STILOVI ŽIVOTA I

DRUŠTVENE
NEJEDNAKOSTI
Doc. dr Predrag Cvetičanin
22.05.2014
 DRUŠTVENA
STRATIFIKACIJA
Doc. dr Predrag Cvetičanin
22.05.2014
 DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA

 U svim ljudskim društvima, od

najjednostavnijih do najsloženijih, postoji
neka vrsta društvene nejednakosti. To
posebno važi za bogatstvo, moć i ugled.
 Moć znači stepen do koga pojedinci ili grupe
mogu nametnuti svoju volju drugima, sa ili
bez pristanka tih drugih.
 Ugled se odnosi na količinu poštovanja ili časti
povezanih s društvenim položajem,
osobinama pojedinca ili načinom života.
DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA
 Bogatstvo se odnosi na materijalnu
imovinu koja je definisana kao vredna u
određenim društvima.
 Položaj neke osobe u stratifikacijskom
sistemu može bitno uticati na mnoga
područja njegovog ili njenog života.
Može povećati ili smanjiti njegove
»životne šanse« (life-chances) i uticati
na gotovo sve „životne izbore“ (life-
choices).
 DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA
 Važno je razlikovati društvenu nejednakost od
društvene stratifikacije.
 Društvena stratifikacija podrazumeva hijerarhiju
društvenih grupa. Društvena nejednakost
nastuprot tome može postojati i bez društvenih
slojeva, utoliko je društvena stratifikacija
specifičan oblik društvene nejednakosti.
 Društvena stratifikacija znači postojanje
društvenih grupa koje su rangirane jedne iznad
druge, obično na temelju količine moći, ugleda i
bogatstva koje njihovih članovi poseduju.
 DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA
 Oni koji pripadaju određenoj grupi ili sloju
posedovaće svest o zajedničkim
interesima i zajedničkom identitetu.
 Imaće sličan stil života, po kojem će se do
izvesne mere razlikovati od pripadnika
drugih društvenih slojeva.
 Među članovima svakog sloja postoji
tendencija da razvijaju vlastitu subkulturu,
to jest određene norme, stavove i
vrednosti koji su karakteristični za njih kao
društvenu grupu
 FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE
 Funkcionalističke teorije pretpostavljaju da
postoje određene temeljne potrebe i
funkcionalni preduslovi kojima valja udovoljiti da
bi društvo preživelo. Stoga se usredotočuju na
društvenu stratifikaciju, da ustanove u kolikoj
meri ona udovoljava tim društvenim
preduslovima.
 Talkot Parsons tvrdi da su stratifikacijski sistemi
izvedeni iz zajedničkih vrednosti. Po
Parsonsovim rečima: »Stratifikacija dakle, u
svom aspektu vrednovanja, jeste rangiranje
jedinica u nekom društvenom sistemu u skladu
sa zajedničkim sistemom vrednosti«.
 FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE
 Parsonsov argument upućuje na zaključak
da je stratifikacija neizbežan i funkcionalan
deo svih ljudskih društava.
 Iz Parsonsovog argumenta sledi da postoji
opšte uverenje kako su stratifikacijski
sistemi opravdani, ispravni i prikladni,
budući da su bazirani na opšte
prihvaćenim vrednostima.
FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE
 Najpoznatija funkcionalistička teorija
stratifikacije »Neka načela stratifikacije« (1945)
Kingsli Dejvis i Vilbert Mur.
 Jedan od funkcionalnih preduslova je uspešna
podela uloga i njihova izvedba:
 to prvo znači da sve uloge moraju biti
podeljene;
 drugo, moraju biti podeljene onima koji su
najsposobniji da iz izvršavaju;
 treće, za njih treba proći odgovarajuću obuku;
 da te uloge treba izvršavati savesno.
 Mehanizam koji obezbedjuje podelu uloga jeste
društvena stratifikacija.
 FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE
 Kada se ljudi i položaji koji čine društvo ne
bi bitno razlikovali ne bi bilo potrebe za
stratifikacijom.
 Međutim, ljudi se razlikuju na temelju
svojim prirodnih sposobnosti i talenata.
 Položaji se razlikuju na temelju njihove
važnosti za život i održanje društva. Neki
su položaji »funkcionalno« važniji od
drugih.
 FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE
 Po Dejvisu i Muru, postoje dva načina na
koji se može meriti važnost nekog
društvenog položaja:
 prvo stepen u kome je taj položaj
»funkcionalno jedinstven« (lekar i
medicinska sestra); i
 drugo, stepen u kome je taj položaj
»funkcionalno zavistan« (stepen do
koga drugi položaji zavise od njega –
menadžer i radnici)
 FUNKCIONALISTIČKO GLEDIŠTE
 Jedna od bitnih funkcija stratifikacije jeste
povezati najsposobnije ljude sa funkcionalno
najvažnijim položajima.
 To se postiže povezivanjem visokih nagrada sa
tim položajima. Želja za nagradama motiviše
ljude da se za njih takmiče i, teorijski,
najtalentovaniji i najsposobniji će pobediti.
 Dejvis i Mur zaključuju da je društvena
stratifikacija »sredstvo kojim društva osiguravaju
da najvažniji položaji budu savesno popunjeni
najsposobnijim ljudima«.
 MARKSISTIČKO STANOVIŠTE
 Marksistička gledišta predstavljaju radikalnu
alternativu funkcionalističkim stavovima o prirodi
društvene stratifikacije.
 Oni posmatraju stratifikaciju kao strukturu koja
ne integriše, nego deli. Oni je shvataju kao
mehanizam kojim jedni iskorišćavaju druge, a ne
kao sredstvo za postizanje zajedničkih ciljeva.
 Marksisti se usredsređuju na društvene slojeve, a
ne na društvenu nejednakost. Na drugoj strani,
Parsons, Dejvis i Mur gotovo ništa ne govore o
društvenoj stratifikaciji u smislu jasno definisanih
društvenih slojeva, čiji pripadnici imaju zajedničke
interese.
 MARKSISTIČKO STANOVIŠTE
 Sa marksističkog stanovišta stratifikacija
niti je funkcionalna jer dovodi do sukoba i
izrabljivanja jedne velike grupe ljudi od
strane drugih, niti je nužna jer kao što je
nastala u određenom trenutku društvenog
razvoja, tako će u određenom trenutku
društvenog razvoja i nestati.
 MARKSISTIČKO STANOVIŠTE -
KLASE
 Po marksistima, u svim stratifikovanim
društvima postoje dve velike društvene grupe:
vladajuća klasa i podređena klasa.
 Moć vladajuće klase izvire iz činjenice da
poseduje i kontroliše proizvodne snage.
 S marksističkog stanovišta stratifikacijski
sistemi nastaju iz odnosa društvenih grupa
prema proizvodnim snagama, te je, utoliko,
klasa društvena grupa čiji su članovi ujedinjeni
jednakim odnosom prema proizvodnim
snagama.
 MARKSISTIČKO STANOVIŠTE -
KLASE
 Po marksistima, odnos između glavnih
društvenih snaga jeste odnos međusobne
zavisnosti i sukoba.
 S marksističkog stanovišta politička moć i
ugled proizilaze iz ekonomske moći. Moć
vladajuće klase potiče iz njenog vlasništva i
kontrole nad proizvodnim snagama.
 Po Marksu, postojeći proizvodni odnosi
između pojedinaca moraju se nužno izraziti i
kao politički i pravni odnosi. Tako se različiti
delovi nadgradnje mogu shvatiti kao
instrumenti dominacije vladajuće klase.
 VEBERIJANSKO STANOVIŠTE - KLASE

 Poput Marksa, i Veber klasu posmatra u

kategorijama privrede. Ali on tvrdi da se klase
razvijaju u tržišnim privredama u kojima se
pojedinci takmiče za ekonomsku dobit (a ne u
svim epohama čovečanstva).
 Veber definiše klasu kao grupu pojedinaca koji
imaju sličan položaj u tržišnoj privredi, i
zahvaljujući toj činjenici, dobijaju slične
ekonomske nagrade. Tako je u veberovskoj
terminologiji »klasna situacija« neke osobe, u
osnovi, njena »tržišna situacija«.
 VEBERIJANSKO STANOVIŠTE -
KLASE
 Oni koji imaju sličnu klasnu situaciju imaju
takođe slične životne šanse (life-chances) i
vrše slične životne izbore (life-choices).
 Njihov ekonomski položaj direktno će
uticati na njihove šanse da steknu sve ono
što je u njihovom društvu definisano kao
poželjno, npr. mogućnost višeg školovanja
ili kvalitetnog stanovanja.
