Umetnika kola u Niu Predmet: Filozofija

Imanuel Kant, G.W.F. Hegel

Nemaki klasini idealizam

Stefan ivkovi IVe

Svetlana Zivkovic HP 4/1/2011

IMANUEL KANT, G.W.F. HEGEL

April 1, 2011

1. Imanuel Kant
Imanuel Kant roen je 22. aprila 1724. u Knigsbergu (Istona Pruska; danas Kaljingrad u Rusiji) kao etvrto od devetoro dece kaiara Johanna Georga Canta (Kant) i njegove supruge Anne Regine Reuter. Od 1737. do 1740. godine Kant pohaa gimnaziju Fridericianum koju tada vodi duhovni mentor njegove majke, izvesni pijetista Franz Albert Schulz. Nakon gimnazije upisuje se na studije prirodnih nauka na Knigsberskoj Albertini gde studira prirodne nauke, teologiju i filozofiju. U periodu od 1747. do 1750. godine, morao je da radi kao upravitelj imanja (Hofmeister) u Judtschenu kod Gumbinnena, na imanju Daniela Anderscha pastora evangelistike crkve kao i na imanju majora Bernharda Friedricha von Hlsen u Arnsdorfu kod Mohrungena. Godine 1755. je Kant dobio titulu magistra, a potom iste godine je habilitirao i postao privatni docent. Tako je stekao pravo da dri predavanja na univerzitetu, pa je svoj kurs zapoeo u zimskom semestru 1755/56. bavedi se odnosom prirodne nauke i filozofije. Nastojao je da filozofiju uzdigne na stepen naune egzaktnosti. Trebalo je da proe skoro petnaest godina da bi postao redovan profesor Univerziteta u Kenigsbergu, ali je u meuvremenu sazrela njegova filozofska misao i tada je kao profesor logike i metafizike poeo da postavlja temelje svoje originalne filozofske koncepcije s raspravom "O formama i principima ulnog i inteligibilnog sveta" (1770). Kant, koji je pre toga, da bi imao pristojne prihode, morao da radi i kao bibliotekar u nekom zamku, postao je nakon "Kritike istog uma" (1781) veoma poznat i cenjen u celoj Nemakoj i ire, postavljen je za rektora Univerziteta u Kenigsbergu (1786), izabran je za lana Akademije nauka u Berlinu (1786), a kasnije i drugih. On je zasnovao kritiku filozofiju ili transcendentalni idealizam i time postao rodonaelnik slavne kole nemake klasine filozofije. Ali kad je u pozno doba svog ivota objavio delo "Religija unutar granica samog uma" (1793), dobio je nareenje od pruskog kralja da se ubudude uzdrava od takvog pisanja o religiji, ako eli da ostane u slubi. To je on prihvatio, uzvrativi da sve to se javno napie mora biti istinito, ali da nije duan da svu istinu javno kae i sam nikad nede redi ono to ne misli. U starosti je jo uvek radio na jednom delu koje je smatrao najvanijim u sistemu kritike filozofije, a u kome je obraivao problem prelaza od metafizike prirode ka fizici kao nauci. Ali telo mu je oslabilo i energija opala, pa je to delo ostalo nedovreno. Iskren, kakav je uvek bio, govorio je svojim bliskima da je star i slab i da ga moraju tretirati kao dete. Godine 1803. doiveo je srani udar, od koga se malo oporavio, ali je uskoro potom umro, 12. februara 1804. godine, u svojoj osamdesetoj godini ivota. Nesumnjivo je da je Kant najznaajniji filozof druge polovine 18. veka i jedan od najznaajnijih u celoj istoriji filozofije. To se moe tvrditi i na osnovu uticaja njegovih ideja u kasnijem razvoju filozofske misli. Njegova je filozofija bila i ostala sve do danas blistav primer doslednosti, strogosti i sistematinosti miljenja. On je otvorio nove puteve u filozofiji, a svojim idejama i delima inspirisao je mnoge naunike i filozofe, u prvom redu: Fihtea i Hegela. Klasina nemaka filozofija ne moe se ni zamisliti bez njega, jer je on njen zaetnik. Mnogi tokovi u savremenoj filozofiji duguju znatan deo svog idejnog sadraja

IMANUEL KANT, G.W.F. HEGEL

April 1, 2011

upravo Kantu. Kritiki pristup, koji je on postavio, postao je fundamentalna karakteristika savremenog filozofskog miljenja.

1.1.

PRETPOSTAVKE KANTOVOG SHVATANJA UMA

Kao i svaka znaajna filozofska novost, tako je i Kantova, plod suoavanja njegovog miljenja, pa i itave linosti, sa problemima i potrebama njegovog vremena, a ujedno i sredstvo za ispunjenje ciljeva koje je pred sebe postavilo. Kljuni problem sa kojim se Kant suoava je metafizika, zadaci koji treba da izvri su da filozofski utemelji nauku i zasnuje etiku. Jasnu svest o problemu metafizike nalazimo u predgovoru prvog izdanja Kritike istog uma. Tu Kant, ocenjujudi stanje u kome se metafizika nalazi, pie: "Bilo je jedno doba kada je metafizika nazivana kraljicom svih nauka... Danas je moderno pokazivati prema njoj svako preziranje, te starica, prognana i naputena, tui kao Hekuba". Usred bujanja nauka, koje u sprezi sa tehnikom daju vidne rezultate, metafizika je poprite beskrajnih prepirki iz kojih se ne vidi nikakva opipljiva dobit, te je usled toga okruuje ravnodunost koja "oigledno nije posledica lakomislenosti, ved sazrele sposobnosti za suenje jednog stoleda koje vie ne eli da se ometa prividnim saznanjem". No Kant ne isputa iz vida ni to da oni koji ignoriu metafiziku jo uvek ostaju neslobodni u njenom okrilju, te i sami zapadaju "u metafizika tvrenja prema kojima su ipak pokazivali toliko preziranja". Pored toga, u svakom oveku prebiva jedna "unutranja metafizika" koja ga navodi da razmilja o sudbinskim pitanjima, ak i onda kada zna da nede modi da doe do sigurnog odgovora. "Uzaludno je, naime, hteti vetaki pokazivati ravnodunost prema takvim ispitivanjima iji predmet ne moe biti ravnoduan ljudskoj prirodi." Shodno tome Kant de se poduhvatiti zadatka da kritiki odlui o sudbini metafizike ispitujudi da li je ona moguda kao nauka. Sam Kantov odnos prema metafizici nije bio jednoznaan i statian. On varira od afirmativnog do skeptikog, i na tom razvojnom putu, na kome ima zastajanja i povrataka, stie iskustvo o dometima tih odnoenja. Odbojnost prema nametnutim autoritetima, koju je osedao jo od svojih mladih dana, nije mu doputala da nekritiki ostane bilo na kojoj poziciji. Udbenici su samo povod "da sam o njima i protiv njih rasuuje", a filozofu dolikuje da se osloni samo na svoj razum, a ne na sekte i esnafe koji brane neke svoje parcijalne interese. Ovakav otvoren duh bio je pogodan za trzanja iz dogmatskih dremea. Kant ne izbegava impulse, dovoenje u pitanje itave pozicije na kojoj bi se u tom trenutku nalazio. Nemir koji budi sumnja jai je od potrebe za sigurnodu. Poslednja Kantova jaa veza, mada i ona pokolebana, sa duhovnim svetom koji je zalazio, vidljiva je u disertaciji O formi i principima ulnog i misaonog sveta iz 1770. godine. Ona je znaila izvestan povratak Lajbnicu, jer u njoj Kant zastupa tezu o mogudnosti saznanja stvari po sebi i o prestabiliranoj harmoniji kao garantu saznanja. No, ubrzo Kant naputa i to poslednje kopno, te se otiskuje sam na nesigurnu i neizvesnu puinu. Postalo mu je jasno da su svi napori da se sauva uzdrmana logika sveta na pretpostavkama stare metafizike bili uzaludni. Za Kanta je ona nepopravljivo ugroena i dovedena u pitanje ne samo Hjumovom analizom pojma uzronosti, nego i samim Kantovim uvidom u antinominost sa kojom se suoava ljudsko miljenje kada razmatra metafizike probleme. Za Kanta je nepobitno da posebna nauka ne moe poivati na protivrenosti -protivrenost je tu tek znak da sa njom neto nije u redu, zadatak da se ona otkloni. No, da li je metafizika domen protivreja, i da li, ako je tako, ima pravo na status nauke?

