, biohemijske, razvojne i fizioloke puteve, a samim tim i vei utroak materije, energije i vremena, do konanog odgovora koji moe, u odreenoj ivotnoj sredini, biti jednak fiksnom genotipu. Tako se cena plastinosti manifestuje kroz smanjenje adaptivne vrednosti plastinog genotipa u odnosu na neplastian genotip, koji ima isti prosean fenotip u istom stanitu. Razlike u nainima odigravanja razvia neplastinog i plastinog genotipa, mogu imati za posledicu nemogunost plastinog genotipa da formira optimalni fenotip u konkretnoj ivotnoj sredini. Ovaj fenomen se oznaava terminom ogranienje fenotipske plastinosti. Dakle, odnos cene i dobiti od plastinosti odredie, u velikoj meri, da li e plastinost biti favorizovana u nekoj populaciji i njenom stanitu. Ukoliko su uslovi ivotne sredine stabilni, oekuje se da e genotipovi sa efikasnije kanalisanim razviem

28

ka fenotipu koji je optimalan za takve uslove, imati veu adaptivnu vrednost od plastinih genotipova sa visokom adaptivnom cenom. Jedan od dobrih primera selekcije protiv plastinosti je znaajno smanjenje sindroma izbegavanje senke u populacijama zeljastih biljaka koje naseljavaju umska stanita, u odnosu na populacije iz otvorenih stanita. Budui da ne mogu imati dobit od plastinog izduivanja stabla (ne mogu dosegnuti pun spektar svetlosti u umi), sposobnost detekcije i fenotipskog odgovora na senku suseda je znaajno umanjena u ovim populacijama. Empirijsku potvrdu ovog teorijskog oekivanja dali su eksperimenti recirone transplantacije biljaka Iris pumila, gde su jedinke iz umske populacije, kada su gajene pod punim spektrom svetlosti, pokazivale manje plastine odgovore u kompeticiji za pristup svetlosti od jedinki poreklom iz otvorenog stanita (Tuci i sar., 1990). Slini rezultati dobijeni su u eksperimentima sa dve vrste riba iz roda Gasterosteus koje naseljavaju isto jezero, ali razliita stanita na veoj i manjoj dubini (Day i sar., 1994). Vrsta koja naseljava vee dubine hrani se preteno crvima, dok je dijeta druge vrste preteno zasnovana na planktonu. Kada im je u eksperimentu reciprono izmenjena ishrana, uoeni su razvojni plastini odgovori veliine usta koji su u skladu sa veliinom plena, odnosno po ovoj osobini vrste su konvergirale jedna ka drugoj. Meutim, veliina plastinih odgovora nije bila dovoljna da bi se formirala osobina po dimenzijama nalik drugoj vrsti. Dodatno, obe vrste su i dalje imale efikasniji rast i veu adaptivnu vrednost na sopstvenoj dijeti. Zanimljiv podatak je i to to je zajednika predaka vrsta bila generalista, tj. koristila je oba tipa plena i imala veu plastinost dimenzija vilice. Drugim reima, od predake populacije, koja je pokazivala visoku sredinsku osetljivost i iroku normu reakcije za dimenzije vilice, prirodna selekcija je favorizovala razvie fenotipova specijalizovanih za odreene dimenzije plena, odnosno suzila je norme reakcije dve potomake vrste preko kanalisanja razvia ka odreenoj dimenziji vilice. Iako sam proces kanalisanja najee podrazumeva krupnije promene u regulatornoj mrei razvia (tj. poligenske interakcije, reeno jezikom kvantitativne genetike), postoje primeri da mutacije u pojedinanim genima, vanim za mreu signalne transdukcije, mogu dovesti do gubitka sredinske osetljivosti za razvie neke osobine. Na primer, kod nematode Pristionchus pacificus ustanovljeno da mutacija u genu za intracelularni receptor daf-12 (vezuje se za elemente elijskog odgovora na hormone i

29

zatim utie na nivo transkripcije serije gena u razliitim tkivima), dovodi do nastanka jedinki kod kojih se morfologija usta ne moe promeniti pod uticajem razliitog tipa hrane u stanitu (Bento i sar., 2010). Na osnovu dosadanjeg razmatranja odnosa izmeu fenotipske plastinosti i ekolokih pojmova - specijalista i generalista, moe se pretpostaviti da su specijalisti oni genotipovi (ili vrste), koji ispoljavaju malu plastinost osobina i imaju visoku adaptivnu vrednost u samo odreenom skupu sredinskih uslova. S druge strane, generalista je plastian, to mu omoguava da kolonizuje razliita stanita ili da podnese velike sredinske promene u svom ivotnom prostoru. Meutim, uzimajui u obzir da fenotipska plastinost moe biti i adaptivna i maladaptivna (videti deo 4.1.2), organizmi se mogu okarakterisati i kao plastini specijalisti i kao neplastini generalisti. Genotip moe ispoljavati plastinu reakciju na promene stanita, ali imati visoku adaptivnu vrednost samo u jednom ili u ogranienom broju ivotnih uslova; plastinost fenotipskih karakteristika je maladaptivna ili neutralna, a organizam je plastini specijalista. U drugom sluaju, genotip nije plastian za analizirane osobine, ali ivi u velikom rasponu razliitih stanita sa malom razlikom u adaptivnim vrednostima izmeu sredina. Organizmi su usvojili prosean fenotip koji je suboptimalan u svim sredinama, ali nije suvie tetan ni u jednoj. Ova strategija se slikovito naziva egrt svih zanata (engl. jack of all trades strategy), a niska adaptiranost na sva stanita govori u prilog injenici da egrt svih zanata nije majstor ni jednog (engl. jack of all trades is master of none). Ova poslednja kategorija je dobra ilustracija ideje da prirodna selekcija ne podrazumeva samo preivljavanje najpodobnijih, ve preivljavanje svega to funkcionie dovoljno dobro, a da njena efikasnost zavisi od brojnih evoluciono-istorijskih dogaaja i efekata drugih evolucionih mehanizama - genetikog drifta, protoka gena i mutacija (den Boer 1999). etvrti efekat kanalisanja razvia nadovezuje se na znaajnu ulogu ovog procesa u evolucionoj promeni razvojne norme reakcije. Svi primeri koje smo naveli, pokazuju da evoluciona stabilizacija razvia na odreenim takama ontogenetske putanje kvantitativno menja sposobnost genotipova da fenotipski odgovore na sredinske uslove. Drugim reima, kao to smo videli, smanjuje se opseg plastinosti osobina. Meutim, pod odreenim uslovima, sredinska indukcija moe otkriti sasvim nove fenotipove koji do tada nisu postojali u populaciji. Kasnije kanalisanje takvih puteva razvia sutinski bi

30

izmenilo razvojnu normu reakcije, tj. takva promena bila bi kvalitativna, a ne samo kvantitativna. O opisanoj formativnoj ulozi ivotne sredine u fenotipskoj evoluciji baviemo se u sledeem poglavlju (poglavlje 4.2). Pokuaemo da odgovorimo na pitanje da li fenotipska promena moe prethoditi genetikoj promeni. Na ovom mestu osvrnuemo se na odnos izmeu dva pojma kanalisanje (kao rezultat, tj. homeostaza) i fenotipska plastinost. Izmeu njih postoje bitne konceptualne razlike. Prvi fenomen odnosi se na jednu ivotnu sredinu u kojoj se organizam naao i u kojoj se deava njegova ontogeneza, sa vie ili manje razvojne stabilnosti. Drugi fenomen predstavlja fenotipsku promenu uzrokovanu razlikama izmeu dve ili vie ivotnih sredina. Vagner i saradnici su fenotipske varijacije, koje nastaju delovanjem ova dva procesa, oznaili kao mikrosredinska osetljivost (kanalisanje) i makrosredinska osetljivost (plastinost). Reeno na drugi nain, plastinost je svojstvo norme reakcije, a razvojna stabilnost je svojstvo pojedinane take du norme reakcije (setite se da norma reakcija predstavlja seriju fenotipskih vrednosti u razliitim sredinama takama). U jednom stanitu (taki norme reakcije), razvojna stabilnost, tj. sposobnost kanalisanja, moe biti vea, a u drugom stanitu manja. Dodatno, razvie odreene karakteristike moe biti kanalisano u jednoj vremenskoj fazi ontogenije, a ve u drugoj pokazivati znaajne odgovore na sredinska variranja. Naelno govorei, genetika osnova sposobnosti jednog genotipa da odgovori na sredinske promene nije identina genetikoj osnovi kanalisanja razvia (Wagner i sar., 1997). 4.1.4. Genetika osnova i evolucija fenotipske plastinosti Iz dosadanjih razmatranja fenotipske plastinosti jasno je da razumevanje ovog fenomena podrazumeva analizu na razliitim nivoima bioloke hijerarhije od molekularne regulacije individualnog razvia do fenotipske varijabilnosti i varijabilnosti u adaptivnim vrednostima organizama na nivou populacije. Ako je uloga plastinosti znaajna za fenotipsku evoluciju, neophodno je odgovoriti na nekoliko pitanja: Kakva je genetika osnova ovog svojstva organizama? Da li se fenotipska plastinost moe posmatrati kao osobina per se? U tom smislu, moe se postaviti pitanje da li norma reakcije neke osobine moe evoluirati nezavisno od evolucionih promena same

31

karakteristike? Tokom razvoja evolucione biologije, odgovori na ova pitanja bili su veoma razliiti. Budui da se fenotipska plastinost definie kao sredinski indukovana fenotipska varijabilnost koju produkuje isti genotip, na prvi pogled plastinost nema direktnu vezu sa genetikom varijabilnou. Meutim, kao to smo mogli videti iz brojnih primera, postoji nesumnjiva veza izmeu genetike kompozicije jedinki ili populacija i nivoa fenotipske plastinosti. Kao to se jedinke (genotipovi) mogu razlikovati u sposobnosti da plastino odgovore na sredinska variranja, tako se i populacije iste ili razliitih vrsta razlikuju u obliku i pravcima plastinih promena fenotipova. Dakle, genetika varijabilnost, odnosno varijabilnost u genetikoj maineriji koja lei u osnovi razvia fenotipa, podrazumeva i diverzitet u fenotipskoj plastinosti. Ve dugo u okvirima biologije ne dovodi se u pitanje postojanje genetike osnove fenotipske plastinosti. Sporovi se, meutim, vode oko toga koliko se razlikuju genetike osnove same osobine i njene norme reakcije. Pitanje je posebno vano jer nudi razliite odgovore na pitanje da li plastinost osobine moe evoluirati nezavisno od promene srednje vrednosti osobine kroz generacije. Prema jednom modelu (Via i Lande, 1985; Via 1993), prilikom objanjenja promena fenotipskih vrednosti neke osobine u razliitim ivotnim sredinama, ne treba da se pozivamo na postojanje posebnih gena za fenotipsku plastinost, jer fenotipska plastinost predstavlja jednostavnu posledicu diferencijalne alelske osetljivosti, tj. razliite ekspresije istih gena u razliitim ivotnim sredinama. Ukoliko je tako, fenotipsko stanje neke osobine koje je podvrgnuto delovanju prirodne selekcije u jednoj ivotnoj sredini, moe biti nezavisno od pravaca selektivne evolucije fenotipova indukovanih u drugaijoj sredini. U meri u kojoj su aleli ispoljeni u dve razliite sredine zajedniki za oba tipa sredinskih uslova, evolucija fenotipa e zavisiti od korelativnih odgovora na selekciju u oba stanita. Dakle, na osnovu ovog vienja podrazumeva se da plastinost i osobina zajedniki evoluiraju. Ovaj model evolucije fenotipske plastinosti oznaava se kao model stanja karakteristike. Prema drugom modelu, tzv. modelu norme reakcije, plastinost neke karakteristike je osobina organizma per se sa genetikom osnovom koja je nezavisna od karakteristike iju evoluciju pratimo kroz generacije. Drugim reima, oblik i opseg sredinski indukovanih fenotipskih odgovora, tj. sama norma reakcije, jeste objekat

32

selekcije i predstavljala bi adaptaciju koja je evoluirala pod delovanjem prirodne selekcije. Naravno, u tom sluaju moraju se razlikovati genetike osnove osobine i njene plastinosti. Ovde se postulira postojanje gena za fenotipsku plastinost ija bi se funkcija ogledala u sredinski zavisnoj kontroli ekspresije strukturnih gena (Schlichting i Pigliucci, 1993). Regulatorna kontrola fenotipske plastinosti odnosi se, znai, na genetiki sistem u kome jedna klasa gena (regulatorni geni), reagujui na promene u ivotnoj sredini, menja ekspresiju druge klase gena (strukturni geni) koji neposredno odreuju stanje osobine u datoj ivotnoj sredini. U heterogenim uslovima ivotne sredine, prirodna selekcija e favorizovati svaki genotip koji kroz niz epistatikih interakcija razliitih gena ukljuenih u mreu primanja sredinskih stimulusa, razliite nivoe transdukcije signala i regulaciju ekspresije gena realizatora, moe stvoriti optimalan fenotip u svakoj (ili veini) kombinacija sredine sa kojima se genotip sree tokom razvia u datoj populaciji. Dakle, varijabilnost u ovim genima, tj. njihova uklopljenost u mreu regulatornih interakcija, jesu objekat delovanja prirodne selekcije nezavisno od evolucione promene same osobine. Jednu od najboljih eksperimentalnih potvrda evolucije fenotipske plastinosti kao nezavisne osobine dali su selekcioni eksperimenti na duvanskom moljcu (Manduca sexta) ije se larve hrane listovima duvana (Suzuki i Nijhout, 2006). Srodna vrsta ovog moljca M. quinquemaculata (tzv. moljac paradajza) ispoljava adaptivni polifenizam obojenosti larvi zavisan od temperature. Naime, na niskim temperaturama (oko 20C) larve su crne to im omoguava bolju apsorpciju suneve svetlosti i zagrevanje. Tokom toplije sezone, na temperaturama iznad 28C, larve su zelene i bolje su skrivene od predatora. Meutim, kod duvanskog moljca ne postoji fenotipska plastinost obojenosti (larve su zelene bez obzira na temperaturu), iako se u malim uestalostima mogu nai mutantne crne forme14. Kako se pokazalo, izlaganje crnih mutanata visokim temperaturama (42C tokom 6 sati) rezultuje plastinom pojavom razliitih boja - od jasno zelene do potpuno crne. Mutanti sa sredinski indukovanim fenotipovima korieni su za formiranje dve selekcione linije u eksperimentu jedne za zelenu boju i druge za potpuno crnu. U svakoj generaciji, larve su izlagane temperaturnom oku i onda su selektovane zelene ili crne forme (kontrolna

Pokazano je da je crna mutacija vezana za smanjen nivo juvenilnog hormona to dovodi do poveane produkcije melanina i crne boje.

