Kejt Nezbit

Kejt Nezbit:
Teorija arhitekture postmodernizma

Deo II-B: Teoretske paradigme postmodernizma
Osim poveanog broja publikacija koje se bave teorijom arhitekture, visokostrunih odbora, izlobi, postmodernizam obeleava i mnotvo teoretskih paradigmi, ideolokih uzora, koji odreuju i tematske rasprave. Osnovne paradigme koje uobliavaju teoriju arhitekture uvezene su iz drugih disciplina: fenomenologije, estetike, knjievne teorije (semi-otike, strukturalizma, poststrukturalizma i dekonstrukcije), marksizma i feminizma.
Prva paradigma: fenomenologija

Jedan vid ove interdisciplinarnosti odnosi se na injenicu da se teorija arhitekture oslanja na filozofski metod istraivanja koji poznajemo kao fenomenologiju. esto se previa i proputa ta filozofska nit koja je u osnovi postmodernog pristupa lokaciji, mestu, pejzau i stvaralatvu (naroito u graditeljstvu). Najnovija teorija pribliila se filozofskom razmiljanju preko pitanja interakcije tela i okoline. Arhitektura kao medijum koji ima tradicionalni karakter opaa se preko ula vida, dodira, mirisa i sluha. U doba postmodernizma, zahvaljujui teoretiarima koji koriste fenomenologiju, ponovo je poela da se prouava telesna i nesvesna veza sa arhitekturom. Noviji filozofi oslanjaju se na huserlovsku (Edmund Husserl) feno-menologiju sistematskog istraivanja svesnosti i predmeta na koje je ona usmerena.36 Budui da su dela Martina Hajdegera (Martin Heidegger) i Gastona Balara (Gaston Bachelard) prevedena pedesetih godina,37 fenomenoloki pristup arhitekturi zamenio je formalizam i postavio temelje za novu estetiku savremenog pojma uzvienog. Teorija arhitekture po pravilu zaostaje za kulturnom teorijom, pa i prihvatanje fenomenologije ne spada u izuzetke. Fenomenoloka kritika naune logike je preko pozitivistikog miljenja (nada u dobrobit koju proirenje naunog metoda moe doneti oveanstvu)38 uzdignuta iznad Bia i time ga obezvredila, to nije nailo na preterano oduevljenje postmodernista koji su bili skloni da na novi nain vrednuju doprinos tehnologije modemom svetu. Hajdeger je studirao filozofiju kod Edmunda Huserla. Sumnjiva politika opredeljenja tokom Drugog svetskog rata izazvala su veoma strog odnos kolega prema njegovom delu. Pa ipak, Hajdegerov uticaj na dekonstruktivizam Deride je oigledan, kao uostalom i na sve teoretiare postmoderne koji se bave telom. Hajdegerovo razmiljanje motivisano je brigom za modernog oveka koji nije sposoban da rasuuje o Biu (odnosno egzistenciji), to je bitno, tvrdi Hajdeger, jer takvo rasuivanje odreuje ljudskost. Jedno od dela koja su imala najvie uticaja na arhitekturu je rasprava Graenje, stanovanje, miljenje, u kojoj Hajdeger objanjava odnos izmeu graenja i stanovanja, Bia, konstruisanja, negovanja i poteivanja.39 Pratei etimologiju
nemake rei bauen (graenje) Hajdeger otkriva staro sazvuje i znaenja koja izraavaju mogue bogatstvo postojanja. Stanovanje je definisano kao ostajanje sa stvarima. Stvari (elementi koji grade etvorstvozemlje, neba, smrtnika i boanstava) se potvruju kada su imenovane. U tom eseju on dokazuje da jezik oblikuje misao, a miljenje i poezija su neophodni za stanovanje. Kristijan Norberg-ulc tumai Hajdegerov koncept stanovanja kao mirivanje na zatienom me-stu. On se zalae za mo arhitekture da prui potporu stanovanju: Prvi zadatak arhitekture je da svet uini vidljivim. To ini kao stvar i svet koji e na taj nain biti doveden u prisutnost sastoji se od onoga to je sakupljeno.40 Norberg-ulc se bavio vezom izmeu arhitekture i stanovanja u nizu publikacija od kojih je prva Existence, Space and Architecture (Egzistencija, prostor i arhitektura) objavljena 1971. godine. Njegovo prethodno interesovanje za postojanje konkretnih stvari iskazano je u tekstu Intentions in Architecture (1965), najavi budueg pravca razvoja. Norberg-ulca danas mnogo citiraju i smatraju ga glavnim zastupnikom fenomenologije arhitekture, odnosno konkretizacije egzistencijalnog prostora pomou stvaranja mesta. Graditeljski aspekt arhitekture takoe ima svoju ulogu, posebno konkretni detalj, za koji Norberg-ulc kae da objanjava okolinu i ukazuje na njen karakter...41 Fenomenologija u arhitekturi trai svesnu panju usredsreenu na nain na koji su stvari stvorene. Tvrdi se da je Mis van der Roe (Mies van der Rohe) rekao: Bog prebiva u detaljima. Ta uticajna kola miljenja ne samo da potvruje i uzdie osnovne ele-mente arhitekture (zid, pod, tavanicu, i slino, kao horizont, odnosno meu) ve upuuje na ulne oso-bine materijala, svetlost, i boju, i simbolian, taktilan znaaj spojeva. Perez-Gomez predlae da se Hajdegerov koncept stanovanja proiri kako bi mogao da obuhvati i egzistencijalno usmerenje, kulturni identitet, i vezu sa istorijom.42 Ukoliko u autentinoj arhitekturi pronae egzistencijalni oslonac, ovek e biti kadar da pojmi smrtnost preko transcendentnosti stanovanja.43 Pod uticajem fenomenologa Hans-Georga Gada-mera (Hans-Georg Gadamer), Perez-Gomez tvrdi da poimanje znaenja arhitekture trai metafiziku dimenziju. Ta dimenzija otkriva prisutnost Bia, prisutnost nevidljivog u svakodnevnom ivotu. To nevidljivo mora biti oznaeno simbolikom arhitekturom. Perez-Gomez stavlja naglasak na stanovanje, kao i Norberg-ulc, ali u pogledu predstave ima mnogo vie zahteva: simbolika arhitektura je arhite-ktura koja predstavlja, ona je deo kolektivnih snova, mesto punog nastanjivanja.44 Mo koncepta stanovanja moe se prihvatiti, ali je pod znakom pitanja Perez-Gomezova tvrdnja da su za ostvarivanje toga neophodna predstavna, simbolika sredstva. Naprotiv, po nekim teoretiarima apstrakcija trpi razna tumaenja pa prema tome ima i optije znaenje. Finski fenomenolog, Juhani Palasma (Juhani Pallasmaa) obraa se psihikom poimanju arhitekture. On govori o otvaranju pogleda u drugu rea-lnost percepcije, snove, zaboravljene uspomene i matu.45 U svom delu to postie arhitekturom tiine.46 I dok Palasmaova istraivanja nesvesnog mogu da se uporede s frojdovskom (Sigmund Freud) sablasnou, njegova arhitektura tiine odzvanja savremenim pojmom uzvienog.
Druga paradigma: estetika uzvienog

Poput fenomenologije, estetika je filozofska paradigma koja se bavi proizvodnjom i prijemom umetnikog dela. Ovaj odeljak posveen je postavkama jedne jedine znaajne estetike kategorije u post-modernom razdoblju. Zbog svoje funkcije vodeeg estetikog izraza modernosti,47 uzvieno je glavna estetska kategorija postmodernizma. Iznenadno
2
oivljavanje interesovanja za uzvieno delimino se moe objasniti naglaenom potrebom da se arhitektura upozna preko fenomenologije. Fenomenoloka paradigma u prvi plan stavlja osnovno pitanje estetike: utisak koji arhitektonsko delo ima na posmatraa. U sluaju uzvienog, ovo iskustvo je duboko ulno. Nove odrednice uzvienog (poput sablasnog, tajnovitog ili grotesknog) oblikuju moderni estetiki diskurs i poklapaju se sa postmodernim miljenjem. Savremeni teoretiari koji se bave istraivanjem uzvienog i iznova tumae tradiciju koja potie jo iz I veka nae ere (kasnije razraena u doba prosvetiteljstva). Edmund Berk (Edmund Burke) i Imanuel Kant (Immanuel Kant), odnosno njihova dela nastala u XVIII veku, u praskozorje modernizma, predstavljaju znaajne izvore.48 Novo poimanje uzvienog pomoi e da se arhitektonski diskurs postavi na pravo mesto i pomeri van granica formalizma. U arhitekturi XX veka svaki pomen uzvienog i lepog izgleda da je namerno potisnut od strane teoretiara i projektanata koji su nastojali da se udalje od nedavne prolosti. Da bi se postigao taj radikalni raskid sa istorijom struke na kojem je insistirao modernizam, trebalo je promeniti osnove estetike teorije. Prethodnu retoriku istisnula je modernistika raspra koja se zalagala za estetiku tabula rasa49 (apstrakcije) i primenu naunih naela u projektovanju. Pozitivistiko insistiranje na racionalnosti i funkcionalnosti potisnuto je na marginu lepotu i uzvieno kao subjektivna pitanja arhitekture. Postmoderni oporavak uzvienog (pa prema tome i lepote sa kojom je nerazdvojno povezano), kao to emo dalje videti, stvara uslove za znaajno proirenje teorije. Pratei obrasce psihoanalize i dekonstrukcije, nekoliko teoretiara tvrdi da je put ka oivljavanju arhitekture otkrivanje onoga to je je u njoj potisnuto. Unutar te skrivene grae esto se mogu pronai krhke, lako oborive hipoteze o temeljima struke. Prema shvatanju Antoni Vidlera (Anthonv Vidler) i Pitera Ajzenmana, potisnute su i sablasna ili tajnovita i groteskna strana uzvienog. Vidler to ovako objanjava: sablasnost u ovom kontekstu bila bi ... povratak tela u arhitekturu koja je potisnula svoju svesnu prisutnost. 50 S tim je oigledno povezan Ajzenmanov pojam grotesknog: stanje uvek prisutnog ili uvek sadranog, koje lepo u arhitekturi nastoji da potisne.51 Ovakvim razmiljenjem oni zapoinju novu odrednicu savremenog pojma uzvienog u arhitekturi. Sablasnost, prema Sigmundu Frojdu, jeste pono-vno otkrivanje neeg bliskog to je ranije bilo potisnuto; to je nelagodno oseanje prisutnosti odsustva. Meanje poznatog i bliskog sa nepoznatim, izbija u nemakom terminu za sablasnost - unheimlich. U svojoj nedavno objavljenoj knjizi The Architectural Uncanny Vidler primeuje da postoji zajednika tema - predstava o ljudskom telu u delovima.52 Njegova sablasnost je, prema tome, zastraujua strana uzvienog, gubitak celokupnog tela. Vidler smatra da postmoderna teorija svesno nastoji da se bavi pitanjem tela, to je uslovljeno injenicom da je telo naruene celine prava slika potpuno zbrkanog humanistikog progresa kroz nered. 53 Fragmentacija je znaajna tema istoricistike postmoderne i dekonstruktivistike arhitekture, a razlozi za to mo-gu se nai u odbacivanju antropomorfnog otelo-vljenja.54 Vidler je svoju fenomenoloku studiju usredsredio na sablasnost u nadi da e otkriti kako da protumai odnos izmeu psihe i stanovanja, tela i kue, pojedinca i metropole. 55 On primeuje da su mnogi arhitekti odabrali sablasnost kao monu metaforu za sutinski nepodnoljivo moderno stanje: beskunitvo.56 U estetikim zadacima arhitekture sablasnost treba da pronae, odredi i kritiki obradi znaajna savremena pitanja, kao to su imitacija, ponavljanje, simbolino i uzvieno, i to preko veze koja je uspostavljena s fenomenologijom.57 U upotrebi obrnutih estetikih normi [i] zameni uzvienog grotesknim (iji je ishod otuenje), Vidler prepoznaje formalnu strategiju avangarde u odnosu prema
3
otuenju.58 Time bi moda moglo da se obja-sni Ajzenmanovo istraivanje grotesknog kao ispoljavanja neizvesnog u fizikom.59 On tvrdi da je groteskno izazov stalnoj premoi lepog, koje ga potiskuje i sputava jo od vremena renesanse. Ajzenman smatra da je moderni pokret deo neprekinutog petstogodinjeg razdoblja koje on naziva klasinim. U Ajzenmanovom delu, i drugim tekstovima novije teorije, lepota se pojavljuje kao suprotnost uzvienom (grotesknom). On predlae sudravanje, umesto obrtanja tekue hijerarhije, tako da jedan termin (groteskno) i dalje potiskuje drugi (lepo).60 Ova alternativa potiranju suprotnih kategorija smatra da je u lepom prisutno groteskno: pojam runog, deformisanog, i navodno neprirodnog.61 U proirenju estetike kategorije Ajzenman vidi mogunost da tako sloeni poredak oslobodi arhitekturu zavisnosti od humanistikih ideala kao to je lepota. Moda bi se za novo uoblienje odnosa izmeu ove dve estetike kategorije mogao iskoristiti model Dajane Agrest (Diana Agrest) za odnos arhitektonske teorije i prakse: ukoliko je lepo normativni diskurs estetike, onda se uzvieno moe smatrati analitikim i istraivakim diskursom,62 nasuprot lepoti. Uzvieno je opisano kao samopreobraavajui diskurs" koji je uticao na izgradnju modernog subjekta.63 Postmodernistima se verovatno dopada to to je uzvi-eno usmereno ka procesu. Znaaj uzvienog u XX veku konano je priznala i kritika, koja se inae prvenstveno bavila umetnou i literaturom. Bez obzira da li je prikazan kao modema pojava kadra da se bavi drutvenom kritikom, ili kao jedan vid psiholokog spoja, pojam savremenog uzvienog dobija svoj definitivan lik, te sadri i zalaganje an-Fransoa Liotara (JeanFrancois Lyotard) i Ajzenmana za dekonstrukciju struke i neodreenost apstrakcije. Pod rubrikom arhitektonske tajnovitosti, on obuhvata i Vidlerovu fenomenoloku odrednicu. Ova teoretska polazita ukazuju na nain skidanja maske sa avangardne represije koja je ograniila nau sposobnost da arhitekturu posmatramo kao neprekidni dijalog izmeu uzvienog i lepog. Insistiranje Vidlera i Ajzenmana na prostornom iskustvu ljudskog subjekta dovodi u pitanje formalistiku i izvaniskustvenu percepciju arhitekture.
Trea paradigma: lingvistika teorija

