ДЕ БРОЉЕВИ ТАЛАСИ И

РЕЛАЦИЈА
НЕОДРЕЂЕНОСТИ
 Де Брољеви таласи
 Проучавање оптичких појава показало
је дуалистичку природу свјетлости. У
неким случајевима свјетлост
испољава таласна својства
(интерференција, дифракција…), а у
другим корпускуларна (честична)
својства (фотоефекат, Комптонов
ефекат…).
 Луј Де Брољ је 1924.године
изнео претпоставку да
дуализам није особина само
оптичких појава, већ је
универзално својство
материје. Све корпускуларне
честице поседују и таласна
својства. Са сваком
честицом која има импулс
повезан је талас. Пошто
честице имају истовремено
и корпускуларне и таласне
особине, на њих не могу да се
у потпуности примене
појмови који се у класичној
физици односе на честице.
По Де Брољевој идеји формула за импулс
фотона:

важи и за кретање електрона (или било које

друге честице):
Са сваком честицом која има импулс повезан је
талас чија је таласна дужина:

Ово је де Брољева релација, коју можемо

протумачити само на један начин: свака честица
која се креће мора да има и таласну дужину.
• Таласна дужина честице (Де Брољева
таласна дужина) једнака је количнику
Планкове константе и интензитета
импулса честице.

• Овај израз за Де Брољеву таласну

дужину важи и за релативистичке
честице, а и за честице које се крећу
брзинама које су много мање од брзине
светлости.
 Честице на које могу да се са довољном тачношћу
примене закони класичне механике називају се
нерелативистичке, а за честице за које треба да се
примене закони релативистичке физике називају се
релативистичке.)

релативистичке:

нерелативистичке:
 Де Брољеви таласи нису електромагнетни
таласи, већ имају специфичну природу, за коју
није могуће наћи аналогију у природи.
 Де Брољева хипотеза сваком тијелу приписује
таласни пакет који се креће истом брзином
као и тијело. Ови таласи се битно разликују
од електромагнетних таласа. Они се не зраче
у простору нити их емитују честице. Ови
таласи, названи таласи материје,
представљају саму честицу. Њихова брзина
није једнака брзини свјетлости и није
константна.
 Де Брољ је до своје хипотезе дошао дубоко
вјерујући у јединство природе (,,Зашто би
дуалност била карактеристична само
свјетлости?’’) и покушавјући да одгнетне
први Ботов постулат. Као и већина
физичара тог времена, желио је да схвати
зашто у стационарним стањима
електрони не емитују електромаонетно
зрачење и зашто је момент импулса
цјелобројни умножак константе ћ.
Одговоре је нашао у таласној природи
електрона.
 Електрону који круже око језгра
по стационарној орбити може се
придружити стојећи талас
такав да је на путањи
електрона ,,смјештен’’ цио број
таласних дужина. Као што би,
да нема отпора средине, код
стојећег таласа на затегнутој
жици сви дјелићи жице
бесконачно дуго осциловање на
исти начин без губитка енергије,
тако нема губитка енергије ни
код оваковог стојећег таласа
електрона:
 Де Брољева хипотеза потврђена је
експериментима. Убрзо након што је
хипотеза постављена, изведени су
експерименти који су показали да се при
проласку кроз кристале електронски сноп
понаша као сноп рендгенског зрачења, што
је била директна потврда да и електрони
(као рендгеснко зрачење) имају таласну
природу. Касније су слични огледи изведени
и са другим честицама (неутронима,
атомима хелијума...)
 Релација неодређености
 Релација неодређености даје у облику
прецизних неједнакости да одређени парови
физичких својстава, као што су позиција
и моменат, не могу да буду истовремено
познати са арбитрарно високом
прецизношћу. Другим ријечима, што је
прецизније једно својство измјерено, то се
мање прецизно друго својство може
измјерити.
 Уместо могућности да се тачно одреде координате,
путања, импулс, енергија и друге величине које се
јављају у макросвјету, стање честице у квантној
механици се описује таласном функцијом, која у
ствари на извјестан начин представља
вјероватноћу да се честица у одређеном тренутку
нађе у одређеној тачки простора.
 Пошто микрочестице имају таласне особине
постоји ограничење истовременог одређивања
положаја микрочестице и њене брзине, односно
импулса.
 Степен тачности којом се стање честице може
одредити дају Хајзенбергове релације
неодређености.
 Хајзенберг је тврдио да при
истовременом одређивању
положаја (x,y,z) и импулса
(px,py,pz) постоје неодређености
(апсолутне грешке мерења) ових
физичких величина које
задавољавају услов:

гдје су:

△x ,△y,△z – грешке које правимо мјерењу

положаја дате микрочестице која се
креће

△px△py△pz – грешке које правимо при

мјерењу њеног импулса

ћ – редукована Планкова константа

 Из Хајзенбергове релације слиједи да су
неодређеност положаја (грешка при мjерењу)
положаја микрочестице (△x , △y, △z ) и
неодређеност импулса (△px△py△pz ) међусобно
обрнуто сразмјерне. Што је положај
микрочестице тачније одређен (на примjер:  △x-
>0 ) то је већа неодређеност импулса (△px->0 ).
 Неодређеност импулса и координате у релацији
нису посљедица несавршености мјерних
инструмената, грешака експериментатора и
поступка мјерења. И у идеалним условима
постоје неодређености ових физичких величина.
  Немогуће је истовремено тачно одредити
и положај и импулс микрочестице.

 Очигледно је да производ неодређености координата и брзине зависи од масе честице, односно

тијела и да ће у случају велике масе овај производ бити веома мали. Значи, већа маса условљава мању
неодређеност  △x и  △V . Према томе, релације неодређености показују границу примjењивости
класичне физике.
 Хајзенберг тврди да ће сваки, ма како замишљен и постављен, експеримент  у  коме се  покуша 
мјерење  положаја  и  импулса  микрочестице  – довести  до  неизбјежних (објективних) грешака.
 Релације неодређености важе и за друге
парове величина, као што је рецимо пар
енергија и вријеме:

Релација неодређености има велики значај у

објашњавању начина дјеловања основних
интеракција у природи: гравитационе,
електромагнетне и нуклеарних сила.
 
 Хајзенбергове релације неодређености
показују да се процес мjерења у
микросвjету значајно разликује од процеса
мjерења у макросвjету. Свако меjрење је
интеракција инструмента са
посматраним објектом. Приликом мjерења
у макросjвету, дjеловање инструмента на
објекат може да се учини довољно слабим
да не утиче на особине објекта. Приликом
мjерења у микросвjету, утицај мjерних
инструмената на процес мjерења мора да
се узме у обзир.
 Сада се поставља питање значаја ове релације. Још је Њутн
открио да ако знамо положај и истовремено и импулс датог
тијела, као и силе које на њега делују, да онда можемо да
прецизно израчунамо унапријед све будуће положаје и импулсе
тог тијела, тј. да научно предвидимо будуће догађаје везане за
то тијело. Управо је то оно што нам у микросвјету онемогућава
Хајзенбергова релација неодређености, што представља још
једно значење његовог назива.
 Касније је Макс Борн открио могућност да израчунавамо
вјероватноће будућих догађаја у микросвјету, што се заснива на
јако великом броју микрочестица у сваком макро или мегатијелу.
За ове своје радове обојица су добили Нобелове награде за
физику, Хајзенберг 1932. године, а Борн 1954. године.
КРАЈ.

РАДИО: Миладин Коћало