Mašinski fakultet u Kragujevcu

Smer: Industrijski inženjering

Predmet:
UPRAVLJANJE RAZVOJEM
FAKTORI KOJI PODSTICU I
OGRANICAVAJU RAST PREDUZECA

Student:
Milos Markovic
 Plan
 Klasifikacija unutrasnjih faktora
 Uticaj subjektivnih faktora na rast
preduzeca
 Barijere za rast preduzeca
 Kategorizacija faktora koji ogranicavaju rast
preduzeca
 Prirodne eksterne barijere za rast preduzeca
 Klasifikacija unutrasnjih
faktora
K. Wiedenfeld je jos 1927. godine pravio
razliku izmedju tri oblasti uzroka rasta
preduzeca:
1) tehnicki razvoj,
2) trzisni pazvoj i
3) stvaralacka teznja rukovodecih licnosti
 H. O. Lenel razlikuje sedam oblasti uzroka
koncentracije, a time i rasta preduzeca:
1. tehnicki i ostali uzroci u preduzecu,
2. trzisna politika i trzisna organizacija,
3. finansiranje,
4. gradjansko pravo,
5. poresko pravo,
6. licni motive i
7. promene rukovodstva i radnog kolektiva, kao i licni
uticaji.
 Kod navodjenja ovih uzroka ocito je prisutna
nesistematicnost, sto autor opravdava mnostvom
uticajnih velicina i zavisnosti medju njima.
 M. A. Utton pravi razliku izmedju “pozitivnih” i
“negativnih” uticaja, razmatrajuci faktore koji uticu
na nivo koncentracije. “Pozitivni” uticaji mogu da
poboljsaju alokaciju ekonomskih resursa ili
povecaju stopu rasta autputa, dok za razliku od
njih “negativni” faktori , putem pomaganja da se
zadrzi nivo koncentracije koji nije nuzno pozeljan
iz razloga bilo efikasnosti ili tehnickog progresa, su
barijere za novu koncentraciju i podsticaj za
monopolizaciju ili kartelizaciju.
 C. Hundhausen istice da se niz uzroka rasta ne
moze postaviti u nekom matematicko-logicnom
uzrocnom lancu u kojem ne bi nedostajao i
nijedan clan
 Pojedini uzroci se mogu ispoljavati saznije od
drugih; neki uzroci koji su delotvorni u drugim
procesima rasta, ovde mogu sasvim izostati
 Uzroci rasta se mogu naci:
1. na trzistu (poostravanje konkurencije, prodor na nova
trzista, adaptacije na promene potreba, povecanje
trzisnog ucesca, savladavanje opadanja prodaje, izbor
kanala prodaje, uticaj politike cena, pruzanje usluge
kupcima i tehnicka pomoc, recoprocitet, uticaj slike i
firme i marke, uticaj privredne propagande),
2. u tehnickoj oblasti (istrazivanje i razvoj, pronalasci,
novi postupci, nove investicije, koriscenje neiskoriscenih
kapaciteta),
3. u proizvodima (poboljsanje starih proizvoda, nove
sirovine i materijali, novi proizvodi, oblikovanje
proizvoda, kompletiranje programa prodaje,
prociscavanje programa prodaje),
4. u oblasti kadrova (porast strucne radne snage)
5. u finansijskoj oblasti (razne vrste uticaja na
finansiranje).
 J. G. McLean i R. W. Haigh su na
osnovu istrazivanja u americkoj industriji
nafte dosla do sledecih sest grupa faktora:
1. politika rasta preduzeca,
2. privredna klima u grani,
3. licna razmisljanja najviseg rukovodstva,
4. razmisljanja u vezi investiranja dobiti,
5. pritisak konkurencije i
6. promena ekomonskih, pravnih i politickih
uslova.
 Za E. T. Penrose-a presudan faktor za rast
preduzeca je kvalitet njegovog rukovodstva. Rast
preduzeca je pritom ogranicen sa tri faktora:
 rukovodilackom sposobnoscu
 trzistima proizvoda ili faktora
 neizvesnoscu i rizikom.
