Vladeta Jerotid Psihoanaliza i religija Izvor: Psihoanaliza i kultura, Sabrana dela, II kolo, Zadubina Vladete Jerotida u saradnji sa IP Ars

libri, Beograd 2007.

Otkad je psihoanaliza kao empirijska nauna disciplina prestala da se interesuje samo za otkrivanje zakona nesvesnog ivota i leenje neurotinih pacijenata, a to se dogodilo jo za vreme Frojdovog ivota, kada je poela da objanjava zakone drutvenog razvitka i da je od jedne praktine medicinske discipline prerasta u jedan sistem sa vie ili manje odreenim gledanjem na svet prisan dodir psihoanalize sa religijom postao je neophodan. I od toga vremena, znai jo od 1906. godine, kada je Frojd napisao poznatu raspravu Prinudne radnje i praksa religije, taj odnos je postao trajan. Kao to marksizam nije mogao da izbegne suoavanje i sukob sa religijom, logino slededi naela svoje doktrine, tako je i drugom velikom revolucionarnom pravcu u naem veku: psihoanalizi, bilo sueno da se na britkoj otrici sukobi sa svojom velikom rivalkom, religijom. U krajnjoj liniji, susret i sukob psihoanalize sa religijom i nije nita drugo nego jo jedan u nizu sukoba veitih rivala ivota: razuma i osedanja, intelekta i vere, racionalnog i iracionalnog. Ono to je pri tom paradoksalno u psihoanalizi jeste injenica to je ona, otkrivajudi iracionalno na nov nain, pokuala, da to iracionalno do kraja objasni racionalnim operacijama. Ako je ona u ovome pokuaju umnogome i uspela, posebno kada je re o objanjavanju mnogih lavirinata nesvesnog ivota, kojima je pokazala, u vidu formulisanih zakonitosti tog ivota, i izvor i utoku ostaje otvoreno pitanje da li je uspela da na slian zadovoljavajudi nain razrei i poreklo, tok i sadanje stanje religioznog osedanja u oveku. Ovo de i biti predmet nae rasprave o odnosu psihoanalize i religije, onako kako je taj odnos tekao, najpre od vremena pre Frojda, potom za vreme Frojdovog ivota i konano posle Frojdove smrti do danas. U prvoj polovini XIX veka religiozno-metafiziko uenje o bolestima bilo je jo mogude, pored ostalih shvatanja o duevnim bolestima. Veliki nemaki lekar Hajnrot (Heinroth), koji je zaduio nemaku psihijatriju nekim drugim svojim postavkama uio je, u skladu sa verovanjima prethodnih vekova, da su duevne bolesti odraz personifikacije principa zla, avola, uvodedi tako religioznu sferu u objanjavanje psihijatrijske stvarnosti. Ubrzo, meutim, postavljanjem psihijatrije na prirodno-naunu osnovu, kada su se i duevne bolesti poele da objanjavaju, kao i druge bolesti, promenama u bolesnikovom telu, Hajnrotovo objanjenje postalo je bespredmetno i kao takvo ostalo je sve do danas. Poto je religija na taj nain izala iz oblasti medicine i tako ostala sve do pojave Frojda, te dve oblasti ostale su strogo odeljene, pa se svaki mogudi susret izmeu religije i psihijatrije, bilo u religioznim shvatanjima psihijatara ili u religioznim predstavama u sumanutom sistemu duevnih bolesnika, pomalo i na prinudan nain izbegavao. Da je u takvom jednom odnosu, ma koliko spolja izgledao korektan bilo neeg neprirodnog i prisilnog, tek je vremenom pokazao sve strastveniji lini Frojdov stav prema religiji, kao i itav kasniji razvoj psihoanalize i psihoterapije, u kome je odnos lekara i pacijenta postao mnogo intimniji i dublji nego ikad ranije, moda izuzimajudi najstarija vremena razvoja medicine, kada je celina linosti bolesnika jo bila u prvom planu njegovog terapeuta.

Ulazedi u drugu, odluujudu fazu odnosa religije i psihijatrije, tanije psihoanalize, koja je u meuvremenu prodrla u gotovo sve pore savremene psihijatrije, dolazimo u stvari na odnos Sigmunda Frojda prema religiji. Upravo je taj njegov lini odnos prema religiji proeo itavo psihoanalitiko uenje tokom niza decenija i odredio sudbinu ak i njegovih disidenata. Ma koliko to bilo zanimljivo, ne moemo da podvrgnemo analizi samo bezbonog Jevrejina, kako je Frojd sebe nazivao, ved demo samo pokuati da nepristrasno iznesemo, otprilike, tri faze kroz koje je Frojd u toku svoga ivota prolazio u svome, izgleda, neizbenom susretu sa religijom. Opisivanje ovih faza moglo bi poeti jednim Frojdovim citatom iz dosta ranog perioda njegovog stvaranja, koji je sam Frojd vrlo razliito komentarisao, svakako ni u kom smislu religiozan, ali koji u najmanju ruku otkriva njegovo rano zanimanje za religiozne probleme. Onaj koji je otpoeo da sluti velianstvenu povezanost univerzuma i njegove zakonitosti, taj lako izgubi svoje lino, malo Ja. Utonuo u divljenje, zaista postao skroman, ovakav ovek lako zaboravlja da je i sam deo tih delotvornih snaga i da sme da pokua, prema meri svoje line snage, da i sam promeni delid ovog nunog toka sveta, sveta u kome sitne stvari nisu manje udesne i znaajne od velikih. Treba odmah rei da bez obzira na sve faze kroz koje je Frojd prolazio jer njegova dinamina, iva priroda nije trpela statinost, niti se ikada zadovoljavala postignutim uspesima njegov je odnos prema religiji bio nepromenljivo odbijajudi. Da li takav njegov stav zaista ne neutralan kao kod mnogih drugih psihijatara koji sumnjaju ili su ravnoduni u odnosu na religiju, ved izrazito negativan smemo da objanjavamo njegovim sopstvenim Edipovim kompleksom? U tom sluaju moglo je dodi i do odbijanja, inae, religioznog oca i itave religiozne, jevrejske tradicije porodice, mada ne i jevrejstva u celini. Ili