Opšta fiziologija

Predavač: prof. Nadežda Nedeljkovic (nnedel@bio.bg.ac.rs)

Asistenti: mr Sanja Dacić (sanjas@bio.bg.ac.rs)
mr Danijela Laketa (danijela@bio.bg.ac.rs)
Katedra za opštu fiziologiju i biofiziku
Telefon: 3033 356
Informacije o kursu

4 ECTS, obavezan
IV semestar
Predavanja
2 časa nedeljno (sreda, 14-16h VHA)
Vežbe
1 čas nedeljno (u terminima prema
dogovoru sa asistentima)
 Ocenjivanje

TESTOVI 2 x 20 40

Učešće na 10 10
vežbama
Završni ispit 50 50
(pismeno)
UKUPNO 100
 Fiziologija (gr. physis - priroda) - nauka koja ispituje funkcije živih
organizma i njegovih delova, kao i o fizičke i hemijske faktore i procese
koji su u osnovi tih funkcija.

Hipokrat Galen

Mironov diskobolus Klod Bernar

(bacač diska; V vek pre n.e.). Hermann von Helmholtz
(1813-1878)
(1821-1894)
 Opšta fiziologija
Bavi se izučavanjem životnih procesa i fenomena na svim nivoima
organizacije, koji se na sličan ili isti način odigravaju kod svih organizama.
ĆELIJSKA TEORIJA:
SVI ORGANIZMI SU IZGRAĐENI OD ĆELIJA KAO OSNOVNIH GRADIVNIH
JEDINICA.

organizam
Nervni sistem,
sistem organa Endokrini sistem,
Digestivni sistem,
mozak,
organ kardiovaskularni sistem,
srce,
Gastrointestinalni
mišićno, sistem,
bubreg…
Imunski
epitelno sistem…
tkivo vezivno
nervno
epitelne,
ćelija endotelne,
nervne,
krvne…
 Opšte i specijalizovane ćelijske funkcije
Procesi pomoću kojih ćelija obezbeđuje minimalne potrebe za
održavanje integriteta i života nazivaju se opšti ili fundamentalni
ćelijski procesi.
- transprot metabolita i jona kroz membranu
- metabolički procesi u ćeliji
- sinteza proteina

telesne funkcije
Koordinirane
- umnožavanje...

Posebni procesi koji se odvijaju samo u određenom tipu ćelija

nazivaju specijalizovani ćelijski procesi i oni po pravilu
predstavljaju specijalizaciju jednog ili više fundamentalnih
ćelijskih procesa.
- izlučivanje neurotransmitera (nervne ćelije)
ili hormona (žlezdane ćelije)
- geneza akcionih potencijala
- sinteza specifičnih proteina
 Interna sredina i homeostaza
Ukupan efekat aktivnosti sistema organa je takav da se
unutar organizma kreira interna sredina neophodna svim
ćelijama za normalno funkcionisanje. Regulacija interne
sredine u relativno uskim granicama ili tendencija održavanja
stabilnosti stanja interne sredine, naziva se homeostaza.

Klod Bernar
(1813-1878)
- Ćelijska homeostaza
- Telesna homeostaza
- Imunološka homeostaza
- Hemostaza
 Biološki kontrolni sistemi
Koordinirano odigravanje opštih i specijalizovanih ćelijskih funkcija,
funkcija tkiva, organa i sistema organa, odnosno, odigravanje koordiniranih
telesnih procesa odvija se zahvaljujući postojanju preciznih bioloških
kontrolnih sistema. Biološki kontrolni sistemi postoje na svim nivoima
organizacije, od ćelijskog nivoa do nivoa organizma.
Biološki kontrolni sistemi funkcionišu na principu povratne sprege.

