Periodizacija

Osnovni pojmovi
Pojmovi komparativne književnosti 2
prof. dr Vladimir Gvozden
(predavanja)
 Periodizacija
• Periodizacija je veoma složen problem književne istorije i moglo bi se
reći da je u njegovom rešavanju pobedilo pre ustaljeno mišljenje nego
kritički duh (mada je i on bio dosta prisutan). Pošto je komparativna
književnost u tesnoj vezi sa književnom istorijom one dele nezahvalan
zadatak da unesu nekakav red i poredak u haos bezbrojnih
ispoljavanja onoga što zovemo književnost. Sledbenici Benedeta
Kročea bi zastupali, međutim, jednu drugu krajnost -- oni smatraju da
su književna dela aistorijska, da im ništa ne prethodi, da ih ništa ne
uokviruje. Ovakvi tumače nastoje književna dela da izdvoje iz
konteksta kojem ona pripadaju i da previde kretanje u književnosti,
kao i potrebu da se najpre stvori nekekav sistem na temelju kojeg
bismo književne događaje mogli urediti i staviti u kakav-takav
vremenski poredak.
 Diskusija
• Diskusija o književnim periodima je izuzetno živa. Neprekidno se diskutuje o glavnim
epohama i periodima, odnosno pravcima u istoriji književnosti. Pošto su data
određenja za pojam renesanse, klasicizma, romantizma, simbolizma i baroka, ova
određenja su preinačena, napadana i iznova bila predmet raspre. Na sedmom
kongresu komparatista, održanom 1973. u Kanadi, jedna od tema bilo je i pitanje
reprezentacije. Kao što je zapaženo, osnovno pitanje periodizacije glasi: da li se jedan
književni period može odrediti isključivo na osnovu njemu imanentnih elemenata ili se
mora izvesti iz neke opšte istorijske epohe. Da li su istorija književnosti i istorija nekog
društva dva aspekta istog procesa? Odgovor na ovo pitanje je dakako zavisan od
pogleda na svet onoga koji posmatra problematiku periodizacije. Različiti pručavaoci
književnosti se u suštini opredeljuju bilo za jedno bilo za drugo stanovište. Najizrazitiji
pobornik prvog je bio Rene Velek, drugi je zastupa poljski kritičar Henrik Markijevič.
Markijevič je smatrao da se može izvesti razlika između epohe, perioda i pokreta.
Epoha može obuhvatati nekoliko perioda, ona je širi istorijski totalitet nego što je to
period. Pokret pak, kao što mu samo ime govori, znači neke promene u kretanju, pa u
istorijskoj retrospektivi pokret može zadobiti dimenziju perioda.
 Tehnika
• Ipak, jedno je posle svega sasvim jasno: periodizacija je jedna od ključnih tehnika
kojima se istorija književnosti ophodi sa svojim predmetom uvodeći u njega
nekave globalne jedinice. Te su jedinice po pravila veće nego druge jedinice
kojima se istorija književnosti bavi, kao što su motiv, tema, autor, delo, opus, žanr
(vrsta), rod. Jasno je takođe da te odrednice ne objašnjavaju u totalitetu pojave u
ovkiru datog vremenskog raspona. Otuda od osamdesetih godina 20. veka
dominira pragmatičko shvatanje periodizacijskih kategorija. S jedne strane je
jasno da one ne mogu u totalitetu opisati sve književne pojave, ali je, sa druge
strane, očigledno da istorija književnosti ne može opstati bez tih kategorija kao
svojih radnih instrumenata. Obično se to naziva funkcionalna ili "operativna
nužnost fikcije", s tim da se fikcija kao fikcija ne prikriva. Periodizacija napriosto
održava sistem književne nauke u pogonu. To je njen novi/stari raison d'etre u
reprodukciji i legitimizaciji istorije književnosti. On je unekoliko bolji od
prekritičkog verovanja da epohe proističu iz prirodnog zakona istorijskog
kretanja.