pak taj stav moemo da objasnimo njegovom jakom privrenodu mehanicistiko-pozitivistikoj nauci njegovog doba, koja je u svome mladalakom uzletu pokuavala da sve pojave objasni sa svojih, ak i grubih materijalistikih pozicija? Konano, hodemo li takav stav objasniti postojedom hipokrizijom religioznog morala Frojdovog vremena kakva je vladala u seksualnom moralu moramo da ostavimo otvorenim. Moda de nas ovaj materijal, kao i dalje pradenje Frojdovog stava prema religiji, pribliiti nekom mogudem odgovoru. Nije bez znaaja ni to to se Frojd fenomenu religije pribliio s odreene strane svojih klinikih iskustava sa prinudnim neurotiarima. Prinudni ritual mnogih neurotiara, iji je prvobitni smisao bila odbrana i mere zatite od nagonskih tenji, inspirisao je Frojda da ga poredi sa slinim ritualima prilikom religioznih ceremonija. Kao to prinudni neurotiar, ne znajudi svoje skrivene nesvesne tenje, smatra da de se svojim prinudnim radnjama ili mislima zatititi od nepoznatih unutranjih ili spoljanjih sila, tako i vernik, koji izvrava sline radnje u skladu sa dogmama svoje crkve, misli da de ovim radnjama stedi milost nevidljivih sila, ak na njih i uticati. Kao to se vidi, ovde je Frojd religiozne radnje sveo na magijske, odnosno religiju na magiju. Uprkos svom prividnom pojednostavljenju, mora se priznati da bez obzira ta mislili o prvobitnom odnosu magije i religije, vrlo je teko i danas (pogotovu je to bilo u prolosti) strogo odeliti i oistiti religiju od magije. Jo je u ovoj prvoj fazi Frojd je uoio, ne bez uenja i divljenja, kako religija uspeva da obuzda seksualna stremljenja i da sublimacijom uvede vernika u jedan vrst, socijalni odnos prema drutvu. Daljom konstatacijom da neuroze onoliko rastu koliko uticaj religije opada, doveo je Frojda do formulacije: Onaj koji je religiozan uteuje sebi razvoj individualne neuroze, prema tome religija nije nita drugo nego kolektivna prinudna neuroza. Pitajudi se, dalje, kako se ljudi mogu da odriu

zadovoljstva na zemlji predajudi se obedanjima nagrade s one strane, da umanjuju vrednost ivota iskrivljujudi sliku sveta na gotovo sumanut nain, Frojd je doao do zakljuka da se razvoj religije moe da objasni kao regresivno obnavljanje infantilne potrebe za zatitom. Psiholoki govoredi, sam bog nije niko drugi nego idealizovani otac. Sve ono to se detetu inilo da otac moe: objanjenje postanka sveta, zatita od neprijatnosti i bola, obezbeena sreda u promenljivim ivotnim uslovima, davanje odreenih uputstava kako da se misli i radi, konano, kako da se zatiti od pojaane svesti o krivici sve to sada, kada je odrastao ispunjava sam bog. Zatitu koju religija nudi svojim vernicima protiv neurotinih oboljenja Frojd objanjava tako to ih ona oslobaa roditeljskog kompleksa za koji je vezano osedanje krivice, kako individue tako i celog oveanstva, reavajudi taj kompleks umesto njih, dok onaj ko ne veruje mora taj zadatak sam da rei. Ponosni Frojd, pun poverenja u sebe, na poetku svojih velikih uspeha sa prezrenjem je odbio takav nezreo, nerealan i neherojski ivotni stav. Slino poznatoj krilatici: religija je opijum za narod, Frojd je proglasio, sasvim u duhu Darvinovog uenja, koje ga je u to vreme snano privlailo: religija je kolektivna iluzija. Takvo stanje oveanstva mora da bude savladano. Slededi lajtmotiv vremena: razvoj, Frojd je bio ubeen da se uporedo s optim razvojem oveanstva, razvija i ovekova predstava o religiji, i to od animistikog stupnja, preko religioznog, do naunog. Ne postoji nikakva via instanca osim razuma izjavio je Frojd u tom periodu. Ne postoji nikakva bolja nada za bududnost od diktature razuma u ljudskom duevnom ivotu (podvukao V. J.). Jednom zapoeta, nauna polemika sa religijom nije se mogla, prirodno, zaustaviti na takvim stavovima. Do kraja svoga ivota Frojd nije prestao da produbljuje svoje argumente protiv religije, koji su bili utoliko edi, mada uvek logini i velikom snagom Frojdovog intelekta maksimalno obrazloeni, ukoliko su napadi na itavo njegovo uenje, pa i njegov stav prema religiji, postajali brojniji i neobjektivniji. U drugom periodu, od 1912. do 1930. godine, pojavila su se dva nova presudna Frojdova dela, koja su znaila nov odluujudi udar religiji: Totem i tabu i Bududnost jedne iluzije. U prvom od ova dva dela, u skladu sa porastom interesovanja za mitoloka istraivanja, jo jednom postavljajudi paralele izmeu neurotinih bolesnika i totemistikih predstava, odnosno tabu-propisa primitivnih plemena, Frojd je izvukao poreklo religije iz prvobitnog totemizma prastarih, primitivnih drutava. Kada su u prahordi sinovi zbog seksualne ljubomore ubili oca koji je despotski prisvajao pravo na enke u plemenu, pogoeni osedanjem krivice zbog uinjenog zloina i u strahu da de se i sami meusobno istrebiti, sinovi su uspostavili, s jedne strane, tabu-incesta, tj. zabranu polnog optenja sa enama iz istog plemena, a, s druge strane, ubijenog su oca podigli na stepen boanstva odajudi mu kao totemu plemena sve poasti i potovanje. Prahorda je bila zamenjena bratskim klanom, on matrijarhatom, a matrijarhat kasnije despotskim patrijarhatom. Ono to je Frojdu posebno smetalo u oblasti religije i sa ime je eleo da se obrauna u svome drugom delu Bududnost jedne iluzije jeste injenica da je u religiji sve onako kako zamiljamo, kako se eli. Religija poseduje mod nad ljudima samo zbog toga to su ljudi jo na stepenu malog deteta koje nema drugih potreba nego da mu se zadovolje sve elje, prvenstveno elja za zatitom, elja da se

