ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ

НАШЕ ПРВЕ ШТАМПАРИЈЕ

 Од XV века друштвено-историјске прилике
утицале су на развој српске културе.
 Крајеви јужно од Саве и Дунава (данашња
Босна, део Србије, Црне Горе) биле су под
влашћу Турака, а Војводина под Мађарском.
 У страху од губљења националног идентитета,
Срби су упућивали молбе Аустроугарској да се
књиге за Србе штампају српским писмом и да
им се дозволи отварање сопствених
штампарија.
 Како је Русија почела да врши пропаганду у
своју корист преко дистрибуције својих књига и
новина, Аустрија је ипак дозволила отварање
штампарија у Војводини.
 Јозеф Курцбек је у Бечу штампао књиге за
Србе. Ову штампарију касније преузима
Стефан Новаковић.
 У Новом Саду касније се отвара штампарија
Емануела Јанковића, а потом у Бечу
штампарија Димитрија Давидовића и
Димитрија Фрушића.
 Књига, у оним деловима земље која је била
под турском влашћу, развијала се у оквиру
манастира.
 У XVI веку постоје штампарије у манастирима:

Рујно, Грачаница, Милешева и Мркшина

црква
 У XVI веку књиге за Србе штампају се и у
Венецији.
ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ
ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ
(ЗЕМУН, 23.10.1789 — СМЕДЕРЕВО, 6.4.1838)
Био је књижевник, новинар, штампар,
издавач, секретар кнеза Милоша, државник,
зачетник српске штампе, борац за уобличење
кнежевине Србије, активан у области културе
и просвете, зачетник и иницијатор првих
библиотечких активности у Србији, покретач
Новина сербских и Забавника...
ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ
БИОГРАФИЈА

 Димитрије Давидовић је рођен у Земуну

(Хабзбуршка монархија) 1789. године (у кући бр.
171, на углу Главне и Каналске улице).
 Гимназију је похађао у Сремским Карловцима
одакле је избачен због исмевања митрополита и
калуђера.
 Одлази у Кежмарк на студије филозофије где
упознаје Милована Видаковића (један од твораца
српског романа).
 Потом одлази у Пешту на студије медицине, које
наставља у Бечу.
ЖИВОТ И РАД У БЕЧУ (1813—
1821)

 У Бечу,иако је дошао да студира медицину,

његов рад је пре свега био усмерен на
покретање и одржавање српских новина и
сарадњу са истакнутим личностима ондашње
српске културе.
 Посебно је значајан његов покушај да српској
емиграцији помогне да се пред Бечким
конгресом представи положај Срба у
Османском царству и затражи заштита од
европских сила.
ПОКРЕТАЊЕ СРПСКИХ НОВИНА

