UNIVERZITET PRIMENJENIH NAUKA

POSLOVNA ŠKOLA
Beograd

Ekonomija
Prof. dr Ivica Stojanović,
istojanovic@megatrend-edu.net
1
 Literatura: dr Ivica Stojanović,
“Ekonomija” , Megatrend, Beograd 2005.
peto dopinjeno i izmenjeno izdanje

2
• Ispunjavanjem predispitnih obaveza i polaganjem
ispita student može da ostvari najviše 100 poena

• Od navedenih 100 poena najmanje 30, a najviše 70

poena, mora da bude predviđeno za aktivnosti i
provere znanja u toku semestra – predispitne obaveze

• Studijskim programom utvrđena je sledeća srazmera

poena stečenih u predispitnim obavezama i na
završnom usmenom ispitu:
• - 10 Odličan- izuzetan 95 -100 poena
• - 9 odličan 85 - 94 poena
• - 8 vrlo dobar 75 – 84 poena
• - 7 dobar 65 – 74 poena
• - 6 dovoljan 55 – 64 poena 3
• - 5 nije položio do 54 poena
 Struktura 65 poena iz predispitnih
obaveza
• 10 poena student dobija ako prisustvuje nastavi

• 60 poena student će moći maksimalno da osvoji na

kolokvijumu

• Još 30 poena student može da dobije na usmenom

ispitu odgovarajući na tri pitanja a svako pitanje donosi
10 poena

• Student koji u predispitnim obavezama dobije od 55

do 70 poena stekao je završnu prelaznu ocenu prema
prethodno utvrđenoj skali 4
Svi studenti (studenti koji su ove godine upisali prvu
godinu i studenti koji su obnovili prvu godinu)
obavezni su da:

1. ispunjavaju predispitne obaveze, izađu na kolokvijum i

prisustvuju nastavi

2 . da prijave završni usmeni ispit u prvom ispitnom roku po

odslušanom predavanju

3. Ko ne prisustvuje nastavi i ne izađe na kolokvijum i na

predispitnim obavezama ima 0 poena, na završnom
usmenom ispitu odgovara na onoliko pitanja koju ocenu
želi, a maksimalno na 10 pitanja. Svaki tačan odgovor
donosi 10 poena.
5
 Završni ispit i krajnja ocena

• Svi studenti su obavezni da prijave ispit u prvom

januarskom ispitnom roku
• Ko je u predispitnim obavezama ostvario manje od 55
poena na usmenom ispitu mora da odgovari na više
tačnih pitanja kako bi došao do 55 poena koliko je
potrebno za prelaznu ocenu 6, i veću ocenu a svaki
tačan odgovor kako je rečeno nosi 10 poena, a
netačan podrazumeva oduzimanje 10 poena.
Maksimalan broj pitanja na koja student može da
odgovara dobija se kada se od 100 maksimalnih
poena oduzme broj poena koliko je student ostvario u
predispitnim obavezama i ta razlika podeli sa 10.
6
(zaokruživanje)
• Student koji u predispitnim obavezama dobije
od 55 do 70 poena stekao je prelaznu ocenu
prema prethodno utvrđenoj skali i ima sledeće
mogućnosti:
– Bez usmenog odgovaranja odmah da mu se upiše
ocena prema osvojenim poenima
– Ako želi veću ocenu usmeno odgovara i za svaki
tačan odgovor dobija 10 poena sve do 100 poena,
a za svaki pogrešan odgovor oduzima se po 10
poena. Maksimalan broj pitanja na koja student
može da odgovara dobija se kada se od 100
maksimalnih poena oduzme broj poena koliko je
student ostvario u predispitnim obavezama i ta
razlika podeli sa 10.(zaokruživanje) 7
 Kolokvijum
• Kolokvijum će se održati u poslednjoj nedelji
predavanja u zimskom semestru školske 2009/10
• Pitanja koja budu na kolokvijumu odgovaraće se na
kompjuteru i odmah će svi znati rezultate
• Pitanja će biti tako koncipirana da traže kratke
precizne i jasne odgovore
• Pitanja će obuhvatati samo gradivo koje budem do
kolokvijuma predavao, a na usmenom ispitu biće
pitanja iz celog gradiva.
• Broj pitanja i vreme koje je predviđeno za kolokvijum
saznaćete blagovremeno kada procenim koliko
gradiva ću ispredavati, sastavim pitanja, odredim broj
poena po pitanju, a kako je rečeno maksimalno može
da se osvoji 60 poena 8
 NAPOMENE
1. Strane su obeležene prema:
“Ekonomija” , Megatrend, Beograd 2005.
• peto dopinjeno i izmenjeno izdanje

2.NA ZAVRŠNOM ISPITU ĆE BITI

PITANJA IZ CELOG UDŽBENIKA
IZUZEV IZ GLAVE 8
“Makroekonomija otvorene privrede”
191-225 9
 PRVI DEO

EKONOMIJA KAO
NAUKA

10
”Naša večera ne zavisi od dobre volje mesara
ili pivara, već od njihovog vođenja računa o
sopstvenim interesima.”
Adam Smith
”Bogatstvo nacija” (1776)

”Ekonomija je nauka koja proučava ljudsko

ponašanje kao odnos između ciljeva i oskudnih
sredstava koja imaju alternativnu upotrebu.”
Lord Lionel Charles Robbins
”Esej o prirodi i značaju ekonomske nauke”
(1932)
11
 1. POJMOVNO ODREĐENJE
EKONOMIJE KAO NAUKE

• Termin „ekonomija“ potiče od grčkih

reči oikos, što znači kuća, i nomos, što
znači zakon. Dakle, u bukvalnom
prevodu ekonomija predstavlja zakone
pomoću kojih se upravlja kućom

12
• Ekonomija kao nauka predstavlja
iznalaženje metoda čija primena u procesima
ekonomskih aktivnosti ljudi (proizvodnja,
potrošnja, raspodela i razmena materijalnih
dobara i usluga) omogućava uspešno
upravljanje „nekom kućom“, bilo da je reč o
porodičnom domaćinstvu, odnosno
gazdinstvu, preduzeću, privredi jedne
države, ili pak o svetskoj privredi.

13
 Dva osnovna pristupa izučavanja
ekonomije:
• prvi pristup odnosi se na izučavanje ekonomije
kroz istorijske promene društveno-ekonomskih
formacija i oblika svojine,
• drugi pristup odnosi se na iznalaženje metoda
čija primena u procesima ekonomskih aktivnosti
stalno povećava racionalnost ekonomskog
ponašanja pojedinaca, preduzeća,
domaćinstava i države.
14
• Ekonomska aktivnost predstavlja ponašanje
ljudi prilikom izbora između, s jedne strane,
mnogobrojnih ekonomskih ciljeva i, s druge
strane, oskudnih materijalnih i
nematerijalnih dobara i sredstava koja
imaju alternativnu upotrebu, a pomoću
kojih se postižu ekonomski ciljevi.

•Ekonomija je izbor najbolje, odnosno

najracionalnije kombinacije ekonomskih
ciljeva i sredstava pomoću kojih se ostvaruju
postavljeni ekonomski ciljevi.
15
• Pristalice drugog pristupa izučavanja
ekonomije, polaze od pretpostavke da je
društvenoekonomska formacija koja se
temelji na privatnoj svojini i tržištu
nepromenljiva.
• U takvoj nepromenljivoj društveno-
ekonomskoj formaciji stalno se iznalazi
najracionalniji izbor kombinacije
ekonomskih ciljeva i sredstava pomoću
kojih se ostvaruju postavljeni ekonomski
ciljevi.
16
 2. OSNOVNE EKONOMSKE
KATEGORIJE
2.1. LJUDSKE POTREBE
• Zašto se ljudi bave ekonomijom?
• Šta bi se desilo sa ljudskom
civilizacijom kada bi svi ljudi na
planeti Zemlji prestali da
proizvode?
17
• Čovek se bavi ekonomskim
aktivnostima (proizvodnja,
potrošnja, raspodela i razmena
materijalnih dobara i usluga) radi
zadovoljavanja svojih potreba.
• Ljudske potrebe su neograničene.
• Prirodni resursi su ograničeni.
• Zbog toga se ljudi bave
ekonomijom.
18
• Ekonomija kao nauka iznalazi
metode čija primena tokom
realizacije ekonomskih aktivnosti
(proizvodnja, potrošnja, raspodela i
razmena) omogućava da se
trošenjem što manje količine
(ograničenih) resursa zadovolji što
veći broj (neograničenih) potreba.
19
 2.2. OBLICI EKONOMSKIH
AKTIVNOSTI
• Oblici ekonomskih aktivnosti su:
1) proizvodnja,
2) potrošnja,
3) raspodela, i
4) razmena.
• Proizvodnja je osnovni oblik
ekonomskih aktivnosti.
20
• Ostale ekonomske aktivnosti su
izvedene iz proizvodnje.
• Krajnji cilj proizvodnje je potrošnja.
• Privredni, tehnološki i kulturološki
razvoj civilizacije prouzrokovao je
podelu rada i razne specijalizacije i na
taj način razdvojio proizvodnju i
potrošnju tako što su se između njih
pojavili procesi raspodele i razmene.
21
 2.2.1. Proizvodnja

• Proizvodnja je ekonomska aktivnost

tokom koje čovek svojim radom i
pomoću sredstava za rad odvaja delove
prirode koje prerađuje i prilagođava radi
zadovoljenja svojih potreba.
• Elementi procesa proizvodnje: ljudski
rad, sredstva za rad i predmeti rada.

22
• Pod radom se podrazumeva svaka
svrsishodno osmišljena aktivnost čoveka
prema prirodi koja se temelji na prethodno
stečenim znanjima i iskustvima o određenoj
aktivnosti.
• Sredstva za rad (alati, mašine, uređaje, itd.)
čovek u procesu rada stavlja između sebe i
prirode. Pomoću njih deluje na prirodu i
obrađuje prirodne materije. Na taj način
čovek delove prirode prilagođava svojim
potrebama.
23
• Predmeti rada su delovi prirode na koje
čovek deluje sredstvima za rad da bi ih
prilagodio radi zadovoljenja svojih potreba.

• Sredstva za rad i predmeti rada

predstavljaju materijalne elemente procesa
proizvodnje koji se zajedničkim imenom
nazivaju sredstva za proizvodnju.

24
• U savremenoj ekonomskoj literaturi umesto
pojma elementi procesa proizvodnje (rad,
sredstva za rad i predmeti rada) koristi se
pojam faktori proizvodnje:
1) rad,
2) zemlja i
3) kapital (kapitalna dobra).
• Upotreba faktora proizvodnje je alternativna.
To znači da isti faktori proizvodnje mogu
da služe za proizvodnju različitih dobara i u
različitim srazmerama.
25
• Zbog nedovoljnosti faktora proizvodnje i
njihove alternativne upotrebe postoje tri
osnovna ekonomska problema koja mora da
rešava svako društvo bez obzira na stepen
razvoja i društveno-ekonomski sistem:

 Prvi ekonomski problem odnosi se na

strukturu proizvodnje. Treba naći odgovore
na pitanja: 1) šta proizvoditi, 2) koju vrstu
robe proizvoditi, i 3) u kojoj količini
proizvoditi pojedine robe.

26
Drugi ekonomski problem odnosi se na metod
proizvodnje. Pod metodom proizvodnje
podrazumeva se kombinacija faktora
proizvodnje, odnosno odgovor na pitanje:
kako proizvoditi.

Treći ekonomski problem vezan je za

raspodelu ukupnog društvenog proizvoda.
Naime, radi se o pitanju: za koga se dobra i
usluge proizvode?
27
 2.2.1.1. Kombinacija faktora
proizvodnje

• Faktori proizvodnje su ograničeni i

nedovoljni.

• Faktori proizvodnje mogu

međusobno da se supstituišu.
28
• korišćenje radno intenzivne
tehnologije.

• korišćenje kapitalno intenzivne

tehnologije.

29
 2.2.1.2. Proizvodne mogućnosti i
oportunitetni trošak

• Ekonomija kao nauka bavi se izborom

između alternativnih upotreba oskudnih
resursa, odnosno oskudnih faktora
proizvodnje.
• Okvir proizvodnih mogućnosti jednog društva
predstavlja izbor između alternativnih
upotreba oskudnih faktora proizvodnje.

30
• Proizvodne mogućnosti neke privrede predstavlja
potencijal koji u određenom periodu data
privreda može da ostvari sa odgovarajućim
izborom raspoloživih faktora proizvodnje.
• Koncept oportunitetnog troška je posledica
činjenica da su:
1) faktori proizvodnje oskudni, i
2) da je moguća alternativna upotreba faktora
proizvodnje.

31
 2.2.2. Potrošnja
• Potrošnja je oblik ekonomske aktivnosti
tokom koje se troše rezultati proizvodnje i
zadovoljavaju ljudske potrebe.
• Razlikuje se: 1) neproizvodna, i
2) proizvodna potrošnja.
1) Neproizvodna potrošnja sastoji se iz:
a) lične potrošnje i
b) javne potrošnje.
2)Proizvodna potrošnja je trošenje sredstava
za proizvodnju tokom proizvodnog procesa.
32
 2.2.3. Raspodela

• Raspodela je oblik ekonomske aktivnosti

raspoređivanja materijalnih dobara
koja su stvorena u procesu proizvodnje
između društvenih grupacija i
pojedinaca.

33
• Novostvorena materijalna dobra se
raspoređuju:

1) između vlasnika sredstava za

proizvodnju,
2) između vlasnika sredstava za
proizvodnju i neposrednih proizvođača –
primarna raspodela, i
3) između proizvodnog i neproizvodnog
dela stanovništva – sekundarna raspodela.
34
 2.2.4. Razmena

• Razmena proizvoda je oblik

ekonomske aktivnosti u kome se
uspostavlja veza između proizvodnje
i potrošnje.

35
• U primitivnim društvenim zajednicama
povremeno su se razmenjivali samo
određeni viškovi nekih vrsta proizvoda. To
je prvi oblik razmene, koji se zove trampa.
Razvoj podele rada i specijalizacija
proizvodnje su uvećavali viškove proizvoda.
Ti viškovi su sve češće služili za trampu.
• Posredničku ulogu u razmeni dobija novac.
Vršeći posredničku ulogu u razmeni, novac
je dobio funkciju prometnog sredstva ili
sredstva za razmenu svih drugih roba.
36
3. EKONOMIJA KAO NAUKA
– OSNOVNI ISTORIJSKI,
TEORIJSKI I PRAKTIČNI
ASPEKTI

3.1. PRETKAPITALISTIČKA EKONOMSKA

MISAO - MERKANTILIZAM I FIZIOKRATIZAM

37
• Merkantilisti su prvi ekonomski mislioci
sa koliko-toliko zaokruženim i
konzistentnim ekonomskim učenjem.
• Razdoblje od XV do XVII veka
• Teorijski stavovi ekonomista
navedenog razdoblja bili su uslovljeni
ekonomskim prilikama tog doba

38
• Najpoznatiji merkantilistički pisci su Italijan
Antonio Sera (napisao delo „Kratka rasprava
o uzrocima koji mogu izazvati obilje zlata i
srebra u kraljevinama u kojima nema
rudnika“), Francuz Antoan Monkretjen i
Englez Tomas Mun, čije je glavno delo
„Blago Engleske od spoljne trgovine ili bilans
spoljne trgovine kao regulator našeg
bogatstva“, koje je objavljeno 1664. godine.

39
• Osnovni teorijski principi merkantilističkog
ekonomskog učenja su:
1) bogatstvo jedne države izražava se u novcu,
odnosno u plemenitim metalima;
2) ukoliko u zemlji nema rudnika zlata i srebra, do
novca se dolazi jedino putem spoljne trgovine, a to
znači da
3) izvoz roba dovodi do priliva novca u zemlju čime
se povećava bogatstvo države, a uvoz dovodi do
odliva novca čime se smanjuje bogatstvo države.

40
• Država direktno interveniše u oblasti spoljnotrgovinske
razmene.

• Država interveniše i u oblasti proizvodnje. Struktura

proizvodnje u zemlji mora da odgovara potrebama
spoljnjeg tržišta.

• Španski brodovi koji su izvozili robu nisu smeli za

uzvrat da uvezu drugu robu, već isključivo ekvivalent
u novcu, odnosno u plemenitim metalima.

41
• Fiziokratizam, kao homogena škola
ekonomske misli, javlja se među francuskim
ekonomistima u XVIII veku. To je škola čije
se učenje uglavnom svodi na stavove
francuskog ekonomiste Fransoa Kenea
(1694-1774).

• Pojam „fiziokrati“ i fiziokratska škola

potiče od grčke reči „fiziokratija“.
Fiziokratija znači vladavina prirode.
42
• Fiziokrati smatraju da svako uplitanje
države može samo da smeta. Privredni život
treba prepustiti njegovim sopstvenim
zakonitostima i ekonomskoj slobodi.

• Za razliku od merkantilista, koji su smatrali

da je izvor svih bogatstava u novcu i
plemenitim metalima i stoga su izučavali
većinom oblast prometa, fiziokrati se bave
proizvodnjom i to poljoprivrednom
proizvodnjom jer „zemlja je izvor svih
bogatstava“.
43
• Zahteva se ukidanje svih oblika državne
intervencije. To je bio izraz shvatanja i
težnji već ojačane trgovačke i industrijske
buržoazije.
• Kene je smatrao da novac nije bogatstvo već
služi samo kao prometno sredstvo.
• Kene se zalaže za potpuno slobodnu
trgovinu i konkurenciju.
• Tu onda nema mesta za intervenciju države
onako kako su to definisali merkantilisti.

44
3.2. LIBERALNI KAPITALIZAM I
KLASIČNA EKONOMSKA
MISAO

• Začeci klasične ekonomske misli počinju sa

britanskim ekonomistom Vilijamom Petijem
(William Petty, 1623-1687). Njegova
najpoznatija dela su „Rasprava o porezima
i kontribucijama“ i „Nešto o novcu“.

45
• U XVII i XVIII veku Engleska je, u odnosu
na druge evropske zemlje, imala najbrži
industrijski razvoj.
• Trgovinski kapital sve više ustupa mesto
industrijskom kapitalu. Međutim, još uvek su
jaka razna feudalna ograničenja.
• Na praksu privrednog života mnogo jači
uticaj imaju merkantilističke ekonomske
doktrine državnog intervencionizma nego
fiziokratske ideje o konkurenciji i
ekonomskim slobodama. Buržoazija još nije
izborila ekonomske slobode. 46
• U takvoj situaciji stvaralaštvo Vilijema
Petija ostalo je u krilu merkantilističkih
ekonomskih učenja, ali je počelo i da se
izdvaja iz tog učenja. Taj deo Petijevog
stvaralaštva koji je počeo da se izdvaja iz
merkantilističkog ekonomskog učenja
postavlja temelje klasične ekonomske
misli.

47
• Kada je u pitanju uloga države u privrednom
životu, Peti je negde između stavova
razvijenog merkantilizma i stavova
pristalica ekonomskog liberalizma Kenea i,
posebno, Smita. Po njemu, država treba da
interveniše merama koje će unaprediti
tehnologiju. Prilikom određivanja izvoznih
carina, država treba da vodi računa o
konkurentnoj sposobnosti domaće robe, a
uvozne carine moraju biti u funkciji zaštite
domaće proizvodnje.
48
• Adam Smit (1723-1790) je britanski
ekonomista. On je postavio temelje
klasične ekonomske misli. Njegovo
najpoznatije delo zove se „Bogatstvo
naroda“.
• Doba u kome Adam Smit živi karakterišu
zastareli feudalni odnosi i institucije, kao
i ostaci mnogobrojnih mera državnog
intervencionizma, zabrana i raznih
ograničenja u privrednom životu.
49
• S druge strane, mlada buržoazija jasno
postavlja zahteve za ekonomskom slobodom,
slobodom lične inicijative i nemešanja države
u ekonomski život. Učenje Adama Smita
predstavlja izraz zahteva vremena u kome
je živeo.
• Smit se, pre svega, definitivno obračunao sa
još uvek vladajućim merkantilističkim
stavovima. Odbacuje sve zaštitne carine i
ograničenja. Dakle, dokazuje potrebu
potpunog odbacivanja državnog
intervencionizma i teorijski utemeljuje
ekonomski liberalizam.
50
• Shvatanja Adama Smita o ulozi države u
privrednom životu podudaraju se sa
fiziokratskim teorijskim sistemom. Razlika
je u tome što fiziokrati smatraju da društveni
„prirodni poredak“ može da se ostvari u
feudalnom sistemu s apsolutističkom
monarhijom, a po shvatanjima predstavnika
klasične ekonomske misli Adama Smita i
Davida Rikarda, društvenom „prirodnom
poretku“ odgovara liberalni kapitalizam.

51
• Pojedinca „vodi jedna nevidljiva ruka
• Nema potrebe da se država meša u
ekonomski život.
• Država treba da:
1) brani društvo od spoljnih napada;
2) štiti i pravilno sprovodi pravdu za
svakog člana društva, i
3) sprovodi izvesne javne radove i
održava neke javne ustanove gde
pojedinci nemaju profitni interes.
52
• Dubokom kritikom merkantilističke
ekonomske politike Adam Smit je teorijski
izrazio liberalističku tendenciju industrijske
buržoazije, koja još nije bila kadra da se u
praksi u potpunosti suprotstavi ostacima
intervencionizma i ograničavanja slobodne
preduzimljivosti.
• Krajem XVIII veka i u prvoj polovini XIX,
u Zapadnoj Evropi došlo je do velikih
promena.

53
• U Engleskoj se odigrao industrijski
prevrat, u Francuskoj velika revolucija
i dugotrajni ratovi širom Zapadne
Evrope. Ideje Francuske revolucije su
se širile u sve evropske zemlje.
Feudalizam, kao društveno-ekonomska
formacija, ubrzanim tempom se raspada.
• U takvom vremenu javlja se britanski
ekonomista David Rikardo (1772-1823)

54
• Rikardovo ekonomsko učenje predstavlja
najviši domet klasične ekonomske misli

• David Rikardo živi i stvara u uslovima kada

su principi ekonomskog liberalizma postali,
uglavnom, stvarnost. On te principe smatra
kao prirodne i u svom teorijskom
ekonomskom učenju polazi od njih kao od
večitih i nepromenljivih pretpostavki. Glavno
njegovo delo je „Načela političke
ekonomije“.

55
 4. MIKROEKONOMIJA I
MAKROEKONOMIJA
• Predstavnici klasične ekonomske misli su
analizirali privredni život:
1) sa aspekta ponašanja pojedinačnih
privrednih subjekata (domaćinstva i
preduzeća), i
2) donekle sa stanovišta privrede države
kao celine.

56
• Predstavnici klasične ekonomske misli
nisu pravili posebnu razliku između dva
navedena aspekta analize.

• Istini za volju, to nisu ni mogli. Nisu

raspolagali odgovarajućim statističkim
podacima o privredi jedne države kao
celine.

57
• Posle Velike svetske ekonomske krize 1929-
1933. godine, država počinje da zasniva
svoje regulatorne ekonomske funkcije.
Počinju da se razvijaju i statističke službe
koje prikupljaju i objavljuju podatke o
celini privrednog života jedne države.

• Velika ekonomska kriza 1929-1933. godine

iz temelja je uzdrmala mehanizam
kapitalističke reprodukcije, ali i postojeća
ekonomska učenja.
58
• Ekonomija kao nauka počinje da se grana u
dva osnovna pravca:

 U prvom pravcu dominiraju analize ponašanja

pojedinačnih ekonomskih subjekata,
domaćinstava i preduzeća u korišćenju
ograničenih prirodnih resursa.

 U drugom pravcu, zahvaljujući razvoju

statističkih službi, dominiraju analize
ponašanja i kretanja ekonomskih agregata
jedne zemlje, kao što su: društveni proizvod,
nacionalni dohodak, investicije, ukupna
potrošnja, izvoz, uvoz itd.
59
• Prvi pravac dobija naziv
mikroekonomija.