 Prvi se odnose na odnose unutar firme, drugi na
uslove van firme, a treci je kombinacija internih
stavova i eksternih uslova.
 Egzogene okolnosti egzistiraju van motiva
participanata u rastu- na primer, ukusi trzista,
intenzitet konkurencije, tehnoloski potencijal,
promene javne politike i opste stanje u privredi.
 Egzogene okolnosti koje podsticu rast ukljucuju
sledece uslove ili dogadjaje:
1. otkrice novog trzista – demografski, geografski,
psihografski,
2. povecanje velicine postojeceg trzista,
3. povecanje kupovne moci postojeceg trzista,
4. inovacije proizvoda koje kreiraju nove potrebe,
vrednosti ili satisfakcije,
5. inovacije procesa koje imaju za rezultat nize troskove
ili visi kvalitet,
6. ekonomije ili efikasnosti koje rezultiraju iz poboljsanja
u administrativnoj koordinaciji i
7. marketing inovacije koje omogucavaju firmi da bolje
podmiruje trzisne potrebe
(G. R. Funkhouser i R. R. Rothberg).
 Endogene potrebe poticu iz motive paricipanata
u kontekstu firme. Clanovi razlicitih koalicija unutar
firme, motivisani potrebom za ostvarivanjem moci,
novcem, sigurnoscu, ili necim drugim, u nacelu ce
biti zainteresovani za pospesivanje onog tipa rasta
koji im najvise odgovara.
 Problem se javlja kada endogene potrebe podsticu
“rast” uprkos nepovoljnih egzogenih okolnosti.
Tada se javlja “nezdravi” ili “forsirani” rast, i u
kratkom roku endogene potrebe mogu relativno
lako da kreiraju takav rast.
 Da bi se povecao kratkorocni profit, mogu se
izvrsiti odredjena “kresanja” u izdacima za
istrazivanje i razvoj, kvalitetu proizvoda, uslugama
kupaca, propaganda i ostalim izdacima
namenjenim za ostvarivanje prinosa u dugom
roku.
 Po misljenju E. T. Penrose-a eksterni podsticaji su dobro
poznati i obuhvataju rastucu traznju za odredjenim
proizvodima, promene u tehnologiji koje zahtevaju proizvodnju
u vecem obimu nego ranije, otkrica i pronalaske cije
iskoriscavanje kako se cini posebno obecava ili otvara nova
podrucja u suplementarnim pravcima, specijalne mogucnosti da
se stekne bolja trzisna pozicija ili ostvari neka monopolska
prednost i slicne mogucnosti.
 Eksterne prepreke za ekspanziju su isto tako poznate. One
obuhvataju ostru konkurenciju na trzistima odredjenih
proizvoda, koja otezava rentabilan ulazak ili ekspanziju na tim
trzistima ili nuzno zahteva skupe dodatne napore i prihvatanje
nize stope dobiti; postojanje patentnih prava i ostalih restrikcija
u koriscenju znanja i tehnologije; visoki troskovi ulaska u nove
oblasti; ili teskoce pribavljanja sirovina, radne snage ili
specijalizovanog tehnickog ili upravljackog osoblja.
 Za razliku od eksternih, malo paznje se
poklanja podjednako vaznim internim
uticajima. Interne prepreke se javljaju
kada neki od vaznih tipova specijalizovanih
usluga potrebnih za ekspanziju u
odredjenim pravcima nisu raspolozivi u
preduzecu u dovoljnoj meri.
 Interni podsticaji za ekpanziju se javljaju
uglavnom zbog postojanja pula
neiskoriscenih produktivnih usluga, resursa i
specijalnih znanja, od kojih se svaki uvek
moze naci unutar svakog preduzeca.
 W. Kusters daje interesantnu klasifikaciju rasta.
On razlikuje, s jedne strane, razloge za rast koji u
jednakoj meri vaze za sva industrijska preduzeca i
razloge koji su specificni za svako preduzece, s
druge strane.
 Prvu grupu rasclanjava prema funkcionalnim
podrucjima: prozvodnja, nabavka, prodaja,
finansije i organizacija.
