Ilid Tamara Jankovid Nevena Jakovljevid Milan I4

UGLJENI HIDRATI Ugljeni hidrati su najistije gorivo i najefikasniji izvor energije za vae telo. 50% energije u organizmu potie od UH, 25% od masti i 25% od belanevina. Koliko e se energije, i kojom brzinom, osloboditi u organizmu, zavisi od sloenosti molekularne strukture pojedinih UH, pa se tako razlikuju jednostavni i sloeni eeri. Dnevne potrebe za UH iznose priblino oko 200 - 300 g, zavisno od doba, pola, telesne teine i visine te telesnih aktivnosti. Ako u ishrani nema dovoljno ugljenih hidrata vae telo biva prinueno da prerauje proteine i masnoe. Zato najvea koliina dnevne energije treba da potie iz ugljenih hidrata. Njihova energetska vrednost je 4 kalorije po 1 gramu. Ugljeni hidrati su iroko rasprostranjeni u biljnim i ivotinjskim tkivima. U biljkama nastaju fotosintezom i to su celuloza biljnog skeleta kao i skrob biljnih elija. U ivotinjskim elijama se nalaze u obliku glukoze i glikogena ( izvor energije).

 -monosaharidi -disaharidi -oligosaharidi -polisaharidi

 Monosaharidi (prosti eeri) - na osnovu broja ugljenikovih atoma delimo ih na: trioze, tetroze, pentoze, heksoze i heptoze -na osnovu toga da li poseduju aldehidnu ili keto grupu: aldoze(npr. glukoza) i ketoze (npr. frukotoza)

glukoza (groani eer) najvaniji predstavnik, u krvi i slui kao izvor energije za sve organe i miie, nalazi se u vou, medu, nekim vrstama povra; Jedan deo glukoze energijom opskrbljuje organe, a drugi deo se pretvara u glikogen (rezerva energije) koji se nalazi u jetri i miiima. Nakon to su rezerve popunjene, preostali se pretvara u masno tkivo. fruktoza (voni eer) galaktoza (mleni eer)
Disaharidi izgraeni su od dvaju monosahrida saharoza (kuhinjski eer) laktoza (mleni eer) maltoza (eer u sladu)

 Oligosaharidi - UH koji hidrolizom daju 2-6 monosaharidnih jedinica Polisaharidi -hidrolizom daju vie od 6 molekula monosaharide - mogu biti linearni i ravasti - tee su probavljivi Biljni polisaharidi: skrob - najvaniji UH, u organizmu se razgrauje na jednostavne eere. Nalazimo ga u: zrnima, stabljikama, korenu biljaka, nezrelim bananama i jabukama, a najvie u itaricama i njihovim proizvodima, mahunarkama i krompiru; celuloza i hemiceluloza - nalaze se u elijskom zidu biljaka; pektin - nalazi se u vou i stabljikama; ivotinjski polisaharid: glikogen ivotinjski eer, nalazi se u jetri i miiima ivotinja, nije vaan za prehranu, ali ima vanu ulogu u metabolizmu ljudi jer je u njemu skladitena energija.

 Prema vrsti ugljenih hidrata koje sadre, namirnice moemo podeliti na 5 grupa u zavisnosti od toga kojom brzinom raste nivo eera u krvi njihovim konzumiranjem. 1.vrlo brze-eer, voni sokovi (prosti eeri) 2.brze-voe, mleko (preteno prosti eeri) 3.srednje brze-beli hleb, krompir, testenine (sloeni eeri) 4.spore-crni hleb, graham hleb, raani hleb, pirina (sloeni eeri sa neto vlakana) 5.vrlo spore-povre, mahunarke, integralne itarice (sloeni eeri sa mnogo vlakana) Namirnice iz 4. i 5. grupe su najpreporuljivije za svakodnevnu ishranu, a namirnice iz prve grupe treba potpuno eliminisati. Namirnice iz 2. i 3. grupe trebalo bi ree konzumirati.

