Pedagogija sporta

Uvod, vaspitanje i teorijski pristipi

Konstruisanje pedagogije kao nauke
Vaspitanje postoji u svim društvima i svim epohama ljudskog razvoja, tj od samog nastanka
društva

Neki oblik vaspitanja postajao je i najstarijim društvima (brojni podaci vezani za narodne običaje,
rituale, iskazane narodne mudrosti, koji svedoče o čoveku i vremenu u kojem je živeo i podizao
decu)
Pedagogija kao nauka ima: U klasifikaciji nauka određuje se kao
1.definisan predmet proučavanja, jedna od društvenih nauka
2.dostignuti razvojni nivo-dovoljan fond
znanja,
3.specifičnu metodologiju,
4.razvijen pojmovno-terminološki i
leksički sistem

PREDMET PEDAGOGIJE - VASPITANJE

Reč pedagogija je
Pedagogija se bavi svim onim što grčkog porekla: -
se intencionalno čini da bi uticalo na termin “paidagogus” –
razvoj dece, složenica dve grčke
mladih i odraslih, tj. da bi razvoj reči= onaj koji vodi
ličnosti (nezavisno od uzrasta) bio dete (dečaka)
usmeren u određenom pravcu. pais, paidos - dečak
ago, agein – voditi
ISTORIJSKI RAZVOJ VASPITANJA

Vaspitanje je društvena pojava.

Pojavilo se sa pojavom čoveka i društva.

Društvena uslovljenost vaspitanja, najbolje se moţe uočiti kroz posmatranje vaspitanja tokom
ljudske istorije, tj. kroz razvoj vaspitanja.

U tom razvoju postoji 5 etapa:

 1.VASPITANJE U PRVOBITNOJ LJUDSKOJ ZAJEDNICI

(prvobitno ljudsko društvo, rodovsko društvo)

2. ANTIČKO VASPITANJE – (STARI VEK)

(vaspitanje u robovlasničkom društvu)

- Od pojave 1. klasnog društva, prve pismenosti, pre oko 4000

godina p.n.e. pa do 5. veka n.e. - A t i n s k o vaspitanje,

- S p a r t a n s k o vaspitanje, - R i m s k o vaspitanje.

3. SREDNJOVEKOVNO VASPITANJE – (SREDNJI VEK)

 (vaspitanje u feudalnom društvu, 2. klasnom društvu, od 5. veka do 15. veka, a po neki istoričarima od
5. veka do 17.
veka) - vaspitanje u doba humanizma i renesanse, 14 – 16. vek.

4. NOVOVEKOVNO VASPITANJE – (NOVI VEK)

(vaspitanje u buržoaskom,(graĎanskom) društvu, 3. klasno društvo – kapitalizam – od 17. do 19. veka)

4. VASPITANJE I OBRAZOVANJE 19. i 20. VEKA

(pojava reformskih pravaca u pedagogiji) (vaspitanje u socijalizmu)

(savremene pedagoške ideje i pravci)

 PRVOBITNA LJUDSKA ZAJEDNICA – RODOVSKO DRUŠTVO

Prva socijalno-ekonomska formacija u ljudskom društvu

- postojala pre više stotina hiljada godina

- zasnivala se na rodovskim , krvnim zajednicama,(GRUPNE PORODICE)

- bračne grupe formirane po generacijama, u okviru plemena ili roda, u kojima je postojala sloboda
polnog ţivota u okviru plemena
- to je bila tzv. rodovska porodica i to je doba matrijarhata
(Matrijarhat će, u fazi raspada prvobitne zajednice smeniti patrijarhat i MONOGAMNA PORODICA.)
ANTIČKO VASPITANJE - STARI VEK

To je prvo izrazito klasno društvo, zasnovano na nejednakosti i pojavi privatne svojine.

Društvo se deli na dve klase: robovlasničku i robovsku.

Sva prava pripadala su robovlasničkoj klasi, a robovi su bili potpuno obespravljeni.