VEBERIJANSKO STANOVIŠTE - KLASE
 Kao kod Marksa, po Veberu glavna klasna
podela postoji između onih koji poseduju
proizvodne snage i onih koji ih ne poseduju.
 Međutim, Veber vidi bitne razlike u tržišnoj
situaciji onih grupa u društvu koje nemaju
vlasništva.
 Na primer, u kapitalističkom društvu,
direktori, visoki službenici i razni stručnjaci
primaju srazmerno visoke plate zato što su
njihove usluge tražene.
 VEBERIJANSKO STANOVIŠTE -
KLASE
 Veber je razlikovao sledeće klase u
kapitalističkom društvu:
– Posednička gornja klasa
– Beli okovratnici (bez poseda)
– Sitna buržoazija
– Klasa manuelnih radnika (plavi
okovratnici)
 VEBERIJANSKO STANOVIŠTE -
KLASE
 U svojoj analizi klase, Veber se razilazi sa
Marksom u nizu važnih pitanja:
 Prvo, u stvaranju klase bitni su i drugi
faktori, a ne samo posedovanje ili
neposedovanje sredstava za proizvodnju;
 Drugo, Veber ne nalazi dokaze u prilog ideji
o polarizaciji klasa. Štaviše, on dokazuje da
se činovnička »srednja klasa« širi, a ne
sužava uporedo sa razvojem kapitalizma.
 VEBERIJANSKO STANOVIŠTE -
KLASE
 Veber odbacuje mišljenje o neizbežnosti
proleterske revolucije. On ne vidi razlog zbog
koga bi ljudi u sličnoj klasnoj situaciji morali
razviti zajednički identitet, prepoznati
zajedničke interese i zajednički delovati u
svrhu ostvarenja tih interesa;
 Na kraju, Veber odbacuje marksističko
verovanje da politička moć nužno proističe iz
ekonomske moći. On dokazuje da klasa čini
samo jednu moguću osnovicu moći, te da
raspodela moći u društvu nije nužno
povezana sa raspodelom klasne nejednakosti
 VEBERIJANSKO STANOVIŠTE –
STATUSNE GRUPE
 Dok klasa čini jednu moguću osnovicu za
formiranje grupe, kolektivno delovanje i sticanje
političke moći, Veber dokazuje kako postoje i
druge osnove za te aktivnosti.
 Na primer, grupe se formiraju zato što njihovi
članovi imaju sličnu »statusnu situaciju«. Dok je,
kod klasa, po sredi neravnomerna raspodela
ekonomskog nagrađivanja, status se odnosi na
nejednaku raspodelu »društvene časti«.
 Zanimanjima, etničkim i verskim grupama i, što
je najvažnije, određenim stilovima života,
članovi društva pridaju različiti stepen
poštovanja ili ugleda.
 VEBERIJANSKO STANOVIŠTE –
STATUSNE GRUPE
 Za razliku od klasa, pripadnici statusne
grupe gotovo su uvek svesni svoje
zajedničke statusne situacije.
 Oni imaju sličan stil života, identifikuju se
sa svojom statusnom grupom i osećaju da
joj pripadaju, te često na različite načine
onemogućavaju one izvan grupe da uđu s
njima u interakciju.
 VEBERIJANSKO STANOVIŠTE –
STATUSNE GRUPE
 Statusne grupe mogu izazvati podele unutar
klasa. Na primer, »novi bogataši« su ponekad
isključeni iz grupa povlaštenih, zato što su im
ukus, ponašanje i odeća vulgarni. U okviru
radničke klase takođe, pripadnici radničke klase
razlikuju tri statusne grupe: »uvaženu radničku
klasu«, »običnu radničku klasu« i »prostu
radničku klasu«
 Statusne grupe mogu takođe presecati klasne
granice. U SAD, crnci, bez obzira na svoju klasnu
situaciju, pripadaju istoj statusnoj grupi (kod nas
Romi).
 VEBERIJANSKO STANOVIŠTE –
STATUSNE GRUPE
 Veberova zapažanja o statusnim grupama važna
su zato što upućuju na zaključak kako u
određenim situacijama status, a ne klasa, čini
osnovicu za formiranje društvenih grupa čiji
pripadnici saznaju zajedničke interese i grupni
identitet.