IMANUEL KANT, G.W.F. HEGEL

April 1, 2011

Ako nae miljenje donosi sigurne sudove u naukama, a u metafizici istrajava na antinominosti1, da li je onda u pitanju jedna ista mod, ili se moda tu radi o dve modi naeg miljenja? To su bila pitanja na koja je trebalo dati odgovor, a on nam je poznat: radi se o dve razliite modi, razumu i umu. Kantov razvoj pokazuje da su za njega podjednako bitna i teorijska i praktika pitanja, te da postoji kontinuirano sadejstvo izmeu njih. Oni su i u osnovi dva pozitivna zadatka koja de Kant sprovesti istraujudi problem metafizike, to nalazi izraz i u jasnom razgraniavanju dva podruja (teorijsko i praktiko) i dve modi miljenja (razum i um). Pored potrebe za utemeljenjem univerzalne automne etike Kantu je bitno i da sauva prostor za religiju (onu unutar granica istog uma), koju sve vie istiskuje prirodno-nauno saznanje.

1.2.

RAZLIKA RAZUMA I UMA U TEORIJSKOJ FILOZOFIJI

Kritika istog uma donosi domiljeno razlikovanje razuma i uma, te stoga treba podi od ovog dela. U njemu Kant reava pitanje mogudnosti metafizike kao nauke ispitujudi da li su u njoj mogudi sintetiki sudovi a priori. Kant ovim svojim delom revolucionie dotadanji nain filozofskog razmatranja, jer ne pristupa odmah predmetima saznanja ved hode najpre da ispita samu mod saznanja. Transcendentalnom ispitivanju on podvrgava apriorne saznajne modi ljudske due. Tako se sam ist um postavlja kao problem ovog dela, jer metafizika je samo jedno njegovo ispoljavanje. U potrazi za transcendentalnim elementima naeg saznanja Kant razgraniava ulnost, razum i um. Pokazavi da su ist prostor i vreme apriorne forme ljudske ulnosti, Kant dolazi do analize istog razuma. Da bi se temeljno i sistematski ispitao sam razum mora se podi od neke vrste i pouzdane take. Tu arhimedovsku taku Kant nalazi u formalnoj logici, te na osnovu tabele sudova dolazi do tabele kategorija. Po Kantu ima dvanaest kategorija i one su sintetike forme a priori razuma, koje same po sebi ne daju saznanje, nego tek poto prerade spoljanju ulnu grau, jer "misli bez sadraja jesu prazne, opaaji bez pojmova jesu slepi". Kant, naime, razlikuje zamiljanje i saznavanje nekog predmeta. "Za saznanje su potrebne dve stvari: prvo, pojam kojim se zamilja neki predmet uopte (kategorija), i drugo, opaaj kojim predmet biva dat", tako da su kategorije kao takve samo logike funkcije, "proste misaone forme bez objektivnog realiteta". Mada su kategorije te koje daju objektivnost, s druge strane potrebne su im spoljanji opaaji da bi potvrdile svoj objektivni realitet, da ne bi ostale bez smisla i znaenja. Da bi kategorije bile primenjene na iskustveni materijal moraju se shematizovati, pri emu bivaju ograniene na domen mogudeg iskustva. Transcendentalna uobrazilja je mod koja de preko svojih transcendentalnih emata omoguditi ematizaciju kategorija, koja de povezati ulnost i razum, i time omoguditi nastanak saznanja. Preko kategorija i osnovnih stavova razum, kao mod pravila, zapravo tek oblikuje, konstituie iskustvo, to Kant upeatljivo izraava tvrdedi da je ist razum zakonodavac prirode. Pitajudi se da li je i u metafizici, kao to je to sluaj u matematici i prirodnoj nauci, mogude da proirujemo svoja saznanja, Kant posle iscrpnog ispitivanja zakljuduje da to nije mogude, jer se iz samih
1

antinomija (gr. porotivrenost zakona sa samim sobom, ) log. protivrenost, suprotnost dvaju sudova ili zakona - teze i antiteze - koji se uzajamno iskljuuju, napr.: a) "Svet ima svoj poetak u vremenu, a i s obzirom na prostor on je ogranien" (teza); b) "Svet nema ni poetka u vremenu niti granica s obzirom na prostor, nego je i u jednoj i u drugom pogledu bezgranian" (antiteza); fil. kod Kanta: protivrenost koja se javlja pri primeni zakona istog razuma na ulni svet.

