МЕТОДЕ И ТЕХНИКЕ

ИСТРАЖИВАЊА
ПСИХИЧКОГ РАЗВОЈА
 I MЕТОДЕ ИСТРАЖИВАЊА
У ПСИХОЛОГИЈИ
Oпшти начин организовања истраживања
психолошких проблема који пролази кроз одређене
етапе или фазе:
 избор и формулисање проблема,

 израда пројекта истраживања,

 спровођење истраживања,

 обрада, анализа и тумачење података,

 проверавање закључака истраживања.

 ПОДЕЛА МЕТОДА
1. Према начину организовања истраживања
 НЕЕКСПЕРИМЕНТАЛНЕ
 ЕКСПЕРИМЕНТАЛНЕ
 Најбитнија разлика:
 код експерименталне директно утичемо на феномен
испитивања и истражујемо утицај независне варијабле
на зависну - можемо донети закључак о каузалној,
узрочној, повезаности.
 код неексперименталне, не можемо закључивати о
узроцима, већ само о појавности неког предмета
истраживања
2. Према томе где се обавља истраживање
психичких појава:
 У ПРИРОДНИМ УСЛОВИМА
 У ЛАБОРАТОРИЈСКИМ УСЛОВИМА
У природним условима организују се оба начина
истраживања – неекспериментални и
експериментални.
 Лабораторијски услови се углавном користе за
експериментална истраживања
3. Према предмету истраживања:
ОБЈЕКТИВНЕ МЕТОДЕ – методе екстроспекције

или спољашњег посматрања
 СУБЈЕКТИВНЕ МЕТОДЕ – методе интроспекције
или самопосматрања
 Објективне изучавају податке (физиолошка збивања и
споља видљива понашања) који су добијени опажањем
или праћењем различитим техничким уређајима;
 На основу субјективних, сазнајемо о непосредном,
личном доживљавању које прати јављање и ток
актуелних сазнајних, емоционалних и мотивационих
појава. О неким појавама психичког живота подаци се
могу добити само на овај начин
ПОСЕБНЕ МЕТОДЕ РАЗВОЈНЕ ПСИХОЛОГИЈЕ
 Потребе систематског праћења развоја психичког
живота на појединим узрастима - укључивање
временске димензије:
 Лонгитудинални поступак (уздужно
истраживање) - праћење истих субјеката кроз
дужи временски период, често деценијама, и
прикупљање континуираних података о развоју
психичких појава.
 Хоризонтални поступак (попречни пресек) -
испитивање психичких појава на испитаницима
различитог узраста, у исто време. На основу
добијених података утврђује се повезаност
узраста са тим појавама.
Лонгитудинални поступак
 Предности:
 природнији је - може се пратити ток развоја исте
деце и добити потпуна слика индивидалног
развоја,
 могу се открити узроци и последице неког облика
понашања, као и повезаност међу развојним
фазама.
 Недостаци:
 скуп је и дуго траје.
 осипање деце у дужем периоду може бити тако
велико, да их на крају остане само мали број, што
не омогућава научна уопштавања.
Хоризонтални поступак
 Предности:
 прикладан за испитивање општих тенденција
психичког развоја.
 екомомичнији – за кратко време се испита
велики број деце, а осипања нема.
 Недостатак:
 оваквим испитивањем не добија се увид у развој
појединца.
Историја случаја - лонгитудинално
прикупљање података о једном детету, и то
оном које има тешкоћа у учењу и
прилагођавању.
 Подразумева прикупљање свих важних
података о ученику и његовој околини.
 води се разговор са самим учеником, његовим
родитељима, наставницима, лекаром и стручним
сарадницима у школи и на тај начин се ближе
упознаје како садашње стање, тако и историја развоја
детета.
 Циљ - откривање узрока тешкоћа и
одређивање средстава којима се може помоћи
детету да се ослободи проблема.
 Кумулативни картон - лонгитудинални поступак,
али се води се за све ученике.
 Званични школски документ о историји образовања
једног ученика.
 Треба да садржи само најважније податке о току
развоја. Обично су то:
 општи подаци о ученику и породици ученика,
 успех ученика у школи,
 подаци психолошких испитивања,
 здравствено стање ученика,
 тешкоће у прилагођавању,
 специфичне способности, склоности и интересовања
ученика,
 професионална интересовања ученика.