 SLOENI EERI
Za razliku od prostih eera sloeni eeri se drugaije ponaaju u organizmu, mnogo su blagotvorniji za zdravlje i za njihovu razgradnju potrebno je mnogo vie vremena nego za razgradnju prostih. Recimo, pojeli ste porciju ita sa orasima. U elucu gde e poinje njihovo varenje, a razlaganje e poeti tek u crevima. Kao rezultat toga u toku vie sati imaete konstantni priliv energije zbog ega ete se oseati dobro i sito. Nee biti naglih uspona i padova eera u krvi niti simptoma vezanih za takva stanja.
Konzumirajui masnu hranu(300 kalorija), va eludac bie popunjen svega 15%. Jedui hranu bogatu proteinima i eerima (300 kalorija) oko 55%. Ukoliko pojedete hranu (300 kalorija), ali sainjenu od sloenih ugljenih hidrata va eludac e biti pun, a vi siti i zadovoljni !

 Tkiva se sastoje iz elija i vanelijskog matriksa koji okruuje i povezuje elije. Vanelijski matriks predstavlja oragnizovanu mreu u kojoj elije migriraju i meusobno interaguju,a osim toga elijama obezbeuju mehaniku potporu i transport hranljivih materija.
ELATINOZNA, AMORFNA, BEZBOJNA, HOMOGENA SUPSTANCA UTIE NA POLARIZACIJU, FUNKCIJU ELIJA I TKIVA

Komponente:
Osnovna supstanca Vlakna Tkivna tenost

 Osnovna supstanca vanelijskog matriksa se sastoji od glikozaminoglikana, proteoglikana i glikoproteina.

Ove tri porodice makromolekula povezuju se meusobno, ali i sa vezivnim vlaknima i elijama.
Glikozaminoglikani i proteoglikani pruaju otpor pritisku i popunjavaju meuprostore izmeu vlakana i elija. U sastav ovih sloenih jedinjenja ulaze modfikovane heksoze koje sadre amino, acil ili sulfatne grupe.

Glukozamin je aminomonosaharid prirodno postoji u ljudskom telu(hondrociti). Glavna svrha glukozamina je stvoriti dugake lance, glikozaminoglikane (GAG-ove), neophodne za obnovu hrskavice i zglobova. GAG-ovi, (jedni od glavnih komponenata proteoglikana). Oni, zajedno sa hondrocitima i kolagenom, ine hrskavicu. Zato nam je potreban glukozamin?

Istraivanja su pokazala da unos glukozamina zapravo stimulira proizvodnju glikozaminoglikana i proteoglikana. Naima, kada glukozamin postane dostupan hondrocitima, mogua je bra proizvodnja vezivnog tkiva jer se u celom postupku preskau ak tri hemijske reakcije, dok ostaje samo fosforilaza za konano formiranje glukozamin-6-fosfata.
Nedostatak glukozamina-zglobovi posle napornog treninga postanu upaljeni, ili noge ukoene Glukozamin je pokazao da zadrava svoju prirodu uprkos probavi, iako je oito, da bi puno bolji izbor bilo intravensko uzimanje.

SINTEZA AMINO EERA GLIKOZAMINO 6-FOSFATA Amino eeri su eeri koji sadre amino grupu. Primeri takvih eera su glukozamin, galaktozamin, manozamin. Glukozamin je sastavni deo hijaluronske kiseline.

Hondrociti imaju dve metode stvaranja GAG-ova. U prvoj metodi, molekul glukoze biva podvrgnut fosforilazi (prima fosfatnu grupu), a zatim podlee reakcijama epimerizacije. U itavu igru se ukljuuje i glutamin, koji ovom modificiranom eeru, donira amino grupu. Sintetska reakcija (od strane glutamina) formira molekul glukozamin-6-fosfat, koja se dodatno ukljuuje u reakcije GAG sinteze. Ovo je prirodni nain. Druga metoda je u osnovi suplementarna metoda. Ono to podrazumijevam pod tim je da hondrociti upotrebljavaju ve oformljeni glukozamin unesen u telo iz suplementarnih izvora. Kada glukozamin ue u hondrocit, poinje da se odvija fosforilaza i formiranje glukozamin-6-fosfata. Iz tog dela dalje nastavlja svoju prirodnu sintezu.