Za antičko društvo karakteristično je vaspitanje koje je bilo organizovano u Sparti, Atini i
Rimu.
SREDNJOVEKOVNO VASPITANJE
Na klasnim društvenim odnosima zasnovano je i vaspitanje, tj. ono ima klasni i staleški
karakter, što znači da se organizuje samo za klasu feudalaca, a razlike postoje u
vaspitanju svakog staleža, (posebno za sveštenike, a posebno za plemiće).

Druga klasa – zavisni seljaci ili kmetovi bili su siromašni, bez zemljišnih poseda,
zavisili su od zemljoposednika i bili su duţni da za njih rade. Za decu kmetova nije bilo
organizovano obrazovanje, već je za njih vaţilo pravilo ,,ora et labora'' (moli se i radi).
Osnovne karakteristike srednjovekovnog vaspitanja su:

1.vaspitni cilj: vaspitati poslušnog, poboţnog čoveka,

2. sadržaji: religijski, crkvene dogme, (načela, istine u koje se ne sumnja)
3.metod: pamćenje, učenje napamet, prepisivanje crkvenih knjiga,
4.vaspitni princip: magister dixit – učitelj kaţe (ne sumnjaj u ono što učitelj kaţe),
5.nastava: verbalna,
6.izvor znanja: crkvene knjige,
7.vaspitno sredstvo: fizička kazna,
8.ne poznaju razvoj deteta, detinjstvo i dečje potrebe- dete je čovek u malom,
9.izrazit KLASNI i STALEŠKI karakter (posebno za plemstvo, posebno za sveštenstvo)
10.sveštenstvo izučava sedam slobodnih veština (septem artes liberales): muzika, astronomija,
geometrija, aritmetika, dijalektika, retorika, gramatika
VASPITANJE U DOBA HUMANIZMA I RENESANSE

označava raspad feudalnog poretka ,nagli razvoj svih nauka i umetnosti

ČOVEK , onakav kakav jeste, postaje centar interesovanja. Vaspitanje se odlikuje:
- novim odnosom prema detetu
- novim metodama i sadrţajima vaspitanja
- pridaje se veliki značaj prirodnim naukama
- vaspitni cilj: harmonijski razvoj deteta
- zalaganje protiv fizičkih kazni
- zalaganjem za obrazovanjem i ţenske dece
NOVOVEKOVNO VASPITANJE – novi vek

Osnovne odrednice vaspitanja ovog doba su:

- stvoriti osnovnu školu na maternjem jeziku

- obogatiti opšte obrazovanje sadrţajima prirodnih nauka

- bolje opremanje škola

VASPITANJE I OBRAZOVANJE XIX i XX VEKA

- pojava reformskih pravaca u pedagogiji ...

Postoje brojne definicije vaspitanja.

 U većini od njih, kao najznačajnije i zajedničke stoje sledeće odredbe:

