Елементи 8. 9. и 10.

групе
ПСЕ. Гвожђе.
Својства, значај и примена
једињења гвожђа
ОПШТА СВОЈСТВА ЕЛЕМЕНАТА ТРИЈАДЕ
ГВОЖЂА
Ову тријаду чине: гвожде (Fе), кобалт (Cо) и никал (Ni) са
следећим електронским конфигурацијама:
Fe ls2 2s2 2p6 3s2 3p6 3d6 4s2
Co ls2 2s2 2p6 3s2 3p6 3d7 4s2
Ni ls2 2s2 2p6 3s2 3p6 3d8 4s2
Имају феромагнетна својства:феромагнетизам
→ појава снажне привлачне интеракције
супстанце са спољашњим магнетним пољем.
Oбјашњава се присуством неспарених
електрона и оријентацијом њихових спинова у
истом смеру при чему настају „магнетни
домени” → групе већег броја атома са истом
оријентацијом спинова електрона
• опадају у низу → Fе > Cо > Ni
Метални радијуси и температуре топљења опадају од
гвожда ка никлу, пошто су то елементи исте периоде.
Вредности прве енергије јонизације (због разлифиитих
процеса јонизације) опадају, док друге и треће расту од
гвожда до никла (у складу са очекивањима).
Због негативне вредности редокс-потенцијала, сва три
метала се растварају у киселинама које немају
оксидационо дејство, уз ослобадање водоника. Азотна
киселина их пасивизира. Fе3+-јон је умерено оксидационо
средство, а Cо3+-јон врло јако. Сви елементи тријаде
гвожда су феромагнетични (Појава да супстанце
задржавају магнетна својатва и по престанку деловања
магнетног поља назива се феромагнетизам). За ове
елементе је карактеристично и грађење комплексних
једињења.
 ГВОЖЂЕ
Хемијско чисто гвожђе се ретко производи. То је мек, а жилав
метал, сребрнасто беле боје, развлачи се у танке жице, добро
проводи електрицитет. На влажном ваздуху гвожђе рђа, ствара
се хидратисани оксид, Fe2O3 ∙ nH2O. У разблаженој
хлороводоничној и сумпорној киселини гвожђе се добро
раствара, а концентрована сумпорна и азотна киселина га
пасивизирају. У Земљи је гвожђе најраспрострањеније од
свих метала (34,63%). У чистом стању се налази само у виду
метеоритског гвожђа. Јавља се у виду оксидних, сулфидних,
карбонатних и силикатних руда.
Главне руде су
хематит, Fe2O3,
магнетит, Fe3O4 (FeO ∙Fe2O3),
лимонит Fe2O3·xH2O,
сидерит FeCO3,
пирит FeS2
Редукцијом оксидних руда коксом:
2C(s)+O2(g)→2CO(g)
Fe2O3(s)+3CO(g) → 2Fe(s) + 3CO2(g)
настаје сирово гвожђе, које садржи угљеника (ω(C)=4%),
силицијум, манган и фосфор, те је крто; није ковно.
Смањивањем количине угљеника на масени удео мањи од
1,7%, као и других примеса сирово гвожђе се преводи у
челик који је мање крт и добро се кује.
Гвожде је биогени елемент, улази у састав живих
организама..
Људски организам садржи тек толико гвожђа да би се од
њега могао сачинити један ексер. Око три четврлине од те
количине налази се у крви као састојак хема, црвене
компоненте сложеног протеина хемоглобина
У највећем броју једињења гвожђа поседује оксидациони
број +2 када се једини јонском вeзом или +3 када гради
једињења са претежно ковалентним везама. Комплексна
једињења гвожђа са оксидационим бројевима +2 и +3 су
многобројна.
Једињења гвожђа(II) у воденим растворима имају
светлозелену боју. Нису постојана, на ваздуху се оксидишу
у гвожђе(III) једињења, па се користе као редукциооа
средства.
Гвожђе(Il)-оксид (FeO) се добија редукцијом гвожђа(III)-
оксида помоћу водоника испод 300°С:
Fe2O3+H2→2FeO+H2O.
Садржи увек и Fe3+ jon јер се лако оксидује. То је базни
оксид, анхидрид гвожђе(II)- хидроксида, Fe(OH)2.
Гвожде(II)- хидроксид се издваја као бели пахуљичасти
талог, дејством базе на Fe2+-јоне:
Fe2+(aq + 2OH-(aq) →Fe (OH)2(s)

На ваздуху гвожђе(II)-хидроксид добија

црвеномрку боју, оксидује се у
хидратисане оксиде гвожда(III).
Хидратисани гвожђе(III)-оксид (Fe2О3·H2О) се у
природи налази у различитим облицима. Амфотерног је
карактера, са јаче израженим базним својствима. Раствара
се у киселинама градећи гвожђе(III) соли, а у
концентрованим базама раствара се само уз загревање, док
са алкалијама даје комплексне оксиде.
У воденим растворима се Fe3+-јон јавља у виду хекса
аквакомплекса [Fe(H2О)6]3+ који је протолизован.

Од великог броја комплексних

једињења гвожђа поменућемо
хемоглобин.
Хем је комплексно једињење гвожђа(II),
по структури слично хлорофилу, врши
транспорт кисеоника у организму.
 КОБАЛТ И НИКАЛ
Кобалт је сјајан, плавичастобео, веома тврд, а никал
сребрнастобео, тешко топљив, жилав метал, који се може
полирати до високог сјаја. Оба метала показују
феромагнетифина својства.
Добро сц растварају у разблаженим киселинама, са
оксидационим дејством, док их концентрована азотна
киселина пасивизира. У базама су слабо растворни. Са
кисеоником реагују само при енергичном загревању.
У природи има десет пута више никла
него кобалта (ω(Co) = 10-30%). Кобалт се
јавља у виду кобалтита CoAs2∙CoS2, и
смалтита CoS2, а никал у виду
пентландита (Ni, Fe)S8, никелина NiAs, а
најчешће у виду силиката.
Руде кобалта обично прате руде бакра и никла. Метали се
из руда добијају пиромеиалуршким поступком:
2NiS(s)+3О2(g) → 2NiO(s)+2SO2(g)
NiO(s)+C(s)→ Ni((l)+CO(s)
и електрометалуршким поступком.
Кобалт је активатор бројних ензима у живим организмима.
Витамин В12 (утиче на количину хемоглобина и број
еритроцита у организму), садржи у својој структури
кобалт који је координативно везан са органским делом
молекула и једним CN-јоном.
Никал је такоде биогени елемент.
Вишак или мањак никла узрокује поремећаје животних
функција.
Кобалт и никал се употребљавају за добијање легура. Од
легура кобалта најважније су оне које су отпорне према
корозији (отпорније чак и од платине), као и легуре за
израду перманентних магнета. Оне се користе у авионској
индустрији, космонаутици и за израду апарата са
аутоматским уређајима (због магнетног дејства). Највече
количине никла се троше за израду нерђајућих челика, но,
никал гради легуре и са хромом, алуминијумом,
силицијумом, цинком, бакром.
Никловањем се метали штите од корозије, при чему
добијају и декоративнији изглед. Поникловане стаклене
нити се користе у електротехници. У хемијској индустрији
се никал често употребљава као катализатор.
Радиоактивни изотоп 60Cо се користи у медицини (под
називом кобалтова бомба) за лечење малигних обољења