 Glikozaminoglikani
- to su najzastupljeniji heteropolisaharidi u telu; nalaze u vanelijskom matriksu Glikozaminoglikani su nerazgranati, dugaki, hidrofilni, nesavitljivi polisaharidni lanci sainjeni od disaharidnih jedinica koje se ponavljaju. Jedan eer u ponavljajuoj disaharidnoj jedinici je uvek amino eer (N-acetil-glukozamin ili N-acetil-galaktozamin),za koji moe biti vezana sulfatna grupa. Druga komponenta je obino uronska kiselina (glukuronska ili iduronska). S obzirom da je prva komponenta, heksozamin najee sulfatovan, a ovi molekuli sadre i karboksilne grupe, to su izrazito negativnog naboja, te privlae katjone kao to je natrijum.Visoka koncentracija natrijuma privlai vodu koja putem hidratacije doprinosi rezistenciji prema dejstvu kompresivnih sila.

Vie molekula glikozaminoglikana se vezuje za jedan vlaknasti (sredinji protein), formirajui na taj nain proteoglikanski makromolekul.

 Glukuronska kiselina je karboksilna kiselina. Njena struktura je slina glukozi , ali na estom atomu ugljenika se nalazi funkcionalna grupa COOH koja joj daje osobine karboksilne kiseline. Neka istraivanja su pokazala da glukuronska kiselina pokazuje blago alkoholne efekte pri esto i obilatom pijenju aja. Moe se nai u fermentisanom piu poznatom pod imenom kombuha (kombucha).

Iduronska kiselina je heksapiranozni eer.

Glukuronska kiselina nastaje oksidacijom UDP-glukoze u reakciji koju katalise UDP-glukozodehidrogenaza,dok iduronska kiselina nastaje epimerizacijom glukuronske kiseline.

Hijaluronat

Hondroitin sulfati Dermatan sulfati

Heparan sulfat i heparin

Keratan sulfat

 NESULFATISANI: -Hijaluronska kiselina SULFATISANI: -Hondroitin sulfati -Dermatan sulfat -Keratan sulfat -Heparin

1. Hijaluronska kiselina(hijaluronat) koja je komponenta sinovijalne tenosti,hijaline hrskavice i staklastog tela oka. Zbog velikog broja COO- grupa ovaj polimer je vrlo hidratisan Ona ima visok viskozitet, to je ini odlinom zatitom tkiva od mehanikih udara, ali i dobrim sredstvom za podmazivanje u organizmu.

2. Hondroitin-sulfati (4 ili 6) se nalaze u raznim vezivnim tkivima.

3. Dermatan-sulfat je zastupljen u koi. 4. Heparin je esterifikovan sumpornom kiselinom, to ovo jedinjenje ini najnegativnije ariranim polielektrolitom u tkivima sisara . Heparin je snano vezan za protein antitrombin i uestvuje u inhibiciji koagulacije krvi. Takodje postoji pretpostavka da u ekstracelularnom matriksu vezivanje heparina i drugih glikozaminoglikana za faktore rasta dovodi do formiranja rezervoara tih faktora.

 Hijaluronska kiselina je najvei glikozoaminoglikan, molekulske mase 10.000- 10.000.000 , duine i do 20 m, koji ne sadri sulfatne grupe, niti se vezuje za proteine formirajui proteoglikane.

Meutim za hijaluronsku kiselinu se vezuju proteoglikani, te se na taj nain stvaraju ogromni proteoglikanski agregati.

 ine GAG koji su kovalentnim vezama vezani za centralno postavljeni protein i to preko amino kiselina Ser ili Tre u proteinskom lancu. Proteoglikani se meusobno razlikuju po svom sredinjem proteinu koji moe da nosi vie razliitih GAG. Ugljeni hidrati mogu da ine i do 95 posto mase proteoglikana.

