Књижевнонаучна и наставна методологија

у светлу савремених теорија

Проф. др Зона Мркаљ,

Филолошки факултет
Универзитета у Београду
 Методолошки однос према уметничком
тексту
• Најсуптилнији наставни поступци темеље се на сазнању да је
књижевноуметничко дело повезано са објективним светом више
својом иззузетношћу него типичношћу и да су за његову уметничку
вредност битнија чак и мала одступања од стварности него велике
сличности са њом.

• Непоновљивост књижевног дела, његова вишезначност, слојевитост и

отвореност према свету и читаоцу, обавезују учеснике у настави на
истраживачко и стваралачко приступање уметничком тексту. При томе
је начин читања књижевног дела основни и пресудни методолошки
поступак.
 Методолошки однос према уметничком тексту

• Најуспелије анализе и интерпретације уметничких текстова потичу од

стручњака са високо усавршеном читалачком способношћу.
• У самом чину читања присуствују, зачињу се и припремају се све
сазнајне и методичке радње које су неопходне за успешну
интерпретацију литерарне творевине.
• Основни циљ наставе књижевности је да ствара поуздане читаоце и
да развија уметнички укус.
• Од начина читања зависи како ће се уметнички текст доживети и
схватити.
• Зато се ученици упућују на посебне врсте читања које се усклађују са
особеностима текста и укључују у припрему за његово
аналитичкосинтетичко тумачење.
 Методолошки однос према уметничком тексту
(принцип повезивања теорије и праксе)

• Циљеви наставе књижевности јесу у стицању

одговарајућих знања о структури књижевних
дела, стваралачким поступцима, писцима и
стилским формацијама, али јој је основни циљ да
код ученика развије способност и умеће да уз
помоћ књижевних уметничких дела самостално
долазе до многих знања која су више животна
него школска, управо по својој природи
,,слободна”, натпрограмска и неисцрпна.
 О васпитавању укуса

• Неопходност да у настави књижевности

доминирају практични и истраживачки приступи
књижевним делима над теоријским и историчним
излагањима посебно је истакао Богдан Поповић у
огледу О васпитању укуса.
• Поповићеве стилистичке анализе откривају
очуђење отежаном формом, па се код њега
стваралачки поступак и пре руских формалиста
(Шкловски, Томашевски, Јакобсон) појављује као
доминантан, као носилац литерарности у
уметничком тексту.
 Књижевнонаучна и наставна методологија

• Књижевна уметност се не предаје и не учи; она се непосредно

доживљава и прихвата читањем уметничких текстова.
• Читалац (ученик, студент) ставља се у улогу ствараоца и пишчевог
сарадника, а тим путем ће знатно касније поћи и теорија рецепције.
• Афирмација унутрашњег (иманентног) приступа књижевном делу, с
тим што се спољашњи не запоставља, у потпуности одговара
схватањима најсавременије науке о књижевности.
• Феноменолошко, структуралистичко, стилистичко и
рецепционистичко гледиште Богдана Поповић инвентивно се
примењују пола века раније од њиховог теоријског промовисања.
 Књижевнонаучна и наставна методологија

• У наставу се укључују најсавременија и проверена

знања из књижевне теорије, методологије науке о
књижевности и науке о језику, критике и историје,
али се притом увек има на уму да књижевна
теорија није нормативна дисциплина, да
уметничка пракса претиче теоријску мисао, те да
стваралачка оригиналност надмашује научна
уопштавања.
 Књижевнонаучна методологија
• Теоријска уопштеност не сме да скрати поглед у уметничку
конкретност;
• иза скривене теме не ваља да остане скривено тематско и
мотивско богатство;
• једна идеја не може да замени мноштво битних порука;
• доминантно осећање не би требало да потисне
пропратне, а ипак изузетне емоције;
• препозната и именована стилска фигура неће зауставити
увид у посебну изражајност, смисао и функцију одабраног
исказа, слике, мотива.
 Књижевнонаучна методологија