 Uz to prisustvo različitih statusnih grupa unutar
pojedine klase i statusnih grupa koje presecaju
klasne podele može oslabiti klasnu solidarnost i
reducirati potencijal za klasnu svest.
 VEBERIJANSKO STANOVIŠTE -
STRANKE
 Veber definiše »stranke« kao grupe koje su
specifično zaokupljene uticajem na politiku i
donošenjem odluka u interesu svoga članstva.
Po Veberovim rečima, stranke su zaokupljene
»sticanjem društvene moći«.
 Stranke uključuju niz udruženja, od masovnih
političkih partija do cele lepeze grupa za pritisak
ili interesnih grupa koje uključuju stručna
udruženja, sindikate itd.
 Stranke često zastupaju interese klasa ili
statusnih grupa, ali to nije nužno.
 VEBERIJANSKO STANOVIŠTE -
STRANKE
 Po Veberovim rečima: »stranke mogu
predstavljati interese određene »klasnom
situacijom« ili »statusnom situacijom«... U
većini slučajeva one su delimično klasne
stranke, a delimično statusne stranke, ali
ponekad nisu ni jedno ni drugo«.
 VEBERIJANSKO STANOVIŠTE –
MULTIDIMENZIONALNA STRUKTURA

 Veberovo mišljenje o strankama upućuje

na zaključak da je odnos između političkih
grupa i klasnih i statusnih grupa daleko od
jasno određenog.
 Baš kao što statusne grupe mogu
razdvajati klase i presecati klasne granice,
tako i stranke mogu razdvajati i presecati
klasne i statusne grupe.
 VEBERIJANSKO STANOVIŠTE –
MULTIDIMENZIONALNA STRUKTURA
 Za razliku od Marksovih pokušaja da se svi
oblici nejednakosti reduciraju na
društvenu klasu, Veberova analiza
međusobnog delovanja klase, statusa i
stranaka u stvaranju društvenih grupa
pokazuje da je ono izuzetno komplesno i
promenljivo i da ga valja razmatrati u
određenim društvima i u toku određenih
vremenskih razdoblja.
 STILOVI ŽIVOTA U
SOCIJALNOM PROSTORU
Doc. dr Predrag Cvetičanin
22.05.2014
 PJER BURDIJE
 Može se reći da je centralna tema Burdijeovog
opusa reintegracija ekonomskih i kulturnih dimenzija
društva, odnosno uvođenje kulturne dimenzije u
sociološka proučavanja stratifikacije i klasa.
 U delu „Distinkcija: socijalna kritika suda ukusa“, na
tragu Veberovog multidimenzionalnog shvatanja
društva koje karakterišu međusobna ukrštanja,
presecanja i sukobi klasa, staleža i stranaka, Burdije
razvija teoriju o tome kako kultura i kulturna
potrošnja doprinose reprodukciji klasnog sistema u
savremenim društvima
 PJER BURDIJE
 A za razliku od Vebera koji ne pretpostavlja
univerzalni model odnosa klasa i statusa,
Burdije pokušava da pokaže da između
ekonomskih pozicija (klasa) i stilova života
(statusnih grupa) postoji invarijantni odnos:
klase se uvek pojavljuju kao statusne grupe
čiji kulturno stratifikovani ukusi i dobra
legitimišu sistem ekonomske dominacije
prikazujući ga u neprepoznatljivoj formi.
 KAPITALI
 Po Burdijeu nije moguće razumeti
strukturu i funkcionisanje društva ako se u
analizu ne uvede pojam kapitala u svim
njegovim formama, a ne samo u formi
koju koristi ekonomska nauka.
 Ekonomski interes je samo jedan od
mnogih - postoji onoliko interesa koliko i
vrednosti koje se mogu maksimalizovati.
 KAPITALI
 Po njemu, kapital se pojavljuje u tri osnovna vida:
kao ekonomski kapital koji se neposredno i direktno
može konvertovati u novac i može biti
institucionalizovan u vidu vlasničkih prava; kulturni
kapital, koji se pod određenim uslovima može
konvertovati u ekonomski kapital i može biti
institucionalizovan u formi obrazovnih kvalifikacija; i
socijalni kapital koji čini sistem društvenih veza i
poznanstava koji može biti konvertovan, u
određenim okolnostima, u ekonomski kapital i može
biti institucionalizovan u formi statusnih titula
 KULTURNI KAPITAL
 Kulturni kapital postoji u tri forme:
 u otelovljenom stanju, tj. u formi trajnih
telesnih i misaonih dispozicija;
 u objektiviranom stanju – u formi kulturnih
dobara (slika, knjiga, instrumenata…)
 u institucionalizovanom stanju, u formi
akademskih kvalifikacija.