 Glikozaminoglikani se pruaju perpendikularno od centralno postavljenog proteina (u vidu etkaste strkuture). Vezu izmeu GAG i proteina ini specifian trisaharid sainjen od 2 rezidue GLUKOZE i jedne rezidue KSILOZE. U nekim literaturama, vezu izmedju GAG-a i proteina predstavlja tetrapeptid koji cine Xyl-Gal-Gal-Guk pri cemu se na taj niz dodajeu monosaharidne rezidue GAG-a. Specifian trisaharid je vezan za centralno postavljeni protein O glikozidnom vezom za S reziduu proteina. Neke forme keratan sulfata su preko N-asparaginil vezez vezane za centralno postavljeni protein.

Glikozaminoglikan

Centralni proteini proteoglikana su bogati tzv. S i T reziduama,to im omogudava da se vie GAG-a veu za njih.

GAG

SREDINJI PROTEIN

 Proteinska komponenta proteoglikana se sintetie na granulisanom ER. Proteinski lanac ulazi u lumen ove organele gde zapoinje inicijalna glikozilacija sintetisanog proteina. Supstrati za glikozilaciju su : UDP derivati heksoza, pri emu se prva heksoza dodaje na protein (OH grupu Ser ili Tre), a zatim se UDP heksoze dodaju i na neredukujuci kraj rastuceg lanca ugljenih hidrata.

 Glikozilacija zapocinje u lumenu gER-a,a nastavlja se u Goldzijevom aparatu. Reakcije glikozilacije katalisu enzimi glikoziltransferaze koje su specificne u odnosu na secer koji se dodaje, tip veze koji se formira, kao i u odnosu na secer koji je vec prisutan u GAG lancu. Uridin-difosfat glukoza se koristi u metabolizmu nukleotidnih eera kao aktivirana forma glukoze koja je supstrat enzima glukoziltransferaza. Ovaj molekul je prekursor glikogena. On moe da bude konvertovan u UDP-galaktozu i UDPglukuronsku kiselinu. Ovi molekuli su supstrati enzima koji formiraju polisaharide od galaktoze i glukuronske kiseline.

Ksi

Gal

Gal

Guk

NAg

Sinteza hijaluronske kiseline se unekoliko razlikuje od sinteze ostalih GAG jer se odigrava na celijskoj membrani i bez prethodne sulfatacije se direktno izlucuje u vancelijski prostor.

 Proteoglikani su osnovna komponenta amorfne medjucelijske supstance u vezivnim tkivima. U ovoj supstanci nastaju agregati proteoglikana sa hijaluronskom kiselinom ili nekim drugim makromolekulom (glikoproteini seruma,faktori rasta,kolagen,elastin...) Primer Agrekan, osnovni proteoglikan hrskavice

 Protein koji je kod oveka kodiran ACAN genom. Predstavlja jednu od najznacajnijih komponenti zglobnih hrskavica.Zajedno sa hijaluronskom kiselinom formira hidratisani gel. Za centralni protein agrekana su vezani lanci hondroitin sulfata i keratan sulfata. Najede su za centralni protein vezana oko 150 GAG. Centralni protein sadrzi 3 globularna domena-G1, G2 i G3 i dugacki produzeni region (CS) izmeu G2 i G3. Taj CS region sluzi za vezivanje glikozaminoglikanskih lanaca. G1 domen (N terminaln kraj) centralnog proteina interaguje sa hijalurnoskom kiselinom i veznim proteinima formirajuci stabilni kompleks u ekstracelularnom matriksu. G3 domen predstavlja karboksiterminalni kraj centralnog proteina. Agrekan je znacajan medijator u medjusobnoj interakciji izmedju hondrocita,kao i interakciji izmedju hondrocita i matriksa zahvaljujuci svojoj sposobnosti da vezuje hijaluronsku kiselinu.