 vaspitanje je specifična tekovina čoveka i njegovog istorijskog postojanja;
 vaspitanje se ostvaruje u procesu svesnog međuljudskog komuniciranja;
 vaspitanje je aktivnost usmerena određenom cilju;
 vaspitanje je sistematična i organizovana delatnost;
 vaspitanje je proces sticanja poželjnih vrednosti;
 vaspitanje je proces razvijanja čovekovih dispozicija kojima se stiču te vrednosti.
 PSIHOLOŠKE TEORIJE VASPITANJA
IPSIHOANALITIČKA TEORIJA VASPITANJAČKA TEORIJA
VASPITANJA
Osnivač psihoanalitičke teorije, S. Frojd, u strukturi ličnosti čoveka razlikuje tri unutrašnja sistema:
 Id, ego i super ego
 Id je nesvesni deo ličnosti koji se sastoji od refleksa i primarnih procesa putem kojih se zadovoljavaju
nagonske težnje i želje. On uvek funkcioniše na osnovu neposrednog zadovoljenja.
 Ego kao psihička komponenta omogućava "sekundarne procese" (opažanje, pamćenje, spoznaja i
mišljenje) pomoću kojih se saznaje realnost.
 Ego se razvija na bazi urođenih dispozicija i na bazi iskustva. Konstantno je pod nagonskim podsticajima
ida i društvenim (kulturnim) pritiskom superega.
 Osnovni instinkti prema Frojdu su:
 instikt života (Eros) i
 instinkt smrti (Tanatos).
 Instinkti života: glad, žeđ i seks, održavaju čoveka u životu.
 Instinkt smrti je nedovoljno jasan i sam Frojd ga nije dovoljno objasnio, mada većina naučnika
smatra da postoji destruktivni nagon kod čoveka okrenut prema sredini (agresija i sadizam)
 ili prema sebi (mazohizam).
Mehanizmi odbrane
Funkcija- protektivna uloga u intrapsihičkoj ravnoteži - ovladavanje anksioznošću usled
neprihvatljivih osećanja (anksioznost, krivica, neuspeh, bes, tuga,..)
Cilj- očuvanje samopoštovanja, izbegavanje negativnih osećanja
Normalno- patološko:
izrazito primitivni mehanizmi kojima se grubo narušava princip realnosti,
veliki utrošak energije
ekscesivno i rigidno se koriste isti mehanizmi
Vrste mehanizama odbrane
1. Identifikacija 10. Idealizacija
2.Izolacija 11. Sublimacija
3. Regresija
4.Potiskivanje
5.Pomeranje
6. Negacija
7. Projekcija
8. Racionalizacija
9. Intelektualizacija
 Prema Frojdu dete je "otac čoveka" i prvih pet godina života presudno određuju
razvoj ličnosti.
 Ukoliko je dete u jednoj od prve tri faze razvoja suviše uživalo, ili, pak bilo
frustrirano, dolazi do zaustavljanja razvoja libida i do njegove fiksacije za tu fazu.
 Fiksacija libida u oralnoj fazi može prouzrokovati stvaranje "analnog karaktera"
sa sindromom kompulzivnosti (skup crta: urednost, preterana čistoća, tvrdičluk i
sl.).
 U falusnoj fazi razrešava se Edipov, odnosno Elektrin kompleks. Suštinski,
libidiozne želje se obično katektuju (upućuju) uz roditelja suprotnog pola.
 Ako ovaj kompleks ne bude prevaziđen može kasnije u razvoju ličnosti izazvati
impotenciju, frustraciju, anksioznost, neurozu i sl.
 ZNAČAJ ZNAČAJ PSIHOANALITIČKE TEORIJZ PSIHOANALIT ZNAČAJ
PSIHOANALITIČKE TEORIJE ZYYYIČKE TEORIJE

 Značaj psihoanalitičke teorije

 Osmislila shvatanje o kontinuitetu razvoja ličnosti uz uvažavanje bioloških i socijalnih faktora.
 Rušeći ranije teorije o čovekovom razvoju, psihoanaliza je srušila i stari patrijarhalni sistem koji je
počivao na strogoj subordinaciji, presiji i kočenju, što je sprečavalo razvoj čoveka, deformisalo ga i
vodilo u neuroze.
 Iako ova teorija ni u jednoj zemlji nije zvanično postala osnova za vaspitni sistem, nesumnjiv je
njen doprinos za razumevanje čoveka u procesu razvoja i vaspitanja.
Bihejvioristička teorija
Ponašanje se uli tokom života
Pozitivne i negativne posledice
Nagrade i kazne

Predviđanje ponašanja i uspostavljanje kontrole nad ponašanjem

 Humanističke teorije vaspitanja
 Preteče humanističke teorije vasopitanja javile su se već među atinskim
misliocima. Oni su pod vaspitanjem podrazumevali formiranje čoveka u skladu
sa svim onim što je u njemu istinski ljudsko.