 U drugu grupu ubraja postavljanje cilja preduzeca
i njegovo “polazno stanje”. Kusters vidi razlog za
razlicit razvoj preduzeca iste vrste u drugoj grupi
faktora
 K. Haberlandt sistematizuje faktore rasta
prema podrucjima njihovog porekla, i deli ih u tri
grupe:
1. objektivne,
2. subjektivne i
3. one koji se mogu objektivizirati.
 U objektivne faktore spadaju kulturno, politicko,
naucno-tehnicko i ekonomsko okruzenje. U
drugu grupu spadaju subjektivni faktori, koji se
odnose na licnost preduzetnika, odnosno
rukovodstvo preduzeca, na primer njegov sistem
vrenosti, njegove ciljeve, njegove kriterije
odlucivanja i njegove odluke.
 Trecu grupu cine faktori rasta koji se mogu
objektivizirati tj. oni faktri koji se na osnovu
prethodnih odluka preduzetnika utvrdjuju ili
biraju i koji za njega imaju karakter cinjenice,
dakle objektivizirani su.
 Ali preduzetnik moze da utice na ove faktore,
barem u dugom roku. Ovi faktori se mogu podeliti
u tri velike grupe. Prva potice sa trzista preduzeca,
druga se odnosi na velicinu preduzeca, dok treca
ukljucuje fenomene koji se obuhvataju pod
kvalitativnim aspektom preduzeca (lokacija,
starost, pravna forma...)
 M. Novak i Z. Popovic polazeci od uticaja faktora
u vremenu, sve faktore razvoja dele u dve grupe:
 faktore stanja
 faktore razvoja
 U faktore stanja ulaze svi oni koji proisticu iz
sadasnjosti ili je odrzavaju, ali imaju uticaja i
moraju se uzeti u obzir prilikom formulisanja
razvojne politike
 Tu ubrajaju dostignuti obim poslovanja, dosadasnji
tempo razvoja, strukturu proizvodnje, postojecu
velicinu kapaciteta, primenjenu tehnologiju, nivo
kooperacije, strukturu i strucnost kadrova,
sadasnji polozaj na trzistu, postojecu lokaciju,
stanje istrazivacko-razvojnog rada, stanje
organizacije, sadasnju finansijsku snagu itd.
 U ciste faktore razvoja ulaze oni ciji uticaj nastupa
sa ostvarivanjem samog razvoja, ali se vec
prilikom formulisanja moraju proceniti kako bi se
njihov uticaj sto tacnije utvrdio.
 Faktori stanja se mogu tacnije utvrditi nego sto se
moze oceniti uticaj fatkora razvoja, cije delovanje
tek pocinje I nastupa samim razvojem
 Ovi autori ubrajaju razlicite trzisne perspektive,
namere konkurencije, tendencije u razvoju
tehnologije i nauke, razvoj naucno-istrazivackog
rada, , mogucnosti nabavke licenci i tehnicke
dokumentacije, razvoj proizvodne opreme,
mogucnost snabdevanja sirovinama i
repromaterijalom, mogucnosti kooperacije, buduce
finansijske rezultate, kredite, osiguranje potrebnog
kadra, stavove organa upravljanja rukovodjenja,
privredni sistem i ekonomsku politiku itd.
 Gotovo svim pokusajima objasnjenja rasta ipak je
zajednicko razlikovanje izmedju eksternih
(egzogenih) ili uzroka koji poticu iz okruzenja, s
jedne strane, i inertnih (endogenih) ili uzoraka
koji se mogu traziti unutar samog preduzeca, s
druge strane.
 Rast preduzeca je pod uticajem cinjenica i zbivanja
u okruzenju. Na njih preduzece ne moze da utice,
ali njihove uticaje moze da uvazava. To su eksterni
ili egzogeni faktori. Pretpostavlja se da preduzece
moze dobrim delom, ako ne i u potpunosti, da
utice na interne ili endogene faktore. Uslovi rasta
su cinjenice na koje se ne moze ili moze uticati,
koje predstavljaju vazno okruzenje za rast
preduzeca, u kojem se odvija rast preduzeca.