1.Glikolizacija Dodavanje Ksiloze (gER) Dodavanje Galaktoze (Goldi) Dodavanje Galaktoze (Goldi) 2.Dodavanje: Glukuronske kiseline N-acetilgalaktozamina 3.Dodavanje: Glukuronske kiseline N-acetilgalaktozamina (monosaharidne rezidue disaharida GAG-a) 4.Dodavanjem sulfatne grupe na monosaharid GAG-a

 Ekstracelularni matriks je prvenstveno sainjen od 3 grupe biomolekula: 1. Strukturni proteini : KOLAGEN I ELASTIN 2. Specijalizovani proteini : FIBRILIN, FIBRONEKTIN, LAMININ 3. PROTEOGLIKANI U vandelijskom prostoru proteoglikani reaguju sa fibronektinom, koji se vezuje za integrin. Integrin je protein delijske membrane koji je odgovoran za adheziju delija i njihove medjusobne interakcije. S ovim kompleksom se udruzuju ukrtena kolagena vlakna i tako nastaje vandelijski matriks.

 Pored medjudelijskog prostora, proteoglikani se mogu nadi i na povrini delije - mnogi od njih su integralni proteini plazma membrane i ine receptore za hormone, mesta medjusobnog prepoznavanja delija, mesta gde se delije spajaju ili imaju ulogu u transportu molekula kroz delijsku membranu. Najcesci GAG u ovim proteoglikanima je heparan sulfat. Vrlo esto, proteoglikani plazma membrane su koreceptori i kao takvi vezuju signalni molekul npr. faktor rasta. Zajedno sa glikolipidima i glikoproteinima, proteoglikani na povrini delije ine delijski glikokaliks, pokrov na povrsini delije na kojoj se adsorbuju glikoproteini i proteoglikani izlueni u medjudelijski prostor. Glikokaliks je bogat ugljenim hidratima, ima zatitnu funkciju, te je posebno izraen u epitelnim tkivima.

Proteoglikan

GAG

Broj lanaca GAG

Lokalizacija

Uloga

Agrekan

Hondroitin sulfat, keratan sulfat

Hondroitin sulfat, dermatan sulfat Heparan sulfat Hondroitin sulfat, dermatan sulfat

~130

Hrskavica

Mehanika potpora

Dekorin

Vezivno tkivo

Vezuje se za tip I kolagenih vlakana

Perlekan

2-15

Bazalna lamina

Daje strukturalnu potporu, molekularni filter Olakavanje u pakovanja i uvanja molekula za sekreciju

Serglicin

10-15

Sekretorne vezikule leukocitima

Sindekan-1

Hondroitin sulfat, heparan sulfat

1-3

Povrina fibroblasta epitelnih elija

elijska adhezija, i vezivanje faktora rasta

Proteoglikani i GAG imaju brojne uloge u vitalnim fukncijama naeg organizma,a neke od njih jo uvek nisu u potpunosti razjanjene. Jedna od poznatih uloga jeste uloga heparina u spreavanju koagulacije krvi. Heparin je skladiten u mastocitima prisutnim u krvnim sudovima. Kao odgovor na povredu, dolazi do oslobaanja sadrzaja granula mastocita sto dovodi do inhibicije koagulacije krvi na taj nacin sto se slobodni heparinski kompleksi vezuju za antitrombin III, to dovodi do inhibicije serin proteaza koje pokredu koagulacijsku kaskadu. Jedan od brojnih genetikih poremedaja dovodi do defekta u lizozomalnim enzimima koji su odgovorni za metabolizam kompleksnih GAG koji su asocirani za membranu. Ove bolesti se nazivaju mukopolisaharidoze dovode do akumulacije GAG u lizozomima celija.

