ЗИДНО СЛИКАРСТВО

Српска уметност новог века II

Проф.др Ненад Макуљевић

Доц. др. Ана Костић
Асис. МА Ирена Ћировић
• Током 19. века настаје низ великих комплекса зидног сликарства. Осликавање храмова
живописом током 19. века представљало је важан сегмент њиховог украшавања, а програм
зидног сликарства био је условљен симболичком топографијом храма, литургијском
наменом простора, као и сложеним социјалним захтевима и естетским нормама.

• У 19. веку постоје два модела зидног сликарства, чији се принципи и програми међусобно
разликују у зависности од културног модела, територије и црквене организације у оквиру
којих су се развијали. Тако разликујемо моделе зидног сликарства који се развијају на:

I - територији под јурисдикцијом Васељенске патријаршије, у оквиру Османског царства

(репрезентативан пример на коме ће бити разматран овај модел је Саборна црква у Врању).
Ове програме живописа реализују зографи у поетици зографског сликарства.

II - територији Карловачке Митрополије и Кнежевине/Краљевине Србије

(репрезентативни примери на којима ће бити разматран овај модел су Саборна црква у
Београду и црква Св. архангела Гаврила у Великом Градишту). Ове програме реализују
академски школовани уметници у поетици академског истористичког религиозног
сликарства.
 I
Комплекси живописа зографског модела који настају на територији
Васељенске патријаршије

• Значајан подстицај развоју зидног сликарства на територији Балкана под јурисдикцијом

Васељенске патријаршије потиче са Свете Горе. Почетком века, 1803. године зографи
Венјамин и Захарије обнављају живопис католикона манастира Хиландара и осликавају по
први пут спољну, Лазареву припрату. Обнављајући живопис католикона они су поштовали
старији живопис и његов програм те су га поновили, али су пресликали позадине чиме су
створили другачији визуелни утисак. У припрати су насликали велики број светитеља –
светогорских и балканских пустињака, светитеља из владарске лозе Немањића,
Бранковића, а међу њима је насликан и неканонизовани Милош Обилић. Програм
живописа Хиландара утицао је на програме живописа цркава широм Балкана. Тако је и
црква у Тополи, Карађорђева задужбина осликана у време Првог српског устанка,
живописана под утицајем Хиландара.

• Најкомплекснији програм живописа реализован на Балкану током 19. века је у манастиру

Рили. Избор сцена и овде остварени програм такође је утицао на живопис других храмова.

• У развоју зидног сликарства на територији Балкана под јурисдикцијом Васељенске

патријаршије, важну улогу су имале Танзиматске реформе које су уследиле након 1839.
године. Већа права хришћана на територији Османске империје обезбеђена овим
реформама омогућила су подизање и украшавање бројних монументалних храмова, чије
су зидне површине редовно биле осликаване.
Милош Обилић,
спољна припрата манастира
Хиландара 1803, Венјамин и
Захарије из Галитисе
• Сликарски приручници – Ерминије, које зографи користе у свом раду као теоријску
основу, поред бројних других техничких упутстава садрже и упутства за програм
живописа, од тога које се сцене сликају у којим деловима храма, до тога каква је њихова
иконографија.

• Осликавајући велике комплексе зидних слика у новоподигнутим храмовима на

територији Балкана или обнављајући старији живопис, зографи остављају своје
потписе. Иако следе старију традицију у осликавању храмова, не следе средњовековну
анонимност сликара. Међу познатијим зографима који су оставили своје потписе су
Емануило Исаковић и Петар Николов, Димитрије Андонов, Зафир и Вено, Аврам Дичов,
браћа Дичић и др.

• Програм живописа завистан је од литургијске праксе и симболичке топографије храма.

На програме живописа утиче и богословска литература која циркулише на територији
Балкана и која је веома много штампана током овог периода (нпр. „Сокровиште
Христијанско“, Будим 1824; Кирил Пејчиновић ,,Утешеније грешним”, Солун 1840). На
програме живописа утицај могу имати и захтеви парохијске заједнице, оличени у
приложничкој делатности.