 Предуслов за индивидуализован приступ у

васпитнообразовном раду.
I НЕЕКСПЕРИМЕНТАЛНЕ
МЕТОДЕ
 Изучавање психичких појава које се
спонтано јављају у природном контексту.
 Предност
 еколошки валидна ситуација - природни контекст у
коме се испитаници развијају. Резултати до којих се
долази не трпе приговор да ли заиста важе у
свакодневним животним ситуацијама.
 Највеће тешкоће
 проблем овладавања вишедимензионалном
природом променљивих вредности које се односе на
испитанике, као и на контекст у коме се посматра
њихов развој и понашање.
1. Интроспекција
 Интроспекција је специфична метода психологије
и њу друге науке не могу користити.
 Њоме директно можемо испитати унутрашње
доживљаје: мисли, жеље, емоције и друга стања
свести.
 Критика:
 пошто се ослања на субјективна искуства, не може дати
научне податке о психичком животу.
 Вредности:
 без ње не бисмо могли да сазнамо како се одвијају
многи психички процеси, као што су процеси
мишљења, снови, и др.
 многе технике психолошког истраживања засноване
су, делимично или потпуно, на интроспективним
подацима (нпр. одговори у тестовима, упитницима,
пројективним техникама).
 Ограничења - добијени подаци могу бити
непотпуни и нетачни, а најчешћи разлози су:
 Испитаници не познају довољно сами себе, па и кад се
труде да одговоре што тачније и потпуније о својим
доживљајима не успевају сасвим у томе.
 Често нису свесни узрока својих поступака, јер се уз
неке доживљаје активирају механизми одбране
личности, који томе доприносе.
 Постоји низ психичких доживљаја, као што су бројне
емоције, које се при интроспекцији квалитативно
мењају или измичу самоопажању. Ако се о њима
саопштава уназад, ретроспекцијом, подаци по сећању
могу бити непотпуни.
 Испитаници могу намерно да дају "социјално
пожељне" или нетачне извештаје, у жељи да нешто о
себи улепшају или прећуте.
 2. Метода посматрања
 Непосредно посматрање развојних феномена у природној
ситуацији и бележење онога што се види, чује ...
а) НЕСИСТЕМАТСКО (ПРИГОДНО) ПОСМАТРАЊЕ
 Анегдотско описивање
 Недостатак - описује догађаје који се изненада појављују и
дешавају различитој деци, нема довољно података о условима у
којима се појава одиграла.
 Биографске студије
 Старије такође немају праву научну вредност, али су допринели
порасту интересовања за научно истраживање дечјег развоја
 Новије се одликују с селективнијим избором проблема
посматрања, уношењем елемената систематског посматрања и
експеримента, одвајањем описа од тумачења, воде их психолози
који су припремљени за примену ове методе – па их многи аутори
разврставају у један од облика систематског посматрања.
б) СИСТЕМАТСКО ПОСМАТРАЊЕ
 Плански се одабере једна функција или облик
понашања, па се систематски посматра и бележи.
 Посматрање се врши у природним условима у
тренутку кад се одређено понашање спонтано јави
 Бележење података мора бити једнообразно.
 унапред се припрема образац са исцртаним колонама у
којима се уписују подаци.
 Контролише се и време посматрања
 бележи се колико је трајао сваки посматрани догађај
 или се посматрање ограничава на одређени период.

