Metode uspešnog učenja i

strategije vokalno-instrumentalnog
vežbanja

(LV 59-73; LSV 79-101)

 Aktivno učenje

 Ponavljanje je neophodan, ali ne i dovoljan uslov

učenja
 Bitno je aktivno razmišljanje o onome što se čita,
povezivanje sa ranije naučenim i sa prethodnim
iskustvom
 Pamti se onda kada se misli o onome što se uči
 Raspored aktivnosti

1. Prethodni pregled gradiva

2. Postavljanje pitanja
3. Čitanje gradiva
4. Preslišavanje
5. Završni pregled gradiva
 Prethodni pregled gradiva

 Uvid u misaonu celinu gradiva

 Pregled sadržaja – opšta koncepcija, struktura,
naglašavanje pojedinih problema, teorijske postavke
 Čitanje predgovora – namena knjige, glavne ideje
 Prelistavanje knjige – naslovi, podnaslovi, redosled i
dužina poglavlja, zaključci
 Detaljniji pregled poglavlja – podnaslovi i njihov
raspored, pročitati par rečenica, zaključci, slike,
grafikoni, istaknuta mesta u tekstu (bold, kurziv), podele,
prvih nekoliko rečenica...
 Ovo poboljšava reprodukciju i razumevanje materijala
 Postavljanje pitanja

 Tokom pregleda gradiva, pre, tokom i posle čitanja

gradiva
 Učenje je onda traženje odgovora na pitanja koja je
u vezi sa tim problemom sebi postavio – to daje
veći smisao gradivu
 EXP. - Najbolji rezultat se dobija kada se pitanja
postavljaju na početku članka ili odeljka
 Postavljanje pitanja se vežba
 Čitanje gradiva

 Aktivno i s pažnjom
 Traženje odgovora na pitanja i postavljanje novih
 Pronalaženje bitnog
 Razjašnjavanje pojmova
 Rečenice štampane kurzivom – važni principi i pravila (proveriti
razumevanje)
 Ne preskakati tabele i grafikone
 Pasus – jedna, glavna ideja
 Pamćenje bitnih detalja (“značajan detalj predstavlja činjenice koje
su povezane sa glavnom idejom i čine njenu osnovu”). Kriterijumi:
koliko je povezan sa glavnom idejom, koliko mu je mesta posvećeno
 Kritički pregled gradiva i nalaženje mogućnosti za primenu
naučenog – transfer.
 Čitanje gradiva 2

 Prvo čitanje – uočavanje osnovnih ideja, misli i

principa, detalje samo čitati
 Drugo čitanje – provera da li su osnovne misli tačno
uočene; obraćanje pažnje na određivanje i pamćenje
bitnih detalja
 Treće čitanje – provera osnovnih misli i detalja na
kojima se baziraju
 Preslišavanje

 Reprodukovanje naučenog (u sebi, naglas, pismeno,

putem pitanja) ili izvođenje radnje
 Što je veći deo vremena posvećen preslišavanju,
rezultati su bolji
 Ono utiče i na duže pamćenje
 Prednost je veća kod besmislenog, nego smislenog
gradiva, ali i kod smislenog gradiva preslišavanje ima
prednost nad čitanjem (Gates, 1917)
 Odnos čitanje – preslišavanje (i do 95% preslišavanja
kod besmislenog gradiva, kod smislenog manje – 20 do
50% u zavisnosti od gradiva)
 Važno je ne početi suviše rano, a dobro je koristiti se
knjigom i tada i posle preslišavanja
 O preslišavanju

 Otpor: To je mehaničko učenje – to važi samo za

gradivo koje moramo da učimo napamet, inače
reprodukcija treba da bude svojim rečima i na svoj
način
 Ono je podsticajno jer predstavlja aktivno vežbanje
koje je bliže cilju, jer osoba sama vežba baš ono što se
kasnije traži. To aktivizira i održava budnost!
 Kontrola šta ide, a šta ne, gde greši (poznavanje
uspeha); nema “varljivog utiska znanja”
(reprodukcija ili rekognicija)
 Dobro je zamišljati ispitnu situaciju
 Pravljenje izvoda

