ФОТОЕЛЕКТРИЧНИ

ЕФЕКАТ
Радио : Миладин Коћало
• Појава да неки метали
емитују електроне са
своје површине док су
под утицајем
свјетлосних зракова
названа је фотоефекат,
а електрицитет који се
добија на тај начин,
фотоелектрицитет.
Ову појаву је први запазио
Хајнрих Рудолф Херц 1887.
године. Он је примјетио да
се између двије електроде
од цинка, које су повезане
са Румкорфовим
индуктором, прескаче
електрична варница при
знатно нижем напону ако се
негативно наелектрисана
електрода озрачи
ултраљубичастим зрацима.
Детаљну методику за испитивање ове појаве дао је руски физичар
Александар Григориевич Столетов. Његова апаратура састојала се од
две електроде, односно катоде, израђена од испитиваног материјала, и
аноде које се налазе у вакумној цијеви и прикључене су на батерију ,
тако да се потенциометром може мијењати не само вриједност него и
знак напона у који се доводи. Када се катода освјетли монохромност
свјетлошћу са ње се избијају електрони, који се затим одржавањем
напона убрзавају до аноде. Јавља се фотоелектрична струја која се
мјери милимпреметром. Освјетљавајући катоду свјетлошћу различити
таласни дужина Столетов је утврдио следеће закономерности:

• Да најефективније дјеловање има УВ

(ултраљубичасто) зрачење.
• Да под дејством свјетлости материјал губи само
негативна наелектрисања
• Да је јачина струје која се јавља усљед
освјетљавања катоде директно пропорционална
интензитету упадне свјетлости.
Столетова амплитуда за
испитивање
 Столетова амплитуда за испитивање под дејством свјетлости

На основу изучавања зависности фотострује I, образоване електронима емитованим са катоде под дејством светлости, од напона U
између електрода, различитих материјала у вакууму, за различите фреквенције упадног зрачења, утврђена су три основна закона
спољашњег фотоефекта:
• Столетов закон: при фиксираној вриједности фреквенције упадне свјетлости, број фотоелектрона, истргнутих у јединици
времена, пропорционалан је интензитету свјетлости (јачина фотострује засићења пропорционална је енергетској осветљености
катоде);
• Максимална почетна брзина (максимална кинетичка енергија) фотоелектрона не зависи од интензитета упадне свјетлости, већ
је одређена само њеном фреквенцијом;
• За сваки материјал постоји црвена граница фотоефекта, тј. минимална фреквенција свјетлости (која зависи од хемијске природе
материјала и стања његове површине), испод које је фотоефекат немогућ
Фотоелектрични ефекат се може приказати помоћу уређаја на овој слици
Да би електрон напустио метал, он
мора да прими енергију да би могао
да изврши рад против електричне
силе којом га привлаче позитивни
јони из кристалне решетке.
Минимална енергија коју треба да
прими електрон да би напустио
површину метала једнака је
излазном раду. Излазни рад зависи
од хемијског састава метала и
чистоће његове површине. Излазни
рад за већину метала износи
•• Горњи
Горњи дио
дио :: негативно
негативно наелектрисани
наелектрисани
неколико електронволти (не више од
електрометар
електрометар након
након зрачења
зрачења електроде;
електроде; 10eV). Електрони избачени из
насупрот
насупрот томе,
томе, позитивно
позитивно наелектрисан
наелектрисан
електрометар
електрометар се се не
не пуни.
пуни.
метала помоћу свјетлости називају
•• Доњи
Доњи дио
дио :: Уређај
Уређај заза експериментално
експериментално се фотоелектрони.
испитивање
испитивање фотоефекта
фотоефекта (напон
(напон В,
В, струја
струја
И).
И).
Истраживања су показала да неки други метали
(алкални – литијум, натријум, калијум,
рубидијум, цезијум; земноалкални –
берилијум, магнезијум, калцијум, стронцијум,
баријум) емитују електроне и то кад се озраче
видљивом свјетлошћу. Врло мали број
супстанци емитује електроне под утицајем
инфрацрвеног зрачења.
• галванометар (G) – мјери јачине
електричне струје
• волтметар (V) – мјери
потенцијалну разлику (напон)
између аноде и катоде
• потенциометар (промјенљиви
отпорник) – користи се за
промјену напона између аноде и
катоде

• Свјетлосни сноп је усмјерен на

катоду (фотокатода). Електрони,
које емитује катода (К), крећу се
под дејством електричног поља
према аноди (А). Тако се у колу
успоставља електрична струја
(фотоелектрична струја).
 Зависност електричне струје I од напона U између електрода при сталном интензитету свјетлости која пада на катоду

Са графика се види да фотоелектрична струја веома брзо достиже максималну вриједност (при неком релативно
малом напону). При том напону сви емитовани електрони долазе до аноде. Ова струја се назива струја засићења (I z).
Струја засићења представља број електрона које катода емитује у јединице времена. Даљим повећавањем напона
између електрода не мијења се јачина електричне струје.