14

33

linija je izlagana visokim temperaturama, ali nije selektovana ni za jednu fenotipsku formu). Na taj nain vrena je selekcija normi reakcije. Nakon 13 generacija ovakve selekcije, analizirani su selekcioni odgovori plastinosti korienjem razvojnih temperatura u rasponu od 20C do 42C. U odnosu na kontrolu, u liniji selektovanoj za indukovani zeleni fenotip (selekcija za polifenizam, tj. prelazak iz crne u zelenu formu) osetljivost na sredinski stimulus je poveana; veina larvi bila je crna na niskim temperaturama, ali ve na oko 28C najvei broj jedinki bio je zelen (u kontroli, temperaturna indukcija zelene boje deavala se na temperaturi od priblino 33C). S druge strane, selekcija za indukciju crnog fenotipa dovela je do ogromnog smanjenja razvojne plastinosti praktino sve jedinke bile su crne na svim temperaturama. Dakle, oblik i osetljivost plastinog odgovora bili su izmenjeni selekcijom. Kod biljaka, selekcija za plastinost lateralne ekspanzije (preko izduivanja organa vegetativne reprodukcije) u kompetitivnim uslovima kod Ranunculus reptans, pokazala je promene norme reakcije, ali u manjem stepenu od selekcionih odgovora samih osobina (Van Kleunen i sar, 2000). Promena srednje vrednosti bez korelativne promene opsega plastinosti uoena je poreenjem riba cihlida Pseudocrenilabrus multicolor iz movarnih stanita i iz dobro aerisanih reka i jezera Ugande (Chapman, 2000). Dimenzije krga bile su vee kod movarnih riba, a slian trend je uoen i u vetakim uslovima kada su ribe gajene u vodama sa malom koliom kiseonika. Kako su analize pokazale, iako postoji znaajna razlika u veliini krga izmeu populacija iz ova dva tipa stanita, ak i kada se gaje pod istim uslovima (to ukazuje na genetiku diferencijaciju u veliini krga), relativni opseg plastinosti nije bio razliit. Slini rezultati dobijeni su i u studijama na punoglavcima abe Rana temporaria koje su odgajane sa ili bez predatora (Van Buskirk i Arioli, 2005). I pored toga to se populacije meusobno razlikuju u obrascima ponaanja pri izbegavanju predatora, oni ispoljavaju isti nivo plastinosti. Svi ovi rezultati ukazuju da fenotipske vrednosti u razliitim stanitima mogu evoluirati nezavisno od plastinosti. Da bismo dodatno razumeli ta je osnova stava da se genetike osnove osobine i njene plastinosti mogu razlikovati, moramo se setiti da u kvantitativnoj genetici efekti prirodne selekcije zavise od veliine tzv. aditivne komponente genetike varijanse u

34

populaciji15. Veliina ovog dela ukupne varijabilnosti neke osobine zavisi od ispoljavanja strukturnih gena, dakle od gena koji se nalaze na samoj periferiji genetike mree razvia osobine. Mutacije u ovim genima svakako menjaju varijabilnost (aditivnu genetiku varijansu) koja je dostupna za prirodnu selekciju, tj. za promene srednje vrednosti fenotipa kroz generacije. Ali, s druge strane, promenama ne moraju biti obuhvaeni dublje umreeni elementi regulacije koji ine osnovu fenotipske plastinosti. Ovo, naravno, ne znai da izmeu evolucije osobine i njene plastinosti ne postoji nikakva povezanost. Ukoliko varijante strukturnih gena koje genotip sadri dovode do formiranja neadekvatnog fenotipa za date uslove ivotne sredine, takav genotip bie eliminisan iz populacije zajedno sa itavom regulatornom mreom plastinosti. Isto tako, ako su pravci plastine regulacije fenotipske ekspresije osobine pogreni u nekoj ivotnoj sredini, bilo zbog greke ili nemogunosti primanja sredinskog stimulusa ili zbog bilo kod elementa u sistemu regulacije, konaan fenotip imae nisku adaptivnu vrednost. ajner navodi da se evolucione promene u populaciji deavaju istovremeno i na osobinama koje su eksprimirane u pojedinanim mikrostanitima i na normama reakcije koje se ispoljavaju u razliitim lokalnim prostorima (Scheiner 1998). Jedno od uoenih pravilnosti u koevoluciji plastinosti i osobine je tzv. Dinks Konolijevo pravilo (engl. Jinks-Connoly rule) prema kome e one osobine koje su sinergistiki selektovane (tj. selektovane u istom smeru kao i plastini odgovor u stanitu) pokazivati veu plastinost od osobina koje su antagonistiki selektovane (odnosno selektovane u suprotnom smeru od sredinski nametnutog plastinog odgovora). Ne treba zaboraviti ni mogunost da ispoljavanje adekvatnog fenotipa u odreenim uslovima ivotne sredine, tj. fenotipa koji je favorizovan selekcijom, moe tokom generacija dovesti do kanalisanja takvog puta ontogenije kroz delovanje prirodne selekcije i eliminaciju skupih mehanizama plastinog razvia (videti poglavlje 4.1.3). Dakle, iako plastinost nekog karaktera predstavlja osobinu koja je u genetikom smislu nezavisna od same karakteristike za koju je definisana, evolucija osobine i njene plastinosti jesu meusobno
U kvantitativnoj genetici aditivna genetika varijansa predstavlja zbir proizvoda uestalosti genskih alela i kvadrata razlika genskih vrednosti svih gena koji kontroliu datu osobinu. U sluaju jednog gena sa dva alela (A1 i A2), aditivna genetika varijansa (VA) ima sledei oblik:VA = 2pq(1 - 2)2,gde su p i q alelske uestalosti, a 1 i 2 genske vrednosti odgovarajuih alela. Genska vrednost predstavlja proseno odstupanje svih genotipova u kojima se nae dati genski alel od prosene vrednosti kvantitativne osobine u populaciji.
15

35

kompleksno povezani fenomeni u jednoj populaciji koja naseljava prostorno i vremenski heterogeno stanite. Na osnovu svega to smo do sada naveli, moe se rei da je pitanje genetike osnove fenotipske plastinosti postalo problem molekularne biologije kroz analizu molekularnih puteva signalne transdukcije u svakom konkretnom tipu plastinog odgovora (Pigliucci 2005). Jasno je da sredinski indukovane promene u pravcima razvia jesu posledica sredinski indukovanih promena u genskoj ekspresiji. Molekularne analize transkriptoma (tipa gena i intenziteta njihove transkripcije) pokazale su da se organizmi iste vrste, koji naseljavaju razliita stanita, mogu razlikovati u ak 50% eksprimiranih gena (Snell-Rood i sar., 2010). U prvom koraku, koji podrazumeva inicijalno primanje sredinskog stimulusa, mogu uestvovati direktni biohemijski efekti stanita (npr. temperaturni efekti na kinetiku i konformaciju proteina) ili neuroendokrini sistem moe prevesti sredinsku informaciju u fizioloki odgovor. Osetljivost hormona, tj. koliine i dinamike njihovog stvaranja, na sredinske stimuluse uoena je u brojnim studijama na insektima. Hormoni mogu uticati na gensku ekspresiju, na primer, preko jedarnih receptora, koji, kad su aktivirani hormonskim signalom, imaju ulogu trans-regulatora ekspresije razliitih gena. Naravno, svi oblici regulacije genske ekspresije, o kojima smo govorili u drugom delu, mogu uestvovati u putu transdukcije signala, tj. u konanom ispoljavanju fenotipa pod uticajem razliitih faktora ivotne sredine. 4.2. Evolucioni znaaj fenotipske plastinosti Kompleksnost fenomena plastinosti odrazila se na veoma razliite interpretacije njene uloge u evolucionim promenama prirodnih populacija. Naelno, kada se razmatra uticaj plastinosti na kvantitativnu evoluciju fenotipske osobine, prvo pitanje koje se namee je kakav moe biti njen efekat na genetiku varijabilnost osobine na koju deluje prirodna selekcija. Iako, naravno, u potpunosti moemo prihvatiti stav da se genetike osnove osobine i njene plastinosti razlikuju, nesumnjivo je da fenotipska promena osobine, indukovana sredinskim iniocima, podrazumeva razliitu eskpresiju (i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu) gena koji lee u neposrednoj osnovi date karakteristike. U tom smislu, uzimajui u obzir da se genetiki razliite jedinke u jednoj

36

populaciji razlikuju i u osetljivosti i/ili nainu odgovora na sredinske faktore, moe se oekivati da e variranje uslova ivotne sredine dovesti do razlika u nivoima genetike i fenotipske varijabilnosti za neku osobinu u populaciji (Levin, 1988). Drugim reima, heritabilnost osobine, tj. udeo (aditivne) genetike varijanse u ukupnom fenotipskom variranju osobine, nee biti jednak u svim ivotnim sredinama. Na primer, ukoliko razliiti genotipovi imaju sposobnost da formiraju isti fenotip u odreenom stanitu (tzv. konvergencija plastinosti, Sultan i Bazzaz 1993; videti genetiko kanalisanje, poglavlje 4.1.3), plastinost moe redukovati fenotipsku varijansu i usporiti mikroevolucione promene, jer su genetike razlike skrivene od selekcije u zajednikom fenotipu (Wright, 1931; Bradshaw, 1965). Prema reima Sjuela Rajta visoka individualna adaptabilnost [na razliite uslove ivotne sredine] dozvoljava opstanak genetiki razliitih tipova suoenih sa istim selektivnim pritiscima (Wright, 1931). S druge strane, fenotipsko variranje moe biti veoma veliko u uslovima heterogenog stanita usled potencijala istog genotipa da u alternativnim sredinama formira alternativne fenotipove (Sultan i Bazzaz 1993). Ovaj aspekt uticaja plastinosti na variranje osobine opisan je kroz komponentu fenotipske varijanse koja se oznaava kao interakcija izmeu genotipa i sredine (videti Boks 1)16. Diferencijalni efekat selekcije na genotipove se, u tom sluaju, razlikuje izmeu sredina (Wade, 1990). Dodatno, otkrivanje skrivene varijabilnosti usled sredinske indukcije ili promene regulatornih elemenata (videti poglavlje 4.1.3) poveava genetiku varijansu i potencijal za promenu osobina. Dakle, fenotipska plastinost moe i usporiti i ubrzati evoluciju neke fenotipske karakteristike, zavisno od genetikog i sredinskog konteksta u populaciji. Takoe, moe se naelno rei da sposobnost genotipova da plastino odgovore na uslove ivotne sredine odrava genetiku varijabilnost populacije, bilo kroz kroz akumulaciju skrivene varijabilnosti (konvergencija plastinosti), bilo usled promene ranga genotipova u ispoljenim vrednostima fenotipske karakteristike (i adaptivne vrednosti) u razliitim mikrosredinama u heterogenom stanitu populacije.
Iz kvantitativne genetike nam je poznato da se totalna (fenotipska) varijansa neke osobine u populaciji moe razloiti na nekoliko komponenti, tj. uzroka varijabilnosti: genetiu varijansu (VG, koja se dalje moe razloiti na aditivnu, dominansu i epistatiku komponentu), sredinsku varijansu (VE, koja ukazuje na efekat sredine na formiranje fenotipa, tj. na plastinost), interakciju izmeu genotipa i sredine (VGxE, koja ukazuje na varijabilne odgovore genotipova na sredinske uslove) i kovarijansu izmeu genotipa i sredine (CovG,E, koja pokazuje postojanje specifinih asocijacija izmeu genotipa i sredinskih uslova).
16

37

Posebno zanimljiv pogled na ulogu fenotipske plastinosti u evolucionim promenama osobina u populacijama, donela su nam istraivanja i teorijske koncepcije ekoloke evolucione biologije razvia. Naime, prema populaciono-genetikoj teoriji, adaptiranje populacije na ekoloke uslove podrazumeva postepene promene uestalosti alela kroz generacije. Budui da se takve promene mogu desiti tek generacijama nakon to se promena sredinskih uslova desila, one mogu biti sasvim neefikasne. Ukoliko prihvatimo ovaj klasian genetiki koncept, opstanak populacije bio bi doveden u pitanje ako ne postoje genotipovi sa adekvatnom fenotipskom formom za nove ekoloke situacije. Drugim reima, opstala bi samo ona populacija koja ima veliku genetiku varijabilnost u delovima genoma koji direktno odreuju fenotipove vane za preivljavanje u novim uslovima. Reenje se, meutim, moe pronai upravo u fenotipskoj plastinosti. Plastina promena strukture (morfologije, fiziologije ili ponaanja) koja u istoj generaciji odgovara izmenjenoj funkciji karaktera (indukovanoj sredinskom promenom), predstavljala bi brz adaptivni odgovor. Na ovaj nain, fenotipska plastinost, tj. genotipovi koji imaju sposobnost da adekvatno fenotipski odgovore na nove ivotne uslove, predstavljali bi most izmeu generacija pruajui dodatno vreme za genetiko adaptiranje putem pojave novih mutacija i/ili rekombinacija (WestEberhard 1989). Ova koncepcija iz korena menja nae vienje evolucije fenotipska promena moe prethoditi genetikoj promeni, tj. geni mogu biti pratioci umesto predvodnici u fenotipskoj evoluciji. Ovom novom perspektivom, utemeljenom u ekolokoj evolucionoj biologiji razvia, baviemo se u narednim poglavljima. 4.2.1. Nasleivanje obrazaca razvia Prilikom formiranja fenotipa simultano funkcionie veliki broj sistema nasleivanja (Jablonka i Lamb, 2005). Za poetak, niko ne moe negirati da su geni osnovne jedinice naslea; njihove kombinacije u genetikom sklopu jedinke jesu osnovni uzrok stvaranja jedinstvenih fenotipskih osobina svakog ivog stvora. Ve vie od jednog veka, poevi od otkrivanja Mendelovih radova 1900. godine, u potpunosti vladamo znanjima o nainima kako se kroz generacije alelske varijante kombinuju, kakve interakcije izmeu gena mogu biti, pod kakvim uslovima se vezano nasleuju, itd. Dodatno, sva ta znanja intenzivno upotrebljavamo u svakodnevnoj praksi u

38

poljoprivredi kroz, na primer, projekte selekcionisanja novih sorti kulturnih biljaka i rasa domaih ivotinja, u medicini prilikom dijagnostike bolesti, u pravnikoj praksi za identifikaciju ljudi ili utvrivanje oinstva. Zbog svoje velike primene, genetika se proirila u brojne ekspertizne discipline. Ipak, za razliku od dugo vremena dominantne genetike paradigme u nauci, danas nam je posve jasno da naslee nije samo pria o genima. U evolucionom kontekstu, savremena znanja nam govore da se populacije mogu menjati tokom vremena kroz alelske supstitucije strukturnih gena ili promena u cis- i trans-regulatornim elementima (koje rezultuju u razvojnim promenama, kao to su, na primer, heterohronija, heterotopija, heterometrija), ali i kroz sredinski indukovane epigenetike promene i genetiku fiksaciju sredinski indukovanih odgovora genoma. Poslednja dva naina evolucionih promena, koje moemo oznaiti kao nasleivanje indukovanih osobina i genetika akomodacija, izazivaju, jo uvek, velike sporove u savremenoj nauci. Oba fenomena prizivaju davno naputenu koncepciju nasleivanja steenih osobina, koja je bila dominantna u pre-genetikoj eri, i obino je pripisujemo an Batist Lamarku, iako je i sam Darvin zastupao isto stanovite (videti deo 3). Duh Lamarka, toliko nepoeljan u genetikoj teoriji, a nanovo probuen u ekolokoj evolucionoj biologiji razvia (premda na sasvim drugi nain), zasniva se na ideji da se oblici osobina, sredinski indukovani tokom razvia jedinke u konkretnom stanitu, mogu prenositi na potomstvo. Sada emo se posvetiti ovim kontroverznim pitanjima kako se sredinski indukovane promene osobina mogu nasleivati? i, kako to moe uticati na evolucione promene populacija? 4.2.1.1. Genetika akomodacija plastinog odgovora Jedno od najznaajnijih otkria alternativne evolucione sinteze bio je fenomen oznaen kao fenokopija. Fenokopije su sredinski indukovani fenotipovi koji imitiraju fenotipove uzrokovane mutacijama gena. Drugim reima, iako u genotipu odsustvuje odgovarajua genetika varijanta za koju je poznato da dovodi do pojave konkretnog stanja osobine, jedinka razvija takav fenotip pod uticajem odreenog sredinskog faktora. Jo krajem XX veka, jedan vajcarski biolog (Standfuss, 1896) pokazao je da kratkotrajno izlaganje larvi vajcarske podvrste leptira Iphiclides podalirius visokim temperaturama dovodi do pojave leptira koji, po arama krila i nekim drugim

39

karakteristikama, podseaju na leptire iste vrste, ali kojima se daje rang podvrste i naseljavaju Siciliju. Na slian nain, poviena temperatura prilikom razvia larvi leptira Papilio machaon iz centralne Evrope dovela je do pojave jedinki slinih sirijskim i turskim varijetetima. Riard Goldmit (Goldschmidt, 1938), inae tvorac termina fenokopija, dobio je u svojoj laboratoriji dve fenokopije leptira Aglais urticae. Nakon izlaganja larvi centralno-evropske podvrste ovog leptira visokim temperaturama, razvili su se adulti sa arama na krilima veoma slinim sardinijskoj podvrsti, dok su izlaganjem larvi niskim temperaturama, dobijene fenokopije onih leptira koji ive u Skandinaviji. Savremena istraivanja razliitih vrsta leptira potvrdila su da temperaturni okovi tokom odreenih faza larvenog razvia mogu dovesti do fenokopija koje imitiraju genetiki kontrolisane are na krilima leptira kod podvrsta ili srodnih vrsta koje ive u toplim ili hladnim regionima (Nijhout, 1991). Ovi nalazi inicirali su veoma vana pitanja. Zbog ega se neke osobine kod jednog broja jedinki iste vrste, ili kod svih jedinki nekih vrsta, pojavljuju kao fenotipska plastinost, tj. tek nakon sredinske indukcije, a ti isti fenotipovi jesu direktno uslovljeni genima kod druge grupe jedinki, ili drugih vrsta? Kakva je evoluciona povezanost ova dva naina ispoljavanja fenotipske osobine? Iako su teorijske koncepcije moderne sinteze naglaavale Vajsmanovu ideju germplazme kao mehanizam odvajanja naslea od uticaja ivotne sredine, sam Vajsman je, na osnovu svojih istraivanja geografske i sezonske varijacije obojenosti krila leptirova, smatrao da su modifikacije gametske elijske linije pod uticajem ivotne sredine mogue i da je veoma verovatno da uticaji temperature i stanita mogu, kod razliitih biljaka i ivotinja, dovoditi do stvaranja naslednih varijacija (Weismann, 1892, str. 405). Kako se to deava? Prema maljhauzenu, evolucija se odvija kroz promene sistema razvia menjajui norme reakcije na nain koji prvo dovodi do usaglaavanja sa ivotnom sredinom, a nakon toga i do anticipacije sredinskog stimulusa (Schamalhausen, 1949). Drugim reima, ukoliko je populacija izloena istom sredinskom stimulusu due vreme i pod njegovim uticajem stalno dolazi do razvia odreenog fenotipa koji je favorizovan prirodnom selekcijom (adaptivna plastinost), takav sredinski indukovani fenotip moe postati genetiki stabilizovan, odnosno za njegovo ispoljavanje vie nee biti potrebna sredinska stimulacija! Ovaj proces naslednih promena koje se javljaju kao