 STIL, EPOHA, PERIOD, GENERACIJA, POKRET

• Kad pomenemo ovih pet termina nalazimo se na terenu istorije

književnosti i to, odmah možemo reći, na terenu komparativne
(uporedne) istorije književnosti, jer gotova da svih pet termina
uključuju prevazilaženje nacionalnih granica. Jedini izuzetak tu
može biti generacija, mada i ovaj termin može da uključi
književne predstavnike iz različitih zemalja. Takođe, proučavanje
mnogih od pojava koje označavaju prethodno navedeni termini
uključiće komparativnu perspektivu u još jednom smislu -- vezano
za odnose književnosti sa drugim umetnostima, istorijom ideja i
slično.
• Periodizacija je jedna od bitnih tema komparativne književnosti.
 
 Stil
• Pitanje stila -- predmet: Teorija književnosti (stilistika). Za nas je
ovo pitanje manje bitno, pa ćemo mu posvetiti samo nužnu
pažnju. Reč stil ne spada isključivo u stručni rečnik nauke o
književnosti. Ona se ne upotrebljava samo u književnosti, pa čak
ni samo u vezi sa jezikom. Stil se pojavljuje i kada govorimo o
istoriji umetnosti i likovnoj kritici, sociologiji, sportu, modi,
muzici itd. To je veliki nedostatak koji se pokazao kao koban za
ovaj teorijski koncept.
• Istorija reči stil se kretala od jednog krajnje uskog značenja do
današnjeg koje je prilično široko i neodređeno. Moderno
značenje stila se javlja u kontekstu lepih umetnosti u 17. veku
kao pozajmica iz latinskog, a izraz stilistika se javio u 19. veku.
 Dvosmislenost pojma “stil”
• Termin stil je suštinski dvosmislen u njegovoj savremenoj
upotrebi: on istovremeno označava individualnost -- "Stil
je sam čovek", kako je govorio francuski mislilac Bifon.
Stil je istovremeno posebnost nekog dela, neophodnost
jednog načina pisanja, i istovremeno jedna klasa, škola
(kao nekakva porodica dela), žanr (kao porodica istorijski
situiranih tekstova), perioda (poput stila Luja XIV), te
skup izražajnih postupaka, sredstavca između kojih treba
vršiti odabir (mikrostrukture stile). Stil istovremeno
upućuje na nužnost i slobodu.
 Različiti sadržaji pojma “stil”
• Stil je norma. Dobar stil je model koga treba oponašati, kanon. Kao takav stil je
neodvojiv od vrednosnog suda (Andrićev stil, stil Crnjanskog...).
• Stil je ukras. Ukrasno shvatanje stila ogleda se u retorici u skladu sa opozicijom
između stvari i reči, ili između doslovnog i prenesenog značenja (mikrostrukture
stila -- Zdenko Škreb, "Mikrostrukture stila i književne forme", tekst u Uvodu u
književnost).
• Stil je odstupanje. Naravno, ovakvo shvatanje stila tesno je povezano sa
prethodnim shvatanjem stila kao ukrasa. To je tzv. razlika između običnog i
umetničkog govora (kao kada kažemo izuzetan jezik Nastasijevićeve poezije ili
Crnjanskova upotreba zareza).
• Stil je žanr ili tip. Ovde se opet određene karakteristike tekstova grupišu u žanrove
-- značajno za uprednu književnost.
• Stil je simptom. Povezivanje stila sa ličnošću se malo po malo ogleda počevši od
17. veka. Stil ima dva lica: on je objektivan kao izražajni kod, i subjektivan kao
odraz individualnosti.
 “Stil” kao kultura
• Konačno, poslednje shvatanje stila: Stil je kultura. Ovo shvatanje potiče iz
Gesitesgeschichte o kojoj smo govrili prošli čas. Stil je izraz duha, vizije sveta koja
je svojstvena nekoj zajednici, njen Weltanschaung, po kovanici Šlajermahera.
