.

:





, ,


:
.
.
, , .

.

.

.

JEEV ODGOVOR
Die se Jei , oi mu sjaje,
gostima udnim odgovor daje:
- Ma kakav bio moj rodni prag,
on mi je ipak mio i drag.
Prost je i skroman, ali je moj,
tu sam slobodan i gazda svoj.
Vrijedan sam, radim bavim se
lovom
i mirno ivim pod svojim krovom.

To samo hulje, nosi ih vrag,

za ruak daju svoj rodni prag!
Zbog toga samo, lude vas troje
estite kue nemate svoje.
ivite, ujem, od skitnje, pljake
i svrit ete naopake!
To slua lija, pa sudi zdravo:
-Sad vidim i ja, je ima pravo!
To re e, klisnu jednom uviku,
a ono troje digoe viku:
- Je nema pravo, na stranu
ala:
a i ti, lijo, ba si budala!


,
.

,
.
, ,

.


Naega starog doktora Jana
telefon zove s Kalemegdana:

Na kome spratu? Teko je rei,

boli ga itav - drugi i trei.

Doktore dragi, hitno je vrlo,

imamo gosta, boli ga grlo!

udom se udi na doktor Jan:

Kakav bolesnik? Je l' trospratan?

Imate gosta?
Da nije stranac?

Doktore, jeste, to nije varka,

zovemo, znate, iz zoo-parka.
irafu jednu boli nam vrat,
a to je - drugi i trei sprat.

Pravo ste rekli. Jest',

Afrikanac!
Doi u brzo, za jedan sat.
Kaite samo: na koji sprat?




.

.

.

.

Vukov oglas
Vuini Vujo, peva na glasu,
(znaju ga dobro svi koji pasu,
peva operu Tosku),
u tihoj umi Zeleni Bor
osniva moan pevaki hor,
muziko drutvo Kosku.
Jaganjce najpre poziva, zna
se,
s njima prekida rat,
magarce, konje, moe i prase.
Vujo,
veseli brat.

Kobilin oglas
Pouri vue, dugo te traim,
pola sam ume obila,
da ti kopitom pokakljam zube.
Voli te
strina Kobila.


( )
.
,

().

( )
.
.
(),

.

Bilo mi je dvanaest godina,

prvi put sam siao do grada
iz mog sela, tihog i dalekog,
kad susretoh tebe iznenada.
Eh, djeake uspomene glupe!
Mala moja iz Bosanske Krupe.
Jesi li me spazila il' nisi,
zbunjenoga seskoga aka,
svjetlokosog i oiju plavih,
u oklopu novih opanaka,
kako zija u izloge skupe?
Mala moja iz Bosanske Krupe!
Naila si kao lak oblaak,
tvoj me pogled za tren obeznani,
zaboravih ime i oinstvo,
kako mi se zovu ukuani.
Iznevjerih poput sablje tupe.
Mala moja iz Bosanske Krupe.

Tekli tako gimnazijski dani,

uspomena na te ne ocvala,
modra Una u proljetne noi
tvoje mi je ime aputala.
Lebdila si ispred ake klupe,
mala moja iz Bosanske Krupe!
Brzo minu nae akovanje,
lagan leptir sa krilima zlatnim,
ipak tebe u srcu sauvah
kroz sve bure u danima ratnim.
Ta sjeanja mogu l' da se kupe,
mala moja iz Bosanske Krupe!
Sad je kasno, ve mi kosa sijedi,
gledam Unu, uti kao nijema,
zalud lutam ulicama znanim,
sve je pusto, tebe vie nema.
Ej, godine, nemerljive, skupe!
Mala moja iz Bosanske Krupe!

 ...
, .
, .
,
,
.
, .
.