 Skica strukture i organizacije gradiva ili rezime

 Važno je izvući suštinu i aktivno razmišljati o gradivu
 Važno je da budu adekvatnog obima – ni preširoko,
ni šturo (zavisi od cilja i gradiva)
 Preslišavanje uz gledanje izvoda jača asocijacije
 Učenje “u bojama”
 Završni pregled gradiva

 Aktivan pregled urađenog

 Provera razumevanje, logične celine, upoređivanje sa
knjigom
 Dobro je da se radi posle svakog poglavlja
 Ponavljati više puta, u raznim predispitnim fazama
Vežbanje
 Vežbanje je

“strukturisana aktivnost koju često osmišljavaju nastavnici i

pedagozi s izričitim ciljem unapređenja trenutnog
izvođačkog nivoa kod pojedinca. Nasuprot radu i igri, pri
vežbanju je nužno zacrtati konkretne ciljeve napretka i
pratiti razne aspekte učinka. Pored toga, hotimično
vežbanje podrazumeva i pokušaje prevazilaženja
dotadašnjih ličnih granica, za šta je potrebna puna
koncentracija i trud. Shodno tome, te aktivnosti moguće je
upražnjavati samo u ograničenom vremenskom periodu,
dok se ne ukaže potreba za odmorom i oporavkom” .

(Ericsson i Lehmann 1999)

Da li je vežbanje i čitanje knjige o psihologiji muzike,
upražnjavanje Aleksanderove tehnike, memorisanje
ili analiziranje partiture bez kontakta s
instrumentom, slušanje tuđeg ili svog snimka,
prosviravanje programa u vežbaonici u scenskoj
odeći i pod šminkom, uzimanje časova, gestikuliranje
pred ogledalom, dizanje tegova ili vežbe disanja?
Sredstva za poboljšanje učinka
 Formalno i neformalno vežbanje

 Formalno (promišljeno) vežbanje:

 imamo konkretne ciljeve koji se nalaze
malo izvan našeg trenutnog izvođačkog
nivoa, i pokušavamo da ih dostignemo u
navratima duboke koncentracije.
 tu postoje eksplicitni ciljevi i mogućnost
povratne informacije.
 Konstitutivni elementi vežbanja

 Emocionalna komponenta – mešavina ljubavi i

mržnje
 Motivacija – negativna korelacija napora i
zadovoljstva
 Trud i koncentracija - nužni da bi se održala tipična
kružna priroda vežbanja: sviranje – evaluacija –
drugačije sviranje – evaluacija i tako dalje
 Vreme vežbanja – dovoljno dugo, al bez bez
izazivanja psihološkog ili fiziološkog „sagorevanja“
na duže staze (4-5h za odrasle).
 Šta se vežbanjem postiže?

Struktura u temelju ispoljavanja veštine

 Vežbanje nam ne omogućava samo da izvedemo određenu kompoziciju
nego nam pomaže i da razvijemo generičke kognitivne (tj. mentalne)
predstave koje pružaju podršku veštinama i omogućavaju učeniku da
asimilira, obrađuje, memoriše i reprodukuje muziku na odgovarajuće
načine.
 Te predstave omogućavaju mentalnim i fizičkim veštinama da se
prenesu s jednog komada i nivoa težine na sledeći. Usled tog
mehanizma naredne kompozicije učićemo brže, pošto se određene
kombinacije nota ili izražajna sredstva mogu predvideti, a
konceptualno razumevanje muzike postaje umnogome zavisno od
motoričke egzekucije
 Novostečena znanja oslanjaju se na prethodno izgrađene strukture
 Slaba varijabilnost izvođenja .
 Fiziološke adaptacije koje pomažu izvođaču

