Јохан Готлиб Фихте

(1762-1814)
На Гетеову препоруку, Фихте је веома рано постао професор у
Јени, али је катедру морао напустити због оптужби за атеизам.
Ипак, после извесног времена Фихте прелази у Берлин, где
показује велику личну храброст, држећи ватрене патриотске
говоре, под француском окупацијом („Говори немачком
народу”). Значајно је допринео оснивању и развоју берлинског
Универзитета, поставиш његов професор и ректор (1811). Главна
Фихтеова дела су: Основа целокупног учења о науци, Увод у
учење о науци, Систем учења о моралу. Одређење човека,
Затворена трговачка држава итд.
Као Кантов следбеник, Фихте радикализује његов „коперникански
преокрет” у филозофији, тј. елиминише „ствар по себи” као
догматски реликт у учитељевом филозофском систему.

У том смислу, Кантову „филозофију ствари” замењује Фихтеова

„филозофија јаства”, Кантов трансцендентални идеализам Фихтеов
субјективни идеализам.

Свој субјективноидеалистички филозофски систем Фихте назива

„филозофијом Јаства”, а изграђује га ослањајући се на Декартов
Cogito и Кантову трансценденталну аперцепцију („свест уопште”).

Наравно, основна Фихтеова категорија Ја (Ich) је изнад и више од

индивидуалне емпиријске свести. Према Фихтеовом мишљењу,
основа целокупног нашег знања лежи управо у свести и зато је свака
филозофија нужно идеалистичка.
Филозофију Јаства Фихте изграђује и развија посредством тријаде (теза-
антитеза-синтеза):
(1) Ја јесам, или како стоји у Одређењу човека: „У сваком опажању
опажаш само своје властито стање”;
(2) (2) Ја успоставља Не-Ја, да би према контрасту само могло да се
конституише и одреди;
(3) (3) Ја успоставља у самоме себи као ограниченом и неодређеном,
ограничено и неодређено Не-Ја.
Јохан Готлиб Фихте тако антиципира Хегелову филозофију, који из свести
конституише цео свет – али и основни став Шопенхауерове филозофије: „Свет
је моја представа”. Он одбацује традиционални концепт филозофије, па и
само њено име замењује термином Wissenschaftslehre (учење о науци, учење
о знању, наука о науци).

Нова филозофска теорија захтева и нову методу. У том смислу, Фихте је први
нововековни филозоф који у потпуности рехабилитује и афирмише
дијалектичку методу.
Чиним, дакле јесам

С обзиром да је укинуо Кантов дуализам између феноменалног и ноуменалног

света, односно дискрепанцу између теоријског и практичног ума, Фихте нема
потребу за естетиком као медијатором у свом филозофском систему.
Уметничко стварање и доживљавање уметности је, за Фихтеа, само „припрема
за врлину”. Због тога, њега одушевљава Кантово етичко, а не естетичко учење:
„Живим у новом свету од када сам прочитао Критику практичног ума”.

Своје етичко учење Фихте је теоријски засновао описујући активност самосвести,

чија суштина нису обичне чињенице (nem. Tatsache) него дело или чин (nem.
Tatchan-lung).

Фихтеово апсолутно Ја се дели на индивидуална ја, ради извршавања моралних

задатака. А уместо Декартовог „Мислим, дакле јесам”, Фихте поставља тезу:
Чиним, дакле јесам! Код Фихтеа је делотворна радња оно што утемељује и
теоријски и практични ум. Јер као што је кретање оно делатно и живо у чулном
свету, тако је, каже Фихте, воља оно делатно у духовном свету.
Буди! – Фихтеов морални закон

Фихте сматра да је Кантов категорички императив неодржив, због формализма и универзалности.

Јер, сваки човек има свој засебан позив и задатке. У том контексту треба разумевати и следеће
Фихтеове формулације моралног закона:

Ради тако да би максиму своје воље могао помишљати као вечни закон за себе. Или краће:
Делуј увек према својој савести! Или још краће:
Испуни увек своје одређење! Или најкраће:
Буди!

Афирмишући савест као „самоодређење” човека, Фихте појачава Кантово разликовање

моралитета и легалитета:

Поступај с другим примерено његовом моралном одређењу.

Ограничи своју слободу и поштуј туђе циљеве, итд.
У делу „Затворена трговачка држава” (1800), Фихте износи сличне идеје као и Кант у „Вечном миру”.
Као филозоф слободе, он захтева слободу за све људе, говорећи да је тај захтев „основан на
једнакости свију, који носе људско обличје”. Код Фихтеа је и вера етички натопљена и обојена, тако
да он Бога десупстанцијализује и дефинише га као „морални поредак света”(Ordo ordinans).
Заправо, паскаловски закључује Фихте, у религији се срце свети разуму.
  ЦИТАТИ:

„Ми не делујемо, јеп сазнајемо, него сазнајемо, јер смо одређени га делујемо, практични ум је
корен сваког ума”

„Наша филозофија постаје историја нашег властитог срца и живота, а како ми сами себе
доживљавамо, тако замишљамо човека уопште и његово одређење”

„Природа је довршила сва своја дела, само је од човека дигла руке и предала га управо тим
самоме себи. Васпитљивост као таква обележје је човечанства.”