odbrani od straha i svoje totalne nemodi. Bioloki, religioznost se, po Frojdu, svodi na dugotrajnu bespomodnost i potrebitost malog deteta, koje se, kada kasnije sagleda svoju stvarnu naputenost i slabost u odnosu na modne sile ivota, oseda kao u detinjstvu i bezuspenost svog poloaja sada pokuava da negira regresivnim obnavljanjem onih modi koje su ga titile u detinjstvu. Tajna religiozne modi je u izvanrednoj snazi takvih elja. Sve religije sveta znale su dobro i do kraja da iskoriste tu uroenu ovekovu slabost i da nametnu sebe ljudima formulacijom: bog je jedini jak i dobar, ovek je slab i poroan. Ne poriudi da je religija uinila ljudskoj kulturi velike usluge time to je vekovima obuzdala asocijalne ovekove nagone, Frojd smatra da je ovek konano poeo da uvia nepotpunost takve zatite i da preko naunih saznanja strese sa sebe jaram religije. Iako je svestan toga da nauka jo na mnoga bitna pitanja ivota nije odgovorila, nauni rad smatra kao jedini put koji nas moe dovesti do upoznavanja prave realnosti van nas. ovek mora da uvidi da svi veliki moralni zakoni koji vladaju oveanstvom, od momenta kada je prestala divlja borba za opstanak, ne dolaze ni od kakve natprirodne sile, ved su ih ljudi sami stvorili, u sopstvenom interesu, u interesu odravanja ljudske zajednice. Upravo je besprimerna prava Frojdova vera u snage ljudskog razuma i bududnost nauke. On, koji je otkrio razorene snage mranog haosa naeg nesvesnog ivota, koji je seksualnom nagonu i kasnije agresiji pridavao ulogu najjaih pokretakih poluga svekolike ovekove delatnosti, i sam je osetio potrebu za nekim vrstim uporitem, za nekom kulom svetiljom u moru bola, mrnje i razaranja. Ta jedina svetla kula bio je za Frojda intelekt. Zato je i napisao poznatu reenicu: Glas intelekta je slab, ali on ne miruje sve dok ne bude sasluan. Na kraju, posle bezbroj neuspeha on uspeva. Ali ta ako se i ta vera u intelekt pokae na kraju kao iluzija? pita se Frojd. Svima onima koji su se jednom odrekli vere u drugi ivot a ta vera poiva na toliko labavim nogama i toliko je logiki besmislena da je Frojd uvek iznova bio zaprepaden pred ljudskom slabodu jo je mnogo lake, ak i kada ljudski razum jo jednom doivi svoj poraz, nego onima koji se hrane iluzijom takve vere iji nastanak za njih znai, onda, propadanje svih vrednosti ivota i kulture. Ne, naa nauka nije nikakva iluzija. Iluzija je, meutim, verovati da mi sa neke druge strane moemo dobiti ono to nam ona ne moe da prui. U skladu sa takvim stavom Frojd je nastavio da produbljuje svoje naune postavke, da trai u sebi i drugima skrivene snage ljudskog razuma, da se prijateljski, ali i sa blagom ironijom odnosi prema svome ueniku Pfisteru, jedinom sveteniku-psihoanalitiaru iz Frojdovog ueg kruga uenika, koji je smatrao da se psihoanaliza moe izmiriti sa religijom. Konano, Frojd je i iveo prema svojim ubeenjima. Ogoreno napadan da potpaljuje temelje na kojima poiva ljudsko drutvo i itava kultura, svodedi religiju na iluziju, Frojd je na sve te napade odgovarao ubojnom snagom svog modnog intelekta i jo vie svojim izvanredno moralnim ivotom. I u poslednjim godinama ivota, svakodnevno muen nepodnoljivim bolovima usled neizleivog raka vilice, ostajao je miran, bez straha, sve do poslednjih sati ivota, odbijajudi da primi sredstva za umirenje. Fizike patnje, dugotrajna i neprekidna borba sa svojim mnogobrojnim protivnicima, poodmakla starost i pribliavanje senki Drugog svetskog rata, koje su ga u poslednjem trenutku opomenule na

spasonosnu emigraciju u London, uinili su svoje. U poslednjem periodu Frojdovog stvaralatva od 1931. do smrti 1939. godine, kada pada i njegova nova rasprava sa religijom i kulturom pod naslovom Nelagodnost kulture, Frojd je umnogome ublaio svoj stav prema religiji, iako nije odstupio ni od jedne svoje ranije teze. U njegovim reenicama oseda se samo mnogo veda tolerancija prema religiji, korekcija izvesnih ranijih preotrih stavova, objektivan uvid u nedovoljnost dokaza kojima je objanjavao poreklo i mod religije u svojim ranijim delima. Re ljubav se sve ede pojavljuje u tekstu. Ljudsku ljubav smatram isto toliko neophodnom za odravanje ljudske rase kao i tehniku. Pomod pacijentu najbolje je formulisao podsetnicom: ozdravljenje kroz ljubav. Svi oblici tiranije bili su mu strani i nepoeljni. Svedok boljevike diktature u Rusiji, on je i teorijski zamerio Karlu Marksu to je jednostrano sagledavao stvarnost samo sa pozicija materijalnih ljudskih potreba. U religioznom uenju je poinjao da sagledava istinu, ali samo istorijsku istinu. Ono to je, meutim, istinito u religiji, toliko su iskrivili i izopaili predstavnici religije da on nije vie bio toliko otar prema samoj religiji, koliko prema onima koji dre mase u neznanju, predstavljajudi im falsifikovanu istinu. Ne naputajudi vie svoje interesovanje za problem religije, on je i svoje poslednje veliko delo Mojsije i monoteistika religija posvetio istraivanju porekla ideje o jednom Bogu, i to upravo u jevrejskom narodu, koji je sebe smatrao izabranim narodom Boijim. U zakljuku se odluio za pretpostavku da je psihiki talog nekadanjeg vremena postao nasledno