Освануо је топао и

сунчан дан . Мама коза

поведе своје јаре у
шетњу. Трчали су по
пољима , пасли траву и
брстили лишће.
 Убрзо се коза умори па
леже у хладовину
стабла. Коза заспа а јаре
оста будно. Оно је
жељело да се игра, те
остави мајку и отрча низ
поље.
Када се коза пробудила и виђела да јој нема јарета,
уплашила се и почела га дозивати. Трчала је и тражила га.
Срела је краву, магарца, пса и пијетла. Рекла им је да се
њено јаре изгубило, те да се плаши да га је вук појео.
Животиње су је тјешиле и охрабривале. Пијетао предложи да
га сви заједно траже и дозивају.
И, тако су они, једно за другим, почели дозивати:
коза – ме, мее, меее;
крава – му, муу, мууу;
пас – ав, авв, аввв;
магарац – ња, њаа, њааа;
пијетао – кукурику, кукурику, кукурикууу...
На крају је јаре чуло њихов глас. Пренуло се из сна и
потрчало према мајци.
Рекло је мајци да је било
нестрпљиво и да се
отишло играти, те је од
умора заспало. Мајка му
је објаснила да је била
забринута, те да је
помислила да га
је вук појео.
Јаре је схватило
да је погријешило и
замолило је мајку за
опроштај.