Pomak interesovanja postmoderne kritike kulture bio je uslovljen i restrukturiranjem miljenja u lingvistici. Semiotika, strukturalizam i naroito post-strukturalizam (ukljuujui i dekonstrukciju) preoblikovati su mnoge discipline, posebno knjievnost, filozofiju, antropologiju i sociologiju, i kritiku uopte. Predstavljanje evropske teorije amerikoj publici dogodilo se 1966. godine na Dons Hopkins univerzitetu u Baltimoru. Meu uesnicima Meunarodnog kolokvijuma o kritikim jezicima i nauci o oveku bili su Zak Derida, Rolan Bart (Roland Barthes) i Zak Lakan (Jacques Lacan).64 Paradigme koje su tokom ezdesetih godina XX veka najvie uticale na miljenje praene su oivljavanjem interesovanja za znaenje i simboliku arhitekture. Arhitekti su prouavali kako se znaenje prenosi u jeziku i primenjivali to saznanje na arhitekturu preko lingvistike analogije. Ispitivali do koje mere je arhitektura konvencionalna, kao jezik, i da li ljudi izvan arhitekture razumeju na koji nain njene konvencije grade znaenje. Pitanje drutvenog ugo-vora u arhitekturi postavili su, izmeu ostalih, Dajana Agrest, i njen kolega Mario Gandelsonas (Mario Gandelsonas) u tekstu Semiotics and Architecture. U ime izazova modernom funkcionalizmu kao odrednici forme, izreene su tvrdnje da sa lingvistikog stanovita arhitektonski objekti nemaju priroeno znaenje, ali ga mogu razviti preko kulturne konvencije.65
Semiotika
Lingvistika teorija je vana paradigma za analizu generalnog postmodernog interesovanja: stvaranja i prijema znaenja. Semiotika i strukturalizam posebno se bave nainom na koji jezik opti kao zatvoren sistem. Semiotika [termin koji je odabrao arls Sanders Pirs (Charles Sanders Pierce)] odnosno semiologija [termin Ferdinanda de Sosira (Ferdinand de Sau-ssure)] jeziku prilazi nauno, kao znakovnom sistemu koji ima strukturu (sintaksu) i znaenje (semantiku). Struktuni odnosi povezuju znakove i njihove komponente (oznaitelj/oznaeno); sintaksiki odnosi postoje izmeu znakova. Semantiki odnosi bave se znaenjem, odnosno relacijom izleu znakova i objekata koje oznauju. Pirs i De Sosir su poeli istraivanja krajem XIX veka a poetkom XX veka ustanovljena su neka naela. Predavanja o semiologiji vajcarskog lingviste De Sosira, odrana u periodu 19061911. godina, prevedena su sa francuskog na engleski jezik tek 1959. godine, i time je obnovljeno zanimanje za njegov rad. De Sosirov poseban doprinos je sinhrono prouavanje jezika i ispitivanje delova jezika i meusobnog odnosa tih delova.66 De Sosir je izumeo pojmove oznaitelj i oznaeno, iji strukturni odnos konstituie lingvistiki znak. Vana koliko i ove dve komponente znaka je ideja da je jezik sistem meusobno zavisnih termina u kojem vrednost svakog termina nastaje iskljuivo iz istovremene prisutnosti ostalih.67 Primena semiotike teorije na druge discipline proirila se tokom ezdesetih godina zahvaljujui delovanju veoma aktivnih strunjaka u Severnoj i Junoj Americi, Francuskoj i Italiji, Umberto Eko (Umberto Eco), pisac, kritiar i semiotiar, pisao je o arhitekturi kao semiotikom sistemu oznaenja. U tekstu Function and Sign: Semiotics of Archite-cture, Eko tvrdi da arhitektonski znaci (morfeme) prenose mogue funkcije preko sistema konvencija ili kodova.68 Prvo znaenje arhitekture je doslovna upotreba ili programska funkcionalnost. U eseju A Componential Analysis of the Architectural Sign/ Column Eko pokazuje da jedan jedini arhitektonski objekat (u ovom sluaju, stub) moe da bude nosilac znaenja pa prema tome i prikladna semantika jedinica.69 U tekstu On Reading Architecture (1972), znaajnom semiotikom istraivanju objavljenom u jednom od najuticajnijih strunih asopisa Progressive Architecture, Mario Gandelsonas poredi sinta-ksiki nabijeno Ajzenmanovo delo sa semantiki nabijenim delom Grejvsa. Uopte uzevi, teorija i praksa Agrestove i Gandelsonasa bila je pod uticajem lingvistike; oni su u semiotici pronali nain da arhitekturu proitaju kao oblast proizvodnje znanja. Gandelsonasova knjiga The Urban Text predstavlja takvu analizu.
Strukturalizam
Strukturalizam je nauni metod koji tvrdi da: prava priroda stvari ne lei u samim stvarima ve u odnosima koje gradimo a potom uoavamo meu njima.70 Jezik konstituie svet, jer je jezik sklop znaenjskih odnosa izmeu proizvoljnih znakova. Prema tome, strukturalisti tvrde da u lingvistikom sistemu postoje samo razlike.71 Strukturalizam je usredsreen na kodove, konvencije i procese koji delo ine razumljivim, odnosno zasluni su za drutveno dostupno znaenje dela. Strukturalizam kao metod ne zanimaju tematski sadraji, ve uslovi oznaenja.72 Iako ima korene u lingvistici i antropologiji, strukturalizam je interdisciplinarno:
istraivanje odnosa jednog teksta prema odreenim strukturama i procesima, bez obzira da li su lingvistiki, psihoanalitiki, metafiziki, logiki, socioloki ili retoriki. Objanjenje se gradi na jeziku i strukturi, a ne na autoritativnom biu ili svesti.73 Podesnost strukturalizma u racionalizovanju arhitekture oituje se iz sledeeg obrazloenja metoda, pod uslovom da knjievno delo zamenimo arhitektonskim: ... strukturalisti koriste lingvistiku kao uzor i nastoje da razviju "gramatike" sistematizovani popis inilaca i njihovih moguih kombinacija - na kojima poivaju forma i znaenje knjievnog dela.74
Poststrukturalizam
Kritiar Hal Foster (Hal Foster) objanjava prelaz od modernog ka postmodernom preko dve ideje koje je pozajmio od Rolana Barta. Bartovo shvatanje dela i teksta odraavaju promenu umetnikog i knjievnog usmerenja od modernog stvaranja celine odnosno jedinstva na postmoderno stvaranje viedimenzionalnog prostora,75 odnosno metodolokog polja.76 I dok neki77 tvrde da se teko moe razdvojiti strukturalizam od poststrukturalizma, Foster to radi preko dela i teksta. U svom eseju (Post) Modern Polemics on povezuje strukturalistiko delo sa stabilnim komponentama znaka, i veruje da poststrukturalistiki tekst odraava savremeni raspad znaka i slobodnu igru oznaitelja. 78 Bartovi pozniji tekstovi ukazuju da u oznaitelju postoji latentna sposobnost za slobodnu igru i beskrajna odlaganja znaenja, koja ishode iz beskonanog lanca metafora. Na taj nain poststrukturalizam zapoinje kritiku znaka, pitanjem: Da li znak zaista ine dva dela (oznaitelj i oznaeno), ili on zavisi od prisutnosti svih ostalih oznaitelja koje ne upoljava i od kojih se razlikuje? Po miljenju knjievnog kritiara marksistikog uverenja, Terija Igltona (Terry Eagleton) strukturalizam razdvaja znak od predmeta na koji se odnosi, a poststrukturalizam ide korak dalje i razdvaja oznaitelja od oznaenog.79 Ishod ovakvog razmiljanja je zakljuak da znaenje nije neposredno prisutno u znaku.80 Oko 1970. godine dogodio se jo jedan pomak od strukturalizma ka poststrukturalizmu: umesto da se jezik posmatra objektivno (kao objekat sasvim nezavisan od ljudskog subjekta), jezik se sada posmatra kao diskurs subjekta, odnosno pojedinca. Diskurs, objanjava Iglton, znai: jezik shvaen kao iskaz odnosno kao praksa, i predstavlja priznanje poststrukturalizma da su uloge govornika i publike povezane, odnosno da je u lingvistikom optenju uloga dijaloga veoma vana.81 Pre strukturalizma, tumaenja su nastojala da otkriju znaenje koje se poklapa sa namerom autora ili govornika; to znaenje smatrali su definitvnim. Strukturalizam ne pokuava da delu dodeli pravo znaenje (izvan njegove strukture) niti da delo procenjuje u odnosu na kanon. Poststrukturalizam potvruje daje znaenje neodreeno, neuhvatljivo i bez dna. Budui da tradicionalni kritiki projekat nije re-levantan, Bart nudi u svom tekstu Od dela ka tekstu sledee mogue odrednice poststrukturalistike kritike. Prvo, zbog potrage kritiara za izvorima, za uticajima na koje mogu da oslone svoje tumaenje nekog predmeta, njihovo delo trpi od mita filijacije.82 Nastojei da smeste moderna umetnika ili arhitektonska dela u istorijski kontekst, kritiari stavljaju na probu modernistiku ideju po kojoj sve mora da bude originalno, da potie od tabula rasa. Bart kae da je bolje da kritiar bude egzekutor dela, u oba znaenja te rei. Ova dvostruka uloga govori da kritiar treba da obavi uobiajeno tumaenje, a istovremeno ukazuje na njegova edi-
povska oseanja u odnosu na knjievnost prolosti. Bart eli da kritiar, ili italac, aktivno uestvuju u proizvodnji znaenja. Prema Fosterovom tekstu (Post) Modern Polemics poststrukturalistika paradigma postavlja dva osnovna pitanja koja su bitna za postmodernu arhitekturu: poloaj subjekta i njegovog jezika, i poloaj istorije i njenog predstavljanja. I jedno i drugo su sklopovi oblikovani prema drutvenoj predstavi o njima. U stvari, cilj poststrukturalistike kritike je da pokae kako se sve to spada u zbilju konstituie (nastaje i odrava) preko svojih predstava i ni u kom sluaju se ne odraava u njima. Na primer, istorija je pria sa mnogo subjektivnosti, mnogo izmiljenog. Poststrukturalizam tako podrava mnotvo istorija, isprianih sa stanovita koja se razlikuju od pogleda izabranih na vlasti. Te istorije zamenie usvojenu verziju istorije pobednika.83 Postruktualistiko miljenje jednostavno problematizuje subjekat kao autora, dovodei u pitanje njegov/njen poloaj i mo; u tom smislu najznaajniji su tekstovi poput Bartovog The Death of the Author (Smrt autora, 1968) ili What is an Au-thor? (ta je autor?) filozofa Miel Fukoa (Michel Foucault) iz 1969. godine.84 Oba teksta ukazuju da jedinstvenost i kreativnost autora predstavljaju samo zgodne kulturne fikcije, u poreenju sa autorom koji mora da bira i svodi da bi pred itaoca izneo samo ogranien broj pitanja. Po njihovom poststrukturalistikom gleditu, koje je sada nairoko prihvaeno, ovaj pojedinac u sutini se nalazi unutar sistema konvencija koji ga iskazuje. Romantini umetnik kao proizvodni genije napadnut je kao ideoloka konstrukcija, poput pisca, zato to se drutvena predstava sukobljava sa umetnikovom funkcijom. Kao i pisac, umetnik je preterano slavljen individualista. Fuko vie voli da autora posmatra kao funkciju ... karakteristinu za nain postojanja, za kruenje i funkcionisanje odreenog diskursa unutar drutva.85 Ovakva perspektiva mu dozvoljava da postavi mnogo znaajnija pitanja od onih koje potee tradicionalna kritika, na primer: Na koji nain postoji ovaj diskurs? Gde je korien, kako moe da krui i ko ga moe prisvojiti za sebe?86 Mnogi su uticajni arhitekti i profesori arhitekture prihvatili poststrukturalistike stavove. Post-moderna arhitektonska teorija je na taj nain preduzela ponovno ispitivanje porekla moderne arhitekture kao struke (ukljuujui i pojam tabula rasa) i njenog odnosa prema istoriji [koji se moe opisati definicijom koju je Harold Blum (Harold Bloom) iskoristio za naslov svoje knjige iz 1973. godine - The Anxiety of Influence], takoe naglasak koji je u doba modernizma stavljen na novatorstvo, i pojam arhitekte kao pojedinca, kao junaka. Postmoderno prestrojavanje prelomnih prioriteta, usmeravanje nauke o arhitekturi na drugi predmet discipline, poklapa se sa primenom poststru-kturalis-tikih naela u drugim strukama. Na primer, Fukoovo razmatranje uticaja razliitih diskursa dovelo je do sociolokog prouavanja uloge institucija u drutvu. Psihoanalitika kritika aka Lakana i Julije Kristeve (Julia Kristeva) preiena je kroz objektiv poststrukturalizma; u sluaju Kristeve nalazimo vie slojeva feministike misli.
Dekonstrukcija
Dekonstrukcija je jedna od najznaajnijih manifestacija poststrukturalizma. Kao filozofska i lingvistika praksa, dekonstrukcija temelje miljenja trai u logocentrizmu,87 i osnovama disciplina poput arhitekture. ak Derida, francuski filozof ije se delo najee povezuje sa dekonstrukcijom, istrauje sredstva retorikog delovanja (kao to je, na primer, metafora) u nameri da obezbedi pretpostavljeno utemeljenje argumenta; tom
7
prilikom Derida podvlai da je svaki pojam, koncept, konstruisan. Na primer, on na ovakav nain razmilja u emu se sastoji arhitektura arhitekture: ukoliko arhitektura, graditeljstvo i planiranje grada slue kao osnovne metafore drugih sistema miljenja, kao to je filozofija, na ta se, onda, oslanja arhitektura.88 Za svoj rad, Derida kae: Dekonstrukcija analizira i ispituje pojmovne parove koji se trenutno prihvataju kao oigledni po sebi i prirodni, kao da u nekom tanom odredivom momentu nisu institucionalizovani... Zato to ih primamo kao date oni ograniavaju nae miljenje.89 Polazei od margina, dekonstrukcija nastoji da razotkrije i ukloni suprotnosti i lako podriva predubeenja koja ine strukturu teksta.90 Zatim nastoji da stvori uopteniju zamenu za sistem tako to e ustanoviti ta je sve istorija jedne struke sakrila ili iskljuila, koristei represiju daje ustroji. Ova strategija ima kljuno mesto i feministikom prilazu. Svrha dekonstrukcije je zamena filozofskih kategorija i svih pokuaja prevlasti, kao to je, na primer, davanje prvenstva jednom od termina u paru suprotnosti prisutnost/odsutnost.91 Hijerarhijska dvojstva nisu vie izolovani, periferni problemi, ve potiu od sistema i potinjavanja. Po Deridi, arhitektura stremi ka nadzoru nad onim delovima drutva koji se bave komunikacijom i transportom, kao i ekonomijom. Dekonstrukcija je deo postmodeme kritike; njen cilj je da okona nastojanje modeme arhitekture za dominacijom.92 umijevo shvatanje svrhe arhitekture veoma je blisko Deridinom. Naime, umi smatra da arhitektura treba da stvori: uslove koji e ukloniti najtradicionalnije i najnazadnije strane naeg drutva i istovremeno iznova ustrojiti te iste inioce na nain koji donosi najvie slobode.93 Po svom nastojanju da dopre do granica struke, da otkrije rubove do kojih se moe stii, po izlaganju arhitekture radikalnoj kritici i njenom suprotstavljanju drugim strukama, umi je u arhitekturi parnjak Bartu i Deridi.94 Njega zanima arhitektonski tekst, kao neto to moda ne poznaje granice, to se nalazi izvan struka i tradicionalnih anrova, ali istovremeno prelazi i prolazi kroz njihove mee. I Ajzenman je u svojim teorijskim napisima i projektima nastojao da arhitekturu prikae kao tekst; zahvaljujui objavljenoj prepisci Ajzenmana sa Deridom mnogi arhitekti su saznali za dekonstrukci-ju i njene osnovne postavke. U postmodernom razdoblju odvija se evolucija od strukturalistikog ispitivanja nastanka znaenja preko odnosa izmeu znaka i sastavnih delova znaka, sve do zakljuka da se u poststrukturalistikom i dekonstruktivistikom miljenju krajnje znaenje ne moe odrediti. Lingvistika teorija postavlja veoma zanimljiva pitanja, koja imaju uticaja na stvaranje arhitekture, arhitektonske teorije i njen kritiki prijem. Da li je potraga za znaenjem jalova ili nostalgina? Ako tumaenje artefakta nije celishodna kritika praksa, koja je onda svrha kritike? Pretra-ivanje ideologija? Umetniki tekst? Stvaranje paralelnog narativa koji nee biti ni u kakvoj premoi u odnosu na artefakt? Poststrukturalistiko shvatanje proizvoljnosti znaka kao prenosnika komunikacije ugroava odnos arhitekture prema mestu i znaenju. Ukoliko se ne moemo osloniti na tumaenje znakova, ako se oni mogu jednovremeno ralanjavati i sklapati na vie razliitih naina, kako onda arhitektura moe da bude izraz opteg shvatanja zajednitva? Ako se ve ne moemo osloniti na jezike, moe li se postii dogovor o znaenju arhitektonskog jezika? tavie, pitanje gubitka velikih istorijskih narativa, koje postavlja poststrukturalizam, ukazuje da je nemogue postii saglasnost koja bi sadrajno mogla da bude predstavljena u arhitekturi.
etvrta paradigma: marksizam

Marksizam kao uzor veoma je uticajna paradigma koja je u postmodernom razdoblju uvedena u arhite-kturu, posebno u prouavanje grada i njegovih institucija. Postmoderna teorija grada oslanja se na opte preispitivanje politikih pitanja koje pokreu marksistiki nastrojeni intelektualci i teoretiari. Marksistiki prilaz istoriji i teoriji arhitekture (posebno meu italijanskim autorima Venecijanske kole) bavi se odnosom klasne borbe i arhitekture. Istoriar Manfredo Tafuri objanjava svoje namere u zakljuku knjige Architecture and Utopia (1973): Koherentna marksistika kritika ideologije arhite-kture i urbanizma neizbeno bi demistifikovala prigo-dne, sluajne i istorijske realnosti ... skrivene iza objedinjujuih osobina umetnosti, arhitekture, i grada. On odreuje krizu moderne arhitekture ... prevashodno [kao] krizu ideoloke funkcije arhitekture. Odnosno, moderni pokret nije uspeo da ostvari eljeni remont drutvenog poretka jer je mogua samo klasna kritika arhitekture. Klasna arhitektura ne moe da izazove optu revoluciju zato to zavisi od opte revolucije i ide njenim tragom. Tafuri tvrdi da mo-derna arhitektura nije kadra ak ni da za potrebe osloboenog drutva stvori sliku arhitekture za koju ne bi morala da se vraa na osnovne sastojke: jezik, metod i strukturu. I dok Tafuri naizgled odbacije mogunost promene kroz arhitekturu, Dejmson ima vie vere u potencijal marksistike teorije enklava kojom se moe pruiti odluan otpor postojeem status quo.95 Po tom modelu, marginalizovane grupe, delujui postepeno sa ivica drutva, mogu da sebi obezbede poziciju kritike enklave i time da zaponu promene. Primer za to su studentski protesti od maja 1968. godine, dogaaji u kojima su evropski (a posebno francuski) studenti i radnici zajedno pokuali da zbace kapitalistiki sistem i uvedu marksizam. Studenti su, poput ena i crnaca, prihvatili neophodnost radika-lizma grupe. (Iglton iznosi pretpostavku daje u poststrukturalistikom napadu na jezik moda izvesnu ulogu odigrala i injenica da revolucionari nisu bili kadri da promene uanenu vlast.96 Teorija enklava zaetnik je veeg broja arhitektonskih manifestacija, ukljuujui i ve pomenuti kritiki regionalizam, o kojem e kasnije biti vie rei.) Tim pitanjima dat je veliki znaaj u radovima francuskih intelektualaca poput poststrukturaliste Miela Fukoa [Of Other Spaces and Hetero-topias (O drugim prostorima i heterotopijama)] i uticajne Frankfurtske kole, iji lanovi imaju malo drugaiji marksistiki stav. Fukoov uticaj je bio neverovatnih razmera, zahvaljujui irokom analitikom prouavanju strukture pojedinih disciplina i struka kroz metodologiju arheologije i genealogije znanja. U njegovom interdisciplinarnom pristupu filozofija, istorija, psihologija i politika spojene su u ono to Fuko naziva taksonomijom diskursa. Fukoove knjige Madness and Civilization (Ludilo i civilizacija), The Order of Things (Poredak stvari) i Discipline and Punish (Disciplina i kazna) jasno po-kazuju da institucije (i arhitektonski oblici u kojima su smetene) u drutvu slue kao nadzornici. O arhitektonskoj utopiji na kratko govori u eseju Of Other Spaces: Utopias and Heterotopias (O drugim prostorima: utopije i heterotopije, 1967). Fuko nije samo prouavao ulogu institucija, ve je odredio i ulogu strunog argona u stvaranju autonomnog, ozakonjenog i iskljuivog diskursa. Ova analiza omoguila je i zaela postmodernu kritiku struktura moi krajem ezdesetih i tokom sedamdesetih godina XX veka. Kritika teorija Frankfurtske kole delo je nekolicine saradnika Instituta za drutvena istraivanja Univerziteta u Frankfurtu. Na prvom mestu vezuje se za dvojicu direktora
9
Instituta, Maksa Horkhajmera (Max Horkheimer) i Teodora Adorna (Theodore Ado-rno), kao i Herberta Markuzea (Herbert Marcuse), koji je ostao u Sjedinjenim Amerikim Dravama i posle povratka prognanog Instituta u Nemaku tokom este decenije. I oni su, poput Fukoa, interdisciplinarnim pristupom, preko filozofije, istorije i psihologije nastojali da to tanije opiu pojave u kulturi u kontekstu drutva i politike ekonomije. Prouavali su autoritarnost i birokratiju, promenljivu prirodu drutvenih odnosa, kao i odnos savremene kulture prema svakodnevnom ivotu, sve to s ciljem da daju svoj doprinos borbi protiv dominacije.97 Bili su veoma uticajni, i jo uvek su, medu studentima i naprednim misliocima. Mada spoljni lan Instituta, Valter Benjamin (Walter Benjamin) jedan je od najpoznatijih meu njima. Njegovi tekstovi o kulturi, po svom obimu slini Bartovim, od kraja sedamdesetih godina veoma esto su citirani u teoriji arhitekture.
Peta paradigma: feminizam