• У осликавању храмова често је поштован принцип прекривања свих зидних површина

сликаним програмом (пр. манастир Рила), што је било у складу са упутствима из
Ерминија. Међутим, у појединим храмовима су живописане само највише зоне зидова и
сводови (пр. Саборни храм у Врању, Гњилане, Нови Пазар) или поједини најзначајнији
делови храма попут олтара и сводова (пр. Бело Поље код Пећи).
 Програм живописа Саборног храма Свете Тројице у Врању
представља репрезентативан пример зографске праксе зидног сликарства друге
половине 19. века
• Храм је подигнут као тробродна
базилика са слепим калотама,
олтаром, наосом и припратом са
галеријом. Већина храмова
подигнутих након Танзимата је
имала овакву или сличну просторну
концепцију. Куполе се не изграђују,
већ их у унутрашњости замењују
слепе калоте или
полуобличасти/равни сводови
• У програму живописа храм је без
обзира на своју архитектуру
доживљаван у свом симболичком
распореду, те се тако слепе калоте
тумаче као куполе и у складу са тим
осликавају програмом симболички
намењеним тим просторима храма,
као што ће се видети на
репрезентативном примеру зидног
сликарства Саборне цркве у Врању.
Потпис зографа Петра Николова и
Емануила Исаковича са годином
осликавања храма 1859. Саборна црква
у Врању
• Програм зидног сликарства Саборне
цркве у Врању настао 1859.
распоређен је од калота наниже,
заузимајући површине пандантифа и
лучно завршених поља испод слепих
лукова.

• Поштујући симболику горњих делова

храма која носе значење небеских
сфера, у центру источне калоте
приказан је Бог Отац, док други појас
и пандантифе заузимају пророци. У
средњој калоти је Христос
Сведржитељ са представом Небеске
литургије, као и јеванђелисти у
пандантифима. У западној калоти је
Богородица, са апостолима у другој
зони и старозаветним оцима са
праведним разбојником у
пандантифима.

• Олтарски простор у горњим зонама

зидова носи представе пејзажа, док је
у своду на плавој позадини у
медаљону свевидеће Божје око.

• Репертоар састављен од сцена из

Богородичиног и Христовог живота
распоређен је на лучно завршеним Средишњи брод наоса, Саборна
пољима испод слепих аркада. црква у Врању
 Рајски пејзаж,
источни свод
Саборне цркве у
Врању

• Сликани програм горњих зона олтара Саборног храма у Врању отелотворује идеју олтара
као Небеског Јерусалима. Централни мотив источног свода је Свевидеће Божје око у
троуглу као симбол Божје свеприсутности. Остатак свода осликан је звездама
распоређеним на плавој позадини што указује на небеске сфере. Источни свод
завршавају са обе стране представе пејзажа. У пејзаже су уврштена и два храма чиме је
исказана мисао о нерукотвореним вечним храмовима на чије подобије је црква на земљи,
односно идеја о хришћанским црквама као одразу небеске славе.

• У појединим храмовима се у калоти или своду олтарског простора и на зидовима може

наћи другачији сликани програм, но његов садржај је увек везан за симболичко и
литургијско значење и функцију олтара. Тако се у олтарском простору могу наћи
представа Богородице Шире од небеса, представе архијереја и литургичара (пр. Бјело
Поље, Гњилане, Стража, Доње Кормињане итд.), а у протезису најчешћа представа је
Христос који крвари из рана.
 Источна калота са
представом Бога
Оца у средишту и
пророцима у другом
појасу калоте и на
пандантифима,
Саборна црква у
Врању

• Сликани репертоар источне калоте над предолтарским простором Саборног храма у

Врању има литургијско значење. У предолтарском простору се одвија видљиви део
литургије која представља у суштини бескрвну жртву Богу. Сликани програм куполе тако
симболички, визуелним средствима доприноси тумачењу богослужења као приношења
новозаветне жртве Богу који је конкретно приказан у лику Бога Оца као Старца дана.

• Пограм источне калоте у Врању употпуњен је фигурама пророка са свицима чији

текстови истичу најважније празнике у литургијској години.