• Drugi pravac dobija naziv

makroekonomija.
60
 DRUGI DEO

MIKROEKONOMIJA

61
 1. NASTANAK I POJAM
MIKROEKONOMIJE
• Početak razvoja mikroekonomije vezuje se
za pojavu i razvoj

marginalističkog pravca
ekonomske misli

62
• Marginalistički pravac ekonomske
misli nastaje sedamdesetih godina
devetnaestog veka.
• Utemeljivač ovog pravca bio je
engleski ekonomista Dževons (1835-
1882). Zbog toga se marginalistički
pravac često naziva „Dževonsova
revolucija“.
63
• Revolucionarnost marginalističkog
pravca ekonomske misli („Dževonsova
revolucija“) u odnosu na prethodne
ekonomske teoretičare, sastoji se u
tome što ekonomisti marginalističkog
pravca zastupaju subjektivnu teoriju
vrednosti, a britanski klasici, Adam
Smit i David Rikardo, zastupali su u
ekonomiji objektivnu teoriju vrednosti,
odnosno teoriju radne vrednosti.
64
• Učenje klasičnih ekonomista (teorija
radne vrednosti):
1. bitna je ponuda robe,

2. roba dobija vrednost u proizvodnji, i

3. vrednost robe je određena količinom

rada koja je utrošena za njenu
proizvodnju.
65
• Učenje marginalista (subjektivna
teorija vrednosti) - „Dževonsova
revolucija“:

1. analiziraju isključivo razmenu,

odnosno tržišna kretanja,

2. vrednost proizvoda određuje

subjektivna ocena potrošača o korisnosti
određenog proizvoda.
66
3. Tražnju, ponudu i cene
određuje:

ekonomski interes
potrošača
67
• Postoje sledeće škole marginalističkog
pravca ekonomske misli:

1) bečka (psihološka) škola,

2) lozanska (matematička) škola,
3) maršalijanska (kembridžka,
neoklasična) škola i
4) savremena post-maršalijanska
(neoklasična) mikroekonomska analiza
68
5.1. PONAŠANJE I IZBOR POTROŠAČA
5.1.1. Teorija ponašanja potrošača

1. Ko su potrošači?
Potrošači su ljudi koji
kupuju dobra i usluge
radi zadovoljenja svojih
potreba
69
Stepen zadovoljavanja neke
potrebe,
ostvaren potrošnjom nekog ekonomskog
dobra, predstavlja
Korisnost
Kada potrošač kupuje određeni
proizvod, on plaća korisnost tog
proizvoda. Dakle, plaća određen stepen
zadovoljavanja neke svoje potrebe.
70
 • Kupovaće svaku narednu
jedinicu tog proizvoda koja za
njega ima korisnost, koja mu
zadovoljava odrđen stepen neke
njegove potrebe.
• Prvu narednu jedinicu proizvoda
koja za konkretnog potrošača
nema korisnost, potrošač neće da
kupi.
71
 2.Korisnost
koju je za potrošača imala
poslednja kupljena
jedinica određenog
proizvoda zove se
72
MARGINALNA
KORISNOST
odnosno granična korisnost.

73
  Marginalna korisnost je
manja od korisnosti koje su
imale sve prethodno kupljene
jedinice određenog proizvoda,
ali je ipak korisnost za koju je
potrošač platio neku cenu.

74
3. Šta je racionalan
izbor, odnosno šta je
racionalna odluka
potrošača prilikom
kupovine nekog
proizvoda?
75
• Racionalan izbor, odnosno racionalna
odluka potrošača prilikom kupovine
nekog proizvoda predstavlja
sposobnost potrošača da:

a) svoje prihode troše u skladu sa

b) svojim individualnim preferencijama
(željama, sklonostima, potrebama)
c) uz maksimiziranje sopstvene
korisnosti (stepena zadovoljavanja
neke potrebe).
76
 4. Kako potrošači
dolaze do racionalnog
izbora, odnosno
racionalne odluke
prilikom kupovine
nekog proizvoda?
77
5. ODGOVOR DAJU:

1) teorija izbora potrošača.

2) Marginalna teorija korisnosti i

zakon opadajućih povećanja
ukupne korisnosti

78
 6. ŠTA JE
TEORIJA IZBORA
POTROŠAČA?

79
 • Teorija izbora
potrošača

se temelji na marginalnoj teoriji

korisnosti

80
• Marginalna teorija korisnosti
podrazumeva da:
a) potrošači kao donosioci odluka o kupovini
nekog dobra maksimiziraju korisnost
(stepena zadovoljavanja potrebe), tako

b) što su im dodatni efekti (marginalna korist)

koji proističu iz neke odluke uvek veći od

c) dodatnih (marginalnih) troškova koji

proističu iz te iste odluke. 81
• Marginalistički ekonomski pravac
analizira ponašanje potrošača na
tržištu u odnosu na marginalne
(granične) veličine.

• Marginalne (granične) veličine su,

primera radi, već pomenuti dodatni
efekti (marginalna korisnost) i
dodatni (marginalni) troškovi.
82
 Po navedenim marginalnim
veličinama ovaj pravac je i dobio
naziv

marginalistički pravac.

83
 5.1.2. Teorija
korisnosti i
marginalna korisnost

84
 7.ZAKON
opadajućih povećanja
ukupne korisnosti

85
 Ukupna korisnost Promene u korisnosti
Broj čokolada
(u jedinicama korisnosti) (marginalna korisnost)

1 16 16
2 30 14
3 42 12
4 52 10
5 58 6
6 60 2
7 60 0

Tabela br. 7. Opadajuća marginalna korisnost 86

 • Kada potrošač kupuje više
jedinica istog proizvoda, (u našem
primeru reč je o čokoladi) svaka
sledeća jedinica daje
veću ukupnu korisnost,
(16, 30,...)
(normalno sve dok se potrošač ne
zasiti tog proizvoda - čokolade).
87
 • Istovremeno, povećanje
ukupne korisnosti,
kupovinom svake sledeće
jedinice, ima konstantnu
tendenciju opadanja.
Ukupna korisnost je porasla
za 16, potom za 14, za 12 itd.
88
Dakle, povećanje
ukupne korisnosti
ima konstantnu
tendenciju
opadanja. 89
 • To je
ZAKON
opadajućih povećanja
ukupne korisnosti.
90
 8. ZAKLJUČAK:
DAKLE,
VRAĆAMO SE NA
POČETAK:
91
• Kako potrošači dolaze do
racionalnog izbora,
odnosno racionalne
odluke prilikom kupovine
nekog proizvoda?

92
• ODGOVOR DAJU:
1) teorija izbora potrošača.
2)Marginalna teorija
korisnosti i zakon
opadajućih povećanja
ukupne korisnosti
93
 Objašnjenje zaključaka
• Kada posle trošenja određenog broja
jedinica nekog proizvoda potrošač
utvrdi da od sledeće jedinice u
(našem primeru od šeste
čokolade)neće imati povećanje
ukupne korisnosti, on sledeću
jedinicu proizvoda ne kupuje.
94
 • Povećanje ukupne korisnosti koje za
potrošača ima poslednja kupljena
jedinica određenog proizvoda u odnosu
na korisnost prethodne jedinice tog
proizvoda, zove se granična,
marginalna korisnost.
Posle kupljene prve čokolade marginalna
korisnost je bila 16, posle kupljene
druge čokolade 14 itd.
95
• Potrošač nema potrebu da analizira
ukupnu korisnost od nekog dobra,
već samo povećanje ukupne
korisnosti, koje za potrošača ima
poslednja kupljena jedinica
određenog proizvoda u odnosu na
korisnost prethodne jedinice tog
proizvoda,odnosno marginalnu
korisnost.
96
 5.2. PONAŠANJE PROIZVOĐAČA
– racionalan izbor i odluke proizvođača

5.2.1. Pojmovno određenje troškova

proizvodnje i maksimiziranja profita

97
• Proizvođači stvaraju ponudu.

• Zbog toga oni predstavljaju deo

tržišnog mehanizma.
• Ponašanje proizvođača kao
nosilaca ponude koncentrisano
je na rešavanje dve grupe
problema:
98
 prva grupa
se odnosi na nastojanje da se tokom
proizvodnog procesa minimiziraju
troškovi a,

druga grupa
podrazumeva maksimiziranje
profita.
99
 Profit
predstavlja razliku između
ukupnog prihoda i ukupnog
rashoda.

Glavni cilj proizvođača je

maksimiziranje profita.
100
Ukoliko proizvođač želi da ostvari glavni
cilj (maksimiziranje profita) on mora
da postigne:

a) maksimalan ukupan prihod,

b) minimalan ukupan rashod i
c) da istovremeno ostvari minimalne
troškove za svaku jedinicu proizvoda.
101
 Za analizu troškova postoje dva pristupa:
Ukupni Ukupni Prosečni Prosečni Prosečni
Ukupni Marginalni
Proizvedene fiksni varijabilni varijabilni fiksni ukupni
troškovi troškovi
jedinice Q troškovi troškovi troškovi troškovi troškovi
TC MC
TFC TVC AVC AFC ATC

(1) (2) (3) (4) (5) (6) (7) (8)

0 6.000 0 6.000
1.000 6.000 3.000 9.000 3,00 3,00 6,00 9,00
2.000 6.000 5.000 11.000 2,00 2,50 3,00 5,50
3.000 6.000 6.000 12.000 1,00 2,00 2,00 4,00
4.000 6.000 9.000 15.000 3,00 2,25 1,50 3,75
5.000 6.000 12.500 18.500 3,50 2,50 1,20 3,70
6.000 6.000 16.500 22.500 4,00 2,75 1,00 3,75
7.000 6.000 21.000 27.000 4,50 3,00 0,85 3,85
8.000 6.000 26.000 32.000 5,00 3,25 0,75 4,00
9.000 6.000 33.750 39.750 7,75 3,75 0,67 4,42
Tabela br. 9 102
 prvi pristup
odnosi se na
ponašanje troškova pri promeni
obima proizvodnje.
U zavisnosti od ponašanja troškova pri
promeni obima proizvodnje razlikuju se:

a) fiksni i
b) varijabilni troškovi 103
 drugi pristup
odnosi se na
način merenja i iskazivanja visine
troškova.
U zavisnosti od iskazivanja visine,
troškovi mogu da budu:

a) ukupni troškovi i
b) prosečni troškovi. 104
• Prosečni troškovi su u stvari
troškovi po jedinici proizvoda.

• Izračunavaju se tako što se

ukupni troškovi podele sa
brojem proizvedenih jedinica
nekog proizvoda

105
 prvi pristup odnosi se na
ponašanje troškova pri promeni obima
proizvodnje.

Ukupni varijabilni troškovi

su oni troškovi čija veličina u ukupnom
iznosu, direktno zavisi od obima
proizvedenih jedinica nekog proizvoda.

Tipični ukupni varijabilni troškovi su:

a) količina rada i
b) sirovine.
106
 PRIMER
• Kompanija je napravila polugodišnji
plan obima proizvodnje.
• Poseduje zgradu.
• Obezbedila je:
a) šest mašina,
b) sirovine, energiju i zaposlila
odgovarajuću radnu snagu.
107
• U prvoj polovini godine kompanija
realizuje plan.
• Tražnja se povećava.
• Zbog toga kompanija planira da u
drugoj polovini godine poveća obim
proizvodnje.
• Odmah zapošljava nove radnike i
obezbeđuje dodatne sirovine i energiju
– ukupni varijabilni troškovi
108
 Ukupni varijabilni troškovi
su dodatni troškovi u drugoj
polovini godine za novozaposlene
radnike i nove količine sirovina i
energije, jer su nastali kao
direktna posledica povećanja
obima proizvodnje u drugom
polugodištu.
109
 Ukupni fiksni troškovi
su zgrada i šest mašina jer i pored
povećanja obima proizvodnje u
drugoj polovini godine, oni su
ostali isti kao i u prvoj polovini
godine.

110
• Kompanija u drugoj godini dalje
povećava obim proizvodnj.
• Mora da zida novu zgradu i kupuje
nove mašine.
• Znači, troškovi zgrade i mašina su
fiksni i to ukupni fiksni troškovi u
određenom roku i za određen obim
proizvodnje.
111
 Dakle,
Kada se poveća obim proizvodnje
u drugoj godini u tolikoj meri da
su svi postojeći ukupni fiksni
troškovi zaposleni a postoji
potreba za daljim povećanjem
obima proizvodnje tada ukupni
fiksni troškovi moraju da se
povećaju.
112
 Drugi pristup
odnosi se na
način merenja i iskazivanja visine troškova.

a) prosečni varijabilni troškovi proizvodnje,

odnosno varijabilni troškovi po jedinici
proizvoda rastu.
b) prosečni fiksni troškovi proizvodnje,
odnosno fiksni troškovi po jedinici
proizvoda sa porastom obima proizvodnje
opadaju.
113
 5.2.2. Optimizacija troškova proizvodnje
Proizveden Ukupni Ukupni Ukupni Marginaln Prosečni Prosečni Prosečni
e jedinice Q fiksni varijabilni troškovi i troškovi varijabilni fiksni ukupni
troškov troškovi TC MC troškovi troškovi troškovi
i TFC TVC AVC AFC ATC

(1) (2) (3) (4) (5) (6) (7) (8)

0 6.000 0 6.000
1.000 6.000 3.000 9.000 3,00 3,00 6,00 9,00
2.000 6.000 5.000 11.000 2,00 2,50 3,00 5,50
3.000 6.000 6.000 12.000 1,00 2,00 2,00 4,00
4.000 6.000 9.000 15.000 3,00 2,25 1,50 3,75
5.000 6.000 12.500 18.500 3,50 2,50 1,20 3,70
6.000 6.000 16.500 22.500 4,00 2,75 1,00 3,75
7.000 6.000 21.000 27.000 4,50 3,00 0,85 3,85
8.000 6.000 26.000 32.000 5,00 3,25 0,75 4,00
9.000 6.000 33.750 39.750 7,75 3,75 0,67 4,42
114
 ŠTA JE TO OPTIMIZACIJA
TROŠKOVA PROIZVODNJE?
• Optimizacija troškova proizvodnje
podrazumeva da će proizvođač imati
optimalne troškove ako proizvodi onaj
obim proizvodnje na kome su mu:
1) najniži prosečni ukupni troškovi,
odnosno najniži ukupni troškovi po
jedinici proizvoda i
2) najniži marginalni troškovi. 115
 1.Obim proizvodnje i najniži
prosečni ukupni troškovi,
odnosno najniži ukupni
troškovi po jedinici proizvoda.

116
 Zbog povećanja obima
proizvodnje
• konstantno opadaju prosečni fiksni
troškovi, (AFC) odnosno fiksni troškovi
po jedinici proizvoda (6000 : 1000 = 6,
6000 : 2000 = 3, 6000 : 3000 = 2, dalje,
1,5, 1,2, 1, 0,85, 0,75, 0,67).
117
• prosečni ukupni troškovi (ATC),
odnosno ukupni troškovi po jedinici
proizvoda, opadaju do obima
proizvodnje od 5000 jedinica proizvoda,
kada iznose 3,70 po jednoj jedinici
proizvoda. Navedeni troškovi opadaju
zbog:
a) prethodno pomenutog opadanja
fiksnih troškova po jedinici proizvoda, i
118
 b) Opadanja varijabilnih troškova
po jedinici proizvoda, odnosno
opadanja prosečnih varijabilnih
troškova (AVC). Prosečni varijabilni
troškovi opadaju do nivoa obima
proizvodnje od 3000. Na tom nivou
obima proizvodnje iznose 2,00.

119
 c) Prosečni ukupni troškovi su i
dalje u padu 4, 3,75, 3,7 na nivou
obima proizvodnje od 5000 jedinica
proizvoda, zbog većeg pada
prosečnih fiksnih 2, 1,5 1,2 nego
što je rast prosečnih varijabilnih 2,
2,25, 2,50.

120
• Međutim, prosečni ukupni troškovi
od nivoa proizvodnje od 5000
konstantno rastu zbog bržeg rasta
ukupnih varijablnih, a to znači i
prosečnih varijabilnih, nego što je
pad prosečnih fiksnih troškova.

121
2. Obim proizvodnje i
marginalni troškovi

122
 Marginalni troškovi
• nastaju svakim povećanjem obima
proizvodnje, odnosno sa svakom
dodatnom jedinicom proizvoda,
• to su dodatni troškovi po jedinici
proizvoda,
• to su samo varijabilni troškovi -
fiksni ostaju isti.
123
 Izračunavanje
marginalnih troškova
(MC)

124
• Promena u ukupnim
troškovima (ΔTC),
Deli se sa
• Promenom obima
proizvodnje (ΔQ ).
125
 odnosno,

MC = ΔTC : ΔQ
126
 Primer
• obim proizvodnje (Q) se promenio,
odnosno povećao sa 5.000 na 6.000 jedinica.
• ΔQ = 6.000 - 5.000 = 1.000

• ukupni troškovi su se promenili, odnosno

povećali sa 18.500 na 22.500 novčanih
jedinica.
• ΔTC = 22.500 - 18.500 = 4.000

127
 MC = ΔTC : ΔQ
MC = 4.000 : 1.000 = 4

128
• povećanje obima proizvodnje za
1.000 proizvodnih jedinica (ΔQ)
(sa 5.000 na 6.000)

• povećalo je ukupne varijabilne

troškove (ΔTVC) za 4.000
novčanih jedinica (16.500 -
12.500),
129
• a zbog povećanja ukupnih varijabilnih
troškova (ΔTVC iznose 4.000 novčanih
jedinica − [16.500 - 12.500] − ukupni
fiksni TFC ostaju isti, 6.000), povećali su
se ukupni troškovi (ΔTC) takođe za 4.000
novčanih jedinica (22.500 - 18.500),

• što po jedinici proizvoda iznosi povećanje

troškova od 4 novčane jedinice

130
• to povećanje troškova od 4 novčane
jedinice po jednoj jedinici proizvoda je
marginalni trošak
• ΔTC = 22.500 - 18.500 = 4.000
• ΔQ = 6.000 - 5.000 = 1.000
• MC = ΔTC : ΔQ
• MC = 4.000 : 1.000 = 4

131
 ZAKLJUČCI
•Svaka dodatna jedinica proizvoda,
•koja pripada povećanom obimu
proizvodnje od 1.000 proizvodnih
jedinica,
•nosi sa sobom dodatne (marginalne)
troškove po jedinici proizvoda u iznosu
od 4 novčane jedinice.
132
 Dakle,

Analiza u prethodnom
primeru potvrđuje
početne stavove da:

133
 Marginalni troškovi
• nastaju svakim povećanjem obima
proizvodnje, odnosno sa svakom
dodatnom jedinicom proizvoda,
• to su dodatni troškovi po jedinici
proizvoda,
• to su samo varijabilni troškovi -
fiksni ostaju isti.
134
• Da sa kontinuiranim porastom
obima proizvodnje od 1.000
novčanih jedinica, marginalni
troškovi po jedinici proizvoda
opadaju 3, 2, 1, do obima
proizvodnje od 3000, dok ukupni
troškovi (TC) rastu

135
• Čim su ukupni troškovi (TC) pri istom
povećanju obima proizvodnje od 1000
jedinica proizvoda (Q) naglo porasli za
3000 (sa 12.000 na 15.000) i marginalni
trošak je sa 1 porastao na 3, a ukupni
troškovi su porasli za 3000 zbog toga
što su ukupni varijabilni naglo porasli
 za 3000 (sa 6.000 na 9000) – fiksni su ostali
isti.
 za 2000 (sa 9000 na 11.000)
 za 1000 (sa 11.000 na 12.000).
136
• Čim su ukupni troškovi (TC), pri istom
povećanju obima proizvodnje od 1000
(sa 3000 na 4.000 ) jedinica proizvoda
(Q), naglo porasli za 3000 (sa 12.000 na
15.000) i marginalni trošak je sa 1
porastao na 3,
 a ukupni troškovi su porasli za 3000
zbog toga što su ukupni varijabilni naglo
porasli za 3000 (sa 6.000 na 9000) –
fiksni su ostali isti.
137
 Zbog toga, logično je da se marginalni
troškovi u suštini ponašaju kao prosečmi
varijabilni

 ukupni troškovi zavise od kretanja

ukupnih varijabilnih troškova (ukupni
fiksni su isti),

 a i prosečni varijabilni zavise od kretanja

ukupnih varijabilnih troškova.

138
 Dakle,
od ukupnih varijabilnih troškova
zavisi kretanje svih drugih troškova,
(normalno izuzev ukupnih fiksnih i
prosečnih fiksnih troškova), a to znači
i kretanje marginalnih troškova i
prosečnih ukupnih troškova, a to
znači da
139
 Optimizacija troškova
proizvodnje
podrazumeva da će proizvođač imati
optimalne troškove ako proizvodi onaj
obim proizvodnje na kome porast
varijabilnih troškova zbog porasta obima
proizvodnje prouzrokuje :

140
1) najniže ukupne troškove po jedinici
proizvoda, odnosno najniže
prosečne ukupne troškove, a to
znači i
2) najniže marginalne troškove po
jedinici proizvoda.

DAKLE:
141
 Optimizacija
troškova proizvodnje
je optimizacija
ukupnih varijabilnih
troškova.
142
Šta je to optimizacija
ukupnih varijabilnih
troškova?

143
 Optimizacija ukupnih varijabilnih
troškova podrazumeva:
da proizvođač poveća obim proizvodnje, a
samim tim i ukupne varijabilne troškove,
samo do nivoa na kome prosečni ukupni
troškovi nemaju veći rast od
1. rasta marginalnih troškova i
2. prosečnih varijabilnih troškova,
3. nego što je pad prosečnih fiksnih
troškova.
144
 Od čega zavisi optimizacija
ukupnih varijabilnih troškova,
odnosno od čega zavisi:

 uticaj porasta obima proizvodnje

 na porast ukupnih varijabilnih
troškova?

145
 Optimizacija ukupnih
varijabilnih troškova,
odnosno, veličina porasta ukupnih varijabilnih
troškova kao posledica određenog porasta
obima proizvodnje
zavisi od
marginalne produktivnosti
radne snage koja pri porastu obima
proizvodnje ima najveće učešće u porastu
ukupnih varijabilnih troškova.
146
 Marginalna produktivnost
određuje
međusobni uticaj između porasta obima
proizvodnje i veličine dodatnih ukupnih
varijabilnih troškova koji nastaju kao
posledica porasta obima proizvodnje u
uslovima kada su fiksni troškovi
konstantni.
147
 Marginalnu
produktivnost
definiše

Zakon o opadajućim
prinosima
148
Primeri:

149
 Prvi primer: Prinos u žitu

• posmatraju se dva faktora proizvodnje:

 radna snaga kao varijabilni faktor koja
kroz najamninu prouzrokuje varijabilne
troškove i
 parcela zemlje određene veličine kao
fiksni faktor koja da bi bila obrađena i
dala određen prinos prouzrokuje
određene fiksne troškove.
150
• Prvi radnik koji se zaposli obradi određen
deo parcele i u skladu sa svojim objektivnim
fizičkim mogućnostima ostvari određeni
obim proizvodnje.
• Vlasnik parcele ili zakupac radniku za
uloženi rad isplati dogovorenu najamninu.
• Drugi, a potom treći i četvrti radnik,
doprinose da se parcela u potpunosti obradi
i iskoristi i zahvaljujući tome ostvari
povećanje prinosa.
151
• Međutim, od drugog do četvrtog
radnika svaki sledeći radnik «donosi»
sve manje prinosa jer veličina parcele
je ograničena i kao takva predstavlja
fiksni faktor koji prouzrokuje određene
fiksne troškove.
• Dakle, objektivno svaki sledeći radnik
«donosi» sve manje prinosa, a
istovremeno svi primaju najamninu u
istom iznosu kao i prvi radnik.
152
• Budući da je najamnina i prvog i četvrtog
radnika ista, a prinosi po radniku od prvog
do četvrtog sve manji, znači da sa svakim
sledećem radnikom opada marginalna
produktivnost i zbog toga opadaju i prinosi.
• Marginalna produktivnost svakog sledećeg
radnika sve više se smanjuje u odnosu na
prvog, radnika jer prima najamninu kao
prvi radnik a svaki sledeći radnik «donosi»
manje prinosa od prethodnog.
153
 Drugi primer:
Povećanje obima proizvodnje
sa 1000 na 2000,
prouzrokovalo je povećanje
ukupnih varijabilnih (TVC) sa
3.000 na 5.000 hiljada, znači za
2000.
154
Povećanje obima proizvodnje
sa 2000 na 3000,
prouzrokovalo je povećanje
ukupnih varijabilnih (TVC) sa
5000 na 6000 hiljada, znači za
1000
155
 Povećanje obima proizvodnje
sa 3000 na 4000,
prouzrokovalo je povećanje
ukupnih varijabilnih sa 6000 na
9000.
znači za 3000

156
Svako sledeće povećanje
obima proizvodnje, iako
isto, 1000, traži veće
varijabilne troškove.

157
 Sa obimom proizvodnje od
3.000 proizvodnih jedinica i
više,
•posluje se u području uvećavanja
marginalnih troškova
•zbog smanjenja marginalne
produktivnosti.
158
• Zbog smanjenja marginalne
produktivnosti za nastavak rasta
obima proizvodnje po istom tempu, na
primer dodavanjem po 1.000 novih
jedinica proizvodnje, biće neophodno
da se dodaje sve više varijabilnih
troškova u poređenju sa onim što je
bilo potrebno u prethodnom
povećanju od 1.000 jedinica proizvoda.