Komeanja s kraja sedme decenije XX veka usmerila su panju na pojavu oduzimanja politikih prava, u naizgled demokratskim drutvima, grupama koje su bile odreene polom, rasom ili seksualnim sklono-stima. To pitanje su nedavno ponovo pokrenuli mladi naunici, uglavnom homoseksualci i ene. Kritiki pristup koji trai pravinost, ukljuivanje i okonanje predrasuda, poznat kao kritika Drugog, iri raspravu o arhitekturi i ostalim umetnostima sa isto formalnih osnova (to preovlauje u pozno-modernistikoj teoriji i kritici) na kulturne, istorijske i eti-ke osnove. Feminizam je znaajan inilac kritike Drugog. Feminizam se pojavio kao politiki zadatak u otporu prema dominaciji mukaraca u postmodernom razdoblju. Ovaj politiki pokret veoma brzo se izborio za drutvenu pravdu, od zaposlenja i obrazovanja do pravne i finansijske samostalnosti. Osnovno pitanje kontrole nad sopstvenom sudbinom u Sjedinjenim Amerikim Dravama se nastavlja kroz tekuu bitku oko abortusa. Tokom sedamdesetih godina iskljuivost pojedinih disciplina i institucija uspele su da ospore ene kojima do tada uglavnom nije bilo dozvoljeno da u punoj meri uestvuju u radu, politici ili na univerzitetu. Ruenje diskriminacije zasnovane na polnoj pripadnosti zahtevalo je da se rod prikae kao neprirodna, proizvoljna i nevana odrednica. Da bi pokazale da je rod sredstvo drutvene kontrole po kojoj e neki lanovi drutva biti povlaeni na raun drugih, feministkinje koriste razne kritike paradigme, ukljuujui i poststrukturalizam, marksizam i psihoanalizu. Rod je kroz istoriju primenjivan kao nain da se izdvoji ili obelei drugi. Teoretiarka Kris Vidon (Chris Weedon) objanjava poreklo i posledice roda: Psihoanaliza nudi univerzalnu teoriju psihikog sklopa identiteta roda na osnovu potiskivanja (jednog dela deje biseksualnosti) ... okvir u kojem se enskost i mukost mogu shvatiti; osim toga sadri i teoriju svesti, jezika i znaenja.98 Teoretiarka arhitekture, En Bergren (Ann Bergren) kae: Rod je ... instrument koji treba da smisli znaenje razlika meu polovima,99 i napominje da neki jezici, kao to je engleski, nemaju potrebu za razlikovanjem rodova. Na osnovu ovakvih zapaanja Bergrenova zakljuuje daje rod subjektivan u oba smisla, i stoga retoriki i politiki. Zbog toga feministkinje ispituju logocentrini pojam razlike koja nastaje u rodu, kao i njen jo nepotvreni uticaj na izgraeni svet. U osnovi tog novog tumaenja kulturnih sredstava poput roda stoji Fukoova "formulacija subjekta kao iste eksteritorijalnosti, proizvoda zapisanog odnosa moi.100 Drugim recima, jasno odreene politike strukture i prikriveni drutveni kodovi uvlae pojedinca
10
u konformistiko ponaanje. Na meti onih koji se bore za prava ena nalaze se upravo te strukture i kodovi. Feministika kritika arhitekture nastoji da teoriju i praksu vrsto ukljui u drutvenopolitiku zbilju. Pod uticajem frojdovske i deridijanske analize, Agre-stova veruje da je sistem arhitekture (renesansna teorija koja opravdava klasicizam kao prihvaenu zapadnu tradiciju) odreen onim stoje u njega ukljueno i onim stoje iz njega iskljueno, ili poti-snuto. U svom eseju Architecture from Without: Body, Logic, Sex (Arhitektura posmatrana spolja: telo, logika, pol) autorka zakljuuje daje ona lino, i ensko telo uopte, iskljueno iz ovog falusocentrinog sistema. Psihoanalitiki termin suzbijanja (poricanje polnog nagona vodi u neurozu) poprima prostorno znaenje u njenom opisu unutranjosti represije, odreene enom i njenim telom, i sistemom koji njihova represija odrava. Obavezu iskljuivanja ona pretvara u prednost: Ovo spolja je mesto na kojem se osoba moe udaljiti od zatvorenog sistema arhitekture i tako biti u mogunosti da ispita mehanizme zatvaranja [arhitekture] njene ideoloke mehanizme filtriranja, kako bi se izbrisale granice koje razdvajaju arhitekturu od ostalih profesija.101 Meutim, Agrestova shvata rizik koji ena preuzima kada ostaje izvan, i ne pokorava se drutvenom poretku, budui da je kroz istoriju obeleena kao neko ko je sklon zanosu, histeriji, inima, itd. Zato iznosi miljenje da se delotvorni spoljni poloaj za posmatranje arhitekture i urbanizma moe pronai u filmu, jer film i arhitektura imaju iste elemente vremena i prostora. Ovakav kritiki stav Agrestova na-lazi u pokuaju teorije da ponovo uvede ensko telo u postmodernu arhitekturu, to se moe protumaiti i kao ozbiljna primedba da je moderna arhitektura zanemarila tradiciju antropomorfizma.
DEO II-C: Teme postmodernr arhitekture

Pitanja postmoderne teorije kulture mogu se grupisati na teme istorije (problema tradicije discipline), znaenja, drutvene odgovornosti (etiki angaman nasuprot nezavisnoj praksi) i tela. U sluaju postmoderne teorije arhitekture, tumaenja su formulisana i u odnosu na grad kao kulturni artefakt, i na mesto, u fenomenolokom smislu. Vei broj ovih tema moe se nai i u teoriji arhitekture prethodnog razdoblja, meutim, moderni pokret nije priznavao mesto i telo jer je bio usredsreen na potrebu da udovolji optem a ne pojedinanom, to je izraeno jezikom univerzalnosti, i tehnoloke i apstraktne. Uzdizanje maine kao formalnog uzora, na primer, iskljuivalo je telo. U postmodernoj teoriji arhitekture, umetnost igra veu ulogu od tehnologije, i klatno se ponovo kree izmeu dva pola: arhitekture kao umetnosti i arhi-tekture kao inenjerske discipline. Vidler kae sledee: Pitanje umetnosti arhitekture, koje je funkcionalistika etika zatvorila, moe biti ponovo otvoreno, uz sve neprijatne implikacije koje sobom nosi ... sve do nedavno arhitekte je mnogo vie zanimalo kako da naprave maine za ivljenje nego da se uhvate u kotac s umetnou. Po tome se pozitivistika utopija moderne arhitekture oslanja na potiskivanje smrti, propadanja, i 'naela zadovoljstva.102 U ovom razdoblju est je sluaj da se problemi koje treba reiti u vezi s formom najpre pokau u umetnosti (koja se ne bavi pitanjem saradnje, finansija ili nastanjivosti) i tek potom procure u arhitekturu. Na primer, Foster opisuje kako postmoderna umetnost stvara destrukturirani objekat i polje, decentrirani ljudski subjekat (umetnika i posmatraa) i izaziva eroziju istorije.103 Te iste ideje podvlai nova teorija tela u arhitekturi.
11
Postoji veliko preplitanje izmeu postmoderne umetnosti i umetnike kritike i teorije arhitekture, delom stoga to su obe discipline pod uticajem istih teoretskih paradigmi (pre svega poststrukturalizma). U ta zajednika pitanja spadaju i razmiljanja o nastajanju i sklopu umetnika, na primer njegova, odnosno njena, uloga u drutvu kao proizvoaa i prijemnika umetnikog dela. Ukratko, pitanje stvaranja svodi se na autorstvo, autoritet i autentinost. Hauard Foks (Howard Fox) kustos za savremenu umetnost, primeuje: u umetnikom svetu sedamdesetih godina poela je erozija odreenih ideja koje povezujemo sa modernizmom: originalnosti, umetnikog genija, virtuoznosti zanata i pojma neprikosnovenog umetnikog dela.104 Mnoga razmiljanja koja se sada preispituju (ostaci devetnaestovekovnog romantinog shvatanja umetnika) u osnovi su ve dovedena u pitanje pojavom nadrealizma u drugoj deceniji XX veka. To se naroito odnosi na Dianove (Marcel Duchamp) gotove proizvode koji postavljaju radikalna, uznemirujua pitanja alhemikog potpisa kojim umetnik overava svoje delo; pitanje uloge ruke u proizvodnji; pitanje originala i autentinosti, i povlaenog poloaja izlobenih prostora. Dianova odluka da prisvoji i predstavi predmet masovne proizvodnje kao objet d'art najavljuje Benjaminov esej iz 1936. godine, The Work of Art in the Age of Mechanical Reproduction (Umetniko delo u veku svoje tehnike reprodukcije), koji govori o promenjenim okolnostima stvaranja i doivljavanja umetnosti u industrijskom dobu. Ignasi de Sola-Morales Rubio (Ignasi de Sola-Morales Rubio), teoretiar arhitekture iz Katalonije, smatra da je nadrealizam kao pravac najangaovaniji kritiki stav prema modernom pokretu, i time objanjava zbog ega su postmoderni umetnici i arhitekti toliko oarani nadrealizmom.105 Polovinom ezdesetih godina tim nasleem poinje da se bavi jedna nova generacija umetnika i teoretiara Robert Moris (Robert Morris), Gordon MataKlark (Gordon Matta-Clark), Alen Rob-Grije (Alain Robbe-Grillet). U primeni nadrealizma u arhitekturi prednjai Aldo Rosi, a tokom sedamdesetih i osamdesetih godina nailaze i drugi, na primer umi, Kolhas, Elizabet Diler (Elizabeth Diller) i Rikardo Skofido (Ricardo Scofido).106 U svom nastojanju da ospori pojam originalnosti, postmoderna pribegava prisvajanju, odnosno pozajmljivanju - ponekad ak i doslovnoj reprodukciji - tueg dela, i to s ciljem da ga stavi u novo okruenje, novi kontekst, da ga prikae na drugi nain. Umetnice su prisvajanjem dela nekog poznatog umetnika elele da skrenu panju na marginalizovanje ena u istoriji umetnosti. Bio je to prilino sporan nain iskuavanja vrednosti originala koja je uvreena u jednom drutvu. U radovima eri Levin (Sherrie Levine) prisvajanje i ponovno predstavljanje grafikih otisaka Vokera Evansa (Walker Evans) usmerava panju na mainski i serijski vid fotografije, iz ega proizlazi neobian odnos fotografije prema tradicionalnom vidu proizvodnje u ostalim umetnostima.
Prva tema: istorija i istoricizam

Budui da su sva ova pitanja pokrenuta, jasno je da je modernizam izgubio vrst, jednovalentni poloaj u umetnosti i arhitekturi, i otvorio mogunost mnotvu teoretskih posmatranja i oblika izraavanja. S druge strane, time se istie samosvesna, analitika i slikovnosti okrenuta priroda postmodernog razdoblja, u kojem su se umetnici i arhitekti bavili istorijom uticaja. Postmoderno stanovite trai da se iznova razmotri, ak prigrli, istorija arhitekture kao disci-plina koju je moderna teorija odbacila. Prisvajanje je agresivan odnos prema prolosti. Osim ovoga postoji i izraena samosvest u posmatranju sada-
12
njosti kao odreenog istorijskog trenutka, to vodi u periodizaciju, razdvajanje dela i dogaaja u posebne hronoloke ili stilske kategorije. Periodizacija odlikuje istoricistiki pogled na istoriju, koji trai izraz za Zeitgeist, duh vremena, koji bi trebalo da pripada samo sadanjem trenutku i zahteva jedinstven stil. Jasno je da moderno poimanje stila zavisi od teorije istorije. Istoricistika kultura prema tome traga za stalno promenljivim, nezaobilaznim idealom na primeru organskog rasta odnosno evolucije u prirodi.107 Ovakva devetnaestovekovna teorija istorije podvlai relativizam kulturne modernosti, posebno avangardnih ideja o neophodnosti radikalnog raskida sa prolou. U svom tekstu Three Kinds of Historicism Alan Kohun (Alan Colquhoun) primeuje: u avangardi arhitekture to se ogledalo u stalnom stvaranju novih oblika kao odgovoru na drutveni i tehnoloki razvoj i simbolino predstavljanje drutva preko tih oblika. Kohun kao postmoderni kritiar otkriva dva paradoksalna vida ovakvog istoricizma. Prvi paradoks lei u injenici da je u potrazi za izrazom duha vremena ovek osuen na obrazac stalne promene. Habermas produbljuje ovaj paradoks svojom sumnjom da vrednost koju [modernizam] pridaje prolaznom, nestalnom i jednokratnom ... otkriva udnju za neukaljanim, bezgrenim i stabilnim sadanjim trenutkom.108 Dalje, Kohun istie da je klasian pogled na svet koji je imao nepromenljive uzore i prirodni zakon modernizam zamenio begom u budunost, neizbenim [pozitivistikim] napretkom relativno vrednih izraza razliitih razdoblja. Kohun smatra da se paradoks nalazi u injenici da neto moe istovremeno biti i neizbeno i relativno. U ostala pitanja istoricizma spada izdvajanje duha vremana iz istorije; po miljenju Ajzenmana (u tekstu The End of the Classical) ovaj logiki problem govori o potrebi da arhitektura pronae novu svrhu. Za istoricizam postoje jo dve definicije, koje su takoe bitne u ramatranju postmoderne arhitekture. Kohun nam nudi sledee: 1) brian odnos prema tradicijama prolosti, i 2) umetnika praksa korienja istorijskih oblika. Postmoderni arhitekti koji koriste istoricizam primenjuju elemente klasinog stila ili bilo kog drugog stila prolosti u umetnikom postupku kolaa, pastia, ili autentine rekonstrukcije, oigledno nastojei da pokau kako oseaju da su upravo ti oblici superiorni u odnosu na savremene zahvaljujui asocijacijama i znaenjima koja prenose. Znaajan dogaaj u novijoj istoriji arhitekture je ponovna ocena dela koja se ne povinuju glavnom toku modernog pokreta i ne pripadaju njegovim najznaajnijim kolama. Ideja da moderna arhitektura nije jedinstvena, ve sastavljena od mnotva razliitih sklonosti i usmerenja, odlika je radova italijanskih teoretiara Manfreda Tafurija i Franeska Dal Koa (Francesco Dal Co). Ovi marksistiki orijentisani istoriari arhitekture imaju dijalektiki pristup koji stavlja naglasak na neujednaenost modernih dela, koja su predstavljena kao mnoina razliitih istorija. Zgrade i arhitekti koji su ranije marginalizovani (budui da su bili izvan glavnih tokova) sada se porede s Le Korbizjeom ili Mis van der Roem, kao znaajni izuzeci u hegemoniji funkcionalizma inter-nacionalnog stila (to su Muzej moderne umetnosti u Njujorku i istoriari poput Gidiona na silu promovisali u stil). Postmoderna revizija traga i za konti-nuitetom u odnosu na prethodna dela, i skeptina je prema avangardnoj ideji radikalnog raskida: Da li se radi o cilju koji se mogao dostii i koji je bio vredan truda? Da li se to dogodilo u XX veku?
13
Postmoderni stav prema modernosti