Kultura ovde odgovara manje-više onome što su istoričari iz 19. veka nazivali
duša nacije, ili rasa u filološkom smislu te reči kao jedinstva jezika i simboličkim
predstava neke grupe. Prema ovom shvatanju, civilizacija i kultura se prepoznaju
po svom stilu, shvaćenom kao shema, globalni model, dominantni motiv. Prema
ovo shvatanju stil je skup uočljivih formalnih obeležja i u isto vreme simptom
jedne ličnosti. Ovakavo shvatanje stila takođe je značajno za kompartistiku,
posebno kada su pojedinci, kao Mejer Šapiro, američki istoričar umetnosti, u
članku "Pojam stila", počeli stilove da uopštavaju kao izraz određenih civilizacija:
• Stil je manifestacija kulture kao totaliteta; to je vidan znak njenog jedinstva. Stil
odražava i projektuje "unutrašnju formu" kolektivnog mišljenja i osećanja ... U
tom smislu govorimo o klasicističkom čoveku ili renensansnom čoveku.
 Pojam “stila” u istoriji umetnosti
• Stil je takođe postao osnovni koncept istorije umetnosti tokom 19. veka, u svim značenjima
te reči i na svim estetksim nivoima. Tu je posebno značajno ime Hajnriha Velflina (1864-
1945), koji se smatra jednim od osnivača istorije umetnosti kao discipline. Posebno je
značajno njegovo delo Osnovni pojmovi istorije umetnosti iz 1915. godine u kojoj on
suprotstavlja renesansu i barok kao dva stila istovremeno istorijska i vanvremenska, dva
pogleda nezavisno od sadržaja. Velflin opisuje pet parova suprotnosti kako bi oslikao
suprostavljene stilove renesanse i baroknog 17. veka u arhitekturi, slikarstvu, vajarstvu i
dekorativnim umetnostima -- renesansa je linearna, barok je slikovit; barok daje dubinu,
renesansa niže likove u jednom planu; kod naroka forma je otvorena, kod renesanse
zatvorena; kod baroka jedan motiv ili element je dominantan, kod renesanse delovi su
ravnopravnil u renesansi lik stvari se prikazuje u potpunosti, u baroku se naznačuju samo
glavne crte. Kod Velflina se više ne raščlanjuje pojedinačno delo na idejno bogatstvo,
kompoziciju, radnju itd. -- linearnost, zatvorena forma, apsolutna jasnoća osobine su koje
odražavaju celovit utisak jedinstvenog dela. To je značilo veliki napredak u poređenju sa
metodom i mogućnostima pozitivizma. Ove opozicije omogućuju Velflinu da prepozna ne
samo klasicizam i barok 17. i 18. veka, već i da primeti neophodne smene u većini istorijskih
razdoblja sa klasične na baroknu varijantu svakog stila.
 Nastanak stilistike
• Velflinove ideje je u nauku o književnosti preneo nemački profesor Oskar Valcel (1864-1944), koji ih je primenio u
strukturnoj analizi Šekspirovih komada, gde govori o tektonskoj, atektonskoj, zatvorenoj i otvorenoj formi. Njegov
zaključak glasi da je Šekspir pretežno barokni pesnik.
• Valcel je bio duboko imresioniran Diltajevim predavanjima i njegov metodski put je negde u sredini između
pozitiviste Šerera i Diltaja. Valcel je inače bio među prvima koji je književnost shvatio kao kan i u širokoj meri
autonoman sistem formi -- i smatrao je da te forme treba analizirati posebno, same za sebe.
• On je takođe artikulisao jedan od elemenata istraživanja lierature kojima se bavi komparatistika. On je smatrao da
se karakteristične osobine književnosti najlakše mogu razabrati ukoliko se ona uporedi sa drugim umetnostima --
on to naziva "geegenseitige Erhellung der Kunste" ("uzajamno osvetljavanje umetnosti") i prvi put se služi tim
terminom 1917. godine prilikom jednog predavanja.
