Дан победе у Првом светском

рату
(11. новембар)
Дан капитулације Немачке у Првом
светском рату је државни празник у
Републици Србији који се
обележава 11. новембра. Овај датум
подсећа на дан када су, 11. новембра
1918. године у железничком вагону
у Компијену, силе Антанте
потписале примирје са Немачком и
тиме окончале Први светски рат.
Овај државни празник се у
Републици Србији прославља од
2012. године. Пре тога се
обележавао на првим часовима у
свим основним и средњим школама
у Србији од 2005. године.
Као главни мотив за амблем овог
празника користи се цвет Наталијине
рамонде, угрожена врста у Србији. Овај
цвет је у ботаници познат и као цвет
феникс.
Биљка феникс, изабрана је у знак
сећања на страдања која је Србија
поднела а затим се поново као феникс
из пепела уздигла и успоставила као
држава и победнички изашла из овог
окршаја. Осим у Србији овај цвет расте
у Северној Македонији и Грчкој, на
обронцима планине Ниџе чији је
Кајмакчалан највиши врх. Биљка је име
добила по краљици Наталији, јер ју је
1884. открио Сава Петровић, ботаничар
краља Милана Обреновића. Зелено-
црна трака на којој се цвет налази
симболизује траку са Албанске
споменице.
Албанска споменица је државно
војно и цивилно одликовање
додељено свима који су у зиму
1915/1916 године повлачили
преко неприступачних предела
Албаније ка Драчу и Валони
одакле су их савезнички бродови
евакуисали у Грчку и даље по
Медитерану(Бизерта, Алжир,
Француска итд.). Србија је у
Грчкој после огромних губитака
успела да обнови своје снаге,
врати се на ратиште, на
Солунски фронт и крене у
одлучни пробој истог који је
довео до капитулације Бугарске,
Турске и Аустроугарске.
Први светски рат био је највећи и
најжешћи сукоб у ком је Србија као
држава учествовала. На проглас о
мобилизацији, обвезници су, иако је
жетва била у пуном јеку, похрлили у
своје команде. Упркос бројним
тешкоћама захваљујући пожртвовању
железничког особља и изузетном
патриотском набоју мобилизација и
концентрација војске текле су по
плану. Сви борачки делови
мобилисани су за 4-6 дана а
неборачки за 6-12 дана. Краљевина
Србија је за овај рат регрутовала
450.000 војника и имала је близу 500
топова. Србији се готово истог
момента придружила и краљевина
Црна Гора која је за потребе рата
регрутовала 35.000 војника са 65
топова.
Први светски рат је рат у којем је
Србија остварила своје две
највеће војне победе:Церску и
Колубарску битку у којима су
готово у потпуности уништили
Аустроугарску балканску армију.
У ноћи између 15. и 16. августа
1914. године 2. прекобројни пук
Комбиноване дивизије код
Текериша је започео битку која се
16. августа распламсала на
падинама Цера а која се 20.
августа завршила потпуним
аустроугарским поразом и
протеривањем непријатеља из
земље. За ову победу генерал
Степа Степановић је добио
војводски чин.
Од 8. септембра 1914. аустроугарска 5.
армија вршила је нови притисак на
Дрини и Сави. Најжешће борбе вођене
су на гребену планине Гучево и на
Мачковом камену на планини Јагодњи,
на којем су обе стране покушавале да
збаце непријатеља са овог стратешки
битног виса. Период од 26.Септембра
1914-те је период када у Србији после
маневарских борби почиње рововска
војна. Уместо израза „Ничија земља”,
код српске војске се користио израз
„Брисан простор” као израз за чистину
на којој не постоји заклон од јаке
непријатељске ватре. Тај израз се и
данас користи у српској војсци када
хоће да се означи простор преко ког
треба да се пређе под јаком ватром,а на
ком не постоји заклон. Српска војска је
оскудевала у том периоду муницијом и
средствима.
Краћи прекид активних операција био је предах
пред још теже борбе. Аустроугарска балканска
војска попунила је свој састав и опрему, одморила
се и нарочито појачала артиљерију. Њен трећи
општи напад почео је 6. новембра ураганском
артиљеријском ватром и снажним дејством 6.