Negativna povratna sprega Pozitivna povratna sprega

Integracija ćelijskih funkcija uspostavlja se zahvaljujući
međusobnoj ćelijskoj komunikaciji i interakciji
Tipovi međućelijskih interakcija
Pukotinasta veza - vid neposredne međućelijske komunikacije koja se ostvaruje
između susednih ćelija. Pukotinasta veza je specijalizovani kanal sačinjen od dva
polu-kanala. Dva polukanala susednih ćelija spajaju se i formiraju funkcionalan
međućelijski kanal koji omogućava protok jona i razmenu malih molekula između
citosola dveju susednih ćelija.
Parakrina signalizacija- vid međućelijske komunikacije koji se ostvaruje lokalnim
otpuštanjem signalnih molekula koji difunduju do susednih ćelija na kojima ostvaruju
efekat. Azot –monoksid i neurotransmiteri su primeri signalnih molekula koji
ostvaruju parakrini uticaj.
Autokrina signalizacija - vid parakrine signalizacije u kojoj ćelija otpušta signalne
molekule koji povratno deluju na stu tu ćeliju. Prostaglandini su primer parakrinih
faktora koji često ostvaruju autokrini uticaj.
Nervne ćelije omogućavaju direktnu komunikaciju kako sa bliskim, tako i sa
udaljenim ćelijama u organizmu. Prenos informacija duž nervnih ćelija ostvaruje se
posredstvom akcionih potencijala, dok se kominikacija sa drugim ćelijama ostvaruje
na specijalizovanim mestima kontakta – sinapsama, bilo posredstvom pukotinastih
veza ili parakrinim uticajem neurotransmitera.
Endokrina signalizacija- ostvaruje se posredstvom hormona .Žezdane ćelije
oslobađaju svoje hormone u krvotok, kojim hormoni pristužu do ciljnih ćelija u
organizmu.
Molekulski mehanizmi međućelijskih interakcija
Svi tipovi međućelijskih interakcija zahtevaju prisustvo:

1. signalnog molekula (primarnog glasnika)

2. receptorskog molekula

Neki vidovi međućelijskih interakcija sadrže:

- adaptere
- efektore
- sekundane glasnike.
 Signalna kaskada započinje vezivanjem signalnog molekula
za receptor

RECEPTORI:
Signalni molekul ne može da prođe
Signalni molekul može da prođe
kroz ćelijsku membranu
kroz ćelijsku membranu (steroidni i
(neurotransmiteri, faktori rasta,
tiroidni hormoni)
proteinski hormoni)

površinski (membranski) unutarćelijski

Prema načinu prenošenja signala: Prema unutarćelijskoj lokalizaciji:

a. receptori spregnuti sa G proteinom; a. citosolni;

b. receptori spregnuti sa jonskim kanalom; b. jedarni
c. receptori spregnuti sa enzimom
 Membranski receptori
Spregnuti sa
G proteinom
Trimerni kompleks sačinjen od
receptora, G proteina i
efektornog molekula (enzim,
kanal…). Rezultat vezivanja
signalnog molekula za receptor
jeste aktivacija G proteina, a
zatim i efektornog proteina koji
dovodi do nastanka sekundarnog
glasnika.
Spregnuti sa jonskim Spregnuti sa
kanalom enzimom
Aktivacija ovag tipa receptora
dovodi do aktivacije enzima
(najčešće tirozin kinaze) koja je ili
Aktivacija ovog receptora dovodi
integralni deo samog receptora
do otvaranja jonskog kanala koji
ili je poseban enzim. Aktivirana
je sastavni deo reecptorskog
tirozin kinaza fosforiliše i na taj
molekula. Otvaranje kanala
način aktivira ili inhibira druge
dovodi do promena protoka jona
proteine, dovodeći do promena
kroz membranu i do promene
unutarćelijskih signalnih puteva.
membranskog potencijala.
 Unutarćelijski receptori

citosolni jedarni
Nalaze se u citosolu ciljnih
ćelija, najčešće u neaktivnom Nalaze se u jedru ciljnih ćelija.
kompleku sa nekim drugim Vezivanje signalnog molekula
proteinom. Vezivanje (tiroidni hormoni) za receptor
signalnog molekula (steroidni dovodi do nastanka
hormoni) za receptor dovodi aktiviranog kompleksa koji se
do nastanka aktiviranog vezuje za specifične gene.
kompleksa koji se translocira Rezultat aktivacije reecptora
u jedro, gde se vezuje za jeste promena ekspresije
specifične gene. Rezultat gena u ciljnoj ćeliji.
aktivacije reecptora jeste
promena ekspresije gena u
ciljnoj ćeliji.
Ćelijska membrana