 Поузданост података повећава се тиме што

запажања бележе истовремено два (или више)
посматрача, после чега се утврђује степен њихог
слагања.
 Метода кратких временских узорака - за
изучавање индивидуалних разлика у понашању
деце.
 Посматрач, у серијама кратких периода или
временских узорака, бележи учесталост
одређених облика понашања у свакодневним
условима живота
 Дужина, распоред и број временских узорака,
распоређени тако да обезбеде верну слику
понашања које се проучава - поступак
временске ротације.
 Пример:
 Временски узорак - један минут, свако дете посматрано
је у 60 временских узорака - значи по један сат,
 Поступак временске ротације:
 првог дана деца су посматрана према редоследу А, В, C, D,
 другог дана редослед посматрања деце је био B, C, D, E, A,

 трећег дана деца су посматрана редоследом С, D, E, A, B, и

 тако док се не изврши потпуна ротација.

 Углавном за изучавање понашања мале деце, ређе

при посматрању старије деце и одраслих свесни су
тога да су посматрани.
 Широк је избор места и појава које су опсервиране
овом методом.
 Овом методом најчешће се испитују појаве из
области социјалног понашања – социјални
контакти, сарадња, конфликти, пријатељство,
активност.
 Метода анализе ситуације
 Испитују се промене у понашању деце изазване
мењањем ситуације (на пример, емоционална
реакција, као што је гнев, у разним околностима).
 Систематским бележењем реакција може се
добити материјал за научну анализу везе између
понашања и ситуације која га изазиве.
 Ова метода се понекад користи у облику који
представља прелаз између методе посматрања и
експеримента - испитивач не чека да се
различите ситуације јаве саме од себе, већ их
ствара плански.
 ТЕХНИЧКИ УРЕЂАЈИ за регистровање
података приликом посматрања:
 Филмска купола (Гезел) - купола
направљена од једносмерно прозирног стакла,
тако да дете стављено у њу може бити
посматрано, а да не онога ко га посматра.
 Соба са једносмерно прозирним стаклом.

 Експериментални кабинет за испитивање

чулне осетљивости новорођенчади и деце у
првим месецима после рођења.
 температура, влажност ваздуха и светлост се држе
констаним. Дете се полаже на постоље, које
региструје и његове најмање покрете. У кабинет је
уграђена камера, а постоји и прозор кроз који се
врши посматрање. У овом уређају могу се
испитати реакције назвук, боје, светлост, и слично.
II ЕКСПЕРИМЕНТАЛНА
МЕТОДА
 Најпоузданији научни поступак за откривање
узрочних веза међу појавама.
 Предности над осталим облицима испитивања:
 могућност намерног изазивања појаве, па како су
познати место, услови и време јављања појаве,
посматрач се унапред припрема за тачно опажање
појаве;
 могућност систематског и намерног мењања услова у
којима се нека појава јавља, што је њена суштинска
одлика;
 могућност да се појава изазове више пута уз планско
варирање услова, све док се не уоче узроци и
карактеристике промена на испитиваној појави.
 Појава која је предмет испитивања - зависна
варијабла или променљива.
 Услови који се у експерименту намерно,
систематски уводе и мењају- независне или
експерименталне варијабле.
 Зависно од места где се изводи:
 лабораторијски експеримент
 експеримент у природним условима.

 Ограничења:
 из етичких разлога оно се не примењује кад може
имати штетне последице по испитанике.
 неке психолошке појаве квалитативно мењају кад
испитаници знају да су учесници експеримента (као
што је случај код испитивања емоција).
 ЕКСПЕРИМЕНТ СА ПАРАЛЕЛНИМ ГРУПАМА
 Облик који обезбеђује контролу многих чинилаца,
између осталих искуства и сазревања, а при томе не
ствара вештачку ситуацију.
 Поступак испитивања:
 Образују се две (понекад и више) групе субјеката,
приближно једнаке у погледу величине, испитиване
психичке функције, као и неких карактеристика које на ту
функцију утичу.
 Експериментална група се подвргава експерименталним
условима, а контролна група, се за то време оставља у
нормалним условима.
 Провера да ли су експериментални услови имали утицаја
на испитивану особину.
 Поређење резултата - ако се појави разлика између двеју
група, она се приписује деловању експерименталних
услова.
II ТЕХНИКЕ ИСТРАЖИВАЊА
У ПСИХОЛОГИЈИ

