Све је - ЈЕДНО

ЕЛЕЈСКА ШКОЛА
КСЕНОФАН
 Као и Питагора, Ксенофан је
рођен у Јонији (полис
Колофон, око 570-475 г.п.н.е),
али је живот провео
лутајући, а већи део као
рапсод (певач пригодних
химни) у јужним крајевима
Италије. Основно
интерсовање Ксенофана
било је откривање природе
богова.
Критика традиције
 Ксенофан је нарочито критиковао наслеђене
представе о односу људи и богова. Он критикује
Хомера због представљања света богова аналогно
свету људи. Ксенофан је сматрао да је то одлика
варваризма и веровања људи да се “ богови рађају
као и они и да имају хаљине, говор и изглед њихов.”
 Зато ће он и рећи да би животиње уколико би
имале руке сликале божанства у свом лику, као
што друге расе сматрају да су божанства слична
њима.
ИНДИЈА
КИНА
АФРИКА
АНТИЧКА ГРЧКА
Бог је један

 Ксенофан сматра да је апсурдно тврдити да

богова има више и да Бог може бити само
Један, па отуда и она мисао која ће обележити
елејско учење, али и многа каснија учења - СВЕ
ЈЕ ЈЕДНО.
 Код Ксенофана, бог се изједначава са целином
свемира, што представља ПАНТЕИЗАМ.
 Бог је свепрожимајући, сферичан и
непомичан, нерођена стварност космоса и
нема никаква лична обележја.
Свима је нагађање дато

 Ксенофан је тврдио да је природа Бога

несазнатљива и да се о њој ништа са
сигурношћу не може тврдити. По њему, мудар
човек треба да се уздржава од било каквог
суда о природи Бога, јер чак и када би сазнао
праву природу, он не би могао да докаже
своје сазнање. Свако има своју представу
Бога коју сматра истинитом, па ће зато
Ксенофан рећи : “Свима је нагађање дато”.
ПАРМЕНИД ИЗ ЕЛЕЈЕ
 Елеја је била полис који је
формиран у јужној Италији, од
стране грчких колонизатора,
који су бежали пред персијским
царем Киром, средином
6. века пре нове ере.
 Парменид се сматра једним од
најзначајнијих филозофа ове
школе. Иако је био склон
теоријском, контемплативном
животу, био је активни учесник
политичког живота Елеје.
Парменидови закони

 Постоји анегдота о томе како је Парменид

срочио законе Елеје и како су се наредне
генерације приликом полагања заклетве,
заправо заклињале пред “Парменидовим
законима”.
 Парменид, иако значајан по својој политичкој
делатности, најзначајнији траг оставља не у
историји политике, већ у историји филозофије,
као први филозоф који у непосредну везу
доводи Биће и мишљење, као и њихов логички
однос непротивречности.
Биће јесте, не-биће није

 Срж Парменидове филозофије представља

тврдња да Биће јесте. Биће не настаје нити
нестаје, оно је вечно. Нашим чулима је
недоступна та истина, па нам она сугеришу
сталну промену, кретање и мноштво. По
Пармениду, то су заблуде којима нас чула
обмањују. Биће је мишљење и то
непротивречно мишљење јер једино такво и
може постојати, јер све што је противречно и
несагласно, пропада и не може бити. Зато ће
Парменид рећи : “исто је мислити и бити”.
Биће = мишљење

