Mozaici u vizantijskim crkvama

IKONOGRAFIJA – pravila po kojima se prikazuju religiozne

scene
Dva tipa prikazivanja Hristovog lika:Emanuel (mladi hrist bez
brade) i Pantokrator ( Hrist od tridesetak godina sa brkovima i
bradom)
Sveta trojica se prikazuju kao tri anđela u gostima kod Avrama
 U naosu (glavni deo crkve) u najvišoj zoni je ciklus Velikih
praznika. Njega čine: Blagovesti (prikazane na istočnoj strani
naosa - trijumfalnom luku, ili prvom najbližem prostoru do
oltara), Rođenje Hristovo, Sretenje, Krštenje Hristovo,
Preobraženje, Vaskrsavanje Lazara, Cveti, Raspeće Hristovo,
Vaskrsenje, Vaznesenje, Silazak Svetog Duha na apostole i
Uspenje Presvete Bogorodice, predstavljeno na zapadnom zidu
naosa - na galeriji ili iznad vrata. Ciklus Velikih praznika je
obavezan, neizostavan deo živopisa pravoslavnih hramova i po
zidovima se raspoređuje hronološki. Kada je crkva manjih
dimenzija, slikaju se pojedine teme iz ovog ciklusa ili je njihov
raspored donekle drugačije postavljen.
БЛАГОВЕСТИ
је празник када је анђео
Гаврило јавио Марији да ће
родити Исуса.
РОЂЕЊЕ ХРИСТОВО Према Библији, Исус Христос је Син
Божји, којег је родила Девица Марија благодаћу Светог духа у
граду Витлејему. После Благовести, Марија је била заручница
сродника Јосипа. Цар Август заповедио је пописивање
становништва па су Јосиф и Марија из Назарета кренули у
Витлејем. Због гужви нису могли наћи место у свратиштима па
су на крају завршили у пећини пастирској или штали, где се Исус
родио. Анђели су пастирима дојавили вест о Исусовом рођењу,
па су први видели дете. После је звезда репатицадовела мудраце
(света три краља) до Исуса
СРЕТЕЊЕ
ГОСПОДЊЕ
се код хришћана слави
на 40 дан од Божића.
Свето писмо каже како
четрдесети дан по
Рождеству Христову
донесе Пресвета дева
свог божанског Сина у
храм јерусалимски да
Га, сходно закону,
посвети Богу и себе
очисти. Дочекао их у
храму првосвештеник
Zахарија, отац Јована
Претече.
КРШТЕЊЕ ХРИСТОВО - са 30 година појавио се Исус
на обали реке Јордан, где га је крстио Јован Крститељ, у
знак очишћења од грехова. Он је примио од њега
крштење, будући да је био безгрешан, али да би тим
својим делом осветио цео обред, уведена је самим тим
тајна крштења, којом долази до човековог очишћења од
грехова.
ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ је догађај описан у
Јеванђељима Новог Завета током којег је Христ постао
као светлост. По Матеји, треће године свога проповедања,
Исус Христос поведе своје апостоле Јакова, Јована и
Петра у планину Тавор. Исус се у току наредне ноћи
преобрази пред њима и постаде као светлост. Те ноћи се
апостолима приказаше и пророци Мојсије и Илија и зачу
се глас Божији, који апостолима рече да никад не губе
веру у Њега и Његовог Сина.
ВАСКРСЕЊЕ ЛАЗАРЕВО (Лазарева субота или
Врбица) се слави на суботу уочи празника Цвети.
Посвећена је успомени на васкрсење четвородневног
Лазара (брата Марије и Марте), и на улазак Христов
у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и
поздравила.
ЦВЕТИ је дан када се обележава Христов улазак у Јерусалим и
пада увек на недељу, дан након Лазареве суботе. Установљен је у
Јерусалиму крајем IV века, за успомену на последњи, царски и
свечани улазак Исуса Христа у свети град Јерусалим. Тог дана
Христос је са ученицима ушао у Јерусалим, јер се је приближавао
јеврејски празник Пасха. У народу се прочуло, да долази Христос и
сви су га хтели видети. Исус је у град ушао јашући на магарцу, којег
су опремили његови ученици. Народ је Христа дочекао као правог
владара, простирући испред њега своје хаљине и гранчице дрвећа и
носећи у рукама палмове гранчице. Овим празником обележава се
последња недеља пред почетак Исусовог страдања, смрти и
васкрсења.