159
Zbog toga što je potrebno
više varijabilnih troškova
za proizvodnju svake
dodatne jedinice,
marginalni trošak raste.

To je zakonitost.
160
 Ta zakonitost, odnosno takvo
ponašanje marginalnih troškova
naziva se

zakon uvećanja
marginalnih troškova.
161
Marginalni troškovi su
rastući
kad god

marginalna
produktivnost opada.
162
• Znači, novi varijabilni troškovi,
odnosno nova radna snaga, za koju
su troškovi porasli sa 1000 na 3000,
a povećanje obima proizvodnje
ostalo isto, 1000, ima manju
marginalnu produktivnost i zbog
toga daje opadajuće prinose.

163
• Prethodno se u varijabilne troškove,
odnosno radnu snagu uložilo 1000 i
obim proizvodnje se povećao 1000, a
sada se ulaže 3000 za novu radnu
snagu, odnosno nove varijabilne
troškove, da bi se dobilo opet isto
povećanje proizvodnje od 1000.

164
 To je
Zakon o opadajućim
prinosima.
165
 Zaključci

1. Kada se postojeći fiksni troškovi zbog

povećanja obima proizvodnje zaposle
sa dodatnom radnom snagom, ta
dodatna radna snaga će do određenog
broja novozaposlenih imati povećanu
marginalnu produktivnost.

166
2. Međutim, dodatna radna snaga preko
određenog broja novozaposlenih će
imati smanjenu marginalnu
produktivnost.

3. Rezultat tako smanjene marginalne

produktivnosti će biti sve veće
opadanje prinosa.

167
168
• Kada proizvođači donose odluke o
povećanju obima proizvodnje, oni polaze od
minimalne cene po kojoj će roba biti
ponuđena.
• Da bi bili motivisani za dodatnu
proizvodnju, cena mora da bude dovoljno
visoka da pokrije marginalne troškove.
• Kriva marginalnih troškova seče krivu
prosečnih varijabilnih troškova (AVC) i
krivu prosečnih ukupnih troškova (ATC) u
njihovim najnižim tačkama.
169
• Sve dok se marginalni troškovi nalaze ispod
prosečnih ukupnih troškova, prosečni ukupni
troškovi opadaju jer se zbog povećanja obima
proizvodnje smanjuju fiksni troškovi po
jedinici proizvoda.
• Svaka dodatna jedinica koja je proizvedena
do preseka krive marginalnih troškova sa
krivom prosečnih ukupnih troškova ima
manje marginalne u odnosu na prosečne
ukupne troškove zbog povećane marginalne
produktivnosti.
170
• Kada marginalni troškovi premaše
prosečne ukupne troškove, prosečni
ukupan trošak mora da raste zbog
delovanja zakona opadajućih prinosa.
• Svaka dodatna jedinica koja je
proizvedena posle preseka krive
marginalnih troškova sa krivom
prosečnih ukupnih troškova, ima veće
marginalne troškove u odnosu na
prosečne ukupne troškove zbog
smanjene marginalne produktivnosti.
171
 U tački preseka marginalnih i
prosečnih ukupnih troškova, kada je
marginalni trošak jednak prosečnom
ukupnom trošku, obim proizvodnje se
nalazi na nivou koji daje optimalne
troškove.

172
5.2.3. Maksimiziranje profita

• Glavni cilj svakog

proizvođača je
maksimiziranje profita.

173
 •Koliko dobara
proizvođač treba da
proizvede i proda po
određenoj ceni da bi mu
profit bio maksimalan?
174
175
 Primer:
Poslovanje kompanije Y
na tržištu potpune konkurencije

176
Tržište potpune konkurencije

Potpuna konkurencija
nigde ne postoji u
praksi.
177
Potpuna konkurencija je:

a) teorijska, odnosno zamišljena

ekonomska kategorija, i

b) analitička kategorija jer služi za

upoređivanje realnog privrednog
života sa idealnotipskim
modelom.
178
 Cene
1) U tipu tržišta potpune konkurencije
učestvuje veliki broj proizvođača
određenog proizvoda koji pojedinačno sa
svojim proizvodima imaju vrlo malo učešće,
2) zbog toga nijedan proizvođač nije u
mogućnosti da povećanjem ili smanjenjem
svoje ponude, utiče na promenu visine cene
određenog proizvoda.

179
3) U tipu tržišta potpune konkurencije
pretpostavlja se da su proizvodi svih
firmi homogeni (isti),

4) to znači da potrošači nisu u

mogućnosti da prave razliku između
proizvoda različitih firmi.

5) Zbog toga nijedna firma ne može da

poveća svoje cene iznad tržišnih cena, a
da zadrži postojeći obim prodaje.
180
6) Proizvođači ne utiču na formiranje cena,
već samo preuzimaju cene koje su već
formirane na tržištu jer se suočavaju sa
perfektno elastičnom tražnjom.

7) Proizvođači koje posluju na tržištu

potpune konkurencije ponašaju se kao
da mogu prodati onoliko svojih
proizvoda koliko oni žele, pod uslovom
da to čine po tržišnim cenama.
181
8. Prodaja proizvoda po tržišnim
cenama proizvođačima
omogućava da

maksimiziraju profit.

182
9. Svaki proizvođač pojedinačno treba da
nađe odgovor samo na jedno pitanje:

Koliko dobara treba da proizvede i

proda po
tržišnim cenama
da bi mu profit bio
maksimalan?
183
184
- Kompanija Y proizvodi samo jedan
proizvod.
- Sve što proizvede kompanija uspeva da
proda po konstantnoj tržišnoj ceni od 14
novčanih jedinica.
- svaka prodata jedinica dodaje 14 novčanih
jedinica ukupnom prihodu
- cena od 14 novčanih jedinica predstavlja:

marginalni prihod MR 185

186
- kriva marginalnih troškova na slici 5
obeležena je uobičajeno MC

- kriva marginalnog prihoda ima oblik

prave linije (P=MR) zbog toga što je

marginalni prihod (P) jednak za

sve dodatne jedinice proizvoda.
187
Poređenjem marginalnih prihoda i
marginalnih troškova utvrđuje se:

a) odnos između dodatnih (marginalnih)

troškova po jedinici proizvoda koji nastaju
sa svakom novoproizvedenom jedinicom
proizvoda i dodatnih(marginalnih) prihoda
koji se ostvaruju sa svakom prodatom
novoproizvedenom jedinicom proizvoda.
188
b) utvrđuje se najprofitabilniji obim
proizvodnje i

c) isplativost dodatnih ulaganja radi

povećanja obima proizvodnje.

d) Do obima od 400 jedinica marginalni

prihod je veći od marginalnog troška i
profit se (posle obima proizvodnje od 150
jedinica) uvećava paralelno sa
uvećanjem obima proizvodnje.
189
e) Najveći (maksimalan) profit je na nivou
obima od 400 jedinica kada je marginalni
prihod izjednačen sa marginalnim
troškovima, odnosno najveći profit je u
tački gde se seku kriva marginalnih
troškova i kriva marginalnih prihoda (slika
5.4).

190
 Pravilo
sve dok je marginalni prihod
veći od
marginalnog troška
kompanija može da uvećava svoj
profit povećavanjem obima
proizvodnje.
191
5.3. TRAŽNJA I PONUDA
DOBARA I USLUGA

5.3.1. Tražnja
192
 I
Tražnju
predstavljaju kupci, odnosno potrošači
koji su:
а )spremni i
б) sposobni
da određenu količinu proizvoda kupe u:
а) toku konkretnog vremenskog perioda
б) po nekoj ceni.
193
Za ekonomiju je značajno razlikovanje želja
za kupovinom od tražnje zbog toga što:

a) iza želja za kupovinom stoje ambicije

potrošača, a

b) iza tražnje, uz ambicije, stoji i platežna

sposobnost potrošača.

194
 II

Međuzavisnost
između cena i
traženih količina,
195
196
Grafički prikaz međuzavisnosti između cena i traženih
količina iskazan je kao:

197
 III
Kriva tražnje je:

a) opadajuća i

b) odražava obrnutu proporcionalnost

između cena i traženih količina zbog
toga što pad cena izaziva rast tražnje, a
rast cena izaziva pad tražnje.
198
 IV
Međuzavisnost između cena i traženih
količina
sa aspekta ponašanja kupaca

Kada se međuzavisnost između cena i

traženih količina posmatra sa aspekta
ponašanja kupaca, dolazi se do
zakona tražnje.

199
 V
Zakon tražnje

odnosi se na razloge zbog kojih se

tražene količine nekog proizvoda
povećavaju ili smanjuju.
200
 Razlozi
zbog kojih se tražene količine nekog
proizvoda povećavaju ili smanjuju:

a) zbog opadanja cena nekog proizvoda

raste tražena količina tog istog
proizvoda koji su kupci spremni i
sposobni da kupe, i suprotno,

201
b) kada cene istog proizvoda rastu, tražena
količina opada. Cene i kada opadaju i kada
rastu, broj potrošača datog proizvoda,
odnosno tražnja, ostaje uglavnom ista, a
menjaju se tražene količine. Moguća je i
manja promena broja potrošača.

c) Obim tražnje i tražene količine mogu da se

povećaju ili smanje i zbog drugih razloga:

202
- ako se poveća sklonost potrošača ka
kupovini nekih proizvoda, i pored toga što
je cena ostala ista (lekari preporuče neki
proizvod kao dobar za izlečenje neke
bolesti), povećaće se tražene količine tog
proizvoda,
- ukusa i preferencija potrošača,
- nivoa dohotka potrošača,
- cene supstituta i komplemenata,
- očekivanja u budućnosti, i drugih faktora.
203
5.3.2. Ponuda

204
 I
Ponuda
predstavlja količinu dobara koju su
proizvođači:

- spremni i
- sposobni
- da ponude za prodaju po nekim cenama
- u toku određenog perioda.

205
 II
Međuzavisnost
između cena i
ponuđenih količina,

206
207
Grafički prikaz međuzavisnosti između cena i poniđenih
količina iskazan je kao:

208
 III
Kriva ponude je:

a) rastuća i

b) odražava direktnu proporcionalnost

između cena i ponuđenih količina zbog
toga što rast cena izaziva rast ponude, a
pad cena izaziva pad ponude.
209
 IV
Međuzavisnost između cena i
ponuđenih količina
sa aspekta ponašanja proizvođača

Kada se međuzavisnost između cena i

ponuđenih količina posmatra sa aspekta
ponašanja proizvođača dolazi se do

zakona ponude.
210
 V
Zakon ponude
je pravilo po kome ponuđene
količine variraju:
•Direktno sa cenom, odnosno, kao što je
već rečeno, sa rastom cena nekog
proizvoda raste količina proizvoda koju su
proizvođači spremni i sposobni da ponude,
a sa padom cena smanjuju se ponuđene
količine.
211
 Obim ponude
zavisi i od sledećih faktora:

cene resursa,
tehnologije,
cene alternativnih dobara i
očekivanja u budućnosti.

212
 5.3.3. Tržišna ravnoteža ravnoteža
tražnje i ponude dobara i usluga

I
Tržište:
predstavlja kombinaciju krive tražnje i
krive ponude i
na tržištu se ukrštaju delovanja zakona
tražnje i zakona ponude.
213
 II
Po zakonu tražnje:
sa opadanjem cena raste tražnja,
i suprotno,
sa rastom cena pada tražnja.

III
Po zakonu ponude
sa padom cena smanjuje se ponuda,
i suprotno
sa rastom cena raste i ponuda. 214
 IV
Kada se zakon tražnje i zakon
ponude iskažu jedinstveno dolazi se
do
zakona tržišta
koji glasi:
sa opadanjem cena raste tražnja a
pada ponuda, i suprotno, sa rastom
cena pada tražnja a raste ponuda.
215
 V
Konfliktnost interesa između tražnje i
ponude

Tražnja (kupci) ima interes da cene

padaju, a ponuda (prodavci) ima interes
da cene rastu.

216
Pretpostavke: kupac i prodavac donose
racio nalne odluke:

Prodavac donosi odluke na bazi

poređenja marginalnih troškova i
marginalnih prihoda.

Kupac nastoji da uz što niže

marginalne troškove ostvari što veću
marginalnu korisnost.
217
 VI
kompromis
između interesa prodavaca i kupaca
uspostavlja tržišni mehanizam pomoću
svog glavnog instrumenta, odnosno
pomoću

ravnotežne cene.

218
 Ravnotežna cena

je cena po kojoj se ponuđena količina

izjednačava sa traženim količinama i
uspostavlja kompromis između
konfliktnih interesa prodavaca i kupaca

219
VII Primer:

220
 Prvi slučaj: cena 79 novčanih jedinica
Kriva tražnje
(tražena količina od 1.000 kilograma)
i
kriva ponude
(ponuđena količina od 1.000 kilograma)
seku se u tački
kojoj odgovara cena od 79 novčanih
jedinica.
Cena od 79 novčanih jedinica predstavlja
ravnotežnu cenu. 221
 Ponuda
nudeći količine od 1.000 kilograma po
(ravnotežnoj) ceni od 79 novčanih jedinica
ostvaruje maksimalnu razliku između marginalnih
prihoda i marginalnih troškova.

Tražnja
plaćajući tu (ravnotežnu) cenu od 79 novčanih
jedinica, sa traženom količinom koja je jednaka
ponuđenim količinama od 1.000 kilograma,
ostvaruje najveću marginalnu korist uz najmanje
marginalne troškove.
222
 postignuta je

tržišna ravnoteža.

223
 Drugi slučaj:
Pretpostavke:
cena je 69 novčanih jedinica (za 10
novčanih jedinica ispod ravnotežne
cene)
Kupcima odgovara cena od 69 jer je
niža od 79, jeftinije im je i zbog toga su
spremni da umesto 1000 kupe 1200
kilograma.
224
•Ponudi ne odgovara cena od 69 jer
je niža od 79 i zbog toga su spremni
da umesto 1000 ponude samo 800
kilograma za prodaju.

•Tražena količina za 400 kilograma

veća od ponuđene količine.Tih 400
kilograma predstavljaju nestašicu
225
• Kada dođe do nestašice, (tražnja
veća od ponude) ponuda će da
povećava tekuće cene. Pojedini
kupci će biti prinuđeni i spremni
da kupe po ceni većoj od 69.
Prodavci će to iskoristiti i cena od
69 će da se povećava.

226
 Sa porastom cena

•ponuđena količina će da se
povećava
•a tražena količina će da opada.

227
 1. Rast cene i ponuđene količine,
s jedne strane, i
2. opadanje traženih količina,
sa druge strane,
dva su procesa koja vode
ravnotežnoj ceni od 79 i
izjednačavanju ponuđenih i traženih
količina na nivou od 1.000
kilograma.
228
 Treći slučaj:
Pretpostavke:
•cena je 89 novčanih jedinica (za 10
novčanih jedinica iznad ravnotežne
cene)
•Prodavcima odgovara cena od 89 jer
je viša od 79, više zarađuju i zbog toga
oni su spremni da ponude 1.200
umesto 1000 kilograma 229
•Kupcima ne odgovara cena od 89 jer je
viša od 79 i skuplje im je. Zbog toga su
spremni da umesto 1000 kupe samo
800 kilograma.

•Ponuđena količina za 400 kilograma

premašuje traženu količinu. To je višak
ponuđene količine, odnosno to je suficit.
Suficit se javlja u situaciji kada je
tekuća cena iznad ravnotežne cene.
230
•Kada dođe do suficita, (ponuda veća od
tražnje) ne može da se proda sva
ponuđena količina po ceni od 89. Neki
prodavci će biti spremni da prodaju po
nižoj ceni od 89. Kupci će to iskoristiti i
cena od 89 će da se smanjuje.

231
Sa padom cena:
•tražena količina će da se
poveća, a

•ponuđena količina će da
opada.

232
 Pad cena i rast tražene količine,
s jedne strane,
i pad ponuđenih količina,
sa druge strane,
dva su paralelna procesa koja vode ka
ravnotežnoj ceni od 79 i izjednačavanju
ponuđenih i traženih količina na nivou od
1.000 kilograma.

233
5.3.4. Elastičnost tražnje i ponude

5.3.4.1. Koncept cenovne

elastičnosti tražnje

234
 •Cena
određenog proizvoda je glavna
determinanta cenovne
elastičnosti odnosno
neelastičnosti tražnje

235
 Da li će
isti pad cene
kod svakog proizvoda prouzrokovati
isto povećanje traženih količina,

i suprotno,
da li će
isti rast cena
kod svakog proizvoda prouzrokovati
isti pad traženih količina?
236
 Odgovore
daje

koncept cenovne
elastičnosti tražnje.
237
 I
Cenovno elastična tražnja
za nekim proizvodom

je tražnja
koja, kada se promeni cena za određeni
procenat, promeni tražene količine robe i
usluga za procenat koji je veći od procenta
promene cene.
238
 II
Cenovno neelastična tražnja
za nekim proizvodom

je tražnja
koja, kada se promeni cena za određeni
procenat, promeni tražene količine robe i
usluga za procenat koji je manji od
procenta promene cene.
239
 III
Koeficijent cenovne elastičnosti tražnje
pojam:
Koeficijent
cenovne elastičnosti tražnje
je odnos između
procentualne promene u traženoj količini, i
procentualne promene cene .

240
 •Kada koeficijent cenovne elastičnosti
ima vrednost manju od 1
(Ed < 1):
promene u traženim količinama manje su
od cenovnih promena.
Radi se o proizvodu koji ima
cenovno neelastičnu tražnju.

241
Kada koeficijent cenovne elastičnosti ima
vrednost veću od 1
(Ed > 1):
promene u traženim količinama veće su
od cenovnih promena.
Radi se o proizvodu koji ima
cenovno elastičnu tražnju.

242
Kada koeficijent cenovne elastičnosti ima
vrednost 1
(Ed = 1):
promene cena i traženih količina su
identične u procentualnim izrazima
Radi se o jediničnoj elastičnosti tražnje.

243
 IV
Cenovna elastičnost tražnje
i
poslovne odluke u vezi sa
određivanjem nivoa cena i visinom
ukupnog prihoda

244
• Posledice povećanja cena:

 potrošači plaćaju više ukupan prihod

se povećava,
 smanjuje se broj potrošača ukupan
prihod se smanjiuje.

245
• posledice smanjenja cena:

 potrošači plaćaju manje ukupan prihod

se smanjuje
 povećaćava se broj potrošača ukupan
prihod se povećava.

246
 Dakle,
poslovne odluke u vezi sa određivanjem nivoa
cena i uticajem promena u nivou cena na
visinu ukupnog prihoda zavise od
odgovora na sledeća dva pitanja:

1. Koliko će da se smanji broj potrošača koji

će posle povećanja cena da odustanu od
kupovine određenog proizvoda? i
2. za koliko će da se poveća broj potrošača koji
kupuju određeni proizvod kada se smanji
cena određenog proizvoda?
247
 Zaključak:

Zahvaljujući konceptu cenovne

elastičnosti tražnje odnosno koeficijentu
elastičnosti tražnje, preduzeće koje
donosi odluku o povećanju, odnosno
smanjenju cene, može da sagleda
posledice takve odluke na povećanje,
odnosno smanjenje ukupnog prihoda.

248
 Između:

•cenovne elastičnosti tražnje za

nekim proizvodom i

•veličine ukupnog prihoda,

mogući su sledeći odnosi:

249
1. Kada je tražnja za nekim proizvodom
cenovno elastična:

a) pad cene izaziva rast ukupnog prihoda

b) rast cene izaziva pad ukupnog prihoda.

250
2. Kada je tražnja za nekim proizvodom
cenovno neelastična:

a) pad cene izaziva pad ukupnog prihoda

b) rast cene izaziva rast ukupnog prihoda.

251
3. Kada tražnja za nekim proizvodom ima
jediničnu cenovnu elastičnost, promene
u ceni nemaju efekte na ukupan prihod.

252
 •Pored cene postoje i druge
determinante cenovne elastičnosti
odnosno neelastičnosti tražnje:

a) raspoloživost supstituta,
b) učešće cene određenog proizvoda u
dohotku potrošača,
c) neophodne potrebe ili luksuz.
253
 5.5. TIPOVI I STRUKTURA TRŽIŠTA

5.5.1. Kategorije tržišta i njihova tipologija

U privredi funkcioniše mnogo

pojedinačnih tržišta.

254
• Svako od tih mnogobrojnih
tržišta ima:
1.sopstvenu strukturu,
2.ponašanje i
3.performanse.

255
•U zavisnosti od strukture, ponašanja i
performansi, ima šest glavnih tipova tržišta:
1) čist monopol,
2) dominantna firma,
3) čvrst oligopol,
4) labav oligopol,
5) monopolistička konkurencija i
6) potpuna konkurencija.

256
257
258
5.5.2. Potpuna konkurencija

259
 I
Uvod
Potpuna konkurencija nigde ne postoji u
praksi.
Potpuna konkurencija je:
• teorijska, odnosno zamišljena
ekonomska kategorija, i
• analitička kategorija jer služi za
upoređivanje realnog privrednog života
sa idealnotipskim modelom tržišta
potpune konkurencije.
260
 II
Cene
u uslovima potpune konkurencije

1)U tipu tržišta potpune konkurencije

učestvuje veliki broj proizvođača
određenog proizvoda koji pojedinačno
sa svojim proizvodima imaju vrlo malo
učešće,
tako da 261
2) nijedan proizvođač nije u mogućnosti
da povećanjem ili smanjenjem svoje
ponude, utiče na promenu visine cene
određenog proizvoda.

3) U tipu tržišta potpune konkurencije

pretpostavlja se da su proizvodi svih firmi
homogeni (isti).
to znači
262
4) da potrošači nisu u mogućnosti da
prave razliku između proizvoda
različitih firmi. Zbog toga nijedna
firma ne može da poveća svoje cene
iznad tržišnih cena, a da zadrži
postojeći obim prodaje.

5) Proizvođači ne utiču na formiranje

cena, već samo preuzimaju cene koje su
već formirane na tržištu jer se
suočavaju sa perfektno elastičnom
263
tražnjom.
6) Proizvođači koje posluju na tržištu
potpune konkurencije ponašaju se
kao da mogu prodati onoliko svojih
proizvoda koliko one žele, pod
uslovom da to čine po važećim
tržišnim cenama (prethodno smo videli zašto
niko ne može da utiče na promenu važećih tržišnih
cena).

7) Prodaja proizvoda po važećim

tržišnim cenama proizvođačima
omogućava da maksimiziraju profit. 264
 III
Sloboda ulaska u tržište i izlaska
sa tržišta.
•Kada jedna firma na nekom tržištu stvara
visoke, odnosno niske profite, druge firme
će slobodno, bez ikakvih veštački
nametnutih barijera, da ulaze na to tržište,
odnosno da izlaze sa tog tržišta i tako
povećaju, odnosno smanje ponudu.
265
•Zbog toga će tržišne cene da padaju,
odnosno rastu i stalno se kreću oko
ravnotežne cene, težeći da se izjednače s
njom.

•U ovom tipu tržišta pretpostavlja se da

firme i potrošači imaju perfektno znanje o
tržištu. Svi proizvođači i potrošači su
svesni tržišnih promena i svima su poznate
akcije drugih.
266
 IV
Zaključci:
•Tržište može da bude potpuno
konkurentno pod uslovom da se ispune
sledeće pretpostavke:
267
1) Da postoji veliki broj učesnika,
pri čemu i prodavci i kupci imaju
vrlo malo učešće tako da nemaju
uticaj na cene.

2) Da je proizvod koji se nudi

homogen.

268
3) Da postoji sloboda ulaska na tržište i
izlaska sa tržišta. To znači da nove firme
koje žele da uđu na neko tržište nemaju
prepreke nametnute od strane
postojećih firmi, isto kao što i prisutne
firme nemaju prepreke da izađu sa
tržišta.

4) Da postoji savršena informisanost i

prodavaca i kupaca o raspoloživim
proizvodima i njihovim cenama. 269
 5.5.2.1. Tržišna ravnoteža.

•Razlika u ponašanju
između:
1) pojedinačne firme i
2) cele grane kojoj firma pripada,

u uslovima potpune konkurencije 270

 •Razlika u
ponašanju
vezana je za utvrđivanje cena.

271
1) pojedinačna firma
prihvata tržišnu cenu
zbog toga što je prisutan veliki broj
konkurenata koji nude isti proizvod.

272
 2) cela grana
ima uticaj na visinu
cena
zbog toga što cela grana može da utiče na
veličinu ponuđenih količina, pa, čak iako su
proizvodi isti, nagle promene veličine
ponuđenih količina utiču na smanjenje ili
povećanje cena tih proizvoda, zahvaljujući
dejstvu zakona ponude i tražnje. 273
 •Maksimiziranje
profita
Pojedinačne firme u uslovima potpune
konkurencije
u potpunosti odgovara kriterijumima
maksimiziranja profita iz prethodnog dela
udžbenika (5.2.3. Maksimiziranje profita).