Verovatno najzapleteniji vid postmoderne teorije lei u mnotvu termina koji se koriste za opis razliitih stavova u odnosu na moderno stanje. Sledei tekst ima nameru da pojednostavi raspon moguih reenja i izbegne termine koji se sukobljavaju ili izazivaju razliite asocijacije izvan polja same discipline. Dva osnovna postmoderna stava mogu se svrstati kao anti-moderni ili pro-moderni. Unutar osnovne sheme nalaze se kritiki i afirma-tivno orijentisane teorije, okorele i nazadne, progresivne i konzervativne.
Anti-moderne teorije
Anti-moderne teorije nastoje da naprave radikalan raskid sa modernou i nude alternative koje su ili okrenute ka budunosti (kritike nove vizije) ili su okrenute unazad (reakcionarno oivljavanje tradi-cije). Dok prve moemo da nazovemo neo-avangardnim, jer se trude da nau nov izraz za samo-svesno odreeno postmoderno razdoblje, potonje nu-de arrire-garde reenja za obilaenje modernosti i povratak na pre-dmoderno doba, na predindustrijske uslove. Glavni stav ovakve teorije trai povratak istorije. U njemu se ogleda sumnja u mogunost modernog umetnika ili arhitekte da svaki polazi od tabula rasa (kao to tvrde); ovakav pristup sumnjiav je i prema vrednosti ishodita. Povratak na klasicizam (i njegova overa) kao transistorijski (to znai da nije podloan istorijskim promenama) koji se esto naziva i neo-konzervativni postmodernizam, samo je jedan pri-mer antimodernog stava. Takvo reakcionarno usmerenje ilo je uporedo sa konzervativnim politikim tokovima osamdesetih godina, kada su stranake platforme podravale tradicionalizam i porodine vrednosti. U arhitekturi su, u tom odbacivanju modernizma u prvi plan isticane klasine estetske vrednosti - poput imitacije.
Pro-moderne teorije
Postmoderni pristup suprotan prethodnom, jeste progresivan stav iji je cilj da produi odnosno upotpuni modernu kulturnu tradiciju. Progresivac e preneti veliki broj ideja modernizma, nastojei da ih transformie. Teoretiari ovakvog ubeenja, kao to je na primer Foster, smatraju da su se reakcionarni politiki protivnici odrekli neprijateljske kulture avangarde XX veka da bi odrali drutvenu kontrolu.109 Ova konzervativna strategija napada oslanja se na poistoveivanje sveukupnog modernizma s estetikom doktrinom formalizma. To svedeno predstavljanje modernizma kao formalizma, kao stava zvanine autonomije previa njegovu sposobnost da sprovede kritiku drutva. tavie, Foster se slae s Klementom Grinbergom (Clement Greenberg) da je modernizam samokritiki program ... ija je namera da u tekuoj proizvodnji zadri visoki kvalitet umetnosti prolosti" i da osigura nastavak estetskog kao vrednosti.110 Habermas, koji svojim delom nastavlja rad Fra-nkfurtske kole, jedan je od najupornijih zastupnika ove grane postmodernizma. On osporava tvrdnje ko-nzervativaca daje kulturni modernizam kriv za sva drutvena zla, i tvrdi (kao i Frempton) da, u sutini, otuenje izaziva ekonomska i drutvena modernizacija jer: Neokonzervativac ne otkriva ekonomske i drutvene uzroke izmenjenog odnosa prema radu, potronji, dostignuima i slobodnom vremenu. Prema tome, on krivi kulturu za hedonizam, nedostatak drutvenog poistoveenja, nedostatak poslunosti, narcizam, izbegavanje nadmetanja u rezultatima rada i drutvenog poloaja.111
14
U prilog Habermasovom razdvajanju moderni-zacije i modernizma moe se navesti i injenica da na nae nezadovoljstvo moderna arhitektura nije bila kadra da rei drutvene probleme. Na koji nain e kutlurni modernizam biti odgovoran za bolesno drutvo kada ne moe da utie na promenu? Razmiljajui kao marksista, Habermas savetuje da se autonomnom ekonomskom sistemu prui otpor preko nametnutih kontrola i ravnotea delovanja. Habermas dokazuje da Prosvetiteljski projekat i njegove liberalne vrednosti ne treba odbaciti, ve obnoviti, da bi se zdruile tri autonomne sfere razuma - umetnost, nauka i moralnost - svaka od njih sa ostale dve i sve zajedno sa ivotom. Predloeno pomirenje ivota i umetnosti, koje su bezuspeno pokuali da ostvare nadrealisti, trebalo bi da dovede do drutvene i line emancipacije.112 an-Fransoa Liotar, takoe zastupnik progresivnog postmodernizma, navodi da su Habermasova teoretska dela, Adornova Aesthetic Theory (Teorija estetike) i Poperove (Karl Popper) knjige The Pover-ty of Historicism (Siromatvo istoricizma) i The Open Society (Otvoreno drutvo), pokuaji nastavljanja projekta modernosti u posebnim oblastima umetnosti i politike. U objavljenoj polemici Liotar se ne slae sa Habermasovom tenjom za konsenzusom i izraava sumnju u mogunost umetnosti da premosti jaz izmeu kognitivnog, etikog i politikog diskursa ... [i da otvori] put ka jedinstvu doivljaja.113 Liotar je poistovetio ulogu velikih narativa, odnosno meta-narativa, koji slue za ozakonjenje struktura moi - hermeneutika znaenja, emancipacija radnika (narativ marksizma) - sa stvaranjem bogatstva (kapitalizam), pravde, i istine.114 Njegovo nastojanje da obnovi kritiki modernizam diskreditovalo je metanarative jer je postalo jasno daje njihov cilj konsolidovanje moi. Za njega, i ostale intelektualce zainteresovane za ideal slobode, samo petits recits (male prie) i mnotvo znaenja imaju smisla i svrhe u postmodernom razdoblju. Propast metanarativa obeleava kraj modernog doba i konsenzusa. Zadatak postmoder-nizma, po Liotaru, je da se bori protiv totalnosti (i totalitarnih misaonih shema) i da vie ne tei celovitosti.
Druga tema: znaenje

Arhitektura svoje znaenje crpe iz okolnosti pod kojima nastaje; po tome, od vitalnog je znaaja sve ono to je izvan arhitekture, to se uopteno moe nazvati zbirom njenih funkcija.115
Forma/sadraj: tip, funkcija, graditeljstvo/neimaerstvo

U postmodernim raspravama o znaenju sredinje mesto zauzima definicija sutine arhitekture. O tom pitanju ima veoma malo saglasnosti. esto se nailazi na tri elementa koji se nikako ne bi mogli odvojiti od arhitekture: tip, funkcija, neimarstvo. Oni se lako mogu dovesti u vezu sa vitruvijanskom trijadom zadovoljstva (u lepoti ili idealnom obliku), udobnosti (korisnosti ili prilagoljivosti) i postojanosti (trajnosti). Tip se esto vezuje sa ostala dva termina; za fu-nkciju preko tipova zasnovanih na upotrebi i za neimarstvo preko tipova zasnovanih na strukturnim sistemima. Tipologija se moe objasniti i kao katalog optih reenja problema arhitektonske organizacije prostora idealizovane do najvieg dijagramskog nivoa. Posmatran na ovaj nain, tip je moda ono to Derida naziva arhitekturom arhitekture odnosno istovetan je sutinskoj strukturi jezika.
15
Prenoenje znaenja takoe je deo tipa zbog su-vinosti forme, bez obzira da li se radi o ponavljanju korenskih oblika ili nepomenljivih inilaca (arhetipova). Svesno ili nesvesno opaen, tip stvara kontinuitet sa istorijom i zahvaljujui tome zgrade i gradovi mogu se shvatiti kao delovi odreene kulture. Pojedini postmodernisti izbegavaju da se opredele za imitaciju i invenciju kao izvor forme tako to prihvataju da postoji odreen dati skup tipova koji se mogu pretvoriti u modele. Budui da su tipovi isuvie generini (i bez stila) da bi se oponaali, invencija igra veliku ulogu u postupku projektovanja. Prema tome, tip je unutranja struktura forme, odnosno ... naelo koje sadri mogunost beskrajnog variranja forme i daljeg strukturnog modifikovanja samog tipa.116 Tip nudi racionalno, nevrednosno ishodite (nasuprot presudnom izboru odreenog istorijskog zdanja kao prototipa) iz koga se projektantskim metodom mogu izvesti brojne transformacije. Tekstovi teoretiara iz doba prosveenosti Katrmer de Kinsija (Quatremere de Quincy) temelj su postmodernog promiljanja o tipologiji, na primer kod italijanskih neoracionalista: Temelji neoracionalizma lee u njegovom poimanju arhitektonskog projekta, ije su granice ve odreene arhitektonskom tradicijom i ije je polje delovanja logiki zaokrueno stalnim vraanjem na tipove, planove i osnovne inioce, koji su, svi, istodobno, shvaeni kao stalni i nepromenljivi, ukorenjeni u tradiciju i istoriju.117 Uloga arhitekte je da transformie ideal odnosno sutinu - tip - u opipljiv uzor. SolaMorales Rubio ovaj postupak naziva projektno uobliavanje i primeuje da je Rosijeva upotreba tipa posredovana njegovom pesnikom subjektivnou i nadahnuem koje prima iz nadrealizma. Drugi spajaju tipoloki ideal sa proragmom tehnike graenja, stoje ponekad zasnovano na regionalnoj, tradicionalnoj gradnji. ulio Karlo Argan (Giulio Carlo Argan) - ija teorija doputa razvoj novih tipova - smatra da bi se iz spoja tipa i neimarstva neizbeno stvorile osnove za formiranje novog oblika. U modernom pokretu prikazivanje funkcije je osnovno oblikovno pitanje. Funkcija se smatra racionalnom i naunom, nikad proizvoljnom ili jednostavno estetskom. Prvenstvo koje se dodeljuje funkciji kao sadraju govori o tome daje smatraju sutinom moderne arhitekture. Sama pretpostavka da je arhitektonska forma izvedena iz funkcije odnosno da se u njoj prepoznaje funkcija, istie mogunost neposredne saglasnosti izmeu odreenih oblika i posebnih funkcija. Da bi stvorila znaenje, toj saglasnosti su potrebni kodovi; znaenje nije priroeno formi, ve se oblikuje u kulturi. Sva ta pitanja i stavovi obnovljeni su u postmodernom razdoblju u esejima kao to su Gandelsonasov Neo-Functionalism, Ajzenmanov Postfunctionalism, Ekov Function and Sign: Semiotics of Architecture i u se-riji umijevih tekstova o Architecture and Limits. Ajzenman tvrdi daje funkcija prisutna u teoriji arhitekture jo od renesanse, i da ta temeljna veza sa humanizmom spreava arhitekturu da pree u modernizam. On kae da je funkcionalizam u sutini samo pozna faza humanizma, i poziva itaoce da prihvate da suprotnost forme i funkcije ne mora biti sastavni deo neke arhitektonske teorije i ... da pokuaju da shvate kljunu razliku izmeu modernizma i humanizma. Postmodernizam vie ceni formu od funkcije, namerno i polemiki izvre modernistiku izreku: forma prati funkciju. Formalistiki stav potvruje da je sama forma sutina odnosno sadraj arhitekture. Taj naglasak na formi kao znaenju moe se uporediti sa pojedinim lingivistikim uticajima u strukturalizmu i poststrukturalizmu. Posebno treba imati na umu da izazov pojmu jezika kao ogledala zbilje svoje teoretske srodnike nalazi u samoreferentnoj arhitekturi. Moderno slikarstvo vie nije predstavljalo prepoznatljive oblike iz ivota, pa prema tome zato bi arhitektura trebalo da predstavlja neto stoje
16
izvan nje same? Ovakvo rasuivanje nalazi se u osnovi autonomnog stava koji smatra da se funkcija nalazi izvan arhitekture. Sline debate vode se i o odnosu graenja i arhitekture. Pojedini teoretiari tvrde da se samo izgraeno delo moe smatrati arhitekturom, dok su drugi miljenja da samo fiziko postojanje nije nikakva garancija da e jedan izgraeni objekat biti i arhitektonsko delo. Meutim, ukoliko neki projekat treba da bude sagraen, ovek se mora suoiti sa pitanjem tektonike, koja opet u prvi plan stavlja razliku izmeu gradnje i arhitekture. Obema delatnostima je zajedniko da primenjuju strukturalne sisteme i reavaju pitanja izbora materijala, pa prema tome ta uzdie arhitekturu iznad graevinarstva? Arhitekta Demetri Porfirios (Demetri Porphyrios) kae da imitativno posrednitvo u obradi sirovih materijala odlikuje arhitekturu; odsustvo tog posredovanja objanjava nam zato je modernizam proizveo iskljuivo gradnju. Prema tome, cilj arhitekture trebalo bi da bude konstruisanje neimarskog diskursa koji e, biti kadar da pomiri pragmatiku izgradnje objekta i svoj neimarski, svoj tektonski postupak predstavi kao mit.118 Prema Porfiriosovom tumaenju, ova tvrdnja vodi do zakljuka da je klasicizam neophodan put ka velikoj arhitekturi, budui da ume da mistifikuje vernakularnu konstrukciju. Drugi govore uoptenije i tvrde da se u neimarstvu krije bogatstvo znaenja. Ovakav stav je ponekad u vezi sa fenomenolokim interesovanjem za stvarovitost arhitekture, odnosno za sposobnost arhitekture da sakuplja (saima znaenje u okruenju). Kao deo povratka stvarima, konstrukcija u procesu nastajanja predstavlja postmodernu temu. Na primer, Pinecote paviljon Fej Douns (Faye Jones) ima samo delimino pokriven krov, pa razotkriva slojeviti proces konstrukcije. Naglasak na neimarstvu znaajan je deo postmoderne kritike sterilnog, obezvreenog modernizma i povrnog postmodernog istoricizma. Neki arhitekti narativ konstruiu preko materijala i detalja. Taj narativ je ponekad hirovit (ishod eklektinog poza-jmljivanja, pastia i aplikacija) a ponekad pragmatian (pojedinost koja se ne moe izbei koristi se kao sredstvo graditeljske izraajnosti). Gregoti trai da se upotreba detalja iznova razmotri kao arhitektonski problem; pridruuju mu se Marko Fraskari (Marco Frascari) i Frempton. Sva trojica su izmeu 1983-1984. pisali i objavljivali svoja razmiljanja na temu detalja; njihovi tekstovi The Tell-the-Tale Detail, Rappel a l'ordre, the Case for the Tectonic, The Exercise of Detailing naili su na dobar prijem meu strunjacima. Frempton smatra da u potrazi za sutinom treba da se vratimo strukturalnoj jedinici kao elementarnoj sutini arhitektonske forme. Po njegovom miljenju, strukturalna jedinica upuuje na vezu izmeu tektonskih komponenti - odnosno, spoja - koji je stoer oko kojeg nastaje zgrada i artikulisan je kao prisutnost u fenomenolokom smislu.
Predstava i postmodrni istoricizam