dobro, koje sa svakom novom generacijom nema vie potrebu da bude iznova izboreno, ved samo da bude probueno. Ovom postavkom, moda to i ne slutedi, on je dospeo u vode svoga biveg uenika, sada ved samostalnog mislioca Karla Gustava Junga i mnogih drugih kasnijih analitiara, o kojima de dalje biti rei, a koji su zauzeli drukije stanovite u odnosu psihoanalize prema religiji. U zakljuku naeg prikaza Frojdovog stava prema religiji, ne ulazedi u diskusiju da li je takav njegov stav bio u osnovi ambivalentan i krio u sebi tragove neke skrivene religioznosti, od koje se Frojd uporno branio, kao to to smatraju neki teolozi i religiozno orijentisani analitiari, moemo samo redi da je jedna ovakva kritika religioznog uenja bila potrebna oveanstvu. Frojda nije, po reima Markuzea, Bog pogodio u srce, niti je on religiju bacio u staro gvoe. Svaki objektivan mislilac mora da prizna da na izvesnom dejem uzrastu verovanja (a koliko je ljudi i danas jo poteeno upravo takvog verovanja!) religija slui istom ispunjenju elja, zatitni je omota od promenljivosti bivstvovanja, bekstvo od mune stvarnosti i kompenzatorna nada na nagradu s one strane za sve ono proputeno i u bolu doivljeno s ove strane. Ukratko: svaku religiju ugroava regresija, povratak na infantilni stadijum slepog verovanja vidljivom ili nevidljivom autoritetu koji hrani, spasava i obedava. Koliko je takva opomena na svome mestu, pokazuje i dananja religiozna situacija u svetu, naroito u Americi, u kojoj se, po reima Harija Velsa (H. Wells), tradicionalna religija potuje praznikom, a oboavanje robe vri radnim danom. U svakom uenju izloenom kao sistem, bilo da je ono politiko, filozofsko ili religiozno, u kome vie nema kretanja i obnavljanja, dolazi neminovno do regrediranja, to znai umanjivanja stvarne vrednosti takvog uenja, beivotne statike i okamenjivanja. Upravo takva opasnost ved nekoliko decenija preti svim religijama sveta, pa otud se i svi vieniji teolozi danas ozbiljno vradaju Frojdovim stavovima. Jo sa jednim krupnim problemom Frojd je otpoeo ozbiljnu polemiku: sa problemom morala. ta de biti sa moralom, prvenstveno hridanskim moralom dananjice, moralom koji je uao gotovo u

svaku poru evropskog ivota i njegove nosioce, svesno ili nesvesno svejedno, kada jednom ovaj moral postane mrtvo slovo na hartiji? Frojd je bio daleko od toga da zaeli odravanje postojedeg morala drutva u kome je iveo. On je ba bio taj koji je meu prvima, pored Niea i Marksa, igosao taj moral, i to ne samo religiozni. Pri svemu tome, poznavajudi dobru svu destruktivnost asocijalnih nagona masa, bio je vie nego zabrinut za bududnost tog morala. Slededi dosledno svoju veru u intelekt i nauku, on je i na ovome polju video renesansu morala onda kada nauna predstava o svetu bude prodrla i u mase. Nije imao nikakvih iluzija da de se to modi da ostvari za nekoliko idudih generacija. Tradicionalist i istovremeno revolucionar (evo, jo jednog paradoksa u samom Frojdu!) on je ostao skeptini posmatra vene borbe izmeu sile ivota, one sile koju je nazvao Erosom i isto tako jake sile haosa i mraka, tenje ka smrti. Ostao je za potomstvo onaj koji ukazuje na rak-ranu, onaj koji opominje, ali ne i onaj koji donosi razreenje. Da li takvo razreenje uopte postoji? Pokuademo da na ovo pitanje odgovorimo slededi dalji razvoj psihoanalize kod njegovih uenika i disidenata, sve do savremenih analitikih pravaca, od kojih nijedan nije mogao da ostane poteen suoavanja sa religijom. Sve dok je nauka bila strogo odeljena od religije, kao to je to bilo u XIX i poetkom XX veka, dok je religija bila privatna stvar svakog pojedinca, nisu mogla da se razmene iskustva i da se dublje suoi jedna disciplina sa drugom. ak i za psihijatre XIX veka ovekov duevni ivot, u skladu sa pozitivizmom u nauci, bio je samo odraz njegovih telesnih funkcija, neto sekundarno i sporedno. Veliki lovac na tajne ljudske due, Sigmund Frojd, prvi je nauno poeo da prouava nesvesne i svesne lavirinte ove due, da je podvrgava analizi i da je uz pomod mitologije i kasnije antropologije tumai. Do pojave psihoanalize, tajna sa sedam peata, pristupana samo genijima umetnosti, pojedinim velikim filozofima i religioznim voama, ljudska dua je poela da se otvara i manifestuje na jedan nov nain, u skladu sa pronaenim metodima koji su bili klju za ovu vrstu bravu. Moda je najvede iznenaenje za sve laike bilo u tome to je iznenaenje upravo izostalo. Psihoanaliza je obelodanila one ljudske potrebe, elje i tenje koje smo nali i u najstarijim spisima ljudske istorije. Nov je bio samo metod objanjavanja i formulisanja, nova je bila neuvena smelost u razotkrivanju istine, njenom izljutenju od lai i iluzija, njenom skidanju maske i belini koja boli kada je u pitanju ovek, kruna prirode, stvoren po slici i prilici Boijoj. Umesto altruizma egoizam; umesto plemenitih tenji potisnuta agresivnost i seksualnost; umesto ljubavi mrnja; umesto mira rat; umesto vere iluzija. Za samoljubivo i narcistiko oveanstvo udar je bio previe jak. Kao i svaka revolucija, i ova duhovna je pokazala svetu njegovo nalije, njegove zablude i iluzije, ali opet, kao i svaka druga revolucija, i ona je otila predaleko u ruenju i obnaivanju. ovek, taj veiti ovek, sa svim svojim manama i vrlinama, jo jednom se pokazao jai od svih teorija i doktrina, ma koliko one