• Naročito ga interesuju mogućnosti stilističkih komparacija. Treba, po Valcelu, pre svega razraditi specifične
uporedne poglede koje možemo zapaziti najmanje kod dve vrste umetnosti; važan primer mu je ritam, u muzici i u
poeziji, odnosno u arhitekturi.
• Valcel je smatrao da se neko literarno delo najlakše može definisati u slučaju ako pred našim duhovnim pogledom
poprima obeležje neke slike (što je već bilo prisutno u Horacijevom zahtevu da pesma bude kao slika). Za stvar
komparatistike je takođe značajno to što se Valcel zalagao za sintetičko ispitivanje književnosti, u članku "Analitičko
i sintetičko istraživanje u književnosti" iz 1910. godine on piše: Sintetičko ispitivanje želi posebno da otkrije
razvojne tokove umetnosti, da raspozna relacije koje vode od umetnika do umetnika, od umetničkog dela do
umetničkog -- to je njegov glavni zadatak... Njegovi putokazi su velika umetnička dela i odlučujuća delovanja, ali
ono ne želi da potceni ni saradnju sitnih. U njima dolaze do izražaja pre svega socijalnopsihološki faktori, u njima
se pokazuje ono što zovemo "duh vremena".
 Špicer
• Nakon što je doživeo takvo proširenje značenja
u istoriji umetnosti, pojam stila se vratio u
književne studije u značenju simptomatičnog
detalja, posebno kod nemačkog proučavaoca
Lea Špicera u knjizi Stilističke studije (1928).
Špicerove studije nastoje da opišu mrežu sitnih
odstupanja koja dozvoljavaju karakterisanje
vizije sveta pojedinca, kao i trag koji je ostavio u
kolektivnom duhu.
 Pojmovi periodizacije
• Kada je o istoriografiji reč, ona često barata terminima kao što su doba, epoha,
period. Epoha obično obuhvata duži segment vremena, dok period obuhvata
kraći. Termin period se u književnim studijama može poklapati sa terminom doba
-- razlika je u tome što se termin doba koristi kada hoćemo da istaknemo jedan
period vremena koji je bio obeležen radom i dominantnim delovanjem nekog
istaknutog pojedinca, kao kada kažemo Šekspirovo, Geteovo, Napoleonovo doba.
U knjizi Das Problem der Perioden in der Literaturgeschichte H. P. H. Teesing ističe
sledeće: Izraz epoha bi bio veoma dobar kada ne bi imao nešto teže značenje
tako da bi stoga trebalo da se primenjuje samo na veće jedinice vremena. Često
su istoričari uticali da epohu određuje nako značajno dešavanje na njenom
početku, kao i nedostatak jasne svesti o njenom osećanju. Kao šire određenje od
epohe koristi se era za koju je mnogo važniji početak nmego trajanje
(podrazumeva se da ona traje veoma dugo) -- za određenje ere je bitno ono što
se nalazi u njenoj osnovi, kao era hrišćanstva. Očigledno je da se ovaj pojam ne
koristi u periodizaciji književnosti.
 Dileme
• Ako uzmemo u obzir zapadnu kulturu, poznata trijada antika -- srednji vek -- moderno doba
(Neuzeit) će nam odmah pasti na pamet. Ova trojna podela ne potiče ni iz 19. ni iz 20. veka, već iz
renesanse, u čijim očima je srednji vek izgledao mračno. Navika čini čuda -- iako danas znamo da
se ne može izvesti oštra podela između ovih vremenskih odsečaka, ona i dalje funkcioniše. Ako
još pri tom dodamo da u srpskom jeziku koristimo izraz moderna za pesnika sa početka 20. veka,
ali često i za savremene, moderne pesnike, vidimo kakve komplikacije periodizacija već sada
donosi. U stvari, za evropsko shvatanje istorije je od suštinskog značaja podela na antičko i
moderno (kao i ovde klasična svetska književnost -- moderna svetska književnost).