 Potvrđuje to Protagorina misao da je čovek mera svih stvari, a cilj vaspitanja

postizanje pune zrelosti - unutrašnje harmonije (euritmije), što je u stvari
"kultura duše" zasnovane na oplemenjenosti
 Ideje o humanističkoj teoriji vaspitanja osavremenili su psiholozi humanističke
orijentacije (A. Maslov, K. Rodžers, E. From, K Hornaj i dr.).
 "Treća sila", kako je Maslov nazvao ovu psihologiju, stoji nasuprot psihoanalizi
i bihejviorizmu, s čijim se viđenjem čoveka i nauke humanisti ne slažu.
 Osnovno pitanje "reaktivističke škole mišljenja" (psihoanaliza i bihejviorizam)
postavljeno je u duhu Aristotelove filozofije: "Koje je mesto čoveka u prirodi?"
 Psiholozi humanističke orijentacije, pak, polaze od pitanja: "Ko sam ja?" To
pitanje je postavio već sveti Avgustin, a prihvatili su ga evropski
egzistencijalisti
 Radi se o holističkom principu prema kome čovek kao čovek zamenjuje ili prevazilazi
zbir svojih delova (ko sam ja, izražava čovekov integritet).
 Odgovor na to pitanje ne daje pojedini deo, nego unutrašnja izvorna celina (stvarno
samstvo, ja, duša ili psiha), koja je od početka prisutna.
 Olport, Maslov i Rodžers govore o stremljenju ka jedinstvu iz čega je rođena ideja o
samoostvarivanju, odnosno samoaktualizaciji.
 Zbog toga nijedan čovekov deo ne može biti izdvojen iz celine jer su međusobno
povezani, proučavati se mogu odvojeno, ali se tumačiti mogu jedino u odnosu sa
celinom.
 Ne priznaju jaz između duše i tela, smatarju da se u lični doživljaj sebe sama (sliku o
sebi) mora uračunati i telesni doživljaj (Rodžers).
 Implikacije humanističke psihološke orijentacije u teoriji vaspitanja su
veoma snažne i značajne.
 S obzirom da se zdravlje i zrelost kao najpreči čovekovi ciljevi postižu
samoostvarivanjem inherentnih prirodnih mogućnosti, Maslov smatra da
decu nije potrebno navoditi na takmičarstvo.
 Ona sama trebaju otkrivati sebe (lično otkrivanje), izgraditi sopstveni
identitet, zapravo da on sam izraste, trebaju se samoostvariti i postati
svesna sebe i svojih afekata.
 Uloga vaspitača ogleda se u tome koliko je u stanju da razume dete i
pomogne mu u samoostvarivanju.
 Ovakvo shvatanje vaspitanja znatno proširuje horizont vaspitnog
fenomena i afirmiše neka pitanja zanemarena ili nepoznata u dosadašnjoj
vaspitnoj teoriji.
 Teološke teorije vaspitanja
 Teološke teorije vaspitanja polaze sa stanovišta da je čovek u suštini homo religiosus (slika,
odraz ili lik Boga).
 Varijante ovih teorija: hrišćanska, jevrejska, islamska, protestantska, neotomistička,
neoskolastička i druge.
 Hrišćanska koncepcija vaspitanja rasprostranjena je u srednjem, novom i savremenom veku.
 Kao što je poznato, hrišćanstvom se otkrilo nešto sasvim novo, nepoznato dotadašnjoj religiji.
 Naime, u Hristu je Bog postao čovek da bi čoveka učinio Bogom.
 Prema tome, smisao čovekova života sastoji se u tome da on postane sličan Bogu. Analogno
tome, smisao vaspitanja je u razvijanju božanske iskre (duše) koja je beskonačna u čoveku.
 . PRINCIPI VASPITNOG RAD . PRINCIPI VASPITNOG RADA U SPORTU
A U SPORTUPRINCIPI VASPITNOG RADA U SPORTU
PP
 U pedagoškoj teoriji razrađen je sistem principa koji predstavljaju zakonitosti i
orijentacione smernice za vaspitni rad.
 Nastavnici, treneri, vaspitači, pedagoški savetnici i dr. Ih moraju dobro poznavati i
uvažavati u svojoj praktičnoj vaspitnoj delatnosti.
 Mada nastavni principi nemaju takvu moć da uz obavezno pridržavanje bezuslovno
donose željeni rezultat, njihovo poznavanje i uvažavanje smanjuje stihijnost i
nedoslednost u vaspitanju.
 Pogrešno je precenjivanje i apsolutiziranje pojedinih principa.
 Nema univerzalno važećih principa koji bi imali svevremenu važnost i primenjivost u
različitim pedagoškim situacijama i različitim društvenim epohama.
 Broj principa vaspitnog rada pedagozi različito određuju
 Odabrani principi koji su obrađeni u ovoj knjizi pretežno su rezultat našeg praktičnog
iskustva i teorijskog shvatanja ovog područja.
 Ti principi su:
 1. princip svrsishodnosti (celishodnosti)
 2. princip svesne aktivnosti (samoaktivnosti)
 3. princip individualizacije
 4. princip humanosti
 5. princip jedinstvenosti
Princip svrsihodnosti

