Professional Documents
Culture Documents
Oskar Vajld Sebicni Dzin F
Oskar Vajld Sebicni Dzin F
„Себични џин“
Свако поподне, враћајући се из школе, деца су одлазила у џинову башту и играла
се.
Била је то велика, прекрасна башта, пуна меке зелене траве, из које је ту и тамо
вирио по који цвет, леп као звезда. А у пролеће би процветало дванаест
бресквиних дрвета и расуло се у цветиће сличне ружичастим бисерима...
„Како смо срећни овде!“ – узвикивала су деца раздрагано.
Једног дана џин се вратио. Седам дугих година је био у посети код свог
пријатеља корнолског џина, и кад је испричао све што је имао, а имао је мало,
јер су џинови ћутљиви, одлучио је да се врати у свој замак. Кад је стигао, видео је
башту пуну деце.
„Шта радите ви радите овде?, узвикнуо је срдито, а деца, чувши то,
уплашише се и разбежаше.
„Моја башта је само моја, и ничија више. Нећу никоме допустити да се игра
у њој и ужива“
Онда је подигао свуда наоколо висок зид и ставио таблу с натписом:
„УЛАЗ СТРОГО ЗАБРАЊЕН“.
Он је заиста био веома себичан џин.
Сирота дечица нису имала више где да се играју. Остао им је само пут, али
пун прашине и оштрога камења. Одмах после школе отрчала би пред
висок зид и жалосно обилазила око њега, разговарајући само о башти у
којој им себични џин није више дозвољавао да се играју.
„Како смо срећни били тамо!“ , јадала су се деца.
Онда је дошло пролеће, природа се пробудила и окитила земљу цвећем, а
птице су певале. Једино је у башти себичног џина још владала зима.
Птицама се више није певало у пустој башти и дрвеће је заборавило да
процвета. Само једном је један цветак подигао главу и провирио из траве,
али кад је видео таблу са натписом, толико се ражалостио због сироте
дечице да је поново клизнуо у земљу и наставио да спава.
Задовољни беху само Снег и Мраз и задовољно су узвикивали:
„Пролеће је заборавило ову башту и ми ћемо царовати овде целу годину.“
Снег је покрио траву, а Мраз је дрвеће увио у сребро. Онда су у друштво
позвали Северни Ветар, који је долетео увијен у крзно и, урлајући кроз
башту окретао поцео дан петлове на димњацима.
„Ово је дивно место“, узвикнуо је Северни Ветар раздрагано, било би штета
да не позовемо и Град у посету. И Град, обучен у сиво, дошао је и три дана
непрекидно бубњао по крову замка, док није поразбијао скоро све црепове,
а онда је почео да јури по башти што је брже могао.
„Не могу да разумем зашто је Пролеће
тако закаснило“, говорио је џин седећи
поред прозора и гледајући у своју белу
хладну башту. „ Ипак се надам да ће се
време променити.
Кад су тог поподнева деца дошла, затекла су џина како лежи мртав испод дрвета,
сав посут белим цветовима.