• Primetno je, međutim, i sledeće, što nam je neko doba bliže to je njegova periodizacija
istančanija. Sa početkom modernog doba vidimo pojavu sve većeg broja mnjaih demarkacionih
zona čije su međusobne granice dosta porozne i promenjive. Nakon 1870, periode zamenjuju
pokreti i avangardne grupe i pokreti, a neposredno pre prvog svetskog rata pokreti se smenjuju
takvom brzinom da se susrećemo sa nizom programa i manifesta u jednoj džungli koju je vrlo
teško raščistiti čak i za školske potrebe periodizacije. Razlozi za to se svakako nalaze u činjenici da
su je romantizma naovamo umetnost sve više samorefleksivna i programska i da je otuda
moderni umetnik u izvesnom smislu prisiljen da tragahg za novim rešenjima kako bi privukao
pažnju na vlasite umetničke proizvode. Jedan proučavalac je to ukratko sažeo istakavši da su
kulturnoj istoriji razmaci među generacijama sve manji.
 Period
• Termin period sugeriše periodičnost, pa može da ukazuje na povratak
određenih pojava i intervala. Otuda ovaj termin istoričari koji nisu
skloni da istoriju posmatraju ciklično, već je posmatraju kao niz
neponovljivih i jedinstvenih događaja, nastoje da ne koriste. Jedan od
kritičara kaže da je "period" zapravo intelektualna konstrukcija koja
činjenice smešta u Prokrustovu postelju. Za samu komparatistiku
termin epoha je manje značajan od termina poriod ili pokret. Rene
Velek definiše period kao "vremenski odsečak u kom dominira jedan
sistem normi čije se uvođenje, širenje i umnožavanje mogu utvrditi".
Jasno je da je ovakve stavove moguće primeniti i na shvatanje epohe.
Međutim, važno je zapaziti da je naš pogled na prošlost promenljiv -- i
da već to govori protiv transcendentnih osobina pojedinih epoha ili
perioda.
 Periodi ili pravci: problemi
• Periodi ili pravci predstavljaju kraća vremenska razdoblja -- uglavnomse ovaj izraz koristi za
književna dešavanja nakon renesanse. Ovde se otvara pitanje: koje sile oblikuju neki period? (U
ovom smislu su periodi još više sporni nego epohe.) Mi često stvaramo idelane tipove, jer je
nemoguće drugačije doći do uopštavanja. Takva shema počiva na verovanju da su normativni
sistemi tipični. Johan Hojzinga je tvrdio da su periodi veštačke konstrukcije ograničene vrednosti.
To potiče iz jednog starog paradoksa -- istorijski proces procenjujemo pomoću vrednosti koje su i
same istorijske, tako da ne možemo da zauzmemo nekakvu tačku izvan istorije i potom da
posmatramo iz njenog ugla -- i mi kao interpretatori smo deo istorije. Rezultat toga je da mi često
uzimamo određene aspekte istorijskog procesa i na osnovu njih gradimo svoja uopštavanja --
književne epohe i pravci su istorijske kategorije a ne nekakva istorijska supstanca. Tako se
objašnjava i činjenica da ne možemo baveći se ovim pitanjem doći do konačnih zaključaka.
Konačnih zaključaka ne može biti upravo zato što je naše znanje o istoriji deo istorije. Uz to,
stalno se otkrivaju nove činjenice, uočavaju nepoznati aspekti i odnosi, tako da se menja i tačka
gledišta posmatrača-proučavaoca. Svaka generacija donosi drugačiji pogled. čak i za odlično
obaveštenog proučavaoca evropske književnosti često je teško da se izbori sa nizom problema
periodizacije. Posebno i zbog toga što je prisutna tendencija da se izdvajaju novi i novi segmenti,
da epohe dele na periode ili pravce, da se nadalje ovi periodi ili pravce dele na generacije itd (kao
kada kazemo prva i druga generacija romantičara).