 TRI TIPA UKUSA
 Burdije razlikuje tri zone ukusa koje približno
odgovaraju obrazovnim nivoima i društvenim
klasama:
 1) legitimni ukus, to jest, ukus za legitimna
umetnička dela - što se kod pravih esteta kombinuje
sa naklonošću prema vrhunskim delima onih
umetnosti koje su još uvek u procesu legitimacije,
poput filma, džeza ili popularne muzike – koji je sve
prisutniji ukoliko obrazovni nivo raste, a
najzastupljeniji je kod onih frakcija dominantne
klase koje su najbogatije u obrazovnom kapitalu
 TRI TIPA UKUSA
 2) osrednji (middle-brow) ukus koji preferira manje
značajna dela legitimnih umetnosti i najbolja dela
popularnih umetnosti i koji je prisutniji u srednjim
klasama, nego u radničkoj klasi; i
 3) popularni ukus, čiji nosioci pokazuju sklonost ka
delima legitimne umetnosti koja su izgubila svoj
prestiž kroz proces popularizacije i delima popularne
umetnosti koje nemaju umetničke pretenzije, koji je
najrasprostranjeniji u radničkoj klasi i varira obrnuto
proporcionalno sa posedovanjem obrazovnog
kapitala.
 STILOVI ŽIVOTA
 Ako su pak estetski sudovi samo jedan
aspekt ukupnog odnosa prema stvarnosti
društvenih grupa, onda se, po Burdijeu,
granica između estetske sfere (sfere
kulture u užem smislu) i načina života
(sfere kulture u antropološkom smislu)
pokazuje kao proizvoljna.
 STILOVI ŽIVOTA
 Prvi korak u naučnom proučavanju ukusa i
kulturne konzumcije utoliko jeste, po njemu,
rušenje barijera koje čine legitimnu kulturu
posebnim univerzumom i reintegracija estetske
potrošnje u svet obične potrošnje, u nameri da
se utvrde smisleni odnosi koji objedinjavaju - u
stilove života - prividno nesamerljive izbore „kao
što su preferencije u muzici i hrani, slikarstvu i
sportu, literaturi i stilu frizure“.
 HABITUS
 Posredujuća instanca između objektivnih uslova
egzistencije i stilova života jeste sistem relativno
trajnih dispozicija koji Burdije naziva habitus.
 Jedan od razloga za Burdijeov odmak od
strukturalizma bilo je uviđanje da se faktičko
ponašanje ljudi ne odvija u skladu sa normama i
pravilima.
 Na mestu društvenog ponašanja određenog
pravilima u Burdijeovom sistemu pojavljuje se
pojam socijalnih praksi koje karakteriše fluidnost
i nužno improvizatorski karakter
 HABITUS
 Ovaj improvizatorski karakter praksi u kojima se
pojedinci rukovode praktičnim osećanjem ili
praktičnom logikom istovremeno je i omogućen i
ograničen postojanjem habitusa - stečenog sistema
relativno trajnih dispozicija prilagođenih objektivnim
uslovima u kojima su konstituisani.
 Dispozicije koje čine habitus predstavljaju osnovu za
generisanje praksi i smisaonih percepcija i procena.
 One predisponiraju aktere da rade određene stvari i
percipiraju i procenjuju stvari na određeni način.
 STILOVI ŽIVOTA
 Teorijski model koji prikazuje odnose
objektivnih uslova egzistencije, klasa, klasnih
frakcija i stilova života bio bi sledeći:
objektivni uslovi egzistencije kombinovani sa
pozicijom u socijalnoj strukturi proizvode
habitus koji se sastoji od sistema shema koje
generišu prakse i dela i sistema shema
percepcije i procenjivanja (ukusa) koji
zajedno proizvode prakse i dela koje čine stil
života.
 STILOVI ŽIVOTA
 Po Burdijeu, dva osnovna organizaciona
principa socijalnog prostora (društva) –
ukupni obim kapitala i njegova
kompozicija – određuju i strukturu i
promene kulturne potrošnje i šire, čitav
univerzum životnih stilova.
