Aristotelovo shvatanje

pravde

Prof. Goran Dajović

 Pravednost kao vrlina
 Širi teorijski okvir u kojem se javlja učenje o
pravdi: Aristotelova Etika.
 Reč pravda (i nepravda) se upotrebljava u dva
osnovna značenja. Pravedan je onaj:
1) koji je prema drugima moralno ispravan
uopšte (u skladu sa zakonima)
2) koji pošteno primenjuje princip jednakosti u
odnosu na druge kad je reč o raspodeli dobara i
tereta
 Prva vrsta pravde je pravda uopšte ili pravda kao
potpuna vrlina, a druga je posebna pravda ili
pravda kao jedna od vrlina.
 1. Pravednost uopšte
 Pravednost uopšte jeste moralna ispravnost
prema drugima – vrlina koja unapredjuje sreću i
dobar život ljudi u zajednici.
 U tom smislu ona je društvena, intersubjektivna
– pravednost uopšte je usmerena na drugog,
njeno upražnjavanje koristi drugome!
 Nisu sve vrline uvek usmerene prema drugome
(npr. umerenost, mudrost, hrabrost) - zato je
pravednost uopšte najviša, potpuna vrlina, jer
praktikovati vrlinu prema drugima je teško, veli
Aristotel.
 Ovu opštu pravdu Aristotel naziva još i
zakonskom pravdom.
 Razlog za to je što se zakonima uređuje
ponašanje u zajednici koje potencijalno
obuhvata sve što je moralno ispravno i
ponašanjem u skladu sa zakonom zahtevi
moralne ispravnosti primenjuju se i prema
drugima a ne samo prema sebi.
 2. Posebna pravda

 Aristotel posvećuje veću pažnju takozvanoj

posebnoj pravdi ili pravednosti koja je samo
jedna od vrlina, koja je samo deo moralne
ispravnosti.
 Za nju je karakteristično da se ispoljava
prilikom svakog društvenog odnosa u kojem
dolazi do (pre)raspodele dobara i to, kako veli
Aristotel, u skladu s jednakošću, to jest kako
dalje precizira, u skladu sa srazmerom.
 Dve vrste posebne pravde

 Posebna pravda dolazi do izražaja prilikom (1)

raspodele društvenih dobara (počasti, novca,
sigurnosti) ili prilikom (2) “transakcija” u
privatnim odnosima.
 Prvu Aristotel naziva distributivnom a drugu
korektivnom, koju opet deli na pravdu koja se
odnosi na:
a) transakcije u dobrovoljnim odnosima (ugovorni i
slični odnosi razmene) i
b) transakcije u nedobrovoljnim odnosima (odnosi
nastali iz nanošenja štete i prestupa)
 Distributivna pravda
 Proporcionalna srazmera (četiri člana)
- A:B=a:b
- prema njoj se raspodeljuju društvena dobra i
tereti
 Kod ove vrste pravde bitna je srazmerna
distibucija dobara i tereta u političkoj zajednici
(mada je ona primenljiva na bilo koju zajednicu).
 “Svađe i optužbe nastaju ili ako nejednaki
dobijaju jednako ili ako jednaki dobijaju
nejednako”
 Distributivna pravda
 Šta je jednako, a šta nejednako, to jest
prema kojoj srazmeri neko nešto dobija zavisi
od zasluge – ali kriterijum po kojem se
“zaslužuje” ne razumeju svi na isti način:
 Demokrate smatraju da je to sloboda
 Aristokrate ističu ličnu vrednost
 Oligarsi ističu bogatstvo ili poreklo kao kriterijum
 Sam Aristotel, bar kad je reč o “raspodeli”
vlasti u zajednici, davao je prednost ličnoj
vrednosti i vrlini, a kad je reč recimo o
raspodeli novca, ličnom doprinosu.
 S jednakima jednako a s nejednakima
nejednako – pravedan deo nije uvek jednak deo!
 Korektivna pravda