40

odgovor na sredinsku indukciju, oznaen je terminom genetika akomodacija. Kako emo videti, taj proces se moe odigravati na razliite naine. Svi naini, meutim, podrazumevaju iste polazne elemente osobina mora inicijalno biti plastina i prirodna selekcija deluje na njenu normu reakcije. Polazei od varijabilnosti u osetljivosti genotipova jedne populacije na sredinske uslove, tj. od razlika u normama reakcije, neki genotipovi e biti sposobni, dok drugi nee, da kroz razvie adekvatno fenotipski odgovore na promenjeni sredinski stimulus. Sposobnost adaptivnog odgovora odreuje koji genotipovi e opstati (i reprodukovati se) u izmenjenim uslovima. Dakle, u prvom koraku, prirodna selekcija deluje na norme reakcije. Dejms Mark Boldvin (James Mark Baldwin, 1861 1934) opisao je jedan tip genetike akomodacije koji danas oznaavamo kao Boldvinov efekat (Simpson, 1953). U ovom scenariju, nakon sredinske indukcije i opstanka genotipova sa dovoljno irokom normom reakcije koja omoguava razvie adaptivnih fenotipova (Boldvin je ovaj proces oznaio terminom organska selekcija), na tako nastalu fenotipsku varijabilnost, tj. ispoljenu genetiku varijabilnost osobine, direktno e delovati prirodna selekcija (faza ortoplazije po Boldvinu). Nadalje, svaka nova mutacija gena moe opstati u populaciji samo ako dobro funkcionie u okvirima fenotipske ekspresije prethodno selektovanih genotipova. Postepena akumulacija takvih mutacija na veem broju gena fiksirae genotip i njegovu normu reakcije u nove (ranije retke) fenotipske okvire. Na taj nain, ono to je na poetku ovog procesa bio mogu fenotip samo za mali broj jedinki populacije, postaje normalan fenotip za veinu jedinki pod novim uslovima ivotne sredine. Nakon ovog procesa, ak i kada bi se promenili uslovi ivotne sredine, tako da postanu slini onima koji su ranije vladali, genotipovi veine lanova populacije ne bi bili u stanju da formiraju stare fenotipove. Dakle, fenotipska varijabilnost u okvirima postojeih normi reakcije omoguava poetno prilagoavanje na promenjene uslove ivotne sredine, pre pojave novih mutacija, ali za kojom slede nove mutacije koje fiksiraju datu fenotipsku promenu. maljhausen, kroz svoju koncepciju, naglaava jo jedan mogui element ovakve fenotipske evolucije (Schamalhausen, 1949). Novi sredinski uslovi mogu otkriti skrivenu genetiku varijabilnost (videti poglavlje 4.1.3) i prethodno neispoljeni deo norme reakcije, to e biti praeno selekcijom adaptivnih odgovora na stimulus i stabilizacijom novog oblika norme reakcije. Za razliku od

41

Boldvinovog efekta, ovaj scenario ne podrazumeva nuno pojavu novih mutacija, ve nekada skrivene genetike varijante mogu sada biti upotrebljene za stabilizaciju nove norme reakcije u ijem se opsegu nalazi favorizovani fenotipski oblik. Kao to se moe videti, ni Boldvinov efekat niti model maljhauzena ne podrazumevaju da evolucija novog fenotipa mora nuno biti praena suavanjem norme reakcije, tj. kanalisanjem razvia ka novom adaptivnom fenotipu. Naprotiv, neki autori navode situacije u kojima bi selekcijom bilo favorizovano upravo poveanje opsega plastinosti (Ghalambor i sar., 2007). Na primer, ukoliko sredinski indukovana osobina podie jedinke na novi adaptivni vrh, ali ne omoguava formiranje fenotipa koji e dostii maksimalnu adaptivnu vrednost, direkciona selekcija e delovati na naslednu varijabilnost u pravcu proirenja norme reakcije ka optimalnom fenotipu. Takoe, potpuno je jasno da e visok nivo plastinosti osobina biti favorizovan u uslovima fluktuirajuih stanita; u takvim ivotnim sredinama genotipovi sa najveim nivoom plastinosti imae najveu adaptivnu vrednost (ovde, naravno, treba imati u vidu da granice ovakve evolucije nameu razliite cene plastinosti, poglavlje 4.1.3). Nasuprot gore navedenim modelima genetike akomodacije, gde se pre svega govori o genetikoj stabilizaciji novih normi reakcije, model genetike asimilacije podrazumeva smanjenje opsega fenotipske plastinosti. U poglavlju 4.1.3 razmatrali smo kanalisanje razvia, koje stabilizuje odreeni put ontogenije ka konkretnom fenotipu uprkos sredinskim fluktuacijama i genetikoj varijabilnosti (sredinsko i genetiko kanalisanje). Prema Vodingtonu, selekcija fenotipske karakteristike koja je inicijalno formirana samo kao odgovor na sredinski uticaj, bie usmerena na regulatorne elemente ontogenije tako to e favorizovati genotipove koji efikasno kanaliu razvie prema tom, sredinski adekvatnom fenotipu. Drugim reima, selekcija e favorizovati sisteme razvia koji redukuju dalju osetljivost na sredinu, odnosno spreavaju udaljavanje fenotipa od lokalnog optimuma. Na taj nain, norma reakcije se mora suavati, a takav proces se oznaava kao genetika asimilacija. Ovaj model ilustrovan je preko tzv. epigenetikog pejsaa (slika 4.5).

42

Slika 4.5. Shematski prikaz Vodingtonovog epigenetikog pejsaa. Loptice simbolizuju razvie kroz vreme, a visina nabora ilustruje verovatnou da razvie moe preskoiti iz jednog (A) u drugi (B) put. C. Vodingtonov originalni prikaz epigenetikog pejsaa (Waddington, 1957). Detaljnija objanjenja data su u tekstu.

Epigenetiki pejsa oblikuju regulatorni genetiki sistemi razvia, pri emu su neki putevi vre kanalisani (predstavljeni visokim naborima) i potrebna je velika sredinska perturbacija kako bi razvie (loptica na shemi, slika 4.5) preskoilo na drugi ontogenetski pravac. Neki putevi su labavije kanalisani, pa se takvi aspekti razvia mogu promeniti i pod uticajem slabijih sredinskih stimulusa. U tom smislu, genetika asimilacija bi predstavljala evolucioni proces koji, kroz uticaj na genetike elemente razvia, podie genetiku kontrolu fenotipa, tj. nabore u epigenetikom pejsau. Prema Vodingtonu, tzv. geni modifikatori (tj. geni koji imaju najvanije funkcije u regulaciji razvia) imaju kljunu ulogu u tome koliki intenzitet sredinskog stimulusa je potreban da bi se inicirala promena puta razvia. Iznad kritinog nivoa (engl. threhold) sredina moe indukovati promenu. U jednom eksperimentu, Vodington je otkrio da kratko izlaganje visokim temperaturama larvi Drosophila melanogaster na odreenom stupnju razvia (larve pred samo formiranje lutki) dovodi do pojave adulta koji na krilima nemaju prednju poprenu venu (ona je znaajna za odravanje vrstine krila). Isti takav efekat izaziva i, genetiarima dobro poznata, recesivna mutacija jednog gena (to je tzv. cv mutacija; od

43

engl. crossveinless). Dakle, izlaganje muica toplotnim okovima, na odreenom stupnju razvia, izaziva kod jednog broja jedinki pojavu fenokopije gena cv. U pokuaju da objasni ovaj fenomen, Vodington je sproveo vetaku selekciju na sledei nain. U prvoj generaciji selekcije, Vodington je uzeo, kao roditelje, iskljuivo one jedinke koje su posle izlaganje visokim temperaturama imale cv fenokopiju. Kada je potomstvo tih jedinki dostiglo kritian stupanj razvia, larve su podeljene u dve grupe. Prvu grupu su inile larve koje su, kao i roditelji, bile izlagane temperaturnom oku, dok su drugu grupu inile larve koje nisu bile izlagane visokim temperaturama (to je kontrolna grupa jedinki). Kao roditelji naredne generacije su, opet, uzimane iskljuivo jedinke koje su, posle temperaturnog oka, imale cv fenokopiju. Ponovo su formirane dve grupe larvi pod tretmanom i kontrolna grupa. Nakon samo nekoliko generacija ukrtanja jedinki koje su imale indukovani fenotip nakon temperaturnog oka, broj njihovih potomaka sa istom osetljivou na temperaturu je porastao na 90%. Najznaajniji rezultat je zapaen u etrnaestoj generaciji takve selekcije. U kontrolnoj grupi jedinki (tj. kod onih koje kao larve nisu bile pod tretmanom, ali iji su preci u prethodnim generacijama kao larve izlagani visokim temperaturama) pojavilo se nekoliko muica bez prednjih poprenih vena na krilima. U esnaestoj generaciji selekcije, ve 1% do 2% muica u kontrolnoj grupi imao je cv fenokopiju. Meusobnim ukrtanjem takvih jedinki (iz kontrolne grupe), Vodington je dobio laboratorijsku populaciju u kojoj je, i bez temperaturnog tretmana larvi, oko 18% jedinki bilo bez poprene vene na krilima. Jasno je da sredinski stres nije doveo do pojave poznate cv mutacije. Kada se ukrste cv/cv jedinke sa muicama iz Vodingtonovog eksperimenta, svi potomci imaju normalna krila. Ovaj rezultat pokazuje da je genetika asimilacija zasnovana na izmenjenoj aktivnosti nekih drugih gena koji su, takoe, ukljueni u razvie vena na krilima drozofile. Vetakom selekcijom Vodington je zapravo selektovao genotipove sa takvim kombinacijama gena koje uslovljavaju nizak prag osetljivosti na sredinski stres. U potrazi za molekularnim mehanizmima koji su doveli do ovakvih rezultata, Ruterford i Lindkvist (Rutherford i Linquist, 1998) su analizirali protein temperaturnog oka Hsp90 kod Drosophila. Taj protein funkcionie kao molekularni aperon koji je neophodan za odravanje normalne trodimenzionalne konformacije mnogih proteina. Posledica ovakve funkcije Hsp90 je puferisanje sredinskog oka tako da se pri

44

sredinskom stimulusu, koji je po intenzitetu ispod praga, nee uoiti fenotipska promena. Takoe, ovaj protein obavlja i genetiko kanalisanje spreavajui ispoljavanje brojnih genetikih mutacija preko uspene korekcije malih promena u mutantnim proteinskim strukturama. Meutim, kada stres prevazilazi prag, pojavljuju se brojni proteini kojima je neophodna aktivnost korektora Hsp90 pa njega nee biti u dovoljnoj koliini za sve popravke. Koliki e prag biti neophodan da pokrene promene razvia, zavisi od svakog genotipa, tj. od interakcija genetikih varijanti svih elemenata ukljuenih u razvie. U eksperimentima u kojima je aktivnost Hsp90 blokirana mutacijama ili hemijskim tretmanom, pokazala se ogromna fenotipska (genetika) varijabilnost koju je ovaj aperon, dok je bio aktivan, uspeno pokrivao (Wong i Houry, 2006). Nakon nekoliko generacija selekcije mutantnih fenotipova, oni su opstajali unutar eksperimentalnih linija, ak i nakon to je vraena funkcija Hsp90 (Queitsch, 2002; Wong i Houry, 2006). Slini rezultati dobijeni su i na biljci Arabidopsis thaliana, a dodatno je pokazano da relativno mali stres moe rezultovati promenom koliine dostupnog Hsp90 i dovesti do ispoljavanja skrivene varijabilnosti (Sangster i sar., 2008). Na osnovu ovih rezultata moe se zakljuiti da je Hsp90 jedan od glavnih uzronika kanalisanja i ispoljavanja istog fenotipa u irokom opsegu genetikih i sredinskih uslova. Dodatno, kako su pokazale analize na Drosophila melanogaster (Solars i sar., 2003) i kvascu Saccharomyces cerevisiae (Wong i Houry, 2006), u nasleivanju novouspostavljenih puteva razvia uestvuju epigenetike promene ekspresije gena (o tome emo detaljnije govoriti u poglavlju 4.3.3). Jedna grupa naunika je pokazala da redukovana aktivnost Hsp90 indukuje naslednu varijabilnost u epigenetikom statusu hromatina i da tako izmenjeni obrasci ekspresije gena mogu biti selektovani i odravani kroz generacije ak i kada Hsp 90 postane ponovo aktivan (Sollars i sar., 2003). Mogunost da adaptivni odgovori na ivotnu sredinu budu fiksirani epigenetiki (bez promene strukture gena), oznaena je kao epigenetika asimilacija. Uloga ovog procesa mogla bi se ogledati kroz veoma brzu promenu u odnosu na sredinski stimulus, to bi predstavljalo meukorak ka genetikoj asimilaciji. Uzimajui sve navedeno u obzir, moe se zakljuiti da su nastanak i nasleivanje cv fenokopije u Vodingtonovom eksperimentu posledice, prvobitno, kompromitovane funkcije Hsp90, koja je, zatim, u kombinaciji sa novim naslednim epigenetikim modifikacijama asimilovala odreene puteve razvia.

45

U jo jednom Vodingtonovom eksperimentu embrioni drozofile su bili podvrgnuti isparenjima etra i neki od njih su razvili tzv. bitoraks adultni fenotip (Waddington, 1956). Ovaj fenotip, okarakterisan razviem etiri umesto dva krila (haltere, strukture koje uestvuju u balansiranju letenja, transformisane su u krila, to je struktura karakteristina za mezotoraks), slian je ranije poznatoj bitorax mutaciji. Eksperiment, koji je Vodington sproveo, bio je istog dizajna kao i eksperiment sa temperaturnim okom. Nakon 29 generacija vetake selekcije, bitoraks fenokopije pojavile su se i u kontrolnoj liniji muica koje nisu bile izlagane etru. U ponovljenom eksperimentu, Gibson i Hognes su pokazali da je varijabilnost u ispoljavanju bitoraks fenotipova nakon izlaganja etru posledica polimorfizma u Ultrabitorax (Ubx) regulatornom genu postoje etiri alela koja su kritina za genetiku asimilaciju bitoraks fenokopije (Gibson i Hogness, 1996)17. Dakle, u zavisnosti od prisutnih alelskih varijanti ovog regulatornog gena, neki genotipovi imaju nii prag osetljivosti na sredinski stimulus usled ega dolazi do morfolokih promena. Kako je predvideo maljhauzen, sredinski stimulus dovodi do ispoljavanja skrivene varijabilnosti, kako regulatornih tako i strukturnih gena. Selekcija koja u populaciji dovodi do redukcije polimorfizma regulatornog gena (kao to je Ubx), kanalisae razvie kroz regulaciju aktivnosti drugih gena. U svim eksperimentima koje smo opisali, vrena je vetaka selekcija indukovanih fenotipova koji ne poveavaju adaptivnu vrednost. Postavlja se pitanje da li se ovakvi procesi genetike akomodacije mogu odigrati u prirodnim populacijama. Kao i u sluaju razmatranja uloge mutacija u evolucionim promenama kroz klasian populaciono-genetiki model, gde veina promena u DNK jesu tetne za svoje nosioce, i ovde se mora pretpostaviti da e odreen procenat sredinski indukovanih fenotipova biti adaptivan. Kako navodi Vest-Eberhardova, modeli evolucije zasnovani na fenotipu (genetikoj akomodaciji) mogu, zapravo, reiti problem koji optereuje klasinu genetiku koncepciju evolucije. Naime, kada se i pojavi korisna mutacija u populaciji, nastaju problemi sa njenim irenjem u populaciji; takva mutacija je inicijalno veoma retka i potrebni su ogromni koeficijenti selekcije da bi se njena uestalost u populaciji

Kako se pokazalo, gubitak ekspresije ubx gena u treem imaginalnom disku toraksa dovodi do poveanja osetljivosti na etar.