 Svrsishodnost je značajna karakteristika vaspitanja kao svesne, planske, sistematične i

organizovane delatnosti koja je usmerena na ostvarivanje unapred jasno preciziranog cilja.
 Jasnoća cilja, intencionalnost vaspitnog rada pokazuje se kao temeljna pretpostavka za
uspešnost ostvarivanja zadataka vaspitanja i okosnica (usmeravajuća tendencija) za
primenu ostalih principa.
 Svaki vaspitač mora dobro poznavati opšti cilj vaspitanja (kod nas razvoj svestrane
slobodne ličnosti),
 prihvatiti ga na nivou ubeđenja i
 verovati da u svom vaspitnom radu može doprineti njegovom ostvarenju.

 Princip svesne aktivnosti
 Princip svesne aktivnosti vaspitanika utemeljen je na suštinskoj težnji čoveka, posebno deteata, za
telesnom i duhovnom aktivnošću.
 Tu njegovu prirodnu potrebu za aktivnošću treba razumeti, u vaspitnom radu podsticati i razvijati
kako bi ona od prirodne potrebe prerasla u osobinu ličnosti.
 To je dug i naporan proces koji zavisi od shvatanja smisla vaspitanja i njegovog ostvarivanja u
praksi.
 Rasprave o položaju vaspitanika u vaspitnom procesu kreću se od shvatanja da ga treba staviti u
pasivan položaj
 do uvažavanja vaspitanika kao subjekta vaspitanja
Princip svesne aktivnosti afirmiše aktivistički (subjekatski) položaj
vaspitanika, što pored ostalog podrazumeva usklađenost spoljašnih uticaja
vaspitača i unutrašnjih odgovora vaspitanika.
 Pri tom se spoljašnji uticaji uz aktivno angažovanje, ravnopravne
interpersonalne odnose, slobodnu obostranu komunikaciju i ličnu
aktivnost doživljavaju i usvajaju kao unutrašnji (vlastiti).
 Ovaj princip postavlja zahteve za specifičnu primenu metoda, oblika i
sredstava vaspitanja, aktivnu i stvaralačku ulogu vaspitača i vaspitanika,
postepeno osamostaljivanje i osposobljavanje vaspitanika za
samoobrazovanje i samovaspitanje.
 Princip individualizacije
 Suština principa individualizacije proizilazi iz činjenice da je svaki čovek posebna i
jedinstvena ličnost čiju strukturu čini niz osobina, sposobnosti, motiva, interesovanja,
koje su različito razvijene kod različitih ljudi.
 Efikasna primena principa individualizacije pretpostavlja poznavanje razlika u
kalendarskom, intelektualnom i obrazovnom uzrastu, uvažavanje polnih, socijalnih i sl.
razlika.
 S obzirom da se ovde često radi o vrlo složenim "merenjima" psihičkih osobina
neophodno je uvažavati rezultate psiholoških istraživanja u ovom području.
 Odmeravanje zadataka i zahteva koji se postavljaju vaspitaniku prema njegovim
individualnim mogućnostima ne znači oslobađanje od izvesnog napora koji je
neophodan za razvoj kako pojedinih organa tako i njihovih funkcija.
 Ako želi da poštuje ovaj princip vaspitač mora uvažavati i zahtev postupnosti , tj. mora
prilagoditi svoje aktivnosti tempu napredovanja i stepenu postignuća u pojedinim oblastima
kod svojih vaspitanika.
 Ovaj princip podrazumeva i individualizaciju u postavljanju zahteva kao i u u primeni
pojedinih metoda i sredstava vaspitanja.
 Aktuelna je i danas Makarenkova samoocena o tome kada je postao pedagog:
 “Bilo je to onoga časa, kada sam naučio da na mnogo različitih načina postavljam isti zahtev,
izričem isto upozorenje, ili opomenu, zavisno od individualnih osobina vaspitanika i pedagoške