274
 Cene
1) U tipu tržišta potpune konkurencije
učestvuje veliki broj proizvođača
određenog proizvoda koji pojedinačno
sa svojim proizvodima imaju vrlo malo
učešće,

2) Nijedan proizvođač nije umogućnosti

da povećanjem ili smanjenjem svoje
ponude, utiče na promenu visine cene
određenog proizvoda. 275
3)Zbog toga, za razliku od krive tražnje
firme koje ne pripadaju tržištu potpune
konkurencije i kod kojih je kriva tražnje
opadajuća i odražava obrnutu
proporcionalnost cena i traženih
količina (pad cena izaziva rast tražnje, a rast cena
izaziva pad tražnje) – pogledati sliku 5.5 – «Kriva
tražnje» i uporediti sa slikom 5.16.- «Kriva tražnje
firme i grane u uslovima potpune konkurencije», -
kriva tražnje potpuno konkurentne firme
ima poseban oblik i predstavlja izuzetak.
slika 5.16 276
4) Predstavlja izuzetak jer kriva tražnje
potpuno konkurentne firme ima
horizontalan oblik a kriva tražnje firmi
koje ne pripadaju tržištu potpune
konkurencije je opadajuća.
5) U tipu tržišta potpune konkurencije
pretpostavlja se da su proizvodi svih firmi
homogeni (isti),
6) Potrošači nisu u mogućnosti da prave
razliku između proizvoda različitih firmi.
277
7) Zbog toga nijedna firma ne može da
poveća svoje cene iznad tržišnih cena, a
da zadrži postojeći obim prodaje.

8) Proizvođači ne utiču na formiranje

cena, već samo preuzimaju cene koje su
već formirane na tržištu jer se
suočavaju sa perfektno elastičnom
tražnjom.
278
9) Proizvođači koje posluju na tržištu
potpune konkurencije ponašaju se kao da
mogu prodati onoliko svojih proizvoda
koliko oni žele, pod uslovom da to čine po
tržišnim cenama.

279
10) Budući da ima slobodu ulaska i
slobodu izlaska sa tržišta potpuno
konkurentna firma ulaskom na tržište
može da maksimizira profit na kratak
rok tako što će da udvostruči i utrostruči
prodaju bez smanjenja cene svog
proizvoda jer ima relativno mali uticaj na
tržište kao celinu i uopšte nema uticaj na
cene.
280
11) Firma koja ne posluje u uslovima
potpune konkurencije ne može da
maksimizira profit na kratki rok bez
menjanja obima ponude , visine cene
itd.

281
12. Prodaja proizvoda po tržišnim
cenama proizvođačima u
uslovima potpune konkurencije
omogućava da

maksimiziraju profit
na kratak rok 282
 Primer

• Farmeri koji proizvode pšenicu, kukuruz

i šećernu repu, mogu navedene
proizvode da prodaju kroz otkup preko
berzi i tada prihvataju ponuđene cene.

283
284
• Nijedan farmer nema mogućnosti da promeni
cene. Ta situacija je prikazana na slici 5.16.
Cena pšenice, kukuruza ili šećerne repe biće
ista bez obzira na to da li farmer daje u otkup
1, 2, ili 4 vagona. To je zbog toga što su cene
na ovom tržištu određene krivom ponude i
tražnje ove grane industrije, kako je to
prikazano na desnoj strani slike 5.16.

285
 5.5.2.2. Kratkoročna ravnoteža
potpuno konkurentne firme
tabela 10 i slika 5.4.i 5.17.

Na slici 5.17. je napravljena sledeća greška:

- umesto AC treba da bude ATC a to je
skraćenica za prosečne ukupne troškove

286
 I
Kratak rok
u analizi potpuno konkurentne firme
podrazumeva:

1) period u kome firma proizvodi onaj obim

proizvodnje koji ne zahteva povećanje fiksnih
troškova i
2) period u kome se ne menja broj firmi u nekoj
grani, odnosno ignoriše se pretpostavka o
slobodnom ulasku na tržište i slobodnom
izlasku sa tržišta.
287
 II
Maksimiziranje profita
potpuno konkurentne firme i to na kratak
rok:

• obim proizvodnje
je na nivou na kome je
marginalni prihod jednak marginalnim
troškovima, odnosno
(MR=MC).
288
•Budući da potpuno konkurentna firma,
na kratak rok, ima horizontalnu krivu
tražnje (D) koja se poklapa sa krivom
marginalnog prihoda
sledi da je:

marginalni prihod jednak ceni (MR=P).

289
­Kriva tražnje je horizontalna i

­zbog toga cena ne zavisi od toga koliko će

proizvoda firma prodati.

­Svaka dodatno prodata jedinica će

ostvariti prihod koji odgovara
marginalnom prihodu i koji je jednak
tržišnoj ceni.
290
 Zaključci:
1) U uslovima potpune konkurencije na
kratak rok marginalni prihod uvek je
izjednačen sa cenom.
2) Kriva tražnje (D) i kriva marginalnog
prihoda (MR) poklapaju se zato što firma
mora da prihvati cene koje su određene
ponudom i tražnjom na tržištu na kojem
plasira svoje proizvode.
Dakle:
MR=MC=P=D. 291
 3) Potpuno konkurentna firma je
uvek u kratkoročnoj ravnoteži,
odnosno sve što proizvede
istovremeno i proda (znači ponuda je
jednaka traženim količinama), uvek
kada proizvodi onaj obim proizvodnje
na kome se seku marginalni troškovi
proizvodnje i marginalni prihodi, a to
je i obim proizvodnje koji obezbeđuje
maksimizaciju profita
slika 5.17 292
5.5.2.3. Kratkoročna ravnoteža potpuno
konkurentne grane industrije –
kratkoročna kriva ponude
Slika 5. 18.

293
 Kratak rok
u analizi potpuno konkurentne
grane industrije podrazumeva:

294
1) period u kome nove firme ne mogu
da uđu, niti postojeće firme mogu da
napuste postojeće tržište potpuno
konkurentne grane industrije. Drugim
rečima, broj firmi koje posluju u nekoj
grani na kratak rok je fiksiran.

295
2) Kriva ponude potpuno
konkurentne grane industrije izvodi se na
bazi krive ponude pojedinačnih firmi
tako što se uz neku datu cenu
jednostavno dodaju količine koje firme
nude i dolazi do ponude cele grane
industrije. (slika 5.18.)

296
 Primer:

•Ukoliko svaki od 1.000 farmera koji

proizvode šećernu repu nudi 45 t uz cenu
od 0,6 dinara po kilogramu, onda je
ponuđena količina ove grane 45.000 t
(1.000 farmera po 45 t po farmeru).

297
• Ukoliko svaki od 1.000 farmera koji
proizvode šećernu repu nudi 50t uz
cenu od 0,8 dinara po kilogramu, onda
je ponuđena količina ove grane 50.000
t (1.000 farmera po 50t po farmeru).

298
Slika br. 5.18, izvođenje krive ponude potpuno konkurentne
grane iz krive ponude pojedinačnih firmi

299
• Cene, tražnja odnosno tražene količine I
ponuda, odnosno ponuđene količine
• Promene traženih količina i ponuđenih
količina, analiziraju se i posmatraju u
odnosu na proemene cena, ali sa dva
različita aspekta:
– sa aspekta ponašanja tražnje – kriva
tražnje i
– sa aspekta ponašanja ponude – kriva
ponude
300
 a)Firma (proizvođač, farmer)
(leva strana slike 5.18.)

­ Postoji hiljadu identičnih proizvođača

(farmera).
­ Svaki pojedinačni proizvođač (farmer)
ima krivu ponude ss.
­ Ponuđena cena je 0,6 dinara po
kilogramu.
­ Ponuđena količina je 45 tona po
proizvođaču. (Tačka c.) 301
 b) potpuno konkurentna grana industrije
(desna strana slike 5.18.)
­ Dodavanjem ponuđenih količina svakog
pojedinačnog proizvođača (farmera,
odnosno firme) uz svaku moguću cenu,
dobija se kriva ponude (SS)ove potpuno
konkurentne grane industrije.
­ Uz jediničnu cenu od 0,6 dinara po
kilogramu, ukupna ponuđena količina
potpuno konkurentne grane industrije
iznosiće 45.000 t (Tačka C.) 302
 Zaključak:

Kratkoročna kriva ponude potpuno

konkurentne grane industrije
izvedena je horizontalnim sabiranjem
kratkoročnih krivih ponude svih firmi u
toj grani.

303
5.5.2.4. Kratkoročna ravnoteža
potpuno konkurentne grane
industrije - kriva tražnje i
uspostavljanje tržišne ravnoteže

304
• Budući da je u dosadašnjoj analizi
kratkoročne ravnoteže potpuno
konkurentne grane industrije:
a) izvedena kriva ponude,
b) sada je potrebno da se izvede
kriva tražnje i
c) dođe do uslova za

uspostavljanje tržišne
ravnoteže. 305
 Međuzavisnost
između cena i
traženih količina,

306
 III
Kriva tražnje je:
a) opadajuća i

b) odražava obrnutu
proporcionalnost između cena i
traženih količina zbog toga što pad
cena izaziva rast tražnje, a rast cena
izaziva pad tražnje.

307
 IV
Međuzavisnost između cena i traženih
količina
sa aspekta ponašanja kupaca

Kada se međuzavisnost između cena i traženih

količina posmatra sa aspekta ponašanja kupaca,
dolazi se do
zakona tražnje.

308
 V
Zakon tražnje

odnosi se na razloge zbog kojih se

tražene količine nekog proizvoda
povećavaju ili smanjuju.

309
Uspostavljanje tržišne ravnoteže

310
a)Slučaj kratkog roka
1) Kriva tražnje potpuno konkurentne
firme
ima horizontalan oblik
zbog toga što je svaka firma toliko mala u
odnosu na njeno tržište da, čak i kada bi
udvostručila svoju proizvodnju, to ne bi imalo
efekta na cene 311
 2) Kriva tražnje potpuno konkurentne
grane
ima normalan negativan nagib,
jer ukoliko bi sve firme u toj grani
povećale svoju proizvodnju, tada bi došlo
do značajnih promena. Primera radi,
ukoliko sve firme u potpuno
konkurentnoj grani povećaju svoju
proizvodnju, povećaće se ponuda, opašće
cene (5.19) i potrošači će biti podstaknuti
da kupuju dodatne količine.
312
 Tačka E
na slici 5.19 je ravnotežna tačka,
odnosno tačka koja obeležava
ravnotežnu cenu
za potpuno konkurentnu granu industrije.

313
 Objašnjenje ravnotežne cene:

•Samo uz cenu od 0,8 dinara i ponuđenu

količinu od 50.000 tona ni prodavac ni
kupac nisu motivisani da bilo šta menjaju.

•Uz tu cenu prodavci su spremni da

ponude upravo onaj iznos koji su kupci
spremni da kupe.

314
 •Da li je realno očekivati da će cena
dostići taj (ravnotežni) nivo, ili da će
biti bar blizu tog ravnotežnog nivoa?
Odgovor je:

da.
315
 Primer:

Cena robe iznosi 0,6 dinara. Taj

nivo cene je ispod ravnotežne
cene. (ravnotežna cena je 0,8).

316
 •Ponašanje kupaca:
Budući da je cena ispod ravnotežne,
kupci su podstaknuti da povećaju
tražene količine. Tražene količine uz
cenu od 0,6 dostići će iznos od 72.000 t.
(Drugim rečima, roba je pojeftinila i
kupcima se isplati da kupuju dodatne
količine.)
317
 •Ponašanje prodavaca:
Budući da je cena od 0,6 ispod
ravnotežne, prodavci su destimulisani da
prodaju po toj ceni. Zbog toga će
ponuđene količine iznositi 45.000 tona
uprkos tome što će tražene količine uz
cenu od 0,6 dostići 72.000 t. (Drugim
rečima, roba je pojeftinila i prodavcima se
ne isplati da povećavaju ponuđene
količine)
318
 •Stvaranje potrebnih uslova
za uspostavljanje tržišne
ravnoteže:
- Deo proizvođača će da napuste ovu
proizvodnju i počeće da se smanjuju
ponuđene količine.

319
- Čim počne da opada ponuda realno je
pretpostaviti da će tada proizvođači
početi da traže cenu višu od 0,6, a i kupci
će da izraze spremnost da, ne samo
prihvate višu cenu od 0,6, već da i sami
ponude višu cenu od 0,6.

320
-Na taj način ravnoteža će se
uspostaviti na nivou od 0,8 dinara.Uz
cenu od 0,8 dinara i ponuđenu
količinu od 50.000 tona ni prodavac ni
kupac nisu motivisani da bilo šta
menjaju. Uz tu cenu prodavci su
spremni da ponude upravo onaj iznos
koji su kupci spremni da kupe.

321
 Dakle,
realno je očekivati da će cena dostići taj
(ravnotežni) nivo,
ili,
da će biti bar blizu tog ravnotežnog
nivoa.

322
b) Slučaj dugog roka
•Ravnoteža na dugi rok
potpuno konkurentske grane,
razlikuje se od kratkoročne
ravnoteže,
takođe potpuno konkurentske
grane,
iz sledeća dva razloga:323
1.Ravnoteža na dugi rok podrazumeva
da u potpuno konkurentskoj grani
broj firmi nije fiksiran.

• Na dugi rok postoji mogućnost ulaska

na tržište i izlaska sa njega, dok
ravnoteža na kratki rok podrazumeva
da je u potpuno konkurentskoj grani
broj firmi fiksiran ─ ne postoji
mogućnost ulaska na tržište i izlaska sa
njega. 324
•Mogućnost maksimiziranja profita privlači
ili odbija firmu da uđe u neku granu ili da iz
nje izađe. Ukoliko neka grana doživi rast
cena, tada će mnoge firme u toj grani da
teže ekspanziji svoje proizvodnje i
zarađivaće veći profit sve dok firme izvan
ove grane, koje su zarađivale samo
normalan profit, ne budu privučene u ovu
granu.
325
 2.Ravnoteža na dugi rok podrazumeva
da u potpuno konkurentskoj grani
svaka firma može da menja svoj
kapacitet i tehnologiju i vrši druge
promene.

• Ravnoteža na kratki rok podrazumeva da

u potpuno konkurentskoj grani firme ne
mogu da menjaju svoj kapacitet
tehnologiju i vrše druge promene.
326
Na slici 5.20. je napravljena sledeća
greška:
- umesto AC treba da bude ATC a
to je skraćenica za prosečne ukupne
troškove

327
Međuzavisnost između firme i grane u
potpunoj konkurenciji

328
 • Proces tržišnog
prilagođavanja:
1) Na levoj strani je potpuno konkurentna
firma,
2) a na desnoj strani je kriva tražnje i
ponude potpuno konkurentne grane.
3) Polazna pozicija je prikazana krivom
tražnje D1, i krivom ponude S1 uz
tržišnu cenu P1.
329
3) Firme maksimiziraju profit
izjednačavanjem marginalnih troškova
sa marginalnim prihodima proizvodeći
q1, odnosno Q1 jedinica proizvoda.
4) U takvim uslovima firme zarađuju
višak profita.
4) Zašto?
5) Navedena situacija u kojoj firme
maksimiziraju profit ne može dugo da
traje.

330
6) Firme ove grane će ulaziti na ovo tržište
da bi i one maksimizirale profit.

7) Povećaće se ponuda na ovom tržištu i

ponuda će se sa Q1, povećati na Q2.
Povećanje ponude će da pokrene krivu
ponude S1 nadesno u S2 i smanjiće cene
u P2

331
8) Tada se nivo profita normalizuje u
tački a, tački preseka marginalnih
troškova MC, marginalnog prihoda P2
i prosečnih ukupnih troškova ATC,
čime prestaju podsticaji za ulazak u
ovu granu.

332
9) Nova ravnoteža je tada pomerena iz
tačke E u tačku A, pri čemu je cena
niža (recimo da je oborena sa P1 - 0,8
na P2- 0,6 dinara).

333
 Zaključak:
Kada se potpuno konkurentna grana
industrije nalazi u dugoročnoj ravnoteži,
firme maksimiziraju profite tako da je
P=MC, pri čemu ulazak novih firmi obara
cene sve dok cena ne postane tangenta
dugoročne prosečne krive troškova
(P=ATC), (leva strana slike 5.20.).
Kao rezultat toga,
dugoročna ravnoteža na konkurentnom
tržištu ima sledeće obeležje:
P=MC=ATC
334
 BEČKA (PSIHOLOŠKA) ŠKOLA

Bečku, odnosno psihološku školu

ekonomske misli teorijski utemeljili su
sledeći ekonomisti:

•Eugen fon BemBaverk (18511914),

•Karl Menger (18401921) i
•Fridrih Vizer (18511926).
335
­ Predstavnici psihološke škole
ekonomske misli napuštaju teoriju
radne vrednosti.

­ Teorija vrednosti koju oni zastupaju

naziva se subjektivna teorija vrednosti.

­ Vrednost odnosno cenu robe

objašnjavaju psihološkim momentima.
Zbog toga se ova škola ekonomske misli
zove psihološka.
336
­ Po Bem Baverku subjektivna teorija
vrednosti podrazumeva da su
determinante vrednosti korisnost i retkost.
­ Korisnost i retkost određuju da li neki
proizvod ima vrednost. Proizvodi koji su i
korisni i retki predstavljaju „ekonomska
dobra“.
­ Pored ekonomskih, postoje i „slobodna
dobra“. To su, primera radi, voda i
vazduh. Navedena dobra su korisna ali
nisu retka. 337
­ Veličina vrednosti proizvoda zavisi od
količine nekog dobra i intenzivnosti
potrebe koja se zadovoljava tim
dobrom.

338
 LOZANSKA
(MATEMATIČKA) ŠKOLA

339
•Lozanska škola je dobila naziv po gradu
Lozani (Švajcarska), u kome je Leon
Valras (18341910), osnivač ove škole, bio
profesor Univerziteta.

•Značajna ličnost ove škole i istovremeno

Valrasov sledbenik, bio je Vilfredo Pareto
(18481923).

340
 Osnovne karakteristike
Lozanske škole su:
1. sistem takozvane „čiste ekonomije“
i primena matematičke logike,

2.Valras je utemeljio teoriju cena sa

kojom je pretendovao da čitavu
ekonomsku teoriju svede na izučavanje
celine međuzavisnih tržišta koja stalno
teže ka stanju opšte ravnoteže. 341
 4. Zbog navedene Valarasove teorije
cena Lozanska škola se još zove: škola
privredne ravnoteže.

5. Primenjujući matematičku logiku.

Valras i Pareto su smatrali da i
ekonomija može da bude egzaktna
nauka kao i fizika.

342
5. Valras polazi od hipotetičkog
stanovišta postojanja stanja apsolutno
slobodne konkurencije, odnosno tržišne
strukture potpune konkurencije.

6. Na osnovu takvog hipotetičkog stava

uz primenu matematičke logike Valras
daje sveobuhvatnu analizu opšte
privredne ravnoteže i rasvetljava
funkcionalnu međuzavisnost tražnje,
ponude i cena. 343
 7. Ta međuzavisnost Valrasa podseća na
kugle koje se nalaze na dnu jednog suda:
ako se jedna od njih pokrene, onda sve
menjaju svoj položaj do trenutka dok se
ne postigne jedno novo stanje ravnoteže i
mirovanja.

344
 8. Valras smatra da pokretanje kugle
menjanje njihovog položaja i postizanje
novog stanja ravnoteže i mirovanja može
da se izračuna uz pomoć matematičke
logike. Zbog toga se Valrasovo učenje
zove sistem «čiste ekonomije»

345
 9. Valras posebno ističe međusobnu
zavisnost tržišta potrošnih dobara i tržišta
faktora proizvodnje (rad, kapital i zemlja).

346
 4. MARŠALIJANSKA
(KEMBRIDŽKA,
NEOKLASIČNA) ŠKOLA

Maršalijanska škola ekonomske misli

je dobila naziv po
Alfredu Maršalu
(18421924).
347
 Alfred Maršal
je bio jedan od najpoznatijih engleskih
ekonomista marginalističkog pravca
ekonomske misli.

Glavno Maršalovo delo zove se

„Principi ekonomike“.
Objavljeno je 1890. godine.
Doživelo je mnoga izdanja i dugo vremena
služilo kao udžbenik ekonomije.
348
 udžbenik
„Principi ekonomike“.
dobrim delom
i danas služi kao osnovica
mikroekonomske analize, tj. analize
cena i raspodele (najamnine, profita,
kamate i rente).

349
 Maršalijanska škola ima još dva
naziva:

Prvi naziv glasi: kembridžka škola, a

drugi naziv glasi: neoklasična škola

ekonomske misli.

350
 Naziv kembridžka

dobila je zbog toga što je Alfred

Maršal bio dugogodišnji profesor
ekonomike na Kembridžkom
univerzitetu.

351
 Naziv neoklasična
dobila je zbog toga što je Maršal u
svojoj teoriji vrednosti u izvesnoj
meri prihvatio stavove klasične škole
ekonomske misli.

352
 Praktično,
radi se o pomirenju:

1) teorije troškova proizvodnje Džona

Stjuarta Mila
sa
2) marginalističkom koncepcijom
vrednosti, odnosno sa teorijom
marginalne korisnosti koju su razvili
predstavnici bečke psihološke škole.
353
 Maršal,
(analizirajući poreklo vrednosti robe,)
povezuje
1) faktore koji utiču na vrednost robe na
strani ponude (teorije troškova proizvodnje
Džona Stjuarta Mila)
sa
2) faktorima koji utiču na vrednost robe na
strani tražnje (marginalistička koncepcija
vrednosti, odnosno teorija marginalne
korisnosti koju su razvili predstavnici bečke
psihološke škole). 354
4.1. ANALIZA TRAŽNJE

­ Jedan od najvažnijih zakona koje je

Maršal izveo je zakon tražnje.

­ Svakom nivou cena odgovara određena

tražnja nekog ekonomskog dobra. Šema
tražnje je u stvari grafički prikaz krive
tražnje.
355
­ Danas se u svim savremenim udžbenicima
ekonomike tržišna stanja prikazuju
grafičkim instrumentima koje je prvi
prikazao Maršal.

­ Izvođenjem zakona tražnje, Maršal je

ušao u probleme elastičnosti tražnje.

­ Posmatrajući odnos cena prema

korisnosti, Maršal uvodi i kategoriju
potrošački višak.
356
 4.2. TEORIJA VREDNOSTI

Tražnja,
odnosno korisnost (marginalistička
koncepcija teorije vrednosti) i
ponuda,
odnosno troškovi proizvodnje, (teorija
troškova Džona Stjuarta Mila)
deluju zajednički u određivanju vrednosti,
tj. cena robe.
357
 Izvodeći teoriju vrednosti,
Maršal
je u analizu uveo kategorije:

1) cena tražnje
i
2) cena ponude.

358
U skladu sa marginalističkom koncepcijom
teorije vrednosti,
cena tražnje
je cena krajnje (marginalne) jedinice jednog
dobra koja ima marginalnu korisnost.
U stvari,
to je marginalna cena tražnje.

359
 U skladu sa teorijom troškova,
cena ponude
predstavlja ukupnu sumu troškova
faktora proizvodnje za količinu jedne
robe na tržištu, u dato vreme.

360
 Maršal
polazi od sledećih situacija:

1) Kada je na tržištu ponuda mala.

U tom slučaju
cena tražnje
je veća nego što je cena ponude.
Tada proizvođači i prodavci nastoje da
povećaju ponudu.
361
 2) Kada je na tržištu ponuda velika,
U tom slučaju
cena tražnje
je manja od cene ponude.

Tada proizvođači i prodavci nastoje da

smanje ponudu.

362
 3)Kada su na tržištu tražnja i ponuda u
ravnoteži
U tom slučaju
cena tražnje
je jednaka ceni ponude
Tada količina robe koja je proizvedena
zove se
ravnotežna količina,
a cena po kojoj se ta roba prodaje naziva se
ravnotežna cena.
363
 Razvijajući svoju teoriju vrednosti,
Maršal
traži odgovor na pitanje:
da li na vrednost, odnosno cenu nekog
dobra veći uticaj ima:
1) cena tražnje, ili
2) cena ponude.

364
 U analizu Maršal uvodi
element vremena
koje je potrebno nekom dobru da bude
prodato.
(Misli se na vreme od trenutka kada
određeni proizvod izađe na tržište do
trenutka prodaje tog proizvoda).

