RAD U PAROVIMA I INDIVIDUALNI

OBLIK RADA
 UVOD

 
Neki didakticari svrstavaju sve oblika rada u nastavi u dve
skupine: neposredne, u koje ubrajaju one nastavne situacije kad
nastavnik direktno rukovodi nastavnim procesom, izlaze
nastavne sadrzaje, pokazuje, oblikuje, sistematizuje, izvodi i
evaluira sopstveni rad i rad ucenika i posredne indirektne kad
organizuje i usmerava ucenicki samostalni rad, primerava ga
sposobnostima grupa ucenika.
 POJAM RADA U PAROVIMA

Rad u parovima je takav oblik rada u kome dobijeni

zadatak izvrsavaju dva ucenika. Neki autori rad u
parovima svrstavaju u grupni rad mada tamo ne pripada.
Nije isto kad su u grupi dva, tri, ili vise clanova. Od
velicine grupe zavise odnosi u grupi , broj interakcija,
komunikacija.
 
U paru se moze ostvariti jedinstvo ako su parovi po
osobama i stavovima komplementarni. Ukoliko jedan od
parova nije spreman za saradnju par se rastura. Prema
Verneru Lustembergeru rad u paru nosi sa sobom dvije
podjednake opasnosti: moze doci do potpunog jedinstva u
misljenjima ili do potpunog neslaganja. Prigovara se radu
u paru i to se jedan clan moze izvlaciti na racun drugoga.
 KARAKTERISTIKE RADA U PAROVIMA
 
Rad u parovima moze se promatrati sa pedagoskog, psiholoskog, didaktickog i
socijalnog aspekta. Ako ga promatramo sa pedagoskog aspekta onda vidimo da rad
u parovima omogucava da se prihvataju pozitivni uzori, doprinosi upoznavanju
efikasnijih metoda i tehnika ucenja, omogucava uporedjivanje postignutog tempa
ritma rada i doprinosi racionalnom koriscenju vremena na nastavnom casu.

Didakticki razlozi za primenu rada u parovima su brojni. Brze se dolazi do rezultata,

omogucava pravovremeno dobijanje povratne informacije, motivise ucenike na rad.
Rad u parovima pomaze povucenim ucenicima da se smelije ukljuce u rad u nastavi.
 
Socijalne karakteristike grupnog oblika rada ogledaju se u zblizavanju ucenika.
Ucenici se medjusobno dopunjuju u priboru, razmenjuju pribor sto dovodi do
smanjivanja razlika u materijalnom polozaju ucenika i do oplemenjivanja decje
licnosti.
 NACINI RADA U PAROVIMA
POSTOJI VISE NACINA RADA U PAROVIMA . M. STEVANOVIC, (1998) NAVODI
SLEDECE MODELE RADA:
 
*INSTRUKTIVNI RAD;

*ZAJEDNICKO KOOPERATIVNO UCENJE;

*INDIVIDUALNO UCENJE U PARU;

*ZAJEDNICKI STVARALACKI RAD U PARU;

*MEDJUSOBNO VREDNOVANJE;

*ZAJEDNICKO VREDNOVANJE;

*ISTRAZIVANJE U TANDEMU, ITD.

  

PREDNOSTI RADA U PAROVIMA

 
Rad u parovima ima brojne prednosti koje se ogledaju u sledecem:
Povoljno utice na razvoj drugarskih odnosa i na socijalizaciju.
Omogucuje parovima da potpuno dodju do izrazaja sto je u frontalnom radu
nemoguce.
Vazan je i izvan nastave u okviru domaceg rada ucenika.
Nalazi svoj puni smisao u ispunjavanju skolskih zadataka izvan nastave ( domaci
zadaci, zajednicko pripremanje ispita)
Nalazi svoju primenu u svim nastavnim oblastima, nastavnim predmetima, svim
razredima.
Vrlo uspesno se kombinira sa svim oblicima rada u nastavi.
 
  
NEDOSTATCI RADA U PAROVIMA

Rad u parovima ima i svoje nedostatke kao i svi ostali oblici rada. Kod
primene rada u parovima veoma je bitno da nastavnik dobro poznaje
specificnosti ovog oblika rada, da poznaje dobro sposobnosti ucenika i
da osposobi ucenike za uspesan rad u parovima.
 