Tip IH

Eponim Harler (Hurler)

Enzim koji nedostaje -L-Iduronidaza (potpuni nedostatak)

Zahvaeni GAG Dermatan sulfat, heparan sulfat

Klinike osobine Deformiteti skeleta, patuljast rast, zamuenje ronjae, mentalna zaostalost, rana smrt (do 10-te godine) Zamuenje ronjae, kruti zglobovi, normalna inteligencija i duina ivota Slino kao Harler, bez zamuenja ronjae, smrt oko 10-15-te godine

IS

eje (Scheie)

-L-Iduronidaza (delimini nedostatak) Iduronat sulfataza

Dermatan sulfat, heparan sulfat Dermatan sulfat, heparan sulfat

II

Hanter (Hunter)

IIIA
IIIB IIIC

Sanfilipo A (Sanfilippo A)
Sanfilipo B (Sanfilippo B) Sanfilipo C (Sanfilippo C) Sanfilipo D (Sanfilippo D) Morkio A (Morquio A) Morkio B (Morquio B) Maroto-Lami (MaroteauxLamy) Slaj (Sly)

Heparan-N-sulfataza
-N-Acetilglukozaminodaza AcetilCoA: glukozaminid acetiltransferaza N-Acetilglukozamin 6-sulfataza Galaktozo 6sulfataza -Galaktozidaza N-Acetilgalaktozamin 4-sulfataza -Glukuronidaza Dermatan sulfat Izraziti deformiteti skeleta, zamuenje ronjae, normalna inteligencija Izraziti deformiteti skeleta, zamuenje ronjae, normalna inteligencija Deformiteti skeleta, uveanje jetre i slezine Heparan sulfat

Izrazita mentalna retardacija, fizike nenormalnosti su blage

IIID IVA IVB VI

Keratan sulfat

VII

Dermatan sulfat, heparan sulfat

Razlaganje proteoglikana je proces koji poinje nakon to proteoglikan bude endocitovan od strane delije. Nakon toga dolazi do spajanja sa lizozomom. Najpre podlezu deliminoj degradaciji koja podrazumeva proteolizinu i endoglikozidnoj degradaciji u neutralnoj sredini. Finalni korak degradacije ukljuuje i egzoglikozidaze i sulfataze prisutne u lizozomu, to kao rezultat dovodi do potpune digestije GAG-a na monosaharide i slobodne sulfate.

 TEORIJE NASTANKA DEZINTEGRACIJE (PROPADANJA) ZGLOBNE HRSKAVICE

Postoji nekoliko teorija koje objanjavaju nain nastanka dezintegracije zglobne hrskavice. Jedna od njih, najstarija i iroko prihvadena u strunim krugovima, jeste MEHANIKA TEORIJA propadanja hrskavice. Glavna karakteristika ove teorije jeste da u uslovima hroninog delovanja povedanog pritiska na zglobnu hrskavicu (povedana telesna teina) vremenom dolazi do aktivacije procesa degeneracije hrskavice na taj nain to se inaktiviu inhibitori enzima razgradnje kolagena i proteoglikana koji se normalno nalaze u aktivnom obliku u hrskavici i inhibiraju u normalnim okolnostima dejstvo enzima kolagenaze, elastaze i proteaze koji su normalni sastojci zglobne tenosti. Pristalice isto HEMIJSKE TEORIJE navode da su za razvoj ovih promena odgovorni izolovani hemijski procesi koji se odvijaju pod dejstvom nekog triger-okidaa, kao to su npr. lokalna trauma, infekcija, zloupotreba ljekova, jatrogeno otedenje itd. Ovo dovodi do naruavanja lokalne homeostaze hrskavice i aktivacije enzimskog procesa razgradnje hrskavice. U poslednje vreme, sa razvojem genetskog inenjeringa, sve je vie pristalica tzv. GENETSKE TEORIJE, gde genetska predispozicija igra kljunu ulogu u nastanku procesa dezintegracije hrskavice. U skladu sa novim dostignudima u genetskom inenjeringu, oekivanja su velika kada je u pitanju genska terapija dezintegrisane hrskavice.