- A=a
- jednakost po aritmetičkoj proporciji - kao
sredina između prevelikog i premalog
- uspostavlja ravnotežu između dobitaka i
gubitaka
- pravda u transakcijama dobrovoljnim
(razmenska pravda) i nedobrovoljnim (naknada
štete)
 Korektivna pravda
 Kod korektivne pravde, Aristotel insistira na
recipročnosti, to jest jednakosti dobitaka i
gubitaka (štete i koristi), koja mora da postoji
prilikom međusobnih transakcija
 U ovoj vrsti pravde ne vodi se računa o
zaslugama ili bilo kojim ličnim svojstvima lica –
ona se posmatraju kao dve strane koje su bile
jednake (u pogledu udela u određenim
dobrima) pre nego što je nepravda počinjena –
i tu jednakost treba ponovo uspostaviti.
 Kako meriti dobitke (i gubitke)?
 U ugovornim odnosima koji počivaju na
transakcijama, pravedno je vraćanje u aritmetičkoj
srazmeri, ali ne uvek po pukoj jednakosti.
 Da bi se mogla odrediti ta srazmera između
dobitka i gubitka prilikom razmene, mora da
postoji opšte merilo vrednosti pomoću kojeg se
upoređuju dobitak i gubitak u konkretnom slučaju
– mora da postoji skala vrednosti koja omogućava
međusobno merljivost.
 Ta skala vrednosti je prema Aristotelu monetarna -
“Novac čini sve stvari merljivim”.
 Korektivna pravda koriguje nepravedne
transakcije.
 O njenoj primeni stara se sudija kada
odlučuje o (pre)raspodeli dobitaka i gubitaka,
uspostavljajući narušenu jednakost. Sudija
treba da bude nepristrasan, to jest da se drži
sredine.
 I korektivna pravda, premda se naziva još i
individualnom, vezana je za život u političkoj
zajednici u kojoj različiti ali međusobno
jednaki ljudi razmenjuju usluge i protivusluge
ili nanose štetu jedni drugima
 Pravda i pravo
 Istinski polis je samodovoljna zajednica
različitih, ali slobodnih i jednakih ljudi koje na
okupu drže uzajamne protivusluge
(transakcije).
 One treba da se obavljaju prema načelu
srazmere – tako da ispunjavaju zahteve pravde
 Uloga zakona je da uređuju život u zajednici
putem važećih normi (koje Aristotel deli na
prirodne i konvencionalne)
 ZAKLJUČAK: Da bi zakoni obavili svoju
ulogu, to jest unapredjivali sreću i
dobrobit zajednice, jasno je da moraju biti
u skladu sa zahtevima pravednosti –
dakle, da održavaju srazmeru u
(pre)raspodeli dobara i tereta između
približno jednakih i slobodnih ljudi.
 Uloga zakonodavca i uloga sudija
 Rezime Aristotelovog shvatanja pravde

 Značaj Aristotelovog poimanja pravde je velik

 Aristotel pravdu shvata u dva smisla: u opštem
smislu kao potpunu, najvišu vrlinu i posebnom
smislu kao srazmernost u odnosima
preraspodele dobitaka i gubitaka ili dobara i
tereta.
 Pravednost uvek postoji samo u odnosu na
nekog drugog – intersubjektivnost pravde
(stoga je nemoguće biti nepravedan prema
sebi).
 „[Pravedan čovek dela tako] da kada raspodeljuje
između sebe i drugog ili između druga dva čoveka
ne dela tako da sebi daje više a drugome manje
onoga što smatra poželjnim (i obrnuto kada je reč
o onome što je štetno), nego i sebi i drugom daje
jednako u skladu sa srazmerom (proporcijom), a
isto tako i kada su u pitanju druga dva lica.
Nepravda je...ono što je u suprotnosti sa
srazmerom...“
 Ideja da pravda podrazumeva srazmernost,
meru, uklapa se u Aristotelovu etičku
“doktrinu sredine”. I pravda je sredina –u
smislu da svako “dobije” svoje, odnosno ni
previše ni premalo.
 Pravičnost
 I najvaljaniji zakoni mogu krutom primenom na
konkretne slučajeve da proizvedu nepravdu – to
proizilazi iz same prirode zakona kao opšteg
pravila.
 Suština pravičnog – da ispravlja zakon u slučaju
u kojem bi on zbog svoje opštosti ispao
nepravedan
 Pravičnost je razboritost koja koriguje pisani
zakon
 Otuda i reč koju Aristotel koristi (ἐπιείκεια) a koja
izvorno znači primerenost, ali i razboritost.
 Pravičnost
 Dakle, pravičnost nikako ne znači odstupanje
od opštosti zakona iz samilosti ili slabosti, već
upravo radi ostvarenja pravde.
 U tom smislu, pravičnost je isto što i pravda, s
tim što je ona pravda pojedinačnog slučaja.
 Pretpostavljamo da bi zakonodavac tako
postupio kad bi imao u vidu naročite okolnosti
konkretnog slučaja