Rasprava o formi i sadraju spada u postmoderno razmiljanje o znaenju. Predstava i figuracija takoe se nalaze u sreditu iste teme. Postmoderni umetnici u svoje delo ponovo uvode ljudsku figuru i ostale prepoznatljive oblike i na taj nain okonavaju dugu vladavinu apstrakcije koja je poela s kubizmom, konstruktivizmom i suprematizmom. U post-modernoj arhitekturi istu svrhu ima i upotreba istorijskih stilova ili poznatih fragmenata odreenog stila; osnovna namera je da se forma kreira preko asocijacija, ponekad ak i posebne prie. U svom uvodniku o detaljima Gregoti primeuje da se pojava stilskih citata poklapa sa krizom arhitektonskog jezika. On tvrdi da (naopako, radikalno) istorici-
17
stiko citiranje nije prava zamena za neimarski detalj koji istie tehniku gradnje kao izraajnu komponentu arhitektonskog jezika. Grejvsovi radovi posle 1976-1977. godine jasno odraavaju opredeljenost za figurativnu arhitekturu, pod kojom on smatra arhitekturu koja u sebi po-vezuje prirodu i klasinu tradiciju. Po upeatljivoj primeni istorijskih fragmenata u projektu za zgradu Gradske kue u Portlandu, Grejvsovo ime je postalo sinonim za prepoznatljiv jezik forme i predstave; po tome je postao miljenik reklamnih agencija. Po miljenju Maklaudove, staleki orijentisani arhitekti osamdesetih godina su dobijali porudbine da oblikuju, ili, ak, samo stave svoj potpis, na razliite proizvode, od ajnika do cipela.119 Za arhitekte, te osamdesete bile su sjajne godine. Bogato drutvo moglo je da priuti zdanje s potpisom. Meutim, cena prodora na iroko trite i stila koji se mogao lako oponaati plaena je komercijalizacijom linog imida i pojavom arhitektonskog karta. Projektanti i graditelji velikih trnih centara samo su povrno imitirali Grejvsov stil i paletu i potpuno prenebregli figurativnu arhitekturu. U komercijalnoj verziji nedostaje kritika komponenta originala. Sama injenica da je delo u potpunosti preuzelo iroko trite govori o validnosti ideje da arhitektura moe da poslui kao semiotiki znakovni sistem. To se pre svega odnosi na dela koja se bave stilskom dimenzijom arhitekture, bez obzira da li su nadahnuta klasinim ili vernakularnim uzorima. Dobar primer takvog pristupa su Sternovi projekti neo-tradicionalnih stambenih naselja za bogatu ali konzervativnu klijentelu. Ti projekti istiu u prvi plan i oslanjaju se na arhitektonske stilove XIX veka i nagovetaj bogatstva visokog drutvenog poloaja i aristokratskog naina ivota. Po Sternovom miljenju, koje se slae sa Rosijevim, znaenje forme se nagomilava tokom vremena preko funkcionisanja kulturne memorije. Po tome, meutim, ne treba zakljuiti da u njihovom stvaralakom postupku ima i drugih slinosti. Osobena postmoderna istoricistika strategija u kompoziciji je pasti - eklektino citiranje fragmentisanih istorijskih elemenata. Foster tu pojavu posmatra kao prisvajanje prolosti radi trenutnih potreba. Svoj stav Foster predstavlja kao kritiku nekomunikativnog minimalizma i iznosi miljenje da simbolini istorijski detalji izvan svog izvornog konteksta nisu nita razumljiviji od apstraktnih. Pasti je obino u sprezi sa podrugljivim podraavanjem istorijskog detalja, to je protivno iskrenom potovanju prolosti. Zgrada kompanije AT&T koju je 1978. godine projektovao Filip Donson moe posluiti kao primer te podrugljive igre postmoderno-istoricistiki nastrojenih arhitekata. U ovom sluaju radi se o ogromnom uvelianju ipendejl komode do razmera jednog njujorkog oblakodera. ta bi trebalo da bude znaenje spoljnih fasada jedne zgrade koja lii na komad nametaja? Stern je razmatrao sklonost postmoderne istoricistike arhitekture ka ornamentisanju, gde dekorisano platno zida treba da prenese znaenje. Po toj opasci postmoderna fasada bi bila maska koja dolazi kao zamena za modernistiki izgled koji otkriva unutranji sklop objekta. (Novi termin za zidnu povrinu ukazuje na postmoderno-istoricistiko interesovanje za Beaux-Arts tradiciju). U poslednje vreme, ta potreba za ornamentom kao izraajnim delom zdanja usmerena je na razliite materijale i detalje. Kao to se moglo predvideti, izvesni kritiki osvrti na postmoderni istoricizam bave se vanim pitanjem predstave. Kada se stilski fragmenti izdvoje iz svog konteksta, dobija se ono to su Frempton i jo neki nazvali scenografskim efektom koji se dobija kada se arhitektura lii istoricizma. Osim tobonje klasike, Profirios ukazuje na jo dve izrazito postmoderne arhitektonske pojave: tobonju visoku tehnologiju i prestupe deko18
nstrukcije. Njegov lanak pod nazivom The Relevance of Classical Archi-tecture u stvari je kritika celokupne postmoderne kulture s obrazloenjem da je zasnovana na nesigurnom tlu gde se prvenstvo daje kontekstu i retorici stila, odnosno da predstavlja eklektian pristup stilovima kao sredstvima za komunikaciju. Ono to je moralo da usledi, postmoderna istoricistika arhitektura samo je scenografski ki, koji je ovaploen u linosti Roberta Venturija i dekorisanoj upi Deniz Skot Braun (Denise Scott Brown). Osim toga, Porfirios smatra da parodija i pasti nisu primereni istraivanjima u oblasti arhitekture. Umesto toga on predlae autentino, oivljavanje klasicizma u kojem se znaenje crpe iz logike konstrukcije i njene mitifikacije. Dodatno opravdanje za klasicizam nalazi u ekologiji, planiranju grada i kulturi. Pojedini teoretiari, a meu njima i Dajana Gira-rdo (Diane Ghirardo), tvrde da postmoderni istoricizam u arhitekturi ima sklonost da odreena istorijska poglavlja pogreno tumai ili da sasvim prenebregne ekoloku, politiku i drutvenu odgovornost. Girardova se kritiki osvre na takva odstupanja radi formalizma. Kao jedan od primera, navodi da se tokom sedamdesetih godina XX veka, nezaposleni ameriki arhitekti nisu okrenuli utopijskim projektima, ve su se povukli u fetiistiku i papirnu arhitkturu. Nasuprot esto povrnom preuzimanju odreenih prizora iz istorije arhitekture na koje nailazimo u radovima postmodernih arhitekata sklonih istoricizmu, drugi stvaraoci su zastupali pozitivnu vrednost apstrakcije, i u svojim projektima i u tekstovima. Na primer, prvi broj asopisa Pratt Journal posveen je raspravama o trajnoj validnosti apstrakcije. Tako i Liotarov pojam savremenog uzvienog dovodi u pitanje ideju daje apstrakcija liena sadraja, i to na primeru modernih umetnika koji nastoje da iz domena misaonog prikau ono to se ne moe prikazati.
Trea tema: mesto

Tokom prethodne decenije postalo je sasvim jasno da ovaj pragmatini pristup [funkcionalnost] vodi ka ematizovanom i bezlinom okruenju koje nije u dovoljnoj meri pogodno za ljudsko stanovanje. Zbog toga je u prvi plan izbilo pitanje znaenja u arhitekturi.120
ovek, arhitektura i priroda

Fenomenolog Norberg-ulc ponovo je postavio u iu prastari filozofski problem odnosa oveka i prirode. U zapadnoj filozofiji vekovima se raspravlja o prirodi kao onom drugom u odnosu na kulturu. Na primer, osnovna osobenost pojma uzvienog u doba prosveenosti obeleena je ljudskom borbom prtiv zastraujue prirode. Od vremena industrijske revolucije, tehnoloki napredak je umanjio neumitnost ove borbe za opstanak. U sutini, dekonstruktivisti su ak nago-vestili da je prastara suprotnost priroda/kultura uklonjena kao beznaajna, kao i sve ostale binarne suprotnosti. Ako je to tano, da li je eliminisana i binarna struktura? Neki tvrde da je, posle osvajanja i pokora-vanja prirode, kultura izloena izazovima koji potiu sa suprotnog kraja spektra: ljudskim znanjem i njegovim instrumentalizovanim oblikom - tehnologijom. Na primer, tehnolokim napretkom ljudsko drutvo je stvorilo optu krizu ivotne sredine. Arhitektura bukvalno i simbolino mora da prevazie sile prirode da bi stvorila sklonite/zaklon. U predindustrijskom razdoblju, proizvodnja znaenja u arhitekturi oslanjala se na strukturnu vezu i slinost sa prirodom. Umesto takvoj organskoj analogiji, moderna arhitektura okrenuta je analogiji sa mainom. Iako su maine esto projektovane
19
na osnovu prirodnih sklopova, arhitektura je prestala da se nepo-sredno poziva na prirodu kada je mainu prihvatila kao uzor forme. I ovo je sporno, jer je uprkos tehnolokom napretku i dalje jedan od osnovnih zadataka arhitekture da simbolino predstavi mesto oveka u prirodnom svetu.
Mesto i genius loci

Albert Ajntajn (Albert Einstein) odreuje mesto kao mali deo zemljine povrine koji se moe imenovati... odreeni poredak materijalnih predmeta i nita vie.121 Istoriar arhitekture Piter Kolins (Peter Collins) preuzima ovakvu definiciju i razmatra njene inioce: To je upravo ona vrsta prostora koji je deo arhitektonskog projekta, i ak bi se moglo rei daje 'mesto' (plaa, piazza) najvei prostor sa kojim arhitekta moe da se nosi kao jedinstvenim umetnikim delom.122 Teorije mesta, koje proistiu iz fenomenologije i fizike geografije,123 stavljaju naglasak na posebnost prostornog doivljaja a, u nekim sluajevima, i na pojam genius loci, odnosno na jedinstveni duh odreenog mesta. Mesto je nain otpora prema relativizmu modernih teorija istorije preko ukljuivanja tela i njegove provere posebnih svojstava jedne lokacije. Hajdegerov stav da je odnos prema prirodi kljuan inilac bogatog ljudskog iskustva prihvataju mnogi savremeni arhitekti i teoretiari, ukljuujui Gregotija, Rajmunda Abrahama (Raimund Abraham), Tadao Anda (Tadao Ando) i Norberga-ulca, koji ak tvrdi da arhitekta ima dunost da otkrije genius loci (duh mesta) i projektuje tako da opravda tu jedinstvenu pristnost, da potencira svojstva mesta. Drugim recima, Norberg-ulc trai ljudsko posre-dovanje u pojaavanju prirodnih svojstava odreenog poloaja. Fenomenolozi uzdiu odreene inioce arhitekture kao otelotvorenja razlike: Mea i prag su sastavni elementi mesta. Oni su deo oblika koje otkriva prostornost. Gregoti odreuje stvaranje mesta kao prvotni in arhitekture, izvorite; polaganje kamena na tle je poetak izmena koje mesto pretvaraju u arhitekturu. Po njegovom miljenju arhitekturu ine konstruktivni odnosi (posebno, razlike) okruenja, koji, poput jezikih konstrukciija, olakavaju razumevanje. Pojam razlike ukazuje zato Gregoti smatra da su mere meuprostora znaajnije od prisutnosti izolovanih predmeta. Zadatak arhitekte je da otkrije prirodu situiranjem i korienjem pejzaa. Savre-meno interesovanje za posebnu obradu lokacije124 odraava elju za stvaranjem mesta, kao to su traili Norberg-ulc i Gregoti.
Sueljavanje i stanovanje
Abrahamovo upisivanje lokacije potvruje njegov stav da u pejzau treba agresivno intervenisati. Taj postupak on opisuje u svom tekstu Negation and Reconciliation: Ontoloki koreni arhitekture pokazuju se u osvajanju lokacije i menjanju njene topografske prirode. Postupak projektovanja tek potom sledi i svrha tog ina je da izmiri posledice prvotne intervencije, sukob i potiranje. Iz Abrahamovih projekata i teoretskih radova vidi se njegova odanost naelu veze izmeu arhite-kture i pejzaa. Moda postoje i manje nasilni naini da se zamisli i ostvari ovo meudejstvo, tako da se postupak projektovanja ne svede samo na leenje posledica osvajanja. Ostali postmoderni arhitekti, na primer Ando, smatraju daje uloga projekta mnogo vea i mnogo pozitivnija.
20
U svom tekstu Graenje, stanovanje, miljenje Hajdeger govori o odgovornom odnosu prema prirodi, pre svega svojim pojmom poteivanja, odnosno negovanja zemlje. Poteivanjem se neto oslobaa do vlastite sutine. Moe da znai krenje mesta radi nastanjivanja, ili pak, potovanje postojeeg stanja mesta. Ando smatra daje neophodno da se pronae arhitektura koju sama lokacija trai zbog toga to prisutnost arhitekture - bez obzira na njenu samostalnost neumitno stvara novi pejza. Savremeni arhitekti i pejzani arhitekti svoj odgovoran odnos prema prirodi sprovode i tako to e njihovo delo obezbediti duhovno poimanje prirode, neophodno za svako znaenjski odreeno postojanje. U nedavnoj polemici pod naslovom Prema novim horizontima u arhitekturi, Ando podvlai da je osnovna uloga njegove arhitekture da prirodi ostavi mogunost da i dalje postoji u modernom gradskom ivotu. On kae da arhitektura postaje mesto na kojem se ljudi i priroda sueljavaju u uslovima uzdrane napetosti ... to mora da probudi duhovnu oseajnost koja se skrivena nalazi u savremenom ljudskom drutvu. U ovakvom kontekstu ponovo emo se setiti Hajdegerovog pojma stanovanja.
Mesto i regionalizam
Delimino zasnovan na fenomenologiji, Fremptonov kritiki regionalizam istrauje mogunost stanovanja u arhitekturi veeg iskustvenog znaenja. On se zalae za priznavanje znaaja regionalne, vernakularne arhitekture zbog njene osetljivosti na svetlost, vetar i temperaturu; iz svih tih inalaca proizlazi neimarstvo koje odgovara odreenom mestu. Kritiki regionalizam se zalae za ideju da e projekti koji uzmu u obzir posebne klimatske uslove zadovoljiti i estetske i ekoloke usjove, i time se odupreti homogenizujuim silama modernog kapitalizma. Prihvatajui Hajdegerova naela, Frempton se opire tim internacionalizujuim silama obeleavanjem omeenog podruja na zemlji i pod nebeskim svodom. Njegovi obrasci esto su vidno obeleni arhitektonskim pristupom u kojem je naglaena topografija lokacije. Sledea zajednika crta svakog pobornika kritikog regionalizma je kritiki pristup upotrebi industrijski proizvedenih graevinskih elemenata. Mada ne zastupa povratak primitivnim sredstvima gradnje, Frempton priziva Zemperovo (Gottfried Semper) poetino tumaenje razlika svojstvenih graditeljskim sistemima. Umesto scenografskih slika, smislenu priu ispriae elementi same konstrukcije i njihov promiljen sklop. Nisu svi teoretiari istog miljenja u pogledu vanosti mesta. Perez-Gomez, na primer, ima kritiki stav prema pojmu genius loci, iako se po njegovim tekstovima moe naslutiti da mu je pristup fenome-noloki. Po njegovom miljenju genius loci je prazno, postmodernistiko pretvaranje, koje nita ne otkriva u kontekstu naih gradova preplavljenih trnim centrima i mreom saobraajnica.125 Umesto toga on se zalae da se lokacija ponovo posmatra kao otvorena i oslobaajua. Teoretiari postindustrijske kulture smatraju da je pojam fenomenolokog mesta prevazien i da predstavlja samo pitanje nostalgije. an Bodrijar (Jean Baudrillard), Kristin Bojer (Christine Boyer) i Elen Danam-Douns (Ellen Dunham-Jones) - meu mnogima bave se pitanjem transformacije i dematerijalizacije fizikog sveta putem elektronskih medija. O znaenju takvih promena govorilo se na skupovima poput Between Digital Seduction and Salvation (Prat Institut, 1992) i Buildings and Reality: A Symposium on Architecture in the Age of Information (Teksaki univerzitet, 1986). U svom tekstu Visions Unfolding: Architecture in the Age of Electornic Media Piter Ajzenman kae: Elektro-nska paradigma moan je izazov arhitekturi zato to stvarnost odreuje preko
21
medija i simulacije, odnosno veu vrednost pridaje izgledu nego doivljaju. Na odnos prema mestu neizbeno je obeleen virtuelnom paradigmom doivljaja koja zamenjuje prostorni i osetilni doivljaj tela. Ovakvi kritiki osvrti nagovetavaju jedno od novih pitanja arhitektonske teorije: nove odrednice stvarnosti. Hoe li stvaranje ili obeleavanje fizikog mesta, koje izraava poredak nekog linog ili javnog podruja, u budunosti postati nebitno, nepotrebno, suvino? Kakvo e dejstvo na arhitekturu imati elektronska dematerijalizacija optenja, jer arhitektonski proizvod simbolie solidnost, postojanost i kulturnu zajednicu? Kakvo e dejstvo imati na pejzanu arhitekturu koja je efemerna, privremena i dinamina? Da li elektronsko globalno selo ugroava mesto i znaenje? Nedavno je arhitekta Ezra Erenkranc (Ezra Ehrenkrantz) izneo miljenje da e ameriki gradovi pretrpeti drastine drutvene i ekonomske posledice jer e se stanovnitvo rasuti po informacijskim putevima.126 Istu vrstu zabrinutosti nalazimo i u velikom broju teorija koje se bave gradom, a koje su nastale kada su postmoderni arhitekti ponovo otkrili grad kao pogodan teren za arhitektonsku delatnost na raznim nivoima: drutveno-ekonomskom, politikom, isto-rijskom, formalnom, pesnikom i umetnikom.
etvrta tema: teorija grada