17

46

poveala18. Razvojni modeli prevazilaze ove probleme na dva naina. Prvo, sredinski indukovani fenotip nije u potpunosti sluajan (a mutacije jesu) u odnosu potrebu organizma, to moe drastino smanjiti period koji je inae potreban za testiranje efekata sluajnih mutacija. Drugo, isti sredinski stimulus moe dovesti do istovremenog razvia odgovarajueg fenotipa kod visokog procenta jedinki u populaciji. Drugim reima, kapacitet za ispoljavanje tog fenotipa je ve prisutan u populaciji i potrebno je (samo) da taj fenotip bude genetiki stabilizovan putem selekcije gena modifikatora koji, takoe, ve postoje u populaciji. Jedna od najee korienih ilustracija adaptivnog razvojnog modela evolucije u prirodnim populacijama jeste evolucija uljeva (kalusa) na trtici kod nojeva19. Koa veine sisara i ptica ima sposobnost da formira zadebljanja na delovima koji su izloeni trenju sa nekom povrinom (npr. zemljom); intenzivno trenje izaziva proliferaciju elija koe20. Meutim, dok je kod veine vrsta pojava kalusa sredinski indukovana, nojevi se raaju sa ovim kalusima. Pretpostavimo da se u prolosti dogodila velika promena u uslovima ivotne sredine koju su naseljavali preci savremenih nojeva. To je, najverovatnije, veliko smanjenje koliine padavina koje je dovelo do nestanka bogatog travnatog prekrivaa, tako da je dugotrajno leanje na jajima izazivalo, kod velikog broja predaka savremenih nojeva, razliita oteenja koe. Adaptivna vrednost takvih jedinki mogla je biti znatno manja (zbog infekcija razliitim patogenima i parazitima). Imajui u vidu da je formiranje uljeva uobiajeni odgovor koe na sredinski stimulus (trenje), logino je pretpostaviti da su i elije koe predaka nojeva imale istu sposobnost. Ukoliko je takav plastini odgovor adaptivan (zadebljanje smanjuje povrede i infekcije), mutacije koje su kanalisale razvie koe na trtici u tom smeru mogle su biti favorizovane prirodnom selekcijom. Dakle, nekada fakultativni, plastini fenotip bio je genetiki asimilovan tako da vie nije potrebna sredinska indukcija da bi se on pojavio kod jedinki ove vrste. Izgleda da je genetika akomodacija bila jedan od inilaca koji su doprineli intenzivnoj specijaciji, tokom 20 miliona godina, gutera iz roda Anolis u centralnoj i
Ne zaboravimo, ipak, da efekti genetikog drifta u malim populacijama mogu drastino poveati uestalost neke genetike varijante za vrlo mali broj generacija. 19 Kako navodi Gilbert (2010), Vodington i maljhauzen su bili impresionirani ovom pojavom kod nojeva i povezali su je na slian nain u kontekst razvojnih modela evolucije. 20 Ljudi koji sviraju gitaru imaju veoma zadebljalu kou jagodica prstiju.
18

47

Junoj Americi i Karibskim ostrvima. Naime, jedna od osnovnih karakteristika ovih gutera je duina zadnjih nogu; Anolis guteri, koji se kreu na tlu ili irokim stablima, imaju relativno duge zadnje noge u odnosu na telo, dok oni koji ive na uskim povrinama, kao to su grane drvea, imaju relativno kratke zadnje ekstremitete. Duge zadnje noge omoguavaju, naravno, guterima znatno bre kretanje, dok su guteri sa kraim nogama sporiji, ali sa daleko preciznijim pokretima nogu. Da je ova adaptacija mogla nastati putem genetike akomodacije ukazuju nedavno sprovedeni eksperimenti sa vrstom Anolis sagrei (Losos i sar., 2000). Razvie mladih gutera u terarijumima sa oblicama drveta razliite debljine i duine dovelo je do pojave odraslih jedinki koje su imale relativno due noge, ako su odgajane na irokim podlogama, odnosno krae zadnje noge, ako su rasle na uskim podlogama. Dakle, ne samo da duina zadnjih nogu A. sagrei pokazuje fenotipsku plastinost, ve su dobijeni fenotipovi koji su usaglaeniji sa sredinom u kojoj su jedinke odgajane (tj. u pitanju je adaptivna fenotipska plastinost). Ova fenotipska plastinost mogla je, u prvim fazama specijacije gutera Anolis, omoguiti odlazak na nova stanita u kojima je, zatim, prirodna selekcija favorizovala genotipove koji su adekvatno odgovarali na nove ivotne uslove, a zatim je genetiki asimilovala odgovarajue norme reakcije ili odgovarajui fenotip. Postoje brojni primeri koji pokazuju da razliiti naini genetike akomodacije mogu voditi ili smanjenju ili poveanju opsega fenotipske plastinosti. Kao to smo ve napomenuli, Boldvinov efekat i model koji je dao maljhauzen, ne podrazumevaju smanjenje sposobnosti odgovora na sredinski stimulus, dok e genetika asimilacija nuno voditi suavanju norme reakcije. Primer koji smo naveli u poglavlju 4.1.4, a odnosi se na selekcione eksperimente sa duvanskim moljcem (Manduca sexta), ukazuje da se plastinost iste osobine (osetljivost boje larvi na temperaturu) u jednoj selekcionoj liniji moe poveati, a u drugoj smanjiti (Suzuki i Nijhout, 2006). Parsons i Robinson (2006) su pokazali da oblik tela riba Lepomis gibbosus u populacijama koje naseljavaju otvorene vode, pored toga to je bitno razliit od predakih varijeteta u priobalnim vodama, pokazuje i veu plastinost, iako je priobalje heterogenije stanite. Oblik glave i vilice tigraste zmije (Notechis scutatus) je veoma plastian u ostrvskim populacijama gde se jedinke hrane krupnim plenom, dok plastinost ovih karakteristika odsustvuje u populacijama na kopnu u kojima su vrste plena znatno sitnije. Budui da su ostrva

48

kolonizovana sa kopna, moe se pretpostaviti da su fenotipska plastinost i genetika akomodacija specifine norme reakcije omoguili opstanak u novim uslovima sredine. Neke populacije i vrste roda Ranunculus zadrale su sposobnost stvaranja razliitih listova zavisno od nivoa vodene sredine (heterofilija), dok se kod drugih vrsta uoava samo jedan tip listova. Genetika asimilacija je mogla fiksirati (kanalisati) ontogenetski put razvia lista i dovesti do gubljenja mogunosti plastinog odgovora u uslovima gde variranje stanita odsustvuje. Analize monofiletske grupe koju ine etiri roda aba Pelobates i Pelodytes (rodovi Starog sveta) i Spea i Scaphiopus (rodovi Novog sveta), pokazale su da su taksoni Starog sveta predaki za druga dva roda i, takoe, da je tokom procesa kolonizacije Novog sveta dolo do znaajnih promena u nivoima fenotipske plastinosti, koje se poklapaju sa oekivanjima koncepcije genetike akomodacije. Naime, nasuprot rodovima Pelobates i Pelodytes, koji uglavnom naseljavaju stabilne vodene basene i imaju dui period larvenog razvia, Spea i Scaphiopus ive u efemernim vodama i imaju krai period larvenog razvia. Dodatno, plastinost ove osobine je mnogo manja kod rodova Novog sveta. Na osnovu predvianja koncepcije genetike asimilacije, inicijalna plastinost duine larvenog razvia omoguila je kolonizaciju novih stanita, a zatim je akumulacija novih genetikih varijanti, tokom dugog vremenskog perioda, dovela do kanalisanja razvia i gubitka sposobnosti modifikovanja trajanja razvia u novonastalim taksonima (Gomez-Mestre i Buchholz, 2006). Na osnovu svega navedenog, moe se zakljuiti da genetika akomodacija, koja se odigrava u razliitim smerovima i na razliite naine u populacijama jedne vrste, moe ubrzati procese divergencije i specijacije (Price i sar., 2003; West-Eberhard, 2003; Pigliucci i sar., 2006). Na ovom mestu moramo navesti jo jedan aspekt uloge razvojne plastinosti u evoluciji fenotipa tzv. fenotipsku akomodaciju. Naime, prethodna razmatranja su nam razjasnila na koji nain plastinost jedne karakteristike moe uticati na evoluciju te fenotipske osobine; ali, na koji nain se to moe odraziti na evoluciju itavih organa, delova ili itavih organizama? Prema konceptu fenotipske akomodacije, evolucija novih morfologija moe biti unapreena (ubrzana) putem uzajamnog adaptivnog podeavanja razliitih aspekata fenotipa, koje e pratiti neku genetiku ili sredinski indukovanu novinu u procesu ontogenije (West-Eberhard, 2005). itava koncepcija se zasniva na

49

staroj ideji da regulativna sposobnost embriona dozvoljava samom embrionu da usvoji promene u svojoj strukturi. Nekoliko primera drastinih promena u telesnoj strukturi, koje su inicirane relativno malom fenotipskom promenom, ukazuju na ovakvu mogunost. Najpoznatiji opisani primer odnosi se na hendikepiranu kozu koju je opisao, jo 1942. godine, danski veterinar E.J.Slijper. Ova koza je roena sa paralizom prednjih udova i hodala je na dve zadnje noge; nedostatak funkcionalnih prednjih nogu predstavljao je, dakle, sredinu na koju je ovca morala plastino da odgovori. Nakon njene smrti, obdukcija je pokazala znaajne plastine promene u anatomiji zadnje noge su bile znaajno izduene, a promene u obliku kime i karlinog pojasa, kao i izmene skeletne muskulature, bile su usmerene ka akomodaciji na uspravan hod (pojavile su se i neke tetive koje ne postoje kod normalnih koza). Dakle, promena u jednom elementu uslovila je korelativnu promenu itavog anatomskog paketa! Slini fenomeni uoeni su i kod babuna (Papio ursinus) i japanskih makakija (Macaca fuscata; Hirasaki i sar., 2004). Iako navedeni primeri mogu izgledati kao bizarni pojedinani sluajevi, neki autori smatraju da oni ilustruju nain na koji koordinacija u razviu razliitih delova tela namee sveobuhvatnije promene ukoliko se samo jedan element promeni (promena moe biti genetika ili sredinska). Dramatine promene u organizaciji kostiju od agnata do riba sa vilicama, od riba do vodozemaca, od vodozemaca do sisara, bile su koordinisane sa promenama strukture vilice, viline muskulature, sastava, oblika i rasporeda zuba, kao i strukture kranijuma i uha (Fischman, 1995). Potpuno je jasno da organizmi nisu zbir nezavisnih karakteristika, niti se njihova evolucija moe na taj nain posmatrati. Razmatranje fenotipske akomodacije, kao fenomena, ne razlikuje se previe od prethodnih modela u kojima smo govorili o ulozi razvojne plastinosti u evoluciji; jedina razlika je u broju elemenata koji su zahvaeni korelisanom promenom. Nove ivotne sredine indukuju promene u razviu, koje na poetku uopte ne moraju biti genetike (kao to se genotip hendikepirane koze nije promenio). ak i ukoliko bi populacija ostala genetiki identina, fenotipovi jedinki mogu biti potpuno drugaiji u izmenjenoj ivotnoj sredini (npr. kada bismo sve koze naterali da hodaju na dve noge). Promena bi postala evoluciona (genetika) ukoliko bi genetika i epigenetika regulatorna mrea ontogenije akomodirala na te nove pravce razvia.

50

4.2.1.2. Predvodnici i pratioci u evoluciji: fenotip ili geni? Moja definicija evolucije ne podrazumeva iskljuivo i jedino promenu uestalosti gena u populaciji, ve se odnosi na promenu fenotipa koja jeste povezana sa menjanjem genskih frekvencija. elim da znam ta uzrokuje promenu fenotipa tokom evolucije: kako ta promena poinje i kako su geni u to ukljueni? Smatram da tajna razumevanja evolucije lei u razumevanju fenotipa, njegovog razvia i sposobnosti da oseti i odgovori na svoje okruenje. Naravno, razvie i sposobnost reagovanja na ivotnu sredinu ukljuuju i gene, kao i evolucija. Mary Jane West-Eberhard (2003, str. 28) U prethodnim poglavljima detaljno smo razmatrali postojanje dva sistema za formiranje fenotipske varijabilnosti u populaciji; fenotipska varijabilnost je rezultat genetikih razlika izmeu jedinki i sredinski zavisne razvojne plastinosti. U ekolokoj evolucionoj biologiji razvia postavlja se pitanje koji od ova dva sistema je predvodnik, a koji je pratilac u evolucionim procesima. Prema klasinoj genetikoj teoriji, polimorfna genetika osnova nekog svojstva organizama moe se, tokom vremena, staviti pod veu sredinsku kontrolu, tj. plastinu regulaciju. Ovaj model fenotipske evolucije oznaiemo kao geni lideri. Alternativno, scenario po kom inicijalno sredinska indukcija razliitih fenotipskih formi u populaciji tokom evolucije postaje genetiki kontrolisana (genetika akomodacija) oznaiemo kao geni pratioci ili plastinost prva. Dva navedena modela fenotipske evolucije analizirana su u opirnoj filogenetskoj studiji diskontinuiranih fenotipskih stanja koja u nekim vrstama mogu biti genetiki determinisana, dok su u drugim vrstama odreena sredinskim stimulusima (taj oblik plastinosti oznaava se kao polifenizam, poglavlje 4.1.1). Takve karakteristike su, na primer, determinacija pola kod mnogih grupa organizama, alternativni oblici krila insekata, diskontinuirani tipovi obojenosti, asimetrino razvie pojedinih organa, itd (Schwander i Leimar, 2011). Kao to emo videti iz nekoliko primera, pokazalo se da su se naini fenotipske kontrole mogli menjati vie puta tokom evolucije i to u okviru istih evolucionih linija. U najjednostavnijim sluajevima, alternativni fenotipovi nastaju kroz isti repertoar sukcesivnih faza ontogenije bez obzira na to koji sistem determinacije prevladava u datom opsegu vremena. Tranzicija izmeu sistema se moe desiti tako to se menja osetljivost pojedinih faza razvia na sredinski stimulus (pomera se prag osetljivosti) ili se dodaju novi regulatorni elementi. Na primer, promene uslova ivotne sredine u kojima se odvija evolucija, kao to su temperatura ili fotoperiod, same po sebi

51

mogu dovesti do tranzicije sistema determinacije fenotipova. Mutacije koje menjaju aktivnost ili nivo ekspresije gena mogu pomeriti razvojni sistem znatno iznad praga sredinskog uticaja (genetika asimilacija) to uslovljava fenotipsko ispoljavanje prisutne genetike varijabilnosti. Genetike promene ukljuene u sintezu hormona, za koje je poznato da spadaju u najvanije regulatore razvia i nalaze se pod velikim uticajem sredinskih uslova, ili promene senzitivnosti receptora, mogu dovesti do poveanja ili smanjenja osetljivosti indukcije alternativnih fenotipova. Ovakva smena sistema fenotipske kontrole ukazuje da se njihov adaptivni znaaj moe bitno menjati kroz evoluciju. Polifenizam, tj. fenotipska plastinost, bie favorizovan onda kada sredinska indukcija fenotipa adekvatno anticipira selektivne uslove. S druge strane, genetika determinacija bie u prednosti u stabilnom, nefluktuirajuem, stanitu, ili kada se uslovi menjaju na nepredvidiv nain. Idealne situacije za rekonstrukciju naina evolucije diskontiniranih fenotipskih stanja predstavljaju grupe srodnih vrsta (klade) u kojima su prisutna oba sistema fenotipske determinacije. Nakon odreivanja predakog sistema21 i kombinovanjem sa filogenijama dobijenim na osnovu genetikih i/ili morfolokih karakteristika, mogue je sagledati vremenski sled tranzicije izmeu alternativnih mogunosti. Meu kimenjacima postoje oba sistema determinacije pola. Analize su pokazale da je genetika determinacija pola predako stanje za sve kimenjake, ali da se sredinska polna determinacija (najee temperaturna) pojavljivala vie puta tokom evolucije. Budui da su putevi razvia gonada veoma konzervativni, moe se pretpostaviti da oba se oba sistema ostvaruju, u najveoj meri, preko istih razvojnih elemenata. Kod gutera, ustanovno je manje tri tranzicije od genetike ka sredinskoj determinaciji, a kod kornjaa najmanje est tranzicija u suprotnom smeru. Kod koljoriba, takoe, postoji velika evoluciona nestabilnost sistema polne determinacije, sa brojnim tranzicijama u oba smera. Generalno, kod sredinskog uslovljavanja pola, temperatura deluje na steroidogenine enzime ili receptore steroidnih hormona, menjajui na taj nain hormonski status embriona. Jedan od enzima za kog je ustanovljena velika temperaturna osetljivost, je aromataza koja uestvuje u transformaciji testosterona u estradiol. Temperaturna osetljivost aktivnosti gena DMRT1 (double-sex and mab-3 related
21

Jedan od naina odreivanja pleziomorfnih karakteristika je poreenje sa autgrupnim taksonom.

52

transcription factor) koji kodira za transkripcioni faktor neophodan za diferencijaciju mujaka kod kimenjaka, kod nekih taksona moe usloviti sredinsku determinaciju. Unidirekciona tranzicija od genetikog ka sredinskom odreenju alternativnih fenotipova uoena je u velikom broju vrsta insekata. Najbolje proueni jesu sistemi dimorfizma krila, koji su, pored morfolokih razlika krilate i beskrilne (ili veoma mala krila) forme, povezani i sa razlikama u ponaanju, fiziologiji, osobinama ivotne istorije. Krilate jedinke su migratorne, ali najee imaju manju produkciju gameta. U rodu Calathus, predako stanje je genetika determinacija dve forme i to, kako se pokazalo u eksperimentima kontrolisanog ukrtanja, odreeno samo jednim genom sa dva alela gde su kratka krila odreena dominantnim alelom (slika 4.6). Tokom evolucije vrste C. melanocephalus, dolo je do tranzicije ka sredinskoj determinaciji fenotipa; jedinke koje imaju krilati genotip razvie takvu formu samo pri povoljnim uslovima ivotne sredine, dok e stresni uslovi (niske temperature i mala dostupnost hrane) usmeriti njihovo razvie ka kratkim krilima i sedentarnom ivotu. U brojnim evolucionim linijama, evolucione promene su deavale u pravcu monomorfizma kratkih krila (osim u vrsti C. opaculus, gde su sve jedinke dugo-krilne).

