Dr Živorad Milić

INŽENJERSKA EKONOMIJA
 1 Uloga inženjera u savremenim poslovno-
proizvodnim sistemima
Karakteristike savremenih tokova u industrijskoj proizvodnji :
• Konkurentnost
• Sofisticiranost proizvoda
• Kvalitet
Inženjeri u savremenim uslovima poslovanja pri izradi i oceni
inženjerskih projekata na centralno mesto moraju postaviti
ekonomiju.
Inženjeri se, pri tome, suočavaju sa brojnim problemima i
različitim metodološkim postupcima. Oni moraju posebnu
pažnju da posvete razvijanju alternativnih inženjerskih
projekata, izboru jednog od njih i primeni izabranog projekta
radi ostvarivanja odredjenog poslovnog cilja.
U osnovu svakog tehno-ekonomskog izbora inženjeri moraju ugraditi
princip da se pod datim objektivnim uslovima sa najmanjim ulaganjima
postigne maksimalan poslovni rezultat
Najvažnije pitanje kada se ulazi u investiciju, a koje
inženjeri treba da postave, glasi:
Koliko će investicija doneti dobiti, odnosno koliko je ona
isplativa?
Pitanje se postavlja zbog toga da bi se na osnovu odgovarajućih
procena moglo unapred znati da li će izabrani projekat biti
profitabilan.
Greške u tom pogledu mogu izazvati nesagledive posledice za
dalji razvoj preduzeća, pa čak i za njegovo poslovanje, jer
mogu dovesti u pitanje profitabilnost proizvodnje na dugi
rok.
Nepoznavanjem svoje stvarne uloge pri izboru projekata
inženjeri prouzrokuju štetu preduzeću koja se ogleda u
smanjenju dobiti, neopravdano uvećanom angažovanju
kapitala (ljudi, opreme, tehnologije i sl.).
Najvažnije pitanje kada se ulazi u investiciju, a koje
inženjeri treba da postave, glasi:
Zadatak izučavanja
Koliko će investicija doneti dobiti, odnosno koliko je ona
isplativa? inženjerske ekonomije je
razumevanja teorijskih i
konceptualnih osnova
Pitanje se postavlja zbog toga da bi se na osnovu inženjerske ekonomije, koja su
odgovarajućih procena moglo unapred znati da li će
uglavnom zasniva na
izabrani projekat biti profitabilan. ocenjivanju inženjerskih
Greške u tom pogledu mogu izazvati nesagledive projekata i donošenju odluka o
posledice za dalji razvoj preduzeća, pa čak i za investiranju.
njegovo poslovanje, jer mogu dovesti u pitanje
profitabilnost proizvodnje na dugi rok.
Nepoznavanjem svoje stvarne uloge pri izboru projekata
inženjeri prouzrokuju štetu preduzeću koja se ogleda
u smanjenju dobiti, neopravdano uvećanom
angažovanju kapitala (ljudi, opreme, tehnologije i sl.).
Do pravog izbora projekta inženjeri mogu doći
samo primenom složenih naučno-analitičkih
postupaka, metoda i kriterijuma, čijim
korišćenjem treba obezbediti postupno
uvodjenje u tehno-ekonomsku analizu
pojedinih relevantnih momenata, tržišnih,
tehnoloških, finansijskih, kadrovskih,
ekoloških, društvenih i drugih varijabli, vodeći
računa o mnogostranim povezanostima koje
postoje izmedju preduzeća i njegovog
okruženja.
Savremeno poslovanje preduzeća zahteva od inženjera-
stručnjaka da poseduje analitičke i kreativne sposobnosti. On
mora biti sposoban za pronalaženje i istraživanje činjenica, za
njihovu selekciju, sistematizovanje i ocenjivanje, sa ciljem
donošenja efikasnih predloga i odluka. On, takodje, mora biti
kreativan, sposoban da generališe i uoči nove ideje i
alternative. No, pored toga što treba da bude kreativan,
savremeni inženjer-stručnjak mora uvažavati i analitički
pristup u procesu donošenja inženjerskih odluka.
 2 Pojam i značaj inženjerske ekonomije
Inženjerska ekonomija je primenjena nauka
koja proučava inženjerske i njima
odgovarajuće ekonomsko-finansijske
procese i nastoji da otkrije odnose, veze
i pravila po kojima se oni odvijaju pri
generisanju i izboru optimalnih varijanti
projekata, radi uspešnog ostvarivanja
razvojnih ciljeva preduzeća.
Ovakvo pojmovno odredjenje
inženjerske ekonomije sastoji se iz :
• inženjerskih procesa,
• odgovarajućih ekonomsko finansijskih
procesa
• generisanja optimalnih varijanti
projekata za rešavanje poslovno-
proizvodnih problema,
• tehnologija, poboljšanje
izbora izmedju više varijanti projekata i
• razvojnih ciljeva.
Inženjerski proces predstavlja skup
planiranih i povezanih aktivnosti koje
pretvaraju input-e (ulazne veličine) u
output-e (izlazne veličine) preduzeća.
Rezultati inženjerskog procesa pored
proizvoda mogu biti i poluproizvodi,
softveri i usluge.
Indentifikovanje proizvodno-tehnoloških i
programskih problema, te generisanje i
izbor optimalnih varijanti projekata u
odgovarajućim fazama inženjerskog
procesa, zahteva angažovanje
sveukupnog potencijala inženjera,
njegovih znanja i veština
Indentifikovanje proizvodno-
tehnoloških i programskih
problema, te generisanje i
izbor optimalnih varijanti
projekata u odgovarajućim
fazama inženjerskog
procesa, zahteva
angažovanje sveukupnog
potencijala inženjera,
njegovih znanja i veština
Inženjeri, takodje, pri izboru
projekata vode računa i o
njihovom doprinosu
ostvarivanju razvojnih
ciljeva preduzeća
(povećanje rentabilnosti,
uštede u troškovima,
uvodjenje novog
proizvoda, novih
položaja na tržištu itd.).
Vrednovanje optimalne
varijante projekta je složen
proces . Inženjerska
ekonomija u tu svrhu koristi,
pored odgovarajuće
ekonomske teorije, i
odredjene metode, modele,
kriterijume i principe.
Veliki značaj ekonomske teorije
vidimo u tome što ona može
da pruži prethodna saznanja o
ekonomskim pojavama koja
istražujemo za potrebe
pravilne procene projekata.
Tako, na primer, treba znati
šta su tražnja, ponuda, cene,
profit, profitabilnost,
vremenska vrednost novca,
ekonomski i finansijski tok,
rizik investiranja i slično, pre
nego što pristupimo
konkretnom istraživanju
njihovih uticaja na
vrednovanje projekta.
Pomoću inženjerske ekonomije
inženjeri i poslovni ljudi mogu aktivno da
utiču na inženjersko-ekonomske
procese i da ih putem upravljačkih
odluka stave pod svoju kontrolu, kako bi
se ti procesi odvijali u smeru koji najviše
odgovara njihovim preduzećima i
organizacijama. Time ona pomaže da
se visokovredni resursi preduzeća
usmeravaju u profitabilne projekte. Pri
tome treba imati u vidu da izbor
odgovarajućeg projekta isključuje sve
ostale alternativne projekte. Stoga se u
inženjerskoj ekonomiji govori o pojmu
ekonomske isključivosti koja
podrazumeva isključivanje svake druge
alternativne upotrebe resursa u odnosu
na izabranu alternativu. Dakle, treba
znati da nismo učinili pravilan izbor, ako
je dobit od izabranog i realizovanog
projekta manja od dobiti neizabrane
varijante projekta.
Inženjerska ekonomija počiva na
širokoj teorijskoj i
konceptualnoj osnovi
koju čine:
• teorija i koncept
tehnoloških promena,
• teorija i koncept
marketinga,
• teorija i koncept
finansijskih resursa,
• teorija i koncept razvojne
i investicione politike,
• teorija i koncept troškova
i
• teorija i koncept nauke o
odlučivanju.
Uspešnost inženjera u svim fazama inženjerskog
procesa meri ekonomskim efektima. Ako je
proizveo upotrebljiv, ekonomičan, dopadljiv,
štedljiv, ekološki pogodan, konkurenten i proizvod
prihvatljiv za tržište i kupca, onda će i poslovni
rezultat biti dobar i preduzeće će dobro poslovati i
ostvarivati rast i razvoj.
Za sve to inženjeri moraju da poseduju odgovarajuća
znanja iz ekonomije proizvodnje koje se zove
inženjerska ekonomija.
 3Proizvodnja i njene odrednice
Proizvodnja- pretvaranje sirovine i/ili
komponente, uz pomoć radne
snage i realnog kapitala u gotov
proizvod,
Proizvoditi:
-Šta?
-Kako?
-Za koga?
Kapital može biti fizički i finansijski
Fizički kapital čine:
Obrtni kapital (materijali), koji proizvodnja u
potpunosti apsorbuje, odnosno koji može
poslužti u samo jednom ciklusu
proizvodnje i
Stalni kapital (mašine) koji nije utrošen pri prvoj
upotrebi i zato može da se koristi u više
ciklusa proizvodnje.
Finansijski kapital se javlja u obliku obveznica,
akcija, depozita i sl.
Osnovni elementi proizvodnje su radna snaga,
zemlja (prirodna bogatstva) i kapital.
Inženjersko-ekonomska analiza uzima u
obzir samo dva faktora - rad i kapital, jer
zemlju i prirodne resurse ubraja u
kapital.
Savremena industrijska tehnologija se
zasniva na korišćenju velikih količina
fizičkog (realnog)kapitala: mašina,
postrojenja, nekretnina, materijala,
komponenti itd.
Proizvodnja se može odvijati na
dva načina. Prvi način je
pojedinačna proizvodnja po
porudžbini, u skladu sa
specifikacijom kupca, a drugi
način je linijska proizvodnja koja
se odvija na proizvodnim
trakama.
Kod proizvodnje po porudžbini (na primer Ekonomija masovne proizvodnje zahteva da se
brodogradnja I građevinarstvo) preduzeće rad i fizički kapital potpuno iskoriste, da bi se
nije u mogućnosti planirati proizvodnju sve na taj način umanjili opšti (režijski) troškovi po
dok kupci ne poruče odgovarajuće jedinici proizvoda.
proizvode. Za ovu proizvodnju
Iz izloženog se lako može zaključiti da izabrana i
karakteristične su minimalne mogućnosti za
primenjena proizvodna metoda utiče na
standardizaciju delova ili integraciju procesa.
primenu određenog stepena podele rada,
Zaposleni moraju biti obučeni za obavljanje
postizanje većeg stepena poslovanja, na
više različitih zadataka i poslova.
troškove proizvodnje, kao i na zahtevani
stepen veština i obučenosti radnika.
Menadžment preduzeća, koji ide za ostvarenjem
Proizvodnja pomoću proizvodnih traka može biti profita, određuje kako će se proizvoditi
odnosno koja će se proizvodna metoda
serijska i kontinuirana masovna proizvodnja
primeniti (težeći pri tome da pronađe koji su to
sa standardizovanim, homogenim
najmanji troškovi rada i kapitala koji učestvuju
proizvodima. Ova proizvodnja počiva na
u proizvodnji svakog proizvoda), s tim što će ga
angažovanju velikog kapitala, te i na
konkurencija eliminisati ako se ne bude koristio
korišćenju robota na potpuno
najboljom proizvodnom metodom.
automatizovanim proizvodnim trakama.
Automatizacija proizvodnje može biti
fiksna i fleksibilna. Fiksna
automatizacija pretpostavlja preradu ili
montaže putem unapred određenog
redosleda radnji koji se, zbog
svojstava opreme, ne može izmeniti.
Fleksibilna automatizacija dopušta
izmene u redosledu i obliku radnji, što
omogućava periodičnu izmenu
proizvoda. Sve veće korišćenje robota
i kompjutera u ove svrhe vodi ka
stvaranju potpunih fleksibilnih
proizvodnih sistema.
Novi roboti poseduju kompjutere koji se mogu
reprogramirati, što im omogućava da
obavljaju više različitih funkcija: sklapanje
(hvatanje, obrada i pomicanje dobra sa
određenog mesta), rukovanje materijalima
(premeštaj sa jednog na drugo mesto),
čišćenje radnog prostora, farbanje,
označavanje proizvoda na skladištu - zalihi
itd.
 Obrtni kapital

Fizički kapital
Stalni kapital

Finanijski kapital Obveznice, akcije, depozit

 Pojedinačna
Serijska
Proizvodnja Linijska

Masovna
 Fiksna

Automatizacija
proizvodnje
Fleksibilna

4
Poslovne organizacije
Preduzeće je organizovan sistem,koji
ima svoju strukturu,način
funkcionisanja,funkcije,cilj,misiju,viziju,s
trategiju i poslovnu politiku za Dobit od poslovanja u potpunosti pripada vlasniku.
obavljanje privredne delatnosti.
Preduzeće:
• Samostalni preduzetnici
• Partnerstvo
• Korporacija
Da bi preduzeće obavljalo određene
funkcije u procesu društvene reprodukcije
preduzeće mora da ispuni odgovarajuće
zakonske, organizacione i ekonomske
predpostavke.
Osnivanje preduzeća započinje donošenjem
odluke o osnivanju,pisanim saopštenjem
osnivača o nameri da uloži svoj kapital u
određenu privrednu delatnost.
Odluka o osnivanju sadrži firmu, sedište i
delatnost preduzeća, vrednost imovine (kapitala) i
visinu osnivačkog uloga, ime lica ovlašćenog za
zastupanje preduzeća i obaveze osnivača.
Upisom u sudski registar, preduzeće stiče pravni
subjektivitet i preuzima obaveze u pravnom
prometu prema trećim licima.Definisanjem
delatnosti preduzeća i ispunjavanjem tehničkih
uslova, preduzeće ispunjava zakonske uslove za
osnivanje i početak rada.
U okviru materijalnih predpostavki koje preduzeće
treba da ostvari dva pitanja su od velike važnosti:
- Lokacija
- Veličina preduzeća
Samostalno preduzetništvo je vlasništvo jedne
osobe nad firmom sa neograničenom
odgovornošću. To znači da vlasnik preduzeća
samostalno ulaže celokupnu imovinu, novac i
vreme i da donosi upravljačke odluke. On je
odgovoran za sva dugovanja firme.
Prednosti ovog oblika preduzeća su:
• lako se formiraju,
• vlasnik ima potpunu kontrolu u
upravljanju,
• odluke se donose brzo,
• zahteva minimalan obrtni kapital,
• odnosi sa zaposlenima su bliski,
• nema hijerarhijskog upravljanja,
• privatnost poslovanja, jer se ne
zahteva objavljivanje rezultata
poslovanja,
• lako prilago|avanje zahtevima tržišta,
.
• formiranja, jer nema potrebe
celokupna dobit pripada vlasniku
Nedostaci ličnog (inokosnog)
preduzeća su:
• neograničena odgovornost za
nesavesne radnje koje čine
zaposleni za vreme rada,
• •
vlasnik neograničeno vlastitom
imovinom odgovara za sva
dugovanja firme,
• limitiranost u rastu kapitala, što
se može odraziti na kvalitet
prostorija, opreme, nameštaja,
te i na nemogućnost
odgovarajućeg reklamiranja.
Naročito pogodan oblik delatnosti
za ova preduzeća je
maloprodaja, konsalting,trgovina
automibilima i dr.
Partnerstvo nastaje kada dva ili više lica
investiraju svoj kapital i vreme u stvaranje
većih poslovnih celina. Ortaci se
međusobno razlikuju po veštinama koje
poseduju. Zajednički su odgovorni za
dugovanja preduzeća. Uobičajeno je da
ortaci sastave sporazum kojim se utvrđuju
poslovi koje treba da obavlja svaki ortak,
način podele dobiti, kako će učestvovati u
eventualnom gubitku, podeli imovine i
sredstava nakon prestanka rada firme,
upravljanje firmom, način rešavanja
sporova, primanja novih ortaka i sl. Svi
partneri učestvuju u upravljanju
preduzećem, mada je moguće postojanje
"spavajućeg partnera", partnera koji ulaže
sredstva ali ne učestvuje u vođenju posla.
Ovaj partner se može ograditi od obaveze
podmirenja dugova, tako što će pri
ragistraciji firme insistirati da se ona
registruje kao ograničeno partnerstvo.
Prednosti partnerstva su:
• jednostavnost i lakoća
da partnerski sporazum
bude predmet državnih
agencija,
• visoka motivisanost da
biznis uspe
• jevtino organizovanje,
• nekoliko izvora finansijskog
kapitala,
privatnost poslovanja i
bliskost odnosa sa
zaposlenima i kupcima,
• brzo prilagođavanje
promenama tržišta,
• široka upravljačka osnova,
koja zavisi od oblika
uloženog kapitala,
•
prednosti u pogledu taksa,
• imovina pripada partnerima.
4 Nedostaci ovog oblika
organizovanja su:
Prednosti korporacije su sledeće:
• vlasnici korporacije, tačnije oni koji poseduju njene
• svaki ortak je neograničeno akcije, imaju ograničenu odgovornost do iznosa koji je
odgovoran, u punom obimu plaćen za te akcije;
svoje lične imovine, za sve
dugove koje stvori partnersko
preduzeće, • lakoća tranfera vlasništva i trajnost postojanja, bez
• nedostatak kontinuiteta u obzira na to koliko puta akcije prelaze iz ruke u ruke;
slučaju smrti jednog od
partnera,
• vlasništvo, po pravilu, nije vezano za upravljanje, pa se
• podeljen autoritet,
stoga mogu uposliti profesionalni menadžeri;
• personalni konflikti,
• teškoće u pronalaženju novih
pogodnih partnera, • opstanak korporacije ne može biti doveden u pitanje
• teškoće u rastu kapitala iz zbog smrti akcionara zato što ona poseduje vlastitu
eksternih izvora, pravnu sposobnost;
• skupi rad i kapital,
• visok rizik poslovanja. • lakoća u rastu kapitala zato što korporacije mogu
prikupljati sredstva ponudom akcija na tržištu kapitala.

Korporacija je oblik privrednog preduzeća u

Nedostaci korporacije su:
kome se odvija najveći deo privrednih aktivnosti
savremenih tržišnih ekonomija. U razvijenim • skup zakonski zahtev za godišnjom
zemljama one su dominantne organizacione spoljnom kontrolom poslovanja;
forme u privredi. Po učešću u ukupnom broju
preduzeća korporacije su brojčano manje od • neophodnost ekstezivnog vođenja
inokosnih i partnerskih preduzeća, ali su po statutom određenih knjiga, na primer
vrednosti proizvodnje i prodaje daleko veće od
njih. Mnoge od tih korporacija predstavljaju registra akcionara, obveznica
multinacionalne kompanije. Međutim, treba kompanije i slično;
imati u vidu da u obliku korporacije deluje i niz • gubitak privatnosti, zato što se
većih i srednjih firmi.
godišnji obračuni rezultata poslovanja
moraju javno objavljivati;
• dohodak korporacije je dvostruko
oporezovan i to prvo kao korporacijski
profit, a zatim i kao pojedinačni
dohodak dividendi.
Vlasnici koji investiraju u korporaciju,
po pravilu, ne učestvuju u
menadžmentu. Sve važnije odluke
donosi menadžment i upravni odbor
firme. Operativne odluke donose
izvršni direktori i ostali zaposleni.
Takođe, treba istaći da korporacija
predstavlja pravno lice koje u svoje
ime i za svoj račun kupuje, proizvodi
dobra i usluge, prodaje, pozajmljuje
novac i zaključuje poslovne ugovore.
Uloga inženjera u poslovnoj organizaciji

Uloga inženjera u poslovnoj organizaciji je u funkciji vrste

organizacije.U proizvodnji inženjerska znanja su
uključena u sve faze stvaranja proizvoda, počev od
pripreme proizvodnje, nabavke, rasporeda obavljanja
poslova, odabira proizvodnih metoda, planiranja
rasporeda pogona i radnog osoblja, izučavanja i merenja
rada, održavanja, kontrole kvaliteta, oblikovanja,
istraživanja i razvoja proizvoda, skladištenja, pa sve do
prodaje i servisiranja proizvoda.
Sve ove faze u stvaranju proizvoda prate
određeni troškovi. U okviru toga,
inženjerske odluke najvećim delom
uzrokuju troškove proizvoda. Stoga
inženjeri moraju stvarati mogućnosti za
efikasnu upotrebu kapitalnih dobara,
uključujući tu zgrade i opremu. U stvari,
jedan od primarnih inženjerskih zadataka
jeste blagovremeno planiranje pribavljanja
realnog kapitala, kako bi se omogućilo
korporaciji da ekonomično projektuje i
proizvodi proizvod.
Po predlaganju poslovne ideje o potencijalno dobrom projektu:
-Menadžment praduzeća donosi odluku o povećanju realnog
kapitala.
-Formulišu se predlozi za nove investicione projekte (varijante).
-Procenjuju se buduće koristi i troškovi za svaki alternativni projeka
i formira predlog za izbor najpovoljnijeg.
-Zatvara se finansijska konstrukcija na osnovu sopstvenog i
pozajmljenog kapitala, sa ciljem da se pokriju svi troškovi
investiranja.
-Vrši se neposredno investiranje, tj. prikupljena novčana sredstva s
upotrebljavaju za kupovinu mašina, opreme, postrojenja i sl.
-Fizički kapital se, zajedno sa sa drugim faktorima proizvodnje,
koristi za proizvodnju novog proizvoda ili modifikovanog postojećeg
proizvoda ili za smanjenje troškova proizvodnje. Na taj način
preduzeće počinje da ostvaruje odgovarajuće prinose od
investiranja.
Inženjeri treba da imaju u vidu da netačne procene
potreba za fizičkim kapitalom mogu imati vrlo ozbiljne
posledice. Ako je investirano previše u opremu,
postrojenja, mašine i slično, preduzeće se izlaže
opasnosti da ima visoke troškove. Ako je, pak,
investiranje u fizički kapital nedovoljno, onda je to,
takođe, štetno, zato što oprema i mašine koje preduzeće
angažuje za proizvodnju proizvoda može biti zastarela u
odnosu na opremu i mašine konkurentskih firmi. Zbog
neadekvatno formiranih kapaciteta firma će izgubiti deo
prodaje odnosno jedan svoj udeo na tržištu će prepustiti
rivalima. Ponovno pridobijanje izgubljenih potrošača
povećava troškove marketinga koji su ravni smanjenju
cena poboljšanih proizvoda.
 U razvoju svakog proizvoda inženjeri su pozvani da
prevedu ideju u stvarnost. Firmin rast i razvoj oslanja se
na kontinuirano stvaranje ideja za nove proizvode,
poboljšanje postojećih ili za proizvodnju sa manjim
troškovima. Uobičajeno je da marketinško odeljenje daje
preporuke za proizvod koje treba da prihvati inženjersko
odeljenje. Inženjeri zatim rade na projektovanju i
konstruisanju proizvoda i izboru proizvodnih metoda koje
će omogućiti njihovu proizvodnju. Razvojni ciklus novog
proizvoda, zavisno od vrste, može da traje nekoliko
meseci ili celu godinu dana do pojave na tržištu.
 5 Proizvodna funkcija,ukupni,
prosečni i granični proizvod

Proizvodna funkcija predstavlja odnos

između količine potrebnih input-a i količine
output-a koji se može dobiti pri datom nivou
tehnološkog znanja u datom vremenskom
periodu.

Količina
Sredstva za
rad proizvoda
input output
Transformacioni proces
Rad
Predmeti
rada Povratni proces(tehnička kontrola)

Energija
informaci
ja
 Granični proizvod nekog input-a (faktora) proizvodnje
predstavlja dodatni proizvod ili priraštaj obima
proizvodnje koji se duguje povećanoj upotrebi datog
input-a za jednu jedinicu,uz pretpostavku da su drugi
input-i nepromenjeni.

Prosečan proizvod predstavlja količnik ukupnog proizvoda i

vrednosti promenljivog inputa

• Tabela i grafikon pokazuju da

ukupan proizvod radne snage raste,
ali to se ostvaruje po opadajućoj
stopi. To znači da granični proizvod
radne snage opada. Primećuje se da
najveći granični proizvod stvara prvi
radnik, drugi manje, a posledni
najmanje. Dijagram pokazuje ovo
stalno opadanje graničnog proizvoda
sa povećanjem broja jedinica rada.
Dijagram takođe pokazuje da ukupan
proizvod raste sve sporije kada
ostale faktore (input-e) proizvodnje,
osim radne snage, držimo
nepromenjenim. Menadžment
preduzeća plaća radnike u visini
graničnog proizvoda poslednjeg
radnika. To znači da višak graničnog
proizvoda prethodnih radnika ostaje
preduzeću.
• Granični proizvod podleže
delovanju zakona opadajućih
prinosa.

Inženjerski primer: centrifugalna

pumpa
Proizvodnu funkciju, ukupni, prosečni i
granični proizvod možemo
ilustrovati ekonomikom korišćenja
centrifugalne pumpe za protok vode
kroz potisni cevovod. Proizvodna
funkcija u ovom slučaju predstavlja
odnos između količine vode koja se
transportuje kroz potisni cevovod
(što je proizvod ili autput) i inputa
predstavljenih snagom
centrifugalnih pumpi i veličine cevi.
Inženjeri koji su izučavali ovaj
problem izvršili su pažljiva merenja i
ostvarili su brojčani odnos između
inputa i autputa. Njihova saznanja
poslužila su nam za određivanje
proizvodne funkcije zajedno sa
ukupnim i graničnim proizvodima.
 Količina Ukupan Prosečan Granični
rada proizvod proizvod proizvod
o o
1 15 15 15
2 28 14 13
3 39 13 11
4 48 12 9
5 55 11 7
U k u p a n i
g r ča n i
p r o i z v o d
7 0

6 0

5 0
Ukupni proizvod

4 0

3 0

2 0

1 0 Granični proizvod

0 1 2 3 4 5 R a d
 Tabela i grafikon pokazuju da ukupan
proizvod radne snage raste, ali to se
ostvaruje po opadajućoj stopi. To znači
da granični proizvod radne snage
opada. Primećuje se da najveći
granični proizvod stvara prvi radnik,
drugi manje, a posledni najmanje.
Dijagram pokazuje ovo stalno
opadanje graničnog proizvoda sa
povećanjem broja jedinica rada.
Dijagram takođe pokazuje da ukupan
proizvod raste sve sporije kada ostale
faktore (input-e) proizvodnje, osim
radne snage, držimo nepromenjenim.
Menadžment preduzeća plaća radnike
u visini graničnog proizvoda
poslednjeg radnika. To znači da višak
graničnog proizvoda prethodnih
radnika ostaje preduzeću.
Granični proizvod podleže delovanju
zakona opadajućih prinosa.
 Inženjerski primer: centrifugalna
pumpa
Proizvodnu funkciju, ukupni, prosečni i
granični proizvod možemo
ilustrovati ekonomikom korišćenja
centrifugalne pumpe za protok vode
kroz potisni cevovod. Proizvodna
funkcija u ovom slučaju predstavlja
odnos između količine vode koja se
transportuje kroz potisni cevovod
(što je proizvod ili autput) i inputa
predstavljenih snagom
centrifugalnih pumpi i veličine cevi.
Inženjeri koji su izučavali ovaj
problem izvršili su pažljiva merenja i
ostvarili su brojčani odnos između
inputa i autputa. Njihova saznanja
poslužila su nam za određivanje
proizvodne funkcije zajedno sa
ukupnim i graničnim proizvodima.
 Snaga koju troši pumpa izračunava se na osnovu sledeće formule:

Q⋅ H ⋅ρ⋅g
P=
P – Snaga kW
Q – Protok m3/S
H – Visina izbacivanja tečnosti
η

1.25
Podešavanje radne
tačke prigušnim ventilom

P = Q x H = 0,7 x 1,25 = 0,875 kW

Q
 Podešavanje radne tačke
P = Q X H = 0,7 X o,7 = 0,49 poluprovodničkim regulatorom
brzine

Q
 Potrebn
Ukupni Prose~ni Grani~ni
a snaga
Q = 0,09 m3 /S H = 80 m proizvod proizvod proizvod
pumpe
P= 85 kW m3/godina po KW po KW
(KW)

Q = 0,4 H =1,6 PA1= 54,4 kW (1) (2) (3) (4)

Q = 0,55 H = 1,4 PA2 =65,45 kW
Q = 0,7 H =1,25 PA3 = 74,37 kW
54,4 1.639.872 30.144,71
Q = 0,85 H = 1,2 PA4 = 86,7 kW
Q = 0,95 H =1,18 PA5 =95,29 kW

65,45 1.892.160 28.910,01 22.831,49

Izmereni protoci
52,60,65,70,73 l/s
74,37 2.049.840 27.562,73 17.677,13

86,7 2.207.520 25.461,59 12.788,32

95,29 2.365.520 24.159,18 11.013,74

 Potrebna
Q = 0,4 H = 0,8 PB1= 27,2 kW Ukupni Prosečni Granični
Snaga
Q = 0,55 H = 0,75 PB2 =35.06 kW proizvod proizvod proizvod
pumpe
m3/godina po KW po KW
Q = 0,7 H = 0,7 PB3 = 41,65 kW (KW)
Q = 0,85 H = 0,65 PB4 = 46,96 kW
Q = 0,95 H = 0,63 PB5 =50,87 kW (1) (2) (3) (4)

Izmereni protoci
27,20 1.892.160 69.564,71
60,68,72,75,78 l/s

Utrošena energija varijanta A

WA = PA x t = 74,37 x 4135 = 307 kWh 35,06 2.144.448 61.165,09 32.016,24

Utrošena energija varijanta B

WB = PB x t = 41,65 x 4135 = 172 kWh 41,65 2.270.592 54.516,01 19.141,73

Ušteda energije 30%

46,96 2.365.200 53.052,47 17.816,95

50,87 2.428.272 52.074,38 16.130,95

 6 Ekonomija obima i produktivnost

• Konstantna ekonomija obima

• Opadajuća ekonomija obima
• Rastuća ekonomija obima

Ekonomija obima govori o korelaciji promena svih

inputa i ukupnog proizvoda.
 6 Ekonomija obima i produktivnost

• Konstantna ekonomija obima

• Opadajuća ekonomija obima
• Rastuća ekonomija obima

Ekonomija obima govori o korelaciji promena

svih inputa i ukupnog proizvoda.
Obim proizvodnje
Prosečna produktivnost PPR = ---------------------------
Broj zaposlenih radnika
Kada se ovaj izraz pomnoži sa cenama
proizvoda dobijamo vrednosnu
produktivnost rada.