 Eksterni i interni faktori ne izazivaju rast
preduzeca, ali ipak stvaraju pretpostavku za to.
Oni zajedno cine kompleks faktora, koji se
medjusobno vertikalno i horizontalno mogu
preplitati, uspostavljati najrazlicitije
medjuzavisnosti, koje je tesko kvantificirati zbog
njihove heterogenosti kao i nedostatka pogodnih
merila.
 Delovanje pojedinih faktora moze da se odigrava
izolovano i/ili zajedno sa drugim faktorima. Njihovo
delovanje moze biti istog ili razlicitog smera.
 U prvom slucaju delovanje jednog faktora bice
pojacano delovanjem ostalih, dok se u drugom
slucaju vise ili manje kompenzira delovanje i pri
jednakom stepenu jacine snaga koje se jedna
drugoj suprotstavljaju moze dovesti do
neutralisanja delova.
 Faktori ne moraju vrsiti direktan uticaj, vec mogu i
indirektan, na proces rasta preduzeca. Oni mogu
istovremeno i/ili iskljucivo da uticu na druge
faktore cije delovanje ili povezanost delovanja utice
na navedenu konstelaciju faktora.
 Uticaj subjektivnih faktora
na rast preduzeca
 Znacaj rukovodstva preduzeca za rast preduzeca
posebno istice E. T. Penrose. Osnovna misao u
njenom radu je njen stav (shatanje) da od
rukovodstva preduzeca konacno zavisi da li ce i na
koji nacin preduzece moci da raste.
 Kvantitativni i kvalitativni radni potencijal
rukovodeceg osoblja ubraja se u pretpostavke i
uslova rasta preduzeca.
 Stvaralacki nivo rukovodstva preduzeca dalje moze
zavisiti od nedostataka ambicija, nedostatka
inicijative rukovodstva, kao i od nedostatka
poverenja u uspeh nove ili drugacije aktivnosti.
 Nema sumnje da su obrazovanje, iskustvo,
dalekovidnost, sposobnost i licne preferencije
rukovodecih licnosti preduzeca znacajne za njegov
rast i razvoj. Iskustvo je nesto sto se stice samo
praksom u preduzecu tokom vremena.
 U literaturi su izvrsene klasifikacije preduzetnika
odnosno rukovodecih snaga prema najrazlicitijim
kriterijima: temperamentu, sklonosti ka riziku,
ambicijama, znanju, moci itd.
 Mnogobrojna su svojstva koja treba da poseduju
rukovodioci: preduzetnicka svestranost,
preduzetnicke ambicije, preduzetnicka sposobnost
procenjivanja ili prema nekim drugim
klasifikacijama: fantazija, spontanost, intuicija i
pokretljivost.
 G. Pohlmann se suprotstavlja precenjivanju
stvaralackih, intuitivnih elemenata i pogresnom
procenjivanju prakticnog iskustva. Kao najvaznije
pretpostavke uspesnog vodjenja preduzeca on
navodi:
1. obrazovanje i usavrsavanje u naukama na kojima se
zasniva upravljanje preduzecem,
2. licno iskustvo i
3. licna sklonost, gde ubraja:
a. intelektualne sposobnosti,
b. snagu volje (sposobnost savladavanja prepreka), odlucnost i
osecaj odgovornosti,
c. sposobnost za rad sa ljudima,
d. izvesnu ravnodusnost (neosetljivost) prema preprekama bilo
koje vrste.
 W. H. Newman i E. K. Warren u vazne licne
karakteristike rukovodilaca ubrajaju:
1. znanje,
2. talenat za odlucivanje (analiticka sposobnost,
konceptualno-logicka sposobnost, kreativnost,
intuitivna ocean, odvaznost, nepristrasnost),
3. samopouzdanje,
4. nametljivost,
5. drustvenu senzitivnost i
6. emocionalnu stabilnost.