Slika 4.6. Filogenija vrsta roda Calathus. Plave linije predstavljaju genetiku determinaciju forme krila; ute linije oznaavaju monomorfizam; crvena linija oznaava polifenizam (prema: Schwander i Leimar, 2011).

Tranzicija od sredinske ka genetikoj determinaciji uoena je kod nekih biljnih vrsta za razvie leve i desne asimetrije cveta. Kod roda Heteranthera, predako stanje

53

predstavlja tzv. stohastiki polifenizam, gde sluajni mikrosredinski (spoljanji ili unutranji) stimulusi odreuju pravac razvia, pri emu se na istoj biljci mogu nai cvetovi razliite orijentacije. Kod vrste H. multiflora, meutim, svaka jedinka ima ili levo ili desno orijentisane cvetne organe, ukazujui na genetiku determinaciju, odnosno na gene kao pratioce evolucije. Pretpostavlja se da genetiko preuzimanje kontrole razvia oblika cveta moglo biti adaptivno jer smanjuje verovatnou samooplodnje (postojanje oba tipa cveta na istoj biljci poveava inbriding). Studije kontrolisanih ukrtanja su pokazale da je tip asimetrije determinisan jednim genom sa dva alela, pri emu je leva orijentacija dominantna (slika 4.7). Zanimljivo je da se kod jedne vrste, H. dubia, nezavisno pojavila prava forma cvetnih delova, koja je inae karakteristina za vangrupne srodne taksone.

Slika 4.7. Filogenija roda Heteranthera. Crvene linije oznaavaju stohastiki polifenizam; plava linija karakterie genetiku determinaciju orijentacije cveta; ute linije oznaavaju simetrine cvetne delove (prema: Schwander i Leimar, 2011).

Tranzicije od polifenizma do monomorfizma na najbolji nain ilustruju ulogu fenotipske plastinosti u evoluciji. Monomorfizam moe biti adaptivan ukoliko je odravanje sposobnosti plastinog razvia alternativnih fenotipova previe skupo ili ako su uslovi sredine takvi da je samo jedna od fenotipskih formi adaptivna. Dodatno, ukoliko se u odreenoj ivotnoj sredini neki fenotip nikada ne eksprimira (odsustvuju takvi stimulusi), takvi putevi razvia, tj. molekulski mehanizmi koji u njima uestvuju, vremenom mogu biti izgubljeni delovanjem genetikog drifta. Drugim reima, vremenom e dolaziti do kanalisanja samo odreene ontogenetske putanje. Veoma dobar primer

54

viestrukog gubljenja sposobnosti sredinske indukcije alternativnih fenotipova moe se nai kod mrava iz roda Cardiocondyla. Kod ovih mrava postoje dva tipa mujake morfoloke forme koje, izmeu ostalog, odreuju i strategije razmnoavanja - borbena forma ima male oi, otre delove usnog aparata, nema krila, kontinuirano proizvodi spermatozoide i uestvuje u agresivnim, esto letalnim, borbama sa drugim mujacima; disperzivna forma ima krila, velike oi, ogranienu produkciju sperme i prilikom potrage za enkama naputaju sopstveno i odlaze u druga gnezda. Predaki sistem determinacije razvia ovih formi zasniva se na sredinskoj indukciji gde su za nastanak disperzivnih formi neophodni stimulusi kao to je nagla promena temperature ili fragmentacija kolonije. Kako se vidi na slici 4.8, gubitak polifenizma se nezavisno deavao u vie navrata tokom evolucije vrsta ovog roda. Pretpostavlja se da je gubitak sposobnosti reagovanja na sredinske uslove povezan sa malom adaptivnom vrednou disperzivnih mujaka usled male verovatnoe pronalaenja enki nakon naputanja sopstvenog gnezda.

Slika 4.8. Filogenija roda Cardiocondyla. Crvene linije oznaavaju polifenizam; ute linije oznaavaju monomorfizam morfolokog tipa mujaka (prema: Schwander i Leimar, 2011).

55

4.3. Epigenetika Izuavanje modifikacija u ekspresiji gena, koje ne obuhvataju promene u nizovima nukleotida DNK, esto se danas tretira kao posebna nauna disciplina epigenetika. Ovaj termin se, meutim, esto koristi u dvojakom znaenju u kontekstu molekulskih mehanizama regulacije genske ekspresije (tj. epigenetikih kontrolnih sistema) i u oznaavanju istraivake discipline. Jedan od elemenata epigenetike, tzv. epigenetiko nasleivanje, podrazumeva transmisiju i neprekidno odravanje informacija, kroz mejozu ili mitozu, koje nisu zasnovane na nukleotidnoj sekvenci DNK (Jablonka i Raz, 2009). U razvojnoj biologiji to su mejotike ili mitotike promene u ekspresiji gena koje nisu uzrokovane promenama u strukturi DNK. Takoe, pod epigenetikom se podrazumevaju i mehanizmi stabilnog odravanja ekspresije gena koji ukljuuju fiziko markiranje DNK ili sa njom povezanih proteina. Uzimajui u obzir navedene mehanizme, epigenetika kao disciplina se moe opisati kao oblast u kojoj se prouavaju nasledne, potencijalno reverzibilne, promene u ekspresiji gena zbog DNK metilacije i/ili promena strukture hromatina. Za biologiju razvia jedan od najvanijih zadataka jeste otkrivanje molekulskih mehanizama koji obezbeuju formiranje odreenog obrasca ekspresije gena specifinog za diferencirane elije odreenog tkiva. U tom smislu, veoma vaan problem jeste i na koje naine elije, tokom deobe, mogu prenositi tzv. transkripcionu memoriju, tako da e svi lanovi jedne elijske linije imati istu funkcionalnu specifinost. Pitanja evolucione biologije logino se nadovezuju na ove probleme ako postoje mehanizmi epigenetikog nasleivanja kroz proces mitoze, da li se epigenetike informacije mogu prenositi i na naredne generacije organizama koji imaju seksualnu reprodukciju, odnosno na koji nain transkripciona memorija moe preiveti mejozu? U teorijskim koncepcijama koje smo naveli u prethodnim poglavljima (modeli genetike akomodacije), implicira se postojanje takvih mehanizama budui da usmeravanje razvia ka adaptivnom fenotipu u odreenoj ivotnoj sredini, tokom evolucije, podrazumeva neke naine prenoenja razvojno indukovanih obrazaca ekspresije gena, koji e prethoditi genetikoj promeni. Ovim pitanjima baviemo se u narednim poglavljima.

56

Za poetak, ukratko emo se podsetiti mehanizama regulacije genske ekspresije, koje smo detaljno obradili u poglavlju 2.4.3.3, uz posebnu napomenu o moguim nainima na koje se takvi obrasci regulacije mogu odravati stabilnim i prenositi na erke elije. Tkivnu specifinost elijskih funkcija, obezbeuju tri integrisana i meusobno zavisna molekularna sistema: metilacija DNK, modifikacija histona i RNK interferencija. Metilacija DNK dovodi do utiavanja gena. Prisustvo metil grupe (transformacija citozina u 5-metilcitozin kod CpG, ili CpNpG nizova kod biljaka) na genima (promotorima) spreava vezivanje transkripcionih faktora. Takoe, proteini, kao to su MeCP2 i MBD1 (imaju metil-CpG vezujui domen MBD), prepoznaju metilacione markere i vezuju se za njih. Nakon vezivanja za DNK, ovi proteini mogu reagovati sa histonskim dezacetilazama i histonskim metiltransferazama to stabilizuje nukleozome i spreava transkripciju (Sarraf i Stancheva, 2004). Smatra se da metilovana DNK moe indirektno vezivati i histon H1 to predstavlja jo jedan mehanizam gustog pakovanja nukleozoma na metilovanoj DNK (Rupp i Becker, 2005). Tokom replikacije DNK, uz pomo enzima DNK metiltransferaze 1 (DNMT1), obrazac metilacije se iri na novosintetisani lanac obezbeujui prenoenje transkripcione memorije na erke elije. Dakle, replikacija metilacionog obrasca je semikonzervativna, ba kao i replikacija DNK. Razliiti mehanizmi histonskih modifikacija menjaju konformaciju nukleozoma, tj. remodeluju hromatin, na nain koji e ili obezbediti ili blokirati pristup transkripcionoj maineriji odreenom promotoru. Fina regulacija kondenzovanosti hromatina postie se mehanizmima acetilacije i fosforilacije histona (smanjuju kondenzovanost hromatina) i metilacije, koja moe imati dvojak efekat na aktivnost gena22. Histonske modifikacije mogu predstavljati signal za angaovanje kompleksa proteina koji e odravati transkripcionu memoriju (histonski kod) kroz deobu elija. U takve proteine spadaju Polycomb i Trithorax familije proteina. Dve grupe Polycomb proteina sukcesivno uestvuju u inaktivaciji gena u prvoj grupi nalaze se proteini sa histonmetiltransferaznom aktivnou koji metiluju lizine na 3. i 27. mestu histona H3 (H3K9 i
Acetilacija lizina na pozicijama 9 i 14 histona H3, kao i (tri)metilacija lizina na poziciji 4 histona H3 (HeK4me3), predstavljaju modifikacije koje obezbeuju transkripciju odreenih gena. Dodatno, trimetilovan lizin na poziciji 36 histona H3 (HeK36me3) moe biti neophodan unutar gena za obezbeivanje prolaza RNK polimerazi. S druge strane, metilovanje histona H3 na poziciji 9 (H3K9me) dovodi do kondezovanja hromatina i inaktivacije transkripcije, pri emu vezivanje tri metil grupe dovodi do formiranja konstitutivnog heterohromatina, a vezivanje jedne ili dve metil grupe do fakultativnog heterohromatina. Slian efekat ima i metilovanje lizina na poziciji 27 histona H3 (H3K27me).
22

57

H3K27) i inhibiraju transkripciju, nakon ega se proteini druge grupe vezuju za metilovane repove histona H3 ime se metilacija odrava stabilnom i dodatno se aktivno metiluju susedni nukleozomi (Grossniklaus i Paro, 2007). Dakle, ovi proteini se vezuju za kondenzovane nukleozome, odravajui gene u neaktivnom stanju. Pokazalo se da je ova grupa proteina odgovorna za odravanje hromatinske inaktivacije gena FLC, ukljuenog u fenomen vernalizacije. Naime, niske temperature indukuju aktivnost Polycomb proteina koji dovode do metilacije specifinog regiona, to regrutuje heteroproteinski protein 1 (HP1); ovaj protein kondenzuje hromatin preko povezivanja histona H3 metilovanih na 9. lizinu (videti poglavlje 2.4.3.3). Takva struktura hromatina se odrava kroz mitozu u jedrima elija apikalnog meristema biljaka, to dovodi do cvetanja biljaka odmah po nastupanju prolea (Sung i Amasino, 2005). Trithorax proteini imaju suprotno dejstvo; kada se veu za nukleozome aktivnih gena, odravaju ih u stanju ekspresije, tj. zadravaju memoriju aktivacije. Ova grupa proteina pripada kompleksu koji modifikuju nukleozome ili menjaju njihovu poziciju na hromatinu. U Trithorax spada i grupa proteina koja odrava trimetilovano stanje lizina na 4. poziciji histona H3 (Kingston i Tamkun, 2007). Potrebno je naglasiti da se DNK metilacija i mehanizmi histonske inaktivacije transkripcije mogu meusobno pojaavati. Metilovana DNK moe privlaiti histone H1 i proteine koji uestvuju u dezacetilaciji ili metilaciji histona (oba procesa doprinose kondenzaciji hromatina), kao to gusto pakovani nukleozomi mogu angaovati enzime DNK metiltransferaze. Poznato je, na primer, da obrazac metilacije tokom gametogeneze (genomsko utiskivanje, videti poglavlje 4.3.1) zavisi od jedarnog proteina DNMT3L, koji je homolog DNK metiltransferazama, ali je izgubio svoju enzimsku aktivnost. Ipak, njegovo vezivanje za kraj repa histona H3 stimulie de novo metilaciju aktiviranjem DNK metiltransferaze 3A2, koja e metilovati citozin na oblinjim CpG nizovima (Ooi i sar., 2007). Ovaj protein, takoe, pojaava inhibiciju ekspresije kroz svoju interakciju sa histonskim dezacetilazama (HDAC). S druge strane, vezivanje enzimski neaktivnog DNMT3L bie spreeno ukoliko postoji metilacioni marker na lizinu 4 histona H3. Dakle, kombinacije razliitih mehanizama i njihove interakcije mogu odravati stabilnom specifinost itave elijske linije.

58

Jo jedan nain odravanja epigenetike memorije je supstitucija histona (videti poglavlje 2.4.3.3). Razliiti oblici histona karakteristini su za euhromatin (u kome se nalaze aktivni geni) i heterohromatin. U jednom eksperimentu, kada su jedra iz diferenciranih elija punoglavaca ubaena u oocite bez jedra, primeeno je da su neka tkiva razvijenog klona zadrala transkripcione karakteristike originalne elije (Ng i Gurdon, 2008). Na primer, kada je donor bila miina elija, specifian gen MyoD, ija je ekspresija karakteristina za miino tkivo, bio je aktivan i u nekim drugim elijskim linijama ak i nakon 28 ciklusa replikacija. Marker transkripcione memorije nije bio vezan ni za DNK metilaciju niti za kovalentnu modifikaciju histona, ve je to bila supstitucija histona H3 varijantom H3.3, koja je inae karakteristina za hromatinske regione aktivnih gena. Uloga malih RNK molekula u uvanju epigenetikog obrasca kroz elijsku deobu, kako mitozu tako i mejozu, danas se veoma intenzivno prouava. Koliko nam je do sada poznato, naini na koje ovi trans-regulatori upravljaju genskom ekspresijom su veoma raznovrsni. Najbolje proueni su molekuli siRNK (small interfering RNA) za koje se pokazalo da mogu formirati komplementarne veze sa DNK i onda regrutovati proteine koji e stabilizovati nukleozome u tom regionu hromatina, kao i da, udrueni sa proteinima, mogu degradovati nove transkripte (videti poglavlje 2.4.2.2). Smatra se da slian mehanizam inicira inaktivaciju jednog X hromozoma kod enki sisara, gde se nekodirajua Xist RNK vezuje sa proteinima koji odravaju metilovano stanje hromatina du veeg dela hromozoma (Migeon, 2007). Novije studije su pokazale da siRNK moe indukovati metilaciju specifinih regiona i na taj nain upravljati ekspresijom gena u gametima sisara (Kuramochi-Migawa i sar., 2008; Watanabe, 2008). Uzimajui u obzir da se molekuli malih RNK mogu nasleivati kroz gametsku elijsku liniju, kao i njihovu sposobnost da ulaze u druge elije (npr. iz somatikih u gametske), oni mogu biti glavni elementi u uvanju epigenetikih obrazaca izmeu generacija organizama koji se seksualno reprodukuju (Rassoulzadegan i sar., 2006). Ovi podaci otvaraju nam nove mogunosti u razumevanju nasleivanja sredinski indukovanih osobina, o emu emo posebno govoriti u poglavlju 4.3.3. Iako nabrojani mehanizmi doprinose odravanju transkripcione memorije elija, oni, ipak, mogu esto, tokom elijskih deoba dovoditi do epigenetikih varijacija. Smatra

59

se da su takve varijacije najee rezultat sluajnih dogaaja u procesu nasleivanja epigenetikog profila elija. Primer sluajnih epigenetikih dogaaja jesu posledice tekoe enzima DNK metiltransferaze da identifikuje postreplikativne semimetilovane nizove DNK, to moe dovesti do gubitka metilacionih signala u sledeem ciklusu DNK replikacije. U kulturi sisarskih elija, tanost odravanja obrasca metilacije kree se od 97% do 99,9%, a de novo metilacija dostie nivo izmeu 3% i 5% po elijskoj deobi. Dakle, za razliku od relativne statinosti DNK nizova, epigenetiki status gena i genoma moe prolaziti kroz dinamine promene. Danas se smatra da bi epigenetika nestabilnost mogla biti jedan od uzroka fenotipske varijabilnosti genetiki identinih organizama kao to su monozigotni blizanci. 4.3.1. Genomsko utiskivanje Kod nekih taksona, kao to su placentalni sisari i biljke cvetnice, uspostavljeni epigenetiki efekti odravaju se tokom transmisije germinativnim elijama u obliku utisnutih (engl. imprinted) gena. Kod ovih gena ispoljava se samo jedan od dva genska alela nasleena u potomstvu - kod nekih gena ispoljavaju se samo aleli nasleeni od majke, a kod drugih gena samo aleli dobijeni od oeva. Fenomen da ispoljavanje alela zavisi od identiteta roditelja koji je alel preneo, naziva se genomsko ili gametsko utiskivanje (engl genomic imprinting) i predstavlja prvi primer stabilnog transgeneracijskog prenoenja epigenetikog sistema. Od 1991. godine, kada su identifikovani prvi geni kod kojih je ekspresija monoalelska i zavisna od roditeljskog porekla, do danas, otkriveno je oko 80 utisnutih gena kod mieva (slian broj je opisan i kod oveka), a savremene procene kau da se genomsko utiskivanje moe oekivati kod 100 do 200 gena. Procesi genomskog utiskivanja na nivou pojedinanih gena najbolje su proueni kod placentalnih sisara, a kod drugih kimenjaka (ptica, riba i gmizavaca) izgleda da oni odsustvuju. Poto kod savremenih sisara koji polau jaja, kao to je australijski kljunar, nije zapaeno genomsko utiskivanje, smatra se da je do njegove pojave dolo posle razdvajanja placentalnih sisara, pre oko 210 miliona godina, od grupe sisara (Monotremata) koja polae jaja. Da je genomsko utiskivanje imalo znaajnu ulogu u evoluciji sisara ilustruje i podatak da se veliki broj gena kod kojih je primeen ovaj