Jo pre poetka ezdesetih godina XX veka, obnova i rekonstrukcija gradskog jezgra i bezobzirne moderne intervencije sasvim su pocepale samo tkivo grada. Budui da su poslednjih etrdeset godina bili ugla-vnom usredsreeni na podizanje izolovanih, samostalnih objekata (kao stoje Gugenhajm muzej ili Sigram zgrada u Njujorku) arhitekti su odjednom postali svesni injenice da se ti objekti vie ne nalaze u okolini koja im moe podariti znaenje. Njihova zdanja su lebdela u beskrajnom, bezlinom modernom otvorenom prostoru. Tokom XX veka sve manje se obraala panja na neophodan pejzani odnosno vrtni prostor unutar graevinske lokacije, i time je usporen etiri stotina godina star razvitak pejzane arhitekture. Osim toga, svi se moemo sloiti sa tvrdnjom Roua i Ketera da grad moderne arhitekture... jo nije sagraen. Uprkos dobroj volji i dobrim namerama svih uesnika, i dalje ga nalazimo samo u projektima ili neuspelim poduhvatima u zaetku.127 Tu kriznu situaciju uoavaju planeri grada, a i arhitekti koji smatraju da su planeri krivi to se dobre zamisli ne primenjuju na pravi nain. Na primer, podelu grada po funkcionalnim zonama (to je prvi put primenjeno u Njujorku 1916. godine) postmodernisti estoko napadaju zbog negativnog pristupa planiranju. Budui da zakonskim odredbama regulie razliite namene odreenih parcela, zoniranje ima za cilj da zatiti stanare i vrednost poseda od tetnog uticaja konfliktnih namena. Podela na zone, meutim, poveava razdaljinu izmeu kue i prodavnice, odnosno svih ostalih institucija koje su vezane za svakodnevni ivot, to opet znai da stanovnitvo sve vie zavisi od automobila. tavie, po standardima primenjenim u projektovanju, ulice su pre svega namenjene za kretanje vozila, esto na tetu peakih tokova i pravog oseaja susedstva. U Sjedinjenim Amerikim Dravama, tenje stanovnika da poseduju sopstvenu porodinu kuu i vlastiti automobil doprinela je irenju velegrada pa trni centri niu posvuda ne bi li opsluili novo, tako obimno rezidencijalno trite. Zbog toga se poslovni prostor pomera ka ivicama grada, u predgraa, da bi se smanjilo vreme koje zaposleni provedu na putu od kue do radnog mesta, posebno iz gusto naseljenih delova u kojima ne postoji javni saobraaj. U svom opisu neprekidnih gradova, italijanski knjievnik Italo Kalvino (Italo Calvino) predvideo je probleme irenja grada - u koje moemo
22
svrstati bezlinu gra-dnju, gubitak prirode i dezorijentaciju - i verova-tnou da predgraa odnosno gradovi nastave da se ire i rasprostiru sve dok se na kraju ne dotaknu: Satima se kree i nije ti jasno da li si ve sti-gao do sredita grada ili si jo izvan njega ... da li i postoji neto izvan Pentesileje? Ili e, bez obzira koliko se udalji od grada, samo prei iz jednog predvorja pakla u drugo, da ih nikad ne napusti?128 Ovaj se opis slobodno moe primeniti na istonu obalu Sjedinjenih Amerikih Drava i Bos(ton)-Va(ington) megalopolis. I novinari su se pridruili postmodernoj kritici grada; u ovom razdoblju objavljene su knjige koje reaguju na moderno planiranje gradova. Dejn Dejkobs (Jane Jacobs) je 1961. godine napisala knjigu The Death and Life of Great American Citites (Smrt i ivot velikih amerikih gradova) u kojoj trai da se to pre ponovo razmotri program obnove gradova. Ona dokazuje da institucionalizovano planiranje nije kadro da prui reenje. S njene take gledita, oigledno je da svako planiranje grada unitava ivotnu okolinu, moda i zbog toga to planeri zanemaruju pravi grad. Posle neto vie od dvadeset godina, Dejms Hauard Kunstler (James Howard Kunstler), autor knjige The Geography of Nowhere (1993) obruava se na ameriki obrazac korienja zemljita koji se primenjuje jo od Drugog svetskog rata: predgraa se izlivaju na okolno poljoprivredno zemljite a trgovinski centri niu uz autoputeve. U svojim esejima zalae se za neotradicionalno planiranje grada kao lek protiv savremenih urbanih bolesti, od kojih se mnoge mogu pripisati automobilu. Kunstler podvlai da se reenje za otuenost, kriminal i unitenje okoline nalazi u manjim gradskim naseljima u kojima e, po uzoru na stare amerike gradove podignute oko jedne glavne ulice, stanovnici moi da obavljaju poslove peice. U kritike osvrte na moderan grad, koji su poeli da se javljaju ezdesetih godina, spadaju i osvrti na utopijske projekte, velike rekonstrukcione zahvate ali i preskriptivne teorije, razliite recepture, novo urbano zakonodavstvo (novi normativi i standardi) kao i tekstovi napisani u odbranu neostvarenih ciljeva modernog grada. U ovom pregledu nalaze se tri osnovna postmoderna stanovita u odnosu na grad, pre svega zbog svog uticaja ili znaaja koja su imala na situaciju u Sjedinjenim Amerikim Dravama: kontekstualizam, iji su predstavnici Rou, Keter i Tomas umaher (Thomas Schumacher), zatim popu-lizam, odnosno predloi zasnovani na iskustvima prostorne organizacije i naina ivota amerike varoice, koje zastupaju Venturi, Skot Braun i Stiven Ajzenur (Steven Izenour) sa kompanijom VSBA, i, na kraju, globalni primer savremenog grada, iji je zastupnik Kolhas. Osim ova tri najznaajnija koncepta, naii ete i na pregled osnovog vida evropskog neoracionalizma, novog amerikog zakonodavstva za planiranje i urbanistiko projektovanje i primenu semiologije na grad. Slobodno moemo rei da kontekstualizam i populizam potiu sa univerziteta, iz akademske sredine; njihovi zastupnici su profesori i studenti koji na osnovu analize grada daju predloge novih strategija projektovanja. Bez obzira da li su u pitanju trgovi Rima ili trni centri uz glavnu saobraajnicu Las Vegasa, studenti projektovanja sa univerziteta Kornel i Jejl dali su svoj doprinos konanom uobliavanju uticajnih teorija, koje su njihovi profesori kasnije objavili. Uostalom, umaher je objavio tekst o kolanom nainu planiranja grada pre svog mentora, Roua. Tako je i Kolhasov izazovni i oduevljeni opis Menhetna u knjizi Delirious New York (1978, 1994) u mnogome potpomognut radovima njegovih studenata na IAUS. Budui da delo vie slavi nego to kritikuje njujorku kulturu zaguenja, osnovni pristup je slian odnosu koji VSBA ima prema Las Vegasu. Knjiga u sutini zastupa drugi dolazak menhetanizma, ovoga puta u obliku oigledne doktrine koja bi mogla da pree granice svog izvornog ostrva i da se nae meu ostalim naelima savremenog planiranja grada.129
23
Poput knjige Learning from Las Vegas Kolhasov cilj je da stvori protivteu uglavnom negativnom odnosu arhitekata prema Njujorku. O tome najbolje govori njegova analiza formalnog izgleda grada koji prevashodno odreuje njegov pristup: Ortogonalni raster ulica je, iznad svega pojam istog miljenja ... budui da je sasvim ravnoduan prema topografiji, prema onome to ve postoji, on potvruje nadmo misaone konstrukcije nad stvarnou. Zacrtanou svojih ulica i blokova on obznanjuje svoj osnovni cilj: da potini, pa ak i izbrie prirodu.130 Privlanost grada koji je svoju teritoriju toliko udaljio od prirodnog koliko je ljudski mogue nedvosmisleno izbija iz uzbudljivih, sanjarskih pasusa i projekata koje Kolhas navodi. Tokom osamdesetih godina svoj optimizam preneo je i na prouavanje planiranja takozvanih rubnih gradova poput Atlante, Seula i periferije Pariza.
Kontekstuaizam
Knjiga Roua i Ketera, Collage City (1975) sadri znaajan strateki pristup analizi i projektovanju koje se i dalje prouava na nekim arhitektonskim kolama. Knjiga zapoinje sa Rimom: koji je ovde prikazan samo kao primer mogue alternative razornom urbanizmu, drutvenom inenjeringu i preterano definisanim planovima prethodnog perioda ... fiziki izgled i politika Rima moda je najizrazitiji grafiki primer sukobljenih urbanih blokova i ruevina u meuprostoru. U knjizi je poseban znaaj dat Nolijevom (Giovanni Battista Nolli) planu Rima (Nuova Pianta di Roma) iz 1748. godine, geodetskom snimku grada sa zgradama prikazanim u osnovi prizemlja i osnovi Hadrijanove vile u Tivoliju tako da su ova dva kartografska predloka postali simboli postmodernog ra-zdoblja. Slinosti Vile sa formalnom organizacijom Rima u XVII veku dovele su do nerazmrsivog spoja prinude i prilagoavanja ... stoje istovremeno dijalektiki odnos idealnog tipa i... empirjskog konteksta. Spoj suprotnosti koji se u njihovoj knjizi iri na spajanje reda i nereda, jednostavnog i sloenog, linog i javnog, novog i tradicionalnog, slian je po svom obliku i nameni (ukratko reeno prilagoavanje i suivot) Venturijevom sveobuhvatnom obrazloenju u knjizi Complexity and Contradiction in Architecture. Rou, Keter i Venturi su pod uticajem pozitivnog stava dvosmislenosti Getalt teorije, koja dozvoljava mnotvo razliitih tumaenja. (Rou posebno naglaava dvosmislenost u ve pomenutom tekstu Transparency: Literal and Phenomenal.) U carskom Rimu nalaze se dokazi onoga to Rou i Keter zovu mentalitetom brikolaa, nesistematsko, nenauno krparenje koje se odupire opasnom nagonu primene jedinstvenog sistema za sveukupno planiranje grada. Izmeu ostalog, oni se kritiki osvru i na pokuaj da se pozitivistika logika primeni na neto tako neodreeno kao to su arhitektura i planiranje grada. Rou i Keter rado citiraju Aleksanderovu knjigu Notes of the Synthesis of Form kao primer zadivljujueg, ali ipak nedostinog, pokuaja da se radi univerzalnosti iz procesa projektovanja otklone vrednovanja i line predrasude. Antitotalitarni stav koji dominira njihovim sveukupnim diskursom oslanja se na prodemokratske tekstove sociologa Karla Popera. Rou i Keter predlau jo iskreniji populistiki stav od onog koji je izloen u knjizi Learning from Las Vegas. Rou i Keter prave razliku izmeu brikolaa (termin pozajmljen od Klod Levi-Strosa) i kolaa gde se predmeti i delovi celine unose na nametljiv nain i, mada zadravaju obeleja svog izvora i porekla, u promenjenom kontekstu dobijaju sasvim novo znaenje. Ubedljiva prijemivost kolaa kao postmoderne urbane tehnike oituje se pre
24
svega u definiciji koja kae da je to nain da se u pravi mete mnogostrukih odnosa unese odreena istota, koja e pomoi da utopiju posmatramo kao sliku, da je obraujemo u delovima. Grafike tehnike itanja koje su smislili i razvili Rou i studenti Arhitektonskog fakulteta Univerziteta Kornel sadre i renik (za-snovan na odnosu izgraeno/neizgraeno) i sintaksu koji se i danas punovano primenjuju kod opisa i tumaenja grada. Rou i Keter ne koriste re konstekstualizam. Termin je 1971. godine primenio na njihovu teoriju umaher u svom eseju Contextualism: Urban Ideals and Deformations. Od tada kontekstualizam uglavnom znai uklopiti se u postojee stanje, bar kako tvrdi Riard Ingersol (Richard Ingersoll) koji kontekstualizam opisuje kao teflon ideologiju.131 umaher se nedavno osvrnuo na sve promene koje je termin pretrpeo u meuvremenu tvrdei da: Posle takozvane postmoderne revolucije termin kontekstualizam poeo je da se koristi u vezi sa stilskim manifestacijama, kao to je sluaj sa veinom ideja u arhitekturi. Izvorno taj termin znai da od crvene opeke treba graditi u etvrtima gde su sve kue takve, odnosno da je mesto izvetalih ukrasa meu kuama koje su ve tako ukraene.132
Teorije itanja i znaenja

U postmodernom razdoblju, semiologija je imala velikog uticaja na poimanje grada, naroito preko dela poput Bartovog Semiologv and Urbanism (Semiologija i urbanizam, 1967) koje ukazuje da grad treba itati kao tekst. Na grad se primenjuje lingvistiki model znaenja s obzirom na strukturisane odnose pojedinih objekata u gradu. On kae: grad je tkivo ... napravljeno od snanih i neutralnih (neobeleenih) inilaca ... (poznato nam je da suprotnost izmeu znaka i odsustva znaka, izmeu punog stepena i nultog stepena, predstavlja jedan od najvanijih postupaka u izradi znaenja).133 Postmoderni arhitekti prihvataju lingvistiku kao nain kodifikovanja arhitektonskog znaenja u sistem. U ovom eseju, meutim, dokazujui pomak ka postkulturalistikom miljenju, Bart primeuje da postoji erozija pojma posebnog renika koji je obeavao neposrednu saglasnost izmeu oznaitelja i oznaenih i na ijoj zamisli poiva simbolizam. Uprkos ovoj eroziji, grad e i dalje oznaavati. U sledeoj analogiji sabran je njegov stav o stanju grada: Svaki grad je izgraen, sainjen, po ugledu na brod Argo, svaki njegov deo vremenom se zamenjuje ali on uvek ostaje Argo, drugim recima, zbir sasvim itljivih i prepoznatljivih znaenja.134 Primena ovih strukturalistikih i poststrukturalistikih ideja na planiranje grada bila je predmet istraivanja Agrestaove i Gandelsonasa. U njihovim tekstovima takoe je oigledna upotreba Bartovog interdisciplinarnog modela kritikog osvrta, posebno u jednom broju eseja Agrestove o urbanizmu. Zanimljivo je da Agrestova i umi predlau da se ispita mogunost kinematografskog predstavljanja i korienje filmske tehnike kako bismo se pribliili doivljaju arhitekture u gradu. Agrestova kae: na poetku ovog veka - [umetnika] referenca za arhitekturu bilo je slikarstvo, koje nije dovoljno delotvorno kada arhitekturi prilazimo iz oblasti planiranja grada. Mnogo moniji je film kao sloeni sistem koji se odvija u vremenu i prostoru.135 umijev izbor je jedan drugi vid Bartovog razmiljanja o gradu: do tada prenebregnuta erotska dimenzija grada, koju [Bart] odreuje kao privla-nost centra grada u odnosu na periferiju. Oigledno je da su Bartov tekst Semiologv and Urbanism i knjiga
25
Leplaisir du texte (1973) imali velikog uticaja na umijevo The Pleasure of Architecture.
Slika grada
Zanimljivo je uporediti ove ideje o itanju, odnosno tumaenju grada sa idejama Kevina Lina (Kevin Lynch) koji se bavio planiranjem grada i ija se uticajna knjiga Image of the City (Slika grada, 1960) bavi snalaenjem ljudi u okruenju. Iako je neki smatraju jednim od prvih kritikih osvrta na posleratni grad, Linova knjiga dokazuje neophodnost postojanja vizuelnog poretka u ovekovom okruenju. Slikovnost odnosno itljivost oblika postaje vano obeleje planera grada i arhitekata koji vode rauna o komunikaciji znaenja. Lin smatra da se znaenje nalazi u prepoznatljivosti puta, ivice, ukrsnice, kvarta i posebne graevine. Bart pominje Lina kao autora koji se najvie pribliio problemima urbane semantike, ali primeuje da je njegova zamisao grada i dalje pre getaltska nego strukturna. Norberg-ulc i ostali fenomenolozi koriste Linove ideje kao potporu svojim stavovima o znaaju mesta.
Evropski urbanizam: neoracionalizam i tiologija

Aldo Rosi takoe smatra da je zahvaljujui Linu uobliio svoju ideju da se prostorna orijentacija u gradu zasniva na doivljaju znaajnih pojedinosti, na primer neke velelepne etvrti. Strukturalistika postavka da grad postaje itljiv preko ponavljanja elementarnih (nesvodivih, arhetipskih) komponenti, koje znaenje dobijaju kroz kolektivno seanje, osnovna je karakteristika Rosijevog poetskog itanja grada. Osim toga. Rosi ispituje i funkciju tipa u evropskom gradu kao skladitu kolektivne memorije. On poredi dejstvo ovih nepromenljivih inilaca grada sa funkcijom utvrenih lingvistikih struktura Ferdinanrda de Sosira. U svojoj knjizi Larchitettura della citt (1966) Rosi otvoreno kae da mu je namera da napie manifest tipologije i projektovanja grada kao svoj odgovor na modernistiki grad. On grad posmatra kao artefakt, kao ljudski proizvod u stalnom razvoju, kao predstavu kulturnih vrednosti. To podseanje na sve to grad simbolizuje izuzetno je znaajno za obnovljeno razmiljanje o stvaranju arhitekture u urbanom kontekstu: Razlika izmeu pojedinanog i opteg, linog i zajednikog, proizlazi iz grada i njegovog sklopa, njegove arhitekture.136 Osim toga, Rosi je ponovo uveo i pojam tipologije kao analitikog orua i kao racionalne osnove za proces projektovanja urbanih promena. On podvlai da je tip sama ideja arhitekture, ono stoje najblie njenoj sutini,137 Rosi je predoio svoju veru u postojanje nepromenljivih zakona, a priori tipova, koje je moderno razdoblje potpuno razorilo. Stalna obeleja grada, poput stambenih zdanja i spomenika, stoje nasuprot katalitikim osnovnim iniocima koji usporavaju ili ubrzavaju proces urbanizacije.138 Po svojim tekstovima, predavanjima i izuzetnim izgraenim delima - poput Teatro del Mondo, Segrate Town Center i groblja u Modeni - Rosi se smatra vodeim protagonistom italijanskog neoracionalistikog pokreta, La Tendenza. U predgovoru engleskog izdanja knjige Larchitettura della cit Ajzenman postavlja pitanje da li se odreene zamisli mogu ko-ntekstualno prihvatiti jer: U svetlu nedavno nastalog, takozvanog, kontekstualnog urbanizma koji je nadvladao u svim razmiljanjima o gradu petnaest godina posle prvog izdanja ove knjige, Rosijev tekst se ukazuje kao pionirska pobuna protiv praznog formalizma konteksta koji je reducirano vien kao odnos plana i tla.139
26
Za razliku od Rosija, arhitekta Leon Krir (Leon Krier) ima drugaiji pogled na opseg tipova koji nam stoje na raspolaganju, iako se u naelu slae sa njihovim znaajem u konstituisanju gradskog prostora. Svoje tipove on crpe iz prosvetiteljskog neoklasicizma i predindustrijskog grada iz XVIII veka. Krir pokuava da ponovo uvede strogost u arhitekturu i urbanizam preko klasifikacije tipova urbanih zgrada (ukljuujui prostor, graevine i tehnike konstrukcije), uz svesno ogranien i racionalisan izbor graevinskih materijala. Ponovno stvaranje javnih prostora zahteva znamenita mesta i spomenike, a ovi opet trae podrku u urednom i strogom okruenju urbanih graevina. I, dok Rosi eli samo da intervenie u kontekstu grada, Krir preduzima opsenu rekonstrukciju evropskog grada kao svoj kritiki projekat. U stvari estoko se zalagao za to daje neizgraeni projekat najodgovorniji nain arhitektonskog angamana u datim drutveno-ekonomskim okolnostima: arhitektonsko miljenje u ovom trenutku moe biti preduzeto samo kroz praktinu vebu u obliku kritike ili kritikog projekta.140 Ostaje otvoreno pitanje utopijskog, vizionarskog dela koje je neophodno zapostavljenom savremenom urbanizmu. Posebno se bavi rekonstrukcijom dobro definisanih, javnih prostora u eksterijeru - ulica, trgova, itd. - jer su oni deo sveukupne vizije drutva ... deo politike bo-rbe.141 Javni prostor simbolie etike odgovornosti stanovnika. Krir se obruava i na modernistiki mit po kojem e industrijalizacja procesa gradnje osloboditi radnika i lakonski primeuje: Industrijalizacija nije stvorila ni bru tehniku niti bolju tehnologiju gradnje. Ne samo da nije poboljala fizike uslove radnika, ve je manuelni rad svela na ropski posao koji radnika sluuje. Hiljadugodinji dostojanstveni zanat unizila je do nivoa drutveno otuujue delatnosti.142 Zbog toga je Krir odluio da ne gradi; odluku je kasnije preinaio kad je dobio priliku da podigne vlastitu kuu na Floridi. Po njegovom miljenju korienje industrijski proizvedenih materijala sa naglaenim arhitektonskim senzibilitetom trebalo bi da dozove u seanje mitski odnos prema neimarstvu koji je bio otelotvoren u klasinim detaljima.
ta se moe nauiti od lingvistike