donosile istinu o njemu i pruio je otpor. Onaj prastari, uporni otpor, ilav u svome korenju, protiv kidanja i presaivanja. Neka je taj teren na kome je ponikao njegov koren i pun korova, on je njegov, u zemlji nikao i iz zemlje izrastao. On najbolje zna ta znai presaditi ak i jednu biljicu na nov i nepoznat teren, iji sastav jo nije dovoljno ispitan i na kome blagotvorna kia ko zna da li de i kada pasti. Homo religiosus u oveku pruio je otpor psihoanalizi i odbio da prihvati razum kao svoju vrhovnu instancu, a racionalna objanjenja njegovog iracionalnog bida kao konana i jedina. Da li u tome otporu treba videti jo jedan dokaz njegove krhkosti i slabanosti, ili njegove snage? Odgovor svakako vredan spomena moda je najbolje pruio Stefan Cvajg u svojoj studiji o Frojdu: Tamo gde poinje carstvo unutranje vere, tamo prestaje mod psihoanalize; u tim gornjim sferama, ona, ruilac iluzija i

neprijatelj umiljenosti, nema poleta. Psihoanaliza nema opijata kao Nieova ditirambika obedanja, ona ne obedava nita, ona radije duti, mesto da tei. Ta njena iskrenost, koja proistie iz strogog i potenog duha Frojda, divna je u moralnom smislu. Ali... ovek ko je ovo velianstvenije dokazao od samog Frojda ne moe ak ni u fizikom smislu iveti bez snova, njegovo teskobno telo raspuklo bi se pod pritiskom neproivljenih osedanja, kako onda da dua oveanstva podnese ivot bez nade u neki vii smisao? Moe nauka dokazivati koliko god hode da je besmisleno to ovekova dua sebi stvara bogove, ali uvek de se ona u svojoj elji da stvara truditi i da d neki novi smisao svemiru kako ne bi zapala u nihilizam, jer zadovoljstvo koje prua trud po samom je sebi najdublji smisao duhovnog ivota. Jo je Frojd bio svestan ovog otpora, ali je preko njega prelazio verujudi da ovek raste u svome razumu i da de jednoga dana i sam shvatiti na kojoj strani treba traiti spas i zatitu. Sledbenici Frojdovi bili su jo mnogo vie svesni snage ovog otpora i bacili su se na posao da istrae same korene ovekove potrebe za verom, korene najdubljeg porekla samog otpora i da na nov nain postave dijalog psihoanalize sa religijom. U meuvremenu, poplava koju je revolucija donela poela je da se povlai, izlivena reka da se vrada u svoje korito, a nova gnjuraka odela bila su spremna da se ponovo zaroni i jo jednom ispitaju i ona do tada neotkrivena udubljenja u koritu, ili, jo tanije, one pukotine u stenama iz kojih je reka jednom potekla. Na drugoj strani reke, u krugovima crkve i religiozno orijentisanih filozofa i naunika, takoe je splasnula prvobitna reakcija na psihoanalizu, puna revolta, neopravdanih projekcija i racionalizacija, ograivanja i anatemisanja. Popustila je, najpre, protestantska crkva, a zatim, posle smrti pape Pija XII, koji je jo bio sav naoruan klasinim orujem katolianstva u borbi protiv svega novog, dolo je i do objektivnijeg i mirnijeg stava katolika prema psihoanalizi. Na nekoliko godina pre otpoinjanja dijaloga izmeu kapitalizma i socijalizma na svim podrujima ivota, samo kratko vreme pre otpoinjanja razgovora izmeu marksista i teologa, otpoelo je veliko izmirenje kroz sve ede i otvorenije razgovore izmeu teologa i filozofa, s jedne strane, i psihoanalitiara, s druge. Nemogude je u ovim susretima ne videti promenu drutvene klime u svetu. Kada su ljudi ipak donekle shvatili ne samo injenicu da ive na jednoj zemlji koja je postala jo manja, a bliskost ljudi na njoj jo veda, ved i psiholoku injenicu ovekove egzistencije kao bida sa dubokim korenima, dijalog je bio uspostavljen, i on danas ved donosi svoje plodove. Bilo je, uostalom, apsurdno poverovati, kao to je to s pravom pisao Volfgang Kremer (W. Kretschmer), da treba da zahvalimo strahu (iz koga religija treba da je proizala), ili uticaju neke zloeste svetenike kaste za mnoga stvaralaka kulturna dela nikla u hridanskoj Evropi u toku dve hiljade godina. Da vidimo sada ta su sledbenici Frojdovi jo otkrili u ovekovom nesvesnom, osim onog to je u njemu amoralno, alogino i asocijalno. Da li su moda otkrili, osim nesvesnog i svesnog, i nadsvesno, ili su samo pokazali da se u njegovom nesvesnom, irokom i dubokom kao okean, nalaze i neke druge tenje i potrebe, isto toliko duboke kao i one koje je otkrio Frojd. * Neposredni Frojdovi sledbenici, sa izuzetkom Oto Ranka i Teodora Rajka, ili su ostajali sasvim na Frojdovim pozicijama, kada je bilo rei o odnosu psihoanalize i religije, ili se uopte nisu bavili

pomenutom problematikom, bilo zato to nisu eleli da se izlau slinim neprijatnostima kojima je Frojd bio izloen u svojoj kritici religije, bilo, jo ede, zato to su smatrali da je za razvoj psihoanalize korisnije ako se budu bavili praktinom stranom medicinske psihoterapije, nego esto zaludnim teoretisanjem o problemima koji su izvan empirijske nauke. Kao ni Frojd, ni dvojica njegovih najtalentovanijih uenika, koji su se kasnije od njega otcepili i zasnovali svoje uenje o ljudskoj psihi, Alfred Adler i Karl Gustav Jung, nisu mogli da prou svojim detektorima za otkrivanje podzemnih zraenja u ljudskoj dui, a da ne naiu na religiozna pitanja i religiozne odgovore u toj dui. U svome spisu Individualna psihologija i religija Adler uopte ne diskutuje da li religiozna pitanja postoje u psihoterapiji ili ne. Svaki iskusni psihoterapeut zna (re je pri tom o pacijentima poetkom ovoga veka koji su dobili vede ili manje religiozno vaspitanje u kudi i koli) da se religiozni problemi pojavljuju u praksi ved zbog toga to psihijatrijsko istraivanje ljudskog ponaanja, osobito neurotinog ponaanja, nedvosmisleno nailazi u oveku na sukob izmeu njegovih nagona i njegove svesti, ili njegovog Nad-ja, koje je nastalo identifikacijom, izmeu ostalog, i sa moralnim stavovima roditelja.