• У појединим храмовима на југу Србије, попут оних у Рикачеву (1897) и Горњој Љубати
(1925) код Босилеграда, представа Бога Оца у своду предолтарског простора је једина
сликана представа у храму која уједно има и највећи симболички и литургијски значај.
 • Програм средишње калоте
уобличен је према
традиционалним концептима,
наслеђеним из средњовековне
праксе у којој је централна
представа Христа Пантократора
утврђена као обавезна тема
купола. У периоду османске
власти, када се куполне цркве
више не подижу, Христов лик
изводи се на своду наоса или у
слепој калоти над наосом као
неопходан део програма, какав је
случај и у Саборној цркви Врања.

• Око медаљона са Сведржитељем

приказана је Небеска литургија.
Као тема у куполама актуелна од
14. века, заснована је на идеји о
јединству небеске и земаљске
литургије.

• Представе јеванђелиста на
пандантифима су повезане са
идејом о јеванђелистима као
утемељивачима хришћанства на
све четири стране света.
Средишња калота са Христом Сведржитељем и
представом Небеске литургије, као и
јеванђелистима на пандантифима, Саборна
црква у Врању
 Детаљ Небеске литургије са
анђелима који носе Христово
тело, средишња калота,
Саборна црква у Врању

• У представи Небеске литургије у врањској цркви сликари су применили обрасце који

одражавају ток литургијског чина. Свечана поворка започиње у калоти са северне
стране и завршава се на истоку код Часне трпезе, понављајући смер кретања
реалног ритуала који се изводи у храму. Анђели разних чинова носе обредне
предмете и часне дарове као на литургији, прилазећи Христу архијереју који их
дочекује крај трпезе слично свештенику у олтару приликом литургије. Особени
детаљ у композицији чине анђели означени као ефимери који носе Христово тело у
ковчегу, што алудира на чин ношења плаштанице. Ова представа визуелно
реинтерпретира Велики вход који је важан део литургије. На тај начин је у програму
средишње калоте у храму у Врању истакнута идеја евхаристичног Христовог тела.
 Живопис западне калоте,
Саборна црква у Врању

У средишту западне
калоте у Врању налази се
представа Богородице
Шире од небеса. Доњу
зону калоте испуњавају
фигуре апостола, а у
пандантифима су прикази
рајског врта.
• Представе Богородице обично су биле резервисане за свод западног травеја наоса или
калоту над овим делом храма, о чему осим цркве у Врању сведоче и примери у цркви
Клисуре (1872), Божици (нови храм 1895), цркви у селу Света Петка (1886), у Ратајима
(1909) и на другим местима. Представом Богородице Шире од небеса глорификује се
њена улога у инкарнацији Логоса, а дванаесторица апостола који је окружују носе
значење утемељивача Христове цркве чију алегорију представља Богородица, како
истиче и стих песме О тебе радујетсја исписан у прстену калоте врањске цркве.
• Представа Богородице и сцена везаних за њен живот у западном делу храма у вези је и
са женском побожношћу, јер по својој функцији ови делови храма служе за смештај жена
током литургије.
• У појединим храмовима на територији данашње јужне Србије може се у западној калоти
или своду западног травеја наћи и представа Светог Јована Претече.
• Храмови подигнути и опремани на територији Османског царства под
јурисдикцијом Васељенске патријаршије имали су неретко осликаване отворене
тремове, најчешће сценама везаним за Страшни суд, Митарства, Стварање
Света, затим појединачне фигуре најпоштованијих светитеља локалне
парохијске заједнице. Програми зидног сликарства у тремовима имали су
морално-дидактички карактер.