армије из сектора Сребреница-Љубовија а 5.
армије са положаја у Мачви. Аустроугари су
заузели Ваљево, Лајковац и многе друге градове у
западној Србији. Пашић је вапио за помоћ код
Савезника а посланицима на страни поручивао је:
„Помагајте најхитније. Молите и
преклињите.“Аустроугари су заузели Београд без
борбе и у њему су одржали тријумфалну параду 3.
децембра. Вест о паду Београда имала је велики
одјек у иностранству. У аустроугарском врху већ
су припремали управу за освојену Србију а за
генералног гувернера именован је генерал
Стјепан племенити Саркотић. Из Немачке су
послате одушевљене честитке савезничкој
монархији
Истог 3. децембра српска 1. армија је са положаја западно
од Горњег Милановца изненада прешла у противнапад.
Генерал Живојин Мишић њен командант од 15. новембра
брзим одступањем је скратио линију фронта, пружио
војницима време за предах, на миру је примио и
распоредио артиљеријску муницију која је стигла из Грчке
и одлучио се за противудар. По наредби војводе Путника
и војвода Степановић и генерал Јуришић-Штурм издали
су наређења својим армијама да крену у напад. Тиме је
почела друга офанзивна фаза битке у басену Колубаре.
Аустроугарски фронт се поколебао а затим распао. До
тада победничка царско-краљевска војска сада је бежала
са српске територије. Многи су пали у заробљеништво а
они који су умакли заустављали су се далеко иза својих
полазних положаја у Босни. Избијањем 1. армије и
Ужичке војске на десну обалу Дрине и Саве и
ослобођењем Београда 15. децембра 1914. године
победоносно је завршена велика Колубарска битка у којој
је српска војска заробила 323 официра и 42215
подофицира и војника и запленила 43 заставе, 142
артиљеријска оруђа, 71 митраљез, 60000 пушака, 2
авиона, 3500 кола са муницијом и другим ратним
материјалом, 4000 коња и мноштво друге ратне опреме и
материјала
Највећи проблеми тек су се надвијали над Србијом. У
септембру 1915. године Србија је окружена са свих
страна са негде око 800.000 добро опремљених и
наоружаних непријатељских војника под командом
фелдмаршала Аугуста фон Макензена. Србија је
нападачу могла да супротстави највише 300.000 војника
уз то великим делом старије животне доби развучених
на близу 1.000 km фронта и растурених на разне стране
како би зауставили нападе са севера, запада и истока.
Главни град браниле су трупе Одбране Београда чији је
командант био Михаило Живковић. Врховна команда
налазила се у Крагујевцу. Удружене армије започеле су
напад 6. октобра снажном артиљеријском ватром и
мањим десантним акцијама а 7. октобра извршиле су
главну операцију форсирања Дунава и Саве. Главнина
немачких снага извела је напад источно од Београда са
основним правцем продора ка долини Велике Мораве.
Сектор Београда представљао је најважнију тачку
непријатељског удара, највероватније због морално-
политичке и пропагандне важности освајања српске
престонице. На Београд је испаљено 30.000 граната.
Непријатељска офанзива текла је изузетно споро. 1. армија држала је 10 дана немачке
снаге готово на полазним положајима. Макензенов начелник штаба могао је да запише
следеће: Отпор жесток! Срби се туку јуначки! угарска је са три дана закашњења у напад
кренула 14. октобра али је њена 1. армија прикована на полазним положајима. Како би
скршили отпор Немци довлаче појачања Алпски корпус са француског бојишта и
аустроугарску 10. брдску бригаду. Иако су Срби задржавали Аустријанце и Немце током
њихове инвазије на северу, ситуација на југу према Бугарима је постала критична.
Бугари су успели да освоје Вардарску долину и тиме одсеку Србе од Егејског мора и
савезника. Десетине хиљада нејачи повлачило се заједно са војском. Руски посланик
јављао је да Србија представља покретну масу избеглица. Оволики број избеглица
закрчио је и онако слабе саобраћајнице па је повлачење војске било изузетно отежано.
Српски званичници делили су судбину свога народа. На линији фронта били су
команданти армија па чак и остарели краљ. Сви су очекивали да се појаве српски
парламентарци и да траже мир па чак и силе Антанте али на седници владе у Крушевцу
од 29. октобра 1915. закључено је да се има истрајати до краја у досадашњој политици.