*1+ Prema tome, ako se u praksi pojavljuju religiozna pitanja kod pacijenata, sasvim je prirodno to se psihoterapeut, kome je cilj ponovno uspostavljanje ravnotee itave linosti, a ne samo jednog organa, mora interesovati i za takva pitanja svoga pacijenta. Sasvim je drugo pitanje da li dubinska psihologija sme da daje i odgovore na takva pitanja. Adlerovo je odluno miljenje, i sa malim izuzecima treba redi da je ovakvo miljenje zadralo svoju punu vanost sve do danas, da dubinska psihologija ne moe i ne sme da daje odgovore na takva pitanja, jer to prelazi njenu nadlenost. Kobno je ako se na psiholoka pitanja pruaju filozofski odgovori. Adlerov uenik Kinkel (F. Knkel) otiao je mnogo dalje od Adlera u produbljivanju drutvenog znaaja religioznosti, osobito u svojoj knjizi Borba za zrelost. Karl Gustav Jung uinio je moda najznaajnija otkrida u oblasti religioznog doivljavanja, kako zdravog tako i psihiki bolesnog oveka. Njegovo interesovanje za istoriju religije, mitove, etnoloka prouavanja kod tzv. primitivnih naroda, koje je delimino i lino obavljao, u mnogome je prelo interesovanje njegovih prethodnika i ono ga je dovelo do jedne opte formulacije da je religija pre svega univerzalni, ljudski fenomen; da je slika nekog vieg bida koje na nevidljiv nain upravlja itavim kosmosom i uestvuje i u ljudskim delanjima na zemlji arhetip, znai svojina kolektivno nesvesnog svakog od nas, nasledni psihiki talog, naravno ne kao oformljena predstava boanstva, ved samo kao latentna dispozicija za takvo predstavljanje. Ovo je, za Junga, psihika istina i on je ne ceni manje nego bilo koju istorijsku ili fiziku istinu. Ideju Boga treba svesno priznati u oveku kae Jung jer inae, po pravilu, postaje bilo ta drugo bogom, najede neko ili neto to je nedovoljno i glupo i to na tek probuenu svest tzv. prosvedenog skorojevida deluje zarazno. Ljudska dua govori o bogovima ved eonima dugo i govoride jo eonima bududeg vremena. Razlog za takvu univerzalnu injenicu Jung vidi u samoj strukturi ljudske due, u ideji nadmodnog, boanskog bida koja je svuda prisutna, ako ne svesno, ono ipak nesvesno, jer je ovakva ideja arhetip psihe. I Jung potvruje Adlerovo iskustvo da je bilo malo njegovih pacijenata koji u svojoj neurozi nisu ozbiljno postavljali pitanja o usklaivanju njihovih egoistikih tenji, njihovih seksualnih potreba sa zahtevima njihovog religioznog morala.

Treba redi da se Jung u svojoj praksi najvie bavio pacijentima druge polovine ivotnog doba, kao i onima koji su izgubili podrku svojih crkvenih duebrinika. Ovo je u skladu s optim opadanjem crkvene modi, nedovoljnom psiholokom spremom ispovednika i njihovim jednostranim i ablonskim zakljucima. Otud nije nikakvo udo to psihijatar u Evropi i Americi, poslednjih tridesetak godina, sve vie potiskuje i zamenjuje ispovednika. Protestantizam, koji je najmanje razvio praksu ispovednitva, prvi je morao da popusti i prizna nadmod psihoterapeuta, posebno kada je re o neurotinim pacijentima sa religioznom problematikom. Tako danas imamo paradoksnu situaciju da sami protestantski teolozi alju svoje vernike, sa kojima ne znaju kako da izau na kraj, psihoanalitiarima. Katolianstvo je mnogo due prualo otpor takvom razvoju dogaaja, ne samo zato to je od poetka imalo sumnjiav stav prema psihoanalizi, kao trojanskom konju savremenog ivota, ved i zbog toga to su egzercicije Ignjacijusa Lojole sadravale puno vrednih, ak i za analitiare interesantnih psiholokih tananosti ljudske due. Pri svemu tome danas vie ne iznenauje bliska saradnja katolikih teologa sa psihoanalitiarima, niti je retkost da se neki visoko kolovani jezuita sam podvrgne didaktikoj analizi. Ali, da se vratimo Jungu. Poetna nada sa kojom su teolozi doekali Jungove knjige ubrzo je splasnula, jer se Jung, s jedne strane dobro uvao da postane tit teolokih pravaca, a s druge nije ni u linom kontaktu sa religijom eleo da pree opasni prag. Na odluujude pitanje, koje je bilo svima na usnama kada je Jung objavio svoje knjige o religiji, da li ideja o Bogu kao univerzalnom fenomenu ljudske psihe treba da posvedoi i njegovu egzistenciju Jung nikada, do kraja ivota, nije odgovorio. ak je smatrao svaku diskusiju o tome pitanju apsolutno suvinom. Svaki onaj ovek, govorio je Jung, koji je imao neko religiozno iskustvo ili neki religiozni doivljaj poseduje ogromno blago koje mu slui kao izvor ivota, smisla i utehe. Takav jedan doivljaj je apsolutno neprenoljiv i ak neiskaziv, a ako ga neko ipak pokua da saopti, njegov protivnik moe samo da mu odgovori: alim, ali ja takvo iskustvo nisam stekao, pa se svaka diskusija privodi neizbenom kraju. Ne mogu psihijatri da raspravljaju o istinitosti ili neistinitosti religioznih uenja, ali ono to psihoanaliza moe, a to je ved izvanredno mnogo, jeste da kod pojedinca razlikuje zdravo i bolesno u njegovoj dui. Jung smatra da analitika psihologija poseduje prilino sigurne kriterijume na osnovu kojih moe da