• Зидно сликарство је неретко покривало и спољне зидове храмова, па су се

поједини фрагменти до данас очували попут цркава на територији Рашко-
призренске епархије у Косовској Каменици, Штрпцу, Доњем Кормињану, или
територији јужне Србије као нпр. у Бранковцима код Босилеграда, Габровцу код
Ниша и др.
Сликарство трема цркве у Бранковцима код Босилеграда (1872), представа Страшног
суда са мерењем добрих и лоших дела, Ђаво и Стварање Адама и Еве
Зидно сликарство над западним улазом у храм у Бранковцима (Босилеград), 1872,
Благовести
 Зографски, односно балканско-османски модел зидног сликарства, такође се јавља на
територији Кнежевине Србије током треће и четврте деценије 19. века.
Најрепрезентативнији програм остварен је у манастиру Троноши који осликавају зографи
Никола Јанковић и Михајло Константиновић (Костић) 1834.
• Иако је од стране црквених и државних власти Кнежевине Србије званично био потиснут
зографски модел зидног сликарства, у спорадичним случајевима јавља се и током осме
деценије 19. века. О томе сведоче ансамбли зидних слика цркве Рођења Богородице у
Богатићу које раде 1871. године Иван Доспевски и Ристо Зографски из Самокова, те у
Неготинској Крајини где сликари Нестор Трајанов и Павле Ђурчинов из Старе Србије
живопишу цркве Вазнесења Господњег у Рајцу 1870. године, Свете Тројице у Мокрању
1872, Светих апостола Петра и Павла у Кобишници и Свете Тројице у Рогљеву 1874.
године.

Сводови над
наосом у
цркви Свете
Тројице у
Рогљеву,
1874, Павле
Ђурчинов и
Нестор
Трајанов
 II
Зидно сликарство на територији Карловачке митрополије и Кнежевине/Краљевине
Србије

• У оквиру критике барокне уметности, почетком 19. века долази до појаве историјског
богословља, што је имало великог утицаја на религиозно сликарство на простору читаве
Европе. У првим деценијама 19. века, култ средњег века такође добија на значају, те
идеја средњовековног храма и концепт осликавања зидова живописом добијају на
значају. Управо тада широм Европе долази до обнављања зидног сликарства укључујући
и обнову технике фреске. Значајан допринос дају припадници сликарске групе Назарени,
посебно Фридрих Овербек који је сматран принцем католичког сликарства, Јозеф Фирих,
Леополд Купелвизер, Петер Корнелијус, који подузимају живописање великог броја
цркава на подручју Европе.

• Тридесетих година 19. века долази до прихватања истористичког црквеног богословља и

религиозног сликарства и на подручју Карловачке митрополије и на територији Кнежевине
Србије. Црквена јерархија школована је на овим идеалима, док су их сликари прихватали
школовањем на академијама, у првом реду у Бечу, Минхену и Риму.

• Историјско богословље и концепт назаренске пикторалне поетике и идеје о обнови

живописа следи академски сликар Димитрије Аврамовић. У садејству са српским
митрополитом Петром Јовановићем (1833–1859), Аврамовић је остварио програм
живописа у Саборној цркви у Београду 1841–1845, чиме она постаје узор свим градским
црквама на територији Кнежевине Србије.
• На тлу Карловачке митрополије и Кнежевине/Краљевине Србије, током 19. века
поштоване су две праксе у осликавању храмова. С једне стране, то је био
концепт осликавања свих зидних површина храма сликама (пр. Саборна црква у
Београду, црква у Великом Градишту, у Ужицу, манастир Рача итд.), а са друге,
само појединих делова храма где су свод солеје и иконостас били једини
носиоци сликане декорације.

• На територији Карловачке митрополије и Кнежевине/Краљевине Србије храмови

су живописани расписивањем јавних конкурса. Програме живописа у
Кнежевини/Краљевини Србији контролисала је надлежна црквена и државна
власт оличена у Епархијским конзисторијама и Министарству просвете и
црквених дела.

• У складу са деветнаестовековном богословском мисли по којој је храм био

оличење Божје славе на земљи, конципирани су и програми живописа на
територији Карловачке митрополије и Кнежевине/Краљевине Србије. То је у
већини случајева подразумевало одабир оних сцена које су славиле Бога, док
су сцене страдања и мучења које су истицале стања Христове понижености
биле потиснуте.

• Програм живописа на поменутој територији биће размотрени кроз

репрезентативан пример Саборне цркве у Београду.
Полукалота олтарске апсиде, Саборна црква у Београду
• Програмско решење живописа олтара у Саборној цркви у Београду произилази из
симболичког значења и литургијске функције овог простора.