 (2)
• Od svih najvažnijih književnih pokreta tokom poslednji stopedeset godina svega je nekoliko
onih koje svoje ime izvode iz književnosti -- kao npr. naturalizam, simbolizam i nadrealizam
(iako ovaj naziv srećemo i u slikarstvu, izvorno on potiče iz literature). U slučaju realizam
konkurencija između književnosti i slikarstva je oštra, mada je sasvim jasno da je termin
lansirao francuski slikar Gistav Kurbe (1819-77) koji je izložbu svojih slika nazvao Le Realisme.
U slučaju ekspresionizma i impersionizma prioritet plastičnih umetnosti je nesumnjiv -- pa bi
otuda književna dela koja pripadaju ovim pokretima trebalo sagledavati vezano za likovne
umetnosti.
• Takođe, veoma je važno istaći da u istom vremenskom odsečku mogu postojati velike stilske
razlike među autorima, kao što i u delu jednog autora možemo pronaći različite stilove.
Karavađo koristi istovremeno barokne i manirističke tehine, Šekspir -- za kog se često kaže da
je renesansni pisac -- iste godine (1604-5) piše Meru za meru i Otelo, prvo delo manirističko,
drugo barokno. Isto to se javolaj u Geteovom slučaju gde je reč o predromantizmu
(sentimentalizmu), klasicimu i čak romantizmu. U peiodizacijskom objedinjavanju određenog
razdoblja mora se voditi računa da deluju dve ose -- savremenici se nekada posmatraju
povezani vremenom, dok se u drugim slučajevima smatra da ih pvoezuje slično (književno)
iskustvo. I tu svaki istraživač treba da bude oprezan, mada je teško stvar isterati na čistac.
 Analistički pristup
• Jedna vrsta periodizacije se danas odbicuje ili je uglavnom odbačena -- u pitanje je
takozvani analistički pristup. Međutim, ni ovaj pristup se ne može u potpunosti ignorisati.
Ovakv pristup nalazimo gotovo uvek u istoriografskim delima (politička istorija). Analistički
pristup u periodizaciji književnosti je bio prisutan u 19. veku. Danas ga imamo uvek kada se
književni proizvodi izlažu u sladu sa vekovima: Srpska književnost 18. veka, Srpska
književnost 19. veka, 20. veka. Engleska književnost 17. veka, Nemačka književnost 19. veka.
Profesori se čak birajuu zvanja pod nazivima u zvanja. ^esto međutim vidimo da naziv i
sadržaj ne idu zajedno, kao u slučaju Milorada Pavića koji je bio profesor 19. veka, a veliki
istraživač 18. veka. I kada u literarnom smislu počinje 19. vek -- da li čisto istorijski, gde
obuhvata različite tendencije koje zapravo priapdaju 18. ilisa romantizmom? No, analističa
periodizacija nije vezana samo za vekove nego iza istoriju pojedinih gradova kao kada
kažemo Dubrovačka književnost. Ili može biti vezana za vladara -- tako se često vrši
periodizacija engleske književnosti (elizabetansko doba 1558-1603, viktorijanski period
1848-1901); ili može biti vezana za velikog autora iz određenog razdoblja (Age of Pope,
Poupovo doba 1700-1745), Džonsonovo (Age of Johnson, 1745-1785), Geteovo doba itd.
jasdno je da se potonja periodizacija vezuje za nacionalnu tradiciju i da ne može imati
internacionalne dimenzije.
 Za dalje čitanje
• Primer za dobru komparatističku studiju o jednoj epohi: Još
uvek je veoma dobra Velekova studija Kritički pojmovi
(prevedana na srpski) koja sagledava niz književnih epoha i
pravaca u internacionalnoj perspektivi (klasicizam, romantizam
itd.). Osim toga, veoma je zanimljiva i moderna Gerhart
Hoffemister, Deutsche und europaische Romantik (1990)
• Literatura: A. Kompanjon: "Stil" u Demon teorije; Biti:
odrednica "Stil", "Periodizacija"; Uvod u književnost;
Konstantinović: Polazišta (Valcel i Periodizacija), Weisstein:
"Epoch, Period, Generation, and Movement". Rečnik
komparatistike (Radović, Stojanović-Pantović, Gvozden).