• Ваљана интерпретација налаже да се сви

структурни и вредносни чиниоци поставе у
синхрону раван, изложе истовременом
погледу, те сагледају као естетички
корелати који заједнички и истовремено
функционишу, па их мисаоно ваља
тумачити у здруженим поставкама.
 Књижевнонаучна методологија и критички
приступ
• Сваки вредносни чинилац, било да припада
уметничкој предметности или поступку, постаје
интеграциони фактор који окупља и неке друге
чиниоце тумачења књижевноуметничког текста,
држи их у функционалној и асоцијативној вези,
тако да се они боље виде и испољавају један са
другим и један кроз другог, него ако се посматрају
сукцесивно, заклоњени један иза другог.
 Књижевнонаучна методологија и критички
приступ
• У наставном проучавању књижевних дела
примењује се методолошки плурализам, усклађен
са стручним принципима довољне мере и
егзактности.
• Методолошки плурализам се заснива на примени
више критичких истраживачких гледишта , чија се
заступљеност и међусобни сараднички односи
увек прилагођавају природи конкретног
уметничког текста.
 Методолошка гледишта
• Психолошко
• Филозофско
• Естетичко
• Стилистичко
• Социолошко
• Етичко
• Импресионистичко
• Структуралистичко
• Феноменолошко
• Рецепцијско
• Семиотско (семиотичко)
• Генеричко
• Жанровско
• Историјско
• Аналитичко
• Синтетичко
 Методолошки плурализам
• Методолошки плурализам успешно се остварује на тај начин што се
појединим књижевним приступима даје њихово право место,
примењивањем сваког метода онде где га сам уметнички текст позива
(у складу са принципом методске адекватности).
• Сваки уметнички знак који има вредност исказа скреће читалачку
пажњу према одговарајућем смисаоном подручју, било друштвеном,
психолошком, моралном, филозофском, историјском, биографском,
митском. Поред тога, знаци изазивају радозналост за своју
сачињеност, структурну поставку и уметничку функцију, што
подразумева и прикладно рецепцијско, језичкостилско, структурално
и феноменолошко проучавање.
 Књижевност – уметност здружених кодова

• Све што постоји у књижевном делу, било у

његовој језичкој или доживљајној поставци,
припада естетички сачињеној знаковној
структури.
• Књижевно дело је у својој целини један знак
високог структурног ранга, који у себи затвара и
собом отвара један посебан уметнички свет.
 Књижевност – уметност здружених кодова

• Између знакова постоје приређени, подређени и

надређени односи.

• Знаци више структурне вредности, као што су мотиви,

уметничке слике, искази и делови текста, перцептивно
груписање, симболизација, организација сижеа,
мотивациони систем, ликови, универзалнији искази,
облици казивања и сви значајнији стваралачки поступци
не трпе, сад већ класичну (Ингарденову), упрошћену
слојевитост.
 Семиотика
• Семиотика је наука о знаковима и симболима и проучава начин
функционисања знаковних система. Употребом знакова наводи се на нешто
друго што није непосредно уочљиво. Она се посебно бави језичким
знаковима, односима између логике и језика. Потребу за постојањем ове
науке истакао је Сосир, третирајући књижевно дело као специфичну знаковну
теорију (Burzynska, Markowski 2009: 263) (структурализам), уз чије се дело
везује и појам семиологије, али и амерички филозоф Пирс, који је сковао
термин семиотика. Умберто Еко је видео могућност превазилажења
ограничења структурализма, и то у преображају структурализма у семиотику
(Burzynska, Markowski 2009: 279). Семиолошка теорија је за Ека истозначна са
општом теоријом културе, а семиологија је требало да пружа општа средства
за истраживање „света знакова“(Burzynska, Markowski 2009: 280). Оно од чега
је Еко пошао јесте Пирсова концепција по којој постоји склад међу знаковима,
и то не путем унутрашње структуре, већ путем непрестане покретљивости
значења међу знацима (ток значења је стални и незадржив, па самим тим
условљава комуникацију).
 Семиотика
• Постоје два основна дела семиотике: однос знака и његовог значења, и начин
на који су знаци разврстани у кодове. Знак чине означитељ и означено.
Означитељ је физички предмет, на пример, слика или реч, означено је
ментални концепт, док је знак асоцијативна целина који чини то двоје.
Разликују се иконички, мотивисани и немотивисани знакови. Код иконичног
знака постоји природан однос између означитеља и означеног. Означено је
одређено нашом културом а не неком спољашњом природном стварношћу. У
иконичком знаку означено снажно утиче на означитеља, а тај се утицај назива
мотивацијом.
• Знаци у уметничким текстовима припадају разним кодовима и могу
упућивати на разна животна подручја. Према мишљењу Милије Николића та
разна животна подручја обухватају људска искуства, знања, културу,
друштвени живот, морална схватања, психологију личности и погледе на свет
на основу чега се конституише „синхрони методолошки плуралитет“ (Николић
2010: 406). Свака ознака у делу има своје значење, конотацију, што ће у
семиотском полазишту тумачења доћи до изражаја.
 Семиотика