 STILOVI ŽIVOTA
 U kulturnoj potrošnji glavna opozicija, formirana na
bazi ukupnog obima kapitala, postoji između praksi
označenih zbog njihove retkosti kao istaknutih i
otmenih, koje se vezuju za frakcije najbogatije u
ekonomskom i kulturnom kapitalu i praksi koje se
društveno identifikuju kao vulgarne, zato što su
jednostavne i uobičajene i koje se vezuju za frakcije
najsiromašnije u oba ova tipa kapitala.
 Poziciju između njih zauzimaju prakse koje se
društveno opažaju kao pretenciozne zbog
očiglednog nesklada između ambicija i mogućnosti.
 STILOVI ŽIVOTA
 Ova fundamentalna opozicija specifikuje se u
zavisnosti od kompozicije kapitala.
 Tako na primer, dominantnu klasu koja poseduje
veliki obim kapitala karakteriše „ukus slobode“
(estetska dispozicija) - težnja ka stilizaciji i
formalizaciji prirodnih funkcija čime se one
uzdižu iznad vulgarne materijalnosti.
 Time se istovremeno ukazuje na udaljenost
života ovih klasa od neposrednog delovanja
ekonomskih i socijalnih nužnosti.
 STILOVI ŽIVOTA
 Unutar ove klase dominantna frakcija
(buržoazija) koja duguje svoj položaj
posedovanju ekonomskog kapitala preferira
umetnost koju karakteriše poricanje društvenog
sveta, hedonizam i lakoća.
 Podređene frakcije dominantne klase
(intelektualci i umetnici), pak, koji svoj položaj
duguju posedovanju kulturnog kapitala, protive
se buržoaskoj sklonosti ka ukrašavanju i
razmetanju u ime asketske estetike
jednostavnosti i čistote
 STILOVI ŽIVOTA
 Suprotnost ukusu dominantne klase jeste
„ukus nužnosti“ radničkih klasa
(poljoprivrednika i radnika).
 Ne posedujući ni ekonomski, ni kulturni
kapital, oni se nalaze u neprestanoj borbi
sa ekonomskim i socijalnim nužnostima
koje oblikuju njihov habitus i razvijaju
sklonost ka onome što je funkcionalno,
neformalno, prirodno i čulno.
 STILOVI ŽIVOTA
 Između ovih suprotnosti nalaze se
malograđanski slojevi koje karakteriše
„pretenciozni ukus“.
 Ovi slojevi bi želeli da se odvoje od radničkih
klasa i prikažu kao deo dominantne klase, ali im
za to nedostaje i kapital i odgovarajući habitus.
 Zbog toga oni pokušavaju da usvoje spoljašnje
znakove životnih stilova dominantnih klasa,
pokušavajući da se prikažu kao ono što nisu.
ŽIVOTNI STIL U KONTEKSTU
TEORIJE RACIONALNOG
IZBORA
Doc. dr Predrag Cvetičanin
22.05.2014
 TEORIJE RACIONALNOG IZBORA
 Burdijeovo određenje životnih stilova pomoću
objektivne situacije opremljenosti kapitalom koja se
iskazuje kroz habitus, s obzirom na važnost i
diferenciranost životnih stilova u savremenim, post-
industrijskih društvima, prema istraživačima iz grupe
teorija racionalnog izbora pokazalo se preuskim.
 U tom smislu je posebno značajan doprinos
nemačkog teoretičara Helmuta Lidtkea (H.Lüdtkea
koji tvrdi kako su dimenzionalnost i struktura vrste
kapitala u savremenim društvima znatno
diferenciraniji nego što to Burdije tvrdi.
 LIČNI IZBOR
 Kako pripadnici različitih grupa stanovništva u
razvijenim postindustrijskim društvima konzuma
imaju objektivno iste šanse dolaska do istih
proizvoda, njihov izbor postaje sve značajniji
kriterijum socijalne selektivnosti.
 Zbog toga su u organizaciji svakodnevnog života
obeležja individualnog izbora postajala sve bitnija,
pa je ta činjenica u prvi plan istakla važnost stila.
