ГЛАСОВНИ ЗАКОНИ

Извор је глас изворног језика а гласови који су од њега постали

у језицима који су се развили из тог језика називамо
рефлексима.

Однос између извора и рефлекса је транзитиван.

Гласовна промјена може бити условљена и неусловљена.

Гласовне промјене описујемо помоћу гласовних закона.

Гласовни закон је правило помоћу којег се рефлекси могу

једнозначно извести из извора.
ТИПОЛОГИЈА ГЛАСОВНИХ ПРОМЈЕНА

СЛАБЉЕЊЕ (ленција) ГЛАСОВА

Афереза је испадање почетног гласа у ријеч (хоћу, хајде).

Апокопа је отпадање завршног самогласника у ријечи (јеже).

Синкопа је испадање самогласника у средини ријечи (јерови).

Редукција је поједностављивање сугласничких скупина.

Хаплологија (поједностављивање) је ријетка појава која означава

губљење цијелог слога.
 ДОДАВАЊЕ ГЛАСОВА
Екресценција (усађивање) јесте додавање сугласника између
друга два сугласника здрак.

Епентеза (уметање) је додавање самогласника унутар ријечи да

би се разбила неприхватљива сугласничка скупина. То се
догодило у ријечима вјетр и огњ. Такво је и епентетско л код
јотовања.

Протеза је додавање гласа на почетку ријечи. У многим

језицима ријечи не могу почињати самогласником, или се због
различитих ограничења поједини самогласници не могу
појавити на почетку ријечи, или се не толерише хијат или зијев
на граници двије ријечи. У таквим случајевима се умеће
сугласник, обично Ј или В али некад и протетички Л или Р: јагње,
јабука, јистина.
МЕТАТЕЗА или преметање јесте промјена редослиједа
гласова у ријечи. Метатезе су спорадичне појаве и у већини
језика се појављују у издвојеним ријечима или у само
неколико ријечи. Словенски језици припадају малобројним
језицима у историји којих се појављује системска и правилна
метатеза. Једна од најважнијих прасловенских гласовних
промјена јесте метатеза ликвида.
 СТАПАЊЕ ГЛАСОВА
Стапање (фузија) је честа појава у многим језицима, два гласа се спајају у
један при чему добивени глас задржава неке гласовне особине и једног и
другог гласа. Примјер такве промјене у историји словенских јез. јесте
монофтонгизација дифтонга. Монофтонгизацијом прасловенског дифтонга аi
добивено је дуго е које послије дало јат а које задржава својство нискости од
вокала а а од вокала i својство предњег реда. Тако су од прасл. ријечи paina,
kaina постале стсл. ријечи пена, цена.

Примјер стапања у прасл. јез. јесте и настанак назала. Они су настали у

касном прасловенском; због тенденције према отвореним слоговима у једну
гласовну јединицу, стопили су се у таутосилабичке скупине које су се
састојале од самогласника и носног сонанта. При том је penti дало пет а
ponti пут.

Посебан начин стапања је тзв. компензационо или накнадно дужење. То је

појава да када се један глас изгуби, сусједни глас (обично самогласник) се
продужи. Можемо рећи да је у таквим случајевима од изгубљеног гласа
остало само мјесто на коме се шире гласовна својства сусједног гласа. Стога
се у ријечима са непостојаним a, смјењују кратки и дуги самогласници.
ЦИЈЕПАЊЕ (фисија) гласова је процес супротан од
спајања. То је појава да од једног гласа постаје слијед
двају гласова од којих сваки има неко својство изворног
гласа. Примјер је развој јата. Цијепање је честа појава у
свјетским језицима.
ЈЕДНАЧЕЊЕ ГЛАСОВА

Једначења или асимилације су најчешћи облик гласовних

промјена.
- дјелимично или потпуно једначење.
- једначења по мјесту и начину артикулације,
једначење по звучности, палатализације
- прогресивна и регресивна једначења. (село-поље,
волови-ножеви).
- непосредно једначење
- даљинско једначење
 РАЗЈЕДНАЧАВАЊЕ
Разједначавање или дисимилација је процес супротан
једначењу. Том промјеном гласови постају мање слични
један другом. Разједначавање смањује број заједничких
својстава двају гласова. Као и једначење и разједначавање
може бити непосредно и даљинско. Прасл. скупине dt и tt:
pletti у стсл. plesti, vedti у vesti.
УЗРОЦИ ГЛАСОВНИХ ПРОМЈЕНА
УЗРОЦИ ГЛАСОВНИХ ПРОМЈЕНА
Узроци јез. промјена, па тако и гласовних, могу бити
различити. Јасно је да упоредна грам. не може одговорити
на питања зашто се нека појава појавила на баш том
простору и баш у том времену. Узроци јез. промјена могу
бити унутрашњи и вањски.
Унутрашњи: 1) тежња за лакшим изговором; 2) нагласак 3)
постојање празнина у фонемском систему тако да се
гласовне промјене понекад дешавају да би систем постао
интегралан, симетричан и кохерентан. 4) економичност,
тежња да се са што мање напора постигне више.
Вањски чиниоци су утицај других језика.
 АНАЛОГИЈА
Уз гласовне законе најважнији чинилац језичких промјена јесте
аналогија. То је промјена једног облика или ријечи угледањем на
други облик или ријеч. Разликујемо пропорционалну аналогију од
непропорционалне.
Размјерна или пропорционална аналогија је када постоји
а:б=ц:х тј. размјера у којој је промјењива х облик који треба
разријешити. То је аналогија у правом смислу ријечи и неки
научници термин користе само у том суженом значењу.
син:синови=сат:сатови=дан:х
пећи:печем:печеш=моћи:х:можеш
Први облик објашњава откуд облик коњеви код дјеце а други
откуд можеш. Несразмјерна (непропорционална) аналогија
настаје због уједначавања система, као палатализација именице
кнез, гдје је један падеж моделован према другима да се
уједначи парадигма.
Какав је однос аналогије и гласовног закона?

Гласовни закони дјелују механички не обазирући се на значење

и морфолошки састав језика. Насупрот њима, аналогија већ по
својој дефиницији гради системе. Због тога аналогија често
може обновити морфолошки систем нарушен гласовним
законима. Гласовни закони дјелују увијек а аналогија може
каткад обновити стање прије гласовних закона. Примјер такве
аналогије у српском језику јесте дјеловање 2. пал и потпуно
уклањање њеног учинка код придјева. Н мн. у најстаријим
српскосл. споменицима има облик тиси, суси, велици. То значи
да је палатализација без изузетка дјеловала и на придјеве, али
временом због дјеловања аналогије и уједначавања парадигме,
поступно се уклањају палатализовани облици тако да облици
тихи и сухи постају једини правилни.

Када ће аналогија дјеловати а када неће?

1. лице јд. презента гл. моћи и хтјети

Број девет у словенским и балтичким језицима.