• Оно што је карактеристично за семиотску анализу јесте

постојање оног неизговорљивог, готово немуштог, које се
појављује током целог текста. Семиотика има за циљ да
управо такве знаке проучи и истакне у први план, и то у
циљу бољег схватања књижевног дела. Сваки знак или
симбол карактерише и боље издваја анализу дела. Бавећи
се семиотиком у настави, циљ је да ученици развијају
асоцијативно мишљење, повезују удаљене појмове чиме
ће интерпретација дела постати обухватнија и
садржајнија.
 Интерпретација књижевног текста
(појам и одређење)
• Још се у антици размишљало о односу теорије и
праксе, а нарочито о њиховој хијерархији и
узајамном односу. Постављало се питање о томе
шта је важније: пракса или теорија.
• Стил мишљења који је давао првенство теорији у
односу на праксу усталио се почев од Аристотела
који је изнео мишљење да је човекова делатност
рационалног карактера, јер увек у себи садржи
неки мисаони пројекат.
 Интерпретација књижевног текста
(појам и одређење)
• У складу с тим, најбитније је постављање циља
који активни субјект жели да оствари, а сама
активност искључиво је допуна овог мисаоног
чина.
• Разликујући на тај начин у човековој делатности
мисаони елеменат (теоријски, а истовремено
телеолошки - целисходан) и активан елеменат
(практичан, енергетски), Аристотел је
истовремено за сва времена поставио њихову
хијерархију и самим тим подредио праксу
теорији.
 Спор о границама интерпретације
(однос између теоријских модела
и интерпретативне праксе)
• Спор француског филозофа херменеутичара Пола
Рикера са такозваним мајсторима скепсе
(Ничеом, Марксом, Фројдом) започео је још
шездесетих година 20. века.
• Спор другог француског филозофа Жака Дериде с
немачким филозофом Ханс-Георгом Гадамером
(спор деконструктивиста и присталица
традиционалне херменеутике) актуелизован је
осамдесетих година 20. века.
 Интерпретација у 20. веку
• Интерпретативно-херменеутички став (продубљивање
схватања књижевности и свих појава везаних за њу;
отвореност књижевности према новим контекстима,
увећавање богатства њених значења, односа и
коришћења).

• Аналитичко-научни став (стварање снажних темеља науке

о књижевности: стварање различитих схема и модела
помоћу којих се ово мноштво проблема везаних за
књижевност може кондензовати и довести до
прецизнијих формула).
 Интерпретативно-херменеутичка струја

• Теорија руских формалиста

• Структурална поетика (Мукаржовски, Јакобсон,
Тодоров, Женет, Рифатер)
• Генеративна поетика (нпр. наратолошка)
• Поетика рецепције
• Структурална семиологија (концепција Тартуске
школе, Екова теорија или теорија „раног” Барта).
 Аналитичко-научна струја

• Феноменологија (као подлога за савремене

херменеутике)
• Књижевна психоанализа
• Теорија интерпретације и књижевне
херменеутике
• Деконструкција и деконструктивизам
• Феминистичка, етничка и постколонијална
критика
• Проучавање културе
 Антипозитивистички преокрет
• Антипозитивистички преокрет је донео научну аутономију и усмерио
интересовања науке о књижевности у правцу језика књижевног дела
(такозвани лингвистички обрт).