 Zaokupljenost životnim stilom tako počinje da
karakteriše sve grupe stanovništva bez obzira na
starost i klasno poreklo
 LIČNI IZBOR
 Činjenica pripadanja određenom životnom
stilu objedinjuje istovremeno dve suprotne
tendencije: oponašanje i razlikovanje, što
je podstaklo savremene teoretičare da se
pozabave ne samo analizom različitih
komponenti koje učestvuju u kreiranju
životnog stila, nego i pitanjem koje su to
uopšte društvenih procesi koji strukturišu
različite ukuse i životne stilove.
 LIČNI IZBOR
 Konsenzus je uspostavljen oko stava kako
individue „ne usvajaju neki životni stil
nepromišljeno (...), već od njega čine
svoje životno delo, izražavajući svoju
osobenost i osećaj za stil u načinu odabira
različitih proizvoda, odeće, aktivnosti,
doživljaja, pojavnosti i telesnih oblika“
(Featherstone: 1987)
ŽIVOTNI STILOVI I NEJEDNAKOSTI
 Životni stilovi shvaćeni na ovaj način,
izuzetno su važna dimenzija društvene
nejednakosti.
 Pojavljuju se ili kao samostalni nivo
društvene integracije ili kao relativno trajni
društveni konstrukti te se shvataju kao
autonomni, u sebi koherentni
„nadindividualni“ sindromi stavova i
ponašanja.
ŽIVOTNI STILOVI I NEJEDNAKOSTI
 Osim temeljne funkcije koja se ogleda u
osiguranju i prenošenju ličnog i
društvenog identiteta, životni stilovi,
istovremeno, prema Lidtkeu, služe i za
distinkciju, odnosno za razgraničenje
socio-ekonomske pozicije, ali izražavaju i
pretenziju na određenu poziciju.
ŽIVOTNI STILOVI I NEJEDNAKOSTI
 Stoga se životni stilovi pokazuju kao
primerenijima za analizu društvene
nejednakosti od pojmova klase ili sloja.
 Ograđujući se od Burdijeovih teza kako su
različiti kulturni svetovi simbola hijerarhijski
nanizani prema socijal-ekonomskoj klasnoj
dimenziji, Lidtke se zalaže za predstavu o
subkulturnom postojanju svetova simbola koji
egzistiraju jedni pored drugih.
ŽIVOTNI STIL U KONTEKSTU
TEORIJE O DVE
MODERNIZACIJE
Doc. dr Predrag Cvetičanin
22.05.2014
 NEJEDNAKOSTI U POST-
INDUSTRIJSKIM DRUŠTVIMA
 Lidtkeova teza o diferencijaciji životnih stilova
koja nadilazi klase i slojeve samo je jedna od
varijanti (u drugoj polovini 1980-ih) sve
rasprostranjenih teza o individualizaciji i
pluralizaciji post-industrijskih društava.
 Temeljna tačka istraživanja društvenih
struktura postaje tada pitanje kako se mogu
prikladno odrediti oblici društvene
nejednakosti u post-industrijskim društvima.
 NEJEDNAKOSTI U POST-
INDUSTRIJSKIM DRUŠTVIMA
 Prva teza se odnosi na tvrdnju kako
„klasična“ vertikalna obeležja nejednakosti
(profesionalni status, stepen obrazovanja,
dohodak) postaju sve nevažnija, a u prvi plan
dolaze horizontalna obeležja nejednakosti
(pol, oblici domaćinstva, pripadnost
starosnim grupama, regionalni i
infrastrukturalni uslovi, aktivnosti u
slobodnom vremenu), pa tako u prvi plan
dolaze i stilovi života.
 NEJEDNAKOSTI U POST-
INDUSTRIJSKIM DRUŠTVIMA
 Druga teza odnosi se na tvrdnju kako su
važnost izgubili i statični momenti
nejednakosti definisani „objektivno“ datim
društvenim položajem (resursi, prinude), a
da sve važniji postaju dinamični momenti
nejednakosti definisani „subjektivnim“
elementima kao što su situacione
interpretacije znakova ili rational-choice
odluke.
 NEJEDNAKOSTI U POST-
INDUSTRIJSKIM DRUŠTVIMA
 Pristup Ulriha Beka (Ulrich Beck) je
izuzetno važan u analizi životnih stilova,
zato što je u njegovom središtu
elaborirano razbijanje i ukidanje onih
tradicionalnih formi života koje su dotada
jamčile jedinstvo „objektivnih“ životnih
prilika i „subjektivnih“ načina života.