РАСПЕЋЕ ХРИСТОВО је догађај који се догодио у 1.
веку, а током кога је Исус ухапшен, осуђен, бичеван и
коначно погубљен разапињањем на крст. Исус је
погубљен по наређењу Понтија Пилата, префекта
римске провинције Јудеје. Умро је разапет на крсту,
што је био језив и понижавајући начин којим су
Римљани кажњавали побуњенике. Сви се ти догађаји
заједно називају пасија или страдање Исусово.
ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО или Исусово ускрснуће је према
Новом завету, нарочито јеванђељима, чин Исусовог ускрснућа и
узнесења на небо, тј. други свет или вечни живот. Према
јеванђељима, Исус је разапет на крсту и након своје људске смрти
трећег дана је оживео и ускрснуо, узневши се на небо. Овај
библијски чин хришћани славе као Ускрс.
ВАЗНЕСЕЊЕ ХРИСТОВО или Спасовдан је хришћански
празник, који се слави 40 дана након Васкрса. По
хришћанском веровању, васкресењем Господ је показао да
је јачи од смрти и 40 дана касније његови су се ученици
налазили за трпезом. Тог дана им се Христос поново јавио
и рекао:
„Идите по свему свети и проповедајте Еванђелије сваком
створењу. Ко поверује и крсти се, биће спасен, а ко не
поверује биће осуђен.“
Да би у томе успели Христос им је обећао Духа
Утешитеља, и заповедио да до силаска Духа Светога не
излазе из Јерусалима. Тако су могли пренети Христову веру
у свет и тиме људство спасавати у вери - одатле назив
Спасовдан. Подигнутих рука Христос је ученике и
благословио након чега се почео узносити на небо -
Узнесење, тако се је, завршивши дело спасења, вратио Богу
на небесима.
СИЛАЗАК СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ (ДУХОВИ, ТРОЈИЦЕ)
У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата
благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов
закон на земљи утврде:
"И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И
уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом
гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по
један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити
другим језицима, као што им Дух даваше да казују."
Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на
Небо обећао. Сила Светога Духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар
након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку.
УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ или Велика
Госпојина je један од највећих хришћанских празника.
Овај празник успомена је на смрт Богородице и, према
јеванђељском предању, дан када се она вазнела на небо и
„предала свој дух у руке Спаситеља“.
Апокалиптични циклус:
страшни суд
Еухаристички циклус: Причест апостола и
Небеска литургија
 MOZAIK
Mozaik je slikarska tehnika koja se izvodi slaganjem raznobojnih
kockica kamena, obojenog stakla i glazirane keramike u osnovu od
maltera. Poznate su italijanske mozaičke kockice zvane (tesserae)
proizvedene u muranskim staklarnicama u više različitih dimenzija, boja i
tonova. Pored ovih imamo i kockice dobijene usitnjavanjem čekićem ili
klještima obojenog kamena. Mozaici se rade na zidovima, podu i
svodovima.
Poznata su dva načina izrade, a to su:
opus tesselatum - sastavljen od kamenih kockica (koje nisu uvek istih
dimenzija) a između kockica je vidljiv vezivni materijal (tzv. fuge)
opus vermiculatum - sastavljen od sitnijih kockica uglavnom istih
veličina, međusobno tesno povezanih, tako da se jedva vide ivice i
međuprostori između njih.
Prvi mozaici potiču iz Mesopotamije IV vek p.n.e. i napravljeni su. od
terakote utopljene u malter koji obavija velike sumerske stubove. Grci su u
doba helenizma preuzeli tehniku mozaika od oblutaka i njima ukrašavali
pećine posvećene muzama. Za njih je to bio način prinošenja darova.