 Метода представља систематски начин бављења

чињеницама и појмовима психичког живота
 Технике истраживања у психологији
представљају посебне поступке који се
користе приликом прикупљања, обраде и
приказивања података.
 1. Тест
 Мерни инструмент састављен од низа задатака
или проблема, систематски одабраних, помоћу
којих се на објективан начин испитују (мере)
способности, особине личности или знање
појединца.
 Поступак приликом испитивања је једнообразан
за све субјекте - упутства за задавање задатака.
 Објективност оцењивања повећава се уз помоћ
кључа који постоји уз сваки тест, а садржи
критеријуме и упутства за оцењивање одговора.
Критеријуми добрих тестова:
 Стандардизација:
 испитивање великог броја субјеката којима је тест
намењен - добијени просечни резултати су норме са
којима се пореди успех сваког појединца.
 Метријске карактеристике:
 Тест је ваљан или валидан ако заиста мери ону појаву
коју њиме желимо да меримо.
 Поузданост теста - степен прецизности мерења једне
варијабле. Тест је поуздан ако узастопна мерења истим
тестом на истом узорку дају исти резултат.
 Тест је осетљив или дискриминативан ако њиме
можемо измерити и мале постојеће разлике између
испитаника у особини коју меримо.
 Објективност - непристрасност оцењивања. Добијени
резултати треба да зависе искључиво од испитаника, а
не од инструмента или испитивача који га примењује
Класификација тестова према:
 Предмету испитивања
 Најразвијенији су тестови способности, а међу
њима тестови за мерење интелигенције.
 Тестови личности служе за откривање и мерење
појединих особина или црта личности. Могу се
разврставати по варијаблама које мере и по начину
како су конструисани (од инвентара личности до
пројективних тестова).
 Тестови знања мере ниво знања или вештина
стечених у оквиру појединих области.
 Тестови готовости или спремности су
комбинација тестова способности и знања. На основу
њихових налаза врши се процена да ли је дете спремно
(зрело) да пође у основну школу или да се укључи на
неки следећи ниво школовања.
 Према броју испитаника којима се задају:
 Индивидуални тестови (обично се користе за
испитивање млађе деце.
 Групни тестови (стандардизована упутства за
примену, економичнији, али применљиви тек
код старије деце, адолесцената и одраслих - који
су у стању самостално да раде)
2. Упитник
 Техника психолошког истраживања у којој се питања
и одговори дају писмено.
 Користи се при састављању тестова личности и у
анкетирању
 Питања јасно формулисана, недвосмислена, да нису
сугестивна, да не задиру у интимни живот испитаника.
 Питања у упитнику могу бити
 Отвореног типа - испитанику је остављена могућност да
слободно одговори. Добијени подаци су квалитетнији, али
сложенији за обраду.
 Затвореног типа - од испитаника се тражи да изабере
један од понуђених одговора. Лакши је за статистичку
обраду али се мање сазнаје о испитиваној појави.
 Комбинована питања садрже понуђене одговоре али и
могућност да испитаник, ако не прихвати ни једну
понуђену алтернативу, допише одговор.
3. Интервју
 Истраживачка техника у којој се усмереним
разговором прикупљају информације у сврху
научне анализе, саветовања, дијагнозе.
 У зависности од степена усмеравања разговора
интервју може бити:
 Неструктурирани - води као слободан разговор, у
присној атмосфери. Међутим, тако добијени подаци се
теже обрађују.
 Структурирани - има унапред припремљена
питања, кодиране алтернативе одговора, припремљене
обрасце за бележење одговора. Погодан је за
статистичку обраду, али не остварује присан контакт са
испитаником и њиме се дознаје само оно што је
планирано.
 Често се користи у развојној психологији.
 Предности у односу на упитник:
 пружа увид да ли је дете разумело питање
 онај ко интервјуише може боље да контролише садржај
и редослед питања.
 Лоше стране у односу на упитник:
 захтева више времена и мање је економична техника.
 За успешно вођење потребно је солидно познавање
развојне психологије – карактеристика узраста и саме
технике – како вођења тако и регистровања разговора
и понашања.
 Интервјуиста мора да овлада вештином успостављања
и одржавања блиске комуникације са испитаником,
која обезбеђује валидне податке.
 Од ког узраста деца могу успешно да учествују у
истраживачком интервјуу - највише зависи од:
 достигнутог развоја дечјег говора, успешности вербалне
комуницикације,
 разумевања питања
 тај ниво достигнут је на узрасту 5-6 године, мада има
успешних интервјуа и са млађом децом.
 За успешан интервју важно је да у првом
контакту ситуација буде јасно дефинисана:
 Школском детету интервјуиста најпре разјашњава свој
идентитет, улогу, сврху и трајање разговора,
поверљивост садржаја.
 У раду са предшколском децом, уобичајено је да се
интервју представи као игра.
 важна је и физичка ситуација – како је испитаник
дочекан, где је смештен, може ли слободно да се одвија
разговор.
4. Социометријска техника
 Служи за испитивање међуљудских односа у
малим групама (од 30-40 људи).
 Оваквим начином испитивања могу се открити,
како појединачна неприлагођеност, тако и
поремећеност међуљудских односа у малим
групама
 Могу се испитивати социо-емоционални односи
у дечјим колективима, као што су разред,
колонија на летовању или група за ваншколске
активности.
 J. L. Moreno 1934. godine
 Најједноставнији облик социометријског
упитника - питања упућена сваком од чланова
групе да, међу осталим члановима групе, означи
оне:
 са којима би желео да учествује у некој стварној или
замишљеној активности, као и
 оне са којима то не би желео.