 NEJEDNAKOSTI U POST-
INDUSTRIJSKIM DRUŠTVIMA
 Oslobađajući analizu društvenih
nejednakosti od nadređenih socijalnih
kategorija, Bek zagovara jedinstvo
atomizovane individue.
 Na taj način, ne barata više s (tzv.)
nadindividualnim grupama kao što su
klase ili slojevi. Štaviše, tvrdi da je
karakter staleških stilova života istorijski
zastareo
 MODERNIZACIJA
 Beck razlikuje dva stepena modernizacije: moderno
industrijsko društvo, tzv „prva moderna“ (eine
Moderne) rascepilo se u društvo institucija i društvo
individua.
 U društvu rizika kao „drugoj moderni“ (andere
moderne), institucije i individue se približavaju:
institucije postaju zavisne od individua.
 U suprotnosti prema klasičnom industrijskom
društvu koje je svoje probleme moglo rešiti u
granicama nacionalne države, društvo rizika je
globalno, svetsko društvo.
 MODERNIZACIJA
 Dok je prva modernizacija jednostavna, druga je
„refleksivna“. Bavi se prvenstveno sama sobom,
odnosno učincima vlastite modernizacije.
 „Raščarava“ nauku i tehniku koje su se ustoličile
u industrijskom društvu, te oblike življenja i rada
u malim grupama, u zanimanjima i definiciji
polova.
 Zato savremena zapadna društva ne obeležava
samo prekid u kontinuitetu njihovog razvoja,
nego i sve izraženija individualizacija.
 INDIVIDUALIZACIJA
 Za razliku od ranije uobičajenih shvatanja
individualnosti u smislu „neponovljivosti“, odnosno
„emancipovanosti“ neke osobe, Beck tvrdi kako treba
razlikovati tri analitičke dimenzije pojma
individualizacije:
1. Dimenziju oslobadjanja iz tradicionalnih povezanosti
2. Dimenziju lišavanja začaranosti u smislu gubljenja
tradicionalnih sigurnosti u odnosu na znanje,
verovanje i norme;
3. Dimenziju kontrole, odnosno reintegracije i novih
način društvenog vezivanja
 INDIVIDUALIZACIJA
 Posebno je važna dimenzija ponovnog
vezivanja.
 Individualizovne osobe zbog oslobađanja od
tradicionalnih veza i gubitka sigurnosti,
postaju, dakle, slobodne i istovremeno
nesigurne.
 Da takve, individualizirane osobe, ne bi bile
potpuno dezorijentisane, ta nesigurnost je
propraćene novim pripadnostima.
 INDIVIDUALIZACIJA
 Individualizacija znače oslobađanje
pojedinaca od unapred zadatih fiksnih
odnosa.
 Manji deo njihovih biografija determinisan
je spolja, a veći je deo lične odluke.
 Takvu individualizaciju životnog toka
pojedinaca Beck naziva „samorefleksivno
oblikovanje biografija“.
 EFEKAT LIFTA
 Ona je posledica kapitalističke
modernizacije, a njeno jezgro je tzv.
„efekat lifta“: svi učesnici klasnog društva
su se zajedno popeli sprat više, te je
svima bolje.
 Međutim, oslobađanjem od starih formi
podruštvljavanja, nastaju nove društvene
kontrole: spoljašnje prisile gube važnost, a
samoprisile se povećavaju.
 GUBLJENJE GRANICA MEĐU
KLASAMA
 Suprotstavljajući se Burdijeu, Beck ustanovljava
da se gube granice među klasama.
 Krugovi se mešaju zbog dostupnosti više novca
za više ljudi: „Kao i ranije postoje mesta gde se
„jedni“ sreću, a „drugi“ ne. Ali zone presecanja
rastu, a granice koje su prepoznatljivo razdvojile
život i izvan rada u svetove klasa još u Doba
carstva i Weimarske republike bivaju
neprepoznatljive ili ukinute.
 GUBLJENJE GRANICA MEĐU
KLASAMA
 Na njihovo mesto dolaze nejednaki
stilovi potrošnje (u nameštaju,
oblačenju, masmedijima, ličnom
predstavljanju) koji su, pak, po svojoj
demonstrativnoj različitosti odložili
klasno-kulturne atribute.