1. Lipidi
- Bazirani na molekulu
glicerola (fosfolipidi)
- Holesterol
2. Proteini
- Integralni
- Periferni
3. Ugljeni hidrati
- Slobodni polisaharidi
- Glikoproteini
- Glikolipidi
 Sistemi membranskog transporta
Fiziološka aktivnost ćelija presudno zavisi od razmene materije i energije sa
vanćelijskom sredinom, a ta se razmena odvija preko ćelijske membrane
Ćelijska membrana je polupropustljiva barijera:

Prost, neposredovan transport Posredovan transport

mali, nenaelektrisani i nepolarni veliki, naelektrisani i polarni molekuli

molekuli prolaze slobodno kroz prolaze kroz ćelijsku membranu
ćelijsku membranu (gasoviti posredstvom specifičnih membranskih
molekuli, voda, urea, etanol) prenosnika (nosači, jonske pumpe,
kanali)
Sa stanovišta utroška energije, sistemi transporta dele se na:

Pasivan (bez utroška energije) Aktivan (uz utrošak energije)

 Pasivan transport
Difuzija
Svako usmereno kretanje rastvorenih molekula iz odeljka više koncentracije prema odeljku niže koncentracije, sve
dok se ne postigne ravnoteža.
Brzina difuzije opisuje se Fikovom jednačinom:
Co  Ci
F   DA
x F   DmAm CoxmCi

F   DmAmmCoxmCi
Dm  Am m
Pm  
Koncentracioni gradijent xm

F  PmCo  Ci 
Difuzija je transportni proces koji se odigrava bez utroška energije, brzinom koja
zavisi od razlike koncentracija rastvorka sa dve strane ćelijske membrane.

F – brzina difuzije; Dm – difuzioni koeficijent; Am – površina membrane kroz koju se odvija difuzija; C – koncentracija rastvorka koji difunduje u
odeljcima o i i; xm – debljina ćelijske membrane; βm - koeficijent raslojavanja (predstavlja odnos rastvorljivosti rastvorka u lipidima i vodi); P –
koeficijent permeabilnosti membrane za dati rastvorak.
Linearna zavisnost brzine difuzije od
koncentracije rastvorka – prosta
difuzija (O2, CO2, NO, voda, urea,
etanol)

Transport nekih molekula i jona odvija

se brže nego što to predviđa Fikova
jednačina – kinetika zasićenja (glukoza,
joni)
 Pasivan transport
Olakšana difuzija
Difuzija molekula i jona kroz ćelijsku membranu, koja je posredovana specifičnim
transportnim proteinom
Difuzija posredovana nosačem Difuzija posredovana jonskim kanalom

Transport šećera u ćelije – Transport jona. Prema tipu

glukozni transporter – signala koji ga otvara:
(GLUT) - neregulisani kanali (pore)
-voltažno-zavisni
- ligand-zavisni
 Pasivan transport
Transport vode kroz ćelijsku membranu - osmoza

Transport vode kroz

membranu odvija
se kroz
specijalizovane
kanale– akvaporini.

Osmoza zavisi od razlike osmotskih pritisaka u dva odeljka:

 = nRTC
realno = nRT C
 Aktivan transport
Transportni procesi koji zahtevaju utrošak energije
Primarno aktivan transport
Transport posredovan membranskim
proteinom koji neposredno koristi
metaboličku energiju ATP za transport
jona nasuprot gradijentu koncentracije
- jonske pumpe.
Tri tipa jonskih pumpi:
- V (transportuju isključivo protone i nalaze
se u unutarćelijskim membranama organela)
- F (transportuje protone, nalazi se u
membrani mitohondrija)
-P (transportuju druge jone, nalaze se u
ćelijskim membranama)
Sekundarno aktivan transport
Transport posredovan membranskim
proteinom koji ne koristi neposredno
metaboličku energiju ATP. Za
transport se koristi potencijalna
energija sadržana u gradijentu jona
natrijuma.
Vezani transport:
- simport
- antiport
Primarno aktivan transport
Na+, K+ - pumpa
Transportni protein koji se
nalazi u membranama svih živih
ćelija. Transportuje jone Na+ i K+
nasuprot koncentracionog
gradijenta i za taj transport
direktno koristi energiju ATP.
Direktna posledica rada ove
pumpe je visoka unutarćelijska
koncentracija K+ i visoka
vanćelijska koncentracija Na+.
 Sekundarno aktivan transport
Transport nekog jona ili molekula koji je vezan sa
istovremenim transportom Na+ u ćeliju – vezani transport
Zavisno od smera transportnog procesa:
Simport Antiport
(kontransport) (izmenjivač)