 Glikoproteini su proteini koji za sebe imaju vezane oligosaharide u vidu razgranatih lanaca i koji ine do 60% njegove mase. Vezivanje ugljenog hidrata za protein ostvaruje se kovalentnom vezom eera sa bonim lancima nekih aminokiselina Najea su 2 tipa glikozidnih veza: 1. O-glikozidna veza 2. N-glikozidna veza

O-glikozidna veza- u kojoj se ugljeni hidrat vezuje

za hidroksi grupu: 1) serina ili treonina (A) tipina O-veza 2) hidroskilizina (B) samo kod kolagena

N-glikozidna veza- u kojoj se eer vezuje za

amidnu grupu asparagina (C), odvija se u eukariotskim elijma,a veoma retko i u bakterijama.

 Ove veze se ostvaruju sa aminokiselinama koje se u proteinskom lancu nalaze u karakteristinom rasporedu (npr. asparagin- AK-serin- za N-glikozidnu vezu) Proteini vezani N-glikozidnom vezom uvek sadre manozu i N-acetilglukozamin uz galaktozu, fruktozu i Nacetilneuraminsku kiselinu Ugljeni hidrati daju dodatnu specifinost molekulima proteina i od sutinskog su znaaja za pravilno imunsko i receptorsko prepoznavanje molekula

Neki proteini su vezani za elijsku membranu glikozilfosfatidil-inozitol (GPI) sidrom. U ovoj strukturi,glukozaminska grupa oligosaharida je vezana za fosfatidil-inozitol koji je pak vezan za 2 lanca masnih kiselina (diacilglicerol),koji usidravaju ceo molekul u plazma membranu. Protein je vezan za oligosaharidnu strukturu preko fosfatidiletanolamina.

 Za N-vezane oligosaharide karakteristino je to se asparaginu u polipeptidnom lancu ciljanog proteina prvo dodaje prekursor koji sadri 14 eernih jedinica. Struktura ovog prekursora je ista za veinu eukariota i sadri 3 molekula glukoze, 9 molekula manoze i 2 molekula Nacetilglukozamina.

Sinteza glikoproteina se odvija na gER i cisternama Goldijevog aparata. Ceo proces zapoinje na citoplazmatskoj strani retikuluma. U membrani retikuluma se nalazi dolihol fosfat koji je supstrat za glikoziltransferazu. Ovaj enzim vri prenos fosfoacetil N-acetilglukozamina iz UDP-N-acetilglukozamina na fosfornu grupu dolihol fosfata. U narednim reakcijam se, prethodno aktivirani eeri (GDP manoza, UDP fruktoza...) jedan po jedan dodaju na N-acetilglukozamin vezan za dolihol fosfat,i tako se formira rastui lanac ugljenog hidrata. Ova sinteza se obavlja na citoplazmatskoj strani ER-a.

Transfer razgranatog oligosaharidnog lanca sa dolihol-P-oligosaharidnog kompleksa na protein se vri u lumenu gER-a, pri emu se odvaja dolihol fosfat. Oligosaharidna struktura se potom prenosi na bonu grupu asparagina u rastuem proteinskom lancu i stvara se N-veza. Ovaj prenos obavlja oligosahariltransferaza. Posle vezivanja za protein otpoinje obrada oligosaharida specifinim egzoglikozidazama koje sekvencijalno uklanjaju eere sa krajeva ugljenohidratnog lanca.

U trenutku kada oligosaharid sadri 8 molekula manoze i kada je zavrena sinteza proteina, glikoproteinski intermedijat (Man-8 oligosaharid) se vezikularnim transportom prenosi u Cis Goldi cisternu.Tu, udaljavanjem tri krajnje eerne grupe, nastaje Man-5 oligosaharid koji se prebacuje u srednju Goldijevu cisternu.U srednjoj Goldijevoj cisterni na krajeve oligosaharidnih lanaca dodaje se N-acetilglukozamin. Mogue je dodavanje eera i na sredinji manozni lanac, ime nastaju

 Fibronektin je glikoprotein ekstracelularnog matriksa koji spaja sa membranom proteinske receptore nazvane integrini. Fibronektin takoe povezuje i komponente ekstracelularnog matriksa kao sto su: kolagen,fibrin Fibronektin je dimer koji se sastoji od dve gotovo identine monomerne jedinice povezene disulfidnim vezama. Protein fibronektin nastaje kao proizvod jednog gena, meutim, razliito splajsovanje preiRNK dovodi do stvaranja razliitih izoformi.