*Број емитованих електрона зависи од интензитета свјетлости. Пошто је интензитет свјетлости константан, константан је и број
емитованих електрона у јединици времена. Број избачених електрона се не мијења при повећању напона између електрода. *
При напону U=0 фотоелектрична струја није једнака нули, јер катода емитује
електроне са неком почетном брзином па известан број електрона доспјева до
аноде.
Губитком електрона метал (катода) постаје позитивно наелектрисан.
Одласком све већег броја електрона, метал постаје све више позитивно
наелектрисан, због чега све јачом силом привлачи електроне. Кад напон
толико порасте, да се сви електрони враћају назад, значи да је достигао своју
максималну вриједност. Та гранична вриједност напона је названа – закочни
напон Uz. При овом напону ниједан од електрона не доспјева до аноде. Тада
је комплетна кинетичка енергија емитованих електрона једнака раду
електричног поља:
 o me – маса електрона
o v – брзина електрона
o e – наелектрисање електрона
(елементарно наелектрисање )
o Uz – закочни напон

На основу ове формуле се види да мјерењем закочног напона,

може да се одреди брзина (пошто су остале величине познате):
 У истраживању фотоелектричног ефекта значајни су
експерименти на основу којих је Филипп Ленард 1902.
године утврдио да брзина којом електрони напуштају
површину метала, не зависи од интензитета упадне
свјетлости, већ само од њене фреквенције односно таласне
дужине. Брзина електрона је утолико већа уколико је
упадна свјетлост краћих таласа. Ова чињеница не може да
се објасни класичном теоријом, јер према њој би требало
да брзина електрона, односно њихова енергија зависи
од интензитета упадне свјетлости, тако да електрони
имају све већу брзину, уколико је већи интензитет
упадне свјетлости. Експерименти показују да се
повећањем интензитета упадне свјетлости повећава само
број избачених електрона са површине метала док њихова
брзина остаје непромењена. На основу класичне теорије
није могло да се објасни ни зашто се повећава и број и
брзина електрона када на метал дјелује свјетлост краћих
таласа односно веће фреквенције.
• Експериментима је утврђено да фотоелектрични ефекат може да настане само
када на метал делује свјетлост одређене минималне фреквенције, односно
максималне таласне дужине, која је за различите метале различита. Значи да би
се дошло до фотоелектричног ефекта фреквенција свјетлости мора да буде већа
од неке одређене фреквенције – граничне фреквенције (таласна дужина треба да
буде мања од неке одређене таласне дужине – граничне таласне дужине).
• Ова чињеница да за сваки метал постоји одређена гранична вредност
фреквенције упадне свјетлости испод које не може да наступи појава
фотоелектричног ефекта, без обзира на интензитет свјетлости, није могла да се
објасни класичном теоријом. Није било јасно зашто свјетлост и најслабијег
интензитета, чија је фреквенција изнад граничне вриједности, изазива
фотоефекат, док свјетлост испод те границе не изазива фотоефекат без обзира
коликог интензитета била.
Овај проблем је ријешио Алберт Ајнштајн.
АЈНШТАЈНОВА ЈЕДНАЧИНА ФОТОЕФЕКТА
Проширујући Планкову претпоставку, за објашњење
фотоефекта била је довољна претпоставка да се
електромагнетно зрачење апсорбује у квантима. Ајнштајн је
отишао још даље, претпостављајући да се свјетлост и
простире у облику кванта свјетлости – фотона. Значи и
свјетлост је квантна појава. Према Ајнштајну сваки квант
свјетлости или фотон има енергију која износи:

hν

На основу ове формуле се види да је енергија фотона већа

уколико свјетлост има већу фреквенцију, односно краћу
таласну дужину.
Ајнштајново објашњење фотоелектричног ефекта:
Енергија сваког апсорбованог фотона који падне на плочу
троши се излазни рад и кинетичку енергију емитованог
електрона.

hν – енергија фотон
– излазни рад
hν – кинетичка енергија емитованог
електрона

Ова формула представља Ајнштајнову једначину фотоефекта.

На основу претходне релације, минимална вриједност фреквенције ν0
упадног угла талса, при којој може доћи до фотоефекта, износи:

Максимална таласна дужина свјетлости λ0 при којој може

доћи до фотоефекта, је црвена граница фотоефекта.
Закочни напон је одређен максималном кинетичком енергијом:

тј.
ТИПОВИ ФОТОЕФЕКТА
• Спољашњи фотоефекат
Спољашњим фотоефектом (који се, такође, назива и само фотоефекат) названа је појава испуштања (удаљавања) негативног
наелектрисања (конкретно електрона) са површине материјала који је изложен дејству електромагнетског зрачења. Спољашњи
фотоефекат примећује се код чврстих тијела (метала, полупроводника, диелектрика), а такође и у гасовима на појединачним
атомима и молекулима (фотојонизација).

• Унутрашњи фотоефекат
Унутрашњи фотоефекат представља појаву да под дејством електромагнетског зрачења долази до преласка електрона унутар
полупроводника или диелектрика, из везаних стања у слободна, без њиховог излетања ван ових материјала. Као резултат тога,
концентрација носиоца струје (електрона) унутар материјала расте, што доводи до појаве фотопроводљивости (повећања
електропроводности полупроводника или диелектрика при њиховом осветљавању), тј. до појаве електромоторне силе.

• Вентилни фотоефекат
Вентилни фотоефекат је један облик унутрашњег фотоефекта, тачније појава фотоелектромоторне силе при осветљавању
контакта два различита материјала - два различита полупроводника или полупроводника и метала. Вентилни фотоефекат
отвара путеве за директно преобразовање сунчане енергије у електричну.
КРАЈ