 ustanovljeno da pijanisti imaju veći dijapazon

unutrašnje rotacije (pronacije) podlaktica, dok
violinisti imaju veću spoljašnju rotaciju (supinaciju)
u poređenju s pripadnicima kontrolne grupe
 otkriveno je da pevači i limeni duvači imaju znatno
veći vitalni i ukupni kapacitet pluća u poređenju s
kontrolnom grupom
 promene (“neuroplastičnost”) mozga – (videti LSV i
lit.za psihologiju)
 perceptualne i psihomotoričke adaptacije (vidi LSV)
 Neke fiziološke adaptacije koje su
kontraproduktivne

 problemi s skeletno-mišićnim sistemom, sluhom, kožna

oboljenja, hronični bolovi ili neuroloških teškoće (medicina
izvođačkih umetnosti)
 danas preko tri četvrtine (82%) orkestarskih muzičara pati
od medicinskih problema, a 76% njih kaže da se bar jedan
od tih problema odrazio na njihovo sviranje
 istraživanja pokazuju da iskrsavaju i problemi osobeni za
svaki pojedini instrument usled njegove konstrukcije ili
tehnike sviranja
 probleme može uzrokovati čak i neuroplastičnost (stapanje
reprezentacija prstiju - pokretanje jednog prsta dovodi je do
nekontrolisanog kretanja susednog prsta).
 Količina vežbanja

 Istraživanje (Ericsson, Krampe i Tesch-Römer 1993)

pokazuje „najbolji“ studenti vežbaju više nego ostali. Do 19.
godine, kad su se svi studenti upisali na Akademiju, najbolji
studenti već su nakupili oko 7.400 sati vežbanja, sledeća
grupa 5.300 sati, a poslednja grupa 3.400 sati.
 Količina vremena posvećenog vežbanju sistematski se
preslikava u dostignut izvođački nivo (Ericsson i sar. 1993;
Sloboda i sar., 1996).
 Podaci Slobode i saradnika pokazuju da ne postoji „prečica“
do vrhunskih postignuća: minimalan broj sati naprosto je
neophodan da bi se dostigao određen nivo veštine. Za
napredovanje s jednog nivoa na drugi, najboljim učenicima
je trebao isti broj sati kao i onim manje umešnima.
 Problemi merenja i ograničenja

 vreme provedeno u vežbanju nasamo ne mora biti

dobar pokazatelj promišljenog vežbanja.
 apsolutna minutaža vežbanja koju navode sami
učesnici može biti donekle preterana (svi učenici
blago precenjuju svoje vežbanje – Ericsson, 1993)
 trajanje (individualnog) vežbanja drastično varira od
instrumenta do instrumenta –razlika je fizioloških
ograničenja i pedagoške tradicije
 moguće je da neki učenici brže savladaju komad i
manje se muče s njegovim specifičnim problemima.
 Kad su posredi kratkoročni rezultati, puko trajanje
vežbanja ne može se posmatrati odvojeno od
detaljnije analize kvaliteta vežbanja
 Studijom je ustanovljeno da lična muzičarska
procena težine određenog komada, skupa s
objektivnom količinom muzičkog sadržaja u tom
komadu – ili brojem nota koje treba odsvirati –
precizno predskazuje količinu vremena koja će
muzičaru trebati da nauči tu kompoziciju dovoljno
dobro za izvođenje (Lehmann i Ericsson 1998b).
 Kvalitet vežbanja: Šta je dobro vežbanje?