zakljui kakvog su porekla religiozna osedanja kod oveka da li su plod neurotinih konflikata, dakle, ista kompenzacija i bekstvo, ili proizlaze iz stvarnih, prirodnih i zdravih pobuda. Takvo razlikovanje moe se, naravno, primetiti samo pod pretpostavkom da je nesvesno u ljudskoj dui stvaran nosilac ideje Boga, to bi znailo neprihvatanje Frojdove, pa i Marksove teze da je religija samo nadgradnja, izraz slabosti, bolesti i bekstva. Ali, i takvo je razlikovanje bolesnih i zdravih religioznih osedanja problematino, poto ni tzv. zdrav ovek nije lien lanih i pogrenih religioznih verovanja, dok tzv. bolestan ovek moe da poseduje prava i trajna religiozna verovanja. Ostaje, naravno, i dalje otvoreno pitanje ta se podrazumeva pod pravim i lanim religioznim osedanjima. I povodom toga pitanja Jung je rekao neto znaajno, to je delovalo kao hladan tu na mnoge teologe. Ono to se uopteno naziva religijom do takve zauujude mere je jedan prost surogat, da se ja ozbiljno pitam da li ovakav nain religioznosti ne predstavlja bitnu funkciju u ljudskom drutvu. Ovaj surogat ima oevidnu svrhu da zameni neposredno iskustvo zgodnim izborom simbola koji se uklapaju u neku vrsto organizovanu dogmu i ritual. Religija meutim nije, po Jungu, nikakav surogat i zato teko onome ko religiju upotrebljava kao surogat za sopstvene nereene konflikte. Ovde se ne misli na iroke mase prostog naroda kojima religija, u bilo kom svom obliku, upravo

najede i slui kao surogat. Ovakve mase za as okredu lea religiji i lako postaju otvoreni ateisti. Re je o onima koji su poli putem individuacije i, uplaeni od konflikata i sukoba sa silama u svojoj dui i onima van nje, zastali i ukoili se u bilo kome religioznom sektatvu ili okamenjenoj crkvenoj doktrini. Prava religioznost je, po Jungu, ona koja nije posledica niti tradicionalnog verovanja i porodinog vaspitanja, niti luka sigurnosti u koju se sklanja uplaeni neurotik. Ona je rezultat mnogobrojnih sukoba i razraunavanja i sa sobom i sa svetom oko sebe, ona proizlazi iz punode ivota, a ne iz njegovog siromatva. Ne moemo da se dalje zadravamo na Jungu, ma koliko bio zanimljiv poslednji period njegovog stvaranja, kada su njegovi raniji susreti sa gnozom i alhemijom, religijom Tibeta i Kine doveli do novih stavova, koji su se naroito odnosili na kritiku hridanstva, a koji mogu da zanimaju teologe od struke, koji onda treba da se obrate izvornim Jungovim delima. Svi kasniji psihoterapeutski pravci, koji su se samostalno razvijali poslednjih dvadeset do trideset godina, ved se toliko bitno razlikuju od klasinih stavova psihoanalize da se postavlja pitanje opravdanosti njihovog spominjanja u jednom lanku koji treba da osvetli odnos psihoanalize i religije. Ako sam se ipak odluio da ih makar i sasvim povrno spomenem, onda je to zato to se sve ove kole smatraju, u svojoj najdubljoj osnovi, analitikim i nijedna, bez razlike, ne prelazi dutke preko otkrida Sigmunda Frojda, priznajudi mu ogromne zasluge za svoj sopstveni razvoj, ak i onda kada se sa Frojdovim stavovima prema religiji uopte ne slau. Sve ove kole bilo da je re o amerikoj kulturalistikoj koli, u kojoj je Erih From svakako bio najznaajniji, Dasein-analizi Ludviga Binsvangera, logoterapiji Viktora Frankla, sudbinskoj analizi Sondija, personalistikoj psihoterapeutskoj koli polaze od osnovne postavke da je predmet psihoterapije ovek u celini, dakle, u njegovom duhovnoduevno-telesnom jedinstvu. Poto su sve ove kole prihvatile Jungovo tvrenje da je ovek izmeu ostalog i prevashodno religiozno bide, razlikuju se meusobno samo u nainu interpretiranja ove injenice i dozvoljenom domaaju psihoterapeuta u njegovom interpretacionom postupku sa pacijentom. Od svih ovih imena spomenuo bih samo neke stavove Eriha Froma, koji je pruio moda najbespotedniju sliku dananje duhovne situacije na Zapadu, posebno u Americi. ovek je, po njemu, svuda zapao u bespude, izgubio je vrednosti, nema nita za to bi se borio, pa je usamljen, zastraen i otuen od prirode, drugih ljudi i samog sebe. Razlog takvom oajnikom stanju, kae From, je u tome to je ovek, najzad, morao otvoreno i bez premiljanja da se sueli sa najvedom istinom od svih, sutinskom dihotomijom ljudskog postojanja. Sve dok je hleb bio prvi i sveobuhvatni cilj, ovek je mogao da oboava lane bogove i priklanja se lanim religijama koje su obedavale raj steen u obliku materijalnog izobilja. Sada su sa zapadnog oveka zbaene ove lane religije i lane vrednosti i on stoji obnaen pred velikom duhovnom istinom, potrebom za pravom religijom, za misaonim sistemom koji de slikati jedinstvo oveka i prirode, oveka i drugih ljudi i koji de ga nadahnjivati da se bori za sveoptu harmoniju. Svima pomenutim kolama jo je bliska postavka Viljema Demsa, koji se kao filozof interesovao i za psihologiju religije. Prema Demsu, religija je neto to ljudima pomae da vode svoj ivot, beskorisno je, zato, pitati za objektivnu istinitost sadraja religija oveanstva. Religiozne predstave utiu na onoga ko ih neguje; one deluju i u tome je njihova stvarnost. Bliskost Demsa i Junga oiglednija je. I Jung kae slino: Nije u mojoj modi, kao naunika, da vam kaem da li Bog postoji ili ne. Ideja Boga aktivna je u oveku, ona je znai psihika realnost, a to je za mene kao psihologa koji ispituje razne oblike psihike stvarnosti dovoljno.