• Калота олтарске апсиде подељена је на три сегмента у којима су распоређене сцене са

литургијском тематиком – Аврам пред жртвеником, Молитва о чаши, Жртва Аврамова и
испод њих Тајна вечера, Жртва Нојева, Мелхиседек пресреће Аврама и Рукоположење
седморице ђакона. Под утицајем Саборне цркве и у цркви у Великом Градишту калота конхе
подељена је на три сегмента са сценама Аврамове жртве, Тајне вечере и Молитве о чаши.

• Овако формулисан програм свода олтарске конхе носио је сложена симболична значења која
су била везана за Христово оваплоћење и његову жртву, као и сам чин литургије. Избор ових
тема био је у функцији визуелизовања онога што се у олтару дешава у току литургије.

• Митрополит Петар Јовановић и Димитрије Аврамовић, као идејни аутори програмског

распореда живописа Саборне цркве у Београду, приказивањем Жртве Аврамове и Молитве о
чаши истакли су старозаветну и новозаветну префигурацију евхаристије. Представе Тајне
вечере, Жртве Нојеве, Мелхиседек пресреће Аврама и Рукоположење седморице ђакона
односиле су се на историјско установљење евхаристије и изворе литургијског ритуала који се
одвијао у олтару, као и правилност у његовом вршењу.

• Овако формулисаним програмом олтарске апсиде је визуелно истицано историјско

установљење централног литургијског чина и бранило се његово догматско тумачење у
православној цркви.
 Света три јерарха, олтарска
апсида, црква у Градишту
• У нижим зонама олтарске апсиде у
програмима живописа на територији
Кнежевине/Краљевине Србије приказиване су, уз
поштовање традиције, стојеће фигуре
архијереја.

• Међу архијерејима најчешће су сликана Света

три јерарха, Свети Јован Златоусти, Свети
Василије Велики и Свети Григорије Богослов као
у цркви у Великом Градишту. Поред
најзначајнијих хришћанских архијереја у олтару
се сликају и најзначајнији национални
архијереји, попут Св. Саве, Св. Арсенија и Св.
Максима (Велико Градиште, Саборна црква у
Београду)

• Присуство архијереја у олтару односило се на

историјско установљење литургијске праксе која
се одвија у олтару. Истицање Света три јерарха
и српских архијереја указивало је на легитимитет
националне црквене институције.
 Ниша Горњег места, олтар
Саборне цркве у Београду, Настас
Стефановић 1899.

У православним храмовима на тлу

Кнежевине/Краљевине Србије и
Карловачке митрополије, у ниши
Горњег места могла се наћи
представа Христа као Великог
архијереја која је симболички
представљала везу између
небеске и овоземаљске литургије.
• Програм зидног сликарства у нишама проскомидије је служио визуелизацији њихове
литургијске функције. У програму протезиса приказује се Исус Христос који крвари из
рана (пр. Саборна црква у Београду, Велико Градиште). Иконографија ове сцене је
везана за део службе проскомидије и тренутак припремања Светих дарова и зато ова
представа носи евхаристолошко значење.

Христос крвари из рана,

Протезис цркве у Великом Гардишту Протезис Саборне цркве у Београду
Сводови Саборне цркве у Београду
• Једнобродни подужни храмови, попут Саборне цркве у Београду, који су током 19. века
претежно грађени на територији Карловачке митрополије и Кнежевине/Краљевине
Србије, нису имали куполе већ простране полуобличасте сводове подељене луцима на
травеје. Ови сводови су симболички представљали небеске сфере и према степену
своје важности носили су одређени сликани програм, што значи да су се у сводовима
ређале теме од оних литургијског садржаја на истоку, до оних морално-дидактичког
садржаја на западу. Оваква пракса је присутна у осликавању сводова Саборне цркве у
Београду.

• По степену важности најзначајнији је свод предолтарског простора. У Саборној цркви

у Београду на том месту је приказана представа Бог у слави. Представљање Бога оца
у слави постаје током 19. века стандардизовано решење живописа предолтарског
простора свих једнобродних подужних храмова. Иконографско решење ове представе
подрaзумева приказивање фигуре Бога Оца као Ведхи денми у центру, кога окружују
хорови анђела и јеванђелисти, приказани у угловима сцене.