• Слично као што је и Де Сосир желео да лингвистику учини егзактном

науком, тако су и истраживачи књижевности маштали о правој
егзактној и научној теорији књижевности, коју би карактерисали:
аутономија, објективност, универзалност и надисторичност,
целовитост, језичка неутралност.

• Постструктуралистички прокрет је ту научну аутономију нарушио,

изазивајући следеће важне обрте у теорији: прагматистички, етичко-
политички, наративистички, што је за последицу имало културни
преокрет.
Културолошки заокрет теорије у правцу
интерпретације
• У 20. веку смо се сусрели са две
најизразитије и најважније оријентације:
• са структурализмом који је постао
својеврстан симбол научног прилаза
(научна парадигма) и
• са деконструктивизмом који се одлучно
стављао на страну поступка читања
(интерпретативна парадигма).
 Шта је интерпретација?
• Умберто Еко, присталица ограничења слободе
интерпретације, набројао је три основна значења
књижевности – интенцију аутора, интенцију читаоца и
интенцију дела.
• У интерпретативном поступку дужни смо да обраћамо
пажњу на структуру самог књижевног дела и на
хипотетичку замисао аутора, као и на све оно што у
извесном смислу можемо унети у то дело захваљујући
својој сопственој компетенцији.
• Тек овако, повезивање три извора значења књижевности
може у потпуности да пружи тачну интерпретацију.
Умберто Еко – ограничење слободе
интерпретације
• Еко уводи категорију типски читалац –
теоријску конструкцију која би одговарала
истинском тумачењу.
• Типски читалац је тако требало да буде
схваћен као идеалан еквивалент аутора.
Ричард Ротри – либерал неопрагматиста
• У први план се истичу следећи циљеви:
• одустати од темељног проучавања унутрашњих механизама текстова
и њихових структура и уместо тога једноставно користити текстове за
сопствене, слободно изабране циљеве;
• похвалити читањуекоје не представља процес трагања за
подударностима између напора интерпретатора и ма како схваћене
„истине” текста/намере аутора, већ праксу која се непосредно тиче
нас самих – замењује наше мишљење, циљеве које пред себе
стављамо, па чак и наш живот.
• Читање књижевности није значило усклађивање хипотетичких истина
са унапред наметнутим методама откривања смисла, већ је требало
да постане прави, живи контакт са књижевним текстом.
 Надинтерпретација
(Џонатан Калер)
• Сам текст не може да одлучује о делокругу питања која му
постављамо и понекад се треба запитати шта је то о чему он не говори
директно или чак шта скрива.
• Калер је самим тим довео у питање рестриктивни Еков модел, али
није у потпуности подлегао ведром анархизму у Ротријевом стилу.
• Интерпретација може да настоји да верно открива и представља
смисао депонован у књижевном тексту (уз претпоставке да ће успети
прецизно да одреди границу између верности и неверности текста и
његовог аутора), али може и да отвара овај текст за бројна различита
значења, нудећи нове и неочекиване начине читања.
 Надинтерпретација

• Позивајући се на Вејна Бута, Калер је предложио

разликовање разумевања и надразумевања књижевног
текста.

• Разумевање (операција коју би могао да изведе типски

читалац) јесте постављање питања и проналажење
одговора које захтева сам текст.

• Надразумевање би се, међутим, заснивало на

изналажењу таквих питања која текст не поставља свом
типском читаоцу, али која се могу поставити и која
проширују могућности интерпретације, стварајући
разноврсне, понекад чак и изненађујуће контексте.
 Надинтерпретација

• За Калера, у савременој интерпретативној пракси није

најзанимљивије откривање онога што текст говори или
онога што је његов аутор имао на уму, већ откривање пре
свега онога што текст заборавља, што жели да прећути,
што дубоко крије или што сматра неочигледним или чак
проблематичним.
• Сувишак зачуђености текстом који води
надинтерпретацији, коју је Еко критиковао, био је за
Калера нешто изузетно вредно што треба култивисати и
наставити, а не одбацивати и осуђивати.
Теорија данас – од есенцијалних питања
до учествовања у култури
• Одступање од есенцијализма

• Питање: Шта је књижевност? - мења се у правцу питања: Како

делује књижевност?