Ekonomija obima direktno deluje na kretanje

produktivnosti.
Produktivnost predstavlja odnos ukupnog proizvoda i
ponderisanog proseka inputa.

Treba imati u vidu da granična ili dodatna

produktivnost rada pokazuje za koliko će
se povećati output ako se zaposli još jedan
radnik. Ovo povećanje autputa nazivamo
graničnim proizvodom radne snage, koji
pomnožen sa njegovom tržišnom cenom
daje granični prihod preduzeča.
Menadžment preduzeća zapošljavaće nove
radnike sve dok je granični odnosno
marginalni prihod veći od njihovih plata. U
tim okolnostima prihod preduzeća raste
brže od porasta troškova što utiče i na rast
profita. Prema tome, tržišna cena radne
snage utiče na odluke o njenom
zapošljavanju, a preko toga i na obim
proizvodnje, odnosno ponude roba.
 Postavlja se sada pitanje koliko će kapitala menadžment
preduzeća da upotrebi da bi proizveo proizvode i izneo na tržište
radi prodaje?
Na ovo pitanje odgovaramo na isti način kao i kod pitanja
angažovanja radne snage. Prvo, treba da odredimo
produktivnost kapitala na sledeći način:

obimproizvodnje
PK =
broj jedinicakapitala(ma{ina)

Nakon toga, definišemo

graničnu (marginalnu)
produktivnost kapitala koja
pokazuje koliko će se
povećati obim proizvodnje
ako se angažuje još jedna
jedinica kapitala. Granični
prihod proizvoda kapitala
jednak je graničnom
proizvodu kapitala
pomnožen sa cenom koje
preduzeće dobija za prodate
dodatne jedinice proizvoda.
Sve dok je granični prihod
kapitala veći od cene
dodajnog proizvoda,
rukovodstvo preduzeća će
zapošljavati nove jedinice
kapitala (mašine).
 Na osnovu prethodno iznetih činjenica
dolazimo do vrlo važnog zaključka koji glasi:
optimalna kombinacija inputa (radne snage i
kapitala) zavisi od njihove produktivnosti i
njihovih tržišnih cena.

Menadžment velikog preduzeća često

zapostavlja činjenicu da je izložen
konkurenciji velikog broja malih i
preduzimljivijih preduzeća. Sve to
pokazuje, da tehnologija može da
obezbedi rastuću ekonomiju obima, ali
pogrešne odluke menadžmenta u velikim
preduzećima vezane za tržište i
konkurenciju, mogu dovesti do opadajuće
ekonomije obima.
Tehnološke promene nastaju kao posledica progresivnog
rasta sveukupnog naučnog znanja, napretka prakse i
mnogih naučnih disciplina koje svoju primenu nalaze u
proizvodnji i poslovanju.

Tehnološka promena odnosi se na promene tehnologije

- pronalaženje novih dobara ili novih vrsta poznatih
proizvoda; primenu novih načina i metoda proizvodnje,
povećanje obima proizvodnje i smanjenje
tehnoloških parametara u proizvodnji.
 Merenje produktivnost rada kao odnosa
između obima proizvodnje i angažovanih
inputa (radnika i kapitala) u poslovnoj
praksi izaziva teškoće oko utvrđivanja
ekvivalenata za sve faktore proizvodnje.
Stoga se nastoji da se svi proizvodi i utrošene
količine svih inputa svedu na zajednički
imenitelj.
Tako se produktivnost može odrediti odnosom
obima godišnje proizvodnje izražene
ekvivalentnim proizvodom, s jedne strane i
brojem prosečno zaposlenih u godini,
ekvivalentnog rada u opremi, uslugama i u
prerađenim materijalima, s druge strane.
Na osnovu takvih ekvivalenata ukupna
produktivnost bi izražavala sledeća
formula:

P
UP =
M U S
R+ + +
L L L⋅K
 gde je:
• UP - ukupna
produktivnost,
• P - obim godišnje
proizvodnje,
• R - prosečan broj
zaposlenih u godini,
• U - godišnji troškovi
usluga,
• M - godišnji troškovi
materijala i sirovina,
• L - prosečna zarada u
industriji,
• K - broj godina trajanja
opreme.
• S - vrednost opreme
Unošenjem vrednosti proizvoda i
tržišne cene rada dobijamo
vrednostno izraženu
produktivnost rada,koja
predstavlja pravi parametar
uspešnosti poslovanja.
 7 Inženjersko – ekonomska analiza troškova

U okviru teorije proizvodnje središno mesto ima

proizvodna funkcija kojom se predstavljaju odnosi između
količine utrošenih inputa i outputa, odnosno količine
proizvedenih gotovih proizvoda. Za razliku od toga, u
okviru teorije troškova centralno mesto zauzima funkcija
troškova koja povezuje odnos između količine gotovih
proizvoda i ukupnih troškova preduzeća. Polazeći od ovih
saznanja potrebno je da teoriju troškova stavimo u funkciju
praktičnih proučavanja radi donošenja racionalnih
poslovnih odluka.
Troškovi leže u srcu svih poslovnih odluka...
Preduzeća donose odluke o proizvodnji i prodajama na osnovu
troškova i cena. Troškovi su bez ikakve sumnje
najkvalitetniji pokazatelj uspeha preduzeća. Povećanje ili
smanjenje troškova neposredno se odražava na pozitivan
ili negativan rezultat poslovanja preduzeća. Osnovni cilj
menadžmenta preduzeća je da ovlada troškovima i time
omogući postizanje optimalnih poslovnih rezultata.

Da bi to postigao on mora stalno imati uvid u veliki broj

informacija o kretanju troškova u prethodnom periodu i
tendencijama kretanja u narednom periodu. Stalan razvoj
preduzeća takođe, zahteva nove dodatne informacije o
troškovima, što njihovu analizu čini još složenijom. Može se
slobodno reći da, pored menadžmenta, problem troškova
praktično interesuje inženjere, ekonomiste, kao i sve
zaposlene u preduzeću. To zbog toga što povećanje
konkurencije traži od preduzeća da stalno ispituju troškove i
da pronalaze načine da smanji jedinične troškove proizvodnje.
Visina jedinične cene proizvoda je najvećim delom
karakteristika njihove konkurentnosti na tržištu.
U uslovima tržišnog poslovanja pažnja inženjera i proizvodnog
menadžera mora biti usmerena na internu sferu poslovanja
preduzeća, na praćenje i kontrolu troškova, na kontrolu i
ocenu interne ekonomije poslovanja, koje utiče na
ostvarivanje finansijskog rezultata - dobiti preduzeća.
Proizvodno trošenje predstavlja trošenje rada i realnog
kapitala u cilju proizvodnje proizvoda i usluga.
Ukupna veličina utrošaka T jednaka je proizvodu
intenziteta i trajanja trošenja

T=

q
t
t

T – količina utrošaka
t – vreme trošenja
q – količina utrošenih faktora
Polazeći od šireg shvatanja pojma troškova
formira se cena koštanja koja predstavlja zbir
svih troškova nastalih pri proizvodnji određene
jedinice ostvarenog učinka :

n
Ck = ∑ Ti = TZD + TR K + TUD + TOP + TIZ + TIR
i=1
 gde je:
• Ck - cena koštanja,
• Ti - ukupni troškovi,
• Tzd - troškovi zarade,
• Trk - troškovi fizičkog kapitala,
• Tud - troškovi usluga drugih (troškovi
usluga u transportu, zakupnina, osiguranja,
propagande i sajmova, patenata i licenci itd.),
• Top - opšti troškovi proizvodnje
(troškovi projektovanja, konstruisanja,
ispitivanja, razvoja, planiranja i pripreme
proizvodnje, organizovanja, troškovi
amortizacije i održavanja postrojenja i
opreme, interni transport i sl.),
• Tiz - troškovi izdataka za preduzeće
kao što su članarine, kamate, provizije, po
osnovu usluga platnog prometa itd.,
• Tir - troškovi zakonskih obaveza po
osnovu poreza i doprinosa koji imaju
relativno fiksni karakter.

Cena prodaje predstavlja Cp se sastoji iz cene koštanja Ck i

razlike u ceni odnosno profita Rc
Cp = Ck + Rc
 Posmatrano sa inženjerskog
stanovišta navodimo kriterijume
za podelu vrsta troškova prema:

• Poreklu ili načinu nastajanja

troškova,
• Mestu nastanka troškova ili
funkcionalnoj, tehnološkoj i
radnoj celini,
• Nosiocima troškova
• Dinamičnosti troškova
Prema poreklu ili načinu nastanka troškovi se
svrstavaju u:

• Troškove osnovnih sredstva odnosno

stalnog kapitala
• Troškove materijala i energije
• Troškove zarada (plata)
• Troškove usluga drugih organizacija
• Troškove zakonski drugih ugovorenih
obaveza
• Troškove marketinga
• Troškove finansijskog poslovanja
• Troškove istraživanja i razvoja

Prema mestu nastanka razlikujemo:
• troškove pripreme proizvodnje, planiranja,
konstrukcije i projektovanja,
• neophodno da se utvrde troškovi za svaki nivo kvaliteta
troškove nabavke,
• troškove neposredne proizvodnje,
• da plate. Neophodno je da različiti nivoi kvaliteta
troškove kvaliteta,
• troškove marketinga,
• troškove finansijskog poslovanja,
• troškove istraživanja i razvoja i dr.
Kao što je poznato dva ključna parametra
koje opredeljuju prođu proizvoda su cena
i kvalitet proizvoda.Pošto najveći uticaj
na cenu imaju proizvodni faktori koje
ćemo u narednim izlaganjima detaljno
obraditi,na ovom mestu će mo se
osvrnuti na analizu troškova kvaliteta.
Troškovi kvaliteta obuhvataju sve troškove
preduzeća koji nastaju zadovoljavanjem
potreba, zahteva i želja kupaca. Suprotno
tome, troškovi nekvaliteta obuhvataju sve
troškove preduzeća koji nastaju usled
neispravnosti u postojećoj proizvodnji i
najčešće se iskazuju u novčanim iznosima,
satima ili masom otpadnog materijala.
U ukupne troškove kvaliteta
proizvoda ubrajamo:
• preventivni troškovi kvaliteta
• troškovi proveravanja kvaliteta
• interni troškovi nekvaliteta
• troškovi eksternog nekvaliteta
U industrijskoj proizvodnji
Troškovi kvaliteta proizvoda predstavljaju veliki deo u trade-off je bio više prisutan u
razmišljanjima nego u
ukupnim troškovima preduzeća. Zato je potrebno da se, stvarnim relacijama između
pre bilo kakve izmene kvaliteta, istraživanjem tržišta kvaliteta i troškova. Uostalom,
dođe do saznanja koje karakteristike proizvoda čine tradicionalni pristup, pogled na
kvalitet prema shvatanjima kupca. Takođe je kvalitet smatra da je
proizvodnja proizvoda sa
i zatim da se uporede sa cenom koju su kupci spremni skoro nula grešaka (mana)
veoma skupa za većinu
proizvoda. Kada proizvođač
prouzrokuju različite troškove, jer nivo kvaliteta je u mora da radi sa visokim
direktnoj vezi sa materijalom, mašinama i opremom standardom kvaliteta, onda
pomoću koje se izrađuje, kao i troškovima radne snage. troškovi proizvodnje zahtevaju
Potrebno je, dakle, doći do iznosa troškova za pojedine enormno visoke cene. Kao
nivoe kvaliteta. posledica toga dobija se
izjednačenje između krive
troškova i krive kvaliteta, kao
što je prikazano na slici
Međutim, ovde dolazimo do
jednog vrlo značajnog pitanja:
Da li je moguće ostvariti viši nivo
kvaliteta proizvoda uz smanjenje
troškova?
U odgovoru na ovo pitanje može da
se koristi trade-off analiza koja
inače predstavlja u nekim
oblastima ekonomije osnovu za
donošenje odluka. Trade-off
analiza se zasniva na odnosu
između dve ili više stvari, u
kojem se veća količina jedne od
njih može postići jedino
dobijanjem manje količine druge
od tih stvari. Kada kupci kupuju
proizvode oni žele da ih kupe po
što manjoj ceni. Osnovno pravilo
je, dakle, da se sa padom cena
povećavaju kupljene količine
proizvoda i da se one smanjuju
kada cene rastu. Napor da se smanje prepravke, opravke,
garantni troškovi i gubitak ugleda prouzrokuju, u
stvari, povećanje troškova koji su povezani sa
vremenom, materijalom, inženjerstvom i opštim
troškovima, koji su potrebni da bi se ostvario taj
napor. Međutim, sa ekonomskog aspekta, tačka u
kojoj je granični (marginalni) trošak za poboljšanje
kvaliteta jedne jedinice jednak marginalnom gubitku
zbog lošeg kvaliteta je tačka u kojoj se postiže
optimum.
 8Raspoređivanje troškova po nosiocima troškova
Prema učešću u proizvodu ili usluzi ukupni troškovi se sastoje iz dve komponente:

TU = TD + TOP ,
odnosno iz direktnih To i indirektnih
troškova Top .

Podela troškova na direktne i indirektne

ima veliki praktični značaj sa aspekta utvrđivanja
cene koštanja učinka, bez koje se ne može
utvrditi finansijski rezultat (dobit ili gubitak).
U direktne troškove spadaju svi troškovi
koji neposredno učestvuju u stvaranju proizvoda
ili usluge. Stoga ove troškove čine direktni
materijal i direktni troškovi rada.
Direktni materijal (materijal za izradu)
čine sirovine, materijal i delovi koji se koriste za
proizvodnju gotovog proizvoda (koji čine njegovu
supstancu) i čiji se utrošak neposredno može
pratiti po veličini proizvedenih proizvoda. Na
primer, materijal izrade u proizvodnji kotrljajnih
ležajeva čine hladno - valjane bešavne cevi,
kuglice, kavezi itd). Treba imati u vidu da se
materijal za izradu i gotov proizvod definišu sa
aspekta svakog individualnog preduzeća. Na
primer, fabrika automobila vodi kotrljajni ležaj
kao materijal za izradu ili deo, dok fabrika
ležajeva vodi kotrljajne ležajeve kao gotov
proizvod.

Napor da se smanje prepravke, opravke, garantni

troškovi i gubitak ugleda prouzrokuju, u stvari,
povećanje troškova koji su povezani sa vremenom,
materijalom, inženjerstvom i opštim troškovima, koji su
potrebni da bi se ostvario taj napor. Međutim, sa
ekonomskog aspekta, tačka u kojoj je granični
(marginalni) trošak za poboljšanje kvaliteta jedne
jedinice jednak marginalnom gubitku zbog lošeg
kvaliteta je tačka u kojoj se postiže optimum.
 Napor da se smanje prepravke,
Direktne troškove rada čine zarade proizvodnih
radnika koji rade ručno ili pomoću mašina i
alata na proizvodnji proizvoda. Operateri
na mašinama, radnici na pokretnim
trakama, na doradi i sl. su proizvodni
radnici. Troškovi direktnog rada lako se
obračunavaju i raspoređuju po jedinici
proizvoda.
U indirektne troškove spadaju:
a) opšti troškovi proizvodnje ili troškovi
pogonske spremnosti
b) administrativno - prodajni troškovi.
Opšte troškove proizvodnje čine sledeći
troškovi:
1. Indirektni materijal u upotrebi
(TOP1):
-Fabrički inventar koji nije sastavni deo
gotovih proizvoda, kao što je ulje
za podmazivanje i delovi koji se
koriste za održavanje i popravku
opreme i postrojenja,
2. Indirektni troškovi rada (TOP2):
- Plate poslovođa,
- Plate radnika održavanja, osiguranja i
zdravstvene zaštite,
opravke, garantni troškovi i
gubitak ugleda prouzrokuju, u
stvari, povećanje troškova koji
su povezani sa vremenom,
materijalom, inženjerstvom i
opštim troškovima, koji su
potrebni da bi se ostvario taj
napor. Međutim, sa
ekonomskog aspekta, tačka u
kojoj je granični (marginalni)
trošak za poboljšanje kvaliteta
jedne jedinice jednak
marginalnom gubitku zbog
lošeg kvaliteta je tačka u kojoj
se postiže optimum.
6
∑ TO Pi
TO P = TO P1 + TO P2 + TO P3 + TO P4 + TO P5 + TO P6 =
i =1
Drugu grupu opštih troškova, pored opštih troškova proizvodnje, čine
administrativno-prodajni troškovi. Struktura ovih troškova sastoji
se:
– TAP1 - zarada i naknada zarada upravno - prodajnog
osoblja,
– TAP2 - troškovi projektovanog i konstrukcionog sektora,
– TAP3 - troškovi amortizacije, održavanja i osiguranja
upravnih zgrada,
– TAP4 - troškovi neproizvodnih usluga (kao što su troškovi
revizije finansijskih izveštaja ili revizije poslovanja,
advokatskih usluga, konsalting usluga, zdravstvenih
usluga, stručnog obrazovanja, usluga za izmene koje se
vrše na postojećim programima za računare, itd.,
– TAP5 - troškovi reprezentacije (troškovi učinjeni u
odnosu na poslovne partnere, obeležavanje marke,
troškovi poklona, dati sopstveni proizvodi za
reprezantaciju, jubileja, puštanje u rad novih pogona i sl.),
– TAP6 - troškovi ekonomske propagande i unapređenja
prodaje,
– TAP7 - troškovi platnog prometa u zemlji i sa
inostranstvom, bankarske usluge i dr.
- TAP8 - troškovi članarina (članarine poslovnim udruženjima,
međunarodnim organizacijamai ostrale članarine poslovnih i
drugih
udruženja u vezi sa obavljanjem delatnosti preduzeća),
– TAP9 - troškovi transporta proizvoda,
– TAP10 - troškovi doprinosa,
– TAP11 - troškovi poreza ( porez na imovinu,
naknada za uređenje građevinskog zemljišta,
porez na upotrebu i namene dobara -
motornih vozila, mobilnih telefona i sl.),
– TAP12 - troškovi taksa (sudove,
registracione i lokalne),
– TAP13 - troškovi energije upravno - prodajnih
zgrada,
– TAP14 - troškovi čuvarskih (bezbedonosnih)
službi,
– TAP15 - troškovi negativnih kursnih razlika,
– TAP16 - ostali troškovi administrativno -
prodajne režije.
 Sve ove troškove možemo izraziti sledećom relacijom:
Na kraju, opšti izraz ukupnih indirektnih troškova glasi:
TAP = TAP1 + TAP2 + TAP3 + ... = ∑ TAPi
n n
TUI = ∑TO
Pi
i=
1 i=
Iz prethodno izloženog proizilazi da je
direktne troškove veoma lako obračunati i
preneti na jedinicu učinka odnosno
proizvoda ili usluge. Direktni troškovi
materijala se identifikuju pomoću trebovanja
i vežu se za nosioce troškova, tj. proizvoda i
usluga. Direktni troškovi zarada utvrđuju se
na osnovu isplatnih lista zaposlenih na
proizvodnji određenih proizvoda, odnosno
na na osnovu evidencije o broju časova
rada tih zaposlenih na stvaranju zajedničkih
proizvoda odnosno usluga. Međutim, za
cene koštanja na pojedinim proizvodima ili
uslugama potrebno je da se izabere način
kako će se indirektni troškovi raspoređivati
na pojedine proizvode ili usluge.
Indirektne troškove najpre snimamo, odnosno
evidentiramo po mestima nastanka, (područjima
odgovornosti), i tek odavde ih raspoređujemo na
učinke, služeći se odgovarajućim metodama,
kalkulacija troškova, i to:
• divizionom kalkulacijom,
• kalkulacijom ekvivalentnih brojeva,
• kalkulacijom vezanih proizvoda i
n • dodatnom kalkulacija.
Diviziona kalkulacija je najjednostavniji oblik
obračuna i raspore|ivanja troškova po jedinici
i =1 proizvoda. Primenjuje se kod preduzeća koja
proizvode jednu vrstu proizvoda ili seriju
proizvoda. Raspoređivanje troškova sprovodi se
tako što se ukupni troškovi dele sa brojem
+ ∑TA
Pi proizvedenih proizvoda. Npr. ako su ukupni
troškovi preduzeća u jednom periodu iznosili
1
5000000 dinara, a ostvareni obim proizvodnje
2000 jedinica, onda troškovi po jedinici
proizvoda iznose 2500 dinara.
Kalkulacija ekvivalentnih brojeva primenjuje se u
onim preduzećima koja nije moguće precizno
odrediti koji je deo troškova izrade i opštih
troškova prouzrokovao svaki proizvod. Ovde se
radi o preduzećima koja proizvode različite
proizvode dobijene iz istog tehnološkog procesa
i iste sirovine.
Kalkulacija vezanih proizvoda primenjuje
Na primer u valjaonici aluminijuma od iste sirovine
valjaju se profili različitih oblika i dimenzija.
Posebna evidencija troškova za svaki proizvod
ove vrste bila bi neracionalna i skupa. U ovom
slučaju raspoređivanje troškova po jedinici
proizvoda vrši se kalkulacijom ekvivalentnih
brojeva. Ona kao ključeve za raspoređivanje
troškova po proizvodu koristi tehnički normativ
materijala izrade, normativ rada izrade ili
pogonsku energiju.
- Prvi način: izračuna se učešće proizvoda u
- Drugi način: Za glavni proizvod se vezuju
Dodatna kalkulacija se koristi onda
kada se ne može koristiti nijedan drugi
način obračuna troškova po jedinici
proizvoda. Ovom kalkulacijom se uglavnom
vrši raspored opštih troškova (opštih
troškova proizvodnje i administrativno -
upravnih) i to po ključu koji predstavlja
najrealniji odnos između pojedinih učinaka,
odnosno proizvoda i usluga. Dakle,
najvažnije je izabrati ključ za
raspoređivanje opštih troškova po
nosiocima troškova. U najvećem broju
slučajeva kao ključ se koriste materijal za
izradu, zarade izrade ili zbir materijala
izrade i zarada izrade. Posebni problem
predstavlja alociranje opštih troškova na
pojedine proizvode i usluge kod preduzeća
koja imaju širi asortiman proizvoda. Što je
asortiman širi i učešće opštih troškova veće
u ukupnim troškovima, to zahtev za
preciznošću rasporeda troškova postaje
značajniji.
se kod preduzeća kod kojih je nemoguće
odvojeno evidentirati opšte troškove i
troškove materijala izrade po
proizvodima. To je slučaj kada preduzeće
proizvodi više proizvoda od kojih je jedan
glavni, a ostali sporedni. Iz nafte se, na
primer, dobija benzin kao glavni proizvod,
ali i ulje za loženje, petrolej, plinsko ulje i
sl. kao sporedni proizvodi. U ovim
slučajevima alociranje troškova po
proizvodima vrši se na jedan od sledeća
dva načina:
ukupnoj vrednosti proizvodnje i na
osnovu tako dobijenog procenta određuje
se njegovo učešće u ukupnim
zajedničkim troškovima.
ukupni troškovi umanjeni za vrednost
proizvoda ostalih troškova.
Zahvaljujući razvijenim softverskim
rešenjima, savremena ekonomska
nauka indirektne troškove i cenu
rada u ceni koštanja proizvoda
valorizuje kroz cenu norma sata koja
se definiše za pojedinačna mesta
troškova (pogone, radionice,radna
mesta).Na taj nacin se na
jednostavan način i sa velikim
stepenom tačnosti mogu vršiti
obračun pojedinačnih kalkulacija
cena koštanja operacija,
delova,sklopova i finalnih proizvoda
Tako cenu koštanja izračunavamo
prema obrascu:

Ck = Cm + tCh
Ck
t
Ch
 Ck = Cm + tCh
Ck - Cena koštanja

Cm -Trošak materijala
t -Vreme izrade
Ch -Vrednost norma
sata din/h
 9 FIKSNI,VARIJABILNI I
UKUPNI TROŠKOVI

Fiksni troškovi su oni koji u svom

ukupnom iznosu ostaju
nepromenjeni i onda ako se
veličina proizvedenih učinaka
menja. Oni redovno nastaju Ukupni troškovi
zbog toga što je preduzeće Menadžment preduzeća koji vodi
računa o profitu posebnu
instaliralo određeni potencijalni pažnju poklanja troškovima
kapacitet, bez obzira da li se sa ciljem da održi
proizvodi ili ne. To je razlog profitabilnost poslovanja.
zašto neki autori fiksne Zato je bitno da se izračunaju
troškove zovu još i troškovima ukupni troškovi za svaki nivo
proizvodnje, odnosno stepen
kapaciteta. Fiksne troškove korišćenja kapaciteta. Pri
možemo izraziti jednačinom: tome, ukupni troškovi
predstavljaju zbir svih fiksnih
n i varijabilnih troškova.

Fnt = Ft1 + Ft 2 + Ft 3 + ... = ∑ Fti Na narednim slikama je prikazan

i =1 grafički prikaz dinamike
ukupnih troškova i dinamike
ukupnih troškova po jedinici
Varijabilni troškovi su troškovi proizvoda.

koji se u svom ukupnom n n

Ut = ∑ Fti + ∑ Pti
iznosu menjaju sa
promenom obima
proizvodnje(direktni materijal i =1 i =1
izrade, zarade i dr.). Oni su,
dakle, uslovljeni stepenom
zaposlenosti, tj. korišćenjem
raspoloživih kapaciteta.