• Ова тема на своду солеје има литургијску функцију и значење. Како је евхаристија у
православној догматици деветнаестог века тумачена као новозаветна жртва Богу Оцу,
сликање ове теме у своду солеје јасно је носило литургијске карактеристике. С друге
стране, ова композиција је била ликовно решење сложених теолошких сватања о
јединству небеске и земаљске литургије која се развијају још од средњег века.
Бог у слави,
предолтарски простор

Црква у Великом Градишту Саборна црква у Београду

• У сводовима наоса Саборне цркве у Београду налазе се, од истока ка западу, представе
Силазак Светог Духа на апостоле, Христова беседа на гори и Пустите децу нека
прилазе к мени.

• У православном богословљу средине деветнаестог века Силазак Светог Духа на

апостоле је тумачен као један од значајнијих догађаја црквене историје, када су апостоли
примили благодат од Бога да утемеље хришћанску цркву мисионарећи у свим деловима
света. Самим тим овај догађај је перципиран као битан за црквену историју, не само као
догађај којим се утемељила уопштено хришћанска црква већ и свака од помесних цркава.
Због истицања легитимитета цркве у Кнежевини/Краљевини Србији и Карловачкој
митрополији ова тема постаје саставни део програма живописа сводова.

• Представа Христове беседе на гори симболично се тумачила као почетак његове

дидактичке делатности, а представа Пустите децу нека прилазе к мени такође припада
кругу тема које илуструју Христово јавно учење и деловање. Програм сводова наоса
Саборне цркве у Београду показује визуелизацију основних идеја црквене и теолошке
реформе митрополита Петра Јовановића. Програм сводова наоса требало је да истакне
храм као простор Божје славе како је то наглашавао и сам митрополит Петар.
Визуелизација схватања храма као простора Божје славе захтевала је одабирање само
оних догађаја из хришћанске историје који су управо истицали Божју славу, попут
одабраних сцена из циклуса Великих празника, Христових чуда, Христовог јавног
деловања и парабола.

• На сводовима наоса цркве Светих апостола Петра и Павла у Коларима, као и цркве
Светог архангела Гаврила у Великом Градишту, истичу се поједине композиције Великих
празника као симболи Божије славе. Тако се у цркви у Коларима налазе Васкрсење и
Преображење Христово, док су у цркви у Великом Градишту приказани Васкрсење,
Вазнесење и Силазак Светог Духа на апостоле. У цркви Светог цара Константина и
царице Јелене у Ивањици у сводовима наоса налазе се Силазак Светог Духа на апостоле
и Преображење Христово.
Духови и Христова проповед на гори, свод наоса, Саборна црква у Београду
Васкрсење, свод наоса, црква Св. архангела Гаврила у Великом Градишту
• У Саборној цркви су на северном зиду, од истока ка западу, приказане сцене Васкрсење
удовичиног сина, Удовичина лепта, Истеривање трговаца из храма и Пакао, док су на
јужном зиду, пратећи исти редослед, приказане сцене Неверовање Томино, Подајте цару
царево, а Богу Божије, Саулов пад и Парабола о мудрим и лудим девицама. Тако су
осликане на зидовима Саборне цркве ове сцене, постављене као пандани на јужном и
северном зиду, верницима преносиле одрећене морално-дидактичке поруке и биле су у
складу са проповедничком праксом 19. века.

Парабола о мудрим и лудим девицама (јужни зид), Удовичине

лепте (северни зид), Саборна црква у Београду
• Програм живописа припрате у црквама на тлу Кнежевине/Краљевине Србије и
Карловачке митрополије је био саображен функцији, симболици и намени овог простора.
Како су у деветнаестом веку припрате биле простори намењени смештају жена током
литургије, представе везане за Богородичин циклус (пр. Саборна црква у Београду,
Ивањица), као и појединачне фигуре светитељки често су били саставни део сликаног
програма овог простора. Овакав програм живописа припрата за циљ је имао преношење
морално-дидактичких порука верницама, а служио је и као пример у неговању
хришћанских врлина.

