ТЕОЛОГИЈА ЈОВАНОВИХ СПИСА

УЧЕНИШТВО
•Веома важан појам κόσμος – свет (100 код Јована, 37
код Павла, 3 код Марка и 3 код Луке)

• Свет је кроз Логоса постао, али га свет није познао 1,10

•Појам је двозначан: 1 Јов. 2, 15-17, да се “не љуби свет и

оно што је у њему јер ако неко љуби свет, љубави Очеве
нема у њему... Јер свет пролази, а ко твори вољу Божију
остаје вавек”.

• Христос је Спаситељ света (4,22); Светлост света (8,12);

• Јагње Божје које узима грех света (1, 29);

 УЧЕНИШТВО
1. Првосвештеничка молитва, 17, 9 и 21 “не молим се за
свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји... Да сви једно буду, да
свет верује да си ме ти послао”

2. 1 Јов. уочавамо сличну тенденцију и противречност

света: На почетку читамо да је “Христос жртва помирења
за грехе свега света”. 1 Јов. 2, 2 – Јн. 1. 29; А негативан
контекст на крају: ”знамо да смо од Бога и да сав свет у злу
лежи”. 1 Јов. 5, 19.
3. Онима који не верују: “ви сте од овога света, ја нисам од
овога света” , Јн. 8, 23
4. Духа Светога – Утешитеља свет не може примити јер га
не види нити га познаје, Јн 14, 16-17
5. Под “светом” Јован подразумева људе који не могу сами
да се уздигну до неба и зато долази Христос као Спаситељ
(4, 42) и светло света (9,5).
 Ученици спадају у малобројне који дозвољавају да им
Христос покаже истински пут и живот
 Појам “ученик” превазилази ужи круг ученика и
укључује и оне који верују у Исуса: “отиди и у Јудеју,
да и ученици твоји виде дела која чиниш”( 7,3); и
“ако ви Јудеји останете у науци мојој, заиста сте
моји ученици” (8,31).
 Учеништво је код Јована приказано као следовање
за Исусом: “нађе Филипа и рече му хајде за мном”(1,
43); “и отидоше за Исусом”(1, 37; 1,40)
 За разлику од синоптичара код Јована позив за
следовање не прати никакву реч о послању или
ношењу Крста (Мк.8,34)
 Чак и Васкрсли Христос позива на следовање(21,9)
 Следовати Христу код Јована значи бити у светлу,
познавати пут, имати светлост живота, итд.(8,12)
 1. ЉУБАВ - ΑΓΑΠΗ
 ЉУБАВ представља једну од средишњих тема Јованових
списа - 1 Јов. 4, 7-21.
 Христос у опроштајној беседи позива своје ученике да “остану
у њему”(15, 4-8); “да остану у његовој љубави”(15,9); моли се за
јединство ученика са Њим и са Оцем(17).
 Веза овога заједништва и јединства јесте љубав и она се
темељи на Исусовој љубави према ученицима – “љубивши
своје који су у свету, љубио их је до краја”(13,1).
 Из те љубави Исус иде на страдање и предаје живот за своје
 Љубав према “љубљеном ученику”(13,23-25); љубав према
Марти, Марији и Лазару (11,5); и према свим ученицима(13,34;
14, 21; 15,9).
 Та љубав има свој темељ у љубави између Оца и Сина(3,25;
10,17; 14,31; 15,9; 17, 23-26) – “него да зна свет да љубим Оца”;
“као што Отац љуби мене и ја љубим вас, останите у љубави”.
 1. ЉУБАВ - ΑΓΑΠΗ
 Будући да је љубав главна одлика односа Исуса према
ученицима, она је главни критеријум и односа ученика према
Исусу али и према њима међусобно
 Јованов појам заједнице не темељи се само на заједничкој вери
и примању тајни, већ на љубави према Исусу која се
рефлектује у љубави према браћи
 Та љубав није апстрактна него врло конкретна:
1. Састоји се у вршењу Његових заповести(14, 21; 15,10) а
Његова заповест јесте “да љубите једни друге као што ја вас
љубим”(15,12).