Pt =Ptp ⋅Q
Na sledećoj slici su dati dijagrami
proporcionalnih troškova po jedinici
proizvoda i ukupnih proporcionalnih
troškova
 gde su:
• Ft1 - amortizacija,
• Ft2 - opšti troškovi proizvodnje ili pogonske režije,
• Ft3 - administrativno - prodajni troškovi,
• Ft4 - investiciono i tekuće održavanje,
• Ft5 - troškovi premija i osiguranja,
• Ft6 - kamate ne kredite za osnovna sredstva,
• Ft7 - kamate na kredite za obrtna sredstva (o opštim troškovima proizvodnje i administrativno - upravnim troškovima detaljnije smo govorili u prethodnim izlaganjima).
Grafički prikaz zavisnosti ukupnih fiksnih troškova (Ft) od stepena korišćenja kapaciteta dat je na narednoj slici .
 Jedinični fiksni troškovi
Ukupni fiksni troškovi
 gde je:
Pt - ukupni varijabilni troškovi,
Ptp - varijabilni troškovi po jedinici
proizvoda,
Q - obim proizvodnje.
Ukupni i prosečni varijabilni troškovi
Ukupni troškovi Jedinični troškovi
 10
Kontrola troškova i mogućnosti
za njihovo sniženje
• Sistem obračunavanja po
• Sistem obračunavanja po
Kontrola troškova i mere
za sniženje troškova
predstavljaju veoma
značajnu aktivnost koja
može trajno delovati na
budući razvoj svakog
industrijskog preduzeća.
Dve osnovne poluge koje
omogućavaju opstanak na
tržištu su cene i kvalitet.
Pod kvalitetom se
podrazumeva i estetski
izgled i upotrebna
vrednost.
Preduzeća koja
sprovode kontrolu
troškova i utvrdjuju i
sprovode kontrolu
troškova i utvrđuju i
sprovode mere za
njihovo sniženje imaće
prednost u odnosu na
konkurentska
preduzeća.
Računovodstvo troškova
uz primenu
odgovarajućeg
sistema planiranja i
obračuna troškova
stvara kalkulaciju cene
koštanja.
Kalkulacije imaju zadatak
da obezbede tačne
podatke i informaciju o
troškovima po
mestima njihovog
nastanka i po
učincima.
Izdvajaju se dva sistema Standardi za direktne troškove
obračunavanja troškova: se relativno lako utvrđuju,
dok kod utvrđivanja
standarda za indirektne
stvarnim troškovima troškove nastaju problemi
zbog različitih troškova sa
planskim troškovima različitim
karakteristikama.Ovi
problemi se prevazilaze
Sistem obračunavanja troškova
prema stvarnim troškovima se metodologijom obračuna
zasniva na obuhvatanju i vrednosti norma sata
uključivanju u cenu koštanja
svih stvarno nastalih troškova
na osnovu realizovanog Standardi za direktne troškove
radnog naloga. se relativno lako utvrđuju,
Ovaj sistem predstavlja “skupljanje dok kod utvrđivanja
mrtvih” jer samo konstatuje
standarda za indirektne
postojeće stanje. troškove nastaju problemi
zbog različitih troškova sa
različitim
U cilju prevazilaženja karakteristikama.Ovi
problemi se prevazilaze
nedostataka sistema
obračunavanja po stvarnim metodologijom obračuna
troškovima primenjuje se vrednosti norma sata
obračun cene koštanja po
planskim
(standardizovanim)
troškovima,
Pri tome se cena koštanja
učinka vrši na osnovu
standardnih troškova, koji
predstavljaju unapred
predviđene troškove
neophodne za proizvodnju
jedinice proizvoda ili
usluga.Standardi koji služe
za kontrolu troškova su
naučno i stručno utvrđen a
između ostalog koriste
metodologiju obračuna
cene koštanja na osnovu
vrednosti norma sata.
 Mogućnosti sniženja troškova materijala
Troškovi materijala u strukturi troškova proizvodnje
učestvuju sa visokim procentom(i do 80%), tako da
uštede u materijalu predstavljaju značajnu komponentu u
ukupnim uštedama.
Na troškove materijala utiču:
• Projektna rešenja proizvoda i njihovih elemenata
• Projektna rešenja tehnoloških procesa
• Karakteristike materijala
• Procentualno ostvarivanje škarta u proizvodnji
• Uslovi rada
• Izabrana vrsta opreme i postrojenja
• Kvalitet konstrukcije
• Standardizovanost materijala,delova i proizvoda
Ocena rasipanja materijala se može izraziti
na sledeći način:
ostvareni utrošak materijala po jedinici proizvoda

Ep =
planirani utošak materijala po jedinici proizvoda
 Mogućnost sniženja troškova radne snage

Vrednosno iskazivanje utrošaka radne snage

izražava se zaradom koja je funkcija cene rada i
količine utrošenog rada. U cilju racionalisanja
radne snage potrebno je obezbediti
konkretizaciju gesla “pravi čovek na pravo
mesto”.Takođe treba sprovoditi stalno
obrazovanje i osposobljavanje zaposlenih za
upravljanje kvalitetom i razvoj sistema
autokontrole.
 Nejednaki utrošci radne snage u
preduzećima su posledica:

• Nejednake kvalifikacije zaposlenih

• Nejednakog iskustva i veštine
• Nejednakog intenziteta rada
• Nejednake organizacije rada
• Nejednakih uslova rada
• Nejednakih metoda plaćanja zaposlenih
Radi smanjenja troškova radne snage u
preduzeću se mora primenjivati studija rada koja
se sastoji od studija metoda,merenja rada i
organizacije njihove primene.
Primenom studije rada smanjuje se zamor koji
izazivaju fizički
napori,buka,osvetljenje,buka,osvetljenje,napori,bu
ka,osvetljenje,buka,osvetljenje,temperatura,vlaga,
ritam rada,prašina i dr.
Studijom rada se postiže povećanje
produktivnosti,ušteda u vremenu i smanjenje
troškova proizvodnje.
Mogućnost za smanjenje troškova sredstava za rad

Trošenje vrednosti sredstava za rad u procesu

proizvodnje nastaje:
• Njihovim korišćenjem,pri čemu veći intenzitet
korišćenja podrazumeva i veće trošenje opreme
i postrojenja, kao i alata i pomoćnih pribora koji
se smatraju osnovnim sredstvima
• Fizičkim starenjem usled protoka vremena,pri
čemu sredstvo može gubiti od svoje upotrebne
vrednosti i kada se ne koristi
• Usled tehnološkog zastarevanja
• Usled neodgovarajuće upotrebe
Stepen istrošenosti sredstava rada prema iznosu novčanih sredstava
izdvojenih na ime obračunate amortizacije omogućuje nam da
sagledamo da li se iz sredstava amortizacije mogu obnoviti dotrajala
sredstva rada.
Stepen zaposlenosti kapaciteta se može islkazati formulom

Sz= Pmč/Mmč gde su:

Sz - planirani stepen zaposlenosti

Pmč-planirani mašinski časovi kojima izražavamo

mogući obim tehničkih kapaciteta

Mmč-mogući mašinski časovi prema postojećim kapacitetima

Stepen iskorišćenosti raspoloživih kapaciteta je
direktno povezan sa postignutim rezultatima
proizvodnje i troškovima proizvodnje,jer
izgubljeni mašinski časovi povećavaju indirektne
troškove,ne samo zbog stajanja mašina već i
zbog neuposlenosti radne snage.
Blagovremeno i kvalitetno održavanje
opreme značajno utiče na smanjenje
kvarova i zastoje u proizvodnji uz
minimizaciju direktnih i indirektnih
troškova.
Ukupne troškove održavanja proizvodne opreme
možemo predstaviti na sledeći način:
To = Trd + Tm + Tk + Tnz + Tup
gde su:
To – ukupni troškovi održavanja
Tr - troškovi rezervnih delova
Tm- troškovi materijala za održavanje
Tk – troškovi kadrova u održavanju
Tnz – troškovi neplaniranog zastoja
Tup – Troškovi usluga drugih preduzeća
 Ukupni troškovi održavnja i zastoja
Troškovi održavanja i zastoja

Troškovi popravki i Troškovi preventivnog održavanja

zastoja proizvodnje

Troškovi zastoja proizvodnje

Optimalni intenzitet održavanja Intenzitet održavanja

Dijagram intenziteta i troškova održavanja

Informatičke tehnologije (CNC i CIM) su
doprinele prihvatanju novog koncepta
održavanja osnovnih sredstava(mrežno
povezivanje,monitoring,dijagnostika na
daljinu i otklanjanje kvarova od strane
proizvođača opreme). Na taj način se
minimiziraju troškovi održavanja.
 11 Inžinjering vrednost metoda za
sniženje troškova proizvoda
Ova metoda se odnosi na sniženje
troškova putem sistematskog
istraživanja svih funkcija proizvoda.
U okviru informacije se vrši identifikacija
funkcija i dodeljivanje troškova
funkcijama,vodeći računa o
konkurenciji (bench marking).
U okviru analize treba odgovoriti na pitanja:
Koje sve funkcije obavlja proizvod?
Da li su sve funkcije,koje obavlja proizvod
zaista potrebne?
Da li se može smanjiti broj elemenata?
Da li postoje alternativna jeftinija rešenja?
Sinteza obuhvata uporednu analizu varijanti
i izveštavanje naručiocu posla.

Značaj tehnike inženjeringa

vrednosti može se videti i iz
sledećeg dijagrama gde je prikazan
obim prodaje jednog proizvoda u
toku životnog veka proizvoda.
Prikazane su dve granične krive:
gornja koja prikazuje obim prodaje
kada je proizvod pravovremeno
podvrgavan analizi sa aspekta
inženjeringa vrednosti i donja koja
prikazuje obim prodaje istog
proizvoda koji je podvrgavan
povremenoj analizi ali samo sa
aspekta tehničkih poboljšanja
postojećih performansi. Šrafirana
oblast pokazuje stepen u kome
proizvođač može uticati na prodaju u
zavisnosti od "količine" primenjene
Inženjering vrednosti.
Troškovi i životni ciklus proizvoda

UKUPNI VOLUMEN PROIZVODNJE

Istraživanje
Istraživanje Rast Zrelost
I Irazvoj
razvoj

Dijagram životnog ciklusa proizvoda

 12 Upravljanje
zalihama materijala
U preduzeću je neophodno stalno
raditi na optimizaciji zaliha
materijala t.j. na obezbeđenju
takvog nivoa zaliha koji će
omogućiti kontinuitet
proizvodnje uz minimalni nivo
zaliha.
Optimizacija zaliha materijala
obuhvata određivanje:
• Minimalnih zaliha
• Optimalnih zaliha
• Prosečnih optimalnih
zaliha
• Maksimalnih zaliha
• Signalnih zaliha i
• Optimalne(ekonomične)
količine nabavke
Minimalne zalihe materijala
predstavljaju onu količinu
materijala ispod koje nivo
zaliha ne sme da spadne, jer
bi bio ugrožen kontinuitet
proizvodnje.
Minimalne zalihe materijala se
određuju prema obrascu:
Smin = Dp x Vn + Sf gde je:
Dp – Dnevna potrošnja
Vn - Vreme nabavke
Sf - Sigurnosni faktor
Optimalna zaliha je
količina materijala koja
obezbeđuje kontinuitet
proizvodnje uz najniže
troškove držanja zaliha i
minimalne ukupne
troškove nabavke.
Ona se sastoji iz dva dela:
• nabavne službe, troškove
Fiksni deo,t.j.minimalna
zaliha koja mora da
postoji u svakom
trenutku
• Varijabilni deo,
t.j.zatečeni deo
optimalnog priliva zaliha,
koji se obezbeđuje
stalnom nabavkom
ekonomičnih količina
Prosečne optimalne zalihe
materijala su prosečni
nivo zaliha u toku godine
i izračunavaju se prema
obrascu
Sop = Smin + Q/2 gde je
Q – optimalna količina nabavke
Maksimalne zalihe su
jednake zbiru
minimalnih zaliha i
optimalne količine
nabavke
Smax = Smin + Q
Signalne zalihe se određuju na
osnovu ustaljenog vremena
nabavke Vn i trenda potrošnje
zaliha po jedinici vremena
(danu) (Dp) i veličine
minimalne zalihe Smin prema
obrascu:
Ss =Smin +Dp x Vn ili Ss = 2DpVn
+Sf
Obično se uzima da je vrednost
signalnih zaliha jednaka
dvostrukoj visini minimalnih
zaliha.
Troškovi nabavke (Tn)
uslovljeni su načinom
nabavljanja i predstavljaju
Troškovi držanja zaliha su veoma
troškove, od pripremanja
narudžbe do dospeća
materijala u skladište. U ove
troškove ubrajamo: troškove
organizacije i funkcionisanje
transporta i osiguranja,
troškove prijema i ispitivanje
primljenog materijala, troškove
evidencije u vezi sa nabavkom
i ostale troškove nabavke
materijala. Troškovi nabavke
su proporcionalni broju
narudžbi u toku godine, tj. oni
su veći što je veći broj
narudžbi u toku godine, i
obratno.
Troškovi držanja zaliha (Td)
obuhvataju:
• troškove uskladištenja zaliha koji
se odnose na kamate na zalihe
materijalala, osiguranje, gubitke
(kvar, lom, rasipanje,
zastarevanje) i druge troškove
održavanja zaliha
• troškove rada koji se odnose na
plate zaposlenih u magacinu
• troškove prostorija, kao što su
zakupnine i kirije, amortizacija,
grejanje, osvetljenje, osiguranje
objekta i dr.
• troškovi manipulacije koji sadrže
sve troškove koji su vezani za
manipulaciju sa zalihama:
premeštanje, raspoređivanje,
međuskladišni prevoz i dr.
• troškovi evidencije i kontrole
kvaliteta materijala.
širok pojam. Obuhvataju sve vrste
troškova koji su direktno ili
indirektno vezani za zalihe. Za
potrebe analize relevantnih troškova
važnije su varijabilne stavke držanja
zaliha. U okviru ovih troškova
poseban značaj imaju troškovi koji
su nastali kao posledica vezivanja
kapitala za ulaganje u zalihe. Radi
se o kamatama koje se moraju
platiti na angažovani pozajmljeni
kapital koji je uložen u zalihe.
Međutim, ovde se radi o troškovima
kapitala koji se mogu definisati i kao
oportunitetni trošak investiranja u
zalihe koji se može izjednačiti sa
propuštenim prinosom koje bi
preduzeće ostvarilo plasmanom
kapitala u najbolju odbačenu
alternativu. Naime, zalihe su
novčana sredstva. Da su ova
sredstva stavljena na depozit kod
banke dobijala bi se kamata
(oportunitetni trošak), ali pošto su
uložena u zalihe preduzeće plaća
kamate.
Troškovi držanja zaliha su u
obrnutoj srazmeri sa brojem
narudžbi u toku godine. Veći
broj narudžbi tokom godine
smanjuje troškove držanja
zaliha i obrnuto.
Na osnovu prethodnih izlaganja
možemo istaći da je
optimalna količina nabavki
(Q) uslovljena sa troškovima
nabavki (Tn) i troškovima
držanja zaliha (Td). Treba
naći onu količinu ulaza
materijala koja će formirati
najpovoljniju zalihu sa
aspekta ekonomičnosti i
rentabilnosti poslovanja
preduzeća. Za rešenje ovog
problema postoji više
načina. Međutim, u daljim
razmatranjima daće se
direktan način utvrđivanja
optimalnog obima nabavke.
Za obeležavanje pojedinih elemenata
koristiće se sledeći simboli:
Q - količina naručene robe
S - iznos troškova porudžine
C - nabavna cena po jedinici
D - tražnja odnosno potrošnja materijala
(poznata i konstantna)
K - stopa godišnjih troškova držanja
zaliha
 Prema navedenim elementima imamo:

D
broj godišnjih porudžbi
Q
D
godišnji troškovi nabavke ⋅S
Q

vrednost porudžbine Q⋅C

Q⋅C
vrednost prosečnih zaliha 2
Q⋅C
godišnji troškovi držanja zaliha ⋅K
2
Izračunavanje minimalne količine materijala (Q) ili ekonomske količine
porudžbi (EDQ) predstavlja onaj kvantum kod koga je zbir troškova (Tn) i
(Td) najniži. D Q⋅C
Tn + Td =
⋅S + ⋅K
Q 2
Minimiziranjem ove jednačine (prvi izvod po Q) dobićemo
optimalnu količinu nabavke.
2⋅ D⋅S
EOQ =
K⋅C

14
(Metod prioriteta)
ABC metod
Model optimizacije zaliha dolazi do
punog izražaja u
automatizovanom sistemu
poslovanja. Primena računara u
poslovanju i vođenju preduzeća
omogućava primenu metoda
optimizacije zaliha. Međutim,
svakako bi bilo neracionalno da
se svaki materijal, deo ili
proizvod, a ima ih u velikim
količinama, tretira na isti način.
Svi materijali se ne troše u
velikim količinama, a i
angažovanje sredstava je
različito. Neki materijali su od
većeg značaja, dok su drugi
manje bitni. Utvrđeno je da se
najveći deo finansijskih
ulaganja u zalihe materijala
angažuje u relativno mali broj
vrsta materijala. Zbog svega
rečenog za izbor prioriteta
optimizacije treba primeniti
ABC metod, odnosno metodu
prioriteta. Ova metoda zasniva
se na Pareto – Lorencov-om
postupku izdvajanja važnih od
nevažnih materijala. Po ovoj
metodi sve vrste materijala,
delova ili proizvoda dele se u
tri grupe, s obzirom na
troškove koje stvaraju. Grupu
"A" čine materijali koji stvaraju
najveće troškove, a to znači da
se upotrebljavaju u većim
količinama i imaju visoku
vrednost po jedinici.
U ~ e { } e u
Prema tome grupu "A" čine
z a l i h a m
( % )
a
veoma uticajni materijali.
Grupu "B" sastoji se od
uticajnih materijala i čine
srednju grupu s obzirom na A 1 0 - 1 5 % A
troškove. Najzad, grupu "C"
čine neuticajni materijali, čiji B 2 0 - 3 0 B% 2
ukupni troškovi su vrlo niski.
Polazeći od ovih saznanja A B C
može se istaći da se metoda C 5 0 - 7 0C % 5 -
ABC može koristiti i za
predviđanje potrebnih zaliha
materijala, jer omogućava v r s t e m a t e r b i jr a o l j a p o z ii cz in j ao s t r
uočavanje onih vrsta
materijala koje su
najpotrebnije u procesu
proizvodnje.Koncepcija Određivanje pripadnosti Značaj ABC metode
pažnje, kontrole i upravljanje materijala odgovarajućoj
zalihama, srazmerna je grupi vrši se po sledećem ogleda se u tome što se
učešću pojedinih grupa u postupku: prioritet optimizacije i
strukturi ukupnih zaliha. posebna briga daje grupi
• napravi se popis materijala
koji se troši u preduzeću, A, pa tek potom grupi B i
na kraju grupi C, što
uzimajući u obzir dimenzije,
Na grafikonu su povučene kvalitet i oblik, omogućuje da se ostvari
dve linije za granicu vrlo • utvrdi se utrošak svakog visoka ekonomičnost.
uticajnih vrsta materijala na materijala za određeni Na materijalima grupe A
nivou 75% i za granicu vremenski period, primeniće se
neuticajnih vrsta materijala prvenstveno
na nivou 95%. Date granice • utvrde se cene materijala
su sve vrste materijala po jedinici, izračunavanje
razdvojile u tri grupe: na • izračunavaju se vrednosti ekonomičnih nabavki,
grupu veoma uticajnih za svaki materijal, posebna pažnja će se
materijala A, grupu uticajnih posvetiti isporučiocima
vrsta materijala B i na grupu • izvrši se rangiranje
najmanje uticajnih materijala materijala po veličini ovih materijala i
C. Pravila za granice A,B i C ukupnih troškova aranžmani isporuke itd.
nisu kruta i određuju se na
sledeći način:
• u grupu A spadaju materijali
koji čine 10-15% svih vrsta
materijala iz ukupnog
asortimana i predstavljaju 70-
80% vrednosti zaliha,
• u grupu B spadaju materijali
20-30% svih vrsta materijala i
predstavljaju oko 20-35%
troškova zaliha, što znači da
zajedno sa grupom A daju
90-95% ukupnih troškova,
• u grupu C spadaju materijali
koji čine 50-70% od svih
vrsta materijala, a nose jedva
5-10% ukupnih troškova.
Svi materijali se ne troše u
velikim količinama, a i
angažovanje sredstava je
različito. Neki materijali su od
većeg značaja, dok su drugi
manje bitni. Utvrđeno je da se
najveći deo finansijskih
ulaganja u zalihe materijala
angažuje u relativno mali broj
vrsta materijala. Zbog svega
rečenog za izbor prioriteta
optimizacije treba primeniti
ABC metod, odnosno metodu
prioriteta. Ova metoda zasniva
se na Pareto – Lorencov-om
postupku izdvajanja važnih od
nevažnih materijala. Po ovoj
metodi sve vrste materijala,
delova ili proizvoda dele se u
tri grupe, s obzirom na
troškove koje stvaraju. Grupu
"A" čine materijali koji stvaraju
najveće troškove, a to znači da
se upotrebljavaju u većim
količinama i imaju visoku
vrednost po jedinici.
Prema tome grupu "A" čine
veoma uticajni materijali.
Grupu "B" sastoji se od
uticajnih materijala i čine
srednju grupu s obzirom na
troškove. Najzad, grupu "C"
čine neuticajni materijali, čiji
ukupni troškovi su vrlo niski.
Polazeći od ovih saznanja
može se istaći da se metoda
ABC može koristiti i za
predviđanje potrebnih zaliha
materijala, jer omogućava
uočavanje onih vrsta
materijala koje su
najpotrebnije u procesu
proizvodnje.Koncepcija
pažnje, kontrole i upravljanje
zalihama, srazmerna je
učešću pojedinih grupa u
strukturi ukupnih zaliha.
 Na grafikonu su povučene
dve linije za granicu vrlo
uticajnih vrsta materijala na
nivou 75% i za granicu
neuticajnih vrsta materijala
na nivou 95%. Date granice
su sve vrste materijala
razdvojile u tri grupe: na
grupu veoma uticajnih
materijala A, grupu uticajnih
vrsta materijala B i na grupu
najmanje uticajnih materijala
C. Pravila za granice A,B i C
nisu kruta i određuju se na
sledeći način:
• u grupu A spadaju materijali
koji čine 10-15% svih vrsta
materijala iz ukupnog
asortimana i predstavljaju 70-
80% vrednosti zaliha,
• u grupu B spadaju materijali
20-30% svih vrsta materijala i
predstavljaju oko 20-35%
troškova zaliha, što znači da
zajedno sa grupom A daju
90-95% ukupnih troškova,
• u grupu C spadaju materijali
koji čine 50-70% od svih
vrsta materijala, a nose jedva
5-10% ukupnih troškova.
 Određivanje pripadnosti
materijala odgovarajućoj
grupi vrši se po sledećem
postupku:
• napravi se popis materijala
koji se troši u preduzeću,
uzimajući u obzir dimenzije,
kvalitet i oblik,
• utvrdi se utrošak svakog
materijala za određeni
vremenski period,
• utvrde se cene materijala
po jedinici,
• izračunavaju se vrednosti
za svaki materijal,
• izvrši se rangiranje
materijala po veličini
ukupnih troškova
Značaj ABC metode
ogleda se u tome što se
prioritet optimizacije i
posebna briga daje grupi
A, pa tek potom grupi B i
na kraju grupi C, što
omogućuje da se ostvari
visoka ekonomičnost.
Na materijalima grupe A
primeniće se
prvenstveno
izračunavanje
ekonomičnih nabavki,
posebna pažnja će se
posvetiti isporučiocima
ovih materijala i
aranžmani isporuke itd.
15 ODREĐIVANJE OPTIMALNE
SERIJE PROIZVODA
gde je:
• ELS - ekonomska
U proizvodnom preduzeću se slično veličina serije,
određivanju ekonomske
veličine nabavke postavlja • D -
pitanje i ekonomske veličine procenjena godišnja
serije proizvoda. Proizvodi i prodaja ili tražnja,
njihovi delovi mogu se planirati • S - procenjeni
u manjim ili većim serijama. troškovi pripreme
Međutim, samo je jedna jedne serije,
veličina serije ekonomski • K - procenjeni
optimalna, odnosno ima troškovi držanja zaliha
najmanje troškove po jedinici. u % od njihove cene
Optimalna veličina serije zavisi koštanja,
od procenjenih troškova • C - cene
držanja zaliha, troškova koštanja proizvoda,
pripreme proizvodnje, troškova
izrade po jedinici proizvoda, • Pk -
odnosno cene koštanja maksimalni godišnji

.
proizvedenih proizvoda. Ona,
takođe, zavisi i od procenjene
prodaje proizvoda i kapacitet proizvodnje
maksimalnog godišnjeg
kapaciteta proizvodnje. Ako se
ovo ima u vidu postavljaju se
pitanja kako planirati dinamiku
proizvodnje nekog proizvoda, u
koliko serija, koliko proizvoda
proizvoditi u okviru svake serije
i kada plasirati radni nalog za
otpočinjanje nove proizvodne
serije. Za odgovore na ova
pitanja razvijena je jedinstvena
matematička formula koja glasi:

2⋅ D ⋅S Pk
ELS = ⋅
K ⋅ C Pk − D
 gde je:
• ELS - ekonomska
veličina serije,
• D -
procenjena godišnja
prodaja ili tražnja,
• S - procenjeni
troškovi pripreme
jedne serije,
• K - procenjeni
troškovi držanja zaliha
u % od njihove cene
koštanja,
• C - cene
koštanja proizvoda,
• Pk -
maksimalni godišnji