• У припратама су се одвијале поједине богослужбене радње попут крштења, читања

очистителних молитви, завршавања литија, опела и других литургичких обреда, те је
избор појединих сцена и светитељских ликова био у складу и са богослужбеном наменом
овог простора (пр. Велико Градиште). У програму живописа припрата могле су се јавити и
сцене везане за Христова чуда, његова страдања, живот Светог Јована Претече, ликови
националних светитеља, као и сцене са старозаветном тематиком, што је било у складу
са симболичном везом западног дела храма са Старим заветом.
Сусрет Марије и Јелисавете,
свод припрате Саборне цркве у Београду

Бекство у Египат,
јужни зид припрате
цркве у Великом Градишту
Крштење, западни зид
припрате, Велико Градиште
 У програму живописа галерија могле су се наћи представе светитеља или
старозаветне теме, као у Саборној цркви у Београду и цркви у Великом Градишту.

Живопис горњих зона храма и галерије цркве у Великом Градишту

 III
Националне теме у програмима зидног сликарства 19. века

• Након револуције која је 1848. захватила Европу и подручје Карловачке митрополије,

храмови све више добијају на националном значају. Схваћени као јавни, а не само
сакрални простор, храмови на територији Карловачке митрополије и на територији
Кнежевине/Краљевине Србије добијају све више државно-национални карактер што се у
визуелном уобличавању манифестује и у програмима живописа.

• Управо у време револуције Павле Симић је боравио у манастиру Кувеждину и остварио

обиман циклус зидних слика које су биле посвећене Светом Сави. Како је живопис
уништен у Другом светском рату данас није познат у потпуности програм овог зидног
сликарства. Никола Алексић је 1872. године осликавајући цркву Св. Николе у Остојићеву
на њеном своду насликао Косовску битку.

• Најзначајнији комплекс зидног сликарства који је укључивао национални програм у

Краљевини Србији био је остварен у Саборној цркви у Неготину 1901. (Стева Тодоровић
са сарадницима). Овде су на зидовима храма били представљени
владари династије Немањића, као и српски архиепископи, док су у вишим зонама зидова
приказани најважнији догађаји из живота првих Немањића. На територији Неготинске
Крајине у којој је, због њеног пограничног положаја и претежно румунског становништва,
црква и држва имала изражено национално деловање, национални програми су, осим у
Неготину, реализовани и у живопису цркве у Радујевцу и манастиру Букову. Олтар
Саборне цркве у Београду такође је 1899. допуњен представама националних светитеља
међу којима је и св. Јован Владимир са ликом кнеза Михаила Обреновића.

• Након ослобођења од османске власти, по окончању Српско-турских ратова и Берлинског

конгреса 1879. године у новоприпојеним јужним крајевима Кнежевини, потом Краљевини
Србији, долази до истицања националних програма у осликавању храмова.
Црква Свете Тројице у Неготину, 1901.
Црква у Радујевцу, 1910.

Манастир Буково, 1902.

Олтар Саборне цркве у Београду, 1899.
 Препоручена литература

• И. Зарић, Зидно сликарство Саборне цркве Свете Тројице у Врању, Саборни храм
Свете Тројице у Врању 1858-2008, ур. Н. Макуљевић, Врање 2008, 111-155.

• И. Женарју Рајовић, Црквена уметност XIX века у Рашко-призренској епархији (1839-

1812), Београд 2016, 156-193.

• Н. Макуљевић, Црква Светог Архангела Гаврила у Великом Градишту, Велико

Градиште 2006, 95-152.

• И. Ћировић, Зографске радионице и зидно сликарство XIX века у храмовима Врањске

епархије, Проблеми на изкуството 4 (2015), 25-37.

• Сакрална топографија Неготинске Крајине, ур. Н. Макуљевић, Неготин 2012, 157-165.

• А. Костић, Држава, друштво и црквена уметност у Кнежевини Србији (1830-1882),

докторска дисертација, Филозофски факултет у Београду: Београд, 2016, 319-359.

Сав визуелни материјал који употпувања ПП презентацију приложен је на

платформи moodle.f.bg.ac. rs