IMANUEL KANT, G.W.F. HEGEL

April 1, 2011

kategorija ne moe nainiti nikakav sintetiki stav, te je metafizika kao nauka nemoguda. "Ovakvim ograniavanjem nauke na domen mogudeg iskustva saznanje biva ogranieno, svedeno samo na pojavni svet, ali je u okviru tog prostora pouzdano. Pokazano je da razum daje sigurno saznanje, te se na njega i treba osloniti. Osmotrivi zemljite istog razuma Kant zakljuuje da "ovo zemljite jeste jedno ostrvo koje je sama priroda zatvorila u nepromenljive granice. To je postojbina istine... koju opkoljava jedan prostrani i burni okean, pravo sedite privida". Dok je razum izvor kategorija i mod pravila, um je izvor ideja i mod principa. Um je mod iznad koje nema vie modi, no uprkos tome, um je neprimenljiv direktno na iskustvo. On ne daje intelektualno jedinstvo spoljanjoj grai kao razum, ved svoje racionalno jedinstvo daje razumskim pojmovima. U direktnom suoavanju razuma s iskustvom, um je nekoristan, pa moe i da smeta. To ipak ne znai da um razumu ne koristi na ovom polju. Poto Kant veruje da priroda ne ini nita bez svrhe, mora da postoji neki sklad izmeu razuma i uma. On se ogleda u tome to um ima znaajnu regulativnu ulogu, to daje smernice razumu. Razumu, naime, izmie celina; on ostaje uvek u okvirima uslovljenog, te ga jedino um moe uputiti ka potpunosti. S pravom se moe redi da "transcedentalni pojam uma nije nita drugo do pojam o totalitetu uslova za neto to je dato kao uslovljeno", nita drugo do pojam o neuslovljenom, a samim tim o apsolutnom. Bez smernica uma i njegovih ideja se zapravo i ne vidi kako bi razum doao do neophodnih hipoteza u procesu istraivanja. Na osnovu pojmova uma koje ne uzimamo iz prirode nego iz sebe, mi sami prirodi postavljamo pitanja "i smatramo nae saznanje sve dotle za nepotpuno dokle god nije njima adekvatno". Do broja i vrsti pojmova istog uma Kant dolazi na slian nain kao i kod razmatranja istog razuma, oslanjanjem na formalnu logiku. Formalna upotreba uma, u kojoj se apstrahuje od svake sadrine, ved je objanjena kao mod posrednog zakljuivanja, te se i u ovom sluaju moe oekivati da de logiko dati klju za transcendentalno. Polazedi od podele zakljuaka na kategorike, hipotetike i disjunktivne, Kant dolazi do odgovarajudih klasa ideja (due, sveta i Boga), na kojima se zasnivaju discipline metafizike (racionalna psihologija, kosmologija i teologija). Posle iscrpnog razmatranja Kant de odbaciti tobonju naunost ovih disciplina, objanjavajudi transcendentalni privid na kojem one poivaju.

1.3.

PRAKTINI UM

Ved smo videli da je Kant u okviru Kritike istog uma otvorio prostor i za Kritiku praktinog uma. Pokazao je da ideja slobode nije nezamisliva, poto bi u protivnom bio onemoguden pokuaj da se na nju osloni, jer ono to ne poseduje logiku mogudnost samim tim ne poseduje ni stvarnu. Ovako sloboda postaje temelj na kome de Kant zasnovati svoju etiku. Egzistencija slobode nije mogla da se teorijski dokae, ali to ne znai da ne moe i praktino. Naprotiv, oveku je ona data posredstvom svesti o moralnom zakonu, koja je neposredni fakat istog uma. Ovaj zakon ne bi mogao da nas obavezuje da nismo u stanju da delujemo u skladu sa njim. Tako se moralni zakon pokazuje kao ratio cognoscendi 2 slobode, kao to je s druge strane slobode ratio essendi 3 moralnog zakona. Sloboda je ono ime se ovek uzdie nad pojavni svet nunosti. Kao prirodno bide ovek je podloan nunim prirodnim zakonima, te na slobodu moe pretendovati jedino kao moralno bide. Zato se mora
2 3

ratio cognoscendi - razloga saznanja ratio essendi - razlog bida

IMANUEL KANT, G.W.F. HEGEL

April 1, 2011

suprotstaviti prirodnim nagonima u sebi i delovati ne po zakonima, ved prema predstavi zakona. Za slobodu u praktinom smislu Kant kae da je to "nezavisnost volje od prinude od strane nagona ulnosti". No, da bi ovek bio zaista slobodan nije dovoljno da je izvan vlasti neposrednog prirodnog determinizma u sebi i da poseduje puku mogudnost izbora. Samovolja je, po Kantu, samo druga strana nunosti, te se ne moe izjednaavati sa slobodom, kod koje je kljuno odreivanje vlastitim umnim principima. Sloboda je vezana za um, koji jedini moe htenje da uzdigne do umne volje, volje koja je autonomna. Zato tek "vlastito zakonodavstvo istog i, kao takvog, praktinog uma jeste sloboda u pozitivnom smislu". Ovim isticanjem samosvojnosti i samozakonodavstva, kojim se ovek uzdie nad sve spoljanje prinude i autoritete, stvoreni su preduslovi za zasnivanje autonomne etike. Sloboda je, po Kantu, neto bitno razliito od prirode. Ona pripada samo oveku. isto umna bida, koja bi moda mogli da oznaimo kao inteligibilne4 slobode, zapravo i nisu slobodna, jer to je njihova priroda. Na osnovu toga moglo bi se redi da je jedino ovek, koji je stanovnik dva sveta, koji je u isti mah i fenomenalan i noumenalan5, zaista slobodan, jer sloboda je mod zapoinjanja nekog dogaaja samog od sebe, naruavanje, mod novog. Zbog toga je razumu koji ostaje u okvirima datog i neizvodljivo da pozitivno odredi slobodu, jer ona transcendira dato. Sloboda je ono to oveka osposobljava da moe da pree svaku oznaenu granicu. Zato je Kant snano afirmie, te kao potrebu svog vremena istie izlazak iz stanja samoskrivljene nezrelosti. Kant po pitanju znaaja slobode predstavlja prekretnicu u dotadanjoj filozofiji. On se od vodedih filozofa prosvetiteljstva, koji u protivstavu prema teologiji istiu strogi determinizam i naglaavaju presudan uticaj vaspitanja, razlikuje upravo time to u oveku uoava snagu kojom i vaspita moe da bude vaspitavan. Tako je Kant u okviru praktine sfere sauvao metafiziku. Dodue, narueno je prvobitno metafiziko jedinstvo podelom na teorijsko i praktino, ime je metafizika svedena samo na praktino i time spaena.

1.4.