 Прве српске новине издате су 14/25. марта

1791. године у Бечу под називом Сербскија
повседневнија новини. Издавала су их браћа,
Грци, Публије и Георгије Маркидес Пуљо.
Излазиле су годину дана а након њих српске
новине Славеносерскија вједомости издавао је
Стефан Новаковић. Ни ове новине нису биле
дугог века и престале су да излазе до краја
1794. године.
 Након затишја у српском новинарству у
Печатњи Јоана Шнирера у Бечу свој животни
пут започињу Новине сербске, захваљујући
неизмерном труду и ентузијазму двојице
учених људи Димитрија Фрушића и
Димитрија Давидовића.
 Први покушај добијања дозволе од бечких
власти за објављивање новина (фебруара 1813)
био је неуспешан.
 На наговор Јернеја Копитара подносе нову
молбу лично аустријском цару где су истакли
да су Срби једини народ у Аустрији који нема
своје новине и да ће њихово издавање
одвратити Србе од православне Русије, те
добијају дозволу (априла 1813).
 Уз Копитареву помоћ убрзо су пронашли
штампара, Јохана Шнирера, који је био
спреман да штампање наплаћује по продаји
листа.
 Након тога Давидовић је објавио позив на
претплату “Објавленије сверху изданија
славено-сербских новин”. У позиву Давидовић
је истакао да број листова који излазе на
једном језику одражава културни ниво тог
народа. Навео је да, док у Лондону излази 66
листова, Срби у Аустрији немају ниједан лист
на свом језику.
 Позив на претплату послат је у 1000 општина у
Аустрији где су живели Срби, а посебним
писмима обратио се најугледнијим Србима,
између осталих и епископу Јосифу Путнику и
врховном надзорнику свих православних
школа у Угарској Урошу Несторовићу.
 Лист је почео да излази када се појавило 100
претплатника и Давидовић је наложио
штампару да штампа 200 примерака.
 Први број листа појавио се у петак 1. августа
1813. године под насловом “Новине сербске из
царствујушћега града Вијене”. У овом броју
најављено је да ће новине излазити сваког
дана сем недеље и празника на пола табака,
на “Србину разумителном језику”
 У погледу штампе и графичких решења
Новине Сербске су превазилазиле раније
српске новине док у погледу обавештења нису
биле актуелне. У време излажења првих
бројева османска војска покоравала је Србију.
“Новине Сербске” нису објављивале ове вести
због аустријске цензуре. Тек од 18. августа
новине постају актуелније када је попустила
строгост цензора.
 Димитрије Давидовић као уредник Новина
сербских, настојао је да њихов садржај буде у
складу са интересовањима шире читалачке
публике.
 Од 1816. године новине су излазиле под
скраћеним називом — Новине сербске.
 Од Наполеоновог пада смањивао се број
спољнополитичких вести, а појављивале су се
различити нови прилози. Крајем 1813. уведена
је рубрика Разне вести. У рубрици Приповедка
објављиване су анегдоте и шале, а од 1814.
Давидовић и Фрушић су објављивали дуже
прилоге са темама из историје и географије.
 Исте године уведена је и рубрика
Књижевство србско, али посебну пажњу
посвећивали су књижевним огласима под
насловом Објављеније. У оквиру ове рубрике
јавност је упозната са 149 нових књига.
 Наредне 1815. уводи се и рубрика Смесице у
којој су објављивани прилози из различитих
области. Ову реч не бележи готово ниједан
речник, а употребљивана је у значењу кратких
чланака „различитог али одабраног садржаја“.
 Једно време је са Давидовићем на уређивању
новина сарађивао и Вук Стефановић Караџић,
који је из Србије пребегао у Аустрију. Њихова
сарадња није дуго трајала, јер се Вук посветио
раду на Писменици.
 Текстови су углавном били преводи из
различитих немачких и француских листова.
Новине су излазиле редовно иако су се
издавале у тешким материјалним условима.
 Давидовић је сматрао да је за редовно
штампање Новина неопходно 800
претплатника, али је највећи број био 450
(1814), док је појединих година био и знатно
мањи (1820. године 147, а 1816. 262). То је
Давидовића доводило у финансијске
неприлике.
ЗАБАВНИК
 Свега две године након почетка издавања
новина, Давидовић је покренуо и књижевни
лист у виду алманаха коме је дао име
Забавник.
 Издавање је подржао и сам кнез Милош
Обреновић (који је приложио 100 дуката).
 Први број Забавника био је без рубрика. Оне су
биле уведене од другог броја, а усталиле су се од
1820. године. У Забавнику је Давидовић објавио
више својих текстова и превода, између осталих и
један преглед српске историјe (1821), као и прилог
о идентитету Срба (у предговору Забавника за
1821. годину).
 Забавник се састојао од следећих рубрика:
календарски део, приповетке, алегорије, басне,
смеснице, српство, астрономија, домоводство,
загонетке, загонетке и приповедчице, имена
пренумераната и илустрације.
 Пошто је дипломирао 1816. године, Фрушић је
напустио Беч и отишао у Земун, а потом у Трст, а
Давидовић је остао да углавном сам уређује
Новине.
 Да би могао да штампа српске новине и књиге,
Давидовић је намеравао да купи штампарију и
да научи штампарски занат. За овај подухват
нису му била довољна средства која су у мираз
донеле његове супруге, већ је морао да се
задужи.
 Штампарија је радила у Дарваровој кући.