365
 Kada roba čeka na prodaju:
1) vrlo kratak period,
uticaj tražnje na cenu je veći nego uticaj
ponude.
(To je, primera radi, slučaj kod lako
kvarljive robe koja mora da se proda za
jedan dan. Dakle, tražnja diktira cenu robe
bez obzira na troškove proizvodnje.)
Cena koju diktira tražnja u navedenom
slučaju, kada roba čeka na prodaju vrlo
kratak period, je tržišna cena koja se još
naziva subnormalna cena.
366
 Kada roba čeka na prodaju:
2) kratak period, najviše do godinu dana,
i tada tražnja utiče na cenu robe,
ali znatno manje nego kada je u pitanju
vrlo kratak period
zbog toga što je ponuda u razdoblju od
godine dana u mogućnosti da se prilagodi
tražnji promenama u intenzitetu korišćenja
postojećih proizvodnih resursa, odnosno ne
mora da menja obim radne snage i
osnovnog kapitala. 367
 Kada roba čeka na prodaju:
3) dugi period, na primer nekoliko godina,
tada je ponuda u situaciji da utiče na cene
jer ima dovoljno vremena da prilagodi sve
faktore proizvodnje, odnosno da promeni
obim angažovanog kapitala, radne snage i
sam obim proizvodnje.

368
 Cena robe
koja čeka na prodaju dug period naziva se
normalna cena
zato što ona teži da se izjednači sa
troškovima proizvodnje.

369
 4.3. TEORIJA RASPODELE

Po Maršalovim shvatanjima:
cene faktora proizvodnje su
istovremeno i
dohoci pojedinih društvenih klasa:

370
1) najamnina kao cena rada je dohodak
radničke klase,
2) kamata kao cena kapitala je dohodak
vlasnika kapitala,
3) renta kao cena zemlje je dohodak
vlasnika zemlje i
4) profit, odnosno preduzetnička dobit
kao cena preduzetnika je dohodak
preduzetnika, odnosno organizatora
proizvodnje. 371
 Svaki vlasnik nekog od faktora
proizvodnje dobija svoj udeo u
raspodeli po osnovu vlasništva nekog
od faktora proizvodnje.

372
2. KEJNSOVA MAKROEKONOMSKA
ANALIZA

Kejnsova knjiga
„Opšta teorija zaposlenosti, kamate i
novca“,
(objavljena 1936. godine)
„kejnsijanska revolucija“
373
 Džon Majnard Kejns
(John Maynard Keynes,
1883 1946)

•Rođen je u Kembridžu.
•Na Univerzitetu u Kembridžu, Kejnsov
otac je predavao ekonomiju i bio učenik
tada najpoznatijeg engleskog ekonomiste
Alfreda Maršala.
374
Kejnsova makroekonomska analiza i
analiza makroekonomskih agregata

1.istupa sa novim shvatanjima,

2.potiskuje mikroekonomsku analizu
3.kritički preispituje osnovne
pretpostavke tradicionalne,
marginalističke, odnosno
maršalijanske teorije.
375
«Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca «

posvećena je
proučavanju uticaja
na promene u:
1) obimu ukupne proizvodnje i nacionalnog
dohotka,
2) nivou zaposlenosti i
3) nivou privredne aktivnosti uopšte.

376
 2.1. KEJNSOV ODNOS PREMA
PRETHODNOJ
EKONOMSKOJ TEORIJI

2.1.1. Odnos prema maršalijanskoj teoriji

zaposlenosti

377
 Maršalijanska teorija
polazi od :
a) stanja pune zaposlenosti,(To je stanje koje
ne isključuje postojanje privremene
nezaposlenosti kao što je voljna nezaposlenost
između dva posla zbog odbijanje radnika da
pristanu na sniženje svoje najamnine.)
i ne dopušta mogućnost stanja
b) nevoljne nezaposlenosti.(Nevoljna
nezaposlenost se javlja kada radnici pristaju i
na niske najamnine, ali su nezaposleni jer zbog
privredne krize nemaju posla.) 378
 Međutim,
u Kejnsovo doba
nevoljna
nezaposlenost
je bila stvarnost.
(iako pristaju na niske najamnine radnici su
nezaposleni jer nemaju posla) 379
 Zbog toga

Kejns definiše
sledeći problem:
maršalijansku teoriju,
koja se odnosi na stanje pune zaposlenosti,
pogrešno je primenjivati na
probleme
nevoljne nezaposlenosti.
380
 2.1.2. Kejnsovo odbacivanje Sejovog
zakona tržišta

Od francuskog ekonomiste Žana Batista

Seja potiče doktrina poznata kao Sejov
zakon tržišta.

381
 Sejov zakon tržišta glasi:

Ponuda stvara svoju sopstvenu

tražnju.

Svi prodavci (ponuda) su, i kupci (tražnja).

Prodavci kada prodaju svoju (prethodno
ponuđenu) robu, dobijeni novac od prodate
robe, kao kupci, odmah ulažu u kupovinu
druge robe.
382
 Šta se dešava ako prodavac dobijeni
novac od prodate robe ne uloži odmah u
kupovinu druge robe?

Kada prodavac dobijeni novac od prodate

robe ne uloži odmah u kupovinu druge
robe, odnosno uzdrži se od lične potrošnje,
dolazi do situacije u kojoj prodavac
automatski investira u kupovinu akcija.

383
 Велика економска криза у САД 1929.
године,
• Вредност акција расте на свим берзама,
посебно на највећој од њих – Њујуршкој.
• Постојала је права помама купаца за
куповину акција како би се на тај начин
обогатили.
• Већина ових куповина вршена је на кредит,
што значи да је купац у моменту закључења
уговора плаћао само део цене за купљене
хартије (око 10-15 одсто), а за остатак цене
је добијао кредит од банке или берзанског
трговца, уз истовремено залагање тих
хартија за обезбеђење тог кредита.
384
• У време доспелости кредита, ако је цена
хартија била виша од куповне, купац је
могао да те хартије прода и врати кредит и
уз то заради на разлици, а ако је цена била
нижа, онда је препуштао хартије
залогопримцу (кредитору) да их прода и
тиме намири своје потраживање.
• Све ово је узело толико маха да су акције
куповане по знатно вишим ценама од
њихове стварне вредности у моменту
куповине.

385
• Овим су створени “финансијски мехури”,
односно направљен је шпекулативни бум на
берзи, због раста цена акција услед
нереалних очекивања купаца тих хартија, да
ће те хартије када прода и врати кредит уз
то да заради на разлици између куповне и
продајне цене акција, а не због стварног
профита компанија чије су то биле акције.
• У првој половини двадесетих година
прошлог века у САД, купци су зарађивали на
разлици између куповне и продајне цене
акција, али не због високих текућих профита
већ због великих профита из првог светског
рата.
386
• Када су потрошени профити из Првог
светског рата а нису стварани нови јер се
није улагало у нове инвестиције, то је
значило крај Сејовог закона тржишта.

• Добијени новац од продате робе, није улаган

у куповину нове робе, како је то предвиђао
Сеј, већ у акције које нису доносиле
профите.

• Улагања у такве акције значило је неку врсту

штедње.
387
• Таква штедња не не само што није
доносила нове профите већ је је умањивала
и претходне профите из Првог светског рата
због чега су фирме одлазиле у губитке.

• Све чешћи су били случајеви када је у време

доспелости кредита продајна цена акција
била нижа и кредитор их продавао по нижој
цени од куповне, да би колико толико
намирио своје потраживање

388
• Створила се апсурдна , економски
нереална и нездрава ситуација:
– Истовремено, због улагања великог броја
акција, повећавала се номинална
вредност фирме, а повећавали се и
губици фирме

389
• Кад се ово схватило настала је права паника
међу акционарима и десио се берзански
крах.

• Тиме је створен тзв. „црни октобар” 1929.

године.

• Скоро сви учесници тржишта хартија од

вредности, укључујући и професионалне
(попут Џона Рокфелера) и стручњаке (попут
Ирвина Фишера, чувеног професора
економије на Јелу) претрпели су огромне
390
губитке
• Врхунац је достигнут 1933. године, до када су
курсеви изгубили око 85 одсто своје вредности у
односу на полазну 1929. годину.
• Све ово је утицало да председник Рузвелт у
оквиру тзв. политике „Новог договора” иницира
доношење бројних закона у Конгресу, са
превентивном и контролном функцијом.
• Реч је чувеним законима који и данас важе –
Закон о хартијама од вредности (1933.) и Закон о
трговини хартијама од вредности (1934.). Упркос
строгој контролној функцији америчке Комисије за
хартије од вредности, у складу с овим законима,
законитости тржишта некада су непредвидиве,
што опет рађа, с времена на време,
берзанске крахове.
391
• Реч је чувеним законима који и данас важе –
Закон о хартијама од вредности (1933.) и
Закон о трговини хартијама од вредности
(1934.). Упркос строгој контролној функцији
америчке Комисије за хартије од вредности,
у складу с овим законима, законитости
тржишта некада су непредвидиве, што опет
рађа, с времена на време, берзанске
крахове.
392
Odbacivanjem Sejovog zakona tržišta Kejns
je istovremeno doveo u pitanje i mnoge
druge postavke tradicionalne teorije kao
što su:

­ korist od privatne i javne štedljivosti,

­ stav prema kamatnoj stopi,
­ tradicionalna teorija nezaposlenosti
­ kvantitativna teorija novca i
­ neograničena korist od ekonomskog
liberalizma u spoljnoj trgovini itd.
393
 Zaključci:
1) Prethodna ekonomska teorija polazi od
Sejovog zakona tržišta i smatra da
tržišni mehanizam sam po sebi obezbeđuje
punu zaposlenost faktora proizvodnje.

2) Shvatanja prethodne ekonomske teorije

zasnivaju se na:

394
a) liberalističkoj ekonomskoj politici, na
principu laissezfaire,
b) na neintervencionizmu, na nemešanju
države u privredni život.
c) Za mešanje države nema potrebe jer
tržišni mehanizam sam po sebi obezbeđuje
(1) punu zaposlenost svih faktora
proizvodnje (2) najracionalniji razmeštaj,
tj. alokaciju faktora proizvodnje, odnosno
raspodelu ukupnog društvenog fonda rada
između pojedinih privrednih grana. 395
 3) Kejns smatra da ne postoji nikakav
automatski mehanizam koji bi obezbedio punu
zaposlenost proizvodnih faktora i zbog toga on
upućuje na državni intervencionizam, odnosno
na intervencionističku ekonomsku politiku.

4) Kejns odbacuje Sejov zakon tržišta i ističe

tvrdnju da ne postoji takav mehanizam koji
automatski dovodi do stanja pune zaposlenosti,
već da privreda može biti na raznim nivoima
zaposlenosti. 396
 3. SAVREMENA
POSTKEJNSIJANSKA
MAKROEKONOMSKA ANALIZA

397
Faktori koji određuju nivo nacionalnog
dohotka:

1) struktura potrošnje pojedinih grupa

stanovništva,
2) sklonost potrošnji ukupnog stanovništva
jedne države, i
3) međusobno delovanje štednje i
investicija.
398
 3.1. SKLONOST POTROŠNJI I
ŠTEDNJI

Svaki dohodak (D) deli se na dva dela:

1) na deo namenjen potrošnji (P) i
2) na deo namenjen štednji (Š).
D=P+Š
P=D Š
Š = D P.
399
Ukoliko vlasnik određenog dohotka daje
više na potrošnju, utoliko mu ostaje
manje za štednju i obrnuto.
Sklonost potrošnji i sklonost štednji

pokazuju relativni odnos potrošnje

odnosno štednje prema dohotku, odnosno
pokazuju koliki deo dohotka ide na
potrošnju odnosno na štednju.
SP sklonost potrošnji
SP = P : D 400
 Značaj
a) koncepcije sklonosti potrošnji i štednji i
b) koncepcije marginalne sklonosti
potrošnji i štednji:
Navedene koncepcije povezane sa
praktičnim merama na polju ekonomske,
posebno fiskalne politike
kada privreda uđe u stanje nestabilnosti i
nezaposlenosti.

401
 3.2. STRUKTURA POTROŠNJE
POJEDINIH GRUPA STANOVNIŠTVA

Prvo lice:
dohodak 1000 dinara,
potrošnja 900 dinara,
štednja 100 dinara.

402
dohodak 2000 dinara,
potrošnja 1600 dinara,
štednja 400 dinara.

Zaključci:
1) Apsolutni iznos potrošnje drugog lica
(1600) veći od apsolutnog iznosa
potrošnje prvog lica (900),
403
2) Relativni (procentualni) deo potrošnje u
odnosu na dohodak kod prvog lica je
veći (900 : 1000 = 9 : 10; odnosno 90%)
nego kod drugog (1600 : 200 = 8 : 10;
odnosno 80%).
Sklonost štednji
pokazuje koji procentualni deo dohotka je
namenjen štednji.

404
 Primer:
SŠ sklonost štednji
SŠ = Š : D.
SŠ prvog lica = (1.000 : 10.000) x 100 = 10%).
SŠ drugog lica = (4.000 : 20.000) x 100=20%)

Kada je u pitanju odnos štednje i potrošnje,

za ekonomsku praksu veoma je značajno
uvideti razlike pojedinih grupa stanovništva
u pogledu sklonosti potrošnji.
405
 Veličina dela dohotka koji će stanovništvo
nameniti potrošnji odnosno štednji zavisi
prvenstveno od nivoa ostvarenog dohotka.

a) Stanovništvo sa nižim dohotkom ima veću

sklonost ka potrošnji, a manju sklonost ka
štednji,
b) dok stanovništvo sa višim dohotkom ima
veću sklonost ka štednji a sklonost ka
potrošnji im je manja.
406
 Sa sve većim porastom dohotka
procentualno opada udeo potrošnje a
raste udeo štednje, drugim rečima,
opada sklonost potrošnji, a raste sklonost
štednji.

407
408
 3.3. MARGINALNA SKLONOST
POTROŠNJI I ŠTEDNJI

Novozarađena (dodajna) jedinica dohotka

predstavlja jednu celinu, jedno celo
(100%) i može da se podeli na:
dodajnu potrošnju i
dodajnu štednju.

409
Marginalna sklonost potrošnji (MSP)

je pokazatelj koji ukazuje na veličinu dela

svake novozarađene (dodajne) novčane
jedinice dohotka koji ide na potrošnju
umesto na štednju.

410
 Marginalna sklonost štednji(MSŠ)

je pokazatelj koji ukazuje na veličinu dela

svake novozarađene (dodajne) novčane
jedinice dohotka koji ide na štednju
umesto na potrošnju.

Dakle, marginalna sklonost potrošnji

(MSP) i marginalna sklonost štednji (MSŠ)
su dve dopunske veličine.
MSP + MSŠ = 100%.
411
 Marginalna sklonost potrošnji
jednaka je razlici u potrošnji između
jedne i druge grupe stanovništva
podeljenoj sa razlikom u dohotku tih
grupa.
To znači da je:

MSPn = (Pn Pnn1)/(Dn Dn1)

412
Posmatrajmo, na primer, II i III grupu
dohotka iz prethodne tabele broj 14.
Dohodak II grupe je 400, a dohodak
naredne grupe je 500.
Novozarađena (dodajna) jedinica
dohotka iznosi 100.

Koliko je sa tim porastom dohotka

porasla potrošnja?
413
Iz druge kolone (P) vidi se da je potrošnja II grupe bila
400, a potrošnja III grupe 485. Znači da se potrošnja
nije povećala za svih 100, koliko iznosi novozarađena
(dodajna) jedinica dohotka, odnosno koliko je veći
dohodak III grupe u odnosu na II grupu, već svega za
85.
Marginalna sklonost potrošnji
izračunava se na sledeći način:

MSPn=(485 – 400)/(500400)=85/100= 0,85

Znači, od svake novozarađene (dodajne)

jedinice dohotka, 85% ide na potrošnju, a
15% na štednju.
414
 Prema tome,
marginalna sklonost potrošnji između II i
III grupe je 85%.
Marginalna sklonost potrošnji
opada
a marginalna sklonost štednji
raste
ukoliko idemo od siromašnijih ka
bogatijim grupama stanovništva.
MSP počinje da pada sa porastom dohotka
iznad egzistencijalnog minimuma. 415
 Važnost
koncepcije marginalne sklonosti potrošnji i
štednji
sastoji se u tome što nam ona pomaže da
vidimo šta će pojedini slojevi
stanovništva, u zavisnosti od obima
dohotka koji primaju, učiniti sa svakim
novozarađenom (dodajnom) jedinicom
dohotka.
416
 Primer:
(slučaj velike nezaposlenosti)

•Treba povećati ukupnu potrošnju a to znači

i tražnju.

•Merama ekonomske politike preraspodeliti

nacionalni dohodak u korist siromašnih a na
račun bogatih slojeva stanovništva.
417
•Siromašni slojevi stanovništva imaju veću
sklonost potrošnji, oni će transferisani
dohodak od bogatih odmah potrošiti i na taj
način će se povećati ukupna potrošnja i
ukupna tražnja.

•Međutim, isuviše visoka progresija

oporezivanja deluje destimulativno na
investicionu delatnost bogatih.
418
 3.4. SKLONOST POTROŠNJI
UKUPNOG STANOVNIŠTVA JEDNE
DRŽAVE
(nacionalna sklonost potrošnji)

419
Nacionalna sklonost potrošnji
predstavlja:

odnos
1) ukupne potrošnje
prema
2) nacionalnom dohotku,

odnosno
420
•nacionalna sklonost potrošnji
predstavlja:

promene ukupne potrošnje

koje nastaju kao posledica
porasta nacionalnog dohotka.

421
 •Kriva ukupne potrošnje treba da
pokaže:

Koliko će stanovništvo jedne države

da troši pri različitim nivoima
raspoloživog nacionalnog dohotka
?
422
 •Svakom nivou nacionalnog
dohotka
odgovara
određeni nivo ukupne potrošnje.

423
 3.5. NEZAPOSLENOST,
INFLACIJA I INVESTICIJE

424
 •Nezaposlenost
faktora proizvodnje, bio je i ostao jedan
od osnovnih problema savremenih
tržišnih privreda.

•Inflacija
je drugi osnovni problem savremenih
privreda.

425
 •Nezaposlenost
faktora proizvodnje, s jedne, i

•inflacija s
druge strane,

predstavljaju dve krajnosti cikličnih

kretanja tržišnih privreda.

426
 •Kejns smatra:

1) inflacija tražnje i
2)nezaposlenost (a to znači i nivo
nacionalnog dohotka),

zavise od
obima investicija. 427
 •Mali obim investicija
dovodi do
nezaposlenosti,
(Opadanje privredne aktivnosti, tj. silazna
faza privrednog ciklusa.)

428
 •Veliki obim investicija
dovodi do
inflacije tražnje.

Najviši deo uzlazne faze privrednog

ciklusa, odnosno stanje privredne
konjunkture (uspona) naravno pod
uslovom pune iskorišćenosti proizvodnih
kapaciteta i uopšte pune zaposlenosti.
429
 •Do pojave Kejnsa,

ekonomisti su smatrali da tržišni

mehanizma sam po sebi obezbeđuje
onaj obim investicija koji dovodi do
pune zaposlenosti bez inflacije
tražnje.

430
 •Kejns i kejnsijanci

ističu da je tržišni mehanizam

nesposoban da sam po sebi bez mešanja
države, obezbedi baš onaj obim
investicija koji bi doveo do pune
zaposlenosti bez inflacije tražnje, već
dovodi do cikličnih kretanja, do
privredne nestabilnosti, nezaposlenosti i
inflacije. 431
 •Kejns predlaže

mešanje države u obliku mera

makroekonomske politike koje imaju
cilj da regulišući obim investicija
uklone odnosno ublaže ekstremna
kretanja koja u okviru jednog ciklusa
idu iz jedne krajnosti (nezaposlenost)
u drugu krajnost (inflacija tražnje).
432
3.6. ŠTEDNJA I INVESTICIJE

3.6.1. Pojmovno određenje

štednje i investicija

433
 I
Štednja
je novčana akumulacija.

II
Investicije

predstavljaju novčanu akumulaciju

(štednju) koja je uložena u elemente procesa
proizvodnje (u sredstva za rad, predmete
rada i rad) radi organizovanja proizvodnog
procesa. 434
 III
Odnos
između štednje i investicija.

1) Novčana akumulacija je štednja sve dok

nije
uložena
u proces proizvodnje.
2) Kada se uloži u proces proizvodnje,
novčana akumulacija (štednja)
postaje
investicija. 435
3.6.2.Štednja i investicije kao
determinante obima
nacionalnog dohotka i
zaposlenosti
(uspostavljanje ravnotežnog
nivoa nacionalnog dohotka –
metod štednjainvesticije)

436
 I
Međusobno delovanje štednje i
investicija
determiniše (određuje)
obim nacionalnog dohotka i
zaposlenosti.
II
Tokom
međusobnog delovanja štednje i
investicija:
437
a) štednja zavisi od naconalnog
dohotka, a

b) investicije zavise od štednje.

Budući da štednja zavisi od
nacionalnog dohotka, znači i

c) investicije zavise od
nacionalnog dogotka.
438
III

439
Sa rastom neto društvenog proizvoda
(nacionalnog dohotka) rastu i štednja
i investicije, ali štednja raste brže
nego što rastu investicije. Zbog toga
kriva (linija) investicija (ii) je
horizontalna i paralelna sa linijom
neto društvenog proizvoda
(nacionalnog dohotka) i seče se sa
krivom štednje (šš).
440
 Vertikalna osa označava visinu
ukupne štednje i investicija.
(Ako su ukupne investicije
privrednih preduzeća na primer 5
miliona dinara, onda će linija
investicija biti u visini tačke koja
na vertikalnoj osi označava cifru
od 5 miliona dinara).
441
 IV
Postoje tri različita slučaja u kojima
međusobno delovanje štednje i
investicija determiniše nacionalni
dohodak:

442
 Prvi slučaj,
tačka preseka krive štednje (šš) sa
krivom (linijom) investicija (ii) je
ravnotežna tačka (R). Njoj na
horizontalnoj osi odgovara tačka
M. Odstojanje OM pokazuje
koliki je obim realnog nacionalnog
dohotka.
443
 (Treba imati u vidu da nivo
nacionalnog dohotka koji je u ovom
primeru predstavljen odstojanjem
OM, jeste manji od nivoa
nacionalnog dohotka koji bi
odgovarao stanju pune zaposlenosti
koji bi bio predstavljen odstojanjem
OZ. Linija ZZ je linija pune
zaposlenosti.)
444
U prvom slučaju:

*nivo investicija se poklapa sa

nivoom štednje,

*nacionalni dohodak se
nalazi na tački R i postignut
je ravnotežni nivo
nacionalnog dohotka. 445
•Zbog toga:

nema nagomilavanja zaliha,

prodaja je u granicama
uobičajenog obima i ne podstiče
preduzeća na veću proizvodnju,

proizvodnja, zaposlenost, dohoci i

potrošnja ostaju isti. 446
 Zaključak:
Nivo realnog nacionalnog dohotka
određen je presekom krive štednje i
linije investicija. Tačka preseka
krive štednje i (linije) investicija
predstavlja

ravnotežni nivo nacionalnog

dohotka.
447
 U drugom slučaju:
*nivo štednje je veći
od nivoa investicija,

*nivo nacionalnog
dohotka
je u neravnoteži, 448
zbog veće štednje
smanjeuje se potrošnja,

zbog smanjene potrošnje

smanjuje se prodaja,

zbog smanjene prodaje

gomilaju se zalihe,
449
zbog gomilanja zaliha
preduzeća smanjuju
obim proizvodnje i
otpuštaju radnike,

stvara se nezaposlenost,

smanjuju se dohoci
stanovništva, 450
*zbog smanjivanja dohodaka
stanovništvo smanjuje ukupnu
štednju na nivo investicija,

*svođenjem štednje na nivo

investicija postiže se ravnotežni
nivo nacionalnog dohotka.

451
U trećem slučaju:

*nivo štednje je manji od

nivoa investicija,

*nivo nacionalnog dohotka

je u neravnoteži, 452
 zbog manje štednje
povećava se potrošnja,
zbog povećane potrošnje
povećava se tražnja,
zbog povećane tražnje
povećava se prodaja,
(prodaje se brže i više
nego što se proizvodi),
453
 zbog povećanja prodaje
preduzeća proširuju
proizvodnju i zapošljavaju
više ljudi,

povećanje proizvodnje i
zaposlenosti ima za
posledicu povećanje
dohodaka stanovništva, 454
*izjednačavanjem štednje sa
investicijama postiže se ravnotežni
nivo nacionalnog dohotka.