kapacitet proizvodnje .
16 LEAN SISTEM
PROIZVODNJE I POSLOVANJA
Danas u uslovima globalizacije preduzeća
nastoje da usklade tražnju, odnosno
potrebe i zahteva kupaca sa svojim
mogućnostima. Međutim, proces
ostvarivanja tog sklada je veoma
složen. Preduzeća, u okviru toga,
traže nova strateška rešenja koja će
im obezbediti odgovarajuću poziciju
na tržištu. Jedno, od tih rešenja koje
je prisutno u poslednjih nekoliko
godina, jeste LEAN sistem
proizvodnje. Neki autori izraz LEAN u
proizvodnji i poslovanju prevode
bukvalno kao oslonac na mogućnosti
redukovanja troškova i vremena kroz
ceo poslovni sistem. Neki pak drugi
ovaj izraz prevode, što i jeste
prihvatljivije, kao štedljivost u
proizvodnji i poslovanju.
Osnovna ideja LEAN
proizvodnje i poslovanja je
zadovoljavanje potreba i želja
kupaca uz konstantno
eliminisanje nepotrebnih
gubitaka u svim aspektima
poslovanja. Primeri gubitaka su:
držanje visokih zaliha, preterano
druga priprema proizvodnje,
neorganizovano korišćenje
prostora, dorada itd. U centru
pažnje moraju da budu
specifične potrebe kupaca i zato
se postavlja pitanje: da li radimo
bilo šta što kupac ne želi da plati
i kako da prestanemo to da
radimo? U uslovima kada u
najvećem broju slučajeva tržište
određuje cenu potrebno je
primenom LEAN principa
eliminisati sve nepotrebne
troškove u svim organizacionim
delovima preduzeća kao
poslovnog sistema i ostvariti
kvalitet proizvoda i cenu koja će
obezbediti profitabilnost.
Često se kao sinonimi za LEAN sistem
proizvodnje koriste: Just-In-Time
proizvodnja, fleksibilna proizvodnja i
agilna proizvodnja. U osnovi LEAN
proizvodnje nalazi se filozofija Just-In-
Time koja je potekla iz Tojotinog
proizvodnog sistema. Sve ove varijante
postale su preokupacija savremenih
zapadnih privreda. Razmatrajući razloge
visokog držanja zaliha Tojotini inženjeri
rešili su problem neposredno na samom
izvoru. Oni su među razlozima za držanje
visokih zaliha prepoznali sledeće:
• zaštita od lošeg kvaliteta materijala,
• dugi vremenski period pripreme
proizvodnje,
• nesigurnost u blagovremene isporuke
dobavljača.
Prvi razlog držanja visokih zaliha eliminisali
su uvođenjem totalne kontrole kvaliteta.
Drugi razlog je eliminisan tako što su
japanski inženjeri većinu svog posla
posvetili smanjenju vremena pripreme
proizvodnje .
Poređenja radi, američkim inženjerima
priprema proizvodnje je oduzimala
šest sati. Ove razlike su rezultat
pogrešne orijentacije američkih
inženjera koji su najveći deo svog
radnog dana posvećivali smanjivanju
vremena proizvodnog ciklusa.
Suprotno tome, Tojotini inženjeri
koncentrisali su pažnju na smanjenje
vremena pripreme proizvodnje. Treći
razlog za držanje visokih zaliha
eliminisali su uspostavljanjem
dugoročnih veza i odnosa sa
dobavljačima i njihovo povezivanje sa
kontinuitetom proizvodnje.
Proizvođač je dobavljačima predočio
proizvodni raspored prema kome
treba da se obezbede neophodni
materijali, delovi i sklopovi u manjim
količinama, blagovremeno (Just-In-
Time), onako kako su oni njemu
potrebni u njegovom proizvodnom
procesu. Primena JIT uslovljena
nabavkom i isporukama tačno na
vreme.
Međutim, LEAN sistem
proizvodnje i poslovanja
nije isključivo vezan za
nabavku, isporuke i
proizvodni proces.
Primenom Just-In-Time i u
svim ostalim
organizacionim delovima
preduzeća kao poslovnog
sistema dolazi se do LEAN
sistema. Primenom LEAN
sistema neke kompanije
uspele su ne samo da
smanje zalihe i vreme
pripreme proizvodnje, nego
i da smanje vremena
proizvodnje i neefikasno
korišćenje prostora.
Osnovne elemente
LEAN sistema proizvodnje
predstavljaju sledeći
principi :
• Lean oprema,
•
Elimisanje gubitaka
prilikom projektovanja,
• Fleksibilnost,
• Vizuelna fabrika,
• Eliminacija grešaka u
pripremi radnog mesta,
• Skladištenje na mestima
upotrebe,
• Smanjenje vremena
Princip eliminisanja grešaka u pripremi
pripreme mašina,
• Organizacija radnog
mesta,
• Just-In-Time proizvodnja
(Tačno-na-vreme).
Skladištenje na mestima upotrebe u
Cilj primene LEAN principa je
identifikovanje i eliminisanje svih
nepotrebnih troškova, skraćivanje
vremena razvoja, proizvodnje i
isporuke proizvoda.
Primenom principa LEAN opreme
podrazumeva opremu koja
obezbe|uje brzu promenu alata za
različite proizvode, minimalno
održavanje, pripremu radnih
mesta bez grešaka i eliminisanje
gubitaka u fazi projektovanja
radnog mesta.
Princip fleksibilnosti zahteva brzo
prilagođavanje radnih mesta,
procesa proizvodnje ili rasporeda
u pogonima, neophodnim
promenama. Modularni sistemi su
fleksibilni sistemi i odlikuju se
mogućnošću jednostavnog
kreiranja različitih rasporeda tako
da se pojedinačna radna mesta
mogu kombinovati i premeštati.
Fleksibilnost podrazumeva i brzo
prilagođavanje na promene u
zahtevima potrošača, organizaciju
i pokretanje proizvodnje prema
njihovim narudžbinama.
Princip vizuelne fabrike ili
vizuelnog menadžmenta odnosi se na
sposobnost da se brzo oceni stanje
proizvodne aktivnosti posmatranjem
procesa. Jasne granice, na primer,
između operacije pomažu u uočavanju
uskih grla, pokreta operatora i
nedostatka materijala.
radnog mesta podrazumeva izradu
uputstva za pripremu radnog mesta
koja treba da sadrže podatke o
operaciji, materijalu i alatu koji se
koristi. Ova priprema se mora obaviti
sa minimalnim šansama na grešku.
pogonu ili radionici treba da sadrži
dovoljno delova za proizvodnju.
Potrebno je obezbediti da materijal
bude smešten blizu radnog mesta, ili
ako jeste moguće, na samom radnom
mestu.
 Princip smanjenja vremena
pripreme mašina ima izuzetan
značaj, s obzirom da zbog smanjenja Lean sistem proizvodnje zasniva se
proizvodne serije i sa povećanjem na eliminisanju svih troškova koji mogu
varijacija proizvoda radnici moraju da da se grupišu kao:
vrše promene alata veoma često.
Radno mesto mora biti tako • troškovi prevelike proizvodnje
projektovano da je to sve efikasno i • troškovi čekanja delova, radnika i
bez, ako je to moguće, angažovanja kupaca,
drugih radnika.
• troškovi transporta nastali zbog loše
Organizacija radnog mesta je bitan organizacije u samom procesu
faktor smanjenja vremena proizvodnje,
proizvodnje i kontrole procesa.
Raspored alata i materijala na • troškovi neprikladne obrade koji su
radnom mestu treba da bude rezultat nemogućnosti proizvodnog
ostvaren na bazi učestalosti njihovog sistema da zadovolji zahtev kupaca u
korišćenja i lakoćom povratka na pogledu kvaliteta,
određena postolja i držače posle
• troškovi nepotrebnih zaliha koji
upotrebe . dodatno poskupljuju proizvodnju usled
potrebe uskladištenja viška proizvoda,
• troškovi praznih hodova koji nastaju
zbog viška pokreta radnika na radnim
mestima,
Najzad, princip • troškovi grešaka koje što duže ostanu
Just-In-Time neotkrivene to više uzrokuju troškove
proizvodnja, u ovom vremena i finansija.
slučaju, podrazumeva
proizvodnju samo
onoga što je potrebno, i
to u količinama koja je
definisana ritmom u
kojim kupac kupuje
proizvod. To
podrazumeva manje
serije i veći varijetet
proizvoda. Mora se, pri
tome, voditi računa da
radna mesta budu tako
organizovana i
pripremljena, da i manja
serija, uključujući i seriju
samo jednog komada,
bude praktično
izvodljiva i ekonomski
opravdana.
INŽENJERSKO-EKONOMSKA ANALIZA I OCENA EFEKTIVNOST
PROJEKATA
Preduzeće ne može da se u dužem vremenskom periodu zadrži na
istom proizvodnom programu, tehnologiji, organizaciji i upravljanju.
Jačanje globalne konkurencije i sve veći zahtevi kupaca traže od
preduzeća da se menja i razvija. Proizvodni program nije statična
kategorija, sa stalno istim količinama i strukturom proizvoda, već
kategorija koja se neprekidno menja, zbog toga što su proizvodi
podložni "zakonu nastanka i nestanka". Za preduzeće je veoma
važna spoznaja da svaki proizvod ima svoj životni vek, jer ga
neprestano upozorava da će mu opstanak biti doveden u pitanje
ako u dužem vremenskom periodu zadržava isti proizvodni
program. Osnov rasta i razvoja preduzeća je pronalaženje i
iznošenje na tržište novih ili modifikovanih postojećih proizvoda.
Neprekidno kreiranje novih i promene karakteristika postojećih
proizvoda najbolja je strategija razvoja industrijskog preduzeća u
poslovnom okruženju.
 Uvođenje inovacija u proizvodni program može da ima
dvostruko značenje za industrijsko preduzeće: prvo,
pruža mu veće izglede u konkurentskoj utakmici na
tržištu i drugo, kvalitativna je promena u njegovom
razvoju. Preduzeća koja uvode inovacije pod kojima
podrazumevamo primenu nove ideje o tome kako da se
unapredi proizvod, proces ili usluga, obično doživljavaju
ubrzan razvoj. U stvari, preduzeća koja nova naučno -
tehnološka znanja, putem inovacije pretvaraju u
ekonomsku vrednost imaju nadprosečne stope rasta i
ostvaruju nadprosečne finansijske rezultate zato što im
se ulaganja u istraživanje i razvoj proizvoda, procesa i
tehnologija relativno brzo vraćaju.
Međutim, neprekidni proces inovacija proizvoda,
procesa, tehnologija i usluga primorava preduzeće da
investira. A investiranje nije ništa drugo nego sadašnje
ulaganje radi postizanja budućih efekata. Razvoj novih
programa i projekata, kontroliše se i usmerava uglavnom
investicionim ulaganjima. Ostavljajući po strani razlike
među programima i projektima, može se istaći da se
razvojni put svakog od njih sastoji od više međusobno
povezanih faza od kojih svaka ima svoje proizvodne i
ekonomske karakteristike, pa se zbog toga i različito
reflektuju na poslovni uspeh preduzeća. Neosporno je,
dakle, da je razumevanje ovih faza neophodno da bi se
mogla uspostaviti kontrola nad resursima preduzeća, a
radi ostvarivanja razvojnih ciljeva.
 Aktivnosti izbora i realizacije projekta su takvog karaktera da zahteveju
precizan postupak - redosled faza od ideje o projektu pa do faze njegovog
izvršenja. Ove faze razvoja projekta poznate su kao faze životnog ciklusa
projekta. U okviru svake faze projekta ispituju se, analiziraju i ocenjuju
različiti elementi sa ciljem da se dođe do najbolje odluke. Jer, treba imati u
vidu da se strateški ciljevi ostvaruju sa realizacijom jednog ili više
pojedinačnih inženjersko - investicionih projekata. Svaki projekat
predstavlja celovit poduhvat i njime se može odvojeno upravljati. Pri tome,
svaki poduhvat sadrži:
• ideju o preduzimanju neke akcije,
• razradu te ideje (npr. u vidu poslovnog plana ili studije izvodljivosti) i
• njenu realizaciju.
Analogno ovome, a i na osnovu iskustva u realizovanju projekata smatra
se da postoje tri osnovne faze u životnom veku projekata:
• faza oportuniteta,
• faza analize izvodljivosti i
• faza izvršenja.
 Faza oportuniteta usmerena na pronalaženje i
prikupljanje ideja i njihovo preliminarno ocenjivanje.
U drugoj fazi ideje od kojih se najviše očekuje moraju
biti izložene detaljnoj poslovnoj analizi odnosno fizibiliti
analizi, koja mora da odgovori na brojna pitanja.
Analizira se i ocenjuje rizik, troškovi i koriste izabrane
ideje i sagledavaju posledice po ukupnu uspešnost
poslovanja preduzeća.
Treća faza, faza izvršenja počinje donošenjem odluke
o realizaciji projekta i obuhvata sve aktivnosti do početka
redovne proizvodnje - pregovaranje i ugovaranje,
projektovanje, gradnju i puštanje u rad kao i kontrolu
realizacije projekta (kontrola vremena, resursa i
troškova).
 IDENTIFIKOVANJE POSLOVNIH IDEJA I NJIHOVA
ANALIZA

Polazni faktor u koncipiranju svakog projekta predstavlja

odabrana poslovna ideja. Kreiranje i prikupljanje ideja mora
biti organizovan proces, jer jedino se na taj način može dati
odgovor na pitanje koju ideju o određenom proizvodu
prihvatiti. Prema kriterijumu kreativnosti sve ideje delimo
na:
• originalne poslovne ideje koje omogućavaju proizvodnju i
prodaju potpuno novih proizvoda,
• korektivne poslovne ideje koje se odnose na menjanje već
osvojenih proizvoda i
• reproduktivne poslovne ideje koje se odnose na proizvode i
usluge kojih ima na tržištu, ali je tražnja za njima veća od
ponude.
 Početni korak u svakom inženjersko -
ekonomskom procesu mora biti identifikovanje
potencijalno dobrih projekata. To je moguće
postići primenom dva ključna postupka:

• Pronaći potrebu, a zatim tražiti proizvod koji tu

potrebu zadovoljava,
• Imati ideju o određenom proizvodu, a zatim
definisati obim potrebe za takvim proizvodom
na tržištu.
 Prvi pristup podrazumeva raspolaganje velikim
bazama podataka i velikim brojem analiza, kao
što su:
• proučavanje kataloga proizvedenih proizvoda i
imenika sa proizvođačima u određenoj oblasti na
osnovu kojih se može doći do podataka o
potrebama za proizvodima koje trenutno ne
zadovoljava lokalna industrija, potencijalima
tražnje, odnosno potrebama tržišta za
određenim proizvodom i mogućnostima da se
neke specijalizovane komponente koje koriste
više proizvođača i koji ih proizvode samostalno
za svoje potrebe, proizvede na jednom mestu uz
nižu cenu
• proučavanje demografskih trendova zato što promene u
starosti stanovništva dovode do promena na
odgovarajućim tržištima,
• proučavanje planova razvoja i saradnje sa agencijama za
razvoj koje raspolažu podacima o raspoloživim resursima
i nedostajućim proizvodima na određenoj teritoriji,
• proučavanje državne regulative koja često utiče na
kreiranje mogućnosti za nove poslove kao što su propisi o
zaštiti životne sredine, i javni tenderi. Sama država može
da ima inovacijski odnos prema industriji i to putem
inovativne nabavne politike.Nabavke državnim
institucijama služe kao inovacijski projekat vlastitoj
industriji (tenderi za nabavke opreme, licitacije za termo i
hidrocentrale, vagone i lokomotive itd.
 Drugi pristup sadržan je u stimulisanju ideja za novi
proizvod. U okviru postupka ispituju se lokalno
raspoložive sirovine i resursi, mogućnosti supstitucije
uvoza, proučava se kvantifikaciona struktura lokalnog
stanovništva, proučavaju implikacije novih tehnologija,
koriste industrijski imenici, obilaze sajmovi i izložbe.
Osnovni izvor ideja za nove proizvode i projekte mogu
biti i naučno - istraživački instituti, fakulteti, kupci,
privredna udruženja, stručna štampa i komercijalne
publikacije.
 Prethodna izlaganja su pokazala da različiti pristupi nude
različite mogućnosti za generisanje ideja. Međutim,
konačan izbor projekta mora biti u saglasnosti sa
strateškim ciljevima investitora. Prelinarna istraživanja za
izbor ideje o novom proizvodu moraju da uzmu u ozbiljno
razmatranje sledeća dva kriterijuma:
• ekonomski potencijal koji u sebi nosi projekat novog
proizvoda i
• tehničku izvodljivost ideje u novi proizvod - sposobnost
službe istraživanja i razvoja da što pre razvije novi
proizvod i raspoloživost odgovarajućih kapaciteta i
kadrova za njegovu proizvodnju.
 FAZA IZVODLJIVOSTI PROJEKTA
Ako se u prvoj fazi oportuniteta prihvatila odgovarajuća
investiciona ideja i došlo do zaključka da treba nastaviti
dalji rad na projektu, onda se prelazi na sledeću fazu u
njegovom životnom veku, tj. fazu izvodljivosti. U ovoj fazi
izrađuje se studija izvodljivosti projekta. U procesu
upravljanja projektima ova studija zauzima važno mesto.
Međutim, ovde treba dodati da pojmovi kao što su studija
izvodljivosti, poslovno plan (business plan) i investicioni
programi označavaju studije koje se bave istom i sličnom
problematikom, s tim što im se pojedini elementi razlikuju
po dubini analize. No, ovde treba istaći i definiciju
projekta koji je, prema standardu 10006-2001, jedinstven
proces ograničen po vremenu, troškovima i resursima,
sastavljen od skupa koordiniranih i upravljačkih aktivnosti
sa datumom početka i završetka, koji je preduzet radi
postizanja cilja usaglašenog sa definisanim zahtevima.
Studija izvodljivosti izabranog projekta treba da
prikaže osnovnu ideju, scenarije, projekcije
tržišta, tehnologija, kadrova i finansijskih efekata
projekta. Ona opisuje prošlost, sadašnjost i
budućnost preduzeća koje želi da realizuje
odgovarajući projekat. Ona pomaže da se
identifikuju faktori koji presudno utiču na uspeh
projekta. Prema tome, celovita studija o
izvodljivosti projekta na osnovu koje se donose
odluke o rentabilmosti, likvidnosti i riziku
obuhvata analizu tržišta, tehničko - tehnološku
analizu i finansijsku analizu.
 ANALIZA TRŽIŠTA
Utvrđivanje tržišne perspektive za IIP mora da bude
polazna tačka za preduzeće-investitora. Osnovni, iako
ne i jedini, uzroci koji dovode do toga da se realizacija
investicionih projekata ne ostvaruje nalaze se u tome što
se zanemaruje istraživanje tržišta, u lošoj prognozi
tražnje i nepovoljnoj kombinaciji kapitala i rada. Prema
tome, ako se želi postići takva realizacija IIP koja će
istovremeno značiti i razvoj investitora, neophodno je,
pre svega, seriozno obaviti istraživanje tržišta.
Efektivna tražnja predstavlja ukupnu količinu specifičnog
proizvoda nabavljenog za određenu cenu na određenom
tržištu u određenom vremenskom periodu. Tržište se,
opet, može definisati kao skup postojećih i potencijalnih
potrošača.
Pod ukupnom tražnjom podrazumevamo
oblik ekonomske snage potrošača (kupaca)
za materijalnim dobrima i uslugama na
tržištu.
Na tražnju najveći uticaj imaju cene,
potrošački preferencijali, poverenje u
kvalitet proizvoda,mogućnost dobijanja
kredita,ugled preduzeća,navike
kupaca,dizajn proizvoda,prezentacija
proizvoda,kanali prodaje i dr.
Pod ukupnom ponudom podrazumevamo
celokupnu količinu ponuđene robe u privredi kao
celini u određenom vremenskom periodu.
Struktura ponude zavisi od strukture
proizvodnje,odnosno količina ponuđene robe
zavisi od proizvedene količine po obimu i
asortimanu.
Na sledećem grafiku je prikazana zavisnost
ponude i potražnje od obima proizvodnje i cene
proizvoda,kao i uticaj povećanja kupovne moci
na tražnju proizvoda i promena cene koštanja na
ponudu proizvoda.
 C
PONUDA
TRAŽNJA
VIŠAK

E
CE

QE
Q
MANJAK
Jednakost ponude i potražnje je tačka u kojoj su ponuđači spremni da po
određenoj ceni ponude određenu količinu proizvoda a kupci da za ponuđenu
količinu proizvoda plate ponuđenu tržišnu cenu.
Jedan od ključnih elemenata analize projekata je detaljna
ocena dimenzija, strukture i karakteristika tražnje
proizvoda čija se proizvodnja predviđa. Dimenzija tražnje
je u svako doba zavisna od nekoliko promenljivih faktora,
kao što su struktura tržišta, konkurencija, elastičnost
cena, putevi distribuiranja proizvoda, porast tražnje itd.
Zbog toga se analiza tržišta mora vršiti studiozno,
uzimajući u obzir sve relevantne faktore, jer
neodgovarajuća i neprecizna analiza tražnje i rasta
tržišta dovodi ili do predimenzionisanja proizvodnih
kapaciteta i njihovog slabog korišćenja ili do podizanja
kapaciteta koji je nedovoljan da zadovolji potrebe tržišta.
Cilj proučavanja tržišta je prezentovanje analize tražnje i
tržišta prodaje i nabavke.
TRŽIŠTE PRODAJE

Osnovne karakteristike proizvoda

Analiza prodaje i projekcija tražnje proizvoda na domaćem tržištu

Projekcija tražnje treba da obuhvati:

• Predviđanje potencijalne tražnje za pojedini proizvod ili proizvode;

• Ocenu potencijalnih dobavljača;
• Ocenu stepena prodora na tržište predloženog projekta;
• Karakteristike potencijalne tražnje u toku razmatranog perioda.
 Tražnja i ponuda na tržištu
Stavka Merna Godine
jedinica
proteklog razdoblja ekonomskog veka
projekta
-8 -7 -6 -5 -4 ... -1 0 1 2 ............... n
..

1. Domaća
potrošnja
2. Domaća
proizvodnja
3. Izvoz
4. Uvoz

5. Domaća
ponuda
(2-3+4)
6. Višak ili
manjak
(1-5)
 Projekcija cena proizvoda
Projekcija cena proizvoda na domaćem i
inostranom tržištu
Ovaj deo analize se izvodi posebno za domaće
tržište i posebno za sva strana tržišta na koja
preduzeće-investitor namerava da izvozi. Kao
što se iz sledeće tabele vidi, potrebno je navesti
vlastitu prodajnu cenu, cene domaće
konkurencije, izvozne cene i uvozne cene za
poslednjih 6 do 8 godina i ekonomski vek
projekta.
 Projekcija cena proizvoda
Stavka Godine
proteklog razdoblja ekonomskog veka projekta
-8 -7 -6 -5 -4 ... -1 0 1 2 ................. n

1. Proizvod 1
a) Domaća prodajna cena
- investitor
- konkurent 1
- konkurent 2
.........
.........
b) Izvozna cena
- u Zemlju 1
- fakturna vrednost
- premija
- transp. i ostali
tro{kovi
- u Zemlju 2
.........
.........
c) Uvozne cene
- iz Zemlje 1
- fakturna vrednost
- carina
- transp. i ostali
tro{kovi
- iz Zemlje 2
.........
.........
2. Proizvod 2
a) Domaća prodajna cena
.........
.........
 Metode predviđanja tražnje

• Metodi predviđanja tražnje se mogu

podeliti na:
• Analitičke metode (trend, poligonalni
trend, regresija)
• Subjektivne metode (delfi, anketni metod,
scenario metod).
 Primer predviđanja vrednosti tražnje papira
Godina Dohodak po Povećanje Povećanje Tražnja Broj Tražnja
stanovniku dohotka u tražnje papira stanovnika papira
(din) odnosu na papira (%) po (mil) (hiljade
početnu go stanovniku tona)
dinu (%) (kg)

Početna 800 - - 2,00 10,00 20,0

godina
2004.
Projekcija:
2005. 840 5 10 2,20 10,5 23,1
2006. 848 6 12 2,24 10,7 24,0
2007. 864 8 16 2,32 10,8 25,0
2008. 880 10 20 2,40 11,0 26,4
2009. 920 15 30 2,60 11,2 29,1
 TRŽIŠTE NABAVKE

• Tržište nabavke je recipročno tržištu

prodaje. Svaka realizacija investicionog
projekta podrazumeva nabavku sirovina,
poluproizvoda, energenata, opreme itd. U
širem smislu, nabavka obuhvata planiranje
nabavke, izbor dobavljača, praćenje
izvršenja nabavke, transport i evidenciju.
Zato od racionalnog i uspešnog
sprovođenja nabavke umnogome zavisi i
krajnji rezultat realizacije projekta.
 Osnovne karakteristike planiranih sirovina,
materijala i delova

• Nabavku sirovina treba orijentisati na domaće

izvore
• Utvrditi količine, kvalitet i cenu
• Analizirati nabavku u predhodnih 5 godina i
prognozirati nabavku u narednih 5 godina
 Nabavke sirovina,repromaterijala,pomoćnih materijala i delova

Sirovine, repromaterijali, Godine proteklog razdoblja

pomoćni materijali i delovi
Godine budućeg razdoblja
-5 -4 -3 -2 -1
1 2 3 4 5

1. Sirovina 1
1.1 Dobavljač 1
- prosečni nabavni rok
- količina
- jedinična cena
- vrednost
- 1.2 Dobavljač 2
.............
1. Sirovina 2
.............
 TEHNIČKO-TEHNOLOŠKA ANALIZA PROJEKTA
Inženjerko-investicioni projekat je jedna
kopleksna celina, sastavljena iz više međusobno
povezanih i usaglašenih elemenata, kao što su
tržišni, tehnički, tehnološki, organizaciono,
ekološki, ekonomski, finansijski i drugi.
Projekat treba da predstavlja jedno tehno -
ekonomsku celinu, a pri oceni svakog projekta,
jedan od osnovnih zahteva je obezbeđenje takve
njegove celovitosti, kao jednog od osnovnih
preduslova efikasnosti investicionog poduhvata.
 Tehničko - tehnološki deo projekta ima
zadatak da za projektovani program
proizvodnje definiše tehnologiju
proizvodnje, dimenzioniše proizvodne
kapacitete i da prikaže sve ostale veličine
potrebne za izvođenje ekonomsko -
finansijske analize opravdanosti ulaska u
datu investiciju.
 Faze tehničko – tehnološke analize projekta
Izbor tehnologije u proizvodnji nekog proizvoda je
kompleksan proces, uslovljen specifičnošću proizvoda.
Tehničko - tehnološka analiza treba da definiše potrebnu
tehnologiju, da uzme u razmatranje više alternativnih
tehnologija (ako je to moguće) i da izabere za dati
projekat najpovoljniju alternativu. Aspekt odnosa veličine
uloženog kapitala i angažovane radne snage ima
značajan uticaj na izbor tehnologije. U zemljama sa
relativno jeftinom radnom snagom ovaj odnos je bitan,
kako zbog ciljeva zapošljavanja, tako i zbog pitanja
direktnih troškova na nivou preduzeća.
Kroz izbor opreme treba u osnovnim crtama
definisati optimalne grupe mašina i opreme
potrebne za specifični proizvodni kapacitet
korišćenjem specifičnih proizvodnih metoda.
Značaj selekcije zavisi od vrste projekta. Za
većinu procesnih industrija mašine ili grupe
mašina treba definisati za pojedine faze
proizvodnog procesa na taj način da se pojedine
faze uklapaju jedna u drugu. Zbog toga je
potrebno u svakoj procesnoj fazi definisati
opterećenje kapaciteta i uporediti ga sa
potrebnim kapacitetom mašina u sledećoj fazi
proizvodnje.
 Pri izboru opreme neophodno je izvršiti njenu
klasifikaciju koja se u zavisnosti od vrste i složenosti
određene delatnosti može podeliti na:
• proizvodnu (tehnološku) opremu,
• transportnu opremu,
• skladišnu opremu,
• opremu za kontrolu kvaliteta,
• opremu za održavanje,
• energetsku opremu,
• opremu za zaštitu okoline i zaštitu na radu i
• infrastrukturnu opremu.
 Pregled potrebne opreme

Red. NAZIV OPREME Naziv Tehnol. Obim Broj opreme Broj radn. po Ukupan broj
broj operac. kapacit. proizvo smenama potrebne
iz tehn. dnje opreme
procesa

1. Proizv. (tehnološka
oprema)
(Detaljna specifikacija)

2. Transportna oprema
(Detaljna specifikacija)

3. Skladišna oprema
(Detaljna specifikacija)

4. Oprema za kontrolu
kvaliteta
(Detaljna specifikacija)

5. Oprema za održavanje
(Detaljna specifikacija)

6. Energetska oprema
(Detaljna specifikacija)
 KAPACITET I OBIM PROIZVODNJE
Kapacitet označava proizvodnu sposobnost pojedinačne opreme na kojoj
se može proizvesti određena količina proizvoda.
Sa stanovišta tehnoloških aspekata investiranja poseban značaj se pridaje
kategoriji tehničkog kapaciteta koji se klasifikuje na:
• maksimalni,
• tehnološki ili radni i
• minimalni kapacitet
• Maksimalni kapacitet (Cmax) je vrednost proizvodnje koju proizvodna
oprema ne može prekoračiti s obzirom na tehničke karakteristike, a
ostvaruje se angažovanjem opreme i radne snage maksimalnim
opterećenjem, bez zastoja u procesu proizvodnje.
• Tehnološki kapacitet (Cteh), uzima u obzir i potrebna vremena za
održavanje normalne radne sposobnosti opreme.
• Minimalni kapacitet (Cmin), je onaj kapacitet opreme ispod koga određena
proizvodnja nije celishodna.
• Optimalni kapacitet (Copt) nalazi se u granicama između minimalnog i
maksimalnog kapaciteta. Optimalni kapacitet proizvodnje u zavisnosti od
tipa i vrste proizvodne delatnosti kreće se uglavnom u granicama od 75-
90%.
 Pregled kapaciteta i obima proizvodnje

Red. Proizvodni asortiman ili Jed. Prva godina veka (n-1) godina veka n-ta godina veka
broj reprezentat mere projekta projekta projekta
proizvoda

1. PROIZVOD 1
(REPREZENTANT)
-Tehnološki kapacitet
-Planirani obim
proizvodnje
-Ostvareni obim
proizvodnje
-Stepen iskorišćenosti
kapaciteta

3. PROIZVOD (n-1)
(REPREZENTANT)
-Tehnološki kapacitet
-Planirani obim
proizvodnje
-Ostvareni obim
proizvodnje
-Stepen iskorišćenosti
kapaciteta

4. PROIZVOD n
(REPREZENTANT)
-Tehnolo{ki kapacitet
-Planirani obim
proizvodnje
-Ostvareni obim
proizvodnje
-Stepen iskorišćenosti
kapaciteta
KVALIFIKACIONA STRUKTURA I BROJ RADNIKA

Procena potrebe za kadrovima je složena

aktivnost i zasniva se na definisanju broja
radnika, odgovarajućeg obrazovanja,
osposobljenosti i iskustva.
MATERIJALNI INPUTI PROIZVODNJE
Za realizaciju planiranog obima proizvodnje po
usvojenom tehnološkom procesu potrebno je
nesmetano snabdevanje materijalima koji ulaze
u sastav proizvoda (sirovine i gotovi delovi) i
materijalima koji omogućavaju izvođenje
postupka promene stanja (ulja za podmazivanje,
sredstva za hlađenje, različiti pomoćni
materijali).
Na bazi definisanog obima proizvodnje i
podataka o jediničnim normativima
utroška materijalnih inputa, izračunavaju
se njihove ukupne količine po godinama
ekonomskog veka projekta za pojedinačni
proizvodni asortiman ili ako je to
neophodno za reprezentant proizvoda.
 Pregled materijalnih inputa
Red.broj NAZIV INPUTA Jed. Prva godina (n-1) godina n-ta godina
mere veka veka veka
projekta
projekta projekta

1. INPUT 1 (REPREZENTANT)
(Specifikacija po
proizvodnom asortimanu ili
reprezentatu)
2. INPUT 2 (REPREZENTANT)
(Specifikacija po
proizvodnom asortimanu ili
reprezentatu)
3. INPUT (n-1) (REPREZENTANT)
(Specifikacija po
proizvodnom asortimanu ili
reprezentatu)
4. INPUT n(REPREZENTANT)
(Specifikacija po
proizvodnom asortimanu ili
reprezentatu)
SVEGA UKUPNO
INPUTI
(REPREZENTANT)
 ENERGENTI
Ograničena raspoloživost izvorima
energije i njena sve viša cena nameću
potrebu da se posebna pažnja posveti
korišćenju energije, bilo za direktne
proizvodne potrebe (tehnološke), bilo za
ostale potrebe koje su u vezi sa
proizvodnjom
 U zavisnosti od vrste delatnosti, potreba
za energentima sastoji se u potrebi za:

• električnom energijom za pokretanje

proizvodnje opreme za osvetljenje i
termičku upotrebu;
• vodom potrebnom za industrijske svrhe i
za piće i
• komprimovanim vazduhom, acetilenom.
 Pregled tehnološke potrošnje energenata

Red. NAZIV OPREME Faktor Broj časova Instalisana Potrošnja Potrošnja Potrošnja
broj opterećenja rada snaga energ. energ. energ.
opreme opreme opreme u prvoj godini
po vrsti veka u (n-1) u n-toj
energ. projekta godini godini
veka veka
projekta projekt
a