I dok knjiga Complexity and Contradiction in Architecture koristi primere iz Evrope, Learning from Las Vegas prihvata kao daru injenicu ameriki primer gradnje uz autoput i razvija jedno jo oiglednije populistiko stanovite. U knjizi Learning from Las Vegas Venturi, Skot Braunova i Ajzenur (VSBA) su neusmnjivo pod uticajem teorije komunikacija, posebno semiotike. Rasprava o patki i dekorisanoj upi u sutini nastoji da dokae daje neophodni deo arhitkture upravo spajanje simbolike i bukvalne funkcije. Potom se postavlja pitanje: kako postii simboliku; preko trodimenzionalnog oblika sa znakom kao graevinom (moderna funkcionalistika patka), ili preko dvodimenzionalnog znaka na fasadi zgrade (postmodernistika upa)? Mora se podvui da simboliki vidovi moderne arhitekture nisu u to vreme bili priznati, budui da funkcionalistika teorija smatra da arhitektura deluje preko naune analize programa koji treba da odrede potrebe klijenta i da obezbede odgovarajui smetaj.143 Ti postmoderni teoretiari izrekli su estoku osudu: mnoga remek-dela moderne arhitekture nazvali su patkama. Automobil zauzima veoma znaajno mesto u studiji VSBA o Las Vegasu; stoga su i mnoge odluke pod neposrednim uticajem vozila koje se kreu auto-putem. Tako autori zakljuuju da u uslovima saobraaja koji se odvija prosenom brzinom od 90 km na sat, reklamni panoi ogromnih razmera uspeno prenose sve poruke, i reklame i obavetenja (Ja sam spomenik). Osim toga, prednost daju jednom iniocu Vitrujeve trijade - udo27
bnosti, u ta spada i prigodnost, to potom odreuje koji e znak biti postavljen na upi. Tvrde da je znak stavljen na zabat zgrade najekonominiji, pa prema tome najpoteniji i najprikladniji nain komunikacije. Ovo obrazloenje, mada zasnovano na postojeim okolnostima trine ekonomije, metoda gradnje i planiranja grada (odnosno njegovog odsustva) - nije neutralno. Ono potvruje status quo graditeljskog preduzetnitva u Sjedinjenim Amerikim Dravama krajem XX veka, pa je prema tome - krajnje konzervativno. tavie, VSBA zastupaju ideju arhitektonske teorije i filozofije projektovanja koja je sasvim utilitarna i preskriptivna: korisna je samo ako ti pomae da povee formu sa potrebom.144 U raspri o patki i upi sadrana je sutina njihovog stanovita prilagoavanja to potvruje namenu knjige kao apologije. U oceni amerike reakcije na izgraeno okruenje ne nalaze dovoljno argumenata u prilog potrebe za kvalitetom u odnosu na ki, pa stoga zakljuuju da su svi zadovoljni postojeim stanjem i da budui pristup treba isto to da odraava. U poreenju sa drskim arhitektom junakom modernog pokreta, ovakav pristup je sasvim umeren. Mada se oigledno trude da isprave poglavito negativan pogled na svet i predmete u njemu koji je imao moderni pokret, svojim nekritikim pristupom oni takoe promauju cilj. U mnogim sluajevima VSBA su uspeno koristili retoriku strategiju poreenja dve podjednako smene krajnosti. Kada je u pitanju Las Vegas i njegov strip izgleda da se VSBA trude da zauzmu stav izmeu bes-pogovornog odbijanja i bespogovornog prihvatanja.
Rubni gradovi: savremeni obrazac izgradnje i razvoja

U svojim najnovijim teoretskim tekstovima i Kolhas uglavnom prihvata date okolnosti beskonanog irenja grada i odsustva mesta odnosno pojma bezmestnosti. Trudi se da dobre strane pronae na rubovima grada, koje su ostali zanemarili bavei se bolje definisanim centrom. On svoj tekst Towards the Contemporary City karakterie kao postmodernu alternativu. Drugaiju strategiju Kolhas je zastupao i prilikom planiranja IBA stambenog naselja za Berlin. Ostali arhitekti smatrali su da je IBA projekat prilika za veliku rekonstrukciju grada, po neotradicionalnim naelima koje je predlagao Krir. Kolhas, meutim, predlae da ratom razruenom gradu treba dozvoliti da i dalje ivi sa svojom istorijom i da grad postane neka vrsta teritorijalnog arhipelaga - sistem arhitektonskih ostrva okruenih umom i jezerima, gde infrastruktura moe da se rasprostre bez tetnih posledica. Poput postmodernih pristalica istoricizma, Kolhas se zalae za ideju preureenja grada iz XIX veka, za preoblikovanje koje ne unitava prethodni grad. Razlike se ogledaju u izboru onoga ta e se graditi i naina na koji e se graditi. Njegova osnovna strategija je da istakne i pojasni postojee stanje preko suprotstavljanja otvorenih prostora i gusto izgraenih grada. Kolhas bi se sloio s pristupom koji Stiven Hol ima prema amerikim rubnim gradovima.145 Hol je projektovao konstruktivistikim proun-ima inspirisan kompleks za Feniks, koji je nazvao prostorne potporne grede, odnosno trouglove intenzivne arhitektonske gradnje pomeane sa trouglovima zelenih povrina za grad Klivlend. Ti projekti, koji zahvaljujui svesno isplaniranim medama ne mogu da se ire, u skladu su sa Holovim fenomenolokim interesovanjem za posebnost mesta, kao stoje i izneo u svojoj knjizi Anchoring (1989). U novom promiljanju modernog prostora znaaj mea, kao to je ranije primetio Hajdeger, dobija fundamentalan znaaj. Anoniman, neprekinuti kartezijanski prostor, izraz slobode, mora se odmeriti prema ljudskoj potrebi za poznatim i meom koja mu prua sigurnost. Holovi veliki projekti i mnogo intimniji enterijeri (fle28
ksibilni aranman Fukuoka stambenog prostora: hinged space) potvruju ovu dijalektiku. Projekti poput Spiroid Sectors za Dalas viestruko su kritiki: pre svega u odnosu na generalno urbanistiko planiranje kojim se u jednom trenutku svi elementi jednom za svagda deformiu, na postojeu zavisnost od automobila, na hegemoniju amerikog sna o predgrau, kao i u odnosu na postojee materijale i metode gradnje.
Novi ameriki urbanizam: normativi i standardi izgradnje

Jedna od skoranjih teoretskih pojava, pogreno svrstana kao kontekstualizam, odnosi se na neo-tradicionaliste koji se redovno sastaju kao - Kongres za novi urbanizam (Congress for the New Urbanism - CNU).146 Ti postmoderni teoretiari grada tvrde da arhitekte treba da prue otpor dominaciji rubnih gradova. Ono to kao urbano zakonodavstvo za nove gradove predlau Andres Duani i Elizabet Plejter-Ziberk, inae priznate voe pokreta, podrava stilsko jedinstvo (gotovo do viktorijanskog ideala) i doslednost u povlaenju masa, regulacionim linijama venaca zgrada, ograda i tipovima objekata. Njihov delimino izgraen projekat u mestu Sisajd (Florida) pobrao je velike pohvale ali je istovremeno otpoeo i estoke raspre, povremeno primoravajui autore da brane ekoloka, drutvena i stilska svojstva svog rada.147 I mada Duani i Plejter-Ziberk tvrde da se njihova dela ne bave iskljuivo stilom, podrka im stie najee od postmodernih arhitekata koji se zalau za istoricizam. I, naravno, od preduzimaa iz mnogih delova Sjedinjenih Amerikih Drava koji od njih, i njihovih kolega iz Kongresa za novi urbanizam, naruuju projekte za nove gradove planirane na lokacijama u predgrau. Takvi projekti su saglasni sa neobinom, nostalginom amerikom udnjom da se stvori privid tradicije (i vrednosti koje bi trebalo da joj pripadaju) u novosagraenoj kui od najnovijih petrohemijskih simulacija graevinskog materijala.
Peta tema: politiki i etiki zadaci

Postmoderna kritika grada ogleda se u sve veem broju politikih i etikih pitanja koja pokreu teoretiari arhitekture. U srcu te raspre nalazi se drutvena uloga arhitekture kao discipline. Odmah se mogu nabrojati etiri mogue uloge: 1) arhitektura ne mora da obraa panju na drutvene potrebe, ne mora ni da ih izrazi niti da ih predstavi; 2) arhitektura moe biti afirmativni inilac koji podrava status quo i prihvata postojee stanje; 3) arhitektura moe na neupadljiv nain da usmeri drutvo u novom pravcu; 4) arhitektura moe da zauzme radikalno kritiki odnos prema drutvu i da ga preobrazi. Izbor odreenog modela zavisie od odgovora na sledee osnovno pitanje: Da li je arhitektura prevashodno umetnost ili usluna delatnost? Razliita miljenja pojavila su se u tekstovima koji su napisani posle 1975. godine, to je deo sve ozbiljnije politike i etike raspre u okviru teorije arhitekture. Pitanje uloge arhitekture u drutvu esto se iskazuje u odnosu na mogunost i moralnost auto-nomnog stava. U tekstovima iz tog razdoblja preovlauje tema autonomije, koju razliito tumae: kao neutralnu, kritiku ili reakcionarnu. U arhitekturi se autonomija uglavnom vezuje za nastanak oblika pomou unutranjeg, samoreferentnog diskursa. Takva upotreba autonomije moe se, grubo reeno, poistovetiti s formalizmom, kojem je forma toliko bitna da ponekad iskljuuje drutveno-kulturne i istorijske okolnosti, pa ak i pitanje materijala i konstrukcije. Autonoman stav moe da zauzme autor, posmatra ili tuma dela, ali arhitektonski objekat koji na kraju nastane esto je apstraktan i ne-predstavan. U odreivanju autonomnog stava postmoderna teorija arhitekture nastoji da definie
29
koji inioci pripadaju iskljuivo tom diskursu: Da li su neophodni forma, funkcija, materijalnost i tip? Moe li arhitektura o arhitekturi da prenese svoju poruku iroj masi? Moe li da bude kritina? umi smatra da arhitektura nikad ne moe da bude do kraja samoreferentna. U tekstu Architecture and Transgression, on kae sledee: arhitektura ... ivi zahvaljujui svom poloaju izmeu autonomije i angaovanosti, izmeu misaonog promiljanja i navike.148 I dok se umetniko delo posmatra samo za sebe u vetakom okruenju umetnike galerije, arhitektura postaje kulisa ivota. umi se tu sasvim sigurno vezuje na Valtera Benjamina i njegove primedbe o prijemu arhitekture u stanju rasplinutosti, stoje uobiajeno stanje svakog modernog grada. Moda se umi poziva na jo jednog lana Frankfurtske kole, Adorna, i njegovu teoriju angaovane umetnosti, umetnosti koja je progresivna i pre-terano politiki nastrojena. Kao neomarksista, Adorno je u svom eseju Angaovanost (1962) napisao da se politiki otpor u umetnosti moe postii samo preko autonomije. Tek kada se povue iz arita, tek kada se nae izvan normalnih uslova predstavljanja, ovek je kadar da uspostavi lokaciju za otpor. Autonomnim umetnikim delom rukovodi njegov vlastiti priroeni sklop, a ne nain na koji je primljeno. Tako se njegova kritika funkcija due odr-ava. Adorno odbacuje angaovanu umetnost jer je konzervativci lako mogu asimilovati, odnosno kooptirati. Politiki angaovana umetnost nastaje na poznatoj teritoriji, pa je prema tome u slozi sa svetom. Mogu je koristi razne stranke, sa sasvim suprotnih krajeva spektra, ali e time biti umanjena njena kritika mo. On dalje tvrdi da pojam poruke u umetnosti, ak i kada je politiki radikalan sa-dri skrivenu mogunost prilagoavanja svetu...149 Adorno veruje daje plodotvornije sredstvo otpora utanje, stav sasvim razliit od estetiarske umetnosti radi umetnosti. Po svojoj prirodi umetnost je ugraena u drutvo i doivljava se kao deo navike, a ne pojedinane svesne namere. Prema tome, primena Adornovih ideja na polje arhitekture nije jednostavna, budui da je arhitektura u iskonskom savezu sa svetom. Moe li se u arhitekturi iskoraiti iz okvira konvencija predstavljanja da bi se stvorila arhitektura otpora? Ando, na primer, tvrdi da e apstrakcija i minimum sredstava u arhitekturi neminovno pobuditi posmatraa da arhitekturu doivi svesnije, da e da ga pobudi na sopstvenu duhovnost. To se nalazi u osnovi njegovog kritikog, autonomnog stava. Ostali teoretiari, ukljuujui i urednike asopisa VIA 10 i Ethics and Architecture, ne podravaju autonomiju u arhitekturi, zbog toga to arhitekturu drutvo treba da razume i koristi; arhitektura ne moe biti istovremeno autonomna i relevantna. U tom smislu ona nikad ne moe biti liena vrednosti.150 Drugim recima, arhitektura mora da opti, a u sadraju tog optenja nalaze se upisane vrednosti, koje svaki arhitekta mora da poznaje. S tim ciljem na umu, urednici ovih asopisa zastupaju povratak na prouavanje etike koja kazuje staje primereno i, to je jo vanije, kako da odredimo ta je primereno.151 Njihova definicija etike glasi: Etika je nauka o moralnim pitanjima i sudovima koji su osnova ponaanja u drutvu. Dosledan skup moralnih sudova pomae nam da odredimo svrhu, pa prema tome i da na pravi nain dejstvujemo ... Do poznavanja etike, do razumevanja njenih vrednosti dolazimo preko prakse i delovanja u kulturi.152 Tekst arhitekte Filipa Besa (Philip Bess) slae se sa ovakvim stavom o znaaju poznavanja etike. On tu tvrdi daje nepatvoren i nerazmrsiv odnos izmeu arhitekture i etike u injenici da zgrade i gradovi otelotvoruju etiku zajednice i pojedinca. Njega prevashodno zanima do koje mere su zajednike vrednosti neophodne za uspeno funkcionisanje jedne zajednice. Bes tvrdi da je narcisoidni lini razvoj odneo prevagu nad socijali30
zacijom (bar kada su u pitanju demokratska drutva), i ishod toga je kultura nieovskog radikalnog individualizma. I mada je individualizam sastavni deo modernog duha vremena, na iroj osnovi moglo bi se dokazivati da se nalazi u osnovi svih vrednosti naunog pozitivizma, kapitalizma, pa i amerikog frontier mentality. Primeujui daje tradicionalni grad znamen zakonite vlasti i graanske vrline, Bes napominje da dananje zajednice treba da obnove tu ideju zajednikog do-bra i da je predstave u arhitekturi. (Vera u zajedniko dobro neophodan je inilac pokreta za zatitu ovekove sredine, koji trai dobrovoljnu promenu ponaanja radi sveopteg boljitka, ak i po cenu nevolja i nedaa.) Gorue politiko pitanje za gore navedene etike stavove je postizanje drutvenog konsenzusa koji bi arhitektura mogla da predstavi. U svetlu svih razlika koje postoje u drutvu, taj cilj je sve tee postii; jedan broj teoretiara smatra da je naivan, drugi da je zastraujui i totalitaran.
Struna etika
Kodeks etikog i strunog ponaanja (Drutvo arhi-tekata Amerike, 1993) zanimljiv je pre svega zbog pitanja konsenzusa. U dokumentu se nalazi niz neobavezujuih preporuka o ponaanju lanova, koji su se ve unapred sloili da potuju Kodeks. Naii ete i na tako iroko odreene namene kao to je, na primer: uzeti u obzir dejstvo arhitektonske aktivnosti na drutvo i ovekovo okruenje (kloniti se diskriminacije); potovati i uvati prirodno i kulturno naslee; nastojati da se pobolja okruenje i kvalitet ivota; potovati ljudska prava; biti aktivan u graanskoj zajednici. Budui da ni jedna od ovih preporuka nije obavezujua znai da ih je veoma teko definisati, sprovesti i na njima zasnovati konsenzus medu arhitektama. Jedna druga grana etike u postmodernoj teoriji arhitekture trai angaman na politikom polju. U raznim oblicima, ukljuui vetako oivljavanje arhitekture kao inioca u programu socijalne podrke, kao to je bilo u periodu zrelog modernizma. Znamen tog preanjeg idealizma su Seidlung, stambena naselja podignuta u Nemakoj i Holandiji, koja su tokom dvadesetih godina projektovali vodei arhitekti. Oivljavanje modela politikog i etikog angamana nain je da se spase arhitektura, smatra Dajana Girardo. U njenim tekstovima skoranjeg datuma, kao to je Architecture of Deceit, Girardova postavlja provokativno pitanje uloge arhitekture: da li je ona umetnosti ili usluna delatnost? Girardova se otvoreno opredeljuje za drugo reenje i sa svog kritikog stanovita trai da arhitektura prihvati politiku i drutvenu odgovornost. Po njenom miljenju, arhitekte treba da ispitaju strukture moi u drutvu pod ijom se zatitom nalaze bogati klijenti, a ne da se zaklanjaju za istotu arhitektonske umetnosti. Budui da izgraeni svet neizbeno zavisi od trine ekonomije, ona nastoji da uoi odnose izmeu politikih namera, drutvenih realnosti i gradnje. Drugim recima, smatra da arhitekte treba da se pozabave pitanjem politike gradnje: ko ta gradi, gde, za koga, po kojoj ceni. Ako se ne postavi pitanje vlasti, onda znai da prihvatate status quo. Takva vrsta saglasnosti nije moralna kada se imaju u vidu rasizam i beskunici. Planeri grada i marksistiki nastrojeni kritiari uvek su bili zaokupljeni slinim ispitivanjem fizikih manifestacija struktura moi. U postmodernom razdoblju, isto pitanje pojavljuje se u tekstovima i projektima arhitekata sa izraenim oseanjem drutvene odgovornosti. Model politikog i etikog angamana koji nudi Dajana Girardo predstavlja ubedljivu alternativu tradicionalnom umetniko istoricistikom pristupu, koji istie formu na raun svega ostalog, ak i pod uslovom da se rasprava vodi samo o pitanju stila.
31
Girardova je sumnjiava prema kritiarima koji nesvesno primenjuju ideologiju, kao i prema reakcionarnim nastojanjima da se okleveta utopijski pristup arhitekturi u avangardi XX veka. I, mada priznaje daje san avangarde o drutvenim promenama imao mana i bio naivan, ona ipak odaje poast optimistikom i energinom angamanu arhitekata, u vreme modernizma, na polju drutvenih, politikih i privrednih pitanja. Upravo takav angaman nedostaje postmodernoj arhitekturi svih stilskih opredeljenja. Zato zakljuuje da samo kada arhitekti, kritiari i istoriari prihvate odgovornost za gradnju - u svim vidovima i ograncima - pribliiemo se pravoj arhitekturi.
Etika ovekovog okruenja