*Svaki nivo realnog nacionalnog

dohotka koji nije u ravnoteži ne
može dugo da traje i zbog toga teži
ravnotežnom nivou nacionalnog
dohotka koji može da bude na
raznim nivoima zaposlenosti.
455
 Zaključci
o teoriji determinisanosti
nacionalnog dohotka:
a) štednja i investicije su
determinante nivoa nacionalnog
dohotka i zaposlenosti,
odnosno
b) štednja i investicije uslovljavaju
određeni nivo nacionalnog dohotka
i zaposlenosti. 456
3.7. PRINCIP MULTIPLIKATORA

U skladu sa teorijom determinisanosti

nacionalnog dohotka
na obim nacionalnog dohotka
utiču:
a) promene u investicijama i
b) promene u štednji
457
 Uticaj
1) promena u investicijama i
2) promena u štednji
na obim nacionalnog dohotka i
zaposlenosti,
predstavlja
princip multiplikatora.
458
3.7.2. Uticaj promena u štednji na
obim nacionalnog dohotka

459
 I
Kako i koliko promene u štednji
tj. sklonosti štednji, odnosno u
štedljivosti, utiču na veličinu
nacionalnog dohotka i
zaposlenost?

460
461
a) Pomeranje krive štednje
nagore zbog povećane
štedljivosti, za 1 dinar, dovodi
do multiplikovanog
smanjivanja nacionalnog
dohotka za 4 dinara, tj.za 4
puta.
462
b) ostaje nepromenjena linija
investicija,

c) povećanje štedljivosti dovodi do

pomeranja krive štednje naviše
(Š‘Š‘).

463
d) Dobija se novi presek sa
linijom investicija R’. To je nova
ravnotežna tačka koja je bliža
vertikalnoj osi i kojoj odgovara
nova tačka M’.( novi ravnotežni
nivo dohotka je manji).
e) Neto društveni proizvod, tj.
nacionalni dohodak je smanjen.
464
Navedena situacija u praksi:

465
a) Stanovništvo manje troši,
odnosno više štedi.

b) Čim stanovništvo više štedi

preduzeća nisu voljna da povećaju
investicije i obim proizvodnje,

466
c) stanovništvo povećavajući
štednju smanjuje potrošnju i

d)povećani obim proizvodnje nema

ko da kupi.

467
e) Smanjuje se obim prodaje i

f) smanjuje se obim proizvodnje.

g) Budući da nema novih

investicija povećana štednja se
pretvara u mrtav kapital.
468
 Zaključak:
Proizvodnja će da se smanjuje
sve dok se realni nacionalni dohodak
ne umanji toliko da učini stanovništvo
dovoljno siromašnim da bude
prinuđeno da smanji svoju štednju
na nivo koji data privreda,
rukovođena izgledima na dobit, može
unosno da investira.
469
 3.7.1. Uticaj promena u
investicijama
na obim nacionalnog dohotka

470
Kako i koliko promene u obimu
investicija utiču na promene u
obimu nacionalnog dohotka i
zaposlenosti
?

471
 a) povećanje investicija
će dovesti do
povećanja realnog nacionalnog
dohotka
u većem obimu nego što je obim
povećanja investicija.

472
 b) smanjenje investicija
će dovesti do
smanjenja realnog nacionalnog
dohotka
u većem obimu nego što je obim
smanjenja investicija.

473
Povećanje odnosno smanjivanje
investicija dovodi do
multiplikovanog (umnoženog)
povećanja, odnosno smanjenja
realnog nacionalnog dohotka.

474
 Multiplikator
pokazuje
odnos promena u nacionalnom
dohotku prema promenama u
investicijama.
Zato se on i zove
multiplikator investicija.
475
 Multiplikator investicija
je brojčani koeficijent
koji pokazuje koliko će se puta
povećati odnosno smanjiti
nacionalni dohodak, sa svakim
povećanjem odnosno smanjivanjem
investicija.

476
 Multiplikator
je broj sa kojim treba pomnožiti
promene u investicijama (povećanje
ili smanjenje investicija) da bi se
dobila novonastala promena (porast
ili pad) nacionalnog dohotka.

477
 Primer:
ako je multiplikator 3, onda će
povećanje nacionalnog dohotka biti
3 puta veće od povećanja
investicija.

478
 Ako jedno povećanje investicija od
2 miliona dinara dovede do
povećanja nacionalnog dohotka od
6 miliona, onda je multiplikator 3,
što znači da je povećanje
nacionalnog dohotka 3 puta veće od
prvobitnog povećanja investicija.

479
 Multiplikator zavisi od granične
sklonosti potrošnji i uvek je jednak
recipročnoj vrednosti granične
sklonosti štednji.

480
 Princip multiplikatora i
zaposlenost
(multiplikator zaposlenosti)

481
- nezaposlenost i depresija
- povećanje potrošnje i javni
radovi dovode do primarne
zaposlenosti
- primarna zaposlenost – nove
plate,
- odnosno novčane dohotke
dobija izvesan broj do tada
nezaposlenih radnika
482
-Povećava se ukupna efektivna
tražnja za potrošačkim dobrima

-preduzeća proširuju proizvodnju

tih dobara – nova zaposlenja,
sekundarna zaposlenost

- svojim novčanim dohotkom

novozaposleni vrše pritisak na
tržište
483
- lančano se povećavaju se
proizvodnja, dohodak i
zaposlenost

- dakle, reč je o multiplikovanom

povećanju obima zaposlenosti,
odnosno,

- daleko je veći porast ukupne

zaposlenosti nego što je bio obim
primarne zaposlenosti 484
 Osnovni zaključci
o principu multiplikatora:

485
 I
a)Povećavanje investicija i sklonosti
potrošnji i
b) smanjivanje sklonosti štednji,

dovodi
do multiplikovanog povećanja
nacionalnog dohotka i
zaposlenosti.
486
 II
a)Smanjenje investicija i sklonosti
potrošnji i
b)povećanje sklonosti štednji,

dovodi
do multiplikovanog smanjivanja
nacionalnog dohotka i
zaposlenosti.
487
 III
Svaka promena u investicijama, i u
štednji ima multiplikovan efekat na
nacionalni dohodak i zaposlenost.

488
3.8. PARADOKS ŠTEDLJIVOSTI

489
 Shvatanja kejnsijanaca i
marginalista
u vezi sa:
uticajem porasta nacionalnog
dohotka na investicije,
i u vezi sa
štedljivošću nasuprot potrošnji,

490
Shvatanja kejnsijanaca:

a) Povećanje potrošnje ili

smanjenje štednje povećava tražnju.

b) Povećana tražnja
povećava prodaju.

491
c) Povećana prodaja može da dovede
do nivoa pune zaposlenosti.

d) Povećanje tražnje i prodaje preko

nivoa pune zaposlenosti prouzrokuju
inflaciju tražnje odnosno
rast cena

492
e) Rast cena povećava dohotke
preduzeća a samim tim i nacionalni
dohodak.

f) Povećani dohodak podstiče

preduzeća na nove investicije.

493
 Zaključak:

povećanje nacionalnog dohotka

vodi ka povećanju investicija.

494
Shvatanja marginalista:

štedljivost je uvek dobra i

poželjna.

495
 Shvatanja kejnsijanaca:
a)Odbacuju prethodnu
margunalističku tvrdnju.
b) prave razliku između:
1) stanja pune zaposlenosti i
maksimalnog nivoa nacionalnog
dohotka s jedne strane i,
2) stanja nezaposlenosti i smanjenog
nivoa nacionalnog dohotka, s druge
strane, 496
c) Marginalistička doktrina štedljivosti
održiva samo ako se privreda nalazi na
nivou pune zaposlenosti. Tada je
štednja i poželjna.

Ako se ne štedi povećanje tražnje i

prodaje preko nivoa pune zaposlenosti
prouzrokuje inflaciju tražnje,
odnosno rast cena.
497
 Međutim,

a) Stanja:
1) pune zaposlenosti i
2) maksimalnog nivoa realnog
nacionalnog dohotka nisu ni česta
ni trajna.

498
b) Stanje:
1) nezaposlenosti,
2) neiskorišćenosti produkcionih
resursa,
3) male tražnje,
4) nedovoljnih investicija i
5) niske kupovne moći
stanovništva

mnogo je češće 499

 Primena
marginalističke doktrine štedljivosti
na stanje
1)nezaposlenosti,
2)neiskorišćenosti produkcionih resursa,
3)male tražnje,
4)nedovoljnih investicija i
5)niske kupovne moći stanovništva
je pogrešna i
dovodi do dijametralno suprotnih
rezultata od očekivanih. 500
Suština paradoksa štedljivosti:

501
Suština paradoksa štedljivosti
sastoji se u tome što povećana
početna štedljivost dovodi do
smanjivanja naredne štednje.

502
 Paradoks
je u tome što
veća štednja vodi do manje štednje
(normalno, kada se privreda nalazi u
stanju nezaposlenosti)

503
 Objašnjenje:

1) početna povećana štedljivost

dovodi do:

- pada investicija i
- pada nacionalnog dohotka

504
505
2) sa padom nacionalnog dohotka i
štednja i investicije nastavljaju i
dalje da opadaju,
ali,
štednja nastavlja da opada brže
nego što, takođe i investicije dalje
opadaju.

506
3) povećanje nacionalne sklonosti
štednji,
dovodi
do multiplikovanog smanjivanja
nacionalnog dohotka

(povećana štedljivost za 1 dinar, dovodi

do multiplikovanog smanjivanja
nacionalnog dohotka za 4 dinara, tj.za 4
puta.) 507
 4) Zbog smanjivanja nacionalnog
dohotka štednja nastavlja i dalje da
opada

508
Paradoks štedljivosti u praksi:
(Stanje nezaposlenosti)

- povećava se štednja,
- smanjuju se tražnja i potrošnja
- smanjuje se prodaja
- povećavaju se zalihe
- smanjuju se obim proizvodnje i
zaposlenost
509
 - aktivira se multiplikator

- zbog multiplikatora se ubrzava

smanjenje proizvodnje i zaposlenosti

- nacionalni dohodak još više pada

povećava se pad štednje

510
 Primer:

Velika ekonomska kriza tridesetih

511
Paradoks štedljivosti i socijalne
posledice:

512
 I
Marginalisti:
(Stanje nezaposlenosti)

Nejednakost dohodaka je
neophodna zbog toga što bogati
imaju veliki društveni značaj jer
obezbeđuju
štednju neophodnu za
investicije. 513
 II
Kejnsijanci:
(Stanje nezaposlenosti)
Merama ekonomske politike izvršiti
preraspodelu nacionalnog dohotka
u korist siromašnih a na račun
bogatih.

514
 Siromašni slojevi stanovništva
imaju veću sklonost
potrošnji.Primljeni dohodak od
bogatih odmah će da potroše,
smanje štedljivost i povećaju
ukupnu potrošnju i ukupnu tražnju.
Povećanje potrošnje doprinosi
povećanju investicija i
nacionalnog dohotka.
515
 3.9. RAVNOTEŽNI NIVO
NACIONALNOG DOHOTKA NA
NIVOU PUNE ZAPOSLENOSTI–
deflacioni i inflacioni „gep“

516
 *izjednačavanjem štednje sa
investicijama postiže se ravnotežni
nivo nacionalnog dohotka.

*Svaki nivo realnog nacionalnog

dohotka koji nije u ravnoteži ne
može dugo da traje i zbog toga teži
ravnotežnom nivou koji može da
bude na raznim nivoima
zaposlenosti. 517
518
 Ravnotežni nivo nacionalnog
dohotka:

- uslovljen je nivoom štednje i

investicija,

- nalazi se na nivou preseka krive

štednje (ŠŠ) i krive investicija (II),
519
Ravnotežni nivo nacionalnog dohotka
može da bude:
a) na nivou pune zaposlenosti,
b) viši od nivoa pune zaposlenosti i
c) niži od nivoa pune zaposlenosti.

520
 a)
Nivo ravnotežnog nacionalnog
dohotka koji odgovara nivou pune
zaposlenosti.

521
 - Investicije visoke kolika je i
štednja.
- linija investicija (II) podignuta i
seče krivulju štednje (ŠŠ) u tački
R’.
- To je ravnotežni nivo
nacionalnog dohotka pune
zaposlenosti jednak iznosu OZ.
522
 b)
Nivo ravnotežnog nacionalnog
dohotka
viši od nivoa pune zaposlenosti i

523
Investicije su više od štednje na
nivou pune zaposlenosti,
- preduzeća traže veće količine
roba nego što može da se
proizvede,
- cene roba počinju da rastu i
u ovom slučaju radi se o
inflaciji tražnje, odnosno o
inflacionom „gepu“.
524
 c)
Nivo ravnotežnog nacionalnog
dohotka
niži od nivoa pune zaposlenosti

525
 Ravnotežna tačka R je levo od
linije pune zaposlenosti koja je
obeležena vertikalnom
isprekidanom linijom na slici 3.4.

526
Investicije su niže od štednje na
nivou pune zaposlenosti (PR’).

527
 Ovaj ravnotežni nivo nacionalnog
dohotka (OM) znači nezaposlenost.
Tada postoji depresioni tj. Deflacioni
„gep“, koji je jednak razlici nivoa
postojećih investicija i nivoa štednje
pune zaposlenosti tj. Odstojanju LR’.

528
 Zaključak:
Kada se privreda nađe u stanju
pune zaposlenosti:
- iskorišćeni su svi faktori
proizvodnje,
- nacionalni dohodak i
proizvodnja ne mogu više da rastu,
529
 - Inflacioni „gep“, deluje na
povećanje zaposlenosti iznad
onoga što se obično smatra punom
ili maksimalnom zaposlenošću.

530
Ali to dejstvo ipak ima objektivne
granice. Realni nacionalni
dohodak ne može da se poveća
iznad maksimalnog nivoa pune
zaposlenosti (linija OZ) iako
novčani nacionalni dohodak,
nominalno će da raste zbog
porasta nominalnih cena roba
531
 Cene će da rastu sve dok postoji
inflacioni „gep“, tj. sve dok
investiciona ili potrošna tražnja ne
padne ili dok se ne preduzmu
odgovarajuće mere ekonomske
politike za otklanjanje inflacionog
„gepa“, odnosno za otklanjanje
inflacije tražnje.
532
Kada se privreda nađe u stanju koje
je niže od nivoa pune zaposlenosti:
-Deflacioni „gep“ dovodi do
multiplikatorskog efekta.
Proizvodnja, nacionalni dohodak i
zaposlenost nekoliko puta više
padaju nego što je obim
deflacionog „gepa“.
533
 4. SAVREMENA
POSTKEJNSIJANSKA
MAKROEKONOMSKA POLITIKA

Savremena postkejnsijanska teorija

determinisanosti nacionalnog
dohotka ukazuje na neophodnost

državne intervencije u privredni život.

534
Državna intervencija je neophodna:

1)kada u privredi opada proizvodnja

zbog neiskorišćenosti faktora
proizvodnje i vlada masovna
nezaposlenost, ili,

2) kada u privredi rastu cene, odnosno

vlada inflacija.
535
•Kejns i postkejnsijanska ekonomija
se zalažu za aktivnu
intervencionističku
makroekonomsku politiku.

•Oni napuštaju koncepciju „laissez-

faire“ i nemešanja države u
privredni život, koju je zastupala
marginalistička ekonomija.
536
 4.1.MONETARNO-KREDITNA
POLITIKA PROTIV RECESIJE,
NEZAPOSLENOSTI I INFLACIJE
TRAŽNJE

• Centralne banke treba da

kontrolišu ponudu novca i kredita
u zemlji.
537
1)Centralne banke treba da povećaju
obim novca i kredita (ekspanziona
monetarna politika) u vreme kada
stopa privredne aktivnosti i
zaposlenosti opada, kada se
umanjuje dinamika prodaje roba,
kada se gomilaju zalihe i kada
postoji nezaposlenost.

538
2)Centralne banke treba da smanje
obim novca i kredita (kontrakciona
monetarna politika) u vreme kada
ukupna potrošnja preti da postane
preterana i kada, kao rezultat
preterane ukupne efektivne,
platežno sposobne tražnje, počinje
rast cena, tzv. inflacija tražnje.

539
 •Centralne banke mogu povećavati
ili smanjivati ponudu novca i kredita
zato što su za njih vezane ostale
banke u zemlji.

540
 •Smanjivanje količine novca i
kredita, teško dobijanje kredita,
skupi krediti, tj. veća kamatna stopa,
utiču destimulativno na ukupne
investicije.

541
 •Od kreditnih uslova zavise odluke
preduzeća u pogledu građenja novih
postrojenja, narudžbina novih
mašina i obima zaliha koje će držati.

542
 •Ako preduzeća treba da plate
visoku kamatnu stopu na zajam koji
se nudi, ili, ako teško mogu da
dobiju zajam, ona će dobrim delom
odustati od svojih investicionih
planova.

543
•Kontrakcija kredita (sužavanje,
smanjenje) dovodi do kontrakcije
privredne aktivnosti.

•Ekspanzija (širenje) kredita

(povećanje broja dodeljenih kredita i
veličine iznosa dodeljenih kredita), u
uslovima recesije odnosno depresije,
dovodi do suprotnog dejstva, do
ekspanzije privredne aktivnosti. 544
• Lako dobijanje kredita i niža
kamatna stopa, odnosno vođenje
politike jeftinog novca, deluju
stimulativno na ukupnu investicionu
aktivnost.

545
• Posledice politike jeftinog novca:

- diže se kriva ukupnih investicija

(slika 4.1) i
- nacionalni dohodak se
multiplikovano povećava.

546
547
­ Ravnotežni nivo nacionalnog dohotka
određuje se presekom krive štednje (ŠŠ) i
krive investicija (II odnosno I’I’).
­ Presek krive investicija (II) i krive štednje
(ŠŠ) u tački R pokazuje da je pre sniženja
kamatne stope ravnotežni nivo dohotka bio
OM.
­ Smanjenje kamatne stope dovelo je do
povećanja investicija, tj. do pomeranja krive
investicija na viši nivo (I’I’).
548
­ Novi presek krivulje štednje (ŠŠ) i krivulje
investicija (I’I’) u tački R’ pokazuje da je
novi nivo dohotka jednak OM’, drugim
rečima, da je došlo do mnogo većeg
(multiplikovanog) porasta nacionalnog
dohotka nego što je povećanje investicija.

­ To povećanje dohotka, u grafičkom

prikazu obeleženo je odstojanjem MM’.
549
(1)Ekspanziona monetarna politika deluje
u pravcu otklanjanja recesije, depresije
i nezaposlenosti, odnosno depresionog
tj. deflacionog „gepa“.

(2)Kontrakciona monetarna politika može

delovati u pravcu otklanjanja inflacije
zbog preterane tražnje, tj. inflacionog
„gepa“, i obezbeđenja pune zaposlenosti
bez inflacije.
550
­ kontrakciona monetarna politika,
zbog povišenih kamatnih stopa,
deluje stimulativno na štednju i
destimulativno na potrošnju. Drugim
rečima, viša kamatna stopa utiče na
povećanje štednje stanovništva,
odnosno na smanjenje potrošnje.

551
­ Ekspanziona monetarna politika
zbog nižih kamatnih stopa i lakšeg
dobijanja kredita omogućava
povećanje investicija.

552
kriva tražnje investicija, ili kriva granične efikasnosti
investicija 553
•promene u kamatnoj stopi dovode do
promena u nivou investicija.

•Promene u investicijama dovode do

multiplikovanih promena u nivou
nacionalnog dohotka.

554
•Promene u nivou nacionalnog
dohotka vode pomeranju krive
tražnje investicija, koja sada
odgovara novom nivou nacionalnog
dohotka.

555
 Period duboke depresije

•preduzeća imaju puno

neiskorišćenih kapaciteta i visok
nivo zaliha.

•Tržišni izgledi su nepovoljni i zbog

toga preduzeća nisu motivisana za
nove investicije.
556
• Iskustvo pokazuje da se u takvoj
situaciji preduzetnici neće odlučiti na
novo investiranje čak i ako dođe do
znatnog smanjenja kamatnih stopa.

• Oni će teško da se odluče na nove

investicije čak i ako bi kredit postao
beskamatan, tj. kamatna stopa bila
ravna nuli.
557
• Dakle, u periodu duboke depresije i
nezaposlenosti sredstva monetarne
politike, konkretno, manipulisanje
kamatnom stopom, pokazuju se kao
nedovoljno efikasno sredstvo koje
treba da dovede do povećanja
proizvodnje i zaposlenosti.

558
 Primeri:
1. Velika ekonomska depresija
tridesetih godina.
• Kada je depresija uzela maha, onda
su pod uticajem marginalista
centralni kreditni organi povećali
kamatne stope da bi povećali štednju
i potom investicije.
559
• Kada to nije uspelo centralni kreditni
organi su smanjili kamatne stope da
bi pokrenuli investicije.

• Međutim, tada je već bilo kasno.

Tržišni izgledi su bili toliko
nepovoljni da preduzeća ni sa
minimalnim kamatama nisu bila
motivisana za nove investicije.
560
• Neki ekonomisti smatraju da je već
na početku depresione faze trebalo
odmah stvoriti povoljne kreditne
uslove i preplaviti tržište jeftinim
kreditima.

561
 2. SAD pre i posle korejskog rata
1953-1954
•U SAD u 1952. godini i na početku
1953. godine, monetarni organi su
vodili kontrakcionu monetarnu
politiku, polazeći od toga da je
privredna aktivnost suviše velika i da
postoji opasnost da inflacija uzme
široke razmere.
562
• Posle Korejskog rata 1953-1954.
godine, monetarni organi su se hitno
preorijentisali na ekspanzionu
politiku i tako podstakli investicija.

3. Slična situacija bila je u SAD pre

i posle 11. septembra 2001. godine.

563
4.2.Fiskalna politika protiv
recesije, nezaposlenosti i
inflacije tražnje

564
 Fiskalna politika
1)poreska politika,
a) Dejstvo povećanja poreza na nivo
nacionalnog dohotka i zaposlenost
b) Dejstvo smanjenja poreza na nivo
nacionalnog dohotka i zaposlenost
2) budžetska politika (politika opšte
investicione i budžetske potrošnje),
odnosno politika javnih državnih
rashoda (javni radovi). 565
3)Antidepresivna i antiinflaciona
fiskalna politika (poreska i
budžetska politika)

a)Antidepresiona, odnosno ekspanziona

fiskalna politika (ekspanzija - širenje)
b)Antiinflaciona, odnosno kontrakciona
fiskalna politika (kontrakcija -
sužavanje, smanjenje)
c)Budžetski deficit i budžetski suficit
566
 4.2.1. Poreska politika

4.2.1.1. Dejstvo povećanja poreza

na nivo nacionalnog dohotka i
zaposlenost

567
 Svako povećanje poreza znači:

1. smanjenje raspoloživog dohotka

stanovništva,

2. smanjenje raspoloživog dohotka

vodi smanjenju potrošnje.

568
3. Svako smanjenje potrošnje, kada
su investicije nepromenjene,
dovodi do smanjenja nacionalnog
dohotka i zaposlenosti.

4. Snižava se i ravnotežni nivo

nacionalnog dohotka.
569
 •Kada postoji inflacija tražnje,
preciznije govoreći inflacioni „gep“,

odgovarajuće povećanje poreza

treba da dovede do zatvaranja
„gepa“ i prestanka inflatornog
porasta cena.

570
4.2.1.2. Dejstvo smanjenja poreza na
nivo nacionalnog dohotka i
zaposlenost

1. Smanjenje poreskih obaveza

dovodi do povećanja raspoloživog
dohotka.
571
2.Povećanje raspoloživog dohotka utiče
na povećanje potrošnje, normalno, u
zavisnosti od sklonosti koje
stanovništvo ima prema potrošnji.

3.Povećanje potrošnje dovodi do

multiplikovanog povećanja
nacionalnog dohotka, odnosno do
novog, višeg ravnotežnog nivoa
nacionalnog dohotka. Sa povećanjem
nacionalnog dohotka ide i povećanje
572
zaposlenosti.
 •Kad vladaju nezaposlenost i
depresija, tj. deflacioni „gep“,

smanjenje poreza treba da dovede do smanjenja

nezaposlenosti i depresije. Svako sniženje
poreskih izdataka vodi do povećanja
raspoloživog dohotka. To izaziva novu inicijalnu
potrošnju koja pokreće čitav lanac sekundarne
potrošnje. Delovanje multiplikatora, utiče na
povećanje zaposlenosti i nacionalnog dohotka
daleko više nego što je bio iznos inicijalne
potrošnje, tj. poreskog smanjenja. 573
4.2.2. Budžetska politika

•Budžetska politika je jedan od dva

osnovna vida fiskalne politike protiv
privrednog zastoja, nezaposlenosti i
inflacije.