 Ovde se isticu samo tri grupe svojstava tj.
sposobnosti, koje se smatraju posebno
znacajnim za rast preduzeca, ne omalovazavajuci
i ne kvalifikujuci kao nebitan znacaj drugih
svojstava:
 intelektualne sposobnosti
 stvaralacki, intuitivni element i
 sposobnost vodjenja ljudi (K. Haberlandt)
 R. S. Edwards i H. Towsend u sest tacaka
obuhvataju rukovodilacke kvalitete vodecih
saradnika. To su:
1. snaga i spremnost da se naporno radi,

2. upornost i odlucnost, koje se ponekad uzdizu

do fanaticnosti,
3. sklonost i instikt za trgovinu, razumevanje
trzista,
4. smelost – spremnost za preuzimanje rizika,

5. sposobnost za inspirisanje entuzijazma kod

onih cija je saradnja i pomoc veoma bitna i
6. promisljenost koja se kod nekih ljudi pretvara
u okrutnost.
 Treba napomenuti da preduzetnici prilaze
formulisanju strategije preduzeca na drugaciji
nacin od birokratskih rukovodilaca.
 Strategijski akcenat preduzetnika je vodjen pre
uocavanjem mogucnosti nego raspolozivoscu
resursa.
 Preduzetnik je sklon da budno motri na okruzenje
u traganju za novim mogucnostima. Resurse, koji
mu stoje na raspolaganju, podredjuje
idenifikovanju ideje koja se moze iskoristiti. Kad
jednom otkrije mogucnost, preduzetnik pocinje da
trazi nacin na koji ce je iskoristiti
 Tek posto je identifikovao mogucnost i nacin da je
iskoristi, preduzetnik pocinje da se bavi resursima.
Ali prioriteti preduzetnika su da prvo pronadje koji
su mu resursi potrebni i onda odredi na koji nacin
se oni najbolje mogu pribaviti.
 Ovo je u suprotnosti sa ponasanjem statickog
birokratskog rukovodioca, koji se usmerava na
resurse koji mu stoje na raspolaganju.
 Preduzetnici su cesto u stanju da vrlo oskudne
resurse upotrebe na imaginativan i vrlo efikasan
nacin.
 Jedna od osobina preduzetnika, koja je veoma
znacajna za rast preduzeca, je sposobnost da vodi
ljude.
 Rast preduzeca veoma bitno zavisi od toga da li je
preduzetniku poslo za rukom da pridobije
sposobne saradnike, da ih pre svega zadrzi, da ih
motivise i da ih tako vodi da mogu svoje
sposobnosti da razviju do maksimuma i primene u
preduzecima (S. P. Robbins).
 Kvalitet i svojstva rukovodecih snaga ogledaju se u
njihovim odlukama, kod rasta preduzeca pre svega
u strategijskim odlukama vezanim za metod,
pravac i tempo rasta.
 Preduzetnicki, a ne birokratski pristup nudi vece
sanse za rast preduzeca.
 Barijere za rast preduzeca
- Kategorizacija faktora koji ogranicavaju rast
preduzeca

 J. Sasbauer tvrdi da preduzece da bi raslo mora

posedovati kako potecijal rasta tako i orientaciju rasta.
 Potencijal rasta zavisi od eksternih faktora, dok se
orijentacija rasta generalno odnosi na aspiracije i
sposobnosti rukovodstva u vezi sa rastom. Potencijal rasta
je preduslov za rast, ali nije dovoljan za njegovu realizaciju.
 Bazirajuci se na ovim konceptima, mogu se sastaviti dve
liste barijera za rast. Prva lista sadrzi one faktore koji
inhibiraju orijentaciju rasta.
 Potencijal rasta preduzeca ogranicavaju sledeci
faktori:
1. proizvodi i usluge koje nudi firma i njihovi atributi
(cena, kvalitet itd.) ne uspevaju da podmire odredjene
potrebe rasta trzista,
2. za proizvodima koje nudi firma postoji stabilna ili
opadajuca traznja,
3. postojanje viska kapaciteta i/ili ponude na trzistu (tj.
trziste kupca),
4. legalne ili regulativne restrikcije rasta firme koje
sprecavaju rast,
5. opsti makroekonomski uslovi ogranicavaju mogucnosti
rasta (na primer, nedostatak finansijksih sredstava za
investicije) I
6. negativan imidz firme koji ima za rezultat drustvene
sankcije koje inhibiraju rast (na primer, bojkotovanje
celokupne linije proizvoda zbog loseg imidza jednog od
ponudjenih proizvoda).
