Vladeta Jerotid OVEK I NJEGOV IDENTITET ISTONI-ZAPADNI VETAR (42) PSIHOANALIZA I JOGA Nije prolo tako dugo vremena

od kada se na Za padu, u naunom svetu, prvi put ulo za re "psihoanaliza". Zahvaljujudi izuzetno prodornoj modi njenog tvorca, Sigmunda Frojda, koji je u svome empirijskom istraivanju psihe dostigao dubinu nekih njenih slojeva ispod praga svesti (o kojima su ranije govorili i pisali samo umetnici, filozofi i ponekad poremedeni ljudi), ova nova psiholoko-psihijatrijska disciplina brzo se rairila svuda po svetu, pa je tako dospela i do Indije i Japana, u kojima danas ima i psihoanalitikih praktiara. Za jogu se kae da je stara koliko i Brama. Vie ne izgleda fantastina pretpostavka da su legendarni rii, prvi uitelji u Indiji koji su ovde dospeli iz nepoznatog pravca pre vie od est hiljada godina, mudrost joge preneli kao usmenu tradiciju od neke mnogo starije civilizacije koja je nepovratno propala u jednoj od ciklinih katastrofa koje se izgleda neminovno ponavljaju i koje unitavaju prostrane delove nae zemlje. Sigurno je ved Buda primenjivao jogu, dok je Patanalijevo delo Joga sutra, (400-500 n.e) prvo sistematski napisano delo o jogi. Bide zanimljivo da izvedemo poreenje izmeu ove dve psiholoko-fizioloke discipline, jedne za koju bi se reklo da je tipina tvorevina evropskog uma, i druge koja kao da je mogla ponidi i ovoliko dugo cvetati samo na Istoku. Ne izgleda, u prvi mah, jednostavno pronadi neku vezu ili ak moda i slinost izmeu psihoanalize i joge, pa ipak ovaj napor se danas ini, dodue mnogo vie na Zapadu, nego u Indiji, to nam moe biti lako shvatljivo. Ako je za gotovo sva indijska filozofska uenja "koren

svega

greha i patnje u odvojenosti, razjedinjenosti i otuenosti", onda je ovaj

proces na Zapadu, u toku poslednjih dve hiljade godina, usled sasvim specifinog razvoja evropskih naroda u ovom periodu, daleko vie napredovao i ozbiljno ugrozio psihofiziko i duevno-duhovno jedinstvo ovih naroda, nego to je to bio sluaj sa narodima u Aziji. Rano deledi "nebo" od "zemlje" na svoj, ljudski nain, pa onda sve vie i "zemaljsko" od "nebeskog carstva", evropski ovek je jo pre vie od hiljadu godina dospeo u rascep linosti koji se vremenom samo produbljivao da bi na kraju zavrio sa otrom podelom i zavadom emocija sa razumom, razuma sa umom, nesvesnog sa svesnim, svega iracionalnog sa onim hipertrofisanim racionalnim u oveku, koji je onda morao da izvodi pogibeljne vratolomije igraa na ici kako bi sauvao uvek iznova ugroenu ravnoteu jedinstvenog bida. U Indiji je itav proces razvoja tekao obratnim smerom. Jer, dok je evropski ovek sve vie "izlazio iz sebe" a okredudi se spoljanjem svetu i prirodi, grabedi od nje tajne i nasilno joj otimajudi snagu, indijski ovek je, uz pomod joginog metoda, sve vie "ulazio u sebe" i iz preobraenog Sebe izvlaio na videlo dana, za nae racionalno poimanje neverovatne sile sa kojima je bio u stanju da se suprotstavi i zakonu kauzaliteta i zakonu gravitacije. Potekli iz iste osnove, "zapadni" i "istoni ovek