Rimljani koriste mermerne kockice zvane tesere I toliko unapređuju tehniku
da su se mozaicima mogle kopirati slike, kakva je recimo bila
 “ Bitka kod Isa”. Većinom su radili podne mozaike s tim što ima I zidnih
koji su rađeni u delovima kuća s fontanom ili na spoljašnjim prostorima gde
bi freske brzo propale. Svoj procvat doživljava u ranohrišćanskoj I
vizantijskoj umetnosti. U ovom periodu počinju da se koriste kockice od
stakla u boji. One su pružale boje (čak I od zlata) mnogo šireg spektra I
jačeg inteziteta nego mermerne kockice. Pored toga , sjajne, nepravilnih
stranica I postavljanih malo ukoso prema susednim, delovale su kao sitni
reflektori I ostavljale utisak svetlucavog, nestvarnog zaslona. Staklo za
tesere se pravilo od peska, sode ili potaše I kreča s metalnim oksidima, što
je određivalo koje će se nijanse dobiti. Očvrsnuta staklena ploča se
obeležavala I rezala u nepravilne kockice. Za zlatne mozaike na staklenu
ploču su se nanosili zlatni listići, a onda se preko izlivao sloj tečnog stakla
topljenog na visokoj temperaturi što je omogućavalo da zlatni listići ostanu
trajno umetnuti u staklo. Postupak izrade mozaika zahtevao je mnogo truda
ne samo oko nacrta već I oko slaganja kamenčića. Da bi se ukrasila
unutrašnjost crkve bilo je potrebno na stotine hiljada kamenčića, a njihovo
slaganje je zahtevalo veštinu I znanje. Postupak je započinjao nanošenjem
više sloja gipsa na zid ( debljine ukupno 7-8 centimetara).
 Crtež se nanosio direktno na površinu koju je trebalo ukrasiti, a onda se
ona obojila da bi se znalo kako da se izvede krajnji nacrt. Površine na kojima
su se stavljali zlatni kamenčići, bojene su u crveno jer je ona pojačavala
zlatnu boju. Kamenčići su se ubadali u svež gips, dovoljno mekanom da
može barem polovina kamenčića da urone u njega. Postupak je zahtevao
svesno planiranje jer bi se gips nanosio samo na deo zida koji je mogao da
se uradi za taj dan , dok se gips ne osuši. Pored ovog načina direktnog
ubadanja kamenčića u malter , mozaik može da se radi na još jedan način.
Najpre se na papiru izradi mala mozaička slika, koja će kasnije služiti kao
uzorak za slaganje kamenčića. Zatim se, prema toj slici, ugljenom na čvrstom
papiru napravi crtež u veličini predviđenog mozaika. Kada je crtež gotov,
postavi se vodoravno na sto I ispunjava kamenčićima. Svaka kocka se umoči
u lepak rastvorljiv u vodi I zalepi za crtež. . Pri slaganju kockica se vodi
računa da bude mali prostor između njih, u koji će kasnije ući malter kako bi
ih povezao. Kada se slaganje završi pripremi se okvir dimenzija mozaika, s
letvicama višim od debljine kockica za jedan centimetar, na čijoj je unutarnjoj
strani razapeta žičana mreža, koja ima ulogu armature. Pripremljeni mozaik
se prethodno navlaži da ne bi naglo povukao vlagu iz veziva i time ga
oslabio, što bi dovelo do pucanja. Kao vezivo mozaičkih kockica koristi se
malter napravljen od peska, cementa I vode. Ovom smesom se prekrije
mozaik do visine okvira. Kad se vezivo stvrdne mozaik se okrene, očisti od
papira i lepka toplom vodom i četkom. Ovaj mozaik se posle može zalepiti na
zid.