 Orijentaciju rasta preduzeca
ogranicavaju sledeci faktori:
1. opsti nedostatak strucnosti i nesposobnost
rukovodstva,
2. nedostatak obrtnih sredstava da bi se pribavili
resursi za rast ili izvrsila penetracija trzista,
3. kasni ulazak na trziste rasta,
4. svesno izbegavanje rasta,
5. preterana specijalizacija rukovodstva,
6. svesni propust ili nesposobnost da se regrutuje
i/ili obuci rukovodstvo koje je orijentisano ka
rastu,
7. nedostatak koordinacije izmedju proizvodnje i
marketinga (na primer, suvise malo proizvoda,
suvise brzo diverzifikovanje),
8. pogresno upravljanje finansijama,
9. pogresno upravljanje zalihama,
10. nedostatak istrazivanje trzista, propaganda i
ogovarajucih tehnika prodaje,
11. licni problemi rukovodstva (na primer, slabo
zdravlje, porodicni problemi),
12. nesposobnost rukovodstva da kontrolise sve
vecu i vecu kompleksnost i raznovrsnost
poslovanja,
13. dvolicno ponasanje i
14. nedostatak informacija u vezi sa time gde da se
osvari ekspanzija finansiranja ili nespremnost da
se tako radi.
 U literaturi se mogu sresti razlicite klasifikacije
ulaznih barijera, kao i nesaglasnost oko toga sta
stvarno predstavlja ulaznu barijeru.
 Prema jednoj klasifikaciji (J. V. Koch) medju
najprominentnije barijere ubrajaju se one koje
poticu iz:
1. uslova traznje, ukljucujuci diferencijaciju proizvoda i
elasticnost cena,
2. kontrole nad pribavljanjem inputa,
3. legalnih institucionih faktora,
4. ekonomije obima,
5. velikih kapitalnih zahteva i
6. tehnoloskih faktora.
 Prema M. E. Porter-u postoji sest glavnih izvora
ulaznih barijera:
1. ekomonije obima,
2. diferencijacija proizvoda,
3. potreba za kapitalom,
4. troskovi preorijentacije,
5. pristup kanalima distribucije i
6. politika vlade.
 Porter navodi odredjene nepovoljnosti u
troskovima koje ima ulazece preduzece u odnosu
na postojeca preduzeca, nezavisno od velicine:
 zasticena tehnologija proizvoda,
 povoljan pristup sirovinama,
 povoljna lokacija,
 subvencije vlade i
 kriva ucenja ili iskustva.
 B.D. Baysinger, R. F. Meiners i C. P.
Zeithaml su u okviru kategorije ogranicenja
rasta najpre izdvojili dve potkategorije: prva se
odnosi na one faktore koji rezultiraju u
slobodnom izboru donosioca odluke i
vlasnika da i dalje ostanu mali, a druga na ili
ulazne barijere koje se mogu primeniti na male
firme, koja se dalje deli na dve dodatne
potkategorije:
 prirodne barijere za ocekivani rast (to su prave
barijere i uspesno osujecuju napredak firme koja zeli
da poveca sadasnju vrednost produktivnih resursa
ukljucenih u preduzece, ali one nisu rezultat ljudske
sposobnosti) i
 vestacke barijere za ulazak ili granice za rast (faktori
koji takodje ogranicavaju rast malih firmi, ali koji su
rezultat ljudske sposobnosti i namere).
 Ovi faktori tj. vestacke barijere mogu biti
nenamerne konsekvence ponasanja drugih ili
mogu predstavljati svesne napore drugih da
sprece rast preduzeca podizanjem ulaznih
barijera.
 Ove dve siroke kategorije se mogu dalje deliti.
Kod prirodnih barijera za novi rast se mogu
identifikovati dve grupe:
1. ona koja obuhvata interno okruzenje i
2. ona koja obuhvata faktore eksternog okruzenja,
koji u velikoj meri sprecavaju progres.