60

fenomen ispoljava u placenti. Zanimljivo je da su, sa jednim izuzetkom, svi sluajevi genomskog utiskivanja kod biljaka vezani za endosperm semena angiospermi, tkivo koje biljkama obezbeuje hranljive materije u ranim fazama razvia23. Zbog ove i niza drugih specifinosti angiosperimi, u narednim razmatranjima baviemo se samo mehanizmima genomskog utiskivanja kod placentalnih sisara. Danas su u prilinoj meri rasvetljeni molekulski mehanizmi genomskog utiskivanja. Proces utiavanja pojedinih genskih alela uvek ukljuuje DNK metilaciju, ali kod pojedinih gena prisutni su i histonska dezacetilacija, miRNK regulacija, CpG ponovci i nekodirajui lanci DNK (tzv. antisens DNK). Prilikom genomskog utiskivanja epigenetiko markiranje (dodavanjem metil grupe na citozinski nukleotid, na primer) omoguava molekularnim mehanizmima svake elije u potomstvu da prepozna i omogui ispoljavanje samo jednog alela odreenih gena. Genomsko utiskivanje se odigrava tokom gametogeneze kada se u ovarijumima i testisima formiraju jajne elije i spermatozoidi24. Uspostavljeni obrazac dezacetilacije ili metilacije prilikom stvaranja gameta majki i oeva zadrava se tokom razvia potomaka (slika 4.9). Iako je vano poreklo genskog alela, efekat genomskog utiskivanja gena koji se nalaze na autozomima, ne zavisi od pola potomaka (X hromozom je specijalan sluaj). Tokom stvaranja polnih elija potomaka, prvo se ponitava roditeljski obrazac obeleavanja odreenih gena, a zatim se uspostavlja onaj koji je karakteristian za pol potomka (zanimljivo je da je genom spermatozoida daleko vie metilovan nego genom jajne elije). Posle oploenja dolazi do masovne aktivne demetilacije oevog genoma, a genom majke gubi neke metil grupe kroz pasivnu demetilaciju. To se deava kod svih gena osim onih kod kojih se uoava genomsko utiskivanje, a koji zadravaju razliite epigenetike markere. Na osnovu tih markera, tokom embriogeneze (najee do stupnja gastrule) dolazi do ponovne metilacije odreenih gena (to se zove reprogramiranje).
Taj izutetak je materinski eksprimiran gen mee1 kod kukuruza koji se pored endosperma pojavljuje i u embrionima. Posle oploenja mee1 se demetiluje i, tokom embriogeneze kukuruza ponovo metiluje. U endospermu ovaj gen prolazi cikuse metilacije/demetilacija kao i svi drugu geni u ovom biljnom tkivu.
24 23

U regionima hromozoma u kojima dolazi do genomskog utiskivanja, stope mejotikih rekombinacija su znatno vie u odnosu na okolne regione. Takoe, mnogi od tih regiona pokazuju tzv. heterohijazmiju, odnosno razlike u stopama rekombinacija izmeu enki i mujaka. Na primer, viu stopu rekombinacija tokom oogeneze pokazuju regioni sa genima kod kojih se ispoljavaju uglavnom aleli oeva, dok regioni sa vie ispoljenih genskih alela majke imaju vie stope rekombinacija tokom spermatogeneze.

61

Roditeljski gameti Telesne elije AB embrion ab Gameti AB ab ab AB AB ab

Slika 4.9. Shematski prikaz nasleivanja dva gena sa dva alela (A i a; B i b) sa genomskim utiskivanjem. Genski aleli kod kojih genomsko utiskivanje dovodi do fenotipskog ispoljavanja kod potomaka, okrueni su tamnim kvadratima, a oni koji se nee ispoljiti okrueni su svetlim kvadratima. Dakle, u telesnim elijama potomaka ispoljie se samo alel a, dobijen od oca i samo alel B, dobijen od majke (monoalelsko ispoljavanje svakog gena). U gametima potomaka, meutim, dolazi do ponitava roditeljskog obrasca obeleavanja gena i uspostavljanja genomskog utiskivanja koji je karakteristian za pol potomka.

Postoji vei broj hipoteza koje objanjavaju kako je tokom evolucije dolo do pojave genomskog utiskivanja. Na primer, u poglavlju 2.2 pomenuli smo hipotezu da je regulacija genske ekspresije putem metilacije, pa i samo genomsko utiskivanje, nastala kao nusproizvod mehanizama zatite genoma od mobilnih genetikih elementa (tzv. odbrana domaina). Prema ovarijumskoj vremenskoj bombi (engl. ovarian time bomb), inaktivacija jednog broja materinskih gena spreava partenogenezu neoploenih oocita, koja bi mogla dovesti do malignih trofoblastnih bolesti25. Placentalna hipoteza se odnosi samo sisare; prema ovoj hipotezi osnovni uzrok pojave viviparnosti kod sisara je genomsko utiskivanje. Danas je najire prihvaena hipoteza genetikog sukoba (engl. genetic conflict) koja pretpostavlja da su kopije paternalno ispoljenih gena (PI)
Kod biljaka cvetnica, seksualni proces koji dovodi do nastanka endosperma (ovo tkivo nastaje posle spajanja tzv. centralne elije sa spermalnim elijama; oploenjem jajne elije nastaje embrion biljke) je jedinstven i po tome to se tom prilikom aktivira specifian mehanizam genomskog utiskivanja. U generativnim elijama koje formiraju endosperm dolazi do demetilacije DNK i histonskih modifikacija koje katalizuju DNK glikozilaze i Polycomb grupa proteina. Epigenetiki markeri u endospermu, koji dovode do razlikovanja maternalnih i paternalnih genskih alela, se ne reprogramiraju jer endosperm, formiran posebnom fertilizacijom, ne prenosi svoje gene u narednu generaciju. Savremeni podaci ukazuju da su genomsko utiskivanje i dvostruka fertilizacija kod angiospermi verovatno evoluirali zajedno kako ne bi dolo do partenogenetskog razvia endosperma (Huh i sar., 2008).
25

62

selektovane da bi potomci izvukli to vie resursa od majke tokom embrionskog i ranog post-natalnog razvia (ova hipoteza poznata je i pod imenom teorija srodstva engl. kinship theory). Naime, u poligamnom sistemu ukrtanja, pojava takvih genskih alela poveavala bi reproduktivni uspeh prvo-sparenih mujaka u odnosu na mujake koji bi se eventualno kasnije sparili sa istim enkama. S druge strane, maternalno ispoljeni genski aleli (MI) usporavali bi alokaciju resursa sa majke na potomstvo i tako poveavali ansu da se resursi majke raspodele na to vei broj potomaka. Prema ovoj hipotezi, evoluciona prednost za mujake, koji mogu imati veliki broj potomaka sa brojnim enkama, bila bi oinstvo nad to krupnijim potomcima. Ova strategija je u sukobu sa optimalnom strategijom majki, koje tokom ivota mogu imati znatno manje potomaka, zbog ega svoje resurse treba da rasporede na to vei broj potomaka, umesto mali broj krupnih. Dakle, hipoteza genetikog sukoba postulira postojanje dve grupe gena: onih koji pojaavaju alokaciju majinskih resursa u potomstvo i onih koji inhibiraju alokaciju resursa majke. Kada su PI genski aleli selektovani za poveane ekspresije, MI aleli su utiani, i obrnuto. Mada se pomou ove hipoteze moe objasniti najvei broj emprijskih podataka koji su uoeni kod sisara, postoji niz pitanja koje ona nije u stanju u potpunosti da objasni. Na primer, kako je inicijalno prirodna selekcija mogla delovati na genske alele kod majki koji bi im, preko nieg kvaliteta potomstva, sniavali adaptivnu vrednost. Meu genima kod kojih postoji genomsko utiskivanje, veliki broj uestvuje u fiziologiji placente i kontroli embrionskog rasta. Placenta je jedinstven organ sisara od kog zavisi razvie i rast embriona. Razliiti interesi gena majki i oeva sisara, pokazani su eksperimentalno u studiji na mievima u kojoj su analizirani fenotipski efekti uniparentalne diploidije. Naime, spajanjem dva pronukleusa oocita napravljen je tzv. ginogenot, zigot koji ima oba skupa enskih hromozoma, a spajanjem dva pronukleusa spermatocita dobijen je tzv. androgenot sa iskljuivo mukim genima. Uprkos prisustvu normalnih parova hromozoma, oba tipa uniparentalnih zigota ispoljila su ozbiljne poremeaje u embriogenezi i nisu doivljavala zavretak razvia. Pokazano je da su ginogenoti razvili relativno normalne embrione, ali su ekstra-embrionalne strukture, pre svega placenta, bile veoma deficijentne. S druge strane, embrionski razvoj androgenota bio je mnogo vie inhibiran i poremeen nego sama placenta.

63

Zanimljivo je da se jedan broj gena koji se ispoljavaju u fetalnoj placenti ispoljava i u hipotalamusu potomaka. Poto se ti geni paternalno ispoljavaju, to znai da se proces utiavanja genskih alela odigravao tokom gametogeneze majki26. Na primer, analize fenotipova majki i potomaka mieva kod kojih je eksperimentalno inaktiviran gen Peg3 (ovaj gen odreuje jedan transkripcioni faktor sa cinkovim prstima, a ispoljava se paternalno u placenti i mozgu) pokazale su itav niz poremeaja koji se inae primeuju prilikom oteenja hipotalamusa. enke u ijim se genotipovima nalazio inaktiviran Peg3 gen imale su manji apetit, poremeenu brigu o potomstvu, nesposobnost da odre telesnu temperaturu kada su bile izlagane hladnoi, i vrlo smanjenu proizvodnju mleka. To je imalo za posledicu smanjene telesne mase i masnih rezervi tokom trudnoe, to je, opet, dovelo do smanjenja u pre- i post-natalnom rastu potomaka. Takoe, histoloke analize su pokazale da te enki imaju smanjen broj neurona u odgovarajuim delovima hipotalamusa, to je u skladu sa jednom od funkcija koju ima Peg3 gen (regulie apoptozu). 4.3.2. Epigenetike promene izazvane sredinskim iniocima Razliiti sredinski inioci mogu, preko uticaja na epigenetiku regulaciju, znaajno izmeniti ekspresiju gena i usloviti pojavu novih fenotipova. Te promene mogu biti kratkorone ili dugorone, sline onima koje su neophodne za diferencijaciju elija. Jedan od naina odravanja stabilnosti genoma kod sisara jeste inaktivacija, putem metilacije CpG dinukleotidnih mesta, veine mobilnih genetikih elemenata. Kada smo govorili o mobilnim genetikim elementima (deo 2.2) istakli smo da oko 4% gena koji kodiraju proteine kod oveka ima u svom sastavu i ove elemente. Poto su mnoge mikronutricione supstance indirektno ukljuene u sintezu S-adenozilmetionina (SAM), koji je donor metil grupe neophodne za metilaciju CpG dinukleotida, to znai da bi nain ishrane u ranim fazama intrauternog razvia sisara mogao uticati na konaan fenotip. Da je to mogue pokazali su eksperimenti sa promenom boje krzna kod mieva ije su majke
26

Poto se elije sa paternalno ispoljenim genima preteno diferenciraju tokom razvia potomaka u delove limbikog sistema (hipotalamus, amigdalu, i druge strukture tzv. emocionalnog mozga, koje reguliu osnove nagone kao to su glad, strah i agresivnost), a one sa maternalno ispoljenim genima preteno doprinose uspenijem razviu prednjeg mozga i korteksa (to bi bio tzv. izvrni mozak), neki istraivai govore o oevom mozgu i majinom mozgu (Keverne i sar., 1996).

64

uzimale hranu bogatu donorima metil grupe (Waterland i Jirtle, 2003). Kod mieva u tzv. aguti genu (a) postoji vei broj alela koji odreuju boju krzna. Normalni mievi imaju braonkastu pigmetaciju krzna i normalnu masu tela. Meu ovim alelima nalazi se i dominantni alel Avy (viable yellow mutacija) koji je nastao ubacivanjem jednog retrotransponzona. Mievi sa Avy alelima imaju uto krzno i gojazni su. Boja krzna kod heterozigota (Avy/a), zavisno od stepena metilacije, moe da varira od ute (najmanja metilacija) do crne (najvii stepen metilacije Avy alela). Eksperiment se sastojao u davanju trudnim crnim enkama (genotip a/a; crna boja kod mieva uslovljena je mutacijom koja dovodi do prekida funkcije aguti gena) vee koliine supstanci koje su donori metil grupe (folna kiselina, vitamin B12, holin, betain). Ovakva ishrana trudnih enki u ranim fazama razvia potomaka sa genotipovima Avy/a dovela je do raanja mieva koji su bili braonkaste umesto ute boje. Pri normalnoj ishrani majke, potomstvo iji je genotip Avy/a ima utu boju krzna. Analize su pokazale da Avy/a potomstvo sa pseudoaguti bojom ima poveanu CpG metilaciju u delu gena koji nosi mobilni genetiki element. Medonosna pela (Apis mellifera) predstavlja jedinstven primer kako ishrana indukuje pojavu razliitih fenotipova na osnovu istih genotipova. Da li e se neka larva razviti u pelu radilicu ili u maticu zavisi, kako se pokazalo, od hrane koju larva konzumira. Prva dva-tri dana sve larve se hrane sa matinim mleom, supstancom bogatom razliitim vitaminima, lipidima, proteinima, itd., koju lue lezde u ustima radilica. Nakon tog kratkog perioda, larve koje e se razviti u radilice prelaze na ishranu polenom i nektarom, a larve koje su ostale na ishrani matinim mleom razvijaju se u maticu. Matica itavog ivota, koji moe da potraje nekoliko godina (obino 1-3 godine, a zabeleeni su sluajevi matica starih 8 godina), ostaje na ovoj ishrani27. Oigledno, klju za razumevanje pojave veoma razliitih fenotipova na osnovu istih genotipova nalazi se u hrani. Potpuni hemijski sastav matinog mlea jo uvek nije detaljno prouen, ali se smatra da od tzv. glavnih proteina mlea zavisi reproduktivno sazrevanje. Izgleda da protein matinog mlea, nazvan rojalaktin, kontrolie, preko aktivacije p70 S6 kinaze i epidermskog faktora rasta (Egfr), sazrevanje ovarijuma kod pela (Kamakura, 2011). Takoe, jedna komponenta ovih proteina je fenil butirat, koji je poznati inhibitor
27

Radilice ive daleko krae; one ije se razvie odigravalo tokom leta ive od 15 do 38 dana, a radilice koje su se razvijale preko zime mogu doiveti strarost od 140 dana.