Velika je zasluga ovih kola to je ranije pomenuti dijalog izmeu teologa i analitiara toliko napredovao da se ved godinama odravaju stalni seminari i kongresi katolikih i protestantskih teologa sa predstavnicima razliitih analitikih pravaca na kojima se raspravljaju zajednike teme od izvanrednog znaaja, kao to su pitanje krivice i savesti, straha, simbola i snova, magije i uda. Korist od ovakvih skupova za obe strane nesumnjiva je. Teolozi su konano nauili da svako religiozno ispoljavanje oveka ne mora samim tim da znai i stvarnu religioznost, ved esto samo natkompenzaciju i neurotini aranman, dok su psihijatri shvatili da religiozna ispoljavanja zdravih, pa i nekih bolesnih, nisu uvek znak nereenih seksualnih ili agresivnih potisnutih tenji ved mogu u sebi da kriju i enju ka pravom religioznom iskustvu. Zaista, arolika ljudska stvarnost prinuava ne samo teologe ved i psihijatre da se duboko zamisle. U obuzetosti ljubavlju, prisutnost smrti i roenja, neumoljivodu neije sudbine koja ga prinuava na nemod, u takvim i slinim situacijama, koje je Karl Jaspers upeatljivo nazvao graninim situacijama, ovek se susrede sa transcedentnim. Kakav de ovekov odgovor biti na izazove takvih graninih situacija zavisi od stepena ovekove slobode koju je on do toga trenutka za sebe izborio. Druga velika korist od pomenutog dijaloga je u tome to je osetno poraslo interesovanje za psihika, pa prema tome i religiozna doivljavanja ljudi van uzanog kruga bele rase. Viegodinji napori Kalfrid Dirkhajma (K. Drckheim) u sprovoenju psihoterapije u duhu Zena pokrenuli su kod mnogih zainteresovanih staro pitanje da li je kauzalno miljenje Zapada jedini i najispravniji nain miljenja. Indija i Kina, sa svojim neprocenjivim blagom u oblasti filozofije i religije, dobijaju i u ovome dijalogu svoje sve znaajnije mesto, a njihov esto akauzalni nain miljenja nije vie samo jedna nia faza u miljenju, ved jedan nov oblik istoga. U zakljuku moemo redi da psihoanaliza niti moe niti je kada je bila dovoljno samokritina htela da objasni oveku njegovu religioznost, jer ona ipak nije nikakva filozofija s odreenim gledanjem na svet, iako se to ponekad nametalo itaocu psihoanalitikih spisa samo od sebe. Njen odnos prema religiji proizaao je iz bolesnog sveta njenih pacijenata, tako da je ona, htela to ili ne, prenosila, esto i neopravdano, iskustva bolesnih ljudi na zdravu ljudsku psihu. Psihoanaliza je, konano, ponikla u uslovima krize ne samo morala jednog odreenog drutva ved i krize u svim oblastima ivota koju Evropa ni danas nije savladala. Poznato je da u uslovima krize, uporedo sa raspadanjem postojedeg morala, ovog puta i s ozbiljnom krizom zapadne hridanske crkve, raste religiozna potreba u ljudi, traenje smisla i svrhe ivota koji u uslovima savremene tehnokratske civilizacije sve vie postaje problematian. Otud nije nikakvo udo to se neki savremeni psihoterapeutski pravci, vezani, istina, samo za evropske i amerike uslove, okredu religioznoj problematici i trae neko reenje. Sve to ne znai da nam psihoanaliza, osobito oni pravci u njoj koji su se razvili posle Frojda, nije pruila dragocena obavetenja o tajnama ljudske psihe, koja, hteli mi to ili ne, osim seksualnih i agresivnih tenji poseduju jo i religiozne. Svima je dovoljno poznato da se ovek ne moe naterati ni na verovanje, niti na neverovanje. Kad god su religiozni i antireligiozni pravci u istoriji oveanstva pokuavali ognjem i maem da nametnu sebe, doivljavali su na kraju neuspeh. Dananje stanje u svetu u kome se vode tolerantni dijalozi izmeu ateista i vernika (a ko bi mogao da kae kada de se i zbog ega ateista pretvoriti u vernika ili vernik u ateistu) svakako je najprirodnije, pa i najhumanije. Umesto nekadanjeg ili-ili, dolo je mnogo

svrsishodnije i veno dualistikoj ljudskoj dui ipak blie i-i. Moemo mirno redi da su i religija i psihoanaliza iz meusobne borbe izale ojaane. Kao i uvek kada se jednom shvati da su svi problemi vezani za ljudsku psihu i dublji i iri nego to se to u prvi mah mislilo, a i religija i psihoanaliza su shvatile da i jedna i druga dodiruju neke osnovne potrebe u oveku i raunaju sa njima, tako je i ovde ruka pomirenja bila znak da se jedno razumelo: Bog kao i ovek ima jednu levu i jednu desnu ruku. *1+ U idudem poglavlju Neuroza i religija raspravljademo da li se pojam svesti moe bez ostatka izjednaiti sa Frojdovim pojmom Nad-ja. Na Rastku objavljeno: 2007-12-02