PODVOJENOST UMA I PRIMAT PRAKTINOG

Jasnim razgranienjem teorijske i praktine sfere, Kant je uspeo da ostvari svoje namere: otvoren je prostor za nauku, ali i za etiku i religiju. To su sfere koje sada meusobno jedna drugoj ne smetaju. Razlikovanjem fenomena i noumena reene su antinomije spekulativnog uma, a praktina sfera je zatidena od teorijskog skepticizma. Izgleda kao da je zadatak zaokruen. Uporedo postoje dva sveta: svet pojava i stvari po sebi, nunosti i slobode. No, ta podela ima konsekvence i po sam um: on postoji kao teorijski i kao praktini. Postavlja se problem da li se onda radi o jednom istom umu. Kant misli da je u pitanju jedan isti um koji ima dve primene. Rascep koji se, naizgled, unosi u um, Kant de pokuati da savlada. Za Kanta je neosporna povezanost teorijskog i praktinog uma, koja nije sluajna i proizvoljna, nego a priori zasnovana na samom umu, dakle nuna, ali ona nije dovoljna da bi spreila opasnost podvojenosti, te je potrebno da postoji primat jednog podruja uma u odnosu na drugo. Po Kantu, bez tog podreivanja nastala bi protivurenost uma samom sebi; jer, kad bi naprosto bili ravnopravno stavljeni jedan pored drugoga (koordinisani), onda bi se onaj prvi strogo zatvarao u svoje granice i od
4 5

inteligibilno ono koje je shvatljivo razumom a ne osedajem, pojmovno fenomenon - fil. pojava; po Kantu: predmet iskustva noumenon - fil. stvar koja (ili: bide koje) se ne moe opaziti, nego samo razumom razmisliti, pojam bez predmeta koji bi mu odgovarao u iskustvu; ideja kojoj u stvarnosti ne odgovara nita; stvar po sebi; supr. fenomenon

IMANUEL KANT, G.W.F. HEGEL

April 1, 2011

ovog drugog ne bi nita primao na svoje tle, dok bi ovaj drugi ipak nastojao da se rasprostre preko svega i da u svoje granice, tamo gde to iziskuje njegova potreba, obuhvati spekulativni um. Kant tvrdi da primat ima praktini um. Nemogude je, naime, oekivati obrnut sluaj, jer je svaki interes na kraju krajeva praktini, te je ak interes spekulativnog uma samo uslovljen, a potpun je jedino u praktinoj upotrebi. Uprkos Kantovom isticanju primata praktinog uma, ipak se suoavamo sa dve prilino odvojene sfere, izmeu kojih ne postoji neka jaa veza. Svet fenomena, u kome vlada prirodna nunost, i svet noumena, u kojem ima slobode, kao dva platonska sveta istrajavaju u odvojenosti. Bilo je potrebno pokazati njihovo istovremeno i neometajude postojanje, ali kako sada uspostaviti vezu izmeu nunosti razuma i slobode uma? Mogudnost i granice te veze pokazuje odnos izmeu empirikog i inteligibilnog karaktera. Kada posmatramo jedan subjekat, upoznajemo ga preko njegovih pojavnih manifestacija, stvaramo o njemu sud, te zakonitost njegovog delovanja oznaavamo kao empiriki karakter. Iza ovog empirikog karaktera pretpostavlja se inteligibilni karakter, ija je pojava empirika. Dok je inteligibilni karakter izvan prostorno-vremenske uslovljenosti i ne moe se neposredno saznati, empiriki karakter je uronjen u zakonitost pojavnog sveta. Poto se sam ovaj empiriki karakter kao posledica mora izvesti iz pojava i njihovog pravila koje prua iskustvo, to su sve ovekove radnje u pojavi odreene prema redu u prirodi njegovim empirikim karakterom i drugim uzrocima koji sadejstvuju. Dakle, ukoliko bi bilo mogude da potpunom indukcijom iscrpimo celinu mogudnosti empirikog karaktera, saznali bismo inteligibilni karkter. Ova teorijska mogudnost je, naravno, neostvariva. Samim tim to je u iskustvu moguda samo nepotpuna indukcija, preko nje se ne moe uspostaviti veza izmeu fenomenalnog i noumenalnog. Kant je uoio da umetniko stvaranje moe da poslui kao veza izmeu nunosti i slobode. Naime, u njemu umetnik iz slobode stvara zakone i pravila kojima se prvobitni materijal pokorava. Ta sloboda je u isto vreme za genija i nunost, jer iz njega sama priroda stvara. U njemu je dolo do sinteze i pomirenja prirode i inteligencije.

IMANUEL KANT, G.W.F. HEGEL

April 1, 2011

2. Georg Vilhelm Fridrih Hegel

Georg Vilhelm Fridrih Hegel (27. avgust 1770 - 14. novembar 1831) roen je u tutgartu. Otac mu je bio mali inovnik u virtemberkom ministarstvu finansija. Hegel je odrastao sa strpljivim i metodikim navikama onih javnih slubenika ija je skromna sposobnost dala Nemakoj gradove sa najboljom upravom na svetu. Kao mladid bio je neumoran student; sve vanije knjige koje je itao potanko je analizirao. Prava kultura, govorio je on, mora da pone odlunim savlaivanjem samoga sebe; slian je bio i pitagorejski sistem vaspitanja, jer je uenicima nareivao da dute za prvih pet godina svoga uenja. Hegelovo prouavanje grke knjievnosti izazvalo je u njemu oduevljenje za antiku kulturu koje ga nije ostavljalo ni onda kad je bezmalo sasvim prestao da se oduevljava za druge stvari. Pri pomenu Grke obrazovan ovek u Evropi, naroito Nemac, oseda se kao kod kude. Evropljani su dobili svoju religiju sa daljeg izvora, s Istoka; ... ali, to je ovde, to je prisutno, nauku i umetnost, to zadovoljava na duhovni ivot, to ga uzdie i ukraava, - dobijamo, posredno ili neposredno, iz Grke. I u politici je pokazivao revolucionarni duh, ali se ne bi moglo zakljuivati da ga je imao po onom to je kasnije oboavao status quo. Kao student teologije u Tibingenu, sa elingom arko je branio Francusku revoluciju. Francuski narod, kupajudi se u svojoj revoluciji (pisao je on) oslobodio se mnoge ustanove to ju je ljudski duh ostavio kao detinju obudu, jer ga je pritiskivala, a pritiskuje jo i druge kao mrtvi okovi. U onim nade punim danima, kad je biti mlad znailo biti u pravom raju, Hegel je, kao Fihte, flertovao s nekom vrstom aristokratskog socijalizma i predao se, sa znaajnom snagom, romantikoj struji koja se rairila po celoj Evropi. Svoje studiranje zavrio je u Tibingenu godine 1793. i dobio svedoanstvo po kojem je bio obdaren ovek i dobar karakter, vian teologiji i filologiji, ali bez filozofske spreme. U to vreme bio je bez sredstava, i morao je da radi kao vaspita u Bernu i Frankfurtu. To su bile godine njegovog pravog razvitka: dok se Evropa komadala u nacionalistikim borbama, Hegel je sabirao svoju duhovnu snagu i razvijao se. U Jeni je u to doba iler predavao istoriju; Tik, Novalis i legeli propovedali su romantiku; Fihte i eling razvijali su tu svoju filosofiju. Hegel je otiao u Jenu godine 1801, a 1803. postao je docent univerziteta. Kada je godine 1806. Napoleonova pobeda nad Prusima pomela malu nauniku varo i unela u nju stravu, Hegel je jo bio u Jeni. Francuski vojnici su upali u njegov stan, i on je, kao to to prilii jednom filozofu, pobegao, nosedi sa sobom samo rukopis svog prvog velikog dela, Fenomenologije duha. Neko vreme bio je toliko lien svih sredstava da je Gete savetovao Knebela neka Hegelu uzajmi neto novaca da prebrodi najvedu nevolju. Gotovo ogoren, pisao je Hegel Knebelu: Iskustvo me je uverilo o istini biblijskih rei, i one su postale moja zvezda vodilja: Traite najpre hranu i odedu, a carstvo nebesko dodi de ved samo. Najpre je redigovao neke novine u Bambergu; zatim, godine 1812, postao je u Nirnbergu direktor jedne gimnazije. U Nirnbergu je napisao svoju Logiku (1812-16), koja je osvojila Nemaku, i donela mu katedru filozofije u Hajdelbergu. U Hajdelbergu je napisao svoju veliku Enciklopediju filozofiskih nauka (1817), i na osnovu toga dela, godine 1818, pozvan je na univerzitet u Berlinu. Od toga vremena pa sve do kraja svoga ivota on je neosporavano vladao carstvom filozofije kao Gete carstvom knjievnosti, i Betoven carstvom muzike. No, Hegel je veoma brzo stario u tim srednim godinama. Kada se u Berlinu godine 1831. pojavila kolera, njegovo oronulo telo bilo je jedna od prvih rtava koje su podlegle zarazi. Posle bolovanja, koje je trajalo samo jedan dan, umro je iznenada i mirno u snu. Kao to su u istoj godini roeni Napoleon, Betoven i