65

histonskih dezacetilaza (HDAC). HDAC, kako smo istakli ranije, dovode do represije transkripcije. Ako znamo da je aktivnost HDAC esto koordinisana sa aktivnou DNK metiltransferaza (DNMT; medonosne pele za razliku od mnogih drugih insekata imaju sve tri DNMT, boks 2.5) i da larve kod kojih je bila spreena ekspresija DNMT3, a hranjene su na dijeti radilica, imaju potpuno razvijene ovarijume (Kucharski i sar., 2008), logian zakljuak je da se razvie razliitih fenotipova kod medonosne pele nalazi pod epigenetikom kontrolom. Za radilice se, ipak, ne moe rei da su samo sterilne matice budui da one raspolau velikim repertoarom ponaanja, od sloenih ponaajnih obrazaca u potrazi za nektarom do meusobne komunikacije. Analiza DNK metilacije u mozgu pela pokazala je da se u 550 od 5854 analizirana gena metilacioni obrazac razlikuje izmeu radilica i matice (Lyko i sar., 2010). Zanimljivo je da ni kod radilica ni kod matice ovi geni nisu potpuno iskljueni ve je stepen njihove metilacije takav da se eksprimiraju vie ili manje u jednoj od grupa. Promene obrazaca DNK metilacije ne izazivaju samo razliite supstance prisutne u hrani. Eksperimenti na pacovima i mievima su pokazali da neki oblici uenja mogu biti povezani sa epigenetikom regulacijom. Na primer, pacovi sa tzv. kontekstualno uslovljavanim strahom veoma dugo su ispoljavali strah ak i u odsustvu averzivnog stimulusa. Kao i kod veina procesa uenja, i kod ovih pacova sticanje i odravanje memorije uslovljeno je promenama u transkripciji nekih gena. Kod pomenutih pacova, jedan sat posle kontekstualnog uslovljavanja dolazilo je do modifikacije histona H3 (poveanja acetilacije lizina i fosforilacije serina) u elijama jednog regiona hipokampusa mozga (Chwang i sar., 2006). Slini eksperimenti sa mievima takoe su pokazali da u formiranju dugotrajne memorije vanu ulogu imaju modifikacije (posebno acetilacija) H3 i H4 histona u hipokampusu. Mozak sisara je u stanju, ak i kada se neuroni nalaze u postmitotikom perodu, da plastino reaguje na razliite sredinske inioce putem epigenetikih modifikacija hromatina. O znaajnoj ulozi razliitih sredinskih faktora u ekspresiji gena kod ljudi govore i analize obrazaca metilacije DNK i acetilacije hromatinskih histona H3 i H4 kod 40 parova monozigotnih blizanaca ija je starost varirala od tri do 74 godine. Stepen modifikacija DNK i histona znaajno se razlikovao kod priblino 1/3 monozigotnih

66

blizanaca i, to je jo vanije, ove razlike su rasle sa starou blizanaca i duinom odvojenog ivota (Fraga i saradnici, 2005). Dakle, uprkos identinim genotipovima, razliiti inioci ivotne sredine, koje jo uvek nedovoljno poznajemo, mogu dovesti do diferencijalne ekspresije gena i na taj nain do formiranja razliitih fenotipova monozigotnih blizanaca. Promene u strukturi hromatina, koje ne menjaju nukleotidni sastav DNK, imaju poseban znaaj u razviu mozga sisara. U odnosu na druge kimenjake, mozak sisara je dostigao izuzetno veliko poveanje (uzimajui u obzir, naravno, telesne dimenzije). Poto su placentalni sisari viviparni organizmi, problem koji je mogao nastati izmeu viviparnosti i velikog mozga mladunaca reen je kroz nastavak rasta mozga u posnatalnom periodu, dok se ne dostigne njegova konana veliina. ovek u tom smislu predstavlja jedan od najekstremnijih sluajeva jer se raa sa svega 25% mase mozga od one koju e imati kao odrasla jedinka. Ovakva situacija podrazumeva neophodnost produene brige roditelja (posebno majki) prema potomstvu. Dakle, razvie mozga odigrava se u jedinstvenom socijalnom kontekstu majka-dete, pa, stoga, presudan sredinski uticaj ima majka, koja epigenetiki programira mozak deteta. Na jednom eksperimentu ilustrovaemo kakve efekte na mozak potomaka moe imati ponaanje majki. Tokom prve nedelja laktacije, enke pacova se mogu razlikovati u odnosu na dva oblika materinskog ponaanja; mogu biti vrlo brine majke (esto liu, timare i paljivo doje svoje potomstvo), ili mnogo manje panje poklanjaju potomcima. Kao odrasle jedinke, potomci brinih majki pokazuje daleko veu otpornost na razliite vrste stresora nego potomstvo manje brinih majki. U potrazi za objanjenjem takvih dugotrajnih efekata brinih majki na potomstvo (ne zaboravimo, razlike u ponaanju izmeu majki su detektovane samo tokom prve nedelje laktacije) istraivai su otkrili da ponaanje majki menja endokrini odgovor potomaka na stres preko uticaja na ekspresiju promotora gena za glukokortikoidni receptor (GR) u hipokampusu mozga (Weaver i sar., 2004). Potomstvo brinih majki imalo je vii nivo DNK metilacije u odnosu na potomstvo manje brinih majki. Promene u stepenu metilacije bile su povezane i sa promenom acetilacije histona i jednim transkripcionim faktorom koji se vezuje za GR receptor. Ovaj eksperiment jasno opisuje kakva moe biti priroda interakcija genotipa i sredinskih

67

inilaca i kako dolazi do formiranja i odravanja sredinskog programiranja ekspresije gena. 4.3.3. Epigenetiki nasledni sistemi Ekoloka evoluciona biologija razvia je, kroz mnogobrojne empirijske podatke, pokazala da se epigenetika varijabilnosti moe nasleivati i moe biti selektovana u prirodnim populacijama. Drugim reima, promene u obrascima ekspresije gena, uzrokovane sredinskim stimulusima i uslovljene hemijskim modifikacijama hromatina i DNK, mogu biti prenete u naredne generacije, kao to se prenose i promene u DNK sekvenci. Po analogiji sa varijantama gena alelima, razliite varijante hemijski izmenjene konfiguracije hromatina, tj. razliita stanja ekspresije gena sa istim nukleotidnim nizovima, oznaavaju se kao epialeli. Sistemi koji omoguavaju da informacija fenotipske ekspresije jedne elije ili jedinke bude preneta u naredne generacije oznaavaju se kao epigenetiki nasledni sistemi (Jablonka i Lamb, 2009). Jasno je, kako smo ranije opisali, da se tokom razvia odrava stabilnost elijskog fenotipa u jednom tkivu (elijskoj liniji) zahvaljujui prenoenju epigenetikog obrasca ekspresije gena na erke elije u procesu mitoze. Savremene studije, meutim, pokazuju da se ovi obrasci mogu prenositi i kroz germinativnu elijsku liniju, tj. nasleivati se kroz generacije organizama. Na slici 4.10 prikazani su naini transgeneracijskog prenoenja epigenetikog sistema kod organizama sa seksualnom reprodukcijom. Putanja prenoenja epigenetike informacije izmeu elemenata somatike (diploidne) faze, tj. izmeu organizama u populaciji, odnosi se na ire znaenje epigenetikog nasleivanja (put b na slici 4.10). Kako navode Jablonka i Raz (2009), ovi procesi podrazumevaju, na primer, transmisiju izmeu simbionata ili domaina i parazita, efekte materinskog ponaanja na fiziologiju i ponaanje potomstva, socijalno uenje, komunikaciju, itd. Drugim reima, mnotvo inter-individualnih procesa koji mogu dovesti do promene obrazaca ekspresije gena tokom ivota jedinke u njenim somatikim elijama, predstavljaju epigenetiko nasleivanje u irem smislu. Najbolji primer ovakvih epigenetikih uticaja na fenotipsku varijansu su navedeni efekti materinskog ponaanja na otpornost na stres i budue roditeljsko ponaanje potomstva (poglavlje 4.3.2).

68

F0
soma germ

F1 b
soma germ

F2 b
soma germ

Slika 4.10. Shematski prikaz transgeneracijskog prenoenja epigenetike varijabilnosti. Put a oznaava nasleivanje preko gametskih elija. Put b se odnosi na prenoenje informacija od telesnih do telesnih elija (ire objanjenje u tekstu). Krug na slici oznaava gamet ili sporu (prema: Jablonka i Raz, 2009).

U najuem smislu, epigenetiko nasleivanje podrazumeva prenoenje preko gameta ili spora vieelijskih organizama, dakle podrazumeva se usko grlo jednoelijske faze u transmisiji (putanja a na slici 4.10). Spoljanji uticaji mogu direktno indukovati epigenetiku varijabilnost (npr. putem efekata na modifikacije hromatina) germinativne linije ili se taj uticaj moe ostvariti preko telesnih elija organizma u F0 generaciji. U oba sluaja, epigenetika informacija e biti prenoena reprodukcijom u naredne generacije. Razliiti empirijski podaci ukazuju na mogue naine ovog nasleivanja. Ranije smo naveli mogue mehanizme odravanja epigenetikih markera prilikom deobe elija. Kao to smo mogli uoiti, ovi mehanizmi su dualne prirode odreuju puteve diferencijacije elija tokom razvia organizama i, ujedno, predstavljaju elemente epigenetikih naslednih sistema. Pored razliitih oblika modifikacija hromatina i metilovanja DNK, eksperimenti su pokazali da i samoodravanje metabolikih mrea u elijama podrazumeva bitne procese za odravanje naslednog elijskog fenotipa. Kod gljive Candida albicans, morfologija i boja elije, kao i sposobnost za kolonizovanje razliitih stanita, menjaju se pod uticajem epigenetiki izmenjenog metabolizma pri temperaturnoj indukciji i ostaju stabilni veoma dugo, ak 10000 generacija (podrazumeva se, naravno, da nema dodatne sredinske indukcije tokom ovog vremena). Ove promene ne moraju zahvatati transkripcionu regulaciju, ve post-translacionu. Na primer, kod kvasca Saccharomyces cerevisiae, aktivna forma enzima vacuolar protease B je neophodna za sopstvenu konverziju iz neaktivnog prekursora. Jednom zapoeta na hranljivom medijumu, ovakva samoaktivacija moe biti beskonana (Roberts i Wickner,

69

2003). Sposobnost brojnih proteina da utiu na sopstvenu modifikaciju, ali i na trodimenzionalnu konformaciju drugih sintetisanih proteina, ukazuju na jedan od moguih naina kako struktura jedne elije moe upravljati formiranjem erke elije (tzv. strukturno nasleivanje ili nasleivanje zasnovano na proteinima). Najpoznatiji primeri ovakvih proteina su prioni, koji, osim to mogu biti infektivni agensi, mogu obavljati i vane bioloke funkcije. Budui da isti protein sa ovim svojstvima moe zadobiti vie razliitih konformacija, to podrazumeva i specifine dinamike rasta, stabilnost i reaktivnost, genetiki identine elije razvijaju razliite fenotipove. Ovaj fenomen zapaen je kod brojnih jednoelijskih eukariota (npr. gljive Podospora anserine i Saccharomyces cerevisiae). Fenomen strukturnog nasleivanja zapaen je i u formi tzv. membranoma. Naime, budui da umnoavanje i deoba mambrana (plazma membrane, endoplazmatinog retikuluma, mitohondrijske membrane) zahteva prisustvo prethodnih membranskih struktura, ove strukture, koje navode formiranje novih, i samim tim su elijski nasledne, smatraju se specifinim skupom informacija membranomom (Cavalier-Smith, 2004). Iako su, do danas, ove koncepcije pokazale svoju vrednost samo kod jednoelijskih organizama, pretpostavlja se da bi mogle imati znaaja i za elijsko nasleivanje kod vieelijskih organizama. U prethodnim razmatranjima smo se udaljili od sensu stricto definicije epigenetikog nasleivanja koje, pre svega, podrazumeva promene u ekspresiji gena zbog DNK metilacije i/ili promena strukture hromatina. Ipak, bilo je vano da napomenemo da i post-translacione promene mogu imati svolu ulogu u odravanju uspostavljenog elijskog fenotipa. Sada emo se vratiti na najproblematinije elemente u naem razumevanju epigenetikih naslednih sistema. Kod organizama sa seksualnom reprodukcijom, epigenetika informacija mora preiveti dve faze u razviu koje podrazumevaju znaajno restrukturiranje elija i hromatina gametogenezu i ranu embriogenezu. Kako govore savremeni podaci, bez obzira na masivnu demetilaciju histona i DNK i zamene histonskih varijanti tokom ovih faza, izgleda da neki tragovi hromatinskih markera ipak ostaju i omoguavaju kasniju rekonstrukciju predakog stanja, ili bar nekih njegovih elemenata. Na primer, poznato je da tokom spermatogeneze dolazi do supstitucije histona protaminima, ali, odreeni procenat DNK ostaje umotan oko histona. Kod mia, dve acetilovane varijante histona

70

H4 se odravaju tokom spermatogeneze i oko 1% DNK je asociran sa histonima (Van der Heijden i sar., 2006). Mutacije u genima koji su ukljueni u epigenetiko programiranje kod mujaka mia (histonske i DNK metiltransferaze), dovode do fenotipskih efekata u potomstvu, ak i kada oni nisu nasledili mutacije. Dosadanji rezultati u brojnim studijama ukazuju da su interaktivni efekti metilacije DNK i histonskih modifikacija (videti ranije), udrueni sa delovanjem malih RNK molekula, najzasluniji za transgeneracijsku stabilnost regulacije genske ekspresije kod eukariota. Tokom poslednje decenije, otkrivene su vane uloge razliitih klasa malih nekodirajuih RNK u regulaciji elijske dinamike, i, izgleda, u epigenetikom nasleivanju (videti poglavlje 2.4.2.2). Jedna klasa ovih molekula, siRNK (small interfering RNA) se po svojim ulogama u voenju utiavanja gena izdvojila kao posebno vana. Za razliku od miRNK, koje pokazuju manju specifinost ciljnih nukleotidnih nizova (i najee su ukljuene u posttrankripcionu regulaciju iRNK), siRNK je aktivna samo u odnosu na sebi komplementarne nizove. Ova osobina je ini verovatno najvanijim mehanizmom u prenoenju stanja aktivnosti odreenih gena kroz generacije. Molekuli siRNK se dobijaju iz dvolananih RNK (dsRNA) koje nastaju transkripcijom, esto, cis-regulatornih regiona gena iju aktivnost reguliu. Nakon seckanja uz pomo endoribonukleaze dajsera (isti enzim uestvuje i u obradi miRNK) nastaju siRNK molekuli duine izmeu 21 i 30 nukleotida, koji se udruuju sa tzv. RISC kompleksom proteina (RNA-induced silencing complex; i ovde uestvuju argonaut proteini kao i u sluaju miRNK). Tada se jedan lanac siRNK uklanja, a drugi, tzv. vodei lanac, upravlja utiavanjem gena tzv. RNK dirigovana DNK metilacija (RdDM; engl. RNA-directed DNA methylation). Utiavanje se odigrava na nekoliko naina: 1) siRNK se udruuje sa enzimskim kompleksom koji interaguje sa mehanizmima transkripcije ili translacije mRNK sa komplementarnim nizom, 2) siRNK ulazi u sastav enzimskog kompleksa koji interaguje sa hromatinskim regionom u kom se nalazi komplementaran DNK niz i menja hromatin dovodei ga u neaktivno stanje, i 3) siRNK se udruuje sa enzimskim kompleksom koji degraduje i/ili see komplementarni niz DNK. Uzimajui u obzir navedene uloge siRNK i njena specifina svojstva, ovi molekuli mogu uestvovati u nasleivanju epigenetike informacije na nekoliko, meusobno povezanih naina. Umnoavanjem siRNK, uz pomo enzima RNK zavisna

71

RNK polimeraza, ovi molekuli se mogu prenositi u erke elije nastale bilo mitozom ili mejozom, a mogu migrirati i izmeu elija (Himber i sar., 2003). U novim elijama, siRNK predstavljaju nasleene markere aktivnosti gena i, upravljajui i asistirajui u formiranju hromatinske strukture, rekonstruiu roditeljski hromatinski obrazac ekspresije (Ekwal 2007). Takoe, prepoznajui komplementarni DNK niz i predvodei njegovu promenu, siRNK moe izmeniti i genetiku informaciju koja e biti replikovana DNK polimerazom (Nowacki i sar., 2008). Na samom poetku ovog procesa, sinteza odreene dsRNK, od koje e nastati siRNK, moe zavisiti od sredinskih uslova i biti regulisana samim razviem. Nasledni efekti ovog procesa bie transgeneracijski i dugotrajni. Veoma zanimljivu ilustraciju uloge siRNK u prenoenju epigenetikog obrasca moemo pronai u fenomenu oznaenom kao paramutacija. Paramutacije predstavljaju epigenetiki transfer informacije sa jednog alela na drugi pri emu se uspostavlja stanje genske ekspresije koje se nasleuje (Chandler, 2007). Naime, uspostavljeno stanje ekspresije na jednom alelu promenie ekspresiju drugog alela; ovakve promene se nasleuju kroz generacije iako nema izmena u DNK nizu. Klasian primer paramutacije jesu epigenetike promene na b1 lokusu kukuruza - kodira za transkripcioni faktor koji stimulie sintezu pigmenta antocijanina (slika 4.11). Biljke homozigotne za B-I alel imaju visoku ekspresiju gena i tamno ruiaste su boje, dok su homozigoti za alel B' svetlo obojeni usled slabe transkripcije gena. Ovi aleli se, meutim, ne razlikuju u DNK nizovima, ve samo po stanju aktivnosti i zbog toga predstavljaju epialele. Nain nasleivanja i odnosi dominanse se takoe razlikuju od konvencionalnih genetikih alela. Kod heterozigota, B-I epialel se konvertuje, tj. paramutira u B'. to je jo vanije, ovaj novi B' epialel (oznaen kao B*) jednako je sposoban kao i B' da izazove paramutaciju BI u narednim generacijama. Ova paramutacija je veoma stabilna kod kukuruza i ima penetrantnost od 100% zbog ega je bila mogua molekularna karakterizacija itavog mehanizma. Proces zapoinje transkripcijom sedam tandemskih ponovaka od 853 bp koji se nalaze na oko 100 nukleotida uzvodno od mesta poetka transkripcije b1 gena. Ove sekvence su identine kod oba epialela ali se razlikuje obrazac metilacije kod B-I hromatin je vie otvoren u odnosu na B'. Pretpostavlja se da ponovci sadre pojaava koji moe indukovati transkripciju b1 samo u B-I hromatinskom statusu. Transkripcijom

72

ponovaka nastaje dsRNK od koje se formiraju siRNK duine 25 nukleotida. Nakon umnoavanja pomou RNK zavisne RNK polimeraze (ovde se oznaava i kao medijator paramutacije mop1; Alleman i sar., 2006), siRNK upravljaju metilovanjem DNK i posledinom modifikacijom histona, tj. dovodi do paramutacije B-I u B*. Uloga mop1 je neophodna, kako se ispostavilo, da bi se dostigla potrebna koliina siRNK i da bi se dugorono odralo stanje metilacije.