 Само код Јована постоји појам “пријатељства” као односа
између Исуса и ученика (15,14) : “ви сте пријатељи моји ако
творите што вам Ја заповедам” .
 Такав појам зајеништва долази до изражаја у сликовитим
говорима о чокоту и лози (15, 1-17) и о Пастиру и овцама(10,1)
 2. ВЕРА - ΠΙΣΤΙΣ
 Појам вера- πίστις – πιστεύω је веома значајан код Јована
 Увек се наводи у глаголском облику – само једном као
именица – “све што је рођено од Бога побеђује свет, и ово
је победа која побједи свет – вера наша”(1 Јов. 5,4).
 “Он објави славу своју и вероваше – επίστευσαν у њега
ученици његови” (2, 11).
 Вера је код Јована циљ који надилази све друго
 Она је уз љубав једини циљ према коме је усмера
егзистенција ученика, и једини захтев који је постављен
 Вера дарује нови живот: “свима који га примише даде власт
да буду чеда Божија, они који верују у име Његово” (1,12)
 Разговор са Никодимом(3,3) човек не може сам да
постигне, него је нови живот дар од Бога.
 2. ВЕРА У ИСУСА ХРИСТА
 Вера је усмерена на Христа – њен садржај је Христос,
Његова личност и послање
 Прво Христово знамење у Кани имало је за циљ да ученици
поверују у Њега: “Он објави славу своју и вероваше у њега
Ученици Његови” (2,11)
 Знамења, уместо чуда код синоптика, имала су управо тај
циљ да упуте ученике на Христа и да покажу да се у Исусу
објављује слава Божија
 Веровање у Христа везано је и за изразе Ја јесам: “ако не
верујете (ἐάν μή πιστεύσητε) да Ја јесам, помрећете у својим
греховима”(8,24)
1. “Да верују да си ме ти послао - ἰνα πιστεύσωσιν” 11,42
2. “И вероваше да ме Ти посла” (17,8)
3. “Верујте ми да сам Ја у Оцу и Отац у Мени” (14, 11)
 3. ВЕРА У БОГА
 Веровати у Бога могуће је само кроз Христа - “нико не
долази Оцу осим кроз мене” (14, 6).
 Врло карактеристичан однос Отац – Син; Христос често
назива Бога Оцем који нам се оу Њему Открива, (5,37).
 Вера у Бога је повезана са вером у Христа: “верујте у Бога и
у мене верујте – πιστεύετε εἰς τόν Θεόν καί εἰς ἐμέ”(14,1)
 Вера се изражава и дијалектички: “ко верује у мене, не
верује у мене него у Онога који ме је послао” (12,44), или
“ко не верује у Сина, не верује ни у Оца” (1 Јов. 2,23)
 Постоје различите врсте вере у Исуса:
1. Вера због знамења – Исус је скептичан према њој (2,23)
2. Вера због дела - такође није савршена (10, 37-38)
3. Права вера која се темељи на речи – али је она могућа тек
по Васкрсењу (2, 22), када ће ученици бити уведени у сву
Истину (16,13)
 4. ВЕРА И СВЕДОЧАНСТВО ЗА ИСУСА
 Већ у Прологу је наглашено да су вера и сведочанство за
Исуса међусобно повезани
 Јован Крститељ сведочи да би људи веровали (1,7) – то је
уједно и смисао сведочења (5,31-33)
 За Јована је сведочанство које пружа човек вере способно и
друге људе привести вери и тако их спасити (5,34)
 Сведочанство да је Он Исус –Син Божији може се прихватити
једино вером! “Само се вери открива објект вере, она је једини
начин приступа” – Бултман
 Цела 1 саборна Јована говори о том сведочанству: “Ко верује у
Сина Божија, тај има у себи сведочанство”, (1. Јов. 5,10)
 Сведочанство онога што се догодило је представљено у 1 Јов,
1,2. као сведочанство очевидаца
 Заједница – Црква – даје касније сведочанство, а вера је та
која омогућује и каснијим нараштајима да сведоче (1.Јов. 4,14)
 4. ВЕРА И СВЕДОЧАНСТВО ЗА ИСУСА
 У 1 Јов. 1,1, сведоци више нису очевидци него они који су