 Faktori koji spadaju u grupu prirodnih eksternih
barijera literature iz oblasti industrijske
organizacije oznacavaju se kao ulazne barijere.
 Radi se o prednostima u apsolutnim troskovima i
efikasnosti koje jednostavno poticu od velicine i
iskustva postojecih firmi.
 Lista takvih faktora je duga i raznovrsna,
medjutim, neki poredak se moze uspostaviti
identifikovanjem cetiri fundamentalna tipa
prednosti:
 tehnoloska
 novcana
 vremenska i
 integraciona.
 Prirodne eksterne barijere za rast
preduzeca

 Tehnoloske prednosti velicine ili skale se

odnose na svaki faktor, fenomen ili svojstvo
funkcije proizvodnje koji rezultira u opadanju
troskova po jedinici sa povecanjem obima
proizvodnje, pod ostalim nepromenjenim
uslovima.
 Ove prednosti se mogu razlikovati od novcanih
prednosti velicine, skale ili iskustva koje
omogucavaju vecoj ili postojecoj firmi da stekne
inpute po nizoj ceni.
 Dok tehnoloske prednosti omogucavaju vecoj ili
vec postojecoj firmi da proizvodi proizvode ili
pruza usluge uz manje resursa, novcane
prednosti joj omogucavaju da obavlja iste te
aktivnosti koristeci jeftinije resurse
 Vremenske (temporalne) prednosti odnose se
jednostavno na konkurentsku prednost koju
uzivaju firme koje su se vremenom afirmisale na
trzistu.
 Ovde se ukljucuje gudvil (goodwill), specificni
kapital (know-how) firme ili trzista vezan za
proizvodnju ili distribuciju, uspostavljeni odnosi na
trzistu nabavke i prodaje itd.
 U mnogim slucajevima tesko je odvojiti vremenske
prednosti od novcanih i tehnoloskih prednosti u
apsolutnim troskovima.
 Vremenske prednosti su prednosti koje ne poticu
od velicine, stope autputa ili kolicine kupljenih
inputa, vec iz cinjenice da se postojeca firma vec
afirmisala na trzistu pre kasnijih potencijalnih
ulaznika (pridoslica).
 Jedna od bitnih prednosti stecene afirmacije je
postojanje snazne i stabilne preferencije
kupaca za proizvodima i uslugama firme. U stvari,
diferencijacija proizvoda se smatra jednom od
primarnih ulaznih barijera.
 Diferencijacija proizvoda znaci da su postojece
firme stekle identifikaciju marke i lojalnost kupaca,
koje poticu iz prosle propaganda, usluga kupaca,
razlika proizvoda ili jednostavno vremenske
prednosti – sto su prve u grani.
 Sposobnost da se neki proizvod diferencira i
uspostavi lojalnost potrosaca je vazna funkcija
ulaganja u privrednu propagandu i povecanog
prinosa propaganda. Medjutim, vazan je i vremenski
faktor.
 Jos jedna vazna prednost koja se pripisuje
postojecoj firmi u grani potice od fenomena ucenja
uz rad (learning by doing).
 Mada se akcenat mnogo stavlja na vaznost
organizovanog naucnog istrazivanja, brojne
inovacije u procesu proizvodnje proizvoda (kao i u
njihovoj distribuciji) mogu poticati od ljudi koji su
zaista dorasli svom poslu.
 U meri u kojoj se ono moze primeniti na odredjena
podrucja aktivnosti, starije firme ce imati prirodnu
prednost nad neiskusnijim rivalima.
 Neiskustvo je klasicno prirodno ogranicenje za
novi rast, koje se javlja u formi vremenski
nepovoljnih troskova.
 Zaposlenje jedinstvenih, oskudnih resursa je
jos jedna od prednosti apsolutnih troskova koju
uzivaju postojece firme.
 Buduci da su prve usle na trziste, postojece firme
su verovatno pronasle najbolje lokacije za svoje
pogone imajuci u vidu potencijalna trzista i izvore
snabdevanja, ukljucujuci i potrebnu radnu snagu.