IMANUEL KANT, G.W.F. HEGEL

April 1, 2011

Hegel, tako je Nemaka u kratkom roku, od godine 1827. do 1832, izgubila Getea, Hegela i Betovena. Oni su stajali na kraju jedne epohe i bili su poslednji sjajni napor zlatnog vremena u Nemakoj. Hegel je bio nesumnjivo genijalan ovek, i po dubini i originalnosti svojih ideja, i po mnogobrojnosti dela u kojima je te ideje razradio i primenio na razne oblasti. Hegel je bio enciklopedijski obrazovan filozof i samo time bio je u stanju da da jedan tako razraen filozofski sistem, kakav se nije javio ni pre ni posle njega. Hegel se smatra poslednjim velikim filozofom sistema, bududi da je nakon njegovog izlaganja dijalektikog sistema dugo vremena shvatano da vie nita novo ne moe da se pojavi u filozofiji, i da naukama jedino ostaje da popune mesto koje im je u svom sistemu odredio Hegel.

2.1.

HEGELOVA FILOZOFIJA

Hegel pripada apsolutnom idealizmu, jer je za njega celokupna stvarnost jedna, jedinstvena, apsolutna ideja. Ona predstavlja jedinstvo subjekta i objekta i ona se neprekidno razvija, krede unutar sebe. To kretanje ima svoje faze a pokretaka snaga apsolutne ideje je dijalektika6. Hegel je otkrio tri zakona dijalektike: 1. Zakon jedinstva i borbe suprotnosti 2. Zakon prelaska kvantiteta u kvalitet (i obrnuto) 3. Zakon negacija negacije

2.2.

IDEJA FILOZOFSKOG SISTEMA

Prema Hegelu, apsolutna ideja u svom samorazvoju prolazi kroz tri osnovne faze. U poetku je ista misao i time se bavi logika. Ona tada jo nita ne zna o sebi. U drugoj fazi apsolutna ideja se poinje ispitivati kroz prirodu i time se bavi filozofija prirode - tada je apsolutna ideja objekat svog istraivanja. Nakon te faze ona dolazi u tredu fazu duha, kada sve spoznaje o sebi, i time se bavi filozofija duha.

Logika
o o o

Nauka o bidu (kvalitet, kvantitet, mera) Nauka o sutini (bit, pojam, stvarnost) Nauka o pojmu (subjektivni pojam, objekat, ideja)

Filozofija prirode o Mehanika o Fizika o Organika Filozofija duha o Subjektivni duh (antropologija, fenomenologija, psihologija) o Objektivni duh (pravo, moralitet, itd.) o Apsolutni duh (umetnost, religija, filozofija)

dijalektika (gr. dialegomai razgovaram, dialektike) vetina razgovaranja (bilo sa drugama ili sa samim sobom); vetina naunog raspravljanja, diskutovanja; dosetljivost, dovitljivost; fil. nauka o kretanju miljenja kroz protivrenosti, koje se, u toku miljenja, ponovo ukidaju (Hegel: ,,Uvianje da je priroda samoga miljenja dijalektika, da ono kao razum mora dopasti negativnoga samoga sebe, protivrenosti, sainjava jednu stranu logike".