поверовали: “Што беше од почетка, што смо чули, што
смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше
опипаше, о Логосу живота”.
 Саджајно гледајући то је исто сведочанство као и
Исусово: “и ми смо видели и сведочимо да је Отац послао
Сина – Спаситеља света”, (1 Јов. 4,14).
 Наравно то сведочанство заједнице почива на другачијим
предусловима него Исусово сведочанство: Исусово долази
од знања, а ово је сведочанство вере.
 За давање сведочанства потребна је помоћ Духа
 Сведочење Духа Светога о Исусу је уско повезано са
сведочењем заједнице: “Дух ће сведочити за мене, а и ви
ћете сведочити, јер сте од почетка са мном”, (Јн. 15,26)
 То сведочанство Духа се не остварује нигде другде недо у
сведочанству ученика, у проповеди заједнице
 ПНЕВМАТОЛОГИЈА
 Терминологија о Духу код Јована је прилично сложена:
1. У првом делу Еванђеља реч је о Духу – Πνεύμα: “А ово
рече о Духу кога требаше да приме они који верују у име
Његово, јер Дух Свети још не беше дат, зато што Исус још
не беше прослављен” (7,39).
2. Кад се ослања на синоптичко предање говори такође о
Духу Светом. “то је Онај који крсти Духом Светим” (1,33).
 У другом делу Јеванђеља имамо специфичне термине о
Духу Светоме: “Дух Истине – Τό Πνεύμα τῆς ἀληθείας” (14,
17,26; 15,26;16,13) и “Утешитељ – Παράκλητος”.
 Дух- πνεύμα је и антрополошка категорија: “сваки дух
који признаје да је Исус у телу дошао од Бога је”(1Јов. 4,2)
 Такође: “по овоме познајемо духа истине од духа
обмане”(1 Јов. 4,6).
 Дар Духа је постваскрсна стварност (7,39) и (16,7)
 ДУХ ИСТИНЕ – ΤΟ ΠΝΕΥΜΑ ΤΗΣ
ΑΛΗΘΕΙΑΣ
 Као Дух Истине, Дух Свети је тај који ће Цркву “упутити у сву
истину” (16,13). Под овим се подразумева непрестана
актуелизација Исусове поруке и његовог дела кроз све
хришћанске нараштаје.
 Дух је тај који осигурава континуитет Цркве у односу на
Исуса, јер ће он “од мога узимати и објављивати вама” (16,14)
 Разговор са Самарјанком – клањање “у Духу и истини”(4, 19-24)
1. Клањање више није везано за место–храм је ствар прошлости
2. Перикопа о чишћењу храма је на почетку (2, 13-22)
3. Клањање је могуће свуде јер је Бог Дух
 Разговор са Никодимом – “рођење водом и Духом”(3, 1-10)
1. Дух је Бог и дише где хоће
2. Одмах после говора о рођењу водом и Духом Јован наводи
перикопу са Самарјанком о “клањању у духу и истини”
 ПАРАКЛИТ - УТЕШИТЕЉ
 Говори о Утешитељу су упућени на будућност, јер
ученици пре васкрсења нису могли да приме сву истину:
1. Увек се наводе у глаголском облику футур
2. Изричитом тврдњом “ако ја не одем Утешитељ неће
доћи”
3. Ситуацијом опроштаја са ученицима
 Пет изрека о Параклиту (свих пет у опроштајној беседи)
1. Појам Параклит употребљен је и за Исуса (1 Јов. 2,1)
2. Појам је веома широк и означава: Утешитељ, браниоц,
заступник, онај који се призива у помоћ.
3. Параклит се најчешће не преводи него се транскрибује
 ΠΑΡΑΚΛΗΤΟΣ - УТЕШИТЕЉ
 ”И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог утешитеља да
буде с вама вавек: Духа истине, ког свет не може примити,
јер Га не види нити Га познаје; а ви Га познајете, јер у вама
стоји, и у вама ће бити» (14, 16-17).
 «А Утешитељ, Дух Свети, ког ће Отац послати у име моје,
Он ће вас научити свему и напоменуће вам све што вам
рекох» (14, 26).
 «А кад дође Утешитељ, кога ћу вам послати од Оца, Дух