vezani transport Na+ i glukoze vezani transport

u ćeliju koji se odvija natrijuma i protona
posredstvom proteina SGLT (Na+/H+-izmenjivač) i
(sodium-dependent glucose natrijuma i kalcijuma
transporter), kao i nekoliko (Na+/Ca2+-izmenjivač)
transportnih sistema koji vrše
vezani transport natrijuma i
amino kiselina.
 Regulacija zapremine ćelije
Do promene zapremine ćelija dolazi usled promena toničnosti telesnih tečnosti, kako u
fiziološkim, tako i u patološkim uslovima.
Regulatorno smanjenje
osmolarnost zapremine ima za cilj
smanjenje toničnosti
Određena ukupnom
citosola –povećanjem
koncentracijom svih
eliminacije kalijuma ili
rastvorenih partikula
izbacivanjem nekih amino
kiselina (taurin, prolin).
toničnost
Određena ukupnom
koncentracijom Regulatorno povećanje
rastvoraka koji ne zapremine ima za cilj
prolaze kroz ćelijsku povećanje toničnosti
membranu citosola – povećanim
transportom natrijuma u
ćelije).
 Membranski potencijal
Razlika potencijala između unutrašnje i spoljašnje strane ćelijske
membrane koja tipično iznosi oko -65 mV.
a. Neravnomerna distribucija jona u dva ćelijska odeljka
b. Selektivna permeabilnost membrane za jone

Neravnomerna distribucija jona

mmol/l
jon unutarćelijska vanćelijska
koncentracija koncentracija
K+ 155 5
Na+ 12 145
Mg2+ 15 2
Ca2+ 0.02 2
Cl- 4 110
HCO3 8 27
-
 Selektivna permeabilnost membrane za jone

- Mobilni i stacionarni joni

- relativna permeabilnost membrane za mobilne jone je različita:
PK > PCl > PNa

Membranske pore
Neregulisani jonski kanali prisutni u membranama svih ćelija.
Propuštaju samo jednu vrstu jona: K+, Na+ ili Cl-
Tipična ćelijska membrana sadrži najviše membranskih pora za
K+
Gramicidin A – model za izučavanje membranskih pora

Gramicidin A je model za izučavanje membranske pore, peptid sastavljen od 15

amino kiselina, naizmenično u D- i L- konfiguraciji Funkcionalna pora sastavljena
je od dva polipeptida u formi -heliksa. Promer pore 0.4 nm i dužine oko 2.5 nm.
Gramicidinski kanal je selektivan za katjone i gotovo nepropustljiv za Cl-. Najveću
propustljivost pokazuje za H+, a zatim za NH4+ > Cs+ > Rb+ > K+ > Na+ > Li+.
 Ravnotežni potencijal
Razlika potencijala koji se postiže u stanju ravnoteže,
kada su difuziona i električna sila jednake i suprotnog
usmerenja. Na ravnotežnom potencijali neto kretanje
jona iz jednog odeljka u drugi je jednako nuli.
 Elektrohemijska razlika potencijala
c  RT ln C e  zFE
  c  e   RT ln C  zFE
Ci
  i  e   RT ln  zF ( Ei  Ee )
Co
uslov ravnoteže   0
Ci
 RT ln  zF ( Ei  Ee )
Co
RT Co
Ei  Ee  ln
zF Ci
RT Co
E  Ej  ln Nernstova jednačina
zF Ci
 Uticaj ravnotežnih potencijala mobilnih jona na
membranski potencijal
Vm = - 65 mV
Ravnotežni potencijal K+ u najvećoj meri
Određuje vrednost membranskog potencijala
EK = -75 mV
ENa = + 55 mV
ECl = -65 mV

Goldman – Hodgkin – Katzova jednačina membranskog potencijala

RT PK[ K ]e PNa[ Na]e PCl[Cl ]i

Vm  ln
zF PK[ K [i  PNa[ Na]i  PCl[Cl ]e