IMANUEL KANT, G.W.F. HEGEL

April 1, 2011

Dijalektika. Za razliku od onih antikih filozofa koji su dijalektiku shvatali kao metod razvoja znanja,
odnosno kao formu zakljuivanja, Hegel je otiao korak dalje i dijalektiku shvatio kao racionalni princip razvoja svega postojedeg, ne samo pojmova i ideja. Bududi da je smatrao da je filozofija, kao racionalno i umno miljenje, najvii izraz stvarnosti, tvrdio je i da racionalni princip kojim se razvija filozofsko znanje mora ujedno da bude i princip razvoja svih ostalih aspekata stvarnosti. Filozofija, na taj nain, dobija formu saznanja sveta kao celine, kao apsoluta. Poto je svet kao celina, tj. apsolut, strukturiran kao i umno miljenje, onda na razvoj sveta moe da se primeni forma razvoja uma. Hegel prouava prethodne filozofije pokuavajudi u njihovom razvoju da odredi osnovne teme i interpretacije filozofskih i ivotnih problema, kako bi otkrio i putanju razvoja apsoluta. Poavi od antike filozofije, Hegel primeduje da su se prvi metafiziari bavili prouavanjem materijalnog uzroka, odnosno poetka bida (onog to postoji). Bez obzira na reenja koje su nudili voda, vazduh, apejron7 ti rani filozofi se nisu bavili pitanjem nematerijalnog, tj. duha ili uma. Meutim, istorijski se nakon njih pojavljuju Anaksagora i Platon, koji istiu realnost ideje, odnosno racionalnog principa. Nasuprot materijalistima ranog perioda, Platon materiju ne smatra realnom u punom smislu: poto su sve stvari stvorene po uzoru na svoje ideje, sledi da su ideje te koje imaju najvii stepen realnosti. Kao i Heraklit, i Hegel primeduje znaaj borbe suprotnosti isticanje materije kod ranih antikih materijalista, protiv Platonovog sveta ideja. Materija i ideja u toj borbi suprotnosti, meutim, ne mogu da opstanu veno i tu se Hegel bitno razlikuje od Heraklita. Hegel smatra da sukob suprotnosti ili protivrenosti nuno vodi razreenju, i to ne u vidu kompromisa izmeu suprotstavljenih stavova, ved u vidu jednog novog stava, koji se kvalitativno razlikuje od njih. Hegel uvodi specifinu terminologiju: istorijski, hronoloki i logiki - prvi stav naziva tezom, njemu suprotni stav antitezom, a tredi stav proizvod borbe suprotnosti naziva sintezom. Uzajamni odnos tih stavova moe da se izrazi grafiki na slededi nain:

Na primer, materijalistika filozofija je istorijski poetak filozofije i predstavlja tezu, njoj se Platonov idealizam suprotstavlja kao antiteza. Gde je sinteza ta dva stava? Hegel smatra da je Aristotelova filozofija prava sinteza prethodnih suprotnosti, zato to prihvata oba stava, ali njihovu protivrenost razreava nalazedi im mesto u novom odnosu. Umesto da Aristotel, kao puki kompromis, uzme deo materijalistike i deo idealistike teorije, on nalazi u svojoj filozofiji konkretnog, pojedinanog bida mesto i za jednu i za drugu teoriju: pojedinano bide ima svoj materijalni izvor i poetak, ali mu ideja daje oblik na taj nain se u bidu nalaze pomirene suprotnosti. Sinteza dve suprotnosti, dakle, nije kompromis, ved novi stav koji se razlikuje i od teze i od antiteze, nije svodiv ni na jednu od njih i donosi neto kvalitativno
7

Po Anaksimandru, supstancija (odnosno - pranaelo) svih stvari jeste , ili apejron. Ovo je kovanica sastavljena od dve rei: alfa, to znai negaciju i , to znai granicu, tako da apejron ima znaenje neega to je neodreeno, nedefinisano i neogranieno u kvantitativnom, kvalitativnom, prostornom i vremenskom smislu.

10

IMANUEL KANT, G.W.F. HEGEL

April 1, 2011

novo. Zbog toga i teza i antiteza ulaze u sintezu, uestvuju u njoj, ali sinteza nije puko sabiranje ved potpuno novi stav. Pored toga, ono to je u jednoj trijadi (trouglu) stavova bilo sinteza, u novoj trijadi moe da bude polazni stav, tj. teza:

Ako imamo u vidu da se radi o stavovima, ovaj model je mnogo jasniji: svaki stav, makar bio i reenje prethodnih suprotnosti, moe da ima svoju suprotnost, odnosno svoju antitezu. tavie, celokupno funkcionisanje naeg uma, smatra Hegel, ima takvu formu: od niih stavova naeg ulnog iskustva kredemo se ka viim, racionalnim. Hegel smatra da svaki aspekt sveta kao celine nastaje kretanjem kroz trijadu teza-antiteza-sinteza: bilo da se radi o filozofskim stavovima, bilo o ivim bidima ili stvarima u prirodi. Takvo kretanje Hegel naziva dijalektikom. Meutim, kao to je reeno, Hegel ne eli da kae da se radi samo o kretanju ideja, odnosno zakljuivanju, ved i da dijalektika predstavlja princip razvoja svega postojedeg. Sve stvoreno, odnosno svet kao celinu, moemo stoga da predstavimo kao hijerarhijsko nadovezivanje trouglova:

Konana sinteza, poslednje sjedinjavanje teze i antiteze, Hegel naziva Apsolutnim duhom. Zato apsolutnim i zato duhom? Hegel kae da svet koji postoji ne moe da ima svoju antitezu, svoju suprotnost; ne moe da postoji neki nesvet. Drugim reima, kao to je i Parmenid govorio, ne moe da postoji nebide, negacija bida to je ne samo nezamislivo, ved i logiki nemogude. Stoga postoji samo ovaj svet, i on je time konaan, zaokruen i ureen. Poto nema alternativnog sveta, ovaj na je apsolutan, jedini koji moe da postoji. Sa druge strane, poto i svet i um imaju istu formu razvoja dijalektiku Hegel govori o duhu, o racionalnom principu.

11

IMANUEL KANT, G.W.F. HEGEL

April 1, 2011

Meutim, kao i ovekov um, i Apsolutni duh se razvija u sebi a to je i logino ako imamo u vidu da je konaan, tj. odreen. Razvoj sveta kao celine ne zavrava se pukim stvaranjem poslednje stvari koja moe da se stvori, ved samospoznajom sveta. Svet je zaokruen tek kada sam sebe spozna kao Apsolutni duh na taj nain Apsolutni duh kao konana sinteza nije kraj sveta, ved njegova zaokruenost. Dalje promene nastaju jedino kao unutranje kretanje duha koji je sebe spoznao kao jedinog i dijalektikog. Shodno svemu tome, Hegelov filozofski sistem se naziva apsolutnim idealizmom; apsolutnim: jer se bavi totalitetom postojedeg apsolutnim, a idealitzom: zato to se radi o duhu kao najvioj stvarnosti. Iz apsolutnog idealizma sledi nekoliko zanimljivih zakljuaka. Prvo, postoji odreeno lukavstvo uma: sve to se deava kako u prirodi tako i nama individuama samo su momenti razvoja Apsolutnog duha. Koliko god nama odreeni dogaaji bili problematini ili surovi (kao npr. ratovi), sa stanovita Apsolutnog duha to su samo nune etape njegovog samorazvoja. tavie, kada mislimo da neto inimo zbog sebe npr. da bismo reili probleme na nivou drutva ili prirodnog okruenja mi zapravo inimo ono to je u interesu Apsolutnog duha. Drugo, ako stavimo znak jednakosti izmeu sveta i uma, odnosno izmeu stvorenog i racionalnog, moemo da kaemo: sve to je umno, stvarno je i sve to je stvarno, umno je. Taj zakljuak do kojeg Hegel dolazi predstavlja najznaajniji impuls za razvoj devetnaestovekovne politike filozofije i etike. Sa jedne strane, ako vie naglasimo drugi deo zakljuka sve to je stvarno, umno je ujedno demo morati da ukaemo i na racionalnost postojedih drutvenih odnosa. Ako ved postoje umni su, odnosno racionalni. Zato bismo onda menjali ono to je racionalno? Takav smer razmiljanja nastavila je tzv. 'hegelovska desnica', politika struja koja je zasnovana na konzervativizmu i tradicionalizmu. Ouvanje postojedeg poretka osnovni je zahtev takve politike i etike teorije. Sa druge strane, ako naglasimo prvi deo zakljuka - sve to je umno, stvarno je moemo da naemo filozofsko opravdanje za pokuaj menjanja postojedeg, usled injenice da smo umom doli do zakljuka da je neracionalan. Ono to smo umom spoznali kao funkcionalno ili progresivno, morade i da se ostvari. Takav smer razmiljanja preuzela je tzv. 'hegelovska levica', iz koje su se dalje granale i socijalistika struja i graanska, odnosno liberalna. Osnovna ideja hegelovske levice je bila praksa, odnosno pitanje ostvarivanja onog to je umom spoznato kao progresivno. Tim pitanjem de se posebno baviti Karl Marks, nemaki filozof, u mladosti pripadnik 'helegovske levice'.