574
• Budžetska politika obuhvata:

1)opštu investicionu potrošnju,

2)javno finansiranje budžetskih,
državnih i javnih rashoda,
3)javne državne investicije
(javne radove, izgradnju
puteva, škola, itd).
575
• Uloga države u sprovodjenju
budžetske politike:

1) Država se pojavljuje kao

neposredni investitor i
organizator proizvodne
delatnosti.

2)Država vrši direktnu

576
proizvodnu funkciju.
3) Država se pojavljuje kao veliki
kupac i potrošač. Ovaj vid
fiskalne politike neposredno utiče
na nivo ukupnih investicija.

4) Javni izdaci proizvode

multiplikovani efekat na obim
proizvodnje, nacionalni dohodak i
zaposlenost.
577
5) Državni rashodi deluju isto kao i
potrošnja i investicije u određivanju
nacionalnog dohotka.

578
• Upoređivanje dva oblika
fiskalne politike (poreske i
budžetske politike):

1) u vezi sa intezitetom dejstva

smanjenja poreza na nivo
nacionalnog dohotka i zaposlenost
(poreska politika)

2) i u vezi sa intezitetom dejstva javnih

rashoda na nivo nacionalnog dohotka i
zaposlenost. (budžetska politika) 579
a) Poresko smanjenje u periodima
depresije i nezaposlenosti ima slične
efekte u pogledu suzbijanja masovne
nezaposlenosti, kao što ga ima
povećanje javnih izdataka, tj. opšte
potrošnje.

580
b) Dejstvo smanjenja poreza nešto je
slabije nego dejstvo povećanja javnih
rashoda, naročito tamo gde se radi o
opštoj investicionoj potrošnji, gde se
država pojavljuje kao nosilac direktne
proizvodne funkcije (u
nacionalizovanoj industriji, izgradnji
puteva, ratnoj industriji itd.).
581
c) Objašnjenje slabijeg inteziteta
dejstva smanjenja poreza
(poreske politike) nego inteziteta
dejstva povećanja javnih radova
(budžetske politike), na nivo
nacionalnog dohotka i
zaposlenosti:
582
•Ceo iznos smanjenog poreza,(spada u
domen poreske politike) koji se
pojavljuje kao povećanje raspoloživog
dohotka stanovništva, ne ide na
potrošnju. Na potrošnju ide samo
jedan deo tog novog raspoloživog
dohotka čija veličina zavisi od
granične sklonosti potrošnji.

583
d) Međutim, u slučaju povećanja
investicionih javnih rashoda (spada u
domen budžetske politike), potrošnja
se povećava za ceo iznos investicionih
javnih radova.

584
 e) Dakle,
ako je reč
o istom iznosu javnih rashoda i
smanjenja oporezivanja:

javni rashodi će više nego smanjeni

porezi dovesti do povećanja
nacionalnog dohotka i zaposlenosti.
To povećanje je potencirano i
delovanjem multiplikatora. 585
 4.2.3. Antidepresivna i
antiinflaciona fiskalna politika
(poreska i budžetska politika)

586
 Od fiskalne politike (poreske i
budžetske politike) se očekuje
da održava takav nivo ukupne efektivne
tražnje koji je dovoljno visok da spreči
recesiju, depresiju i masovnu
nezaposlenost, ali ne i suviše visok da
dozvoli pojavu inflacije kada ukupna
efektivna tražnja prevazilazi raspoloživi
fond proizvedenih dobara.
587
 Od nje se očekuje da preko poreske
politike (povećanje ili smanjenje
poreza) i budžetske politike (politika
javnih rashoda), kao svoja dva vida,
dovede do toga da investicije budu
visoke koliko je visoka i štednja i to
na nivou pune zaposlenosti.

588
 Navedena očekivanja fiskalna
politika ostvaruje sprovođenjem
antidepresione ili antiinflacione
fiskalne politike.

589
4.2.3.1. Antidepresiona, odnosno
ekspanziona fiskalna politika

590
 Antidepresiona, odnosno
ekspanziona fiskalna politika može
da se sprovodi na dva načina:
(1) povećanjem javnih rashoda, i
(2) smanjenjem poreza.

591
 Oba načina dovode do uvećanja
nacionalnog dohotka, ukupne
proizvodnje i zaposlenosti.
Međutim, prvi način je efikasniji.
Oba vida antidepresione fiskalne
politike znače:
ili deficitno finansiranje
ili smanjenje budžetskog suficita.
592
 U situaciji nizlazne faze
privrednog ciklusa, kada lična
potrošnja i investicioni izdaci nisu
dovoljni da obezbede punu
zaposlenost i kada postoji opasnost
od većeg deflacionog „gepa“,
obično se najpre pribegava
ekspanzionoj monetarnoj politici
koja treba da stimuliše privatne
investicije. 593
 Ukoliko ekspanziona monetarna
politika ne dovede do poželjnih
rezultata, tada se pristupa
ekspanzionoj fiskalnoj politici,
koja bi trebalo da otkloni postojeći
deflacioni „gep“ i podigne
privredu na nivo pune
zaposlenosti.
594
Glavno sredstvo antidepresione
fiskalne politike za suzbijanje
nezaposlenosti u prvo vreme su
bili javni radovi, tj. državne
investicije.

595
 U novije vreme težište
antidepresione fiskalne politike
prebacuje se sa programa javnih
radova na smanjenje poreza.
Ovaj drugi osnovni vid fiskalne
politike u borbi protiv depresije
dovodi do direktnog povećanja
lične potrošnje.
596
 Naime, smanjenje poreske stope i
povećanje transfernih rashoda dovodi
do povećanja raspoloživih dohodaka i
do veće potrošnje, koja sa svoje strane
stimuliše proizvodnju, povećava nivo
privredne aktivnosti i zaposlenosti.

597
 Razlozi za preorijentaciju na
poresku politiku su višestruki:
Najvažniji razlog sastoji se u tome
što javna direktno proizvodna,
odnosno investiciona delatnost,
počev od javnih radova pa sve do
javnih preduzeća, sužava domen
delatnosti privatnopreduzetničkog
sektora.
598
 Porez državi daje daleko šire
mogućnosti u manevrisanju,
posebno pri spuštanju poreskih
stopa u doba depresije i
nezaposlenosti.

599
 Raspolažući ogromnom svotom prihoda
od poreza, država može u situaciji pada
privredne aktivnosti, da odluči koje će od
sledeća dva sredstva da upotrebi:
smanjenje poreskih stopa ili povećanje
javnih rashoda.

600
 Ako se upotrebi prvo sredstvo, tj.
smanjenje poreskih stopa, to će
dovesti do većeg raspoloživog dohotka
i veće potrošnje potrošačkih dobara,
tekstila, hrane, obuće, nameštaja,
privatnih motornih vozila itd. To
znači da će se premestiti resursi, tj.
faktori proizvodnje, u grane
potrošačkih dobara.
601
 Ako se, pak, upotrebi drugo sredstvo,
tj. povećanje javnih investicionih
programa, to će dovesti do upućivanja
ljudskih i materijalnih resursa u grane
proizvodnje neophodne za izgradnju
puteva, škola, vojnih balističkih
raketa, hidrogenskih bombi, veštačkih
satelita itd.
602
 Naravno da postoji mogućnost
kombinovanja ova dva sredstva:
smanjenje poreza i povećanja javnih
investicionih radova.
Interesantno je napomenuti da je
1932. godine, u vreme velike depresije
i nezaposlenosti, u SAD upotrebljeno
povećanje poreza umesto smanjenja
poreza. 603
 4.2.3.2. Antiinflaciona, odnosno
kontrakciona fiskalna politika

Sprovođenje antiinflacione, odnosno

kontrakcione fiskalne politike daje
efekte kada u privredi postoji
inflacija tražnje.
604
 Inflacija tražnje nastaje kada
nakon postizanja stanja pune
zaposlenosti ukupna tražnja nastavi
da raste, a istovremeno njen rast ne
prati odgovarajući rast robnih
fondova jer više nema nezaposlenih,
odnosno nedovoljno zaposlenih
faktora proizvodnje.
605
Antiinflaciona, odnosno kontrakciona
fiskalna politika može da se sprovodi
na sledeća dva načina:

1) smanjenjem javnih rashoda, i

2) povećanjem poreza.
3)To i u prvom i u drugom slučaju
dovodi do smanjenja ukupne
proizvodnje i zaposlenosti, i do
zatvaranja inflacionog „gepa“.
606
 Kada postojeće investicije i
potrošnja na nivou pune
zaposlenosti prete da dovedu
privredu u stanje:
inflacionog „gepa“,
kada cene rastu a tražnja za radnom
snagom je veća nego što je postojeća
ponuda,
607
 onda se obično stavlja u pokret
najpre kontrakciona monetarna
politika, tj. politika ograničavanja
kredita.

608
 Ako i pored toga inflacioni „gep“
ne bude otklonjen, onda se
pribegava antiinflacionoj, odnosno
kontrakcionoj fiskalnoj politici,
koja treba da ponovo uspostavi
ravnotežno stanje pune
zaposlenosti bez inflacije.

609
4.2.3.3. Budžetski deficit i budžetski
suficit

610
 Antidepresiona, odnosno
ekspanziona fiskalna politika,
sastoji se u smanjenju poreza i
povećanju javnih rashoda.
Ona dovodi do povećanja
budžetskih rashoda iznad
budžetskih prihoda, do budžetskog
deficita.
611
 Ako povećani javni rashodi za
ostvarenje javnih investicionih
programa nisu pokriveni
odgovarajućim prihodima, drugim
rečima, ako državni rashodi
prevazilaze državne prihode, onda
je reč o pojavi, u ekonomskoj
literaturi poznatoj pod imenom
deficitno finansiranje.
612
 Da bi izbeglo deficitarno
finansiranje budžeta i došla do
dopunskih finansijskih sredstava,
savremena država raspisuje
državni zajam.

613
 Obveznice koje ona pri tom izdaje
predstavljaju neku vrstu potvrde
kojom se obavezuje da će u određenom
roku davaocu zajma (vlasniku
obveznice) vratiti sumu koju je primila
na zajam i da će mu u međuvremenu
plaćati kamatu prema posebnoj
kamatnoj stopi.
614
 Kontrakciona fiskalna politika,
koja ima cilj da suzbije inflaciju
kada je privreda u stanju pune
zaposlenosti, sastoji se u povećanju
poreza i smanjenju javnih
rashoda.

615
 Ona dovodi do povećanja
budžetskih prihoda i smanjenja
budžetskih rashoda, tj. do
budžetskog suficita. Pojava u vezi
sa tim poznata je pod imenom
suficitno finansiranje.

616
Korišćenje fiskalne politike protiv
recesije, nezaposlenosti i inflacije
tražnje zahteva diferenciran
pristup. Nije svejedno koji će se od
vidova anticiklične politike
preduzeti:

617
 Smanjivanjem, odnosno
povećanjem poreza može u
određenim situacijama da se poveća
zaposlenost, odnosno da se zaustavi
inflacija tražnje. Međutim,
navedenim merama uglavnom se ne
utiče na alokaciju faktora
proizvodnje.

618
 Drukčije stoji stvar s drugim vidom
fiskalne politike, s javnim
rashodima. Njima se može uticati
na alokaciju resursa, na strukturu
proizvodnje, pa, prema tome, na
postizanje određenih prioriteta u
proizvodnji jedne zemlje (škole,
bolnice, kulturne institucije, javni
saobraćaj, međuplanetarna
istraživanja ili, možda, naoružanje). 619
 S druge strane, oporezivanje, kao
vid anticiklične fiskalne politike,
takođe zahteva diferenciran pristup.
Nije dovoljno voditi računa samo o
ukupnom obimu oporezivanja, o
obimu povećanja ili smanjivanja
poreza, već i o strukturi
predloženog poreskog smanjenja ili
povećanja.
620
 3.3. DRŽAVNI KAPITALIZAM I
EKONOMSKA MISAO
•Već tokom devetnaestog, a posebno
početkom dvadesetog veka, teorija
ekonomske misli i praksa počinju sve više
da se udaljavaju jedna od druge.

Teorija: interpretatori klasične

ekonomske misli i marginalisti
apologetski brane ekonomski
liberalizam i liberalnu državu. 621
 Najpoznatiji interpretatori klasične
ekonomske misli, posebno Rikardovog
učenja, bili su:
• Žan Batist Sej (1766-1832), Džon Stjuart
Mil (1806-1873) i Robert Maltus (1766-
1834) koji je postao poznat po svojoj teoriji
stanovništva.
• Maltus ukazuje na opasnost narušavanja
ravnoteže između velikog porasta
stanovništva i nedovoljnog porasta količine
hrane.
622
 • Po Maltusu rešenje je u slobodnom delovanju
tržišta radne snage i životnih namirnica.
Kada ima više stanovnika od raspoložive
količine hrane, raste ponuda radne snage i
pada najamnina. Niska najamnina i beda
destimulativno deluju na porast stanovništva.
 Marginalisti u svojim ekonomskim učenjima
takođe polaze od uslova slobodne konkurencije

623
 Praksa: privredni život sve manje
odgovara idejama ekonomskog
liberalizma i liberalne države.
• Brz tehnološki razvoj i povećanje
troškova zbog razvoja tehnologije,
• uvećavanje industrijskog i finansijskog
kapitala,
• neumitno su menjali strukturu privrede
i proizvodnje.
624
•Rađaju se monopoli.
•Nestaje ekonomski
liberalizam i
•nestaje liberalna
država.
625
• Interpretatori klasične ekonomske
misli i marginalisti iako su svesni
postojanja monopola, posebno
Maršal, odbacuju Rikardovu teoriju
radne vrednosti.

626
• Dakle i pored postojanja sve više
monopola, ekonomisti
marginalističkog pravca liberalnu
državu i ekonomski liberalizam ne
dovode u pitanje. To jednostavno nije
predmet njihovih istraživanja. I dalje
im je polazno stanovište da je
slobodna konkurencija jednom za
uvek stvoren sistem.
627
•Pojavu monopola
marginalisti
kritikuju kao
prolaznu pojavu.
628
• Tako, na primer, Maršalov sledbenik
Pigu u svojoj knjizi „Ekonomija
blagostanja“ ukazuje da pojava
monopola i nepotpuna konkurencija
dovode do neracionalnog korišćenja
prirodnih resursa. On je protiv
monopola.

629
 •Međutim, Pigu ne shvata
nužnost nastajanja monopola
kao pojavnog oblika unutrašnje
logike razvoja kapitalističkog
sistema.

630
•Monopoli i nepotpuna
konkurencija su postali
trajna stvarnost
kapitalističke privrede.
631
• Pre Prvog svetskog rata, tačnije
1912. godine, kandidat za
predsednika SAD, Vudro Vilson, u
svojoj izbornoj platformi zalagao se
za veću ulogu države u privredi SAD.

• Velike ratne porudžbine iz Evrope

dovele su do sukoba različitih
interesa i tržišnih poremećaja.
632
• Klasični ekonomski mehanizmi,
ekonomski liberalizam i liberalna
država nisu više obezbeđivali
racionalnu organizaciju proizvodnje
koju su diktirali novi ratni uslovi.

• Zbog toga, sve više su počeli da se

izražavaju zahtevi za centralnom
ulogom države u vanrednim
uslovima. 633
•Predsednik SAD je formirao državnu
Upravu za industrijsku mobilizaciju i Savet
nacionalne odbrane (CND).

•Ovaj Savet je brinuo o nabavci sirovina,

mobilizaciji industrije i transporta,
kontroli proizvodnje hrane, cenama i
drugim aspektima privredne mobilizacije.

•Prvi svetski rat je privredi SAD omogućio

prebrođavanje recesije.
634
• Posle Prvog svetskog rata nastupila
je „nova era“.
• Funkcije države u privredi bile su
ograničene. Smanjeno je
oporezivanje i uloga države svodila
se na zaštitu privatne svojine.
• Visoka privredna aktivnost bila je
rezultat prelaska sa ratne na
mirnodopsku privredu. 635
 •Međutim, predstavnici
privatnog preduzetništva
smatrali su da je takva
privredna aktivnost rezultat
„nove ere“, tj. vraćanja na
uslove slobodne konkurencije i
ograničene uloge države.
636
•Njihove ocene demantovala je
Velika ekonomska kriza koja je
počela 1929. godine. To je bila
do tada najveća ekonomska
kriza.

637
 •Razdoblje od 1923. do 1929.
godine u SAD
prosečna nadnica industrijskog
radnika po satu povećana za 8%.
profit korporacija porastao je za
62%,
isplaćene dividende su porasle za
64%,
nacionalnog dohodak porastao
za 21%. 638
 Povećani nacionalni
dohodak se nesrazmerno
mnogo koristio za
privatnu akumulaciju,
odnosno štednju.

Potrošnja je zaostajala.
639
 Zbog toga,
akumulacija, umesto u
proizvodnji,
završavala je na
tržištu akcija.
640
 Počela je špekulativna trka
naduvavanja vrednosti akcija i
lakog bogaćenja.

641
Tržište akcija je
doživelo kolaps.

Razbijene su sve iluzije

nosilaca koncepcije „nove
ere“.
642
•Kao što je iz temelja uzdrmala
mehanizam kapitalističke
reprodukcije, Velika
ekonomska kriza je uzdrmala i
postojeća ekonomska učenja
koja su u osnovi polazila od
uslova potpune konkurencije.
643
•Stvara se teorija
monopola i
nepotpune
konkurencije.
644
•Analizu monopola i nepotpune
konkurencije počeo je britanski
ekonomist italijanskog porekla
Srafa. On 1926. godine, direktno
ističe zahtev da treba napustiti
pretpostavku slobodne tj. potpune
konkurencije.

645
• Monopol i nepotpuna konkurencija
postali su stvarnost kapitalističke
privrede. Analizom monopola i
nepotpune konkurencije bavili su se i
sledeći autori: profesor Čemberlen,
Kembridžkog univerziteta, Džoana
Robinson,

• Stavovi u navedenim radovima počeli su

da se približavaju ekonomsku teoriju
praksi privrednog života. 646
• Međutim, i ovi autori problem monopola
i nepotpune konkurencije analiziraju
isključivo sa stanovišta procesa razmene i
svode ga na nesavršenost tržišta.

• Ni oni ne uviđaju istorijsku nužnost

nastajanja monopola i nepotpune
konkurencije kao pojavnog oblika
unutrašnje logike razvoja kapitalističkog
sistema.
647
• Tu nužnost uviđa Džon Majnard Kejns (John
Maynard Keynes, 1883-1946). On kaže: „Dok
bi se, prema tome, proširenja funkcija vlade
koja sobom donosi zadatak usklađivanja
sklonosti ka potrošnji s podstrekom za
investiranje činili publicisti devetnaestog veka
ili savremenom američkom finansijeru kao
strahovita povreda individualizma, - ja ga,
naprotiv, branim i kao jedino moguće sredstvo
da se izbegne uništenje postojećih privrednih
oblika u njihovoj celini i kao uslov uspešnog
delovanja inicijative pojedinaca“. 648
 •Ekonomski liberalizam i
liberalna država prerastaju
u državni intervencionizam i
državni kapitalizam.

649
• Analizom razdoblja između 1923. i 1929.
godine, perioda pred Veliku ekonomsku
krizu, Kejns je došao do zaključka da u
međusobnom uticaju između sklonosti ka
potrošnji i podsticaja za investicije dolazi
do nepotpunog korišćenja akumulacije i
opadajućeg obima spontanog
investiranja.

650
• Pošto sklonost ka potrošnji ne može
značajno da se izmeni, začarani krug
može da se prevaziđe samo državnom
intervencijom, a javni izdaci da dopune
nedovoljan obim privatnog investiranja i
time obezbede privređivanje na nivou
punog korišćenja proizvodnih
kapaciteta.

651
•U SAD je, posle kraha koncepcije „nove
ere“, Ruzvelt, na dan svoje inauguracije za
predsednika SAD, 4. marta 1934. godine,
najavio „nju-dil“ (new deal), privrednu
politiku i sistem državnih ekonomskih
mera.

•To su bile mere antidepresione ekonomske

politike.

652
• Mere „nju-dila“ sastojale su se uglavnom
u:
 ekspanziji novčane mase,
 nižoj kamatnoj stopi,
 državnim rashodima iz zajmova, tj.
deficitnom finansiranju i
 merama usmerenim ka podizanju
sklonosti ka potrošnji.

653
• Mere u okviru „nju-dila“ su uspele
da uravnoteže poremećene odnose u
privrednom životu, ali ne u
potpunosti.

• Tek su neposredni efekti Drugog

svetskog rata i angažovanje SAD u
njemu u potpunosti uravnotežili
poremećene ekonomske odnose.
654
• Ratni sukob je za američku privredu značio
veliki porast vojnih potreba i izvoza u
savezničke zemlje na osnovu Zakona o
zajmu i najmu (Lend Lease Act), iza čega
su stajala mobilisana javna sredstva.

• Izdaci za odbranu dostigli su takve razmere

da su u svojim mesečnim alokacijama
prevazilazili - ne godišnje, već ukupne
izdatke glavnih projekata „nju-dila“, kroz
čitav period njegovog sprovođenja.
655
• Radikalan porast proizvodnje i
ostvarivanje pune zaposlenosti bili su
rezultat opšte nacionalne mobilizacije za
uspešno vođenje rata.

• Sav taj razvoj ostvaren je primenom i

korišćenjem metoda državne intervencije
i državnih zahvata, čiji su temelji
postavljeni prethodnim razvojem i, pre
svega, politikom „nju-dila“.
656
• Posle Drugog svetskog rata država je
imala veliku ulogu u privrednom životu
zemalja razvijenih tržišnih privreda.

657
• U skladu sa savremenom post-kenzijanskom teorijom
determinisanosti nacionalnog dohotka, državna
intervencija u privrednom životu sprečavala je da se u
zemljama razvijenih tržišnih ekonomija pojave:
 masovna nezaposlenost i neiskorišćenost ljudskih,
tehničkih i prirodnih faktora proizvodnje; i
 velika inflacija, odnosno ozbiljnija tržišno-
monetarna nestabilnost.

658
• Posle Drugog svetskog rata, strategija Zapadne
Evrope bila je vrlo pragmatična.
 Države su vodile aktivnu politiku deviznog kursa.
 Kretanje kapitala je bilo vrlo precizno uređeno i
regulisano.
 Konvertibilnost nacionalnih valuta u trgovinskim
transakcijama uvedena je deset godina posle
Drugog svetskog rata.

659
 Devizni kursevi se ne obrazuju na tržištu,
nego uz intervenciju bilo organa Evropske
unije, bilo pojedinih država članica.
 Sloboda kretanja kapitala u samoj Evropskoj
uniji ostvarena je tek 1992. godine.
 Kontigentiranje, kontrola i subvencionisanje
cena ključnih vrsta robe trajalo je dugo posle
Drugog svetskog rata.

660
  U poljoprivrednoj politici kontrola cena i
subvencije i danas ima ključnu ulogu.
• Posle Drugog svetskog rata privreda SAD je
funkcionisala većinom oslonjena na „ugrađene
stabilizatore“:
 centralno regulisanje fiskalne politike,
 osiguranje u slučaju nezaposlenosti i
 javni rashodi.

661
• Posle prve dekade dolazi
Ajzenhauerova administracija.

• Ajzenhauer je bio predstavnik

shvatanja krupnog poslovnog sveta.

• Radi toga je njegova administracija

sledila kurs unapređenja interesa
privatnog preduzetništva.
662
• Međutim, sistem državnog regulisanja
toliko je srastao sa samim sistemom
funkcionisanja i esencijom američke
privrede da ni rešenost republikanske
administracije da ojača položaj privatnog
preduzetništva nije dovela do napuštanja
niti ukidanja bilo koje bitnije mere
državnog usmeravanja privrednih
kretanja.
663
• Tamo gde se baš insistiralo na
promenama bilo je puno kolebanja,
odlaganja i neodlučnosti u vezi sa
svrsishodnošću sprovođenja
promena.

• U takvoj situaciji Kenedijev

ekonomski program je dočekan sa
velikim odobravanjima.
664
• U njemu je bilo predviđeno vraćanje
sistemu mera državne intervencije.

• To su bile antirecesione mere za

oživljavanje ekonomskih aktivnosti i
obezbeđenje punog korišćenja
proizvodnih kapaciteta i ubrzanje
privrednog rasta.

665
• Obezbeđeno je povećanje priliva sredstava
uz niže dugoročne kamatne stope za:
• uvećane državne investicije,
• izdatke za mašine i opremu u privatnoj
industriji,
• za stambenu izgradnju,
• ubrzanje programa javnih radova,
• angažovanje državnih sredstava u
područjima gde postoji nedovoljno
zaposlena radna snaga,

666
• proširenje osiguranja za privremeno
nezaposlena lica,
• poboljšanje u programima starosnog,
invalidskog i porodičnog osiguranja, kao i
povećanje minimalnih nadnica,
• oporezivanju dohotka radi stimulisanja
investicija u mašine i opremu, unapređivanja
školstva, zdravlja i naučnog istraživanja.