Pitanje je i kako sastavljati parove. Istrazivanja su pokazala da odlicnim
ucenicima ne odgovara rad sa slabijim ucenikom jer ih ne motivira.
Sastavljanje parova je veoma osetljivo pitanje. Nastavnik mora dobro
poznavati ucenike mora voditi racuna da li se oni medjusobno slazu i
dopunjuju, kakav je njihov uspeh, da li su iskljucivi ili tolerantni, umiju
li saradjivati. Rad u parovima najvece rezultate dace u matematici,
maternjem jeziku, poznavanju prirode, istoriji, biologiji i geografiji, pa
ga u tim predmetima najcesce treba primenjivati. Posebno ga treba
provoditi u fazi vezbanja i ponavljanja gradiva.
 POJAM INDIVIDUALNOG OBLIKA RADA

 
Individualni oblik nastavnog rada je takav oblik rada u kome svaki
ucenik u odeljenju radi samostalno postavljeni zadatak.
Individualni rad spada u posebnu nastavu. On je pedagoski
rukovodjen proces. Nastavnik ucenike treba osposobljavati za
samostalan rad.
M. Stevanovic (1998) navodi da u toku samostalnog rada:
UCENIK REGULIRA VLASTITE AKTIVNOSTI;

SAMOSTALNO UCI I TAKO STICE ZNANJA, NAVIKE, UMECA;

BIRA REDOSLED OBAVLJANJA ZADATAKA;

ODREDJUJE TEMPO RADA;

U DATOM TRENUTKU TRAZI POMOC NASTAVNIKA, SVOJIH PARTNERA ILI RODITELJA;

DAJE INICIJATIVU;

MOZE MENJATI PODRUCJA SVOJE AKTIVNOSTI;

PRAKTICNO PRIMENJUJE STECENA ZNANJA;

VRSI KONTROLU I EVALUACIJU URADJENOG;

SAMOSTALNO PRELAZI IZ ZADATKA U ZADATAK;

SAMOSTALNO PROMATRA, ISTAZUJE, IZLAZE, BELEZI;

UPOZNAJE I RUKUJE RAZNIM APARATIMA I TEHNICKIM SREDSTVIMA, VRSI ANALIZU I GENERALIZACIJU;

SAMOSTALNO SE SLUZI RAZNIM PISANIM MATERIJALIMA I KORISTI RAZNOVRSNE IZVORE INFORMACIJA ;

 TEHNIKE SAMOSTALNOG RADA
 
ZAHTEVI O KOJIMA TREBA VODITI RACUNA TOKOM ORGANIZACIJE INDIVIDUALNOG
RADA ODNOSE SE NA:

1) RACIONALNO KORISCENJE RASPOLOZIVOG VREMENA,

2) AKTIVNOST UCENIKA U SKLADU SA RAZLICITIM PSIHOFIZICKIM MOGUCNOSTIMA,
3) SAMOSTALNO RESAVANJE POSTAVLJENIH ZADATAKA I
4) DAVANJE POVRATNE INFORMACIJE.

DR. TIHOMIR PRODANOVIC NAVODI DA UCENIKE TREBA OSPOSOBLJAVATI ZA

PRIMENU ODGOVARAJUCIH TEHNIKA KAO STO SU:

*TEHNIKA RADA SA PISANIM I STAMPANIM TEKSTOVIMA,

*TEHNIKE RADA SA ILUSTRACIJAMA I TEHNICKOM DOKUMENTACIJOM,
*TEHNIKE RADA U PROMATRANJU I EKSPERIMENTIRANJU I
*TEHNIKE RADA U MANIPULIRANJU I KONSTRUIRANJU
 VRSTE INDIVIDUALNOG RADA
DR. MLADEN VILOTIJEVIC, (1999) GOVORI O TRI VRSTE INDIVIDUALNOG
RADA SA UCENICIMA:

1) NASTAVNIKOV RAD SA POJEDINCEM,

2)SVI UCENICI RADE NA ISTOM ZADATKU I

3)RAD UCENIKA NA RAZLICITIM ZADACIMA

 
 TESKOCE I OGRANICENJA U PRIPREMI RADA

Pozitivni efekti individualnog rada zavise od toga koji se oblik

primenjuje. Ukoliko se ucenicima daju isti zadaci da ih savladjuju,
onda tu nema nikakve diferencijacije i ne uvazavaju se individualne
sposobnosti svakog pojedinca. Zato ovu vrstu rada treba retko davati
ucenicima.
 
Individualni rad ucenika zahteva temeljnu pripremu nastavnika (da
uradi zadatke prilagodjene psihofizickim mogucnostima ucenika, da
pripremi i umnozi nastavne listice, da ih temeljno pregleda).
Primenom individualnog oblika rada ne treba preterivati. Ma koliko bio
dobro pripremljen on trazi povecan napor ucenika pa ga treba umereno
koristiti.
Ucenici individualnim radom nemaju mogucnost da se verbalno
izrazavaju, pa preterani individualni rad moze stetiti razvijanju
sposobnosti govornog izrazavanja.
  
ZAKLJUCAK

 
Iz ovoga mozemo zakljuciti da didakticka stanovista o socioloskim
formama ucenja u nastavi pripadaju korpusu klasicnih pitanja nauke
o nastavi. Ovde nas interesuje pozicija ucenika, a ne nastavnika u
nastavnom procesu i efekti ucenja postignuti primenom pojedinog
oblika nastavnog rada ili kombinacijom dva (retko vise) oblika rada.
 
Drugo, jednako je bitno shvatiti didakticku organizaciju ucenja u
svakom od cetiri forme nastavnog rada, kao i kreativne mogucnosti
individualizovanog ucenja u okviru svakog od oblika nastavnog rada.
HVALA NA PAZNJI