12

IMANUEL KANT, G.W.F. HEGEL

April 1, 2011

3. ODNOS KANTOVOG I HEGELOVOG SHVATANJA UMA

Zavrivi sa izlaganjem Kantovog shvatanja uma dolazimo do suoavanja sa Hegelovim shvatanjem, koje je antipod Kantovom, ali i samo poiva na pretpostavkama koje je izborio Kant. Naime, uticaj moemo traiti upravo u Kantovom odreenju uma, pre svega u njegovoj vezi sa pojmom totaliteta, sistema, apsoluta itd. U svojoj kritici Kantovog shvatanja uma, Hegel ne proputa da istakne: Kant je prvi povukao razliku izmeu razuma i uma, i to na taj nain to je utvrivao da razum ima za predmet ono to je ogranieno i uslovljeno, a um ima za predmet ono to je bezgranino i bezuslovno. Mada je Kant istakao da iznad uma nema vie modi, Hegela Kantovo reenje ne zadovoljava, te de redi da Kant umu pristupa na razumski nain, ime se um srozava na isti razum. Hegel ukazuje na znaaj Kantovog razmatranja antinomija uma. Time je, nasuprot dogmatskoj metafizici, Kant pokazao da je u prirodi samog miljenja da zapadne u protivrenost kada razmatra ono to transcendira iskustvo, ime je dospeo na sam prag dijalektike. Ali Hegel dodaje: Kant je i ovde ostao na isto negativnom rezultatu nesaznatljivosti po sebi i nije prodro do saznanja pravog i pozitivnog znaenja antinomija. A pravo i pozitivno znaenje antinomija uopte se sastoji u tome to sve to je stvarno sadri u sebi suprotne odredbe i to prema tome saznavanje ili tanije reeno poimanje jednog predmeta nije nita drugo do postajanje svesnim njega kao konkretnog jedinstva suprotnih odredaba. Kant je pokuao da otkloni protivrenost uma objanjavajudi je kao dijalektiki privid, i da na taj nain sauva suverenu vladavinu stava protivrenosti i formalne logike. Kljuna razlika, od epohalnog znaaja za filozofiju, nastaje Hegelovim usvajanjem dijalektike. Upravo ona mu omogudava da prevlada Kantovu poziciju. Bitna Hegelova zamerka Kantu je to je kod Kanta um samo subjektivan, a ne i objektivan kao kod njega, bolje redi subjekt-objektivan. Kant je u stanju da um samo postulira kao objektivan, ali to kod njega onda nije saznanje, ved samo verovanje. Dok je Kant ostao na podvojenosti, kod Hegela nema nepremostive suprotnosti pojma i realiteta, ideala i stvarnosti, bida i trebanja, subjekta i objekta. Naprotiv, um je u stvarnosti, u njoj je oduvek i bio, njome oduvek i vladao, dodue ne uvek u umnom obliku. Nema dva sveta izmeu kojih zjapi provalija, nema apsolutne protivstavljenosti stvarnosti i norme: stvarnost sama poraa normu, norma nije njoj neto spoljanje, jer um nije tako nemodan da bi doterao samo do ideala, do onog treba da; jer um nije tako nemodan da bi postojao samo izvan realiteta, bogzna gde, kao neto posebno u glavama nekih ljudi. Um postoji u dva oblika koja se proimaju, uzajamno stiu u jednom jedinom. Ono to lei izmeu uma kao samosvojnog duha i uma kao postojede zbilje, ono to onaj prvi rastavlja od ovoga drugoga i to mu ne da da u ovom potonjem nae zadovoljenje jeste okov nekog apstraktuma koji nije osloboen u pojam. U metafori o krstu i rui, Hegel iznosi da u razapetoj, surovoj stvarnosti izrasta i cvet uma, samo ga moramo uoiti i osetiti njegov zanosni dah. Nasuprot Kantu koji ispituje moralne probleme sa stanovita individuuma, gde je savest osnovna moralna injenica, a drutveni problemi izrastaju tek sekundarno, iz naknadnog povezivanja izolovanih pojedinanih subjekata, Hegel ide linijom drutvenosti, te je njegov subjekat od samog poetka kolektivan i drutven.