1. Proizvodna oprema
po specifikaciji

2. Transportna oprema
po specifikaciji

3. Skladišna oprema
po specifikaciji

4. Oprema za kontrolu
kvaliteta po
specifikaciji

5. Oprema za
održavanje po
specifikaciji

6. Energetska oprema
po specifikaciji
 EKOLOŠKA ANALIZA PROJEKATA

Faktor koji se posebno analizira u investicionoj studiji odnosi

se na zaštitu životne sredine. Danas skoro svaki projekat
zahteva od inženjera usvajanje etičkog principa da tehnička
rešenja za čoveka imaju smisla tek ako mogu da se uklope
u opšti sklad prirode. Sve što nam je korisno, a šteti nekome
i negde, u krajnjem bilansu neće biti korisno ni za nas. Taj
mali aksiom moralne ispravnosti, zbog koga se grade filtri,
recikliraju papir, staklo i metal, zbog koga ćemo se, u
budućnosti, sve više okretati biotehnologijama, stavlja pred
inženjere niz novih problema koje mora da rešava. Zakonski
propisi u tom pogledu su sve strožiji, kao i zahtevi običnih
ljudi da žive u sredinama koje su najmanje moguće
zagađenje. Zaštita životne sredine je karika između
ekologije i tehnike.
• U svakoj investicionoj studiji moraju sagledati svi aspekti
problema u vezi sa zaštitom životne sredine. Time ekologija
dobija značaj faktora za koji se mora osigurati da ne bude
prepreka realizaciji odgovarajućeg projekta. A da bi
odgovarajući projekat bio u funkciji zaštite životne sredine,
inženjeri moraju, pre svega, imati saznanja iz odgovora na
sledeća pitanja:
• kako sprečiti da industrijske otpadne vode zagađuju
slatkovodne i morske sisteme;
• šta raditi sa otpacima koji narušavaju prirodni i biološki
ciklus i bitno smanjuju površine bioproduktivne zemlje;
• kako sprečiti zagađenje vazduha sagorevanjem goriva
organskog porekla;
• kako izvršiti zaštitu od različitih vrsta buke, vibracija i
radijacija, koje negativno deluju na životnu funkciju čoveka,
životinja i biljaka?
Ova, kao i druga pitanja u vezi zaštite životne
sredine traže od inženjera pronalaženje
odgovarajućih ekoloških rešenja u svakom
industrijskom projektu. Značaj ovih rešenja za naša
preduzeća je utoliko veći ako se ima u vidu
činjenica da će morati da se prilagođavaju
evropskom sistemu standarda za ekološki
menadžment. Serija novih standarda ISO 14000 će
u budućnosti širom sveta normirati i kontrolisati
ekološki relevantno ponašanje preduzeća".
Da bi odgovarajući projekti udovoljili zahtevima evropskog
sistema ekomenadžmenta, potrebno je da se obezbedi
primena onih tehnologija i postrojenja koja će se, pored
proizvodnih i ekonomskih parametara, posedovati i
parametre životne sredine. U stvari, inženjeri mogu tragati
za onim tehnologijama i postrojenjima koja će u svim
fazama pripreme i realizacije projekta omogućiti zaštitu
čovekove okoline. "Projektovanje takvih postrojenja
zahteva posebnu pažnju kod sprezanja tokova materijala i
energije uz automatizaciju procesa prema raspoloživim
rešenjima i novim rešenjima koja bi se ugradila tokom
eksploatacije postojenja... Proizvodnja i strožije norme
zaštite životne sredine, podrazumevaju u najvećoj mogućoj
meri štednju prirodnih izvora materijala i energije".
Međutim, pri definisanju i projektovanju novog proizvoda
mora se voditi računa ne samo o utrošku materijala i
energije, već i o zameni jednih materijala drugim, zameni
fizičkih materijala informacionim inputima odnosno
znanjem, masi proizvoda (manji po obimu i težini - laka
konstrukcija - koja obezbeđuje manje troškove transporta
i lakšu manipulaciju u prevozu), periodu trajanja,
mogućnostima popravke i regeneracije proizvoda. Zato,
vredno pažnje je i sledeće upozorenje: "Naučno-tehnički
napredak ne sme da se koči merama zaštite životne
sredine, nego naprotiv, mere zaštite životne sredine
treba da obogate racionalnijim i jednostavnijim rešenjima
i da uklope u sklad prirode tehniku koja se predugo, i na
štetu svih nas, iz nje izdvajala.
Izbor odgovarajućih postupaka i
postrojenja za sprečavanje zaga|enja
vazduha, vode kao i za preradu otpadaka,
predstavlja složen problem za inženjere.
Pri tome tehničke karakteristike procesa i
opreme, stepen složenosti životne sredine
i ukupni troškovi treba da budu osnovni
kriterijumi za ovaj izbor.
 Kriterijumi za izbor procesa i postrojenja za prečišćavanje gasova su:

• Stepen razvoja i primene - vlažno prečišćavanje gasova u odnosu na

suvi i polusuvi postupak ima najdužu industrijsku primenu i najveći
broj izgrađenih postrojenja;
• Stepen izdvajanja zagađujućih komponenti - kod vlažnih postupaka
stepen izdvajanja SO2, HCL i teški metali iznose iznad 90%, a kod
nekih suvih i polusuvih postupaka stepen izdvajanja, na primer SO2
iznosi 40% do 50%;
• Složenost postrojenja - broj, veličina i raznovrsnost opreme;
• Karakteristike produkata - pri izradi glavnog projekta mora se dati
rešenje uklanjanja-deponovanja produkata iz procesa;
• Potrošnja radnih materijala i energije;
• Elastičnost postrojenja u radu - prilagođavanje postrojenja u radu u
uslovima promene protoka dimnih gasova i promene koncentracije
zaga|ujućih komponenti;
• Potrebne građevinske površine;
• Pogonska sigurnost;
• Raspoloživost postrojenja.
Međutim, na izbor odgovaraju}eg postrojenja za
prečišćavanje dimnih gasova bitno utiču investicioni i
ekploatacioni troškovi. Jer, treba imati u vidu da će ukupni
troškovi izabranog postrojenja teretiti proizvodnju budućeg
novog proizvoda. Da bi se to izbeglo, mora se razmotriti i
mogućnost dorade ili prerade izlaznog produkta
odsumporovanja dimnih gasova u odgovarajući proizvod i
njegov plasman na tržištu. Na primer, dorada podrazumeva
sušenje i briketovanje izlaznog produkta radi dobijanja gipsa
tržišnog kvaliteta, ili prerada koja podrazumeva proizvodnju
veštačkog đubriva od izdvojenog SO2 i sl. Doradom ili
preradom i prodajom produkta sistema za odsumporovanje
dimnih gasova obezbeđuje se povećanje prihoda glavnog
projekta. Prema tome, planirano ulaganje može da ima kako
ekološki tako i proizvodni karakter, tj. njegovom realizacijom
ostvariće se veća zaštita okoline, s jedne strane i osiguraće
se novi proizvodi, bilo za sopstvene namene, bilo za tržište,
s druge strane.
 U svakom slučaju, poređenje različitih postrojenja za
odsumporavanje dimnih gasova mora da se vrši i na
osnovu:
• Iznosa ukupnih investicija koje obuhvataju materijalna
ulaganja (zemljišta, građevinske objekte i opremu),
nematerijalna ulaganja (otkup materijalnih prava), trajna
obrtna sredstva i troškove probnog pogona.
• Godišnjih materijalnih troškova koji obuhvataju poslovne
rashode (materijalne troškove, amortizaciju i plate) i rashode
finansiranja.
• Specifične pokazatelje koji treba da izraze uticaj izgradnje
postrojenja za odsumporavanje na profitabilnost noseće
proizvodnje, i daju osnovne parametre za sve posmatrane
varijante (neto sadašnja vrednost svih izdataka, troškovi po
toni odstranjenog SO2 i sl.).
Međutim, kod uvođenja procesa odsumporavanja dimnih
gasova treba sagledati i eksterne koristi i troškove, tj.
posredne ekonomske efekte. Prvi i najvažniji efekat
postrojenja treba da bude poboljšanje vazduha u reonu
prostiranja dimnih gasova. To dalje vodi do smanjenja
pojave "kiselih kiša", što posredno dovodi do pozitivnih
efekata u poljoprivredi, opštem zdravlju ljudi i sl. No,
drugi efekat se najčešće ostvaruje povećanjem cene
koštanja, na primer, električne energije, a time i njene
prodajne cene, jer se troškovi zaštite okoline moraju
uračunati u prodajnu cenu. Negativni efekti ove
eksternije dovešće do porasta troškova kod svih
privrednih subjekata koji se snabdevaju električnom
energijom, što će sa svoje strane uticati na pad
konkurentnosti domaćih proizvoda na stranom i
nacionalnom tržištu. Najzad, bitan posredan efekat
predstavlja i oportunitetni trošak.
 Posmatrano sa šireg društvenog aspekta, uvođenje prečišćavanja
dimnih gasova proizvodi negativne efekte u vidu pojave
oportunitetnog troška neostvarivanja pozitivnih efekata ulaganja
tog dela novčanog kapitala u druge svrhe. Znači ako se
preduzeće opredelilo za ulaganje u postrojenje za
odsumporavanje, onda se ono odriče kamate koju je moglo
zaraditi da je ta novčana sredstva stavilo na depozit kod banke.
Postupci za preradu otpadnih voda u neposrednoj su vezi sa
karakteristikama proizvodnih procesa. Otuda pri izboru novih ili
racionalizacije postojećih procesa treba polaziti od sledećeg:
• Dati prednost onim rešenjima sa manjom potrošnjom vode i
manjim zagađivanjem otpadnom vodom;
• Od zahteva za što većim dobijanjem sekundarnih sirovina iz
procesa korišćenja i prerade otpadnih voda;
• Dati prednost onim rešenjima koja zamenjuju vodu drugim
sredstvima, posebno vazduhom u procesima hlađenja;
• Ako proizvodi imaju istu vrednost, tj. istu cenu, onda prednost
treba dati proizvodnji sa manjom specifičnom potrošnjom vode.
 Izbor i primena odgovarajućih procesa i metoda za
preradu otpadnih voda (mehaničke, hemijske, toplotne i
biološke) zavisi i od visine ukupnih ulaganja i troškova.
Naime, ukoliko je vrednost nekih parametara ni`i za jedan
metod, a drugih za drugi, rangiranje za vrši na bazi
preferencija u pogledu važnosti sledećih parametara:
a) visine investicija i
b) godišnjih troškova rada.
Najzad, konkretan izbor odgovarajućeg postupka za
preradu otpadnih voda zavisi}e, pre svega, od budućih
standarda iz oblasti zaštite životne sredine.
Mehanički postupci su: izdvajanje grubih nečistoća
pomoću rešetki i sita, taloženje, flotacija, filtriranje,
centrifugiranje. U grupu toplotnih postupaka spadaju:
isparavanje, destilacija, ekstrakcija, membranska
filtracija, hlađenje. Hemijski postupci su: taloženje,
flokulacija, neutralizacija, katalitička oksidacija, izmena
jona i dezinfekcija.
Kategorizacija otpadaka bitno utiče na izbor odgovarajućih
procesa i postrojenja za njihovo otklanjanje. Prema
agregatnom stanju otpaci mogu biti čvrsti, tečni i gasoviti, a
sa stanovišta primene mera zaštite, na postrojenjima i
opremi za uklanjanje otpadaka otpaci se dele na:
industrijske (specifične), ekplozivne, raspadajuće
(hemijske), infektivne, radioaktivne, gasovite (opasne),
laboratorijske. Očigledno je, dakle, da ove razne vrste
otpadaka utiču i na izbor postupka za njihovu preradu u
proizvode tržišnog kvaliteta ili za njihovo odlaganje na
deponije, potapanje u more, sipanje u kanalizaciju ili pak za
njihovo sagorevanje bez iskorišćenja toplote. U svakom
slučaju, pri izboru odgovarajućeg postupka za preradu ili
otklanjanje otpadaka treba poći od toga u kojoj meri on
obezbe|uje zaštitu okoline i kakvi su ekonomski efekti
njegove primene. Tako, na primer, pri izboru tehnološkog
procesa za preradu smeša treba se držati sledećih
preporuka:
• a) izabrati što jednostavniju tehnologiju; na primer, bolje
je izabrati jednostepeni, nego višestepeni proces;
• b) prethodne i naknadne procese svesti na što je
moguće manju meru;
• c) angažovati minimalni broj kadrova za rad na
postrojenju;
• d) primeniti tehnologije i uređaje sa proverenim
eksploatacionim tehničko-ekonomskim karakteristikama;
• e) izabrati takva tehnološka rešenja koja u budućnosti
mogu zadovoljiti i strožije zakonske norme od postojećih.
 Ekonomski uslovi za izbor tehnologije za
preradu smeša su:
• troškovi rada postrojenja treba da su što
manje osetljivi na kratkovremene ili
dugovremene oscilacije cena, opreme,
produkata, energije...";
• da postrojenje ima elastične radne
karakteristike pri izdvajanju mogućih
sekundarnih sirovina.
Objašnjeni izbor i primena odgovarajućih procesa i
postrojenja za zaštitu okoline od tri glavna izvora
zagađenja (zagađenja vode, zaga|enja vazduha i otpaci)
nisu jedini zadaci inženjera, jer u metaloprera|ivačkim
preduzećima kao zadatak javlja se i zaštita od buke i tome
slično. Velika slabost našeg dosadašnjeg investiranja u
nove tehnologije ogledala se u tome što nije posvećivana
adekvatna pažnja ekološkim rešenjima i troškovima.
Danas, problem ekologije ne može biti samo problem
preduzeća - investitora. Zaštita životne sredine mora biti i
stvar naše države i njenih organa. Naravno, država mora
zakonodavno utvrditi standarde (norme) mogućeg
zagađenja okoline. Svaki investitor pri tome može
samostalno da odlučuje da li će ispuniti samo propisane
standarde ili će učiniti i više u oblasti zaštite životne
sredine.
Propisani standardi mogu čak destimulativno delovati na
pronalaženje i primenu odgovarajućih ekoloških rešenja
u projektima. no, problem zaštite okoline država može
pospešiti odgovarajućim subvencijama potencijalnim
investitorima u industriji. Ako investitor "zagađivač" sam
snosi troškove zagađenja, onda ih, po pravilu, uračunava
u cenu koštanja i time povećava prodajnu cenu
proizvoda, što može, samo po sebi, izazvati lančani rast
cena, odnosno porast inflacije. Samo je integracijom
ekološke regulacije i ekonomske politike u različitim
oblastima privrede, moguće obezbediti čuvanje i
poboljšavanje zdrave čovekove okoline
20 FINANSIJSKO
PLANIRANJE INŽENJERSKO -
•
Metodologijom novčanih tokova
• godišnji neto novčani tok od
INVESTICIONIH PROJEKATA
• likvidaciona ili preostala vrednost
Finansijsko planiranje je veoma
Za sve ove novčane tokove utvrđuje se
značajan element inženjersko -
investicionog projekta. Ovo
planiranje međusobno povezuje
sve prethodne delove projekta -
proizvodne, tehnološke, tržišne i
organizaciono - kadrovske.
Finansijski plan je novčani izraz
svih investitorskih operativnih
planova. Njih treba uraditi posle
analiziranja tržišta i tačno
utvrđenih činjenica vezanih za
efikasnost, alokacije resursa i
efikasnosti njihovog korišćenja.
Cilj projektnog finansijskog planiranja je
dobijanje informacija za:
1) vrednovanje projekta,
2) utvrđivanje potrebnih investicionih
ulaganja i
3) pronalaženje adekvatnih izvora
finansiranja projekta
Za projekat je potrebno da se ponude
budući finansijski podaci odnosno
finansijske projekcije. Ove projekcije
se odnose na projekcije bilansa stanja
i bilansa uspeha, finansijske i
ekonomske novčane tokove. Upravo,
zbog toga se u finansijskom planiranju
projekta služimo istovremeno sa dve
metodologije: metodologijom novčanih
tokova i računovodstvenom
metodologijom.
utvrđuju se:
početno investiciono ulaganje,
eksploatacije projekta i
projekta.
njihov vremenski raspored za ceo
korisni vek projekta. Time se stvaraju
uslovi za praćenje likvidnosti projekta
i primenu odgovarajućih metoda, koje
uvažavaju vremensku vrednost
novca, za njegovu ocenu. Vremenska
vrednost novca se zasniva na
shvatanju opornutitetnih troškova
novca prema kome novac nije
besplatan, već i on ima svoju cenu
koja je jednaka propuštenom prinosu
koji bi se mogao ostvariti ulaganjem
raspoloživog novca u najpovoljniju
odbačenu alternativu, na primer, u
neki drugi projekat ili banku. Na cenu
novca utiče i rizik koji nosi neko
ulaganje. Koncept vremenske
vrednosti novca zahteva vremensko
usklađivanje vrednosti očekivanih
prihoda i nastalih troškova.
Oportunitetni troškovi se definišu kao
propuštena dobit koja je izgubljena ili
žrtvovana kada izbor jednog projekta
zahteva napuštanje drugog projekta.
Kao takvi oni nisu predmet
računovodstvenog obuhvatanja.
Međutim, oni su uvek značajni u
situacijama kada su resursi
preduzeća oskudni, odnosno
ograničeni. U tim slučajevima postaju
mera racionalnog poslovnog
odlučivanja.
Na osnovu prikupljenih podataka o
vrstama nekretnina, opreme,
postrojenja, uređaja, sirovina i
materijala, njihovom obimu i
cenama, o ulaganjima u zalihe
nedovršene proizvodnje i u gotovim
proizvodima i potraživanjima,
uvažavajući pri tome koeficijent
obrta, utvrđuje se plan ukupnih
investicija koji obuhvata i obračun
potrebnih ulaganja u trajna obrtna
sredstva.
Plan ukupnih investicija treba da
obuhvati i nematerijalne investicije
kao što su ulaganja u razvoj
proizvoda i tržišta, obuka kadrova,
kupovina licenci i sl.
Trajna obrtna sredstva
angažuju se uglavnom u:
– prosečne zalihe
gotovih proizvoda,
– prosečne zalihe
sirovina i materijala,
– prosečnu vrednost
nedovršene
proizvodnje,
– kupce.
Na osnovu plana
ulaganja u trajna obrtna
sredstva i plana ulaganja
Sastavni deo finansijskog planiranja projekta, je,
u opremu i građevinske
objekte i plana ostalih
ulaganja (doprinosi i
takse, projektna
dokumentacija i sl.)
sastavlja se plan
ukupnih investicija.
Međutim, ovde će se
prikazati samo primer
konačnog plana ukupnih
investicija.
Pored utvr|ivanja ukupnih investicionih
ulaganja, Metodologija novčanih tokova
obuhvata i utvrđivanje godišnjih
novčanih tokova od eksploatacije
projekta koji obrazuju dve vrste tokova:
negativni, odlivi za tekuća ulaganja u
poslovanje i pozitivni, prilivi od prodaje
proizvoda i usluga. Razlika između ovih
dvaju veličina je neto gotovinski tok. On
se planira za ceo ekonomski vek
projekta. Najzad, na kraju procenjenog
ekonomskog veka projekta ostaje
likvidaciona ili preostala vrednost u
građevinskim objektima, opremi i
postrojenjima, instalacijama i obrtnim
sredstvima. Likvidaciona vrednost je
procenjeni neto iznos koji preduzaće
očekuje da će dobiti za sredstvo na
kraju njegovog ekonomskog veka po
odbitku troškova otuđenja.
Finansijsko upravljanje projektom
zasniva se na predvi|anjima o
investicionim ulaganjima, neto
gotovinskim tokovima,
likvidacionoj vrednosti i
ekonomskom veku trajanja
projekta. Međutim, buduće
novčane tokove nemoguće je
predvideti sa sigurnošću, pa je
stoga potrebno, uz korišćenje
odgovarajućih metoda procene
rizika, sagledati prihvatljivost
projekta i u nepovoljnim
uslovima poslovanja. Metode
ocene projekta u uslovima rizika
obradićemo na kraju
razmatranja inženjersko -
ekonomskih analiza i ocena
projekata.
kako je već istaknuto, računovodstvena
metodologija. U ovoj metodologiji javljaju
se dva međusobno povezana bilansa:
bilans stanja i bilans uspeha. Pomoću
bilansa stanja ocenjujemo finansijski
položaj projekta na dan otpočinjanja
realizacije projekta, a pomoću bilansa
uspeha dinamičku sliku promena
finansijskog položaja projekta u
određenom obračunskom periodu. Ovi
bilansi se mogu raditi samo za prvu
godinu, za svaku godinu ili kao prosek u
veku trajanja projekta.
• Investiciona ulaganja planiraju se na osnovu
projekcije dugoročnih sredstava (nekretnina,
opreme, postrojenja, uređaja i sl.) i obrtnih
sredstava, pri čemu se ne vodi računa o
vremenskom rasporedu plaćanja za njihovo
nabavljanje. Ukoliko se koriste krediti sa
grejs periodom i krediti u periodu gradnje,
obračunava se kamata i interkalarna kamata
koje se uključuju u vrednost osnovnih
sredstava.
• Na osnovu projekcije prihoda i rashoda i računovodstvenih
principa prikazuje se bilans uspeha projekta. Plan prihoda se
zasniva na očekivanoj prodaji proizvoda ili usluga po
godinama. Na osnovu prethodnih tržišnih istraživanja o
mogućem obimu prodaje i tržišnoj ceni dolazi se do vrednosti

prihoda po godinama.

U našem hipotetičkom primeru plan prihoda od

prodaje u prvoj godini projektovanog perioda
iznosio bi 70 miliona dinara. U narednim
godinama doći će do povećanja prihoda koji
će, pri punom korišćenju kapaciteta, iznositi
prosečno godišnje 110 miliona dinara
računato po stalnim cenama.
Analogno planiranim prihodima planiraju se i
rashodi koji će nastati u vezi sa sticanjem tih
prihoda, obračunati prema računovodstvenim
pravilima. Dakle, potrebno je predviteti
ukupne rashode za svaku godinu
ekonomskog veka projekta, u koje u principu
spadaju troškovi materijala, amortizacije,
bruto zarada, energije, transporta, održavanja
i ostali troškovi. Međutim, pre nego što
izvršimo projekciju rashoda analiziraćemo
izvore finansiranja i s tim u vezi obračun
kamata koje ulaze u te rashode. Takođe će se
prikazati formiranje neto gotovinskog toka na
bazi projektovanog bilansa uspeha.
 Primer obračuna potrebnih ulaganja u trajna obrtna sredstva

Redni broj Elementi Godišnji iznos Dani vezivanja Koeficijent obrta Potreban iznos

I Obrtna sredstva - - - 12292

1. Zalihe 41000 30 12 3417

2. Potraživanja 71000 45 8 8875

II Tekući izvori - - - 7551

1. Dobavljači 41000 60 6 6834

2. Amortizacija 1700 30 12 142

3.
Bruto zarade 4500 30 12 375
4.

Ostale obaveze 2400 30 12 200

Ukupno potrebna ulaganja u trajna obrtna sredstva (I-II) 4741

Primer plana ukupnih investicija (u 000 din)

Redni broj Elementi Vrednost u%

I Osnovna sredstva 43000 89,14
Gra|evinski objekti 25000 58,14
1.1. Postojeći objekti 0 0,00
1.
1.2. Investicija u objekte 25000 58,14
Oprema 18000 41,86
2.1. Postojeća oprema 1000 5.56
2. 2.2. Oprema koja se nabavlja 17000 9,44

Trajna obrtna sredstva 4741 9,83

Ostala ulaganja 500 1,03
II

III

Ukupno 48241 100%

 ANALIZA IZVORA FINANSIRANJA

Na osnovu plana ukupnih investicija utvrđuju se neophodna

ulaganja koja treba uskladiti sa izvorima finansiranja. Pri
tome, analiza finansijskih mogućnosti preduzeća -
investitora mora biti vezana za utvrđivanje potreba za
ukupnim i sopstvenim sredstvima. Analizom bilansa stanja,
bilansa uspeha i izveštaja o gotovini za prethodne tri
godine moguće je proceniti finansijske mogućnosti
investitora. Za ovu analizu se koristie razne vrste racio
brojeva, kao što su pokazatelji likvidnosti i solventnosti,
pokazatelji aktivnosti ili upravljanja, pokazatelji finansijske
strukture, rentabilnosti i kapitalizacije
Analiza konstrukcije finansiranja projekta
predstavlja postupak za utvrđivanje visine
sredstava koja su potrebna za njegovo
finansiranje. Ona ukazuje i na moguće učesnike
u zatvaranju finansijske konstrukcije projekta.
Izbor načina za finansiranje projekta zavisi ne
samo od vrste projekta nego i od stepena
razvijenosti tržišta kapitala i funkcionisanja
tržišta u zemlji. Nesporno je, dakle, da nivo
razvijenosti tržišnih institucija u zemlji utiče na
potencijalne izvore finansiranja projekta.
 Izvori dugoročnih finansijskih sredstava su interni i eksterni.
Interni izvori predstavljaju sopstvena sredstva investitora a
eksterni izvori su izdavanje akcija, obveznica, kreditiranje u
vidu pozajmljenog kapitala, lizing i drugi dugoročni zajamni
aranžmani.
• Formiranje sopstvenih sredstava je značajan izvor
sredstava za finansiranje projekta. Radi se o oslanjanju
investitora na sredstva koja čine zadržana dobit
(akumulacija) i amortizacija. Visina akumuliranog dobitka
koja bi se mogla upotrebiti za finansiranje projekta,
prvenstveno zavisi od veličine ostvarene dobiti, a zatim i od
njene raspodele na dividendu, rezerve i zadržanu dobit.
Prema tome, faktori koji utiču na veličinu akumuliranog
dobitka koji bi mogao biti namenjen finansiranju projekta,
jesu oni faktori koji utiču na veličinu dobiti i oni koji utiču na
njegovu raspodelu.
 Eksterna finansijska sredstva
• Krediti
• Lizing (operativni i finansijski)
• Obveznice
• Akcijski kapital
Lizing (zakup) je ugovor o zakupu imovine u kome
davalac lizinga (zakupodavac) daje primaocu
(zakupcu) pravo korišćenja imovine u
određenom vremenskom periodu u zamenu za
periodična plaćanja zakupnine. Ovako shvatanje
lizinga upućuje na zaključak da se on može
koristiti za finansiranje projekta koji za zasniva
na principu da se profit može ostvariti
korišćenjem stvari, a ne njenim posedovanjem.
Pribavljanje opreme moguće je putem : 1)
operativnog lizinga i 2) finansijskog lizinga.
• Operativni lizing predstavlja klasičan zakup opreme, tehnologije i proizvoda
pri čemu se ne prenose rizici i koristi u vezi sa vlasništvom na predmetu
zakupa sa najmodavca na najmoprimaoca. Takođe, kod operativnog lizinga
rok zakupa je znatno kraći od predviđenog ekonomskog veka trajanja
sredstva. Šta više, zakup se može otkazati pre isteka roka zakupa, a
ukupan iznos zakupa koji zakupac plaća po pravilu je manji od poštene
vrednosti sredstava koje se daje u zakup. Poštena vrednost je iznos za koji
se sredstvo lizinga može razmeniti ili obaveza izmiriti između dobro
obaveštenih i voljnih strana, međusobno suočenih. U stvari, poštena
vrednost treba da predstavlja najverovatniju cenu koja se može postići na
tržištu za sredstvo koje je predmet lizinga. Za operativne lizinge, lizing rate
(izuzimajući troškove održavanja i osiguranja) se priznaju kao rashod u
bilansu uspeha.
•
Ekonomski vek je period za koji se očekuje da će jedan ili više korisnika
moći da ekonomski koristi sredstvo koje je predmet lizinga ili broj
proizvedenih jedinica za koje se očekuje da će biti ostvarene od sredstva
lizinga od strane jednog ili više korisnika.
• Finansijski lizing kao specifični oblik kupoprodaje opreme
delimo na dve vrste: indirektni i direktni finansijski lizing.
Kod indirektnog lizinga zaključuju se dva odvojena ali
međusobno uslovljena ugovora. Jedan (kupoprodajni)
zaključuje sa proizvođačem opreme kojim se davaoc
lizinga obavezuje da isplati proizvođaču ili isporučiocu
ugovorenu nabavnu cenu opreme koja je predmet
ugovora, pa tako oprema postaje vlasništvo davaoca
lizinga. Drugi ugovor (odgovor o finansijskom lizingu)
davalac lizinga (sada u ulozi zakupodavca) zaključuje sa
primaocem lizinga (zakupoprimac) na osnovu kojeg on
stiče pravo korišćenja opreme uz obavezu plaćanja
odgovarajuće naknade davaocu lizinga tokom
ugovorenog perioda.
Direktni lizing predstavlja poslovni aranžman u kojem
davalac lizinga zaključuje ugovor o zakupu sa
primaocem lizinga koji na osnovu tog ugovora stiče
pravo korišćenja iznajmljene imovine i obavezuje se na
plaćanje odgovarajuće naknade. Oprema ostaje u
vlasništvu davaoca (zakupodavca) i ne ulazi u bilans
primaoca (zakupca). Da bi davalac lizinga koji daje
opremu na korišćenje rešio pitanje sopstvenog
finansiranja, može se obratiti banci i s njom sklopiti
ugovor o finansiranju lizinga. U tom slučaju, oprema koja
je predmet lizinga može da posluži kao instrument
osiguranja potraživanja banke.
Putem finansijskog lizinga pribavlja se savremena oprema
bez angažovanja sopstvenog kapitala ili sredstva dobijenih
putem kredita. Ovaj lizing omogućava privremeno
korišćenje opreme za čiju kupovinu ne postoji trajan
interes. Činjenica da davalac lizinga ostaje vlasnik opreme
koja se zakupcu ustupa na korišćenje i samim tim ne snosi
rizike koji su, po pravilu, vezani za kredite, učinila je
finansijski lizing izuzetno povoljnim mehanizmom za brže i
jeftinije pribavljanje opreme. Finansijski lizing kao nova i
mlada trgovinska institucija obezbeđuje stvaranje zdrave
konkurencije na tražnju finansijskih usluga, proširenje
kapitalnih investicija, povoljne uslove za pribavljanje
savremene opreme, poboljšanje kvaliteta proizvoda i
proizvodnje, razvoj privrednih subjekata, posebno malih i
srednjih preduzeća.
Finansijski lizing se u knjigovodstvu kod najmodavca
evidentira kao prodaja na kredit, a kod najmoprimca kao
nabavka dugoročnog sredstva. Prihod od lizinga (kamate)
najmodavac treba da rasporedi po periodima tokom
trajanja lizinga. Istovremeno sa tim najmoprimac
zaračunatu lizing naknadu iskazuje kao trošak po
periodima trajanja lizinga, s tim što pored ove naknade on
obračunava i troškove amortizacije primljenog sredstva.
Takođe, treba istaći da kod finansijskog lizinga vlasništvo
nad sredstvom lizinga prelazi na najmoprimca lizinga tek
nakon otplate poslednje lizing rate, a kod prodaje na kredit
odmah nakon isporuke sredstva. Još jednom
naglašavamo da korišćenjem lizinga preduzeće-investitor
može sa manjom količinom finansijskih sredstava da
realizuje projekat.
Obveznice predstavljaju dužničke hartije
od vrednosti i po svome značaju u okviru
izvora finansiranja projekta, dolaze odmah
iza dugoročnih kredita i lizinga. One se
emituju radi prikupljanja dodatnog kapitala
za finansiranje projekta. Preduzeće može
da emituje obveznice samo ako očekuje
da će zarada od projekta biti veća od
kamate koju moraju da plate na stvoreni
dug.
 Primer plana izvora finansiranja (u 000 din)