 Na delotvornost vežbanja utiče čitav niz činilaca, koji

se dele na aspekte ličnosti i aspekte zadatka.
 Aspekti ličnosti - uzrast i zrelost, motivacija,
karakterne crte, socioekonomske okolnosti i
obrazovanje, trenutna psihofiziološka stanja (npr.
umor, glad, potištenost, mentalne osobenosti) i
muzička samopercepcija.
 Aktivnost vežbanja - trajanje vežbanja, vremenska
distribucija vežbanja (pogotovu u dužim periodima),
korišćenje vežbačkih strategija i nadzor.
 Faze vežbanja
 U kratkoj prvoj fazi muzičar pokušava da sagleda komad
kao celinu (iščitavanje kompozicije, analiziranje i slušanje
snimaka...)
 u dužoj drugoj fazi odvija se tehničko vežbanje radi
ovladavanja kompozicijom (rad po odsecima,
interpretacija, automatizacija, pamćenje komada)
 u trećoj fazi uvežbava se samo izvođenje (spajanje delova,
umutrašnja mapa kompozicije, testiranje pamćenja,
brušenje, proba pred “publikom”, tempo...)
 četvrta faza, održavanje uvežbanosti komada, odigrava se u
vrlo dugim periodima između koncerata ili snimanja
(manje izmene završnih slojeva interpretacije i generalna
brigu o tehničkim i memorijskim aspektima).
 Učenje ispravnog vežbanja kroz samo-regulaciju

 U tri nezavisne studije (vidi LSV) ustanovljeno je da

su uspešna deca visokih dometa dobijala podršku pri
vežbanju.
 Sem što paze da li vežbanje traje koliko je
predviđeno, nastavnici ili roditelji koji nadziru
vežbanje postavljaju i vežbačke ciljeve i daju
povratne informacije.
 Kad muzičari postanu samostalniji, mogu sami paziti
na to da im vežbanje bude u skladu s težinom
postavljenih zadataka i, po potrebi, menjati postupke
pri vežbanju.
 Optimizacija vežbanja ostvaruje se uglavnom
samonadzorom. To znači da osoba sama bira odgovarajuće
strategije, nadgleda ishod i sprovodi reviziju spram
problema s kojima se suočava.
 Proučavanje dece koja vežbaju samostalno (Renwick i
McPherson 2002) pokazalo je da je samo-regulacija
delimično zavisna od motivacije učenika. Devojčica koja nije
bila motivisana jer joj se nije sviđao komad nije uspostavila gotovo
nikakvu samo-regulaciju, nego je odsutno prosviravala materijal. Ista
devojčica uspela je efikasno da vežba, tj. efikasno da se samo-reguliše,
kad joj se dopao dodeljeni muzički materijal.
 Samo-regulacija ne dolazi naprosto sama po sebi; za nju su
nužni specifični ciljevi, povratne informacije i motivacija
 Mentalno vežbanje

 Dobro kao vid odmora od fizičkog vežbanja

 Kad vešt muzičar misli o muzici, stimulišu se isti
moždani centri kao i pri slušanju ili reprodukciji
muzike.
 Ipak, kad su učenikove tehničke veštine jedva
dovoljne za ovladavanje kompozicijom, mentalno
vežbanje neće imati jednake pozitivne efekte
 Vežbanje bez instrumenta najverovatnije će imati
najveće blagodati za nekoga ko je mentalno
odmoran, tehnički spreman i ko može živo da zamisli
kompoziciju.
 Analiza postojećih istraživanja pokazuje da je
najkorisnije upražnjavati mentalno vežbanje 20
minuta.
 Najbolje je kombinovati probe u mislima s nekom
količinom fizičkog vežbanja, verovatno zato što se
time ojačavaju mentalne slike i motorički programi.
 I mentalno vežbanje je samo po sebi veština, te
iziskuje određeni proces učenja, baš kao i druge
mentalne veštine, poput joge ili opuštanja.
 Automatizam

 U kognitivnoj fazi vežbanja koristimo više mentalne

procese da bismo obavili zadatak i razvili motoričke
programe
 U asocijativnoj fazi vežbamo veštinu i usredsređujemo se na
ovladavanje pokretima
 U autonomnoj fazi veština se ispoljava s vrlo malo svesnog
napora, čime se izvođačevi kognitivni resursi oslobađaju za
obradu drugih sadržaja, a ne same veštine.
 Oprez - motorički procesi koji su se uzgredno
automatizovali tokom vežbanja, ili su naprosto mehanički
upamćeni te stoga nemaju podršku u mentalnim
predstavama, mogu postati smetnja pri izvođenju.