 Postojece firme mogi da imaju prednosti nad
novim rivalima i zbog nizih troskova koje
moraju da plate pri nabavci inputa, posebno
onih koje se odnose na kapitalne inveticije (ljudske
i finansijske) koje su specificne za datu firmu.
 Poslednja kategorija prednosti u
troskovima/efikasnosti jos uvek nije postala
afirmisani deo tradicionalne literature u
industrijskoj organizaciji.
 Integracione prednosti apsolutnog “troska”
odnose se na faktore koji su povezani sa velicinom
koja povecava sposobnost firme da racionalizuje
odredjene nedostatke trzisnog mehanizma.
 Sustina ekonomske integracije je prigusivanje
trzisnog mehanizma kao nacina organizovanja
proizvodnje i razmene.
 Pojedinci ce odabrati da priguse mehanizam cena,
ili trzisnu razmenu, kao nacin interakcije kadgod
su troskovi koriscenja mehanizma cena nepovoljni
u poredjenju sa troskovima koji su vezani za
alternativna sredstva za alociranje resursa.
 U meri u kojoj velike firme ekstenzivnije priguse
mehanizam cena u organizovanju proizvodnje, one
su u stanju da uzivaju izvesne apsolutne
efikasnosti i, otuda, prednosti u troskovima nad
njihovim malim, manje integrisanim rivalima.
 Takve prednosti se prevode u ono sto se naziva
integraciona ogranicenja novom rastu.
 Integrisane firme sticu prednost nad njihovim
neintegrisanim rivalima ne samo zbog ciste
velicine, vec i zbog prednosti sto su sposobne da
izbegnu izvesne nesposobnosti trzisnog
mehanizma koje sprecavaju ekonomsku
efikasnost.
 . Jedna od glavnih prednosti velikih integrisanih
firmi lezi u cinjenici da se razne vrsta troskova ili
drugih gubitaka vezanih za trzisne transakcije
eliminisu kada se razmena odvija izmedju
organizacionih jedinica pre putem memoranduma
nego izmedju firmi putem ugovora.
 Mozda je jos vaznija cinjenica da integracija
omogucava uspesnije gazdovanje raspolozivim
informacijama.
 Na primer, ako se mala firma angazuje u
aktivnostima istrazivanja i razvoja i pronadje nesto
sto veruje da bi moglo biti proizvod koji se moze
prodati, ili efikasan proces proizvodnje, verovatno
se mora obratiti finansijskim institucijama za
sredstva za dalju realizaciju projekta i potencijalim
kreditorima mora obelodaniti informaciju o kakvom
se projektu radi.
 Ta informacija moze da “procuri” u javnost, sto
moze da ima kobne posledice po malu firmu.
 Kod velikih firmi, sektor istrazivanja i razvoja
treba samo da ubedi sopstvene finansijere u
vrednost ideja i zadrzi informaciju unutar firme.
 Ovo omogucava poboljsani tok informacija i
kapitala unutar vece firme.
 Jos jedna integraciona prednost koja pripada
velikim firmama odnosi se na efikasan tok
rukovodeceg osoblja ka mestu gde ce biti
najbolje iskorisceno.
 Ukoliko treba zameniti nekog neefikasnog
rukovodioca unutar integrisane firme to ce moci da
se veoma brzo ucini, tj. interno kadrovsko “trziste”
u integrisanoj firmi moze biti efikasnije od
eksternog otvorenog trzista za rukovodioce.
 Integrisane firme uzivaju prednost nad njihovim
neintegrisanim rivalima i u obezbedjenju drugih
resursa, pored potrebnog rukovodeceg i ostalog
kvalifikovanog osoblja i kapitala.
 Posedovanje izvora snabdevanja omogucava
integrisanim firmama da izbegnu nepovoljne
efekte monopolskog ili kartelskog formiranja cene
sirovina.
 Vertikalno integrisana firma je sposobna da
izbegne prekide u proizvodnji zbog racioniranja ili
nekog drugacijeg raspodeljivanja u kanalima
snabdevanja, koji se mogu dogoditi kada su izvori
snabdevanja u posedu drugih preduzeca.