Red. Elementi Izvori finansiranja

br.
Kreditor banka Lizing Investitor

1. Građevinski objekti

1.1. Postojeći objekti

1.2. Investicije u objekte 25.000

2. Oprema

2.1. Postojeća oprema 1.000

2.2. Oprema koja se nabavlja 7.000 10.000

3. Trajna obrtna sredstva 4.741

4. Ostala ulaganja 500

UKUPNO 7.000 10.000 32.241

 Plan otplate kredita (anuitetni plan). Predvi|ena
kreditna sredstva u iznosu od 7.000.000 dinara
obezbediće se pod sledećim uslovima:
• kamatna stopa 8% na godišnjem nivou,
• grace period 1 godina,
• anuiteti polugodišnji,
• rok vraćanja 5 godine,
• rok otplate 4 godine.
• Obračunom je utvđeno 8 polugodišnjih anuiteta.
Ukupan kreditni dug iznosi 7.560.000 din.
Kamata na vrednost iskorišćenog dela kredita od
datuma puštanja kredita u opticaj do datuma
kada je kredit u celosti iskorišćen i počinje
njegova otplata, obračunata je i pripisana dugu.
 Polugodišnji anuitet iznosi

k (1 + k ) n 0,04 ⋅ (1 + 0,04) 8
A = S⋅ = 7.560.000 ⋅ = 1.122.870,41
n 8
(1 + k ) − 1 (1 + 0,04) − 1

• gde je:
• A - anuitet
• S - iznos glavnice
• k - kamata (8 : 2=4)
• n - broj perioda otplate (4× 2=8)
 Plan otplate kredita
Period otplate Ostatak duga Anuitet Kamata Otplata glavnica

1 7.560.000 1.122.870,41 302.400 820.470,41

2 6.739.529,59 1.122.870,41 269.581,18 853.289,23

3 5.886.240,36 1.122.870,41 235.449,61 887.420,80

4 4.998.819,56 1.122.870,41 199,952,78 922.917,63

5 4.075.901,93 1.122.870,41 163.036,08 959.834,14

6 3.116.067,50 1.122.870,41 124.642,70 998.227,70

7 2.117.839,98 1.122.870,41 84.713,59 1.038.156,90

8 1.079.683,10 1.122.870,41 43.187,32 1.079.683,10

SVEGA 8.982.963,28 1.422.963,26 7.560.000,00

PLAN OTPLATE FINANSIJSKOG LIZINGA

Davalac lizinga prema planu izvora sredstva

daje preduzeću u lizing opremu u vrednosti od
10.000.000 din. Ugovor o lizingu sklopljen je na
4 godine, uz polugodišnje plaćanje lizing
naknade na kraju perioda. Korisni vek trajanja
opreme date u lizing je 5 godina. Otplatom
poslednje rate lizing naknade, preduzeće
postaje vlasnik opreme. Kamatna stopa iznosi
10% na godišanjem nivou.
 Očito je da ovaj ugovor o lizingu ima karakter
finansijskog lizinga jer se period lizinga odnosi
na veći deo korisnog veka trajanja sredstva i
otplatom poslednje lizing - naknade vlasništvo
opreme prelazi na zakupoprimca.
• Lizing od 10.000.000 din. obezbeđen je pod
sledećim uslovima:
• kamatne stope (k) 10% na godišnjem nivou,
• glavnica (S) 10.000.000 dinara,
• broj perioda otplate (n=8).
 Polugodišnji anuitet iznosi:

0,058 (1 + 0,05)
A = 10.000.000 = 1.547.218,13
8
(1 + 0,05) − 1
 Primer plana otplate finansijskog lizinga

Period Lizing Kamata Otplata glavnice Ostatak lizing

otplate naknada lizinga duga

0 10.000.000,00

1 1.547.218,13 500.000,00 1.047.218,13 8.952.781,87

2 1.547.218,13 447.639,09 1.099.579,04 7.853.202,83

3 1.547.218,13 392.660,14 1.154.558,99 6.698.643,84

4 1.547.218,13 334.932,19 1.212.285,94 5.486.357,90

5 1.547.218,13 274.317,89 1.272.900,24 4.213.457,66

6 1.547.218,13 210.672,88 1.336.545,25 2.876.912,41

7 1.547.218,13 143.845,62 1.403.372,51 1.473.539,90

8 1.547.218,13 73.677,57 1.473.539,90 -

Svega 12.377.745,04 2 .377.745,38 10.000.000,00

 Primer planiranog bilansa uspeha u projektovanom veku projekta
Redni broj Elementi Godine
1 2 3 4 5
A Ukupni prihodi 70 000 110 000 110 000 110 000 110 000

I Poslovni prihodi 70 000 110 000 110 000 110 000 110 000

1. Prihodi od prodaje 70 000 110 000 110 000 110 000 110 000
proizvoda
B Ukupni rashodi 37 500 75 645 75 288 74 897 74 471

I Poslovni rashodi 37 500 74 125 74 125 74 125 74 125

1 Materijalni troškovi 30 000 60 000 60 000 60 000 60 000

2 Tro{kovi amortizacije 1 700 2 425 2 425 2 425 2 425

3 Tro{kovi bruto zarada 2 700 5 500 5 500 5 500 5 500

4 Tro{kovi proizvodnih 1 600 3 200 3 200 3 200 3 200

usluga
5 Nematerijalni troškovi 1 500 3 000 3 000 3 000 3 000

II Finansijski rashodi - 1 520 1 163 773 346

C Bruto dobit 32 500 34 355 34 712 35 103 35 529

D Porezi iz dobiti 4 550 4 810 4 860 4 914 3 974

E Neto dobit 27 550 29 545 29 852 30 189 31 555
PROJEKCIJA NETO NOVČANOG TOKA

Projekcijom neto novčanog toka treba da se

predvidi uticaj poslovnih operacija i finansijske
strukture na poziciju gotovine u veku projekta.
Tačnim projektovanjem novčanih tokova po
osnovu poslovnih, investicionih i finansijskih
aktivnosti, preduzeće obezbeđuje likvidnost,
solventnost i rentabilnost projekta. Neto novčani
tok omogućava primenu savremenih metoda
ocene efektivnosti projekta.
 Primer neto novčanog toka
Redni broj Elementi Godine

1 2 3 4 5

I Prilivi 118 241 110 000 110 000 110 000 110 000

1. Ukupan prihod 70 000 110 000 110 000 110 000 110 000

2. Sopstvena sredstva 31 241 0 0 0 0

3. Kredit i lizing 17 000 0 0 0 0

4. Likvidaciona vrednost 0 0 0 0 0
projekta

II Odlivi 88 091 81 850 81 900 81 954 81 014

1. Investicija u osnovna 43 000 0 0 0 0

sredstva

2. Investicije u obrtna sredstva 4 741 0 0 0 0

3. Poslovni rashodi bez 35 800 71 700 71 700 71 700 71 700

amortizacije

4. Obaveza prema izvorima 0 5 340 5 340 5 340 5 340

(anuiteti)

5. Porez na dobit 4 550 4 810 4 860 4 914 3 974

III Neto nov~ani tok 30 150 28 150 28 100 28 046 28 986

 PROJEKCIJA BILANSA STANJA

Projekcija početnog bilansa stanja treba da obuhvati

pozicije imovine (aktive), obaveza i kapitala (pasive) na
dan otpočinjanja realizacije projekta. On pokazuje strukturu
sredstava i izvora sredstava po dobijanju kredita i lizinga u
vidu potrebne opreme.

Bilans stanja u totalu pokazuje jednakost aktive i pasive.

Razlika između ukupne aktive preduzeća (48.241 din.) i
ukupnih obaveza (17.000 din) predstavlja neto imovinu
preduzeća, odnosno njegov sopstveni kapital. Neto
imovina preduzeća jamči da će obaveze, odnosno dugovi
biti isplaćeni poveriocima.
 Primer početnog bilansa stanja
Red. br. Elementi Iznos
u 000 din.

A Aktiva - imovine 48.241

1.Osnovna sredstva 43.500

1.1. Građevinski objekti 25.000

1.2. Oprema 18.000

1.3. Ostalo 500

2.Obrtna sredstva 4.741

B Pasiva - kapital i obaveze 48.241

1.Sopstvena sredstva 31.241

2.Pozajmljena sredstva 17.000

21 VREMENSKA VREDNOST
NOVCA

Svima je poznato da novac

ostavljen na štedni račun
banke "zarađuje" kamatu ili
interes, tako da je iznos
novca vremenom više nego
suma depozita. Uopšte,
novac ima moć zarađivanja
tokom vremena. Zbog toga
novac primljen danas ima
veću vrednost nego novac
primljen u neko buduće
vreme, tj. što ranije neku
sumu novca primite, to je
veća njena vrednost, jer
vremenom novac može da
zaradi još novca ili kamatu.
To znači da postoji
vremenska vrednost novca.

Cena novca je utvrđena i izmerena

kamatnom stopom, procentom
koji se periodično primenjuje i
dodaje na iznos novca tokom
određenog perioda vremena.
Kada je novac pozajmljen od
nekog, plaćanje kamate je cena
pozajmljivaču za korišćenje
pozajmljenih sredstava, a kada
se novac pozajmljuje nekome,
kamatna zarada je dobit od
pozajmljivanja. Kamata se,
dakle, može definisati kao cena
posedovanja novca koji stoji na
raspolaganju za korišćenje.
Cena novca je utvrđena i
izmerena kamatnom stopom,
procentom koji se periodično
primenjuje i dodaje na iznos
novca tokom određenog
perioda vremena. Kada je
novac pozajmljen od nekog,
plaćanje kamate je cena
pozajmljivaču za korišćenje
pozajmljenih sredstava, a kada
se novac pozajmljuje nekome,
kamatna zarada je dobit od
pozajmljivanja. Kamata se,
dakle, može definisati kao cena
posedovanja novca koji stoji na
raspolaganju za korišćenje.
 22 OSNOVNI ELEMENTI KAMATNIH
TRANSAKCIJA,
PROST I SLOŽEN KAMATNI RAČUN,
NOMINALNE
i EFEKTIVNE KAMATNE STOPE

• Ai - pojedinačni iznos na kraju nekog

kamatnog perioda
• k - kamatna stopa za kamatni period,
• n - ukupan broj kamatnih perioda,
• S - suma novca u vremenu koje je izabrano u
svrhe analize kao nulto vreme (vreme 0) ili kao
sadašnja vrednost,
• B - buduća suma novca na kraju analiziranog
perioda (može da se označi i kao Bn - suma
na kraju n kamatnih perioda),
• A - iznos na kraju kamatnog perioda u
uniformnoj seriji, kontinualno za n perioda (ovo
je specijalni slučaj gde je A1=A2=...=An).

PROST KAMATNI RAČUN

K=k·S·n
B= S + K = S(1+k·n)
SLOŽEN KAMATNI RACUN
B=[S(1+k)] +k [S(1+k)] =S(1+k)²
posle n perioda B=S(1+k)ⁿ
K=B-S=[S(1+k)ⁿ-1]

NOMINALNE I EFEKTIVNE KAMATNE STOPE

k n − nominanlnakamatnastopaza godinudana,
m - broj kamatnihperiodaza godinudana,
kn
− kamatnastopaza subperiod.
m
 k 
m  k 
m 
K = B − S = S 1 + n  − S = S 1 + n  − 1 = S ⋅ k eg
 n   m 
m
 k 
k eg =  1 + n  −1
 m
 METODI OBRAČUNA KAMATE

PROST KAMATNI RAČUN

K=k·S·n
B= S + K = S(1+k·n)
SLOŽEN KAMATNI RACUN
B=[S(1+k)] +k [S(1+k)] =S(1+k)²
posle n perioda B=S(1+k)ⁿ
K=B-S=[S(1+k)ⁿ-1]
 NOMINALNE I EFEKTIVNE KAMATNE STOPE

k n − nominanlnakamatnastopaza godinudana,
m - broj kamatnihperiodaza godinudana,
kn
− kamatnastopaza subperiod.
m

 k 
m  k 
m 
K = B − S = S 1 + n  − S = S 1 + n  − 1 = S ⋅ k eg
 n   m 

m
 k 
k eg =  1 + n  −1
 m
 m 12
 kn   0,24
B = S
Primer 1+ m 
 = 10.0001+  = 12.682 dinara
   12 
Pretpostavimo da banka pozajmljuje novac sa kamatnom
stopom od 24% računatu mesečno. Znači da je
nominalna kamatna stopa kn=24%, a mesečna
kn/m=24%/12=2%. Ako ste pozajmili 10.000 dinara,
koliko treba da vratite posle godinu dana?
• Godišnja kamata iznosi:

K = B - S = 12.682- 10.000= 2.682dinara,a efektivnakamatnastopaje

m 12
 k   0,24
keg =  1+ n  − 1 =  1+  − 1 = 0,2682= 26,82%
 m  12 
 23
22. KAMATNE FORMULE

OBRAČUN BUDUĆE VREDNOSTI NA OSNOVU

POZNATE SADAŠNJE VREDNOSTI

B = S(1 + k ) n

Ako (1 + k)n = (fBS ) n

k
označimo kao faktor buduće
vrednosti,

onda je B = S(fBS ) n
k
• OBRAČUN SADAŠNJE VREDNOSTI NA OSNOVU
POZNATE BUDUĆE VREDNOSTI

S=B(1+k)-
n

kAo (fSB )nk = (1+ k)-n označimo kao faktor

sadašnje vrednosti

onda je S = B(fSB ) nk
 • OBRAČUN BUDUĆE I
SADAŠNJE VREDNOSTI
KOD ULAGANJA
JEDNAKIH PERIODIČNIH
IZNOSA (A)

B = A + A(1 + k ) + A(1 + k ) 2 + A(1 + k ) 3 + ... + A(1 + k ) n −1

B( 1 + k ) = A( 1 + k ) + A( 1 + k ) 2 + A( 1 + k ) 3 + A( 1 + k ) 4 + ...+ A( 1 + k ) n

B(1 +k ) −B = A (1 +k ) n −A

B=A
(1 + k ) n − 1
k

(1 + k ) n − 1 = ( f n
)
BA k
k

B = A( f BA ) nk
B=A
( 1 + k) n −1
k
(1 + k ) n −1
=( f BA ) nk B = A( f BA ) nk
k
( 1 + k) n − 1 (1 + k ) n − 1
B = S(1 + k ) n B=A S=A
k k (1 + k ) n

( f SA ) nk = (1 + k ) n − 1
S = A( f SA ) nk
k (1 + k ) n

Iz veza između B, S i A sledi

k
A =B =B(f AB )n
k
(1 +k ) −1 n

k (1 +k )n
A =S =S(f AS )n
k,
(1 +k ) −1
n

k k (1 +k ) n
( f AB ) nk = (f AS ) nk =
(1 + k ) n − 1 (1 +k ) n −1
primer
0drediti vrednost jednakih
uplata, ako je sadašnja
vrednost (nulto stanje)
120.000din a kamata
8% sa 6 kamatnih
perioda.

A=S(fAS ) kⁿ Iz tablica
za k=8 i n=6
(fAS)= 0,2163 pa je
A=25956 din
24 METODE OCENE EKONOMSKE EFEKTIVNOSTI
INŽENJERSKIH INVESTICIONIH PROJEKATA
Metodi koje inženjeri upotrebljavaju za
procenu ekonomske efektivnosti
investicionih projekata mogu biti veoma
jednostavni, ali i veoma složeni i
suptilni. Inženjeri moraju dobro
poznavati te metode, pošto je njihova
primena značajna za objektivnu
selekciju inženjerskih investicionih
projekata.
Inženjeri, moraju razlikovati
investicione kriterijume od metoda
izračunavanja ekonomske efektivnosti
investicija. Investicioni kriterijumi su
težnja za postizanjem nekog određ|
enog efekta (maksimalizacija profita,
minimiziranje troškova po jedinici
proizvoda, maksimalizacija ukupne
proizvodnje i si.), a metodi procene
ekonomske efektivnosti investicija
omogućuju nam da na bazi već
utvrđenih kriterijuma izvršimo izbor
između više investicionih projekata.
U mnogim problemima odlučivanja
nekoliko inženjerskih investicionih
projekata mogu biti u takvom
međusobnom odnosu da prihvatanje
ili odbacivanje jednog projekta utiče
na verovatnoću prihvatanja drugih.
Postoje dve vrste zavisnosti:
međusobno isključivi projekti i
uslovljeni projekti.
Međusobno isključivi znači da će svaki
od više projekata ispuniti iste potrebe
i da biranje jedne alternative
podrazumeva da će druge biti
odbačene. Na primer, kupovina
automobila umesto lizinga.
Dva ili više projekata su uslovljeni ako
prihvatanje jednog zahteva
prihvatanje drugog. Na primer,
nabavka kompjuterskog štampača
zavisi od nabavke kompjutera, ali
kompjuter može biti nabavljen bez
razmatranja nabavke štampača.

Kada postoje dva ili više

alternativnih projekata, načelno
oni mogu biti međusobno u
sledeća dva odnosa: ili su
međusobno nezavisni ili su
zavisni jedan od drugoga.
Nezavisni projekat je onaj koji može
biti prihvaćen ili odbačen bez
uticaja na odluku o prihvatanju
ili odbacivanju drugog
nezavisnog projekta. Na
primer, nabavka glodalice i
nabavka viljuškara
predstavljaju dva nezavisna
projekta. Samo ovakvi projekti,
koji su međusobno ekonomski
nezavisni, mogu se ocenjivati
odvojeno.
.
 METOD ROKA POVRAĆAJA ULOŽENIH
SREDSTAVA
Metodom roka povraćaja uloženih
sredstava procenjuje se vreme
potrebno da se povrati iznos dugoročno
uloženih sredstava. Da bi se izračunalo
vreme koje je potrebno da se uloženi
kapital povrati, neophodno je staviti u
odnos ukupna uložena sredstva sa
prosečnim neto gotovinskim tokom iz
ekonomskog veka projekta. Prema
tome, rok povraćaja dugoročno uloženih
sredstva izračunavamo po sledećem
obrascu:
I
t=
PNGT
gde je:

t - rok
povraćaja uloženih sredstava,
I - ukupno uložena
sredstva,
PNGT -
prosečni neto gotovinski tok.
,

n
∑ NGTi
i =1
PNGT =
n
 n
∑ NGTi
i =1
PNGT =
n

Važno je istaći da se vreme (broj godina) povraćaja sredstava nikako ne mora podudarati sa
ekonomskim vekom investicionog projekta, koji je, po pravilu, duži. Izbor roka povraćaja
uglavnom je baziran na tehnološkom napretku.
Naime, industrijske kompanije se suočavaju sa sve kraćim životnim ciklusom tehnologije, kao i sa
rastućom konkurencijom na tržištu, pa je otuda potrebno da t bude što kraće, jer brži povraćaj
investicionih ulaganja znači i veću sigurnost i likvidnost investicija kompanije koja vrši ulaganje.
Drugim rečima, projekat sa kraćim rokom povraćaja uloženih sredstava smanjuje rizik
investiranja.
Stepen rizika srazmerno raste sa dužinom roka povraćaja.
 Iz dobijenih rezultata jasno je da je projekat A, sa stanovišta
metoda roka povraćaja, prihvatljiviji projekat, jer ima kraći rok
povraćaja uloženih sredstava.
Metod roka povraćaja uloženih sredstava u investiciju podvrgnut je
kritici iz sledećih razloga: 1. zato što analiza roka povraćaja ne
uzima u obzir razliku između sadašnje i buduće vrednosti novca; 2.
zato što ne uzima u obzir rezultate investicije u toku čitavog njenog
životonog veka, već samo u periodu za koji se povrate uložena
sredstva u investiciju; 3. zato što ne uzima u obzir kamatnu stopu,
pa stoga ne može pružiti tačnu procenu o ostalim mogućim
ulaganjima, odnosno kamata se ovde ne javlja u vidu oportunitetnog
troška.
 Investic. Neto gotovinski tok u ekonomskomveku projekta od 6
Projekat ulaganje godina
(din) 1 2 3 4 5 6

A 150.000 52.000 64.000 58.000 52.000 52.000

92.000
B 1.000.000200.000 220.000 240.000 200.000 250.000
270.000

6
∑NGT i 52 .000 + 64 .000 + ....... + 92 .000
i =1
PNGT A = = = 61 .667
6 6
6
∑ NGTi 200.000 + 220.000 + ... + 270.000
i =1
PNGTB = = = 230.000
6 6
IA 150.000 IB 1.000.000
tA = = = 2,43 tB = = = 4,35
PNGTA 61.667 PNGTB 230.000
 METOD NETO SADAŠNJE VREDNOSTI
Neto sadašnja vrednost predstavlja apsolutnu meru
profitabilnosti projekta. Ona se definiše i izračunava na bazi
vrednosti neto gotovinskog (novčanog) toka investicije (net
cash from an investment), koji predstavlja razliku između toka
ukupnih prihoda (ili priliva) i toka ukupnih rashoda (ili odliva)
projekta u njegovom celim ekonomskom veku. U stvari, neto
gotovinski tok projekta može predstavljati dobit nakon
oporezivanja uvećanu za amortizacione iznose. Amortizacioni
iznosi se, dakle, u ovom slučaju oduzimaju od prihoda da bi
se izračunao porez koji firma treba da plati, a potom se
dodaju na firmine prihode posle oporezivanja, da bi se
izračunao neto novčani tok projekta. Ovo se radi zbog toga
što amortizaciona sredstva stoje na raspolaganju firmi tokom
celog ekonomskog veka opreme, tj. sve dok se oprema ne
zameni, amortizacija se mora izdvajati.
Međutim, da bi se mogla izračunati neto
sadašnja vrednost potrebno je, pored prihoda
(priliva) i rashoda (odliva), utvrditi i diskontnu
stopu po kojoj se vrši svođenje finansijskih
rezultata predviđenih da će biti ostvareni svake
godine za vreme ocenjenog veka trajanja
projekta na sadašnju vrednost. Pri tome treba
izabrati onu diskontnu stopu koja najbolje
odražava kretanje rentabilnosti za industrijsku ili
neku drugu granu kojoj projekat pripada. Od
realnosti izabrane diskontne stope u velikoj meri
zavisi konačan rezultat rangiranja inženjerskih
investicionih projekata.
Pošto je izvršen izbor diskontne stope i
izračunat nediskontovani neto gotovinski
tok za svaku godinu, potrebno je svaku
godišnju sumu neto gotovinskog toka
svesti na vrednost u početnoj godini,
množeći je diskontnim (eskontnim)
1
faktorom (1 + k ) n . Prema tome, neto
sadašnja vrednost računala bi se prema
obrascu:
 n n
P1 − R 1 P2 − R 2 Pn − R n Pt − R t NPt
NSV(k ) =
1+ k
+
(1 + k ) 2
+ ... + = = ∑ ∑
(1 + k ) 2 t =0 (1 + k ) t t =0 (1 + k ) t
gde je:
• Pt - tok ukupnih prihoda (ili priliva) projekta,
• Rt - tok ukupnih rashoda (ili odliva) projekta,
• NPt - neto prilivi ili neto tok projekta na kraju perioda t,
• n - ekonomski vek projekta,
• k - diskontna stopa.

Ako od neto sadašnje vrednosti oduzmemo vrednost ukupnih investicija dobijamo:

n n
Pt − R t NPt
NSV (k ) = −I + ∑ t
= ∑ t
−I
t = 0 (1 + k ) t = 0 (1 + k )
Ako je investiranje u dužem periodu to sledi svođenje svih ulaganja na sadašnju vrednost
n n
NPt It
NSV (k ) = ∑ 2
− ∑ t
t = 0 (1 + k ) t = 0 (1 + k )

NSV>0 Projekat je profitabilan

NSV=0
NSV<0 Projekat donosi gubitak
 Primer
Neka su procenjeni troškovi za kupovinu, prevoz
i instaliranje nove mašine za proizvodnju
određenog proizvoda na 100 000 dinara.
Očekivani životni vek je 4 godine. Neto
gotovinski tok je procenjen tako da u prvoj godini
iznosi 64 000 dinara, u drugoj 52 000 dinara, u
trećoj 58 000 i u četvrtoj 52 000 dinara.
Izračunati neto sadašnju vrednost ovog
inženjerskog investicionog projekta pri
diskontnoj stopi od 20%.
 Neto sadašnja vrednost projekta je:
NSV (20 %) = 64000 (1 + 0,20 ) −1 + 52000 (1 + 0,20 ) −2 + 58000 (1 + 0,20 ) −3 +
+ 52000 (1 + 0,20 ) −4 − 100000 = 64000 ⋅ 0,8333 + 52000 ⋅ 0,6944 +
+ 58000 ⋅ 0,5787 + 52000 ⋅ 0,4823 − 100000 = 48086 dinara

• Vidimo da je NSV veća od nule, te se ovaj

projekat može prihvatiti.
 METOD ANUITETA

Ovaj metod je samo jedna varijanta metoda sadašnje

vrednosti investicije. On je, u stvari, godišnja mera za
procenu finansijske efikasnosti preduzete investicije.
Primenjuje se onda kada se iznosi po godinama jednaki.
tj. kada se računa sa godišnjim procesima. Investiciona
odluka se donosi na osnovu razlike između godišnjih
priliva i godišnjih odliva povećanih za godišnji anuitet.
Ako je razlika pozitivna, onda je inženjerski investicioni
projekat profitabilan i vredi ga realizovati. No, poređenje
inženjerskih investicionih projekata je lakše i zbog toga
što je moguće izračunati godišnji očekivani prinos od
ukupnog kapitala. Ako se razmatraju samo odlivi, onda
se oni obično izražavaju u terminima kao što su godišnji
trošak i odgovarajuća vrednost jednakog godišnjeg
troška.
Elementi na kojima se zasniva metod anuiteta su dosta
jednostavni. Najznačajnije je "izravnati" sve buduće
prihode i troškove inženjerskog investicionog projekta,
primećujući pri tome da sve veličine moraju biti svedene
na njihovu sadašnju vrednost. Diskontna stopa na
osnovu koje se vrši "izravnavanje" svih veličina je ista
kao kod neto sadašnje vrednosti. Dakle, pretpostavlja se
da su godišnji prihodi i tekući rashodi stalni, pa se u
anuitet proračunava samo nabavna vrednost i
eventualno preostala (likvidaciona) vrednost osnovnog
sredstva. Očito je, prema tome, da se ovaj metod
zasniva na pretvaranju iznosa koji su važni za donošenje
odluke u tekuće troškove (anuitete).
 Izračunavanje za pojedine investicione projekte se vrši na taj
način što se anuitet na neto sadašnju vrednost računa pomoću
tzv. anuitetnog faktora:

n k (1 + k ) n
(f AS ) k =
(1 + k ) n −1

[
NSVa = NPt 1 (1 + k ) −1
+ NPt 2 (1 + k ) −2
+ ... + NPt n (1 + k ) −n
] ⋅ (1 + k)
k (1 + k ) n
n
−1
k (1 + k ) n
odnosno NSVa = NSV
(1 + k ) n − 1
gde je:
NSVa - anuitet za neto sada{nju vrednost,
NPt - neto gotovinski tok u svakoj od n godina trajanja projekta,
NSV - neto sada{nja vrednost,

k (1 +k ) n
n
- anuitetni faktor
(1 +k ) −1
  k (1 + k ) n   k (1 + k ) n 
NSV a − I a = NSV ⋅  − I ⋅ 
n n
 (1 + k ) − 1   (1 + k ) − 1 

k
( NSV −I)( f AS ) n
k +L ⋅ >0
(1 +k ) n −1
NSV ⋅ (f AS ) n
k −( I −L ) ⋅ ( f ) n
AS k −kL >o

NSV ⋅ (f AS ) nk − (I − L) ⋅ (f AS ) nk − kL
ra = ⋅ 100
I
 Sva napred data izvo|enja možemo prikazati i na drugačiji način:

MA = (S − I)( f AS ) nk

gde je:
MA - metod anuiteta odnosno godi{nji anuitetni iznos,
S - sadašnja vrednost nov~anog toka,
I - sadašnja vrednost investicionog ulaganja.