667
• Program Kenedijeve administracije,
koji je nazvan „novi horizonti“,
predstavljao je kontinuitet sa razvojem
državne intervencije koja je počela sa
„nju-dilom“.

668
• U privrednom životu zemalja razvijenih
tržišnih ekonomija u razdoblju državnog
kapitalizma od kraja Drugog svetskog rata
do prve polovine osamdesetih godina
država je imala četiri sledeće najvažnije
uloge:
1) uloge koje je ostvarivala preko državnog sektora
2) uloge koje je ostvarivala preko državnog budžeta
3) uloge koje je ostvarivala intervencijom u poljoprivredi
4) uloge koje je ostvarivala preko planiranja privrednog
razvoja i ekonomske politike.

669
 6. INFLACIJA
6.1. FILIPSOVA KRIVA

• Filipsova kriva je nazvana po britanskom

ekonomisti A. W. Philipsu, sa
Londonskog ekonomskog fakulteta, koji
je 1958. godine utvrdio negativnu
medjuzavisnost izmedju:

– stope nezaposlenosti i

– stope inflacije.

670
 Filipsova kriva je analitički
instrument čija primena pruža
mogućnost izbora izmedju:

– inflacije i

– nezaposlenosti.

671
 Filipsova kriva, koja se danas koristi,
razlikuje se od polazne Filipsove krive
u sledeća tri bitna elementa:
• prvo, u modernoj Filipsovoj krivi inflacija se
iskazuje preko cena, a ne preko plata, (inflacija i
rast plata imaju sličnu dinamiku);

• drugo, uključena su inflaciona očekivanja,

• treće, uključen je šok ponude; reakcije na skok

cena nafte 70-tih godina, koji je ukazao na
značaj šokova agregatne ponude.
672
 Prema Filipsovoj krivi, inflacja
zavisi od sledeća tri faktora:
• prvo, od očekivane inflacije,

• drugo, od odstupanja realne stope

nezaposlenosti od prirodne stope
nezaposlenosti,

• treće, od šokova ponude.

673
 prirodna stope nezaposlenosti,
• Prirodnu stopu nezaposlenosti prouzrokuje
trenutna struktura privrede.

• Ova stopa je određena strukuralnim

promenama u privredi i ne može da se
smanji povećanjem agregatne tražnje. To
je onaj nivo nezaposlenosti koji ipak ostaje
pri punoj zaposlenosti.
674
 Okunov zakon
odnos rasta GDP-a i nezaposlenosti
• Stopa nezaposlenosti opada kad god je rast
GDP-a iznad stope od 2,25%.
• Za svaki jednoprocentni rast realnog GDP-a,
stopa nezaposlenosti opada za pola procentnog
poena.
• Ovaj zakon ukazuje na inverzni karakter veze
proizvodnje i nezaposlenosti. Drugim rečima,
kada raste proizvodnja, nezaposlenost je
niža od prirodne stope nezaposlenosti.

675
• Okunov zakon je praktičan vodič za
upravljanje ekonomskom politikom jer daje
odgovor na pitanje kako će rast GDP-a da
se odrazi na stopu nezaposlenosti.

676
• Filipsova kriva odslikava ključne
karakteristike kratkoročne krive agregatne
ponude, a to je veza izmedju realnih i
nominalnih varijabli koje dovode do sloma
klasične dihotomije.

677
 Klasična dihotomija (dihotomija –
podela na dva dela )
• Klasična dihotomija označava:
– posebno i nezavisno određivanje relativnih i
apsolutnih cena u klasičnoj i neoklasičnoj ekonomiji.
– Cena robe ili inputa pokazuje čega moramo da se
odreknemo da bi smo dobili neku robu ili uslugu.
Relativna cena je izražena kao količina neke druge
robe koje moramo da se odreknemo. Prema tome,
ako sve cene rastu po istoj stopi, apsolutne cene će
beležiti rast, dok će relativne cene ostati
nepromenjene.

678
• Zaposlenost zavisi od realnih zarada.

• Realne zarade zavise od ponude i tražnje

za radnom snagom.

• Za određivanje apsolutnog nivoa cena i

zarada posebno je uvedena kvantitativna
teorija novca po kojoj je novac neutralan i
nema uticaja na realne veličine.
679
• Jedan od postulata Kejnzijanske ekonomije, je
da novac nije neutralan.

• Novac može da se drži kao tezaurisano sredstvo

u slučaju neizvesne budućnosti i takva odluka
može dovesti do pada efektivne tražnje za
nekim robama i uslugama, što će imati za
posledicu nezaposlenost. Ovo se suprostavlja
klasičnom stanvištu o neutralnosti novca.

680
• Kejnzijansko gledište je bilo predmet kritike od
strane zastupnika monetarista, koji:
– polaze od racionalnih očekivanja,
– tvrde da je ekonomsko ponašanje pod uticajem
realnih, a ne nominalnih veličina. Ovo implicira da će,
osim u kratkom roku u kome se može formirati
nesavršena percepcija o događajima, novac
određivati nominalne vrednosti ali neće imati uticaja
na takve realne veličine kao što su autput i
zaposlenost. Prena ovom shvatanju klasična
dihotomija je sasvim opravdana
681
 Prema Filipsovoj krivi, inflacja
zavisi od sledeća tri faktora:
• prvo, od očekivane inflacije,

• drugo, od odstupanja realne stope

nezaposlenosti od prirodne stope
nezaposlenosti,

• treće, od šokova ponude.

682
6.2. OČEKIVANJA I INFLACIONA
INERCIJA
• Da bi Filipsova kriva bila upotrebljiva za analizu
alternativa sa kojima se suočavaju kreatori
ekonomske politike, neophodno je utvrditi šta
odredjuje očekivanu inflaciju.
• Jednostavna pretpostavka jeste da ljudi
formiraju svoja oćekivanja u pogledu inflacije na
bazi skorašnje inflacije.
• Primera radi, pretpostavimo da oni očekuju da
će ove godine cene da rastu po istoj stopi kao i
lane. U tom slučaju, inflacija zavisi od prethodne
inflacije, cikličie nazaposlenosti i šoka ponude.
683
• Ukoliko je:
– nezaposlenost na svojoj prirodnoj stopi i
– nema šokova ponude,
cene će nastaviti da rastu po prethodnoj
stopi. Ova inercija proističe iz toga što
prošla inflacija utiče na očekivanja u
pogledu buduće inflacije i zato što ta
očekivanja utiču na formiranje plata i cena.

684
 Prema Filipsovoj krivi, inflacja
zavisi i od sledeća dva faktora:

1. odstupanja realne stope

nezaposlenosti od prirodne stope
nezaposlenosti – ciklicna
nezaposlenost

i
2. šokova ponude
685
• Ciklična nezaposlenost, a to je odstupanje
nezaposlenosti od njene prirodne stope, vrši
pritisak nagore i nadole na inflaciju.

• Niska nezaposlenost gura stopu inflacije

nagore, a taj fenomen je poznat pod imenom
inflacija tražnje.

• Visoka agregatna tražnja je uzročnik ovog tipa

inflacije.

• Visoka nezaposlenost povlači stopu inflacije

nadole. 686
• Inflacija raste i pada i zbog šokova ponude.
Negativan šok ponude, kao što je bio rast cena
nafte 70-tih godina, izazvao je rast inflacije.

• Ta inflacija je poznata pod imenom troškovna

inflacija, jer negativni šokovi podstiću rast
troškova proizvodnje.

• Pozitivni šokovi ponude obaraju cene, kao što

je to bio slučaj sa prezasićenjem proizvodnje
nafte 80-tih godina, koje je oborilo cene nafte.
687
• Kratkorocni izbor izmedju inflacije i
nezaposlenosti, predstavljaju opcije koje pruža
Filipsova kriva kreatorima ekonomske politike
kada žele da utiču na nivo agregatne tražnje.

• Na očekivanu inflaciju i šokove ponude kreatori

ekonomske politike mogu malo da utiču, ali zato
preko monetarne i fiskalne politike mogu da
deluju na nivo proizvodnje i nezaposlenosti.

688
• Oni mogu da se opredele:

– ili za povećanje agregatne tražnje, u cilju smanjivanja

nezaposlenosti, ali po cenu povećanja inflacije,

– ili za depresiranje agregatne tražnje, kako bi smanjili

inflaciju, ali po cenu povećanja nezaposlenosti. Kreatori
ekonomske politike mogu da upravljaju agregatnom tražnjom
opredeljujući se za odgovarajuću kombinaciju inflacije i
nezaposlenost na kratkoročnoj Filipsovoj krivi.

– Treba imati u vidu da postizanje neke kombinacije

kratkoročnih ciljeva, koji na prvi pogled mogu da budu
izazovni, mogu da se osvete na srednji i pogotovu dugi rok.

689
• Kako na kratak rok postoji negativna
međuzavisnost izmedju inflacije i
nezaposlenosti, u bilo kom trenutku, kreatori
ekonomske politike, koji kontrolišu agregatnu
tražnju, mogu da izaberu željenu kombinaciju
inflacije i nezaposlenosti na kratkoročnoj
Filipsovoj krivi.
• Kratkoročna Filipsova kriva zavisi od očekivane
inflacije. Ukoliko očekivana inflacija raste, kriva
se pomera nagore i udesno i izbor sa kojim se
suočavaju nosioci ekonomske politike postaje
sve nepovoljniji. Inflacija će biti uvećana za bilo
koji nivo nezaposlenosti. 690
• Kreatori ekonomske politike ne mogu dugo da
održavaju inflaciju iznad očekivane inflacije.
Očekivanja će da se prilagode bilo kojoj stopi
inflacije koju izaberu kreatori ekonomske
politike.

• Upravo zbog toga je klasična dihotomija održiva

na dugi rok, jer se stopa nezaposlenosti vraća
na svoju prirodnu stopu, pa kreatori ekonomske
politike praktično nemaju mogućnost izbora
između nivoa inflacije i nivoa nezaposlenosti.
691
U savremenoj ekonomskoj literaturi o inflaciji
postoje tri modela očekivanja:

• a) statički,

• b) adaptivni i

• c) raconalni.

Međutim, u praksi se primenjuju samo

adaptivni i racionalni metod očekivanja. U
novije vreme primenjuje se samo racionalni
metod. 692
693
694
695
696
697
698
699
700
 3.4. LIBERALISTIČKI
REFORMIZAM DRŽAVNOG
KAPITALIZMA I EKONOMSKA
MISAO

701
1. U prvoj polovini osamdesetih godina
prošlog veka u razvijenim tržišnim
ekonomijama došlo je do velikih promena

2. Do 1970-ih, u makroekonomskoj teoriji

nije bilo reči o tome da i u vreme nedovoljne
zaposlenosti, moze da se pojavi problem
inflacije. Smatralo se da je opšti rast cena
moguć jedino u vreme pune zaposlenosti.
Tada, jak pritisak potrosnje izaziva
inflaciju tražnje. 702
3. Medutim, tokom 1970-ih, u praksi
razvijenih tržišnih privreda pojavila se
stagflacija. Istovremeno su se održavale
relativno visoke stope nezaposlenosti i
inflacije, uz veoma skroman rast ili čak
stagnaciju realnog GNP-a, ispod granice
proizvodnih mogucnosti .

703
4. Glavni uzrok stagflacije bilo je
udvostručenje cena nafte zemalja Bliskog
istoka u dva navrata, najpre u periodu
od 1973. do 1975. godine, a zatim i u
periodu od 1978. do 1981. godine, kao i
povećanje troškova proizvodnje zbog
usavršavanja tehnologije.

704
5. Kartel OPEC-a (Organizacije zemalja
izvaznika nafte sa Bliskog istoka) je 1972.
godine postigao sporazum o smanjivanju
proizvodnje i povećanju cena nafte, da bi
se na taj način članice kartela zaštitile od
međunarodne konkurencije.

705
6. Skupa nafta, uvezena sa Bliskog
istoka, kao jedan od najvaznijih činilaca
proizvodnje, uticala je na porast
troškova industrijske proizvodnje i
saobraćaja u SAD i Zapadnoj Evropi, pa
samim tim i na opšti porast cena dobara
i usluga na tržistu.

706
7. Zbog opsteg porasta cena dobara i
usluga, došlo je do pada kupovne moći
potrošača, pa su proizvođači bili
prinuđeni da uspore tempo rasta
proizvodnje i da otpuste deo radne snage.

707
8. Bilo je jasno da je ovoga puta
neposredni uzrok privredne
neravnoteže bila inflacija troškova:
opšti porast cena izazvan porastom
troškova proizvodnje, pri čemu je u
ovom slučaju opštem porastu troškova
proizvodnje prethodio porast cena
bliskoistočne nafte.

708
9. Osnovna dilema je bila: ili stabilnost
privrede i cena, ili dinamičan i inflatorno
opterećen ekonomski razvoj. Ili visoka
zaposlenost uz nestabilnost, ili stabilizacija
privrede uz visoku nezaposlenost i
obaranje stope ekonomskog rasta.

709
10. Stagflacija - ta dvoglava neman koja
objedinjava masovnu nezaposlenost i
visoke stope inflacije - predstavljali su
veliki izazov za ekonomsku misao.

11. Zaoštravanje stagflacionih

protivurečnosti je kejnsijansku
ekonomsku misao dovelo u krizu.

12. Uvodi se alternativa neokejnsijanstvo

- monetarizam.
710
13. Za kejnsijance inflacija se javlja kada
je agregatna tražnja veća od ponude robe i
usluga. Antiinflaciona politika nastoji da
smanji preteranu tražnju povećanjem
poreza i kamatnih stopa i smanjenjem
javnih radova.

711
14. Za monetariste inflacija je
monetarna pojava: Inflacija, recesija,
nezaposlenost proističu iz pogrešne
politike novca koja dovodi do bržeg
rasta novca u opticaju od rasta
proizvodnje.

712
15. Fridman smatra:
• da porast investicija iznad štednje,
• pritisak nadnica, profita i materijalnih
troškova i
• porast budžetskih deficita proizvode
inflaciju.
• Antiinflacionom politikom treba smanjiti
javne rashode, poreze i javne zajmove,
• vršiti strogu kontrolu prirasta novčane mase
i napustiti politiku dohotka, odnosno
politiku kontrole cena i zarada.

713
16. Monetaristička teorija inflacije se
zasniva na kvantitativnoj teoriji novca
koja glasi:

Promena količine novca u opticaju

determiniše agregatnu tražnju i proizvodi
promene u nivou cena.

714
17. Ovaj teorijski model o uzrocima
inflacije podrazumeva implicitnu
pretpostavku o potpuno
konkurentnom tržištu.

18. Kada je u pitanju nezaposlenost,

kejnsijanci polaze od tzv. Filipsove
krive.

19. Filips je izvršio empirijsku analizu

odnosa između nezaposlenosti i stopa
715
promene nominalnih nadnica.
20. Cilj mu je bio da dokaže stabilnost
dugoročne relacije između nezaposlenosti i
inflacije. Stabilnost Filipsove krive pruža
mogućnost ekonomskoj politici da vrši
izbor između stope nezaposlenosti i
inflacije.
21. Stagflaciona nezaposlenost iz
sedamdesetih godina je drugačija. To je
strukturalna nezaposlenost koja je nastala
kao posledica troškovne inflacije.
(povećanja troškova zbog tehnoloških
unapređenja i cena nafte) 716
22. Monetaristi odbacuju Filipsove dokaze
o stabilnosti dugoročne relacije između
nezaposlenosti i inflacije.

23. Po monetaristima ne postoji dugoročan

i stalan izbor između nezaposlenosti i
inflacije.

24. Polazeći od nestabilnosti Filipsove krive,

monetaristi se vraćaju klasičnoj teoriji
tržišta rada.
717
25. Po toj teoriji, država treba da se
povuče iz oblasti regulisanja odnosa na
tržištu radne snage. Na taj način se
stvaraju uslovi za slobodno delovanje
odnosa ponude i tražnje radne snage.

26. To vrši pritisak na radnike da

prihvate niže nadnice, usklađuje
ponudu radne snage sa njenom
tražnjom i smanjuje nezaposlenost.
718
27. Dakle, za razliku od kejnsijanaca,
monetaristi smatraju da je inflacija
štetnija od nezaposlenosti. Oni veruju da
slobodno tržište radne snage, bez
intervencije države, vodi ka punoj
zaposlenosti.

28. Takođe, veruju u pravilo da smanjenje

stope rasta novčane mase ograničava
potencijalnu stopu inflacije, jer lišava
privredu dopunskih likvidnih sredstava
719
koja izazivaju inflaciju.
29. Kejnsijanci regulišu veličinu agregatne
tražnje i inflacije preko kamatnih stopa
i fiskalne politike.

30. Operativni monetarizam praktično je

zaživeo kao tačerizam u Velikoj
Britaniji od 1979. i reganizam u SAD od
1980. godine.
720
31. U skladu sa osnovnim postavkama
monetarističkog učenja u Velikoj Britaniji i
SAD :
•Reganova nova ekonomska politika dovela je
u pitanje rezultate politike kejnsijanske
revolucije. Ona je suprotna „nju-dilu“. To je
ekonomska kontrarevolucija.
 smanjeni porezi i socijalna davanja,
 limitirani budžetski deficiti, ukinute
subvencije javnim preduzećima itd.

721
 Osnovni cilj je bio da se obori inflacija.
 Tačerizam je doneo naglo smanjenje
državnog učešća u privredi, restrikciju
novca i kredita i opadanje visine nadnica
 smanjeni su državni izdaci i investicije,
 izvršena je denacionalizacija pojedinih
podržavljenih grana,

722
• Reganova nova ekonomska politika
dovela je u pitanje rezultate politike
kejnsijanske revolucije. Ona je suprotna
„nju-dilu“. To je ekonomska
kontrarevolucija.
 „Nju-dil“ je bio odgovor na Veliku
ekonomsku krizu tridesetih godina,
 reganizam je odgovor na stagflaciju
sedamdesetih godina.

723
  Za razliku od kejnsijanaca,
reganomisti u odnosima između rada,
štednje i investicija u potpunosti
povlače državnu intervenciju,
demontiraju socijalnu državu i
smanjuju fiskalne prihode i javne
rashode.

32. Osnovna karakteristika ovog modela je u

tome što se monetarna kontrola vrši
variranjem količine novčane mase u opticaju.
724
33. Monetaristički pristup u vođenju
ekonomske politike postavio je temelje
nove privredne filozofije. Tu filozofiju
jedni nazivaju novi konzervativizam, a
drugi liberalistički reformizam.

 smanjuju se javni sektor i državne

investicije.
 Vrši se reprivatizacija znatnog dela
javnog sektora.
725
 Menja se odnos između države i
monopola. Novi odnosi između države i
monopola ne idu na „demontažu“
države, već na izmenu ciljeva i mera
državne intervencije u oblasti
monopolističkog kapitala.

726
 Borba protiv državnog
intervencionizma preko smanjenja
deficita budžeta, a na teret davanja
za socijalno, penziono i zdravstveno
osiguranje, pomoć za razvoj
nerazvijenih, za očuvanje životne
sredine i sl.

727
 Međutim, vojni rashodi se ne menjaju.
U tom smislu korporacije i krupni
kapital se rasterećuju poreskih davanja
što treba da podstakne sklonost ka
investiranju i povećanju proizvodnje.

728
 Država je ranije otklanjala stihiju
tržišta, kontrolisala tržišni mehanizam i
dopunjavala i korigovala neadekvatno
ponašanje privatnog kapitala. Sada se
aktiviraju tržišni mehanizam i
konkurencija.

 Država vodi restriktivnu antiinflacionu

monetarnu politiku ne preko
regulisanja visine kamatnih stopa već
preko kontrole novčane mase u
opticaju.

729
 U skladu sa neoklasičnom teorijom
zaposlenosti država je izgubila ulogu
na tržištu radne snage.

 Sve do sredine sedamdesetih godina

uticaj države i sindikata na tržištu
radne snage je bio izuzetno jak što je
omogućavalo održavanje visokog
nivoa nadnica.

730
 Krajem sedamdesetih i početkom
osamdesetih godina ocenjeno je da je
rigidnost nadnica u kretanju naniže
osnovni uzrok rastuće nezaposlenosti.

 Da bi se smanjila rigidnost nadnica

treba uraditi sledeće:
 smanjiti zaštitu zaposlenih i
nezaposlenih,
 oslabiti sindikat i
731
 sprovesti deregulaciju u pogledu
državnog regulisanja uslova i
odnosa zapošljavanja.
 Na taj način jačala je i
konkurencija na tržištu radne
snage što omogućava smanjenje
realnih nadnica.
 Smanjenje realnih nadnica treba
da podstakne preduzetnike na
veće zapošljavanje radne snage.

732
 Početkom osamdesetih godina u
zemljama razvijenih tržišnih ekonomija
izvršena „regulatorna reforma“ u oblasti:
 načina regulisanja javne svojine i u
 oblasti funkcionisanja tržišta radne
snage.

733
 3.4.1. ‑„Regulatorna reforma“ u
oblasti načina regulisanja javne
svojine

• U prvoj polovini osamdesetih

godina u stvarnosti je došlo do
zamene starih formi regulacije
novim formama.
734
• Nove forme su uspostavljene putem
„regulatorne reforme“. Ta reforma sastojala se
iz sledeća dva elementa:
• povlačenje javne svojine i njeno
transformisanje u privatnu - privatizacija;
• država prepušta kontrolu preduzeća
slobodnom delovanju tržišta -
liberalizacija.

735
 3.4.1.1. Privatizacija

• Početkom osamdesetih godina,

proces privatizacije bio je vidno
izražen u Velikoj Britaniji.

736
• Privatizacija je smanjila značaj javnih
korporacija u britanskoj privredi.
Smanjeno je učešće javnih korporacija u
bruto domaćem proizvodu .

737
 3.4.1.2. Liberalizacija
• Do početka osamdesetih godina smatralo
se da u granama koje predstavljaju
prirodni monopol (proizvodnja i
distribucija električne energije, železnica,
vodovod, gas, telekomunikacije itd.)
konkurencija ne može da funkcioniše
efikasno.
• Zbog toga su te grane nacionalizovane u
većini zemalja razvijenih tržišnih
ekonomija. 738
• Međutim, veliki tehnološki napredak i
promene u tražnji doprineli su da se
stvore uslovi za uklanjanje prepreka za
slobodno delovanje konkurencije
(liberalizacija) i u ovoj oblasti.

• To je jedna od novih formi regulacije

koja zamenjuje direktnu regulaciju
javne svojine od strane države.

739
• Privatizacija i liberalizacija su dva
procesa u okviru „regulatorne reforme“
koji se sprovode najčešće zajedno.

• Javna svojina je rešenje kada u grani nije

moguća ili, pak, nije racionalna
konkurencija.

• U suprotnom, uvodi se konkurencija, ali

tek pošto se javna svojina pretvori u
privatnu. 740
• Prelazak javne svojine u privatnu, bez
liberalizacije, ostavio bi monopole bez
državne kontrole i konkurencije što bi
ugrozilo opšte društvene interese.

• Dakle, privatizacija i liberalizacija su

procesi u okviru „regulatorne reforme“
u oblasti javne svojine koji su direktnu
regulaciju zamenili novim oblicima
regulacije.
741
 3.4.2. ‑„Regulatorna reforma“ u oblasti
funkcionisanja tržišta radne snage

• „Regulatorna reforma“ u oblasti

funkcionisanja tržišta radne snage u
zemljama razvijenih tržišnih ekonomija
počela je sredinom sedamdesetih godina.

• Do reformi, najveći uticaj na tržište

radne snage imali su država i sindikati.
742
• Sredinom sedamdesetih godina u
zemljama razvijenih tržišnih ekonomija
veliku nezaposlenost pratile su i niske
stope rasta proizvodnje.

• Političke partije koje su tada došle na

vlast ocenile su da je rigidnost nadnica u
kretanju nadole osnovni uzrok rastuće
nezaposlenosti.
743
• Dakle, da bi se rešio problem
nezaposlenosti, po protagonistima
neoklasične teorije, treba:
• smanjiti zaštitu zaposlenih i nezaposlenih,
• oslabiti sindikat, i
• izvršiti deregulaciju, tj. povući državu sa
tržišta radne snage. Na taj način na
visinu nadnica utiču samo ponuda i
tražnja radne snage.

744
• U uslovima pada proizvodnje i
odsustva zaštite zaposlenih i
nezaposlenih, ponuda će biti mnogo
veća nego tražnja, a to znači i da će
realne nadnice da opadaju.

• Niske nadnice podstiču preduzetnike

da zapošljavaju novu radnu snagu.

745