Српска војска и народ слили су се на Космет. Преко Црне Горе и Албаније повлачила се
непрегледна река српског народа. У одсудном моменту њих су заштитили војници Црне
Горе под командом сердара Јанка Вукотића који су 7. јануара 1916. године код Мојковца
зауставили Аустријанце и омогућили српској војсци и цивилима да пређу у Албанију.
Албанску голготу преживело је око 150.000 људи који су евакуисани савезничким
бродовима са албанске обале док је живот изгубило око 72.000 људи.
Маса избеглица налазила се на крају физичких и
психичких снага.Измучене српске војнике
свакодневно је косила смрт. У почетку је било
просечно 120 смртних случајева дневно.
Болесници су ради изолације и лечења били
скупљено на острву Виду али на њему се
одигравала таква агонија да је међу Србима
острво постало познато под именом „острво
смрти“. Ипак несрећа није могла бити бескрајна:
метеоролошке прилике су се поправиле, стизало
је све више хране и опреме и Срби су се све више
опорављали. Пребацивање мањих јединица
почело је већ у марту 1916. док је највећи део
почео да се пребацује средином априла.
Транспорт је изведен у француској организацији
и претежно њеним бродовима. Транспорт је
текао савршено и није потопљен ниједан брод. У
логорима на Халкидикију које су претходно
припремили Французи почетком јуна било је
концентрисано до 127.000 људи да би их у јуну-
јулу било 152.000.
Бугари су 17. августа 1916. кренули у офанзиву и потисли су 3. српску армију.
Савезнички контранапад отпочео је 14. септембра. Српска армија разбила је Бугаре у
бици код Горничева и натерала непријатеља на одступање. Дринска дивизија водила је
крваве борбе око Кајмакчалана који је запосела 30. октобра чиме је српска војска
закорачила на територију своје државе. У луку Црне реке 1. армија остварила је
значајну победу па су се Бугари повукли 40 km што је за последицу имало ослобођење
Битоља. У овим борбама Срби су имали 28.000 војника избачених из строја а Бугари и
Немци 75.000. Након ових борби фронт се стабилизовао а затишје је потрајало све до
1918. године. Године 1918, након почетних успеха Савезника на Западном фронту, 15.
септембра око 4 сата ујутру Савезници су са Српском војском отпочели пробој. Српска
војска је на Солунском фронту имала три до четири линије ровова, а размак између
српских и непријатељских ровова био је од 40 метара до 350 метара. У бици на
Добром Пољу за само један дан и 700 погинулих српска војска успели су да пробију
бугарску одбрану и наставили да ослобађају територију Македоније. Бугарска је 29.
септембра у 23.00 часа потписала капитулацију. Јединице Дунавске дивизије ушле су у
Врање 5. октобра, у Владичин Хан 5. октобра, 6. октобра Грделица, 7. октобра
Лесковац, 8. октобра Брестовац и Житни Поток. Немачке трупе из Румуније стигле су
код Ниша да поставе одбрану али су током 10. и 11. октобра успеле да пробију немачку
одбрану и уђу 12. октобра у Ниш. Трупе Петра Бојовића напредују брзо и ослободили
су Београд. а онда су српске трупе прешле Саву, Дунав и Дрину и почеле ослобађање
до тада територија Аустроугарске.Цар Вилхелм је огорчен на њих у телеграму
бугарском цару рекао: „62000 српских војника одлучило је рат, СРАМОТА!“
У Загребу је проглашено Народно
уједињење а Црна Гора је исто
урадила: Прогласила Уједињење са
Србијом што је касније довело до
кратке Божићне побуне, али ипак
Црна Гора се ујединила.
Велику победу у Првом светском
рату Србија је несразмерно скупо
платила: током рата изгубила је,
процењује се, између 1.100.000 и
1.300.000 становника што је чинило
готово трећину укупног
становништва или чак око 60%
мушке популације.
Слава свим јунацима који су положили
своје животе у част и одбрану отаџбине

Срећан Дан победе у Првом светском

рату свим нашим сународницима жели
ОО СНС Љубовија