razvijali su se vie od dve hiljade godina u suprotnom smeru - da bi tek u naem veku poeli sa i likim pribliavanjem koje treba da izvri korekciju jednostranog razvoja na obema stranama, korekciju koja, plaim se, mora biti radikalnija za zapadnoevropskog oveka. Nije sluajno to je upravo ovek Zapada na izvestan nain prenut i psihoanalizom i jogom. Poto je osetio da ne moe i da ne treba da mimoie upoznavanje ove dve znaajne tekovine ljudskog uma, od kojih ga obe vode u nepoznate dubine sopstvenog bida, ovek zapadne kulture ipak nede biti na isti nain pogoen otkridem psihoanalize i joge. Nede, naime, biti svejedno za ovakvog oveka da li de on, najpre, ozbiljno upoznati (to moe biti stvar srede ili sluaja) psihoanalizu ili jogu. U prvom sluaju, koji je, razumljivo, edi na Zapadu, potreban je posle ovog upoznavanja prilian napor volje i da se od uenja Frojda, preko Junga "sie" u dubine u kojima ga eka osmostruka staza joga sa njenim trima fazama (psiholoka i fizioloka priprema, integraciona faza i prosvetljenje), od kojih svaka traje po nekoliko godina. U drugom sluaju, koji je edi na Istoku, joga je u toj meri bila dovoljna da odgovori na brojna pitanja o jedinstvenom bidu oveka, o njegovom nesvesnom i svesnom ivotu, da upoznavanje jednog kolovanog joge sa psihoanalizom, (to se na indijskim Univerzitetima sve ede dogaa), ne ostavlja na ovoga nikakav upadljiv trag. Ovakav ovek doivljava sebe pomalo kao uitelja prema aku koji je tek poeo da otkriva neka slova azbuke, jo ne uivajudi u pesmi sroenoj iz cele azbuke. Sagledali bismo sada neke slinosti i razlike izmeu psihoanalize i uenja joge, kao i meusobne primedbe i dopune. Jedan od osnovnih pojmova indijskog modela ljudske psihe jeste dita, koja je prvi proizvod prakrti; ona ukljuuje u sebe i razum i nagon, prima oblike predmeta koji joj se pruaju, ali ne moe da pojmi ono to vidi, poto je po svojoj prirodi nesvesna. Sa neto vie slobode dita bi najvie odgovarala psihoanalitikom pojmu Id-a koji treba da predstavlja elementarne nagone organizma. I dita kao i Id povezani su sa telesnim organima, a ispoljavaju se as u telesnom as u duevnom vidu, kao bol, zadovoljstvo, agresija itd. Purua (svest o sebi) pomodu dite razaznaje predmete i uspostavlja vezu sa svetom. Samo, dok za Induse dita sa svim svojim manifestacijama ne predstavlja prirodno stanje due, ved postoji radi Purue, koji je dublje nego misao, osedanje i vrlja, dita je, ukratko, tu da bude snagom Purue preobraena, a njena energija iskoridena u vie ciljeve, sve manifestacije Id -a, za psihoanalizu, prirodna su i nepromenljiva stanja, koja, dodue, snage Ega treba da upoznaju i njima ovladaju, ali sa unapred gorkim saznanjem da je svaka pobeda nad snagama Id -a Pirova pobeda. Pobeeni ili, jo gore, potisnuti nagoni (seksualni i agresivni) osvetide nam se kad-tad. I dok Frojd pesimistiki i deterministiki sagledava itav ljudski ivot kao tragino kladenje izmeu nepresune potrebe za sredom i zadovoljstvom, kao izrazito egoistinim tenjama, i potrebe da ovladamo realnodu i sjedinimo se sa drugim i drutvom, kao tenjama altruistikim, ali mlaim, kasnijim i nauenim, pa zato nemodnijim i slabijim, dotle dita za Induse (kao i za Junga) sadri u svome korenu, osim egoistikih i altruistike tenje, podjednako stare, podjednako jake i pri tome ona sama tei (uz pomod Purue, jer je bez njega nita), svome preobraaju. ivot otud dobija izvanredan, smisao, jer mu je cilj preobraaj dite; ovaj preobraaj, dalje, oslobaa vrlo jake, dotle sputane ili u pogrenom pravcu upravljene snage, sa kojima se onda zaista ine "uda". Psihoanalitiki proces koji traje nekoliko godina, svejedno da li je otpoeo iz didaktikih ili terapeutskih razloga, moe da se uporedi sa procesom meditiranja kod joga. Neophodan je i u jednom i u drugom procesu guru, uitelj, majstor. Stara je istina da se niko ne spasava sam i da se ne moemo,

kao Minhauzen, izvudi iz blata podiudi se sopstvenim perinom. Ovaj guru je neophodan i zbog toga to su u fazi regresije, koja se neminovno deava u obadva procesa, mogudna, ak i esta, psihotina stanja sa kojima treba umeti postupati i iz njih izvudi korist za dalja napredovanja. Ima i drugih slinosti u stanjima psihoanalitiarevog i joginog uenika na kojima se ovde ne moemo zadravati. Velika rasprava se rasplamsala o sutini doivljaja ekstaze u jogijskom putu ka prosvetljenju, doivljaju samadhia koji je prethodnik vrhunske istote, Moka-stanju. Jo je Frojd bio relativno uzdrljiv u kategorikom tumaenju ovih stanja porededi ih sa "okeanskim osedanjem" kod malog deteta. Moda je toj relativnoj uzdrljivosti doprinelo i plodno dopisivanje sa Romen Rolanom, velikim poznavaocem indijske mistike. Mnogi psihoanalitiari posle Frojda, kao i mnogi previe racionalni mislioci na Zapadu, bili su skloni da svako mistino stanje ekstaze olako proglase za istu duevnu patologiju. Neke primedbe uzdranijih psihoanalitiara ostaju, meutim, i danas vredne polemisanja, mada opet samo za one evropske ljude koji nisu sami imali nikakvih iskustava u meditativno-kontemplativnoj oblasti. Tako se, na primer, doivljaj samadhi poredi sa stanjem depersonalizacije, u kome se individua samoj sebi ini nestvarna, jer su poremedena i subjektivna osedanja vremena i telesna ema, zatim sa stanjem primarnog narcizma odojeta, simbolikom formom deje psihoze ili sa vradanjem iz autonomnog funkcionisanja Ega na nediferenciranu osnovu Ego-Id. Pa, ipak, prema vedini izvetaja objektivnih posmatraa ovog stanja, samadhi se ne moe uvrstiti ni u jednu nama poznatu psihopatoloku kategoriju u kojoj bi se spoljanji svet doivljavao kao potpuno subjektivni fenomen u smislu halucinacija ili sumanutih prestava shizofrenije bolesnika. Poznati vajcarski profesor psihijatrije Medard Bos, koji je proveo neko vreme u Indiji prouavajudi jogijske metode i njihove predstavnike, napisao je sledede: "Nikada nisam ni na Zapadu ni na Istoku stajao pred svesnijim, zrelijim, trezvenijim i pri tome snanijim linostima od onih meu najboljim indijskim jogima koje sam mogao da sretnem". Ako se Evropljanin nalazi na vrhuncu svojih naunih otkrida, on je tek na poetku otkrivanja svoga stvarnog psiholokog bida. Psihoanaliza je uinila tek prvi korak u ovom otkrivanju.