Nove politike zadatke zastupa pokret zelene arhitekture, koji trai da se u graditeljstvo uvede etika ovekovog okruenja. Doprinos te teorije novijeg datuma prijateljskom odnosu prema prirodi sadran je u predlogu da se sprei irenje grada s kvartovima prevelike gustine izgraenosti. Osim toga predvia se i upotreba obnovljivog, recikliranog materijala koji ne zagauje okolinu. U osnovi ovog pokreta je fenomenoloka ideja da je odnos sa prirodom neophodan za puno ljudsko samopotvrivanje na planeti. Vilijam Makdona (William McDonough), arhi-tekta i pobornik zatite okoline, tvrdi da u etike obaveze jednog arhitektonskog dela spada i priznavanje prava buduih generacija svih vrsta na zdravo okruenje. On se ozbiljno pridrava uputstava Drutva arhitekata Amerike o etikom ophoenju i smatra da bi poloaj struke bio bolji kada bi imala iri uvid u usluge koje prua. Budui daje etiki stav, briga o zatiti okoline u sebi sadri kritiki odnos prema modernoj arhitekturi i materijalnim uslovima modernosti. Po njegovom miljenju, kada se uzme u obzir toksinost graevinskih materijala i postupaka, sasvim je nebitno da li e se nastaviti s tekuom praksom u arhitekturi. Njegov radikalni stav zahteva nove odrednice napretka, produktivnosti i kvaliteta ivota. Na samom poetku treba se pomiriti sa ovekovim mestom u prirodnom svetu. Da bismo shvatili da priroda nije nepromenljiva treba svesno da se angaujemo u obnovi zemlje i njenih ivih sistema.
esta tema: telo

Telo i priroda, dva organska sistema, oba u proti-vrenom odnosu prema modernizmu. Od svih mode-rnista, Le Korbizje se jedini trudio da pronae pro-porcionalni sistem koji se zasniva na ljudskom biu -Modulor. Odnos izmeu tela i arhitekture najvie su zanemarili arhitekti funkcionalisti, sem u pragma-tinom delu podizanja izgraenih struktura za obitavanje ljudskog tela. Meutim, jedan od post-mo-dernih naina oivljavanja arhitekture zasniva se na ljudskom telu kao arhitektonskoj lokaciji. Tekue zanimanje za telo pojavljuje se u nekoliko oblika: fenomenolokom, poststrukturalistikom i feministi-kom.
Telo, subjekat i objekat

Telo je fizika sutina ljudskog bia, esto prikazivano kao suprotnost duhu i dui. Neki filozofi odreuju lino ili bie kao entitet koji ine i telo i dua.153 Psihika komponenta, koja se smatra subjektom, sve vie privlai panju moderne psihologije, psihijatrije i epistemologije. Po teoriji saznanja, subjekat je pojedinani znalac, ego, odnosno in svesnosti. U drugim poljima, subjekat je pojedinac podvrgnut posmatranju.154 Ovakvo znaenje, uz sve politike nijanse, prihvataju svi poststrukturalisti, pa i Fuko, koji nam
32
predlae sledeu definiciju: Postoje dva znaenja rei subjekat: podanik koji je pod nadzorom onoga od koga zavisi; ili, pojedinac, sveu i samospoznajom povezan sa sopstvenim identite-tom.155
Telo u klasinoj arhitekturi: projekcija i antropomorfizam

U klasinoj arhitekturi telo je deo mita porekla, i to stoga to se koristi kao uzor oblika i proporcije koji se projektuje na prostornu organizaciju plana, na fasadu i detalje. Vidler istie da se slika tela moe matematiki upisati preko proporcija i razmere, odnosno da se moe slikovno imitirati.156 Telo je zamena za prirodu uopte, kao i za nenametljv prirodni nain organizovanja sloenih funkcija.
Kraj humanistike projekcije

Nasuprot klasinom, atropocentrinom pogledu na svet i njegovoj konstrukciji ljudskog subjekta svakako stoji egzistencijalistiki stav po kojem se ljudsko postojanje, egzistencija, proverava i overava u materijalnom svetu od kojeg zavisi. an-Pol Sartr (Jean-Paul Sartre) tvrdi u svom delu Being and Nothingness (Bie i nitavilo, 1959) da telo crpe znanje o sebi od objekata koji se nalaze u svetu. S druge strane, Ajzenman ovako objanjava ono to karakterie prelazak od humanizma ka modernizmu: ... sklanjanje oveka iz sredita sveta. Vie ga ne posmatraju kao pokretaa i ishodite. Predmeti se sada shvataju kao ideje koje postoje nezavisno od oveka. U tom kontekstu, ovek je samo jedna diskurzivna funkcija u sloenim i ve oblikovanim sistemima jezika. Vidler primeuje da od propasti klasine tradicije postoji stalno udaljavanje tela od neimarstva. Taj proces, obeleen gubitkom tela kao znaajnog temelja arhitekture, ima tri veoma apstraktna scenarija telesne projekcije: zdanje kao telo, zdanje kao predstava ili otelotvorenje stanja tela i duha; okolina poseduje telesne odnosno organske atribute.157 Ta tendencija udaljavanja za vreme modernizma posledica je oiglednog odvajanja od figuracije i okretanja apstrakciji, stoje, opet, svakako pod uticajem industrijalizacije gradnje.
Postmoderni povratak telu

Postoji nekoliko razliitih postmodernih odgovora na pitanje modernog odnosa prema telu. Prvo, istoricistiko Grejvsovo delo govori da je znaenje izgubljeno zbog toga to je prestao da vai humanistiki ideal antropocentrizma. ovek ne moe da se osea kao sredite beskrajnog prostora modernizma, ak ni u izuzetnom ostvarenju kakvo je Paviljon u Barseloni Misa van der Roa, jer mu nedostaju jasno odreeni pojedini elementi kao to su pod, tavanica, zid ili prozor. U tekstu A Case for Figurative Architecture, Grejvs belei sledee: Moderni pokret se uglavnom oslanjao na tehniki izraz - unutranji jezik - a metafora maine dominirala je graditeljskom formom. U odbacivanju ljudske odnosno antropomorfne predstave preanje arhitekture, moderni pokret je poetsku formu ruio za raun nefiguralne, apstraktne geometrije. Uloga arhitektonskog poetskog jezika je da obezbedi snalaenje u okolini. U njegovom odsustvu zbirno dejstvo nefiguralne arhitekture vodi do raspada naeg prethodnog kulturnog jezika arhitekture. Grejvs nastoji da ponovo uvede antropomorfizam preko
33
upotrebe znaajnih klasinih sredstava koja uspostavljaju i simbolizuju ovekov odnos prema prirodi i vaseljeni. Perez-Gomez daje fenomenoloki predloak za povratak tela kao naeg celovitog poseda, koji nam omoguava pristup stvarnosti (odreene kao kontinuum telo-svet) i preko projekcije daje svetu svoj lik. Perez-Gomez primeuje da se u velikim delima moderne arhitekture krije slika tela koja se razlikuje od one u klasinoj arhitekturi, jer je zasnovana na opredmeenom jedinstvenom telu. Postmoderni oblik novog povezivanja, prisutan u Hejdakovim delima, ukazuje na svojstva puti. Evo kako Perez-Gomez objanjava svoju zamisao: Obnovljena slika tela moe se pojmiti samo preko analogije, posredno, putem onih instrumenata i predmeta koji posreduju izmeu tela i sveta, i odslikavaju otisak otelotvorene svesti.158 Perez-Gomez zakljuuje da e u nae vreme, svako nepatvoreno zanimanje za znaenje u arhitekturi biti praeno svesnim ili nesvesnim povratkom telu. Kao to smo ve pomenuli, Vidler je svoj doprinos pitanju tela dao prouavanjem sablasnosti koja otkriva nereene probleme identiteta bia, drugog, tela, i njegovog odsustva.159 On primeuje da je doivljaj sablasnosti, poput isticanja tela PerezaGomeza, projekcija mentalnog stanja pojedinca koji brie mee stvarnog i nestvarnog da bi izazvao uznemirujuu dvosmislenost.160 Vidler koristi sablastnost kao kritiko orue da bi mogao da osvetli antropomorfno otelotvorenje, pol, i Drugo. Nestanak antropomorfnog otelotvorenja iz arhitekture doveo je do sablasnog oseaja prisutnosti odsustva i do zdanja koje pati od bolova.161 I umi pie o odsustvu tela. U tekstu Archite-cture and Limits III, kritikuje uobiajeno iskljuivanje tela i doivljaja tela iz svih [savremenih] diskursa logike forme, kao obeleje reduktivnog (formalistikog) tumaenja arhitekture. Izbegavanje tela, odnosno njegovo potiskivanje vid je puritanizma koji se opaa u modernoj arhitekturi. Umesto tog svoenja, umi nam nudi dionizijsko preterivanje i prekoraenje racionalnih granica da bi se otkrila (u pozitivnom smislu) beskorisna, preterana erotinost prostora. U nekim delovima njegovog eseja The Pleasure of Architecture osea se prizvuk fenomenologije: opisujui snalaenje tela u prostorno razliitim uslovima ravni i udubljenja, ulice i dnevne sobe, priznaje da dovedeno do krajnosti, zadovoljstvo prostorom se priklanja poetici nesvesnog.
Poststrukturalistiki pojam tela kao lokacije

Teoretiari koji odbacuju antropocentrizam, tragaju za nainom da se uspostavi poststrukturalistiko poimanje odnosa tela i fizikog okruenja. Nasuprot pojmu projekcije unutranjosti (duhovnog stanja subjekta) nalaze se poststrukturalisti koji dovode u pitanje sredinje mesto oveka u vaseljeni, koje ta unutranjost podrazumeva. Humanistiki ideal po kojem ovek stvara poredak u svetu projekcijom slike svog tela, Fuko izvre u pojam spoljanjosti: spoljni svet institucija i konvencija odreuje oveka. Time se rui projekcija unutranjosti. Agrestova tvrdi da sistem arhitekture gui telo ene, to je ve pomenuto povodom eseja Architecture from Without: Body, Logic, and Sex, gde nastoji da ispita mehanizme simbolikog prisvajanja kojima se postie represija odnosno potiskivanje enskog tela:
34
U prilino sloenom sklopu metaforikih operacija koje se proteu kroz sve ove [renesansne] tekstove, pol tela i njegove seksualne funkcije zamenjuju se potezom transseksualnosti kao potvrda sveprisutne muke fantazije o produetku vrste. Prema tome, pupak, kao sredite (mukog i enskog) tela postaje metonimiki objekat odnosno menja u odnosu na pol. Agrestova pozajmljuje pojam menjaa [odnosno] oznaitelja koji omoguava prelaz druge sisteme,162 od lingviste Romana Jakobsona (Roman Jakobson). Vraanje enskog tela u sredite arhitektonskog miljenja zahteva da se otvori sistem, na primer, tako to e menja telo preobraziti u geometriju, a prirodu (koja se vezuje za pojam enskog) u arhitekturu. Pobornici feministike teorije imaju znaajnu ulogu u vraanju tela u teoriju. U projektima arhitekata Dilerove i Skofidija prisutan je posthumanistiki pogled na odnos tela i sveta. U tekstu pod naslovom Body Troubles, Robert Mekenalti (Robert MacAnulty) navodi njihova najnovija teoretska istraivanja prostornih struktura i drutvenih obiaja koji upravljaju naim telom, kao to je na primer ljubav prema porodici. I ovde smo suoeni sa modelom prostora u kojem telo nije znaajno kao pojavni izvor mimetike projekcije, ve kao lokacija za zapis moi.163 Na osnovu ovog kritikog osvrta, Mekenalti poziva da se telo preformulie u prostornom, inskriptivnom, i seksualnom smislu da se vie ne bi koristili fenomenoloki termini figuralnog, projekcijskog i animistikog. Ajzenman na slian nain postavlja pitanje projekcije tela jer se odvija preko naeg primarnog ula, vida. Njegovo ispitivanje ukazuje da vid odreuje arhitektonski crte, posebno perspektivu, a da potom konvencije crtanja ograniavaju pojam prostora. PerezGomez se slae sa Ajzenmanom da je - po osnovnoj premisi [koju treba iznova ispitati] arhitektonski crte neizbeno projekcija.164 Vraajui se na poznatu temu, Ajzenman tvrdi da se arhitektura nikad nee odmai od renesansnog pogleda na svet, sve dok se bude bavila predstavom.165 On traga za novom vrstom ne-projekcijskog crtea koji bi mogao da se suprotstavi antropocentrinoj predrasudi zapadne kulture. tavie, Ajzenman zastupa ideju da arhitektura treba da problematizuje vid da bi mogla kritiki da se osvrne na njegovu premo, i doe do novog poimanja prostora.
Zakljuak: neophodnost postmoderne teorije

Uprkos mnogim nejasnoama, postmodernu teoriju treba prouiti. Tekstovi nastali izmeu 1965. i 1995. godine bave se mnotvom tema iz oblasti arhitekture, nastalih na osnovu oaravajuih teoretskih uzora. Ti e nam tekstovi pomoi da osvetlimo raznorodnu produkciju arhitekture tokom poslednjih trideset godina, i da objasnimo njen odnos prema modernoj arhitektturi. Postmoderna teorija ima kritiki odnos, ali je optimistika i misaona; ona istovremeno dovodi u pitanje i slavi mogunosti uma, i nudi uzore kritikog i etikog miljenja. U tom smislu, teorija moe pedagoki da ukae na uporednu analizu stanovita razliitih autora i na logiku njihovih dokaza. Etika komponenta slui kao model odgovornog ponaanja arhitekte jer podvlai vezu izmeu projektanta i drutva.
35

Kejt Nezbit

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Kejt Nezbit

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Kejt Nezbit:

Teorija arhitekture postmodernizma

Prva paradigma: fenomenologija

Teorija arhitekture postmodernizma

Druga paradigma: estetika uzvienog

Teorija arhitekture postmodernizma

Teorija arhitekture postmodernizma

Trea paradigma: lingvistika teorija

Teorija arhitekture postmodernizma

Teorija arhitekture postmodernizma

Teorija arhitekture postmodernizma

Teorija arhitekture postmodernizma

Teorija arhitekture postmodernizma

etvrta paradigma: marksizam

Teorija arhitekture postmodernizma

Peta paradigma: feminizam

Teorija arhitekture postmodernizma

DEO II-C: Teme postmodernr arhitekture

Teorija arhitekture postmodernizma

Prva tema: istorija i istoricizam

Teorija arhitekture postmodernizma

Teorija arhitekture postmodernizma

Postmoderni stav prema modernosti

Teorija arhitekture postmodernizma

Druga tema: znaenje

Forma/sadraj: tip, funkcija, graditeljstvo/neimaerstvo

Teorija arhitekture postmodernizma

Teorija arhitekture postmodernizma

Predstava i postmodrni istoricizam

Teorija arhitekture postmodernizma

Teorija arhitekture postmodernizma

Trea tema: mesto

ovek, arhitektura i priroda

Teorija arhitekture postmodernizma

Mesto i genius loci

Teorija arhitekture postmodernizma

Teorija arhitekture postmodernizma

etvrta tema: teorija grada

Teorija arhitekture postmodernizma

Teorija arhitekture postmodernizma

Teorija arhitekture postmodernizma

Teorije itanja i znaenja

Teorija arhitekture postmodernizma

Evropski urbanizam: neoracionalizam i tiologija

Teorija arhitekture postmodernizma

ta se moe nauiti od lingvistike

Teorija arhitekture postmodernizma

Rubni gradovi: savremeni obrazac izgradnje i razvoja

Teorija arhitekture postmodernizma

Novi ameriki urbanizam: normativi i standardi izgradnje

Peta tema: politiki i etiki zadaci

Teorija arhitekture postmodernizma

Teorija arhitekture postmodernizma

Teorija arhitekture postmodernizma

Etika ovekovog okruenja

esta tema: telo

Telo, subjekat i objekat

Teorija arhitekture postmodernizma

Telo u klasinoj arhitekturi: projekcija i antropomorfizam

Kraj humanistike projekcije

Postmoderni povratak telu

Teorija arhitekture postmodernizma

Poststrukturalistiki pojam tela kao lokacije