 Поводом покретања штампарије Лукијан

Мушицки, истакнути српски песник с краја 18.
и почетка 19. века, испевао је оду коју је
посветио Давидовићу.
 Давидовић је добио право да штампа књиге на
восточним језицима, али не и опште
штампарско право. Оваква издавачка
делатност показала се као нерентабилна и
Давидовић је још крајем 1819. намеравао да
обустави рад на новинама.
НОВИНАРСКИ РАД У СРБИЈИ

 У Србији је Давидовића дочекала сложена

политичка ситуација.
 Једно од права аутономне Кнежевине Србије
односило се на питање оснивања штампарије
што је био неопходан услов за развој
књижарства и издаваштва.
 И пре санкционисања аутономије било је
покушаја да се у Србији оснује штампарија.
Успеху су претходила три неуспешна покушаја
Димитрија Давидовића 1821, Михаила
Германа 1826. и Вука Караџића 1827.
Штампарију су купили Аврам Петронијевић и
Цветко Рајовић и она је 2. јуна 1831.
допремљена у Београд. У септембру је почео да
се штампа различит административни
материјал. Јуна 1832. Давидовић је послат у
Београд са задатком да надгледа рад
штампарије и да уреди библиотеку. Одмах
после отварања штампарије започете су
припреме за покретање новина.
 Приликом рада на организовању штампарије
кнез Милош је Давидовићу дао задатак да
уреди библиотеку начином европејским.
Библиотека при штампарији коју је Давидовић
уредио пренета је 1838. у Министарство
просвете.
 Док је био попечитељ просвете Давидовић је
1835. заједно са Аврамом Петронијевићем
израдио план о школама у којем је предвиђено
оснивање лицеја. Неки концепти из овог плана
биће спроведени у дело тек након
Давидовићеве државничке службе.
 Једно од најзначајнијих питања у српској култури
у првом поливини 19. века било је питање
правописа и ортографије. У Бечу је Давидовић био
присталица Вукове правоспине реформе. Ипак, У
Кнежевии србији он је морао да делује у складу са
државном политиком.
 Године 1832. у Објавленију Књажеско-србске
канцеларије о правилима цензурисања књига
прописано је да се писари морају држати старе
ортографије и правописа. Јован Хаџић је смтрао да
се Давидовић придржавао старе словенске
ортографије али да ју је прилагођавао својствима
српског језика. Давидовић је био један од 33
личости које се потписале негативан одговор
Вуковој молби да штампа Нови завет на народном
језику.
 Преглед Давидовићевог живота и рада први је
дао Милован Видаковић убрзо након његове
смрти, Кратко животописаније Димитрија
Давидовича (1828). Незадовољан овим текстом
професор Гимназије у Крагујевцу Вукашин
Радишић одговорио је делом Дугачко
толковање на краткоје животописаније
Димитрија Давидовича (1839). Он ту
критикује Видаковићеву склоност да у дело
убаци исувише аутобиографског и настоји да
оповргне неке тврдње о извесним
Давидовићевим карактерним недостацима.
 О Давидовићу је писао и Сима Милутиновић
Сарајлија (Опозив на позив, Пешта 1839) а
прву темељну биографију написао је Јован
Хаџић, Живот Димитрија Давидовића, као
увод у издање Давидовићевих дела из 1846.
године.
 После овога интересовање списатеља и
јавности за Давидовићa је опало.
 Његов гроб је запуштен о чему је сведочанство
оставио Феликс Каниц.
 Српско министарство просвете је 1888. године,
године Вукове стогодишњице, обележило и
педесет година од Давидовићеве смрти и сто
година од рођења. Поводом стогодишњице
смрти на Давидовићевом гробу је постављена
биста вајара Лојза Долинара.
 Обележавањем 150 година од Сретењског
устава, 1983. постављена је спомен плоча на
његовим кућама у Земуну и Смедереву. На
земунском кеју је постављена копија бисте из
Смедерева.
ЛИТЕРАТУРА

 Деретић, Јован. „Значај Димитрија Давидовића за

развој српске књижевне периодике“. у: Зборник радова
са научног скупа Стваралаштво Димитрија Давидовића.
115-121. Земун, 2009.

 Вујовић, Бранко. „Димитрије Давидовић и ликовна

култура обновљене Србије“. у: Зборник радова са
научног скупа Стваралаштво Димитрија Давидовића,
189-199. Земун, 2009.

 Љушић, Радош. „Оријентални новинар, европски

политичар Димитрије Давидовић“. Београд: Политика
НМ: ТАНЈУГ, 2006.

 За 60 шљива и 300 гроша http://www.srpsko-

nasledje.co.rs/sr-l/1998/07/article-15.html (03.04.2015)