 Kod kimenjaka prisutne su dve forme: 1) solubilni ili plazma fibronektin (koji je glavna proteinska komponenta krvne plazme i ima ga oko 300 g/ml i proizvode ga hepatociti u jetri) 2) nesolubilni ili celularni fibronektin koji je glavna komponenta ekstracelularnog matriksa. Sekretuju ga razliite elije prvenstveno fibroblasti kao solubilni dimer koji se posle menja u nesolubilan oblik. Fibronektin igra bitnu ulogu u elijskoj adheziji, rastu, migraciji i diferencijaciji i vaan je za procese zarastanja rana embrionalnog razvia. Pored svih navedenih uloga fibronektina smatra se da su odgovorni za stvaranje nekih karcinoma. Neke morfloke promene koje su posmatrane u tumorima i tumorskim elijskim linijama pripisane su smanjenoj ekspresiji funkcije fibronektina bilo poveanom degradacijom proteina ili smanjenom ekspresijom fibronektinskih vezujuih receptora kao to je 51 integrin.

 Integrini su povrinski elijski receptori koji interaguju sa ekstracelularnim matriksom i posreduju u razliitim intracelularnim signalima. Definiu elijski oblik, pokretljivost i reguliu elijski ciklus. Integrini igraju ulogu u pripajanju elija za druge elije i pripajanju elija za ekstracelularni matriks. Pored uloge pripajanja, integrini takodje imaju ulogu u provodljivosti signala, odnosno procesu kojim elija transformie jednu vrstu signala u drugi.

 Integrini su nesvakidanji membranski proteini zato to signali koje oni kovertuju putuju u oba smera: iz ekstracelularnog matriksa ka eliji i obratno,prikazujui stanje elije ekstracelularnom svetu. Integrini su obavezno heterodimeri koji se sastoje od dva odvojena lanca nazvana i subjedinice.Kod sisara je otkriveno 19 i 8 subjedinica. Obe subjedinice sadre dva odvojena repa. Oba repa penetriraju na plazma membranu i poseduju male citoplazmatske domene.

 Velika raznolikost glikoproteina i proteoglikana obezbeuje njihovo uestvovanje u razliitim procesima. 1) Glikoproteini, na primer, mogu uestvovati u imunskom i receptorskom prepoznavanju molekula. Tako razliite oligosaharidne grupe glikoproteina eritrocita odreuju pripadnost odgovarajuoj krvnoj grupi. 2) Glikoproteini imaju znaajnu ulogu i u prenosu razliitih hemijskih signala izmeu elija. Za njih se vezuju sekretovani signalni molekuli (neki proteinski faktori rasta) to moe dovesti do pojaavanja ili inhibiranja signalnog efekta. 3) Za njih se mogu vezivati i drugi sekretovani proteini ime se regulie funkcija tih proteina.

Supstance koje odredjuju krvne grupe su izrazito imunogene olisaharidne grupe koje se nalaze u odgovarajuim glikoproteinima. Gen koji odredjuje ABO tip krvnih grupa se nalazi u tri A alel kodira glikoziltransferazu koja varijacije (aleli).
katalise dodavanje N-acetilglikozamina na karakteristican trisaharid u O tipu ugljenih hidrata. B alel kodira glikoziltransferazu koja katalise dodavanje galaktoze na isti trisaharid. Kod O alela radi se o mutaciji koja stvara nefukncionalni protein,te se na trisaharid ne dodaje secer. Zbog toga su osobe sa O krvnom grupom koje nemaju oligosaharidni antigen,univerzalni davaoci krvi