• Четири начина деловања књижевног текста (нераскидиво повезаних

са процесом читања) према Калеру:
• такав текст суспендује захтев разумљивости (разумевање може да
дође тек после одређеног времена);
• текст нас наводи на рефлексију о употребљеним средствима
изражавања;
• доводи до размишљања о значењу;
• приушћује уживање у читању.
 Савремена дефиниција теорије
књижевности
• Теорија књижевности је широк, интердисциплинарни,
вишеконтекстуални и историјски променљив универзум
укупног знања употребљивог у процесу читања
књижевности – област која не чини основе, критеријуме
или доказе за поступке интерпретације књижевности, већ
их максимално обогаћује и обезбеђује им све више нових
језика и контекста.

• Женетова теорија интертекстуалности представља покушај

измирења есенцијалистичке тенденције и актуелне
промене у самој књижевности.
 Наставна интерпретација
• Дијалектичком корелацијом текстовних и вантекстовних
методолошких гледишта (рецепцијског, феноменолошког,
структуралистичког, семиотичког, филозофског, лингвостилистичког,
језичкостилског, биографског и психолошког) у одређеним
методичким системима (интерпретативно-аналитичком,
корелацијско-интеграцијском, проблемско-стваралачком) обезбедило
би се обједињавање, допуњавање и узајамно појачавање
емоционалног доживљаја и рационалног поимања савременог
уметничког текста, неопходно за сваку пуну наставну интерпретацију.
• Методички поступци које представља наставна интерпретација
заснивају се, пре свега, на приступу читању као стваралачком чину, на
стварању читалачких навика код ученика и подстицању квалитета
читања у истраживачком и стваралачком приступу тексту и даљем
натпрограмском литерарном трагању.
 Интертекстуалност као научна и
наставна методологија
• У духу „стављања дела у покрет“ (Изер) и актуализовања свих
културолошких релација, савремено књижевно дело постоји као
дијалог ствараоца и читаоца, а текст живи и додирујући се са другим
текстовима (Бахтин). У тачки тог контакта пали се светло које
осветљава и назад и напред, „које дати текст укључује у дијалог“.
• Тај други текст је и друго књижевно дело, контекст, али и књижевна
култура и критика као текст. У светлости тог контакта посматрају се
данас савремена књижевна дела и указује на многе светлости и
сигнале које читаоцу помажу да сагледа корпус књижевности у својој
могућој целовитости, динамизму и духовној величини. Тако схваћена,
књижевна критика на делу је дијалог са књижевним делом и његовим
контекстом.
 Интертекстуалност као научна и
наставна методологија
• Тиме су потпуно расветљени односи и сврха компаративног приступа као
следа интертекстуалних истраживања која су у овом случају примери
граничности самог интертекстуалног метода у кретању од истраживања
текстовних и унутартекстовних релација са текстовима који припадају
историји књижевности до компаративних изучавања социолошког ,
фолклористичког и ширег културолошког типа.
• Основна предност оваквог интертекстуалног модела је „граничност“ поља
истраживања. Било који научни или критички рад посежући за овим методом
поред вишеструких могућности за анализу прозног или песничког дела наћи
ће се у зони компаративних истраживања, међу појмовима утицаја у
тематском, стилском, типолошком или неком другом облику међукултурних
или књижевних релација.
• [1] У нашем књижевно-критичком и научном окружењу у последњих неколико година појавило се
неколико књига које су у средиште својих истраживања ставиле изузетно популаран термин
интертекстуалности (Гвозден Ерор: Генетички видови интертекстуалности, 2002), која даје
резиме интертекстуалних проблема у теоријском и компаративном виду, затим књига Зорана
Константиновића Интертекстуална компаратистика, Корнелија Кваса (2006):
Интертекстуалност у поезији (приређена теза Рифатерово схватање поезије) , Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства.
 Наратолошки приступ у настави
књижевности
• Теорија нарације, односно приповедања (наратологија), саставни је део
књижевне теорије. Она објашњава развој фабуле, различите врсте
приповедача и наративне технике. Задатак наратологије је да истражи
наративност приповедних дела, односно да утврди особине које приповедни
текст чине управо приповедним текстом.
• За наратологију су по мишљењу Ж. Женета битне три категорије: време,
начин и глас. Категорија времена уобличава редослед приче (аналепса,
пролепса), трајање догађаја (однос између стварне и фиктивне дужине
збивања) и учесталост (понављање приповедања о истим догађајима).
Категорија нaчина се махом своди на питање о фокализацији, односно на
перспективу приповедања, померање тачке гледишта и слично. Категорија
гласа се односи на функције субјекта истраживања, односно на самог
приповедача и на степен његовог учешћа у причи (приповедно лице) или
удаљеност од ње (приповедна ситуација).
 Приповедање и фокализација
• Читалац ће у тексту лако препознати приповедача, глас који прича причу. Глас
приповедача, било у правом, било у трећем лицу, обратиће се увек читатељу,
с обзиром на то да је прича увек њему и намењена. Такође, битно је
разликовати и тумачити у делу ко када прича, јер приповедање може бити
смештено у време догађања приче, а најчешће је случај приповедања где су
се догађаји тек збили. Треба знати да се време приповедања може поклапати
и са временом читања, што само зависи од важности коју приповедач даје
појединим деловима приче.
• Фокализација, питање перспективе, „однос између визије и онога што се
види, уоченог“(Bal 2000: 119), из које је прича испричана, омогућује
ученицима увид у различите нивое приче/нарације, и то да прича може бити
фокализирана из перспективе лика, фокализатор може бити и сам наратор, а
опет у оквиру тога треба тумачити ликове и смисао њихове фокализације, и то
преко језика (фразеологије), самог лика (психологије, идеологије).
 Текст