Slika 4.11. Paramutacija b1 gena kod kukuruza (objanjenje u tekstu). Prema: Chandler (2007).

U mnogim sluajevima, paramutacije su povezane sa transkripcijom nizova koje sadre tandemske ponovke. Budui da su ponovljeni nizovi karakteristini za mobilne genetike elemente (videti poglavlje 2.2) ovaj podatak se moe dovesti u vezu sa pretpostavljenim poreklom mehanizma regulacije genske ekspresije, kao nainom odbrane domaine od alohtonih nukleotidnih sekvenci. Pored siRNK, verovatno je da i druge male RNK mogu biti prenete u narednu generaciju kroz gamete. Poznato je da gametska elijska linija sadri velike koliine malih RNK iz klase piRNK (piwi-associated interfering RNA) koje su vane za maturaciju gameta (Kim, 2006). Njihova uloga podrazumeva otkrivanje i utiavanje (ili deleciju) nesparene DNK tokom mejoze. Takvi DNK regioni su mete mainerije RNK interferencije. Jo jedan zanimljiv primer paramutacija, pronaen na Kit genu kod mia,

73

otkriva potencijalni efekat drugih malih RNK u nasleivanju epigenetike informacije. Kit gen kodira za tirozin kinazu koja ima ulogu u melanogenezi, diferencijaciji gametskih elija i hematopoezi. Homozigoti za mutaciju Kittm1Alf koja ne sintetie protein, umiru ubrzo nakon roenja, dok heterozigoti sa jednim divljim tipom alela (Kit+) imaju beli vrh repa i bele apice (slika 4.12). Zanimljivo, kada se ukrsti heterozigot sa drugim heterozigotom ili sa potpuno tamnim miem, veliki procenat potomaka, koji genetiki imaju tamni fenotip (Kit+/ +), raaju se sa belim delovima tela i sa redukovanim nivoom aktivne Kit mRNK. I u ovom sluaju transmisije paramutacije uestvuju male RNK i to miRNK (Raasoulzadegan i sar., 2006). Za razliku od primera sa siRNK, gde se regulacija ostvaruje na nivou transkripcije, u ovom sluaju nivo regulacije (i paramutacije) je posttranskripcioni. Kako je primeeno, kod heterozigota postoji velika koliina RNK molekula abnormalne duine i bez poliA repia, to verovatno pokree RNK interferenciju, tj. degradaciju ovih molekula, u emu uestvuju miRNK. Dodatno, u spermi heterozigotnih mujaka ustanovljeno je vie Kit mRNK nego kod mujaka divljeg tipa, to takoe moe inicirati mehanizam njihove degradacije. Ovi RNK molekuli se prenose kroz gamete i dospevaju i kod paramutiranih jedinki. Da bi testirali navedenu hipotezu o ulozi RNK molekula u nasledjivanju fenotipa, u embrion divljeg tipa ubrizgana je RNK iz heterozigota i divljeg homozigota. Vie paramutiranih potomaka uoeno je, naravno, u tretmanu sa RNK iz heterozigota. Uloga miRNK u ovom procesu pokazana je nakon ubrizgavanja miRNK koja degradira Kit mRNK. Stabilno nasleivanje ove epigenetike informacije odralo se tokom est generacija ukrtanja izmeu paramutanata i dve generacije ukrtanja paramutanata sa divljim homozigotom. Ovaj podatak ukazuje da je, kao to se moe oekivati, posttranskripcioni epigenetiki obrazac, koji se ovde zasnivao na koliini RNK produkata, manje stabilan od regulacije na nivou transkripcije.

74

Slika 4.12. Paramutacija na Kit genu kod mieva (objanjenje u tekstu). Prema: Chandler (2007).

U svakom sluaju, danas je poznato za preko stotinu primera epigenetikih sistema nasleivanja kod prokariota i eukariota, zasnovanih na veoma razliitim epigenetikim markerima, od metilacije DNK i histonskih modifikacija, preko uloge malih RNK molekula, do strukturnog i prionskog nasleivanja ustanovljenog kod jednoelijskih organizama (Jablonka i Raz, 2009). Ovim mehanizmima, slini obrasci ekspresije i, samim tim, slini fenotipovi, rekonstruiu se i u narednim generacijama. Kao to se moe oekivati, kada se uporede vieelijski organizmi, vei broj primera nasleivanja epigenetike varijabilnosti moe se pronai kod biljaka nego kod ivotinja. Osnovni razlog jeste vreme tokom razvia kada zapoinje segregacija izmeu gametske i somatskih elijskih linija. Za razliku od ivotinja, granica izmeu ova dva osnovna tipa elija kod biljaka nije rigidna, tj. njihove meristemske elije mogu tokom itavog ivota produkovati gamete. Na taj nain, omoguen je transfer razvojno indukovane epigenetike varijabilnosti u somatskim elijama ka gametima. Razumevanje naina na koji se nasledne informacije prenose iz somatske ka gametskoj elijskoj liniji kod vieelijskih ivotinja, znatno je kompleksnije u poreenju sa biljkama. Smatra se da osnovni mehanizam ovakvog prenoenja epigenetike informacije iz telesnih elija u germinativnu liniju predstavljaju mali RNK molekuli, koji

75

imaju sposobnost kretanja od elije do elije. Najbolji primer ovakve somatske indukcije pronaen je kod nematode Caenorhabditis elegans nakon ishrane bakterijama koje imaju odgovarajui DNK niz za sintezu dsRNK ija je meta gen ceh-13 (kodira za transkripcioni faktor ukljuen u razvie). Kako se pokazalo, formirane siRNK migrirale su iz somatskih elija ka gametskoj elijskoj liniji i uslovile su pojavu zdepastog fenotipa tokom narednih 40 generacija! Ustanovljene epigenetike promene odnosile su se na indukovane modifikacije hromatina (Vastenhouw i sar., 2006). U primeru aguti gena, koji smo ranije objasnili, ishrana majke uticala je na ispoljavanje Avy alela; epifenotip braon boje krzna odravao se do F2 generacije, dok se sredinski indukovana normalna telesna teina odrala tokom tri generacije. Ustanovljen transgeneracijski epigenetiki markeri je specifina DNK metilacija Avy alela (videti poglavlje 4.3.2), ali se smatra da je za ponovno programiranje tih metilacija odgovoran RNK molekul koji se nasleivao kroz gametsku liniju. Jedna grupa naunika predloila je model po kom bi evolucija imunosti sisara na razliite patogene mogla biti ubrzana ukoliko RNK transkripti iz imunskih elija dospevaju u gametsku liniju gde e, nakon reverzne transkripcije, biti inkorporirani u genom gameta (Steele i sar., 1998). Ovakva promena bila bi, naravno, genetika, ali pretpostavljeni mehanizmi naslea jesu epigenetiki u irem smislu (nasledila bi se steena osobina). Jedan od modela epigenetikog nasleivanja podrazumeva direktnu indukciju epigenetikih promena u gametskoj elijskoj liniji, koja nee biti ispoljena u F0 generaciji (slika 4.10). Primeri paramutacija koje smo ranije naveli mogu se svrstati u direktne efekte na gametsku liniju, ali i u tzv. paralelne efekte budui da inducibilni uslovi istovremeno pogaaju sve elije koje nastaju iz zigota. Paralelne promene u epigenetikom statusu uoene su kod moljca Ephestia kuehniella na mutantima koji imaju kratke antene i redukovan uspeh u ukrtanju (Pavelka i Koudelov, 2001). Naime, izlaganje Sa mutanata, na 5. stupnju larve i lutke, visokim temperaturama (preko 25C), jonima litijuma i izmenjenom elektrinom polju, dovelo je do poveanja antena i reproduktivnog uspeha (supresija Sa mutacije), a takve osobine stabilno su prenoene tokom 5 generacija. Nasledna epigenetika promena povezuje se sa modifikacijama hromatina koje prolaze gametogenezu.

76

Promene u hormonskom statusu organizama mogu specifino uticati na razvie gameta. U ovom sluaju, somatska indukcija e stvoriti uslove za ispoljavanje efekata u narednim generacijama kroz promene u epigenetikoj memoriji gameta. Kako su pokazali Naz i Silematu (Naz i Sellamuthu, 2006), kod zrelih spermatozoida postoji najmanje 8 hormonskih receptora i 16 receptora za citokine to otvara mogunosti za hormonski uticaj na gamete. Receptori za hormone i neurotransmitere pronaeni su i kod oocita estrogenski receptor (Wu i sar., 1992), serotoninski receptor 5-HTID (Vesel i sar., 2003), Notch1 i Notch2 receptori (vani u putevima signalne transdukcije; Cormier i sar., 2004), 2-androreceptor (iko i sar., 2005), kao i GH receptor (receptor hormona rasta) na oploenim jajnim elijama (Klle i sar., 2001). Veoma vano je napomenuti da su izraene promene u ekspresiji gena koji kodiraju za ove receptore uoene u vreme koje koincidira sa masovnim epigenetikim reprogramiranjem u toku ranih faza razvia, ukazujui da indukovana varijabilnost u hormonskom statusu moe znaajno izmeniti epigenetiku informaciju na genima unutar gameta. Zanimljivi eksperimenti sprovedeni su na pacovima Rattus norvegicus (Anway i sar., 2005, 2006). Tokom embrionalnog razvia, u periodu izmeu 8. i 15. dana kada dolazi do gonadalne determinacije, pacovi su tretirani vinklozolinom, androgenim supresorom. Iako somatiki efekti nisu bili uoeni kod ovih pacova (F0 generacija), stabilne promene u brojnim osobinama zapaene su u narednim generacijama ukrtanja (do F3 generacije) smanjen broj i vijabilnost spermatozoida, poveana apoptoza spermatogonija, abnormalnosti imunskog sistema, poveana incidenca razliitih tumora, bolesti prostate i bubrega, povean nivo holesterola, ubrzano starenje i manja preferencija enki prema takvim mujacima. Za najmanje 15 gena pokazana je promena nivoa ekspresije kao posledice izmena u obrascu metilacije. Na primer, desetostruko smanjenje u nivou ekspresije gena NCAM1 (neural cell adhesion molecule 1), identifikovano je u mozgu F3 generacije tretiranih mujaka28. Ove epigenetike promene prenosile su se kroz muku gametsku liniju. Uzimajui u obzir sveprisutnost opisanih mehanizama epigenetikog nasleivanja, koncepcija ekoloke evolucione biologije razvia podrazumeva da, pored

Ovaj gen kodira za glikoprotein na povrini neuronskih elija i elija skeletnih miia. Pokazane su njegove znaajne uloge u elijskoj adheziji, rastu neurita, plastinosti sinapsi i uenju i memoriji.

28

77

genetike varijabilnosti, epigenetiki uslovljena varijabilnost, indukovana sredinskim stimulusima, moe biti selektovana u populaciji. U navedenim primerima pokazano je da se epigenetike informacije mogu stabilno prenositi tokom vie generacija. U odsustvu odgovarajue sredinske indukcije u narednim generacijama, epigenetika informacija se polako brie; zavisno od prouavanog sistema ona traje krae ili due. Jablonka i Lamb (2005), meutim, navode da se kod jedinki u populaciji koja se izloena kontinuiranoj sredinskoj stimulaciji tokom dueg vremena, epigenetiki markeri mogu akumulirati i kroz generacije stabilizovati epigenetiki fenotip. Slino Vodingtonovim eksperimentima sa viegeneracijskom sredinskom indukcijom fenokopije, u takvoj populaciji sredinski indukovane promene u razviu upravljale bi pravcima selekcije, prvobitno preko epigenetike akomodacije, koja bi bila praena genetikom akomodacijom, odnosno genetikim promenama populacije. Brajan Tarner (Turner, 2011) navodi scenario po kom bi epigenetika promena mogla, sasvim direktno, biti konvertovana u genetiku promenu koja e imitirati sredinski indukovani, potencijalno adaptivni fenotip. Naime, 5-metilcitozin, veoma stabilan epigenetiki marker, moe tokom evolucije uticati na promenu sekvence DNK. Dezaminacija 5-metilcitozina vodi nastanku timina, tj. G=T vezivanja, to je promena koju reparacioni enzimi tee prepoznaju (u poreenju sa promenom koja nastaje nakon dezaminacije citozina pri kojoj nastaje uracil, tj. G=U vezivanje). Povremeno, takva promena nee biti ispravljena i vodie, tokom replikacije DNK, nastanku A=T para na mestu nekadanjeg G=C. Ovaj proces nee dovesti samo do mutacije, ve i do gubljenja citozina u CpG nizovima koji podleu metilacionoj regulaciji. Ovakva lokalizovana promena u DNK nizu moe potencijalno dovesti do fenotipskih efekata preko promena u obrascu metilacije, ali i pozicioniranja nukleozoma, budui da i poloaj nukleozoma, veoma vaan za regulaciju ekspresije gena, zavisi od DNK sekvence. Ukoliko sredinski stimulus u populaciji konzistentno vodi razvojnom odgovoru i nastanku specifine epigenetike informacije (metilacija DNK i histonske modifikacije su meusobno zavisni procesi, videti ranije), moe se rei da je region genoma ija je epigenetika promena konstantno indukovana spoljanjim faktorima, izloen i veoj stopi mutacija. Navedene mutacije mogu usloviti gubljenje mogunosti epigenetike regulacije kroz DNK metilaciju ili fiksirati utiavanje gena putem hromatinske modifikacije (npr.

78

pozicioniranja nukleozoma). Iako ovaj model nije, jo uvek, empirijski u potpunosti verifikovan, nae poznavanje molekulskih mehanizama ukljuenih u ekspresiju genetike informacije moe se uklopiti u navedeni scenario. Veliki broj dosadanjih istraivanja je pokazao da razliite vrste stresa mogu usloviti epigenetiku promenu. Budui da je epigenetika regulacija tesno povezana sa kontrolisanjem mobilnih elemenata u genomu, indukcija alternativnih epigenetikih stanja moe izazvati kretanje transpozona i retroelemenata (videti poglavlja 2.2, 2.4.2, 2.4.3.3. i 4.3.1). Kako navode Mirouz i Pakovski (Mirouze i Paszkowski, 2011), takvi procesi mogu usloviti otkrivanje skrivene genetike varijabilnosti oni ovaj fenomen oznaavaju kao otkljuavanje epigenoma. Drugim reima, epigenetika regulacija suprimira genetiku varijabilnost, kako kroz kanalisanje odreenih puteva razvia, tako i kroz inhibiranje potencijalnih genetikih efekata mobilnih elemenata, a stres je moe ispoljiti kroz plastinu promenu u regulaciji ekspresije. Kakve mogu biti evolucione posledice ovih procesa? Ranije razmatrane teorijske mogunosti o ulogama plastinosti u evoluciji (poglavlje 4.2), prilagoene su znanjima iz molekularne biologije u modelu prikazanom na slici 4.13. Uz pretpostavku da je u populaciji postoji mala genetika varijabilnost i razvie je visoko kanalisano epigenetikim mehanizmima (npr. populacija naseljava stabilne uslove ivotne sredine), promene u epigenetikoj regulaciji izazvane sredinski stresom ili mutacijama u genima koji uestvuju u regulaciji genske ekspresije, mogu uzrokovati dva efekta. Prvo, promena epigenetike regulacije potencijalno dovodi do nastanka naslednih epialela, koji mogu predstavljati adaptivni odgovor na nove sredinske uslove. S druge strane, promena epigenoma uslovljava transkripcionu aktivaciju mobilnih elemenata i/ili njihovo premetanje po genomu. Epialelska i transpozonski indukovana varijabilnost u genskoj ekspresiji sada postaje materijal za delovanje selekcije u novim uslovima. U narednim generacijama, kako i predviaju modeli genetike akomodacije, selekcija novih oblika osobina podrazumevae selekciju celokupne genetike i epigenetike osnove njihovog ispoljavanja.

79

Slika 4.13. Shematski prikaz modela evolucije u kojoj uestvuju mehanizmi epigenetike kontrole genske ekspresije i posledini efekti mobilnih genetikih elemenata. Elipsa oznaava jedro u kom se nalazi jedan hromozom. Sive strelice obeleavaju gene koji ne podleu epigenetikoj regulaciji; plave strelice oznaavaju epigenetiki regulisane gene; crvene strelice su nizovi mobilnih genetikih elemenata. Na slici se pretpostavlja selektivna prednost jedinki sa visokim fenotipom, koji nastaje bilo epigenetikom promenom ili genetikim efektima mobilnih genetikih elemenata.

80