13

IMANUEL KANT, G.W.F. HEGEL

April 1, 2011

Hegel otro kritikuje Kantovu subjektivnu etiku poziciju, njenu ideju beskonanog progresa, njeno golo trebanje. Tim apsraktinim treba, subjektivnom idealizmu se ini da se uzdie iznad empirijske svesti individuuma i da dostie stvarnu etiku optost, a zapravo ostaje u granicama tog empirijskog realiteta, jer je u samom pojmu ovako shvadene moralnosti sadrana njena sudbina da se principijelno ne moe ostvariti, jer bi se time ukinula - nuan joj je rascep izmeu fenomenalnog i noumenalnog. Tu nita ne pomae beskonani progres jer stvar samo odlae, a principijelno ne razreava. Tako Kant-Fihteova moralnost pati od unutranje postulirane praznine u odnosu na zadobivanje svoje vlastite zbiljske predmetnosti, na kojoj bi se mogla delatno, dakle praktino potvrditi kao neto realno. Insistirajudi na istom postulatu, na trebanju kao na svojoj biti, ta se moralnost upravo radi svoje istode spram stvari i predmeta dri u odnosu na njih samo pasivno i negativno, kao ono to je njoj bitno ne-pripadno, neadekvatno i apsolutno suprotno. Zato se ne pokazuje kao zaista delatna, kao neto realno u svetu, pa Hegel Kantovim reima Ti moe, jer treba, dodaje unutranje neizgovoreno: Ti ne moe, upravo zato to treba, istiudi nemod trebanja. Nasuprot Kantu, Hegel insistira na istoriji, kojom se nadilazi pozicija individue, kako u saznanju tako i u moralnom odnoenju. Istorija kao medijum posredovanja subjektivnog i objektivnog, slobode i nunosti, jeste stvarna veza izmeu ljudi, veza izmeu oveka i prirode, te vie nema potrebe za nekom natulnom vezom. Istorija je nadreena moralitetu, za Hegela ona ga je prevladala (nije ga apstraktno negirala, ved ga je sauvala kao jedan svoj momenat). Tako, u principu, za hegelovsku poziciju etika (kao takva) zapravo i nije moguda. Tek uvianjem jedinstva bida i trebanja otvara se prostor za realno ovostrano delovanje. Apel na uzviena osedanja ljudi sam po sebi je nemodan. Nadulni svet je samo bekstvo iz ulnoga. I kod Kanta postoje razmatranja o istoriji. Tako Kant nudi ideju za crvenu nit prirode koja se povladi kroz istoriju uzdiudi oveka do uma. Ova ideja je po Kantu znaajna zbog toga to, ak i da realno nema uma u istoriji, ovek bi ga svojim ponaanjem, misledi da ga ima, uspostavio. Mada Kant govori o istoriji, kod njega se ona pojavljuje tek sekundarno - moralno je primarno. Kant pristupa istoriji manje-vie kao linearnoj, kao dolaenju od neuma do uma. Nema one ivotnosti, strasti, uspona i padova u istoriji kao kod Hegela, kroz ija posredovanja se tek zapravo i formira istorijski um. Nasuprot tom procesu konstituisanja uma kroz sukobe, kod Kanta je um gotovo vanvremen, nedodirljiv, bez mogudnosti da bude determinisan. U pojavnom svetu um se tek postepeno, u beskonanom progresu, uzdie do sopstvenog noumenalnog carstva. I kod Kanta i kod Hegela um povezuje ljude, ali kod Kanta se radi o natulnoj vezi, a kod Hegela o realnoj svetskoj. Kada bismo pokuali da zakljuimo ije je shvatanje uma blie Anaksagorinoj koncepciji uma, opredelili bismo se za Hegelovo. Naravno, radi se samo o apstraktnom poreenju: poto je Anaksagorin um objektivan, svetski, a ne samo subjektivan, ljudski, Hegel bi mu bio blii. Koliko je Kantovo shvatanje uma sraslo sa njegovom filozofijom pokazuje i Hegelova zakljuna ocena o njoj. Hegel kao Kantov doprinos istie njegovo insistiranje na samosvojnosti uma, a kao nedostatak Kantove koncepcije uma navodi to to ovaj dolazi samo do autokratije subjektivnog uma, koji poseduje samo subjektivnu izvesnost, a ne objektivnu istinu, jer je apstraktan i nije u stanju da saznaje. Po Hegelu, Kantu stvarnost vai kao ova ulna, empirika stvarnost radi ijeg se saznanja Kant slui kategorijama razuma; i on je priznaje onakvom kakvom se ona smatra u obinom ivotu. Shodno reenom, ne udi kad Hegel otro zakljuuje: To je savrena filozofija razuma koja se odrie uma.

14

IMANUEL KANT, G.W.F. HEGEL

April 1, 2011

Poznata Marksova ocena o nemakom klasinom idealizmu koji je razvio delatnu stranu filozofije, moe se iskoristiti da se ukae kako je taj aktivizam, koji se razvija uporedo sa drutveno-ekonomskim, doiveo svoj procvat od Kanta do Hegela. Dok se Kant jo nije sasvim oslobodio, kako bi Fihte rekao, dileme idealizma i dogmatizma, te jo u njemu nalazimo tragove srednjovekovnog duha kada osuuje oveka koji sebi drsko stavlja Ikarova krila, linija koja je ila primatom praktinog uma dovodi do Hegela koji pred svojim studentima iri optimistiku veru u snagu uma. U Hajdelberkom pristupnom govoru Hegel kae: Sutastvo univerzuma koje je najpre skriveno i zatvoreno nema u sebi nikakve sile kojom bi se moglo odupreti oveku zadahnutom hrabrodu u njegovoj tenji za saznanjem; ono se pred njim mora otvoriti i pokazati mu svoje obilje i svoje dubine radi njegovog uivanja u njima. Dok je ranije Kant mogao samo da sanja svoj ivot, vremenom su se otvorile nove mogudnosti. Pred jutarnjim rumenilom revolucije, ved u poodmaklim godinama, nije mogao da ostane ravnoduan, ali ni da ga potpuno prihvati. Ostao je razapet izmeu razuma (pasivno, postojede) i uma (aktivitet, revolucija).

15

IMANUEL KANT, G.W.F. HEGEL

April 1, 2011

Sadraj 1. Imanuel Kant

1.1. 1.2. 1.3. 1.4. 2.1. 2.2. PRETPOSTAVKE KANTOVOG SHVATANJA UMA RAZLIKA RAZUMA I UMA U TEORIJSKOJ FILOZOFIJI PRAKTINI UM PODVOJENOST UMA I PRIMAT PRAKTINOG HEGELOVA FILOZOFIJA IDEJA FILOZOFSKOG SISTEMA

2
3 4 5 6

2. Georg Vilhelm Fridrih Hegel

3. Odnos Kantovog i Hegelovog shvatanja uma Literatura

8
9 9

13

16

IMANUEL KANT, G.W.F. HEGEL

April 1, 2011

LITERATURA
1. G. Zajearanovid, Savremena filozofija, prvi deo, Ni, 1992.

Internet
2. 3. 4. 5. 6. filozofijainfo.com/cb2_kantova_etika.htm www.filozofijainfo.com/cb3_hegel.htm www.znanje.org/i/i26/06iv01/06iv0114/biografija.htm www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/fid/XXV/d03/html_ser_lat www.scribd.com/doc/52208884/14/NEMA%C4%8CKI-KLASI%C4%8CNIIDEALIZAM-18-i-19-v 7. www.wehavephotoshop.com/PHILOSOPHY%20NOW/PHILOSOPHY/Habermas/Ha bermas,.Jurgen.-.From.Kant.To.Hegel.And.Back.Again.pdf 8. broodsphilosophy.wordpress.com/2007/11/16/little-more-on-hegel-vs-kant-theantinomies/

17