"За филозофа човек мора бити рођен, за то одгајан и да самог себе за то одгаја: међутим, човек
се никаквим људским умећем не може таквим направити. Зато и та наука, између већ готових
људи, очекује мало прозелита*; ако уопште сме да се нада, онда се она више нада у млади свет
чија урођена снага још није пропала у млитавости времена. ”

• прозелит - дошљак, придошлица; обраћеник

„ Праве и трајне љубави не може бити без поштовања.“

Fridrih Vilhelm Jozef Šeling
(1775-1854)
Šeling je studirao filozofiju i teologiju, drugujući sa Hegelom i pesnikom
Helderlinom. Delili su ne samo studentsku sobu, nego i oduševljenje za
francusku jakobinsku revoluciju, u čiju čast su posadili i “drvo slobode“. A
za vreme profesure u Drezdenu, Šeling se druži sa „romantičarima”(braća
Šlegel, Novalis, Tik i drugi),postaviš ubrzo najuticajnijim filozofom
romantizma. Najzad, posle profesure u Minhenu i Hegelove smrti, Šeling je
pozvan u Berlin ne bi li zatro „zmajevo seme Hegelovog panteizma”. Iako
je umro znatno posle Hegela, Šeling se izučava pre njega iz filozofsko-
problemskih razloga.
Najznačajnija Šelingova dela su: Filozofija prirode, Sistem
transcendentalnog idealizma, Predavanja o filozofiji umetnosti,
Filozofija i religija, O suštini ljudske slobode i druga.
Objektivni idealizam i romantizam

Većina istoričara filozofije smatra da Šelingova filozofska aktivnost ima tri osnovne faze:
(1) Objektivni idealizam, odnosno „spekulativna fizika” ili filozofija prirode,
transcendentalno zasnovana;
(2) Estetični idealizam, odnosno filozofija identiteta prirode i duha u Apsolutu; i
(3) Metafizični empirizam, odnosno „pozitivna filozofija”, koju čine filozofija mitologije,
objave, slobode i egzistencije.
Filozofsku dijagnozu vremena u kome je Šeling živeo i delao, najbolje je izrazno pesnik
Hajne, metaforički pišući kako je u Francuskoj materijalizam porekao prvenstvo duha u
ime materije, a onda je ozlojeđeni duh pobegao u Nemačku i tamo zauzvrat u filozofiji
porekao materiju i prirodu. Zbog toga je, „moderni Platon” ili „idealistički Spinoza”, kako
nazivaju Šelinga, preduzeo pokušaj filozofskog rehabilitovanja zanemarene prirode, koju
je naprosto bilo progutalo Jastvo njegovog učitelja Fihtea. Možda Šelingovu ontološku
supoziciju najbolje reprezentuje teza o apsolutnom identitetu: „Apsolutni identitet
subjektivnog i objektivnog, koji mi nazivamo prirodom, u najvišoj potenciji opet nije ništa
drugo nego samosvest”. Ili kreće: Priroda je vidljivi duh, a duh je nevidljiva priroda.
Šelingova filozofija prirode je zapravo „spekulativna fizika”, pri čemu njegova fisis ima punoću
kao i starogrčki termin, jer uključuje i „organizam i život”. Prema tome, njegova fizika obuhvata
i biologiju, tako da ga s pravom smatraju i filozofom vitalizma i romantizma.

Naime, u osnovi romantičarskog pokreta nije samo negiranje panlogizma u filozofiji i

klasicizma u umetnosti, nego i „obožavanje” prirode i ljudskih osećanja. Svojom „logikom srca”
i idejom o „povratku prirodi” preteče romantizma su zapravo Francuzi Paskal i Ruso. Španski
pesnik Kalderon je napisao izvanredno dramsko delo „Život je san”. To nas podseća na
kineskog mudraca Čuangcea (Šeling je prvi među evropskim filozofima krenuo u izučavanje
mitologije naroda Dalekog istoka): „Jedanput sam sanjao da sam leptir, pa sad više na znam
da li sam Čuangce koji sanja da je leptir ili sam leptir koji sanja da je Čuangce”.
Uostalom, i naš sveti Sava je govorio da vera spasava samo „ljubavlju delujući”i da je ovaj
život samo „sen i san”.
Umetnost kao „novi organon“ filozofije

Prema Šelingovoj „filozofiji identiteta” i/ili „estetičkoj metafizici”, priroda i duh postižu
jedinstvo u Apsolutu, koji se jedino može dokučiti posredstvom umetnosti, kao
istinskog „organona”filozofije. Naime, prema Šelingu, „idejni svet umetnosti i realni
svet objekata produkti su iste delatnosti”. Zbog toga proces saznanja ima istu
strukturu kao proces umetničkog stvaralaštva. A saznanje počinje od obične čulne
svesti, preko filozofskog ili „intelektualnog opažaja”do „genijalne intuicije”, kod retkih
pojedinaca. Na ovakav koncept saznanja reagovao je Hegel, tvrdnjom kako kod
Šelinga filozofija počinje „kao iz pištolja”.
Pri kraju života Šeling se okreće mitologiji i religiji, koje uz umetnost, postaju „novi
organoni”njegove filozofije. Nasuprot Hegelovoj esencijalističkoj i umskoj filozofiji,
koju naziva „negativnom filozofijom”, Šeling svoju filozofiju koju razvija u Berlinu
posle Hegelove smrti, naziva „pozitivna filozofija”i/ili „metafizički empirizam”. U vezi s
tim, izučavajući mitologiju kao „izvornu umetnost” i razvijajući filozofiju objave
(otkrovenja) -Šeling reinterpretira istočnjačku filozofiju, neoplatonizam i mistiku
Jakoba Bemea.
 CITATI:

„Objektivni svet samo je prvobitna, još besvesna poezija duha; opšti

organon filozofije – i završni kamen njezina celog svoda – filozofija
umetnosti!“

„Forma opšte volje jeste „sloboda“ uopšte, a njena materija jeste „moralitet.
Dakle, sloboda nije zavisna od moraliteta, nego je moralitet zavisan od
slobode. Ne zato što i ukoliko sam moralan, jesam slobodan, nego zato što i
ukoliko hoću da budem slobodan, treba da budem moralan.“