Ako uzmemo u obzir i likvidacionu vrednost, onda dobijamo:

n n
MA = (S − I)(f AS ) k + L(f AB ) k
 Primer
Jedna kompanija koja proizvodi poljoprivrednu
opremu razmatra mogućnost izgradnje pogona
za proizvodnju kosačica. Taj samostalni projekat
bi zahtevao investiciju od 17000000 dinara i
ostvario bi godišnju dobit od 4 miliona dinara u
sledećih 8 godina korišćenja. Po završetku
eksploatacionog veka, preostala (likvidaciona)
vrednost bila bi 1700000 dinara. Pod
pretpostavkom da je kamatna stopa 12%, oceniti
ovaj investicioni projekat metodom anuiteta.
 Prvo bi trebalo izračunati anuitet na neto sadašnjuvrednost:

k (1 + k ) n
NSVa = NSV
(1 + k ) n − 1

Međutim, u primeru nam je već data ta vrednost i ona iznosi 4000000 dinara,
odnosno NSVa=4000000 dinara.

Drugo, izračunavamo anuitet na investicione ulaganje:

k (1 + k ) n
Ia = I ⋅ = I ⋅ (f SA ) nk = 17000000 ⋅ 0,2013 = 3422100 din.
(1 + k ) n − 1
 Treće, oduzimamo anuitet na investiciono ulaganje od anuiteta na neto
sadašnju vrednost:

NSVa − I a = 4000000 − 3422100 = 577900dinara.

četvrto, izračunavamo anuitet na preostalu odnosno likvidacionu
vrednost i isti dodajemo na dobijenu razliku između NSVa i Ia:
k
La = L ⋅ = L ⋅ (f AB ) nk = 17000000 ⋅ 0,0813 = 138210dinara
(1 + k ) n − 1
Konačno dobijamo da je:
MA=577900+ 138210
MA=716110 dinara.
Nastaje, dakle, pozitivna razlika od 716110 dinara. Ako je ta razlika veća nego kod
drugih inženjerskih investicionih projekata, investitor će se odlučiti za ovaj.

Očekivani prosečni godišnji prinos ove investicije je:

716110
ra = ⋅100 = 4,21 %
17000000
27. IZRAČUNAVANJE ANUITETA PRI KORIŠĆENJU ZAJMA
Anuitet se najčešće računa pri korišćenju zajma (kredita). On sadrži
godišnju otplatu i
ukamaćivanje zajma. Anuitet je konstantan iznos, s tim što unutar
njega deo koji se odnosi na otplatu raste, a iznos koji se odnosi na
kamatu opada.
Me|utim, ovde moramo posebno da naglasimo da se metod
anuiteta ne koristi samo za onaj deo investicija koji se finansira iz
kredita. Pomoću metoda anuiteta se ocenjuje efikasnost ukupnih
investicionih ulaganja, bez obzira na izvore finansiranja.
No, ako se radi samo o zajmu odnosno kreditu kojim se finansira
projekat, onda na osnovu sledeće jednačine mo`emo utvrditi visinu
anuiteta: n
(1 + k ) − 1
SVa = A ⋅
gde je: k (1 + k ) n
SVa - sadašnja vrednost anuiteta
A - godišnja visina anuiteta

k) n − - diskontni
(f SA ) nk
(1 + 1
= faktor
k (1 +k) n
 Primer
Jedna kompanija počinje proizvodnju termo -akomulacionih peći za čije
pokretanje joj je potrebno 1400000 dinara, koje želi da pribavi iz zajma od
banke. Pri tome kompanija želi da otplati ceo kredit kroz 7 jednakih godišnjih
anuiteta. Ako je kamatna stopa 14%, koliki treba da bude anuitet?
U ovom slučaju kompanija zna sadašnju vrednost zajma (1,4 miliona
dinara), kamatnu stopu (14%) i broj perioda u kojima se vrši otplata (7
godina). Iz jednačine
(1 + k ) n −1
SV a = A ⋅
k (1 + k ) n

SV a 1400000
A= = = 326470 dinara
n 7
(1 + k ) −1 (1 + 0,14 ) −1
k (1 + k ) n 0,14 (1 + 0,14 ) 7

Prema tome, kompanija bi godišnje trebalo da otplaćuje 326470 dinara.

Međutim, na osnovu jednačine za utvr|ivanje sadašnje vrednosti
anuiteta možemo izračunati i broj perioda za otplatu kredita.
29 UTVRĐIVANJE TROŠKOVA I PROFITA PO
JEDINICI PROIZVODA
U uslovima tržišnog poslovanja pažnja poslovnih ljudi je
usmerena i na internu sferu poslovanja preduzeća, na
praćenje i kontrolu troškova, kontrolu i ocenu interne
ekonomije poslovanja koja utiče na ostvarivanje
finansijskog rezultata - profita preduzeća. U tom kontekstu,
menaddžerski tim preduzeća nastoji da smanji jedinične
troškove proizvodnje kao i da poveća profit po jedinici
proizvoda. U visini jedinične cene proizvoda sadržana je
sva njegova konkurentnost. Uz velike i često nepotrebne
troškove nije moguće ostvariti maksimalan profit po jedinici.
Preko analize jediničnih troškova rukovodstvo preduzeća
uspostavlja svoju vezu sa alternativnim poslovnim
odlučivanjem.
 U stvari, ono na osnovu troškova i ostvarene
dobiti, između ostalog, pronalazi odgovore na
pitanja: prodavati ili dalje prera|ivati; proizvoditi ili
kupovati; eliminisati ili zadržati proizvod; uvesti ili
ne novi proizvod. Pri traženju odgovora na neka
od ovih pitanja koristićemo i metod anuiteta.
Uostalom, suština ovog metoda je u tome da se
transformišu u anuitete:
• godišnji prihodi,
• godišnji troškovi,
• investiciona sredstva i
• likvidaciona vrednost.
 UTVRĐIVANJE JEDINIČNIH TROŠKOVA PRIMENOM
METODA ANUITETA

Pomoću ovog metoda, kao što smo rekli, mogu se godišnji

troškovi angažovanog kapitala pretvoriti u anuitet koji može
poslužiti za izračunavanje jediničnih troškova. Pri tome,
izračunavanje godišnjih troškova kapitala pretpostavlja
poznavanje angažovanja, odnosno uloga kapitala (nabavne
vrednosti investicionog dobra), kalkulativne stope i životnog
veka investicionog dobra. Polazeći od toga, godišnji troškovi
kapitala su proizvod zahtevanog uloga kapitala i faktora
anuiteta koji odgovara očekivanom životnom veku
investicionog dobra i kalkulativnoj kamatnoj stopi, što se
utvrđuje pomoću tablica. Za konkretno izračunavanje jediničnih
troškova koristićemo sledeći primer.
Primer
Beogradske toplane razmatraju mogućnost da
instaliraju jedan parni kotao. Koliko iznose
ukupni troškovi grejanja po kWh korisne toplote,
kada se zna da je: kapacitet kotla 20 kW,
investiciono ulaganje (I) 30000 dinara, vreme
punog korišćenja 1800 h/god., korisna toplota
Q=1800x20=36000 kWh/god., planirani životni
vek 18 godina, kamata 7%, cena ložnog ulja 2
din/kg, toplotna moć (Hu) iznosi 11,86 kW/kg,
srednji stepen korisnosti kotla je 70%, tekući i
režijski troškovi iznose 2% ulaganja
 Na osnovu ovog primera mo`emo zaključiti da se troškovi
po jedinici toplote (l kWh) sastoje iz tri dela:
• troškova ulaganja,
• tekućih i režijskih troškova,
• troškova energije.
Troškovi ove investicije služe za plaćanje kamata i
amortizaciju odnosno otpisivanje uloženih sredstava.
Amortizacija investicije zavisi od predviđenog
vremenskog korišćenja postrojenja. Iz kamate i
amortizacije (otplate) dobija se anuitet. Investicioni
troškovi su uglavnom nepromenjeni iz godine u godinu i
praktično su nezavisni od korišćenja postrojenja, u
našem slučaju parnog kotla. Ovi troškovi su viši ako se
postrojenje manje koristi.
Anuitet investicionih troškova po jedinici izračunavamo na osnovu
sledeće jednakosti:

I k (1 + k ) n
MA inv = ⋅
Q (1 + k ) n − 1

Izraz u zagradi je anuitetni faktor ( f AS ) kn

Cenu finalne energije,
η za čiju ekonomičnost nije merodavna
cena goriva, već cena toplote, izračunavamo pomoću sledećeg
obrasca:
P
K= ,
Hu ⋅ η
Tekuši troškovi (T0) su troškovi za održavanje kotla,
čišćenje, kontrolu sigurnosnih uređaja i nadzor. Režijski troškovi
(Tr) su troškovi poreza, osiguranja i odgovarajući administrativni
troškovi.
Konačno, ukupne troškove grejanja po l kWh možemo dobiti na osnovu
sledeće jednakosti:

I
Q
[ n
MA uk = ⋅ (f AS ) k + T0 + Tr +
P
]
Hu ⋅ η

Prema tome, na osnovu našeg primera dobijamo:

30000 2
MAuk = ⋅ [ 0,0994 + 0,02 + 0,02] +
36000 11,86 ⋅ 0,7
MAuk = 0,116 + 0,241 = 0,357din / kWh.
Ako nabavljeno i instalirano sredstvo nakon isteka
predvi|enog trajanja ima neku likvidacionu vrednost,
onda i tu vrednost treba uzeti u obzir. To se čini na taj
način što se ona ili dodaje prihodima ili oduzima od
investicionih rashoda. I u jednom i u drugom slučaju
likvidacionu vrednost treba svesti na sadašnju vrednost
a potom je rasporediti na određene periode.
 ODLUKA O PRODAJI ILI DALJOJ PRERADI

Mnoga preduzeć se često nalaze pred dilemom, da li

proizvedeni proizvod dalje prera|ivati ili prodavati. To je
naročito slučaj sa onim preduzećima koja proizvode više
proizvoda iz date sirovine koja prolazi kroz više
tehnoloških faza prerade. U stvari, donošenje odluke o
prodaji ili daljoj preradi ima izuzetan značaj, pre svega, u
mnogim preduzećima hemijske, poljoprivredne,
prehrambene ili tekstilne proizvodnje. Dakle, naročito u
onim proizvodnjama u kojima se pojavljuju mnogobrojni i
raznovrsni poluproizvodi koji se mogu ili prodavati na
tržištu ili dalje prerađivati u narednim fazama
proizvodnog procesa. Odlučujuću ulogu jediničnih
troškova i u ovom domenu odlučivanja pokazuje primer
koji sledi.
Primer
Rafinerija nafte Pančevo može kerozin koji proizvodi
prodavati ili ga odgovarajućim postrojenjima prerađivati u
benzin. Projektovana brzina proizvodnje benzina je
80000 litara nedeljno za 45 nedelja rada godišnje.
Nabavna cena postrojenja za preradu kerozina u benzin
je 1000000 dinara. Životni vek je 6 godina. Troškovi za
proizvodnju kerozina iznose 0.35 din. po litru. Prodajna
cena kerozina je 0.90 din. po lit. Operativni troškovi za
preradu kerozina u benzin iznose 0.30 dinara po litru.
Prodajna cena benzina je 1.35 dinara po litru. Ako je
kmin=10%, da li se Rafineriji isplati da prerađuje kerozin
u benzin?
 Da bi menadžerski tim Rafinerije mogao da donese
ispravnu odluku, potrebno je, pre svega, izračunati
vrednost godišnjih investicionih troškova nabavke
postrojenja za preradu kerozina u benzin:

MA = 1000000 ⋅ (f AS ) nk = 229600 dinara

Obim proizvodnje benzina
80000 ⋅ 45 = 3600000 litara
iznosi
Prema tome, dobijamo da su investicioni troškovi po litru
benzina jednak 229600:3600000=0.06 din/lit.

Konačno izračunavamo jedinični trošak benzina:

0.35 (jedinični trošak proizvodnje kerozina) + 0.30
(operativni trošak prerade kerozina u benzin) + 0.06
(godišnji investicioni trošak po litru benzina) = 0.71 din.
Zakljucak je da je rentabilnije prerađivati kerozin u bezin
31. ODLUKA O PROIZVODNJI ILI KUPOVINI PROIZVODA
Poslovni ljudi nastoje da daju optimalne odgovore na pitanja da li određeni proizvod ili deo
kupovati ili proizvoditi. Naravno, i u ovom slučaju oni će se rukovoditi jediničnim troškovima, te i
doprinosom jedne ili druge alternative ukupnom poslovnom rezultatu preduzeća.
Odlučivanjem na bazi alternative kupovati ili proizvoditi treba da se odredi do koje mere osvojiti
novi složeni proizvod (automobil, radio TV aparat, numerički obradni sistem, kompjuter i sl.) koji
se proizvodi na osnovu poluproizvoda koji pripadaju različitim oblastima proizvodnje. U stvari,
menadžerski tim preduzeća treba da se odluči da li određeni deo kupovati ili proizvoditi u
sopstvenom preduzeću. Alternativa proizvoditi ili kupovati naročito postoji kod onih proizvođača
koji imaju sopstvenu maloprodajnu mrežu. Tako, na primer proizvođač odela može proizvoditi
određene modele, ali može neke kupovati od drugih proizvo|ača i prodavati u svojim
prodavnicama. Slična je situacija kod mnogih proizvođača prehrambenih proizvoda, kože i obuće,
proizvođača nameštaja itd.
 Odlučujući faktor za prihvatanje alternative kupovati
jeste nabavna cena dela ili proizvoda koji čini osnovnu
stavku njihovih troškova. Nasuprot tome, alternativa
proizvodnje dela ili proizvoda mora voditi računa, pre
svega, o visini jediničnih troškova. Naravno, opredelenje
za jednu ili drugu alternativu ne zavisi samo od jediničnih
troškova. Ono će zavisiti i od toga da li proizvo|ač ima
neiskorišćene kapacitete, da li ima dovoljno kapitala,
zatim, od kvaliteta i strukture ponude, rizika proizvodnje,
tražnje na tržištu, servisa, promocije i sl. No, ovde bismo
posebno izdvojili dva važna faktora, i to:
1) kvalitet kupljenog proizvoda - da li je bolji, jednak
ili lošiji od onog koji bi preduzeće proizvelo,
2) pouzdanost dobavljača (onog od koga se kupuje)
da u ugovorenim rokovima snabdeva preduzeće
potrebnim količinama proizvoda. Lošiji kvalitet i
slaba pouzdanost dobavljača isključuju alternativu
kupovine.
Međutim, ovom prilikom mi razmatramo prihvatanje
jedne ili druge alternative samo sa aspekta
jediničnih troškova i u tom smislu analiziramo
odgovarajući primer.
Preduzeće IKL iz Beograda proizvodi kotrljajne ležajeve
koji se sastoje iz tri podsklopa (poluproizvoda): prstenova,
kaveza i kuglica. IKL sam proizvodi prstenove i kuglice, a
kaveze nabavlja od švedskog proizvođača ležajeva SKF.
Međutim, zahvaljujući tehnološkom napretku, pojavio se
veći broj proizvođača koji proizvode specijalizovanu
opremu za proizvodnju kaveza. IKL se stoga nalazi pred
odlukom: dalje kupovati ili otpočeti sa sopstvenom
proizvodnjom kaveza. Projektovana brzina proizvodnje
kaveza pomoću opreme koju IKL želi da angažuje je
159907 komada nedeljno za 48 nedelja rada godišnje.
Planirani životni vek opreme je 5 godina. Nabavna
cena opreme je 840000 dinara, a likvidaciona
vrednost na kraju pete godine je 200000 dinara.
Ukupni godišnji troškovi proizvodnje za proizvodnu
alternativu su 15498704 din. Nabavna cena kaveza
od SKF je 1.5 dinara. Ako je kalkulativna kamatna
stopa 7%, izračunati jedinične troškove za
proizvodnu alternativu, i ekonomski oceniti koja je
alternativa profitabilnija.
Da bismo mogli da uporedujemo ove dve alternative
"proizvoditi" ili "kupovati", potrebno je izračunati vrednost
godišnjeg investicionog troška (anuiteta) nabavke
opreme za proizvodnju kaveza:
Obim proizvodnje iznosi komada, pa su onda jedinični
troškovi za proizvodnu alternativu:
(15498704+170096):7675536=2.00 dinara po komadu
Kako je nabavna cena kaveza od SKF manja, jer iznosi
1.50 dinara po komadu, to predlog odluke treba da glasi:
podsklop kavez treba i dalje kupovati, a ne proizvoditi u
sopstvenom preduzeću, jer je alternativa "kupovati"
ekonomičnija.
 PRIMENA METODA ANUITETA KOD POREĐENJA
MEĐUSOBNO ISKLJUČIVIH ALTERNATIVA

Da bi se izbor inženjerskih projekata mogao

obaviti što bolje, korisno je pomoću metoda
anuiteta izvršiti komparaciju međusobno
isključivih investicionih alternativa. Pri tome,
polazeći od analize perioda, možemo imati dve
situacije, i to:
l)period analize jednak životnom veku projekta i
2) period analize različit od životnog veka
projekta.
Period analize jednak životnom veku projekta
Kompariranje inženjerskih investicionih projekata kod
kojih je životni vek jednak predstavlja jednostavan primer
primene metoda anuiteta. Naime, u ovoj situaciji
jednostavno se izračunavaju godišnji iznosi troškova
(anuiteta) za svaki projekat, pa se bira onaj sa najnižim
jediničnim troškovima. Ovakve situacije su u praksi ređi
slučaj.
Primer
Pretpostavimo da korporacija "Lola" iz Beograda mo`e da bira izme|
u dva proizvodna sistema za proizvodnju spojnica: 1) ćelijski
proizvodni sistem (CPS) i 2) fleksibilni proizvodni sistem (FPS).
Operativni tro{kovi, inicijalne investicije i likvidaciona vrednost za
svaku alternativu procenjeni su na sledeći način:
ĆPS FPS
Stavke
Prosečni broj komada 222.000 222.000
godišnje
životni vek 4 godine 4 godine
Godišnje plate izrade 562.000 din. 353.000 din.
God. potrošnja materijala 416.000 din. 299.400 din.
izrade
Godišnji fiksni troškovi 1.100.000 din. 970.000 din.

God. troškovi alata 225.000 din. 150.000 din.

God. porez na prihod 800.000 din. 970.000 din.
Ukupni god. operativni 3.103.000 din. 2.742.400 din.
troškovi
• Vrednost investicionog ulaganja iznosi za ĆPS 3.000.000 dinara, a za FPS 6.000.000 din. Likvidaciona
vrednost: ĆPS - 200.000 din., FPS - 400.000 din. Ako je minimalna kamatna stopa 7%, primenom metoda
anuiteta oceniti koja je alternativa prihvatljivija.
• Pošto oba proizvodna sistema obezbeduju isti nivo prihoda za posmatrani period, to ih možemo
razmatrati samo na osnovu godišnjeg iznosa troškova.
• Godišnja vrednost troškova (anuiteta) za alternativu CPS je:
• Troškovi kapitala 3000000.0,2951 – 200000.0,7629.0,2952 = 840558
• Operativni troškovi.......................................................................................3103000 din.
• Ukupno..........................................................................................................3943558
• Troškovi po jedinici proizvoda....................................(3943558:222000)= 17,76
• Godišnja vrednost troškova (anuiteta) za alternativu FPS:
• Troškovi kapitala..............6000000.0,2951 – 400000.0,7629.0,2952 = 1681117
• Operativni troškovi.........................................................................................2742400
• Ukupno............................................................................................................442357
• Troškovi po jedinici proizvoda........................................ (4423517:222000)= 19.93
• Pošto je MA(7%)}PS< MA(7%)FPS, korporacija "Lola" mo`e izabrati ćelijski proizvodni sistem za
proizvodnju spojnica. Međutim, ako fleksibilni proizvodni sistem proizvodi uz jeftiniji materijal i radnu
snagu, kao i uz manju potrošnju alata i obezbeđuje bolji kvalitet proizvoda, te shodno tome i porast
tražnje za proizvodom koji on obezbeđuje, onda taj sistem može biti profitabilniji od ĆPS sistema.
• Primena metoda anuiteta kod projekata sa nejednakim
životnim periodima
• Primena metoda anuiteta kod projekata sa nejednakim
životnim vekom omogućuje efikasnije dobijanje
određenih pokazatelja od metoda neto sadašnje
vrednosti. No, zato moraju biti ispunjena dva uslova :
1) da postoji potreba za izborom odgovarajućeg
alternativnog projekta i
2) da svaka alternativa može biti zamenjena za neku drugu
sa istim sredstvima koja imaju iste troškove i
performanse.
 Primer 5.18. Pretpostavimo da proizvodna firma "Metalac" iz Beograda može
da bira između dva struga A i B koji po svojim kapacitetima zadovoljavaju
njene potrebe. Za oba struga dati su sledeći podaci:
Strug B
Strug A
Nabavna cena 21250 din. 25500 din.
Godišnji troškovi upotrebe 8500 din. 6800 din.
Likvidaciona vrednost 3400 din. 2550 din.
Životni vek 3 god. 4 god.
Koji strug odabrati, ako je minimalna kamatna stopa
Prvo 15%?
ćemo da izračunamo godišnji investicioni trošak (anuitet) za alternativu
A:
M A( A ) = 21250⋅ 0,4380− 3400⋅ 0,6575⋅ 0,4380= 8,328din.
Ukupni godišnji troškovi alternative AMA ( A ) uk = 8328 + 8500 = 16828din.
iznose:
Godišnji investicioni trošak alternative B:
MA ( B) = 25500 ⋅ 0,3503 − 2550 ⋅ 0,5718 ⋅ 0,3503 = 8422din.

Ukupni godišnji troškovi alternative B su: MA ( B) UK = 8422 + 6800 = 15222din.

 AMORTIZACIJA
Jedna od činjenica sa kojom preduzeće mora da računa
jeste da osnovna sredstva (mašine, oprema, postrojenja,
fabričke zgrade, poslovne prostorije, itd.) sa radom i
vremenom gube svoju upotrebnu vrednost. Dakle, za
razliku od materijala ili sirovina koji u celini svojom
supstancom ulaze u novi proizvod i uvećavaju njegovu
vrednost, osnovna sredstva ne ulaze u punoj vrednosti u
novi proizvod, nego samo gube deo svoje vrednosti tokom
proizvodnje proizvoda ili vremena.
Suština amortizacije jeste da iskaže utroške osnovnih
sredstava na način koji odgovara njihovom opadanju
vrednosti tokom rada i vremena.
 Do fizičkog trošenja osnovnih sredstava može doći zbog:

a) funkcionalnog trošenja upotrebom osnovnih sredstava u procesu

proizvodnje;
b) pogoršanja interakcije sa spoljnom sredinom, uključujući takve
uzroke kao što su korozija, truljenje i druge hemijske promene i

c) habanja, kvara i oštećenja zbog korišćenja.

Fizičkim trošenjem pogoršavaju se performanse sredstava i

povećavaju se troškovi njihovog održavanja. Međutim, osnovna
sredstva fizičkim trošenjem materijalno ne nestaju, nego samo
menjaju oblik upotrebne vrednosti. Srazmerno fizičkom trošenju
odgovarajući deo njihove ukupne vrednosti se prenosi na
novoproizvedene proizvode.
Ekonomsko (moralno) trošenje osnovnih sredstava. Do
ovog trošenja dolazi nezavisno od fizičke dotrajalosti
osnovnih sredstava. Ekonomsko trošenje
podrazumeva zastarevanje osnovnih sredstava zbog
napretka u tehnologiji. Pojava na tržištu
produktivnijih i proizvodno - tehnološki rentabilnijih
sredstava rada isključuje iz procesa proizvodnje brojne
oblike osnovnih sredstava, iako fizički ona još uvek
nisu istrošena odnosno dotrajala. Dakle, bez obzira na
to što osnovna sredstva nisu fizički istrošena, ona su
tehnološki zastarela, ekonomski obezvređena i
ekonomski potpuno amortizovana.
EKONOMSKO OBRAČUNAVANJE AMORTIZACIJE

Glavni zadatak proračuna amortizacije jeste da, na osnovu odgovarajuće

metode, izračuna iznos godišnje amortizacije, koji nazivamo
amortizacionom kvotom. Podelom amortizacione kvote sa dvanaest dobija
se mesečni iznos amortizacije, koji se uračunava u cenu koštanja
proizvoda. Na taj način se u cenu koštanja proizvoda, pored troškova
materijala izrade, troškova rada izrade, pogonske električne energije,
troškova nabavke poluproizvoda i delova, troškova pakovanja i drugih
troškova, kalkuliše i vrednost utroška osnovnih sredstava. Zapravo, ovako
obračunatom amortizacijom osnovnih sredstava vrši se njihova
transformacija u obrtna sredstva. Prodajom proizvoda ostvaruje se
nadoknada amortizacije i drugih troškova. Time se utrošeni deo osnovnih
sredstava pretvara u novčani iznos, čime se obezbe|uje siguran finansijski
izvor, koji će biti u stanju, kada za to dođe vreme, da obezbedi nabavku
novih osnovnih sredstava.
Svrha izdvajanja novčanog iznosa
amortizacije je:

• da se u cenu koštanja proizvoda ukalkuliše

utrošeni deo osnovnih sredstava, čije trošenje je
nastalo tokom njihove proizvodnje i vremena i

• da se obezbedi odgovarajući novčani kapital

za nabavku novih osnovnih sredstava koja će
zameniti dotrajala, izrabljena osnovna sredstva.
 SISTEMI AMORTIZACIJE

Pre nego što se pređe na razmatranje metoda obračuna

amortizacije, potrebno je učiniti nekoliko preliminarnih određenja.
1. Prvo treba utvrditi koja sredstva (imovina) podležu amortizaciji,
odnosno za koja firma može da radi amortizaciona odbijanja u
dobiti. Takva sredstva moraju da ispunjavaju uslove kao što su:
• mora biti korišćeno u poslovanju firme odnosno držano za
ostvarivanje dobiti,
• mora da ima konačan vek upotrebe, a taj vek mora biti duži od
jedne godine,
• mora biti nešto što se haba, korodira, zastareva ili gubi vrednost
zbog prirodnih uzroka.
• Sredstva podložna amortizaciji su zgrade, mašine, oprema, vozila
itd. Sredstva (imovina) koja nemaju konačan vek upotrebe ne mogu
biti podvrgnuta amortizaciji (na primer zemlji{te).
2. Potrebno je zatim utvrditi nabavnu cenu
nabavljenog sredstva za rad. Nabavnu cenu
čine, pored stvarne cene koštanja sredstva za
rad, i drugi sporedni troškovi, kao što su
prevozni troškovi, priprema ugradnje i ugradnja
sredstava za rad itd. Ova nabavna cena
(ukupni troškovi nabavke) je amortizaciona
osnova troškova kao troškova za vreme veka
upotrebe sredstava, jer svi troškovi napravljeni
u nabavci nekog sredstva za rad su troškovi
upotreba koji će biti vraćeni korišćenjem
sredstava.
3. Ostatak vrednosti (ostatna vrednost) ili
likvidaciona vrednost sredstva na kraju njegovog
upotrebnog života je iznos koji se na kraju tog
vremena može dobiti natrag kroz prodaju,
zamenom starog za novo (uz doplatu) ili na drugi
način. Eventualna ostatna vrednost nekog
sredstva mora biti procenjena kada je odre|en
raspored amortizacije. Ako se ova procena zatim
pokaže netačnom, mora se učiniti podešavanje.
 4. Amortizacioni vek sredstava za rad se bazira na njegovom
upotrebnom veku. Dužinu upotrebnog veka nekog sredstva
nije uvek lako odrediti i često je u nadležnosti državnih organa,
koji izdaju direktive i slično za vek upotrebe pojedinih
kategorija sredstava.
Imajući u vidu rečeno, treba istaći da se amortizacija sredstava
za rad najčešće utvrđuje na dva načina:

1) na bazi procenjenog veka korisne upotrebe redstava i

2) na bazi intenziteta trošenja sredstava za rad. Polazeći od
ovoga, u inženjersko-ekonomskoj literaturi se uglavnom koriste
dva sistema izračunavanja amortizacije, i to:
• vremenski sistem i
• funkcionalni sistem.
 VREMENSKI SISTEM AMORTIZACIJE

Ovaj sistem je funkcija procenjenog broja godina korisne upotrebe osnovnog

sredstva (na primer mašine), bez obzira na to koliko će se upotrebljavati i
trošiti u različitim periodima tog procenjenog veka trajanja. Utvrdi se, dakle,
vek trajanja osnovnog sredstva (osam godina za jedno sredstvo, pet godina
za neko drugo itd.), zatim se odlučuje o izboru metoda računanja iznosa
amortizacije. Zavisno od izabranog metoda, možemo imati:
a) sukcesivni porast amortizacije, tako da je njen iznos najmanji na početku, a
najveći na kraju procenjenog veka trajanja;
b) ravnomernu tj. istu amortizaciju za sve vreme procenjenog amortizacionog
veka (proporcionalni ili ravnomerni sistem amortizacije) i
c) sukcesivno smanjenje iz godine u godinu, tako da je iznos amortizacije
najveći u prvoj godini, a potom se u svakoj narednoj godini smanjuje u
odnosu na prethodnu.
 Saglasno učinjenim konstatacijama, možemo
istaći da vremenski sistem amortizovanja
obuhvata sledeće metode obračuna
amortizacije:
• 1. Metod linearnog obračuna amortizacije,
• 2. Metod progresivnog obračuna amortizacije,
• 3. Degresivni metod ili metod sve manjeg
ostatka,
• 4. Kumulativni metod ili metod zbira brojeva.
 Metod linearnog obračuna amortizacije

Ovaj metod pretpostavlja da vrednost sredstva za rad opada

sa vremenom njihove upotrebe u jednakim godišnjim
iznosima. Ako obeležimo sa:
Tk -amortizacioni trošak za godinu,
I - nabavnu cenu osnovnog sredstva,
L -likvidacionu vrednost na kraju upotrebnog
veka,
n - vek upotrebe i
l/n -linearnu stopu amortizacije, onda
možemo uspostaviti sledeću relaciju:

I −L
Tk =
n
 Metod progresivnog obračuna amortizacije
Metod progresivnog obračuna amortizacije zasniva se na
sukcesivnom porastu amortizacije. U stvari, on
pretpostavlja da se osnovna sredstva najmanje koriste i
troše u početku, a najviše na kraju procenjenog veka
trajanja. To drugim recima znači da je obračunati
amortizacioni iznos najmanji na početku, a najveći na kraju
amortizacionog perioda. Ovo pretpostavlja i to da će sa
tokom procenjenog veka trajanja kapaciteti osnovnih
sredstava biti bolje korišćeni, i da će to omogućiti lakšu
nadoknadu uvećane amortizacije. Obračun amortizacije za
svaku godinu, po ovom metodu, vrši se na osnovu sledeće
formule:

 k  2  k − 1  2 
Tk = I   −   
 n   n  
Degresivni metod amortizacije ili metod sve manjeg ostatka

Metod sve manjeg ostatka (SMO metod) polazi od toga da je

procentualno opadanje vrednosti sredstva za rad po godinama
njihove upotrebe konstantno. Procentualno opadanje vrednosti
sredstava obično se označava sa α, pri čemu je (m je konstanta -
multiplikator, a najopštije korišćeni multiplikatori su 1.5 i 2). Tako
ovim metodom dobijamo najveći amortizacioni iznos u prvoj godini
korišćenja sredstva i njegovo opadanje tokom upotrebnog veka
sredstva.
U prvoj godini amortizacioni trošak iznosi:
T1 = α ⋅ I

a zatim sledećih godina:

T2 = α ⋅ ( I − T1 ) = α( I − αI ) = αI(1 − α )
( ) ( )
T3 = α ⋅ ( I − T1 − T2 ) = α I − αI − αI + α 2 I = αI 1 − 2α + α 2 = αI(1 − α ) 2
 Ukupni amortizacioni trošak (UTn) na kraju n godina iznosi:

[
UTn = I 1 − (1 − α ) n ]
Knjigovodstvena vrednost (Bn) na kraju n godina je jednaka u ovom
slučaju
[ ]
B n = I − UTn = I − I 1 − (1 − α ) n = I(1 − α ) n

Ukoliko se knjigovodstvena vrednost na kraju amortizacionog veka

ne poklapa sa procenjenom ostatnom vrednošću (što je češći
slučaj u praksi), moraju se vršiti određena podešavanja.
• Primer 6.1. Dati su slede}i podaci o jednom sredstvu za rad:
• - nabavna cena I=20000 dinara,
• - upotrebni vek n=6 godina.
• Izra~unati amortizacione odnose i knjigovodstvenu vrednost na kraju veka
upotrebe, ako je =0.25 (m=1.5), a procenjena ostatna vrednost (L) iznosi:
• a) 3560 dinara
• b) 10% od nabavne cene,
• c) 25% od nabavne cene.
• Godi{nji amortizacioni iznosi jednaki su:

T1 = αI = 0,25 ⋅ 20000 = 5000 din.

T2 = αI(1 − α ) = 0,25 ⋅ 20000 ⋅ 0,75 = 3750 din.
T3 = αI(1 − α ) 2 = 2812 din.
T4 = αI(1 − α ) 3 = 2109 din.
T5 = αI(1 − α ) 4 = 1582 din.
T6 = αI(1 − α ) 5 = 1187 din.
 Godina Bk-1 Tk Bk
1 20000 5000 15000
2 15000 3750 11250
3 11250 2812 8438
4 8438 2109 6329
5 6329 1582 4747
6 4747 1187 3560

Knjigovodstvena vrednost na kraju 6-to godi{njeg perioda iznosi:

B6 = I −(T1 + T2 + + T6 )= 20000 −(5000 + 3750 + +1187)= 3560din.

b) U ovom slučaju je L=0,1 x20000 =2000 dinara, odnosno Bn je veće od L, pa
moramo da vršimo podešavanje našeg amortizacionog računanja. Potrebno je
pronaći optimalnu godinu prelaza sa SMO na linearnu amortizaciju i zatim
obračunavati dalje amortizaciju linearnim metodom. Krenućemo od druge godine:
15000 − 2000
T2lin = = 2600 din ; T2SMO = 3750din ⇒ T2lin < T2SMO
5
11250 − 2000
T3lin = = 2313din; T3SMO = 2812din ⇒ T3lin < T3SMO
4
8438 − 2000 T4SMO = 2109din ⇒ T4lin < T4SMO
T4lin = = 2146din;
3
Godina Bk-1 Tk Bk
Znači godina 4 je optimalna za 1 20000 5000 15000
prelaz sa SMO na linearni metod. pa
2 15000 3750 11250
ćemo prve tri godine obračunavati po
SMO metodu, a sledeće tri godine 3 11250 2812 8438
amortizovati po linearnom 4 8438 2146 6292
metodu.Godišnji amortizacioni iznosi
(Tk) sada izgledaju ovako: 5 6292 2146 4146
6 4146 2146 2000
 Modifikovani sistem ubrzanog povraćaja troškova
Modified Accelerated Cost Recovery System - MACRS

MACRS metod ustanovljuje amortizacionu stopu, tzv. procente povratnog

iznosa, za sva sredstva unutar jedne klase. Godišnji amortizacioni iznosi se
dobijaju množenjem amortizacione osnove sredstva sa odgovarajućim
procentima povratnog iznosa.
Sledeći primer ilustruje amortizaciju MACRS metodom.
Primer
Pretpostavimo da je firma nabavila mašinu vrednu
15000 dinara i da je amortizuje po MACRS metodu. Mašinu
svrstavamo u 7-godišnju klasu.
Sledeći korak je izračunavanje MACRS procenata,
pri čemu koristimo metod sve manjeg ostatka
(SMO) dokle god su MACRS procenti dobijeni ovim
metodom veći nego procenti dobijeni linearnim
metodom, a zatim prelazimo na linearni metod.
Takode koristimo i pravilo "pola godine".
Godina Način računanja MACRS procenata MACRS
procenti

1 1/2god. SMO amort. 0,5 × 0,2857(100%) 14,29%

2 SMO amort.=0,2857(100%-14,29%)= 24.49%
Linear. amort. (l/6,5)(100%-I4,29%)= 13.17%
3 SMO amort.=0,2857(100%-38,78%)= 17.49%
Linear. amort.=(l/5,5)(100%-38,78%)= 11.13%
4 SMO amort =0,2857(100%-56,27%)= 12.49%
Linear. amort.=(l/4,5)(100%-56,27%)= 9.72%
5 SMOamort.=0,2857(100%-68,76%)= 8.93%
Linear. amort.=(l/3,5)(100%-68,76%)= 8.93%
6 Linear. amort.=(l/2,5)(100%-77,69%)= 8.92%
7 Linear. amort.=(1 /l,5)( 100%-86,61%)= 8.93%
8 1/2 god. Linear. amort.=0,5˖8,92%= 4.46%
Iznose koji su jače naglašeni koristimo kao MACRS
procente. Sa ovim procentima sada možemo da vršimo
amortizaciju datog sredstva. Amortizacioni iznosi su:

T1 = 15000
⋅ 0,1429= 2144dinara
T2 = 15000
⋅ 0,2449= 3674dinara
T3 = 15000
⋅ 0,1749= 2624dinara
T4 = 15000
⋅ 0,1249= 1873dinara
T5 = 15000⋅ 0,0893
= 1339dinara
T6 = 15000⋅ 0,0892= 1338dinara
T7 = 15000⋅ 0,0893
= 1339dinara
T8 = 15000⋅ 0,0446
= 669dinara
 FUNKCIONALNI SISTEM AMORTIZACIJE

Ovaj sistem amortizacije se bazira na intenzitetu trošenja

osnovnih sredstava ili na učinku datog osnovnog
sredstva. Zato se vek trajanja osnovnog sredstva
izražava sa brojem jedinica rada, a ne vremenskih
jedinica. Na primer treba da procenimo broj kilometara,
težinu tovara ili drugih jedinica koje će neko transportno
sredstvo (kamion, vagon, lokomotiva i sl.) u svom veku
trajanja biti u stanju da obavi.
I
gde je: T jt =
Q
Tjt - amortizacija po jedinici proizvoda ili po jedinici rada,
Q - broj jedinica proizvoda koje se mogu proizvesti u toku
veka
trajanja osnovnog sredstva ili mogući broj vremenskih
jedinica
određenog osnovnog sredstva u toku njegovog veka
trajanja.
 ANALIZA ELEMENATA NOVČANIH TOKOVA INŽENJERSKIH
INVESTICIONIH PROJEKATA

Kada kompanija nabavi neko sredstvo za rad, proširi kapacitete

ili izgradi novu fabriku, onda ona čini investiciju. Kompanija angažuje
novčana sredstva danas u očekivanju da će ih povratiti u
budućnosti. Takva investicija je slična onoj koju čini banka kada
pozajmljuje novac. Za bančinu pozajmicu budući novčani tok sastoji
se od kamate i vraćanja glavnice. Za sredstvo za rad budući
povraćaj je u obliku novčanih tokova od profitabilnog korišćenja
sredstva. U oceni neke kapitalne investicije od interesa su samo oni
novčani tokovi koji direktno rezultuju iz investicije. Ovi novčani tokovi
predstavljaju promenu u kompanijinim ukupnim novčanim tokovima
koja se dešava kao direktan rezultat investicije.
U svim prethodnim primerima korišćeni su već unapred dati
novčani tokovi (ulazni i izlazni), pomoću kojih je, na osnovu datih
metoda (NSV, MA i slično), vršena ocena nekog ili nekih
inženjerskih investicionih projekata i donošena odluka o prihvatanju
ili odbacivanju. U ovom delu bi}e prikazani elementi novčanih
tokova, njihova klasifikacija i način dobijanja novčanih tokova
potrebnih za ocenu nekog projekta.
 ELEMENTI NOVČANIH TOKOVA
•Investicija u osnovna sredstva
• Likvidaciona vrednost (ostatak vrednosti) osnovnih sredstava
•Investiranje u obrtni kapital (obrtna sredstva)
1.Izlazni novčani tokovi,
- početna investicija (investiranje u sredstva za rad),
- investiranje u obrtni kapital,
- troškovi u proizvodnji,
- otplata pozajmljenih iznosa i plaćanje kamate,
- porezi na dobit,
- troškovi lizinga.
2. Ulazni novčani tokovi:
- prihodi od prodaje,
- redukcije u troškovima,
- poreske olakšice,
- likvidaciona vrednost osnovnih sredstava,
- likvidaciona vrednost obrtnog kapitala,
- kratkoročne i dugoročne pozajmice.
Neto novčani tok=ulazni novčani tok - izlazni novčani tok
 KLASIFIKACIJA ELEMENATA NOVČANIH TOKOVA
• Klasifikacija elemenata novčanih tokova može se
izvršiti u tri oblasti:
• a) elemeti novčanih tokova vezani za operativne
aktivnosti,
• b) elemeti novčanih tokova vezani za investicione
aktivnosti,
• c) elemeti novčanih tokova vezani za finansijske
aktivnosti.
Operativni (poslovni) novčani tokovi

Neto operativni tok = neto dobit + amortizacija

Dobijanje neto dobiti: +Prihodi

- Proizvodni tro{kovi
- Amortizacija
- Troškovi kamata
Oporezivana dobit
- Porez na dobit
Dobijanje neto
operativnog novčanog toka: Neto dobit
+ Amortizacija
Neto operativni
novčani tok
 b) Investicioni novčani tokovi
Sledeći elementi novčanih tokova vezani su za investiranje: početna investicija,
ostatak vrednosti na kraju upotrebnog perioda, porez na dobit od prodaje starog
sredstva (dobit od prodaje starog sredstva je razlika između vrednosti za koju je
sredstvo prodato i njegove knjigovodstvene vrednosti), investiranje u obrtni kapital i
likvidaciona vrednost obrtnog kapitala. Obično se pretpostavlja da se glavna
investicija i investicija u obrtni kapital dešava godini 0 (nula). Oni predstavljaju izlazne
novčane tokove, dok su ostatak vrednosti sredstava za rad i obrtnih sredstava na
kraju upotrebnog perioda projekta ulazni novčani tokovi:
- Investiranje u sredstva za rad
- Investiranje u obrtni kapital
+ Likvidaciona vrednost sredstava za rad
+ Likvidaciona vrednost obrtnog kapitala
- Porez na dobit od prodaje starog sredstva
Neto investicioni novčani tok

c) Finansijske aktivnosti
• Novčani tok klasifikovan kao finansijska aktivnost obuhvata sledeće:
• + Pozajmljivanje
- Otplata glavnice
• Neto finansijski novčani tok
 ANALIZA OPERATIVNIH I INVESTICIONIH AKTIVNOSTI PROJEKTA
Primer
Jedna hemijska kompanija planira izgradnju nove fabrike za proizvodnju PVC praha i granulata.
Predvi|ena je sledeća struktura ulaganja:
• - građevinski objekti - 4.000.000 dinara,
• - oprema - 23.000.000 dinara,
• - ostala ulaganja (projektovanje, inženjering, obuka kadrova,montaža i dr. - 3000.000 dinara
• Ulaganja u obrtni kapital (obrtna sredstva) iznosi 2.000.000 dinara
• Marketinško odeljenje firme je procenilo da bi se moglo godišnje prodavati oko 35.000 tona PVC
praha i granulata po ceni od 1400 din/t, sa godišnjim prihodom od 35.000 × 1.400=49 miliona
din.
• Inženjersko odeljenje je, opet, procenilo varijabilne troškove, kao što su rad i materijal na 740
din/t odnosno ukupno 25900000 dinara godi{nje. Fiksni troškovi procenjeni su na 6 miliona dinara
godišnje.
• Firma očekuje 8-godišnji upotrebni vek projekta, u kojem se, prema procenama, ne očekuju
promene u potražnji i jediničnoj ceni proizvoda.
• Amortizacija svih ulaganja bi se vršila linearnim metodom Amortizacioni vek gra|evinskih objekata
je 40 godina, opreme 8 godina, ostalih ulaganja 5 godina. Vrednost svih ulaganja na kraju
amortizacionog vek je nula.
• Posle 8-godišnjeg upotrebnog perioda planira se prodaja fabričke zgrade za 3.500.000 dinara.
• Naći neto novčani tok ovog inženjerskog investicionog projekta, ako se porez na dobit
obračunava po stopi od 30%. Oceniti metodom sadašnje vrednosti ovaj projekat, ako je firmina
kamatna stopa (diskontna stopa) 10%.
Za dobijanje neto novčanog toka ovog projekta, potrebni su prethodno sledeći proračuni:
a) Izračunavanje amortizacije
I−L
Tk =
gde je: n
Tk - godišnji amortizacioni iznos,
I - početna investicija,
L - likvidaciona vrednost investicije na kraju amortizacionog
veka.
- Godišnji amortizacioni iznos za građevinske objekte (Tk1 )
I1=4.000.000din., n1=-40god., L1=0
4000000
Tk 1 = = 100000din.
40
- Godišnji amortizacioni iznos za opremu (Tk2 )
I2=23.000.000din., n2=8god., L2=0
23000000
Tk 2 = = 2875000din.
8
- Godišnji amortizacioni iznos za ostala ulaganja
(Tk3 )
I3=3.000.000 din., n3=5god., L3=0
3000000
Tk 3 = = 600000din.
5
 • Ukupni godišnji amortizacioni iznos za prvih pet godina iznosi:
• Tku=Tk1+Tk2+Tk3=3575000
• a za preostale tri godine:
• Tku=Tk1+Tk2=2975000
• b) Izračunavanje poreza na dobit od prodaje zgrade
• Dobit od prodaje zgrade je razlika između cene prodaje i knjigovodstvene
vrednosti u vreme prodaje. Knjigovodstvena vrednost zgrade posle 8 godina
iznosi:
• B8=4.000.000 - 800.000=3.200.000 dinara
• pa je dobit od prodaje 3.500.000 -3.200.000=300.000 dinara. Porez na ovu
dobit je (poreska stopa 30%) 300.000 x 0.3=90.000 dinara.

Radi ocene ovog projekta koristićemo metod neto sada{nje vrednosti:

NSV (10% ) = −32000000 + 13042500( f SA )105 +12862500( f SB )106 +
+ 12862500( f SB )107 +18272500( f SB )108 = 39827547din.
Sledeća tabela daje neto novčani tok ovog projekta.
• Primer 7.2. Pretpostavimo da je firma iz primera 7.1.
pozajmila 85% (odnos duga 0.85) potrebnog novca za
ulaganje u osnovna sredstva projekta po kamatnoj stopi
od 10% i da će dug vraćati tokom 8 godina trajanja
projekta u jednakim godišnjim iznosima. Da li bi pod
ovim uslovima projekat bio prihvatljiv?
• S obzirom da druge podatke već imamo, potrebno je još
izračunati godišnje iznose plaćanja kamate i vraćanja
glavnice. Odnos duga od 0.85 nam kazuje da je
0.85x30000000=25500000 dinara pozajmljeno spolja.
Sad prvo treba da izračunamo veličinu godišnjih iznosa
vraćanja pozajmice:
• 25500000 = 4779822 dinara.
• Ovaj iznos u sebi sadrži godišnje plaćanje
kamate i otplatu glavnice.
• Uzimajući u obzir kamatnu stopu od 10%
na pozajmljena sredstva, sledeća tabela
daje odnos između plaćanja kamate i
otplate glavnice za osmogodišnji upotrebni
period projekta:
Godina Početni iznos Iznos kamate Iznos glavnice Krajnji iznos

1. 25500000 2550000 2229822 23270178

2. 23270178 2327018 2452804 20817374
3. 20817374 2081737 2698085 18119289
4. 18119289 1811929 2967893 15151396
5. 15151396 1515140 3264682 11886714
6. 11886714 1188671 3591151 8295563
7. 8295563 829556 3950326 4345237
8. 4345237 434524 4345237 -
 NSV (10 % ) = −6500000 + 9027678 (f SB )101 +8960783 (f SB )102 +
+ 8887199 (f SB )103 +8806257 (f SB )104 +8717220 (f SB )105 +
+ 8439279 (f SB )106 +8331485 (f SB )107 +13623096 (f SB )108 =
= 42612162 dinara

Ovaj rezultat kazuje da je projekat i pod ovim uslovima

profitabilan.Čak štaviše, neto sadašnja vrednost je veća ako se deo
novca pozajmljuje. Mi smo ovde napravili pretpostavku da se veći
deo novca pozajmljuje, što znači da smo prilično sigurni u
pretpostavljene rezultate projekta, čime je umanjen nivo poslovnog
rizika (što u praksi nije uvek slučaj).
 ANALIZA INŽENJERSKIH INVESTICIONIH PROJEKATA
POD UTICAJEM INFLACIJE
U stvarnosti ekonomiju svake države prati inflacija (češći slučaj) ili
deflacija (ređe). To znači da cena nekog proizvoda teži povećanju
tokom vremena ili drugačije rečeno, ista suma novca može kupovati
sve manje nekog proizvoda tokom vremena. Deflacija, suprotno
inflaciji, znači da cene opadaju tokom vremena i stoga određena suma
novca dobija na kupovnoj moći.
Opšta inflaciona stopa (k0i ) se bazira na potrošačkom indeksu
cena (IC), koji za osnovu ima tipičnu potrošačku korpu proizvoda i
usluga (hrana, stanarina, odeća, prevoz i drugi proizvodi i usluge) za
kojima ima potrebe prosečni potrošač. Indeks cena upoređuje cenu
potrošačke korpe proizvoda i usluga pre izvesnog vremena (tzv.
bazično vreme) i danas, ili danas (sada je to bazično vreme) i nekog
budućeg vremena (predviđanje inflacije).
IC n = IC O (1 + k Oi ) n
Na osnovu indeksa cena dobija se opšta inflaciona stopa iz
sledeće jednačine:
1
IC n  n
odnosno k Oi = 
 IC 
 −1
 O
 gde je:
• k0i - opšta inflaciona stopa,
• ICn - indeks cena na kraju perioda n,
• IC0 - indeks cena za bazično vreme.
• Kada se znaju IC vrednosti za dve uzastopne godine, onda je opšta
inflaciona stopa:
IC k − IC k −1
k Oi =
IC k −1
Radi razmatranja inženjerskih projekata pod uticajem inflacije,
potrebno je uvesti i pojam tržišne kamatne stope (kt). To je kamatna
stopa koja uzima u obzir kombinaciju efekata moći zarađivanja i
kupovne moći novca (inflaciju). Veza između stvarne (k) i tržišne
kamatne stope (kt) se dobija na sledeći način:
Ranije je već rečeno da pod uticajem moći zarađivanja novca (
1+ k −n
S = Bpostoji
sledeća veza između sadašnje vrednosti i neke buduće vrednosti
)
Ako se sada uzme u obzir i uticaj kupovne moći novca (inflacija ili deflacija),
onda ova veza postaje
S = B(1 + k ) − n ⋅ (1 + k Oi ) − n
S druge strane, ta se veza između sadašnje i buduće vrednosti pod
uticajem oba faktora može izraziti i pomoću tržišne kamatne stope,
tj. S = B(1 + k ) − n Sada se može napisati da je
t

B(1 + k ) − n ⋅ (1 + k Oi ) − n = B(1 + k t ) − n odnosno

(1 + k ) −n ⋅ (1 + k Oi ) −n = (1 + k t ) −n
Konačno imamo da je: k t = k + k Oi + k ⋅ k Oi

Inflacija nema uticaja na sve elemente novčanih tokova projekta.

Inflacija ne utiče na troškove amortizacije, jer su oni računati na
iznos nabavke sredstava u neko bazično vreme (t=0). Isto tako
uticaju inflacije ne podležu troškovi plaćanja kamate i vraćanja
glavnice, jer su ti iznosi obračunati na dan pozajmice sa
određenom kamatnom stopom (u koju može biti ugrađena
inflacija). Ostali elementi novčanih tokova menjaju se pod uticajem
inflacije.
 RIZIK PROJEKTA

U prethodnim delovima ovog teksta se pretpostavljalo da su novčani tokovi

projekta poznati ili da se na osnovu procenjenih elemenata novčanih tokova
(prihodi, troškovi, likvidaciona vrednost itd.) mogu dobiti, pa su se onda
naše analize bavile procenom projekata i odabiranjem najboljeg. U ovom
delu, međutim, mi ćemo razmatrati mnogo uobčajeniju situaciju u kojoj su
predviđanja novčanih tokova funkcija izvesnog stepena neizvesnosti. U
praksi, rukovodstvo preduzeća retko ima precizna očekivanja u pogledu
budućih novčanih tokova nekog projekta. U stvari, najbolje što preduzeće
može da učini jeste da oceni stepen verovatnoće budućih troškova i dobiti i
relativne šanse za postizanje sigurnog povraćaja investicije. U opisivanju
inženjerskih investicionih projekata, čiji novčani tok nije unapred poznat sa
apsolutnom izvesnošću, ali za koji su raspored alternativnih rezultata i
njihova verovatnoća poznati, upotrebljava se termin rizik. Termin rizik
projekta upućuje na promenljivost u neto sadašnjoj vrednosti projekta. Veći
rizik projekta podrazumeva veću promenljivost u NSV projekta.
 Svaka investicija zahteva informacije o novčanim tokovima tokom
celog života projekta. Ocena profitabilnosti projekata zavisi od
procena novčanih tokova koje su generalno neizvesne. Faktori koji
se procenjuju su:
Ukupna potražnja za proizvodom, prodajna cena proizvoda, troškovi
proizvodnje proizvoda, porast potražnje, životni vek proizvoda,
troškovi i upotrebni period potrebne opreme itd.
Mnogi od ovih faktora su funkcija znatne neizvesnosti. Jedan
mogući prilaz je da se učini samo jedna "najbolja procena" za svaki
od neizvesnih faktora i onda da se izračuna mera profitabilnosti,
kao što je neto sadašnja vrednost ili interna stopa rentabilnosti za
projekat. Međutim, ovaj prilaz ima najmanje dve manjkavosti:
1) nema garancije da će "najbolja procena" odgovarati aktuelnim
vrednostima i
2) nema načina da se izmeri rizik projekta (jednostavno, rukovodilac
projekta nema načina da odredi verovatnoću da će projekat doneti
gubitke ili verovatnoću da će ostvariti veliki profit).
Kako je vrlo teško proceniti novčane tokove, menadžeri
projekta češće prilaze ovom problemu razmatranjem
opsega mogućih vrednosti za elemente novčanih tokova.
Ako postoji opseg mogućih vrednosti za pojedinačne
novčane tokove, onda to znači da postoji opseg mogućih
vrednosti i za NSV datog projekta. Jasno, analitičar će
pokušati da izmeri verovatnoću i pouzdanost događanja
pojedinih novčanih tokova i, konsekventno, nivo
izvesnosti sveobuhvatne vrednosti projekta.
Kvantitativni obračuni rizika daju se kao brojčane
vrednosti za verovatnoću događanja. Dodeljivanje
verovatnoća različitim rezultatima projekta uopšteno se
naziva analiza rizika.
 SENZITIVNA ANALIZA

Ova analiza određuje uticaj promenljivih kao što su prihodi, operativni

troškovi, likvidaciona vrednost itd., koje se koriste u proceni novčanih
tokova, na neto sadašnju vrednost projekta. Senzitivna analiza otkriva koliko
će se promeniti neto sadašnja vrednost u zavisnosti od menjanja datih
promenljivih.
Senzitivna analiza počinje od "osnovnog slučaja", koji je dobijen korišćenjem
najverovatnijih vrednosti za svaku promenljivu. Onda se menja određena
promenljiva za određeni procenat iznad i ispod najverovatnije vrednosti,
držeći druge promenljive konstantnim. Zatim se izračunava neto sadašnja
vrednost za svaku od tih vrednosti. Pogodan i koristan način da se
predstave rezultati senzitivne analize je grafički prikaz. Nagib linije pokazuje
koliko je senzitivan NSV pri menjanju pojedine promenljive - što strmiji
nagib, to je senzitivniji NSV kod menjanja određene promenljive. Tako se
mogu identifikovati najvažnije promenljive koje najviše utiču na konačan
rezultat.