situacije”.
 Princip humanosti
 Princip humanosti u demokratskom društvu treba da prožima celokupnu vaspitnu
aktivnost.
 Njegov osnovni smisao prema N. Potkonjaku, “ ...sastoji se u stvarnom poštovanju
ličnosti koja se vaspitava u uverenosti vaspitača u snagu vaspitanja u njegovoj veri u
mogućnost pozitivnog razvitka ličnosti vaspitanika, u njegovoj sposobnosti da projicira
pozitivno u svakoj ličnosti i da se za to popzitivno bori.”
 Humanost (čovečnost) počiva na pedagoškoj ljubavi.
 Ona je osnova za poštovanje ličnosti vaspitanika, otvorenost u pedagoškim
komunikacijama, odanost, vernost, nesebičnost i altruizam.
 Ove humane vrednosti nije moguće ostvariti ako nisu protkane istinskom ljubavlju
 Bez demokratičnosti u vaspitnom radu shvaćene kao političko-pravni problem i
kao pedagoški problem, nema principa humanosti.
 Kao političko-pravni problem demokratičnost se reguliše međunarodnim
konvencijama koje garantuju pravo na isti položaj svoj deci bez obzira na rasu,
veru i naciju, ekonomsku moć i sl.
 Kao pedagoški problem, demokratičnost se ogleda u uspostavljanju vaspitno
oblikovanih komunikacija između vaspitača (starijih, koji imaju znanje i
moćnih) i vaspitanika (mladih, koji nemaju znanje i nemoćnih).
 Problemi u ostvarivanju ovih ideja u praktičnom vaspitnom radu dovode u
pitanje i princip humanizma i ostvarivanje opšteg cilja vaspitanja
 Princip jedinstvenosti
 Princip jedinstvenosti zahteva obezbeđenje jedinstva vaspitnih uticaja različitih faktora
(porodica, škola, sportske organizacije, mas-mediji i dr.) i njihovu usmerenost
ostvarivanju opšteg cila vaspitanja.
 Jedinstveno vaspitno delovanje povećava snagu uticaja, iako ga je teško ostvariti i
unutar pojedinih faktora: npr. u porodici među njenim članovima, u školi među
pojedinim nastavnicima), i između pojedinih faktora.
 Potpuno jedinstvo je nemoguće ostvariti, ali je moguće do izvesnog nivoa uspostaviti
međusobnu saradnju i koordinaciju.
 Porodica i škola su najuticajniji faktori vaspitanja.
 U njima se prelamaju i osvješćuju ostali uticaji.
 Saradnja ove dve vaspitne institucije smanjuje i premošćuje njihova protivrečna
pedagoška dejstva, koja, inače mogu izazvati konflikte u ličnosti vaspitanika
 Princip jedinstvenosti upućuje na uvažavanje optimalnih vaspitnih uticaja pojedinih faktora
vaspitanja bez precenjivanja ili potcjenjivanja jednih u odnosu na druge.
 Takvih pokušaja u istoriji vaspitanja je bilo.
 Najnovija shvatanja na izmaku ovoga veka inicirala su ukidanje škola (“dole škole”, “raškolovano
društvo”).
 Pogrešna su i shvatanja o apsolutnoj dominantnosti školskih vaspitnih uticaja, ili, pak, porodičnih.
 Princip jedinstvenosti najuže je povezan sa principom aktivnosti i samoaktivnosti vaspitanika.
 Vaspitanici se trebaju što pre osamopstaliti kako bi, što pre bili osposobljeni da kritički procenjuju
različite vaspitne uticaje i uvažavaju one koji im najviše odgovaraju i doprinose njihovom razvoju.
 Odabrani vaspitni principi imaju karakter opštosti i primenljivi su u svim fazama vaspitnog rada.
 Međusobno su povezani i komplementarni, tako da predstavljaju jedinstven teorijski konstrukt koji
mora biti “osvešćen” u praktičnoj vaspitnoj delatnosti.
HVALA NA PAŽNJI