Биљана Мичић

Обрада приче
Човек који је јео смрт
у четвртом разреду средње
школе
Моја је књижевност само отисак моје
представе света, па тиме и мог
односа према њему, и ангажмана у
њему.
(Борислав Пекић)
 Нови Јерусалим

• Мегалос Масторас и његово дело, 1347.

• Отисак срца на зиду, 1649.
• Човек који је јео смрт, 1793.
• Свирач из Златних времена, 1987.
• Луче Новог Јерусалима, 2999.
 Жанровско одређење
• Готска хроника
Атрибут готски се од прве половине деветнаестог века
користи за означавање елемената страве и ужаса у
прозама других жанровских одлика. (РКТ)
• Житије, животопис, биографија
Успостављањем веза са жанровима
средњовековне књижевности шири се
асоцијативно поље Пекићеве прозе, у складу са
усменим предањима на којима изграђује причу.
 Иронијско читање историје
• Пекићева визија историје је мрачна,
иронијски оличена у насловној синтагми
Нови Јерусалим. Нови Јерусалим није
симбол спаса, наде и избављења; кроз
последњу причу збирке (Луче Новог
Јерусалима) израста у своје гротескно
наличје које потврђује злосрећну судбину
човечанства.
 Модеран хистор
• Разматрајући позицију приповедача у Пекићевој
прози, Петар Пијановић уводи појам модерног
хистора.
Хистор је приповедач који конструише причу на
основу сакупљених чињеница. Он није лик у
причи, али није ни аутор; хистор је пројекција
ауторовог искуства. Он нема намеру да само
износи утврђене чињенице, већ и да их
коментарише, повлачи паралеле, моралише,
генерализује, сугерише читаоцу закључке.
 Елементи постмодернизма
• интертекстуалност → цитатност
Интертекстуалност је повезаност текста са другим
текстовима. Код Пекића тог прожимања има пре свега
посредством цитата, парафраза, алузија, којима се
успостављају бројни лукови са књижевношћу и филозофијом
од антике до савременог доба.
• ерудитност
Пекић на свакој страници показује изузетну ерудитност, па
уочавање свих интертекстуалних веза изискује исту особину
код читаоца.
• сцијентизам
Изводима из разних (псеудо)докумената ствара се илузија да
прича почива на чињеницама.
 Две временске равни приче
• Хроничарско приповедно време у којем
наратор казује причу о Жан-Луј Попјеу –
1982. година

• Хронолошко, историјско време – Владавина

терора у Француској 1793 – 1794.
 Историјски и филозофски контекст
• У Пекићевој причи историја је присутна пре свега кроз
алузије и помињање имена „родитеља револуције“, кроз
коментаре, наизглед узгредне белешке. Тако се већ на првим
страницама помињу Максимилијан Робеспјер, Дантон, Жан
Пол Мара. Ненаметљиво, кроз причу о револуционарном
писару, Пекић помиње све важне догађаје који су обележили
Француску револуцију.
• Филозофски контекст остварен је помињањем
енциклопедиста, пре свега Жан Жак Русоа, чијим се идејама
о слободи и једнакости Робеспјер водио. То је повод за
Пекићеву полемику са филозофским идејама које пракса
изврће у супротност.
 Градацијско обликовање приче
Динамичности приповедања доприносе:
• смењивање нарације и снова;
• преплитање документа и фикције;
• прекидање нарације приповедачевим
коментарима;
• мотиви фруле и вретена који се провлаче и
кроз причу, и кроз читаву збирку.
 Неодређеност Попјеовог портрета
• Попјеов портрет изграђен је на противуречностима, није
индивидуализован, јер му легендарна предаја приписује
особине које одговарају типичним популарним представама о
писарима и свецима.
• Лик правог Попјеа изгубљен је под наносима предаје, па је у
интерпретацији наратора он сасвим неодређен. На
непоузданост тврдњи указује и честа употреба модалних
речи и исказа: вероватно, можда, премда сумњам. Попјеов
лик прекривен наносима политичко-идеолошких ставова
песника рестаурације наратор види као палимпсест који
више говори о ставовима оних који су о њему певали него о
њему самом. У подтексту оваквих опаски открива се
суптилна критика ангажоване, идеолошки обојене
књижевности.
 Човек ван историје
• Попје је човек ван историје. Мада савременик
драматичних догађаја, историју није живео, само
је слушао. Револуцијом извојевана права слободе
и једнакости није упражњавао: није имао ни
жеља, ни сопствених мисли, ни пријатеља. Оно
што наратор назива равнодушношћу поданичка је,
немислећа свест, производ историје која има
проверене механизме за дехуманизацију човека.
• Попје проналази сопствени идентитет тек када
први пут сопственом вољом поједе нечију смрт.
 Идејни слој дела
Попјеов чин на идејном плану има двоструку консеквенцу.
• С једне стране, Пекић показује како воља за моћ преображава
човека. У пробуђеној вољи да и сам на нешто утиче, да има
извесну моћ, Попје проналази други, чини се онај сопствени
идентитет, који су гушили страх, несигурност и угроженост.
• С друге стране, његов чин покреће питање права на бунт, права
појединца на побуну против неправде и репресије. Попје
ризикује, али дела на свом микроплану, како је једино у таквим
околностима и могуће. У том праву на побуну Пекић нуди наду
– то је једино што појединац може да учини да би се остварио
као човек. Међутим, такав појединац нужно долази у позицију
трагичног неспоразума са својим социјалним окружењем, чиме
се, крајње суморно, проблематизује и смисао побуне.
 Раслојавање приче
• У површинском слоју испричана је судбина револуционарног
писара, испод ње је прича о Робеспјеру и изневеравању идеала,
о револуцији која прождире своју децу. На идејном плану,
остварује се веза са другим идејним (за Пекића идеолошким
системом) који није експлицитно дат, али наслов збирке на њега
упућује – Нови Јерусалим. Идеја о бољем друштву и жртвовању
зарад општег добра заједничка је и једној и другој филозофији.
У том смислу, Нови Јерусалим није религиозни симбол спаса,
већ симбол свих хуманистичких, нужно и утопистичких идеја у
чије име су историја и наопака људска природа гушиле истину,
правду, слободу и индивидуализам, остављајући обичном
човеку само страдање, без изгледа на спасење. Закључак је да
братства нема, да је слобода привид и да се идеално друштво
преображава у своју супротност.
 Антитоталитарни и антидогматски
ставови
• Прича о човеку који је јео смрт јесте прича о
трагедији људског трајања, о непоузданости
истине, бесмислу историје, о калигулијанској
окрутности тоталитарних система, о побуни и
њеном смислу, о немогућности остварења
хуманистичких идеала.
• Целина збирке потврђује још једном Пекићеву
идеју о цикличности историје. Мењају се простор
и време, актери се смењују, али прича у својој
сушини остаје иста.
„Писање је начин размишљања о
свету [...] Књижевношћу се свет не
гради, у најбољем случају он се
њоме разлаже и испитује.“
(Борислав Пекић)