San Vitale
 Justinijan drži hleb, a Teodora
Mozaici cara Justinijana kalež što upućuje na čin
i carice Teodore evharistije
Portreti figura prikazani po
vizantijskom kanonu
Crkva San Vitale - Spada u najraskošnije I najvažnije građevine ranog vizantijskog perioda. Na
velikom mozaiku koji se nalazi u apsidi prikazan je mladi Hrist. Na njegovom oreolu je nacrtan
krst I odeven je u carsku purpurnu odeću. On sedi na globusu a s obe strane se nalaze anđeli. U
rukama drži dijamantsku krunu koju daje Svetom Vitalu koji je levo od njega. Na desnom delu se
nalazi biskup Eklezije koji drži model crkve u kojoj se nalaze.. S obe strane oltara nalaze se
raskošni mozaici cara Justinijana I carice Teodore sa svojim pratnjama, koji simbolizuju i
odražavaju moć i slavu carskog dvora. Justinijanov mozaik prikazuje Justinijana u sredini
odevenog u carsku purpurnu odoru s dijamantskom krunom na glavi i oreolom. Pored njega je
prikazan nadbiskup Maksimilijan u zlatnom ogrtaču koji drži u ruci dijamantski krst.. On je
istaknut i natpisom s njegovim imenom iznad glave. S Justinijanove desne strane su dva
dvorjanina i njegova naoružana straža. Veliki zeleni štit ispred njih je ukrašen Konstantinovim
natpisom Chi-Rho. Nasuprot Justinijanovom mozaiku nalazi se mozaik carice Teodore koja stoji
u oslikanoj apsidi sa svojim dvorjankama desno i dvojicom sveštenika s leve strane. Kao
Konstantin I ona je odevena u purpurnoj odeći sa krunom na glavi I oreolom. Na rubu
Teodorinog ogrtača prikazano je poklonjenje tri mudraca sa istoka Bogorodici I malom Isusu čto
aludira na to da I carski par daje darove. Justinijan drži hleb a Teodora kalež što upućuje na čin
evharistije ( Isus je rekao na tajnoj večeri apostolima da piju vino, jer to simbolizuje krv njegovu,
koju će se za njih prolivati I jedu hleb, jer on simbolizuje telo njegovo, koje će se mučiti) .
Takođe Justinijan je okružen dvanaestoricom pratilaca , što je carski ekvivalent dvanaestorici
apostola. Portreti figura prikazuju Vizantijski ideal lepote: visoke I vitke figure s malim stopalima
I sitnim ovalnim licem na kojem dominiraju krupne širom otvorene oči, malih usta i telom koje
kao da je sposobno samo za spore ceremonijalne pokrete I prikazivanje raskošne odeće. Nebo je
uvek boje zlata u ranom hrišćanstvu I vizantiji u želji da se likovi smeste u duhovno okruženje.
Preobraženje
Sv. Apolinar –
zaštitnik grada
Ravene
Crkva San Apolinare in Klase - Sagrađena je početkom VI veka I poznata
po neverovatnom spoju estetike i simbolike, svaka kockica mozaika je
smeštena jako promišljeno. U centru zlatno-zelenog mozaika nalazi se krst
sa medaljonom u kome je Hristov lik. Oko krsta se u krugu nalaze 52 ukrasa
(ako se pažljivo prebroje kolena rodoslova iz jevanđelja, dobićemo baš ovaj
broj). Površina ovog kruga, koji sa druge strane, simboliše nebeski svod,
ispunjena je sa 99 zvezdica, a stota zvezda je sam posmatrač, vernik,
takođe dete Avramovo. Sam krst je simbol božanske prirode Hrista, a
medaljon sa njegovim likom ukazuje na njegovu čovečiju prirodu. Na ovaj
način je simbolično predstavljeno preobraženje, opisano u jevanđelju. Za
razliku od drugih, doslovnih prikaza preobraženja, gde je Isus prikazan u
belim haljinama, ovde je sve predstavljeno kroz simbol krsta i kruga: ljudska
i božanska priroda Hrista (rodoslov, lik i sam krst), sabornost (stota zvezda).
Apostoli su tri jagnjeta, Božiji glas je ruka sa neba, jedino su Mojsije i Ilija
prikazani bukvalno. Ali tu nije kraj neobičnoj simbolici, jer je ceo prikaz
preobraženja ovde ukombinovan sa prikazom lika Svetog Apolinarea, prvog
ravenskog episkopa, jaganjaca i rajskih vrtova. Tako se dobija još jedan
aspekt: Kroz sabornost i liturgiju (koju simbolišu jaganjci i Sveti Apolinare),
dolazi se do spasenja (krst ka kome je Apolinare uzdigao ruke i rajski vrtovi
u kojima je smeštena čitava slika).
Prikazana povorka Svetih mučenika i
Svetih devica