истине, који од Оца излази, Он ће сведочити за мене. А и
ви ћете сведочити, јер сте од почетка са мном» (15, 26-27).
 «Него вам ја истину говорим: боље је за вас да ја идем; јер
ако ја не идем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли идем,
послаћу Га к вама. И кад Он дође покараће свет за грех, и
за правду, и за суд; За грех, дакле, што не верују мене; А за
правду што идем к Оцу свом; и више ме нећете видети;А за
суд што је кнез овог света осуђен. (16, 7-11).
 ΠΑΡΑΚΛΗΤΟΣ - УТЕШИТЕЉ
 «А кад дође Он, Дух истине, упутиће вас на сваку
истину; јер неће од себе говорити, него ће
говорити шта чује, и јавиће вам шта ће бити
унапред. Он ће ме прославити, јер ће од мог узети,
и јавиће вам: Све што има Отац моје је; зато рекох
да ће од мог узети, и јавити вам». (16,13-15).
 ΠΑΡΑΚΛΗΤΟΣ - УТЕШИТЕЉ
 I - Отац даје другог Утешитеља – дотад је Исус био
Утешитељ
 II – Отац шаље Параклита у име Исусово – Он ће
ученике научити свему што им је Христос рекао
 III – Исус шаље Утешитеља – Он ће сведочити за
Исуса, а то сведочанство је сведочанство ученика
 IV –Исус шаље Утешитеља – Утешитељ ће покарати
свет за грех, правду и суд – ελέγχειν (открити -
разобличитиИ
 V – Долазак Утешитељев – Он ће уводити ученике у
сву истину – οδηγέω
 Утешитељ ће објавити “будуће ствари” τα ερχόμενα
 ЕСХАТОЛОГИЈА
 Двструки есхатолошки концепт – просторно садашњи и
временско будући
 Основни израз јесте вечни живот – αιώνιος ζωή
 Само једном говори о Царству Божијем (3, 3-5)
 Као и код Марка(Мк. 1, 15) захтева се обраћење - рођење
 У оба случаја поновно рођење су битини предуслови за
живот вечни и Царство Божије
 У разговору са Мартом (11, 21-27), већ Исусовим доласком
у свет, смрт је релатизована “Ја сам Васкрсење и живот”
 Једино место које говори експлицитно о свеопштем
васкрсењу јесте Јн. 5, 24-29. и ту су уједно оба концепта
 У опроштајној беседи есхатологија је строго садашња – оно
што ће тек доћи могуће је већ сада остварити захваљујући
Духу Светоме
 ЕСХАТОЛОГИЈА
 У јовановој есхатологији христологија долази
потпуно до изражаја – (3, 17-20) и (5, 20-30)
 У оба случаја се говори о суду – свршетку
времена али су овде пренесена у садашњост –
суд и васкрсење су повезани са Христом
 Одлучујуће мерило и критеријум је вера: ко
верује има живот вечни - ко не верује већ је
осуђен и остаје у смрти
 И прва Јованова углавном задржава овај
просторно – садашњи концепт.
1. Вечни живот се већ појавио у Исусу Христу (5,20)
2. Тај вечни живот у Исусу даровао нам је Бог(5, 11)
3. Прешли смо из смрти у живот (3,14)
 ЕСХАТОЛОГИЈА

 Ипак у посланицама је истакнутија будућа

есхатологија
1. Говор о Христовој Парусији (2, 28).
2. О дану суда (4, 17)
 Знак краја јесте појава мноштва Антихриста (1
Јов. 2,22; 2, 18; 2 Јов. 7) -
 Говорима о знацима краја реактуализује се
есхатолошко ишчекивање Христа из првих дана
Цркве
 Критеријум суда није више само вера, она се
подразумева, него љубав као њена пројава (1 Јн.
3, 14).
 ЕСХАТОЛОГИЈА
 Док у Јеванђељу прелаз смрти де обезбеђује
вером 5, 24 у посланицама је љубав та која
гарантује живот вечни (1 Јн. 3, 14)
 Вера у Еванђељу и љубав у Посланици имају
однос – вера –иницијација
- љубав – доказивање

 Посланица се обраћа онима који верују и јаче

је усмерена на праксу. Вера се треба
потврдити у братској љубави