 Мишљење није неки облик Бића, већ је оно

Биће само, биће у својој суштини. Као такво,
Биће постоји. Не-Биће не постоји, јер се не
може мислити (пробајте да замислите
НИШТА). Све друго је ствар пуког мњења и
онога што нам наша чула сугеришу, а што по
себи јесте привид. Чула нам сугеришу
мноштво, које је пропадљиво, а истина је
сасвим другачија и открива се мишљењем.
 Пут знања и пут мњења
 До сазнања о истини (да
је биће Једно) долази се
кретањем по путу истине,
употребом разума, где
сазнајемо да Биће јесте,
а Не-Бића нема. Стаза
мњења нам сугерише да
постоји Не-Биће
(мноштво, кретање,
промене) и да је то права
и истинска стварност.
Биће је једно
 Онај ко крене путем истине, сазнаће да је Биће
Једно, бескрајно,недељиво и непокретно. Осим
тога, оно је вечно и није настало, јер ако би
настало морало би настати ни из чега. Када би
Биће настајало ни из чега, онда би Не-Биће
морало да буде нешто из чега би могло да
настане Биће. Зато Парменид каже да Биће :
“Нити је било, нити ће бити, читаво сад је, једно
непрекидно”. Осим тога, Биће је савршено,
божанство без лика, сферичног облика
(ограничено?).
 ЗЕНОН
 Један од оних који су
бранили Парменидову визију
Бића као Једног,
непокретног, непропадљивог
и недељивог, јесте Зенон из
Елеје. Он је настојао да
својим парадоксима
( мишљење у коме из истинитих
премиса добијамо противречне
закључке) покаже
бесмисленост кретања,
промене и мноштва.
Парадокси
 Сматра се да је парадокса било укупно четрдесет, али их
је до данас сачувано само четири. Решити парадокс,
значило би указати на неке грешке у премисама или
закључивању. Зенон је доказивао да ми не можемо да
поимамо кретање, промене и друге ствари из искуства,
јер у њима постоји мноштво противречности, а наш разум
може да поима само идентичност, непротивречност.
Четири парадокса о којима говоримо јесу:
 Ахил и корњача,
 Стрела,
 Дихотомија,
 Стадион.
 Ахил и корњача
 Замислите да трче Ахил и
корњача. Ахил трчи 10
пута брже од корњаче, али
почиње од тачке А, 100
метара иза корњаче која је
у тачки К1 (корњачи ,која
је спорија, дата је Поново Ахил трчи до К2. Али, као и
предност). Да би пре, када је прешао 10 метара
престигао корњачу, Ахил корњача је метар испред њега, код
мора прво доћи до тачке тачке К3, и тако даље (корњача ће
К1. Међутим, када је Ахил увек имати предност над Ахилом,
стигао до тачке К1, ма колико мала она била). Према
корњача је прешла 10
метара и дошла до тачке
томе Ахил никада не може
К2. престићи корњачу.
 Стрела
 Парадокс Стрела, доказује
да стрела која лети у
сваком појединачном
тренутку заузима
одређени положај у
простору, што значи да
мирује, а није разумно
мислити да збир мировања
може дати кретање. Што
значи да је то привид
чула, и да кретање заправо
не постоји.
 Дихотомија
 У парадоксу названом
Дихотомија, Зенон показује
да све што се креће пре него
што достигне циљ свога
кретања мора најпре да пређе
половину пута, онда половину
те половине, и тако у бескрај.
Закључак је да кретање не
може имати почетак, јер
почетак претпоставља да се у
ограничено време пређе
неограничено много простора,
што је логички немогуће.
 МЕЛИС
 Мелис је био истакнути
војсковођа и адмирал, који се
у иворима наводи као
победник над атинском
флотом. Сматра се да је
заједно са Зеноном пратио
Парменидова предавања.
Иако би га заправо требало
сврстати у јонску школу,
јасан је утицај елејског учења
на Мелиса, што је и разлог
томе да се он овде нађе.
Биће није сферично!
 Мелис се противио
Парменидовој и
Ксенофановој тврдњи да
је биће сферичног
облика. Сматрао је да,
уколико би то било тачно,
то би значило да изван
Бића постоји нешто што
га ограничава. У том
случају, биће не би могло
да буде Једно.
Биће је непроменљиво!
 Попут Парменида
сматрао је да је биће
непроменљиво.
Његова природа је
таква, да би оно када
би трпело промене,
макар и минималне,
на крају пропало
(више не би било
Биће).