ДИСКУРС

За наратологе дискурс је најчешће скуп поступака,

начина и облика којим је остварено неко
приповедање.
Дискурсом се означавају одговори на питање како
нека прича настаје, начин на који се остварује,
али и значења која обухвата.
Такође и наратолози дискурс доживљавају као скуп
тема које један текст покреће или може
подстаћи својим садржајима.
 Хипертекстуалност

• Хипертекстуалност је појава могућности комбиновања

текста на различите начине и по различитим
правилностима, посредством линкова (веза) које су
асоцијативне, појмовне, логичне, мотивске, тематске
или, у најекстремнијем виду, случајне, односно
насумичне.

►Хулио Кортасар: Школице (1963)

►Милорад Павић: Хазарски речник (1984)

 Електронски текст

ЕЛЕКТРОНСКИ
ТЕКСТ
- фиксиран, устаљен
- јак контекст
- могућност
преобликовања
- коментарисање
- линковање
- илустрације
- медијска мешавина
 Електронски запис текста
 Хипертекст настаје у доба информатичке ере, односно резултат је
персонализације рачунарске технологије и појаве њеног
стваралачког коришћења.
• Хипертекст је увек електронски запис текста којим се остварују
бројне нове могућности и видови његовог конструисања,
деконструисања и реконструисања.
• Хипертекст није линеарно приказан, већ је увек подложан мноштву
комбинаторских могућности које аутор нуди публици (читаоцима)
као могућност избора.
• Творцем хипертекста као специфичне базе података која је на
стваралачки начин повезана (умрежена) посредством линкова
сматра се Тед Нелсон који је овај пројекат остварио сада већ далеке
1960. године.
 Информатичка ера
Хипертекстуалност информатичке ере подразумева текстове који су
електронски, односно који су формирани посредством медија
персоналног рачунара и светске глобалне мреже и који се помоћу
електронских медија конзумирају (читају, доживљавају, разумевају
и тумаче).
Хипертекст подразумева двосмерну комуникацију, јер читаоцима нуди
могућност да, поред повезивања различитих текстова, и сами врше
интервенције у тексту.
Однос између текста, аутора и читаоца тако је трансформисан јер је
постао интерактиван.
Поред графичког текста, као и усмене речи, хипертекст подразумева и
невербалне носиоце садржаја и значења (слика, графички садржај,
звук, анимација, видео запис) који ступају у значењске односе са
графичким текстом.
КРАЈ