 Социометријски критеријум - активности на

основу којих се испитује однос прихватања или
одбијања појединих чланова.
 може се користити један или више критеријума;
 морају бити логични и морају се односити на активности
значајне за појединца и за групу
 Нужни предуслови за примену социометријске
технике:
 Чланови колектива се међусобно познају...група
(колектив) постоји неко време (најмање месец дана);
 Чланови групе деле заједнички простор (међусобно се
опажају и комуницирају) у реалном времену наставе
и сл.;
 Испитивач (психолог, наставник) треба да ужива
поверење целог колектива; дискреција података мора
бити загарантована;
 Социометријски критеријум МОРА да буде конкретна
активност важна за све припаднике колектива и
колектив као целину.
 Испитаницима мора бити јасно из које групе могу
бирати, као и колико ће другова бирати. Тај број може
бити неограничен, али се може и ограничити на
један, два пет и сл.
 Код деце од девет или десет година, испитивање се
може спровести писменим путем, а код млађе деце
– усмено или посматрањем понашања за време
игре или неких спонтаних активности.
 Писмено испитивање може се спровести на више
начина различитим социометријским
поступцима.
 Технике именовања
 Примена Технике рангирања од појединца тражи да
према неком критеријуму поређа све чланове групе.
 Техника упоређивања по паровима састоји се у томе
да се појединцу изнесу имена два члана из групе и он
мора да изабере оног са којим (не)би радије желео да
учествује у датој активности. Након процене свих
могућих парова добија се резултат који омогућава увид
у избор сваког члана групе.
 Социометријски положај појединца у групи
може се одредити помоћу три врсте информација:
 позитивна бирања,
 негативна бирања и
 неутрални гласови.

 Добијени подаци се могу средити и приказати

на неколико начина:
 Графички – социограмом.

 Квантитативно:
 социометријским матрицама,
 социометриским индексима групним и
индивидуалним
5. Пројективне технике
 Откривање и тумачење карактеристичних начина
понашања једне личности, њених ставова, мотива или
динамичких црта
 Испитанику се даје делимично или потпуно
неуобличен, неструктурисан материјал и од њега се
захтева да га доврши или тумачи.
 мрље од мастила, слике које истовремено могу да
представљају више ствари, незавршене реченице и
приче, глина и слично.
 Очекује се да ће испитаници, сасвим спонтано, у своје
тумачење пројектовати жеље, тежње, лична стања,
схватања и особине.
 Методе се називају се пројективним баш због тога што
се претпоставља да ће у неструктурисан материјал
субјекти унети (пројектовати) скривена својства своје
личности.